ISTINA O KRAGUJEVACKOJ TRAGEDIJI

Zasto je do streljanja u Kragujevcu uopste doslo?

Nemacki III bataljon 749. pesadijskog puka, dobio je naredjenje da se iz Kragujevca probije u pravcu Gornjeg Milanovca i oslobodi 6. cetu iz 920. puka koja je bila zarobljena od strane cetnika. Ovu motorizovanu nemacku kolonu, 16. oktobra 1941. godine napali su izmedju sela Bare i Ljuljci, zajedno cetnici i partizani. Tom prilikom poginulo je 10, a ranjeno 26 nemackih vojnika. Sa komunisticke strane, u ovom napadu ucestvovao je Kragujevacki partizanski odred, ciji je komandant bio Raja Nedeljkovic, a sa cetnicke strane odred pod komandom majora Miodraga Palosevica. Posle toga, napadaci su ucinili stravican masakr nad mrtvim Nemcima, iskopavsi im oci i jezike, a odsecene polne udove stavili su im u usta, zeleci da tako sto vise razgneve okupatora. Videvsi fotografije svojih mrtvih izmasakriranih vojnika, nemacki general Beme, specijalni komandant operacija u Srbiji licno je naredio odmazdu nad gradjanima Kragujevca.

Sta se desavalo u Kragujevcu pre tragedije

Nemci su raciju i hapsenja u Kragujevcu poceli 20. oktobra u 5 sati ujutru. U Kragujevcu su u Osnovnoj skoli “Kralj Petar” u kojoj se zateklo 20-tak dobrovoljaca 5. odreda Srpskog dobrovoljackog korpusa sa komandantom Marisavom Petrovicem. Za vreme racije, dobrovoljci su bili blokirani u skoli, sve do 15 sati, kada je racija prestala. Tada su Marisav Petrovic i Milos Vojnovic otisli kod kapetana Bisofshauzena da se obaveste o razlozima blokade i sakupljanju gradjana. Kapetan Bisofshauzen im je rekao da se zbog napada na kolonu i ubistva 10 nemackih vojnika ima izvrsiti odmazda i streljanje 2300 gradjana Kragujevca i da ce kaznu izvrsiti kaznena ekspedicija koja je specijalno zbog toga dosla u Kragujevac. Zaprepasteni Petrovic i Vojnovic, upuceni su kod komandanta ekspedicije, majora Keniga. Marisav Petrovic je preklinjao Keniga da pusti ljude, rekavsi da oni nisu krivi za napad. Kenig je bio neumoljiv, rekavsi da se odmazda mora izvrsiti. Petrovic je tada molio da se izvrsenje barem odlozi, dok se ne uhvate pravi krivci (partizani i cetnici). Kada ni ovo nije pomoglo, Marisav Petrovic je na kolenima preklinjao Keniga da pusti barem one za koje im svojim zivotom garantuje da nemaju veze sa komunistima. Major Kenig je popustio i dozvolio da mu se dostavi spisak takvih lica. Cele veceri su se dobrovoljci SDK i Kragujevcani razmileli po varosi i upisivali u spisak sve sto su mogli. Iste veceri, Kenig je odobrio pustanje 1000 ljudi sa ovih spiskova, a do jutra jos 600. Cak se i komunistickom istoricaru Vladimiru Dedijeru omaklo, pa je u drugoj knjizi svog “Dnevnika” na strani 391 napisao svedocenje jedne zene: “Te veceri ih je pusteno oko 600. Docnije sam cula da ih je pustio Marisav Petrovic.”

-Kragujevac 21. oktobra 1941.

Toga dana u Kragujevcu je zbog komunisticko-cetnicke gluposti i neodgovornosti ubijeno 2300 Srba. Komunisticka je laz da su dobrovoljci Marisava Petrovica hvatali ljude po Kragujevcu i kada su Nemci prestali sa streljanjem. Istina je da su dobrovoljci upravo ulazili u redove

odvodjenih na gubiliste i prosto ih otimali od Nemaca. Petrovic je preklinjao Keniga da ne strelja vise od predvidjenog broja i spasavao je svakog kog je mogao. Ono sto se Petrovicu moze zameriti jeste cinjenica, da je u trenutku kada je broj za streljanje pao na ispod 2300, u zamenu sa Srbe ponudio Cigane. Dimitrije Ljotic je Petrovicu ovo mnogo zamerio i rekao da ce posle rata zbog toga morati da ide na sud.

Dok se u Kragujevcu odigravala tragedija, oni koji su je svojom bahatoscu i gluposcu izazvali, sakrili su se u Knic kod Kragujevca. Gde su bili ti “hrabri borci” kada je pocela da se pusi nevina krv? Kad su videli sta su napravili, zasto nisu isli da spasavaju ljude? Da li su heroji partizani i cetnici koji su izazvali tragediju, pa se sakrili, ili je heroj Marisav Petrovic, koji je pokusao da kako je znao i umeo tragediju umanji? Kada je jedan od cetnickih komandanata, kapetan Pavle Bogicevic prisao Raji Nedeljkovicu i predlozio mu da zajedno napadnu i oslobode Kragujevac, komunisticki zlikovac Nedeljkovic mu je odgovorio u revolucionarnom stilu: “Vreme nije za takav napad, a sto se tice ljudi, sto ih god Nemci vise pobiju, to cemo mi imati manje da ubijamo kad oslobodimo Kragujevac. Nemci rade nas posao. Uostalom, zasto Kragujevcani nisu dosli kod nas u sumu?” (Bosko Kostic, “Za istoriju nasih dana”, Lil 1949. strana 60).

U poznu jesen 1944. u Kragujevcu je odrzan veliki pomen za sve izginule Srbe u kragujevackom kraju. Svedoci govore da je u crkvi bilo oko 7200 zita, za sve poginule u toku celog trajanja rata - streljanim taocima, poginulim cetnicima, ljoticevcima i partizanima. Narod Kragujevca je dugo posle rata znao pravu istinu. Tek krajem 60-tih, kad je secanje pocelo da bledi, kad su svedoci poceli da umiru i kad je stasao nov narastaj koji o ovom dogadjaju nije imao pojima, tada su komunisti mogli da bezocno lazu. Tek tada su poceli da uvecavaju broj streljanih tog dana, da optuzuju ljoticevce, da sakrivaju istinu. Ipak, i dan danas, stari Kragujevcani (stariji od 80 godina), kazace vam pravu istinu o Marisavu, Raji i ostalim ucesnicima tragedije. Licno sam doziveo i slusao vise takvih svedocenja, od ljudi koji su mi otvoreno rekli : "Mene je spasao Marisav Petrovic