Историја српског права

Програм извођења наставе

на мастер студијама

Школска 2006/2007

Извори средњовековног српског права

1. Обичајно право- дуго времена најважнији извор права- од доношења Душановог законика, простор за његову

примену се сужава- једна од основних функција владара је заштита постојећег

обичајног права- пример краља Милутина из 1308. године о задржавању

“вражде”- Душанов законик је кодификовао бројне норме обичајног

права- правне празнине су вероватно попуњаване обичајноправним

правилима- имало је значајно место до краја постојања српске

средњовековне државе

2. Повеље - су владаочеве наредбе, укази издавани повлашћеним сталежима: цркви и властели, и градовима - повељама су утврђиване повластице, имунитетна права: својинска права, однос према подложном становништву, повлашћени однос према држави - постоје разне врсте повеља и назива: повеља, хрисовуља (повеље са златним печатом), простагма, књига (писмо)- према субјекту којем су упућене могу бити: манастирске, властеоске и градске- манастирских је сачувано 165- најзначајније повеље за изучавање српског средњег века:- Хиландарска повеља 1198-1199 је најстарија; значајна по погледима на карактер и хијерархију владалачке власти, регулисање положаја зависних сељака ...- Жичку повељу је издао Стефан Првовенчани 1220. манастру Жичи, седишту новоосноване српске архиепископије

- прописи о судској надлежности цркве, нарочито у области брачног права- Формулисана је правна неједнакост при кажњавању - основни принцип феудалног права- Бистричка повеља краља Владислава (1234 – 1243)- најстарија повеља у којој се утврђују обавезе зависног становништва- повеља манастиру св. Ђорђа код Скопља 1299/1300. краља Милутина- подробно набраја манастирска права и повластице, тј. садржину економског, судског и управног имунитета- поред затечених византијских установа наводе се и нове српско – словенске, нарочито у судском поступку и глобама- Милутинова повеља манастиру св. Стефана у Бањској 1313-1318.- садржи два обимна одељка: о положају зависних земљорадника од 42 члана и зависних сточара од 10 чланова

- Грачаничка повеља краља Милутина из 1321. године- у одељку “Закон стари Србљем” говори о правном положају зависних земљорадника- садржи и прописе о неким кривичним делима и о судској надлежности- Дечанске повеље краља Стефана Дечанског и Стефана Душана (1330. и 1336.)- садрже потпун попис мушких глава земљорадника и сточара на властелинству- пописано је 2432 куће у 40 села и 9 катуна- пружа драгоцене демографске податке- Арханђеловска повеља цара Душана 1348-1353.- посебне одељке: “Закон Србљем” и “Закон Влахом”- сачувано је само неколико властелинских повеља издатих од краља Милутина, царева Душана и Уроша и деспота Ђурђа- од градских повеља сачувана је само повеља албанском граду Кроји издата од краља Душана 1343.(у латинском преводу)

3. Међународни уговори- уговори са Дубровником, Венецијом- 33 уговора српских владара са Дубровником, многи су сличне или истоветне садржине- први уговор био је мировни Стефана Немање 1186.- најзнаменитији је уговор цара Душана са Дубровником из 1349. - уговорима су регулисана различита питања: слобода трговине, накнада нанесене штете, питање суђења, царине, ius naufragi- путем ових уговора долази до усвајања нових, напреднијих правних схватања у средњовековној Србији- потписани од стране владара међународни уговори су добијали правну снагу и били и унутрашњи извор права - по месту у законодавству и по форми, уговори се често изједначавају са повељама и називају се повеље, хрисовуље

4. Византијски закони- српска држава и право настају на тлу где је јака традиција римско – византијског права, нарочито у градовима и у окриљу цркве- рецепција византијског прва почиње од владавине Стефана Немање, када са источним хришћанством продире и византијска култура, државне установе и закони - велики је значај црквених закона, јер се примењују не само на верске односе, него и на брачно, породично и наследно право- Законоправило или Номоканон светога Саве- извори: псеудо Фотијев номоканон из 883., са коментарима из XII века, изводи из Јустинијанових новела, тзв. Мојсијев закон (као 48. глава) и цео Прохирон (као 55. глава)- два византијска закона преведена су у XIV веку као део Душанове законодавне делатности: - тзв. Закон цара Јустинијана (33 члана)- највећи део норми је преузет из Земљорадничког закона (13), али и из других византијских закона и царских новела

-Компилација одредби из више грана права: грађанског, кривичног, брачног и наследног и из судског поступка- Синтагма Матије Властара (из 1335.)- прописи су груписани у саставе, поређане у 24 одељка по грчком алфабету - термин синтагма значи састав, зборник састава- сваки састав има одређене предмете чији назив почиње одговарајућим словом, укупно 303 предмета (или главе)- садржи канонске и световне (државне) законе, али и политичко правне принципе који обезбеђују хегемонију византијског цара и цариградског патријарха- у Србији настаје знатно скраћена редакција Синтагме, без политичко – идеолошких ставова о византијској супрематији и без чисто црквених правила- Скраћена Синтагма је настала највероватније 1348-1349. ради потреба царског суда – има 94 главе- одредбе кривичног, грађанског (стварног, облигационог, породичног и наследног) и из црквеног права брачно право

5. Душанов законик

Доношење- српска држава за време Душанове владавине постаје најјача држава на Балкану (заузевши цео византијски запад)- царство, као власт са светским циљем, имало је да окупи све вернике у једну државу (у средњем веку)- прерогативе царске власти – у погледу цркве и законодавства- у освојеним византијским земљама цар Душан је потврдио затечено правно стање- ново српско – грчко царство је захтевало, поред рецепције византијског права, и издавање законика- Законик ће посебну пажњу посветити државном праву (правном положају сталежа, њиховим међусобним односима и односу према цару), судовима и судском поступку- нема података о законодавном раду, али су свакако најбољи правни зналци учествовали у припреми нацрта закона

-Душанов законик је донет на сабору у Скопљу 21. маја 1349. (на Спасовдан) – првих 135 чланова- законодавна активност је настављена и после (повеље, новеле...), па је 5 година доцније Законик допуњен са још 66 чланова- у другом делу Дз из 1354. посебна се пажња посвећује: борби против лопова и разбојника, суду и судском поступку (порота), ауторитеру закона и суда (чл. 171 и 172 Дз)

Садржина и систем Дз-од 1. до 38. члана су прописи о цркви- заштита православне цркве од јереси и католичког прозелитизма- надлежност цркве у брачним односима- судско право цркве (да суди спорове црквеним лицима и да духовним казнама кажњава вернике)- одредбе о калуђерима и манастирском животу- од 39. до 63. члана се говори о властели- права и повластице властеле (неповредивост баштине, економски имунитет)

-обавезе властелина да се придржавају законских прописа у односу према зависном становништву- од 69. до 83. члана су прописане обавезе и права зависног становништва- после 83. члана не може се уочити нека систематика, осим неких група одредаба о неком правном проблему: чл. 118-127 се односе на трговце, градове и градско становништво, чл. 129-132 о војсци и поступању за време рата, чл. 145-150 о лоповима и разбојницима и њиховом гоњењу, чл. 151-154 о пороти- готово 40 чланова ДЗ је посвећено судовима, њиховој организацији, надлежности, поступку (од позивања, расправе, доказа до изрицања пресуде и њеног извршења), помоћним судским органима - кривично право заузима значајно место и у њему се види мешовити систем – поред имовинских казни старог обичајног права јавља се и систем византијских телесних и смртних казни- веома је мало грађанскоправних одредби (које су се налазиле углавном у Скраћеној Синтагми и тзв. Јустинијановом закону)

Однос Душановог законика према византијском праву- 60 чланова Законика је преузето из Василика- чланови 171 (говори да је и цар везан законским решењима) и 172 (о независности суда) су преузети из римско – визант. Права- Скраћена Синтагма, Јустинијанов закон и Душанов законик су три дела јединственог кодекса, у коме Д. законик има централно место- Дз, и поред византијског утицаја, је самостално српско правно дело - српско право има сличности са словенским правима, али је трпело и утицаје средњоевропског праваПреписи Душановог законика и законодавства- оригинал Д. законика није сачуван, до сада је пронађено 25 преписа (рукописа) насталих од XIV до XIX века- најстарији је Струшки рукопис (настао између 1375. и 1380.)- из XIV века је и Атонски рукопис - из XV века потичу: Хиландарски, Студенички, Бистрички, Барањски и Ходошки препис

- Призренски рукопис је с почетка XVI века - тзв. Јагићев и Богишићев рукопис су из XIX века - преписи су добијали име или по месту где су пронађени или према научницима који су их пронашли и изучавали - у старијим рукописима Дз се јавља увек после Скраћене Синтагме и тзв. Јустинијанов закон

Примена и доцнија судбина Душановог законодавства- недостатак извора о примени- несумњива је примена за време Душановог живота, што потврђују његове повеље из 1355. Године- цар Урош се у повељама из 1356. и 1357. позива на Законик, који је изгледа и свечано потврдио на сабору у пролеће 1357. - под османском влашћу могао је бити коришћен у окриљу цркве, код изборних судова у грађанским стварима- такође, у неким областома које су сачувале аутономију (Паштровићи, Грбаљ...)

-У млађим рукописима Codex tripartitus (СС, ЗЈ и ДЗ) постаје Codex bipartitus: Законик Константина Јустинијана и Законик маћедонског цара Стефана- доцније прераде Душановог законодавства имају двоструки циљ:- коришћење у пракси црквених и аутономних судова, и- и виши, политички циљ – очување успомене на славну прошлост давало је наду за светлију будућност упркос сивилу живота под страном влашћу

Владалац

- Стефан Немања у уводу Хиландарске повеље говори о суверености своје власти и српске државе по “милости божијој”

- Скромна титула великог жупана не умањује сувереност

- Немањићи носе и симболичко владарско име Стефан: то је име њиховог заштитника архиђакона Стефана, поред тога стефанос на грчком значи круну, симболички владалачку власт

- Покушаји да се дође до краљевске титуле – изазвали су сукобе на унутрашњем (сукоб Стефана и Вукана) и међународном плану (са Угарском, обраћање папи)

- Значај проглашења за светитења (канонизације) Стефана Немање за српску државу (доцније и за цркву)

- Краљевска круна је добијена од папе Хонорија III 1217. – чиме је формално призната универзална власт папе у хришћанском свету, али ово није имало стварних последица због припадности источној цркви

- Велики заначај краљевске круне – на међународном плану признање суверености, а унутрашњем промене у титулатури (поред територијалног дела, титула “самодржац “ – византијски аутократор) што означава пуноћу владалачке власти- државна самосталност је тражила и самосталност српске цркве - аутокефална српска архиепископија и први архиепископ Сава (1219.)- начело симфоније (склада) у односима духовне и световне власти у средњовековној српској држави- подизање краљевског наслова на царски- распад царства је довео до разбијања језгра српских земаља- босански владаоци преузимају српску краљевску круну, а моравска Србија је под управом кнеза Лазара (који се истина назива и самодршцем и додаје свом имену Стефан)- Стефан Лазаревић 1402. године добија титулу деспота од византијског цара и њу ће носити владаоци Србије до пада под османску власт 1459.- доцнија судбина титуле деспота у Угарској

Наслеђивање престола- је основни начин доласка на престо од најстаријих времена- у раном периоду има примера да сви синови наслеђују

преминулог владара (ово је познато и у другим словенским земљ.)

- у немањићком периоду преовлађује принцип примогенитуре, тј. престо наслеђује најстарији син преминулог владаоца

- случајеви кад владар располаже круном у корист другог а не прворођеног сина, насилно свргавање...

- учвршћивању примогенитуре је допринела институција савладара (која је могла да дође из Византије или Угарске)

- на наслеђе престола су могли да утичу разни чиниоци: политичке прилике, страни утицај, властела и црква

Функције владалачке власти1. Законодавна власт- дуго времена не постоји, јер је обичајно право основни права,

а дужност владара је само да обезбеди његову примену- и владари доносе поједине правне прописе

- Владало је схватање да само царској власти припада стварање закона- владари чак и кад стварају право не називају то законом, него наредба, уредба...- овакав развој потврђује и српски пример2. Војна власт-примарна и првобитна функција владара- војводе постављене од владара имају у војном походу пуну војну и судску власт (чл. 129. Дз)- најамничка војска – поуздан ослонац за владара3. Судска власт- такође првобитна функција владара- од његовог личног суда развија се систем државног судства4. Управна власт- две области: финансије и безбедност

Владаочеви (државни) приходи- владаочеви приходи нису били одвојени од државних - врховно право својине на целој државној територији- тзв. регалије (iura regalia) – искључиво права владаоца на вршење неких уносних привредних делатности и узимање нарочитих прихода, а на основу његовог dominium eminens- у iura regalia спадају:- искључиво право коришћења рудног богатства земље- право на ковање новца- жировнина – право на половину жира који роди у жупи- у вези са претходном регалијом је и право прече продаје меса са владаочевих имања на трговима - царине – обично 10% вредности робе- други приходи: соће, светодмитарски доходак, акростих, приходи од казни, обавезе зависног становништва (оброк, приселица, понос, градозиданије...), пригодни поклони властеле

Државни сабор-црквени сабори – одлучивали су о питањима вере и цркве- сабори на којима учествују оба повлашћена сталежа називамо државним саборима, иако се у изворима другачије називају- државни сабор је, поред владара, највиши орган централне власти - традиционално, обичајноправно порекло државног сабора- по својој природи државни сабор је сталешка скупштина- у раду државног сабора учествују:- владалац, његова супруга и престолонаследник, евентуално и његова мајка- црквени великодостојници: поглавар цркве, митрополити, епископи, игумани манастира, светогорски калуђери, угледни монаси- сви припадници властеле, осим властеличића- извори бележе одржавање сабора, нарочито оних познатијих који су имали да одлучују о важним питањима

- Надлежности државног сабора:1) промене на престолу2) постављање поглавара цркве3) борба против јереси4) издавање повеља и потврђивање ранијих привилегија5) законодавна делатност6) питања о рату и миру, спољној политици7) владаочев суд о црквеној земљиОднос владаоца и сабора- бране владаочевој самовољи су били хришћански назори и

закони, обичајно право, обавеза владара да поштује законске одредбе (према ДЗ)

- поред овога, владаочева власт је била ограничена моћним властеоским сталежом окупљеним у државном сабору

- изношење неког питања на сабор зависи од односа снага – владар тражи подршку властеле за своје одлуке

- сабори су умеравали владаочеву власт (Т.Тарановски)- савет

Државна управаОргани централне државне управе- у почетку се сви дворски службеници називају владалци двора краљева- доцније се дворско особље умножава и диференцира- најстарија звања су казнац и тепчија- казнац је прикупљао државне приходе и спроводио фискалну политику- тепчија је највероватније бринуо о владаревом земљишном фонду- висока војна звања су војвода и челник (или велики челник)- високо дворско звање је слуга или велики слуга – који брине о храни и пићу на двору- ставилац се старао око прибављања, припремања и служења хране на владаочевом двору- двородржица је био управник владаочевог двора (палате)- на челу дворске канцеларије од времена краља Милутина стоји логотет (или велики логотет), коме помажу писари - дијаци

-у време царства се потпуно византинизују и умножавају дворска звања (око 70 дворских титула Душан преузима из Византије)- неке од њих означавају само почасни ранг: деспот, ћесар, севастократор- нека стара звања добијају ново име: казнац постаје протовестијар, а слуга енохијар- највиша звања на двору су велики логотет и протовестијар- у време деспотовине велики челник добија на значају- наведене функције и звања нису имали строго утврђен и сталан делокруг послова, нити је њихов однос према локалним органима био строго одељен (и по питању надлежности и по хијерархији)- овоме је доприносило и непостојање сталне престонице (у време Немањића)

Локални органи управе-у XIII веку се зову често само владалци, али се помињу и кнез и севаст- од времена краља Милутина јавља се кефалија градски, који у време царства постаје најзначајнији представник локалне власти- локални органи се издржавају од оброка које даје становништво, и приселице кад службено путују по земљи- од 1410. године се милитаризује цела државна управа (са јаком власти деспота), па у складу са тим и локална управа- војводе са војним и цивилним компетенцијама стоје на челу нових војноуправних јединица које се зову “власти” (са седиштима у утврђеним градовима)- кефалије су на челу градских насеља без утврђења- поред ових власти непосредно потчињених владаоцу, постоје и тзв. посредујуће власти (Т. Тарановски) које чини властела- властела има на одређеној територији “државу”, тј. право на управу у области, коју јој владар даје на уживање- жупани у жупама и властела крајишници у крајиштима

Основне црте друштвеног уређења-српска држава у доба Немањића има особине сталешке монархије- сталеж је велика друштвена група (класа) чија су права и обавезе прецизно регулисане правним прописима- у сталешкој монархији постоји начелна правна неједнакост између повлашћеног и неповлашћеног сталежа- феудална држава има патримонијални карактер – јер јавноправни односи нису одвојени од приватноправних, јер су засновани на земљишној својини, очевини (patrimonium)- подела на сталеже и односи међу њима се заснивају на природи права земљишне својине- јавноправне функције и власт властеле је била везана и неодвојива од њених приватних права на поседима- у Србији постоје повлашћени сталежи, црквени и световни, и подређено, зависно становништво, себри

ВластелаСветовна властела- назив властела помиње се рано у српској држави, поред тога назив “бољарин”- иако извори помиљу само световну властелу, с обзиром на повлашћен, сталешки положај говори се и о црквеној властели- подела властеле на велику и малу властелу и властеличиће - сви припадници овог сталежа имају јединствен правни положај- велика властела има две почасне повластице: позивање на суд писменим судским позивом и право на пороту од њима једнаких- “мала “ властела је била редовно племство- властеличићи су били ниже племство (порекло од војника) – али у правном погледу су изједначени са осталом властелом- различите казне код међусобне увреде части између властелина и властеличића, који би плаћао и новчану казну и био батинан (чл. 50. Д. З)- сви властелини су у средњовековној Србији потчињени владаоцу, круни (тзв. крунски вазалитет)

- два основна елемента положаја властеле су били: право својине и војна обавеза (њихов однос је условљен и нераскидив)- Дз у чл. 39, 40 и 41 гарантује неприкосновеност баштине (од башта – отац, па отуда наследни посед) – да је нико, па ни владар не може одузети док властелин извршава основне дужности (војну службу за владара и плаћање пореза на земљу – соћа)- стање без дужности држави, тј. владару се назива имунитет- економски, управни и судски имунитет- поред основних обавеза властеле – војне службе и соћа, постоје и неке мање обавезе: понос владаочев, градозиданије и градобљуденије, уобичајена помоћ владаоцу- пронија – пореклом из Византије (XI век), појављује се у Србији у Скопској повељи краља Милутина (1299/1300.)- то је државна земља над којом владар задржава право располагања, док пронијар добија само право држања и коришћења за војну службу коју дугује владару- пронија је условни војнички посед који није наследив, али је син могао преузети имање свог оца уз услов војне службе владару

Црквена властела- црква има најповлашћенији положај у држави- повластице цркве су још стабилније и пространије него световне властеле: црквена добра нису могла бити конфискована, својинска права цркве нису застаревала, црквене спорове о земљи суди владар лично, зависни људи на црквеним имањима су били ослобођени низа државних дажбина и терета - судски имунитет цркве је такође шири од суд. имун. световне властеле - цркви су припадале и глобе у споровима које би пресудио црквени суд

Себри- овај термин означава сеоско невластеоско становништво- себарски сталеж чине различите категорије зависног становништва, које обављају различите делатности 1. Меропси су били зависни земљорадници и вероватно најбројнији у себарском сталежу - назив меропах се устаљује од Дз, пре тога постоји назив парик, но најчешће се помињу као Србљи или људи са ознаком оног властелинства коме припадају - меропах има право својине на земљи, може њом располагати на различите начине, уз услов да онај који преузме имање преузме и обавезе и терет према господару властелинства (чл.174 Дз)- због тога се каже да је меропашка баштина потчињена, оптерећена баштина (за разлику од слободне властеоске баштине)- држање земље од стране меропаха зависи од редовног плаћања дажбина и обављања работа које падају на једну меропашку кућу- меропашка баштина се може и наследити под истим условом – да наследник преузме обавезе према господару земље

- чл. 139 Дз даје право меропсима да туже господара земље ако би тражио нешто преко онога што је Законик утврдио- меропашке обавезе:а) према властелину- постојала су три система за одређивање меропашких дужности:Радна, натурална и новчана рента-члан 68. Дз се опредељује за радну ренту – једна меропашка кућа дугује 106 дана рада за господара земље (властелина)- тиме су изједначене меропашке обавезе у целој држави- поред тога биле су и неке мање обавезе у натуриб) према држави-плаћање соћа и војевање војске (као помоћне трупе властелина), пренос владаочевих ствари, одржавање и стражарење утврђених градова, оброк кефалији и другим чиновницима- ове обавезе меропси извршавају посредно, преко свог властелинав) према цркви – духовни бир (сваки брачни пар 2 динара)-меропси су везани за земљу

2. Власи- етничко, народно име Влах се временом изједначило са називом њиховог занимања и постало синоним за сточара- сточарско насеље се назива катун- старешине влашких катуна, кнезови и премићури, су имали и извесне судске надлежности- обавезе Влаха:- плаћање “травнине”- накнаде у стоци за коришћење властеоских пашњака- напасање властелиновог стада, уз плату, али и дужност да накнаде насталу штету- обавезе личне службе, караванског преноса робе, помоћна служба у војсци- забрањује се меропху да путем женидбе са Влахињом пређе у влашки статус, да се не би реметила равнотежа између земљорадничког и сточарског становништва

3. Занатлије и сокалници- бројне занатлије на властелинствима- занатлије и сокалници су дуговали идажбине за земљорадњу,

али мање него меропси- само један син умрлог занатлије је могао наследити очев

положај, аостали су морали да се баве земљорадњом4. Сеоски попови- три категорије:1) Попови баштиници – имају слободну баштину и представљају

неку врсту слободних сељака2) Попови који су од господара властелинства добили три њиве

“законите” и били су лично слободни3) Попови којима је господар дао више од три њиве, и за тај

вишак су били дужни да дају дажбине и работе- последње две категорије су припадале себарском сталежу- Свештенички чин је могао да наследи само један син, који би

“изучио књигу”

5. Отроци-најнижи ред становништва, чији је положај веома близак ропском-чл. 44. Д. З. дефинише право својине господара над отроком и забрањује давање у мираз- чл. 46. Д. З. – отрока је могао ослободити његов господар, његова жена или син- чл. 72. Д. З. – забрана тражења правде на царевом двору за отроке- два ограничења код отуђења отрока: 1) није могао бити дат у мираз и 2) отрок хришћанин није могао бити продат иноверцу (чл. 21. Дз)- положај отрока се временом изједначавао са положајем осталог зависног становништва- ропство је у опадању у средњовековној Србији- чл. 103. Д. З. – отрок потпада под државни суд

Градско становништво-термин град је испрва означавао само утврђено место, где се склања становништво у случају нерпијатељског напада- у току времена настају стална насеља чији се становници баве трговином и занатима, и настају градови око рудника- овако настају градови и тргови у унутрашњости Србије- њихови становници су били већином страног порекла са привилегијом да живе по свом персоналном праву- домаће становништво је било малобројно- приморски градови – који су ушли у састав српске државе од краја XII века- имају посебно политичко уређење и право уређено статутима- трећу категорију су чинили градови освојени од Византије- у Дз су им генерално потврђене привилегије- с обзиром на различито порекло, становништво, политичко и правно уређење не може се говорити о грађанству као посебном сталежу све до краја постојања српске државе у средњем веку

Кривично право у средњовековној Србији – општи део- порекло у крвној освети- принцип талиона и композиција- заостаци крвне освете: схватање да је гоњење и кажњавање кривца ствар појединца, колеткивна одговорност, преовлађивање имовинских казни - различити називи за кривично дело: обида, кривина, дуг, преступленије, сагрешеније (од Дз)- субјект и објект кривичног дела- сталешка кривичноправна неједнакост – постоје два кривичноправна система- колективна (кућа – да изда кривца или плати глобу- чл. 52, 71 Дз, село, град, околина) и индивидуална одговорност- виност – психички однос учиниоца према кривичном делу на коме се заснива субјективна одговорност- субјективна одговорност постоји ако је учинилац извршио кривично дело са умишљајем (свесно и са противправном вољом) или из нехата (немарности или неопрезности)

-чл. 76. Д. З. – “грех”(нехат) и “нахвалица” (умишљај)- чл. 57. Д. З. – “пизма”-подобност за урачунљивост (нпр. малолетство или душевна поремећеност)- чл. 166. Д. З. – опијеностКазне- циљ казне: освета и одмазда, превенција- у кривичном праву и систему кажњавања има највише остатака обичајноправних схватања- често је исти назив за кривично дело и запрећену казну (нпр. “вражда”, “потка”) - врсте казни:- имовинске (од конфискације целокупне имовине до новчаних глоба у распону од 6 до 1000 перпера) - смртна казна и телесне казне (осакаћивање, жигосање и батинање) улазе у српско право преко византијског - казна лишења слободе је ретко примењивана- поред световних и духовне казне (епитимије)

Кривична дела против државе и поретка1. Невера- најтеже кривично дело против државе је издаја (невера)- неодазивање властеле на владаочев позив у рат или

велеиздаја (пребегавање противнику)- за неверу пресуђује владар, тј. она је резерват краљевог суда- казна је конфискација имовине и вероватно смртна казна, као

логична последица нарушавања “вере”, тј. лојалности према владаоцу

- невера је била регулисана обичајним правом, па писани извори садрже мало података о овом делу (бићу дела и др.)

- до Дз је постојала вероватно колективна одговорност рода за неверу, а од Дз одговара само кућа неверника (чл. 52)

2. Непокоравање владаочевим наредбама- чл. 136. Дз наређује строгу послушност према свим царским

наредбама- ова одредба нема санкције вероватно због тога што су се само

највећи великаши могли одважити да “пречују” царску запов.

3. Неплаћање соћа- властелин је затваран на цареву двору док не исплати двоструки износ соћа (чл. 198. Дз) 4. Насиље над сељацима- чл. 142. Дз – властелин који би учинио насиље над сељацима да надокнади штету и казни се као “пребеглац” (конфискацијом имовине и вероватно смртном казном)- чл. 57. Дз – ако властелин на приселици из пакости учини нешто да му се конфискује имање- циљ је очување сталешког мира и поштовање закона5. Фалсификовање повеље- казна конфискација имовине- овим делом је нарушаван ауторитет владара и уношена пометња у правни поредак6. Тајно ковање новца- чл. 169. Дз – златар који тајно кује новац да се спали, а село “распе” (расели) односно град да плати глобу коју цар осуди

7. Бекство меропаха- у првом делу Законика два члана: чл. 22 – да се властеоски сељаци који су на црквеним имањима врате властели и чл. 115 који прописује обавезу властелина да врати пребеглог сељака осим ако има царско писмо о милости- у другом делу Законика је пооштрена одговорност:- чл. 140. – властелин који прими туђег човека, без царског одобрења, да се казни као издајник; чл. 141. понавља ову забрану за тргове и градове (не важи принцип “Stadtluft macht frei”)- чл. 201. – меропах који побегне од господара да се ухвати, осмуди и нос да му се распори8. Збор себара-чл. 69. Дз – забрана окупљања без дозволе власти; коловође да се осмуде, а учесницима да се одсеку уши9. Освета меропаха- чл. 58. Дз ако би сељаци из околине по смрти властелина палили и уништавали његову имовину – да плате штету, а ако би посегли за имовином властелина у бекству да се раселе (чл. 144. Дз)

Стварно право у средњивековној Србији-подела својине на врховну, директну и својину уживања- слободна баштина и потчињена баштина – разлика у оптерећењу данцима и работама- индивидуална и колективна својина – члан 67. Д.З. - садржина права својине- државина – термин држати или имати- уживање својине – ограничено регалијама- право располагања – чл. 40. и 174. Д. З. - ограничења у располагању потчињеном баштином

Облигационо право у средњовековној Србији1. поклон2. продаја и куповина

- непокретне и покретне ствари- цена и њена исплата- чл. 8. Тзв. Јустинијановог закона- “Призренска тапија”

3. право прече куповине- чл. 10. и 11. тзв. Јустинијановог закона

4. Размена (замена)5. Зајам

6. Закуп- односи се пре свега на земљу и то пре свега

господарску- тзв. Јустинијанов закон у чл. 13 – 16. и 23. О

закупу сељачке земље и винограда на пола (“наполица”) 7. Остава (поклад)

- вољна уговорна и невољна из чл. 125. Д. З. (depositum de iure)8. Ортаклук

- чл. 19. Тзв. Јустинијановог закона – “спрега”

Брачно право- под норме црквеног права- «женити се» и «мужити се» Жичка повеља- развод и брачне сметње (свастика)- не сме да буде растављен брак – глоба- маркантан је тон којим се говори о кривици жене (она «беснује»), а којим о кривици мушкарца- после Жичке повеље наилазимо на «распуст» који наплаћује црква- «распуст»- лакоћа развода брака за горње слојеве

Световна интервенција у брачне односе- забрана брака Србина и Влахиње – на властелинствима манастира св. Стефана у Бањској и дечанског манастира- није била потребна дозвола господара земље за брак у средњовековној Србији- у Душановом законику - члан 2. – благослов, члан 3. – венчање, члан 9. забрањује брак римокатолика са православном лични и имовински односи супруга-  - два противна принципа: а) независност жене у погледу имовине, ако ју је имала, и б) потпуно негирање њене личности, ако није имала имовине-        

у – у Душановом законику налазимо две индикације у погледу правног положаја жене у браку: а) члан 46. – жена има право ослобађања робова, б) члан 104. – «пристав без мужа»-   - Законик предвиђа позивање удате жене на суд-  - прикија (мираз)-  - мужу није припадало право својине на прикију, него право доживотног плодоуживања

Породично право-општи назив “кућа”- инокоштина и задругазадруга- базирала се на сродству- и код себарског и властеоског сталежа- располагање задружним имањем- чл. Д. З. о задрузи 51, 52, 66, 70 и 71

- Заједница живота, рада и имања- На челу задруге “господар куће”- личност задругара - задруга није била непомична

Наследно право-наследност властеоских баштина- чл. 41. Д. З.- деца – синови, кћери и унуци- побочни сродници–”до третијег братучеда”- “одумртна”- наследност себарских баштина- мушко дете и жена (удовица)- питање наслеђивања побочних сродника- питање тестамента

Процесно право у средњовековној Србији

Судско уређење1) Патримонијални (властеоски) судови- црквени патримонијални суд – у

повељама и члан 33. Д. З.- патримонијални суд световне властеле –

посредно из чл. 103. и 201. Д. З. - тамнице и право азила из чл. 112. Д. З.2) Црквени судови- ratione personae – чл. 30. Д. З. - ratione materie – тзв. духовни дугови – чл.

12. Д. З. 3) Државни судови- лични владаочев суд

-суд на двору владаочевом – дворски суд – чл. 175. и 177. Д. З. - надлежности државног суда:

- тзв. резервата односно царски дугови (невера, провод или прејем људски, вражда, крв, земља, свод коњски, гуса и татба, разбој владичаски)- суђење властели- суђење насељеницима владаочевих поседа

- случајеви када се претпостављао лични суд владаочев:

- невера властеле- спорови о црквеној земљи- тзв. релација – чл. 181. Д. З.

- Душанове “судије царства ми” – покушај одвајања судске од управне власти – чл. 110, 148, 179...

4) Градски судови- потпуна судска самосталност Котора- аутономно суђење Будве уз изузетак резервата- у освојеним византијским градовима суде мешовити градски судови (градски управници и црквени клир) – чл. 176. Д. З.5) Станак-у мешовитим српско – дубровачким споровима- велики и мали станак- место и време одржавања станка6) Друге аутономне судске јурисдикције- аутономно судство Дубровчана у Србији- влашко судство- вероватност судских ингеренција села

Судски поступак-позивање на суд- пристав- књигом судијином и печатом – чл. 62. Д. З.- о позивању властеле и војника – чл. 56 и 61.- о позивању удате жене – чл. 104. Д. З. - странке лично долазе на суд или их заступају заступници- ток поступка- инквизициони поступак за тате и гусаре- генерално, поступак је био оптужни, контрадикторни и расправни- докази:

- обличеније (corpus delicti) – чл. 92. Д. З.- свод – чл. 180. Д. З.- исправе- божији суд (котао (чл. 106.) и железо (чл. 150. Д. З.))

- станак- разни називи- решавао је о свим важнијим државним питањима:

- избор и збацивање владара- о додељивању и одузимању баштина- о отуђивању државне територије- о рату, миру, склапању уговора

- промене у значају станка-државни апарат

“Црква босанска”- различита мишљења- о организацији и учењу- утицај на друштво

Дубровник и дубровачко право-опште напомене и историји и значајуПолитичка историја- од оснивања града до XII века- од 1205. до 1358. г. – под Венецијом- од 1358. до 1808. године – Република (трибути Угарској, Турској и Аустрији)Државно уређење-време до краја XII века- за време Млетака – кнез и веће (доцније Мало веће)- Велико веће (1235. г.) и Веће умољених или Сенат (1253. г.)- положај кнеза по одредбама Статута- одлуке између 1332. и 1348. г. - државно уређење после 1358. године- Велико веће – носилац суверенитета

-Мало веће – 6 саветника и 5 судија- судско веће и извршни орган- Сенат – састављен од најугледније властеле- од XV века Сенат је права влада Републике:

- припрема законске предлоге и одлуке Великог већа- именује посланике и конзуле- разрезује порезе и царине- надзире остале органе власти- решава сва текућа питања

- proveditores terrae и други бројни чиновници-нотаријатДубровачко право- consuetudo (обичајно право)- Статут од 1272. – 487 глава у 8 књига:- књ. I – о органима власти (кнези и др.)- књ. II – њихове заклетве- књ. III – судско уређење и поступак

-књ. IV – породично-имовински односи- књ. V – о приватноправним односима- књ. VI – кривично право - књ. VII – поморско право- књ. VIII – допуне и измене (до 1358.)- Liber omnium reformationum – извор права од 1335. - садржи важније нестатутарне одредбе од 1306. до 1410. године- Liber viridis (зелена књига) – одредбе које се настављају на статутарне (од 1358. до 1460.)- Liber croceus (жута књига) – од 1460. до 1808.

Друштвени односи-властела (nobiles)- грађани и пук - сељаци- робови

Правни положај Срба под турском влашћу-османски својински и војни – управни систем- османска управна организација у нашим земљама- хришћани спахије и раја- османско право - српска локална управа - аутономне областиПоложај Православне цркве -укидање и обнова (1557. г.)- црквено – лаички сабор- положај патријарха и његова судска надлежност- укидање Пећке патријаршије 1766.

Правни положај Срба под хабсбуршком влашћу

-српски деспоти у Угарској- Срби граничари- Statuta Valachorum од 1630. Године- Бечки рат (1683 – 1699) и Ђорђе Бранковић- привилегије цара Леополда (1690, 1691и 1695.)- од 1707. Карловачка митрополија- Деклараторија из 1779. Године

- сужавање персоналног у корист територијалног принципа

- црквено одвајање од старог центра- црквено – народни фондови- црквено – народни сабор

- уређење војне границе почетком XVIII века- Славонска, Подунавска, Потиска и Поморишка

-војно – граничарска права из 1754.- о судству- о праву на земљу- породична задруга

- слободни краљевски градови и крунски дистрикти- захтев Срба за територијалном аутономијом

Стварање државне организације у Црној Гори

-племена и племенски живот- притисак турских паша и млетачка помоћ- митрополит

- значај владике Данила -гувернадур - Правитељство суда црногорског и брдског (1798.) и Народна канцеларија

-Стега – 1796. заклетва на узајамну верност- 6 члановаЗаконик општи црногорски и брдски-1798. и 1803. године- убиство- смртна казна за убиство “од силе и опачине” (члан 2.)- члан. 3. – кад убица побегне ван земље- чл. 4. – ко би скривао или бранио убицу- чл. 9. - нехатно убиство- чл. 10. – нужна одбрана- крвна освета – из чл. 5. - ограничење- телесна повреда – чл. 6. и 7. - отмица жене или девојке – чл. 11. и 12.- издаја отаџбине – чл. 1. - забрна самосуда и дела против судства – чл. 16, 18, 23 – 26.

-Крађа – чл. 13, 14, 17 (крађа крупне стоке- казна као за убицу)-купопродаја и право прече куповине –чл.15.- увођење пореза – чл. 20.- питање примене Петровог законикаВлада Петра II Петровића-реформе у управи – Сенат, гвардија, перјаници и капетани- Пројекат Закона отечаства од 1833.- теократијаВлада књаза Данила-од 1852. године Књажевина- Данилова државна и национална политикаДанилов законик-увреда величанства – чл. 3 .и 4.- телесна казна – пре свега за лопове - друге казне – смртна, затвор, новчана, лишење части

издаја и војничка неакти

-Хајдучија – 34- 37-Увреда власти – чл. 23.

- војна кривична дела- пуцање без разлога (чл. 15) и задржавање

муниције (чл. 17.)- спавање на стражи – чл. 21.- бежање из војске – чл. 14.- кулук – чл. чл. 33.

-кривична дела против живота- убиство – чл. 18. и 19.- отмица девојке- чл. 27. и 28.

-обичаји и савест судија- рецепција

Устав од 1901. Године- државни удар од 9. маја 1894. - уставни пројект владе Ст. Новаковића 1896.- руски утицај на отварање уставног питања- доношење Устава од 1901.Садржина-радикалске, напредњачке и идеје краља Александа у Уставу- писци М. Миловановић и П. МаринковићСенат-три врсте чланова: по положају (3), постављени од стране Краља (30) и изабрани сенатори (18) на период од 6 годинаНародна скупштина- посланици и “квалификовани” посланици- 130 посланика, мандат 4 године

-пооштрени бирачки услови за избор посланика- услови за избор сенатора

-ограничено буџетско право Нар. представ.- није установљен парламентарни систем - одредба о женском престолонаследникуЖивот Устава од 1901.-проблеми у радикалско – напредњачкој коалицији- споразумни и самостални радикали- лош резултат (по Краља) избора из јула 1901. године - државни удар 24. марта 1903.- крај династије Обреновића – 29. мај 1903.

Устав од 1903. годинеДоношење- проглас владе од 29. маја 1903.- расправа о уставном питању- повратак Устава од 1888. – Устав од 5.

јуна 1903.Садржина - важније разлике између Устава од 1888. и

Устава од 1903. године:1) У погледу Народне скупштине

- време трајања – по новом 4 године- бирачки порески услови ублажени- расподела мандата - у корист најјаче странке - посланичке дневнице и путни трошак - право анкете, поред права истраге

2) У погледу краљевих овлашћења- ограничења у погледу оптуженог министра- ограничено је право да продужи

буџет пристанком Државног савета

Српски грађански законик-потреба обезбеђења приватне имовине- претходни рад – по француском узору- Ј. Хаџић и В. Лазаревић – 1837. – окретање аустријском законодавству- поступак доношења- садржина- аустријски Грађански законик од 1811. –узор- одступања:- 1) задруга- историјски значај задруге- покушај власти да успори пропадање

- задругари су били само уживаоци задружних добара-по Законику – задруга је правно лице, неопходна је сагласност за акте располагања- задуживање и располагање за случај смтри - задружна имовина као сусвојина- разлози распадања задруга2) првенство мушкараца у наслеђивању- чл. 396. мушка деца и њихови мушки потомци – први наследни ред- чл. 397.- женској деци – уживање, издржавање, снабдевање и пристојно удомљење- други наследни ред – женска деца и њихови потомци- тестамент и уговор- критике оваквог решења

Општи имовимски законикДоношење-В. Богишић- план радаСадржина-Обим- грађанско и имовинско право- зашто само имовинско право- Распоред грађе- шест делова- индуктивни метод- поједини институти- својина – њена дефиниција у члану 93. - судска потврда за пренос својине на непокретностима- увођење института државине- хипотека (застава)- право прече куповине- застарелост

- законска и обичајна правила- језик ОИЗ- изреке

Доношење Видовданског устава-закон о изборима за Конституанту- активно и пасивно бирачко право- избори од 28. новембра 1920. и њихови резултати- пословник Уставотворне скупштине и питања која је отворио - странке и њихови погледи о уставним решењима- уставни нацрти- скупштинска расправа – начелна расправа од 14. априла до 12. Маја, потом расправа у појединостима- напуштања Скупштине и уставотворна већина

Видовдански устав-Парламентаризам- управна подела земље на области - државни симболи (грб, застава, химна, језик)- политичка права и личне слободе- слобода вероисповедања - мањинска права- социјалне и економске одредбе – интервенција државе, ограничена слобода уговарања, социјалне функције својине

Уставни живот-Закон о заштити државе (2. август 1921.)-Уредба о подели земље на области (26. април 1922) – 33 области- избори марта 1923. године- радикали и ХРСС- хомогена радикалска влада

-влада Пашић – Прибићевић (марта 1924.) – Национални блок - јула 1924. – оставка Пашићеве владе- влада Љ. Давидовића – 100 дана- избори фебруара 1925. – победа Националног блока- марта 1925. ХРСС признаје Видовдански устав и постаје ХСС- јула 1925. влада “Народног споразума” (Радикали и ХСС)- априла 1926. Пашић даје оставку, на чело владе долази Н. Узуновић (саставио 6 влада)- јачање краљевске власти- априла 1927. – влада В. Вукићевића- избори септембра 1927. – нестабилна већина Вукићевићеве владе- новембра 1927. – Сељачко – демократска коалиција - ХСС и СДС

-Преобраћени С. Прибићевић-Крвопролиће у Скупштини 20. јуна 1928. и његове последице- влада А. Корошеца

Шестојануарска диктатура-краљева декларација- Закон о краљевској власти и врховној државној управи- Закон о заштити државе – забрана странака са верским и племенским обележјем-закон о државном суду за заштиту државе (8. јануар 1929.)- Закон о називу и подели Краљевине на управна подручја од 3. октобра 1929. – Краљевина Југославија и 9 бановина

Септембарски устав-Октроисање- улога краља у у ставном систему – “заточник народног јединства и државне целине”

-два дома Народног представништва- сенат – састав и избор- однос домова у законодавству - чл. 64.- питање о могућности парламентаризма- управна подела на бановине - бан, бановинско веће и бановински одбор- контрола штампе, ограничења страначког организовања,јавност гласања, неправедан изборни систем, кривична одговорност народних посланика