BIBLIJSKA PROROANSTVA KNJIGE PROROKA DANILA I OTKRIVENJA

ISAK NJUTN

UVODIsak Njutn, bio je najvei naunik koji je ikada iveo. Opte je prihvaeno, u stvari, da je on verovatno najvei naunik koji e ikad i iveti, poto niko, bez obzira na to koliko briljantan bio, nee opet biti u tako jedinstvenom istorijskom poloaju. Isak Njutn roen je na Boi 1642., a umro 1727. godine. Njegov najuveniji rad, Matematiki principi prirodne filozofije (Philosophiae Naturalis Principia Mathematica), objavljen je 1687. godine. Njegova otkria obuhvataju sve aspekte fizikog sveta sa naroitim naglaskom na eksperimentalnoj i teorijskoj fizici i hemiji, i na primenjenoj matematici. On je izumeo doslovno celu nauku mehanike i najvei deo nauke optike. U toku tog rada izumeo je onakvu matematiku kakva mu je bila potrebna ili kakva ga je interesovala, ukljuujui i disciplinu poznatu kao raun. Isak Njutn bio je i eksperimentalni i teorijski naunik. On je lino konstruisao modele i maineriju kojom je vrio obimne eksperimente iz hemije i fizike. Kad je, na primer, izumeo reflektirajui teleskop, prvo je izgradio jednu penicu od cigala. U toj penici je vrio metalurgijske eksperimente da bi formulisao sastav ogledala. Zatim je napravio ogledalo pomou kojeg je konstruisao teleskop. Posedujui mentalne sposobnosti bez premca celog svog ivota, sve do smrti u dobi od 85 godina, Njutn je imao ogromne moi. esto se pria, na primer, kako je kasnije u njegovom ivotu jedan problem iz matematike fizike, koji je postavio veliki matematiar Bernuli (Bernoulli), bio poslat Njutnu iz Carevskog drutva. Taj problem, odreivanje krive minimalnog vremena za jednu teku esticu da bi se kretala nanie izmeu dve date take, zbunjivao je uvene evropske matematiare 18. veka preko est meseci. Primivi taj problem popodne, Njutn ga je reio pre nego to je otiao na spavanje. Mada je to reenje poslato Bernuliju anonimno, za njega kau da je uzviknuo nakon to ga je proitao, tamquam ex ungue leonem kao to se lav poznaje po svojoj kandi, u pogledu svog prepoznavanja Njutnovog metoda. Uz svoj nauni rad (Njutn bi rekao kao deo svog naunog rada), on je posvetio znatan deo svoje ogromne energije prouavanju Biblije i biblijskih tekstova i istorije. itao je Bibliju svakodnevno celog svog ivota i napisao preko milion rei beleaka u vezi sa svojim prouavanjem Biblije.

3

Isak Njutn je verovao da je Biblija doslovno istinita u svakom pogledu. Celog svog ivota je kontinuirano testirao biblijsku istinu naspram fizikih istina eksperimentalne i teorijske nauke. Nikad nije primetio neku kontradikciju. U stvari, on je gledao na vlastiti nauni rad kao na jedan metod za jaanje verovanja u biblijsku istinu. On je bio temeljiti prouavatelj Biblije, znao je teno drevne jezike, i imao iroko poznavanje drevne istorije. Verovao je da svaki ovek treba da ita Bibliju i da, kroz to itanje, ustanovi za sebe odreeno razumevanje univerzalnih istina koje ona sadri. Njutnovo snano verovanje u individualnu slobodu uenja o Bogu bez sputavanja od strane bilo koje druge individue ili crkve ili vlade, jednom ga je gotovo dovelo do toga da napusti svoj poloaj kao profesora na Kembridu. Ta stvar reena je kad je car arls II doneo vanrednu sudsku odluku da se od Isaka Njutna ne zahteva da postane lan Engleske crkve. I u pogledu nauke i u pogledu hrianstva, Isak Njutn je proveo svoj ivot u intenzivnom prouavanju, ali je ostavio objavljivanje svog rada uveliko Provienju. Mnogo onoga to je napisao jo uvek nije objavljeno. Njegov (i svetski) najvei nauni rad Principi (Principia), bio je objavljen tek nakon to je njegov prijatelj, Edmund Hejli (Halley), sluajno saznao za postojanje Dela i koji je Isak Njutn bio napisao deset godina ranije i stavio u fioku. Hejli ga je ubedio da zavri Delove II i III i dopusti mu da objavi taj rad. Samo je jedna Njutnova knjiga o Bibliji ikad objavljena. Godine 1733., est godina posle njegove smrti, D. Derbi (J. Derby) i T. Braun (Brown) objavili su Opservacije o proroanstvima Knjige proroka Dania i Apokalipse Svetog Jovana. Godine 1988., saznavi za tu knjigu iz kataloga retkih knjiga Kongresne biblioteke, zatraio sam da je proitam. Bio sam zapanjen kad mi je, nekoliko minuta kasnije, dat lini primerak Tomasa Defersona. (Ta knjiga je u odlinom stanju i ima inicijale Tomasa Defersona na stranama 57 i 137. Pre dvesta pedeset godina bila je uobiajena praksa tampara da oznaavaju tabak stranica velikim slovima na dnu dotinog teksta. Deferson bi okrenuo D (J.) tabak i dodao T pre D, a zatim okrenuo T tabak i dodao D posle T. Na taj nain je identifikovao svoje line knjige.) Sa svojim udesnim poznavanjem drevne istorije i jezika, i svojim mentalnim moima bez premca, Isak Njutn je najkvalifikovanija individua u ovom milenijumu da pie o proroanstvima. Njegovo prouavanje Knjige proroka Danila poelo je kad je imao 12 godina, i nastavilo je da zaokuplja njegovo naroito interesovanje celog njegovog ivota. tavie, on pie o tim proroanstvima sa skromnou koja

4

ukazuje na to da on, sam, osea strahopotovanje prema tekstu koji je itao. Isak Nnutn je zakljuio da je nameravano da Otkrivenje razume vrlo malo njih sve do vremena koje e biti blizu kraja istorije sveta, vremena suda, i poetka venog carstva Svetaca Svevinjeg. Isak Njutn govori o svom uverenju da su ove knjige proroanstava date tako, da kako se istorijski ispunjavaju, trajno svedoe o injenici da svetom vlada Boje Provienje. On je prigovarao korienju proroanstava u pokuajima da se predskazuje budunost. Na strani 251, na primer, on pie: Ludost tumaa je da predskazuju vremena i stvari pomou ovog proroanstva, kao da Bog planira da ih uini prorocima. Ovom nepromiljenou su ne samo sebe, ve i Proroanstvo izloili preziru. Kroz ove 323 strane on prati ljudsku istoriju od pisanja proroanstava. On pokazuje da se prema njegovom znanju, u njegovo vreme, u ranom 18. veku, jedan deo proroanstava ispunio, a da je drugi deo preostao da se ispuni. U skladu sa njegovom ocenom, ovo i dalje vai i u 1991. godini. Odlikovana (kao i njegovi nauni radovi) zanimljivim sporednim radovima, kao to su to izvoenja tanih datuma Boia i Uskrsa, i broja godina tokom kojih je Isus pouavao, i proeta dubinom uenosti koja vie ne postoji meu modernim uenjacima, ova knjiga Isaka Njutna moe biti najvaniji rad u svojoj vrsti ikad napisan. Sredinja poruka ove knjige za modernog oveka moe biti ne toliko u onome to ona kae, koliko u onome to ona jeste. Isak Njutn je tokom celog svog ivota stalno poredio svoje eksperimentalno i teorijsko razumevanje nauke, sa svojim itanjem Biblije. On je naao da je sadraj ova dva izvora istine tako potpuno kompatibilan da je smatrao svaku re u Bibliji isto onoliko tanom koliko su to i jednaine matematike i fizike. Stoga, kroz celu ovu knjigu Isak Njutn uzima svaku re proroanstva za apsolutno tanu. On nikad ne sumnja u njihov sadraj. On samo tei da ga razume. On nikad ne odustaje od svoje odlunosti da ne predstavlja predskazanja budunosti zasnovana na biblijskim proroanstvima. Na stranama 113. i 114. on daje identifikaciju poslednjeg roga Zveri i numeriki proraun duine njegove vlasti. On takoe daje priblino vreme poetka njegove vladavine, ali ne dodaje brojeve niti pravi neko predskazanje.

5

Dodavanje ovih brojeva, meutim, postavlja vreme suda i poetak vene vladavine Svetaca Svevinjeg priblino u vremenski period izmeu 2000. i 2050. godine. Jesu li ovo greke u Njutnovoj proceni proroanstava? On bi odgovorio da ne bi napisao ovu procenu da nije verovao da je ona bez greke, ali i da je obaveza hriana da prouavaju Bibliju i dou do vlastitih zakljuaka. Novijih godina postalo je moderno govoriti da su Njutnovi zakoni kretanja sadravali jednu greku (greku pretpostavke da je masa konstatna), i da je nju ispravila Ajntajnova Teorija specijalne relatovnosti. Kao to je to pokazao Pitr Bekman (Peter Beckmann) u svojoj knjizi Istorija broja Pi (A history of Pi), ta greka nikad nije postojala. U delu Principi Njutn pie o uvena tri zakona kretanja. U prevodu, drugi zakon glasi: Promena impulsa proporcionalna je saoptenoj pokretakoj sili; ona deluje u pravcu u kojem se ta sila saoptava. Njutn definie impuls ovako: Koliina impulsa je mera istog, koja se javlja iz brzine i koliine materije zdrueno. Ili, u simbolikim terminima Njutnovog rauna:

F = d(mv)dt.Njutn nije znao da li je masa konstantna ili nije, a bio je suvie paljiv naunik da bi tako pretpostavljao smetajui je izvan diferencijala. U toku sledeih 200 godina fiziari su pretpostavljali, radi pogodnosti, da je masa konstantna, i poeli su da piu: F = ma ili F = m dv / dt. Za tu kasniju preicu pokazalo se da je netana, a ne Njutnov originalni zakon. Isak Njutn je za sebe rekao pred kraj svog ivota, Ne znam kakav mogu

izgledati svetu, ali sebi izgledam kao da sam bio samo deak koji se igra na morskoj obali, i koji u zabavi ponekad nalazi glatkiji komadi ljunka ili lepu koljku nego obino, dok veliki okean lei sav neotkriven preda mnom. Doktoru Bentliju (Bentley) je pisao: Kad sam napisao svoju Raspravu o

naem Sistemu (Treatise about our System), paljivo sam razmatrao onakve principe kakvi bi mogli delovati kod smotrenih ljudi, radi verovanja u jedno boanstvo, i nita me ne moe razveseliti vie nego kad naem da je ona korisna u tu svrhu.Njutnovi komadii ljunka i koljaka formirali su osnovu za naunu revoluciju i industrijsku revoluciju koje su stvorile nau dananju civilizaciju. Ova

6

demonstracija neverovatne moi njegovih otkria, meutim, je sama po sebi minorna u poreenju sa njihovom ulogom kao da 17. i 18. veka koja slue kao trajno svedoanstvo o doslovnoj istinitosti Biblije i udesnim stvaranjima Gospodnjim. U svom vlastitom naunom radu i ja sam stalno poredio Bibliju sa nalazima moderne eksperimentalne nauke. Kao i Isak Njutn, ne znam ni za kakve potvrene naune injenice nekonzistentne sa doslovnom istinitou svakog aspekta Biblije. Zahvalan sam na tome to sam imao priliku da proitam rad Isaka Njutna o proroanstvima, i objavljujem ovaj reprint tako da i drugi mogu imati to iskustvo. Ovaj reprint napravljen je kao taan fotografski duplikat linog primerka Tomasa Defersona. Kao to je Isak Njutn napisao na drugom izdanju Principa: Istinski Bog je ivo, inteligentno i mono bie. Njegovo postojanje dopire od venosti do venosti; Njegovo prisustvo od beskonanosti do beskonanosti. On upravlja svim stvarima. Artur B. Robinson Juli 1991.

7

8

PRVI DEO

9

BIBLIJSKA PROROANSTVA KNJIGE PROROKA DANILAPOGLAVLJE I Uvod koji govori o kompilatorima knjiga Starog zavetaKad je Manasija postavio rezani lik u domu Gospodnjem (2. Dnevnika 33,5.6), i sagradio oltare u dva trema tog doma svoj vojsci nebeskoj, i koristio vraenje i aranje i sline duhove, i kad ga je zbog njegove velike izopaenosti napala vojska Aserhedona, cara Asirije, i odvela ga u zarobljenitvo u Vavilon, knjiga Zakona bila je izgubljena do osamnaeste godine vladavine njegovog unuka Josije. Zatim ju je naao Helkija prvosvetenik, popravljajui Hram (2. Dnevnika 34); car je alio to njihovi oevi nisu radili po reima te knjige, i naredio da se ona ita narodu, i uinio da narod obnovi sveti zavet sa Bogom. To je knjiga Zakona koja danas postoji. Kad je egipatski car Sisak izaao iz Egipta i oskrvnio hram, i doveo Judu u potinjenost egipatskom carstvu, (to je bilo u petoj godini vladavine Rovoama, Jevreji su nastavili da budu pod tekim nevoljama oko dvadeset godina: bivajui bez istinitog Boga, i bez svetenika koji bi ih pouavao, i bez Zakona: i u

tim vremenima nije bilo mira onom ko je izlazio, niti onome ko je ulazio, ve su velike nevolje bile na svim stanovnicima tih zemalja, i narod unitavae narod i grad unitavae grad, jer Bog ih smete svakojakim nevoljama (2. Dnevnika12,2.3.4.8.9. i 15,3.5.6). Ali kad je Sisak umro, i Egipat zapao u nevolje, drava Juda je imala mir deset godina; i u to vreme je Asa izgradio ograene gradove u Judi, i podigao vojsku od 580 hiljada ljudi, s kojima je, u 15. godini svoje vladavine, presreo i savladao Zeru Etiopljanina, koji je pokorio Egipat i Libiju, i Trogloditiku, i izaao sa vojskom od milion Libijaca i Etiopljana da povrati zemlje koje je Sisak osvojio (2. Dnevnika 14,1.6.7.9.12). Posle te pobede, Asa je svrgnuo sa prestola svoju majku zbog njenog idolopoklonstva, i obnovio oltar i doneo nove zlatne i srebrne posude u Hram (2. Dnevnika 15,3.12.13.16.18.); a on i njegov narod uli su u novi zavet da bi traili Gospoda Boga svojih predaka, pod pretnjom smru onima koji se klanjaju drugim boanstvima; njegov sin Josafat uklonio je visine, a u treoj godini njegove vladavine poslao je neke od svojih vojvoda, svetenika i Levita da pouavaju po gradovima Jude; oni su sa sobom imali knjigu Zakona, i ili su po svim gradovima Jude i uili narod. To je ta knjiga Zakona koja je kasnije izgubljena za vreme vladavine Manasije, i opet naena za vreme

10

vladavine Osije, i tako je ona napisana pre tree godine vladavine Josafata. Istu knjigu Zakona sauvali su i potomstvu predali Samarjani, i tako je nju Deset izraelskih plemena primilo pre svog ropstva (2. Carevima 17,47.28.31.33). Jer kad su Deset plemena odvedeni u ropstvo, jedan svetenik je iz tog ropstva poslat nazad u Betel, po naredbi asirskog cara, da uputi nove stanovnike Samarije, u nain Boga te zemlje; i Samarjani su imali Pentateuh (Petoknjije, pet Mojsijevih knjiga prim. prev.) od ovog svetenika, knjigu koja je sadravala zakon ili nain Boga te zemlje, kojem je ona trebalo da ih poui (2. Carevima 17,34.41). Poto su istrajavali u religiji koju ih je on uio, spajajui s njom oboavanje svojih vlastitih boanstava, i bivajui istrajni u onome to su nauili, oni su sauvali ovu knjigu svog Zakona na originalnom hebrejskom pismu, dok su Dva plemena, posle svog povratka iz Vavilona, promenila to pismo u haldejsko, koje su nauili u Vavilonu. A poto su Pentateuh primila kao knjigu Zakona i Dva plemena i Deset plemena, sledi to da su ga ona primila pre nego to su se podelila u dva carstva. Jer posle te podele ona nisu primala zakone jedna od drugih, ve su nastavili razliito. Juda nije mogao povratiti Izrael od Jerovoamovog greha, a Izrael nije mogao privesti Judu sebi. Pentateuh je tako bila knjiga Zakona u danima Davida i Solomona. O pitanjima Tabernakula i Hrama naredbe su davali David i Solomon, prema Zakonu ove knjige; a David u 78. psalmu, opominjui narod da pazi na Boji Zakon, spominje Zakon ove knjige. Jer u opisivanju toga kako ga njihovi preci nisu drali, on navodi mnoge istorijske stvari iz 2. i 4. Knjige Mojsijeve. Rod careva Edoma, pre nego to je vladao ikakav car nad Izraelom, zabeleen je u 1. Knjizi Mojsijevoj, i zato ta knjiga nije bila u potpunosti u obliku u kojem danas postoji pre vladavine Saula (1. Mojsijeva 36,31). Pisac je zabeleio rod careva do svog vlastitog vremena, i tako je pisao pre nego to je David osvojio Edom. Pentateuh je sastavljen od Zakona i istorije Bojeg naroda zajedno, a ta istorija bila je sakupljena iz vie knjiga, kakve su bile istorija Stvaranja koju je sastavio Mojsije (1. Mojsijeva 2,4), knjiga narataja Adamovih (1. Mojsijeva 5,1) i knjiga ratova Gospodnjih (4. Moj. 21:14). Ova knjiga ratova sadravala je ono to je uinjeno kod Crvenog mora, i na putovanju Izrailja kroz Pustinju, i zato je nju zapoeo Mojsije. A Isus Navin mogao je voditi narod Izrailja u osvajanje Hanana. Jer Isus Navin je zapisao neke stvari u knjizi Zakona Gospodnjeg (Isus Navin 24,26), i stoga je mogao zapisati svoje vlastite ratove u toj knjizi ratova. To su bile javne knjige, i stoga nisu pisane bez autoriteta Mojsija i Isusa Navina. A Samuilo je imao slobodu za vreme vladavine Saulove da ih postavi u obliku sada postojeih Mojsijevih knjiga i knjige Isusa Navina, ubacujui u 1. Knjigu Mojsijevu rod careva

11

Edoma, dok nije vladao car u Izraelu. Knjiga o sudijama je kontinuirana istorija sudija sve do smrti Samsona, i stoga je kompilirana posle njegove smrti, iz Dela sudija. Za vie stvari u ovoj knjizi kae se da su uraene dok nije bilo cara u Izraelu (Sudije 17,6; 18,1; 19,1; 21,25), i tako je ta knjiga pisana posle poetka Saulove vladavine. Kad je napisana, u Jerusalimu su iveli Jevuseji (Sudije 1,21), i tako je ona pisana pre osme godine Davidove vladavine (2. Samuilova 5,8 i 1. Dnevnika 11,6). Knjige Mojsija, Isusa Navina i Knjiga o sudijama sadre jednu kontinuiranu istoriju, od Stvaranja pa sve do Samsonove smrti. Tamo gde zavrava Pentateuh, poinje Knjiga Isusa Navina; a gde zavrava knjiga Isusa Navina, tu poinje Knjiga o sudijama. Stoga su sve te knjige sastavljene iz spisa Mojsija, Isusa Navina i drugih izvetaja jednom te istom rukom, posle poetka Saulove vladavine, a pre osme godine Davidove vladavine. Samuilo je bio posveen pisac (1. Sam. 10,25), upoznat sa istorijom Mojsija i sudija (1. Samuilova 12,8-12), i imao je slobode za vreme vladavine Saula, i dovoljno autoriteta, da sastavi te knjige. On je bio prorok, sudio je Izraelu svih dana svog ivota, i narod ga je vrlo potovao; a Zakon kojim je on trebalo da sudi narodu nije trebalo da objavi autoritet manji od njegovog vlastitog, budui da Zakonodavac nije inferioran u odnosu na sudiju. A Knjiga Jaarova (u prevodu ure Daniia Knjiga istinitoga - prim. prev.), koja se navodi u Knjizi Isusa Navina (Isus Navin 10,13), postojala je u vreme Sulove smrti (2. Samuilova 1,18). Kod posveivanja Solomonovog hrama, kad je Koveg unesen u Svetinju nad svetinjama, u njemu nije bilo nita osim dve ploe (1. Carevima 8,9), to znai da su Filistejci, kad su oteli Koveg, uzeli iz njega knjigu Zakona, zlatni up mane i Aronov tap. I ovaj i drugi gubici u pustoenju Izraela od strane osvajakih Filistejaca mogli su dati priliku Samuilu da posle nekog predaha od tih neprijatelja, ponovo sakupi razbacane spise Mojsija i Isusa Navina, i zapise patrijarha i sudija, i sastavi ih u danas postojei oblik. Knjiga o Ruti je istorija stvari koje su se inile u danima sudija, i na nju se moe gledati kao na dodatak Knjizi o sudijama, pisan od strane istog autora, i u isto vreme. Ovo zato to je ona pisana posle roenja Davida (Ruta 4,17.22) i ne mnogo posle toga, jer istorija Vooza i Ruta, Davidovih pradede i prababe, ne bi mogla da se dobro pamti preko dve ili tri generacije. A poto ova knjiga izvodi rodoslov Davida od Vooza i Rute, a izostavlja Davidovu stariju brau i njegove sinove, ona je pisana u ast Davidu, nakon to ga je Samuilo pomazao za cara, a pre nego to je imao decu u Hevronu, pa je prema tome pisana za vreme Saulove vladavine. Ona ne nastavlja sa Davidovom istorijom

12

i stoga izgleda da je pisana odmah nakon to je on pomazan. Stoga dobro rasuuju oni koji pripisuju Samuilu knjige Isusa Navina, Knjigu o sudijama i Knjigu o Ruti. Samuilo je takoe pretpostavljeni autor Prve knjige Samuilove, do vremena svoje smrti. Dve Knjige Samuilove ne navode svoje autore, i zato izgleda da su originali. One poinju njegovim rodoslovom, roenjem i obrazovanjem, i mogao ih je delom napisati za svog ivota on sam ili pak njegovi uenici proroci iz Najota u Rami (1. Samuilova 19,18-20), a delom posle njegove smrti isti ti uenici. Knjige o carevima navode druge autore, kao knjiga Dela Solomonovih, knjiga Dnevnika careva izraelskih i Knjiga Dnevnika careva Judinih. Knjige dnevnika navode knjigu Samuila vidioca, knjigu Natana proroka i knjigu Gada vidioca za Dela Davidova; knjigu Natana, Prorotvo Avije ilonita i vizije Idoa vidioca za Dela Solomonova; knjigu emaje proroka, i knjigu Idoa vidioca u pogledu rodoslova, za Dela Rovoamova i Avijina; knjigu Careva Judinih i izraelskih za Dela Asina, Joasova, Amosijina, Jotamova, Ahazova, Jezekijina, Manasijina i Josijina; Knjigu Ananije vidioca za Dela Josafatova; i vizije Isaijine za dela Uzijina i Jezekijina. Ove knjige bile su, dakle, sakupljene iz istorijskih spisa drevnih videlaca i proroka. A poto Knjige o carevima i Knjige dnevnika navode jedna drugu, one su pisane u jedno te isto vreme. A to vreme bilo je posle povratka iz Vavilonskog ropstva jer belee istoriju Jude, i rodoslove careva Judinih, i prvosvetenika, do tog ropstva. Knjiga Jezdrina bila je originalno delo Knjige dnevnika, i odeljena je od nje. Naime, ona poinje sa dva poslednja stiha Knjig dnevnika, a prva Knjiga Ezdrasa poinje sa njena dva poslednja poglavlja. Jezdra je dakle bio kompilator Knjig o carevima i Knjig Dnevnika, i zapisao je istoriju do svog vremena. On je bio pouzdan u Bojem Zakonu; a da bi mu pomogao u tom poslu, Nemija je osnovao biblioteku i sakupio Dela careva i proroka, i Davida, i Pisma careva koja se tiu svetih darova (2. Makabejcima 2,13). Pod Delima Davidovim podrazumevam ovde dve Knjige Samuilove, ili bar Drugu njegovu knjigu. Iz Dela careva, koja su s vremena na vreme pisali proroci, on je sastavio Knjige careva Judinih i izraelskih, Dnevnike careva Judinih i Dnevnike careva izraelskih. A radei to on je spojio ta Dela, po odgovarajuem vremenskom redosledu, kopirajui same rei autora, kao to se vidi iz toga to se Knjige o carevima i Knjige dnevnika esto slau jedna sa drugom po reima za mnoge reenice. Tamo gde se slau po smislu, tu se slau i po reima. Tako je proroanstva Isaije, pisana u vie navrata, on sakupio u jedan korpus. Slino je uradio i sa onima Jeremije, i ostalih proroka, sve do dana drugog Hrama. Knjiga proroka Jone je istorija Jone pisana tuom rukom. Knjiga proroka Danila je zbirka spisa pisanih u vie navrata. est poslednjih poglavlja sadre proroanstva koja je u vie navrata pisao sam Danilo; prvih est

13

je zbirka istorijskih spisa koje su pisali drugi. etvrto poglavlje je jedan Navuhodonosorov dekret. Prvo poglavlje pisano je posle Danilove smrti, jer autor kae da je Danilo nastavio da ivi do prve godine Kira, to jest do njegove prve godine nad Persijancima i Mianima, a tree godine nad Vavilonom. Iz istog razloga su i peto i esto poglavlje morali biti napisani posle njegove smrti. Ona naime zavravaju reima: Tako Danilo napredovae za vlade Darijeve, i za vlade Kira Persijskog. Pa ipak je ove rei mogao dodati i sakuplja tih spisa, za koga smatram da je bio Jezdra. Psalme koje su sastavili Mojsije, David i drugi izgleda da je takoe prikupio Jezdra u jednu knjigu. Smatram ga prikupljaem, jer u ovoj zbirci nalazim Psalme nastale sve do Vavilonskog ropstva, ali nijedan mlai od toga. Posle ovih stvari je Antioh Epifan oskvrnuo hram, zapovedio Jevrejima da se odreknu Zakona pod pretnjom smrti, i doveo do toga da se svete knjige spaljuju gde god se nau; u tim nevoljama je Knjiga dnevnika careva izraelskih bila u celosti izgubljena. Ali po oporavku od tog ugnjetavanja, Juda Makabejac je sakupio sve one spise koje je naao (2. Makabejcima 2,14) , i u njihovom sreivanju je deo prorotava Isaije, ili nekog drugog proroka, dodat na kraj Zaharijinih proroanstava: knjiga Jezdrina je pak odvojena od Knjige Dnevnika, i postavljena zajedno u dva razliita poretka; u jednom poretku u Knjigu Jezdrinu, prihvaenu u Kanon, a u drugom u prvu knjigu Ezdrasa. Posle Rimskog ropstva, Jevreji su ih radi ouvanja svojih tradicija zapisali u svoj Talmud, a radi ouvanja svojih spisa sloili su se oko jednog izdanja, i izbrojali slova svake vrste u svakoj knjizi; ouvanjem samo ovog izdanja, starije razne varijante, osim onih koje se mogu nai pomou Septuaginta verzije, sad su izgubljene; a onakve beleke na marginama, ili druga iskvarenja, kakva su se grekama prepisivaa, pre nego to je to izdanje napravljeno, uvukla u tekst, sad teko da bi se mogla ispraviti. Jevreji su pre Rimskog ropstva delili svete knjige na Zakon, Proroke i Spise, ili svete spise, i itali samo Zakon i Proroke u svojim sinagogama. Hristos i Njegovi apostoli takoe su stavljali naglasak religije na Zakonu i Prorocima (Matej 7,12; 22,4; Luka 16,16.19.31; 24,44; Dela 24,14; 26,22; Rimljanima 3,21). Pod spisima oni su podrazumevali istorijske knjige zvane: Isus Navin, Sudije, Ruta, Samuilo,

Carevi, Dnevnici, Jezdra, Nemija i Jestira, Knjiga o Jovu, Psalmi, knjige Solomonove i Pla Jeremijin. Samarjani su itali samo Pentateuh, a kad jeJosafat poslao ljude da poduavaju po gradovima, oni su sa sobom imali samo knjigu Zakona, jer danas postojea Proroanstva tad nisu bila napisana. A po

14

povratku iz Vavilonskog ropstva Jezdra je itao samo knjigu Zakona narodu, od jutra do podneva, prvog dana sedmog meseca, a svakodnevno na Praznik senica, jer jo nije sakupio spise proroka u knjigu sad postojeu, ve je uveo njihovo itanje nakon to je ta zbirka napravljena. itanjem Zakona i Proroka u sinagogama, te knjige bile su manje podlone iskrivljenju nego Spisi. Pri samom nastanku nacije Izrael, kad im je Bog dao Zakon, i uinio s njima zavet da bude njihov Bog ako dre Njegove zapovesti, on im je slao proroke da ih poprave im bi se oni okrenuli oboavanju drugih bogova; a nakon nihovog povratka Njemu oni su ponekad obnavljali zavet koji su prekrili. Te proroke je On nastavljao da alje sve do Jezdrinih dana; ali nakon to su njihova proroanstva itana u sinagogoma, smatrana su dovoljnim. Jer ako narod ne poslua Mojsija i stare proroke, ne bi posluao ni one nove, ni kad bi se podigli iz mrtvih. Najzad kad je jedna nova istina trebalo da se propoveda neznabocima, naime, da je Isus Boji Pomazanik (Hristos), Bog je poslao nove uitelje i proroke; ali nakon to su i njihovi spisi primljeni i itani u sinagogama hriana, prorotvo je prestalo po drugi put. Imamo Mojsija, proroke, apostole i rei samog Hrista; i ako ih ne posluamo, tee nas je opravdati nego Jevreje. Jer proroci i apostoli su prorekli da e, kao to se Izrael esto bunio i krio zavet, a po pokajanju ga obnavljao, doi i do otpada i meu hrianima, uskoro posle apostolskih dana; i da e u poslednje dane Bog unititi nepokajane pobunjenike, i uiniti novi zavet sa svojim narodom. A sluanje proroka temeljna je karakteristika prave Crkve, jer je Bog tako uredio proroanstva da ih u poslednjim danima mudri mogu razumeti, ali e bezboni raditi bezbono i nijedan od bezbonih nee razumeti (Danilo 12,9.10). Autoritet careva, careva i vojvoda ljudski je. Autoritet saveta, sabora, episkopa i prezbitera ljudski je. Autoritet proroka boanski je, i pokriva ukupnost religije, ubrajajui Mojsija i apostole meu proroke. I ako aneo s neba propoveda kakvo drugo jevanelje, od onog koje su oni javili, neka je proklet. Njihovi spisi sadre zavet izmeu Boga i Njegovog naroda, sa uputstvima za uvanje tog zaveta; primere Bojih suenja onima koji ga kre; i predskazanja stvari koje e doi. Dok Boji narod uva taj zavet, on nastavlja da bude Njegov narod; kad ga prekre, prestaje da bude Njegov narod ili crkva, i postaju sinagoga Sotone, koji kau da su Jevreji, a nisu. I nikakva mo na zemlji nije ovlaena da menja taj zavet. Predskazanja stvari koje e doi odnose se na stanje Crkve u svim vremenima; a meu starim prorocima Danilo je najjasniji po vremenskom sledu, i najlaki za razumeti; stoga u onim stvarima koje se tiu poslednjih vremena on mora bit uinjen kljuem za ostale.

15

POGLAVLJE II O prorokom jezikuZa razumevanje proroanstava treba da se na prvom mestu upoznamo sa figurativnim jezikom Proroanstava. Taj jezik uzima se iz analogije izmeu prirodnog sveta i jednog carstva ili carstva koje se uzima kao politiki svet. U skladu s tim, celi prirodni svet koji se sastoji od neba i zemlje oznaava celokupnu svetsku politiku, koja se sastoji od prestola i naroda, ili od toliko toga koliko se razmatra u proroanstvu; stvari u onom svetu oznaavaju analogne stvari u ovome. Jer nebo, i stvari na njemu, oznaavaju prestole i dostojanstva; zemlja, sa stvarima koje su na njoj podreeni deo naroda; najnii delovi zemlje, zvani Had ili Pakao najnii ili moralno posrnuli deo naroda. Otuda uzdizanje ka nebu i silaenje na zemlju predstavljaju uspon i pad u moi i asti: uzdizanje iz zemlje, ili voda, i pad u njih, predstavlja uzdizanje do bilo kakve asti ili vlasti iz podreenog stanja naroda, ili pad iz slave u to podreeno stanje; sputanje u nie delove zemlje je sputanje u vrlo nisko i nesreno stanje; govorenje slabim glasom iz praine je bivanje u vrlo slabom i niskom stanju; kretanje sa jednog mesta na drugo je prelaz iz slube, asti ili vlasti na drugu; veliki zemljotresi, i treenje neba i zemlje, predstavljaju treenje carstava, takvo da ih ugroava ili obara; stvaranje novog neba i zemlje, i prolaenje onih starih, ili poetak i kraj sveta, predstavljaju uspon i propast politikog tela njima oznaenog. Na nebu Sunce i Mesec, po tumaima snova, predstavljaju osobe careva i carica; ali u svetom proroanstvu, koje se ne tie pojedinih osoba, Sunce predstavlja celu vrstu i rod careva, u carstvu ili carstvima politikog sveta, koji sjaje carevskom moi i slavom; Mesec predstavlja telo obinog naroda, koji se posmatra kao careva supruga; zvezde predstavljaju podreene prineve i velike ljude, ili episkope i vladare Bojeg naroda, kad je Sunce Hristos; svetlost je slava, istina i znanje, kojima veliki i dobri ljudi sjaje i osvetljavaju druge. Tama je nejasnost stanja, i greka, slepoa i neznanje; pomraenje, unitenje ili zalazak Sunca, Meseca i zvezda predstavljaju kraj jednog carstva, ili njegovo pustoenje, proporcionalno toj tami; pomraenje Sunca, krvava boja Meseca i padanje zvezda predstavljaju isto; mlad Mesec je povratak rasprenog naroda u jedno politiko ili crkveno telo. Vatra i meteori odnose se i na nebo i na zemlju, i oznaavaju sledee: gorenje bilo koje stvari oznaava njeno unitenje ratom; zapaljenost zemlje ili pretvaranje drave u ognjeno jezero predstavlja unitenje carstva ratom; bivanje u pei oznaava robovanje pod drugim narodom; veito uzdizanje dima bilo kakve vatre je nastavljanje bivanja pokorenog naroda pod bedom stalne potinjenosti i ropstva; estoka vrelina sunca je teak rat, progoni i nevolje koje uzrokuje car;

16

jahanje na oblacima je vladanje nad mnogo ljudi, pokrivenost sunca oblakom, ili dimom, predstavlja neprijateljske vojske; olujni vetrovi, ili kretanje oblaka, predstavljaju ratove; grom, ili glas oblaka, predstavljaju glas mnotva; oluja sa grmljavinom, sevanjem munja, gradom i poplavnom kiom je bura rata koja se sputa sa politikih neba i oblaka na glave njihovih neprijatelja; kia, ako nije neumerena, i rosa, kao i tekua voda, predstavljaju milosti i uenja Duha; a nedostatak kie je je duhovna jalovost. Na zemlji, suvo tlo i sakupljene vode, kao to su more, reke ili potop, predstavljaju narode raznih podruja, nacija i vlasti; zagoranje voda je velika nesrea naroda izazvana ratom i progonstvom; pretvaranje stvari u krv je mistina smrt politikih tela, to jest njihovo raspadanje; izlivanje mora ili reke predstavlja invaziju tog politikog kopna narodima vod; isuenje voda je osvajanje njihovih regiona od strane naroda simbolizovanih kopnom; izvori vode su gradovi, stalne glave politikih reka; planine i ostrva su gradovi politikih kopna i mora, sa teritorijama i vlastima koje pripadaju tim gradovima, peine i stene planina su hramovi gradova; skrivanje ljudi u te peine i stene je zatvaranje idola u njihovim hramovima; kue i lae su porodice, skuptine i gradovi, na politikom kopnu i moru; a flota ratnih brodova je vojska carstva simbolizovanog morem. I ivotinje, kao i biljke, predstavljaju ljude razliitih podruja i stanja; naroito su drvee, trave i kopnene ivotinje narod politikog kopna; trske i ribe su narod politikih voda; ptice i insekti su narod politikog neba i kopna; uma predstavlja carstvo; a pustinja usamljen i slab narod. Ako se politiki svet, razmatran u proroanstvu, sastoji od mnogih carstava, ona su predstavljena sa isto toliko delova prirodnog sveta; onaj najplemenitiji predstavljen je nebeskom strukturom, i onda Mesec i oblaci predstavljaju obian narod; manje plemenit predstavljen je kopnom, morem, i rekama, i ivotinjama ili biljkama, ili graevinama u njima, a onda vee i monije ivotinje i vie drvee predstavljaju careve, prineve i velikae. A poto je celo carstvo politiko telo cara, stoga Sunce, ili drvo, ili zver ili ptica ili ovek, kojima je taj car predstavljen, predstavlja u velikom znaenju celo carstvo; vie ivotinja, kao lav, medved, leopard, jarac, prema svojim osobinama, predstavljaju vie carstava i politikih tela; rtvovanje zverja je pokolj i pokoravanje carstava; a prijateljstvo izmeu zveri je mir izmeu carstava. Pa ipak su nekad biljke i ivotinje izvesnim epitetima ili okolnostima proirene na druga znaenja, kao drvo, kad se naziva drvo ivota ili znanja; i zver, kad se naziva stara zmija, ili se oboava. Kad zver ili ovek predstavlja carstvo, njene, odnosno njegove osobine

17

predstavljaju analogne delove i osobine tog carstva; kao glava zveri koja predstavlja velike ljude koji predvode i upravljaju; rep podreeni narod kojim se upravlja; glave, ako ih je vie od jedne, predstavljaju broj kapitalnih delova, ili dinastija, ili vlasti u tom carstvu, bilo uporednih ili sukcesivnih, u pogledu civilne uprave; rogovi na bilo kojoj glavi su broj carstava na toj glavi, u pogledu vojne sile; gledanje je razumevanje, oi su ljudi od razumevanja i politike, a u stvarima religije su episkopi, biskupi; govorenje je donoenje zakona; usta su zakonodavac, bilo civilni ili posveeni; jaina glasa je mo i sila; tihost glasa je slabost; jedenje i pijenje predstavljaju sticanje onoga to je oznaeno stvarima koje se jedu i piju; dlake zveri ili oveka, i perje ptice, predstavljaju narod (ljude); krila su broj carstava predstavljenih tom zveri: ruka oveka predstavlja njegovu mo, ili bilo koji narod u kojem se sastoji njegova snaga i mo; njegove stope su najnii deo naroda, ili potonji kraj carstva; stopala, nokti i zubi zveri mesodera su vojske i eskadroni vojske; kosti su snaga, i utvrena mesta; meso su bogatstvo i imovina, a dani njihovog delovanja su godine: a kad drvo predstavlja carstvo, njegove grane, lie i plod oznaavaju ono to i krila, perje i hrana ptice ili zveri. Kad je ovek uzet u mistinom smislu, njegove osobine esto su oznaene njegovim akcijama, i okolnostima oko njega. Tako je vladar oznaen time to jae na zveri; ratnik i osvaja time to imaju ma i luk; moan ovek svojim dinovskim stasom; sudija - vagama i merilima; presuda o oprotaju ili osudi - belim ili crnim kamenom; novo dostojanstvo - novim imenom; moralne ili graanske kvalifikacije odeom; ast i slava - sjajnom odorom; carevsko dostojanstvo - purpurom ili skerletom, ili krunom; pravednost - belom i istom odorom; bezbonitvo umrljanom i prljavom odeom; nesrea, alost, oplakivanje i ponienje odevenou u kostret; beae, sramota i nedostatak dobrih dela - golotinjom; greka i beda - njegovim ili njenim ispijanjem ae vina koje to uzrokuje; irenje bilo koje religije radi dobiti - obavljanjem trgovine sa ljudima ija je to religija; oboavanje ili sluenje lanih bogova bilo kojeg naroda - injenjem preljube sa njihovim prinevima, ili sa klanjanjem njima; sabor - njegovim likom; idolopoklonstvo - bogohuljenjem; svrgavanje u ratu - ranom oveka ili zveri; trajno zlo rata - ranom i bolom; nesrea ili progonstvo koje narod trpi u nastojanju da stvori novo carstvo - enom koja se poraa; raspad jednog politikog ili crkvenog tela - smru oveka ili zveri: a oivljenje izgubljene vlasti - vaskrsenjem mrtvih.

18

POGLAVLJE III O viziji lika sastavljenog od etiri metalaProroanstva proroka Danila sva su povezana jedna sa drugim, kao da su samo vie delova jednog opteg proroanstva. Prvo je najlake za razumevanje, a svako sledee proroanstvo dodaje neto novo prethodnom. Prvo je dato u snu Navuhodonosoru, caru Vavilona, u drugoj godini njegove vladavine, ali kad je car zaboravio svoj san, on je dat opet Danilu u snu, i preko njega se otkrio caru. Time je Danilo postao uven po mudrosti i otkrivanju tajni, u tolikoj meri da je Jezekilj, njegov savremenik, u devetnaestoj godini Navuhodonosora ovako govorio o njemu tirskom caru: Eto mudriji si od Danila, nikaka tajna nije sakrivena od tebe (Jezekilj 28,3). A isti taj Jezekilj, na drugom mestu, izjednaava Danila sa Nojem i Jovom, kao najviim u milosti Bojoj (Jezekilj 14, 14. 15. 18. 20). A u poslednjoj godini Valtazara, carica majka rekla je za njega tom caru: Ima ovek u tvom

carstvu, u kom je duh svetih bogova; i u vreme oca tvojega nae se u njega videlo i razum i mudrost, kakva je u bogova, i car Navuhodonosor otac tvoj, care, postavi ga glavarem vraarima, zvezdarima, Haldejima i gatarima; jer velik duh i znanje i razum za kazivanje snova i pogaanje zagonetaka i razmrivanja zamrenih stvari nae se u Danila, kojemu car nadenu ime Valtasar; neka sada dozovu Danila, i on e kazati ta znai (Danilo 5,11.12). Danilo je bio izuzetno potovan meuJevrejima, do vladavine rimskog cara Hadrijana: i odbaciti njegova proroanstva znai odbaciti hriansku religiju. Jer ova religija zasnovana je na njegovim proroanstvima koja se tiu Mesije. U ovoj viziji o liku sastavljenom od etiri metala postavljen je temelj svih Danilovih proroanstava. Ona predstavlja jedno telo od etiri velike nacije, koje treba da vladaju na zemlji sukcesivno, naime Vavilonjane, Persijance, Grke i Rimljane. A kamenom odvaljenim bez ruku, koji je pao na stopala tog lika i smrvio sva etiri metala u komade, i postao velika gora, i ispunio celu zemlju , ona dalje predstavlja to da e se podii novo carstvo, posle ta etiri, i pokoriti sve narode, i narasti vrlo veliko, i trajati veno. Glava ovog lika bila je od zlata, i oznaava narode Vavilona, koji su vladali prvi, kako to Danilo sam tumai Ti si ova glava zlatna , kae on Navuhodonosoru. Ti narodi vladali su dok Kir nije pokorio Vavilon, i nekoliko meseci posle tog osvajanja okrenuo se Persijancima, i postavio ih iznad Miana. Prsa i ruke tog lika bili su od srebra i predstavljaju Persijance koji su sledei vladali. Trbuh i bedra lika bili su od mjedi, i predstavljaju Grke, koji su pod vladom Aleksandra Velikog pokorili Persijance i vladali posle njih. Noge su bile od gvoa, i predstavljaju

19

Rimljane koji su vladali posle Grka, i koji su poeli da ih pokoravaju u osmoj godini Antioha Epifana. Jer te godine su porazili Perseja, cara Makedonije, glavnog grkog carstva, i od tada pa nadalje oni su izrastali u mono carstvo, i vladali velikom moi do dana Teodosija Velikog. Onda su se upadima mnogih severnih naroda raspali u mnoga manja carstva, koja su predstavljena stopalima i nonim prstima Lika, sastavljenim delom od gvoa a delom od gline. Jer onda e se, kae Danilo, carstvo razdeliti, ali e biti u njemu tvre od gvoa, jer si video gvoe

pomeano s kalom lonarskim (Danilo 2,41 i dalje).A u vreme tih careva Bog e nebeski podignuti carstvo koje se doveka nee rasuti, i to se carstvo nee ostaviti drugom narodu; ono e satrti i ukinuti sva ta carstva, a samo e stajati doveka, kako si video gde se od gore odvali kamen bez ruku i satr gvoe, mjed, glinu, srebro i zlato.

POGLAVLJE IV O viziji etiri zveriU sledeoj viziji, viziji etiri zveri, ponavlja se proroanstvo o etiri carstva sa nekoliko novih dodataka, kakva su dva krila lava, tri rebra u ustima medveda, etiri glave i etiri krila leoparda, i sin oveiji koji dolazi na nebeskim oblacima prema starcu koji sedi na sudu. Prva zver bila je kao lav, i imala je orlovska krila, da bi oznaila carstva Vavilona i Midije, koja su pokorila Asirsko carstvo i podelili ga meu sobom, i time postala znatna i izrasla u velika carstva. U prethodnom proroanstvu, Vavilonsko carstvo bilo je predstavljeno glavom od zlata; u ovoj su oba ta carstva predstavljena zajedno krilima lava. I gledah, kae Danilo, dok joj se krila ne iupae i podie se sa zemlje i stade na noge kao ovek, i srce ljudsko dade joj se, to jest dok ne bi poniena i potinjena, i ne uini se da spozna svoje ljudsko stanje (Danilo 7,4). Druga zver bila je kao medved, i predstavlja carstvo koje je vladalo posle Vavilonjana, to jest Persijsko carstvo. Tvoje carstvo razdeljeno je, ili slomljeno, kae Danilo poslednjem vavilonskom caru, i dato Mianima i Persijancima (Danilo 5,28). Ova zver stade s jedne strane (u drugom prevodu bila je podignuta na jednoj strain - prim. prev.) budui da su Persijanci bili pod Mianima pri padu Vavilona, ali su se sad izdizali iznad njih. I imae tri rebra u ustima meu zubima svojim , koja oznaavaju carstva Sarda, Vavilona i Egipta, koja je pokorila, ali koja nisu pripadala njenom vlastitom telu. I prodirala je mnogo mesa bogatstvo ta tri carstva. Trea zver bila je carstvo koje je nasledilo Persijsko; bilo je to carstvo Grka (Danilo 8,6.7.20.21). Bilo je kao leopard, to oznaava njenu estinu; i imalo je

20

etiri glave i etiri krila, to oznaava da e se podeliti na etiri carstva (Danilo 8,22), jer je trajalo u monarhistikom obliku za vreme vladavine Aleksandra Velikog, i njegovog brata Arideja, i mladih sinova Aleksandra i Herkula, a zatim se raspalo u etiri carstva tako to su upravitelji provincija stavili krune na vlastite glave, i sa uzajamnim pristankom vladali nad svojim provincijama. Kasander je vladao Makedonijom, Grkom i Epirom; Lizamah nad Trakijom i Vitinijom; Ptolomej nad Egiptom, Libijom, Arabijom, Celosirijom i Palestinom; a Seleuk nad Sirijom. etvrta zver bila je carstvo koje je nasledilo Grko, a to je Rimsko carstvo. Ova zver bila je jaka i vrlo strana, imala je velike gvozdene zube i prodirala je i satirala, i gazila nogama ostatak; i takvo je bilo Rimsko carstvo. Ono je bilo vee, jae, stranije i trajnije od bilo kojeg drugog. Pokorilo je Makedonsko carstvo u osmoj godini Antioha Epifana, 580. godine (po asirskom kalendaru - prim. prev.), nasledilo je Pergamsko carstvo 615. godine, pokorilo Sirijsko carstvo 679. godine i Egipatsko carstvo 718. godine. Tim i drugim osvajanjima ono je postalo vee i stranije od svake prethodne zveri. Ovo carstvo nastavilo je da postoji u svojoj veliini do vladavine Teodosija Velikog; zatim se raspalo u deset carstava predstavljenih sa deset rogova te zveri; nastavilo je da postoji u tom raspadnutom obliku dok starac nije seo na presto slian ognjenom plamenu, i sud sede, i knjige

se otvorie... i Zver bee ubijena i telo joj se uniti i dade da se izgori ognjem... i gle, kao sin oveji iae na oblacima nebeskim, i doe do starca (Danilo 7,1013) i primi vlast nad svim narodima, i sud bi dat svecima svevinjeg, i doe vreme da imaju carstvo. I gledah, kae Danilo, dok ne bi ubijena zver, i telo joj se uniti i dade da se izgori ognjem. I ostalim zverima uze se vlast, ali im se ivoti produie do vremena i do roka. Dakle sve etiri zveri su jo uvek ive, mada jevlast prve tri uzeta. Narodi Haldeje i Asirije i dalje su prva zver. Oni Midije i Persije su i dalje druga zver. Oni Makedonije, Grke i Trakije jo uvek su trea. A oni Evrope, na ovoj strani Grkog carstva, i dalje su etvrta. Stoga je posmatranje tree zveri ogranieno na narode sa ove strane reke Eufrata, a telo etvrte zveri ogranieno je na narode na ovoj strani Grkog carstva; treba da traimo sve etiri glave tree zveri meu narodima na ovoj strani reke Eufrata, a svih jedanaest rogova etvrte zveri meu narodima na ovoj strani Grkog carstva. Stoga kod raspada Grkog carstva na etiri carstva Grk, ne ukljuujemo nijedan deo Haldejaca, Miana i Persijanaca u ta carstva, jer su oni pripadali telima prve dve zveri. Takoe ne ubrajamo Grko carstvo sa seditem u Konstatinopolju meu rogove etvrte zveri, jer je ono pripadalo telu tree.

21

POGLAVLJE V O carstvima predstavljenim stopalima Lika sastavljenim od gvoa i glineDakija je bila velika oblast ograniena na jugu Dunavom, na istoku Euksinskim (Euxine) morem, na severu rekom Dnjestrom (Neister) i planinom Krapak (Crapac), a na zapadu rekom Tibesis, ili Teys koja tee na jug u Dunav neto iznad Beograda. Ona je obuhvatala zemlje sada zvane Transilvanija, Moldavija i Vlaka (Wallachia), i istoni deo gornje Maarske. Njene drevne stanovnike Grci su zvali Getae, Latini Daani, a oni sami su se zvali Gotima. Aleksandar Veliki ih je napadao, a Trajan ih je pokorio i sveo njihovu zemlju na provinciju Rimskog carstva; time je irenje Jevanelja meu njima bilo uveliko potpomognuto. Bili su sastavljeni od nekoliko gotskih naroda, zvanih Ostrogoti, Vizigoti, Vandali, Gepidi, Lombardi, Burgundi, Alani itd, koji su se svi slagali po svojim manirima, i govorili isti jezik, kako to predstavlja Prokopije. Dok su iveli pod Rimljanima, Goti ili Ostrogoti nalazili su se u istonim delovima Dakije, Vandali u zapadnom delu na reci Teys, tamo gde u nju utiu reke Mare i Kere (Maresh and Keresh). Vizigoti su bili izmeu njih. Gepidi su, prema Jornandesu, bili na Visli. Burgundi, jedan vandalski narod, bili su izmeu Visle i junog izvora Boristena (Boristhenes), na izvesnoj udaljenosti od planine Krapak na severu, gde ih smeta Ptolomej, pod imenima Frugundiones i Burgiones (Prokop. 1. I. O vandalskom ratu). Alani, jo jedan gotski narod, bili su izmeu severnog izvora Boristena i ua reke Tanaisa, gde Ptolomej smeta planinu Alanus, i zapadnu stranu Palus Maeotisa. Ovi narodi bili su pod vlau Rimljana do druge godine cara Filipa, a zatim su zbog ratnog danka poeli da se bune; Ostrogoti osnivajui carstvo, koje je pod njihovim carevima Ostrogotom, Knivom, Ararikom, Geperikom i Hermanarikom raslo do 366. godine posle Hristovog roenja; zatim se upadom Huna iz podruja iza Tanaisa, i smrti Hermanarika, ono raspalo na nekoliko manjih carstava. Hunimund, sin Hermanarikov, postao je car nad Ostrogotima; Fridigern nad Vizigotima; Vinitar nad delom Gota koji Amijan naziva Grithunzima, a Klaudijan Gotunima, a ostali Sarmatima i Skitima; Atanarik je vladao nad drugim delom Gota u Dakiji, zvanim Tervinzi; Boks nad Antima u Sarmatiji; a i Gepidi su imali svog cara. Vandali su pobegli preko Dunava od Geberika za vreme drugog dela vladavine Konstantina Velikog, i nastanili se u mestima koja im je dodelio taj car, gde su iveli mirno 40 godina, naime do godine 377., kad je nekoliko gotskih naroda beei od Huna prelo preko Dunava i nastanilo se na mestima u Meziji i Trakiji koja im je dodelio grki car Valens. Ali sledee godine su se pobunili, pozvali

22

neke Gote, Alane i Hune od preko Dunava i porazili rimsku vojsku, ubili cara Valensa i proirili se u Grku i Panoniju sve do Alpa. U godinama 379. i 380. ih je zaustavilo oruje careva Gracijana i Teodosija, i sklopili su pokoran mir; Vizigoti i Tervinzi vratili su se u svoja podruja u Meziji i Trakiji, Huni su se povukli preko Dunava, a Alani i Grutinzi dobili su stanita u Panoniji. Oko godine 373., ili 374., Burgundi su se digli iz svojih stanita na Visli, sa vojskom od 80.000 ljudi, da bi napali Galiju, i naiavi na otpor, smestili se na severnoj strani Rajne naspram Meca (Mentz). Godine 358. je jednu grupu Salijskih Franaka, sa njihovim carem, koja je dolazila sa reke Sale, primio u carstvo car Julijan, i ona je smetena u Galiju izmeu Brabanta i Rajne; njihovog cara Melobauda je car Gracijan uinio Comes domesticorum. Rikomera, jednog drugog plemenitog Salijskog Franka, Teodosije je uinio Comes domesticorum i Magister utriusque Militiae, 384. godine on je bio konzul sa Klearhom. On je bio veliki Teodosijev miljenik, i pratio ga je u ratovima protiv Eugenija, ali je umro u toj ekspediciji i ostavio sina zvanog Teudomir, koji je posle toga postao car Salijskih Franaka u Brabantu. U vreme ovog rata su neki Franci od preko Rajne napali Galiju pod vodstvom Genobalda, Markomira i Sunoa, ali ih je odbio Stiliko; a nakon to je Markomir ubijen nasledio ga je u Nemakoj njegov sin Faramond. Dok su ovi narodi ostajali mirni unutar Carstva, podreeni Rimljanima, mnogi drugi i preko Dunava su nastavili to da budu do smrti cara Teodosija, a zatim se digli na oruje. Jer Pavle akon (Paulus Diakonus) nam u svojoj Historia Miscell. lib. xiv, govori o vremenima odmah posle smrti ovog cara, a Prokopije na poetku svoje Historiae Vandalicae pie u istu svrhu. Do tada je Zapadno carstvo trajalo celo, ali sad se raspalo na mnoga carstva. Teodosije je umro 395. godine, a zatim su se Vizigoti, pod vodstvom Alarika, naslednika Fridigernovog, podigli iz svojih gradova u Trakiji, i pustoili Makedoniju, Tesaliju, Ahaju, Peloponez i Epir ognjem i maem pet godina neprekidno; kad su se okrenuli na zapad, napali su Dalmaciju, Ilirik i Panoniju; odatle su uli u Italiju 402. godine, a sledee godine su bili potueni kod Polencije i Verone od Stilikoa, zapovednika snaga Zapadnog carstva. Posle toga je Alarik sklopio mir sa carem, veoma ponien. Ovaj mir ratifikovan je pomou uzajamnih talaca; Ecije je bio prvi talac Alariku; a Alarik je nastavio da bude slobodan princ u gradovima koji su mu dodeljeni. Kad se Alarik latio oruja, narodi iza Dunava poeli su da se kreu; a sledee zime, izmeu 395. i 396. godine, velika grupa Huna, Alana, Ostrogota, Gepida i drugih severnih naroda prela je zamrznuti Dunav, poto ih je pozvao Rufin, kad su se i njihova braa, koja su dobila gradove unutar Carstva, digla na

23

oruje. Jeronim naziva ovo veliko mnotvo Hunima, Alanima, Vandalima, Gotima, Sarmatima, Suadima i Markomanima, i kae da su oni osvojili sva mesta izmeu Konstantinopolja i Julijskih Alpi, pustoei Skitiju, Trakiju, Makedoniiju, Dardaniju, Dakiju, Tesaliju, Ahaju, Epir, Dalmaciju i celu Panoniju. Svevi su takoe napali i Reciju; jer kad je Alarik pustoio Panoniju, Rimljani su branili Reciju, to je dalo priliku Alariku da napadne Italiju. A kad je Alarik otiao iz tih delova u Italiju, neki drugi varvarski narodi napali su Norikum i Vindeliciju. Ovo je bilo u godinama 402. i 403. A meu ove narode ubrajam Sveve, Suade i Markomane, jer oni su svi bili pod orujem u to vreme. Suadi i Markomani bili su svevski narodi: i oni i Svevi doli su prvobitno iz Bohemije, i sa reke Suevus ili Sprake u Luzaciji, i sad su bili ujedinjeni pod jednim zajednikim carem zvanim Ermerik, koji ih je uskoro potom poveo u Galiju. Vandali i Alani mogli su se takoe oko tog vremena proiriti u Norikum. I Uldin je sa velikim brojem Huna preao Dunav otprilike u vreme Hristozomovog progonstva, to jest 404. godine, i opustoio Trakiju i Meziju. Radagaisus, car Grituna i naslednik Vinitara, pozivajui mnoge varvare od preko Dunava, napao je Italiju sa vojskom od oko 200.000 Gota, a kroz godinu ili dve, 405. ili 406. godine porazio ga je Stiliko, i unitio i njega i njegovu vojsku. U ovom ratu je Stilikou pomagala velika grupa Huna i Ostrogota, pod vodstvom Uldina i Sarusa, koje je unajmio car Honorije. U celoj ovoj zbrci bilo je neophodno Lombardima u Panoniji da se naoruaju radi vlastite odbrane, i ouvaju svoju slobodu, poto Rimljani vie nisu mogli da ih tite. A sad je Stiliko, nameravajui da postane car, obezbedio vojnu prefekturu za Alarika i poslao ga na istok u slubi Honorija, zapadnog cara, podvrgavajui neke rimske trupe njegovom vodstvu da bi ojaao svoju vojsku Gota, i obeavajui da e ga uskoro i on slediti sa svojom vlastitom vojskom. Njegov izgovor je bio taj da eli da povrati neka podruja Ilirika za koje je istoni car bio optuen da ih zadrava oduzeta, nepravedno od zapadnog cara; ali njegov tajni plan bio je taj da uini sebe carem, uz pomo Vandala i njihovih saveznika; jer on sam bio je Vandal. Da bio olakao izvrenje ovog plana, pozvao je mnotvo varvarskih naroda da napadnu Zapadno carstvo, dok su on i Alarik napadali Istono. I ovi narodi pod vostvom svojih nekoliko careva, Vandali pod Godegisilom, Alani u dva dela, jednim pod Goarom a drugim pod Resplendialom, i Svevi, Suadi i Markomani, pod Ermerikom, marirali su kroz Reciju na obalu Rajne, ostavljajui svoja stanita u Panoniji Hunima i Ostrogotima, pridruivali se Burgundima pod Gundikarom, i uznemiravali Franke u svom daljem napredovanju. Poslednjeg dana decembra 406. godine preli su Rajnu kod Meca (Mentz), i rairili se u Germaniju primu i susedne regione; meu ostalim akcijama, Vandali su

24

zauzeli Trir. Zatim su napredovali u Belgiju, i poeli da pustoe tu zemlju. Na to su se Salijski Franci u Brabantu latili oruja i pod vodstvom Teudomira, sina Ricimera, ili Rikomera, gore spomenutog, pruili tako snaan otpor, da su u bici ubili gotovo 20.000 Vandala, sa njihovim carem Godegesilom; ostatak je pobegao tek uz pomo Resplendialovih Alana koji su na vreme doli da im pomognu. Onda su se britanski vojnici, alarmirani glasinama o tim stvarima, pobunili, i postavili tamo tirane; prvo Markusa, kojeg su ubili odmah; zatim Gracijana, koga su ubili za etiri meseca: i najzad Konstantina, pod kojim su napali Galiju 408. godine, uz pomo Goara i Gundikara. A Konstantin je, imavi dobar deo Galije, uinio svog sina Konstansa cezarom, i poslao ga u paniju da tamo sreuje njegove stvari, godine 409. U meuvremenu je Resplendial, videi gore reenu katastrofu Vandala, i da je Goar preao Rimljanima, poveo svoju vojsku sa Rajne, i zajedno sa Svevima i ostatkom Vandala krenuo ka paniji, dok su Franci u meuvremenu uveavali svoju pobedu toliko da su povratili Trir koji su zatim, nakon to su ga opljakali, prepustili Rimljanima. Varvari su se zaustavili prvo kod Pirinejskih planina, to je uinilo da se proire u Akvitaniju; ali sledee godine su im prolaz odali neki Konstansovi vojnici, pa su uavi u paniju na 4. Kal (po rimskom kalendaru prim. prev.), oktobra 409. godine pokorili koga god su mogli, i na kraju, 411. godine, podelili osvojena podruja kockom; Vandali su zadobili Boetiku, i deo Galicije, Svevi - ostatak Galicije, a Alani - Luzitaniju i kartaginsku provinciju; car ih je radi ouvanja mira potvrdio na tim stanitima darovnicom godine 413. Gore pomenuti Rimski Franci su poeli, uinivi Teudomira svojim carem, da nakon to su porazili Vandale napadaju i njihove susede. Prvi na koje su krenuli bili su Gali iz Brabanta, ali su naiavi na snaan otpor poeleli njihovo saveznitvo; tako su ti Gali otpali od Rimljana i sklopili blizak savez sa Francima da budu kao jedan narod enei se i udajui se meusobno, i prihvatajui obiaje jedni drugih dok nisu postali jedno, bez ikakve razlike. Tako je pristupanjem tih Gala, kao i stranih Franaka, koji su kasnije doli preko Rajne, Salijsko carstvo postalo vrlo veliko i mono. Stilikova ekspedicija protiv Grkog cara bila je zaustavljana naredbom Honorija; zatim je Alarik izaao iz Epira u Norikum i zatraio izvesnu sumu novca za svoju slubu. Senat je bio sklon da ga odbije, ali je ipak on uslien Stilikovim posredovanjem. Posle nekog nekog vremena je, meutim, Stiliko bio optuen za izdajniku zaveru sa Alarikom, i ubijen 10. septembra 408. godine; Alarik je time lien svog novca i proglaen neprijateljem Carstva; zatim je provalio pravo u Italiju sa vojskom koju je izveo iz Epira i poruio svom bratu Adolfu da ga

25

sledi sa snagama koje je imao u Panoniji, koje nisu bile velike, ali ni za potcenjivanje. Na to se Honorije, plaei se da e biti zatvoren u Rimu, povukao u Ravenu, oktobra 408. godine. Od tog vremena je Ravena postala sedite zapadnih careva. U tim danima su i Huni napali Panoniju, i osvojivi naputena stanita Vandala, Alana i Gota, osnovali tamo novo carstvo. Alarik je napredujui prema Rimu, naposletku ga opseo i zauzeo septembra 410. godine, a onda pokuao da pree u Afriku, ali je doiveo brodolom. Posle toga je Honorije sklopio s njim mir i podigao vojsku da je poalje protiv tiranina Konstantina. U isto vreme se Geroncije, jedan od Konstantinovih kapetana, pobunio protiv Konstantina, i postavio Maksimusa za cara u paniji. Na to je Konstantin poslao Edobeka, drugog svog kapetana, da dovue u pomo Varvare pod Goarom i Gundikarom u Galiji, i neke Franke i Alemane od preko Rajne, a brigu o Vieni u Galiji poverio je svom sinu Konstansu. Geroncije je, napredujui, prvo ubio Konstansa u Vieni, a zatim poeo da opseda Konstantina u Arlu. Ali poto je Honorije u isto vreme poslao Konstancija sa vojskom po istom nalogu, Geroncije je pobegao, a Konstancije je nastavio opsadu, ojaan pristupanjem najveeg dela Geroncijeve vojske. Posle etveromesene opsade, Edobek je stekavi pomo u varvarskim carevima u Mecu (Ments), Goaru i Gundikaru, uinio Jovina carem, i svi zajedno sa njim kreu da oslobode Arl. Kad su se pribliili, Konstancije se povukao. Oni su ga poterali, a on ih je potukao uz pomo iznenaenja; ali poto nije terao svoju pobedu do kraja, Varvari su se uskoro oporavili, no ipak ne toliko da spree pad tiran Konstantina, Jovina i Maksima. Britanija se nije mogla povratiti Carstvu, ve je zauvek ostala zasebno carstvo. Sledee godine, 412., Vizigotima je, nakon poraza u Italiji, data Akvitanija da se u nju povuku; oni su je naselili uz mnogo nasilja, prisiljavajui Alane i Burgunde da se povuku, koji su je onda naputali. U isto vreme su Burgundi privedeni miru, a car im je dodelio u naslee jedno podruje na Rajni koje su osvojili; isto je, pretpostavljam, uradio i sa Alanima. Ali poto su se Franci, ne dugo potom povratili i spalili Trir, 415. godine je protiv njih poslat Kastin sa vojskom, koji ih je do nogu potukao i ubio njihovog cara Teudomira. Ovo je bilo drugo zauzimanje Trira od strane Franaka. On je tako zauziman etiri puta, jednom od strane Vandala i triput od strane Franaka. Teudomira je nasledio Faramond, princ ili car Salijskih Franaka u Nemakoj. Otuda je on doveo nove snage, zavladao nad celom teritorijom, i njegovom narodu je unutar Carstva dodeljeno stanite kod Rajne. Sad su Varvari bili svi umireni, i naselili su nekoliko kraljevina unutar

26

Carstva, ne samo osvajanjem, ve i davanjima cara Honorija. Jer Rutilije u svom Itinereru, pisanom u jesen Anno Urbis 1169., to jest, prema Varonovom raunanju koje se tad koristilo, 416. godine nae ere, alio je opustoena polja. A Orozije krajem svoje istorije, koja je zavrena 417. godine, predstavlja jednu optu pacifikaciju varvarskih naroda reima comprimere, coangustare, addicere gentes immanissimas; zovui ih imperio addictas, jer su bili dobili stanita u carstvu savezom i sporazumom; i coangustatas, jer nisu vie napadali sva podruja po volji, ve su istim tim sporazumom ostajali mirni na stanitima koja su im dodeljena. I ovo su carstva od kojih su od tada bila sastavljena stopala Lika, a koja su predstavljena izmeanim gvoem i glinom, koji nisu prianjali jedno uz drugo, i koji su bili razliite snage.

POGLAVLJE VI O deset carevstava predstavljenih sa deset rogova etvrte zveriSad se ratovima, gore opisanim, Zapadno carstvo Rimljana, otprilike u vreme u koje su Rim opseli i zauzeli Goti, raspalo na sledeih deset carevstava. 1. Carstvo Vandala i Alana u paniji i Africi. 2. Carstvo Sveva u paniji. 3. Carstvo Vizigota. 4. Carstvo Alana u Galiji. 5. Carstvo Burgunda. 6. Carstvo Franaka. 7. Carstvo Britanaca. 8. Carstvo Huna. 9. Carstvo Lombarda. 10. Carstvo Ravene. Sedam od ovih carevstava ovako spominje Sigonije: Honorio regnante, in Pannoniam Hunni, in Hispaniam Vandali, Alani, Svevi & Goti, in Galliam Alani Burgundiones & Gothi, certis sedibus perunissis, accepti. Dodajte Franke, Britance i Lombarde, i imate deset; jer oni su se pojavili u isto vreme sa ovih sedam. Ali osmotrimo ih zasebno. 1. Carevi Vandala bili su, 407. godine posle Hrista - Godegesil, 407. Gunderik, 426. Geiserik, 477. Hunerik, 484. Gundemund, 496. Trasamund, 523. Geiserik, 530. Gelimer. Godegesil ih je doveo u Galiju 406. godine, Gunderik u

27

paniju 409., Geiserik u Afriku 427., a Gelimera je pokorio Velizar 533. godine. Njihova carstva trajala su u Galiji, paniji i Africi neprekidno 126 godina; u Africi su bili vrlo moni. Alani su imali samo dva vlastita cara u paniji Resplendiala i Atakesa, Utakusa il Otakara. Pod Resplendialom su uli u Francusku 407. godine, a u paniju 409. godine. Atakesa je sa gotovo celom njegovom vojskom ubio Valia, car Vizigota 419. godine. Zatim se ostatak ovih Alana potinio Gunderiku, caru Vandala u Boetici, a onda s njima otiao u Afriku, kako saznajem od Prokopija. Otada su se carevi Vandala nazivali carevima Vandala i Alana, kao to se to moe videti u ediktu Hunerika o kojem govori Viktor u svom vandalskom progonu. U vezi sa Katima, ovi Alani su dali ime Kataloniji, ili Kat-Alaniji, provinciji koja se i danas tako zove. Ovi Alani su imali i Gepide meu sobom; dakle, Gepidi su doli u Panoniju pre nego to su je Alani napustili. Tu su se potinili Hunima do smrti Atile 454. godine, i najzad su ih pokorili Ostrogoti. 2. Carevi Sveva bili su godine 407. Ermerik, 438. Rehila, 448. Rehiarije, 458. Maldra, 460. Frumarije, 463. Regismund. A posle nekoliko careva ija su imena nepoznata, vladali su godine 558. Teudomir, 568. Miro, 582. Euborik i 583. Andeka. Ovo carstvo, nakon to se jednom ustalilo u paniji, ostalo je uvek u Galiciji (Gallaecia) i Luzitaniji. Ermerik ga je posle pada Alanskog carstva proirio na svu Galiciju, prisiljavajui Vandale da se povuku u Boetiku i kartaginsku provinciju. Ovo carstvo trajalo je, prema Isidoru, 177 godina, a zatim ga je pokorio Leovigild, car Vizigota, koji ga je uinio provincijom svog carstva 585. godine. 3. Carevi Vizigota bili su 400. godine Alarik, 410. Ataulf, 415. Sergerik i Valia, 419. Teodorik, 451. Torismund, 452. Teodorik, 465. Enrik, 482. Alarik, 505. Gensalarik, 526. Amalarik, 531. Teudije, 548. Teudiskle, itd. Datiram ovo carstvo od vremena kad je Alarik napustio Trakiju i Grku da bi napao Zapadno carstvo. Na kraju vladavine Ataulfa, Gote su potinili Rimljani, pa su pokuali da preu iz Francuske u paniju. Sergerik je vladao samo nekoliko dana. Na poetku Valiine vladavina opet su napali Rimljane, ali su opet odbijeni, i onda sklopili mir pod uslovom da u korist Carstva napadnu varvarske careve u paniji; to su i uinili, zajedno sa Rimljanima, u godinama 417. i 418., ruei Alane i deo Vandala. Zatim su od cara dobili Akvitaniju, punom donacijom, ostavljajui svoje osvojene teritorije u paniji caru; time su stanita pokorenih Alana pala u ruke Rimljana. Godine 455. je Teodorik, uz pomo Burgunda, napao paniju, koja je tad bila gotovo sasvim pod vlau Sveva, i od njih preuzeo jedan deo nje. Godine 506. Gote su iz Galije potisnuli Franci. Godine 585. oni su pokorili Svevsko carstvo i postali gospodari cele panije. Godine 713. osvojili su ih Saraceni, ali su oni

28

vremenom povratili svoju vlast i vladaju panijom sve od tada. 4. Carevi Alana u Galiji bili su Goar, Sambida, Eoharik, Sangiban, Beurg, itd. Pod Goarom su napali Galiju 407. godine, i imali gradove date im kod Rajne, 412. godine. Pod Sambidom, koga Bue (Bucher) smatra Goarovim naslednikom, ako ne i sinom, drali su teritorije Valencije (Valence) koje im je dao Ecije, carev general, 440. godine. Pod Euharikom su osvojili jedno podruje pobunjenih Arborikih Gala, koje im je takoe dao Ecije. Ovo podruje je po njima nazvano Alenconium, quasi

Alanorum conventus. Pod Sangibanom ih je napao, i njihov carski grad Orleanopseo, Atila car Huna, sa ogromnom vojskom od 500.000 ljudi. Ecije i varvarski carevi Galije doli su da srue tu opsadu, i pobedili su Hune u uvenoj borbi, in

campis Catalaunicis, tako nazvanoj po tim Alanima pomeanim sa Katima. Topodruje sad se zove Kampanija ili ampanja. U toj bici poginulo je 160.000 ljudi. Godinu ili dve kasnije, Atila se vratio sa ogromnom vojskom da pokori ovo carstvo, ali su ga ovi, zajedno za Vizigotima, opet porazili u bici koja je trajala tri dana, uz pokolj gotovo isti kao onaj prethodni. Pod Beurgom, ili Biorgorom, naselili su se po celoj Galiji do vladavine cara Maksima; zatim su preli Alpe zimi, i uli u Liguriju, ali ih je Ricimer, komandant rimskih snaga, potukao, a Beurgora ubio, 464. godine. Zatim su ih opet porazile udruene snage Odoakara, cara Italije, i Kilderika, cara Franaka, oko godine 480., i opet Teudobert, car Austrijskih Franaka, oko godine 511. 5. Carevi Burgunda bili su, 407. godine Gundikar, 436. Gundiok, 467. Rilimer, 473. Gundobald sa svojom braom, 510. Sigismund, 517. Godomar. Pod Gundikarom su napali Galiju 407. godine, i car im je dodelio teritorije kod Rajne u Belgijskoj Galiji, 412. godine. Imali su meu sobom i Saksonce, i bili sad tako moni da je Orozije 417. godine o njima pisao. Oko godine 435. imali su velike nevolje sa Ecijem, a uskoro zatim i sa Hunima; ali pet godina kasnije im je dodeljena Savoja da je dele sa njenim stanovnicima; od tog vremena postali su opet mono carstvo, omeeno rekom Ronom (Rhodanus), ali proirivi se posle toga mnogo dalje u srce Galije. Gundobald je pokorio podruja oko reka Saonom (Araris) i Ronom, sa teritorijama Marseja; a osvajajui Italiju u vreme cara Glicerija, pokorili su svu svoju brau. Godomar je uinio Orlean svojim carskim seditem; od tada se to carstvo zove Regnum Aurelianorum. Njega su porazili Klotarije i Kildebert, carevi Franaka, 526. godine. Od tada se ovo carstvo nekad ujedinjavalo sa carstvom Franaka, a nekad odvajalo od njega, do vladavine Karla Velikog, koji je uinio svog sina Karolota carem Burgundije. Od tog vremena, oko

29

300 godina ukupno, ono je bilo pripojeno svojim pravim carevima, a zatim se raspalo u vojvodstvo Burgundije, grofoviju Burgundije i grofoviju Savoje; kasnije su se ove raspale u druge manje grofovije. 6. Carevi Franaka bili su, 407. godine Teudomir, 417. Faramond, 428. Klodio, 448. Merovije, 456. Kilderik, 482. Klodovije, itd. Vindelin i Bue, dva od najmarljivijih istraivaa postanaka ovog carstva, smatraju da ono nastaje iste godine kad i varvarske invazije na Galiju, to jest 407. godine. O tim prvim carevima postoji ovaj zapis u Labeovoj (Labbe) biblioteci. to tie Genobalda, Markomera i Sunoa, oni su bili kapetani Prekorajnskih Franaka za vladavine Teodosija, i nisu nam vani. Treba da ponemo sa Teudomirom, prvim carem pobunjenih Salijevaca, koga Ivo Karnotensis zove Didiom, a Renan - Tiedom ili Teudemerom. Njegov lik nalazi se na jednom zlatnom noviu naenom sa zapisom THEUDEMIR REX, koji je objavio Petavije, i taj novi jo je doskora postojao, kako to svedoi Vindelin; to pokazuje da je on bio car, i to u Galiji, budui da Nemaka tad nije poznavala kovanje novca, niti je koristila latinske rei ili slova. On je bio sin Ricimera, ili Rikomera, miljenika cara Teodosija; i budui da je bio Rimski Frank, i od salijevske carske krvi, oni su ga posle te pobune uinili carem. Svo vreme njegove vladavine nalazi se opisano u Excerptis

Gregorii Turonensis e Fredigario, cap. 5-8, gde se njegovo ustolienje za cara,tiranija Jovina, pokolj Jovinovih pomonika, drugo franako zauzimanje Trira i njihov rat sa Kastinom, u kojem je taj car ubijen, nalaze kao niz uzastopnih stvari koje su zapisane. Nakon svoje pobede nad Rimljanima, Franci i pobunjeni Gali, koji su u vreme Teudomira bili u ratu jedni sa drugima, ujedinili su se da bi ojaali, kako to Orderik Vitalis spominje. Prosper belei vreme: Anno 25 Honorii, Pharamundus

regnat in Francia. Ovo se, Bue dobro primeuje, odnosi na kraj godine 416., ilina poetak sledee godine, datirajui godine Honorija od smrti Valencijana; i on dobro zapaa da je u to vreme Faramond bio ne samo car po ureenju Franaka, ve krunisan i sa pristankom Honorija, i da mu je deo Galije dodeljen zavetom. I ovo bi mogao biti uzrok tome to su ga rimski pisci raunali kao prvog cara, to neki nisu razumeli pa su ga proglasili osnivaem ovog carstva pomou vojske Prekorajnskih franaka. On je mogao doi sa takvom jednom vojskom, ali je on nasledio Teudomira po pravu krvi i sa pristankom naroda. Jer zapis Fredigarija implicira da je to carstvo trajalo do svoje nove vladajue porodice za vreme vie od jednog cara. Ako datirate godine Honorija na osnovu smrti njegovog oca, vladavina Faramonda mogla je poeti dve godine kasnije nego to mu to pripisuje

30

Bue. Salijski zakoni doneseni za njegove vladavine, koji i danas postoje, pokazuju svojim imenom da je carstvo Salija ono nad kojim je vladao; a po novanim kaznama u njima, da je mesto gde je vladao obilovalo mnoinom novca, i prema tome bilo unutar carstva, poto Nemaka nije znala za koritenje novca dok se njen narod nije pomeao sa Rimljanima. U Predgovoru takoe Salijskim zakonima, pisanom i prefiksiranom za njih malo posle preobraenja Franaka u hriansku religiju, to jest na kraju vladavine Meroveja, ili malo posle toga, nastanak ovog carstva takoe se opisuje. Ovo carstvo je, dakle, bilo osnovano ne invazijom ve pobunom, kako je gore opisano. Prosper nam, u beleenju svojih careva po redu, kae: Pharamundus regnat in Francia; Merovaeus regnat in Francia , i ko moe zamisliti ta drugo do da je na svim mestima mislio na jednu te istu Franciu? Pa ipak je izvesno da je Francia Meroveja bila u Galiji. Ipak, poto je Faramundov otac bio car jednog dela Franaka u Nemakoj za vreme vlade cara Teodosija, kao to je reeno gore, Faramond je moda vladao nad istim Francima u Nemakoj pre nego to je nasledio Teudomira u Salijskom Carstvu unutar Carstva, i ak i pre nego to je Teudomir poeo svoju vladavinu; pretpostavite u prvoj godini Honorija, ili kad su ti Franci, kad ih je odbio Stiliko, izgubili svoje careve Markomera i Sunoa, od kojih je jedan bio Faramondov otac; a Rimski Franci su, posle smrti Teudomira, moda pozvali Faramonda sa njegovim narodom od preko Rajne. Ali ne treba da razmatramo vladavinu Faramonda u Nemakoj; mi treba da datiramo ovo carstvo iz njegovog rasta unutar carstva, i da ga posmatramo ojaanog pristupanjem drugih Franaka od preko Rajne, bilo za vladavine ovog cara ili za one njegovog naslednika Klodia. Jer je u poslednjoj godini Faramondove vladavine Ecije uzeo od njega deo njegovih poseda u Galiji; ali je njegov naslednik Klodio, koga Fredigarije predstavlja kao sina Teudomira, a neki ga zovu Clogio, Cloio i Klaudije, pozvavi od preko Rajne veliku grupu Franaka, povratio sve, i nastavio njihova osvajanja sve do reke Soame (Soame). Onda su ti Franci delei osvojene teritorije s njim osnovali izvesna nova carstva u Kelnu i Kambreu (Cambray), i nekim drugim gradovima; sva ta carstva kasnije je pokorio Klodovej, koji je takoe i isterao Gote iz Galije, i utvrdio svoje sedite u Parizu, gde je ono ostalo sve od tada. I to je bio postanak dananjeg carstva Francuske. 7. Carevi Britanije bili su, 407. ili 408. godine, Markus, Gracijan i Konstantin, redom; godine 425. Vortigern, 466. Aurelije Ambrozije, 498. Uter Pendrako, 508. Artur, 542. Konstancije, 545. Aurelije Kunan, 578. Vorciporej, 581. Malgo, 596. Karetik, 613. Kadvan, 635. Kadvalin, 676. Kadvalkder. Tri prva bili su rimski tirani,

31

koji su se odmetnuli od Carstva. Orozije, Prosper i Zosim povezuju njihovo odmetanje sa upadima Varvara u Galiju, kao posledicu njih. Prosper, sa kojim se slae Zosim, stavlja ga u godinu koja je poela dan posle tog upada. Tano vreme ja ovako odreujem: Markus nije vladao mnogo dana, Gracijan etiri meseca, a Konstantin tri godine. On je ubijen godinu dana posle zauzea Rima, to jest 411. godine, 14. Kal. oktobra. Otuda je do tog odmetanja dolo u prolee 408. godine. Sozomen povezuje Konstantinovu ekspediciju u Galiju sa Arkadijevom smru, ili vremenom malo posle nje; a Arkadije je umro 1. maja 408. godine. Sad, mada je vladavina ovih tirana bila samo kratka, oni su ipak poloili temelj carstvu Britanije i tako se mogu smatrati za prva tri cara, naroito poto su Konstantinovi potomci, naime njegovi sinovi Aurellije Ambrozije i Uter Pendrako, i njegov unuk Artur, kasnije vladali. Jer od vremena odmetanja ovih tirana, Britanija je ostala zasebno carstvo osloboeno podreenosti Carstvu, poto car nije mogao odvojiti vojnike koje bi tamo poslao da zauzmu i uvaju Ostrvo, i stoga ga je zanemario, kako to saznajemo iz verodostojnih zapisa: Jer Prosper i Sigobert nam govore o tome. A Zosim, u knjizi 6, kae: Prekorajnski Varvari su osvajajui sva mesta, doveli stanovnike ostrva Britanije, i takoe neke Keltske narode u takvo stanje, da su otpali od Rimskog Carstva, i ne pokoravajui se vie rimskim zakonima, iveli su u odvojenim grupama po svom vlastitom nahoenju. Britanci, dakle, uzimajui oruje i izlaui se riziku radi sopstvene sigurnosti, oslobodili su svoje gradove od preteih Varvara. Na slian nain su se ceo Brabant i neke druge provincije Galije, oponaajui Britance, oslobodili, odbacujui rimske upravnike, formirajui jednu vrstu politikog tela po vlastitom nahoenju. Ova pobuna Britanije i keltskih naroda desila se kad je Konstantin uzurpirao carstvo. Tako i Prokopije (lib. I Vandal.), govorei o istom Konstantinu kae: Konstantin budui poraen u borbi, bio je ubijen sa svojom decom. Ipak, Rimljani nisu mogli povratiti Britaniju nikad vie, ve je od tog doba ona ostala pod Tiranima. Izmeu smrti Konstantina i vladavine Vortigerna bilo je jedno meuvlae od oko 14 godina, u kojem su Britanci ratovali sa Piktima i kotima, i dvaput dobili pomo jedne rimske legije koja je isterala neprijatelje, ali im i pozitivno rekla da nee vie dolaziti. O poetku Vortigernove vladavine postoji zapis u jednoj staroj hronici kod Nenija, koju citiraju Kamden i drugi. Dolazak Saksona Sigebert povezuje sa 4. godinom Valencijana, koja se poklapa sa godinom 428. koju pripisuje ova Hronika; a dve godine kasnije, Saksonci su zajedno sa Piktima bili potueni od Britanaca. Posle toga, za vreme vladavine cara Marcijana, to jest izmeu godina 450. i 456., Saksonci su pod Hengistom bili pozvani u pomo od

32

strane Britanaca, ali su se est godina kasnije odmetnuli od njih, zaratili s njima sa promenljivim uspehom, i postepeno ih nasledili. Ipak su Britanci nastavili da imaju napredno carstvo do vladavine Karetika; a rat izmeu ova dva naroda nastavio se do pontifikata Sergija 688. godine (Rolevinc Antiqua Saxon. I. I. c. 6.). 8. Carevi Huna bili su, 406. godine Oktar i Rugila, 433. Bleda i Atila. Oktar i Rugila bili su braa Munzuka cara Huna u Gotiji preko Dunava; Bleda i Atila su bili njegovi sinovi, a Munzuk je bio sin Balamira. Prva dvojica, kako nam to govori Jornand, bili su carevi Huna, ali ne svih, i imali su poslednju dvojicu za naslednike. Ja datiram vladavinu Huna u Panoniji u vreme od kad su im Vandali i Alani prepustili Panoniju, 407. godine, a Sigonije u vreme od kad su Vizigoti napustili Panoniju 408. godine. O tome kako je Ecije bio talac Gotima i Hunima pria Frigerid, koji nakon to spominje da je Teodozije, car Istoka, poslao nareenja Jovanu, koji je posle smrti Honorija uzurpirao krunu Zapadnog carstva, dodaje. Bue pokazuje da je Ecije bio talac Alariku do godine 410., kad je Alarik umro, i Hunima izmeu godina 411. i 415., a zet Karpiliju oko godine 417. ili 418., a Curopalates Jovanu oko kraja godine 423. Otuda je verovatno da je on postao talac Hunima oko godine 412. ili 413., kad je Honorije napravio saveze sa gotovo svim varvarskim narodima i dodelio im teritorije. Dalje se iz Prospera vidi da su Huni bili u mirnom posedu Panonije u godini 432. Po ovome izgleda da je u to vreme Rugila, ili kako ga Maksim zove, Rehila (Rechilla), vladao nad Hunima u Panoniji; i da Panonija nije sad bila toliko koliko se misli unutar teritorije Carstva, budui da je prethodno bila data Hunima; i da su ovi bili ono isto telo Huna sa kojima je Ecije imao, u vreme dok je bio talac, ugovorno prijateljstvo; na osnovu ega je, kao to ih je zvao ranije u pomo Jovanu Tiraninu 424. godine, sad postigao njihovo zalaganje za sebe kod cara. Oktar je umro 430. godine, jer Sokrat nam kae da su oko tog vremena Burgundi, bivajui opet uznemiravani od Huna, saznavi za Oktarovu smrt i videi ih bez voe, navalili na njih sa toliko estine da je 3.000 Burgunda ubilo 10.000 Huna. O Rugili kao o caru u Panoniji ve ste uli. On je umro 433. godine i nasledio ge je Bleda, kako nas obavetavaju Prosper i Maksim. Ovaj Bleda i njegov brat Atila bili su pre ovog vremena carevi Huna preko Dunava, podelivi izmeu sebe carstvo svog oca Munzuka, a sad su svom carstvu prisajedinili carstvo Panonije. Otuda Pavle akon kae da su uinili regnum intra Pannoniam Daciamque gerere. U godini 441. opet su poeli su da napadaju Carstvo, dodajui panonskim snagama nove i velike vojske iz Skitije. Ali ovaj rat sad se smirio, i onda je Atila, videi da je Bleda sklon miru, ubio Bledu, godine 444., nasledio njegova podruja vlasti i opet napao Carstvo. Naposletku je, posle

33

raznih velikih ratova sa Rimljanima, Atila umro 454. godine; a njegovi sinovi su, prepirui se oko njegovih podruja vlasti, dali priliku Gepidima, Ostrogotima i drugim narodima, njima podreenim, da se pobune i zaratuju s njima. Iste godine su carevi Ostrogotima dali teritorije u Panoniji, i ovi su sa Rimljanima izbacili Hune iz Panonije, ubrzo posle Atiline smrti, kao to se slau svi istoriari. Do ovog izbacivanja dolo je za vreme vladavine Avita, kako je zabeleeno u Chronicum Biorum, i kod Sidonija (Carm. 7 in Avitum). Pesnik misli na to da su dolaskom Avita, Huni lake popustili pred Gotima. Ovo je napisao Sidonije na poetku Avitove vladavine, a njegova vladavina zapoela je godine 455., i trajala ni punu jednu godinu. Jornand kae da su Huni osvojili i drali Panoniju od godine 378. ili 379. do godine 427., a zatim bili izbaeni iz nje. Ali ovo je jedna jasna pogreka: jer izvesno je da je car Teodosije ostavio Carstvo celim, a videli smo kod Prospera da su Huni bili u mirnom posedu Panonije u godini 423. Vizigoti u tim danima nisu imali nikakve veze sa Panonijom, a Ostrogoti su nastavili da budu podreeni Hunima do smrti Atile, 454. godine; Valia car Vizigota nije vladao dvanaest godina. On je zapoeo svoju vladavinu krajem godine 415., vladao tri godine, i bio ubijen 419. godine, kako svedoe Idacije, Isidor i panske rukopisne hronike koje je video Grocije. A Olimpiodor, koji dosee svojom istorijom samo do 425. godine, belei u njoj smrt Valie cara Vizigota, i povezuje je sa onom Konstancija do koje je dolo 420. godine. Otuda je Jornandov Valia, koji je vladao bar dvanaest godina neki drugi car. A ja podozrevam da je ovo ime stavljeno grekom za Valomira cara Ostrogota, jer je akcija koja je zabeleena bila rimsko i ostrogotsko izbacivanje Huna iz Panonije posle Atiline smrti, a nije verovatno da bi istoriar povezivao istoriju Ostrogota sa godinama vizigotskih careva. Do ove akcije dolo je krajem godine 455., koju uzimam za dvanaestu godinu Valomira u Panoniji, i koja je bila gotovo 50 godina posle godine 406., u kojoj su Huni nasledili Vandale i Alane u Panoniji. Po prestanku linije Hunimunda sina Hermanerikovog, Ostrogoti su iveli bez careva svog naroda oko 40 godina neprekidno, bivajui podreeni Hunima. A kad je Alarik poeo da ratuje protiv Rimljana, to je bilo u 444. godini, uinio je Valomira, i njegovu brau Teodomira i Videmira, unuke Vinetara, kapetanima ili carevima ovih Ostrogota pod njim. U dvanaestoj godini Valomirove vladavine datiranoj odatle, Huni su bili proterani iz Panonije. Pa ipak Huni nisu bili tako izbaeni, i ratovali su i dalje sa Rimljanima, sve dok glava Denfiksa Atilinog sina nije doneta u Konstantinopolj, 469. godine, za konzulstva Zenona i Marcijana, kako izvetava Marcelin. Niti su oni bili jo isterani iz Carstva, jer pored njihovih ostataka u Panoniji, Sigonije nam pria da su carevi Marcijan i Valencijan, kad su dodelili

34

Panoniju Gotima, to je bilo godine 454., dodelili deo Ilirika nekima od Huna i Sarmata. A u godini 526., kad su Lombardi kreui se u Panoniju zaratili tu sa Gepidima, Avari, jedan deo Huna koji su uzeli ime Avari po jednom od svojih careva, pomogli su Lombardima u tom ratu, a Lombardi su posle toga, kad su otili u Italiju, ostavili svoja stanita u Panoniji Avarima kao naknadu za njihovo prijateljstvo. Od tog vremena Huni su opet izrasli vrlo moni; njihovi carevi, koje su zvali kaganima, nanosili su mnogo nevolja Carstvu za vreme vladavina careva Mauricija, Fokasa i Heraklija; i to je poetak dananjeg carstva Maarske, koja je od ovih Avara i drugih Huna izmeanih uzela ime Hun-Avaria, a kontrakcijom Hungarija. 9. Lombardima su, pre nego to su preli Dunav, zapovedala dva kapetana, Ibor i Ajon; posle njihove smrti imali su careve, Agilmunda, Lamisoa, Lekua, Hildehoka, Gudehoka, Klasoa, Tatoa, Vakoa, Valtera, Audoina, Alboina, Kleofa, itd. Agilmund je bio sin Ajona, koji je postao njihov car, prema Prosperu, za konzulstva Honorija i Teodosija 389. godine, vladao 33 godine, prema Paulu Varnerfridusu, i koga su u bici ubili Bugari. Prosper smeta njegovu smrt u konzulstvo Marinijana i Asklepiodora, 423. godine. Lamiso je potukao Bugare, i vladao tri godine, a Leku gotovo etrdeset. Gudehok je bio savremenik Odoakra, cara Herula u Italiji, i odveo je svoj narod iz Panonije u Rugiju, zemlju na severnoj strani Norikuma odmah preko Dunava; otuda je Odoakar zatim odveo svoj narod u Italiju. Tato je sruio carstvo Herula od preko Dunava, Vako je pokorio Sveve, carstvo koje se tad graniilo na istoku sa Bavarijom, na zapadu sa Francuskom, a na jugu sa Burgundima. Audoin se vratio u Panoniju 526. godine, i tamo porazio Gepide. Alboin je 551. godine sruio carstvo Gepida, i ubio njihovog cara Kunimunda; godine 568. pomogao je grkom caru protiv Totile, cara Ostrogota u Italiji; a godine 568. on je izveo svoj narod iz Panonije u Lombardiju, gde su vladali do 774. godine. Prema Pavlu akonu, Lombardi su sa mnogim drugim gotskim narodima uli u Carstvo od preko Dunava za vreme vladavine Arkadija i Honorija, to jest izmeu 395. i 408. godine. Ali oni su moda doli i malo ranije; jer nam se kae da su Lombardi, pod svojim kapetanima Iborom i Ajonom, pobedili Vandale u borbi; a Prosper smeta ovu pobedu u konzulstvo Ausonija i Olibrija, to jest u 379. godinu. Pre ovog rata Vandali su ostali mirni etrdeset godina na teritorijama koja im je u Panoniji dodelio Konstantin Veliki. I stoga, ako su ovo bili isti Vandali, taj rat mora da se vodio u Panoniji; a povod mu je mogao biti dolazak Lombarda preko Dunava u Panoniju, godinu ili dve pre te bitke, koji su tako prekinuli taj mir koji je vladao

35

etrdeset godina. Nakon to su Gracijan i Teodosije umirili Varvare, oni su se moda ili povukli preko Dunava, ili nastavli da budu mirni pod Rimljanima do smrti Teodosija, a zatim ili ponovo napali carstvo ili odbacili svaku potinjenost njemu. Po njihovim ratovima, prvo sa Vandalima a zatim sa Bugarima, jednim skitskim narodom zvanog tako po reci Volgi odakle je doao, izgleda da su jo u to vreme bili carstvo znatne veliine. 10. Sad kad smo razmotrili ovih devet carevstava, treba da razmotrimo ostatak Zapadnog Carstva. Dok je to Carstvo trajalo celo, ono je bilo zver sama; ali njen ostatak je samo deo nje. Ako se sad taj deo posmatra kao jedan rog, vladavina ovog roga moe se datirati iz prenosa carstvog sedita iz Rima u Ravenu, to se desilo oktobra 408. godine. Jer tad se car Honorije, plaei se da e ga Alarik opsesti u Rimu ako tamo ostane, povukao u Milano, a odatle u Ravenu; a kasnija opsada i pad Rima utvrdile su njegovu rezidenciju tamo, tako da su on i njegovi naslednici uvek kasnije imali u sedite u njoj. U skladu s tim, Makijaveli u svojoj Florentinskoj istoriji pie da je Valencijan napustivi Rim preneo sedite carstva u Ravenu. Recija je pripadala zapadnim carevima, sve dok je to carstvo opstajalo; zatim je ona pripala, sa Italijom i Rimskim senatom, Odoakaru caru Herula u Italiji, a posle njega Teodoriku caru Ostrogota i njegovim naslednicima, darovnicom grkih careva. Po smrti Valencijana Drugog, Alemani i Svevi su osvojili Reciju 455. godine. Nisam, meutim, naao da su tamo osnovali ikakvo naseljeno carstvo, jer u godini 457, dok su jo naputali Reciju, napao ih je i porazio Burto, komandir konjice cara Majorana; nisam nita vie uo o njihovom osvajanju Recije. Klodovej, car Francuske pokorio je, otprilike 496. godine, carstvo Alemana, i ubio njihovog poslednjeg cara Ermerika. Ali ovom carstvu sedite je bilo u Nemakoj, i samo se graniilo sa Recijom, jer je njegov narod pobegao od Klodoveja u susedno carstvo Ostrogota pod Teodorikom, koji ih je primio kao prijatelje, i napisao Klodoveju jedno prijateljsko pismo u njihovu korist; tako su oni postali stanovnici Recije, kao podanici pod vlau Ostrogota. Kad je grki car pokorio Ostrogote, on ih je nasledio u carstvu Ravene, ne samo pravom osvajanja ve i pravom naslea, jer je Rimski senat i dalje postojao sa ovim carstvom. Stoga moemo raunati da je ovo carstvo nastavilo da postoji u Egzarhatu Ravene i Senatu Rima, jer je ostatak Zapadnog Carstva iao zajedno sa Senatom Rima, zbog prava koje je ovaj Senat i dalje zadravao, i najzad i sprovodio, biranje novog zapadnog cara. Nabrojao sam sad deset carevstava na koja se podelilo Zapadno Carstvo kod svog prvog raspada, to jest u vreme kad su Rim opseli i zauzeli Goti. Neka od tih

36

carevstava su naposletku pala, a podigla se nova, ali koji god da je bio njihov broj kasnije, oni se i dalje nazivaju Deset careva po svom prvom broju.

POGLAVLJE VII O jedanaestom rogu Danilove etvrte zveriGledah rogove, i gle drugi mali rog izae meu onima, i tri prva roga iupae se pred njim; i gle, oi kao oveje behu na tom rogu, i usta koja govorahu velike stvari (Danilo 7,8) i bee po vienju vei od drugih, i taj rog vojevae sa svecima i nadvlaivae ih (Danilo 7,20.21); a onaj koji je stajao kraj Danila i objanjavao mu te stvari, ree mu da deset rogova jesu deset careva koji e nastati iz tog carstva, a posle njih nastae drugi, i on e se razlikovati od preanjih i pokorie tri cara, i govorie rei na Vinjega, i potirae svece Vinjega, i pomiljae da promeni vremena i zakone; i dae mu se u ruke vreme i vremen i pola vremena (Danilo 8,24.25). Carevi predstavljaju carstva, kao gore; stoga je mali rog jedno malo carstvo. To je bio rog etvrte zveri, i iupae tri od njenih prvih rogova; dakle treba da ga traimo meu narodima Latinskog Carstva, posle izrastanja deset rogova. Ali to je carstvo drugaije vrste od drugih deset carevstava, imajui ivot ili duu karakteristinu za sebe, sa oima i ustima. Po oima je ono videlac; a po ustima koja govore velike stvari i menjaju vremena i zakone ono je bilo prorok i car. A takav videlac, prorok i car je Rimska crkva. Videlac je biskup u doslovnom smislu rei, a ova crkva polae pravo na univerzalnu biskupiju. Svojim ustima ona daje zakone carevima i narodima kao proroite, i pretenduje na nepogreivost, i na to da su njeni diktati obavezujui za celi svet, to znai biti prorok u najviem stepenu. U osmom veku, iupavi i potinjavajui sebi Egzarhat Ravene, carstvo Lombarda, i Senat i Vojvodstvo Rima, ona je stekla takozvanu "Petrovu oevinu" iz njihovih podruja vlasti, i time se uzdigla kao svetovni princ ili car, ili rog etvrte zveri. U jednoj knjiici tampanoj u Parizu 1689. godine, Doktorskoj disertaciji o

nekim noviima Karla Velikog, Ludviga Pija, Lotacija i drugih naslednika tampanoj u Rimu, zabeleeno je da je u danima pape Lava X preostao uVatikanu, i do tih dana bio izloen javnosti, jedan zapis u ast Pipina, oca Karla Velikog, sa ovim reima: Da je Pipin poboni bio prvi koji je otvorio put veliini Crkve Rima, prineo joj Egzarhat Ravene i mnoge druge rtve. Za vreme i pre vladavine careva Gracijana i Teodosija, rimski biskup je sjajno iveo, ali je ovo bilo

37

zbog priloga rimskih gospoa, kako to opisuje Amijan. Posle tih vladavina Italiju su osvojili strani narodi, i nije se reila svojih nevolja pre pada carstva Lombardije. Bilo je izvesno da je pobedom biskupije Rima nad grkim carem, carem Lombardije i Rimskim senatom, ono steklo Petrovu oevinu, i uzdiglo se do svoje veliine. Donacija Konstantina Velikog je fikcija, kao i donacija Kotijskih Alpi (Alpes Cotiae) papi od strane Ariperta, cara Lombarda; jer su Kotijske Alpe bile deo Egzarhata, i u danima Ariperta pripadale su grkim carevima. Poto se prizivanje mrtvih i oboavanje njihovih likova postepeno uvodilo u 4., 5., 6. i 7. veku, grki car Filipik izjasnio se protiv njih 711. ili 712. godine. A car Leo Isaur, da bi njima uinio kraj, sazvao je sastanak savetnika i episkopa u svojoj palati, 726. godine, i po njihovom savetu doneo edikt protiv tog oboavanja, te pisao papi Grguru II da bi se mogao sazvati opti Sabor. Ali, papa je na to sazvao jedan sabor u Rimu, potvrdio oboavanje likova, ekskomunicirao grkog cara, odreio narod od njihove vernosti i zabranio mu da plaa danak ili na drugi nain da mu se bude pokoran. Zatim se narod Rima, Kampanije, Ravene i Pentapolja, sa gradovima pod njima, pobunio i napao svoje sudije (magistrate), ubijajui egzarha Pavla u Raveni, i sklanjajui Petra, vojvodu od Rima, koji je oslepeo; a kad je obodreni vojvoda od Kampanije pobunio narod protiv pape, Rimljani su napali Kampaniju i ubili ga, kao i njegovog sina Hadrijana. Zatim je novi egzarh, Eutihije, dolazei u Napulj, poslao tajno neke da ubiju papu i rimske velikae, ali kad je ta zavera otkrivena, Rimljani su sasvim otpali od grkog cara, i zakleli se da e uvati ivot pape, braniti njegovu dravu i biti pokorni njegovom autoritetu u svim stvarima. Tako se Rim sa svojim vojvodstvom, ukljuujui deo Toskane i deo Kampanije, pobunio 726. godine, i postao slobodna drava pod vlau Senata tog grada. Autoritet Senata u graanskim stvarima od tada je bila apsolutan, jer se autoritet Pape do tada nije protezao dalje od stvari same Crkve. U to vreme su Lombardi, takoe revni za oboavanje likova, i pretendujui da podre papsku stvar, napali gradove Egzarhata; i najzad, tj. 752. godine, zauzeli su Ravenu, i ukinuli Egzarhat (Sigonius ib. ad. Ann. 726,752). Ovo je bilo prvo od tri carstva koja su pala pred malim rogom. Godine 751., papa Zeharije je svrgnuo Kilderika, lenjog i beskorisnog cara Francuske, i poslednjeg od roda Meroveja, a odreivi njegove podanike njihove zakletve o vazalskoj vernosti, dao je to carstvo Pipinu, majordomu palate, i time stekao novog i monog prijatelja (Sigon. ib. Ann.750.). Njegov naslednik papa Stefan III, znajui bolje kako da se bavi grkim carem nego Lombardima, otiao je sledee godine caru Lombarda da ga nagovori da vrati Egzarhat caru. Ne uspevi u tome, otiao je u Francusku i nagovorio Pipina da uzme Egzarhat i Pentapolj od Lombarda, i da ih da sv. Petru. U skladu s tim je Pipin doao sa vojskom u Italiju, i

38

uinio da Aistulf, car Lombarda, obea tu predaju; ali, sledee je godine Aistulf, naprotiv, da bi se osvetio papi, opseo grad Rim. Na to je papa poslao pisma Pipinu, u kojima mu je govorio da e, ako ne doe brzo protiv Lombarda, biti ekskomuniciran. Pipin je stoga, plaei se revolta svojih podanika, i budui zaduen od Rimske crkve, opseo Lombarde u Paviji i prisilio ih da predaju Egzarhat i regiju Pentapolja papi u trajni posed. Tako je papa postao gospodar Ravene, i Egzarhata, izuzev nekih gradova; i kljuevi su poslati u Rim, i poloeni na Konfesiju sv. Petra, to jest na njegov grob kod visokog oltara , kao to je glasio napis na jednom Pipinovom noviu. To je bila godina 755., a otada su pape, kao svetovni prinevi, proputali u svojim poslanicama i bulama da belee godine grkih careva, kao to su to do tada inili. Poto su posle ovoga Lombardi napadali papine z