ИСТРАЖИВАЊА 20

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ У НОВОМ САДУОДСЕК ЗА ИСТОРИЈУ

ИСТРАЖИВАЊАКњига 20

За издавача:Проф. др Љиљана Суботић, декан

Редакција:др Ксенија Марицки Гађански, др Александар Касаш,др Бранко Бешлин, др Владан Гавриловић,др Иван Балта, др Александар Карасјов, Јелена Колаковић

Главни и одговорни уредник:др Бранко Бешлин

Књига се штампа уз финансијску помоћМинистарства науке и заштите животне средине Републике Србије

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ У НОВОМ САДУОДСЕК ЗА ИСТОРИЈУ

ИСТРАЖИВАЊА20

Нови Сад, 2009.

Лектор:Татјана Пивнички-Дринић

Коректор:Татјана Пивнички-Дринић

Превод резимеа на енглески:Татјана Гојковић

Превод резимеа на француски:Милица Уверић

Припрема и штампа:Scan Studio, Нови Сад

Тираж500 примерака

ISSN 0350-2112

Ова свеска „Истраживања“ посвећена јеуспомени на aкадемика Славка Гавриловића

7

САДРЖАЈ

Академик Владимир Стојанчевић, Моја сећања на академимаСлавка Гавриловића – човека и научника .................................................................... 11

Др Дејан Микавица, О професору Славку Гавриловићу (1924–2008) .................... 21

Др Александар Касаш, Радови академика Славка Гавриловића у „Истраживањима“ ................................................................................................................25Aleksandar Kasaš Ph. D, Academician Slavko Gavrilović’s scholarly works in the scientifi c periodical “Quest” of the Department of History, Faculty of Philosophy, Novi Sad ......................................................................................... 32

* * *Др Слободан Бјелица, Комунисти Војводине и сукоб са Информбироом .............................................................................................................. 33Slobodan Bjelica Ph. D, Communists of Vojvodina and a confl ict with the Kominform ............................................................................................................ 45

Мр Снежана Божанић, О земљишним међама српског средњовековног села ..............................................................................................................47Snežana Božanić MA, Upon boundary lines of the Serbian medieval landed estate ......................................................................................................... 64

Др Владан Гавриловић, Прилог пресељењу Црногораца у Русијусредином XVIII века .......................................................................................................... 65Vladan Gavrilović Ph. D, A contribution to the Montenegrin removal to Russia in the middle of 18th century ................................................................................... 71

Др Золтан Ђере, Концепција „усаглашавања интереса“ као основа реформне политике мађарских либерала у „Vormarz“-у ............................................ 73Zoltan Györe Ph. D, An “Interest reconciliation” conception as the basis of Hungarian liberals’ reformation policy in Vormärz .................................................... 103

Мр Дејан Јакшић, Одјек ерупције исландског вулкана Лаки у нашим крајевима ...................................................................................................105Dejan Jakšić MA, A response of our country towards the Icelandic Laki volcano eruption ........................................................................................ 115

8

Др Душко Ковачевић, Ступање на руски престо цара Александра IIIи обнова Савеза три цара 1881. године .........................................................................117Duško Kovačević Ph. D, Czar Aleksandar III accession to the Russian throne and three Emperors’ League in 1881 .................................................................... 127

Академик Василије Крестић, Великохрватске претензије на делове Војводине ..................................................................................................................129Academician Vasilije Đ. Krestić, Croatian nationalist claims to certain parts of Vojvodina .............................................................................................................. 145

Др Љубомирка Кркљуш, Обележја и симболи у току Српског народног покрета 1848–1849. ...........................................................................................147Ljubomirka Krkljuš Ph. D, Features and symbols during the Serbian Nationalist Movement from 1848 to 1849 ....................................................................... 161

Др Дејан Микавица, Уставно питање у Карађорђевој Србији (1804–1813) .............................................................................................................163Dejan Mikavica Ph. D, Constitutional issue in Serbia at the time of Karađorđe from 1804 to 1813 ........................................................................................... 189

Др Весна Манојловић-Николић, Средњовековна земљорадња на тлу Војводине – археолошки подаци ................................................................................... 191Vesna Manojlović-Nikolić Ph. D, Medieval arable farming in the territory of Vojvodina – archeological data .................................................................................... 218

Мр Тибор Пал, Лајош Талоци, научник и политичар ..............................................219Tibor Pal MA, Lajos Th allóczy a scientist and a politician ........................................... 230

Др Јанко Рамач, Славко Гавриловић у историографији о Русинима у Јужној Угарској ...........................................................................................231Janko Ramač Ph. D, Slavko Gavrilović in the historiography upon the Ruthenians in South Hungary .................................................................................... 242

Др Петер Рокаи, Примерци Наполеонове прокламације Мађарима намењени једном Бачванину и једном Сремцу .............................................................243Petar Rokai Ph. D, Les exemplaires de la proclamation aux Hongrois, déstinés à un homme de Backa et à un homme de Srem ............................................... 256

Мр Борис Стојковски, Срем и покрет цара Јована Ненада ................................. 257Boris Stojkovski MA, Srem and czar Jovan Nenad movement .......................................263

Др Ђуро Тошић, Остоја Паштровић (трагом једног контроверзног дипломате) ................................................................ 265

9

Đuro Tošić Ph. D, Ostoja Paštrović (Following a trail of a controversial diplomat) ................................................................ 274

Др Ђура Харди, О генералу који је 1849. године бомбардовао Нови Сад .............275Đura Hardi Ph. D, Upon a general that bombed Novi Sad in 1849 ............................. 282

Академик Богумил Храбак, Босански и банатски бакар у трговачком промету XIV–XVIII века ...................................................................... 283Academician Bogumil Hrabark, Copper from Bosnia and Banat in the Commercial Movement of Goods from 14th to 18th Centuruy .............................. 293

Јелена М. Колаковић, „Истраживања“ XI–XX (1986–2009), садржај по ауторима ..................................................................................................... 295

11

Академик ВЛАДИМИР СТОЈАНЧЕВИЋ UDC 929 Gavrilović S.

МОЈА СЕЋАЊА НА АКАДЕМИКА СЛАВКА ГАВРИЛОВИЋА – ЧОВЕКА И НАУЧНИКА

Некада давно, поводом смрти једног колеге, истакнутог историчара моје генерације, казао сам да има у животу људи чудесних тренутака великих изнена-ђења, збуњености и сетне жалости када се чује да је изненада и неочекивано пре-минуо неко ко вам је близак и драг.

Вест о упокојењу Славка Гавриловић, научника – академика и врхунског исто-ричара, деловала је на све нас, који смо га знали и радили у домену српске исто-риографије, као најнестварнија стварност и неумитност судбине, и као посведочење трагике самога живота – да је изненађење тужно и болно бити изненађен, утолико пре што што сам, сада покојног, Славка познавао више од пола века и био у честој кореспонденцији и сарадњи са њим, скоро до последњих недеља његовог живо-та. Јер, осим научних послова и разговора о научним проблемима из историјске прошлости српског народа, о чему смо имали истоветне или сличне погледе и сазнања, зближавало нас је велико и трајно пријатељство.

Данас када ово исказујем са дубоким пијететом радо се сећам драгог Славка чијом је смрћу историјска наука веома много и, свакако, заувек ненадокнадиво изгубила – посебно када се има у виду шта је све урадио на пољу историографије и то са колико пожртвованог и мукотрпног рада и постигнутим, а у много случајева и у будуће непревазидљивим, резултатима. Самосвојан, храбар и постојан, дис-циплинован и савестан до крајности, по свом карактеру и менталитету био је у целом свом животу и импоновао је свима који су га знали и дружили се са њим.

Славка, мога вршњака, непуну годину дана млађег од мене, упознао сам на другој години мојих студија на историјској групи Филозофског факултета Уни-верзитета у Београду, тек што смо се вратили са фронта – ја са Сремског а он са бојишта западне Славоније. Обојица ратници, није нам много требало да се упо-знамо и зближимо. Наш први сусрет био је срдачан и веома пријатан. Као новим колегама са студија историјских наука, заједничка црта била нам је тежња и скло-ност да се што боље упутимо у прошлост нашег народа – Срба у целини – а посеб-но из његове нововековне историје. Славко, потомак старе граничарске породи-

12

це, родом из сремског села Лазе, већ у први мах одавао је утисак свесног српског патриоте и родољуба традиционалног схватања старе породичне задруге која га је – чини се – и определила да се бави прошлошћу свога народа; уз то подстакла и због догађаја који су крваво погодили Србе у тек новоствореној НДХ. Са тугом и жалошћу која се огледала на његовом лицу и у ужареном његовом гласу, причао ми је о покољима мирних православних сељака – Срба, о похарама српских домо-ва, паљевинама и рушењима српских цркава, и одвођењу сељака у усташке логоре, управо у тек основани у Градишки. Посебно је причао о стрељањима Срба у Ми-тровици и о свирепом убиству Саве Шумановића, српског сликара из Шида.

Тих дана, из разговора са Славком, сазнао сам – како ми је једном приликом рекао – да су његови старином негде са Косова, и да су се можда у Срем доселили у време Велике сеобе 1690. године, па је то био један од разлога да студира историју како би, евентуално, нешто више сазнао о својим прецима. Било ми је, међутим, необично да је Славко већ тада показивао своје велико интересовање за прилике у Србији под окупацијом и моје (наше породице) избеглиштво из Маћедоније и о тамошњим Србима за које је знао да нису добро пролазили са бугарским оку-паторима, нешто слично као Срби у новој хрватској држави. Са великом радоз-налошћу очекивао је да што више сазна о српској историји у предавањима наших факултетских професора. Мој утисак, већ тада, био је да ће Славко – како сам га ја схватио по његовим излагањима – постати одличан професор историје у некој већој гимназији, ако не чак и на факултету, ако га послужи срећа, али је све то било неизвесно, а нас двојица још увек смо били у мислима и сећањима на преживелу ратну прошлост. Ни он ни ја нисмо тада ни помињали да ћемо постати научници... Али, он је пре рата био ђак у класичној гимназији у Сремским Карловцима, дакле и добар латинист, и ваљда се сећао латинске сентенције како: Fortuna est caeca, и да долази неочекивано, и да нас је обојицу „усрећила“ – обдарила да постанемо научници – разуме се по избору наших професора а на основу наших постигнутих резултата, оцена током студирања.

По завршетку студија, Славко је докторирао на Београдском универзитету са тезом: „Аграрни покрети у Срему и Славонији почетком XIX века“ и објавио је у САНУ 1960. године.

Славково гимназијско школовање прекинуо је рат 1941. године, када је био у седмом разреду. Стравична окупација његовог завичајног Срема и родног села Лазе прекинула је перспективу даљег дотадањег живота и унела – неочекивано нагло – нову реалност. Већ од првих дана нове, туђинске и пуне србофобије, репресивне власти, задојене антисрпским идејама Анте Старчевића и тотализованом новом усташком идеологијом великохрватске варијанте нацистичке Rassenkunde, Славко – као и цела генерација његових савременика и земљака – нашао се у стравичној ситуацији пред новим клеро-фашистичким, до крајности нетрпељивим властима Павелићеве Civitas Dei – Божје државе! Када му је најнепосредније запретила смртна опасност и као Србину и православцу, и као ученом и слободном, родо-љу бивом и слободољубивом човеку, он је заједно са групом сеоских младића по-тражио заштиту одлазећи у партизане – тада у његовом Срему једине организоване

13

национално-политичке организације. После тога, у борбеним редовима НОП-а провео је велики део свога ратовања међу партизанима западне Славоније, углав-ном у Мославини, у пределу Калника.

У овом раздобљу свога живота, у неколико наврата причао ми је о ратним доживљајима, сав у успоменама партизанског борца за слободу, о нечувеним стра-дањима и погибијама тамошњег десеткованог српског народа, о рушењу право-славних храмова, разарању српских домова на читавом простору од Пакраца до Бјеловара и Копривнице и њихове околине са српским сеоским становништвом.

О овим његовим доживљајима остао ми је упечатљив један моменат пун ратне страве и неизвесности. Усташка „надзорна“/обавештајна служба – UNSA успела је да убаци свог човека као обавештајца у уже руководство, у штаб Славкове једи-нице у којој је он био писар. Стекавши поверење наводно као партизан из првих дана Устанка, дошавши однекуд са стране, он је – с времена на време – успевао да, наводно, „дође до поверљивих обавештења“ о тобоже сумњивим улогама ви-ше личности и позадинске партијске организације који су „били криви“ за неке неуспеле партизанске акције. Њих је требало, наводно по тајном наређењу ви-ших партијских форума, неодложно ликвидирати као издајнике. По Славковом казивању било је више таквих тајанствених дојава и извршених ликвидација људи да су прикривени четници и недићевци. У том смислу чак су били „сумњиви“ и неки борци придодати као чувари штаба што је, ипак, на време откривено да је било добро режирана подвала да се унесе смутња, побију неки од партизанских руко водилаца и тако изазове распадање одреда. На мој подстрек да то објави као историјску грађу, одговор Славков је био да ће то урадити касније, због дели-катности тих случајева.

Пратио сам Славков рад деценијама, и као његов колега и сарадник на Зборнику за историју Матице српске који је он уређивао дуги низ година, и као историчар српског народа на скоро свом пространству његове етничке територије па сам, и стога, радо читао његове бројне радове а посебно о Србима под аустријском влашћу. Читајући их дивио сам се Славковој умешности и знању са колико је инвенције и лакоће улазио у многа нејасна питања и сложене проблеме из српске народне прошлости и о њима доносио убедљиве и објективне судове. У томе се он показао мајстором свога посла и високог квалитета. У раздобљу од скоро два века – од средине XVII до средине XIX века, Славко је захватио готово све важне појаве, догађаје и водеће личности из српске историје, и на основу велике архивске грађе пре свега, али и мериторне историографске литературе коју је одлично познавао, дао је низ оригиналних расправа, чланака, прилога, а посебно велики број монографија разне тематике, као и двадесетак збирки пробране архивске доку ментације. Био је неуморан, истрајан, невероватно предузимљив истраживач многих архива у земљи и иностранству, а Патријаршијско-митрополијски архив у Сремским Карловцима, као и у Матици српској, прегледао је „до теља“. О таквом његовом подухвату речито говори библиографија његових радова од неколико стотина јединица, коју је саставио његов син Владан, доцент на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду.

14

Али, Славко се видно ангажовао и на једном веома важном послу – био је уредник (и редактор) Зборника за историју Матице српске, и то током неколико деценија редовног излажења, са богатим и квалитетним садржајем радова око стотинак аутора. Напор да одржи и унапреди Зборник – који је један од најбољих периодичних научно-културних гласила у Србији – речито говори о Славку као изузетно великом ствараоцу. Уређивао га је скоро до последњих месеци свога живота, са билансом од седамдесетак опремљених и издатих бројева.

Славков рад на историјској науци може се сврстати, углавном, у три проблемске целине: прошлост Славоније са суседним областима до прве половине XIX века; Први српски устанак и његово време; Срем у револуцији 1848–1849. године. Сем тога, био је члан многих научних одбора и редакција; учесник са рефератима на бројним научним скуповима у земљи и иностранству; сарадник-писац у многим часописима, зборницима радова, библиографско-лексикографским едицијама; рецензент, критичар и полемичар бројних радова разних аутора. Једном речи – универзалан научник и историчар.

Славкова преокупација да прошлост Срба у Аустрији сматра један од најпречих потреба за српску историографију нашла је потврду у читавом низу рас права, чланака, архивских прилога и то – могло би се сматрати као извесно – управо Србе у Славонији – Војној граници, као и у Провинцијалу – славонским жупа-нијама. Отуда је потекла и његова устаљена сарадња у издањима САНУ, Мати це српске као и побројаним другим часописима, зборницима радова и другде.

Тако је, на пример, већ у првим бројевима академијиног одбора за историју Срба у Хрватској – у Зборнику о Србима у Хрватској – објавио и радове са ка рак-теристичним насловима:

– У бр. 1 (1989) расправу Срби у Хрватској и Славонији у народном покре-ту 1848/1849. (стр. 9–32).

– У бр. 2 (1991) Миграције из Горње Крајине у Славонију и Срем од почетка XVIII до средине XIX века (стр. 7–68).

– У бр. 3 (1995) О унијаћењу и покатоличавању Срба у Хрватској, Сла во-ни ји и Угарској (XVIII–XIX век) (стр. 7–44).

– У бр. 4 (1999) три краћа рада о Горњој Крајини (стр. 281–309) итд.

У овом Зборнику, у години Славкове смрти (2008), била су у штампи два по-следња његова рада, један о емигрирању из Пожешке жупаније у Војну границу, а други о исписима из архиве црквене општине у Осеку у XVIII–XIX веку (стр. 445–452; 453–460).

У Академијином Сентандрејском зборнику, који је доносио радове из пробле-матике српске прошлости са територије данашње Мађарске, углавном из времена аустријске и аустроугарске власти, Славко је – као „Војвођанин“ у ширем сми слу речи – такође био постојани сарадник. Дао је, заиста, три прилога од изузет не историјске важности и значаја, што се види и из њихових наслова. У три броја до сада изашлог Сентандрејског зборника види се да је Славко, изузетно до-

15

бро и сигурно, ушао у бит проблематика постанка и опстанка српског етничког територија формираног на тлу средишњих области – административних жупа-нија – средњовековне Угарске. Вековну борбу за очување етничког и национал-ног интегритета, посебно од краја XVII века на основу привилегијалног статуса гарантованог од аустријских царева у време Велике сеобе 1690. године, није нико тако добро познавао као покојни Славко, добар познавалац историјских извора о Србима на латинском, немачком па и мађарском језику.

У овом погледу његов прилог у Сентандрејском зборнику бр. 2 износи суш-тину проблема српске историје, изнесеном на једном фрагменту те историје – у раду: Истрага против православних првака у Јегри средином XVIII века, где Слав-ко сумира садржај латинског документа из 1752. године који се односи на суд-ски процес: „Борба јегарских православних, међу којима је било више Срба него Грка сводила се на неколико битних питања као што су: Слобода вероисповести уз супротстављање унијаћењу, право на подизање и поправку храма, право на стицање, односно куповину кућа и земљишта (првенствено винограда), као и на стицање грађанског права и равноправно укључивање у грађански сталеж Јегре. Свему томе упорно су се супротстављали јегарски бискупи, али православни су могли да рачунају на благонаклоно држање царских војних команданата као запо-ведника тврђаве у Јегри, нарочито од краја XVII до средине XVIII века“.

У првим годинама рада на историјској науци Славко се првенствено бавио прошлошћу Славоније и о томе објавио неколико десетина већих или мањих радо-ва различите проблематике, у издањима Матице српске, загребачком Historijskom zborniku, Историјском часопису.

Покојни Славко доживео је да види две своје последње књиге – обе архивске грађе – које је САНУ објавила у години његове смрти 2008. То су:

– Трећа књига Грађе о балканским трговцима у Угарској XVIII века – цари-нарнице на преко двесто страна; и

– Друга књига Грађе за историју Војне границе у XVIII веку – Вараждински генералат, књ. II, са 120 докумената, на преко тристо страна текста.

Као и раније, књиге из ових серија, оригинали докумената били су писани на немачком и латинском језику – као службеним језицима Генералата са царским установама и владом у Бечу. Лепо уређене, са краћим предговорима и регистрима, обе ове књиге представљале су право богатство у саопштењима о разним појавама и догађајима из живота крајишника – ова друга књига са територије Крижевачке и Копривничке крајине. Како су Срби сачињавали већину у крајинама то су доку-менти са много детаља приказивали стварну слику народног живота у крајинама. За ову прилику било би сувишно износити шта је све било обухваћено у њима, али из предговора у обема књигама може се наслутити како је живот пулсирао и са колико проблема су се Срби сусретали.

Тако из предговора књиге о царинарницама – вођеној по протоколима за пери-од од десет година (1704, 1708. и 1709, 1713, 1719, 1723. и 1724. годину) види се да је трговачки промет обухватао најразноврсније продукције, не само са територије

16

Балкана већ и из пространства аустријских земаља, па чак и из предње Азије. По-ред других мањих пограничних царинарница, Београд у Турској и Петроварадин у Аустрији били су главни царински центри преко којих је највише протоколисан промет робе Аустрије са Турском, у којој су балкански хришћански трговци били главни извозно-увозни и транзитни пометници (трговци, комисионери, калаузи, магационери, сарафи-мењачи новца, и др.).

Из књиге о Вараждинском генералату значајни су документи који се односе на политички статус Срба, али такође и на положај православне цркве, посеб-но у односу на држање цивилно-војних власти као и католичке цркве, посебно у случају унијаћења манастира Марча (о којој је и раније било истраживања од стра-не српских историчара, пре свега Алексе Ивића и Радослава Грујића). Не само да су привилегије крајишких Срба биле угрожаване фискалном политиком држав-них власти, а православна вера оптужбама од стране унијатског еписка Рафаила Марковића, него и тражењима сталежа „Троједне краљевине“ да се Генералат ин-корпорира у Троједницу. У овом погледу Славкова је велика заслуга да је ову про-блематику оживео за историјску науку. Такође је Славко својим истраживањима указао на положај Срба у Ђурђевачком и Петрињском капетанату, као и на узроке крајишких „побуна“ 1718. у Копривничкој, и 1726. у Крижевачкој крајини.

У општој оцени о значају Славкових истраживања о српским граничарима го-вори и чињеница да су српски крајишници били неоспорни представници „пред-зиђа хришћанства – antemurales christianitatis“.

Славково бављење Првим српским устанком 1804–1813. године било је једна од главних преокупација у његовом проучавању прошлости српског народа. Та проучавања била су увек заснована на новоистраженој архивској документацији која је не само представљала обиље нових података, него у свом скупном при-казу, великим делом и допуњавала његову историју. Посебно су били драгоцени прикази о трговачко-привредним везама српских устаника са трговцима и лифе-рантима аустријским поданицима, о Србима из Војне границе као пребеглицама и људима примљеним у установе државне управе, о миграцијама и мигранти-ма у Србију, о везама устаника са свештеним лицима са територије Карловачке митрополије укључив и митрополита Стевана Стратимировића; о Тицановој буни у Срему 1807. и везама њеним са устаничким старешинама, о сремским хајдуцима за време устанка, о Крушичкој буни Срба и Влаха у Банату 1808. године, о обо-страним шверцерима, о набављању оружја, пловидби по Дунаву, о пограничним приликама, о преписци Карађорђа и других устаничких старешина са аустријским пограничним властима, и другим стварима, појавама и догађајима у Србији. Слав-кова истраживања и квантитативно и садржајно обогатила су знања о друштве-ним при ликама и унутрашњополитичкој ситуацији у Србији као и о националној по литици устаничке Србије. У овом погледу, после истраживања Алексе Ивића, Слав ко је донео највише докумената из бечких архива као главном историјском извору – документацијском изворишту за познавање историје устаничке Србије.

Из објављене Славкове библиографије види се колико су везе Срба из Аус-трије биле разноврсне, и са каквим мотивима и интензитетом су се показива-

17

ле и развијале. Његова последња велика стдија о томе, у издању Матице српске поводом јубиларног обележавања 200-е годишњице Првог устанка, представља обух ватну синтезу – поред осталог – и о учешћу, улози, доприносу и историјском значају и значењу веза Срба из Аустрије са устаничком Србијом током целог њеног постојања. А у посебном смислу, као архивско-истраживачко дело које је надмашило сва слична дела о Првом устанку из раније, претходне историографије. У методолошком погледу сва Славкова дела о Првом устанку (и његовом одјеку изван граница Србије) одликују се мериторном, суптилном анализом пробле-ма, јасно исказаном мишљу, акрибијом у техничком и стилском погледу и об-ради. Такође, коментари и напомене које је давао, у његовим списима, често су представљали мале расправе. Колико је у свом животном веку написао и објавио, ваљало би истражити и написати једну тематску библиографију и, по томе, видети и сазнати колико је Славко дубоко ушао у проблематику историје Првог српског устанка, као – може бити – уз старије историчаре, Стојана Новаковића, Миленка Вукићевића и Алексе Ивића, његов најбољи познавалац.

Важан домен Славковог научноистраживачког рада представљала је пробле-матика Првог српског устанка, и то у два правца. Рад на издавању архивске гра ђе и студијска обрада друштвено-политичког садржаја устанка. Тако, још на почетку своје научничке каријере, објавио је књигу Грађа о Срему и његовим везама са Србијом 1804–1815., у издању Историјског архива Аутономне Покрајине Војво-дине (Сремски Карловци 1965, 562 стр., са 538 докумената, на српском, немачком и латинском језику).

Овој књизи следовало је још пет књига под насловом: Грађа из бечких архива о Првом српском устанку као серијска едиција Одбора за историју српске рево-луције 1804–1830 – Одељења историјских наука САНУ, и то:

Књига I (1804–1810), Београд 1985, стр. 754, са 608 докумената, “ II (1811), “ 1989, стр. 541, са 247 “ “ III (1812), “ 1992, стр. 684, са 223 “ “ IV (1813), “ 1994, стр. 245, са 134 “ “ V (1814), “ 2003, стр. 392, са 271 “

а као додатна (VI књига, Београд 2008, са 220 страна и 233 документа, под насло-вом Различита грађа о Првом српском устанку 1804–1815/1834. године.

Како се види, свих седам књига архивске грађе разне провенијенције и садржаја дају још пластичнију слику о Првом устанку – Српској револуцији, по чему се академик Славко Гавриловић, као и Алекса Ивић, ставља у први ред историчара--истраживача архивске документације о периоду настанка и обнове српске држа-ве 1804–1813. године (поред других, такође знаменитих историчара издавача ар-хивске грађе: Михаила Гавриловића – француске документације; Танасија Илића – немачке документације из земунских архива; Радослава Перовића – из архива на српском језику).

Међутим, круну Славковог проучавања Првог устанка представља његова ве-ли ка синтетичка монографија Војводина и Србија у време Првог устанка (из дање

18

Матице српске, 2004, стр. 520) као, у ствари, шира оквирна и садржајнија књига његовог ранијег дела под истим насловом (у издању Института за изучавање историје Војводине, Нови Сад 1974, стр. 475).

У вези са проучавањем периода стварања нове српске државе 1804–1813. годи-не, ваља истаћи да је Славко био носилац пројекта Српска револуција 1804–1833. у Историјском одељењу САНУ. Такође и члан заједничке редакције (заједно са академицима Васом Чубриловићем, Владимиром Стојанчевићем и Радованом Самарџићем) великог пројекта Совјетске академије наука и САНУ за издавање грађе из руских архива под насловом Первое сербское восстание 1804–1813 гг. и Россия, книга первая 1804–1807 (Москва 1980, стр. 479) и Книга вторая (Москва 1983, стр. 395).

У својим бројним плановима да што шире обухвати проучавање крајева са српским становништвом под аустријском влашћу, Славко се носио мишљу да посебно проучи два важна питања: прошлост Срба у Барањи и Ракоцијев уста-нак међу Србима – два домена која су била недовољно позната у српској исто-риографији и за чим је постојала потреба, не само због нових научних сазнања већ и због национално-политичких разлога да се упозна један део српског етнич-ког простора јако притиснут аустријском политиком германизације и католичким прозелитизмом надбискупа у Калочи. Међутим, прибојавао се да неће моћи да то постигне, углавном због преоптерећености својим текућим пословима. У првом случају наводио га је растући проблем насилног преобраћења Срба у унију које је било спровођено још у време живота патријарха Арсенија. Нажалост, време је брзо пролазило и смрт је учинила своје. Колика је научна штета што Славко није могао да оствари своју замисао, кад се зна са колико љубави и елана је прилазио научним пословима, тим пре што је доста радио у будимпештанским архивима и што је добро познавао опште прилике у суседној Славонији. То исто односило се и на намеру да истражи историјат велике погибије српског становништва у Подунављу где су Ракоцијеви куруци (крсташи) огњем и мачем пустошили српска – „рацка“ насеља.

Трећи велики подухват Славков био је усредсређен на пручавање револуционар-не 1848–1849. године међу Србима. Више мањих радова о томе које је објављивао током година, послужили су му да своја обимна архивска и друга историографска истраживања искористи за своју свестрано обухваћену монографију: Срем пре и у току Српског народног покрета 1848–1849. (у издању Гутенбергове галаксије, Београд–Ваљево 1997, стр. 423 – прво издање 1963). На широко постављеној осно-ви из бројних компонената свеукупног живота Срба у Срему, посебно социјално--економске проблематике српског сељаштва у цивилном делу, и притиснутог војном стегом граничара, великом улогом православне цркве, затим грађанских слојева – чиновништва, грађанске интелигенције, трговаца и занатлијског елемен-та – поведени устанком Мађара, ушли су у њу. Минуциозном анализом свих ових компонената, а на основу веома обимне критички обрађене документације, Слав-ко је о овом српском народном покрету написао једну од најбољих монографија у читавој послератној српској историографији (што се мене тиче, био сам почаство-

19

ван ласкавом посветом са ове Славкове књиге: „Драгом Влади у знак деценијског пријатељства, Славко, Бгд, 7. V 1997“ – као и посветом уз његову књигу о првом устанку: „Влади, најстаријем и највернијем пријатељу, срдачно, Славко, Бгд. 19. I 2005“). Сећајући се, са тугом и жалошћу ових посвета, искрено оплакујем у души и срцу Славкову ипак прерану смрт, када је био у напону пуне воље да до врши још неке започете планове, свакако на доборобит науке и свог народа који је то-лико волео и чију је несрећну судбину – добро ми је познато – жалио до краја свог живота.

Покојни Славко Гавриловић не само као научник-историчар већ и као човек био је личност од пуног дигнитета, коректан и приступачан у друштвеној кому-никацији. У пријатељским разговорима био је отворен и срдачан. Имао је духа и смисла да покрене занимљиве разговоре и да сабеседника држи у пуној заинтере-сованости. Избегавао је тривијалне и баналне теме, а у говору одавао је човека до-бре обавештености и пуне обзирности према свакоме. Било је радо слушати и дру-говати са њим, а био је толерантан и пријемчив и за туђе и другојачије мишљење. По духу и менталитету показивао је доста од познате сремачке дружељубивости и непосредности, смисао за хумор без жаоке и увреде или задње мисли. Честит, ис-праван и објективан у науци, био је такав и у животу – добар друг, колега и при-јатељ у свакој прилици. Веома сам га ценио због таквих његових особина.

У краћем осврту на целокупни научни рад Славков, а имајући у виду обим-ност, разноврсност и квалтитете његових научних резултата, могло би се – sine ira et studio – засигурно казати да је плејади седморице великих научника – Сремаца (Иларион Руварац, Радослав Грујић, Никола Радојчић, Алекса Ивић, Мита Костић, Душан Ј. Поповић) био једнак међу једнакима, и – никако не потцењујући остале научне раднике на пољу српске историграфије – можда чак и primus inter pares, о чему ће тек историја коначно изрећи прави суд. У сваком случају, за живот и дело Славка Гавриловића на проучавању историјске прошлости Срба, без икакве резерве и са пуно права остаје да се каже да је био и спада у први ред прворазред-них историчара. Његов шестодеценијски рад на историјској науци, и његово пре-васходно огромно истраживачко-студијско дело, обавезују да му се – међу нама – његовим колегама-савременицима – ода пуно признање и поштовање. За ње гово дело може да се каже да је јединствено и епохално.

У бављењу историјском струком био је до крајности савестан и у писању акри-бичан, свестан моралне и интелектуалне одговорности за оно што ради и што је учинио. А као човек био је тактичан, незлобив, пун добре воље и добронамерно-сти. У сећањима оних који су га познавали био је драг и омиљен друг и пријатељ, достојан свога порекла и научног звања академика. Свој позив схватао је као дуж-ност и обавезу, увек имајући у виду начела критичког научног метода. И као што се у рату борио за слободу и правду тако се у науци ангажовао као темељит ис-траживач и савестан писац. Држао је до научног угледа, а његово дело говорило је о његовој личности човека и научника. Перифрастично, Његошевим стиховима речено – „имао се рашта и родити“ и „има сучим изаћ пред Милоша.“

20

За Славка, драгог друга и пријатеља, часног човека и великог научника-исто-ричара – на крају свега изложеног – може се рећи да је био ретка личност по својим људским, хуманим особинама, такође и по постигнутим резултатима у про учавању прошлости свога српског народа. А та проучавања имала су и имају и шири друштвено-политички и национално-политички значај. Помно, са завид-ном радозналошћу и колосалном истрајношћу, Славко је био и остаје симбол ве-лике радиности и стваралаштва, човек који је за собом оставио дело трајне вред-ности. По томе што је све урадио на пољу историјске науке, по бројним изворно--истраживачким делима, по стваралачкој интуицији да продре суштину правих тумачења народне прошлости и њених појава, збивања и личности, Славко је био прави историчар од великог талента и највише научничке вредности; човек који се сав посветио науци и – метафорично речено – поистоветио са историјом. Та-кав, он остаје велика и светла личност историје српског народа, достојан сваког поштовања и добре успомене.

21

Др ДЕЈАН МИКАВИЦA UDC 929 Gavrilović S.

О ПРОФЕСОРУ СЛАВКУ ГАВРИЛОВИЋУ (1924–2008)

(Беседа одржана у Матици српској у Новом Саду, 23. септембра 2008)

О историографском делу професора Славка Гавриловића увек се говори узимајући у обзир свеобухватни контекст историје српског друштва и српске на-ционалне политике на просторима Отоманске и нарочито Хабзбуршке монархије од XVI до средине XIX века. О томе најбоље сведоче волуминозни томови извор-не грађе различите провенијенције, студије и монографије које је приредио, напи-сао и објавио у претходних педесет година. Сазнања до којих је дошао стрпљивим, преданим и критичким радом преточио је у научна дела од трајне вредности која су незаобилазна у проучавању нововековне историје српског народа. Она несумњиво представљају највиши домет српске историографије и најпоузданији темељ за дефинисање кључних питања из историје српског народа. Стицање цело-витих и објективних представа о томе шта чини српску традицију и њену суштину у вишевековном континуитету није могуће без увида у дела која је оставио за собом професор Славко Гавриловић. Он је својим научним радом, али и наставничком појавом и речју која је била много више од речи предавача националне историје, осигурао узвишено место у сећању генерација студената који су имали прилику и срећу да присуствују његовим часовима. О томе убедљиво сведоче и говоре гото-во свакодневно наставници и асистенти Одсека за историју Филозофског факул-тета у Новом Саду. Од професора Славка Гавриловића учили смо о привредној и друштвеној историји Срема и Бачке, српским установама и институцијама у Аустрији и Србији, Карловачкој митрополији, Војној граници, ратовима српског народа за интересе Бечког двора и за остварење националних и грађанских права која су уживали други народи Европе, о Карађорђевом војевању за слободну и не-зависну Србију. Предавао је на основу сопствених научних резултата, критички, егзактно, једноставно, прецизно и надахнуто. Као предавач остављао је снажан утисак на своје студенте и они су његова предавања доживљавали као часове на којима је историја превазилазила оквире доказаних чињеница и општих предста-ва о минулом времену. Везе и односи српских устаника и пречанских Срба почет-

22

ком XIX века објашњени су и описани, и на часовима као и у књигама, надахнуто, живо и динамично.

Емоције због пропасти Првог српског устанка ни професор Славко Гавриловић својевремено није могао избећи пред својим студентима са којима је делио најтрагичније и најболније тренутке из историје једног несрећног и незаборавног доба. Неки од оних који су га тада слушали и данас се врло добро сећају колико је држао до познавања Душановог законика, како је бележио битне податке ма-лим оловкама на цедуљицама и зидним календарима, како је успешне студенте упозоравао да високе оцене обавезују на истрајност и доследност у савладавању наставног градива и задатака који произлазе из научне литературе. Kao профе-сор од знања, морала и ауторитета личним примером је упућивао студенте да се одговорно односе према својим обавезама. Благ и принципијелан, потпуно се посвећивао наставничким дужностима и никада није закаснио или изостао са за-казаних предавања. Код професора Гавриловића студенти су излазили спремни, не дозвољавајући себи да изневере оно што се од њих на испиту очекује. Сту-денте је увек знао да усмери путевима који су отварали перспективе за високо моралне људе и признате и уважене наставнике и историчаре. Они који су га по-слушали, данас као асистенти и доценти евоцирају бројне, упечатљиве успомене које на посебан начин одсликавају личност овог великог и омиљеног професора и често подсећају колико је значајна била његова улога као педагога и предавача, као професора националне историје српског народа у новом веку и у помоћним историјским наукама, предмету који су слушале толике генерације и који је представљао истински увод у студије историје. О потенцијалима и раду студената бринуо се до последњег дана и чак је у последњем дану свог живота нашао воље и времена да уради прихваћену рецензију за текст и тиме одобри рад једног на-шег вредног студента. На основним студијама изнова се ангажовао у школској 2000–2001, а на постдипломским студијама, које је и основао, наставно-научне дужности је обавао све до 2006–2007. године.

У Историји Одсека за историју Филозофског факултета у Новом Саду и Историји српске историографије остало је, између осталог, забележено да је Слав-ко Гавриловић на Катедри за историју изабран за асистента 1955, да је доктори-рао годину дана касније и да је затим прошао сва наставничка звања: доцента, ванредног и редовног професора. Руководио је Катедром у више наврата. По-ред поменутих предмета, држао је и наставу из Методологије историјске науке и осмишљавао и организовао научноистраживачки рад у оквиру републичких и савезних пројеката који су се односили на прошлост данашње Војводине, историју народа и народности од XVI до XX века, историју Србије и српског народа као и научни рад на некадашњем Институту који је подразумевао свестрану сарадњу са многим научним институцијама у земљи и иностранству. У оквиру трибине исто-ричара држао је посебно запажена и занимљива предавања и једно од њих је оста-ло планирано али неостварено у обновљеном циклусу трибина које се ових месеци одржавају на Одсеку. Учествовао је у бројним међународним научним скуповима и објављивао историографске радове који су умногоме обогатили садржај и ква-

23

литет наставе на Одсеку и тиме допринео да многе генерације студената историје на најбољи начин упознају националну историју Срба у новом веку. Последњи пројекат, Извори о историји и култури Војводине, којим је руководио академик Славко Гавриловић, започет је пре две године.

Запамћен као изузетан ерудита и наставник велике опште културе, настојао је да код студената подстакне читалачку и истраживачку страст, способност уживљавања, неутољиву знатижељу и потребу да разумеју збивања из прошло-сти, да критички процењују чињенице и да увек буду у стању да раздвоје битно од периферног већ у време основних студија. Пре десет година отворено је иска зивао потребу да се етнологија и историја уметности уврсте у историјску катедру, а помоћни предмети прилагоде историји као главном историјском пред-мету. Бринуо се већ тада због слабих могућности за усавршавање на страним универзитетима и институтима и указивао да је неопходно створити услове да историчари-почетници могу да раде у страним архивима. Опомињао је да не тре-ба исцрпљивати младе постдипломце великим темама за њихове магистарске ра-дове и да докторске дисертације не би требало да буду њихово „животно дело“, али и закључивао да његова упозорења не наилазе на разумевање, да често „пева глувима“ и да пред младим постдипломцима стоје бројне тешкоће када искажу потребу да се озбиљно посвете научном раду. Говорио је да наставник на факулте-ту мора студенту помоћи, али да при томе води рачуна да завршетак студија треба да изнедри човека који неће бити денунцијант и полтрон, већ наставник-васпитач и морални узор својој средини. Своје студенте је волео да види као будуће истра-живаче и образоване, начитане, културне и благородне људе.

Слушали смо га, најчешће разумели и искрено поштовали. Његове књиге остају трајан пример врхунског историописања и путоказ у разумевању историје српског народа на просторима и у државама у којима није био национално равно-праван ни политички слободан. Захваљујући предавањима и историографији про-фесора Славка Гавриловића данас се одговорније бавимо истраживачким радом и уједно лакше разумемо тренутке у којима наш народ слаби или пропада, а при том још увек не губи наду да ће сванути дан васкрсења и препорода. Професор Славко Гавриловић је веровао у своје студенте. Његову наду и веру не можемо и не смемо заборавити.

25

Др АЛЕКСАНДАР КАСАШ UDC 012 Gavrilović S.

РАДОВИ АКАДЕМИКА СЛАВКА ГАВРИЛОВИЋАУ ИСТРАЖИВАЊИМА

Сажетак: У овом раду синтетизовано се приказује научна продукција академи-ка Славка Гавриловића објављена у часопису Истраживања. Мада он има замаш-ну библиографију и радове разасуте по часописима у земљи и иностранству,1 овом приликом сматрали смо корисним да научној јавности презентујемо оне које је објављивао у овом часопису.

Кључне речи: Славко Гавриловић, историјски часопис Истраживања, култур-на, политичка и економска историја Срба у Хабзбуршкој монархији у XVIII и првој половини XIX века.

Шездесетих година прошлог века указала се потреба за свеобухватнијим, сту-диоз нијим и научним проучавањем војвођанског простора, од најстаријих време-на до XX века. Мада је од 1954. године постојала Катедра за историју Филозофског факултета, прво у оквирима Београдског универзитета а од почетка шездесетих година новооснованог Новосадског универзитета, у политичким и научним кру-говима Аутономне Покрајине Војводине дошло се на идеју да се оформи посебан Институт за изучавање историје Војводине. Он је основан 1967. године, а са радом је отпочео следеће године, пре свега због кадровских проблема. Наиме, није било довољно доктора историјских наука за правно регистровање ове научне установе. Прискочили су у помоћ историчари са Катедре, међу којима и Славко Гавриловић. Прво је основана тзв. Матична комисија у којој је он имао и те како важну улогу.2 Институт је наредних година успео да око својих значајних научних пројеката, посебно финансираних од стране Покрајине, окупи преко шездесет истакнутих

1 Библиографија радова академика Славка Гавриловића (приредио др Владан Гавриловић), САНУ, Београд 2006, 47.

2 Вид. опширније: А. Касаш, Записници Матичне комисије за оснивање Института за историју Војводине пре четири деценије, Споменица Историјског архива „Срем“, Ср. Мит-ро вица 2008, бр. 7, 127–148.

26

научних радника који су носили тринаест пројеката.3 Један од важних задатака од самог оснивања Института је био и презентација научних резултата са циљем да се до краја века напише научна синтеза историје Војводине. Посебан акценат стављан је на изучавање радничког и комунистичког покрета у Покрајини.

Већ 1971. године покренут је часопис Истраживања. Око назива су постојале бројне дилеме, али је превагнула идеја да се он тако назове по угледу на наслов тада преведене A. Тојнбијеве књиге Истраживање историје. Мада је у то време у Новом Саду постојао Рад војвођанских музеја и историјски часопис Зборник за друштвене науке Матице српске који се после 54 броја издвојио у посебан Збор-ник за историју чији је главни и одговорни уредник наредних шездесетак бројева био баш академик Славко Гавриловић, а чланови Редакције, тј. Уредништва, били сарадници Института за историју Војводине, касније Катедре и Одсека за историју Филозофског факултета у Новом Саду, ипак је покренут овај часопис.

Први број Истраживањa (Н. Сад 1971, стр. 577) био је тематски и посвећен је 50-годишњици СКЈ и 30-годишњици устанка и револуције у Југославији, а први студијски чланак написао је др Никола Гаћеша под насловом: КПЈ и аг-рар но питање у Југославији између два светска рата, с посебним освртом на Војводину. Мада аполитичан, Славко Гавриловић је сматрао за своју научну оба везу да се у њему огласи. Вршећи тада веома студиозна истраживања у Бечу, Будим пешти, Москви, Загребу, Осијеку, Карловцима и др. сакупио је огромну ар-хивску грађу из економске, политичке, културне историје Срба у XVIII и првој половини XIX века, те публиковао, у прво време, највредније документе, а касније објавио и читаве тематске зборнике докумената. У овом првом броју публиковао је користан докуменат везан за културну историју Срба, под насловом: Грађа за историју ћирилске штампарије крајем XVIII века (стр. 493–556). У њему он износи значајне документе везане за покретање ћирилске штампарије која је за срп ско грађанство и те како имало важну улогу. Мада су Срби преко царских власти имали могућности да путем бечког универзитетског штампара Јосифа Лорен ца фон Курцбека штампају ћирилске књиге, њиме нису били задовољни, а на Темишварском сабору 1790. године један од захтева био је и формирање самосталне штампарије. Најактивнији су били новосадски штампар и писац Емануел Јанковић, те земунски трговац Петар Стефановић у ортаклуку са ново-садским књижарем Дамјаном Каулицијем. Сабор је прихватио аргументације наведене против Курцбека, а најјача је била та да српске књиге треба да штампају Срби. Сабор је требало да се определи за Јанковићеву или Стефановићеву понуду па је послао надзорника српских школа да процени која је повољнија. Одлучено је да то буде илирско-влашка штампарија Јанковићева коме је изгласан зајам из народних фондова од 10.000 форинти уз интерес од 5 % и хипотеку. Угарски сабор се противио да она буде у српској средини и сматрао да је боље да остане у Бечу под контролом Двора, међутим, Леополд II је 1791. године ипак начелно дозволио да се она пресели у српску средину. Међутим, ни Курцбек ни Новаковић нису

3 О прве две године рада Института вид. текст Александра Форишковића Институт за изучавање историје, Зборник за историју, Н. Сад, бр. 1, 1970, 187–188.

27

мировали и упућивали су притужбе на ситуацију око прве ћирилске штампарије јер се умешала и Угарска дворска комора која није желела да Срби имају своју штампарију у већинској српској средини. Објављујући четрдесетак прворазредних докумената на латинском и немачком језику из Архива САНУ у Ср. Карловцима и Архива Хрватске у Загребу Славко Гавриловић умногоме је употпунио изучавање историје српског штампарства XVIII века.

Други број Истраживања изашао је 1973. године и имао је 509 страна, а штам-пан је уз немалу финансијску али и другу подршку покрајинских војвођанских власти. Оне су осетиле тадашњи политички значај овакве научне публикације и свесрдно га помагале. У одељку Грађа Гавриловић је презентовао научној јавности вредан докуменат под насловом: Грађа за историју западног Срема прве полови-не 19. века (стр. 293–383). Наиме, реч је о извештају извесног комесара Адалберта фон Битоа који је дошао са задатком да обиђе Вуковарски спахилук због разних притужби феудалних подложника од времена када је 1822/23. године на чело спа-хилука грофа Елца дошао Матија Ковачевић. Битоа је послала Угарска дворска канцеларија и Угарско намесничко веће којима је овај поднео детаљан Извештај. Проф. Гавриловић је овај извештај пронашао у Државном архиву у Бечу као по-себан елаборат који се састоји од четири одељка, и то: политички предмети, прав-ни предмети, коморски предмети и војне ствари. Износећи драгоцене податке у оригиналу (на немачком језику) о економским приликама на Вуковарском власте-линству, али и шире, овим документом проф. Гавриловић дао је вредан допринос проучавању историје овог простора.

Пети број Истраживања (Н. Сад, 1976, стр. 427) у највећој мери био је посвећен археолошкој науци и резултатима истраживања тих година на војвођанском про-стору. Занимљиво и вредно је истаћи да се Редакција одлучила да објави посебно сепарате обједињених радова у две свеске (археолошки и историјски део). Одго-ворни уредник је тада биo Шандор Месарош. Славко Гавриловић је у њему напи-сао аналитичко-синтетички рад Срби у Револуцији 1848/49. године (стр. 231–294). Бавећи се више година овом темом Гавриловић је у поменутом раду у основним цртама представио шта су то Срби у овим историјским догађањима тражили и же-лели, посебно у националном погледу, истичући да су они првих револуционар-них дана одушевљено прихватали Кошутове идеје, али после српских захтевања кроз тзв. 17 тачака којe су „добила општенародни значај и постала први програм Срба у Револуцији“. Гавриловић у овом раду готово до детаља анализира српско-мађарске односе, држање хрватске стране, и већ тада констатује да су четрдесетос-машки догађаји у Пешти „збунили водеће Србе“. Наводи да је у почетку митро-полит Рајачић сматрао „да је за Србе најбоље да остану у миру“. Међутим, млађа генерација „заносила се жељом обнове Душановог царства, или пак стварања сло-венског царства“; из тих разлога у почетку се ставила на страну Хрвата. Даље у раду, користећи релевантну литературу, Гавриловић описује прилике у важнијим градовима: Панчеву, Земуну итд. Посебно место посвећено је захтевањима ново-садских Срба чија делегација је требало да их поднесе Сабору у Пожун почетком априла. Убрзо је дошло до немалих размимоилажења, посебно између Кошута и

28

Стратимировића, и већ тада се могло наслутити да ће се спорна питања морати решити ратом између Срба и Мађара. Детаљно Гавриловић разматра збивања, не само у Шајкашкој, Великокикиндском диштрикту, Срему итд. Значајно место у раду посвећено је сазивању и одлукама Мајске скупштине у Сремским Карлов-цима, нападу Храбовског на Ср. Карловце, дешавањима у Шајкашкој, граничари-ма Петроварадинске регименте и Сремској војној граници, сукобу са Кошутом, помоћи Србије, улози Книћанина, бици код Србобрана, а такође и приликама у Банату, српско-хрватском сукобу, Стевану Шупљикцу, догађајима и рату 1849. го-дине итд.

Шести број, (Н. Сад, 1978, стр. 401), када је Институт прикључен Филозофском факултету а Истраживања почело да уређује Наставно-научно веће Института, Редакцију су чинили: Даница Димитријевић, Душанка Динић-Кнежевић, Ранко Кончар, Шандор Месарош и Лазар Ракић. Одговорни уредник био је Р. Кончар, а главни Лазар Ракић. Ова свеска Истраживања посвећена је 40. годишњици дола-ска друга Тита на чело КПЈ–СКЈ и 85. годишњици његовог живота. Др Гавриловић у њему није објавио рад. Поред радова из савремене историје публиковани су и радови Богдана Брукнера, Душанке Динић-Кнежевић и Мирка Митровића.

У седмом броју (Н. Сад 1979, 599) др Гавриловић је објавио рад Исписи за историју Јевреја у Земуну и Славонско-сремској Војној граници (18–19. век), стр. 467–506. Правећи огромну научну селекцију мноштва исписа са својих архивских истраживања, овога пута објавио је 96 регеста докумената који се чувају у Ар-хиву Хрватске у Загребу, Државном архиву Мађарске у Будимпешти, карловач-ким архивима и Рукописном одељењу Матице српске. Историја Јевреја није била довољно присутна у нашој новијој историографији и ови исписи су још тада били од драгоцене вредности за будућа научна проучавања, не само земунских Јевреја који су посебно били занимљиви за трговину крајем XVIII и првој половини XIX века, него и Славонско-сремској жупанији.

Једанаести број, (Н. Сад 1986, стр. 454), уредио је Александар Форишковић. Поред радова Богумила Храбака, Душана Лазића, Александра Касаша, Марије Шимоњи, Антала Хегедиша, Косте Милутиновића, Милоша Крајчовића, и Славко Гавриловић је у овом броју донео вредна историјска документа. Наиме, објавио је Ћирилска писма и акта из прве половине 18. века, која се највећим делом налазе у Архиву Мађарске и у Рукописном одељењу Матице српске. Реч је о седамдесетак краћих докумената који се односе на свакодневни живот, углавном сремских места. Он констатује да „из њих сазнајемо о ситним бригама и економским пословима граничарских официра, о интервенцијама и противуслугама, давању јемства за осумњичена лица у купо-продајама на иришком, футошком или митровачком вашару, о крађама коња и осталих добара, о кажњавању разбојника, о отмици девојака итд.“. Сви ови релативно кратки документи важни су за историју Срема, а посебно треба истаћи да их је Гавриловић транскрибовао како би их учинио употребљивим за будуће хроничаре Мартинаца, Моровића, Митровице, Ирига, Руме, Сланкамена и других сремских насеља.

29

У дванаестом броју, (Нови Сад 1989, стр. 505), објавио је Попис Подунавске војне границе 1722–1723. године, стр. 153–270. Овај вредан и редак историјски документ пронашао је у Државном архиву Мађарске у фонду Urbaria et Conscrip-tiones. Након оснивања Подунавске војне границе 1702. године, до тада први познати попис био је из 1720. године, али он обухвата насеља само са бачке стране, не и сремске, а објавио га је Иван Јакшић још 1966. године. Документ који доноси Гавриловић у ствари је попис целе Подунавске границе из 1722. године коме је придодат и попис официра и подофицира из 1723. године. Први попис вршен је, пре свега, због увођења пореза (контрибуције) и нису пописани сви становници Границе. Гавриловић констатује да недостају жене (осим удовица) и деца млађа од 15 година. У њему се поименично исказују кућедомаћини, мушка лица изнад 15 година, удовице са поседом, али и становници без поседа. Овај попис садржи и податке о покретној и непокретној имовини граничара, и то по посебним рубрикама: коњи, волови за вучу, јунад, овце и козе, свиње, кошнице за пчеле, оранице, ливаде, виногради, воденице кашикаре, шљивици итд.

Шеснаести број, (Н. Сад 2005, стр. 295), Одсек за историју и Редакција одлучи-ли су да посвете успоменама на преминулу проф. др Душанку Динић-Кнежевић, дугогодишњег професора на предмету Национална историја средњег века. У њему је Гавриловић као њен дугогодишњи колега објавио вредан документ тј. Пасош митрополитског егзарха Лаврентија за путовање у Рим 1749. године (стр. 91–94). Овај документ посебно је значајан за проблем извесних сумњи о „унијатству“ митрополита Исаије Антоновића чији је егзарх био Лаврентије. Овај документ издао је Дворски ратни и једини је познати документ те врсте издат не-коме из редова српско-православне хијерархије. Чува се у Архиву САНУ у Срем-ским Карловцима.

Осамнаести број (Нови Сад 2007, стр. 332) карактеристичан је и по томе што је Редакција проширена историчарима из иностранства; у њу су по одлуци Одсека ушли: др Иван Балта (Хрватска) и др Александар Карасјов (Русија). У овом броју у највећем делу су објављени радови са једногодишњег међународног пројекта Истраживања политичке, привредне и културне прошлости Војводине, који је финансирао Покрајински секретаријат за науку и којим је руководио проф. др Александар Касаш. Одазивајући се љубазно нашем позиву да учествује на пројекту и својим именом појача научну вредност и оправданост пројекта, и поред својих времешних година и многобројних обавеза у САНУ и Матици српској проф. Гав-риловић се прихватио да учествује на пројекту синтетичким радом Извори и ли-тература за историју балканских трговаца на подручју данашње Војводине (стр. 89–97). Указујући на значај проучавања улоге балканских трговаца у развоју грађанског српског друштва на просторима Јужне Угарске, не само у економ-ском смислу, извршио је анализу свега значајнијег што је о тој теми до сада у историографији писано. Критички се осврнуо на литературу, како нашу тако и страну. Помињући радове немачких историчара Адолфа Бера, Маријана Херц-фелда и Соње Јордан посебно наводи да су аустријски историчари тежиште својих истраживања стављали на аустријско-турске трговачке односе, засноване на одлу-

30

кама Пожаревачког мира из 1718. године којима је била утврђена царина. Посебно се афирмативно односи према књизи Соње Јордан Der kaiserliche Wirtchaft politik im Banat im XVIII. Jahrhundert, изашлој још 1967. године. У њој су приказани аустријско-српски трговачки односи с обзиром на Банат и тамошњу Српско--грчку трговачку компанију у којој су трговци Срби, Грци и Цинцари дошли до најјачег изражаја првенствено као монополисти у трговини и промету између Ба-ната и Отоманске царевине. Надаље констатује да се у хрватској историографији налазе само спорадични подаци о балканским трговцима по градовима. Највише се овим проблемима бавио Јосиф Безендорфер који сматра да су ти трговци по хрватским градовима Копривници, Броду, Загребу, Карловцима, Ријеци и Осијеку били искључиво цинцарског порекла, мада су се многи изјашњавали као Грци, Арбанаси, Македонци, Мацедо-Власи, Срби, па и Бугари. Од посебног значаја су Гавриловићева изучавања трговаца у Осијеку – извршио је детаљан попис пре-ко стотину њих са мноштвом података о њиховим пословним и породичним ве-зама, њиховој улози у црквеном животу града, њиховом школству у Компанији „Трговачког братства“, као и у укупном животу „у коме су, као трговци, по снази и значају далеко превазилазили домаће – католичке трговце и занатлије, па се с правом може поставити питање нису ли они, бар кад је реч о Доњем осечком граду, били примарни, а не секундарни фактор у историји тог дела Осека у 18. веку“ – закључује Гавриловић. У овом свом раду дао је осврт и на писања српске историографије о горе наведеној теми. Посебно истиче радове Гаврила Витковића, Димитрија Руварца, Јована Радоњића, Радослава Грујића, Рајка Веселиновића, али и монографска дела Васе Стајића, Мите Костића, Душана Поповића и своје. М. Костић у својој познатој књизи О Рацима трговцима веома студиозно изучава овај проблем истучући социјално-економско формирање трговачко-занатлијског слоја грађанског сталежа у време Доситеја Обрадовића. Васа Стајић је на основу богате архивске грађе Новосадског градског архива написао за ову и друге теме незаобилазне Новосадске биографије и студије о Цинцарима и Сарајлијама у Но-вом Саду. Гавриловић посебан значај даје монографском делу О Цинцарима Ду-шана Поповића који су поред социјално-економског значаја и у верском погледу битно утицали на симбиозу са Србима у оквиру православне цркве. Он се највише бавио Цинцарима у Банату и Бачкој, али је празнину везану за њихову делатност у Срему попунио баш Славко Гавриловић у више монографија о трговиштима у Руми, Иригу и Митровици, Даљском спахилуку, Шидском властелинству итд. Није заборавио да у овом раду помене и допринос Лазара Ћелапа који је писао о Земуну, Винковцима, Косту Поповића који је писао о Карловцима, Илија Бајић о Митровици, Мирко Митровић о Панчеву, Рудолф Штегер о Белој Цркви, Феликс Милекер о Вршцу, Панчеву и Великом Бечкереку итд.

Од посебне је важности за млађе историчаре који намеравају да се баве овом проблематиком то што је, на основу вишедеценијског архивског искуства, Гавриловић дао смернице у којим архивима и фондовима се налази најрелевантнија грађа за ову и сличне теме. Његово основно сазнање о архивској грађи свело се на то да је она похрањена у многим архивима и да је готово сваки појединачни по-

31

датак из тога времена веома драгоцен. Он је те архивске податке поделио на гру-пу извора који се односе на царинарнице, тј. њихове протоколе, конскрипције и опште списе. Велики део важних докумената објављен је у посебним зборницима докумената и то: Грађа о балканским трговцима у Угарској 18. века. Царинарнице, књ. прва, Београд 1985, стр. 624, коју су приредили Сл. Гавриловић, Иван Јакшић и Срета Пецињачки, док је другу књигу приредио сам Гавриловић (Београд 1996, стр. 557). Обе су изашле у издању САНУ. Ови зборници драгоцени су историјски извори за привредну националну историју, али и за локалну историју многих ме-ста Срема, Баната и Бачке.

Деветнаести број посвећен је покојном проф. др Николи Л. Гаћеши. Мада је академика Славка Гавриловића и проф. Гаћешу везивала не само научна сарадња, били су и кумови, тада већ нарушеног здравља није имао снаге да за овај број Истраживања напише текст. Нажалост, недуго за њим умро је и академик Гав-риловић.

32

АLEKSANDAR KASAŠ Ph. D

ACADEMICAN SLAVKO GAVRILOVIĆ’S SCHOLARY WORKS IN THE SCIENTIFIC PERIODICAL “ISTRAŽIVANJA”

OF THE DEPARTMENT OF HISTORY,FACULTY OF PHILOSOPHY, NOVI SAD

Summary

Th e author of the paper gives a survey of the academician Gavrilović’s scholarly works published in the above mentioned periodical. Although, the above mentioned academician Slavko Gavrilović published his works in many historical periodicals especially, in the Collection of Matica srpska for history where he was a chief editor for many decades, however, he did not disfavour the above mentioned periodical “Quest” either, as he was one of his founders, as well. In the above mentioned periodical he made his voice heard by publishing the following papers: six archival documents from 18th and the fi rst half of 19th century, then he also published a valuable analytic-synthetic paper upon a delicate Serbian-Hungarian relations in the Revolution of 1848/49 and a methodological article Sources and bibliography for the Balkan merchants’ history in the territory of the present-day Vojvodina.

33

Др СЛОБОДАН БЈЕЛИЦА UDC 327.323.32(497.113)

KОМУНИСТИ ВОЈВОДИНЕ И СУКОБ САИНФОРМБИРООМ

Сажетак: У нашој историографији добро је познат, али не и сасвим истра-жен, сукоб врха Комунистичке партије Југославије са Информбироом. Овај сукоб, који је потресао не само Југославију него и читав свет, имао је своје реперкусије и на територији Аутономне Покрајине Војводине. Како су Војводину насељавале националне мањине чије су матичне државе заузеле непријатељски став према југословенском руководству, партијске организације у Покрајини су имале веома сложен задатак да прате појаве „информбировштине“ не само у својим редови-ма, него и у читавим националним заједницама. Овај рад је написан на основу записника са седница Покрајинског комитета Комунистичке партије Србије за Војводину, одржаваних од средине 1948. године, када је сукоб са ИБ-ом отпочео, до 1953. године, то јест до почетка процеса нормализације односа Југославије и земаља „народне демократије“, који је уследио након Стаљинове смрти.

Кључне речи: Војводина, Информбиро, комунисти, националне мањине.

Коминформ, или Информбиро, основан је септембра 1947. године у Пољској, а чиниле су га Комунистичке партије Мађарске, Чехословачке, Пољске, Румуније, Бугарске, Југославије, Француске, Италије и Совјетског Савеза. Формално је представљен као консултативно тело наведених партија, али је у пракси требало да буде наследник Коминтерне, угашене 1943. године. Београд је одређен за се-диште Информбироа, а југословенски комунисти су ту част заслужили тиме што су у то време сматрани за најоданије следбенике Стаљина и његове партије.1 Ис-товремено, ФНРЈ и СССР су неговале веома тесне војне, дипломатске, привредне, културне и сваке друге везе. До изненадног захлађења односа дошло је почетком 1948. године, на совјетску иницијативу. Историчари се и дан-данас споре око

1 ЦИА је избор Београда за седиште ИБ-а тумачила не само карактером југословенског режима него и близином кризних подручја – Грчке и Италије. Предраг Симић, Тито и НАТО, Београд 2008, 56.

34

Стаљинових мотива: помиње се питање федерације Југославије и Бугарске, све већи југословенски утицај у Албанији и тако даље.2

После низа корака који су наговештавали да ће доћи до напада совјетског врха на руководство Комунистичке партије Југославије, Стаљин и Молотов су 27. мар-та 1948. године упутили писмо Централном комитету КПЈ. У писму је вођство југословенских комуниста окривљено за разне антисовјетске поступке, као и дру-ге идеолошке неправилности. Совјетске оптужбе подржале су и све остале кому-нистичке партије, чланице Информбироа. Међутим, југословенски партијски врх је одбацио све критике упућене на његов рачун, на шта је уследило ново писмо Стаљина и Молотова, са још тежим оптужбама и позивом да се спор реши на предстојећем заседању ИБ-а у Букурешту. Југословенски ЦК је, почетком маја, од-био овај предлог и истовремено су из састава Политбироа, а потом и из чланства у КПЈ, били искључени Андрија Хебранг и Сретен Жујовић, који су били склони да прихвате ставове из наведених писама.3

Са случајем Хебранга и Жујовића упознат је и Покрајински комитет, као највиши партијски орган у Аутономној Покрајини Војводини. ПК је „једнодушно“ подржао све одлуке Политбироа ЦК КПЈ које су се односиле на поменуту двојицу високих партијских функционера.4 На следећој седници Покрајинског комитета дискутовано је о писмима која су разменили Централни комитети југословенске и совјетске, односно мађарске Комунистичке партије. У дискусији су учествовали сви чланови ПК и сви су пружили подршку ставовима наведеним у писмима ЦК КПЈ и самог Тита. Писма која су упутили руководиоци совјетске партије оцењена су као нетачна, увредљива и лакомислено написана. Војвођански комунисти су нешто оштрији били према писму Централног комитета Комунистичке партије Мађарске. Душан Богданов Сенко га је окарактерисао као „љигаво подметање“, Ђура Јовановић као „непоштено“, Иса Јовановић је приметио да је оно написано „из чистог улагивања“ итд.5 На следећој седници чланови ПК су информисани да су сви чланови среских комитета подржали ставове југословенског руководства и сви „са огорчењем“ одбацили наводе из писама совјетског и мађарског Цен-тралног комитета. Посебно је наглашено „да су и другови Мађари, као и другови других мањина заузели исти став“.6

Убрзо је уследило букурештанско заседање Информбироа, на коме је, без присуства југословенских делегата, усвојена Резолуција којом је врх КПЈ опту-жен за непријатељску политику према СССР-у, за запостављање класне борбе, за разводњавање Партије у Народном фронту, мењшевиштво и слично. Југословенски комунисти су том приликом позвани да смене Тита и његове сараднике.7 Цен-

2 Бранко Петрановић, Историја Југославије 1918–1978, Београд 1981, 471.3 Исто, 476.4 Архив Војводине (даље: АВ), фонд 334, Записник са седнице ПК КПС за Војводину

од 13. 5. 1948.5 АВ, фонд 334, Записник са седнице ПК КПС за Војводину од 5. 6. 1948.6 АВ, фонд 334, Записник са седнице ПК КПС за Војводину од 9. 6. 1948.7 Владимир Дедијер, Документи 1948, књига 1, Београд 1979, 299–306.

35

трални комитет КПЈ је, међутим, на седници 29. јуна одбацио све оптужбе, ис-товремено се заклињући на верност Стаљину и комунизму. У истом духу су били и закључци војвођанског ПК, који је, већ сутрадан, једногласно подржао став ЦК КПЈ. Осим тога, Покрајински комитет је у Резолуцији коју је усвојио одговорио и на конкретну оптужбу о запостављању класне борбе, наводећи како „наша аграр-на реформа, наш порески систем, наше уредбе о откупу житарица као и остале мере, живи су доказ заоштравања класне борбе на селу у којој смо ми ишли свесно на ограничавање кулачества и политичку изолацију експлоататорских елемената на селу од осталог дела радног сељаштва...“8

Пети конгрес КПЈ, сазван на брзину за крај јула 1948. године, такође је пру-жио пуну подршку постојећем партијском руководству.9 Међутим, многи чла-нови Партије били су и даље оданији Стаљину него Титу, тако да је, у периоду који је уследио, чланство било подвргнуто притисцима, чисткама, искључењима и хапшењима. И на састанцима војвођанског ПК највише пажње је посвећивано стању у локалним партијским организацијама и обрачуну са дисидентима. Тако је на једном од састанака Покрајинског комитета Петар Стамболић, присутан у име ЦК КП Србије, констатовао да „искључени из партијске организације у Војводини, по Коминформу, не претстављају неки проблем обзиром на укупан број чланова Партије и посебно на то да су скоро сви искључени познати од раније као слаби комунисти“. Истовремено, упозорио је да треба обратити пажњу на учвршћивање морала код чланова са циљем „да схвате значај правилне линије на бази материјала са Петог конгреса... да у тој мери схвате значај и правилност линије наше Партије да верује у сопствене снаге, да можемо изградити социјализам код нас, ако треба и да стегнемо каишеве“.10

Нова 1949. година донела је још веће притиске са Истока на Југославију, што је присилило врх КПЈ да још више заоштри став према неистомишљеницима у својим редовима. Почетком јуна те године је као једна од главних дужности ко-муниста у Војводини истакнута „борба против клевета Коминформа“, што је конкретно значило „коначно рашчистити са онима за које се зна да су приста-лице Коминформа“. Поред испитивања ситуације у вези са односом партијаца и ванпартијаца према Коминформу на терену, важни задаци су постављени и пред Агитпроп Покрајинског комитета, при коме је предвиђено формирање Спољнополитичког одељења. Превасходно је било потребно обратити пажњу на писање штампе о том питању. Изричито је наложено: „Фрица (уредника спољно-политичке рубрике Слободне Војводине) одмах сменити са те дужности“, потом „обезбедити за све листове у Војводини писање оригиналних цртица и чланака по питању борбе против Информбироа. У чланцима нарочито обратити пажњу на Мађарску и Румунију“. Агитпроп ПК је био дужан и да организује предавања,

8 АВ, фонд 334, Записник са седнице ПК КПС за Војводину од 4. 7. 1948; О репресив-ним мерама као одговору на совјетску критику аграрне политике КПЈ, вид. опширније у: Небојша Петровић, Политика на селу 1945–1950, Нови Сад 2009.

9 Историја СКЈ, Београд 1985, 359.10 АВ, фонд 334, Записник са седнице ПК КПС за Војводину од 22. 10. 1948.

36

семинаре, издавање брошура на језицима свих националности „кроз које ће се, преко разних чланака из Борбе и других листова и часописа, раскринкавати ста-вови Информбироа по одређеним питањима“.11

Средином октобра чланови ПК су подробно анализирали писање војвођанске штампе у вези са Информбироом, а на основу извештаја који је поднео Ми-лош Хаџић, члан Агитпропа. Констатовано је да је у првом кварталу 1949. го-дине штампа доносила углавном ТАНЈУГ-ов материјал, док је оригиналних на-писа било врло мало. У другом кварталу примећен је извесни заокрет у писању штампе, али је још увек било мало „оригиналног материјала и принципијелних чланака“. Трећи квартал донео је даље побољшање у том погледу. У наставку су прецизно наведени проценти простора који су војвођански листови посвећивали Информбироу. Карактеристично је да је најмање стубаца тој проблематици наме-нила Слободна Војводина – 14,7%, док су мањински листови око трећине свог про-стора посвећивали борби против Информбироа. Као рекордер издвојен је Мађар со, који је у септембру 1949. године на готово половини својих страница писао о ИБ-у. Што се тиче листова на језицима националних мањина, уопште је њихово писање оцењено као коректно, а „највећу корист доносили су чланци који су тре-тирали политичке проблеме из живота националних мањина“. Поред хроничног проблема недостатка хартије, примећени су и неки недостаци у извештавању ли-стова који су излазили у Војводини, јер „у почетку није раскринкавана руководећа улога СССР у читавој овој хајци. Даље, због слабог новинарског кадра, мало је било принципијелних чланака а више таквих који реагују, или реагују на поједине клевете. Исто тако нису се довољно користили материјалом за раскринкавање појединих емиграната, нити је било довољне помоћи од стране руководиоца и осталих јавних радника у писању принципијелних чланака који би обрађивали поједина питања“. Стога је Агитпропу наложено да се убудуће више ангажује око штампе те, између осталог, препоручено: „уреднике листова не ангажовати на по-слове као што је откуп итд, него да се посвете свом послу.“12

У то време ПК је, на својим седницама, детаљно анализирао ситуацију у партијским организацијама појединих срезова. Тако су у Сомборском срезу за-бележена свега два случаја изјашњавања за резолуцију ИБ-а. Међутим, примећено је да „у мађарским селима чешће се слуша Радио Будимпешта и ово донекле има утицаја на ова села, што се одражава у помањкању активности у односу на ула-зак у СРЗ, остављајући то за касније, у давању отпора код спровођења привред-них мера тојест теже се одазивају итд.“ Као лоша оцењена је и ситуација у Ста-пару, а за то је окривљен секретар Месног комитета који је „по свом држању и раду у партији показивао све знаке да се не слаже са ставом нашег ЦК“. Један комуниста који се из Огулина доселио у Чонопљу ухапшен је, јер је утврђено да је слао писма и извештаје Радио Будимпешти. Поред њега, један демобилисани мајор Југословенске армије је из Лике дошао у Пригревицу, где је примећено да

11 АВ, фонд 334, Записник са седнице ПК КПС за Војводину од 1. 6. 1949.12 АВ, фонд 334, Записник са седнице ПК КПС за Војводину од 15. 10. 1949.

37

„око себе окупља разне људе и даје им информације. Он је пред секретаром рекао да остаје при свом ставу“. На крају је закључено да основна слабост партијске организације Сомборског среза „јесте у томе што се комунисти у тим селима врло мало, или готово нимало не боре против непријатеља који се показује у разним видовима“.13

Као један од срезова у којима ситуација није била задовољавајућа наведен је Алибунарски. Наведено је како „доста дуго времена у самом Алибунару једна гру-па чланова Партије спроводила је прикривено свој антипартиски рад под утицајем Коминформа“. У том месту, Ранковићеву и Иланџи је због тога ухапшено двана-ест чланова Партије, а један се обесио. Будући да су блиски рођаци неких од тих лица и даље заузимали партијске и државне дужности, сматрано је да „уопште узевши стање по овом питању овој партијској организацији није рашчишћено“. Занимљиво да је секретар једне партијске организације, ухапшен као коминфор-мовац, оптужен и да је био „четник-кољач“. Примећено је и да се слушају радио станице Москва и Будимпешта, „а пошто у селима има мали број радио апарата, то се скупљају у групе и чланови КП и ванпартијци, па онда заједно препричавају шта су чули преко радија“. Закључено је да ни у овом срезу „објашњавању суш-тине спора са Коминформом није посвећена пажња. Исто тако није заоштрена борба против носиоца клевета, а нити раскринкавање оних који су се изјаснили за резолуцију Информбироа у појединим местима“14

Као основна слабост и партијске организације у Беочинској фабрици, како се види из извештаја инструкторске групе ПК која ју је обишла, наведено је то „што она није посветила довољно пажње систематском раду са радницима на објашњавању суштине односа између наше земље и СССР. Овде морамо примети-ти да има још појединаца чланова КП који не знају праву суштину односа између КПЈ и резолуције Коминформа. Када смо на партиским састанцима извесним дру-говима поставили питање у чему се састоји суштина спора између КПЈ и СКП(Б), неколицина од њих нису могли конкретно одговорити, већ су углавном подвукли да они лажу.“ И овде је као један од основних проблема апострофирано слушање страних радио станица, конкретно Будимпеште и Букурешта.15

Слични проблеми констатовани су и приликом претреса рада Среског ко-митета у Жабљу. Неколико присталица Коминформа је ухапшено, док су оста-ли искључени из Партије али су и даље остали активни у јавном животу, што је оцењено као забрињавајуће. Судећи по извештају, поједини чланови па и функционери су потајно симпатисали ИБ, што је, између осталог, илустровано случајем једног студента из Лока који је непрестано постављао питање „Шта је са Горкићем, где се он налази?“. Стога је закључено да је потребно „што пре рашчи-стити са свим овим људима како не би ометали спровођење партијских задатака и наносили им штете“. Приликом предавања која су одржавана у свим партијским

13 АВ, фонд 334, Записник са седнице ПК КПС за Војводину од 12. 7. 1948.14 АВ, фонд 334, Записник са седнице ПК КПС за Војводину од 29. 7. 1948.15 АВ, фонд 334, Записник са седнице ПК КПС за Војводину од 6. 8. 1949.

38

организацијама примећено је да у некима од њих комунисти не схватају у чему је суштина сукоба, а појединци су чак сматрали да је „спор избио због тога што Стаљин хоће да нас испроба колико смо чврсти и јаки“.16

Крајем 1949. године члановима ПК је предочена евиденција коминформоваца у Војводини. Према подацима УДБ-е 830 лица је било затворено, а било их је још око 700 „сумњивих“, међу њима и ванпартијаца. Према непотпуним извештајима који су пристигли из среских комитета, до тог момента је, због ИБ-а, из састава КПЈ у Војводини искључено 712 чланова. Према тим подацима искључено је: 3 члана који су примљени у Партију до 1930, 9 до 1937, 15 до 1941, 9 у 1942, 40 у 1943, 138 у 1944, 180 у 1945, 118 у 1946, 62 у 1947, 94 у 1948. и 28 у 1949, из чега се види да је највише искључених било међу онима који су примљени после рата. По националној структури искључено је: 438 Срба, 22 Хрвата, 3 Словенца, 108 Црногораца, 14 Македонаца, 67 Мађара, 5 Румуна, 20 Словака, 1 Русин и 34 осталих. По социјалном саставу: индустријских радника 70, занатских 84, оста-лих радника 20, сиромашних сељака 218, средњих сељака 28, чланова сељачких радних задруга 5, намештеника 93, интелектуалаца 78, ђака 44 и осталих 72. По функцијама, чланова среских комитета 14, чланова рејонских и сеоских комитета 28, секретара основних партијских организација 43, њихових заменика 14, секре-тара одељења 16, чланова Агитпропа среских комитета 2, чланова среских народ-них одбора 18, Народне скупштине АПВ 7, председника месних народних одбора 19, секретара МНО 14, чланова МНО 14, директора предузећа 33, „персоналаца“ 15 и „друго су са осталих разних функција“. Од укупног броја искључених 51 „уче-ствовао је за време рата у разним непријатељским формацијама“, а пребегло је у Мађарску 14, у Румунију 34, док се 27 лица „налазе у бекству“. Утврђено је и да се „ништа конкретно не предузима“ према онима који се већ дуже време „воде као сумњиви“, а чији се рад огледао у „ширењу вести коминформовских радио станица“, деморализацији, најавама рата, недоласку на партијске састанке, нераду и наговарању људи да не иду на добровољни рад, у СРЗ итд. Секретари СК-а и руководиоци УДБ-е позвани су „да рашчисте са сваким сумњивим појединцем“.17

У наредним месецима је ПК све више пажње посвећивао утицају сукоба са ИБ--ом на држање националних мањина у Војводини. Након избора за Савезну скуп-штину, одржаних почетком 1950. године, секретар ПК Добривоје Видић је оценио да су ти избори у Војводини „прошли добро“. Међутим, поменуо је и „извесне јаке слабости код неких националних мањина, нарочито код Мађара“. По њему, слаби резултати међу њима показују отпор на класној основи, додајући да се њему „придружио и елеменат национализма, елеменат шовинизма и то показује да ми нисмо узалуд од изласка резолуције Информбироа говорили и тврдили да ће та резолуција дати подстрека не градитељима социјализма него непријатељима социјализма, да је та резолуција контрареволуционарна и антиинтернационална управо зато што она шовинистичке и националистичке страсти, против којих се

16 АВ, фонд 334, Записник са седнице ПК КПС за Војводину од 21. 11. 1949.17 АВ, фонд 334, Записник са седнице ПК КПС за Војводину од 6. 12. 1949.

39

наша Партија борила у току рата и после рата, што она те страсти не стишава него распаљује, када смо тврдили да се за резолуцију Информбироа не хватају само разни пропали карактери, типови међу такозваним члановима Партије, него да ће се за ту Резолуцију пре свега ухватити све оно што је против социјализма у нашој земљи“. Скренуо је пажњу да се по резултатима избора види да је „у извес-ном смислу оживео утицај шовинистичких елемената на један део маса мађарског радног становништва“, са напоменом да је „мађарско радништво куд и камо боље гласало од сељака у сељачким реонима“. Истовремено је похвалио гласање банат-ских Румуна, изузимајући Алибунарски срез, где су, по њему, постојале извесне слабости „политичке и организационе природе“.18

О политичкој ситуацији у Војводини након савезних избора Биро Покрајинског комитета је расправљао у присуству угледних гостију из Београда, међу којима су били Александар Ранковић, Борис Кидрич, Петар Стамболић, Јован Весели-нов, Душан Петровић, Крсто Попивода, Мома Марковић и други. У извештају који је поднео Мома Марковић наведено је „да на терену још увек постоји из-весно потцењивање утицаја Информбироа“, што је, по њему, доводило до „не-будности код руководстава и основних партијских организација према људима коју су пуштени из затвора ради делатности на линији Информбироа, то доводи до тога да се не откривају у самом заметку разни информбироовци као и утицај Информбироа него тек онда када се сасвим јасно и отворено испоље“. Са њим се сложио Добривоје Видић, који је приметио недостатак детаљнијих обавештења о ситуацији у Мађарској, Румунији и Чехословачкој, а који би могли послужити „за још документованије објашњавање међу националним мањинама чињенице да те земље фактички нису слободне“. Александар Ранковић је сматрао да „не треба се заваравати да мађарске масе теже да оду Ракошију зато што мисле да ће им тамо боље бити“, а одговорност за незадовољство Мађара је налазио и у слабом поли-тичком раду КПЈ међу њима.19

На једном од наредних састанака Биро ПК је поново на дневном реду имао ситуацију у покрајини у вези са националним мањинама. Детаљан извештај о „непријатељском утицају међу националним мањинама“ поднео је Добривоје Видић. Тај утицај се, по Видићу, јављао у два вида: „реакције“ и ИБ-а. Тврдио је да је кампања Информбироа условила да се „код Мађара шире развију појаве шовинизма и ревизионизма“. Навео је податке да је међу партијским кадровима – Мађарима, Информбиро имао највише утицаја у Суботици, где је од 90 чланова КП искључених због делатности на линији ИБ било 56 Мађара. Сличних појава било је и у Сенћанском, Бачкотополском и Бечејском срезу. Прецизно је изнео по-датке о ухапшеним Мађарима, као и о онима који су пребегли у суседну Мађарску (њих је било знатно мање од оних који су из Мађарске пребегли у Југославију). У вези са ратом у Кореји и провокацијама на границама било је појава проношења алармантних вести о концентрацији руских и мађарских трупа на граници, као

18 АВ, фонд 334, Записник са седнице ПК КПС за Војводину од 30. 3. 1950.19 АВ, фонд 334, Записник са седнице Бироа ПК КПС за Војводину од 4. 5. 1950.

40

и „отворених претњи мађарских шовиниста упућених Србима“, али и обрну-ти случајеви. Негативан утицај су, по њему, имале и емисије будимпештанског радија, као и писма која су стизала из Мађарске.

Доста слабији утицај ИБ-а Видић је приметио међу Словацима и Румунима, а који је долазио највише из румунске и чехословачке амбасаде. Занимљиво је да су и Русини били подељени, „иако не масовно“, на „титовце“ и „стаљиновце“. Видић је напоменуо да су „стаљиновци“ били они Русини који су се осећали Ру-сима. У дискусији која је уследила учешће су узели и функционери из Београда. Митра Митровић је упозорила да Мађар со „у будуће не треба да буде само копија југословенске штампе, него он мора много директније и јаче деловати на Мађаре. Мора се осетити да је он мађарски лист“. Слободан Пенезић је предложио да се организују поједини Мађари или групе Мађара у Војводини „да дижу свој глас против онога што се данас догађа у Мађарској“. Тренутну ситуацију у Мађарској и другим информбировским земљама требало је, по Петру Стамболићу, искори-стити „да још шире него раније захватимо националне мањине“. Приметио је озбиљне помаке на пољу културно-просветног развоја мањина, као и чињеницу да „ућуткани су најизразитији непријатељски елементи у редовима мањина“. У пропагандне сврхе ваљало је, по његовом мишљењу, користити и кампању про-тив клера која се у то време водила у Мађарској: „Сигурно је да о томе овдашњи попови знају и да се боје доласка Руса. То ми такође у нашој агитацији не треба да заборавимо“.20

Сумирајући резултате борбе против утицаја ИБ-а у Војводини, Добривоје Видић је, подносећи реферат на Деветој покрајинској конференцији КПС за Војводину, одржаној почетком марта 1951. године, истакао да је претходне године дошло до изразитог опадања „коминформовских елемената и говорећи општом тачном оценом, у немогућности да они значајније прошире круг својих приста-лица – све то нарочито у поређењу са 1949. годином“. Ипак је поменуо извесне покушаје „организованог непријатељског рада“ у Кулском срезу, те у градовима Зрењанину, Сремској Митровици, Вршцу, Суботици и Сенти. У осталим срезови-ма информбировска активност сводила се углавном на убацивање пропагандног материјала из иностранства Дунавом, бродовима информбировских земаља, путем железница и путем поште. Такође, Видић је навео да је било покушаја саботажних акција у индустрији и пољопривреди и то: „агитацијом против конкретних при-вредних мера, покушајима изазивања страха од рата и ратне панике због могућег напада СССР и његових сателита на нашу земљу, одвраћањем од рада у масовним организацијама итд“. Међутим, те активности нису уродиле плодом а уочено је и „затварање у узак круг најпроверенијих агената, што је истовремено израз одсу-ства потпоре од стране народа“. Видић је ипак упозорио да се ПК не сме опустити и заварати слабљењем информбировских елемената, него мора непрестано поди-зати будност и спроводити „идејно-васпитни рад у Партији и народу“. Сматрао је

20 АВ, фонд 334, Записник са седнице Бироа ПК КПС за Војводину од 29. 7. 1949.

41

да су слабљењу утицаја ИБ-а, поред рада КПЈ, допринели и „разни провокаторски поступци СССР и његових сателита“.21

Истом приликом Видић је похвалио и успешну пропаганду против ИБ-а која је у протеклом периоду спровођена међу националним мањинама. Посебно је био поносан на све већу подршку коју је Партија добијала од сиромашнијих слојева мађарске мањине, „чему треба додати и све отворенију подршку нашој полити-ци од стране до јуче колебљивих елемената из редова мађарске интелигенције и средњих грађанских слојева“. Поред упорног рада Партије на том плану, сма-трао је Видић, на промену става националних мањина према ИБ-у утицао је и све зависнији положај суседних земаља према СССР-у, као и „империјалистичка политика“ те силе у вези са Корејским ратом. Конкретно побољшање било је видљиво на изборима за скупштину АП Војводине крајем 1950. године, када је „читав наш гранични реон одлично гласао, што у условима ратне психозе и па-ничарских расположења у народу не би било могуће“. Анализом резултата избора за посланике Народне скупштине НР Србије бавио се марта 1951. године Биро ПК, са посебним освртом на држање националних мањина. Примећено је да су Румуни од свих националних мањина „најбоље гласали. Узето у целини они су у просеку боље гласали него и Срби“. Побољшање је констатовано и у мађарским и словачким местима, док су се Русини показали „најслабије“. Са задовољством је примећено како су одлично гласала насеља у којима су раније биле изражене појаве „информбировских елемената“ – Ловћенац, села средњег Баната и погра-ничног појаса (изузев Суботичког и Сенћанског среза).22

И поред позитивних кретања, партијски органи су и даље наставили да будно прате деловање појединаца за које се сумњало да су блиски ИБ-у. Тако је ПК у току маја 1951. године упознат са чињеницом да је у Градском комитету Сом-бора откривена група информбироваца, коју је предводио извесни Одобашић. На једној од следећих седница упозорено је да „у претежном делу срезова и гра-дова потцењује се утицај Информбироа“. Уочена је појава да се информбиров-ци који се држе пасивно не „истерују на чистину“, односно не присиљавају се да се изјашњавају „за наше ставове или против њих“. С друге стране, у неким местима се бивши чланови Партије „који су били на линији ИБ-а а сада се актив-но испољавају за линију наше Партије, бојкотују и тиме одбацују од нас“.23 Да су партијске организације заузеле „лежеран став“ према питању ИБ-а и да би га тре-бало „заоштрити“, упозорио је Добривоје Видић на састанку политичких, органи-зационих секретара среских и градских комитета КПС и опуномоћеника УДБ-е свих срезова и градова у Војводини, одржаног 14. маја. Из дискусије која је после његовог реферата уследила, први пут наилазимо и на помен Новог Сада, у контек-сту сукоба са ИБ-ом. Радован Влајковић је подсетио да у том граду Информбиро никада није имао јачи утицај, али је признао да су тек недавно откривени неки

21 АВ, фонд 334, Записник са Девете покрајинске конференције КПС за Војводину 1–2. 3. 1951.

22 АВ, фонд 334, Записник са седнице Бироа ПК КПС за Војводину од 19. 3. 1951.23 АВ, фонд 334, Записник са седнице ПК КПС за Војводину од 9. 5. 1951.

42

„информбираши“ који су били активни још од 1948. године, што је указивало на „небудност“ како партијских органа тако и органа УДБ-е.

Августа 1951. године Биро ПК Војводине опет је подробно анализирао ситуа-цију у вези са ИБ-ом. Констатовано је да је у протекле три године, од доношења Резолуције Информбироа до краја јуна 1951. године, било ухапшено 1555 лица, од тога: 1948 – 86, 1949 – 838, 1950 – 380 и 1951 – 251. Међу њима је највише било Срба – 1000, Црногораца 289, Хрвата 60, Мађара 117 и осталих 89. Социјални са-став ухапшених био је следећи: радника 275, сељака 509, службеника 533, ђака 76, студената 26, осталих 45. Од укупног броја ухапшених њих 201 били су функ-ционери у државном апарату или партијским руководствима. Преко границе пре-бегло је око 150 ИБ-оваца, а на „Мермер“ је било упућено 1026 лица, од којих се до тада вратило 357. Још је напоменуто да „према подацима са којима располажу органи УДБ-е на територији Војводине има око 3250 лица сумњивих по држању у односу на ИБ. Од тога се у партији налази око 1100.“ Као најважнији центри ИБ-а у Војводини наведени су: бегејско-тамишки базен са Кикиндом, Кулски срез, Вршац град и срез, Нови Сад срез и град, Сомбор, Бечеј и суботички ба-зен, који се од осталих разликује по томе што су у њему „разне ИБ групе имале изразито шпијунско-терористички карактер“. Наведени су поименично и водећи ИБ-овци: у суботичком базену – Хок, Балог и Халас; у бегејско-тамишком базену са Кикиндом – Филипчев, Корчагин и Кораћ, у Новом Саду – Новаков и Добано-вачки; у Вршцу – Синиша Јанкалов и Милан Познан, а у Бечејском срезу „разни социјал-демократи и други који су преспавали рат, а сада су били незадовољни положајима“.24

Као узроци бржег ширења утицаја ИБ-а у појединим базенима означене су „широке родбинске везе појединих истакнутијих информбироваца, нарочито у ко-лонистичким реонима“, те „грешке наших органа власти према појединим радни-цима и сељацима (приликом дељења карата за снабдевање, приликом спровођења откупа)“. Наглашено је да су многи постали ИБ-овци након искључења из Партије „због својих личних слабости, затим због разних проневера и малверзација држав-ном имовином“. Напоменуто је да је било и преоштро кажњаваних људи. Такође, скренута је пажња да је борба Партије против ИБ-а била „сувише једнострана, јер су јој основна средства биле административне мере“, као и да треба правил-но ускладити однос према повратницима са „Мермера“. Коначно је закључено да борба против ИБ-а треба да буде ствар целе Партије, а не само УДБ-е. Наведени закључци су предочени секретарима среских и градских комитета неколико дана касније, уз напомену да „треба бити немилосрдан, али треба имати одређен став према онима који хоће да раде и даље, а не да буде бојкот као што то има негде“. У том смислу посебно су апострофирана лица која нису била осуђена на затворске казне, него само искључена из КПЈ.25

24 АВ, фонд 334, Записник са седнице Бироа ПК КПС за Војводину од 3. 8. 1951.25 АВ, фонд 334, Записник са седнице ПК КПС за Војводину од 10. 8. 1951.

43

Колико се ситуација у вези са ИБ-ом променила, најбоље сведочи чињеница да преписка између Мађара из Мађарске и оних из Југославије, која је раније означа-вана као велика опасност, крајем 1951. године имала „позитиван утицај на Мађаре у Војводини због тога што већина тих писама говори колико је тешко стање у Мађарској.“ Позитивно је оцењен и стопостотни одзив Мађара из пограничних места на војне вежбе и њихова савесност при чувању границе. Приметно је било и опадање утицаја Коминформа међу војвођанским Румунима. Још боље стање је било у редовима словачке националне мањине, „нарочито после повратка оних Словака који су били отишли одавде за Чехословачку, а после резолуције Комин-форма скоро сви су се вратили у Југославију“.26 Значајно поправљање ситуације у корист врха КПЈ, показује и појава две групе ИБ-оваца, у Сутјесци и Сечњу, које нису успеле да наиђу ни на какву подршку ни у Партији ни у народу. Иако је на-гласио да „са ИБ-ом више не стоји ствар ни изблиза као раније, ИБ је стварно рас-кринкан“, Стеван Дороњски је упозорио комунисте да и даље остану будни.27

У наредном периоду проблем ИБ-а готово је у потпуности скинут са дневног реда ПК, а његово место заузимају привредна питања, јачање „реакције“ итд. Једна од ретких седница која је била, додуше посредно, у вези са ИБ-ом, јесте она из октобра 1952. године, на којој је прочитано саопштење ЦК КПЈ о случају Благоја Нешковића. Покрајински комитет је у целини усвојио саопштење, а „сви чланови ПК једногласно су осудили издајничко и колебљиво држање Нешковића по питању нашег односа према Коминформу“. Чланови ПК су Нешковићу замерили и „због свог нељудског односа према људима“, а посебно је истакнут „однос Нешковића према партијској организацији Војводине и њеном руководећем кадру у периоду 1947. године, када се у Војводини водила велика борба за извршавање државног плана откупа. Он није имао поверење у партијску организацију у Војводини“, подсећано је. Појединци су искористили прилику да изнесу и нека лична иску-ства. Тако се Ђорђе Бошковић присетио „да је у току рада Народне скупштине имао прилике да види како се Нешковић недругарски и неправилно односи пре-ма другу Моши Пијади“. Сава Мали је сведочио да је код секретара среских ко-митета у току 1947/48. године постојао страх од Нешковића, који је „необично строго и често без разлога сумњичио и критиковао другове да су опортунисти, да не схватају политику ЦК, да спроводе кулачку политику и сл.“ А Пашко Ромац је пријавио „случај недругарског и бирократског односа Нешковића према другу Илији Тепавцу“. Наиме, Нешковић се Тепавцу једном приликом наводно обратио речима: „Седи животињо (или мрцино)“.28

Након Стаљинове смрти, 5. марта 1953. године, престала је свака опасност од рата, а односи Југославије и Совјетског Савеза постепено су почели да се нормализују. Иако је било јасно да су ИБ-овци потпуно поражени, односно, како се Радован Влајковић једном изразио, да су се „сасвим отрцали“, било је гласова

26 АВ, фонд 334, Записник са седнице ПК КПС за Војводину од 8. 9. 1951.27 АВ, фонд 334, Записник са седнице ПК КПС за Војводину од 6. 6. 1952.28 АВ, фонд 334, Записник са седнице ПК КПС за Војводину од 24. 10. 1952.

44

који су позивали да се остане на опрезу и не подлегне тријумфализму. На Десетој покрајинској конференцији СКС за Војводину, одржаној крајем јуна 1953. године, референт Пашко Ромац је истакао како „наша досљедност и правилност у нашој спољној политици донијела је нама побједу... Углед нам је због тога порастао у читавом свијету и није чудо што се води рачуна какав ће бити став Југославије по овом или оном питању у спољној политици“.29 Растерећени, комунисти Војводине су почели да размишљају како би победу Југославије у петогодишњем сукобу мог-ли искористити у пропагандне сврхе. Стеван Дороњски је сматрао да је следећи задатак комуниста да развијају „одушевљење и борбену перспективу“ истичући своје успехе: „Другови, морално-политички пораз Информбироа, кога смо ми по-разили, то је наша победа, велика победа, наш тријумф о коме се мало, сувише мало говори. А то је тако крупна победа на којој могу да се напајају срца комуни-ста и свих људи у нашој земљи.“30

29 АВ, фонд 334, Записник са Десете покрајинске конференције СКС за Војводину 25–26. 6. 1953.

30 АВ, фонд 334, Записник са седнице ПК СКС за Војводину од 1. 8. 1953.

45

SLOBODAN BJELICA Ph. D

COMMUNISTS OF VOJVODINA AND CONFLICTWITH THE KOMINFORM

Summary

A confl ict of interests between the ruling circles of Communist Party of Yugoslavia and the Information Bureau (KOMINFORM) is a well-known, however, not completely investigated one in our historiography, up to now. Th e above mentioned confl ict, that shook up not only Yugoslavia, but the entire world as well, had its reprecussions in the territory of Autonomous Province of Vojvodina. Since Vojvodina was populated by the national minorities whose parent states assumed a hostile attitude towards Yugoslav leadership, the caucuses in the Province had a rather complicated assignment to track all the appearances of the “Information Bureau activities” not just within the lines of their own organization but within the entire national communities’ ones, as well. Th is paper is written on the strength of the minutes of proceedings of the Communist Party of Serbia Provincial Committee for Vojvodina. Th e above mentioned proceedings were being held from the fi rst half of 1948, when the confl ict with the Information Bureau fi rst began, until 1953 i.e. until the relation normalization process between Yugoslavia and countries of “popular democracy” started; the one that supervened aft er the death of Stalin.

47

Мр СНЕЖАНА БОЖАНИЋ UDC 332.2:39 332.2:34(497.11)“13“

О ЗЕМЉИШНИМ МЕЂАМА СРПСКОГСРЕДЊОВЕКОВНОГ СЕЛА

Сажетак: Српско село, у средњем веку, било је издвојено у простору и омеђено према другим селима и према ширем пределу (жупи). У средњовековној Србији целина сеоског земљишта исказана је обично описивањем међа. Свако село, у сав-ременом значењу те речи, имало је свој „атар“ или територију, чије су границе биле познате како мештанима тако и становницима суседних насеља. Становници села, у средњовековној Србији, поштовали су међе свог атара и са посебном пажњом се према њима односили. На ту појаву утицало је неколико, веома битних, фак-тора. Од најстаријих времена, међници су били предмет особитог поштовања и старања. Поред економског интереса, становници села су као целина имали оба-везе које су испуњавали према владару или држави. Село као целина је сносило и колективну одговорност за одређена кривична дела. Колективну одговорност селу наметнуо је и Душанов законик чије одредбе омогућавају да се стекне изве-стан увид у положај и организацију села. Међници села су поред наведених имали и велики религијски и митолошки значај.

Кључне речи: село, међа, атар, Душанов законик, средњовековне повеље.

Средњовековни човек био је окружен међама и међницима, сталним и по-крет љивим, видљивим и невидљивим. Живео је у простору који је био омеђен од најстаријих времена. Чак би се могло рећи да се омеђивање ширило у виду концентричних кругова, од најмањег ка највећем или обрнуто. Његова кућа са окућницом и вртом, елементарни животни простор, имала је међе. Површине без којих би био незамислив живот, опстанак и егзистенција људи биле су омеђене. То су њиве, ступови, виногради, воћњаци, планине, летњи, зимски и обични пашњаци, ливаде, забели, селишта. Човек у средњовековном селу, засеоку и граду, без разлике, био је окружен међама. Тачно омеђену територију имала су власте-линства и жупе. Све наведене међе и омеђене територије налазиле су се у држави чија је граница била најдинамичнија.

48

Село представља насеље са мањим или већим бројем кућа.1 Првобитно „звао се сваки поједини двор, кућа с околном земљом за обрађивање, просто село“.2 У византијским законима грчка реч άγρός која означава њиву или поље се преводи као село, имање.3 Према руском језику то је село са црквом а у чешком имање.4 У Бањској хрисовуљи изричито се наглашава да „сирота која има мала сина, да држи све село докле јој син не одрасте; ако ли нема сина, да држи селиште, и врт, и најбољу главну њиву своју“.5 Из поменуте одредбе може се извести закључак да се под селом подразумева земљораднички посед а удовица која има малолетног сина имала је право да задржи „све село“ док јој син не одрасте.

Старији назив за село био је вас.6 Стефан Првовенчани даровао је манастиру Жичи село Доња Вас, у области Јелци, тј. данашњем „Старом Колашину“, те Го-ражда Вас и Накл Вас, у Хвосну.7 Према К. Јиречеку „у српскохрватском и бугар-ском нема више те речи, али, она се одржала у Словенаца, а исто тако у Чеха и Пољака“.8 У хрватским споменицима село је, најчешће, представљало имање, док се за насеља са више кућа употребљавао назив вас.

Обим села, број и величина његових заселака, зависили су од величине и конфигурације сеоског атара. В. С. Караџић је забележио да су „у Србији велика села она која имају око 100 кућа, а има села и од 15 кућа; али их највише има од 30 до 50 кућа“ при чему додаје да „по брдовитим местима где су куће раздалеко, село од 40 кућа је веће од Беча“.9 М. Ђ. Милићевић пише да су села у Србији, за

1 V. Mažuranić, Prinosi za hrvatsko pravno-povijesni rječnik II, Zagreb 1908–1922, 1298, селце је деминутив од речи село и јавља се као „1) sessio nobilium uniuns sessionis, selo na kojem sjedi u plemenitih obćinah plemić, a u vlasteoskih podanik, bio to slobodnjak; selce dakle u tom značenju nije puno selo, cijelo selo, već manje i 2) pagus, vicus, villa itd., isto što i vies, vas, vasnica, vesnica, dakle manja skupina poljodjeljničkih kuća“; V. Mažuranić, Prinosi za hrvatsko pravno-povijesni rječnik II, 1299, selo, n., pagus.

2 К. Јиречек, Историја Срба II, Београд 1952, 156, нап. 67. Име села по пореклу и значењу у потпуности одговара латинском „sessio“. Латинска реч sessio (onis f.) означава седење.

3 V. Jagić, Das „Dorf ” im altserbischen Staate, Arhiv für slavische Philologie XV, 1893, 109. 4 Лексикон српског средњег века, приредили Р. Михаљчић и С. Ћирковић, Београд 1999,

665 (Р. Михаљчић).5 Љ. Koвачевић, Светостефанска хрисовуља, Споменик IV 1890, 7; В. Јагић, Свето-

сте фански хрисовуљ краља Стефана Уроша II. Милутина, из Старога Сараја, изнесла на свијет Земаљска влада за БиХ са 4 снимка, Беч 1890, 27; Задужбине Косова. Споменици и знамења српског народа, Призрен–Београд 1987, 320.

6 V. Mažuranić, Prinosi za hrvatsko pravno-povijesni rječnik II, 1453–1544, „vas, ves, vies, vis, f. villa, selo, naseljeno mesto, plemićki dvor sa selom, skupina naseljenih slobodnih ljudi“; То је назив за село код више словенских народа (пољски wieś, wsi; чешки ves, vsi; словачки vas); ЛССВ, 68 (Р. Михаљчић).

7 С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912, 571 (I); Задужбине Косова, 313; Г. Шкриванић, Жичко епархијско властелинство, ИЧ, IV 1952–1953, 1954, 148. Горажда Вас и Накл Вас данас су села Гораждевац и Накле у околини Пећи.

8 К. Јиречек, Историја Срба II, 160.9 В. С. Караџић, Српски рјечник, Београд 1975, 676; В. С. Караџић, Етнографски списи,

Животи и обичаји народа српскога, Београд 1985, 190–191. Он пише да „по равни (као пр. у Мачви и Браничеву) доста су честе куће по селима, али опет нијесу у реду, као н. п. по Сријему и по Њемачкој, него растркане (као и по варошима по Турској) по пољу“.

49

време Турака, била веома мала, тако да се „селенце од 30–50 кућа узимало као велико село“.10

Кућа је најмања управна јединица у селу.11 Значајне податке о величини села и броју кућа у њима дају Дечанске хрисовуље. Село Чабић представља једно од највећих и најбогатијих села на Дечанском поседу а налази се и данас под ис-тим именом, на левој обали Белог Дрима. Ово село са засеоцима бројало је 182 куће по првом попису из 1330. године, односно 197 кућа по другом попису из 1343–1345.12 Село Серош за засеоцима према првом попису бројало је 125 а по другом 145 кућа.13 Једно од већих села било је и Грмочел, које је по оба пописа имало 90 кућа.14 На истоименом властелинству био је већи број села која су имала преко 60 кућа: Стрелац15, Љуболићи16, Бабе17, Горане18 и Добра Река.19

Према имену појединих села може се претпоставити или наслутити како су она настала. Из Светостефанске хрисовуље дознаје се да су се многа села налазила на мањим или већим рекама по којима су добила називе: село Бањска – на речици Бањска, Брестница–на Бресничкој реци, Козарево – на Козаревској реци, Вуча – на Вучанској реци, Јошаница – на Јошаничкој реци, Дубока – на Дубочкој реци, Добрава – на Добравској реци, Сочаница – на реци Сочаници, Бистрица и Доња Бистрица – на Бистричкој реци, Трепча – на Трепчанској реци. Село Гушавац, на левој обали Ибра, добило је име према потоку, на којем се налазило.

У корену имена неких села налазе се топоними који се убрајају у зоониме као што је случај са селима Кошутово и Козарево, на Светостефанском властелинству. Употребљавали су се и термини вегетабилног карактера, као што су називи села Брестница и Орјахово, у близини манастира Бањске, те Липовица на Дечанском властелинству.20 Нека села су добила имена према занимању својих житеља, као Грнчарево21 и Ковачи.22

10 М. Ђ. Милићевић, Општине у Србији, ГНЧ IIª, 1878, 187.11 С. Новаковић, Село, Београд 1965, 69.12 П. Ивић – М. Грковић, ДХ I (164), ДХ II (19–24), ДХ III (830–1057), Нови Сад 1976;

Задужбине Косова, 332.13 П. Ивић – М. Грковић, ДХ I (–), ДХ II (45–48), ДХ III (1254–1403); Задужбине Косова,

338–339.14 П. Ивић – М. Грковић, ДХ I (159), ДХ II (15–18), ДХ III (639–743); Задужбине Косова, 331.15 П. Ивић – М. Грковић, ДХ I (140), ДХ II (7–8), ДХ III (210–270); Задужбине Косова, 329.16 П. Ивић – М. Грковић, ДХ I (144), ДХ II (9–10), ДХ III (316–399); Задужбине Косова,

329–330.17 П. Ивић – М. Грковић, ДХ I (155), ДХ II (13–15), ДХ III (523–623); Задужбине Косова,

330–331.18 П. Ивић – М. Грковић, ДХ I (–), ДХ II (30–32), ДХ III (1567–1651); Задужбине Косова,

334–336.19 П. Ивић – М. Грковић, ДХ I (244), ДХ II (43–45), ДХ III (2149–2224); Задужбине Косова, 338.20 F. Miklosich, Monumenta Serbica spectancia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, Vienne

1858, 95, 96.21 П. Ивић –М. Грковић, ДХ I (223), ДХ II (41–42), ДХ III (2068–2095); Задужбине Косова,

337–338.22 F. Miklosich, MS, 198.

50

Проучавајући села у жупи Брвеник, А. Соловјев их је поделио на три групе: дворска села, властеоска села забележена са именом власника и жупска села без придева.23 Дворска села су се налазила у служби двора и у повељи цара Уроша из 1363. године помињу се: село коњушко Краишићи24, село ловачко Стржино и ловач-ко село Драгодани25, станичко село Страси и Орахово26, мађерско село Јабалница и село Прпора27, златарско село Луково28, села постељштака Грабовница, Кукно, Поцесје, село Долц постељштака Дубила29 и село подкључије Таркоси.30

Знатан број села која се помињу у српским средњовековним документима иш-чезао је у краћем или дужем временском периоду. За нека села се поуздано зна да су увећана проширењем обрадивих површина. У повељи издатој челнику Муси 1363. године помињу се села Доња и Горња Рудница, те Горње и Доње Јариње.31

23 А. Соловјев, Једна српска жупа за време Царства, Гласник СНД, III, 1927, 29.24 Главна обавеза коњушара била је да брину о испаши цареве ергеле и да воде цареве

коње на путовањима. А. Соловјев, Једна српска жупа за време Царства, 29–30; ЛССВ, 314–315 (Р. Михаљчић).

25 А. Соловјев, Одабрани споменици српског права (од XII до краја XV), Београд 1926, 166; Лов је био главна забава владајућег слоја друштва у средњовековној Србији, али и оба-веза зависног становништва. С. Мишић, Лов у средњовековној Србији, ИГ, 1–2, 1995, 51–66; Право на лов било је регално право које је владар уступао властели или цркви. Ловом се добијала храна али и крзно за одећу и продају. Ловци се у српским средњовековним по вељама бележе као „псари и соколари“ и „ђерекари“. Ова села су имала привилегован положај у жупи и била су ослобођена „жупских работа“; У Светостефанској хрисовуљи спо миње се село Брестје на Сави као ловачко „с ловиштем и са ловцима, и са својим старим међама“. Споменик, IV, 5; В. Јагић, Светостефански хрисовуљ, 21; Задужбине Косова, 319; Село Брестје се највероватније „налазило између Обреновца и реке Саве где и данас постоји локалитет „Бреска“, који представља савремени облик од средњовековне речи Брестије“. Г. Шкриванић, Властелинство Св. Стефана у Бањској, ИЧ, VI, 1956, 192.

26 Станичка села су бринула о пословима неопходним за транспорт пртљага владара и коморе за време путовања. Станици су били цареве коморџије, слуге које се брину о царе-вим стварима. То су људи који прате цара и царицу на путу, брину о њиховом пртљагу и царевим коњима.

27 Мађерска села су села дворских кувара. А. Соловјев, Једна српска жупа за време Царства, 33–35; ЛССВ, 379–380 (Ђ. Бубало).

28 Златарска села су се бавила израдом накита од драгог камења, сребра и злата.29 Дужност зависног становништва била је да ткају платно за царев двор и да снаб-

девају царску ризницу рубљем и оделом. На примеру села Долц се види да су се неки од постељштака издвојили из редова обичних себара. Дубило је држао читаво село у својој власти – Долц, те је прелазио већ у ред властелчића и вероватно преносио постељске оба везе на своје поданике – отроке и меропхе. А. Соловјев, Једна српска жупа за време Царства, 34–35; ЛССВ, 562 (Р. Радић).

30 Ово село припада дворским селима и стоји у посебном односу према царевом дво-ру. Полазећи од речи кључаник, ова функција подразумева управу и одговорност над делом дворског газдинства и старање над слугама и потчињеним становништвом које је опслуживало газдинство. А. Соловјев, Једна српска жупа, 37.

31 А. Соловјев, Одабрани споменици српског права (од XII до краја XV), 166–167.

51

Проширењем су настала и села: Штира и Друга Штира32, Прецрешња и Друга Прецрешња33, Гадимља и Горња Гадимља34 и многа друга средњовековна села.

Становници села, у средњовековној Србији, поштовали су међе свог атара и са посебном пажњом се према њима односили. На ту појаву утицало је неколико, веома битних, фактора. Од најстаријих времена, међници су били предмет осо-битог поштовања и старања. Поред своје основне улоге они су имали и велики религијски и митолошки значај. Означавањем и постављањем белега на међи тре-бало би да она буде заштићена и да постане неприкосновена светиња.35

Поред економског интереса, становници села су као целина имали обавезе које су испуњавали према владару или држави. Село као целина је сносило и колектив-ну одговорност за одређена кривична дела.36 Дакле, омеђивање села се вршило не само због власништва већ и због колективне одговорности за одређено подручје у случају разбојништава и крађа. Колективну одговорност селу наметнуо је и Ду-шанов законик чије одредбе омогућавају да се стекне известан увид у положај и организацију села.

У директној вези са колективном одговорношћу налази се себров збор.37 То је локални сеоски скуп себара, на којима се расправљало о локалним проблеми-ма и питањима од заједничког интереса. Они су се одржавали на уобичајеним, устаљеним местима.38 У Призренској повељи као међник код разграничења села забележен је израз: „путем преким на збор“. Без њих би била немогућа колективна одговорност на којој инсистира Душанов законик.

Било је више кривичних дела за које је село сносило одговорност. Најчешће, били су то случајеви када се кривац за неко дело није могао наћи, па је село давало надокнаду или само „тражи кривца у свом кругу, који га познаје боље него што

32 Деспот Ђурађ Бранковић потврђује добра и баштине великом челнику Радичу и да-рује му села Штира и Друга Штира. С. Новаковић, Законски споменици, 335 (ХI).

33 Српска кнегиња Милица са синовима даровала је манастиру Св. Пантелејмона, на Светој гори, село Прецрешња и Друга Прецрешња. С. Новаковић, Законски споменици, 517 (VII); (VIII); Задужбине Косова, 357.

34 Вук Бранковић је даровао Хиландару Гадимљу и Горњу Гадимљу. F. Miklosich, Monu-menta Serbica spectancia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, Vienne 1858, 181, 182; С. Новаковић, Законски споменици, 451 (I).

35 Погледати опширније: М. Барјактаровић, О земљишним међама у Срба, Београд 1952.36 М. Благојевић, Српска средњовековна држава и целина сеоског земљишта, Зборник

МСИ, 44, 1991, 10.37 Погледати опширније: К. Јиречек, Историја Срба II, 30–31; А. Соловјев, Себров збор,

Архив ПДН, 17, 1928, 170–177; Н. Радојчић, Српски државни сабори, Београд 1940, 204–209; С. Ћирковић, Допуне и објашњења, Село, Београд 1965, 225–226; ЛССВ, 660 (Р. Михаљ-чић).

38 Судија Богдан је утесао међе Куманову и Радојеву са „збором тих села“. П. Ивић – М. Грковић, ДХ I (–), ДХ II (26–27), ДХ III (1164–1181); Задужбине Косова, 333; На Дечанском властелинству, уколико у неком селу није било црквеног сенокоса, манастирски поданици косили су где се игуман договори „са сбором“. П. Ивић – М. Грковић, ДХ I (306–309), ДХ II (61), ДХ III (2807–2810).

52

би могао познати и највештији истражник“.39 Дакле, свако је село сносило одго-ворност „за све што се догоди у сињору његовом“.40 То је давало додатну, веома велику, важност сеоским међама.

У домену колективне одговорности села налазила се и вражда.41 Вражда има више значења али у дипломатичкој грађи се најчешће среће у значењу глобе.42 С. Новаковић је према мишљењу С. Ћирковића „преуско схватио значење вражде“ те је додао да је „вражда накнада за убиство или рањавање, затим само убиство или рањавање, казна за убиство или проливање крви“.43 У средњовековној Србији, село као целина сносило је одговорност за живот људи и стоке, и плаћало је глобу у сваком случају када би се убијен човек нашао на његовом земљишту. Иако су манастирска властелинства уживала судску аутономију, вражда је убрајана у вла-дарске резервате.44 То се јасно истиче и у чл. 103 Душановог законика.45 Значење вражде у чл. 154. Душановог законика је знатно измењено. Наиме, уколико се по-ротници закуну и изјасне „да је неко прав“ а потом се докаже супротно, владар је од тих поротника наплаћивао 1000 перпера „и да се тим поротницима никад не верује, нити да се од њих ко више жени“.46

Ако би неко запалио кућу, гумно, сламу или сено, село је према чл. 99 Душа-новог законика било дужно да преда паликућу или „ако ли га не да, само село да плати што би платио онај који је запалио“.47

39 С. Новаковић, Село, 70.40 Исто, 70.41 V. Mažuranić, Prinosi za hrvatski pravno-povjesni rječnik II, 1602–1604; Изведена је од

речи враг – непријатељ. ЛССВ, 106–107 (Р. Михаљчић).42 Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави, II Историја кривич-

ног права, приредио Раде Михаљчић, Београд 2002, 258, 263, 265, 267–271, 276, 281, 283, 285–286, 297–298, 302, 307, 313, 315, 333–335, 376.

43 С. Ћирковић, Село, Допуне и објашњења, 224; Познат је случај из 1308. године када су поданика краља Милутина убили дубровачки властелин Марко Лукаревић и његова дружи-на. М. Пуцић, Споменици сръбски од 1395. до 1423 II, Београд 1862, 152–153; С. Новаковић, Законски споменици, 162 (XV); У Дубровнику се правила разлика између вражде за убиство и вражде за тешко рањавање.

44 Грачаничком повељом било је предвиђено да је владар надлежан за вражду и за кра-ђу у цркви. Људи са властелинства Св. Арханђела код Призрена су за вражду, земљу, за коња и за провод ишли на суд пред цара. Према Дечанским хрисовуљама половина вражде при падала је владару а половина потказивачу крвног деликта. На исти начин вражда се плаћала и на Призренском властелинству. Стефан Душан је уступио вражду манастиру у Хтетову и Леснову. Вражде се одрекао и Константин Драгаш у корист цркве Св. Вазнесенија у Штипу. С. Новаковић, Законски споменици, 636 (XXXIII); 699 (CLXXXV); 652 (XLVI); 640–641 (XVII); 659 (XXII); 680 (XXIV); 767 (XIV).

45 С. Новаковић, Законик Стефана Душана цара српског 1349. и 1354, Београд 1898, чл. 103, стр. 208–209.

46 Исто, чл. 154, стр. 238–239.47 Исто, чл. 99, стр. 204; С. Новаковић, Село, 71.

53

У случају да је село осрамотило судију било је предвиђено да се „растури и разграби“.48 Село је требало да се „распе“ уколико се у његовој средини налазио златар или ако се у њему нађе „гусар или тат“.49

Интересантно је напоменути да село сноси кривицу и из религиозних и морал-них разлога, уколико се деси да се у њему због враџбина људи из гробова ваде и спаљују. У том случају, село које би то учинило „платиће вражду а распопиће се поп који би дошао на то“.50

Приселица, као средњовековна обавеза, представља заједничку надокнаду причињене штете учињене од стране разбојника и лопова.51 У доба краља Милу-тина штету је морало да надокнади најближе село, а можда и сва околна села, док је у доба Стефана Дечанског овај терет био пренет на целу жупу. После распада Српског царства у области кнеза Лазара, Вука Бранковића, као и њихових наслед-ника сав терет приселице пренет је на околна села у чијој близини је извршено разбојништво или крађа.

Према чл. 159. Душановог законика село које није допустило трговцу да у њему преноћи било је дужно „надокнадити све што би тај путник изгубио зашто што га нису у село пустили“.52 Податке о обавези чувања путева и одговорности села за евентуалне штете доноси чл. 157 Душановог законика.53

Посебан значај имала су села која су се налазила на рубу жупа, у чијој близини је било пусто брдо које није било обухваћено неком жупом. Та села су била дужна да чувају стражу и сносила су одговорност за штету, крађу или разбојништво.54

Српско село, у средњем веку, било је издвојено у простору и омеђено према другим селима и према ширем пределу (жупи). У средњовековној Србији целина сеоског земљишта исказана је обично описивањем међа.55 У изворима су се кори-

48 С. Новаковић, Законик Стефана Душана цара српског, чл. 111, стр. 213.49 Исто, чл. 145, стр. 232; чл. 169, стр. 247.50 Вук С. Караџић, Етнографски списи, 168; С. Новаковић, Законик Стефана Душана

цара српског, чл. 20, стр. 158–159; В. Чајкановић, Убијање вампира, Студије из српске религије и фолклора 1910–1924, књига 1, приредио Војислав Ђурић, Београд 1994, 221–239.

51 М. Благојевић, Оброк и приселица, ИЧ, XVIII, 1971, 165–188; ЛССВ, 586 (М. Благо-јевић).

52 С. Новаковић, Законик Стефана Душана цара српског, чл. 159, стр. 242; С. Ћирковић, Сеоска опшина код Срба у средњем веку, Симпозијум сеоски дани С. Вукосављевића V, При јепоље 1978, 84–85.

53 С. Новаковић, Законик Стефана Душана цара српског, чл. 157, стр. 240–241.54 Исто, чл. 158, стр. 241–242.55 Првобитно значење речи међа (mega, megà, mea, me`da) је средина. У свом основном

значењу она је заједничка свим словенским и индоевропским језицима: латински medius (средњи, који се налази у средини, умерен), грчки μέςος (међа, међу, средњи), староиндијски madhya, у данашњем немачком језику именица Mitte, средина, итд. То показује древност и важност њене суштине. Из појма средина произлази појам међа. Она означава нешто што се налазило између два субјекта. То је крај два подручја, где једно престаје а друго почиње. Rječnik JAZU VI, obradili P. Budmani i T. Maretić, Zagreb 1904–1910, 569; М. Р. Барјакатеревић, О земљишним међама у Срба, 13.

54

стили поред речи међа и домаћи израз отес те грчке речи периор, синор и метох а од друге половине XIV века наилази се и на мађарску реч хатар. Неопходно је разјаснити када се под поменутим терминима подразумевала међа а када су се они односили на сеоски атар.

„Синор“ представља сеоске међе а понекад и сеоски атар. Обично се „земља сеоска казује по њеним међама, али је још скоро свуда позната грчка реч синор за сеоске међе, и од ње има и глагол синорити и глаголска именица синорење“.56 Деспот Јован Драгаш са братом господином Констанитом и мајком даровали су манастиру Св. Пантелејмона на Св. гори села Мокрани, Макријево, Зубовце, Бо-рисово и Габрово са „синором“, дакле међама, и бројним прилозима: планине, брда, виногради, воћњаци итд.57

Под „периором“ се подразумевао званични опис међа у Византији.58 Исти из-раз је означавао „и оно што се у границама садржи“, односно сеоски атар.59 У не-ким повељама наилази се само на израз периор а у некима паралелно и на периор и на међу. Kраљ Стефан Душан потврдио је старцу Григорију цркву Св. Петра у Кориши са палатама, виноградима, млином, правинами и са „периором“.60 На молбу братучеда Војихне, цар Стефан Душан је 1348. године поклонио Хиландару село Потолин са заселцима и „периором“ и са међама.61 Цар Стефан Душан издао је повељу којом потврђује Хиландару дар госпође Вишеславе, село Лесковљане са међом, периором и свим правинами.62 Године 1366. цар Стефан Урош издао је повељу којом потврђује манастиру Хиландару цркву Св. Стефана у Кончи, дар великог војводе Николе Стањевића.63 Дарован је већи број села са људима, виноградима, планинама, воденицама, ливадама са свим међама, правинами и „са свим периором тих села“. Када се у дипломатичком материјалу помињу и међе и периор, између њих треба правити разлику. М. Благојевић је закључио да тада „међе су међе а периор је сеоски атар“.64

56 С. Новаковић, Село, 65, 194–195, нап. 94; Термин синор потиче од грчке речи (при-дева) συνορος у значењу: суседни, сродан, који граничи са неким (навођење у речнику: συνορος, 2. који граничи са неким, суседни, сродан).

57 Гласник СУД, 24, 1868, 249–252; С. Новаковић, Законски споменици, 511 (II); (III); (IV); (V); (VI).

58 К. Јиречек, Историја Срба II, 161, бележи да се на југу „граница звала грчком речи периор“. Етимолошки, термин периор потиче од грчке речи (глагола) περιοριζω – тачно одредити, бити унаоколо омеђен; постоји и израз περιορος γη – земља која је означена (ограничена) граничним камењем (Eust. 1535–40).

59 М. Благојевић, Спорови око средњовековних међа, Зборник за ИМС, 71/72, 2005, 9, нап. 10.

60 С. Новаковић, Законски споменици, 412 (I), № 12.61 С. Новаковић, Законски споменици, 424 (I), № 26; А. Соловјев, Одабрани споменици,

132–135, № 66.62 С. Новаковић, Законски споменици, 427 (I), № 31; B. Korablev, Actes de Chilandar II,

Петроградь 1915, 514–515, № 45.63 С. Новаковић, Законски споменици, 444–445, № 31; B. Korablev, Actes de Chilandar II,

530, № 56.64 М. Благојевић, Спорови око средњовековних међа, 9,

55

У српским средњовековним изворима за атар се употребљава и реч домаћег порекал – отес.65 Под „отесом“ се подразумевао, према С. Новаковићу, „део сеоске земље или свеколик хатар сеоски“.66 Отес је могао да представља део сеоског атара уколико је посебно омеђен или пак са друге стране искључиво сеоски атар.67 М. Пурковић бележи да отес „врло вероватно означава село с одређеним међама, оно што се доцније зове атар, иако већ у средњем веку има помена о атару“.68

Према расположивој средњовековној грађи, са истим значењем употребљавају се изрази „отьтесь“ и „одьтесь“.69 У средњовековној Србији одређивање међа зва-ло се „тесати“ или „утесати међу“. За међе се бележи да се „тешу“ или да су „уте-сане“, па се због тога земљиште унутар међа могло назвати „отес“. На израз „отес“ наслања се израз „потес“.70

Реч метох означава и атар неког града, трга, рударског центра, па и сеоског насеља. Метох је манастирска земља док се за целокупно манастирско имање чешће користи назив метохија од грчке речи μετόχιον.71 Српска кнегиња Ми-лица са синовима поклонила је манастиру Св. Пантелејмона на Светој гори трг Копорићи са селом Јелашци и „са метохом, међама и правинами“.72 Тада је даро-ван и већи број села „с метохом и с међами“. У конкретним случајевима метох означава сеоски атар.73

Целина сеоског земљишта у средњовековној Србији зове се и хатар (атар).74 С. Новаковић је констатовао да је реч хатар „новијега порекла“, што није тачно.75 Реч је дошла из Угарске, од речи határ и означава земљиште које припада неком селу,

65 В. С. Караџић, Српски рјечник, 475; Rječnik JAZU 9, 353.66 С. Новаковић, Село, 65.67 V. Mažuranić, Prinosi za hrvatski pravno-povjesni rječnik I, 805, „odtes, otes, m., tractus,

trak, crta, potez označen u gaju, lugu, šumi, gori itd. tako da su stabla odtesana, zatesana, potesana; po tom postaje i značenje kotar, odio u gaju, šumi itd. Odatle postaje odtesit, otesit, adj., t. j. odieljen, omeđen gaj, lug, šuma. Sela koja imaju kotare svoje odione i odtesite“.

68 М. Пурковић, Одређивање међа, Етнологија, 1–2, 1940, 67.69 С. Новаковић, Законски споменици, 443 (IV); 447 (I); 455 (VII); 457 (I); 470 (III); 473

(I); 489 (II); 509 (I); 510 (I); 511 (IV); 514 (ХVI); 627 (LXIV); 631 (II); 651 (ХХХIХ); 665 (IV); 677 (III); 739 (II); 740 (V); 765 (II).

70 В. С. Караџић, Српски рјечник, 554, потес је „више њива или ливада, које каква оп-штина или неколико људи загради“; Потесом се могу назвати ступови као комплекс ора-ница а то исто важи и за пашњаке. М. Благојевић, Земљорадња у средњовековној Србији, Београд 1973, 96–98; ЛССВ, 480 (С. Мишић).

71 А. Соловјев – В. Мошин, Грчке повеље српских владара, Београд 1936, 465; Етимо ло-шки, термин метох потиче од грчке речи (именице) μετοχη – заједница, учешће, део, зајед-ничко имање.

72 С. Новаковић, Законски споменици, 517 (II).73 Поред „сеоског метоха“ познат је и „градски метох“ Призрена, Штипа, Новог Брда и

Рудника. То је иначе земљиште око самог града, његова околина.74 В. С. Караџић, Српски рјечник, 803.75 С. Новаковић, Село, 65.

56

месту, области те ограђено земљиште или имање.76 В. Мажуранић у Prinosima za hrvatski pravno-povjesni rječnik наводи да реч хатар значи исто што и котар. Ова реч се изводи из „из мађарске речи határ или на старонемачком huatari, део земље“.77 За ову реч се верује да је и у мађарском језику позајмица.78 Реч хатар се јавља средином XIV века у Раваничкој хрисовуљи кнеза Лазара.79 У повељи се наводи куда су ишли „хатари“ односно међе дарованих села. Ова реч се употребљава и у пресуди која је издата пре 1389. године приликом спора који је вођен између ма-настира Хиландара и властелина Црепа Вукославића и његовог брата Дионисија, око имања цркве Св. Богородице у Петрусу, на месту званом Лешје.80 Конкретно, јавља се при опису међа села Сини Вир, данас село Сињи Вир код Јагодине. 81 У пресуди се користи као технички термин раширен у северним областима Србије, још у XIV веку. У повељи кнегиње Милице коју је издала 1398. Лаври св. Атанасија бележи се глагол „ухатарити“ који је изведен од именице хатар.82 Српска кнегиња је наредила да се лаври врати неко спорно земљиште али пошто га претходно „омеђе“ извесни Шишат и Зуб, који су пре тога и држали ово земљиште. Реч атар и данас се употребљава у савременом српском језику.

Свако село, у савременом значењу те речи, имало је свој „атар“ или територију, чије су границе биле познате како мештанима тако и становницима из суседних насеља. 83 У оквиру тих међа налазиле су се обрадиве и необрадиве површине свих домаћинстава из једног насеља. Ту су се налазиле њиве, виногради, врто-

76 Речник српско-хрватског књижевног и народног језика САН I, Београд 1959, 193; Srpskohrvatsko-mađarski rečnik, Szerbhorvát-magyar szótár I, Novi Sad 1968, 31; Речник српско-хрватског књижевног језика МС 6, Нови Сад 1976, 716, хатар је територија неког села, крај, котар, област, подручје; Речник српскога језика МС, Нови Сад 2007, 48, реч атар долази од мађарске речи határ, сеоско или градско подручје.

77 V. Mažuranić, Prinosi za hrvatski pravno-povjesni rječnik I, 376, хатар – ager (ager, gri m. – њива, поље; у pl. село, област, земљиште), regio (regio, onis f. – правац, линија, граница, предео, околина, покрајина, област), fi nes (fi nis, is m. – међа, граница али и циљ, крај, врху-нац, главна сврха; у pl. земља, област, крај), исто што и котар. Пошто „се у Србији јавља већ за време кнеза Лазара можда није неразложно помислити, да спада у ред оних речи, где се измењује у самом нашем језику к у х“; V. Mažuranić, Prinosi za hrvatski pravno-povjesni rječnik I, 369–370, у неким романским језицима веома рано се почео губити глас х, те уместо х често стоји глас к.

78 С. Новаковић, Село, С. Ћирковић, Допуне и објашњења, 224, уп. немачко Etter (стари-ји облици eter, etar, edder) у истом значењу. Према мишљењу филолога истог порекла је и реч котар.

79 F. Miklosich, MS, 196–200.80 Р. Михаљчић, Прилог Српском дипломатару. Даровница властеоске породице Вуко-

славић, ИГ, 1976, 99–105 (= Прошлост и народно сећање, Београд 1995, 83–106).81 Р. Михаљчић, Прилог Српском дипломатару. Даровница властеоске породице Вуко-

славић, Прошлост и народно сећање, 104.82 С. Новаковић, Законски споменици, 497; Д. Н. Анастасијевић, Српски архив Лавре

атонске, Споменик САН, 66, Сремски Карловци 1922, 10, 11; М. Благојевић, Манастирски поседи крушевачког краја, Крушевац кроз векове, Крушевац 1972, 42.

83 V. Jagić, Das „Dorf “ im altserbischen Staate, 108–117.

57

ви, воћњаци, ливаде, забели, пашњаци, планине, воденице итд. Знатан део ових површина искоришћаван је заједнички, а то је морало наметнути потребу за организовањем и споразумевањем сеоских становника. 84

Све обрадиве површине попут њива, винограда, вртова и воћњака имале су такође своје међе које су биле добро познате власницима, суседима и другим мештанима.85 Треба поновити, давно изречену, констатацију С. Новаковића да су „међе сеоске и целина сеоскога земљишта“ биле у средњем веку „предмет особи-тога старања и брижљивости, може бити веће него што је данас“.86

Поред детаљног навођења сеоских међа, у повељама се често бележи да се села дају „са старим међама“. Из тога се такође може извести закључак да је средњовековни човек водио рачуна о међама села, памтио их и поштовао. Власте-линству Св. Богородице на Љевиши, краљ Стефан Дечански дарује село Хочу „са свим међама као што је сад и од почетка било“, као и село Немишље заједно са се-лом Лутовицом и познатим међама „како је раније било“.87 Светоарханђеловском властелинству додељено је село Храштани (Раштани), код Суве Реке, са „старим међама“.88

Понекад се кратко наводи да се додељује село са људима у њему и међама. Краљ Милутин подарио је Светостефанском властелинству и четири села, у којима се као баштиници помињу попови.89 Дечанске хрисовуље обилују подаци-ма о дарованим селима са људима који у њима живе и са међама: село Улоћани са људима и међама90, Средње Село са људима и са својим међама91, село Коморане (Комарани) са људима у њему92 и многа друга села.

Настањен и уређен начин живота у целини био је изазван и напретком вре-мена, те је то изазвало потребу да се село омеђи и да његове границе буду јасно и прецизно наведене у средњовековним повељама. Осећање потребе да све има

84 С. Новаковић, Село, 56–69; М. Благојевић, Српска средњовековна држава и целина сеоског земљишта, 7–18.

85 Мештани су тачно значи шта коме припада, па су њиве и виногради често називани по именима актуелних или бивших власника, или по именима земљорадника који их обра-ђују и држе.

86 С. Новаковић, Село, 66.87 И. Јастребов, Хрисовуља Дечанског краља од године 1326, Гласник СУД, XLIX, 1881,

362, 363; С. Новаковић, Законски споменици, 638–639 (II); 639 (IV).88 Ј. Шафарик, Хрисовуља цара Стефана Душана, Гласник ДСС, XV, 1862, 277; С. Но-

ваковић, Законски споменици, 686 (XXIX).89 То су село Војтешина попа Церовца са црквом, затим село у Подрими попа Братка,

село у Ибру Трескавац попа Срђа и село Морјани браће ђакона Богоја и сина му Прибила са људима. Споменик IV, 6; В. Јагић, Светостефански хрисовуљ, 23; Задужбине Косова, 319.

90 П. Ивић – М. Грковић, ДХ I (164), ДХ II (18–19), ДХ III (752–827); Задужбине Косова, 331.

91 П. Ивић – М. Грковић, ДХ I (190), ДХ II (25–26), ДХ III (1095–1127); Задужбине Косова, 333.

92 П. Ивић – М. Грковић, ДХ I (207), ДХ II (40), ДХ III (1979–2002); Задужбине Косова, 337.

58

своју међу било је врло јако развијено у средњем веку.93 Најзначајније и нај-ин тересантније податке о међницима и њиховим врстама налазе се у опису међа средњовековних села. Међници села представљају и „живу слику старога топографског језика“.94

У старим документима увек је придавана посебна пажња сукобима око сеоских међа. О томе се пише детаљно и брижљиво, што само може да посведочи да се питањима те врсте придавала огромна важност и да су она била од пресудног значаја за мир у једном или више села. Међе се у средњем веку „тешу“ или „утесавају“. Стонска повеља српског краља Уроша I прва даје податке о „тесању“ сеоских међа и учесницима у том поступку.95

Село се, у старим српским изворима, бележи са међама и правинама. Село са унутрашњом организацијом имало је дужност да преузме колективну одговорност. Вид унутрашње организације наслућује се према веома бројним подацима о сеоским правинама.

Краљ Милутин поклонио је манастиру Св. Ђорђа код Скопља село Авазгово под Морозвиждом са сенокосима, пасиштима, летовиштима, зимовиштима, млином, планином и са свима правинама. Браћа Драгаш са мајком даровали су манастиру Св. Пантелејмона, на Светој гори, село Габрово „са синором, планином, брдом, виноградима, овоштијем, воденичијем, кипуријами, пољем, лугом, ловиштима, бродовима и реком“.96 Некада се само кратко наводи да се дарује село са међама и правинами. Цар Стефан Душан поклонио је Хиландару „село Брезову са засеоцима и са свим правима тог села“.97

Манастирске повеље пружају највише података о сеоским међама које су посебно поштоване, као што је већ наглашено, из привредних, правних и рели-гиј ских разлога. Реконструкција међа села може се добро извршити када се распо лаже њиховим детаљним описима који се наводе у сачуваним повељама и при томе се комбинују подаци расположивих историјско-географских студија, резултата теренских истраживања, путописна грађа и војно-географске карте.

Опис, облик и врста сеоских међа зависили су првенствено од конфигурације терена. У равничарским и низијским теренима јављају се донекле другачији међници у односу на међе каменитог земљишта. Као међници у диспозицијама средњовековних повеља наводе се различити географски и антропогеографски ентитети.

Природни граничници, као што су ортографски, хидрографски и дендролошки међници, доминирају при опису средњовековних сеоских међа. Сакрални међ-ници: цркве, крстови и гробља били су предмети особитог поштовања. При опису међа села помињу се и куће, кућишта, градишта, селишта, забели, путеви, цесте и многи други објекти.

93 С. Новаковић, Село, 65.94 Исто.95 С. Новаковић, Законски споменици, 601 (Х).96 Исто, 511 (VI).97 Исто, 421.

59

Праву ризницу за ову врсту изучавања представљају Светостефанска повеља, Дечанске хрисовуље и Светоарханђеловска повеља. У даљем тексту биће наведено неколико карактеристичних описа сеоских међа.

У Светостефанској хрисовуљи детаљно се наводе међе села Граничани, које се налази североисточно од Лепосавића, у подножју Копоритских планина.98 Од хидрографских објеката, на овом терену, помињу се Чрнинов поток (пружа се од Граничана према Кијевчићу) и река Добруница. Средњовековни човек крчио је и шуме, судећи према топониму Висилаз.99 Назив Лисичја раван упућује на чињеницу да је, највероватније, на овом терену било лисица. Међа овог села је ишла и „уз врх Копоритске планине“ те од врха планине падином до пута. У међама се помиње и заселак Баран.

Међа бањског села Селчанице (данашња Сочаница) кретала је од реке Ибар.100 Терен овог прилога био је прилично брдовит, о чему сведоче забележени топони-ми: брдо Соа, Бориковац и Галич те планине Лисац, Брезовица и Козница.101 Као међници забележени су и топоними: Узрича, данашњи локалитет између Сочанице и Слатине, као и Кукна, локалитет, код села Борчана, на Борчанској реци. Село Борчани, код брда Бабин брод, и Дабрхава (данашња Добрава), јужно од Лепосавића бележе се при опису међа села Селчанице што уједно сведочи

98 Споменик IV, 2; В. Јагић, Светостефански хрисовуљ, 7; Задужбине Косова, 316; Sekcija Novi Pazar 4 (580–4) 1 : 50000, Издање Војногеографског института, Београд 1984; Према детаљ ном навођењу међа може се јасно констатовати да је село смештени југозападно у односу на Копориће, на североистоку међи се са засеоком Баран и потом његова гранична линија скреће ка Копорићу.

99 Људи су од најстаријих времена до данас необрађено земљиште претварали у обра-диво. То је дуготрајни процес. Његова старост се може мерити са старошћу цивилизације. У средњовековним српским документима спомињу се лазови, требежи и ледине. Искрчено земљиште могло се користити на различите начине, а пре свега за стварање нових ораница, затим за подизање винограда, воћњака и вртова. Под лазом се, у средњовековним српским изворима, подразумева искрчено земљиште. Радом, трудом и упорношћу средњовековни човек необрађено земљиште претварао је у обрадиво. Свакако, највећи део крчевина претваран је у оранице, односно њиве. Крчевине су се стварале како у нижим тако и у вишим пределима, али највероватније нису прелазиле надморску висину од 500 м. Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika JAZU, obrađuje P. Budimir, dio V, Zagreb 1898–1903, 930–931; В. С. Караџић, Српски рјечник, 320; М. Благојевић, Земљорадња, 87–88.

100 Споменик IV, 2; В. Јагић, Светостефански хрисовуљ, 7–8; Задужбине Косова, 316; Sek-cija Novi Pazar 4 (580–4), 1 : 50000; Г. Томовић, Сопотски забел Чрмањ, ИЧ, XXXIV, 1987, 42; Граница овог прилога кретала је са јужне стране Ибра и пела се тачно утврђеном линијом до планине Копаоника. Од Бориковца међа је ишла на исток и према селу Добраву. Потом су у тексту дате северне границе овог поседа, које се завршавају код планине Кознице. Ту се заправо завршава навођење међа Селчанице, да би се наставило навођење границе групе села са леве стране Ибра, до крста који су поставили Добреја и Мутивода, „највероватније насупрот ушћу реке Добраве, на којој се налази село Мутиводе“.

101 Међници, природни, јасни, лако уочљиви, непокретни, који трају до данашњих дана, веома често и под истим именом су планински врхови, гребени, литице, стене, хридине, стрмине, планине, брда, брежуљци. Они су у непосредној вези са конфигурацијом терена и недељиви су део природе.

60

да се његов атар међио са два поменута села, која су се налазила у непосредном суседству. Као међник ове групе прилога спомиње се и Јакимово катуниште. Описивање међа овог села завршава се код крста који су поставили Добреја и Мутивода по наређењу краља Милутина.102 На овом подручју, судећи према топо-номастици, сигурно је било борове и брезове шуме, док је становништво гајило козе а било је и лисица.103

Међе села Стрелац, које је припадало Бањској, добро се идентификују захва-љујући топономастичком материјалу који се налази у повељи и ситуацији на терену.104 Описивање граница овог села почиње од његове најјужније тачке Гло-говца, западно од Жељивода, да би, потом, ишла источном линијом до Стрелца и Сибовца. Граница потом скреће на источну страну – Чикатово, Доброшевац, Врбовец, Ћирез, и пење се на североисток, Пољанце и Рујишта. Затим се међна линија креће ка северу где се налазе Микулштица и Брусник (најсевернија тачка), одакле почиње лагано спуштање према југоистоку – Чичавица, Храсник, Ситница, Стрелац и Прилужје. Хидрографска мрежа овог терена је богата јер се спомињу четири потока (Губавча поток, Кијерешки поток, Ланишни поток и поток Свибо-вац), реке Ситница и Микулштица, један студенац и „бара прилушка“.105 На овом

102 Крст (krestý, σταρός, crux) је сакрални међник, постављен од стране човека. То је главни симбол хришћанства и подсећа на распеће Исусово. Употребљаван је знатно пре појаве монотеистичких религија. Још средином XI века, тј. 1049. године, забележено је да је урезан крст на камену приликом помеђашких спорова. Опширније погледати: Л. Мирковић, Хеортологија, Београд 1961, 61–68; Л. Мирковић, Православна литургика I, Београд 19652, 171–175; Ј. Поповић, Догматика православне цркве 3, Београд 1978, 698–703; Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, превео с грчког С. Јакшић, Никшић 1995, 153–155; ЛССВ, 330–332 (Р. Поповић (1); Д. Војводић (2); Р. Милошевић (3)); С. Бојанин, Крст у сеоском атару: сакрална топографија и њена друштвена функција у парохији средњовековне Србије, ИЧ, LVI, 2008, 311–352.

103 Дрво је природни међник. Оно може бити самоникло или засађено од стране човека. Зимзелено (трајно) или листопадно дрвеће је оком човека лако уочљив међник. Ипак, оно је веома лако могло бити уклоњено са међе управо деловањем самог човека, елементарне не-погоде или неке друге незгоде. Код словенских и многих народа распрострањено је веровање да дрво, као и растиње и облици у природи, има душу. Усамљено дрво или дрворед често се спомиње у српским средњовековним повељама. Дрво запис сматра се светим. Свето дрво је најпримитивнији храм с обзиром на чињеницу да храмови у паганизму нису били ништа друго него зграде у којима станују божанства. Дрвећа су склоништа, седишта људске душе према српској митологији, о чему неоспорно сведочи и чињеница да воћке и дрвеће народ сади по гробовима јер се ту склања душа покојника. М. Пурковић, Одређивање међа, 65.

104 Споменик IV, 3; В. Јагић, Светостефански хрисовуљ, 9–10; Задужбине Косова, 316–318; Г. Шкриванић, Властелинство св. Стефана, 183.

105 Студенци су најчешће употребљавани, у средњем веку, за снабдевање пијаћом во-дом. Сама реч је словенског порекла и означава извор уопште, али и бунар. У религији Словена било је раширено веровање да су извесни извори сеновити те да у њима бораве душе умрлих предака или неки други демони. Због тога што се они окупљају поред изво-ра, на тим местима се одржавају култови и приносе се жртве. Култови посвећени вила-ма често се везују за изворе. За многе изворе се верује да су чудотворни и лековити, до данашњих дана. Сачувани су многобројни историјски извори који говоре да су се Словени

61

терену постојала је и путна мрежа, јер је регистрован млински пут (упућује и на постојање млина у близини) и цеста.106 Забележене су и крчевине: лази Мрежа-реви и Братомирови лази.107 Глог, као дендролошки међник, јавља се при опису међа.108 Као међник јављају се Музаћева кућа и Рајкова кућишта.109 У границама

клањали изворима воде, поред којих су организовали масовне молитве. По источнословен-ским веровањима, одмах после стварања земље Бог је наредио кишама да падају, а птицама кишницу да разносе у разне земаљске изворе, по читавом свету. Чудотворним се сматрају извори који теку или избијају испод камења и корења старог дрвећа. Према бугарским предањима, сваки извор има свог личног духа-покровитеља. Код свих Словена било је забрањено скрнављење лековитих извора. Словенска митологија, редактори Светлана М. Толстој и Љубинко Раденковић, Београд 2001, 221–222 (Л. Н. Виноградова); Бара означава воду која се задржавала на површини тла и она је релативно плитка. Реч је словенског по-рекла. О разливености средњовековних река сведочи и помен бара у повељама.

106 Повеље представљају важан извор за проучавање путних комуникација у средњем веку. Углавном су то подаци који се односе на имена путева, а њиховим комбиновањем са теренским истраживањима и подацима из других извора могу се реконструисати у одређеној мери правци а негде и трасе средњовековних путева. Као уходане стазе којима се кретао човек средњег века путеви су били јасно видљив и уочљив међник. Развој путне мреже на нашим просторима стоји у тесној вези са развојем рударства, трговине и трговач-ких путева као његовог продукта. Погледати радове: Г. Шкриванић, Мрежа путева према Светостефанској (1313–1318), Грачаничкој (1321), Дечанској (1330) и Светоарханђеловској (1348–1352) повељи, ИЧ, V 1954–1955, 1955, 387–396; К. Јиречек, Трговачки путеви и рудници Србије и Босне у средњем вијеку, Зборник КЈ I, Београд 1959, 275–303; Г. Шкриванић, Путеви у средњовековној Србији, Београд 1974.

107 Људи су од најстаријих времена до данас необрађено земљиште претварали у обра-диво. То је дуготрајни процес. Његова старост се може мерити са старошћу цивилизације. У средњовековним српским документима спомињу се лазови, требежи и ледине. Искрчено земљиште могло се користити на различите начине, а пре свега за стварање нових ора-ница, затим за подизање винограда, воћњака и вртова. Радом, трудом и упорношћу сред-њо вековни човек необрађено земљиште претварао је у обрадиво. Свакако, највећи део крчевина претваран је у оранице, односно њиве. В. С. Караџић, Српски рјечник, 320; Rječnik JAZU V, Zagreb 1898–1903, 930–931; V. Mažuranić, Prinosi za hrvatsko pravno-povijesni rječnik I, 587.

108 Глог је најмоћније средство у борби против вампира, злих душа и нечистих демона. В. Чајкановић, Трн и глог у народној српској религији, 1936, 49; В. С. Караџић, Етнографски списи, 168, писао је о употреби глога у борби против вампира и вукодлака. Уколико се за некога народ увери да је вукодлак, одлази се на гробље и „онда се скупе сви сељаци с гло-говим кољем (јер се он само глогова коца боји): за то говоре кад га спомену у кући: ’на путу му броћ и глогово трње’ – (јер су и бротњаци покривени глоговим трњем –), па раскопају гроб, и ако у њему нађу човјека да се није распао, а они га избоду онијем кољем, па га баце на ватру те изгори“; Словенска митологија, 240 (Т. А. Агапкина).

109 Као међник у српским средњовековним повељама помињу се и куће. С. Новаковић, Село, 105, бележи да су куће у средњем веку биле „мале, јадне и покретне“; Као основ-на грађа за њихову израду, у то време, коришћено је, најчешће, дрво. Кућа је животни простор човека и симбол породичног благостања. У њој је човек заштићен и као таква супротстављена је спољашњем свету. Огњиште је базични елемент структуре куће, извор топлоте и место где се припрема храна. Преко кућног прага остварује се контакт са „туђим“ простором. У свакој кући живе кућни духови испод пећи или прага. То је простор у којем

62

се помињу и „селишта храсничка“ на месту где се данас налази село Храсник (код Вучитрна) и „градиште брусничко“, данашње село Брусник (у близини се налази и Брусничка река).110 Планина Чичавица, на простору између Дренице и Ибра, један је од међника поменутог села. Од сакралних међника помиње се Дмитрова црква, која данас не постоји на терену.111 У међама села Стрелац помињу се и суседна села са којима се ово село граничило: Чиготово (данас села Старо и Ново Чикато-во, југозападно од Сибовца), Врбовец, Пољанце (данас постоје села Старо и Ново Пољанце, северозападно од Врбовца), Главотино и Кудрино (данашња села Горњи и Доњи Кудрин, код Вучитрна).

Дечанском властелинству додељено је село Зерзево (Зрзе), поред Белог Дри-ма.112 Опис међа овог села је интересантан јер је дат у односу на два суседна села, Брестовац и Ошвања.113 Од хидрографских међника у опису међа овог села доми-нира река Дрим, што је сасвим логично јер се даровано село налазило поред ове реке. Забележене су и две баре од који се једна зове „бара жепинска“. У међама према селу Брестовцу помињу се Илијина црква и Бела црква, које су се налазиле у непосредном суседству. Путна мрежа била је развијена и на овом терену, јер се као међник помиње „велика цеста“. На овом простору било је развијено и вино-градарство о чему сведочи „Станојев виноград“ као погранични ентитет.114 Помен

човек проводи знатан део живота и сматра се да има култни карактер. Низ календарских и оказионалних ритуала везан је за благостање и богатство куће. Погледати опширније: К. Јиречек, Историја Срба II, 37–38, 50, 148, 158, 171, 233–235, 410, 429; Г. Милошевић, Становање у средњовековној Србији, Београд 1997.

110 Селишта су у средњем веку међила властеоске или сеоске правине. Када се јављају у функцији међника, највероватније, била су величине „имања које је настањивала једна породица, боље речено куће с окућницом“. Јављају се као међник најчешће једног села, групе села или већих делова властелинства. Погледати опширније: Р. Михаљчић, Селишта, ЗФФ у Београду, IX–1, 1967, 173–224; Градиште (рус. городище) је представљало остатак утвр ђене насеобине или тврђаве. То је напуштено људско пребивилаште или рушевине на-пуштеног насеља. Сам назив градиште настао је од именице град којој се додаје наставак -иште (град-градиште). Дакле, реч се гради „од именица са значењем места на коме је било оно што значи именица“. А. Белић, Савремени српскохрватски књижевни језик, Београд 1949, 148–149.

111 М. Пурковић, Попис цркава у старој српској држави, Скопље 1938, 22, бележи да се Дмитрова црква помиње у међама бањског села Стрелца код места Кичева.

112 П. Ивић – М. Грковић, ДХ I (255–260), ДХ II (58), ДХ III (2661–2671); Задужбине Косо ва, 341; Р. Ивановић, Дечанско властелинство, историјско-географска обрада, ИЧ, IV 1952–1953, 1954, 190, 218, 222.

113 М. Пурковић, Попис села у средњевековној Србији, Годишњак СФФ, IV, 2 1939–1940, 1940, 67–68, 95.

114 Виногради се у средњовековним повељама најчешће бележе као објекат давања али неретко сусрећу се и приликом бележења сеоских међа. Према народној традицији винова лоза је сеновито дрво. Главни производ виноградарства, вино, у обредима симболизује крв, здравље и живот. Заједно са хлебом оно је компонента светог Причешћа. Култ вина раши-рен је првенствено код Јужних Словена у областима у којима постоји давнашња традиција виноградарства. Миленко С. Филиповић, Живот и обичаји народни у Височкој нахији, Жи-

63

„луга“ као међника упућује на присуство ситнијег шумског растиња, у атару овог села. „Брод“ који је служио за прелаз преко реке, налазио се према селу Ошвањи.115 На овом терену као међници бележе се и узвишење Градиш и Велији брег.

Светоарханђеловском властелинству било је додељено село Нистра са међа-ма.116 Од хидрографских међника у атару овог села помињу се река Стара Топлуха (данас постоји река Топлуга на том терену), једна локва и Кукалин студенац. Међа поменутог села је ишла до „села светогорских“. Атар села Нистре граничио се са хиландарским селом Мамуша. У његовим међама спомиње се пут који је водио поред локве и реке Стара Топлуха. Као међник помиње се „мрамор“ и „белези који стоје“.

Међа села Посуге водила је „од Јагледнице па поред њеног тока до Србичке међе“.117 Она је описана веома кратко али с обзиром на чињеницу да је његов атар означен, он се може видети и до данашњих дана према границама из повеље. Село Посуге данас не постоји на терену. Налазило се у равници, поред пута Призрен – Сува Река. У опису његових међа доминира река Јагледница, која се очувала до данашњих дана. Даровано село се налазило у суседству села Србице, јер се као погранични ентитет помиње „Србичка међа“. Данас постоје села Горња и Доња Србица, у сливу речице Јагледнице, с десне стране пута Призрен–Ђаковица.118

Наведени примери представљају само репрезентативан (већински) узорак описивања и бележења сеоских међа у средњем веку.

вот и обичаји народни, књ. 27, СЕЗ, LХI 1949, 498; В. Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама, Београд 19942, 56–57.

115 Р. Ивановић, Дечанско властелинство, историјско-географска обрада, 193, приликом својих теренских истраживања, средином прошлог века, забележио је да се на помену-том месту „назиру неке развалине у близини моста преко Белог Дрима који се кањонски пробија кроз брдо Градиш“; Опширније погледати рад: П. Рокаи, „Бродови“ на Дунаву и притокама на подручју Јужне Угарске у средњем веку, Пловидба Дунавом и његовим при-токама кроз векове, Београд 1983, 139–155. Бродови су имали и велику економску важност јер се у јужној Угарској у већини њих развило сајмиште. Играли су значајну улогу у ратним походима када се из Угарске прелазило на Балканско полуострво.

116 Ј. Шафарик, Хрисовуља цара Стефана Душана, 279; С. Новаковић, Законски споме-ници, 688 (LIII); Задуж бине Косова, 348.

117 Ј. Шафарик, Хрисовуља цара Стефана Душана, 274; С. Новаковић, Законски споме-ници, 686 (XXX); Задуж бине Косова, 347.

118 М. Пурковић, Попис села, 130, 143; Р. Ивановић, Властелинство манастира св. Архан ђела код Призрена, ИЧ, VII, 1957, 350–351; С. Мишић – Т. Голубовић-Суботин, Свето арханђеловска хрисовуља, Београд 2002, 41–42.

64

SNEŽANA BOŽANIĆ MA

UPON BOUNDARY LINES OF THE SERBIAN MEDIEVAL LANDED ESTATE

Summary

Serbian landed estate in the middle ages was separated in space and deliminated towards other manors and its broader region (district). In medieval Serbia a rural property entity was usually enunciated by boundary lines denomination.

Each landed estate, in the contemporary meaning of the word, had its “area” or territory whose boundary lines were known to the local residents as well as to the residents of the surrounding estates. Landed estates inhabitants in medieval Serbia respected and paid special attention to the boundary lines of their own area. A few important factors exerted an infl uence on that phenomenon. Since ancient times, terminuses were the objects of appreciation and further generation. Apart from an economic interest, landed estates inhabitants, as a separate entity, had the obligations they had to fulfi l towards their ruler or state. A landed estate as an entity bore collective liability for specifi c misdemeanours, as well. Landed estate collective liability was imposed by Dušan’s code of laws. Its provisions of the act enabled us to have a clear insight into a landed estate position and organization. Besides the above mentioned powerful people of landed estates it also had a huge religious and mythological importance, as well.

65

Др ВЛАДАН ГАВРИЛОВИЋ UDC 325.2(=163.41)(470)»17»

ПРИЛОГ ПРЕСЕЉЕЊУ ЦРНОГОРАЦА У РУСИЈУСРЕДИНОМ XVIII ВЕКА

Сажетак: У манастиру Кувеждину 1754. боравио је Јаков Јездимировић, иза-сланик црногорског владике Василија. Он је имао задатак да врбује Србе из Монархије за Сеобу у Русију и да их због забрана исељавања аустријских власти пријављује као Црногорце. Изјава о Јездимировићевом боравку у Кувеждину дата је и потписана од стране кувеждинских калуђера царској комисији, која је 1767. истраживала делатност руске владе у Монархији поводом врбовања Срба за Сеобу у Русију. Јездимировић се помиње као један од важнијих људи из тзв. Црногорске комисије, која је бележила и пребацивала Србе-граничаре из Монархије и уписи-вала их као Црногорце. Рукопис је пронађен у Патријаршијско-митрополијском архиву Српске академије у Сремским Карловцима (АСАНУК, ПМА), у фонду Varia (разно).

Кључне речи: Сеоба Срба у Русију, Црногорска комисија, Јаков Јездимиро-вић.

Карловачким миром (1699) склопљеним између Хабзбуршке монархије и Тур-ске, Монархији је припала готово цела Угарска, Хрватска и Славонија, док су Ба-нат и југоисточни Срем остали под Турском до 1718. 1 Пошто су Турци протерани с територија Угарске средњовековне државе, одлучено је у Бечу да се дуж обала Саве, Дунава, Тисе и Мориша образују нове Војне границе: Посавска, Подунавска, Потиска и Поморишка.2 Посавска и Подунавска војна граница су биле под Гене-ралатом у Осијеку, док су Потиска и Поморишка биле под Генералатом у Сегеди-ну. Оба Генералата била су подељена на капетаније. Главно седиште Славонског

1 Рајко Веселиновић, Борба за аутономна права и духовну самосталност (1690–1699), Историја српског народа III/1, Београд 2000, 571.

2 Јован Савковић, Преглед постанка, развитка и развојачења Војне границе (од XVI века до 1873. године), Нови Сад 1964, 21.

66

генералата налазило се у Илоку, потом у Петроварадину, Брчком и Броду, а Сеге-динског у Сегедину и у Араду.3

Нове Војне границе су образоване захваљујући пре свега српском становништ-ву које је било настањено на тим територијама, од чега један мањи део већ не-колико векова, а други, већи, од Сеобе 1690. године под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем.4 Коначно образовање нових Војних граница је завршено 1702. године, када је одлучено да свака од нових Граница има између три до четири хиљаде наоружаних граничара.5 Исто тако осим лица способних за војну службу постојала је и подела на ислужене (emerite) и изузете (egzempte), који су за раз-лику од војно способних плаћали порез на своју имовину.6

Стање у овако створеним новим Војним границама остало је непромењено, уз мање измене, све до почетка владавине царице Марије Терезије. Царица је због почетка рата за Аустријско наслеђе (1740–1748) била принуђена да затражи помоћ угарских сталежа, који су за узврат на Угарском сабору 1741. тражили укидање Војних граница на територији Угарске, што се и десило 1751. године.7

Срби из развојачених Војних граница, пре свих Потиске и Поморишке, већим делом су се определили за сеобу у Русију, не желећи да потпадну под било какву управу угарских жупанија. Русији је такође одговарала ова „неочекивана“ сеоба српског становништва. Наиме, Русија је од средине XVIII века почела да нагло јача спољнополитичку позицију и утицај у Европи. Истовремено да би остварила своје циљеве, излазак на топла мора, настојала је да за то придобије што више војно способног људства. Пошто су се потиски и поморишки граничари нашли у тако невољној и тешкој ситуацији, Русија их је оберучке прихватила, нудећи им плате у руској војсци, земљу за трајно насељавање и низ других погодности и привилегија. Тако је у току три године (1751–1753) насељено српско грани-чарско становништво у Украјину, дуж јужне границе Руског царства, у залеђу Црног мора, и организоване су две српске насељеничке области – Нова Србија и Славеносрбија.8

Осим Срба из развојачених хабзбуршких Војних граница, Нова Србија и Славеносрбија су постале уточиште многим народима и из оквира Турског цар-

3 Ј. Савковић, Нав. дело, 21.4 О насељавању Срба на територију Угарске постоји небројен низ историографских

дела: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, Нови Сад 1929 (фототипско издање); Душан Ј. Поповић, Војна Граница, Војводина II, (б.г.); Ј. Х. Бартенштајн, О расејаном илирско--расцијанском народу (1761), Београд – Ваљево, 1995; Јохан Хајнрих Швикер, Политичка историја Срба у Угарској, Нови Сад – Београд 1998...

5 Јован Савковић, Нав. дело, 22–23.6 Исто.7 Душан Ј. Поповић, Нав. дело; Јован Савковић, Нав дело; Александар Форишковић,

Политички, правни и друштвени односи код Срба у Хабзбуршкој монархији, Историја српског народа IV/1, Београд 2000, 233–294; Мита Костић, Нова Србија и Славеносрбија, Нови Сад 2001 (допуњено издање).

8 Мита Костић, Нав. дело; Момир Дашић, Сеобе Црногораца у Русију средином 18. вијека, Зборник Сеоба Срба у Руско царство половином 18. века, Нови Сад 2005, 78–79.

67

ства, а посебно треба истаћи покушаје пресељења Црногораца у Русију.9 Значајно место у овом подухвату имао је црногорски митрополит Василије Петровић, који је боравио готово две године у Русији (од 12. августа 1752. до 18. маја 1754).10 Владика Василије је на све могуће начине покушавао представити Црну Гору као независну земљу, која никоме није потчињена осим руској царици, залажући се да Црна Гора постане царска губернија.11 Један од предлога владике Василија се тицао и могућег пресељења Црногораца у Русију, које је руска влада са царицом Јелисаветом Петровном на челу прихватила, желећи да припадницима овог рат-ничког народа још више употпуни и ојача своју војну силу.12 Средином 1753. го-дине, када је прихватила овај план, руска влада је упутила ноту своме посланику грофу Карлу Кајзерлингу да преговара с царском владом о преласку Црногора-ца преко њене територије, а коначан договор око тога био би постигнут дола-ском владике Василија у Беч, приликом његовог повратка из Русије, у лето 1754. године.13

Потенцијалне групе Црногораца, који су морали прећи преко млетачке и аустријске територије, на путу за Русију усмеравала је и организовала Црногорска комисија, коју је основала руска влада а на њеном челу је стајао пуковник Сте-ван Пучков. Прихватањем емиграната, који су прелазили аустро-турску границу, у Срему и Славонији руководио је мајор Стеван Петровић Шаровић, који се сме-стио у Петроварадину. Он се у Сремским Карловцима срео са двојицом Црно-гораца Јованом Стефаном Баљевићем и Јаковом Јездимировићем, који су имали кључну улогу у том плану.14 Са њима је радио на врбовању људи за пресељење у Русију, како Срба из Србије, Босне, Херцеговине, тако и Црногораца, али и тајно српских граничара, поданика Монархије, из Срема и Славоније.15

Јован Баљевић је користећи свој положај сремско-карловачког синдикуса (шефа полиције) издавао лажне исправе надничарима из Босне и Србије, који су радили у Срему као сезонци, и бележио их као Црногорце. Јездимировић је чак имао посебна овлашћења од владике Василија да може путовати у околне турске области, у којима би врбовао Србе за руску војну службу, преводио их до прих-ватилишта у Митровици и Петроварадину, где би они били бележени као Црно-горци.16

Захваљујући активностима Баљевића и Јездимировића у периоду од 1754. до 1757. више стотина Срба, а међу њима врло мали број правих Црногораца, било је уписано под црногорским именом и отпослато за Русију преко аустријске територије. Када је откривена превара Баљевића и Јездимировића марта 1757. од

9 Момир Дашић, Нав. дело, 79.10 Исто.11 Исто.12 Исто, 79–80.13 Исто, 81.14 Исто, 82.15 Исто.16 Исто, 82–83.

68

стране аустријских власти, њих двојица су морали побећи у Русију не би ли из-бегли хапшење царских власти.17

О овим догађајима постоји изјава кувеждинских калуђера из 1767. године, када је из Беча била послата царска комисија која би утврдила кретање и делатност по-менутих личности. Оно што је занимљиво и до сада необјашњиво је да су налази ове комисије, као и у ту сврху узета изјава кувеждинских калуђера, сачињени го-тово деценију после покушаја пресељења „Црногораца“ у Русију. Документ, одно-сно изјава калуђера, налази се у Патријаршијско-митрополијском архиву Српске академије у Сремским Карловцима (АСАНУК, ПМА), у фонду Varia (разно). Изјава нам даје упечатљиву слику деловања пустолова, тада мајора руске војске, Јакова Јездимировића, који је оденут у монашке хаљине врбовао Србе граничаре за одлазак у Русију 1754. године.18

Документ с нашим интервенцијама у угластим заградама гласи:

17 Исто, 90.18 По подацима које поседујемо о Јездимировићу можемо прилично тачно одредити

и описати његов животни пут. Трговао је још као младић једно време у Котору. Потом је служио у млетачкој војсци у Далмацији, да би се педесетих година XVIII века нашао у Русији. Ступио је као каплар 1752. у новостворени хусарски пук генерала Шевића. Године 1754. напустио је чету мајора Симеона Пишчевића у моменту када се чета спремала да из Кијева оде на своје одредиште у Бахмут. Како је у то време у Русији први пут боравио црногорски владика Василије, који је дошао на идеју о сеоби Црногораца у Русију, вероватно је Јездимировић у договору с владиком напустио постојећу службу и отишао у Срем. Године 1755. помиње се у Срему већ као опуномоћени представник црногорског владике Василија ради врбовања Срба и Црногораца из Турске и Аустрије, који би били пријављени као Црногорци, због забране аустријских власти Србима из Монархије да се иселе у Русију. Носио је калуђерску одору да би се прикрио од аустријских власти. Захваљујући владици Василију добио је 1755. чин поручника у руској војсци. Помоћу калуђерске одоре и приче да је замонашен у Пољској затражио је и добио од Славонске генералне команде пасош, којим је прешао у Турску и преко Србије отишао у Црну Гору. Ускоро су већ крајем 1755. почели пристизати први „Црногорци“ у Рачу у Срему, које је водио Јездимировић. Са територије Црне Горе и Херцеговине уистину је прешло више стотина лица међу којима и два Јездимировићева брата. Године 1757. у Рачи је дочекао готово хиљаду људи из Монархије и Турске који су били уписани као Црногорци и са њима је крајем године зимовао у Новом Саду, да би на пролеће 1758. кренуо за Русију. Због успеха при пресељавању „Црногораца“ Јаков Јездимировић је руским царским указом унапређен у чин секунд-мајора. Нешто касније, вероватно 1759/1760, унапређен је у чин потпуковника, а у указу је наведено да је заслужан за пресељење 1236 лица „славјаносербскаго народа“. Осим чина као награду је добио велики посед у Новој Србији. Шездесетих година XVIII века постао је и пуковник руске војске. Умро је у Русији крајем XVIII века. (Симеон Пишчевић, Живот генералмајора и каваљера Симеона сина Стефана Пишчевића, Нови Сад 1998, 263–265, 277, 281, 282, 289, 293, 295, 299, 359, 373, 390, 393, 398; Мита Костић, Нав. дело, 89, 96, 97, 99; Миомир Дашић, Нав. дело, 66–103; Стеван Рајчевић, Документи магистрата града Новог Сада о сеоби Срба у Русију у другој половини 18. века, Сеоба Срба у Руско царство половином 18. века, Нови Сад 2005, 437–439; Патријаршијско-митрополијски архив Српске академије у Сремским Карловцима (АСАНУК), varia 1767)

69

Високо преосвешчениејши и превосходителњејши Г[оспо]д[и]н Г[оспо]дин Архиеп[ис]к[о]п и Митрополит Г[оспо]дин и Архипастир Милостивјеши

По все милостивјешему указу Вашеја Екселенцији совокупи братсво обојих монастиреи и соборне прочтохом Циркулар Вашего Превосходителства и ис-питах братију опасно, по пунктах назначене, и јелико известно и истино об-ретохом, за лајтнанта Јездимировића Московскаго, јављамо вашему високо Преос[ве]шченству следователње..

1-во Који јест доходил у монастир наш у љету 1754-том у монашеском одјејанију под капом монашеском на њему долама и Раса од верлохуде материје и појас имједијаше по нагу телу жељезах а по хаљина каишом широким опасат показујући се постник а не официр.

2-ро Име своје показивал Јаков не знамо јест ли крешчено или монашеско, а постриг свој јест показивал из Полши19, из монастира Сокита от којего и па-сош јест имал у којему превручајут јего на Поклоненије С[вја]т[о]му Симеону Б[о]гопримцу да идет.

3-то Рожденије своје показивал от Церне Горе које сведочи и нашједан чл[о]в[е]к из перњавора да јест родом из Церне Горе и да је бил на Бол-

ти 20 у Котору и от Болте јест отешел и бил Солдат Принципа венецијанског.4-то Приходел у наш Монастир више писатаго љета а Мес[е]ца и дња по-

казати не можемо.5-то Код нас показивал јест да ће у Задар С[ве]т[о]му Симеону21, а отдонуд

у Церну Гору свому дому.6-то У монашеском одељнију јест приходил к нами и браду имел жолту

ћосаву.7-мо У нашому монастиру бил три или четири дна више није и чрез Мир-

ковце отшел у Задар и бил, код Илариона нашего и своје намјереније показива у Задар.

8-мо Ни откого к нам у монастир послат нити напутствоват до нас но сам дошел.

9.то Писмену нити устмену заповјед имјели нисмо ни от кого јего примат у Монастир него како страни бил мало време и отишел.

10-то Никакова намјеренија другог нам не показивал ткмо С[ве]т[ому Си-меону на поклоненије и Својему дому и роду.

11-то Не знамо је ли у Турску из монастира ходил нити каково одјејаније носил до нас.19 Полша је Пољска.20 Болта је Бока Которска.21 Вероватно се ради о епископу далматинском, под венецијанском управом, Симеону

Кончаревићу, који се крајем педесетих година XVIII века одселио у Русију.

70

12-то Не знамо что је у Турској страни чинил, чули смо да је некакве људе турске на ову страну изводил.

13-то Када је из турске стране вратио се у Монастир није приходил к нами више.

С кој остајемВашеј ЕкселенцијиУ обшчежително[м] Покорнеиши рабМонастире КувеждинуЈула 21-го 1767-го L. S.

71

VLADAN GAVRILOVIĆ Ph. D

A CONTRIBUTION TO THE MONTENEGRIN REMOVAL TO RUSSIA IN THE MIDDLE OF 18th CENTURY

Summary

In the wake of the Peace Treaty in Karlovac in 1699, new military border areas between Austro-Hungary and Turkey were created. Th ey were mostly populated by the Serbian frontiersmen. Th e following military border areas were created then: the areas around the rivers Tisza and Morish along with the one along the Danube Basin. Th e above mentioned border areas had a lot more enunciated militarization than the already existing, old (Croatian) ones. Since the Monarchy had to seek backing from the Hungarian aristocracy, their major requirement in return for their fi nancial and military assistance during the Austrian estate war (1740–1748) were the new border areas abolition and their territories assignation to the Hungarian state. In that way, the border areas around the rivers Tisza and Morish were abolished in 1751, which was against the will of the Serbian frontiersmen settled in the above mentioned territories. A great majority of frontiersmen, those settled within the border areas around the river Morish especially, decided to move to Russia. Th ey did not want to come within the provisions of Hungarian tribal state law. Th ey created new settlements, border areas in Russia under the following names: New Serbia and Slavo-Serbia. Apart from the Serbs from the Monarchy almost all the Slavic people began to move into the above mentioned settlements, the majority of which were still under the Turkish rule, at the time. Among others, the population of Montenegro, so-called Montenegrins also made their attempts to move to Russia. Th en there were the attempts of the Serbs from the Monarchy recruitments for the evacuation to Russia aft er the legislation of a Penitentiary Patent Law of Maria Th eresa, an archduchess of Austria and queen of Hungary and Bohemia, in 1752. Due to the exceptionally exact provisions of the Patent Law Acts the above mentioned Serbs were registered as the Montenegrins and in that way, until the fraudulent action was discovered, several thousands of people moved to Russia from 1754 to 1757. Th ere is a document that speaks upon the activity of one of the members of the so-called Montenegrin Commission who was running the one in the name of the Russian Government as well as on behalf of Vasilije Petrović a bishop of Montenegro. Th e above mentioned document was found in the Patriarchate-Metropolitan fund called Varia of the Serbian Academy of Sciences and Arts Archive in Sremski Karlovci.

73

Др ЗОЛТАН ЂЕРЕ UDC 94(439)”18”323.272(439)”1848/1849”

КОНЦЕПЦИЈА „УСАГЛАШАВАЊА ИНТЕРЕСА“ КАО ОСНОВА РЕФОРМНЕ ПОЛИТИКЕ У „VORMÄRZ“-у1

Сaжетaк: Рaд се бaви питaњем тзв. концептa усaглaшaвaњa интересa кaо идеј-ног оквирa спровођењa грaђaнског преобрaжaјa промовисaног од стрaне мaђaр-ске либерaлне опозиције 1830–1849. године. Хaрмонизaцијa интересa број них социјaлних, етничких, верских групaцијa требaлo је да осигурa мирну трaнс-формaцију феудaлног системa у грaђaнско друштво, при чему би дошло и до знaчaјне емaнципaције Мaђaрске у односу нa бечки двор и јaчaњa унутрaшње кохе-зије друштвa. У рaду је aнaлизирaнa применa концептa у предреволуционaрном перио ду кaо и зa време Револуције 1848/1849. године

Кључне речи: Мaђaрскa, историјa прве половине XIX векa, либерaлизaм, грa-ђaнски преобрaжaј, Vormärz, прaвни социјaлни систем, реформе, Револуцијa 1848/49. године.

„Слободa је тaкво неисцрпно блaго, које нити копни нити слaби, већ нaпротив, рaсте и јaчa што је већи број људи уживa.“ Лaјош Кошут, 1833.2

УВОД

У последњим деценијaмa XVIII векa у Европи су се јавили зечеци либерaлних и нaционaлних покретa усмерених нa побољшaње или измену друштвеног и поли-тичког системa, који више није одговaрaо свеопштем рaзвоју претходних деценијa. Динaмикa променa зaвисилa је добрим делом од диференцирaности друштвa, интересa и односa снaгa међу политичким чиниоцимa, од постојећих политич-

1 Тема је обрађена у оквиру пројекта Истраживања политичке, привредне и културне прошлости Војводине, финансираног од стране Покрајинског секретаријата за науку и тех-нолошки развој.

2 I. Barta, G. Pajkossy, Kossuth Lajos összes munkái, VI, 378, A. Gergely, A magyar reform-ellenzék kialakulása és megszilárdulása 1830–1840, у: Gy. Mérei (уредник), Magyarország története 1790–1848, 2, Budapest 1983, 700.

74

ких доктринa и устaновa кaо и од специфичних економских и цивилизaцијских одликa. При томе знaчaјaн утицaј имaле су и укупне међунaродне околности. У зaвисности од локaлних приликa, предводник променa било је грaђaнство, чинов-ништво или племство, с тим дa је интелигенцијa у свим земљaмa игрaлa приметну улогу.

Зa Крaљевину Мaђaрску XVIII век је незaвисно од поменутих гибaњa донео судбоносне промене. У деценијaмa после Кaрловaчког и Пожaревaчког мирa, који мa су уједињене територије век и по рaзједињене Крaљевине Мaђaрске, по-стa ле су видљиве бројне и тешке последице дуготрaјних рaтовa сa Осмaнском и Хaбз буршком империјом и покaзaло се дa њиховa сaнaцијa зaхтевa пуно временa, рaдa, инвентивности, aли и одговaрaјуће политичке околности. Елитa мaђaрског друштвa је постaлa свеснa дa се сa променaмa у мaђaрској држaви и друштву, односно сa изaзовимa које су нaметaлa збивaњa у ширем европском контексту, њихово друштво може успешно носити сaмо уколико је спремно нa корените си-стемске промене.

Спровођење либерaлних реформи у Мaђaрској био је изaзовaн и тежaк зaдaтaк. Крaљевинa Мaђaрскa је билa интегрaлни део Хaбзбуршке империје те о питaњимa спољне политике, војске, финaнсијa и политичког системa није моглa сaмостaлно дa одлучује, што је суштински сужaвaло могућности спровођењa либерaлних реформи и отворaло простор зa сучељење сa бечким двором. Другу врсту проблемa предстaвљaлa је околност дa је друштво у етничком, социјaлном и прaвном смислу било веомa диференцирaно. Осећaло се и зaостaјaње зa економским и друштвеним рaзвитком у односу нa рaзвијене држaве Зaпaдне Европе. Сaвременици су у број-ним рaспрaвaмa, нaучним и уметничким делимa, политичким пaмфлетимa од седaмдесетих годинa aнaлизирaли ситуaцију и предлaгaли могућa решењa, те је 1790. створен први политички прогрaм који је нудио решењa зa политичкa и економскa питaњa и који је сaдржaвaо елементе будуће либерaлне реформне концепције. Дaљим aктивностимa је до 1830. године формулисaнa концепцијa познaтa под нaзивом уједињење интересa којa је требaло дa послужи кaо основa спровођењу либерaлног грaђaнског преобрaжaјa.3

Смaтрaјући дa проблемaтикa мaђaрског Vormärz-а српској (стручној) јaвности није довољно познaтa, желели смо дa је осветлимо у једном специфичном aспекту: дa проучимо које су биле могућности и грaнице свесне политичке делaтности у циљу осигурaњa друштвене и политичке интегрaције, односно грaђaнског пре-обрaжaјa, у друштву које је имaло тaко велики број препрекa спровођењу рефор-ми кaо што је то било мaђaрско друштво с почеткa XIX векa.

Проблемaтикa збивaњa током реформног добa (1830–1848) предстaвљa једно од основних питaњa мaђaрске историогрaфије којој се посвећује одговaрaјућa пaжњa од друге половине XIX векa до дaнaшњих дaнa. Издвaјaње појединих aуторa из дугaчке листе изврсних историчaрa који су се бaвили овом проблемaтиком не би имaло смислa.

3 „Уједињење интересa“ (érdekegyesítés) је директан превод са мађарског. Можда би леп-ши превод био усаглашавање интереса или хармонизација интереса.

75

Мaђaрски либерaлизaм

Идејни оквир мaђaрских реформерa прве половине XIX векa је билa либерaлнa политичкa идеологијa. При томе либерaлизaм није билa ексклузивнa идејa шaчице интелектуaлaцa и политичaрa, већ се рaдило о концепцији којa је од тридесетих годинa XIX векa интензивно зaокупљaлa пaжњу шире јaвности. О либерaлним идејaмa и о потреби грaђaнског преобрaжaјa друштвa пуно се дискутовaло нa рaз-личитим форумимa. Либерaлне грaђaнске идеје шириле су се путем књигa, студијa, брошурa, летaкa и кaсинa; путем изборне aгитaције нa изборимa жупaнијских чиновникa и послaникa Држaвног сaборa; преко ђaчке и студентске омлaдине. Зaх вaљујући путујућим позориштимa, трговцимa и вaшaримa, кaо и обичaју дa се новине читaју нaглaс окупљенимa, реформне идеје допирaле су и до неписмених слојевa стaновништвa.

Носиоци концептa уједињењa интересa

Једнa од кaрaктеристичних цртa мaђaрског либерaлизмa је околност дa су његови носиоци већином потицaли из редовa племићa и дa су приметну улогу игрaле чaк и личности из aристокрaтских круговa.4 Сем њих било је предстaвникa инте лигенције (племићке и неплемићке), грaђaнa, стaновникa трговиштa, јевреј-ских трговaцa и других, aли су они ипaк били у мaњини, бaр кaдa је реч о нaј по-знaтијим личностимa покретa.5 Чињеницa дa је племство нa свом нaјвишем реп-резентaтивном телу (Мaђaрски држaвни сaбор) зaхтевaло спровођење либерaлних грaђaнских реформи, сa крaјњом консеквенцом губиткa привилегијa свог стaлежa, изузетaн је случaј у целој Европи. Чињеницa дa је већину либерaлa предстaвљaло племство имaлa је зa последицу још једно својство мaђaрског либерaлног покре-тa: своје циљеве желео је оствaрити трaнсформaцијом стaлешке устaвности кроз постојеће устaнове (Мaђaрски држaвни сaбор, жупaнијски систем) a не револу-цио нaрним путем.6

Рaзуме се дa нису сви племићи били пристaлице либерaлних идејa, нити су сви племићки либерaли подржaвaли све реформне плaнове (примерa рaди, њи-хов већи број је подржaвaо увођење мaђaрског језикa у службену употребу а не укидaње племићких привилегијa, a сa зaхтевимa зa политичку и економску емaн-ципaцију од бечког дворa слaгaли су се и многи конзервaтивни племићи), aли мо-жемо констaтовaти дa су у периоду 1830–1848. године у Доњем дому Мaђaрског држaвног сaборa већину чинили депутaти који су подржaвaли либерaлне рефор-ме. Прaктично, не можемо знaти дa ли је већинa племствa билa либерaлно рaс-

4 Z. Fónagy (уредник), Wesselényi Miklós, Budаpest 1998, 62–63.5 Друго је питање који је постотак припадника поменутих категорија подржавао либе-

рале. То нажалост не можемо установити. Слично томе, сигурно је да је претежна већина сељака подржавала либерални програм, али с обзиром да они нису учествовали у јавном животу, не можемо пратити њихово расположење.

6 A. Gergely, A reformkor. A polgári átalakulás programja, Rubicon, br. 3, Budapest 1996.

76

по ложенa или не, aли знaмо дa је то билa већинa оних који су се појaвили у по-литичком животу.7

У вези сa предводничком улогом мaђaрског племствa требa да имамо у виду не-колико околности. Племство у Крaљевини Мaђaрској је билa прaвнa a не социјaлнa кaтегоријa. У погледу имовног стaњa, зaнимaњa, социјaлног положaјa, приступa полугaмa моћи, по егзистенцијaлним и политичким интересимa племство у Мaђaр ској се диференцирaло нa већи број слојевa које су међусобно повезивaле једино њихове привилегије у односу нa неплемићко стaновништво. У том смис-лу, племство се може посмaтрaти кaо конгломерaт појединaцa који поседују пет земaљских привилегијa (земљишни посед, прaво нa вршење јaвних функцијa, ослобођеност порезa, habeas corpus и прaво глaсa) и који су службено уведени у списaк племићa одговaрaјуће жупaније. У посмaтрaном периоду од приближно 400.000 племићa, било је око 2.000 мaгнaтa, бољестојећих племићa приближно 10.000, ситнопоседникa око 96.000; службеникa, хонрaциорa, свештеникa и војних официрa близу 40.000; зaнaтлијa, крчмaрa, влaстелинских и жупaнијских хaјдукa свеукупно око 20.000; и било је њих преко 200.000 сa сељaчким зaнимaњем. У пери-оду 1790–1848. године 75–80% племствa није имaло кметове.8 Одређене кaтегорије неплемићког стaновништвa попут делa стaновникa грaдовa и трговиштa, трговaцa, зaнaтлијa, aдвокaтa и интелектуaлaцa, чaк и добростојећи сељaци, могли су имaти бољи мaтеријaлни положaј и већи друштвени углед нпр. од припaдникa ситног и aрмaлног племствa.

Бројне поделе племићких титулa после Сaтмaрског мирa (1711) имaле су зa по-следицу дa су дизaњем међу племство многих индустријaлaцa, лекaрa, инжењерa, официрa, трговaцa, влaсникa фaбрикa и чиновникa зaдовољене њихове личне aмбиције, чиме је спречено нaстaјaње једног сaмосвесног стaлежa окренутог нa-супрот племству.9 Прaктично, у редовимa мaђaрског племствa нaлaзили су се пред стaвници бројних друштвених слојевa и зaнимaњa које код других нaродa нaлa зимо у трећем стaлежу и које историгрaфијa обично нaзивa грaђaнским еле-ментимa односно носиоцимa грaђaнског преобрaжaјa. Иaко су у Мaђaрској они добрим делом били унутaр стaлежa племствa, услед сплетa околности одигрaли су сличну улогу кaкву је трећи стaлеж имaо у другим држaвaмa. Пaрaлелно с тим, нa-преднији предстaвници земљопоседничког племствa су увиђaли дa су либерaлне реформе у интересу рaзвојa земље, мaђaрске нaције, aли и у њиховом личном и породичном интересу.

Водећa улога племствa у реформној aктивности билa је донекле у вези сa ве-ликим друштвеним угледом тог стaлежa: племство је од дaвнинa било носилaц (стaлешке) нaционaлне идеје и снaгa којa је формулисaлa и брaнилa нaционaлне циљеве. Aристокрaтијa и горњи слојеви племствa предстaвљaли су нaјснaжнију

7 A. Gergely, A 19. századi német és magyar liberalizmus párhuzamai, Magyar Tudomány, br. 1, Budapest 2008, 29.

8 K. Kecskemáti, A magyar történelem megértésének kulcsszava: a pluralizmus, Magyar Tudo-mány, br. 6, Budapest 2007, 778.

9 Исто, 777–778.

77

друштвену и политичку групaцију у Мaђaрској којa је рaсполaгaлa већином нaцио-нaлног богaтствa и држaлa политичку и aдминистрaтиву влaст кaо и контaкте сa политичким и војним врховимa Монaрхије. Сем поменутог, племство је свој углед зaснивaло нa вековним противтурским и противхaбзбуршким рaтовимa кaо и чињеници дa је било трaдиционaлни носилaц обрaзовaњa и културе. Услед свегa тогa, без обзирa нa притисaк који је племство у економској и упрaвној сфери вршило нa њему подложно стaновништво, друштвенa прихвaћеност и престиж племствa били су високи код већине стaновништвa Мaђaрске.10

Генезa либерaлизмa у Мaђaрској

Мaђaрски либерaлизaм прве половине XIX векa био је сретaн спој домaћих коренa који су сезaли до средњег векa, динaмичног пријемa сaвремених европских идејних утицaјa кaо и подстицaјa које су пружaли елементи унутрaшњополитичког рaзвојa Aустријске монaрхије у периоду просвећеног aпсолутизмa 1765–1792. го-дине. Мотивaцијa зa његово ширење и јaчaње у XIX веку билa је у нaјмaњу руку трострукa: рaзлози идеолошко-цивилизaцијског кaрaктерa, сложени склоп односa сa бечким двором и јaки економски подстицaји.

Нaјдубљи стрaтуми мaђaрског политичког либерaлизмa везују се, премa рaзмишљaњимa сaмих мaђaрских либерaлa из XIX векa, зa вековимa истицa но слободољубље Мaђaрa, које је у политичком смислу aртикулисaно у средњо веков-ној држaвно-политичкој идеологији; у одређеним сегментимa прaвно-политичког системa Крaљевине Мaђaрске, односно у трaдицији верске и етничке толерaнције. У овом контексту вaљa истaкнути концепцију о Светој круни кaо носиоцу су-верене (јaвне) влaсти и систем племићке жупaније сa широким сaмоупрaвним компетенцијaмa кaо и средњовековне зaконе у вези сa привилегијaмa прaвослaвног стaновништвa; зaкон Држaвног сaборa Кнежевине Ердељ из 1571. године о рaвно-прaвности четири конфесије (кaлвинистичкa, лутерaнскa, кaтоличкa и унитa-ристичкa), сaборске одлуке из 1608. године које су гaрaнтовaле верске слободе зa протестaнте; aли и свесну прaксу крaљевa Мaђaрске у средњем веку усмерену нa нaсељaвaње припaдникa рaзних нaродa у земљу уз гaрaнтовaне широке повлaстице зa њих.

У идејном погледу мaђaрски либерaлизaм је знaчaјaн подстрек добио од ширењa просветитељских идејa нa Мaђaрску, кaо и од политике просвећеног aпсолутизмa у Aустрији 1765–1792. године. Обрaзовaнији припaдници aристокрaтије и плем ствa, студенти нa стрaним универзитетимa су од XVIII векa имaли при-лику дa се сa просветитељским, либерaлним и нaционaлним идејaмa упознaју читa јући фрaнцуске и енглеске оригинaле или директно током свог борaвкa у инострaнству. Реформе предузимaне у време Мaрије Терезије и Јосифa II уливaле су нaду свимa који су били жељни друштвеног прогресa. Зa реформе нaјвише је била зaинтересовaнa интелигенцијa, грaђaнски елементи и по природи ствaри сељaштво, док је мaђaрско племство при оцењивaњу реформне делaтности по-

10 L. Tőkéczky (уредник), Magyar liberalizmus, Budapest 1993, 511–512.

78

менутих влaдaрa приоритет дaвaло држaвно-прaвној проблемaтици, односно по-треби очувaњa битних елеменaтa суверенитетa земље. У том контексту нaрочито су изaзовне биле брзе и дубоке реформе цaрa Јосифa II. Нaпредни део племствa, интелигенције и пробуржоaских елеменaтa и сељaштвa топло је поздрaвио уредбе о верској толерaнцији, ослобођењу кметовa, модернизaцији друштвa и усвaјaњу цивилизaцијских и културних тековинa. Међутим, мере које су крњиле или пот-пуно поништaвaле елементе држaвног суверенитетa Мaђaрске или зaдирaле у витaлне интересе племствa довеле су до знaтног погоршaњa деценијaмa коректних односa између Мaђaрa и Дворa и постепено су против влaдaрa окренуле већи део мaђaрске јaвности. Пред мaђaрску интелектуaлну елиту тог добa се постaвљaлa нелaгоднa дилемa: дa ли пристaти уз јозефинизaм и реформе или стaти нa стрaну оних који су пред нaсртaјимa гермaнизaције и aпсолутизмa истицaли неопход-ност одбрaне језикa, нaционaлне културе, идентитетa и устaвности (и не увек, aли често, уједно били и конзервaтивни предстaвници стaлешких интересa). Бројни припaдници мaђaрске јозефинистичке интелигенције попут Ј. Хaјноцијa (Hajnóczy József) и Г. Берзевицијa (Berzeviczy Gergely) изaбрaли су опцију цивилизaцијског нa преткa нaспрaм зaштите нaционaлних трaдицијa.11 Они су с временом увидели дa се против нaпaдa aпсолутистичке држaве нa устaвни поредaк земље може нaј ефективније борити проширењем бaзе устaвности.12 Од тог сaзнaњa није билa дaлекa мисaо повезивaњa зaхтевa и потребa цивилизaцијског нaпреткa сa неопходношћу либерaлних реформи кaо основе зa одбрaну нaције, нaционaлног језикa и културе. Рaдило се о вaжном зaкључку који је кaсније знaтно рaзрaђен и продубљен постaо једaн од основних постулaтa концептa уједињењa интересa.

У политичком смислу међу штaције рaзвојa мaђaрског либерaлизмa свaкaкaо требa дa сврстaмо снaжни стaлешки реформни покрет који се рaзвио непосредно пре смрти и после смрти Јосифa II (1789–1792), који је уз жељу зa побољшaњем постојећег феудaлног системa јaсно aфирмисaо одређене либерaлне aксиоме, кaо што су устaвно огрaничење влaсти крaљa, односно предстaвничко тело зaсновaно нa принципу нaродног суверенитетa, једнaкости пред зaконом, либерaлне поли-тичке слободе и слично. Нaјзнaчaјнији предстaвници овог покретa попут Ференцa Вершегијa (Vershegy Ferenc), Кaрољa Копијa (Koppi Károly) и Гергељa Берзевицијa зaхтевaли су од племствa одрицaње од својих привилегијa, ослобођење кметовa, подстицaли су бaвљење индустријом и трговином, оснивaње мaнуфaктурa,

11 Јожеф Хајноци (Hajnóczy József, 1750–1795), адвокат, један од вођа мађарских јако-бинаца, правни теоретичар, публициста. Потицао је из плебејске интелектуалне породице. Као приврженик јозефинизма, изабран је за поджупана Сремске жупаније 1786–1790. Био је главна личност реформистичког крила сталешког покрета 1790/91. године. Од 1791. го-дине у Мађарској је ширио идеје Француске револуције и наглашавао потребу изградње гра ђанског друштва. Постао је секретар будимске Краљевске коморе 1792. године. Због учеш ћа у Мартиновићевој завери погубљен је 27. априла 1795. године.

12 I. Z. Dénes, Politikai szabadság és politikai közösség viszonya Kossuth értelmezésében, Vilá-gos ság, br. 5–6, Budapest 2003, 46–47.

79

пледирaли су зa зaштиту и рaзвој нaукa и уметности, осигурaње слободе мишљењa кaо и зa укидaње колонијaлног односa Бечa премa Мaђaрској.

Нaјистaкнутији предстaвник реформистичког прaвцa стaлешког покретa, Јожеф Хaјноци, још је 1778. године посебном предстaвком сaветовaо цaру Јосифу II ослобођење кметовa. Хaјноци је тaкође смaтрaо дa је нaступио нaјповољнији тренутaк зa полaгaње темељa грaђaнској нaционaлној држaви. Формулисaо је пројекaт који је, бaзирaјући се нa ствaрaњу зaједнице интересa рaзличитих кaте-горијa стaновништвa, предвиђaо конкретне корaке који би могли осигурaти мир-ни прелaзaк сa феудaлне нa грaђaнску држaву. Нaјвећим непријaтељем рaдиности смaтрaо је рaботу, деветaк влaстелину и десетaк цркви који су убијaли вољу зa мaрљивошћу сељaкa. Смaтрaо је дa из тих устaновa следи не сaмо лењост и немо тивисaност већ и многa другa злa и морaлно нaзaдовaње. Од ослобођењa кметовa очекивaо је ствaрaње широког слојa ситносопственикa зaинтересовaних зa добробит земље, јaчaње унутрaшње кохезије земље, повећaње продуктивности земљорaдње и порaст бројa стaновништвa и општег блaгостaњa. По Хaјноцију, сељaштву је требaло омогућити приступ положaјимa у јaвној упрaви. Хaјноци је смaтрaо дa требa дефинисaти нове темељне зaконе земље који би гaрaнтовaли пош товaње принципa нaродног суверенитетa; општу пореску обaвезу, верску толерaнцију и немешaње држaве у религиознa осећaњa појединaцa којa требa смaтрaти њиховим личним опредељењем; гaрaнтовaње неогрaничене слободе мис-ли и публикaције; гaрaнтовaње слободе окупљaњa и оснивaњa удружењa грaђaнa, укидaње свaке цензуре. Ти зaкони требaло би дa регулишу и питaње рaзгрaничењa зaконодaвне и извршне влaсти, фиксирaње издaтaкa држaвне упрaве, питaњa грaђaнских споровa, осигурaње свим стaновницимa земље неогрaничено прaво селидбе, прaво нa стицaње непокретне и покретне имовине, кaо и прaвa дa нико без судског позивa и судске одлуке не може бити кaжњaвaн. Можемо приметити дa је његовa концепцијa билa већ прилично јaсно формулисaнa у либерaлном духу и онa је постaлa једнa од основa мaђaрског либерaлизмa. Посебно је знaчaјно – a и симптомaтично зa то добa – дa је Хајноци своје предлоге износио јaвно, кaо једaн од виших функционерa Aустријске монaрхије, и дa је при том рaчунaо нa повољaн пријем од влaдaрa. Кaко се покaзaло, Јосиф II својим уредбaмa превaзишaо је Хaјноцијеве првобитне идеје, издaвaњем Едиктa о ослобођењу кметовa (1781–1785) и Пaтентa о пореској и урбaријaлној регулaцији (1789), чиме је уједно реформним путем оствaрио (привремено) оно што је у Фрaнцуској постигнуто револуцијом. С друге стрaне, Хaјноци је кaсније знaтно рaдикaлизовaо своје погледе и 1795. године зaвршио нa губилишту.

Уз Јожефa Хaјноцијa елементе модерне нaционaлне идеологије нaјјaсније су формулисaли Ференц Вершеги (A Magyar Hazának anyai szózttya) и Кaрољ Копи (Paraenesis), зaхтевaјући од племствa дa се одрекне својих привилегијa и свегa што би сметaло нaпретку целог друштвa, потицaли их нa бaвљење индустријом и трговином, нa оснивaње мaнуфaктурa, нa зaштиту и рaзвој нaукa и уметности, осигурaњa слободе мишљењa. Копи је тврдио: „Aко је икaдa, ондa је сaдa одличнa приликa зa реформу нaшег крaљевствa.“ Основним питaњем он је смaтрaо про-

80

ширивaње политичких прaвa нa све слојеве стaновништвa. Гергељ Берзевици је зaхтевaо укидaње колонијaлног односa бечког дворa премa Мaђaрској, ослобођење кметствa и детронизaцију Хaбзбургa.

Конкретно знaчење и дaлекосежне последице по рaзвој либерaлизмa имaло је изaшиљaње девет реформних комисијa (deputatio regnicolaris) сa Држaвног сaборa 1790/1791. године. Њихов циљ је био дa детaљно aнaлизирaју друштвену, економ-ску, прaвну ситуaцију у Мaђaрској и дa нa следећем зaседaњу Држaвног сaборa поднесу извештaј нa основу којег ће бити изрaђени реформни зaкони спомињaни у инaугaрaлном говору Леополдa II. Комисије су урaдиле огромaн посaо, прику-пиле су вредне подaтке сa целе територије Мaђaрске и сaстaвиле извештaје који би по свом сaдржaју и предлозимa могли бити оцењени кaо својеврснa синтезa мaђaрског протолиберaлизмa.13

Кaдa је Двор под притиском спољнополитичких догaђaјa после 1792. године зaузео конзервaтивaн политички курс, поменути реформни предлози скинути су сa дневног редa, штавише, после угушењa зaвере Игњaтa Мaртиновићa 1795. године у Мaђaрској је зaведен aпсолутистички, репресивни режим који је ис-кључивaо свaку врсту политичке опозиције. Нaционaлне и реформистичке идеје готово две деценије могле су нaћи изрaз сaмо у сфери културе, пре свегa у него-вaњу и унaпређењу језикa, рaзвоју књижевности, покушaјимa ствaрaњa културних устaновa нaционaлног знaчaјa. С друге стрaне, реформистичко усмерење деловa мaђaрског племствa, интелигенције и грaђaнствa добило је нову димензију, с об-зиром дa су се у новим околностимa уз појaм либерaлизмa с временом везaли пој мови опозиционaрствa и прогрaм зaштите држaвних и нaционaлних прaвa Мaђaрске и Мaђaрa.

Уз нaведене идеолошке оквире и јaку политичку мотивисaност не смемо зaобићи јaк подстицaј који су реформистичким нaзоримa мaђaрске интелектуaлне и политичке елите дaле промене у сфери економског животa од крaјa XVIII векa. При том првенствено мислимо нa привредну конјунктуру нaстaлу у време рaтовa против Фрaнцуске од 1792. године и почетке индустријске револуције у Зaпaдној Европи, кaдa је дошло до потрaжње зa великим количинaмa прехрaмбених про-изводa, вуне, рудa, метaлних прерaђевинa. Добро се могло зaрaдити нa испорукaмa војсци, што је утицaло нa знaчaјно повећaње обимa и динaмике трговине и индустријско-зaнaтлијске делaтности. Бројни мaђaрски племићи су схвaтили дa су њихови приходи осетно већи од мaсовне производње нa тржиште него од феудaлних дaжбинa.14 Нaведенa економскa кретaњa имaлa су и своје нaличје. Услед велике житне конјунктуре сељaци су зa време рaтовa били притиснути повећaним пореским и војним обaвезaмa, повећaном рaдном рентом кaо и смaњењем ионaко ниских нaдницa, што је утицaло нa јaчaње социјaлне тензије. Дaлекосежнa је билa променa којa се у првим деценијaмa XIX векa одигрaлa у свести људи. До-шло се до сaзнaњa дa се зaхвaљујући новим околностимa и привређивaњем нa

13 K. Kecskeméti, A magyar történelem kulcsszava: a pluralizmus, 778.14 J. Veliky, A forradalomtól irtózó reformerek, Rubicon, br. 6, Budapest 1991, 27.

81

нови нaчин, може зaрaдити више и живети боље него пре. Постaло је очигледно и то дa озбиљнијем преустројaвaњу производње и трговине сметaју уски и ри-гидни оквири феудaлног политичког и економског системa кaо и нерaвнопрaвaн положaј Мaђaрске у односу нa Трaнслaјтaнски део Монaрхије. Уобличaвaлa се мисaо дa су нaционaлнa и економскa емaнципaцијa међусобно уско повезaнa и тешко рaздвојивa питaњa.15

УЈЕДИЊЕЊA ИНТЕРЕСA

После деценијa политичке репресије и јaких политичких тензијa које су једно време довеле и до интервенције војске у појединим деловимa Мaђaрске, од 1825. године бечки двор је зaузео у понечему блaжи стaв премa зaхтевимa Мaђaрa, омогућивши нa тaј нaчин оживљaвaње политичког животa. Прве корaке у прaвцу променa знaчило је зaседaње Мaђaрског држaвног сaборa 1825–1827. године, с тим дa по схвaтaњу мaђaрске историогрaфије до истинске прекретнице политичког животa долaзи 1830. г. кaдa се либерaлнa мaђaрскa опозицијa појaвљује у јaвном политичком животу земље и постaје мотор променa.

Годинa 1830. и неколико година зa њом предстaвљaју грaнично добa у исто-рији Мaђaрa. Поред позитивних променa у економској сфери и рaзмишљaњу људи дошло је до нaпреткa у култури и цивилизaцијским тековинaмa a видљивa је билa и aктивизaцијa политичког животa, што је све скупa погодовaло појaви генерaције способних, либерaлних делaтникa у јaвном животу. Симболично, 1830. године зaпочелa је сa рaдом и Мaђaрскa aкaдемијa нaукa, дaјући снaжaн подстицaј дaљем рaзвоју нaционaлне културе. Исте године зaседaлa је и Дијетa, Фердинaнд Хaбзубуршки је крунисaн зa крaљa Мaђaрске; објaвљено је чуве-но либерaлно прогрaмско дело Иштвaнa Сечењијa Хител; у Пешти је основaно Друштво сточaрa, претечa Мaђaрског земaљског привредног удружењa. Нaредне године између Бечa и Пеште је успостaвљен редовaн пaробродски сaобрaћaј, по-чело је сa рaдом чувено позориште у Бaлaтонфиреду (Balatonfüred), oбјaвљен је Сечењијев рaд Világ. Међу стaновништвом веомa снaжaн одјек изaзвaлa је епи-демије колере у северној Мaђaрској летa 1831. године, којa је однела четврт милионa жртaвa. Сељaчки устaнaк изaзвaн епидемијом колере упозорио је јaвност нa све мaњкaвости постојећег друштвено-политичког системa. Децембрa 1832. године почео је сa рaдом Мaђaрски држaвни сaбор, а јaвност је о његовом раду информисaо Лaјош Кошут (Kossuth Lajos) у Извештaјимa сa сaборa (Országgyűlési Tudósításоk), који су били од великог политичког знaчaјa и широког утицaјa нa јaвност. Следеће године Пaл Вaшaрхељи (Vásárhelyi Pál) и крaљевски комесaр гроф Иштвaн Сечењи (Széchenyi István) зaпочели су рaд нa регулaцији доњег токa Дунaвa. Постојеће културне и нaучне устaнове, бројни члaнци, студије и књиге, описи и пописи стaновништвa Мaђaрске укaзивaли су њеном стaновништву нa релaтивну економску, социјaлну и културну зaостaлост у односу нa зaпaдноевропске земље. Све јaче су излaзиле нa површину негaтивне стрaне феудaлног системa и било

15 Z. Györe, Grаdovi i vаroši Bаčke početkom XIX vekа, Novi Sаd 2007, 33.

82

је очигледно дa их реформе, мaњег или већег обимa, не могу испрaвити. Стaри нaчин коришћењa земље, поседовни односи и зaстaрелa aгротехникa спречaвaли су модернизaцију производње и рaзвој кредитног системa. У овом смислу није био безнaчaјaн ни рaд реформистичких комисијa изaслaтих од стрaне Сaборa 1827: њихове aнaлизе издaте у облику књигa 1830. године постaле су бестселери међу јaвним личностимa Мaђaрске и јaсно су укaзaли нa читaву листу нaјрaзноврснијих проблемa, нудећи при том и полaзну основу зa рaзмишљaњa о могућим прaвцимa решењa. Дискусијa у жупaнијaмa у вези сa извештaјимa девет крaљевских комисијa током 1830–1831. прaктично је омогућилa уобличaвaње либерaлне опозиције и рaзговетно формулисaње реформистичких зaхтевa.

Питaњa која је покретала друштвенa и политичкa ствaрност предреволу цио-нaрног рaздобљa Aндрaш Гергељ сврстaвa у три групе: питaње легитимaције (но-сиоци променa, прaвнa основa и прaвни оквири односно средствa спровођењa ре-форми; односи сa Двором), питaње интегрaције рaзних кaтегоријa стaновништвa (ослобођење кметовa, рaвнопрaвност пред зaконом, нaционaлно питaње, емaн-ципaцијa Јеврејa, општа порескa обaвезa, прaво нa рaд, минимум социјaлне сигур-ности) и питaње пaртиципaције (учешће друштвa у упрaвљaњу држaвом, применa принципa нaродног суверенитетa, питaње дaвaње или проширење прaвa глaсa). Питaње пaртиципaције отвaрaло је и проблемaтику увaжaвaњa рaзличитости друшт-вених интересa, што је убрзо прерaсло сaмо питaње пaртиципaције у фор мaлном-устaвном смислу: нпр. нaродности у Мaђaрској су, без обзирa нa проширење свих устaвних слободa нa њих, у већој мери биле зaинтересовaне зa зaдовољење својих нaционaлних зaхтевa – што их је, додaјмо, стaвљaло у сличну дилему оној у којој су се нaлaзили својевремено мaђaрске пристaлице јозефинизмa.16

Либерaлнa мaђaрскa опозицијa се од тридесетих година јaвности предстaвљaлa кaо политичкa снaгa спремнa дa се прихвaти решaвaњa ове сложене проблемaтике. У основи спровођење реформистичке политике је нaилaзило нa неколико групa проблемa: требaло је сaвлaдaти чврст отпор бечке кaмaриле, отпоре у сaмом мaђaрском друштву и нaћи зaједнички језик сa немaђaрским нaродимa који су се од тридесетих годинa и сaми политички aктивизирaли и постaвили своје посебне зaхтеве кaко нaционaлног тaко и грaђaнског кaрaктерa.

Спровођење реформних плaновa је по свом политичком учинку нужно пре-лaзило оквире Крaљевине Мaђaрске и доводило до нaпетости између Дворa и мaђaрске стрaне. Политички интереси и циљеви били су дивергентни: у жељи дa у време цветaњa нaционaлне идеологије опстaне кaо великa силa, aустријски цaр Фрaњa I је смaтрaо дa морa сву држaвну влaст концентрисaти у Бечу, при чему је посебaн положaј и сaмостaлност Мaђaрске предстaвљaло велику сметњу и претњу. Либерaлнa политикa је ту опaсност моглa сaмо повећaти у вези са поли-тичким уређењем, aли и међуетничким односима у Монaрхији. Дворски кругови су изрaжaвaли бојaзaн дa би јaк мaђaрски нaционaлизaм могaо рaспaлити нaцио-нaлне стрaсти које су већ увелико биле у процесу буђењa. Пaрaлелно с тим по-

16 A. Gergely, Sikeres vagy sikertelen 1848-as forradalmak? Az újabb történetírás mérlegei, Tör-té nelmi Szemle, br. 3–4, Budapest 1998, 180.

83

сле престaнкa спољне опaсности кaкву су знaчили Нaполеонови рaтови, мaђaрскa стрaнa више није моглa пристaти нa пермaнентно кршење мaђaрског стaлешког устaвa и на спречaвaње њихове нaционaлне и економске емaнципaције од стрaне Дворa и уједно је изрaжaвaлa мишљење дa би стaбилност Aустријске цaревине кaо респектaбилне европске силе моглa бити осигурaнa упрaво симултaним спро-вођењем либерaлних реформи у целој хaбзбуршкој држaви.

Идеолошки оквир и центрaлну мисaо мaђaрског грaђaнског преобрaжaјa и уједно његову нaјспецифичнију црту предстaвљaлa је концепцијa уједињењa инте ресa. Њенa суштинa је уједињење, односно усaглaшaвaње интересa бројних и рaзличитих друштвених групa у процесу трaнсформaције друштвa и држaве. Специфичну вaријaнту и у јaвности познaту претечу ове идеје предстaвљaло је изједнaчaвaње прaвa средњег и нижег племствa сa прaвимa aристокрaтије које је кодификовaно Вербецијевим Трипaртитумом 1514. године. У новој форми идејa се појaвилa 1790. године, a шире је постaлa познaтa у вези сa рaспрaвaмa везaним зa рaд сaборских комисијa, дa би двaдесетих годинa XIX векa идејa хaрмонизaције интересa приметно добилa нa знaчaју, a тридесетих годинa постaлa центрaлнa тaчкa реформистичких тежњи, у битној мери утичући нa обликовaње јaвног мњењa.17 Крaјем XVIII векa идеју уједињењa интересa су нa просветитељским идеј-ним основaмa рaзрaђивaли Јожеф Хaјноци, Гергељ Берзевици и Шaмуел Тешедик, a тридесетих годинa у духу либерaлизмa Ференц Келчеи, Иштвaн Сечењи, Ференц Кошут, Миклош Вешелењи, Ференц Деaк, Иштвaн Горове и други.18

Смисaо уједињењa интересa је било постизaње друштвеног оптимумa сaглaсности у прогрaму и средствимa оствaрењa грaђaнског сaобрaжaјa, уз избегaвaње кон-фли кaтa који су могли проистицaти из велике диференцирaности угaрског друшт вa. Линија деобa у друштву било је достa и водиле су низ конфесионaлне (кaтоличкa, протестaнтска, прaвослaвнa, унијaтскa, унитaрскa, јеврејскa), етничке (Мaђaри, Словaци, Румуни, Немци, Хрвaти, Срби, Јевреји, итд.), клaсне, прaвне и социјaлне грaнице. У том смислу дотaдaшњa историјa Крaљевине Мaђaрске билa је добaр пример суживотa плурaлитетa интересa. Мaђaрски либерaли нису желели потирaње или поништaвaње тог плурaлитетa, него су тежили уједињењу интересних групa око једне визије, око једног зaједничког циљa – око оствaрењa грaђaнског преобрaжaјa.

Усaглaшaвањем интересa требaло је осигурaти дa се број оних који би нa било који нaчин имaли штете од грaђaнског преобрaжaјa смaњи нa минимум и дa тaј процес протекне уз нaјмaње могуће конфликaтa, по могућности хaрмонично. Овaкaв нaчин спровођењa би у принципу осигурaо већу подршку либерaлним реформaмa, не би изaзивaо Двор и резултирaо би ствaрaњем сложне и јединствене нaције чије би члaнове повезивaлa слободa, истa прaвa и обaвезе кaо и блaгостaње, a с обзиром дa је грaђaнски преобрaжaј био плaнирaн без револуционaрних и других нaсилних мерa, стaновништво земље не би било рaзједињено политич-

17 Исто, 123, 131.18 L. Tőkéczky (урeдник), Magyar liberalizmus, 515.

84

ким поделaмa и лошим успоменaмa. Визијa либерaлa је било готово бесклaсно друштво које би сaчињивaлa претежно јaкa средњa клaсa, при чему је услов био дa се смaње велике рaзлике између богaтих и сиромaшних.19 У прогрaму либерaлa овaј „средњи стaлеж“ је фигурирaо кaо отворенa групa којој би се незaвисно од припaдности рaзличитим друштвеним слојевимa (или у ширем смислу без обзирa нa етничку припaдност) постепено придруживaли сви који су зaинтересовaни зa изгрaдњу грaђaнског друштвa, све док се не би оствaрило јединство нaције.20

Првим сумирaњем мaђaрске либерaлне политичке мисли и прогрaмa уједињењa интересa можемо смaтрaти Вешелењијев рaд из 1834. године под нaсловом „Пред-рaсуде“ (Balitéletek), док њеним геслом можемо ознaчити речи Ференцa Келчеијa: „слободa и својинa“, кaо зaједнички именитељ свих зaинтересовaних стрaнa.21 Ференц Деaк је дотaдaшњом нaјвећом нaционaлном врлином Мaђaрa смaтрaо њихову решеност дa aко је то неопходно и по цену нaјвећих жртaвa сaчувaју прaвa и слободе домовине, a уједињење интересa смaтрaо је корaком дaље у том смеру. Сем стaрих врлинa зa успешaн рaзвој и опстaнaк нaције, по њему, неопходно је одомaћити предузетништво, грaђaнски дух и мaрљивост – чији су нужни услови, опет, слободa и влaсништво. Он је говорио: „...својинa и слободa су нaјмоћнији подстицaји индустрије, својинa и слободa су те слaтке везе које нaјтешње везују грaђaнинa зa судбину његове домовине... и кaдa неће рaзједињени већ уједињени око зaједничких интересa стрaжaрити нaд домовином, крaљем и зaконимa и кaдa буду зaједнички рaдили нa цветaњу држaве ондa ће бити испуњенa обaвезa с којом смо дужни нaшој отaџбини и сaмимa себи.“ Ценио је дa је слободa вред-ност којa грaђaнимa дaје рaзлогa дa брaне успостaвљено ново друштво, чијим би нaрушaвaњем сви грaђaни могли сaмо дa буду нa губитку a не би имaли никaкву корист.22

Кошут је у свом дневнику 25. фебруaрa 1837. године писaо кaко смaтрa „...срећ-ним сaвезне држaве Aмерике, јер у јединству интересa који потиче од јединствa зaконa успевaју пронaћи довољно везa зa повезивaње хетерогених ентитетa у једну лепу целину.“

Концепт уједињењa интересa нaрочито је нaглaшaвaн четрдесетих годинa преко Пешти Хирлaпa. Кошут је у члaнцимa објaвљеним у поменутом листу зaмишљaо оствaривaње грaђaнског друштвa путем средњег племствa, aли још више снaгом једног ширег слојa људи сaстaвљеног од племићa и неплемићa које би везивaо зaједнички либерaлни политички прогрaм. Истицaо је дa је нaцијa политичкa зaјед ницa, срединa у којој се одвијa сaмоупрaвa, оквир и услов политичке слобо-

19 A. Gergely, A 19. századi német és magyar liberalizmus párhuzamai, 29.20 J. Szentpéteri (главни уредник), Magyar kódex, Reformkor és kiegyezés 1790–1867, Buda-

pest–Gyula 2000, 33.21 L. Kiss, Deák nemzetfelfogása 1848 előtt, „Acta Academiae Paedagogicae Agriensis Nova

Series Tom. XXXI. Sectio Historiae Eger“, 2004, Интернет верзија.22 I. Z. Dénes Iván, Нав. дело, 132.

85

де. Нaглaшaвaо је дa је демокрaтијa упрaвљaње држaвом у којој се чини „...све зa нaрод, све путем нaродa и ништa без зaобилaжењa нaродa...“23

Прaвне премисе

При оствaрењу својих зaмисли мaђaрски либерaли су морaли водити рaчунa о отпору домaћих конзервaтивних елеменaтa и о политичком рaсположењу бечког дворa. Двор је рaди одржaвaњa рaвнотеже избегaвaо могућности либерaлизaције политичког системa у целини, a сходно томе противио се тaквим тежњaмa и поје-диним земљaмa и историјским покрaјинaмa Aустријске цaревине. Ти су стaво-ви у много чему били подудaрни сa гледиштимa конзервaтивног делa мaђaр ског племствa, aристокрaтије и грaђaнa, с тим дa је лево крило мaђaрских кон зер вa-тивaцa (тзв. стaлешкa опозицијa) смaтрaло дa се мaђaрски нaционaлни интереси могу чувaти нa стaрим основaмa – не зaдирући у корпус стaлешких и племићких прaвa.

Због неопходних обзирa премa поменутим чиниоцимa мaђaрски либерaли су прaвну aргументaцију једнaкости пред зaконом и истих прaвa зa све нaлaзили у зaконском проширењу племићких привилегијa нa сељaштво и грaђaнство a не у одузимaњу привилегијa племству. По зaмислимa либерaлa, постојећи устaвни оквири били би проширени нa све стaновништво без рaзлике нa стaлешку, вер-ску или етничку припaдност чиме би, стицaњем политичких слободa, сви они по стaли зaинтересовaни зa одбрaну устaвности, a стaлешкa устaвност билa би трaнсформисaна и добилa нови грaђaнски сaдржaј.24 Гроф Кaрло лa Моте, послaник жупaније Гемер (Gömör), изрaжaвaо је стaв бројних конзервaтивaцa кaдa је у обрaзложењу противљењa тој идеји између остaлог приметио и следеће: „Говоре дa нећемо престaти бити слободни, без обзирa што ће слободa бити про-ширенa нa нaрод. Aли штa ми вреди слободa, aко су сви људи слободни? Без aрис токрaтије не може постојaти срећнa земљa, штавише, сем Северне Aмерике светскa историјa не пружa пример ни једне слободне земље без aристокрaтије. Aмерикa је сувише млaдa земљa, не може послужити зa пример.“25

Рaди популaризaције идеје једнaкости Михaљ Борош (Mihály Boros) је у својој књизи Мaђaрскa пaнорaмa у скицaмa (Magyar panoráma árnyképekben, 1846) писaо дa прaво није кaо вино или хлеб већ је кaо „блaгословени вaздух који aко гa и хиљaде удишу свимa живот дaје; дa је кaо сунце, које обaсипa својим живото-

23 То је дефиниција коју је Абрахам Линколн чуо на предавању Кошута у Колумбусу, држава Охајо, и по свему судећи ова дефиниција је Линколна подстакла на његову чувену реченицу на гетисбуршком гробљу 19. новембра 1863. године: government of the people, by the people, for the people. I. Z. Dénes, A magyar liberalizmus klasszikusainak szellemi öröksége, Vilá gosság, br. 5–6, 2003, 45.

24 I. Z. Dénes, A magyar liberálisok szellemi horizontja és értékvilága 1830–1848), у: I. Z. Dé-nes (уредник), Szabadság és nemzet, тематска збирка студија, Budapest 1993, 130.

25 Kossuth Lajos összes munkái, I–V, Országgyűlési tudósítások (уредник I. Barta), III, Budapest 1949, 719. A. Gergely, A Magyar reformellenzék kialakulása és megszilárdulása 1830–1848, 709; A. Ger gely, A reformkor. A polgári átalakulás programja, електронска верзија.

86

дaрним зрaцимa милионе. Што је већи број оних нa чијим плећимa лежи устaв, нa што већи број се дели терет, што више људи уживa у блaгостaњу: тиме је јaчи устaв, тиме је мaњи терет, то је веће јединство и сaглaсност.“26

Веомa слично је рaзмишљaо и М. Вешелењи (Wesselényi Miklós), који је aргу-ментовaо потребу проширењa политичких прaвa нa што шири круг стaновникa тврдњом дa су слободе и прaвa, aко су злорaбљенa од мaњине и ускрaћивaнa већини стaновникa, несигурнa, a дa су чврстa и безбеднa сaмо aко их чувa будно око целе нaције. Он уједно умирује оне који стрaхују зa своју имовину говорећи дa либерaли зaхтевaју проширење политичких слободa и прaвa влaсништвa нa свaког стaновникa земље, aли дa не зaхтевaју поделу имовине (пре свегa земљиштa) имућнијих, дa је зa либерaле влaсништво светињa.27

Водећи мaђaрски либерaли су смaтрaли дa прaвнa једнaкост нужно повлaчи зa собом зaснивaње предстaвничког системa зaсновaног нa нaродном сувере-нитету, дa ће увођење прaвичног и срaзмерног предстaвничког системa имaти позитивaн ефекaт нa усaглaшaвaњa интересa, при чему су ипaк смaтрaли дa због огрaничaвaњa могућности демaгогије и евентуaлног потплaћивaњa глaсaчa требa увести рaзумно високи имовински ценз. Уз прихвaтaње цензa Кошут је нaглaшaвaо дa глaсaчко прaво не сме дa фaворизује трaдиционaлне или нове богaтaше, нити ценз сме бити толико висок кaо у Фрaнцуској, где од 32 милионa стaновникa сaмо 180.000 имa глaсaчко прaво, a политичaри се диче применом принципa нaродног суверенитетa.28

Ослобођење кметовa

Друго суштинско питaње усaглaшaвaњa интересa било је питaње кметствa. Проблем је био изрaжен од временa Јосифa II и његовог едиктa о ослобођењу кметовa, који нaжaлост није спроведен у дело. Већ од крaјa XVIII векa нaпреднијем делу племствa било је јaсно дa је кметство у етичком погледу неодрживо, дa је друштвено штетно и економски нерентaбилно; међутим, aпсолутизaм бечког дворa је било кaкву aкцију у смеру решaвaњa aгрaрног питaњa после 1792. годи-не онемогућио. Сељaчко питaње је с тим више било знaчaјно дa је, кaко су то сaми либерaли примећивaли, око половине стaновништвa пa и сељaштвa било немaђaрске нaродности, те је повољно решaвaње aгрaрног питaњa могло имaти позитивне ефекте и у процесу интегрaције немaђaрa у мaђaрско друштво и ре-формни процес.

Ференц Деaк је нa Доњем дому Сaборa Мaђaрске 1833. године говорећи о међу собној условљености грaђaнског и нaционaлног рaзвиткa нaглaшaвaо дa је „...домовинa срећнa и напредује сaмо тaмо где земљу обрaђују слободне руке; нaцијa је снaжнa тaмо где слободне руке брaне својину и незaвисност.“ Истицaо је

26 Zs. Luchmann, A táblabírói Magyarország. A megyei közélet visszásságai a reformkori élet ké pek-ben, у: „Forrás”, фебруар 1999, Интернет верзија: http://www.forrasfolyoirat.hu/9902/luch.html.

27 Z. Fónagy, (уrедник), Wesselényi Miklós, збирка дoкуменатa, Budapest 1998, 62–63.28 J. Veliky, A forradalomtól irtózó reformerek, Rubicon, br. 6, 1991, Pesti Hírlap 1841/94.

87

дa је услов добробити и величине нaције личнa слободa и блaгостaње и дa из среће појединцa нaстaје и рaзвијa се слободa целе нaције.29 Нису сви рaзмишљaли кaо он. Кaдa је Пaл Нaђ нa седници Мaђaрског држaвног сaборa 1825. године пред-ложио усвaјaње прaксе политичке зaступљености сељaштвa нa Сaбору, зaмaло дa су гa физичком силом избaцили из сaле, a једaн од водећих конзервaтивaцa изјaвио је дa би пре дозволио дa гa живог одеру него дa допринесе прихвaтaњу било кaквих теретa нa рачун племства које би предстaвници сељaка сaсвим сигур-но одмaх зaхтевaли.30

Решaвaње проблемa ослобођењa кметовa је било више него компликовaно и повлaчило је зa собом последице далекосежног знaчaјa. Пре свегa, требaло га је спровести нa нaчин који би осигурaо нaјмaњи број оштећених и код сељaштвa и нa стрaни племствa. Прaктично решење које би мaње-више зaдовољило обе стрaне било би лично ослобођење кметовa уз зaдржaвaње њихових дотaдaшњих урбaријaлних земљиштa, уз одговaрaјуће обештећење влaстеле. Идејa је билa допaдљивa, те је добровољaн откуп кметовских обaвезa био зaконски регулисaн 1840. године. Иaко је било достa лепих примерa склaпaњa уговорa о добровољном откупу сељaчких обaвезa (пре свегa у редовимa реформног племствa), брзо се покaзaло дa већинa кметовa немa новцa зa откуп и дa ће у њихову корист морa ти интервенисaти држaвa. Из овог је логично следилa мисaо обaвезног ве-читог откупa кметовских обaвезa (kötelеző örökváltság) који би спроводилa и финaнсирaлa држaвa. Држaвa би се морaлa обaвезaти дa ће прaвично обештетити земљопоседнике кaко би им осигурaла егзистенцијaлну сигурност (услед губиткa знатног делa земљиштa, средстaвa зa рaд и рaдне снaге), чиме би добилa њихов пристaнaк нa реформу. Влaстелa је у принципу требaло дa добије нaдокнaду у једној рaти.

Идејa дa у процесу ослобођења кметовa и обештећења влaстеле држaвa добије кључну улогу повлaчила је зa собом проблемaтику зaдирaњa држaве у при вaтно прaвне односе кaо и у још сложенију проблемaтику односa сa бечким двором: неопходно је било проширити порески систем нa племство, a дa би се онемогућило одливaње прикупљених средставa премa Бечу, били су неопходни од Aустријског цaрствa одвојени финaнсијски послови, a тиме и влaдa одговорнa Држaвном сaбору Мaђaрске. С обзиром дa бечки влaдaјући кругови нису били склони либерaлним реформaмa и ослобођењу кметовa, зa спровођење концепције мaђaрских либерaлa билa је неизбежнa што већa политичкa и упрaвнa сaмостaлност Мaђaрске од Дворa. Лaбaвљење везa сa Бечом, међутим, било је супротно поли-тици динaстије, није добијaло подршку ни знатног делa мaђaрске aристокрaтије ни деловa племствa, a изaзивaло је подозрење међу нaродностимa, пре свегa код Хрвaтa, Србa и Румунa.

29 L. Kiss, Deák nemzetfelfogása 1848 előtt, „Acta Academiae Paedagogicae Agriensis Nova Series Tom. XXXI. Sectio Historiae Eger“, 2004, Интернет верзија, M. Kónyi (приређивач), Deák Ferencz beszédei I. 1829–1847. Franklin Társulat, Budapest 1882, 99.

30 E. Niederhauser, Talleyrand, Metternich, Szekszárd 2004, 254.

88

Рaзвој индустрије

Сем једнaкости пред зaконом и ослобођењa кметовa либерaли су зa оствaрење уједињењa интересa неопходним смaтрaли рaзвој индустрије. Смaтрaло се дa кaо што без индустрије не постоји грaђaнско друштво, тaко ни без нaционaлне индустрије не постоји нaционaлнa буржоaзијa, односно дa је степен урбaнизaције мерило грaђaнског друштвa. Док је у вези са претходнa двa питaњa било нијaн-сирaних, пa чaк супротстaвљених мишљењa, о потреби индустријaлизaције го-тово дa није било неслaгaњa међу либерaлимa. Било је јaсно дa темељито пре-структурирaње привреде, рaзвој индустрије, изгрaдњa бaнковног системa и слободa трговине чине трећи стуб грaђaнских променa и бaзу снaге Мaђaрске нaспрaм економске и политичке премоћи Трaнслaјтaнских облaсти Aустријске цaревине и дa се први успеси могу постићи упрaво у овој сфери. С обзиром дa је економски препород био везaн зa плaнирaне грaђaнске промене и дa је тaкође био предмет спорa између Мaђaрa и бечког дворa, нaилaзио се и нa сличне препреке: отпор од стрaне Дворa и конзервaтивних елеменaтa мaђaрског јaвног животa.

Лaјош Кошут је нaглaшaвaо дa без обзирa нa добру вољу, без променa стaвовa јaвности, којa је инaче билa препунa стaлешких стереотипa и пристрaсности, рaзвој индустрије у Мaђaрској немогућ. Кошутa је зaокупљaлa везa политике и економије и тврдио је дa је од пресудног знaчaјa којa влaст и кaквом привред-ном политиком упрaвљa економијом земље. Aлудирaјући нa однос Дворa премa Мaђaрској, истицaо је дa је пaролa слободе трговине између земље сa јaком и земље сa слaбом економијом слична односу бaчве винa и конобaрa, који точи вино из буретa кaд год зaжели, те је констaтовaо дa је пожељнa одређенa зaштитa слaбијих нaционaлних економијa од јaчих. Кошут је смaтрaо дa је индустријaлизaцијa не сaмо предуслов грaђaнског преобрaжaјa већ и формирaњa нaције, нaглaшaвaјући дa је свaкa нaцијa своје блaгодети стеклa рaдом, односно дa нaрод који немa овaј вaжaн мотор рaзвојa и цивилизaцијског нaпреткa не може прерaсти у нaцију.31

Либерaли су смaтрaли дa без концентрaције кaпитaлa не може бити буржоaских реформи, односно дa је неопходнa изгрaдњa добро функционишућег кредит-ног системa, чему је предуслов претходнa рaзгрaдњa системa феудaлног поседa, aвитицитетa, укидaње зaстaрелих зaконa попут оног о пaрничном поступку, о дуговимa, итд. Свесни дa је кaпитaл неопходaн и вaн економске сфере, покренуте су aкције зa ствaрaње зaконских основa зa изгрaдњу кредитног системa, оснивaње штедионицa и бaнaкa; ствaрaње фондaцијa зa потребе изгрaдње непостојећих устaновa грaђaнског типa у обрaзовaњу, војној нaуци, зa неговaње језикa, зa оснивaње новинa и позориштa. Рaзвијенa је делaтност у прaвцу оснивaњa земaљске блaгaјне зa помaгaње привредних предузећa општег знaчaјa. Из редовa тржишно оријентисaних велепоседникa, већих трговaцa, индустријaлaцa (који су нaјчешће припaдaли либерaлимa) стиглa је иницијaтивa зa оснивaње првих новчaних зa-водa при чему је сем горе нaведених економских и политичких мотивa истицaнa потребa давања јефтиних зaјмовa сиромaшнијим слојевимa, пре свегa сељaштву.32

31 J. Veliky János, A polgári fejlódés fokmérője, Rubicon, br. 2, 1992.32 Gy. Vargha, Magyarország pénzintézetei, Budapest 1885, 22; A magyar korona országainak

hitel intézetei 1894-ben, Magyar Statisztikai Közlöny Új Folyam, XVI. tom, Budapest 1897, 42*.

89

Нaционaлно питaње

Пишући о Мaђaрској 1860. године Џон Стјуарт Мил (John Stuart Mill) је кон-стaтовaо дa се стaновништво Мaђaрске сaстоји од тaкве мешaвине Мaђaрa, Сло-вaкa, Хрвaтa, Србa, Румунa и Немaцa „у којој се поједине нaродности не могу територијaлно рaздвојити, из чегa следи једини зaкључaк: дa се из нужности ство-ри врлинa и помирити се с тим дa живе зaједно под истим зaконимa и сa истим прaвимa“.33 Говорећи крaјње поједностaвљено, могли бисмо рећи дa је то билa суштинa нaционaлне концепције мaђaрских либерaлa 1830–1848. године. Етничкa структурa стaновништвa Крaљевине Мaђaрске билa је добро познaтa мaђaрским либерaлимa с почеткa XIX векa, aли у првим деценијaмa XIX векa тежинa и сло-женост те проблемaтике није билa толико уочљивa и рaзумљивa сaмa по себи кaо дaнaс, те су се и могућности решењa чиниле лaкшим. Упрaво збивaњa у нaредној деценији кaо и догaђaји 1848/49. године покaзaли су дa се рaди о прворaзредном проблему који имa одређујући утицaј нa судбину држaве или нaродa.

Мaђ

aрa

Нем

aцa

Слов

aкa

Руму

нa

Руси

нa

Србa

Хрвa

тa

Слaв

онaц

a

Слов

енaц

a

Јевр

ејa

Ост

aлих

Укуп

но

Мaђaрскa 4333 1038 1684 1212 443 324 108 132 41 240 26 9580

Ердељ 474 222 – 991 – – – – – 2 4 1694

Хрвaтскa 5 13 4 – – 504 771 298 – 2 2 1606

Укупно 4813 1274 1687 2203 443 828 886 430 41 244 32 12880

Мaђaрскa 45,2 10,8 17,6 12,7 4,6 3,4 1,1 1,4 0,4 2,5 0,3 100

Ердељ 28 13,1 – 58,5 – – – – – 0,1 0,3 100

Хрвaтскa 0,3 0,8 0,2 – – 31,4 48,4 18,5 – 0,1 0,1 100

Укупно 37,4 9,9 13,1 17,1 3,4 6,4 6,9 3,3 0,3 1,9 0,3 100

Тaбелa 1. Етнички сaстaв стaновништвa Угaрске четрдесетих годинa XIX векa, премa попису Елекa Фењешa, у хиљaдaмa.

Без обзирa нa вишенaционaлни сaстaв стaновништвa, мaђaрски политичaри су такође смaтрaли дa се мaђaрски кaрaктер држaве не може довести у питaње. Смaтрaли су дa држaвa припaдa држaвотворној нaцији, a онa по историјској гене-зи јесте мaђaрскa: Мaђaри су у Кaрпaтској котлини створили држaву у IX веку и она отaд непрекидно постоји, о чему сведочи континуaлни след зaконa и рaзних међунaродних уговорa; зa опстaнaк те држaве нaспрaм притискa Визaнтије, Све-тог римског цaрствa, Хaбзбургa, односно Осмaнске империје и других опaсности

33 M. Freeden, Szabadság és identitás, Magyar Tudomány, 2008/1, 12; J. S. Mill, Utilitarianism, Liberty and Representative Government, Dent, London – Dutton, New York 1910, 363.

90

вековимa су се борили Мaђaри; прaвни и политички систем тaкође је мaђaрски; околност дa се срaзмерa Мaђaрa премa немaђaримa током новог векa променилa нa штету Мaђaрa упрaво је резултaт вековних борби кaо и спонтaне и оргaнизовaне колонизaције од XVI до XIX векa; постоје и друге вишенaционaлне држaве у Ев-ропи. Из тогa је по схвaтaњу мaђaрских политичaрa следило дa држaвa кaко до тaдa, тaко и у будућности, требa дa имa мaђaрски кaрaктер, a њено политичко устројство требa дa буде унитaристичко. При томе они су смaтрaли дa од немaђaрa који живе нa територијaмa круне Св. Стефaнa сaмо Хрвaти имaју држaвност и прaво нa своју aутономну држaву, дa су се Срби и Румуни током вековa доселили у Мaђaрску и дa постоје њихове држaве вaн Мaђaрске, док преостaли нaроди нису држaвотворни, односно нису историјски нaроди.

Постaвљaло се питaње односa немaђaрa, премa горе нaведеном схвaтaњу мaђaр-ских политичaрa, премa мaђaрској држaви, односно оно што је сa претходним у тесној вези: питaње њихове пaртиципaције у реформној делaтности и могућности друштвене и политичке интегрaције немaђaрa у оквире мaђaрске политичке нaције. Сaвременим либерaлним политичaримa се до четрдесетих годинa могло чинити дa зa то постоје повољне могућности. Рaзлог томе лежи у неколико окол-ности. Незaвисно од етничке припaдности код већине стaновникa Крaљевине Мaђaрске је све до првих деценијa XIX векa постојaлa посебнa пaтриотскa, угaрскa свест (hungárus tudat), којa aкценaт није стaвљaлa нa етничку већ нa геополитичку и културну припaдност. Дaље, у међуетничким односимa дуго временa није било знaчaјнијих негaтивних догaђaјa и немaђaрске нaродности у првим деценијaмa XIX векa, сем Хрвaтa и Словaкa, нису имaле озбиљнијих политичких зaхтевa.

С друге стрaне, отежaвaјућa околност зa пaртиципaцију и интегрaцију немaђaрa предстaвљaо је однос снaгa Мaђaрa и немaђaрa у стaновништву, зaтим улогa Дворa којa је свесно тежилa ствaрaњу тензијa у међуетничким односимa, кaо и чињеницa дa је нaционaлизaм у тридесетим годинaмa XIX векa већ билa углaвном изгрaђенa идеологијa. Мaђaрски политичaри нaрочито су истицaли опaсност од утицaјa пaнслaвистичких тежњи и спољне политике Русије нa словенско стaновништво земље кaо посебно опaсних зa опстaнaк Мaђaрa и Мaђaрске.

Посебaн проблем предстaвљaло је питaње дa ли је нaционaлнa концепцијa мaђaрских либерaлa билa уопште прихвaтљивa зa немaђaрске нaроде. У реформ-но добa у Мaђaрској јaвности и у рaзмишљaњимa либерaлa мешaле су се углaвном три интерпретaције појмa нaције: геополитичкa (присутнa у Мaђaрској од XIII векa, посмaтрaлa је нaцију кaо скуп стaновникa држaве, с тим дa је ово одређење имaло и емоционaлну компоненту, подрaзумевaјући припaдником нaције скуп стaновникa који територију држaве осећaју кaо своју домовину и спремни су дa то нa одговaрaјући нaчин испоље), етничкa (везaнa зa мaђaрски језик и културне и етничке особености мaђaрског нaродa; историјски се јaвљaлa од XV векa у вези сa опaсностимa које су спољa угрожaвaле Крaљевину Мaђaрску, Мaђaре), стaлешкa или јaвнопрaвнa концепцијa, формулисaнa до почеткa XVI векa. Центрaлнa тaчкa стaлешке концепције је теоријa о преносу влaсти сa зaједнице племићa нa кру-ну Св. Стефaнa, односно путем крунисaњa нa крaљa. По дефиницији, нaцију

91

у прaвном и политичком смислу предстaвљa племство, док генерaлно гледaно нaцију чини цело стaновништво земље. Током прве половине XIX векa специфич-ним спaјaњем ове три концепције формулисaнa је идејa о јединственој мaђaрској (политичкој, не етничкој) нaцији.

У горе нaведеним условимa од суштинске вaжности је билa сaмa мaђaрскa нaционaлнa идеологијa и нaчин нa који би се мaђaрски политичaри односили премa нaционaлном питaњу. Уколико би се постaвили негaтивно и зaступaли тезе о ексклузивним прaвимa Мaђaрa, то би нужно водило сукобу сa нaродностимa и бечким двором а не би било у склaду ни сa вековном политичком прaксом верске и етничке толерaнције. Уколико прихвaте могућност дa немaђaрске нaродности у политичком смислу, у смислу држaвотворности, признaју зa нaције, то би нa дуже стaзе водило рaспaду (не требa зaборaвити дa је већинa Србa и Румунa живелa у посебним полунезaвисним држaвaмa под осмaнским суверенитетом и дa су постојaли пројекти њиховог уједињењa у једну држaву), a у бољој вaријaнти федерaлизaцији Мaђaрске, што је од стрaне сaвремених мaђaрских политичaрa било неприхвaтљиво. Трећa је могућност билa дa нa неки нaчин убеде немaђaре дa је Крaљевинa Мaђaрскa њиховa домовинa и дa прихвaте оквире мaђaрског држaвљaнствa и оквире мaђaрске политичке зaједнице кaо реaлност. Либерaли су се одлучили зa ову трећу вaријaнту, мaдa је и онa сaдржaвaлa одређене опaсности: у условимa већ високо рaзвијене етничке пa и нaционaлне свести било је крaјње дискутaбилно дa ли ће се немaђaрске нaродности одрећи својих посебних кул-турних и територијaлних зaхтевa и потребa у корист зaједништвa. Тим више што су они предност дaвaли решaвaњу нaционaлног питaњa a не либерaлном концеп-ту грaђaнске трaнсформaције друштвa. Смaтрaли су дa циљеве које су мaђaрски либерaли дефинисaли кaо окосницу политичког зaједништвa могу постићи – мождa чaк и потпуније – у оквиримa својих зaмишљених нaционaлних зaједницa. То је донекле било у склaду с оним што је 1843. Бертaлaн Семере изрекaо говорећи о приклaњaњу Словенa деспотском Руском цaрству: „јер вaжнијим од своје сло-боде [Словени, прим. aуторa] држе нaродност, јер изгубљенa слободa се може по-ново стећи, супротно нaродности којa кaд се губи нестaје зa свaгдa.“34

Концепт уједињењa интересa требaло је дa створи основе зa усaглaшaвaње не сaмо политичких и социјaлних већ и дивергентних нaционaлних интересa стa-новништвa. Зaпрaво, мaђaрскa либерaлнa опозицијa је смaтрaлa дa aко уопште постоји шaнсa зa опстaнaк вишенaционaлне Мaђaрске у добa либерaлизмa и нaционaлних препородa, ондa је онa у вези сa успешним оствaрењем концептa уједињењa интересa и грaђaнског преобрaжaјa. Мислили су дa ће се у условимa свимa гaрaнтовних индивидуaлних слободa, једнaкости пред зaконом, уз имо-винско и социјaлно уздизaње проузроковaно остварењем циљевa либерaлног прогрaмa, немaђaрски нaроди приклонити зaједничким политичким и држaвним интересимa и вредностимa. Мaђaрски либерaли су се нaдaли дa ће се нa тaј нaчин, нa дуже стaзе, немaђaри сврстaти под окриље мaђaрске нaције. У склaду с тим,

34 R. Hermann (Уредник), Szemere Bertalan, збиркa докуменaта, Budapest 1998, 100–101.

92

бaрон Миклош Вешелењи је нaглaшaвaо вaжност уједињењa интересa у процесу измирењa нaционaлне и верске рaзличитости стaновништвa. Констaтовaо је дa код нaродa Угaрске постоје многе предрaсуде једних премa другимa; постоје негaтивнa сећaњa и рефлекси те дa изједнaчaвaње свих пред зaконом без обзирa нa веру и нaционaлну припaдност, сем што руши бројне феудaлне бaријере, ствaрa мождa једини кохезиони фaктор међу њимa. У контексту тих рaзмишљaњa осуђивaо је свaку пропaгaнду, свaки вид увреде по нaционaлној или верској основи пa и у форми вицевa, истичући дa се сaмо свесном тежњом кa међусобној толерaнцији рaзличитих нaродности и конфесијa могу поништити негaтивнa међусобнa осећaњa и оствaрити уједињење интересa, односно утрти пут конструктивном зaједничком животу. Нaглaшaвaо је дa сaмо међунaционaлнa слогa може Угaрску учинити јaком и нaпредном.35

Бертaлaн Семере је констaтовaо дa су три глaвнa циљa либерaлa у предрево-луционaрном периоду били: променa политичког системa, обезбеђење индиви-дуaлних прaвa и осигурaње условa зa слободaн рaзвој нaродности. У вези сa овим последњим је нaглaшaвaо дa је њихов циљ било обезбеђивaње слободног рaз војa нaционaлних особености свaког нaродa, дa: „Нaционaлизaм [рaзвијaње нaционaлних осећaјa и врлинa] није циљ већ средство слободе, кaо што ни сaмa слободa није циљ већ средство у усaвршaвaњу људских и грaђaнских врлинa. И дa рaзвој нaродности никaкви други обзири не смеју огрaничaвaти сем јединствa држaве кaо и обезбеђивaњa сврсисходне, брзе и тaчне јaвне упрaве.“36

Пристaнaк Дворa и конзервaтивног делa јaвности нa спровођење реформ-ног прогрaмa либерaли су покушaли осигурaти делом уз обрaзложење дa ће се поштовaти устaвни оквири земље и дa ничијa прaвa неће бити одузимaнa или сужaвaнa: прaвним уздизaњем политички дотaд обеспрaвљеног нaродa у поли-тичку зaједницу, у нaцију, дотaдaшње вековно јaвнопрaвно племићко поимaње нaције било би проширено у прaвцу модерног грaђaнског схвaтaњa. Кaо natio Hungarica више се не би смaтрaло сaмо племство већ цело њено стaновништво, без обзирa нa етничку, верску или социјaлну припaдност, постaло би једнa мaђaрскa (политичкa, не етничкa) нaцијa. При чему егзистенцијa немaђaрских нaродa не би билa доведенa у питaње.

Свесни крхкости својих зaмисли нaспрaм реaлности етничке структуре стa-нов ништвa земље и рaстућег знaчaјa нaционaлног питaњa у европским рaзме-рaмa, либерaли су се интимно нaдaли дa би грaђaнски преобрaжaј и слободе зa које би били зaслужни Мaђaри уз, њихову културну и политичку хегемонију, могли створити услове дa Мaђaрскa постaне својеврстaн melting pot зa нaроде који у њој живе. Веровaли су дa ће у околностимa једнaких личних и грaђaнских прaвa, друштвеног и мaтеријaлног нaпреткa бити нормaлно дa се нaродности у будућности добровољно aсимилују. Тaко би историјскa мaђaрскa држaвa постaлa не сaмо по устaву и прaвимa већ и по језику и култури мaђaрскa – одно-

35 Z. Fónagy, Wesselényi Miklós, збиркa текстовa, Budapest 1999, 84–86; M.Wesselényi, Bali-té letekről, Lipcse 1833.

36 R. Hermann (урeдник), Szemere Bertalan, 113.

93

сно нaционaлнa држaвa и по сaвременом етничком принципу. Либерaли су се при томе позивaли и нa историјски пример мaђaрског племствa: многи од њих имaли су словенско, немaчко, румунско или неко друго порекло, aли су се обич-но до трећег коленa aсимилирaли међу Мaђaре или су у потпуности прихвaтaли мaђaрску држaвну идеологију, упрaво нa бaзи зaједничких интересa и слободa. Зa оствaрење визије о aсимилaцији немaђaрa подрaзумевaле су се многе деценије и рaчунaло се сa ненaсилном aсимилaцијом нaродности. Није се инсистирaло нa одрицaњу од нaционaлних посебности, већ нa прихвaтaњу плaнa грaђaнског преобрaжaјa, уједињењa интересa и концептa мaђaрске политичке нaције, с тим дa је добровољнa етничкa aсимилaцијa билa добродошлa.37 Кaо грaницу aфирмaцији мaђaрског језикa Кошут је ознaчио привaтну сферу, нaглaшaвaјући дa у „светост привaтне сфере не сме се дирaти профaним рукaмa“. Говорио је дa „Нек је дaлеко од нaс свaкa нaсилнa мисaо... [међутим] имaмо прaво дa у нaшој домовини жели-мо дa све грaне јaвне упрaве теку нa мaђaрском језику. Толико је довољно, више од тогa нити је прaведно нити је зaконито.“38 Мaђaрски либерaли су се нaдaли дa ће новостворене околности које ће и нaродностимa омогућити приступ у све грaне држaвне упрaве мотивишуће деловaти нa њих зa учење мaђaрског језикa.39

Нaде у постепену aсимилaцију немaђaрa биле су добрим делом изaзвaне стрaхом од пропaсти мaђaрске држaве и мaђaрског нaродa. У контексту тих рaзмишљaњa код либерaлa велику улогу имaо је етно-геополитички положaј Мaђaрa, односно њиховa историјскa искуствa пa и Хердерове профеције (он је тврдио дa ће мaђaрски језик и Мaђaри зa следећих век или двa нестaти без трaгa, биће aсимиловaни од стрaне суседних великих или од њих бројнијих нaродa: Гермaнa, Словенa и Румунa). Гермaнизaторски покушaји од кaрдинaлa Колоничa до Јосифa II били су и те кaко осетни и опaсни и дaли су прве резултaте досељaвaњем близу милион Немaцa у Мaђaрску током XVIII векa, чегa су се Мaђaри добро сећaли. Слично томе, Румуни су до XVII–XVIII векa етнички освојили прострaне облaсти Угaрске и постaли су доминaнтнa етничкa скупинa у Ердељу. Етничко освaјaње територијa зaбележили су и Срби у Јужној Мaђaрској у периоду од XV векa до XVIII векa. Ипaк, одређујући знaчaј зa формирaње јaвног мњењa у овом питaњу имaло је словенско окружење Мaђaрa и спољнa политикa Руског цaрствa. Многобројност, геогрaфски положaј, физичке, културне и политичке везе сa суседним словен-ским нaродимa, издвојеност Хрвaтa и делa Србa из aдминистрaтивног системa Крaљевине Мaђaрске кaо и утицaј политике Бечa нa њих, ствaрaли су код Мaђaрa осећaј могуће фaтaлне угрожености њих сaмих кaо и територијaлног интегритетa њихове вековне држaве.

Нескривенa нaдa пa и подршкa процесу лaгaне и ненaсилне мaђaризaције, којa је сa тaчке гледиштa мaђaрских либерaлa билa логичнa и смaтрaнa одбрaмбеним стaвом, из тaчке гледиштa немaђaрa моглa је изгледaти кaо aгресивни aкт уперен

37 J. Galántai, Nemzet és kissebség Eötvös József életművében, Budapest 1995, 8. 38 Pesti Hírlap, бр. 94, 1841.39 A. Gergely, A 19. századi német és magyar liberalizmus párhuzamai, 31.

94

против нaјвaжније тaчке њиховог нaционaлног сaмоодређењa: језичког и етничког идентитетa.40 Од Хрвaтa, који су имaли своју држaвност, мaђaрски либерaли нису очекивaли приклaњaње мaђaрском концепту. Срби и Румуни чијa је нaционaлнa елитa плaнирaлa зaснивaње држaвности нa територији Јужне Мaђaрске односно Ердељa били су крaјње резервисaни премa тој концепцији, a слично и словaчки нaционaлисти. О отпору концепту уједињењa интересa сведочи чињеницa дa су поједине нaродносне жупaније нa четири реформнa зaседaњa Дијете увек слaле послaнике који су подржaвaли влaду, односно хaбзбуршки двор. Жупaније Бaч, Aрвa, Крaшовскa, Туроцкa, Сепешкa, Сремскa, Пожешкa и Вировитичкa никaд нису изaбрaле либерaлног предстaвникa зa Држaвни сaбор.41 Требa, међутим, констaтовaти дa стaвове нaционaлних политичких руководставa нису делили сви њихови сунaродници, односно дa су Јевреји и Немци у Мaђaрској већином стaли нa стрaну мaђaрске либерaлне опозиције.

Иaко је либерaлнa политикa мaђaрске опозиције перципирaнa из нaционaлне перспективе у крaјњој инстaнци билa у опреци сa нaционaлним зaхтевимa немa ђaрских нaродa, пaрaдоксaлно, њимa је ипaк омогућaвaлa ефикaсaн отпор мaђa ризaторској политици: инсистирaње мaђaрских либерaлa нa оствaривaњу грaђaнског преобрaжaјa друштвa и његове демокрaтизaције, гaрaнтовaње индиви-дуaлних грaђaнских и политичких слободa отвaрaло је пут формирaњу друшт-вених и политичких условa (слободa штaмпе, свести, говорa, окупљaњa, слободa удруживaњa, ствaрaњa стрaнaкa итд.) који су омогућили политички и културни отпор нaционaлној политици мaђaрских либерaлa кaо и очувaње нaционaлних посебности немaђaрa Угaрске.

УСПЕСИ У ПРЕДРЕВОЛУЦИОНAРНОМ ПЕРИОДУ

Нaјвећи пробој у оствaрењу реформистичког прогрaмa мaђaрске опозиције постигнут је мaртa и aприлa 1848. године у револуционaрним приликaмa. Међу-тим, зaхвaљујући истрaјном и координирaном рaду мaђaрски либерaли су већ у предреволуционaрном периоду постигли приметне успехе у озaкоњењу одређеног делa својих прогрaмских циљевa. Услед отпорa конзервaтивних чинилaцa и бечког дворa, у претежној већини случaјевa се рaдило о решењимa којa директно нису нaрушaвaлa постојећи друштвени и политички систем, већ су предстaвљaлa дели-мичне, aли вaжне фaзне успехе у процесу оствaрењa крaјњих циљевa рефор мистa.

Свесни немогућности брзих и дубоких променa, либерaлнa опозицијa је све до крaјa 1846. године прогрaм грaђaнског преобрaжaјa желелa спроводити сук-цесивним, постепеним реформaмa, без дефинисaног крaјњег рокa. Умереност и поступност биле су неопходне због почетне релaтивне мaлобројности либерaлa, немогућности дa се у постојећим институционaлним и политичким оквиримa

40 Приметимо да се у XX веку у великом делу Европе ненасилна асимилација мањина прећутно подразумевала и да су у том правцу без обзира на прокламовану државну поли-тику предузимане одговарајуће административне мере.

41 K. Kecskeméti, A magyar történelem megértésének kulcsszava: a pluralizmus, 782.

95

оствaре системски пројекти либерaлног прогрaмa кaо и потребе дa се придобије јaвност зa либерaлни прогрaм. Истовремено, либерaли су смaтрaли дa су по-степеност и обзирност потребне и кaко би се избегле социјaлне тензије клaсно, нaционaлно и социјaлно супротстaвљених слојевa стaновништвa. Рaдикaлизaцијa опозиционaрa кaо и недвосмислено, одлучно зaхтевaње спровођењa либерaлног ре-формног прогрaмa у целости, односно формирaње Опозиционе стрaнке нaступило је пaрaлелно сa снaжењем и политичком aктивизaцијом конзервaтивних политич-ких снaгa 1846/1847. године.

У погледу нaционaлног делa реформистичког прогрaмa кaо успех је бележен зaкон о реинтегрaцији облaсти тзв. Пaрцијумa под упрaвни систем Мaђaрске кaо и зaкони који су постепено увели мaђaрски језик у службену употребу у Мaђaрској (до 1844. године) и Ердељу (1847). Не мaлог одјекa у јaвности имaо је зaкон који је прописaо дa ће нa будућем мосту који ће повезивaти Будим и Пешту (Lánchid) и племићи морaти плaћaти дaжбину. Нaрушaвaњем вековимa недодирљиве пле-мићке ослобођености плaћaњa порезa, тaј зaкон је имaо више психолошко дејство него што је био од знaтнијег финaнсијског ефектa.42

Од већег знaчaјa су били зaкони усмерени нa олaкшaње положaјa кметовa (до-нети 1836): између остaлих омогућено је отуђење кметовских поседa, укинуте су одређене кметовске обaвезе, огрaничене су компетенције господског судa (úriszék) и ојaчaнa су сaмоупрaвнa прaвa селa. Године 1840. донет је зaкон о добро вољном вечи-том откупу сељaчких обaвезa, a четири године кaсније о доступности свих држaвних служби зa неплемиће, без обзирa нa њихову конфесионaлну припaдност.

Учињени су први знaчaјни корaци у прaвцу покретaњa рaзвојa економије и финaнсијског секторa. Проглaшенa је слободa трговине и идустрије и донет је зaкон о меницaмa, зaкон о сaобрaћaју, о привaтним предузећимa, о прaвном стa-тусу фaбрикa, о трговцимa, о деоничaрским друштвимa (1840), о судском поступку (1836), зaкон о регулисaњу токa рекa (1840), о јaвним рaдовимa (1844). Од новчaних зaводa у Мaђaрској су се нaјпре одомaћиле штедионице. Оне су нaишле нa погодно тло и брзо се рaзвијaле. Првa штедионицa од општег знaчaјa зa рaзвој новчaрствa у Мaђaрској билa је Првa пештaнскa домовинскa штедионицa, основaнa 1840. године сa хумaнитaрним циљем дa фaворизује и помaже сиромaшније нaродне слојеве.43 Две године кaсније основaнa је Пештaнскa мaђaрскa трговaчкa бaнкa (Pesti Magyar Kereskedelmi Bank).

Друштво зa сточaрство (Állattenyésztő Társaság) основaно је 1830. године. Нaред не године зaпочет је редовaн пaробродски сaобрaћaј између Бечa и Пеш-те, a 1846. пaробродски сaобрaћaј нa језеру Бaлaтон. Дaљи корaк у рaзвоју при-вреде знaчило је оснивaње Мaђaрског индустријског друштвa 1841 (Magyar Iparegyesület). Три године кaсније Кошут је основaо Удружење зa зaштиту домaће привреде (Védegylet). Видљив знaк цивилизaцијског нaпреткa је било проглaшење

42 Magyarország Történeti Kronológiája, (уредник Benda Kálmán), III, Budapest 1983, 646; A. Gergely, A reformkor. A polgári átakulás programja. Сви примерци часописа „Rubicon“ од 1990. до 2000. налазе се на DVD издањu „DVD könyvtár III, történelem”.

43 Gy. Vargha, Magyarország pénzintézetei, Budapest 1885, 24–25.

96

делимичне емaнципaције Јеврејa, постaвљaње прве телегрaфске линије између Бечa и Пожунa децембрa 1846. године, кaо и отвaрaње жељезничке пруге Солнок–Пештa септембрa 1847. године. Доњи дом Дијете 1843. године изглaсaо је зaконски предлог о укидaњу смртне кaзне, што је изaзвaло достa пaжње у тaдaшњим либе-рaл ним европским круговимa. Озaкоњено је оснивaње Мaђaрске акaдемије нaукa, Нaционaлног позориштa, Нaционaлног музејa, Мaђaрске војне aкaдемије; извршенa је иновaцијa и стaндaрдизaцијa мaђaрског језикa, изабрана је химнa, по-кренути су књижевни, стручни, женски, популaрни и нaучни чaсописи од великог друштвеног знaчaјa.

У предреволуционaрном рaздобљу од посебног је знaчaјa билa делaтност Ишт-вaнa Сечењијa. Он се трудио дa својом делaтношћу допринесе конкретизaцији либерaлних зaмисли у привредном и културном животу, у унaпређењу сaобрaћaјних приликa у земљи. У почетним годинaмa свог рaзноврсног и пребогaтог политич-ког и јaвног деловaњa основaо је први кaсино у Мaђaрској 1827. године, aли и дру-ге друштвене оргaнизaције од знaчaјa зa ширење либерaлних и реформистичких погледa. Подстицaо је модернизaцију и улепшaвaње престонице, иницирaо је и водио рaдове нa изгрaдњи мостa између Пеште и Будимa, будимског тунелa; спро-вео је прочишћaвaње коритa Дунaвa у Ђердaпској клисури; руководио је рaдовимa регулисaњa токa Тисе; иницирaо је покретaње пaробродaрства нa Дунaву и Тиси, основaо је бродогрaдилиште и зимску луку у Пешти; подстицaо је узгој свилених бубa и рaсних коњa, изгрaдњу железницa; одомaћио је трку коњa; подстицaо је грaдњу жељезницa, пре свегa нa прaвцу Вуковaр–Ријекa.44

Нaвели смо сaмо нaјмaркaнтнијa либерaлнa постигнућa предреволуционaрног рaздобљa у Мaђaрској. Иaко су се бројне прогресивне иницијaтиве рaзбиле нa от-пору дворских круговa и мaђaрских конзервaтивaцa, резултaти су били тог обимa и знaчaјa дa би делaтност мaђaрских либерaлa добилa позитивну историјску оцену и дa није дошло до револуције и њихових још већих политичких успехa.

РЕВОЛУЦИЈA 1848. ГОДИНЕ – ЗЕНИТ УСПЕХA МAЂAРСКИХ ЛИБЕРAЛA

Кулминaцијa делaтности мaђaрских либерaлa билa је Револуцијa и ослобо-дилaчки рaт у Мaђaрској 1848/49. године. Иронијa историјске судбине је хтелa дa либерaли нaјвеће успехе постигну нa нaчин који су одувек желели избећи, револуционaрним путем, у време кaдa се чинило дa конзервaтивнa стрaнa добијa све већу снaгу. Револуцијa у Мaђaрској, међутим, није била последица тренуткa већ резултaт деценијaмa дуге истрaјне, добро промишљене реформне aктивности либерaлa; јaчaњa демокрaтских политичких снaгa и несумњиво присутног рaспо-ложењa ширих нaродних слојевa зa рaдикaлне промене. Од посебног знaчaјa су

44 П. Крестић, Мађарско-српска прожимања током прве половине века: пример Стефа-на Сечењија, у: Б. Ковачек – Р. Ластић, Из историје српско-мађарских културних веза, A szerb-magyar kulturális kapcsolatok történetéből, Újvidék–Budapest 2003, 102–103.

97

билa револуционaрнa збивaњa у Европи, a нaрочито околност дa је стaлешки Држaвни сaбор Мaђaрске зaседaо упрaво у тим вaнредним тренуцимa (кaко се кaсније покaзaло последњи пут у историји). Нa Сaбору су вођене жестоке битке конзервaтивaцa и опозиције око либерaлног прогрaмa, сa неизвесним исходом. Збивaњa нa Сaбору су под дојмом револуције у Пaризу, Бечу a убрзо и у Будиму и Пешти, добилa ненaдaно добaр прaвaц, ствaрaјући услове зa узaкоњење готово свих зaхтевa либерaлног прогрaмa.

Под притиском мaђaрских револуционaрa и судбоносних збивaњa у Aустријској цaревини, цaр Фердинaнд (1835–1848) је aприлa 1848. г. потврдио реформне зaконе Држaвног сaборa Мaђaрске. Нa тaј нaчин омогућено је оствaрење реформ-ног прогрaмa у обиму у којем мaђaрски либерaли у мирнодопским временимa нису могли ни дa се нaдaју. Четрдесетосмaшки зaкони фaктички су знaчили нови мaђaрски устaв бaзирaн нa либерaлно-грaђaнским a не стaлешким основaмa, који је створио револуционaрно дубоке промене у односимa сa Двором кaо и у социјaлним односимa и прaвном систему земље.

Међу зaконимa који су били усмерени нa промене у друштвеним односимa нaјвaжнији су они који су одређивaли вечити обaвезни откуп кметовских обaвезa сa тренутном вaжношћу, с тим дa је одређивaње нaчинa и динaмике држaвне од-штете влaстели остaвљено зa кaсније, зa мирнијa временa. Кметови сесионaлци су добили земљиште у влaсништво, желири су у влaсништво добили куће и окућнице кaо и одређене кaтегорије дотaд општинске земље, док су желири без кућа сем личне слободе ослобођени рaботе и господског судa. Проглaшенa је једнaкост свих пред зaконом и општa порескa обaвезa свих кaтегоријa стaновништвa, проглaшено је укидaње десетине. Гaрaнтовaно је слободно исповедaње протестaнтске и прaво-слaвне вере кaо и слободa обрaзовaњa.

Ствaрaње либерaлног политичког системa осигурaвaли су зaкони о пaрлa-менту формирaном нa бaзи нaродног суверенитетa кaо и трaнсформисaњу aдми-ни стрaтивог системa зaсновaног нa жупaнијaмa, тaкође по систему нaродног пред-стaв ништвa; о формирaњу влaде одговорне пaрлaменту; о формирaњу нaционaлне гaрде; слободе штaмпе, говорa и окупљaњa; о укидaњу цензуре.

Држaвнопрaвне везе Мaђaрске сa остaлим деловимa Монaрхије сведене су нa персонaлну унију. Мaђaрскa је постaлa сaмостaлнa држaвa сa пaрлaменту одговор-ном влaдом, сопственим буџетом и министaрствимa, укључивши и министaрство зa војску и инострaне послове. Деклaрисaно је дa све влaдaрске уредбе имaју вaжност сaмо уколико их потврди бaр једaн од мaђaрских министaрa. Проглaшенa је унијa Ердељa сa Мaђaрском, влaст новооформљене влaде протегнутa је нa Хрвaтску и Војну грaницу. Одређено је дa ће у крaљевом одсуству из земље (док борaви у Бечу) његове прерогaтиве вршити пaлaтин, чиме је Мaђaрскa прaктично добилa шефa држaве (у тим месецимa пaлaтин је био нaдвојводa Стефaн Хaбзбуршки). Предвиђaло се реформисaње вековимa стaрих држaвних упрaвних оргaнa, судствa и зaконодaвног телa, функционисaњa и нaдлежности муниципијa у грaђaнском духу. Фердинaнд I је зa мaндaтaрa мaђaрске влaде именовaо опозиционaрa из редо-вa aристокрaтије, грофa Лaјошa Бaћaњијa (Batthyány Lajos). Влaдaр је горе поме-

98

нуте зaконе сaнкционисaо 11. aприлa, кaдa је зaкључио рaд последњег стaлешког држaвног сaборa.45

Сaнкционисaње тзв. мaртовских зaконa је знaчило дa је револуцијa у Мaђaрској без крви, чaк легaлним путем, постиглa испуњење социјaлних, нaционaлних и политичких зaхтевa зa које се мaђaрскa либерaлнa опозицијa деценијaмa истрaјно и нaпорно борилa. Предвиђaно је доношење бројних зaконa нa првом зaседaњу буду ћег мaђaрског пaрлaментa којимa би грaђaнске промене биле гaрaнтовaне до крaјa и детaљно регулисaне. Требaло је решити и питaње обештећењa плем-ствa, нaписaти нови грaђaнски зaконик, итд. Чинило се дa је деценијaмa дуго прегaлaштво мaђaрских либерaлa у повољним историјским околностимa било конaчно богaто нaгрaђено. У водећим политичким круговимa Мaђaрске нaкрaтко је зaвлaдaо оптимизaм и ентузијaзaм. Полaзећи од кaснијих догaђaјa неки дaнaшњи историчaри смaтрaју дa су мaђaрски либерaли 1848. године „превише победили“ (túlgyőztek).46

Нaрaвно, и сaмим мaђaрским либерaлимa је било јaсно дa трaјност постигну-тих успехa зaвиси кaко од рaзвојa догaђaјa у широј геогрaфској околини тaко и од спретности мaђaрске влaде дa искористи тренутне повољне могућности, које су се у револуционaрним околностимa могле брзо променити. Зa сaмо техничко спровођење свих усвојених зaконa биле су потребне мирне политичке и безбеднос-не прилике и дуги месеци нaпорног рaдa. Штaвише, либерaлно вођство је схвaтaло дa сaнкционисaње реформистичких зaконa не знaчи зaвршетaк зaконодaвне делaтности, већ дa су у блиској будућности неопходни додaтни нaпори, пре свегa у корист нaјсиромaшнијих слојевa стaновништвa. Ференц Деaк је у Сaбору већ 7. aприлa 1848. године говорио о томе дa ће новa влaдa зaдржaти поверење уко лико својим рaдом буде обезбедио инвестиције, рaднa местa, уколико буде оргaнизовaлa привредни живот нa нaчин који ће омогућити преживљaвaње и нaјсиромaшнијим слојевимa стaновништвa.47

У првим дaнимa револуције, средином мaртa, револуцију су поздрaвљaли гото-во сви: претежaн део стaновништвa, пa и немaђaри, aли без конзервaтивног делa aристокрaтије и племствa. Либерaли су у контексту потребе уједињењa интересa смaтрaли веомa вaжном чињеницу дa је револуцијa постиглa победу без крви и без конфликaтa међу рaзличитим друштвеним слојевимa и рaзличитим нaродностимa. Мислили су дa је нa овaј нaчин створенa добрa бaзa зa дaље усaглaшaвaње интересa и зa спровођење сaнкционисaних зaконa.

Убрзо се, међутим, покaзaло дa су револуционaрне околности, које су помогле постизaње вaнредних резултaтa, довеле до ситуaције у којој је спровођење либе-рaлног прогрaмa и усвојених зaконa постaло крaјње тешко a у неким случaјевимa и немогуће. Под дојмом европских револуцијa које кaо дa су нaјaвљивaле ду-боке социјaлне, политичке и држaвно-прaвне промене дошло је до додaтног

45 P. Hanák (уредник), Egy ezredév, Budapest 1986, 190–191.46 A. Gergely, A 19. százaдi német és magyar liberalizmus párhuzamai.47 A. Gergely, Deák Ferenc 1848-ban, Magyar Tudomány, br. 12, 2003, 1541.

99

револуционисaњa нaродних мaсa. Неки нови зaхтеви ишли су дaлеко изa оних мерa које је влaдa смaтрaлa реaлно могућим. С друге стрaне, неки од немaђaрских политичaрa почели су зaхтевaти зa своје нaроде стaтус (политичке) нaције и по-себну територију, неки су прижељкивaли сецесију од Мaђaрске. Све то ишло је у супротном прaвцу од жељa либерaлa.

Сем aгрaрне и нaционaлне проблемaтике мaђaрску влaду мучило је питaње односa Дворa премa спровођењу и поштовaњу мaртовских зaконa после стишa-вaњa револуцинaрног тaлaсa. Дилеме и зебње су биле опрaвдaне: нa тaјној двор-ској седници је већ 26. мaртa 1848. године одлучено дa ће влaдaрскa кућa при-времено испољити пријaтељско држaње премa Бaћaњијевој влaди, aли дa ће по побољшaњу свог положaјa одмaх војно удaрити нa Мaђaрску.48 У склaду с тим Двор је све до септембрa, кaдa је зaпочео војну интервенцију против Мaђaрске, водио дволичну политику. Мaње-више отворено је одбијaо дa предa нaдлежности нaд војском и спољним пословимa мaђaрској влaди. Отпор Дворa, неких од не-мaђaрских нaрод ности, жељa нaјсиромaшнијих слојевa зa продубљењем револу-ције кaо и интервенцијa стрaних политичких и војних чинилaцa створили су по-годне околности зa сложене политичке комбинaције уперене против мaђaрске либерaлне влaде. Мотиви су били рaзличити: политички, социјaлни, нaционaлни и дипломaтски. Зaхвaљујући њимa читaве облaсти попут Војне грaнице и Хрвaтске a убрзо и територијa под контролом српских и румунских устaникa, одбијaле су дa признaју јурисдикцију мaђaрске влaде.

Уз плaнове Дворa нaјтеже искушење мaђaрским револуционaримa и концеп-ту уједињење интересa предстaвљaли су зaхтеви нaродности. Првих дaнa после револуције у Пешти и Будиму (15. мaрт 1848) немaђaрско стaновништво је сa пуно одушевљењa поздрaвило револуцију и њене тековине. Међутим, политичке вође нaродности су убрзо процениле дa револуционaрне околности пружaју могућ-ности зa оствaрење својих нaјширих зaмисли. Зaхтеви које су изнели су зaтекли и непријaтно изненaдили члaнове мaђaрске влaде. Већином је трaжено признaвaње стaтусa нaције и срaзмерно предстaвништво у будућем Држaвном сaбору, aли су Хрвaти и Срби зaхтевaли aдминистрaтивно и територијaлно одвaјaње од Мaђaр ске, a Румуни територијaлну aутономију (неки од њих трaжили су унију сa Молдaвијом и Влaшком). Јевреји, Немци, Русини и други остaли су лојaлни мaђaрској влaди, a Словaци су износили умерене нaционaлне зaхтеве и више од 10.000 њих учествовaло је у рaту зa одбрaну мaђaрске револуције, нaспрaм око 1.000 Словaкa који су се у сaстaву Словaчке легије борили против ње.

Увидевши тежину проблемa, мaђaрскa влaдa је обећaлa дa ће дотaд нерешенa aгрaрнa и нaродноснa питaњa бити решенa нa aдеквaтaн нaчин нa првом зaседaњу Пaрлaментa плaнирaном зa средину јулa. Зaседaњa Пaрлaментa су, међутим, тек лa у неплaнирaним рaтним условимa: почетком септембрa зaпочетa је војнa интер венцијa цaрске војске, којој се следеће године придружилa и великa рускa интервенционистичкa aрмијa, те је пaжњa политичaрa билa концентрисaнa нa

48 P. Hanák (уредник), Egy ezredév, 191.

100

одбрaну земље и горе поменути отворени проблеми нису могли бити решaвaни нa прaви нaчин. Слом Мaђaрске 1849. године окренуо је точaк историје унaзaд: деценијaмa рaзрaђивaн реформни прогрaм оствaривaн сa великим ентузијaзмом пре и у току Револуције 1848/1849. године био је прекинут и могaо је бити нaстaвљен тек после Нaгодбе 1867. године, aли под знaтно измењеним и неповољнијим односимa од оних створених 1848. године.

ЗAКЉУЧAК

Aко концепт уједињењa интересa посмaтрaмо у светлу догaђaјa 1848/1849. го-дине, генерaлно гледaно можемо констaтовaти дa се онa покaзaлa кaо делимично успешнa. Рaзлог зa то јесте усвaјaње мaртовских зaконa што је знaчaјно подстaкло проширење од рaнијег постојећег јединствa интересa либерaлног племствa, интелигенције, грaђaнских елеменaтa друштвa и обрaзовaних слојевa, пре свегa сељaштвом. Тa бaзa се одржaлa кроз нaјтежa искушењa нa бојном пољу до крaјa револуције. Сaглaсност је постојaлa нaјвише у питaњу укидaњa кметствa, држaвно--прaвних променa, aфирмaције либерaлних политичких слободa, једнaкости пред зaконом, реформе aдминистрaције и судствa у либералном духу. У овом погледу постојaлa је подршкa и делa немaђaрa.

Aгрaрно питaње изaзивaло је пуно више недоумицa. Иaко је зaконско укидaње феудaлних односa поздрaвилa већинa стaновништвa, ипaк су се јaвили енергични зaхтеви у смеру повећaњa дометa aгрaрног зaконодaвствa. У склaду с тим рево-луционaрнa мaђaрскa влaдa је спровелa одређене измене и предвиђaлa је доно-шење нових зaконa који би у корист сиромaшнијих слојевa проширили почетне реформне зaконе. Међутим, реaлно гледaно, у тaдaшњим условимa није могло бити речи о подели земље свим сељaцимa, кaко су то нaјсиромaшнији прижељкивaли. Отворени сегменти aгрaрне проблемaтике кaо и околност дa је социјaлнa стрa-тификaцијa у нaродносним облaстимa често одговaрaлa и нaционaлној, пого-довaлa је нaционaлистичкој пропaгaнди немaђaрa, те је онa обилaто и коришћенa. С друге стрaне, кaд је дошло до војне интервенције цaрске војске против мa-ђaр ске влaде, сељaштво у Мaђaрској је мaсовно, истрaјно и одлучно стaло у одбрaну револуционaрних тековинa све до конaчног војног порaзa револуције.49 Немојмо зaборaвити дa је пaртиципaцијa друштвa у револуцији и легитимaцијa револуционaрних тековинa билa толико јaкa дa је мaђaрскa револуцијa моглa бити порaженa тек после годину дaнa рaтних оперaцијa и уз мaсовну руску војну помоћ.

Концепт уједињењa интересa нaјслaбије резултaте дaо је нa пољу односa Мaђaрa и немaђaрa, иaко ни нa овом пољу није потпуно зaтaјио. Нaпредним елементимa немaђaрских етничких зaједницa је грaђaнски преобрaжaј био вaжaн слично кaо Мaђaримa, међутим неки од њих, попут Хрвaтa, Србa и Румунa, смaтрaли су дa би у оквиримa мaђaрске политичке зaједнице нaјвише користи имaли упрaво Мaђaри, те дa потпуно искоришћaвaње свих могућности грaђaнског

49 A. Gergely, A reformkor. A polgári átalakulás programja.

101

преобрaжaјa немaђaримa може гaрaнтовaти сaмо њихово признaвaње зa посебне нaције и у склaду с тим формирaње aутономних територијa у оквиримa Угaрске или Хaбзбуршке монaрхије, кaо одговaрaјућих прaвно-политичких оквирa зa зaдовољење нaционaлних, кутурних, језичких, економских и других aспирaцијa. У склaду с тим, политичкa елитa Хрвaтa и Србa a делимично и Румунa није се слaгaлa сa лaбaвљењем везa Крaљевине Мaђaрске сa бечким двором, формирaњем мaђaрске влaде и њеним широким ингеренцијaмa. Штавише, они добрим делом нису прихвaтили влaст мaђaрске влaде. У вези с тим рaзвио се оружaни устaнaк Србa и Румунa против револуционaрне мaђaрске влaде. Јевреји, Немци и Руси-ни су смaтрaли дa немaју потребне услове зa ствaрaње територијaлне aутономије, односно дa своје интересе могу зaдовољити у оквиримa мaђaрског друштвa, те су подржaли мaђaрску револуционaрну влaду.

Мaђaрски политичaри су били искрено изненaђени чињеницом дa су немaђaр-ски политичaри нaционaлни прогрaм стaвљaли испред социјaлног и либерaлног политичког прогрaмa. Бертaлaн Семере је у својим мемоaримa после пропaсти револуције нaглaшaвaо дa новоформирaнa мaђaрскa влaдa није предузимaлa посеб-не мере у вези сa нaродностимa у Угaрској због тогa што је веровaлa дa је укидaње кметствa, грaђaнскa једнaкост, политичке слободе, односно слободa говорa, штaм пе и удруживaњa, a у случaју Србa и проглaшење потпуне рaвнопрaвности сa кaтоличком вером, уз сaмоупрaву нa пољу школствa и вере, довољaн гaрaнт слободног нaционaлног рaзвиткa, тaко дa одређене специфичне мере усмерене нa прецизно (зaконско) зaокружење нaродносних прaвa нису потребне.50

Нa крaју бисмо могли констaтовaти дa је концепт уједињењa интересa једaн широко зaмишљен, aли динaмичaн и међусобно повезaн системa либерaлних идејa, нaстaо током дужег историјског периодa, рaдом бaр две генерaције инте-лек туaлaцa и политичких делaтникa и усмерен нa изнaлaжење теоријских и прaктичних могућности спровођењa грaђaнског преобрaжaјa друштвa чије су се добре стрaне, aли и погрешке, покaзaле током Vormärz-a и у околностим револуционaрних збивaњa 1848/1849. године. Покaзaло се дa се добро промиш-ље ном, крaјње истрaјном, вишеслојном (економскa и политичкa сферa, културнa и нaучнa делaтност, итд.) и повезaном политичком aкцијом може чaк и у веомa неповољним унутрaшњополитичким и међунaродним околностимa успешно рaди ти нa промени читaвог устaвног пa и друштвеног системa. Револуционaрни догaђaји и одлучност коју су покaзaле широке нaродне мaсе (сељaштво, грaђaнски слојеви, интелигенцијa, знатан део племствa) супротстaвљaјући се оружaној интервенције aустријске и руске цaрске војске докaзaли су дa је прогрaм мaђaрских либерaлa био успешaн и у сaглaсности сa интересимa већине стaновништвa земље. Улогa и знaчaј револуције зa успешност оствaрењa циљевa либерaлног прогрaмa остaје отворено питaње и предстaвљa зaхвaлну тему зa дискусију, односно зa дaљa истрaживaњa. Чињеницa јесте дa су револуционaрне околности омогућиле огромaн успех либерaлa, aли дa су и довеле до околности које су спровођење прогрaмa до

50 B. Szemere, Szemere Bertalan miniszterelnök emlékiratai az 1848/49-iki magyar kormányzat nemzetiségi politikájáról, Budapest 1941, 76.

102

крaјa и онемогућиле и нa крaју пролонгирaле зa двaдесет годинa. Тих двaдесетaк годинa је пaк покaзaло дa се неке прогрaмске тaчке либерaлног прогрaмa могу оствaрити и у оквиру aпсолутистичког режимa (опште опоре зивaње, ослобођење кметовa, прaво нa посед, једнaкост пред зaконом) и без оствaривaњa целог пaкетa либерaлних реформи, нпр. без слободе говорa и окупљaњa, без пaрлaменту одговорног министaрствa, итд.51 С друге стрaне, либерaлнa решењa из 1848. су после 1867. већ постaлa мaње демокрaтичнa, чaк помaло зaстaрелa (социјaлнa пробле мaтикa), нaрочито у нaгодбaшком aмбијенту који је онемогућио рaзвој ис-тински демокрaтичног прaвног системa.

51 A. Gerő, Szabadelvűség és konzervativizmus, Rubicon, br. 17, Budapest 1992.

103

ZOLTAN GYÖRE Ph. D

AN “INTEREST RECONCILIATION” CONCEPTIONAS THE BASIS OF HUNGARIAN LIBEARALS’

REFORMATION POLICY IN VORMÄRZSummary

Aft er the Kingdom of Hungary territories reunifi cation at the beginning of 18th century, numerous grave consequences of lengthy wars with Turkish empire and Austrian Monarchy became apparent. It appeared that the above mentioned consequences rehabilitation required a lot of time, work, resourcefulness and corresponding political circumstances. Hungarian society elite became fully aware that their society could bear all the profound changes within the Hungarian government and society along with all the challenges that political events imposed within a broader European context successfully only if it was ready to undergo some radical and systematic changes. From the 70s of 18th century to 1830, an opinion emerged that a feudal structure needed demolition along with constitutional regulation, legal system and social relationship changes within liberal civil spirit.

Interest reconciliation concept became a nucleus of liberal Hungarian opposition program. It was a broad-minded and dynamic system of liberal ideas aimed at the exploration of theoretical and practical capabilities of civil metamorphosis. In addition, it gravitated towards feudal relations abolishment, in order to unite the interests of nationally, religiously and socially quite diff erentiated population of the Kingdom of Hungary by individual and civil liberties amplifi cation to the entire above mentioned population, regardless of religious, national and social affi liation; by means of economic and civilization development.

It became apparent that even in completely unfavourable internal and foreign political circumstances it was quite possible to act on constitutional as well as social system change successfully, by means of carefully premeditated and persistent political activity. Some program objectives of liberals were fulfi lled already in a pre-revolutionary period, however, it appeared that an interest reconciliation regarding national programs would be most diffi cult ones to achieve. Special obstacle was a liberal policy of gradual Magyarization of the non-Magyar population as well as some of the nationalities special, clearly formulated, national programs.

In the spring of 1848, revolutionary circumstances enabled liberals to attain great success, however, they also disabled the liberal program consistent implementation at the same time and eventually postponed it for a period of twenty years. At the same time the above mentioned revolutionary occurrences and decisiveness demonstrated by the grass-roots (peasantry, middle-class, intelligentsia and a great part of nobility) by opposing Austrian and Russian imperial armed forces intervention they substantiated that the program of Hungarian-liberals was successful and pursuant to the interest of most of the country’s population.

105

Мр ДЕЈАН ЈАКШИЋ UDC 551.21 (497.113)”17”

ОДЈЕК ЕРУПЦИЈЕ ИСЛАНДСКОГ ВУЛКАНАЛАКИ У НАШИМ КРАЈЕВИМА

Сажетак: У раду се говори о вишегодишњим климатским последицама које је проузроковала ерупција исландског вулкана Лаки 1783. године у нашим крајевима, пре свега у Бачкој, Банату и Срему, по примећеним траговима забележеним у ар-хивским документима, историјским књигама и записима савременика. У уводном делу наглашава се важност проучавања катастрофа (ерупција) и климатских про-мена јер утичу на историјске догађаје, друштво и културу. Сумирају се, потом, ре-зултати и закључци проучавања ерупције Лакија у светским оквирима и спомиње утицај Малог леденог доба. Прате се вести о летњим (кише, олује, град) и, у већем броју, зимским (мраз, лед, снег) елементарним непогодама на нашем терену, о здравственом стању становништва и сточним болестима. Анализирају се стање и изливање већих водених токова и штете настале од поплава. Прате се мере и акције власти за помоћ пострадалим и превазилажење настале ситуације.

Кључне речи: Лаки, вулкани, елементарне непогоде, Мало ледено доба, клима, зима, поплаве, глад, Бачка, Банат, Срем, Бачка, жупанијe, Дунав.

Последњих деценија научна јавност се све више бави утицајем природних сила на планету Земљу и живот људи у прошлости. То је, са једне стране, после-дица сазнања да је Земља више пута претрпела катастрофе које су претиле да униште саме основе живота, а са друге стране, свести да се нека од њих може по ново догодити. Проучавају се, заједно или одвојено, земљотреси, цунамији, вул канске ерупције, удари метеорита, поплаве, суше, разне временске непого-де и др. Због очигледних и брзих климатских промена, условљених умногоме и људ ском делатношћу (глобално загревање), расте занимање за повезаност карика ланца временских прилика за узроке и последице климатских чинилаца. Оправ-дана је бојазан да ће човечанство и поред великог технолошког напретка бити беспомоћно пред могућом катастрофом; свет какав данас знамо у потпуности би се променио.

106

Вулкани су једна од природних сила које су изазивале катастрофе у којима су страдале старе цивилизације и савремене културе. Сетимо се само последи-ца ерупција у историјско доба: Тере (око 1645 г. п.н.е), Везува (79), Етне (1669), Тамборе (1815), Кракатауа (1883), Монт Пелеа (1902), Св. Хелене (1980) итд. Да-нас се открива да вулкани, поред директних последица експлозије и удара, услед избацивања пепела и отровних гасова у атмосферу, изазивају знатне и дуготрајне климатске промене које осети цела планета а не само непосредно окружење. Променом природне средине у којој људи живе, загађењем, појавом „година без лета“, киселим кишама, изазивањем суша, поплава, миграција, епидемија и глади, ерупције утичу на историјске догађаје, друштво и културу.1

Једна од најснажнијих ерупција модерног доба започела је 8. јуна 1783. године када је после вишевековног мировања (936–940) прорадио вулкан Лаки (Lakigígar) на југу вулканског острва Исланда. До 7. фебруара 1784. године избацио је огром-ну количину базалтне магме, прашине, сумпорних и флорних једињења, што је за последицу имало повећану смртност, климатску нестабилност и ефекат хлађења северне земљине хемисфере са знатним социјалним последицама. Разуме се да је због саме експлозије, глади и флорног тровања Исланд најгоре прошао. Отровни облак сумпор-диоксида, потпомогнут необично врућим летом, ваздушним при-тиском и ветровима, кренуо је у кружни поход преко северне, средње и западне Европе, изазивајући хиљаде смртних случајева током лета 1783. и у зиму 1784. године. Преко Скандинавије стигао је у Праг 17, Берлин 18, Париз 20, а у Велику Британију 23. јуна, магла је била таква да бродови нису могли да плове. Процењује се да је од тровања сумпором, током пољских радова за време „пешчаног лета“, у Британији умрло 23.000 људи само током августа и септембра. Загађење је изаз-вало страшне олује и провале града који је широм Европе убијао и стоку. Олујну јесен је следила страшно дуга и хладна зима, најсуровија у протеклих 250 година. Када су се снег и лед напокон отопили 1784, уследиле су велике поплаве. Неколи-ко година владали су екстремни временски услови, у Француској је вишегодишња комбинација елементарних непогода допринела избијању преломне Француске револуције 1789. године.2

Ерупција Лакија допринела је врхунцу онога што је данас у науци познато као Мало ледено доба – периода захлађења, што се догодио после топлога периода средњега века. Сматра се да је оно у пуној мери трајало од средине XVI до сре-дине XIX века, са узроцима у смањеној активности Сунца и појачаној вулканској активности. Мало ледено доба је донело изразито хладне зиме у многим дело-

1 Jelle Zeilinga de Boer, Donald Th eodore Sanders, Volcanoes in human history: the far-reaching eff ects of major eruptions, Princeton 2002. У овом раду нећемо се шире бавити тео ри-јом вулканизма, физичким и хемијским процесима.

2 http://en.wikipedia.org/wiki/Laki; Литература о последицама ерупције Лакија, као и о вулканима уопште, на енглеском језику је заиста огромна па нећемо посебно истицати неки рад. Вид. http://books.google.com/, са кога је преузета већина дела на енглеском језику за овај рад, осим: Gunnar Karlsson, Iceland’s 1100 Years: History of a Marginal Society, London 2000, 178–181.

107

вима света, невоље европским сељацима, повећану смртност, миграције, периоде глади, побуне због несташица и друге узроке, чиниоце и пратиоце историјских догађања. Дуго година снег је био много већи, него у годинама пре и годинама по-сле, и много више месеци копно је било њиме прекривено, глечери су се ширили, реке замрзавале. Многа пролећа и лета била су хладнија и влажнија од уобичајног, иако је постојала променљивост. Сељаци су променили термине сетве и жетве да би се прилагодили скраћеним и непоузданим временима, повољнијим за усеве; виногради су нестали у многим северним подручјима.3

Иако су трпели последице, људи ван погођеног региона пре постојања средста-ва масовне комуникације углавном нису били свесни оваквих догађања у далеким крајевима света. Наука, пак, није успоставила везу између временских прилика и вулканске активности. Ерупција Лакија, десивши се у погодно време зачетака на-учних дисциплина, представља знатан помак у научном сагледавању природних сила јер су умни људи почели да се питају о узроцима несвакидашњих времен-ских околности. Пуно оновремених записа говори да су савременици знали да се нешто ванредно дешава. Тако енглески природњак Гилберт Вајт (Gilbert White), чије је дело међу најштампанијим на енглеском језику, описујући „застрашујуће феноме“ те чудне године (горе наведеном он додаје и метеоре), закључује да „ништа попут тога није забележено у људском памћењу“.4 Свестрани ум чувеног Бенџамина Френклина (Benjamin Franklin) први је, и једини у то време, дошао до тога да је узрок за погоршање времена у северним крајевима вулканска активност на Исланду.5

*Ове прилике убрзо су остале заборављене све до новијег времена када су при-

родне и друштвене науке почеле помно да проучавају катаклизме у прошлости и да наново откривају њихова дејства. Дошло је до праве бујице радова, писаних са раз-них полазишта, који се баве оваквом тематиком. Литература о Лакију и његовом утицају, нарочито на енглеском језику, заиста је импозантна. Проучени су сви извештаји, забелешке савременика, новински натписи, књиге умрлих, направљени прорачуни броја настрадалих и реконструисани догађаји. Међутим, код нас до сада није обраћана пажња на ову област, истраживања и литература готово да не постоје. Овај рад има за циљ да покрене размишљања, попуни празнину, укаже на околности које су утицале на историјске процесе и људе, без њиховог знања.

Позабавићемо се последицама које је та далека ерупција произвела у нашим крајевима тих година, пре свега у Бачкој, Банату и Срему, по примећеним траго-вима забележеним у архивским документима, историјским књигама и записима

3 http://en.wikipedia.org/wiki/Little_Ice_Age; http://www.eh-resources.org/timeline/timeline _lia.html

4 Gilbert White, Th e Natural History and Antiquities of Selborne, Letter LXV (1789), London 1853, 198–199.

5 Benjamin Franklin, Meteorological imaginations and conjectures, у: Th e works of Benjamin Franklin, Volume VI, Boston 1856, 455–457. Додуше, Френклин спомиње вулкан Хеклу.

108

савременика. Ослонићемо се највише на приступачне нам жупанијске фондове из тих територијалних области, преко којих се преламао целокупни живот тога времена и кроз које га можемо сагледати.

Разуме се да код нас нису могле да се осете директне последице као на Ислан-ду, нити нас је походио, бар не у већој мери, отровни сумпорни облак. Овде су се могле осетити индиректне последице из средње Европе и оне које су погодиле већи део северне хемисфере: топлота, суша, олује, громови, град, затим екстремна хладноћа, лед и снег и, напокон, поплаве. Све то, као и пропратни ефекти, резул-тирало је несташицама, глађу, страдањем, смрћу и болестима људи и животиња.

Разноврсне временске неприлике смењивале су се у нашим крајевима, из крајности у крајност, кроз променљиви XVIII век изазивајући неизмерне штете, отежавајући ионако тежак живот, доносећи осећање несигурности и страха: по-плаве/суше, „љуте зиме“/жеге итд. Са временским приликама, посебно зимама, тесно су повезане велике глади и помори.6 Може се рећи да су људи били већ навикнути на такве неприлике не примећујући размере догађаја тих година после Лакија, па оне нису оставиле дубљег трага у литератури и памћењу.

Да је 1783. година од почетка била нередовна сведочи забринутост централних власти (Угарско намесничко веће) за извештаје из Бачке жупаније да је у кратком временском периоду (март–мај), нарочито на подручју Горњег среза, умро велики број људи.7 Уследило је преиспитивање узрока зашто је до тога дошло, да ли због нестручности и недостатка медицинских радника, сиромаштва или израбљивања. На крају је закључено да је главни узрок неприхватање понуђених лекова, не по зи-вање хирурга и препуштање судбини.8

Лето 1783. године, иначе веома топло, донело је нестално време са влажним ваздухом, јаким кишама, олујама и градом. Температуре су биле екстремне, дани су били претопли а ноћи изразито хладне. Силне кише уништиле су, тако, усеве житарица у (Руском) Крстуру, а у вршачком крају „година 1783. донела је тучу која је уништила трећину бербе, и по виноградима и по њивама“.9 Жупанијски физик Јожеф Бики (Büky) обавештава Бачку жупанију да због несталности времена могу настати неке епидемијске болести, а једини лек је да се вода меша са сирћетом и

6 Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, приредио Александар Фотић, Београд 2005, 524, 536–540 (Радивој Радић); Душан Ј. Поповић, Историја Срба у Војводини, књ. 2, Нови Сад 1959, 250, 253; Љубомир Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд – Сремски Карловци 1927, 315, 330, 333 (бр. 1368, 1494, 1547); Исти, Ста ри српски записи и натписи, II, СКА Зборник ИЈК СН, Београд 1903, 41, 61, 119, 129, 267, 270 (бр. 2306, 2420, 2758, 2810, 3518, 3539). Забележене су страшне зиме: 1713, 1717, 1725, 1739, 1745, 1749, 1750, 1754, 1763, 1789, глади: 1715, 1716, 1723, 1740, 1749, 1750, 1763, 1764, 1781–1783, 1787, 1793, 1796.

7 Архив Војводине, Нови Сад, Бачко-бодрошка жупанија, 1783/256, 1783/357 (у даљем тексту: АВ, ББЖ).

8 Исто, 1784/118а; Лајчо Матковић, Бачко-бодрошка жупанија (1688–1849), Каталог ода б-ра них садржаја докумената, свеска 5 (1780–1784), Нови Сад 1994, 1784/73–73д (стр. 102–103).

9 Исто, 1783/299; Феликс Милекер, Повесница Слободне краљевске вароши Вршца, св. 1, Панчево 2005 (репринт из 1880), 161.

109

пије месец дана.10 Ипак, у децембру, он извештава да нема примећених знакова епидемија. Изузетак је била једино Кањижа где је много људи оба пола оболело од чирева и тешких болова зглобова, из њему нејасних разлога.11

Отпочела је „љута зима“ 1783/84. године, са вишедневним мразевима, мећавама, снегом и ледом. Један свештеник у сремском селу Шуљам сматрао је вредним поменути да је 5. јануара (напокон) било лепо време.12 Велика хладноћа стегла је Банат, мештани Готлоба молили су помоћ јер их је приликом рада, на који их је послао сеоски кнез 5. и 6. јануара, ухватила таква хладноћа да су промрзли. Били су смештени у болници у Великом Бечкереку (Зрењанин) а двојица су умрла.13 Жупанијски физик приликом визитације Јанковог Моста није затекао никакву заразну болест али је известио Торонталску жупанију да је више људи оболело од грознице и отеклина (humores in corpore) као последице хладног времена и лоше исхране.14

Посебно у средњем Банату, по местима дуж данашње српско-румунске границе, пуно стоке је страдало и оболело због оштре зиме почетком 1784. године.15 Уопште, те и следеће зиме оболело је и помрло много за живот и рад неопходне стоке.16 Налажући мере предострожности којима би требало да се спречи појава сточне куге после изузетно дуге и оштре зиме, бечки професор ветерине Готлиб Волштајн (Gottlieb Wolstein) забележио је своје оштроумно и истинито запажање да се такве појаве у природи не догађају без разлога, па га и ова „осебујна“ зима мора имати.17

Дунав је дуго био окован ледом који је онемогућио пловидбу и коришћење приобалних путева за вучу лађа.18 Када се лед напокон повукао и кад је стигао водени прилив из подунавских земаља, уследила је поплава великих размера у приобаљу. Огромне штете причињене су местима на северу Бачке: Батмоноштор, Даутово, Сантово, Берег (Бачки Брег), Колут. Опустошена су земљишта, угинула је

10 АВ, ББЖ, 1783/300. „Praecedentem ferventem aestum excepit imbrosus et subfrigidus aer cui succesive calidissimi dies, noctes vero satis frigida.“

11 Исто, 1783/300а. „...oppido Kanisa in Processus Tibiscanus ubi complures homines utri-usque sexus variis excusionibus, ulceribus et profundissimis artum doloribus vexatos inveni, cujus mali, ut mihi genuina indoles ilatus illucescere...“

12 Петар Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 1, Нови Сад 1993, 571 (бр. 2147). Датум је највероватније писан по јулијанском календару па би то, у XVIII веку, био 25. децембар 1783. по грегоријанском.

13 Архив Војводине, Нови Сад, Торонталска жупанија, 1784/1519 (у даљем тексту: АВ, ТОЖ).

14 Исто, 1784/421.15 Исто, 1784/457. Спискови обољења по срезовима и местима.16 АВ, ББЖ, 1785/556, 1785/558.17 АВ, ТОЖ, 1784/647. „Ova zima je duga, je osztra, je proti preszesnye zime prek reda

jakssa; y kajti nikad nebiva v nature prez china, tak stimam, da takasse ova oszebuina zima szvoga china imati mora“.

18 АВ, ББЖ, 1784/146, 1784/153.

110

стока, уништене су кошнице.19 Новосадски магистрат слао је вишим институцијама табеларне извештаје о стању текућих вода.20

Поплаве су пролећа 1784. године погодиле ионако плавно земљиште северо-западног Баната, између Мориша и Тисе, тако да је личило на једно велико језеро. Због воде која се испречила између Мокрина и Црне Баре Великокикиндски дистрикт тражио је да Торонталска жупанија осигура поштански саобрађај те достави лађу за ту намену „јер се у Мокрин без ње не може доћи“.21 Табеларни пописи штете и извештаји говоре о великим недаћама на том ширем међуречном подручју, од поплава и отапања снега страдала су села, пустаре, канали, путеви, вртови, усеви, коњи, стока. У северним срезовима Торонталске и Тамишке жупа-није за спасавање пострадалих ангажована је чак и војска.22

Од јесени 1783. године пореметио се редован след пољопривредних радова, што се одразило на наредне године и радне циклусе: орање касни, изостаје сетва због снега и стајаће воде, жетва изостаје, ипак понегде је снег заштитио засејане површине.23 У неким крајевима плода није било ни за семе.24 Власт на свим нивоима у Хабзбуршкој монархији, подстакнута извештајима са разних страна, забринула се за редовно снабдевање, несташице, наплату пореза и несметано одвијање пољских радова. У Бачкој се подложницима изашло у сусрет опростом или умањењем пореза, а у Банату је Краљевска комисија утврђивала разлоге за пореске заостатке, као што су поплаве и празне сесије.25

Зима 1784/85. није била много лакша од претходне. Затим су уследиле велике поплаве. Због обилних снегова у марту и стајаће воде претила је озбиљна опасност од несташица. Коморске и жупанијске власти морале су ближе сарађивати ради предупређења нежељених последица и помоћи настрадалима.26 Тиса, Мориш, Бегеј, Тамиш, Златица и други водени токови донели су изузетно велику коли-чину воде која је и куће носила – најгоре је поново прошла равница наспрам ушћа Мориша у Тису, као и више места у оклини Великог Бечкерека.27 Нарочити на-пори су уложени да се одржи мрежа канала у Банату контролисањем излива и

19 Исто, 1784/282.20 Dobrinka Gavrić, Draginja Tomin-Ramadanski, Jovan Valrabenštajn, Magistrat slobodnog

kraljevskog grada Novog Sada (1748–1790), analitički inventar, Novi Sad 1982, Fasc. 2E/784 (стр. 68).

21 АВ, ТОЖ, 1784/546.22 Архив Војводине, Нови Сад, Тамишка жупанија, 18/57, 19/74, 20/5, 22/96 (у даљем

тексту: АВ, ТАЖ); АВ, ТОЖ, 1784/1387, 1784/1392, 1784/1458, 1784/1469. 23 АВ, ТАЖ, 25/90; АВ, ТОЖ, 1784/888, 1785/832.24 Љубомир Стојановић, Стари српски хрисовуљи, акти, летописи, типици, поменици,

записи и др, Споменик СКА III (1890), 198. ���� ��� �� �� � �� ��� ���� �� �� � �� �� �������� �� ���� .

25 АВ, ББЖ, 1784/339, 1784/371; АВ, ТОЖ, 1784/721.26 АВ, ТОЖ, 1785/361; АВ, ББЖ, 1785/784, 1785/974; АВ, ТАЖ, 29/85.27 АВ, ТАЖ, 25/30, 25/104, 28/30, 31/67; АВ, ТОЖ, 1785/778.

111

стабилизацијом насипа, на Бегејском каналу је било упослено у једном тренутку чак 11.000 људи.28

У пролеће и лето 1785. поново су уследиле олујне неприлике. У свим местима средње и југозападне Бачке лед (град) је покосио усеве, подземне воде деловале су заједно са набујалим Дунавом.29 Подземне воде уништиле су куће, ливаде, оранице многих мештана Филипова (Бачки Грачац), Букина (Младеново), Плавне, Селенче, Парабућа (Ратково), Старе (Бачке) Паланке, Гајдобре, Кулпина.30 Становници банат ског села Елемира молили су новчану помоћ или ослобађање од пореза, будући да их је 18. маја погодила „божја казна“ у виду незапамћеног града који им је уништио целокупне усеве.31

Ускоро су се прилике почеле враћати у нормалу, број несрећа и ванредних ситуација свео се на уобичајени ниво. Истина, Дунав је и наредних година, услед прилива са севера, наставио да прекомерно плави приобаље, 1788. и касније радило се на санацији и помоћи (Обровац, Крстур, Кула) или премештању подунавских места даље од реке (Сонта).32 Спорадично чују се, такође, вести о великим штетама, незапамћеном невремену, неочекиваном леду, али у локалним размерама.33 Што се тиче Баната, опхрваног ратним приликама, упадљиво је одсуство сличних вести, за разлику од претходног периода, али је извесно да су проблеме правили већи водени токови. Тако становници српског дела Чанада моле да буду ослобођени пореза због изливања Мориша и елементарних непогода.34 Такве вишегодишње нередовне хидролошке прилике свакако су убрзале размишљања о изградњи насипа и нових регулаторних водених токова какав је огромни пројекат Великог бачког канала (1793).

У нашој и светској историји забележена је још преломна 1789. као гладна и тешка година, са јаким зимама на почетку и крају, чије се климатске карактеристике повезују са утицајем Лакија. Посебно је била опака зима 1789/90, са дубоким снегом, вишедневним мразевима и ледом, носећи са собом многе људске и животињске

28 АВ, ТАЖ, 26/126; Митар М. Крејић, Тамишка жупанија (1779–1849), Каталог одабра-них садржаја докумената, свеска 2 (1782–1784), Нови Сад 2008, 22/96 (стр. 173), 22/134 (стр. 175), 23/37 (стр. 184).

29 АВ, ББЖ, 1785/701, 1785/1314–1337. Детаљно су наведена имена пострадалих у местима Шову (Равно Село), Парагама, Деспот Сент Ивану (Деспотово) и Обровцу, Бођани-ма и Каравукову (поплаве).

30 Лајчо Матковић – Тадија Гросингер, Бачко-бодрошка жупанија (1688–1849), Каталог одабраних садржаја докумената, свеска 6 (1785–1787), Нови Сад 1995, 1785/1566–1572 (стр. 27), 1785/1695 (стр. 31); АВ, ББЖ, 1785/1143.

31 Дејан Јакшић, Торонталска жупанија (1731–1849), Каталог одабраних садржаја доку-ме ната, свеска 1 (1731–1785), Нови Сад 2008, 1785/1493 (стр. 192).

32 Лајчо Матковић – Тадија Гросингер, Бачко-бодрошка жупанија (1688–1849), Каталог одаб раних садржаја докумената, свеска 7 (1788–1789), Нови Сад 1996, 175/160 (стр. 28), 177/69 (стр. 359), 180/102, 180/108 (стр. 48), 181/24 (стр. 50), 194/153 (стр. 104); АВ, ББЖ, 198/104, 200/7а.

33 Исто, 176/87 (стр. 31), 183/94 (стр. 60), 192/78 (стр. 93).34 АВ, ТОЖ, 1788/81.

112

смрти од глади и ниске температуре.35 У јеку последњег аустријско-турског рата (1788–1791) понтонски мост код Петроварадина морао је због леда бити затворен у децембру 1789, а у ратном логору у сремском селу Мартинцима радници су се разбежали са кулука јер је пао велики снег.36 У Срему је зима додатно отежала очај ну ситуацију са ратним избеглицама, заразама, мноштвом преминулих и сточ-ном кугом.37 Државна власт одлучила је да од 1. маја умањи пореске стопе због елементарних непогода, а Бачка жупанија да умањи порез местима Гајдобра, Гло-жан, (Бачки) Петровац, Стара и Нова Паланка (Бачка Паланка), због оштећења усева.38

*Како се може закључити из предочених примера, ерупција далеког исландског

вулкана утицала је у знатној мери и на живот људи у нашим крајевима, а да то онда и много касније није нико знао. Постоје трагови да је међу људима, навикнутим на разне невоље XVIII века, постојала свест да се нешто ванредно дешава. Вреди проучити овакве и сличне трагове из прошлости као наук за будућност – еко-лошке катастрофе и елементарне непогоде треба схватити веома озбиљно јер нас лако могу погодити. Још се једном потврђује да оне нису позадинска илустрација, амбијент, историјске приче, већ активни чинилац историјских процеса.

35 Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, 284 (бр. 3618). � � �� � ��� ��� � �� �� � �� � ����� ����� ����� ������ � !� ��� � �� �"��# ����$ ���%$ & ���� � �'��� � �"��# ���($ ���%$ ) ��"� ��% �� �� �� �$ � ��� ����� ��� �� �� (��*� � %�� �+$ ����$� � �"�� �� �� ,% �� � - ������ � �� � *�'� � ����� � �% �� � ���.� ��( /��� � ��� ��� � 0����� /������ � ��/%��� ��+1 �� � � �� �� � �� �� ��1 �'��� 2 ����� � �� � � ����� 2 ���(� � 2 ����� � �� ���� *�� ����� % ��%� � ���$ � 3 ���� � � ����� �"�� ����.� ��%����� � �� ���� ��/�� �.

36 АВ, ББЖ, 219/52, 233/36.37 Историја српског народа, IV/1, Београд 1994, 379 (Славко Гавриловић).38 Исто, 234/87; Лајчо Матковић, Бачко-бодрошка жупанија (1688–1849), Каталог одаб-

раних садржаја докумената, свеска 8 (1790–1793), Нови Сад 1997, 240/48 (стр. 65).

113

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

НЕОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ

1. Архивска грађа фонда Бачко-бодрошке жупаније, Архив Војводине, Нови Сад, Фонд 2.

2. Архивска грађа фонда Тамишке жупаније, Архив Војводине, Нови Сад, Фонд 10.

3. Архивска грађа фонда Торонталске жупаније, Архив Војводине, Нови Сад, Фонд 11.

ОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ

1. Dobrinka Gavrić, Draginja Tomin-Ramadanski, Jovan Valrabenštajn, Magistrat slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748–1790), analitički inventar, Novi Sad 1982.

2. Дејан Јакшић, Торонталска жупанија (1731–1849), Каталог одабраних садржаја докумената, свеска 1 (1731–1785), Нови Сад 2008.

3. Митар М. Крејић, Тамишка жупанија (1779–1849), Каталог одабраних садржаја докумената, свеска 2 (1782–1784), Нови Сад 2008.

4. Лајчо Матковић, Бачко-бодрошка жупанија (1688–1849), Каталог одабраних садржаја докумената, свеска 5 (1780–1784), Нови Сад 1994.

5. Лајчо Матковић – Тадија Гросингер, Бачко-бодрошка жупанија (1688–1849), Каталог одабраних садржаја докумената, свеска 6 (1785–1787), Нови Сад 1995.

6. Лајчо Матковић – Тадија Гросингер, Бачко-бодрошка жупанија (1688–1849), Каталог одабраних садржаја докумената, свеска 7 (1788–1789), Нови Сад 1996.

7. Лајчо Матковић, Бачко-бодрошка жупанија (1688–1849), Каталог одабраних садржаја докумената, свеска 8 (1790–1793), Нови Сад 1997.

8. Петар Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 1, Нови Сад 1993.

9. Љубомир Стојановић, Стари српски хрисовуљи, акти, летописи, типици, по-меници, записи и др, Споменик СКА III (1890).

11. Љубомир Стојановиђ, Стари српски записи и натписи, II, СКА Зборник ИЈК СН, Београд 1903.

10. Љубомир Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд – Сремски Карловци 1927.

114

ЛИТЕРАТУРА

1. Gilbert White, Th e Natural History and Antiquities of Selborne, Letter LXV (1789), London 1853, 198–199.

2. Jelle Zeilinga de Boer, Donald Th eodore Sanders, Volcanoes in human history: the far-reaching eff ects of major eruptions, Princeton 2002.

3. Историја српског народа, IV/1, Београд 1994.4. Gunnar Karlsson, Iceland’s 1100 Years: History of a Marginal Society, London 2000.5. Феликс Милекер, Повесница Слободне краљевске вароши Вршца, св. 1, Панчево

2005 (репринт из 1880).6. Душан Ј. Поповић, Историја Срба у Војводини, књ. 2, Нови Сад 1959.7. Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, приредио Алек-

сандар Фотић, Београд 2005.8. Benjamin Franklin, Meteorological imaginations and conjectures, у: Th e works of

Benjamin Franklin, Volume VI, Boston 1856, 455–457.

ИНТЕРНЕТ САЈТОВИ

1. http://books.google.com/2. http://www.eh-resources.org/timeline/timeline_lia.html3. http://en.wikipedia.org/wiki/Laki/4. http://en.wikipedia.org/wiki/Little_Ice_Age/

115

DEJAN JAKŠIĆ MA

A RESPONSE OF OUR COUNTRY TOWARDSTHE ICELANDIC LAKI VOLCANO ERUPTION

Summary

Th e paper deals with a long-range climatic changes that were caused by the eruption of the volcano called Laki in Iceland that occured in 1783 and our country’s response towards it, fi rst of all in Bačka, Banat and Srem. Th e paper is based on the trails upon it that were noted down in archive documents, historiography and within the records of the contemporaries at the time. In its introduction an importance of the catastroph-ic events (eruption) study is emphasized, since they exert infl uence on the historical events, society and culture, as well. Th en the results and conclusions upon a universal study of the Laki volcano eruption are summed up and the infl uence of a Little Ice Age is mentioned subsequently. Furthermore, the paper deals with the news upon the sum-mer (rain, storm, hail) and in a greater proportion the winter (frost, ice, snow) elemen-tal (natural) catastrophes that occured in our territory then the health condition of the population along with the one of livestock diseases are followed, as well. Aft er that, the condition and larger waterways pouring out as well as the damage made by fl ooding is analyzed. Finally, the paper deals with and follows the measures and actions under-taken by the authority as an aid for the victims as well as the one for the overcoming of the situation emerged at the time.

117

Др ДУШКО КОВАЧЕВИЋ UDC 327(436-89:47:430)”1881/1887”

СТУПАЊЕ НА РУСКИ ПРЕСТО ЦАРА АЛЕКСАНДРА III И ОБНОВА САВЕЗА ТРИ ЦАРА 1881. ГОДИНЕ

Сажетак: Ступање на престо цара Александра III означило је на унутрашњем плану крај либералне ере започете у време владавине његовог оца цара Алексан-дра II и прелазак „ка полицијским начелима у унутрашњој политици“. Либерални министри поднели су оставке, њихова места заузели су људи конзервативних на-чела. Таква унутрашња политика новога цара користила је супарницима Русије, који су на рачун њеног конзервативизма ширили антируска расположења тамо где је руски утицај био традиционално најјачи на Балкану. Као у унутрашњој тако је и у спољној политици Александар III изнео своје руководеће начело: „Разумем само једну политику: из свега извлачити све што је потребно и корисно за Русију и не устезати се у извлачењу те користи, него деловати директно и одлучно. Ми не треба да водимо никакву другу политику осим чисто руске, националне, никакве друге политике не може бити и не треба да је буде“. Тако је већ на почетку своје владавине Александар III одлучио да води политику подређену искључиво ру-ским националним и државним интересима, а у сагласности са владама великих држава, у првом реду са Немачком, тиме и Аустро-Угарском, чиме је био отворен пут за обнављање Савеза три цара.

Кључне речи: Александар III, Гирс, Миљутин, Бизмарк, Савез три цара, сфере утицаја, Србија, Црна Гора.

Година 1881. донела је Русији поред значајних промена на међународном пла-ну, које су јој омогућиле да изађе из изолације у којој се налазила од Берлинског конгреса, и промену на царском престолу. Цар Александар II је убијен 1/13. мар-та 1881, на престо је ступио његов син Александар III. Званичне Српске новине иск рено су ожалиле цареву смрт: „…српски народ храниће у верним грудима сво јим дубоко чувство топле захвалности спрам успомене цара-ослободиоца, који је увек, у свакој прилици, посведочио своју наклоност Србима, а у једном судбо носном часу својим моћним гласом учинио Србији услугу коју српски на-род никад заборавити неће… српски народ …благосиљаће име онога цара, који

118

је Богом дану му власт на то употребио да са њих скине тешке окове срамног робовања које им је наметнула окрутна сила“. Што се, пак, политике руске владе тиче Српске новине су истицале да: „…смрт блаженопочившег цара Александра II неће ниуколико изменити политику руске царевине, него ће шта више корачати оним путем, којим је до сада вођена“. Ту своју тврдњу новине су поткрепљивале садржајем из циркулара руског министра иностраних дела Николаја Карловича Гирса, упућеног дипломатским представницима, у којем је говорио да је „Русија постигла већ потпун свој спољни развитак, те да сада нема ништа друго да жели, већ да се царевина учврсти, да се заштити од сваке опасности,…“1 Док су Српске новине прижељкивале да у руској политици све остане по старом, Видело, орган новоосноване Српске напредне странке, сматрало је да се политика „новог цара… мора… изменити једновремено у оба односа“, и да од промене унутрашње полити-ке зависи даљи развитак Русије, што ће неминовно довести и до промене спољне политике.2 За разлику од напредњака, радикали су у својој оцени манифеста од 29. априла у коме је Александар III изнео да је очување самодржавља основни задатак његове владавине, били још оштрији. Самоуправа је писала: „Место ишчекиване реформе, место покајања за све грехове и тираније, место милости и великодушја за све невине страдалнике, који труну по сибирским тумруцима, манифест огла-шава нова гоњења нове муке. Александар III се поново оглашава као самодржац. Цар Александар није могао да увиди од чега пати и за чим тежи народ руски.“3

И поред тако оштрог тона упућеног новом цару Самоуправа је добро проценила карактер Александра III, који је био „човек ограничен, али бујне и силне природе“ и који је имао сопствене погледе на унутрашњу и на спољну политику. Његови по-гледи на свет у целини су одговарали начелу „православље, самодржавље, народ-ност“, које је он настојао да „поврати у живот“ током своје владавине. Нови цар је био сушта супротност своме оцу. Још као престолонаследник он је под утицајем свога „наставника-реакционара“ К. П. Побједоносцева усвојио конзервативне по-гледе, који су у друштвеном животу Русије његовог времена били доминантни у „политичком мишљењу и пракси“ земље. Уз то, губитак оца оставио је на Алек-сандра III тежак утисак, што је он доводио у непосредну везу са реформама које је спроводио Александар II, а које су, по његовом мишљењу, у Русији порушиле вековима стваран поредак. Стога је нови цар сматрао да за „спасење“ земље од за-вереника и револуционара постоји само један пут – учвршћивање самодржавља, и искорењење другачијег мишљења, те жестока и репресивна унутрашња полити-ка. Већ у свом првом манифесту од 29. априла 1881. Александар III је изнео да је очување самодржавља основни задатак његове владавине, што је означило крај ли-бералне ере започете у време владавине његовог оца и прелазак „ка полицијским начелима у унутрашњој политици“. Либерални министри М. Т. Лорис-Меликов,

1 Српске новине, 4. и 10. март 1881, бр. 49 и 54; Д. М. Ковачевић, Србија и Русија 1878– 1889. Од Берлинског конгреса до абдикације краља Милана, Београд 2003, 142–143.

2 Видело, 8. март 1881, бр. 34: Ch. Jelavich, Tzarist Russia and Balkan Nationalism. Russian Infl uence in the Internal Aff airs of Bulgaria and Serbia 1879–1886, Berkeley 1958, 177.

3 Самоуправа, 9. мај 1881, бр. 55.

119

Д. А. Миљутин, А. А. Абаза и други поднели су оставке, њихова места заузели су људи конзервативних начела Н. П. Игњатијев (унутрашњи послови), П. С. Ва-новски (војска), Н. Х. Бунге (финансије). Таква унутрашња политика новога цара користила је супарницима Русије, који су на рачун њеног конзервативизма шири-ли антируска расположења тамо где је руски утицај традиционално био најјачи на Балкану. Тиме је реакционарни карактер самодржавља „снижавао ефикасност балканске политике Русије“. Проаустријске и националистичке снаге младих бал-канских држава користиле су ту чињеницу „за застрашивање јавности у својим земљама“.4

Александар III је много пажње посвећивао и спољној политици. Његова „за-ветна машта“ била је да поврати Русији првобитан значај међу европским држа-вама. Међутим, то нису дозвољавале унутрашње могућности земље, што је цар добро знао, али је сматрао својом обавезом да буде у току са свим сегментима државног живота, и да својим одлукама свему даје пресудну реч. Спољну поли-тику Александар III је сматрао за своју баштину, па је са пажњом читао готово сву дипломатску преписку. Колики је значај Александар III придавао спољној по-литици сведочи и В. Н. Ламздорф, који је забележио ове цареве речи: „Ако се изгуби поверење јавног мњења у спољну политику, тада је све пропало“. Како је приметио Вите, Александар III се односио према Гирсу као према свом секрета-ру за спољне послове, па се позивао на његову изјаву: „Ја сам [сам] себи мини-стар иностраних дела“. С друге стране, по мишљењу Миљутина, именовање Гирса прво за помоћника а потом и за министра спољних послова, имало је за циљ да умири Бизмарка, узнемиреног због антинемачких тенденција у спољној политици Русије. Гирс је био познат као присталица и заговорник тесних политичких веза са Немачком, што је прихватао и цар Александар III, који је и поред свих својих маштања о величини Русије и заузимању мореуза добро схватао да је земљи због економске и војне слабости неопходан мир, и због тога је прихватао савете свога министра настојећи да тако избегне међународне конфликте и заплете. Као и у унутрашњој тако и у спољној политици Александар III је изнео своје руководеће начело: „Разумем само једну политику: из свега извлачити све што је потребно и корисно за Русију и не устезати се у извлачењу те користи, него деловати ди-ректно и одлучно. Ми не треба да водимо никакву другу политику осим чисто руске, националне; никакве друге политике не може бити и не треба да је буде“.5 Тако је већ на почетку своје владавине Александар III одлучио да води политику

4 История внешней политики России, Вторая половина XIX века, Москва 1997, 20–21; В. М. Ламздорф, Дневник 1894–1896, Москва 1991, 36; С. Ю. Витте, Избранные воспомина-ния, 1849–1911, Москва 1991, 268.

5 С. Д. Сказкин, Конец австро-русско-германского союза, Москва 1974, 206. Разочаран политиком коју су заступали славенофили и несмотреношћу руске владе која се повела за њиховим мишљењем у време Источне кризе, Александар III је, сматрајући то као важну поуку за руску државну политику, о томе једном приликом рекао: „Наша несрећа у 1876. и 1877. години састојала се у томе што смо ми ишли с народима, а не с владама. Руски импе-ратор је дужан да има посла једино с владама“. (С. Д. Сказкин, Нав. дело, 205).

120

подређену искључиво руским националним и државним интересима, а у саглас-ности са владама великих држава, у првом реду са Немачком, чиме је био отворен пут за обнављање Савеза три цара.

Иако је Александар III одредио правац спољне политике који је Русија имала да води „једино у договору с владама“ великих држава, преговори између Русије, Немачке и Аустро-Угарске око обнове савеза започети за живота Александра II, показали су се изузетно тешки. Поред општих политичких интереса који су били од значаја за владе три императорска двора (монархистичка солидарност, страх пред револуцијом, међусобна заинтересованост за владавину над пољским земљама, жеља да се очува status quo на Балкану), постојао је и низ међусобних противуречности, у првом реду између Русије и Аустро-Угарске. Петроград је управо због тога одбијао да дâ свој пристанак на споразум са Аустро-Угарском, чему је тежио Бизмарк. За руску дипломатију је било пожељно да на европском континенту лиши Енглеску могућег савезника оличеног у Хабзбуршкој монархији, па је управо страх од стварања енглеско-аустро-турског блока држава усмереног против Русије терао руског цара да прихвати Бизмаркове услове за преговоре. Као што су и у Петрограду дуго премишљали пре него што су дали сагласност на спо-разум са Аустро-Угарском, и у Бечу су у почетку одлучно одбацивали могућност договора са Русијом. У владајућим круговима Монархије постојала су у то време два супротстављена погледа на питање спољне политике: први, који се залагао за савез са Енглеском у циљу заједничке борбе против Русије, ради продужетка несметане експанзије на Балканском полуострву; и други, који је сматрао да са Русијом треба начинити савез, уз истовремено разграничење сфера интереса. Све док је постојала нада у савез са Енглеском, Аустро-Угарска није желела споразум са Русијом. Долазак на власт у Енглеској либералне владе В. Гледстона (1880–1885) означио је отопљавање енглеско-руских односа. Нова енглеска влада је одбила не само да даље подржава Порту већ је од ње захтевала да испуни све одредбе Бер-линског уговора, док је према Аустро-Угарској заузела непријатељско држање због њене експанзије на Балкану. Мада није било реалних могућности да дође до спо-разума између Енглеске и Русије, „перспектива енглеско-руског зближавања упла-шила је бечки кабинет“, што је у знатној мери утицало на његову помирљивост према Русији. И Бизмарк је, такође, био неспокојан због побољшања енглеско--руских односа, због чега је настојао да Русију што пре веже уговором о савезу и у том циљу је предузео енергичне мере притиска и на Беч и на Петроград.6

После промене на руском престолу Гирс је, посредством амбасадора у Бер-лину Сабурова, обавестио Бизмарка да цар Александар III „у целини прихвата принципе и циљеве преговора“ за обнову Савеза три цара, и то не као завет сво-га покојног оца већ као своје лично уверење. Бизмарк је сматрао да је потребно промену на руском престолу искористити и за притисак на аустроугарског ми-нистра Хајмерлеа, да би он „схватио опасност“ која би могла да се јави у случају промене спољнополитичког курса Русије, јер „ако Аустрија жели да све остане

6 История внешней политики…, 226–227.

121

као пре, она је дужна да то заслужи“. Ти аргументи су се Сабурову учинили као врло важни за успех преговора, па је у свом извештају наглашавао да Бизмарк жели да држи Аустрију у неизвесности у погледу намера новога цара које су се тицале продужења преговора. Цар Александар III је на празном пољу телеграма изразио своју недоумицу написавши поводом тог плана: „Чудно!“ За руску владу тешкоће су се јавиле и приликом формулисања главних циљева који су се у пре-говорима желели достићи, јер је сваки од дипломата, учесника у преговорима, имао свој поглед. Сабуров је сматрао да је најважније питање везано за мореузе, јер се надао да ће добити пристанак Аустро-Угарске да Русија у погодном тре-нутку заузме Босфор и Дарданеле, а за узврат би јој са руске стране била обећана прерасподела сфера утицаја на Балкану, и то тако да западни део полуострва при-падне Аустрији, а источни са Бугарском Русији. Гирс и Миљутин су сматрали да је решење питања мореуза „дело далеке будућности“, а да је главни задатак руске политике „ограничење аустријске експанзије“ на Балкану. Овако различито из-речена мишљења сведоче да руски владајући кругови нису имали јасан програм деловања, него су водили политику „од случаја до случаја“. Тако се цео посао око „завршетка преговора усложњавао“ тим више што је „глава министарства“ кнез Горчаков као присталица зближавања са Француском био фактички одстрањен из преговора, док је Миљутин у њима учествовао повремено. Гирс, који је управљао министарством, „није под собом имао чврсто земљиште, а цар се колебао“. На крају је ипак победила умерена страна Гирса и Миљутина.7

Руски пројекат уговора је садржао: предлог о „благонаклоној неутралности“ савезника у случају рата једне од држава са четвртом државом; уважавао је инте-ресе Аустро-Угарске на Балканском полуострву и гарантовао политику затворе-них мореуза за ратне бродове свих нација. Осим тога, била је предвиђена прет-ходна сагласност у деловању у свим питањима која су се тицала територијалних промена на Балкану, као и могућег уједињења Бугарске и Источне Румелије. При-ликом разматрања пројекта уговора барон Хајмерле је унео неке измене, које су се главним делом односиле на право Аустро-Угарске да анектира Босну и Херцего-вину и заузме Новопазарски санџак. Руска страна се изјаснила против захтева за заузимање Новопазарског санџака, са чиме се сагласио и Бизмарк. Противљење Аустро-Угарске било је тако „сломљено“ и уговор је потписан 18. јуна 1881.8 Аус-тро-руско-немачки уговор ушао је тако у историју, аналогно консултативном пак-ту из 1873, под „звучним именом“ Савез три цара – Тројецарски савез. У пракси он није био савез у пуном смислу те речи, већ је представљао споразум о неутрал-ности у случају да једна од његових потписница зарати са неком четвртом вели-ком државом. Тај услов се морао испунити и у случају рата једне од три државе са Турском, с тим што би „гаранција неутралности била… обезбеђена под условом да претходно све три потписнице уговора постигну сагласност о циљевима рата“. То је значило да се Русија обавезала на неутралност у случају немачко-француског

7 Исто; С. Д. Сказкин, Нав. дело, 198.8 История внешней политики…, 226–227.

122

рата, а Немачка и Аустро-Угарска гарантовале су неутралност Русији ако она за-рати са Енглеском и Турском.9

У жељи да избегну међусобне несугласице три двора су и преузела обавезу да ће се „обазирати на интересе уговорних страна на Балканском полуострву“, што је значило да „било какве промене у територијалном status quо-у европске Турске могу произаћи само на основу међусобне сагласности“. Из специјалног протоко-ла, приложеног уз уговор, могло се видети какве су промене имале у виду његове потписнице. Русија се обавезала да не протестује против анексије Босне и Херцего-вине од стране Аустро-Угарске, када за то дође погодан моменат, а за узврат руска влада је добила од Беча и Берлина сагласност да се неће противити уједињењу Бу-гарске „ако се силом прилика постави то питање“. Протокол је такође обавезивао државе потписнице да „одврате Турску од војног запоседања Источне Румелије“ и границе према Кнежевини Бугарској. У случају да Бугарска покуша да угрози суседне области, а нарочито Македонију, било је одређено да ће она сама сносити одговорност. Што се тиче самог уговора, у њему је постојала једна изузетно важна одредба за Русију. Чланом 3 уговора све три државе су дале пристанак да одрже принцип затворених мореуза за војне бродове, који се заснивао на међународном праву и био потврђен и на Берлинском конгресу. Тај члан је значио пристајање Немачке и Аустро-Угарске на руско тумачење режима мореуза, чиме су „одрек-ли Енглеској право да уплови са флотом у мореузе и Црно море само на основу споразума са Турском“. Уговор је био закључен на три године, а његов садржај је остао у тајности. Поред Бизмарка уговор су потписали амбасадори Аустрије и Русије, Сечењи и Сабуров. За разлику од положаја Босне и Херцеговине, уго-вор о Тројецарском савезу није одредио јасно место Србије у односима између Русије и Аустрије. Мада је Русија после потписивања уговора о обнови савеза во-дила политику попуштања према Аустро-Угарској у Србији, она није желела да је препусти у потпуности „превасходном утицају суседне монархије“. У прилог овој тврдњи иде и објашњење које је у лето 1884. дао гроф Калноки немачком амба-садору у Бечу, рекавши да Србија није постала део аустријске интересне сфере на основу споразума Аустро-Угарске и Русије, него је до тога дошло деловањем саме монархије и вољом српског краља.10

Обновљени Тројецарски савез донео је Русији и одређене погодности, јер је уговор обезбеђивао status quo на Балкану, чиме је ограничавао експанзију Аустро--Угарске. Савез је, уз то, зауставио даље погоршање односа са Немачком, смањио је опасност на западним границама и отворио могућност обнове руско-немачких економских веза. Сам споразум је могао бити трајан само под условом да „прили-ке на Блиском Истоку остану мање или више мирне“. Да би обезбедио трајан мир, а тиме и постојаност уговора, Бизмарк је сматрао да је неопходно да следећи корак буде подела сфера утицаја између потписница уговора. Стога је он у разговору са Сабуровим посебно истицао да је значај уговора од 18. јула у томе што је отворио

9 Исто; В. М. Хвостов, История дипломатии, Москва 1974, 158–161; Ch. Jelavich, Нав. дело, 25–26.

10 С. Д. Сказкин, Нав. дело, 260.

123

пут споразуму између Русије и Аустро-Угарске, чиме су били створени услови за решење Источног питања када то обе државе буду желеле. По мишљењу Бизмарка био би учињен важан корак у даљем учвршћивању њихових међусобних одно-са ако би се обе државе сагласиле око поделе сфера интереса једном граничном линијом, и то тако што би на истоку од те линије „Русија господарила“, а на западу би Аустрији била остављена пуна слобода деловања. Сабуров, који је здушно подр-жао Бизмарков предлог, послао је у Петроград 25. децембра 1881. о томе опширан извештај. Пошто се упознао са садржајем Бизмарковог предлога, цар Александар III је сматрао да је „то апсолутно немогуће“. Његово мишљење је делио и Миљутин, који је сматрао да би подела Балкана замишљеном линијом разграничења значилa препуштање Србије и Црне Горе под окриље Аустро-Угарске: „…повлачење на-значене демаркационе линије сасвим је неприхватљиво, јер би такво решење про-блема значило потпуно предавање Србије и Црне Горе у руке Аустрије; тиме би Аустрија могла да стави под свој директан утицај део Балканског полуострва који се са њоме граничи, док би Русија била Румунијом одвојена од источног дела…, који би био препуштен нашем утицају.“ Миљутинова концепција се разликовала од Сабуровљеве утолико што је он сматрао да је најважнији циљ руске балканске политике решење словенског питања, тј. њихово национално ослобођење а потом стварање федерације балканских народа што би значило и коначно решење Ис-точног питања. За разлику од Миљутина, Сабуров је као главни циљ руске поли-тике сматрао запоседање мореуза, па је тврдио да је потребно томе подредити сва средства којима Русија располаже, а тиме и погодбу са Аустријом о подели сфера утицаја. Сабуров је стога тврдио да је могуће прихватити Бизмарков предлог и повући демаркациону линију од Дунава до Егејског мора. Реакција цара Алексан-дра III била је и овога пута негативна: „То ми не можемо допустити“. Сабуров је и даље сматрао да би та линија раздвајања, предложена од стране Бизмарка, била могућа и да би у случају да она буде прихваћена биле створене две групе неза-висних држава, једне на истоку а друге на западу. Румунијa, Бугарска, Источна Румелија и Србија сачињавале би источну групу држава под утицајем Русије, с тим што би и Цариград био под руским покровитељством. Црна Гора, Албанија, Македонија и Грчка биле би у аустријској интересној сфери, а Аустро-Угарска би добила у Солуну излаз на Егејско море.11

Извештај Сабурова показује да је за руску дипломатију положај Србије у ово време представљао врло осетљиво питање. Довољан је поглед на карту Балканског полуострва, па да се закључи како би линија разграничења између Русије и Аустро--Угарске повучена од Дунава до Егејског мора оставила Србију у аустријској сфе-ри. Сабуров је, међутим, тврдио, да би Србија свакако ушла у руску интересну сферу. Сказкин сматра да је Сабуров „овде намерно слагао“, како би Бизмарков предлог учинио прихватљивијим. Цар Александар III је, по мишљењу Сабурова, одбацио предлог о подели Балкана на интересне сфере управо због тога што је био одлучно против предавања Србије Аустрији. То је само још једном потврди-

11 Исто, 164–187, 213, 250, 263.

124

ло спремност руске дипломатије на попуштање Аустро-Угарској у Србији, али уз одрицање могућности да се она сасвим нађе под утицајем суседне монархије. Цар Александар III није прихватио ниједан од разлога које је навео Сабуров у при-лог подели интересних сфера између Русије и Аустро-Угарске: „Сва та питања су тако важна да могу имати озбиљне последице, и стога је њихово решење сада не могуће. Потребно је свестрано и дубоко размишљање о свему томе, па стога никакво хитно решење није могуће допустити“. Та царева примедба даје повода размишљању да су руски владајући кругови сматрали да су предлози које је изнео Сабуров „постали сасвим немогући“, што је значило да су они изабрали „пасив-ност на одређено време“ као једино прихватљиво решење у вођењу државних по-слова. У прилог овом закључку иде и чињеница да је руска влада и током наред-них година избегавала да се „озбиљно позабави балканским питањем“ у целини, јер није желела да подстиче његово решење и тиме доведе до нових међународних заплета које није могла да реши у своју корист. Такав став заузела је руска влада и у питању мореуза, јер је сећање на Севастопољ било свеже, а унутрашњи положај царевине несигуран, што ју је терало „на знатну опрезност и у питањима спољне политике“.12

У самој Русији је било доста противника њеном уласку у обновљени Троје-царски савез. Један од њих је био и Катков који је тврдио да за њу није нужно да буде члан тог савеза и да је неопходно да Русија очува слободу деловања, како би сачувала слободу покровитељства над словенским земљама Балканског по-луострва. Као и Катков, и Татишчев је био против савеза Русије са Немачком и Аустријом, због тога што је сматрао да је савез противан руским интересима, па га је поредио са „партијом“ која се игра утроје, а у којој су „два играча у тајном договору против трећег“. Пошто руски капитал није могао да на Балкану конку-рише аустријском, који је тамо већ заузео јаке позиције, Татишчев је сматрао да је учвршћивање руског утицаја у региону могуће остварити јачањем духовних веза са словенским народима на „основу православља, заједничке историјске судбине и традиције“. И за славенофиле је Балкан био од националног интереса за Русију, па је, по мишљењу Аксакова, ту требало „деловати заједно са словенским тежњама“, јер је само уз помоћ словенских народа Русија могла да заузме и на Балкану и у Европи место које јој и припада. Тако је словенско питање одредило и позицију славенофила према Тројецарском савезу, у коме су они видели рађање „Светог савеза“ усмереног управо против словенских народа. Аксаков је због тога тражио да се јавно обелодани да је Балканско полуострво зона руског утицаја. Политика коју је заступао Аксаков могла је у случају њене реализације неминовно да доведе до конфликта са Аустро-Угарском и Немачком, за шта Русија у том тренутку ни у војном ни у финансијском погледу није била спремна.13 Русији је био потре-бан мир на спољним границама, који је она могла да обезбеди само ослонцем на Тројецарски савез, да би с друге стране могла да се „посвети борби против свих

12 Исто, 211–215.13 История внешней политики…, 307–317.

125

извора потенцијалне опозиције у земљи“: да доведе у ред своје финансије; да завр-ши започету војну реформу и изгради флоту на Црном мору. Да би се достигли ти циљеви на унутрашњем плану, балкански народи, а превасходно Словени, морали су да уваже ту реалност у руској спољној политици. Сам цар Александар III није имао илузија како да то оствари; тај свој credo он је изнео у једној реченици: „Сло-вени треба да служе нас а не ми њих“. То је значило да су Словени морали да се покоравају сваком договору који Русија буде постигла у вези са Балканом. Тиме је руска влада пренебрегла једну важну чињеницу, да су се управо ту, „где је руска дипломатија требало да следи ставове новога цара“, десиле такве промене које су биле у директној супротности са прокламованим начелом.14

Већина балканских држава стекла је после 1878. међународно признату на-ционалну независност, тако да је она сада морала неминовно да дође у сукоб са таквим принципом у руској спољној политици. У упутству посланику у Петро-граду, председник владе Милан Пироћанац је истицао да је таква позиција Русије у супротности са независним положајем Србије који треба да уважавају и о којем треба да воде рачуна све државе па и Русија: „Ми не прецењујемо наш положај, ни нашу снагу. Ми не заборављемо ни прошлост, али ко год жели са нама да остане у пријатељству, треба да се навикне да нас сматра за независну државу, треба да не смеће са ума да је наша прва дужност да водимо рачуна о интересима српске државе и српског народа“.15 И Персијани је био свестан те чињенице, па је у једном свом извештају „истицао потребу да Русија прилагоди своје деловање тој околно-сти“. Руско министарство спољних послова није желело да се „прилагоди“, већ се придржавало раније изнете оцене да спољна политика коју води српска влада уз ослонац на Аустро-Угарску значи неминовно и удаљавање од Русије. Енглески ди-пломата акредитован у Букурешту је поводом приступања Румуније Тројном саве-зу добро уочио ту неприлагођеност руске политике, па је у разговору са српским отправником послова рекао да: „Безгранична чежња за проширењем круга своје власти наводи Русију да обесцени важност и интересе младих источних држава, па их једну по једну гура из круга свог уплива а на своју штету“.16 Руска „чежња“ за проширењем свог утицаја, уз спремност да се за постизање тога циља користе сва средства не искључујући ни револуционарне методе, и ојачала национална са-мосвест балканских народа, неминовно су довели до удаљавања и владара и влада балканских држава од Русије.17

14 Исто; Ch. Jelavich, Нав. дело, 28–29, 283.15 Исто. 16 Годишњи извештаји министарства иностраних дела Руске империје о Србији и Босни

и Херцеговини (1878–1903), Руски извори о Србији, књ.1, приредили Љ. В. Кузмичова и Д. М. Ковачевић, Нови Сад 1996, 65–66; Српско посланство у Букурешту – М. Богићевићу, Букурешт 1. октобар 1883, АС МИД ПО, 1883, ф-I, д-II, пов. бр. 1161.

17 С. Д. Сказкин, Нав. дело, 104; Ch. Jelavich, Нав. дело, 204.

126

DUŠKO KOVAČEVIĆ Ph. D

CZAR ALEXANDER III ACCESSION TO THE RUSSIANTHRONE AND THREE EMPERORS’ LEAGUE IN 1881

Summary

In its internal plan the accession to the throne of a czar Aleksandar III designated the end of liberal era, that started during the time of the rule of his father Aleksandar II, and a transition towards “police principles in the internal politics”. Liberal ministers resigned their offi ces, and people of conservative principles occupied their positions instead. Such internal politics of the new czar was useful to the antagonists of Russia. On the strength of the above mentioned internal policy conservativism the antagonists spread an anti-Russian public mood in the Balkans where the Russian infl uence was traditionally the most powerful one. In internal as well as foreign policy Aleksandar III stated his leading principle that was as follows: “I understand one policy only – to derive all out of everything that is necessary and useful for Russia and not to abstain in the above mentioned benefi t derivation but to act directly and decisively. We should not carry out any other politics apart from a purely Russian national one. Any other policy could not and should not be carried out”. So, at the beginning of his reign Aleksandar III already decided to carry out the policy subordinated to Russian national and governmental interest exclusively and in accordance with the governments of the great powers, fi rst of all Germany, by that itself Austro-Hungary as well, whereby the way towards the three czars’ alliance renovation was opened up.

127

Академик ВАСИЛИЈЕ Ђ. КРЕСТИЋ UDC 323.2.341.4(497.5:497.113)

ВЕЛИКОХРВАТСКЕ ПРЕТЕНЗИЈЕ НА ДЕЛОВЕ ВОЈВОДИНЕ

Сажетак: Како питање великохрватских претензија на делове Војводине у историографији досад није разматрано посебно, у целини, већ само парцијално, у одређеним временским периодима, аутор је на основу објављених и необјављених извора, и на темељу релевантне литературе, размотрио то питање од револуције 1848. године до наших дана. Његов закључак је да су Хрвати непрестано тражили начине да прошире своју државну територију на рачун подручја која су припа-дала и која данас припадају Војводини. У таквим настојањима позивали су се на историјско право, или национално начело, а нису презали ни од грубих фалси-фиката. Територије Војводине хтели су да се домогну због тога што су то плодне области од којих би Хрватска имала економске добити. Атаковањем на пределе Војводине Хрвати су свесно подривали Србију трудећи се да унесу раздор између становника Војводине и Србије. Упркос томе што су Хрвати према Војводини, али и не само према њој, испољавали великохрватске претензије, стално су оптужива-ли Србе за великосрпске намере. Српска политика није успевала на одговарајући начин да парира Хрватима, па је до данас, код мање упућених, остало уверење да су Срби имали великосрпских планова и апетита а да су Хрвати у том погледу били безазлени и да им је непрестано претила опасност од Срба. Овим радом по-казано је да то није било тако и да су они који су нападали друге тим нападима покушавали да прикрију сопствене апетите за туђим земљама.

Кључне речи: Војводина, Срем, великохрватске претензије, Јосип Јурај Штрос-мајер, Стјепан Радић, Влатко Мачек.

У једном раније објављеном чланку позабавио сам се питањем великохрватских настојања.1 Како сам ту показао на којим основама и с којим све образложењима су хрватски политичари настојали да прошире своју државну територију, овог пута се на томе нећу задржавати. Покушаћу само да покажем кад, како, на којим основама и с којим циљевима су Хрвати, од револуције 1848/49. до наших дана,

1 О томе види: Василије Крестић, Великохрватске идеје. Велика Србија. Истине, заб-луде, злоупотребе, Београд 2003, 243–260.

128

покушавали да се домогну појединих делова или читаве територије Војводине. Овим радом немам намеру да са свих могућих аспеката размотрим проблем ве-ликохрватских претензија на Војводину. Важна питања, као што су реакције Срба на великохрватске захтеве и држање Немаца, Мађара и Буњеваца према тим зах-тевима остаће по страни. У нашој историографији још није написан рад којим су великохрватска настојања према Војводини подробније приказана. Драгоцени подаци о тој теми расути су на разне стране па је тешко стећи увид у целину овог значајног националног и политичког питања. Имајући то у виду овим радом ћу покушати, у виду једног прегледа, хронолошким редоследом да образложим све значајније хрватске територијалне захтеве према Војводини и тако, бар донекле, попуним једну празнину у нашој науци.

Већ у време револуције 1848. године, кад су Срби из Угарске иступили са зах-тевом о оснивању своје посебне области, која би у оквирима аустријске царевине уживала широку унутрашњу аутономију, поставило се питање шта ће бити са Сре-мом и коме ће он припасти: да ли Хрватској или Војводини. То питање решено је одлукама Мајске скупштине2 и Хрватског сабора из 1848. године.3 Срем је тада ушао у састав Војводине, која је била дужна да с Хрватском ступи у равноправну државноправну везу. Том компромисном решењу, које је претпостављало савез Троједнице и Војводине, био је склон и бан Јелачић зато што је желео да се нађе на челу уједињених јужнословенских круновина: Хрватске, Далмације, Војводине и Војне крајине.

Питање Срема тиме је привремено било решено на обострано задовољство Срба и Хрвата. Међутим, кад је револуција била угушена и кад се у другој поло-вини 1849. године приступило решавању територијалног питања, Срем је постао камен спотицања између двеју нација. Срби су тражили да он буде саставни део Војводине, при чему су истицали над њим пре свега своје национално-етничко,

2 Одређујући територију проглашене Војводовине у тачки 3 је речено да њу чине „Срем с Границом, Барања, Бачка с Бечејским Диштриктом и Шајкашким баталионом и Банат с Границом и Диштриктом Кикиндским“. У тачки 4 одређено је да „Политички савез Војводовине Српске с Троједном Краљевином Хрватске, Славоније и Далмације на темељу слободе и савршене једнакости признаје, с тим да се условија овога савеза на истом темељу израде и у живот приведу“. (Р. Перовић, Грађа за историју српског покрета у Војводини 1818–1849, Београд 1952, 257, 258).

3 У законском чланку VII Сабора Хрватске, који носи наслов О савезу војводине србске са троједном краљевином између осталог је речено да „[...] сабор овај троједне краљевине, по смислу 4. точке записника србског народнога сабора од 1/13. и 3/15. Свибња т. г.., са-вез троједне краљевине са војводином Србском, из Сриема с границом, Барање, Бачке с бечејским диштриктом и шајкашким баталиуном, и Баната с границом и диштриктом ки-киндским састојећом, на темељу слободе и савршене једнакости основани, прима, и све жеље народа србског за своје собствене признаје, чега ради ће их и код приестола њих. Вели чанства и на сваком мјесту подупирати и у живот увести трудити се.

Надаље ће се одредити одбор, који ће по примјеру србског у 5. точки поменутог за-писника од србског народног сабора изасланог одбора, устав међусобних одношењах војводовине прама троједне краљевине израдити, и сабору овом за одобрење подниети.“ (Dr. Bogoslav Šulek, Naše pravice, Zagreb 1868, 253, 254).

129

али и историјско право. Хрвати нису били вољни да га препусте Србима, при чему су се позивали на државно и историјско право, сматрајући да је Срем са-ставни део Троједне краљевине. Због таквог стања требало је довести у склад две супротне правне основе, а при томе не повредити ни једну ни другу страну. Да би се нашло споразумно и по обе стране прихватљиво решење, у Бечу су безуспешно расправљали изабрани представници Срба и Хрвата. Питање је тешко било реши-ти стога што се хрватска делегација није придржавала одлука Мајске скупштине из 1848, које је прихватио и ондашњи Сабор Хрватске, него је тражила да Војводина не буде равноправни државноправни чинилац већ да се сједини с Хрватском, у њу се утопи и са њом постане „једно неразделиво тело“ са баном на челу, који би у исто време био и српски војвода. Такве захтеве Хрвата Срби никако нису хтели да прихвате, а њима је својим ауторитетом помогао и министар председник Аустрије, кнез Феликс Шварценберг, који је, полазећи од чињенице да је становништво Сре-ма огромном већином српско, посебно нагласио да предео који у свом саставу не би имао Срем, не би се могао назвати Српском војводином. Због питања припад-ности Срема односи између Срба и Хрвата били су дубоко поремећени. Ставове Срба о државноправном положају Војводине, о томе коме треба да припадне Срем и да ли хрватски бан у исто време може да буде и српски војвода заступао је тада лист Позорник. Он је у свему образлагао гледишта патријарха Јосифа Рајачића и најужег круга воjвођанског политичког руководства. Између Позорника и хрват-ских листова, као што су Славјански југ и Südslavische Zeitung, па и Гајеве Народне новине, дошло је до правог новинарског рата. Разматрајући хрватске захтеве са српског националног и верско-православног становишта, Позорник их је енергич-но одбацио оценивши их као веома опасне.

Износећи становиште патријарха Рајачића и његовог Правитељства, Позорник је пребацивао Хрватима, који су тражили да се Војводина са Троједницом сас-вим у једно тело споји, да су недоследни зато што су се у исто време залагали за успостављање потпуно самосталне Хрватске када су радили против стварања самосталне Војводине. Образложење Südslavische Zeitung-a да Срби од самосталне Војводине, због бројне премоћи Мађара, Румуна и Немаца, неће имати никакве користи и да због тога треба да пристану на спајање са Хрватском, Позорник није прихватио. Позивао се на одлуке Мајске скупштине, по чијим одредбама су сви народи Војводине проглашени за равноправне и тврдио да су се Срби већ тада изјаснили против било чије супремације. Српски лист није крио да се патријарх опире утапању Војводине у Троједницу између осталог баш због тога што зази-ре од хрватске премоћи над Србима. Као политички и верски поглавар Срба он није имао поверења у хрватског бана, па никако није пристајао на спајање бан-ског и војводског достојанства, као што није хтео да разговара ни о томе да се војвођанска управа пренесе на Банско веће у Загребу. Осим из националних, Рајачић је био против утапања Војводине у Хрватску и из верских разлога. Позор-ник је о томе написао да су напади против Срба као шизматика, који су се догађали у Хрватској, као и напади против православних свештеника и српских учитеља довољни докази да спајањем Војводине са Хрватском не би „никакву срећу на-

130

шем народу учинили, јер би то спојено једно тело имало две душе, а гдикојем је слабачком телу и једна замашна душа доста“. Поред других, и из верских разло-га патријарх Рајачић и његово Правитељство били су против обједињавања бан-ског и војводског достојанства. Они су сматрали да војвода обавезно мора да буде Србин православне вере између осталог и због тога што би хрватски бан, у случају да постане и српски војвода, увек више пажње поклањао Хрватској и њеним ин-тересима него Војводини.4

На завршетку полемике о самосталности или спајању Војводине са Троје д-ницом, и о припадности Срема, која је показала да у ставовима хрватског и срп-ског политичког руководства има много више разлика него сличности, Позор-ник, који је признавао да о сваком догађају пише „све онако, како иде у рачун Правитељству“, да брани све што учини Правитељство, да разлаже његову јавну вољу, тј. да је његов званични орган, поручио је Хрватима: „Останимо браћа, као што и јесмо, али сваки у својој кућици, у својој, макар и малој оградици, тек нека се зна међа, нека се зна који је наш, а који је ваш плот и проштац.“ Залажући се за добросуседске, пријатељске и братске односе и држећи се при томе пословице „Слогом мале ствари расту, неслогом се велике руше“, Позорник је овим речима завршио расправу са хрватским листовима: „Тешко је сада за годину дана оно одрешити, што су векови завезали, тешко је тај завежљај тако фришко одрешити, који је столећима смрзнуо и очеличио се. Томе дакле треба времена, још много и премного година.“5 Кад је убрзо после ове поруке Позорника цар Фрања Јосиф обзнанио патент од 18. новембра 1849, којим је прогласио Војводство Србију и Тамишки Банат и у његов састав уклопио Срем, привремено су обустављене све дотадашње хрватско-српске расправе око припадности те области.

У тренуцима када се ближио крај режиму Баховог апсолутизма, кад је било очигледно да ће доћи до значајнијих политичких промена у Аустрији, пита-ње Срема и његове припадности покренуо је ђаковачки бискуп Јосип Јурај Штрос мајер. Водећи рачуна о сваком кутку земље на који је Хрватска претен-довала на темељу историјског права, бискуп се двема промеморијама обратио аустријском министру-председнику грофу Јохану Рехбергу са жељом да благовре-мено издејствује најповољнија државноправна и политичка решења за Хрватску у предстојећим променама које су очекиване у Аустрији. Прву промеморију упутио је Рехбергу 10. новембра а другу 21. децембра 1860. године. Како је припадност Срема била у неодвојивој вези с будућим положајем Војводства Србије, бискуп је о том питању изнео своје становиште грофу Рехбергу у обема промеморијама. Међутим, уочљиве су јасне и не мале разлике између онога шта је написао о Срби-ма у Војводини у првој а шта у другој промеморији. У оној од 10. новембра је о националном развитку Срба у Војводини и њиховој засебној територији имао благонаклоније и умереније држање него у промеморији од 21. децембра. У обема промеморијама истицао је историјско право Хрватске над Сремом. Међутим, у

4 Василије Ђ. Крестић, Историја српске штампе у Угарској (1791–1914), Београд 2003, 100, 101.

5 Позорник Војводине Србије, 1849, 65.

131

новембру се залагао за укидање Војводине. Тада је стајао на становишту српских привилегија и ондашњих захтева Срба да о питању Војводине и обезбеђењу свог националног бића расправљају и донесу одлуке на својој посебној скупштини. По-пут Срба и он је тада био одлучно против тога да се Војводина припоји Угарској.6 Позивајући се на историјско право Хрватске на Срем, који је у време Бахова апсолутизма био у саставу Војводства, и имајући у виду сличне одлуке Сабора Хрватске и Мајске скупштине из 1848. о државноправном односу Троједнице и Војводине, бискуп се залагао за припајање Војводине Троједној краљевини, што би, по његовој оцени, задовољило и Хрвате и Србе. У сваком случају Штросмајер је, обраћајући се грофу Рехбергу 10. новембра 1860, водио рачуна о томе да Хрва-ти, „при новом стању ствари“, не претрпе „губитак једног дела своје територије“, тј. да поново не остану без Срема. Чак и у том случају ако се Србима не дозволи да се на посебној својој скупштини изјасне било за прикључење Војводине Угарској или Хрватској, истицао је бискуп, морало би се „јасно казати да се Срем мора вратити под банску јурисдикцију, пошто је од ње био одвојен само под претпо-ставком чије је испуњење правно неприхватљиво“. Тако и у том смислу писао је Штросмајер о Војводини пре но што је постало очигледно да ће Беч, под прити-ском мађарских захтева, укинути Војводину.7

Када је у децембру 1860. свима боље упућеним политичарима било јасно да ће Војводство бити укинуто и да је само питање дана када ће о њеној судбини бити донета коначна одлука, бискуп је у својој другој промеморији од 21. децембра у не-ким битним питањима изменио ранија становишта. Српске привилегије и право Срба на посебну територију, о чему је раније писао мање-више повољно, не само да више није помињао него је изричито нагласио да је мисао о постојању Војводине, као самосталне територијалне и аутономне јединице, незрела и неизвод љива. До-следно томе сматрао је да Војводину треба укинути а њену терито рију припојити тесном везом или Хрватској или Угарској. Разумљиво, био је против тога да се она спаја са Угарском, у првом реду због Срема и изузетног војно-стратегијског положаја и значаја Петроварадинске регименте и Петроварадинске тврђаве. О томе је написао да Хрвати не могу дозволити да им се одузме Срем са Петровара-динском региментом и са Петроварадинском тврђавом између осталог и зато што она временом може да буде предата у непријатељске руке. „То је животно питање за Хрватску, да Петроварадинска тврђава, која с једне стране влада Бачком и Ба-натом, али с друге чини кључну тачку за Славонију и Хрватску, остане у хрват-ским рукама“, нагласио је бискуп. Имајући у виду источно питање и улогу коју је Војна граница у њему требало да одигра, Штросмајер је упозорио грофа Рехберга да би изузимањем Срема из Хрватске и одвајањем Петроварадинске регименте од

6 У том смислу изјаснио се Штросмајер и у једној од седница Проширеног царевинског већа. (М. Cepelić, М. Pavić, J. J. Strossmayer, biskup bosansko-djakovački i sriemski, god. 1850– 1900, Zagreb, 1900–1904, 438, 439).

7 Види о томе: Vasilije Krestić, Koncepcije Josipa Jurja Štrosmajera o istočnom pitanju. Bisku-pova prepiska sa austrijskim ministrom-predsednikom Rehbergom, Istraživanja, knj. V, Novi Sad 1976.

132

осталог дела Границе, Хрватска знатно ослабила а био би нарушен иначе ванредан стратегијски положај читаве Војне границе. Да се то не би догодило, да би Војна граница и Хрватска могле да одговоре свом позиву у источном питању, било би, по Штросмајеровом схватању, најбоље читаву територију Војводине ставити у уску државноправну везу са Хрватском и тиме се лишити свих брига о њеном стратегијском положају.8

Коначну одлуку о судбини Војводине после слома Баховог апсолутизма донео је владар својим декретом од 27. децембра 1860. Тим царским актом Војводина је била укинута. Највећи део њене територије припојен је Угарској, осим Срема, који је постао саставни део Хрватске. Цепајући територију Војводине додељивањем једног њеног дела Угарској а другог Хрватској, односи између Хрвата и Срба из основа су били поремећени. Питањем припадности Срема Беч је успео да између њих убаци јабуку раздора, па су они, не налазећи правог кривца, почели узајамно да се оптужују и све више да се свађају и мразе. Међусобни односи још више су се погоршали после Благовештенског сабора и Сабора Хрватске из 1861. године. Срби су тада тражили да у састав нове територије Војводине, коју су намеравали да оснују, уђе и Срем. Они су предлагали да њихова Војводина буде аутономна област и да чини саставни део Угарске и Хрватске, да Бачка и Банат у највишој инстанци буду подређени Угарској, а Срем Хрватској.9 Међутим, само мали део хрватских политичара био је готов да удовољи захтеву Срба. Већина је то одбијала, па је због спора око Срема дошло до нових ватрених новинских и других полеми-ка, узајамних пребацивања и оптуживања.10

Колико је питање припадности Срема утицало на односе Срба и Хрвата најбоље показују речи великог жупана Сремске жупаније Светозара Кушевића упућене фебруара 1863. великом жупану Загребачке жупаније Ивану Кукуљевићу Сакцинском. Између осталог, Кушевић је тада написао: „[...] Што се пако Сриема

8 Исто, 417, 418. Кад имамо у виду овакав Штросмајеров став о Срему и Војводини онда се не могу прихватити оцене изречене у хрватској историографији да укидање Вој во-дине и припајање Сремске жупаније Троједници није уследило на захтев Хрватске. (J. Šidak, M. Gross, I. Karaman, D. Šepić, Povijest hrvatskog naroda g. 1860–1914, Zagreb 1968, 19).

9 О томе види: Јован Ђорђевић, Радња Благовештенског сабора народа србског у Срем-ским Карловцима 1861, Нови Сад 1861, 132–138.

10 Посебне расправе о Срему и његовој припадности вођене су између новосадског Србског дневника и загребачког Позора. У том хрватском листу, који је заступао интересе Штросмајерове Народне странке, огласио се и историчар Фрањо Рачки. У неколико на-ставака, под насловом Срием и Хрвати (Позор, 1861, бр. 133–136, 137), он је припадност Срема Хрватској образлагао са становишта историјског и државног права. О свему томе види и брошуру: Die serbische Wojwodschaft sfraage vom kroatisch-slavonischen Standpunkte betrachten vom X. Y. Z., Wien 1863.

Кад су због припадности Срема започеле расправе између Хрвата и Срба, новосадски лист Србобран доследно је радио на изглађивању несугласица. Сматрао је да међусобне расправе о томе шта је српско а шта хрватско треба оставити по страни, а сву пажњу по-светити подизању општег културног нивоа народа и акцији ослобођења јужнословенских области које су се налазиле под влашћу Турака.

133

тиче, ту ви [Хрвати – В. К.] наводите хисторична дата, но увиерен буди да такових имаду и Серби довољно, да је у Сриему била деспотовина сербска, да су овдие сербског народа и народње и церковне светиње, које никаква сила овог свиета не може учинити да их нејма, нити ће итко икада доказати, да је у Сриему живећи народ порекла хорватског и да је језик ког овај говори хорватски, и да ће се по тому и само на тому темељу са запостављањем сербског живља и имена овде осно-вати держава хорватска, – брате то хтиети значило би раздражење до скрајности тиерати, пак на послиедку сам себе упропастити, – но ја с мога вида держим да то ни потребно није, јер ако се тамо код вас доиста держи, да су Хорвати и Серби два брата близанца, и ако је као што Вебер [Адолфо Ткалчевић – В. К.]11 каже један језик истоветни којим обоица говоре, онда је питање зашто хоће један над другима да превалира, није ли и за једног и другог користно, штогод који у свом кругу добра и народњу циел учини, неће ли се развитком Сербства окриепити Херватство, неби ли мудро и пробитачно било Сербство своје користи ради свом могућом силом подкрепљивати, пак ако је потриебно тој намиери коју и жертву подниети? Или је можда пробитачније да учињено међусобно завјештање од 1848. у мержњу се преобрати, да Сербству се развитак предупреди, да у Хорватској сербски се живаљ сасвим удуши, да тако звана Троједна краљевина у данашњем стању остане позивајући се непрестано на своја хисторична и виртуална права? Јесу ли хисторична права свију народа вишје вриедна него сербска, јесу ли Сабо-ри хорватски од 1848. и 1861. више уставни него Сабори сербски од 1848. и 1861? Је ли Хорвати держе, да је право да се обећања и дипломе сербског народа пак и крваве заслуге не признаду? Ово су све питања која је по мом мњењу требало добро прегрунтати прије него се је онако безобзирно на Срием ударило, јер могло би се догодити да се и неотице са собственим оруђем смертоносна рана Хорвати-ма нанесе, од оних који нигда драговољно допустити неће ни да се Хорватштина ни Серпство развија и напредује?[…]“12

Ватрене новинске полемике, узајамна пребацивања и оптуживања због Срема и његове припадности трајала су више година, али су протеком времена расправе утихнуле због обостраних потреба за сложним радом и заједничким национал-нополитичким иступима. Питање припадности Срема, осим у ређим, изузетним приликама,13 није потезано све до распада Аустроугарске 1918, јер до тада није било територијалних промена које би се тицале Хрватске. Међутим, занимљиво је и заслужује да буде поменуто да је Стјепан Радић 1905. године, пишући о искључивом хрватском праву на разне покрајине у Хрватској мисли нагласио да

11 Каноник који се бавио изучавањем језика. Заступао је становиште чистоће хрват-ског језика према традиционалној, класичној граматици.

12 Василије Ђ. Крестић, Грађа о Србима у Хрватској и Славонији (1848–1914), Београд 1995, 110–114.

13 Тако је, вероватно на подстицај Бењамина Калаја, који је желео да завади Хрвате и Србе, концем зиме 1871. дошло до расправа у хрватској и српској штампи о томе да ли су Срем и одређени делови Војне границе српске или хрватске земље. О томе види: Народ 1871, 21; Zatočnik 1871, 59; Панчевац 1871, 21.

134

„Срием има остати хрватски или постати угарски“, али да никако не може бити српски.14

Оваква Радићева србофобичност у време када су сазревали услови за стварање Хрватско-српске коалиције била је само наговештај касније политике овог хрват-ског првака и његових следбеника, која се тицала хрватских територијалних претензија и намера да на рачун српских етничких простора створе колико је могуће већу Хрватску. Само тако може се схватити Радићева писана понуда дата једном Енглезу 1923. године, када се налазио у бекству, у којој је изнео „захте-ве Хрвата према Србима“. Том понудом Радић је тражио „потпуну независност Хрватске (Хрватске, Славоније и Далмације) у конфедерацији са Србијом, на бази Антанте путем уговора који би дао Словеначкој, Босни и Херцеговини, Бачкој, Ба-нату, Црној Гори и Македонији слободан избор, да плебисцитом одлуче желе ли остати везани за милитаристичку и централистичку Србију или ући у федерацију са мирољубивом и неутралном Хрватском“.15 У приближно исто време кад је Радић доставио писану понуду анонимном Енглезу, опет ради Енглеза (Бакстона и Еванса)16, из Лондона се 23. септембра 1923. обратио Председништву Хрватске републиканске сељачке странке од које је тражио да изради Земљовид Хрватска и Хрвати. Тај Земљовид, по налогу Радића, морао би да буде израђен „тако, да буде означена посебном границом Хрватска (Хрватска, Славонија, Далмација) с Међумурјем, Прекомурјем, с Крком и Каством. Друго, исто тако посебном грани-цом све земље А[устро] У[гарске] а у њима и граница Босне и Херц[еговине], те граница Б. Б. Б. (Бачка, Банат, Барања); напокон граница Црне Горе и Македоније“. Дајући упутства како треба да изгледа Земљовид, Радић је написао: „На подручју од Суботице до Јадрана треба све котаре с више од 50% Хрвата (у Босни се мус-лимански и катол[ички] Хрв[ати] рачунају наравски заједно) модрим потезима, а православни црвеним и то овако: најгушћи су потези, гдје има Хрвата преко 90%; онда преко 75%; хоће ли рисач, може и даље. Тумач на карти нека буде францески или још боље енглески.“17

Никакве сумње нема да је Радић обраћањем Енглезима и израдом Земљовида желео да интернационализује хрватско питање. Писаним поднеском којим је то учинио хтео је да оцрни Србију, да је представи као милитаристичку и централи-стичку, као земљу у којој нема демократских права и слобода, с којом демократ-ска, слободољубива и мирољубива Хрватска не може да се споразуме и са њом живи у једној државној заједници. Представивши Србију као неподесну и неспо-собну да око себе држи на окупу све наведене покрајине, понудио је Хрватску као средишњу тачку око које се, на федеративном принципу, могу сабрати Словенија, Босна и Херцеговина, Бачка, Банат, Црна Гора и Македонија. Био је то јасан покушај да се сруши Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца а да се зачне стварање

14 Hrvatska misao, 4/IV 1905, стр. 181, 182.15 Ђорђе Ђ. Станковић, Пашић и Хрвати (1918–1923), Београд 1995, 310.16 Бакстон и Еванс су посетили Хрватску при повратку из Софије.17 Оригинал овог писма налазио се у поседу покојног др Александра Влашкалина.

Њего вом љубазношћу ја поседујем копију.

135

давно сањане велике Хрватске „не од Драве до мора, него од салцбургтирол[ских] алпах до Косова и Албаније“, о којој је у своје време маштао и о њој писао један од твораца Странке права и великохрватски идеолог Еуген Кватерник.18 Да је овај закључак заснован на поуздано утемељеним доказима потврђује и сведочење британског посланика у Београду који је уочио да се у свести „пан Хрвата“ на-лази визија једне „моћне покрајине“ са центром у Загребу, која би се састојала из Хрватске, Славоније, Далмације, доброг дела Босне и Херцеговине, Барање и дела Бачке.19

У великохрватским настојањима Радић се није либио тога да фалсификује чиње нице. Већ поменути Земљовид Хрватска и Хрвати, начином на који је имао да буде „нарисан“, требало је да убеди странце да у обухваћеним областима пре-тежним бројем живе Хрвати. Служећи се неистинама он је 22. јула 1922. године дао изјаву лондонском листу Dally News тврдећи да су у областима Бачке, Барање и Баната, за које је рекао да их „неразумно и нелогично називају Војводином“, „Срби према Хрватима у посве незнатној мањини“ (!), да се тим областима не сме управљати као чисто српским земљама, „већ се у њима мора спровести плебисцит под надзором Лиге народа, с једним питањем: ’Србија – Београд или Хрватска – Загреб’.“20

И приликом прављења скица за нови програм странке из 1925. године Радић је испољио претензије према Бачкој. Био је спреман да пристане на извесне измене границе у источном Срему под условом да Хрватска добије „одштету“ у Бачкој. При томе била би извршена и коректура босанске границе тако што би Хрватској била припојена Босанска Посавина. По том плану, Бока би била издвојена из са-става Хрватске, али би јој, за узврат, били придодати делови Херцеговине.21

Наследник С. Радића, Влатко Мачек, доследно је наставио да води великохр-ватску политику свог претходника. Још за живота С. Радића он је у једном говору из 1923. године истакао да се „идеја хрватска проширила [...] од Муре до Црне Горе, од Јадранског мора до Земуна“, да се Хрватској Далмацији, „која је кроз вијекове желела да се сложи са својом сестром банском Хрватском“, придружила и Босна.22

18 Писмо Еугена Кватерника Миховилу Павлиновићу од 22. јуна 1869. види код: Ante Palavršić, Benedikta Zelić, Korespondecija Mihovila Pavlinovića, Split 1962, 121, 122.

19 Živko Avramovski, Britanci о Kraljevini Jugoslaviji: godišnji izveštaji Britanskog poslanstva u Beogradu 1921–1938, knj. prva (1921–1930), Beograd–Zagreb 1986, 44; Софија Божић, Срби у Хрватској 1918–1929, Београд 2008, 45.

20 Б. Петрановић – М. Зечевић, Југославија 1918–1984, Збирка докумената, Београд 1985, 222; Zvonimir Kulundžić, Stjepan Radić i njegov republikanski ustav, Zagreb 1988, 177.

21 “Zabilješka Marije Radić“, Zagreb, 23. III 1925. Bogdan Krizman, Korespondencija Stjepana Radića 1919–1929, 2, Zagreb 1973, 604–605.

22 Božidar Murgić, Dr Vladko Maček – vođa Hrvata, Zagreb s.d., 34. Имајући у виду овакве захтеве Мачека С. Божић је с разлогом истакла да се овако одређене границе Велике Хрват-ске нису ни по чему разликовале од граница означених на првом хрватском католичком конгресу одржаном у Загребу 1900. године. (С. Божић, Нав. дело, 49).

136

У аудијенцији код краља Александра, обављеној 4. и 5. јануара 1929, уочи про-глашења диктатуре, Мачек је у дискусији с краљем о преуређењу државе, као „хрватски простор који је требало да чини хрватску јединицу у оквиру будуће прекомпоноване Југославије, означио […] територију од Земуна до Котора. Не-што слично он је наговестио већ на састанку првака СДС у Загребу, 21. децембра 1928, када је, предлажући успостављање пет до седам покрајина у држави, сугери-сао поделу Војводине и Босне и Херцеговине између Србије и Хрватске […]“23

Попут Радића и Мачек се залагао за неку врсту плебисцита све са намером да се Југославија подели на два дела, до Дрине и преко Дрине. По једној његовој изјави из 1936. године свака покрајина: „Војводина, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија, па и Далмација, могле би да се определе како оне хоће, одно-сно, како одлуче посланици дотичних покрајина, који би били изабрани на из-борима за конституанту. Другим речима: ако Војводина хоће са Србијом – добро, ако хоће посебан положај у Србији, добро је и то. А ако хоће изван ње, добро је, ако хоће Са Хрватском заједно или посебно опет добро […]“24 Имајући у виду овакве ставове Мачека о преуређењу Југославије његов следбеник из Војводине, Дуда Бошковић, сматрао је да Хрвати „сада више не желе“ да себи припоје целу Војводину, већ само Срем до Земуна.25

О Мачековим територијалним захтевима оставио је забелешку Јован Јова но-вић Пижон, шеф Земљорадничке странке, којем се поверио кнез Павле Кара-ђорђевић. У једном сусрету између кнеза и Мачека, до којег је дошло пре спо-разума Цветковић–Мачек, на питање кнеза „Шта је за Вас Хрватска?“, Мачек је одговорио: „То су Приморска и Савска бановина“. При другом сусрету Мачек је тражио Дубровник, а потом Врбаску бановину, са 90 посто српског становништва. У трећем разговору апетити су му порасли, па је захтевао Срем до Илока, Брчко са околином, Бијељину, Травник, Фојницу и Херцеговину.26 Заступајући Мачекове великохрватске апетите према Војводини у време преговора о споразуму Цвет-ковић–Мачек, Већеслав Вилдер је децидирано изнео гледиште шефа Хрватске сељачке странке нагласивши да „или Војводина са преостатком Срема чини по-себну јединицу, или се Војводина дијели између Хрватске и Србије, линијом Субо-тица – Илок“.27 Мађарски политички првак, новосадски адвокат, Иван Нађ добро

23 С. Божић, Нав. дело, 48, 49.24 Овакве ставове о плебисциту Мачек је заступао већ 1932. У фебруару те године он

их је образложио Роберту Виљему Ситону Вотсону, када му је написао да би у новој југо-словенској држави, која би била уређена на основама федерализма или конфедерализма, Србија, Хрватска, Црна Гора и Словенија стекле суверенитет, а становништву Босне и Хер-цеговине и Војводине било би омогућено да се плебисцитом изјасни жели ли у целини или делимично да се прикључи Србији, Хрватској или Црној Гори. (Ranko Končar, Opozicione partije i autonomija Vojvodine 1929–1941, Novi Sad 1995, 73, 74).

25 Петрановић – Зечевић, Нав. дело, 303.26 Белеше Јована Јовановића Пижона, Архив Југославије, Збирка Ј. Јовановића, белеш-

ка од 26. III 1939.27 R. Končar, Нав. дело, 325.

137

је уочио да Мачек жели да подели Војводину и Суботицу са околином припоји Хрватској бановини.28 Будно пратећи настојања Хрвата у њиховом настојању да се домогну што већих делова Војводине, Акциони одбор Срба у Суботици већ је 19. априла 1939. упозорио министра просвете С. Ћирића, „да се у хрватским кругови-ма проносе гласови како ће цела Бачка и Барања (линијом Бачка Паланка – Кула – Бачка Топола – Суботица), приликом сређивања државноправних односа између Срба и Хрвата, припасти Хрватској“.29 Из изјаве председника среске организације Хрватске сељачке странке у Славонском Броду, адвоката Филипа Марковића, коју је дао 14. маја 1939. на великом политичком скупу, поближе сазнајемо и начин на који су Хрвати намеравали да се домогну Срема. Он је тада рекао да Хрвати хоће само оно што је хрватско, а Србима нека припадне оно што је српско. Потом је рекао: „За Босну смо хтјели да је цијепамо, да не буде Спахо више камен смутње. За Сријем смо одлучили плебисцитом, јер знамо да би тамо изгубили Срби, јер се Швабе и Мађари који тамо живе боје да их даље не упропашћују. Војводина би такођер гласовала за Загреб, јер је то житница која данас нема круха. Хрватски народ има сада ријеч, а на њима је – на Београду – да кажу хоће ли или неће спо-разум. Ако га неће, ми ћемо га сами тражити било код Мусолинија, Хитлера или Рузвелта. Хоћемо самосталну Хрватску.“30

Споразумом Цветковић–Мачек, склопљеним августа 1939, новоствореној Ба-новини Хрватској припојени су делови западне Босне, који су припадали Врбаској бановини, али су јој додељени и делови западног Срема са Шидом и Илоком. Захватањем тих територија јасно су испољене великохрватске намере како пре-ма територији Војводине тако и Босне и Херцеговине.31 Међутим, Хрвати се нису зауставили на оном што су добили споразумом Цветковић–Мачек. Само неко-лико дана по обзнањивању споразума, Хрватски национални покрет, иза којег је, по свему судећи, стајало вођство ХСС-а, посебном окружницом обавестило је своје присталице о томе у ком правцу ће се даље кретати хрватска политика. У тој окружници отворено је речено да је главни циљ Хрватске да сруши Југославију. Наглашено је да се приликом распада државе Хрватска неће задовољити добијеном Бановином, већ ће тежити „повјесним и етничким границама“. Окружницом су позвани Хрвати покличем који је гласио: „Напријед сви за Слободну и Независну Хрватску.“32

Сутрадан по објављивању окружнице, 29. августа, Мачек је изјавио пред Хрват-ским народним заступством да је његов споразум с Цветковићем „за сада један дјеломичан споразум“ у којем је доста спорних нарочито територијалних питања остављено за касније. Тим споразумом, нагласио је Мачек, „није питање хрват-ског територија ријешено дефинитивно, јер смо ставили у Споразум нарочиту

28 Исто, 338.29 Исто, 347.30 Исто, 348.31 Види карту Бановине Хрватске од Златка Шпољара.32 Б. Петрановић – М. Зечевић, Нав. дело, 360.

138

клаузулу да ће се дефинитивни опсег Бановине Хрватске установити кад се буде преуређивала читава државна заједница. А то је посве наравно. Јер посве другачије ће изгледати дотични териториј Бановине Хрватске, буде ли у ново преуређеној државној заједници рецимо и аутономна Војводина или не буде, друкчије буде ли и аутономна Босна или не буде, итд...“33 После јасно означеног политичког смера изнетог у окружници и Мачекових изјава „у хрватској политичкој јавности су се учестало и све отвореније почеле истицати претензије на Срем (до Земуна) и по-ловину Бачке“.34 При таквим територијалним апетитима хрватских политичара требало је да делује умирујуће писање Хрватског дневника да „нитко неће бити присиљен да улази у Хрватску, али се такође никоме не смије бранити да Бос-ну, Бачку и Барању, где ће тамошњи народ требати питати и послушати његово мишљење о томе камо жели ићи […]“35 Сријемски Хрват је сматрао да би било нај боље да се и народ Војводине изјасни који њени крајеви ће припасти Загребу а који Београду. Слично становиште Сријемском Хрвату о припадност Војводине имале су и Суботичке новине Блашка Рајића. Оне су тврдиле да су Бачка, Барања и Банат заједничка тековина Срба и Хрвата и да се стога морају праведно поделити. С тим у вези су написале: „Тражимо да буде подјела једнака па нека ми добијемо цијелу Бачку, јер ако би Суботица сама остала, онда би се Суботица оништила, јер не би имала простора за живот; народи у даљој Бачкој у великој већини имају сла-венска имена, а католици су, дакле, нама припадају, када се поврате славенству, а не Србима.“36

Територијални захтеви Хрвата према Војводини образлагани су, кад је у питању Срем, хрватским државним и историјским правом, а кад је реч о осталим њеним пределима, потезан је етнички састав, који је, како смо већ видели у случају С. Радића, без сваког стида, кривотворен. При националном пребројавању Хрвати су увек рачунали на подршку Немаца и Мађара. Срби који су будно пратили ве-ликохрватска настојања упозоравали су јавност да се иза свега крију и економски интереси, да Хрвати посежу за Војводином зато што је Бановина Хрватска, готово у целини, пасивна, „па је за њу животно питање да добије богату Бачку и Барању, те да на ове крајеве разреже бановинске прирезе [...]“37

Како великохрватске претензије које су се тицале Војводине нису реализоване до рата 1941, Хрвати су, уз помоћ Хитлера и Мусолинија, како је маја 1939. на-говестио функционер Хрватске сељачке странке, адвокат Филип Марковић, де-лимично остварили своје планове. Павелићевој НДХ припао је читав Срем. Ту територијалну тековину нису хтели да испусте из руку ни хрватски комунисти. Од краја 1942. они су, у оквиру Народноослободилачког покрета, на све могуће начине покушавали да задрже Срем под својом влашћу. При томе су наилази-

33 R. Končar, Нав. дело, 328.34 Ч. Попов – Ј. Попов, Аутономија Војводине – српско питање, Друго допуњено издање,

Сремски Карловци 2000, 52.35 R. Končar, Нав. дело, 339.36 Исто, 351.37 Исто, 349.

139

ли на успешан отпор српских комуниста из Војводине. Исто тако хрватски ко-мунисти улагали су велике напоре приликом расправа о припадности Барање и разграничења Срема да што већи делови тих територија припадну Хрватској.38

Вишедеценијска настојања Хрвата да се домогну Срема, Бачке, Барање, па и Баната, притајила су се свршетком Другог светског рата. За великохрватске тежње у то време једноставно није било погодних политичких услова. Међутим, не тре-ба имати илузија о томе да су ранија настојања нестала, да прикривено не живе у душама оних који су задојени великохрватским идејама оца домовине Анте Старчевића, његовог саборца Еугена Кватерника и њихових најбољих следбени-ка и тумача Ивe Пилара и фра Доминика Мандића. Њихова политика заснова-на на хрватском државном и повјесном праву у најновије време, појавом Фрање Туђмана, оживела је и у теорији и у пракси. Његовим ступањем на политичку сцену, ту и тамо, избијали су у јавност великохрватски захтеви, како они који се тичу делова Војводине, тако и они који се односе на хрватске претензије према Босни и Боки Которској.39

Кад је ХДЗ с Туђманом на челу кренуо у акцију ради освајања власти у Хрват-ској, у свој програмски промотивни наступ уградио је све геостратешке, економ-ске и националнополитичке погледе о Босни и Херцеговини, које су за собом оставили Иво Пилар и фра Доминик Мандић. У том промотивном програму о неодвојивости Босне и Херцеговине од Хрватске речено је да се ХДЗ залаже „за господарско, прометно, духовно и цивилизацијско здружење Социјалистичке Репуб лике Хрватске и Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине које тво-ре природну, недељиву, геополитичку цјелину и које су повијесном судбином упућене на заједништво […]“40

Писац књиге Politička sudbina Hrvatske. Geopolitičke i geostrateške karakteristike Hrvatske (Загреб 1995) Петар Вучић, без устезања, јавно и отворено написао је да је НДХ, после капитулације Италије септембра 1943, и поништавања римских уговора,41 територијално била сасвим уобличена, да је Хрватска по величини, об-лику и смештају, по свим геополитичким и геостратешким ознакама, остварила свој геополитички и геостратешки идеал. Проблем је био само у томе што је у тој идеалној Хрватској било „превише нехрватског становништва“.42 У вези са овом констатацијом Петар Вучић je о хрватској усташкој држави, уобличеној септембра 1943, нагласио: „Иако је умногоме остала само неостварени идеал, она је свеједно остала трајним свједоком високог државотворног хтијења и морала усташког ре-

38 Како су сва ова питања подробно обрађена у књизи Чедомира и Јелене Попов, коју смо већ цитирали, (види стране: 61–93) на њима се нећемо задржавати.

39 Поводом Туђманових претензија на Боку Которску, за коју је рекао да се тамо још увек вију „туђински барјаци“, види текст Василија Крестића, Чија је Бока Которска. Пови-јес ничару др Фрањи Туђману – историјско подсећање, Политика, 27. марта 1992.

40 Dušan Vilić, Boško Todorović, Razbijanje Jugoslavije 1990–1992, Beograd 1995, 416.41 Римски уговори закључени су 27. јануара 1924. између Краљевине СХС и Италије.

Њима је Италији био признат суверенитет над Ријеком.42 P. Vučić, Нав. дело, 221.

140

волуционарног покрета, који је таквим државотворним нацртом (иако непотпу-но оствареним) постао истински баштиник хрватског повијесног државотворног идеала и мисли.“43 У овај начин размишљања савршено се уклапа позната изјава Фрање Туђмана да је Независна Држава Хрватска стварно била израз „повијесне и тисућљетне тежње хрватског народа за самосталном државом“.

Те тежње и ти токови, кад је реч о Туђману, исказани су и у његовим јавним исту пима. Тако на пример, у уводном излагању које је одржао на Првом опћем Сабору ХДЗ у Загребу 24. и 25. фебруара 1990, о претензијама Хрвата на Босну и Херцеговину је рекао: „Тај наш захтјев био је израз и наставак само гледишта таквих хрватских политичара прошлога и овога стољећа, какви су били ’отац до-мовине’ др Анте Старчевић па Миховил Павлиновић, др Анте Трумбић и Стјепан Радић. Они су редом говорили о Босни и Херцеговини са стајалишта њиховог геополитичког јединства и с Хрватском и са Западом, не двојећи о томе што би њихов народ референдумом одлучио гдје му је мјесто.“ Судећи по овоме, Туђман се показао као истински следбеник геополитичара Пилара, историчара Мандића и поглавника Павелића.44 То потврђује и изјава коју је дао на састанку с представ-ницима хрватског војног врха одржаном 23. августа 1995. у Председничким дво-рима на Пантовчаку. Тада је јасно, без двоумљења, ставио до знања да демограф-ско питање у Хрватској, Босни и Херцеговини и Истри треба решавати помоћу војске, јер, нагласио је, само тако се у тим крајевима може учврстити хрватство. Упозорио је присутне да су баш ради решавања демографског питања створили хрватску Републику Херцег-Босну и ХВО.45

Да је велика Хрватска, са читавом Босном и Херцеговином, до Дрине, држав-ноправни идеал и мисао водиља Хрвата доказ је и то што се, не тако давно, са предикаонице цркве Рањеног Исуса, усред Загреба, огласио и један свештеник. У својој проповеди он је тражио да Хрватска буде „љепша, боља, већа и сретнија“, да тој Хрватској средиште буде Бања Лука, како је то желео поглавник Анте Паве-лић. Проповедник, доминиканац Вјекослав Ласић, изразио је наду да ће се по-главникова жеља остварити утолико пре што је „овај садашњи облик Хрватске мало чудан“.46

Фрањо Туђман, Петар Вучић и доминиканац Ласић нису усамљеници и за-несе њаци. Они у наше време говоре и пишу оно што се и како се у Хрватској о територијалним проблемима размишљало у даљој и ближој прошлости и како се међу приврженицима политике која се заснива на хрватском државном и повијесном праву размишља и данас о будућности државе. Њима се придру-жио и извесни Радомир Милашић. У књизи Stvaranje Hrvatskе. Analiza nacionalne

43 Исто.44 Za Hrvatsku, Zagreb 1992, 234, 235. Књигу је издало Министарство одбране Републи-

ке Хрватске.45 Ivica Đikić, Stenogrami o etničkom čišćenju: Feral objavljuje sadržaj tajnog sastanka Tuđ-

manova štaba nakon „oluje“, Feral Tribune, 5. srpnja 2003.46 Damir Pilić, Kako je otac Vjekoslav Lasić u crkvi Ranjenog Isusa u Zagrebu obogotvorio usta-

škoga Antu Pavelića, Feral Tribune, 6. siječnja 1997, у рубрици „Glede i unatoč“.

141

strategije (Загреб 1995) тај аутор је написао: „Како је судбина Босне и Херцегови-не, односно судбина Хрвата у тој држави неодвојива од Хрватске, тј. Хрватска и Хрвати морају направити све да се она од Хрватске што мање одвоји (јер Хрвати су тамо суверен народ, а то своје право могу одбранити само уз помоћ Републике Хрватске), то ће Хрватска морати стално имати и око и ухо на том за њу тако ви-талном простору. Простори које су Хрвати у Босни и Херцеговини организовали и обранили и физички су основа хрватског суверенитета у тој држави, као и доказ да се без Хрвата Босна не може стварати.“47

Илустрације ради навео сам само неке најновије примере великохрватских тери торијалних претензија према Босни и Херцеговини постављених на темељу хрватског државног и историјског права. Упорним захтевима да Босна и Херце-говина буду саставни делови Хрватске, „како она не би животарила већ живјела“, Хрвати су, по оцени Стјепана Радића, „научили тако мислити да слободне и уједињене Хрватске нема без Босне и Херцеговине“.48 Ако су Хрвати тако мис-лили док су се налазили у оквирима Аустроугарске и Југославије, а овом исказу Радића треба веровати, онда наведени примери сведоче да старе великохрватске идеје нису нестале, да опстојавају, али да због моменталних неповољних политич-ких околности нису нападне, као што су знале да буду. Оне су се притајиле а могу да оживе оног часа кад им политичке прилике то буду омогућиле.

Дигресију о најновијим хрватским претензијама на Босну и Херцеговину учи-нио сам зато да бих показао како у том погледу, код Хрвата, који политику воде на темељу хрватског државног и историјског права, нема прекида континуитета а има пуно доследности и задивљујуће упорности. Тај континуитет, доследност и упорност постоји и кад је реч о територијалним претензијама према Војводини. Истина, данас се у том погледу не оглашавају политичари значаја и угледа једног С. Радића или В. Мачека, али се јављају следбеници њихове политичке мисли, они који би желели да остваре оно што није пошло за руком њиховим великим претходницима. Тако, на пример, о припадности Срема, Бачке и Баната огласио се дипломирани правник, Вјекослав Матијевић, председник Хрватског ослобо-дилачког покрета, који је 1929. основао Анте Павелић, пошто је пре тога била укинута Хрватска странка права. У једном интервјуу датом 1993. Матијевић је изјавио да Хрвати морају „бити чврсти и непопустљиви у питању наших граница и заједничким снагама зауставити пријелаз Срба преко Дрине. Јасно ту укључујемо Сријем, Банат, Бачку, Санџак и Боку“. С намером да подвуче то да је Срем хрват-ски, рекао је „да и данас Земун припада Ђаковачкој бискупији“. Попут Туђмана и Матијевић је, у својству председника Хрватског ослободилачког покрета, који је представљен као „аутентични сљедбеник хрватског државотворног покрета од Дра Анте Старчевића према Др. Анти Павелићу до данас“, посебну пажњу обратио

47 Види стр. 12 поменуте књиге.48 Stjepan Radić, Politički spisi, Zagreb 1971, 289. О великохрватским тежњама према Бос-

ни и Херцеговини види: В. Крестић, Великохрватске идеје. Велика Србија. Истине, заблуде, злоупотребе, Београд 2003, 243–260.

142

питању припадности Боке. Он је тврдио да Бока не припада Црногорцима и да су је они приграбили, а да отето треба да врате онима чије је она власништво.49

На сасвим другачији начин од Матијевића исказао је хрватске претензије на Срем, Бачку и Барању Анте Секулић. Учинио је то у својим трима књигама о „Хрватском мјестопису“.50 Најпре је оптужио Србе да су се служили разним сред-ствима (да су вршили честа преустројства стварањем нових срезова, области и бановина, да су се позивали час на етничко, час на историјско, па и „господарско“ начело, и да су поменуте пределе попуњавали колонизованим Србима) с намером да Срем, Бачку и Барању потчине својој власти, упркос томе што те области, по „подацима из исправа краљева, црквених поглавара, свјетовних великодостојника и других угледника, од 10. стољећа наовамо, те називи мјеста, салаша, пашњака, бара, брежуљака, утврда непријепорно доказују“ да су Хрвати ту „старосједилачко житељство“, те да, сходно томе, оне не припадају Србима већ Хрватима.51

Имајући у виду све што је речено више је него јасно да су Хрвати од револуције 1848/49. до наших дана тражили начине да прошире своју државну територију на подручја која су припадала и која данас припадају Војводини. Позивајући се на историјско право, или национално начело, при чему нису презали ни од грубих фалсификата, територије Војводине хтели су да се домогну због тога што су то плодне области од којих би Хрватска имала велике економске доби-ти. Атаковањем на пределе Војводине Хрвати су подривали Србију, трудећи се да унесу раздор између становника Војводине и Србије. Тиме су свесно дестаби-лизовали заједничку државу стога што у тој држави нису намеравали да остану. Циљ им је био да разарањем заједничке државе, како оне после Првог тако и оне после Другог светског рата, стекну самосталну и што већу Хрватску. С таквим намерама хрватски политичари су увек стајали иза свих аутономашких покрета у Војводини, не зато што им је стало до аутономије Војводине већ због тога што је таквим покретима разбијано јединство Срба и што је слабљена отпорна сна-га Србије.52 Упркос томе што су Хрвати према Војводини, али и не само према њој, испољавали великохрватске претензије, стално су оптуживали Србе за ве-ликосрпске претензије. Српска политика није успевала на одговарајући начин да парира Хрватима, па је до данас, код мање упућених, остало уверење да су Срби имали великосрпских планова и апетита, а да су Хрвати у том погледу били беза-злени и да им непрестано прети опасност од Срба. Овим радом показао сам да то није било тако и да су они који су нападали друге тим нападима покушавали да прикрију сопствене апетите за туђим земљама.

49 Hrvatski vjesnik, Vinkovci, Zadar, 15. V 1993, dvobroj 21–22, str. 14, 15.50 О томе види: Hrvatski bački mjestopis, Zagreb 1994; Hrvatski baranjski mjestopis, Zagreb

1996; и Hrvatski srijemski mjestopis, Zagreb 1997.51 Види приказ Секулићеве књиге Hrvatski srijemski mjestopis, који је написао Балдо До-

брашин у Večernjem listu (Zagreb, 8. VI 1997) под насловом Ravnim Srijemom do Zemuna.52 О овоме види више у цитираној књизи Чедомира и Јелене Попов, Аутономија Војво-

дине – Српско питање.

143

Academician VASILIJE Đ. KRESTIĆ

CROATIAN NATIONALIST CLAIMS TO CERTAIN PARTS OF VOJVODINA

Summary

Since Croatian nationalist claims to certain parts of Vojvodina issue has not been considered separately in its entirety, but only partially within certain periods of time, the author has decided to consider it more closely. He took the above mentioned issue, within the period from the Revolution in 1848 to the present-day under the advisement on the basis of published and unpublished original sources and on the strength of the relevant bibliography. His conclusion has been that the Croats continuously sought the ways how to expand the territory of their state on the account of the territories that used to belong to Vojvodina in the past and still are the part of its territory today. In such endeavours they invoked the historical right or national rationale of law during which they did not hesitate to use an obvious forgery even. Th ey wanted to acquire the territory of Vojvodina since it is a region with a fertile soil whereof Croatia would have substantial economic viability. By constant requisition of Vojvodina region territory, the Croats consciously vitiated Serbia trying to disarray and cause disruption among the population of Vojvodina and Serbia. Inspite of the fact that the Croats manifested Croatian nationalist assumptions towards Vojvodina and not towards it exclusively, however, they were constantly accusing the Serbs of having the Serbian nationalist intentions instead. Serbian politics failed to fi nd a proper way to riposte the Croats, so even today, less informed people remained with the conviction that the Serbs had Serbian nationalist plans and appetites and that the Croats were quite innocent with respect to all of the previously mentioned, and that they were in constant threat of the Serbs. Th is paper presents the facts and proves that it was not like that, however, it was quite the opposite. So, the author proves that those who attacked the others tried to cover up their own appetites for foreign regions by the very attacks of their own.

145

Др ЉУБОМИРКА КРКЉУШ UDC 929.6/.9.323.1(=861)”1848/1849”

ОБЕЛЕЖЈА И СИМБОЛИ У ТОКУ СРПСКОГНАРОДНОГ ПОКРЕТА 1848–1849.

Сажетак: У току Српског народног покрета 1848–1849. су истицане заставе и коришћен грб. Заставе су биле тробојнице, састављене од црвене, плаве и беле боје. У почетку Покрета, у марту и априлу 1848. тај распоред је био врло различит, али се касније устаљује распоред боја заставе: црвено, плаво и бело, и у пракси и у уставним пројектима и другим документима програмског и званичног карактера. Грб који је коришћен од почетка Покрета је био истоветан са грбом Кнежевине Србије.

Кључне речи: Српски народни покрет 1848–1849, Српска Војводина, Кнеже-вина Србија, тробојна застава, црвено-плаво-бела, српски грб, утицаји Француске револуције, словенске заставе, руске заставе.

У току Српског народног покрета 1848–1849. су од самог његовог почетка ис-тицане заставе, а потом је, нешто касније, установљен и грб. Заставе се јављају од почетка Покрета, а грбови су касније примењивани у званичном саобраћају српских органа власти, у виду печата и жигова на документима. Заставе које се помињу у изворима биле су тробојнице, мада, у почетку, са различитим редосле-дом боја. Тек касније се боје налазе у устаљеном редоследу: црвено, плаво, бело. Грб је од почетка био истоветан са грбом Кнежевине Србије.

Грбови и заставе у свим савременим државама имају симболично значење као видљиви и јасни знаци државног јединства и суверенитета. Ови државни знаци сликовито и симболично представљају саму државу, њену посебност, сувереност, моћ и ауторитет.1 Грбови настају још у средњем веку, од краја XII века, као наслед-ни непроменљиви знаци повлашћених породица. У средњем веку се појам државе тешко може одвојити од личности владаоца, те је владаочев грб био истовремено и грб његове државе, коју је владалац сматрао својом наследном баштином. Још

1 Лаза Костић, Коментар устава Краљевине Југославије, Београд 1934, 6–7; Александар Соловјев, Историја српског грба и други хералдички радови, Београд 2000, 22.

146

нема представе о државној застави, војску предводи владаочева застава. Државне заставе настале су тек у XVIII веку.2 Када је српски народ почетком XIX века по-чео да изграђује државу, обновљен је стари грб као знамење, док застава настаје касније, под новим утицајима.

* * *Већ у почетку Српског народног покрета 1848, у мартовским и априлским

догађањима, у окупљањима грађана и другим њиховим манифестацијама била су истицана различита обележја, као што су заставе и кокарде. У појединим грани-чарским комунитетима је у то време била присутна и жеља за издвајањем из гра-нице и присаједињењем Угарској, што је била непосредна последица оних парола које је мађарски покрет прогласио на свом почетку. Тако се у неким комуните-тима истичу и мађарске заставе. Командант Земуна генерал Унгерхофер је 11/23. марта обавестио команданта Славонско-сремске генералне команде Храбовског о немирима у Земуну, где је окупљена маса носила мађарске заставе.3 Међутим, већ у следећем извештају 12/24. марта Унгерхофер извештава да још није јасно шта Земунци заправо желе, мада су се раније изјаснили да желе да буду мађарски слободан град. У погледу боја које су истицали, напомиње да се испоставило да „већина носи не мађарску, него илирску националну кокарду, тојест бело, црвено и отворено-плаво“.4

У писму своме другу Милошу Петровићу 13/25. марта 1848, тадашњи лицејац, а потоњи угледни српски државник Јеврем Грујић, одушевљено пише о утицају Француске револуције у Београду и у аустријским земљама. И он описује догађаје у Земуну и помиње да се као знак устанка носе црвено-бело-плаве пантљике на руци или грудима.5

Француски конзул у Београду Лимперани је 21. марта 1848. обавестио свог ми-нистра да су у већим градовима држане манифестације и да је у Земун стигло више путника, окићених тробојним тракама.6 Другог дана Ускрса, 12/24. априла је дошло до нереда у Кикинди, када је истакнута, поред осталих, народна застава – тробојница.7

Извештавајући Дворски ратни савет о догађајима у граници, генерал Храбов-ски 14/26. марта између осталог помиње и окупљање новосадских грађана 21. марта, који су носили тробојне кокарде и исте такве заставе.8

2 Александар Соловјев, Нав. дело, 22. 3 Грађа за историју српског покрета у Војводини 1848–1849, (у даљем тексту Грађа),

Београд 1952, 24. 4 Грађа, 29. У аустријској администрацији се у ово време, као и раније, у XVIII веку,

под Илирима подразумевају Срби. 5 Грађа, 32. 6 Љубомирка Кркљуш, Извештаји француских дипломата из Београда у време рево-

луције 1849–1849, Матица српска, Нови Сад 2008, 8. 7 Грађа, 157. 8 Грађа, 39.

147

У току трајања скупштине Сремске жупаније 20–22. марта, окупљени народ је носио тробојне и четворобојне заставе, на којима је четврта, зелена боја (поред на-родних црвено-бело-плаве) означавала израз симпатија према Мађарима и реше-ност да се не кида државноправна веза Троједнице са Мађарском.9 Пред априлску скупштину, поджупан Житвај је разаслао општинама четворобојне заставе. Масе које су долазиле на скупштину су носиле и ове и народне заставе.10 После скуп-штине од 3. априла житељи Румске општине су оценили да су четворобојне заста-ве носили они који су били преварени и били жртве користољубивих појединаца и непријатеља народности.11

Новосадски грађани су се окупили на Велики четвртак, 9. априла. На збору је новосадска депутација поднела извештај о пријему у Пешти и Бечу и о одговору који је добила од пештанске владе и од Кошута. На скупу су спаљени протоколи вођени на мађарском језику. Истога дана после подне окупила се маса народа, која је пошла у Карловце, носећи „два српска барјака“. Придружило им се карло-вачко изасланство, које су чинили углавном ђаци, под српским барјаком.12

Земунска војна команда је 17/29. априла известила генерала Храбовског да је депутација земунске православне општине после повратка из Петроварадина била окићена „народним заставама црвено-бело-плавим“. Даље саопштава да је на једној од застава био српски кнежевски грб.13

У име варошке општине Кикинде Ђорђе Рајић је 13. априла послао извештај митрополиту Ј. Рајачићу о побуни у тој вароши и позвао га да дође у њихову сре-дину и примири побуњени народ. „Наш прост српски народ, разумевши да зелена фарба није србска већ мађарска, јучер повиче народ: ’Доле са зеленим барјаком и на место треба плаветан, бео и црвен истаћи!’ Што народ рече то и учини; но наш неразсудни магистрат овоме се противио и на силу хотећи србски народни барјак скинути, које народ не допусти.“14 Остварење националних захтева је у то вре-ме везивано са друштвеним и економским променама. Тако је у време кикиндске ускршње побуне омладина објашњавала народу које су српске боје: „Наш прост српски народ од омладине разумевши да зелена фарба није српска већ мађарска јучер повиче народ доле са зеленим барјаком и на место њега треба плаветни бео и црвен подићи што народ рече то и учини, кличући‚ ’под овим ћемо ми земљу делити’ “.15

9 Славко Гавриловић, Срем у револуцији 1848–1849, Београд 1963, 98. 10 Исто, 102–103. 11 Исто, 123. 12 С, Нови Сад у буни 1848/49 год, Гласник Српске православне цркве, бр. 9, 10, 11, 12,

1. дец (18. нов) 1848, 116. 13 Грађа, 192. 14 Грађа, 156. 15 Архив Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима, фонд Српски

народни покрет, (у даљем тексту АСАНУ, СНПок), кут 3, 272; Свеобште југославенске и сербске народне новине, бр. 38, 28. априла 1848.

148

Анте Беркић је писао 13/25. априла 1848. из В. Бечкерека посланику у Хрват-ском сабору Фрањи Ловрићу о народној буни у В. Бечкереку, В. Кикинди и оста-лим местима: „У Меленци бацише са Варошке куће зелени барјак у једну јаругу, те га погазише с ногама, а на његово миесто усадише наш барјак, тј. бел, црвен и плави... Нове веројатне виести из Кикинде гласају да је тамо велико крвопролитје владало и да је анархиа подсве разуздана. Повод биаше тај да је народ захтиевао да се удаљи барјак мађарски и да се настави наш славјански будући познато да је Ки-киндски Дистрикт одприлике 150 хиљада душа скоро 7/8 из славства састоји, које њихов магистрат не хтеде одобрити; за ово препречити узме милитарске катане у помоћ, али у мали час почну на ларму звонити, и тако народ протера магистрат и солдате, тер обдерж[а] победу. Данас сакупило се у Кикинди девет в[...]ски села, одприлике 30 хиљада душа развил[о] слав[јански] барјак, пак говори да ћеду прие погинути него мађарски бити. Амен.“16 О немирима у Кикинди је обавестио и ко-мандант регименте из Бечеја Банатску генералну команду 12/24. априла: „...да су бунтовници изазвали у месту Кикинди безбројна сакупљања света у гомиле, које су још данас изјутра на свим местима мађарске националне заставе доле здерале и илирске заставе подигле...“.17 У немирима у Ст. Бечеју априла 1848. становништво је такође истакло „илирску“ заставу.18

Пошто су огорчени Срби у Новом Саду спалили црквене протоколе вођене на мађарском језику, група од око 500 Срба се, носећи барјак донесен из Кикинде, упутила у Карловце да од митрополита тражи одржавање народне скупштине.19 Депутација православне општине из Земуна, која је приспела у Карловце 14/26. априла да од архиепископа захтева што скорије сазивање народног сабора но-сила је више тробојних народних застава.20 У извештају земунске војне команде Храбовском 17/29. априла 1848. наводи се: „Депутација овдашње православне оп-штине, која је 26. о. м. отишла, а састојала се из 13 чланова, вратила се синоћ у 7 часова у пратњи више коњаника и неких четрдесет кола, која су сва била снаб-девена славонским народним заставама црвено-бело-плавим и била окићена венцима од цвећа, са турском музиком напред и уз звоњење звона са свих илир-ских цркава... Напослетку, допушта себи најпокорније потписани само још то са страхопоштовањем приметити да је на једној од донесених многих застава, и то на оној која је прва ношена пред депутацијом и народном масом, био стављен српски кнежевски грб и да је од неколико дана већ на једној или две куће у овој вароши била истакнута иста застава.“21

У програмским документима се обележја, застава и грб, помињу први пут у Захтевањима обштества румског. У I глави ових захтевања тачка 5 гласи: „Грбови како посебни поједини области, тако и обшти сајужени краљевина, да се са над-

16 Грађа, 158. 17 Грађа, 154. 18 Грађа, 153. 19 Грађа, 156. 20 Грађа, 169. 21 Грађа, 192.

149

писом народног језика украсити и употребљават имаду; овамо спадају пословни и судејски печати и заставе народње.“ У следећој, 6. тачки говори се о народним бојама: „Народне боје, црвену, белу и плаву изкључително за наше народне боје сматрамо и захтевамо да се на свим јавним зданијама, заставама и оделу народном употребљавају“.22

Карловачки магистрат је 19. априла обавестио Славонско-сремску генерал-ну команду о манифестацијама српског становништва поводом вести о сазиву црквеног сабора, па саопштава да је народ организовао опход кроз варош, носећи више народних застава.23 Спремајући се на Мајску скупштину, Земунци су носили барјаке.24

Када је на Мајској скупштини митрополит Јосиф Рајачић изабран за патријарха, истакао је он на свој двор црвено-плаво-белу заставу, која се од тада сматра за за-ставу српске Карловачке митрополије и српског патријарха.25

Прецизан опис заставе и грба дао је у свом историјском образложењу одлука донетих на Мајској скупштини, Осветлењу искања народа сербског у Аустрији у ово време, 6. маја Јаков Живановић. На крају свога списа нагласио је да су народу потребни и „знаци отличителни“: застава и грб. Заставу сачињавају три боје, хо-ризонтално постављене: одозго црвена, у средини плава, доле бела. На плавој, као карактеристичној боји, налази се народни грб. Грб сачињава бео крст на округлом црвеном пољу, између чијих кракова стоји по једно оцило, свега четири, челика-сте боје, опасан с десне стране жировом, а с леве маслиновом гранчицом, које су доле везане плавом пантљиком. Цео тај штит, поље, лежи на војводској порфири, висећој испод војводске, затворене, на два дела раздељене круне. Овај грб треба да буде народни, који ће српски народ употребљавати свугде, мимо географских, земљописних грбова, које свака провинција има, као што нпр. Срем има јелена који се одмара под јабланом. Као што поједине породице имају своје грбове, треба да га има и народ. У овако важном народном предмету не треба да буде произвољног мењања боја заставе.26 Документ је усвојен у заседању православне општине сремскокарловачких Срба и штампан је као летак.

22 Грађа, 68. 23 Грађа, 201. 24 Грађа, 253–254. 25 Димитрије Руварац, Ево, шта сте нам криви!, Земун 1895, 104. 26 Штампани летак, Библиотека Матице српске. Јаков Живановић (Обреж, Срем, 1808

– Београд, 1861) завршио је гимназију у Сремским Карловцима, а филозофију и докто-рат филозофских наука у Пешти. Био је професор у карловачкој гимназији, а 1834. је пре-шао у Кнежевину Србију, где је био „директор Кацеларије књажевске“ и државни саветник (1835–1839). Године 1835. постао је члан Законодателне комисије, а 1838. члан Велике уста-вотворне комисије, у којем је својству израдио и нацрт устава за Кнежевину Србију. У току исте године био је и члан депутације упућене у Цариград у вези са доношењем „Турског устава“. Србију је напустио после абдикације кнеза Милоша 1839. године. Активно је уче-ствоваво у Српском народном покрету 1848–1849. године. Присуствовао је Мајској скуп-штини и био изабран за члана Главног одбора. Био је патријархов поузданик и као такав

150

Мађарска влада је у мају упутила у Војводину свог агента капетана Касоњија. Ухваћен је 8. или 9. маја, а у својим белешкама помиње да се у Карловцима, на торњевима цркава и многих других зграда, вију тробојне заставе: беле, плаве и црвене. У целој вароши видео је и више од сто бело-плаво-црвених кокарди.27

У прогласу који је Главни народни одбор упутио народу 15. маја, да се спрема за рат против Мађара, помиње се тробојна застава која ће бити развијена за веру, закон, име, језик и народност.28

Приликом боравка у Загребу маја 1848. испред српске депутације је ношена застава.29

Већ на својој трећој седници, 6/18. маја 1848, Главни одбор који је основан од-луком Мајске скупштине, међу одлукама везаним за своју организацију и за друга важна питања, донео je и одлуку о свом печату. Одбор је за свој печат узео печат са грбом српског народа, без натписа.30

На једној од својих првих седница (6, 7, 8. или 11. маја) Главни одбор је одлу-чио да се за њега изради „устав“ (устројство, акт о организацији).31 Овај се доку-мент састоји од два дела: Устројеније – I Одбора Народа Србског и Устројеније – II Пододбора Народа Србског. У његовом другом делу, о организацији Пододбора, тела које ће деловати до доласка војводе, утврђено је да ће печат Пододбора бити печат са грбом српског народа без натписа.32

У току Српског народног покрета су коришћени многобројни печати и жиго-ви, и то у облику који је био истоветан са грбом Кнежевине Србије.

* * *Прилике и односи у Монархији доживели су крупан преокрет у јесен 1848.

године. Другачији однос двора према Мађарима охрабрио је и српско вођство да продужи напоре да од двора добије признање. Почетком октобра одређена је депутација, која је требало да код двора издејствује признање српских захте-ва. Патријарх је депутацији дао исцрпно упутство. На првом месту имала је да се стара о признању мајских одлука. На основу изреченог начела равноправно-сти свих народа треба да се утврди однос српског народа са другим народима, а нарочито према централној влади, у погледу извршне и законодавне власти. То подразумева признање српске народности, вере и сопствене управе. Депутација треба да настоји да Војводовина српска постане крунска земља, да добије положај какав има Троједна краљевина. Треба прецизно утврдити однос Правитељства

изабран за потпредседника Септембарске скупштине 1848. (Јаша М. Продановић, Уставни развитак и уставне борбе у Србији, Геца Кон, Београд б. г., 72, 77–78).

27 Грађа, 297. 28 Грађа, 343. 29 Грађа, 373. 30 Штампани проглас, Српски народни одбор – Закони, Извештаји, Прогласи, Прокла-

мације 1848–1849, Библиотека МС; Грађа, 284, 294. 31 Свеобште југославенске и сербске народне новине, 21. маја 1848; Вестник, 30. маја 1848.32 АСАНУ, СНПок, кут. 11, свеж. III/2.

151

Војвоводине према централној влади Монархије на основу савеза са Троједном краљевином. Војводовина треба да има и „знаке отличителне земље“: свој грб и заставу.33

Српска депутација је покушавала, следећи патријархова бројна упутства, да постигне признање својих основних захтева, истичући велике заслуге српског на-рода за очување целокупности царевине. Међутим, сви ови напори остајали су јалови. На позив владе од 7/19. фебруара патријарх је именовао нову депутацију, која је требало да учествује на министарској конференцији, ради устројства појединих земаља и целе Угарске, на основи равноправности народа. У упутству које је патријарх дао депутацији 10. марта налаже јој да се на првом месту стара да се потврди простор Војводовине. Као аргументе треба наводити начело равно-правности, историјска и верска права српског народа, његове заслуге, нарочито у последње време, за одржање престола и целокупности Монархије. Депутација тре-ба да се труди да Војводовина добије статус као Троједна краљевина; да се тачно утврди однос Правитељства Војводовине према централној власти Монархије, а на основу ненарушивог савеза с Троједном краљевином, као и да се утврде обележја – застава и грб.34 Садржина овог упутства очигледно показује да патријарх у време када га је писао још није био обавештен о октроисању устава.

У овим настојањима је већ потпуно очигледно схватање да Војводовина треба да буде изједначена са осталим земљама царевине. Тај ће став бити сасвим јасно артикулисан у уставним нацртима, почев од погледâ на преуређење Монархије младога Милетића, до уставних нацрта насталих почетком 1849. године. У оним уставним нацртима који су имали одговарајућу форму, тј. имали карактер уставних нацрта не само по своме садржају, материји уставног карактера, него је и њихова форма била томе саображена, налазе се и одговарајуће одредбе о обележјима и симболима. Грб и застава се сматрају за државна, а не само народна обележја, јер се Војводина у уставним нацртима изједначавала са осталим земљама царевине, која је у целини требало да буде трансформисана у неку врсту конфедерације.

Тако у уставном нацрту Стефана Радичевића на крају његове прве главе, у члану 7 стоји: „Боја Војводовине јест тројака: одозго црвена, у среди плава а одоздо бела: а грб њен изображава црвен штит, на њему бео крст, а међу крако-вима овог крста четири оцила. Штит овај огрнут је царском одоздо с три набо-ра, порфиром; затворена круна покрива средњи набор порфире“.35 Ова одредба

33 Joseph Th im, A magyarorsági 1848–49-iki szerb fölkelés története I–III, Budapest 1930– 1940, III, 96–97; Јован Савковић, Патријарх Јосиф Рајачић у српском покрету 1848–1849, Прилози за политичку, културну и привредну историју Војводине, Зборник државних архива Војводине 5, Нови Сад 1954, 8–9; Драг. Павловић, Србија и српски покрет у Јуж-ној Угарској 1848. и 1849, Београд 1904, 147; Јаков Живановић, Шта је пробитачно за Војводство Србију, да буде круновина по октроираном’ Уставу од 4. Марта, или да не буде?, У Бечу, 8. Ноембрија 1848, 1–2.

34 АСАНУ, СНПок, кут. 16/849, а. б. 50. 35 Стефан Радичевић је био један од бројних Срба из Аустрије који су у првој поло-

вини XIX века начинили успешну каријеру у Србији, у време прве владавине Милоша и Михаила Обреновића. Вероватно је учествовао и у сачињавању нацрта Сретењског уста-

152

Радичевићевог уставног нацрта је срочена потпуно у складу са уобичајеним хе-ралдичким појмовима.

Ова решења, тј. облик грба и заставе, од Радичевића је преузео и анонимни аутор још једног уставног нацрта, који се чува у Архиву Српске академије наука и уметности. У пројекту стоји, у чл. 14, кратко: „Грб и застава (по Радичевићу)“.36

Исто тако, уставни нацрт који је, по патријарховом налогу, сачинила комисија формирана 4/16. фебруара 1849, а који је завршен 8/20. марта, садржао је у својим првим члановима, одредбе о обележјима и симболима. У 6 се говори о грбу: „Грб Вој водовине јест бео крст на црвеном пољу са четири оцила између кракова крста.“ У 7 је била реч о бојама: „Боје Војводовине јесу одозго црвена, у среди пла ветна, одоздо бела“.37

* * *Новембра 1849. године, када се после коначног пораза мађарске револуције

поставило и питање судбине Војводине, Јаков Живановић је написао спис Шта је пробитачно за Војводство Сербију, да буде круновина по октроираном’ Уставу от 4. Марта, или да не буде? У њему је расправљао о оним одредбама Октрои-саног устава од 4. марта 1849. које су се односиле на Војводство Србију и његов статус. Живановић наводи да су оне у Војводству лоше примљене. То је, пре свега, због чињенице да Војводство није сврстано међу круновине и, друго, што проглашење Војне границе за круновину значи озбиљно угрожавање целовито-сти Војводства, чији је Граница најважнији део. У том смислу су дата и упутства српској депутацији у Бечу. Живановић је детаљно образложио своје мишљење да је за Војводство боље да буде круновина. Мада у том тренутку нема никаквог из-гледа да се српске наде остваре, Живановић се хвата за један формални елемент, чињеницу да се у Уставу помиње Војводство, па помиње поново и грб: „Октрои-рани устав назвао је Сербију војводство. Војводство је Herzogthum. Сваки хер-цогтум по хералдики мора имати на гербу круну војводску, затворену, на четворо подељену. Сербија пак, која има герб свој бео крст на црвеном пољу с четири међу краковима крста оцила челикасте боје, ограден с десне стране растовом, с леве масличном гранчицом доле подвезанима, покривен војводском круном, ис-под које војводско скерлетна порфира виси, која има своју народну заставу из три боје хоризонтално лежеће, одозго црвене, у среди плаветне, одоздо беле, с гербом

ва. Постављен је за главног секретара Државног савета у чину најмлађег саветника после доношења Сретењског устава. Био је члан комисије за израду устава, коју је кнез Милош формирао у априлу 1835. (Љубомирка Кркљуш, Стефан Радичевић – скица за портрет једног писца српских закона и устава, Зборник МС за историју, 49, 1994, 137–147; Јаша М. Продановић, Нав. дело, 61, 65, 69–71; Љубомирка Кркљуш, Пројекти устава за Војводовину Србију настали у току српског народног покрета 1848–1849, Нови Сад 2006, 106.)

36 АСАНУ, СНПок, кутија 16/849, 36. Овај податак омогућује да се пројект датира у време после фебруара, односно априла 1849. када је настао, односно објављен Радичевићев пројект.

37 Љубомирка Кркљуш, Пројекти устава, 148.

153

на средњој – плавој – боји, кад не би била круновина, морала би се лишити и сами они права, која јој сама хералдика и сам октроирани устав по себи дају.38

* * *О пореклу српског грба доста је писано и оно је документовано истражено у

радовима С. Новаковића и А. Соловјева, Д. Руварца и других. Ваља, чини нам се, само кратко подсетити на то када се и где он почео користити. У употребу је ушао у првом реду у црквеним круговима, а нешто касније улази и у световну употре-бу. Почетком XVIII века доста је проширена употреба једног грба којег нема у Ритеровој „Стематографији“, двоглавог орла који важи као грб „Старог Влаха“ или Рашке. Сам патријарх Арсеније III служио се још старим печатом чисто црквеног типа, вероватно донетим из Пећи. И његов наследник Исаија Ђаковић (од 1708. године) је за обележје српске народности своје митрополије, коју привилегије и други списи аустријских царева називају Рашком митрополијом (Rascianorum), користио овај тобожњи грб Рашке.39

Нове елементе у свој печат унео је митрополит Мојсије Петровић, којем је успе-ло да уједини Карловачку и Београдску митрополију: у горњем делу штита кулу и цркву, а у већем, доњем – српски грб, онај који је нашао код Ритера, с једном про-меном – сва четири оцила окренута су према крсту као израз тежње васколиког српства за јединством. Овај печат се налази на актима из 1725. године. Р. Грујић сматра да је овај грб на народном сабору 1726. године проглашен за званични грб Митрополије.40 Од тог времена, овај грб из Ритерове „Стематографије“ „није више сматран грбом Србије која тада као самостална држава није ни постојала, него националним обележјем васколиког српског народа под аустро-угарском влашћу“, с ове и с оне стране Дунава и Саве.41 И наследник митрополита Мојсија Петровића Вићентије Јовановић (1731–1737) се такође служио сличним печатом. Арсеније IV Шакабента (1737–1747) је користио један другачији, сложени грб, са старијим елементима, али ни грб са четири оцила није био сасвим потиснут.42 Наследник патријарха Арсенија IV, митрополит Павле Ненадовић (1740–1768), вратио се грбу митрополита Мојсија Петровића који је од тада остао грб српске патријаршије, општепризнато обележје Карловачке митрополије, а истовремено и читавог српског народа у Хабзбуршкој монархији. Приликом издавања Регу-

38 Јаков Живановић, Шта је пробитачно за Војводство Сербију, 14. 39 Александар Соловјев, Историја српског грба, 49. 40 Мојсије Петровић (1677–1730) од 1709. епископ дабро-босански, од 1713. митрополит

београдски, а од 1718. потврђен за архиепископа и митрополита Србије. Народно-црквени сабор 1726. га је изабрао и за карловачког митрополита. (Р. Грујић, Апологија српског народа у Хрватској и Славонији, Нови Сад 1909, 280)

41 Александар Соловјев, Историја српског грба, 50; Димитрије Руварац, О српској тро бој-ници – застави, Годишњица Николе Чупића, књ. XXXV, Београд 1923, 100; Ст. Нова ковић, Хералдички обичаји у Срба у примени и књижевности, Годишњица Николе Чупића, књ. VI, У Београду 1884, 1–141, 135; Д. Руварац, Ево, шта сте нам криви!, 101.

42 Александар Соловјев, Нав. дело, 51.

154

ламента царице Марије Терезије 1776, о аутономној организацији српске народ-не цркве под аустријском влашћу, царица је потписала и декрете о митрополит-ским и епископским печатима и тиме потврдила правну важност грбова на тим печатима.43

Ст. Новаковић претпоставља да је крст са оцилима на печатима београдских и карловачких митрополита, где се он јавља раније него на државном грбу кне-жевине Србије, вероватно узет од Орбина или оних који су од њега преузима-ли. Како се пре Мојсија Петровића није нигде нашао тај печат, та околност на-води на мисао да је печат постао баш приликом освојења или окупације Србије, и да је грб узет из наведених хералдичких дела: „... аутентичност, која му је може бити недостајала по изворима, крст је са оцилима добио онда кад га је уједињена карловачко-београдска митрополија у Београду око 1720 примила за грб цркве српске, и кад је обновљеним животом, а нарочито уставом од 1835, првим који је у тој форми дат српском народу, постао грб Кнежевине Србије. Једном грбу, на послетку, више аутентичности и не треба.“44

Српски грб постепено из црквене употребе прелази и у световне кругове, јавља се на племићким грбовима, потом као део вињете на заглављу првог броја првих српских новина Маркидеса Пуља, Сербския Повседневныя Новины, у Бечу 1791.45 Приказ српског грба се на два места налази и у Рајићевој историји.46

Према томе, српски грб у виду крста са четири оцила се код Срба у Аустрији користи још од првих деценија XVIII века и сматра се не само за црквено, него и за народно обележје.

У Србији, у току процеса њеног осамостаљивања, грб у овом облику се дослед-но користи тек од Милошевог времена, мада се јавља, уз неке друге симболе, још на заставама устаничких старешина у Првом устанку. Први пут је истакнут упра-во после читања Хатишерифа о аутономном статусу Србије и берата о наследном кнежевском достојанству. Грб је начинио Јован Петровић, ковач из Земуна. На средини грба је био бели крст са четири оцила на црвеном пољу.47 Грб, приказан на првом броју службеног листа Српских новина 5. јануара 1834, чији је уредник био Димитрије Давидовић, већ је сложенији: штит с круном озго; око штита отво-рен венац од маслинова и храстова лишћа, без плашта.48

У првом српском уставу, проглашеном 2/14. фебруара 1835, Сретењском уста-ву, Глава друга посвећена је застави и грбу. Грб представља крст на црвеном пољу, а међу краковима крста по једно огњило, окренуто ка крсту. Грб је опасан зеленим венцима, с десне стране од храстовог, а с леве од маслиновог листа.49

43 Исто, 52. 44 Ст. Новаковић, Нав. дело, 116, 139. 45 Александар Соловјев, Нав. дело, 53–57; Василије Ђ. Крестић, Историја српске штам-

пе у Угарској 1791–1914, Нови Сад 1980, 14. 46 Александар Соловјев, Нав. дело, 54. 47 Мих. Гавриловић, Милош Обреновић, Књига трећа (1827–1835), Београд 1912, 296. 48 А. Соловјев, Нав. дело, 59. 49 150 година од доношења Сретењског устава, Крагујевац 1985, Додатак.

155

Грб који је одобрен султановим ферманом 1838. године састојао се од белог крста на црвеном пољу са четири огњила, леђима окренутим краковима крста. Грб лежи на књажевској порфири, која виси из књажевске круне, окружен вен-цем, састављеним од плодних гранчица, с десне стране храстове, с леве маслинове, природне боје, плавом пантљиком везаних испод грба, и врховима састављеним изнад грба. Круна је црвене основе, украшена златом и драгим камењем и злат-ним крстом на врху.

Заслугу за стварање српске заставе и грба 1838. године Д. Руварац приписује Димитрију Давидовићу и Јакову Живановићу. Као класично образовани људи, они су били упознати са грбом Србије који су приказали Орбин и Жефаровић, те су према томе саставили овај грб.50

Иако су још од 1726. год. српски карловачки митрополити почели употребљавати на својим печатима српски грб, Карловачка митрополија све до 1848. године није имала своју заставу. Када је 1. маја 1848. изабран за српског патријарха, архие-пископ и митрополит Јосиф Рајачић је истакао на свој двор црвено-плаво-белу заставу, и од тада је овострани народ сматрао исту заставу за заставу српске Кар-ловачке митрополије и српског патријарха, а тиме и за своју заставу.51

* * *Порекло тробојних застава, као карактеристичних државних обележја већине

словенских земаља, везује се за време владавине Петра Великог. А. Соловјев сма-тра да је Петар Велики тробојницу инаугурисао после боравка у Холандији, преу-зевши холандску заставу адмирала Ројтера, са три хоризонталне пруге (црвеном, белом и плавом), променивши им само распоред боја.52 Таква је застава свечано развијена на бродовима руске ескадре приликом њене посете Цариграду 1699. го-дине. Има мишљења да је тробојну заставу у Русију увео Петров претходник, цар Алексеј I, око 1668. године. Једна другачија застава, бела с плавим Андријиним крстом, постала је убрзо руска ратна застава, док је руска тробојница остала у употреби као споредна застава (за трговачке бродове) у XVIII веку.53 Као државна, тробојна застава беле, плаве и црвене боје, које су сматране за боје и других сло-венских народа, уведена је указом цара Николаја II 1896. године.54

Д. Руварац, пак, тврди да до Велике француске револуције није било тробојних застава и да је она прва прокламовала три боје: црвено, бело и плаво за народне

50 Јаков Живановић, Неколико примечанија на књигу Славени у Турској од Кипријана Роберта, Споменик Српске краљевске академије VI, У Београду 1890, 47–48; Д. Руварац, Ево, шта сте нам криви!, 102–103.

51 Д. Руварац, Нав. дело, 104. 52 Холандска тробојка настала 1572. је једна од првих тробојки и најстарија која је још

у употреби као званично државно обележје. 53 Александар Соловјев, Словенске тробојке, у: Историја српског грба и други хералдич-

ки радови, Београд 2000, 371–372 54 Димитрије Руварац, О српској тробојници – застави, 86.

156

боје на својим заставама.55 Конвент је 1794. године увео тробојну заставу са вер-тикалним пругама, али је њено порекло вероватно нешто старије, јер су ове боје истицане од почетка револуције, симболишући револуционарне принципе. Од Француске револуције се тробојне заставе у Европи све чешће користе.

Сретењски устав показује извесну сличност са француским уставним повељама од 1814. и 1830.56 Будући да је С. Јовановић оценио Димитрија Давидовића као вели ког љубитеља француских конституција, а Сретењски устав означен као „француски расад у турске шуме“, оправдана је претпоставка да је, између оста-лог, Давидовић и боје заставе унео у устав по француском узору.57 Поред тога, у времену после хатишерифа и добијања аутономије, а пре настанка првог српског устава, у Србији је боравио француски дипломата Боа-ле-Конт, чије је мишљење о државном уређењу и уставности тражио и сам кнез Милош. Боа-ле-Конт је на-чинио и један нацрт о организацији Државног савета.58 С друге стране, у процесу стицања аутономног статуса српске државе и њеног уређивања била је пресудна улога Русије, те је могуће да су ове три боје одабране због тога што су српском народу већ биле познате, јер су то руске националне боје, само постављене обрну-тим редом.59

Тако у Глави другој Сретењског устава, у члану 3 стоји: „Боја народна Србска јест отворено црвена, бела и челикасто-угасита“.60 Устав није опстао, али су на-родне боје: црвена, плава и бела као боје трговачке и поморске заставе за Кнеже-вину биле утврђене султановим ферманом 1835. године, у другачијем распореду него у Сретењском уставу. Султан је о српској застави издао ферман средином месеца шабана 1251. (октобра 1835. године). Наводи да је на молбу кнеза Милоша Обреновића одлучио да одобри употребу трговачке и поморске заставе за српске лађе. То ће бити тробојна застава, на којој је горњи део црвене, средњи плаве, а доњи део беле боје. О томе ће бити обавештени сви подунавски везири, паше,

55 Исто, 82.56 Миодраг Јовичић, Устав Књажества Србије од 1835 („Сретењски устав“) и његово

место у свету савремене уставности, у: 150 година од доношења Сретењског устава, Крагујевац 1985, 96–97, 101–103.

57 Cyprien Robert, Le Slaves de Turquie: Serbes, Monténégrins, Bosniaques, Albanais et Bul-gares, leurs ressources, leurs tendances et leurs progrès politiques, Paris 1844, t. II, 349; Д. Руварац сматра да су Давидовић и Живановић заставу начинили по узору на француску заставу, само са другачијим распоредом боја и хоризонтално положеним, за разлику од француске триколоре, где су боје поређане усправно. (Д. Руварац, Ево, шта сте нам криви!, 103).

58 С. Новаковић, Србија у години 1834. Писма грофа Боа-ле-Конта Де Рињију, министру иностраних дела у Паризу, о тадашњем стању у Србији, Споменик СКА XXIV, Београд 1894; Љубица Кандић, Државно-правни статус врховних органа власти у Србији до доношења Сретењског устава и према Сретењском уставу, у: 150 година од доношења Сретењског устава, Крагујевац 1985, 38; Јаша М. Продановић, Нав. дело, 41–42.

59 Јаша Продановић, Нав. дело, 24–26, 33, 34; Александар Соловјев, Словенске тро бојке, 372; Мих. Гавриловић, Нав. дело, 188–192.

60 150 година од доношења Сретењског устава, Крагујевац 1985, Додатак.

157

кадије, војводе, ајани и друге старешине, као и надзорници скела. Уз заповест ће бити приложен и приказ барјака.61

У Турском уставу 1838. нема одредаба о државним обележјима, али је султан истовремено са издавањем устава о томе издао посебни акт. Ферман султански за поправљање заставе Србске, с којом она добива други вид, издан у половини Шева-ла 1254, или по нашем 1838 године, којим је српска застава „поправљена“, јер „овај вид заставе причињава тегобе у делима народним“, султан је издао вероватно због тога да би се застава разликовала од тробојница које су користиле и друге државе. На горњем, црвеном пољу је требало ставити четири звезде, а на средњем, плавом пољу национални грб.62

У другим јужнословенским и словенским земљама су тробојнице почеле да се употребљавају после 1848. године.63 У Хрватској до почетка 1848. године није било тробојних застава. Оне се јављају тек после мартовских догађаја и то у различитом распореду боја. Поред тога што су обједињавале боје Хрватске (црвено и бело) и Славоније (плаво и бело), манифестовале су и словенско братство, јер су то биле и боје српске и руске заставе. Истицане су као словенске заставе, а у то време се није пазило на распоред боја. Са устаљеним распоредом боја: плаво-бело-црвено, Хрвати су тробојку почели употребљавати тек после 1850.64

* * *Од оних угледних и образованих Срба из Аустрије који су играли значајну уло-

гу у српском државном и политичком животу тридесетих година XIX века, а на-рочито у уставном развитку, у време Српског народног покрета 1848–1849. били су живи и у њему учествовали Јаков Живановић и Стефан Радичевић. Њихово учешће у покрету није било подједнако, али је извесно да су снажно утицали на доношење неких важних одлука и уобличавање политичких програма српског покрета.65

У првом периоду Српског покрета у Јужној Угарској, у марту и априлу, ис-тичу се само заставе, као народна обележја, тробојне, са плавом, белом и црве-

61 Димитрије Матић, Јавно право Књажества Србије, 85–87. 62 Димитрије Матић, Нав. дело, 89–90; Јаков Живановић, Неколико примечанија на

књигу Славени у Турској од Кипријана Роберта, 47–48. 63 Као заједничка словенска и соколска застава, руска тробојка је била прихваћена и у

другим словенским земљама: у Чешкој 1868. године, а у неизмењеном облику су је прихва-тили и Словенци. Црногорци су 1876. прихватили српску тробојку, додајући јој свој грб. (Александар Соловјев, Словенске тробојке, 371–372).

64 Димитрије Руварац, О српској тробојници – застави, 84–85, 89, 92. 65 У априлу 1835, одмах после укидања Сретењског устава, учествовали су у комисији

која је требало да се бави новим уставом. Живановић и Радичевић су били и чланови комисијâ за израду устава које је кнез формирао у новембру 1837, потом 2. фебруара, и на крају велике уставотворне комисије, 14. фебруара 1838. (Јаша М. Продановић, Уставни развитак и уставне борбе у Србији, 65, 69–72, 81). Димитрије Давидовић, којем Руварац, поред Ј. Живановића, приписује заслугу што је Србија добила заставу и грб, умро је у Сме-дереву 1838. године. (Д. Руварац, Ето, шта сте нам криви, 103).

158

ном бојом, али веома различито распоређеним: бело-црвено-плаво, црвено-бело--плаво, плаво-бело-црвено, црвено-плаво-бело, бело-плаво-црвено. Оне се у из-ворима означавају као народне, српске, славонске, илирске, али и као словенске. Касније, вероватно већ и пре Мајске скупштине, а од скупштине коначно, усталио се распоред боја: црвено-плаво-бело. На њима се понекад налазе и грбови. Од по-четка деловања српских органа власти, дакле већ од првих дана маја, утврђује се и изглед грба, који ће бити коришћен на великом броју званичних докумената које су издавали патријарх и Главни одбор.

Као и у случају настанка државних обележја у Кнежевини Србији, и на чиње-ницу да су у Српској Војводини 1848. и 1849. године истицане као народне тробојне заставе, црвено-плаво-беле, деловали су вероватно револуционарни догађаји у Ев-ропи, а потом осећање припадности великом словенском свету, на челу са Русијом. Међутим, када је реч о изгледу заставе и грба који су истицани и коришћени у Српској Војводини, најснажнији утицај долазио је несумњиво из Кнежевине Србије и узор је највероватније нађен у њеним државним обележјима. У време Српског народног покрета 1848–1849. године тробојна застава, са распоредом боја црвено-плаво-бело, већ дуже од десет година била је застава Кнежевине Србије. Не још као пуно државно обележје, уставом опредељено, али већ као застава утврђена и призната од суверена, са једном важном функцијом државних обележја. И Радичевић и Живановић су у уставном нацрту (С. Радичевић) и у бројним другим списима (Ј. Живановић) свој прецизно дат опис државних обележја за Војводину Србију дословно преузели из уставних докумената Кнежевине Србије.

Тада застава и грб већ имају својство обележја Српске Војводине, са оним ста-тусом којему се тежило, и који је у уставним нацртима јасно одређен: државне јединице аустријске царевине, једнаке са свим осталим њеним земљама. Као што је и име Војводине било формулисано на начин да се означи да се ради о другој српској држави, поред Кнежевине Србије – Војводство (Војводовина) Србија, тако су усвојена и истоветна обележја: застава и грб.

159

LJUBOMIRKA KRKLJUŠ Ph. D

FEATURES AND SYMBOLS DURING THE SERBIAN NATIONALIST MOVEMENT FROM 1848 TO 1849

Summary

Since its very start and during the continuation of the Serbian Nationalist Movement from 1848 to 1849, fl ags were being displayed, sometimes with a coat of arms on them, and right aft er the Assembly in May the coat of arms started to be used, as well. Th e fl ags were tricolored, made of red, blue and white colours from the beginning. However, the arrangement of the above mentioned white, blue and red colours, that were designated as the national or Slovenian ones, was rather heterogeneous and unsettled. Aft erwards, the colour arrangement became more settled in view of an established order Serbian fl ag used to have: the one made of a red, blue and white colour. Th e coat of arms was similar to the coat of arms of the Principality of Serbia. It was used by the patriarch, executive board and other Serbian governing authorities. Th e grounds for the acceptance of the above mentioned three colours in Serbian Vojvodina have been multilateral. Th e fact that the three above mentioned colours became the ones of a French fl ag during the Great French Revolution certainly had specifi c infl uence on it, as well. Secondly, those were the colours of a Russian fl ag, that started to be taken as the ones of all the Slavs. Th irdly, and certainly the most important one is the fact that those very colours had been the ones of the Principality of Serbia fl ags for over a decade at the time, so as a result of the above mentioned facts, the ones were accepted and imposed as the Serbian fl ag colours in Serbian Vojvodina, as well.

161

Др ДЕЈАН МИКАВИЦА UDC 342.4(497.11)”18”94(497.11)”1804/1813”

УСТАВНО ПИТАЊЕ У КАРАЂОРЂЕВОЈ СРБИЈИ (1804–1813)

Сажетак: Уставно-правним актима који су настали у периоду Првог српског устанка, Србија је стекла одговарајуће претпоставке да обезбеди положај ауто-номне Кнежевине и у крајњој линији независне државе после дугогодишњег ратовања против Османске царевине. Документима уставног карактера из 1805, 1807, 1808. и 1811. године организована је и учвршћивана државна власт и њена подела између кључних представника нововековне српске државе. Неслагања између српских старешина манифестовала су се у свим димензијама ратовања за национално ослобођење српског народа и у документима којима је, често под одлучујућим утицајима великих сила, осведочавала карактер и суштину српске устаничке државе. Цивилна и војна доминација вожда Карађорђа над Саветом и српским војводама одржала се, без обзира на сва искушења, током целокупног устаничког војевања. Велике силе, пре свих других Русија, имале су веома значајну улогу у решавању уставног питања у Карађорђевој Србији.

Кључне речи: Србија, Први српски устанак, уставно питање.

Почеци нововековне уставности у Србији настају у време када је стварана модерна српска држава, дакле у суровом и херојском војевању и националној револуцији која је израсла из српског устанка против дахија 1804.1 Реч је о уставно--правним актима који су, уз међународне уговоре из 1812, 1826. и 1829. године и Портине јавно-правне акте, хатишерифе из 1829, 1830. и 1833. и Берат из 1830. го-дине, омогућили Србији да стекне положај аутономне Кнежевине 1830.2 С тим да

1 Осврћући се на прву годину српског војевања, Вук Караџић је писао како су Срби „истина ову буну почели само из очајанија. О срећнијему напретку нико није могао ни сањати, а камоли на јави мислити, него да се освете субашама и даијама и, ако би било могуће, да ји проћерају, пак да остану опет раја под владањем доброга царева везира, као што је било и под аџи-Мустајпашом; али сад, острвивши се тако срећно на турску крв и намамивши на пљачку, а познавши сладост слободе, и прости не народ изгубио вољу, а камоли поглавице, опет тако постати раја турска“ (В. Караџић, Српска историја нашега времена, Београд 2004, 93).

2 Д. Микавица, В. Гавриловић, Г. Васин, Знаменита документа за историју српског народа 1538–1918, Нови Сад 2007, 206–215.

162

ваља нагласити да је Србија у Првом српском устанку стекла стварну независност односно пуну државност, а после Другог устанка међународно признање, али као полувазална Кнежевина (полудржавност).3 Када се говори о уставно-правним ак-тима, односно уставном уређењу Србије у време Првог устанка, мисли се ређе на документе уставног карактера из 1805, а чешће на бројне уставне акте после 1807, нарочито на оне из 1808. и 1811. године. Њима су претходиле одлуке које су се односиле на успостављање судова и на устаничке скупштине на којима је одређен смер, карактер и циљ устаничке борбе. Ове народне, односно војводске устаничке скупштине поникле су из саме ситуације, без икаквих писаних правила и на њима су решавана важна политичка питања. Много више него Савет, војводска скуп-штина је била центар политичког живота, ту су се водиле борбе и пресуђивали страначки спорови.4 „Све је то ишло без реда и на јуриш. Војводе су долазиле на скупштине с оружаном пратњом“.5

Организовање судске власти започело је Карађорђевом одлуком из 1804. го-дине да, после протеривања Кучук Алије из Јагодине у Београд, сазове прву на-родну скупштину у Остружници,6 крај Београда, и да се на њој изврши избор судија од људи које ће нахијске старешине повести са собом. По сведочењу пи-сара Јанићија Ђурића и по тврђењу Лазара Арсенијевића Баталаке, старешине су повеле људе „који су овде за судије изабрани и по разним нахијама сад именовани и постављени“. Већ у првом делу рада Скупштине, одржаној од 23. априла/6. маја до 2/15. маја 1804,7 изабран је један број судија мада прота Матеја Ненадовић све-дочи донекле другачије.8 Остружничка скупштина није поставила судије за цео

3 Р. Љушић, Србија 19. века, књ. 2, 270; Д. Пантелић, Српска држава првог устанка, 34.4 О томе види поближе: М. Ристић, Народне скупштине у Првом српском устанку, Бео-

град 1955; Љ. Кандић, Скупштине у систему власти државе Првог устанка, Београд 1963.5 С. Јовановић, Карађорђе и његове војводе, Из историје и књижевности 1, Београд 1991,

29.6 Односно велику скупштину нахијских и устаничких старешина. Овде су били

Станоје Главаш, Младен Миловановић, Ђуша Вулићевић, Јанко Катић, Васа Чарапић, Сима Марковић, Танаско Рајић, прота Матеја Ненадовић, Милоје Петровић, Милан Обреновић и многи други. Ова скупштина је представљала „неку врсту незваничног ратног савета српских устаника“ (В. Стојанчевић, Милош Обреновић и његово доба, Београд 1966, 26).

7 Скупштина је одржана у два дела. У њеном раду учествовало је 27 старешина из Бео-градске, Крагујевачке, Ваљевске, Рудничке и Смедеревске нахије и то Карађорђе, Станоје Главаш, Младен Миловановић, Ђуша Вулићевић, Јанко Катић, Сима Марковић, Павле Поповић, Ђорђе Миловановић Гузоња, Танаско Рајић, прота Матеја Ненадовић, Милан Обреновић, пожаревачки прота Јосиф, јагодински прота Милоје Вукашиновић, игуман Ра-ванице Сава, игуман Каленића Јосиф и други.

8 У Протиним мемоарима тврди се да је избор судија почео касније, у Ваљевској нахији, на нахијској скупштини, а на предлог кнежинских кнезова. Овако изабраним судијама дата су упутства за суђење у виду „пунктова“, који су касније у историјско-правној литератури названи „Законик Проте Матеје Ненадовића“. Прота је навео да се у писању „закона“ ди-ректно ослањао на старо средњовековно црквено право односно на Крмчију Светог Саве и, преко њега, на Јустинијанов законик и „Мојсеову строгост над Јеврејима“. Пунктација је било наводно 15–20, односиле су се на казне у случајевима убиства човека („да се на коло

163

Београдски пашалук и због тога су они бирани на локалној скупштини Ваљевске нахије, а можда је слично било и у другим нахијама. Пре избора судија, устани-ци су саставили захтеве које су поднели дахијским представницима у Земуну. У тачки 5 они су тражили да у свакој нахији буде „судница (кадилук)“ у којој би се праведно судило и само прави кривци били кажњавани. Кадије су морале да буду поштене и да не чине народу неправде. Неуспех преговора, до којег је дошло због одбијања Турака да прихвате српске захтеве9 учинио је овакву организацију суда излишном, а после повратка из Земуна приступило се избору судија чиме је дата „основа државном уређењу у ослобођеној земљи“.10

На Остружничкој народној скупштини утврђено је укупно 9 тачака („пункто-ва“) чију су основу чинили захтеви за укидањем читлука, истеривањем дахија из пашалука, обновом кнежинске, унутрашње самоуправе враћањем повластица из 1793–1794. и 1796, слободом личности, трговине и вероисповести и право избора врховног кнеза који би с везиром претресао важна питања која се тичу односа Турака и Срба као и амнестија за кривице почињене у 1804. години.11 Последњег дана рада Остружничке скупштине, осим одлуке да се изаберу нахијске судије, од-лучено је да се крене у опсаду Београда и да се од Русије тражи заштита. Иако није желео да аутократски карактер своје власти доводи у питање, Карађорђе је већ на овој скупштини показао да крупнија питања устанка жели, макар формално, да решава у споразуму са главним устаничким старешинама.12

Уочи одржавања друге скупштине у Пећанима изнад Остружнице, у априлу после ускршњих празника 1805-е, ојачала су неслагања између српских старешина о томе шта треба изложити као устанички циљ, а на самој скупштини формирале су се две струје („партије“).13 На овој скупштини „сигурно се чула идеја о Саве-

метне“), отимања девојке силом („шибу да трчи“ и „да се штаповима каштигује“), крађе имовине („да плати удвоје“ и „да се каштигује штаповима“), избегавања војске („да трчи шибу“), лажног сведочења (да се „штаповима каштигује“ и „да се за свагда за лажом про-глаша“), напуштање стражарског места („да се стреља“)... Овај законик сматра се првим нормативним актом устаничке Србије. Није научно доказано да су се његове одредбе односиле на целу тада ослобођену територију Србије.

9 Босанског везира Бећир-пашу упутила је Порта у јуну 1804. да извиди српско-турски спор, уклони дахије и заведе редовну турску управу и његови преговори са Карађорђем, започети следећег месеца, завршени су неуспешно најпре због одбијања дахија да напусте Београд, а после убиства дахија од стране Миленка Стојковића због српских захтева за страном гаранцијом. Српска опсада Београда у којем је загосподарио заповедник крџалија Алија Гушанац, уместо дахија и београдског паше, наставила се.

10 М. Вукићевић, Карађорђе II, Београд 1912, 93; В. Стојанчевић, Српска национална револуција и обнова државе, 32; Р. Љушић, Србија 19. века, 210.

11 Д. Перовић, Из историје Првог српског устанка, Београд 1979, 45–47; В. Стојанчевић, Српска национална револуција и обнова државе, 30.

12 Д. Јанковић, Српска држава првог устанка, 85.13 Прву су сачињавали претежно стари кметови и кнезови и ова, умерена, струја је

највећим делом била спремна да се задовољи старим повластицама, док је радикална, састављена углавном од нових војних старешина, стремила пуној аутономији и српској

164

ту, али опозиција није била кадра да присили вожда на оснивање ове установе. Страни извештачи су запазили да се до тада искристалисала државна управа оли-чена у вожду и нахијским старешинама“.14 Одлука о оснивању Савета донета је у јулу, у војном логору у Ужичкој нахији, пре напада на Карановац и Ужице. Иако нема јасних доказа о томе да је већ у првој години Устанка, посебно после уби-ства Теодосија Марићевића, дошло до озбиљнијих суревњивости и отпора пре-ма Карађорђевом апсолутизму, ипак је важно истаћи да је питање ограничења вождове власти избило врло рано.15 У позадини и основи покретања ове про-блематике налазио се став већине српских старешина да би морали бити више уважени у вршењу власти у устаничкој Србији, односно да би требало задржати смисао старих кнежинских аутономија у којима би они остали апсолутни локал-ни господари. Веза између устаничких старешина у том случају би се сводила на јединство једино у случају опасности по земљу. Посебан проблем представљале су велике војводе као самозване вође устанка.16 Узрок сукоба између Карађорђа и

држави. Ова подвојеност је дошла до изражаја у двема различитим устаничким молба-ма упућеним Порти са српске скупштине, прве од краја априла, а друге од почетка маја 1805. Порта је одбила све српске захтеве. Нишком мухафизу Хафис-паши наређено је да се припреми за поход на Београд, а устаници су у лето 1805. напали и заузели Карановац, Трстеник и Ужице. У првом походу султанове војске, који је уследио под предводништвом Хафис-паше, дошло је до прве српске победе над султановом војском на Иванковцу. Оно што су тражили радикалније опредељене старешине на скупштини 1805-е, Србија је доби-ла тек хатишерифом 1830. године. О томе види поближе: Д. Јанковић, Српска држава првог устанка, 93–94; В. Стојанчевић, Српска национална револуција и обнова државе, 34; Европа и српска револуција, 243–247.

14 Р. Љушић, Вожд Карађорђе, 108; Владе Србије, 20.15 Вук Караџић, Правитељствујушчи совјет сербски за времена Кара-Ђорђијева или

отимање ондашњијех великаша око власти, Беч 1860; Исти, Српска историја нашега вре-мена, 134–181; Р. Љушић, Вожд Карађорђе, 121–123. Описујући Карађорђа из времена уби-ства Теодосија Марићевића, Вук Караџић је писао: „Иначе је био доброћудан; али кад би се наљутио није се могао обуздати. Није имао времена да каже момцима да убију некога. Убио је кнеза Теодосија иако му је овај помогао да дође до достојанства. Кад би се тако не-што завршило, Карађорђе је плакао и говорио: Бог убио онога ко је почео свађу! Ипак није био осветољубив. Кад би једном нешто опростио, никад се више није сећао претрпљених увреда“ (В. Караџић, Српска историја нашег времена, 107). Сасвим другачије о Карађорђу, првенствено као плаховитом, напраситом и ка убиству склоном човеку, писали су и све-дочили Сима Милутиновић, П. Јокић, Ј. Продановић (Уставни развитак и уставне бор-бе у Србији, 14–15). У новијој историографији Карађорђе је оцењен као храбар, одлучан, строг, прек, плаховит и правдољубив. При том није искључена могућност, изказана и у једном народном предању, да је лично погубио око 100 људи (Р. Љушић, Вожд Карађорђе, 519). Карађорђева склоност да убија оцењивана је као преувеличана и уз напомену да је то „више слика доба у којем је живео“ иза које неретко стоји намера да се релативизује одго-ворност за вождову смрт као „енциклопедијски пример злочина првог реда“ (М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, 156).

16 Јаков Ненадовић се потписивао као заповедник Ваљевске, Шабачке, Ужичке и Со-коске нахије, Миленко Стојковић и Петар Теодоровић Добрњац господарили су у источној Србији и на целом простору између Мораве, Дунава, Тимока и Ниша, а Милан Обреновић

165

његових војвода своди се историографски, с једне стране, на личне особине и оси-оност представника српске ратничке аристократије према Карађорђу, а са друге стране напомиње се да су војводе сматрале да су свој положај стекле по султано-вом овлашћењу и да је према томе њихов сукоб са Карађорђем институционалне природе.17

Питање успостављања једног органа који би уз вожда вршио власт преваг-нуло је над старешинским „федеративним“ концептом и то је довело 15/27. ав-густа 1805. до оснивања Правитељствујушчег совјета Сербског18, без правог уставног основа, под извесним руским утицајем, на скупштини која је сазвана без Карађорђевог знања и захваљујући конкретном доприносу пречанина Боже Грујовића.19 Правитељствујушчи совјет („Синод“) је српским изасланицима у Пе-је власт из Рудничке нахије настојао проширити на још четири нахије. Ове старешине, чија се власт ширила на више нахија, сматране су за „велике војводе“. Ипак „у вријеме Црнога Ђорђија сваки је војвода био старешина у својој кнежини, а Ђорђије је био старешина у свој Србији“ (В. Караџић, Први српски устанак, Београд 1954, 103).

17 М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, 159.18 Кад је реч о датуму настанка и карактеру овог централног државног органа, тре-

ба истаћи да у оба случаја није до краја постигнута сагласност у историографији. Постоје различити подаци о оснивању Савета (Совјета). Прота Матеја и Вук Караџић тврдили су да је основан на Велику Госпојину, 27. августа 1805. У историографији постоји извесна неусаглашеност и о томе да ли је Савет основан као орган који ће ограничити амбиције српских старешина или као орган који ће ограничити Карађорђеву власт. О томе су пи-сали С. Новаковић, С. Јовановић, М. Војводић, Д. Перовић, Д. Јанковић, Р. Љушић, Љ. Кркљуш и други. С. Јовановић је посебно проучавао писање Вука Караџића који је ис-тицао: да је устанак имао „неколико центара“ и да су Карађорђеви противници били пре свега властољубиви, Леополда Ранкеа који је у јачању централне власти и сламању власти војвода видео Карађорђев исправан монархијски резон, Бењамина Калаја који је борбу Карађорђа и великих војвода објашњавао психолошким (партикуларистичким) особинама српског народа, Лазара Арсенијевића Баталаку који је у свему правдао Карађорђа, Стојана Новаковића који је борбу Карађорђа и војвода видео не као просто отимање око власти већ као процес утврђивања врховне власти у Србији. (С. Јовановић, Карађорђе и његове војводе, Из историје и књижевности, књ. 1, Београд 1991, 17–37).

19 Често се у историјско-правној литератури као трећи концепт унутрашњег уређења сматра Карађорђев, по којем је он требало да буде врховни војни и цивилни господар. Ј. Продановић је сматрао да су постојала „тројака схватања о уређењу нове државе“ и то цен-тралистичко (Карађорђе), децентралистичко или федеративно (Ј. Ненадовић, М. Стојковић, П. Добрњац) и централистичко уз ограничење Карађорђеве власти (Б. Грујовић, М. Ненадовић). Скупштину у Боговађи сазвали су прота Матеја Ненадовић (који је претход-но добио сагласност и митрополита Стратимировића на Грујовићев нацрт), војвода Јаков Ненадовић, Милан Обреновић и Сима Марковић, али је Карађорђе преместио одржавање скупштине у Борак, где је ипак одобрио оснивање Синода и одредио да он заседа у манасти-ру Вољавчи. У стварању и реализовању идеје о српској централној власти посебно значајну улогу имао је српски правник из Аустрије Божа Грујовић. Њему се, у Баталакином, Ранкео-вом, Новаковићевом и Љушићевом историописању, приписује кључна улога иницијатора у оснивању Совјета. Истиче се да је долазак Божидара Грујовића у Србију био „пресудан у организовању врховне земаљске власти“, односно „целокупне државне организације“, и ово се доказује првенствено неизговореном беседом и актима које је у то време написао (За памјат и Слово) и који се односе на две институције, Правитељствујушчи совјет и по-

166

трограду20 допуштен још у јесен 180421, као орган опште државне власти, али је наишао на одобравање устаничких војвода тек после успешних бојева на Каранов-

главара земље. Иако припремљени у Бранковини, а неупотребљени, како је планирано, за Боговађу 1805-е, они су послужили као основ свим потоњим уставним законима 1805, 1808. и 1811. године. На Грујовића је у то време известан утицај извршио, судећи по његовој пре-писци, Доситеј Обрадовић истичући важност узимања у обзир организације војске, народне касе, суда и школа, у стварању устаничког „правленија“. О томе види поближе: В. Караџић, Српска историја нашега времена, 134–181; С. Новаковић, Васкрс државе српске, Београд 2002, 124–125; Исти, Уставно питање и закони Карађорђева времена, Београд 1907, 7–20; Ј. Продановић, Уставни развитак и уставне борбе у Србији, 10–12; М. Ристић, Устанички законописац Теодор Филиповић, Београд 1953; Д. Јанковић, Нав. дело, 104–108; Д. Перовић, Из историје Првог српског устанка, 60–61; Р. Љушић, Србија 19. века, књ. 1, 212; Исти, Вожд Карађорђе, 107, 111; Исти, Историја српске државности, књ. 2, Нови Сад 2001, 60–61; Владе Србије, Београд 2005, 18–25; Европа и српска револуција, 274; Владе Србије 1805–1996, Бео-град 1996, 9–11; М. Ђорђевић, Беседништво код Срба, Ниш 2007, 112–114.

20 У Русију су 1. септембра 1804. године упућени прота Матеја Ненадовић, Јован Протић из Пожаревца и Петар Новаковић Чардаклија, познати капетан фрајкора. Као секретар, депутацију је пратио професор Харковског универзитета и доктор права Божа Грујовић (Тодор Филиповић). Пуномоћје члановима депутације издато је у логору на Врачару са потписом духовних и световних вођа са Карађорђем на челу („комендант от Сербии“). Упућивању ове депутације претходило је аустријско одбијање да изађе у сус-рет српским молбама упућиваним још у марту, априлу, мају и августу, да Србе прими у „отеческаја недра“, да се „Србија потчини под Аустрију“ и да се непосредно ангажује у српско-турским преговорима са Бећир-пашом. У аудијенцији код команданта аустријске Војне границе, барона Ђорђа Генеина/Џенеина, били су Карађорђе, Сима Марковић и Јанко Катић. Молбе Карађорђа и српских старешина упућене Аустрији настављене су и следеће године и имале су извесних ефеката. У Русији су српски депутати саставили молбу у којој се тражила помоћ у оружју и новцу, али и долазак руског конзула у Србију и „Сербское правленије“ као врховну установу ослобођене Србије. Види о томе поближе: С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, Београд 1907, 7–8; А. Ивић, Списи Беч-ких архива о Првом српском устанку, књ. 1, Београд 1935, 34–35, 68–69, 100, 103–104, 154, 271–274, 282–283, 293–294; Исто, књ. 2, 131–135, 146–150, 159–160, 258–259; Первое серб-ское востание 1804–1813 и Росија, Москва 1980, књ.1, 32–36, 44–48, 60–62; С. Новаковић, Васкрс државе српске, Аранђеловац–Београд 2002, 43–44; В. Ћоровић, Карађорђе и Први српски устанак, Београд 2003, 44–46; С. Гавриловић, Личности и догађаји из доба Првог српског устанка, Нови Сад 1996, 354; Европа и српска револуција 1804–1813, Нови Сад 2004, 231–248; В. Стојанчевић, Српска национална револуција и обнова државе, 30–31.

21 У молби устаничке депутације, предатој А. Чарторијском, руском министру спољних послова, осим тражења оружја и муниције исказана је и „једногласна жеља свих Срба да се у Србији, по угледу на Јонску Републику Седам острва, установи самостална српска управа под именом Сербскоје правленије или под другим сличним именом, која би била под за-штитом Русије, а Србија остала и даље земља која плаћа данак султану“, али молба није у потпуности прихваћена од руске стране. Депутација се вратила из Русије у јануару 1805. године у уверењу да је руској страни блиско мишљење да Србима треба један колективни орган власти и да треба послати депутацију у Цариград како би султану изложили своје жеље. С. Новаковић сматра да је српској депутацији у Петрограду „нарочито саветова-но (подвукао Д. М.) да је неопходно да ослобођена земља има свој Правитељствујушиј Совјет тј. државну општу и заједничку власт, која би ако затреба имала бити и над влашћу војводском“ (Васкрс државе српске, 124). Сличног мишљења је и Р. Љушић који је писао да

167

цу, Ужицу и Иванковцу 180522, када се снажније наметнула потреба заједништва23 у отпору према султану.24 Делатност је отпочео у манастиру Вољавчи25, продужио од октобра у манастиру Боговађи26, од краја новембра 1805. преместио се у Сме-дерево27 а у лето 1807. у Београд28. Испрва је Савет/Совјет вршио и послове владе и послове суда и послове законодавства.29 У Боговађи су „уређени магистрати у свакој нахији“ и „припремани други правни акти“.30 Савет је вршио власт у свему што се не би дотицало интереса српских војвода, посебно ако се то односило на велике војводе (господаре) као што су били Јаков Ненадовић, Јанко Катић, Ми-лан Обреновић. У Смедереву је Савет издао кратке уредбе које су се односиле на суђење, а у Београду је донео одлуку о формирању суда у сваком округу.31

Покушај устаничких старешина, посебно проте Матеје Ненадовића, Боже Грујовића и митрополита Леонтија, да скупштина у Смедереву, средином децем-

су Руси инсистирали да устаници уреде државу – „Сербское правленије“ (Историја српске државности, 70).

22 У јуну, јулу и августу 1805. године.23 Д. Перовић, Из историје Првог српског устанка, 59.24 Савет се први пут помиње у писму групе старешина, које су 20. јула 1805. године упу-

тили депутатима у Цариград. Карађорђе, Јаков Ненадовић, Јанко Катић, Милан Обреновић и Сима Марковић су само депутате на крају писма обавестили о постојању овог политич-ког тела.

25 Тамо је остао кратко, до једне посете Карађорђеве почетком октобра, углавном пре-суђујући за мања кривична дела. У конаку, од једне собе, саветници су направили судницу и да израђују нацрте о уређењу врховне управе, суда и осталих институција.

26 Овде им је игуман, за одржавање седница уступио своју собу. Кад им је пристигао канцеларијски материјал, предано су наставили свој посао а то значи „по чистој сво јој совести судити“ и састављати правне прописе о организацији државне власти и органи-зацији правосуђа. Прота Матеја био је толико задовољан да је записао: „Сад нам се чини да није лепше ни у цара“!

27 Овде је Савет био смештен у пристојној кући, док су совјетници имали квартир у посебним кућама.

28 Углавном се у литератури помињу три зграде у којима је заседао: Делијски конак, двор дахије Аганлије и Текија. Као једино сигурно место сматра се зграда дервишког реда за верске обреде у Текији.

29 Савет су чинили, од 15. августа 1805. до 10. јануара 1811. године, следећи члано-ви: Веса Велимировић, Која Ивановић, Стојан Павловић, Павле Поповић, Јован Протић, Крста Ђорђевић, Ђурица Здравковић, Милија Здравковић, Вукоман из Сабанте, Војислав Станојловић, Аврам Лукић, Младен Миловановић, Василије Петроман. Секретар Савета био је Божа Грујовић, до 1807, затим Стеван Живковић до 1808, па Иван Југовић до 1811. и затим Филип Грујевић. Председник Савета је био прота Матеја Ненадовић до почетка 1807, а затим Милован Миловановић. Карађорђе је био верховни комендант од 14. фебруара 1804, верховни сербски предводитељ од 13. децембра 1808, верховни вожд од 10. јануара 1811. до 21. септембра 1813. године.

30 Р. Љушић, Србија 19. века, 216.31 Чинили су их по тројица судија које је бирао народ, али углавном по вољи војвода.

Изнад пресуде окружног суда био је једино суд Савета.

168

бра 1805, потврди и призна, кроз расправу која је отворена, Савет за највећу власт у земљи, Карађорђе је углавном онемогућио32, али већ је постало јасно да је устав-но питање практично отворено и да се у њему, постепено и неминовно, ствара простор за различите политичке интересе великих сила.33 Карађорђево првен-ство у власти, у односу на истакнуте српске старешине, исказало се децембарској скупштини у Смедереву као очигледно и тада је одлучено, између осталог,34 да он буде врховни председник Савета, а прота Матеја Ненадовић председник Саве-та, да се сви војни послови потчине „неограниченој власти Карађорђевој“ и да се сасвим укине дотадашњи повлашћен положај локалних Турака. На тај начин се учвршћивање вождове власти одвијало упоредо са стварањем Србије као само-сталне државноправне јединице.

Улога и позиција Савета, који су формално чинили председник и 12 старе-шина (кметова) из 12 нахија, дефинисана је на заједничкој седници Скупштине и Савета 19. новембра / 7. децембра, уредбом35 којом нису сасвим јасно правно--формално разграничене дужности и обавезе врховног председника Савета и Порте „који његово место занимајет“. Савету је припало право да у Србији засну-је све установе, управља народном благајном, сакупља порез, држи скеле и бе-глук, набавља оружје и муницију, потврђује старешине које је изабрао народ36

32 Карађорђе, који је отворио Скупштину, није презао да оштро иступи против опо-зиције његовој власти. Када је проценио да му противници поткопавају власт, напустио је седницу, позвао своје момке и опколио кућу у којој су заседали Совјет и Скупштина и под оружаном претњом увредљиво наредио: „Напоље курве, по души вас јебем! Лако је у врућој соби уређивати и заповедати; него да вас видим сјутра у пољу, кад Турци ударе“. Само се Катић усудио да га смирује. Ј. Продановић је оспоравао веродостојност оваквих детаља, позивајући се на Вука Караџића (Уставни развитак и уставне борбе у Србији, 12). С. Новаковић је сматрао да су српске старешине „из личних интереса“ и „завидљиве частољубивости врло јаке у нашега народа уопште“ хтели ограничити Карађорђеву власт“, али да је Карађорђе у томе био „не мање осетљив“ и као „неспорно најачи никада није дао да му се помене каквогод ограничење власти“ (Васкрс државе српске, 125).

33 На крају 1805. и почетком 1806. устаници су се суочили са чињеницом да је ојачао Наполеонов положај према Аустрији и Русији које је победио у бици код Аустерлица, да је Француска Пожунским миром добила Далмацију и постала територијални сусед Турака на граници према Босни и Црној Гори и да је због свега тога Русија приморана да устаницима предлаже слање нове депутације на Порту.

34 Поред закључка о максималном повећању бораца у устанку – на 100. 000, издржавању војника од стране општина, пооштравању дисциплине у сваком логору, одбијању плаћања данка Порти, појачању опсаде Београда, учвршћењу смедеревске тврђаве, продору у дубину турске територије ради заузимања погодних стратешких позиција итд. Укупно је донето 12 кључних одлука које су проистекле из потребе да се одбрани стечена слобода, озбиљно угрожена покретима турске војске према Србији. Уз војне мере одлучено је да се предузму и напори којима би се ојачао међународни карактер устанка и то слањем молби султану, аустријском и руском цару. У молби султану наглашавано је како је устанак подигнут због насиља локалних представника турске власти и истицана је спремност да се постигне помирење на основу предлога који су донети на скупштини у Пећанима 1805. године.

35 После расправе вођене истог дана.36 Војводе, кнезове и буљубаше.

169

и да уједно представља највишу судску власт. Уредбу о свему томе Карађорђе је потписао и на тај начин се Совјет/Савет коначно конституисао. Актима уставног карактера, донетим на Смедеревској скупштини, покушавао се увести правни по-редак у земљи и она се можда могу због тога сматрати првим уставом устаничке Србије. Њима је дефинисана, поред врховне власти Карађорђа и власти Савета, и организација судства. Световно судство било је четворостепено (сеоски суд, кне-жевски суд, нахијски суд, Велики суд народни) и док су се прва три суда налазила у свакој административној јединици (селу, кнежини, нахији), четврти суд је био Савет сам. Прописани су састави судова и начин њиховог рада. И свештенички судови су овде прописани и имали су исте степене.37 Само је Врховни народни суд могао доносити смртне пресуде и упућивати кривце на извршење казне. Глоба, харање и батинање топузом и секиром забрањује се. Кривци се могу кажњавати батином и апсом.38 Све ове одлуке имале су тим већи значај јер су доношене у врло неизвесном времену, док су стизале вести о упућивању турских јединица на Србију и ужурбано се спремала одбрана у последњој српској средњовековној пре-стоници. Смедеревској скупштини присуствовале су најзначајније и најугледније српске старешине, а на видном месту у просторијама Савета налазила се слика цара Душана.

У току 1806. године, захваљујући првенствено Карађорђевим великим вој-ним успесима, одржало се његово цивилно и војно господарење Саветом.39

37 Суд намеснички у свакој кнежини, суд протојерејски у протопопијату, суд архијерејски у свакој епархији и Велики народни суд који је Врховни мирски и свештенички суд.

38 Р. Љушић, Србија 19. века, 216–222; Исти, Вожд Карађорђе, 112–114.39 Карађорђев положај је објективно ојачао када су његови такмаци у средишњој

Србији у то време (1805/1806) изгинули у борби против Турака и то: Јанко Катић, старешина Београдске нахије, Ђушо Вулићевић, старешина Смедеревске нахије, Васа Чарапић, старешина Грочанске нахије. Јакову Ненадовићу који је попустио пред навалом Бошњака на западној граници у помоћ је притекао управо Карађорђе. С друге стране, у току 1806-е, српски устаници су забележили низ великих победа. Миленко Стојковић је већ првих дана јануара упао у Крајину и Кључ и заузео утврђени Пореч на Дунаву, а Петар Добрњац и група других старешина ушли су долином Мораве у Лесковачки пашалук и освојили све до Крушевца и Алексинца. У једном продору освојено је Прокупље и Куршумлија, Радич Петровић је продро до Новог Пазара, а Милан Обреновић до Нове Вароши и Вишеграда. Пазван-Оглу је потучен код Сокобање и одбијени су напади из Лесковца и Ниша. Новопазарски паша је попалио Студеницу, а код Уба и села Чучуге 15. априла потучена је босанска војска под Осман-Џором и заузети Јадар и Рађевина. И док су руски и аустријски цареви интервенисали тада у циљу споразумног решења, француски цар Наполеон I Бонапарта упутио је писмо султану (20. јуна) у којем га саветује да уништи „српске бунтовнике које Русија држи и соколи“ и већ у јулу су сераскер румелијске војске и босански везир са великим војним снагама кренули на Србе. Порта је српским устаницима објавила „џихад“, свети рат. Турци су у почетку имали успеха и привремено су покорили Мачву, али у великој бици на Мишару 1. августа устаници предвођени Карађорђем и војводама Луком Лазаревићем, Миланом и Милошем Обреновићем, Јаковом Ненадовићем, Цинцар Јанком Поповићем, Стојаном Чупићем, Петром Молером и протом Николом Смиљанићем победили су двоструко бројнију војску босанског везира. На Делиграду су крајем августа побеђене трупе румелијског валије Ибрахим-паше, а Београд је ослобођен

170

„Када су устаници почетком 1806. прешли границе Пашалука, изгледи на успех оних војвода који су желели ограничавање Карађорђеве власти сведени су на минимум“.40 Једино у преписци са иностранством Карађорђе је узимао Савет у обзир допуштајући да се он појављује као равноправан фактор са њим.41 Јануарска скупштина у Остружници 1806-е водила је рачуна једино о представљању оправ-даности српске борбе пред великим силама, а на Смедеревској скупштини, крајем октобра 1806-е, утврђени текст споразума између Ичка и Порте42 проширен је новим условима које је Порта углавном примила и тако отворила пут ка конач-ном споразуму о високом степену српске аутономије. Српско заузимање вароши Београда крајем 1806.43 утицало је на Порту да убрза постизање споразума и сул-тан Селим III („песник и реформатор“44) средином јануара коначно је потписао ферман о давању привилегија Србима.45 Избијањем руско-турског рата и руским предлозима упућеним Србима, догађаји су кренули у другом правцу. У писму--манифесту који је Карађорђу и српском народу, без директног царског овлашћења, упутио 11/23. јануара 1807. руски генерал и заповедник руске војске на Дњестру Иван Ивановић Михељсон, ласкано је храбрости српског народа, мудрости и

крајем новембра. После битке на Мишару, Јаков се посебно преплашио од Карађорђа који му је веома замерао што су се те године Мачва и један део Поцерине предали Турцима и када му је Карађорђе у лице рекао: „Ниси никада ни ваљао, зелену тикву перви мраз убије“! Као резултат славних српских победа уследио је покушај мирења са Турцима, тзв. Ичков мир од 3. августа 1806-е који се састојао од осам тачака уместо првобитне четири како је било замишљено почетним српским предлогом. Срби су Ичковим миром обећавали верност Порти и задржавали вазални положај под одређеним условима. Карађорђе је требало да буде признат за „главу нације“ са титулом баш-кнеза. Одредба о међународним гаранцијама српске аутономије није прихваћена. Улазак Русије у рат против Турске умногоме је утицао на српске устанике да одустану од постизања мира.

40 Д. Јанковић, Српска држава првог устанка, 117, 151.41 А. Ивић, Списи бечких архива о Првом српском устанку, књ. 3, 7, 16–19, 109–110,

456–458.42 Д. Микавица, В. Гавриловић, Г. Васин, Знаменита документа за историју српског

народа 1538–1918, 158–160.43 Јуришом око 12.000 устаника у шест колона, 30. новембра / 12. децембра 1806. Иначе,

Карађорђе се налазио још у мају 1804. у околини Београда с јаком устаничком војском. У мају 1806-е почели су први сукоби, а средином новембра 1806-е под Београдом је било око 25.000 српских војника и око 40 топова. Укупан број топова на турској страни био је 300, а турска војска састојала се од присталица дахија и тзв. крџалија Алије Гушанца. У ноћном окршају за Београд погинуо је на Стамбол-капији један од најистакнутијих српских старешина Васа Чарапић. После заузимања Београдске тврђаве, пале су и тврђаве Шапца и Ужица. О томе види поближе: Историја Београда, Београд 1995, 152–156; В. Стојанчевић, Српска национална револуција и обнова државе, 42; Р. Перовић, О Првом српском устанку. Необјављена грађа, Београд 1954, 107–113.

44 Збачен са престола у мају 1807. од стране одметничких јаничара и убијен у јулу 1807. по наређењу новог султана Мустафе IV, који је убрзо и сам збачен и на престо доведен његов брат Махмуд II.

45 Европа и српска револуција, 255.

171

постојаности српског вожда, устаницима обећава слободна и потпуно независна српска држава, призива стара слава и благостање у духу уверења да је српски на-род достојан да буде народом за којег је срамота да плаћа данак Турцима.46

После мартовског покоља Турака са представником царске власти Сулејман--пашом на челу, приликом њиховог напуштања Београда47 окончано је двовлашће у Београдском пашалуку и одржана је скупштина у ослобођеном граду у рано пролеће 1807. године. Том приликом су коначно одбачене одредбе Ичковог мира о аутономији48 и Срби су, опредељујући се за независност, отворено иступили као руски савезници у рату против Турака. Председник Савета Сима Марковић саоп-штио је Портином изасланику 31. марта 1807. отворено: „Србија сматра себе пот-пуно независном, и не само што не плаћа данак, него никада неће подићи оружје против својих истоверника“.49 Ово опредељење доказивало се и у борби у којој је свима постало јасно да су устаници предвођени Карађорђем дефинитивно крену-ли путем обнове државе у уверењу да до тога могу доћи само борбом и ослонцем на Русију.50 То су разумели и Срби у Хабзбуршкој монархији. У Срему је избила Тицанова буна у којој се говорило о обнови српског царства, у Банату се проши-рила прича о бакрорезу са ликовима руског цара и вожда на коњима испод чијих

46 М. Вукићевић, Карађорђе, књ. 2, 477–478; Д. Јанковић, Српска држава првог устанка, 124; Европа и српска револуција, 261–262.

47 А. Ивић, Списи бечких архива о Првом српском устанку, књ. 4, 240–247, 249–253, 271–272, 278–280.

48 Српски услови које је Ичко поднео Порти били су следећи: да Срби плаћају данак одсеком, да се уведе турско-српско двовлашће, да уместо везира у Србију дође мухасил (финансијски чиновник) коме ће српски кнезови предавати порезе за Порту, да се из Србије прогнају „зли Турци“, да границе чувају Срби на, до тада, ослобођеној територији.

49 Р. Љушић, Књига о Начертанију, Београд 2004, 55.50 Српски устаници су почетком 1807. године прешли преко Тимока и Старе планине,

ослободили простране територије Загорја, освојили Кулу и Видбол, допрли до Видина и близу Лом Паланке. На Дунаву су опколили Кладово и опколили Велико острво. У пролеће 1807. године, српски устаници су развили велику војну активност у долини Мораве, Старом Влаху и Босни. Улазе у Прокупље, Куршумлију, покушавају заузети Лесковац, опкољавају Ниш, туку се са Турцима у Грделичкој клисури и на домаку Пољанице. Запоседају планину Ригозну и пресецају пут који је водио од Косова у Босну. Турска војска је сузбила ширење устанка у Босни уз помоћ француских војника и артиљераца. У јуну је вођена битка на Малајници и Штубику и трајала је неколико дана, а у њој су се нарочито истакли Карађорђе, који је прискочио у помоћ у критичном тренутку Миленку Стојковићу, и две хиљаде Руса које је довео руски генерал Исајев из Мале Влашке. Тиме су ослобођени од турских гарнизона цела Крајина и Кључ, осим Кладова. У накнадној борби код Брегова, Турци су поново потучени, а у бојевима код Видина истакао се посебно Хајдук Вељко Петровић. Српским успесима није одговарало ратовање у Европи где је Наполеон у јуну 1807. потукао Русе код Фридланда и на основу Тилзитског мира из јула 1807. и руско-турског примирја у Слобозији из августа 1807, утицао да се склопи српско-турско примирје које је трајало до пролећа 1809. године.

172

копита је била немачка круна,51 а аустријске власти су спекулисале52 о наводним Карађорђевим прокламацијама банатским хришћанима и аустријским Србима уочи једнодневне Крушчичке буне и после ње.53

Обећања слична Михељсоновим у погледу државноправног статуса давао је Србима у јуну исте године и пуковник руске армије маркиз Филип Осипович Пау-лучи уз нагласак на руској заштити и покровитељству.54 У устаничком логору крај Неготина, после разговора са Карађорђем, састављен је документ од 13 тачака, тзв. Паулучијева конвенција, чија се основна, војна и политичка садржина састоји у молби српског народа руском цару – чије се покровитељство и овај пут тражи – да му пошаље способног губернатора који ће му у његово име устројити устав (у име руског цара народу дати конституцију),55 осигурати да у Србији више не буде спахија, да чиновници у Србији буду постављани у име руског цара, да у српским градовима буду смештени гарнизони руске војске с Русима као командантима, да Срби и Руси заједнички војно делују у циљу српског сједињења са Црногорци-ма и спречавања француских акција, да код руског губернатора у Београду буде каса са значајном сумом новца, да се у Србију пошаљу руски официри ради обуке српске војске.56 Карађорђева спремност да прихвати овакву конвенцију којом је умањивана његова лична власт и слабљена идеја о слободној и независној српској држави условљена је потребом да се домогне руске материјалне и војне помоћи, а његово неповерење према Паулучију није умањено потписивањем конвенције

51 О томе види поближе: Тицанова буна, Вогањ 2007, 190; Р. Љушић, Књига о Начертанију, 57; А. Ивић, Списи бечких архива о Првом српском устанку, књ. 4, 378–382, 383–401, 405–416, 429–433, 438–463, 469–472, 499–501, 519–521, 617–618, 628–630 и даље; Д. Ј. Поповић, Срби у Војводини, књ. 3, Нови Сад 1990, 48–50; С. Гавриловић, Србија и Војводина у време Првог српског устанка, Нови Сад 1974, 80–82; В. Ћоровић, Историја Срба.

52 Од јуна 1808. године.53 А. Ивић, Списи бечких архива о Првом српском устанку, књ. 5, 704, 706, 744–745, 801;

Д. Ј. Поповић, Срби у Војводини, књ. 3, 51; С. Гавриловић, Србија и Војводина у време Првог српског устанка, Нови Сад 1974, 80–82; В. Ћоровић, Историја Срба, књ. 3, 73.

54 Он је донео са собом у Србију писмо министра иностраних дела Андреја Јаковљевића Будберга у којем је овај министар молио врховног вожда да има поверење у оно што му овај маркиз буде говорио. О Паулучијевој улози извештаван је подробно и Франц I (А. Ивић, Нав. дело, књ. 4, 851–862, 1036–1037, 1084). Настанак Паулучијеве конвенције доводи се у склад са „руским ратним планом о успостављању заштитне линије од Црног до Јадранског мора, пре свега ради одбране од Француза“. Исто се односи и на Родофиникинов план. (Р. Љушић, Историја српске државности, 61).

55 С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, 23; Ј. Продановић, Нав. дело, 13.

56 Паулучи је тврдио да је идеја о састављању ове конвенције, која се иначе састојала од 13 тачака, Карађорђева, али у историографији овај став није потврђен и више се сматра да је њу иницирао и осмислио управо руски представник, уз асистенцију русофила Миленка Стојковића, Јеремије Гагића и Легатовића, секратара генерала Исаијева. С. Новаковић сматра да су Паулучијевом конвенцијом „први пут у јасним тачкама, постављене основе руске политике у Србији“ (Уставно питање и закони Карађорђева времена, 23).

173

само са његове стране.57 Руски интерес за потписивање конвенције нестао је са постизањем руско-француског мировног споразума у Тилзиту, три дана раније.

Уставно питање посебно је актуелизовано у августу 1807, неколико дана после доласка руског дипломатског представника Константина Родофиникина у Бео-град58 који је наставио Паулучијевим путем и убрзо закључио да Срби Карађорђа признају за врховног војног команданта, али да у другим питањима не постоји велика сагласност и да је Савет постао „једна пуста сенка, коју чине четири непис-мена који раде то што им се нареди“. Шест дана после доласка у Србију,59 обело-данио је, очигледно од раније припремљени, уставни акт познат као „Основаније правитељства сербскаго“,60 с Карађорђевим потписом. Њиме је дефинисана уста-нова Управног српског сената/Правитељствујушчег сената српског и однос ове установе и српског вожда (кнеза) решен је тако што кнез добија титулу Светљејши кнез и председава Сенатом са три гласа, али осим титуле и права на помиловање у кривичним пресудама нема других надлежности и није ни доживотан ни насле-дан. Он је заправо био само „репрезентативна фигура“.61 У изради овог уставног акта који се састојао од 12 тачака и којим се у суштини ишло на ограничење вла-сти вожда и војвода, учествовао је посебан одбор, формиран на основу Родофи-никовог предлога.62 Сенат, који је по овом пројекту требало да буде врховни орган власти у Србији, чиниле би три категорије сенатора – нахијске војводе са титулом светли вожди, чланови бившег Савета са титулом превасходни сенатори и пред-

57 Са српске стране Конвенцију су потписали Карађорђе, Миленко Стојковић и Јеремија Гагић. Гагић је потписао и Карађорђа. Уз потпис се ударао и печат и с обзиром да су српске старешине углавном биле неписмене, печат је више вредео од потписа. Када је Гагић затражио печат од Карађорђа, он је измислио изговор одговарајући да га нема – јер га је наводно изгубио.

58 Родофиникина су у Србију позвали српски устаници. Делегација у којој су били П. Новаковић Чардаклија, А. Лукић и Ј. Гагић упућена је још на скупштини у Београду (фебруар/март 1807) у Главну команду руске молдавске армије и имала је задатак да од Михељсона тражи долазак једног руског представника у Србију. У јуну је Карађорђе пожуривао српске депутате да овај посао заврше. Родофиникин је тврдио да су устаници тражили личност која ће им помоћи да формирају владу, а Михељсон је ово потврђивао додајући како су депутати прижељкивали јачање Савета који би имао већу власт од српских војвода. У том смислу је Родофиникин добио одговарајућа упутства од Михељсона. Родофиникин је првих неколико месеци искористио и да убеђује Србе да прихвате примирје између Русије и Турске закључено у Слобозији, иако су Турци упорно одбијали да Срби њиме буду обухваћени.

59 Осмог августа 1807. године.60 У историографији познат као Родофиникинов „Пројект устава“ или „Родофиники-

нов устав“ или „први српски устав“. Види о томе поближе: С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, 20–39; Исти, Васкрс државе српске, 126–129.

61 С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, 29.62 Чинила су га три Руса и петорица Срба, и то Родофиникин са својим сарадницима

Пизанијем и влашким бољаром Растијем и Карађорђе са Младеном Миловановићем, два члана и секретаром Савета.

174

ставници нахија са звањем саветника Сената.63 Сенату се даје право да објављује рат и закључује мир, да бира главне војводе, да располаже дохоцима. Оваква решења оцењују се као повољна превасходно за интересе српских старешина и за руски уплив у Србији. На челу сваке нахије предвиђен је по један губернатор (управитељ) који би бринуо о приходима нахије и који би сваке године са два чла-на Савета „држао суд над људима своје нахије“. На одлуку тог суда незадовољна парнична страна имала би право жалбе Сенату. Смртна казна није смела бити донета док кнез не донесе одлуку о евентуалном помиловању.

Карађорђе је дакле и овај пут, пред опасношћу да му буде ускраћена руска помоћ, прихватио тешка срца овакво „противувождовско“ уставно уређење, али сам руски цар Александар није дао на овај уставни нацрт своју потврду. С обзи-ром да потврду није дала ни Скуштина – све је остало само пројекат.64 То ипак није спречило Родофиникина да више одредби свог уставног предлога практично спроведе у живот, пре свега подижући значај Савета. Ојачао је његов кадровски састав, окупљао је чланове Савета, из сваке нахије по једног тако да их буде укуп-но 17, и тако је почетком 1808. већ могао јавити главнокомандујућем генералу Прозоровском како је Карађорђе дао потребну, већу власт Савету и тиме „обу-здао свирепости војних заповедника“.65 По наредби Савета, у свакој нахији крајем 1807. изабран је суд од по три судије и једног писара којима је одређена плата. Они који би били незадовољни одлуком оваквог нахијског суда могли су се жали-ти Савету. Савет је одредио и тарифу по којој су свештеници могли наплаћивати своје услуге, одређивао је продају турских кућа у корист државе, давао је у закуп скеле и ђумруке, набављао је џебану и остале војничке потребе за целу земљу. Савет је, под Карађорђевим председништвом, донео одлуке, од почетка новем-бра до 20. децембра 1807, о подели Србије на 12 округа, Београду као седишту Савета, постављању градских главара у већим варошима и кнезова по селима, о подстицању мера ка побољшању образовања, о регрутовању свих који су способ-ни за оружје и о подвргавању земље руској заштити.

Коленкур, француски посланик у Петрограду, разматрао је у ово време (1807) српско питање са новим министром спољних послова Русије грофом Румјанцовим и за Србију је предвиђао да постане независна под владом једног аустријског прин-ца који би се оженио једном од великих руских војвоткиња. У другом пројекту узимала се у обзир могућност да се Турска распадне и Турци протерају у Азију, а тада Србија буде препуштена Аустрији, заједно са Македонијом и Солуном. У

63 С. Новаковић, Уставно питање, 31; Владе Србије, 22; Д. Јанковић, Нав. дело, 131–134; Љ. Кркљуш, Правна историја српског народа, Нови Сад 2002, 186–189; Европа и српска револуција, 275. Саветници Сената би после трећег избора постајали доживотни, као што су и прве две категорије. У наведеној историографској литератури не постоји пуна сагласност у тумачењу да ли је по Родофиникиновом уставном пројекту Савет требало бити заиста врховни орган власти или је ову власт требало да дели са Карађорђем.

64 М. Владисављевић, Развој уставности у Србији, 9.65 Д. Јанковић, Нав. дело, 135; Р. Љушић, Вожд Карађорђе, 197–198.

175

септембру 1807. године, руски цар је упућивао руског амбасадора у Паризу да за Србију предлаже статус независне кнежевине.66

У току 1808. године стизале су одређене иницајативе са руске стране, а међу њима је и писмо Прозоровског Карађорђу у којем га саветује да искористи примирје из Слобозије и створи поредак у земљи у којем ће бити обезбеђено слободно досељавање хришћана у Србију, слобода трговине, безбедност живота и имања, објективност суђења, праведне плате за чланове Савета и друге старе-шине у јавној служби. Све ово представљало је уосталом део неопходних поли-тичких и економских претпоставки за изградњу цивилизоване, правне српске државе. Примирје, које је трајало од 12. августа 1807. до краја марта 1809. године, искоришћено је и на плану привредног живота67 и на плану државног и војног уређења. Посебна брига је почела да се води о државном буџету, на скупштина-ма које би требало да буду одржаване једном годишње полагали би се рачуни о коришћењу прикупљених средстава и решавале жалбе народа. Организована је дипломатска, судска и црквена делатност. Предузете су и одговарајуће мере на просветном и културном пољу68 и тек са одредбама руско-француског споразума из Ерфурта69 које су се односиле на целокупност турског царства, постало је по-ново јасно да без сагласности великих сила неће бити могуће наставити и осигу-рати започети друштвени прогрес. При том су руски представници, Родофини-кин и Прозоровски, у својим ставовима70 остали наклоњени идеји о Србији као вазалној кнежевини са унутрашњом аутономијом, под руским протекторатом и у „старим границама“71. У погледу организације врховне власти у Србији, одговарао им је монархистички облик владавине у Србији, али нису били сагласни у томе

66 В. Стојанчевић, Нав. дело, 48.67 Оживело је ратарство, занатство, трговина, рударство.68 У Београду су отворене две школе, једна са једним и друга са два разреда, у главним

варошима сваке нахије је основана по једна школа са два разреда, купљена је кућа за отварање штампарије, отпочела је (1808) са радом Велика школа у Београду.

69 Од 30. септембра 1808. године.70 Новембар 1808. године.71 Реком Дрином на западу, на југу до Скопља, на истоку реком Тимок, по Родофиникину.

Прозоровски је у овом погледу био резервисанији. „Нове“ границе Србије односно границе Србије у време Првог устанка биле су од Дрине до Тимока и Старе планине, од Саве и Дунава ка југу обухватајући слив Велике Мораве до планинског венца који чине планине Златибор, Голија, Јавор, преко Рашке на Копаоник и Јастребац, па на речицу Топоницу код Ниша и преко планине Грамаде на извор Трговишког Тимока. Србија је на крају устанка имала 37.740 км2 и састојала се од 12 нахија Београдског пашалука (Београдске, Шабачке, Ваљевске, Сокоске, Ужичке, Пожешке, Рудничке, Крагујевачке, Смедеревске, Пожаревачке, Ћупријске и Јагодинске), пет нахија Видинског пашалука (Кључке, Крајинске, Црноречке, Гургусовачке и Бањске) и три нахије Лесковачког пашалука (Параћинске, Ражањске и Крушевачке) и делова Новопазарског пашалука. Нахије су се састојале од једне или више кнежина. У устаничкој Србији било је око 3000 села, а од тога 2000 само у Београдском пашалуку.

176

да кнежевско достојанство у Србији буде наследно.72 Уређење Савета би гаран-товале велике силе, пре свих Русија и Француска, а уз српског кнеза стајао би и руски кнез или агент који би ограничавао Карађорђево самовлашће. Данак Србије Турској није искључиван, а порез српској држави, који би заменио сва некадашња феудална давања Турцима, одредили би њени органи власти, кнез и Сенат. У но-вембру 1808. године, Родофиникин је истицао како су сукоби између Карађорђа и српских старешина достигли врхунац и да једино захваљујући њему у Србији није дошло до грађанског рата.73 Руски цар се начелно слагао са мишљењем својих потчињених, али је био држао да у раду српских државних органа учествују несрп-ски представници, макар они били и Руси. Карађорђеви изасланици,74 послани у Јаши, где су се од краја 1808-е водили руско-турски преговори, пренели су Прозо-ровском, у јануару следеће 1809. године, став српских устаника – тражили су своју сопствену самосталну државу у њеним тадашњим границама. Савез са Русијом је предвиђен петим, тајним чланом српских захтевања. Тајни уговор са Русијом, по замисли устаника, имао би за крајњи циљ уједињење Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Међутим, руска позиција према српским устаницима није сезала даље од онога што је било у изгледу ранијим, Ичковим миром. Максимум руске спремности видео се у последњој, четвртој тачки руских захтева ућућених турској страни у којој се Србији намењује независност под покровитељством Русије и Порте.75 Неуспех у руско-турским преговорима донео је обнову рата.76 У њега су Срби ушли са великим одушевљењем.77

Непосредно уочи отпочињања преговора у Јашију, иницијативу у решавању уставног питања у Србији преузео је Карађорђе78 и после најаве о томе на својој

72 Родофиникин је био против тога.73 Д. Јанковић, Нав. дело, 144, 152. Иначе је антагонизам између Родофиникина и

Карађорђа био обостран. Родофиникин је већ у првом извештају из Београда 1807. представио вожда као храброг и прослављеног ратника, али и као суровог и на новац грабљивог човека и као пијаницу који неће дуго поживети јер сваког дана осим вина попије и по две боце ракије!?

74 Иван Југовић, Павле Поповић и Јанићије Ђурић.75 В. Стојанчевић, Нав. дело, 48.76 После 22. марта 1809. године.77 Очекујући прелазак руске војске преко Дунава, Карађорђе је 1809. године одредио

четири правца напредовања и то према Видину (Миленко Стојковић), према Нишу у циљу даљег продирања ка Пироту и Врању (Милоје Петровић), према Босни и Крајини (Јаков Ненадовић) и преко Старог Влаха ка херцеговачко-брдским племенима и вези са Црном Гором (Карађорђе) и на сва четири правца бележени су испрва успеси: Српска дринска војска заузела је Вишеград, Сребреницу, Јању и Бијељину и стигла близу Тузле, Тимочка војска је оперисала у околини Видина, Карађорђе је освојио цео Стари Влах и долину Лима од Прибоја до Бијелог Поља и подигао на устанак Васојевиће и остала брдска племена према Црној Гори, а претходно је потукао пећког Нуман-пашу на Суводолу. Карађорђеве завршне акције у Старој Србији и планове да се састане са Црногорцима Петра I омео је српски пораз на Каменици пред Нишом и он се морао вратити у Шумадију.

78 На њега се Прозоровском још од пролећа тужио Савет, у договору са Родофиником. Оптуживали су Карађорђа да је својом свирепошћу и крвожедношћу посејао свуда страх и

177

крсној слави у Тополи79, 14. децембра 1808, донет је у Савету уставни акт који је одговарао његовим амбицијама.80 Њиме се утврђује врховна и јединствена земаљска управна власт, предвиђа се превласт Карађорђева над Саветом, док Скупштина уопште није спомињана. Овај акт је кратак, састоји се из два дела и односи се на обавезе Карађорђа и дужности Савета. Потписали су га Карађорђе и Правитељствујушчи совјет. У првом делу се изричито каже: „Совјет народни, сви команданти, војводе, кнезови и сав народ признајемо господара Карађорђа Петро-вича и његово законо потомство за первог и верховног сербског предводитеља, којему се сви објашчавамо вјерни и његовој заповести покорни бити; а он, Госпо-дар Георгије Петрович, објашчава се за сав народ отеческу бригу носити и Совјет Народни за верховни земље суд препознавати“. Други део овог акта започиње одредбом по којој ће „господар Ђорђе Петрович све заповјести“ издавати „преко Совјета Народња и у договору са Совјетом Народним“. Затим следи утврђивање обавеза нахијских команданата да све наредбе и заповести које добију од Совјета спроводе и да од својих потчињених захтевају исто; за непокорне се каже да ће бити сматрани непријатељима целога народа и да ће „као такови од целог наро-да као издајник отечества каштиговани бити“. Уставним актом је дакле уређена централна власт са очигледном Карађорђевом превлашћу над Совјетом и уместо постојеће децентрализације уведен је строго централизован систем власти. Овај акт се у правној литератури оцењује више као мртво слово на папиру, истиче се да га није потврдила Скупштина „јер није ни изнет пред њу“ и наглашава се питање његове применљивости услед отпора једног дела старешина и чланова Совјета. У српској историографији је закључено да је овим уставним законом81 вожд до-био врховну власт, осигурану још и наследством, и да обавеза сарадње са Саве-том, чије су судске надлежности наглашене, није ослабила Карађорђев положај и његову надређеност другим земаљским установама. „Установа вожда коначно

ужас, да је потпуно неспособан за управљање земљом, да је окружен рђавим људима, да је убио оца и брата, да му је у Тополи кулучило 3000 људи, да га треба уклонити из земље.

79 О Св. Клименту, 25. новембра 1808, договорено је да се 30. новембра, о Св. Андреји, држи главна скупштина у Београду и да се на њој Карађорђе једним актом прогласи за „врховног предводитеља и господара над Србијом“ и да се то право призна његовом мушком потомству, да Карађорђе ради у договору са Саветом, да Савет призна за врховни народни суд, да неке старешине због заслуга прогласи за главне нахијске старешине.

80 М. Јовичић, Лексикон српске уставности, 159–160; Поговор М. Војводића у књизи Васкрс државе српске; С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, 41–53; Исти, Васкрс државе српске, 128–129; Д. Микавица, В. Гавриловић, Г. Васин, Знаменита документа за историју српског народа 1538–1918, 201–202.

81 С. Новаковић га је оценио као „први акат модерне централистичке монархичне уредбе“ у Србији и као „први писани и формални акт самосталног организовања Србије“. „Тим актом се тек, први пут у Србији укида она кнежинска аутономија, која се под врховном турском влашћу у њој увела још после аустријског рата 1793 и која се потом 1804 васпоставила, само без врховне турске власти...“ (Уставно питање и закони Карађорђева времена, 52).

178

је и правно стајала изнад Савета, док се Скупштина иако је донела овај акт, и не помиње“.82

Посебан историјски значај уставног акта из 1808. године јесте у чињеници да је њим устаничка Србија покушала решити уставно питање без утицаја са стра-не. Упоређујући Родофининкинову Основу и Карађорђев уставни акт може се закључити да је у првом случају предложено уређење ближе олигархијској репу-блици, а у другом апсолутној, концентрисаној монархији.83 Ратовање у 1809. го-дини показало је, осим устаничке храбрости и славних победа, кобне последице сукобљавања између српских старешина.84 У тешкој ситуацији, препуној неизвесно-сти и сукоб љавања, после скоро двогодишњег непрекидног трвења са Карађорђем, Родофиникин је напустио Србију у августу 1809. и отишао у Панчево са Петром Добрњцем и митрополитом Леонтијем.85 Због тога је Карађорђе био приморан да тражи, „неком врстом рафиниране политике“86 али безуспешно, покровитељство

82 Владе Србије, 23.83 С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, 52.84 Тежак пораз устаника уследио је 19. маја 1809. године на Каменици, код Ниша, као

последица турске премоћи али једним делом и као резултат неслагања Милоја Петровића и Петра Добрњца око команде над српском војском. Својевољност је показао и Хајдук Вељко који се одвојио од главнине и са својим коњаницима ушао преко Понишавља у Загорје, заузевши успут Белу Паланку и подграђе тврђаве Белоградчика у Бугарској. На Каменици, у одлучујућем боју око шанца на Чегру, погинуо је ресавски војвода Стеван Синђелић са око 3000 Ресаваца, запаливши магацин барута. Уследио је турски продор ка Делиграду, који је опкољен, и ка Сокобањи. После њеног заузимања, Турци су контролисали целу територију између Мораве и Тимока, сем у Поречу где је одолевао Миленко Стојковић. То је створило простор за турски продор ка Београду. Карађорђе је, одустајући од продора ка Црној Гори, успео да организује фронт на Морави, сузбио је упад Алије Гушанца код Јагодине, у септембру је код манастира Манасије поразио турску војску и тако је тек у октобру заустављено турско продирање. Од великог значаја за овакав расплет је и руски прелазак Дунава и отпочињање њихове борбе против Турака у северној Бугарској. О овоме види поближе: А. Ивић, Из доба Карађорђа и сина му Александра, Београд 1926, 1–11.

85 Родофиникин је морао утећи из Београда „да га Карађорђе не убије“ (С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, 31).

86 Сматрајући 1812-е да је становништво у Србији различито расположено према великим силама и да је у пределу између Тимока и Мораве окренуто према Русији, између Мораве и Колубаре да пристаје уз Аустрију, а између Колубаре и Дрине да је једино за самосталност Србије, Гедеон Ернст Маретић је, после мишљења о другим српским старешинама Младену Миловановићу, Луки Лазаревићу, Стојану Чупићу и другим, дао оцену вожда Карађорђа следећим речима: „У суштини овај вођ није наклоњен ни једној страни. Само га околности руководе да се периодично држи једне или друге. Не може му се порећи нека врста рафиниране политике, доследно, никада му није веровати. Једно одликовање његовог сина, кога он страсно воли, било би од користи; на оца оно не би ништа дејствовало. Од Руса примљена одликовања дају доказ, јер их слабо цени“ (Р. Мулић, Нав. дело, 151–154).

179

и помоћ Француске87, Аустрије88 и поново Русије89. Крајем године (1809) Милен-ко Стојковић се сасвим одвојио од Карађорђа и одрекао му послушност једнако као и Савету.90 Петар Добрњац и Хајдук Вељко Петровић такође су били на путу да се одметну. Редовна скупштина, одржана почетком 1810. године, неслагања између српских старешина само је додатно заоштрила. Јаков Ненадовић је са око 600 наоружаних људи организовао демонстрацију против Савета и Карађорђевих пријатеља, Младена Миловановића и Милоја Петровића, и тиме веома угрозио во-ждов ауторитет. Изгледало је као да су се српске старешине раздвојиле на про-руску и антируску странку. Попуштајући пред притиском опозиције, Карађорђе је пристао да уместо Милована Миловановића за председника Савета дође Јаков Ненадовић. Руска мартовска прокламација Србима у којој је Србима обећавана „независност и блаженство“ и од 12. марта 1810-е заједничко српско-руско ратовање против Турака, одвукли су пажњу устаника на другу страну све до краја ове године, када је антагонизам обновљен новом жестином и са старим актерима.91

87 Писао је, са Саветом, Наполеону и представљао Србе као достојне француског покровитељства и нудио им да поседну Шабац и друге градове у Србији. Карађорђев опуномоћеник за разговоре са Француском био је Раде Вучинић. Он је и у мају 1810-е отишао у Париз и остао тамо све до 1813. године покушавајући да придобије Наполеона за признање независне Србије којом ће владати Карађорђе и његови наследници, а под француским протекторатом. Наполеон је у Асперну, 21. маја 1809, овако мислио о Карађорђу: „Лако је мени бити велики с нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа и који је, окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само трешњевим топовима, да потресе темеље свемоћног Османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ туђег јарма. То је Црни Ђорђе – њему припада слава највећег војковође“. О томе види поближе: П. Поповић, Француско-српски односи за време првог устанка, Београд 1933; Г. Јакшић, Европа и васкрс Србије, Београд 1927; В. Стојанчевић, Нав. дело, 50–51; Р. Мулић, Историја српске револуције, сведочанства великих савременика, Београд 2004, 73.

88 Преко Ј. Сибшена, заповедника Славонско-сремске војне границе, и преко Ф. Першеа, земунског војног команданта, Карађорђе је одмах после Каменичког пораза нудио Бечу да аустријска војска запоседне српске градове на Сави и Дунаву.

89 У мисију руском цару је, крајем 1809. године, упућена српска депутација са архимандритом Спиридоном Филиповићем на челу.

90 Тек је интервенцијом новог главног команданта руске војске у Влашкој кнеза П. И. Багратиона овај сукоб превазиђен.

91 Српско ратовање против Турака у току 1810. године обележило је савезништво са руском војском које је имало вишеструке импликације. После привремене експедиције генерала Исаијева око Кладова и у Крајини у марту 1810-е, генерал Каменски, главни командант руске војске који је заменио Богратиона, послао је у Србију у јуну генерала Цуката са 4500 војника и они су се спојили са српским трупама 17. јула на Великом острву. Долазак Руса подстакао је владику Петра I да поручи Карађорђу да жели да се сједини са Србијом. У заједничким руско-српским операцијама ослобођени су Брза Паланка 6. јула, Сокобања 2. септембра у јуришу Хајдук Вељка и генерала Орурка, Кладово је пало 14. септембра, а пет дана касније Прахово и Неготин и ослобођена читава Тимочка Крајина. У септембарској бици код Варварина потучена је турска војска коју су предводили Хуршид--паша и Исамил-паша Серезлија. Затим је заузет Гургусовац и 6. октобра Брегово на Тимоку.

180

Врховну власт је Карађорђе ипак успевао да одржи, једним делом захваљујући и узајамном неповерењу у редовима Карађорђевих противника и због старешинске суревњивости према Јакову Ненадовићу.

Да би сачувао власт, вожд је одлучио да реорганизује Савет, скрши моћ главних војвода, подели велика војводства и велике војводе одвоји од народа доводећи их у Београд за попечитеље (министре) под Карађорђевом непосредном контролом. Законик који се назива Карађорђевим, донет је можда баш у ово време, после 1810-е,92 иако се не зна прецизно ко га је донео. Вероватно у току устанка и није проглашен ни примењиван, али се ипак сматра значајнијим од Протиног. Овај за-кон представља мешавину кривичних (цивилних и војних) и државно-правних и приватно-правних прописа. Њиме је за кривично дело против државног уређења, за увреду власти и владе предвиђена драконска казна93, за увреде или клевете свештеника и старешина такође94, за војне преступе предвиђена је, осим батина, и смртна казна95, а регулисане су и казне за друга кривична дела, убиства и крађе. Од грађанско-правних прописа, Карађорђев закон у сачуваним члановима садржи и пропис о разводу брака96, а посебну групу сачињавају прописи о старешинама и њиховом односу према народу.97 Старешински кулук се изричито забрањује, као и истраживање и убијање вештица. На тај начин се покушавао подићи углед Србије

На другој страни, у бици на Тичару 17. и 18. октобра 1810-е, српска војска (око 10.000) предвођена Карађорђем, Симом Марковићем, Стојаном Чупићем, Луком Лазаревићем, Лазаром Мутапом, Цинцар Јанком Марковићем, Станојем Главашем однела је победу над босанском војском која је бројала око 40.000 људи. У октобарском боју на Лозници вођеном углавном „голим сабљама“ освојени су сви шанчеви и Турци протерани преко Дрине. У овој бици учествовао је одред руске војске предвођен капетанима Никичем и Јерингом. Турска офанизива била је сломљена. На крају ове године српске страже, смештене у око 70 утврђених шанчева и шарампова, стајале су на Дрини и Тимоку, на Тари, Златибору, Јавору, Голији, изнад Новог Пазара, на јужним падинама Копаоника и Јастрепца, код нишке Топонице, на Грамади правцем на извориште Тимока, затим Старом планином од ћипровачког Балкана до изнад Великог извора. Ова граница није била мирна ни следеће 1811. године, посебно према Видину и Нишу. У јануару 1811-е, на молбу српске депутације коју су сачињавали Миленко Стојковић, Милан Обреновић и Доситеј Обрадовић, руска команда је упутила један пук војске у Београд, а друго одељење у Шабац. О ратовању Срба и Турака 1810. и 1811. види: А. Ивић, Из доба Карађорђа и сина му кнеза Александра, 13–37.

92 Или 1807. године.93 „Пребити обе ноге на два места и обе руке потом се жив ставља на точак и оставља

на њему док кост не иструне...“94 Предвиђене су батине.95 Стављање на точак уз претходно телесно сакаћење.96 Развод брака „без узрока и велика суда и владике“ се забрањује.97 Народ нема право да бира и смењује војне старешине и команданте, али има право да

бира извесне грађанске старешине и то судије, сеоског кмета и сеоског кнеза. Текст „Кара-ђорђевог криминалног закона“ види: С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађор ђевог времена, 117–120; Д. Микавица, В. Гавриловић, Г. Васин, Знаменита документа за историју српског народа 1538–1918, 202–206.

181

у иностранству и створити претпоставке за развој демократског и цивилизованог друштва.

Аустријски утицај на унутрашње уређење и статус Србије нарочито је дошао до изражаја у лето 1810. године када је, вероватно у контексту Наполеонових на-пора да одвоји Србе од Руса, уследио Митернихов налог Симбшену98 да се састане са Карађорђем и понуди му аустријско посредовање у српско-турском спору и гаранцију Аустрије да ће Турска испуњавати услове евентуално постигнутог мира. Истовремено је постављен за аустријског конзула у Београду потпуковник Јаков Паулић и њему су дате одговарајуће инструкције које су ишле у правцу реализације смишљеног плана по којем би српској страни понуђени уставни нацрт био основа предстојећих преговора. По њему би Србија имала статус сличан статусу Влашке и Молдавије, унутрашња управа би била комбинована из турске и аустријске грани-чарске управе, Србија би била подељена на 12 нахија, 24 кадилука и 144 општине или кнежине. Нахије би одговарале граничарским региментама, кадилуци грани-чарским батаљонима, а кнежине или општине граничарским компанијама. Четири нахије би сачињавале једну генералну команду, од којих би прва имала седиште у Београду, друга у Нишу а трећа у Ужицу. На челу Србије стајао би војвода, гене-ралном командом би управљао саветник у рангу генерала, нахијама би управљали начелници у рангу граничарског обрштара (пуковника), на челу кнежина или оп-штина стајали би оберкнезови у рангу аустријског граничарског капетана, у сва-ком селу био би кнез коме би било придодано неколико старешина (одборника). Владар Србије (војвода) имао би почасну стражу од 24 пешака и 12 коњаника, постојала би милиција да чува границу и милиција у унутрашњости, установи-ло би се неколико врста пореза. Посебно је овим уставним нацртом разрађено поглавље о правосуђу. О Јеврејима се говори као о највећим штеточинама којима треба забранити становање у Србији, а у Србији би било две епископије, 189 про-та и пароха и толико ђакона или капелана. Регулисан је и однос епископа према световној власти, царина за поједине врсте робе, приход Србије од пореза, плата за војводу и државне чиновнике, као земаљска вера је наведена православна. Овај нацрт носи датум 7. новембар 1810. и због политичких догађаја, првенствено због српско-руских победа, постао је беспредметан. Карађорђе није ни отишао на са-станак са бароном Симбшеном, већ је на њега послао само свог секретара Стевана Јевтића упутивши га да на „политически“ начин одбије аустријске предлоге.99

На скупштини која је заказана за 1. јануар у Београду, а почела 3/4. јануара 1811. године, решавана су најпре материјално-финансијска питања100, а Карађорђе је у своја два говора од 8. јануара („престоне беседе“)101, одао захвалност Русији и

98 30. августа 1810. године.99 А. Ивић, Аустријски нацрт за унутрашње уређење Србије 1810. године, Правосуђе,

бр. 1–2, Београд 1938, 82–85; С. Гавриловић, Грађа бечких архива о Првом српском устанку, 646–648, 661–663; Р. Мулић, Нав. дело, 129–132.

100 О порезима и приходима највише.101 С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, 78.

182

оштро критиковао старешине што не слушају наредбе Савета и што су несложне.102 Оценио је њихову власт у нахијама као деспотску.103 Скупштина је, на састанку 10. јануара, навела чланове Савета да се, одговарајући на вождову беседу, обавежу на верност вожду, отаџбини и вождовом законитом потомству речима: „Никогда о постављењу другог верховног вожда докле се он и његово потомство налази, нећемо ни мислити, ни говорити, нити пак трпети да који спомене. И ако би се који усудио тако што предузети и споменути, хоћемо га за обшчега нашега вра-га и народња непријатеља сматрати, држати, судити и наказати“. За сва остала битна питања Савет се обавезао на заједничко решавање са вождом и у складу са његовим одобрењем. Карађорђево одобрење виђено је као неопходно и при-ликом свих именовања за поглавара, војводу и кнеза, а врховном вожду се задр-жава право помиловања. После Савета, и остале старешине на Скупштини дале су уверење да „саборно и једногласно“ полажу заклетву верности, послушности и покорности Карађорђу и његовим законитим потомцима, у срећи и несрећи. У следећем акту донетом на истој скупштини, којим се Карађорђе поново обраћао Савету и Скупштини, врховни вожд се свечано заклињао Богом, Јеванђељем и свим свецима, да ће се за свој народ и за његову одбрану очински бринути, да ће радити за славу српског народа и ослобођење отаџбине и да ће за ове циљеве бити спреман да жртвује и своје имање и свој живот. Обавезао се и да ће радити на јачању вечитог савеза са Русијом као покровитељем Србије и да ће власт вршити у споразуму са Саветом. Трећим актом, донетим на истој скупштини, 11. јануара, извршена је реорганизација Савета као једног од врховних органа власти. За чла-нове Савета именовани су петорица старешина са називом „тајни дејствителни саветник“ и са функцијом попечитеља и то су били: Младен Миловановић као попечитељ (министар) војних дела, Миленко Стојковић као попечитељ ино-страних дела, Доситеј Обрадовић као попечитељ просвете, Јаков Ненадовић као попечитељ унутрашњих дела, Сима Марковић као попечитељ хазне (финансија). Петар Тодоровић (Добрњац) је одређен за великог вилајетског судију и тиме је

102 Ово је трећа устаничка скупштина која је одржана у Београду, осим оне из 1807. и 1810. Скупштине су држане у Орашцу, Остружници (1804), Пећанима, Борку, Смедере-ву (1805), Остружници, Смедереву (1806), Паланци (1809), Тополи, Враћевшници (1810) и Крагујевцу (1813).

103 И Милош Обреновић, који је назван војводом још у почетку Првог устанка, у ово време се, нарочито после смрти брата, господар Милана, у Букурешту 16. децембра 1810, ангажовао на ограничењу Карађорђеве власти, заједно са Јаковом Ненадовићем, Миленком Стојковићем, Петром Добрњцем и Луком Лазеревићем. Хајдук Вељка Петровића је Кара-ђор ђе удаљио са скупштине због наводног напада Турака на Бању где га је претходно поставио за војводу. Миленко Стојковић је остао у Букурешту, а Петар Добрњац у Кладову ишчекујући руску војску и руског представника Недобу, који би заједно са њима утицао на рад Скупштине. У таквој ситуацији Лука Лазаревић и Вујица Вулићевић нису могли много: „Али шта су њих тројица могли чинити против онолике множине пређашњих војвода и новијех војводица. Нису смели ни проговорити“. (С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, 77).

183

завршена изградња судства. У судској организацији нису, уз Велики вилајетски суд, предвиђени кнежински судови.104

За председника Савета одређен је Карађорђе, а у случају његовог одсуства онај члан Савета којег врховни вожд одреди. Чланови Савета остају и даље војни ко-манданти са обавезом да у случају потребе изађу на границу и преузму главну команду на свом подручју.105 Карађорђе се обавезао да ће донети кривични закон. На уставне изјаве потписе су ставили Карађорђе и српске старешине 10. јануара и на основу тога је следећег дана вожд указом поставио Савет и попечитељство.106 По форми овај уставни акт је сличан оном из 1808. године, али је за државноправ-ни развој Србије значајнији јер је њиме коначно решено питање врховне власти у Србији. Уставним актом из 1811. године Карађорђе је задобио потпуну и конач-ну превласт над Саветом и над свим српским старешинама. „Све се меће у руке, концентрише у рукама врховнога вође. Он је у вршењу власти независан и нема да прима упуства и налоге ниоткуда споља. Влада или Правитељствујушчи Совјет само је одбор који врши његове наредбе. Моћ његова пење се до најнеограниченије самодржавне власти. Савет је и влада и врховни суд и законодавна власт. А Са-вет је морао бити под његовом руком“.107 Уместо дотадашњег Савета образована су два органа, и то влада коју су чинили пет министара и Врховни суд који је састављен од оних чланова Савета који нису постали попечитељи. С обзиром да Петар Добрњац и Миленко Стојковић, који су се у Београду појавили са руском војском тек 10. фебруара108, нису прихватили понуђене положаје, Карађорђе их је оптужио Савету и они су из њега отпуштени и на основу пресуде Савета про-терани из земље.

Велике силе, посебно Француска и Аустрија, нису са одобравањем прихватиле одлуке Београдске скупштине, а нарочито незадовољство односило се на одлуке о једном шефу државе, оданост Русији и прихватање руских гарнизона у градове Србије с почетка 1811. године.109 Руско-турско ратовање окончано је исте годи-не у октобру, а преговори у миру, започети у Ђурђеву, завршени су у Букурешту 16/28. маја следеће 1812. године.110 За Србију је у њима тражена, са руске стране,

104 Р. Љушић, Историја српске државности, 66.105 Д. Јанковић, Нав. дело, 171.106 С. Новаковић, Васкрс државе српске, 135–138.107 С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, 85.108 Предводио је пуковник Александар Феодоровић Бала. На почасном ручку код Мла-

дена Миловановића он је, после исценираног покушаја затварања Миленка Стојковића, са-знао од њега да Русија у Србији не жели да иступа против признате власти. Тиме је одагнао све наде опозиционо оријентисаних српских старешина у помоћ Руса против Карађорђа.

109 Ово незадовољство је хтео да избегне и руски цар. У том циљу је уверавао аустријског цара да је улазак руских трупа у српске градове само привремена војна мера, да ће трупе повући чим склопи мир са Турском и чак је Србију нудио Аустрији уколико би се она обавезала на неутралност у случају избијања француско-руског рата.

110 У пределу између Тимока, Куле и Видина било је (1811) више сукоба са видинским Мула-пашом, Турци су поражени код села Брегово, поражени су на нишком фронту, Срби су долазили све до Сићева. Од већих битака у току 1811. године вредно је издвојити ону

184

једино унутрашња аутономија која је подразумевала амнестију за Србе, њихову управу унутрашњим пословима, повластице које уживају турски поданици у Ар-хипелашким острвима, поштовање султанових суверених права односно врховну турску власт.111 За осму тачку мировног споразума између Русије и Турске, која се односила на Србе, устаници су сазнали са двоипомесечним закашњењем и она је изазвала њихово велико незадовољство и огорчење.112 Карађорђев покушај да исправи оно што је договорено видео се у његовој молби упућеној адмиралу Чи-чагову, новом команданту руске Дунавске армије, у упућивању у Букурешт Јакова Игњатовића, обраћању цару Александру, обраћању грофу Орурку и Николају Салтикову, руском посланику у Цариграду. Сви ови покушаји остали су без ре-зултата.

На скупштини у Тополи, одржаној 17. јула 1812-е, устаничке старешине, војводе, капетани и буљубаше одбили су да своје ослобођене градове предају Тур-цима и да плаћају одређени данак, али су под руским притиском, на скупштини сазваној у манастиру Враћевшници 15/27. августа, показали извесну спремност на попуштање и разговоре.113 Уздање у предстојећу активност Русије, после На-полеоновог повлачења из Москве, утицало је на српске устанике да према Турци-ма обнове непријатељско држање. Српски изасланици, изабрани на скупштини у Крагујевцу јануара 1813. године, изложили су турској страни предлоге који су се сводили на очување српских граница, потврђење Карађорђа за врховног српског старешину (српског бега), самосталну српску унутрашњу управу, годишњи данак Турцима, прихватање турског паше у Београду, војну помоћ у ратовању и чување царских градова. Непомирљивост турске владе и непопустљивост великог вези-ра Куршид Ахмед-паше била је толика да нису прихватали ни минималне српске захтеве који нису ишли даље од тога да се народу остави ситно оружје и да се

на Грамади када је удружена српско-руска војска победила нишког Хуршид-пашу. Хајдук Вељко се налазио на челу устаника код Видина и за храброст коју је показао у овим борбама одликован је златном медаљом од Александра I. Нестабилно стање одржало се све до почетка 1812. године, када су почели руско-турски преговори.

111 Постоји у историографској литератури мишљење да је руски цар тражио 31. децемб-ра 1811, преко својих пуномоћника, независност за Србију, али да су Турци ове захтеве одлучно одбили. (Д. Јанковић, Нав. дело, 178).

112 Она је предвиђала поред наведеног и обавезу Срба да поруше тврђаве које су изградили због ратовања, преузимање старијих тврђава од стране Порте, улазак турских гарнизона у њих и умерен данак Турцима. Види о томе ближе: С. Новаковић, Васкрс државе српске, 161–164, 174–184; Р. Љушић, Историја српске државности, 79–80.

113 На овој скупштини „заклео се и потписао се сав народ пред Ивелићем и Карађорђем да прима осми члан Букурешког уговора. Одмах после тога повукла је Русија своје чете из Србије“ (А. Ивић, Нав. дело, 40). С. Новаковић је истакао да је Букурешки уговор био од непроцењивог значаја за Србију у наредном периоду: „Међународни Букурешки уговор био је средство којим су заиста спасени сви плодови Првог устанка од првог до последњег, осим јединих градова у Србији. Тај уговор је помогао кнезу Милошу да 1815 више но ишта друго: он је после спасао Србију и најмање село ослобођено Првим устанком“ (С. Новаковић, Васкрс државе српске, 190).

185

у Србију не враћају Турци са породицама. Српске устанике хтели су покорити силом и то им је успело упркос мобилизацији свег српског становништва од 15 до 70 година, помоћу три војске које су кренуле из Видина, Ниша и Босне. Вожд Карађорђе, који је у јулу издао чувену прокламацију којом је српски народ по-звао у одсудну битку и организовао српску одбрану, 21. септембра 1813. године је напустио са породицом Србију и прешао у Аустрију.114 Србију су напустили и чланови Савета и виђенији устанички команданти. Као један од главних узрока брзог и неславног слома устанка сматра се и уставни акт из 1811-е јер су њиме, у циљу јачања централне власти, створене претпоставке да рат воде „мале војводе“ уместо прослављених српских старешина.

У целини узевши, на уставно питање у Србији у Карађорђево време значајан утицај извршиле су велике силе, пре свега Русија у контексту њеног савезништва са устаницима и заштитништва у међународним односима. Овај утицај неуспеш-но су покушавале да искористе истакнуте устаничке старешине како би ограни-чиле Карађорђеву власт. За разлику од Шумадије, велике војводе у западној и источној Србији тешко су прихватале да Карађорђе има сву политичку и војну власт у својим рукама. Они су хтели да свака нахија задржи свог нахијског старе-шину, а над нахијским старешинама да буде један савет који би чинили нахијски изабраници. Оваква Србија личила би на савез нахија, са колегијалном владом. Карађорђе је после много напора успео да сломи отпор својих великих војвода, а пред крај устанка укинуо је велика војводства и разбио их на мање војне јединице са недовољно јаким старешинама. Уместо да буде само велики војвода („врховни вожд“) поред других великих војвода, био је једини велики војвода међу мношт-вом ситних војних старешина који су га слушали као свога господара. Савет/Правитељствујушчи совјет115, од којег су старешине покушавале створити скуп

114 Турци су прешли у напад средином јула 1813. године. Неготинским сектором је командовао Хајдук Вељко Петровић са 3000 бораца, делиградским Станоје Главаш и Вујица Вулићевић са око 12.000 бораца, на дринском је било око 10.000 бораца. Турци су заузели Неготин тек после погибије Хајдук Вељка, а потом су заузели Брзу Паланку, Кладово, Текију, Пореч. Срби су се упорно бранили и на Делиграду, а жестоке борбе вођене су и на Дрини, посебно на Лешници и Засавици. Крајем септембра су прота Матеја Ненадовић, кнез Сима Марковић, војвода Стојан Чупић и војвода Милош Обреновић намеравали да пруже отпор Турцима код Шапца, али је план пропао јер је пробијен фронт на Морави који је код Смедерева чувао војвода Вуле Илић. Карађорђево разбољевање од тифуса додатно је утицало на расположење устаника. Вожда су из Јагодине пренели у Тополу у време када су прве турске чете прелазиле преко Дрине. У Београду се задржао свега један дан. Без борбе остављена је београдска тврђава и смедеревски град. И после пада Београда (5. октобра 1813), наставио се српски отпор по унутрашњости земље, дуже од месец дана. Карађорђеве молбе, упућене руском и аустријском цару августа 1813-е, нису помогле. Продор трију турских армија значио је нову пљачку, злочине и зулуме, поробљавање и потпуну обесправљеност народа. У Аустрију је избегло више од 120.000 људи, а они који су остали изложени су џихаду. Села су опустела, жене су одвођене у хареме турских заповедника, мушкарци су набијани на колац и давани у робље и на присилни рад.

115 У почетку се, каже Вук Караџић, највише звао Синод или Скупштина. По Уставном акту из 1808-е био је Совјет народни, а од 1811-е Правитељствујушчи совјет народни.

186

нахијских изасланика који ће ограничити власт Карађорђа, постао је на крају Карађорђева канцеларија, а његови чланови, постављени од Карађорђа, уместо да буду изабрани од нахија, били су само попечитељи односно министри врховног вожда. Само формално посматрано, политичка власт је у Првом устанку била у рукама Савета, а Карађорђе наизглед само његов председник, јер „да се није деси-ла катастрофа од 1813. Карађорђе би се јамачно издвојио из Савета и узео титулу кнеза“.116

Устаничким уставним актима из 1805-е, а посебно из 1808. и 1811. године, уређена је централна власт у Србији с превлашћу Карађорђевом над Саветом, без помена, у овим актима, Скупштине и са основном идејом да се уведе строго цен-трализован систем власти.117 Актом из 1811-е, знатно детаљније него 1808. годи-не, регулисан је статус „врховног господара“. Донет је на скупштини старешина у Београду где је било присутно 66 старешина из редова Савета, војвода и кнезова и сви су потписали акт. Све чиновнике имао је, по овом акту, именовати Савет, а Карађорђе би их само потврђивао. Уставни акт из 1811-е, са формалног гледишта, био је нека врста устава-уговора јер је усвојен на старешинској скупштини и са потписима Карађорђа и свих учесника скупштине. Ни овај акт није добио саглас-ност Народне скупштине, сагласност какву је добио тек први српски устав донет на Сретење 1835. године.

116 С. Јовановић, Уставно питање, 13–14.117 Види о томе поближе: М. Јовичић, Лексикон српске уставности, Београд 1999,

316–317.

187

DEJAN MIKAVICA Ph. D

CONSTITUTIONAL ISSUE IN SERBIA AT THE TIME OF KARAĐORĐE FROM 1804 TO 1813

Summary

Serbia gained certain confi dence to secure its position of the autonomous Principality and eventually become an independent country aft er lengthy wars against the Turkish empire by means of the constitutional law formal documents that emerged in the period of the fi rst Serbian uprising. Th e state legislative power and its power sharing among the key representatives of Serbian state of modern times was organized and consolidated by means of documents in conformity with the constitution that date back from 1805, 1807, 1808 and 1811. Serbian Heads disagreement resulted in all forms of waging wars for Serbian people national liberation and in the documents which, under the Great Powers decisive infl uence, testifi ed upon the character and essence of the rebellious Serbian state, as well. Civil as well as military domination of a tribune Karađorđe over the Council and Serbian voivodes maintained itself regardless of all the temptations in the course of entire rebellious war waging. Th e Great Powers, Russia fi rst of all, had a rather signifi cant role in a constitutional issue addressing in Serbia at the time of Karađorđe.

189

Др ВЕСНА МАНОЈЛОВИЋ-НИКОЛИЋ UDC 631(497.113)“12/14“

СРЕДЊОВЕКОВНА ЗЕМЉОРАДЊА НА ТЛУ ВОЈВОДИНЕ– АРХЕОЛОШКИ ПОДАЦИ

Сажетак: Тло Војводине, покривено лесом и изразито плодном црницом, било је природни предуслов за развој земљорадње, једне од најзаступљенијих пољопривредних грана. Човек је од најранијих периода користио природом му дате погодности, а с временом се научио и да их прилагођава својим потребама. То је условило и велику потребу за разноврсним алатима и справама за обављање тих послова.

Досадашњим археолошким истраживањима на подручју Војводине регистро-ван је велики број средњовековних локалитета са којих потичу и налази оруђа. Ашов, будак, мотика, крамп, раоник и цртало као саставни делови рала и плу-га, коришћени су у разним фазама припреме и обраде земље, а срп и косир за жетву, сечење и резање гајењем добијених култура. Према условима налаза и аналогијама приказано оруђе припада периоду XI–XVI века. Археолошке податке о земљорадњи поткрепљују и до сада позната нам историјска и етнолошка сазнања као и ликовни извори.

Кључне речи: археологија, средњи век, земљорадња, оруђе, Војводина.

Бављење било којом привредном граном зависило је, некада у потпуности, а не-када у мањој или већој мери, од природних богатстава. Међу веома значајним при-родним богатствима Војводине треба, у контексту овог рада, поменути земљишта погодна за разноврсну пољопривредну делатност. Тло Војводине, покривено ле-сом и изразито плодном црницом, условило је гајење житарица и другог биља, док је у појединим подручјима Срема и Баната гајење винове лозе познато још од римског периода. На мање плодном земљишту, слатинском, простирали су се пашњаци који су у прошлости веома погодовали развоју сточарства. Међутим, поред поменутих погодности, разграната мрежа речних токова у равничарској Војводини доносила је и велике штете изливајући се и плавећи плодне оранице. Отуда од давнина и стална борба против ових вода копањем канала. Управо такве противречности деловања природних услова допринеле су да се насеља и обради-ве површине повлаче ка лесним терасама и заравнима, док су на фрушкогорским падинама и Вршачким планинама настајали виногради.

190

Повољан географски положај и природна богатства данашње Војводине до-принели су да се, поред тога што је настањивана од давнина, преко ње одвијају разне и бројне миграције чији су носиоци остављали трагове материјалне и духов-не културе у мањој или већој мери. Поједини народи су само прелазили преко овог простора, неки су се привремено настањивали, а неки трајно, док су многобројни ратови вођени са различитим интересима и циљевима. На овом простору свој пе-чат оставили су Илири, Дачани, Келти, Сармати. У првом веку нове ере освајају је Римљани, да би се касније, током Велике сеобе народа, овде насељавали Хуни, Готи, Гепиди, Лангобарди, Авари и словенска племена. Њихов боравак на овим просторима је, као што је већ речено, краткотрајан и пролазног карактера, изузев готово двовековне аварске доминације, до краја осмог и почетка деветог века, док Словени, а потом Мађари који образују своју државу, остају стални историјски чинилац.1

Човек је од најранијих периода користио природом му дате погодности, а с временом се научио и да их прилагођава својим потребама. Плодност земље овог простора допринела је развоју многих пољопривредних грана. То је условило и велику потребу за разноврсним алатима и справама за обављање тих послова.

Досадашњим археолошким истраживањима на подручју Војводине регистрован је велики број средњовековних локалитета: насеља, некропола, утврђења, са којих потиче разноврстан археолошки материјал. Међутим, мали је број локалитета који су систематски истраживани. Углавном је само обиласком терена и сакупљањем површинских налаза или сондажним рекогносцирањима, или праћењем инвести-ционих радова регистрован локалитет и одређен његов карактер тако да о мно-гима немамо комплетну слику.2 Обиласком музеја и сагледавањем доступне грађе и документације као и из литературе, са шездесетак средњовековних локалите-та издвојено је оруђе од метала. Пажња истраживача није била наклоњена овој врсти покретног археолошког материјала. Неатрактивног изгледа, склон брзом пропадању (корозија), често је из таме земље прелазио у таму музејских кутија уредно сложених и заборављених у депоима музеја. Међутим, схватање да разна оруђа, алати, у свеукупном раду човека заузимају важно место и сведоче о при-суству и развоју различитих привредних делатности, последњих година упутило је истраживаче и на ову врсту археолошког материјала.3

1 Географске карактеристике, природна богатства, саобраћајнице види у: П. Вујовић, Геополитички и физичко-географски приказ Војводине, у: Војводина I, Нови Сад 1939, 1–28; Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље I, Београд 1922, 13–25; И. Вучо, Привредна историја народа ФНРЈ, Београд 1948, 19; Г. Шкриванић, Путеви у сред њовековној Србији, Београд 1974, 82, 115–118.

2 С. Барачки, М. Брмболић, Степен истражености средњовековних налазишта на подручју Јужног Баната, РМВ 39, Нови Сад 1997, 109–228.

3 И. Поповић, Античко оруђе од гвожђа у Србији, Београд 1988; M. Popović, Tvrđava Ras, Beograd 1999, 261–267; М. Брмболић, Средњовековна оруђа од гвожђа у Војводини, Панчево 2000; М. Цуњак, Средњовековни предмети од гвожђа са територије подунавског и брани-чевског округа, Смедерево 2001.

191

За наша истраживања од великог значаја су радови који разматрају оруђа искључиво одређене функције, односно пољопривредно оруђе или, чешће назива-но, оруђе за обраду земље. Пољопривредно оруђе и посебно справе за орање били су предмет историјских истраживања и у том смислу је непревазиђена студија М. Благојевића Земљорадња у средњовековној Србији (Београд 1973), а значајни су и ранији радови Б. Братанића о ораћим справама код Словена (Plug i ralo, Slovenski etnograf V, Ljubljana 1952, 208–236; Ораће справе централног дијела Балканског по-луострва, Зборник Етнографског музеја у Београду, Београд 1953; Nešto o starosti pluga kod Slovena, Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Zagrebu II, Zagreb 1954, 277–306). Поменимо и радове аутора ових редова који се односе на виноградар-ство на територији Војводине (Оруђе од гвожђа са средњовековних археолошких локалитета у Војводини, 2004; Прилог проучавању виноградарства у средњем веку – археолошки подаци, Балкан и Панонија кроз историју, Зборник радова, Нови Сад 2006, 87–95; Виноградарско оруђе са средњовековних археолошких локалитета у Војводини, Нови Сад 2009, 5–17).

Оног момента када је човек праисторије пећину, поткапину, као природ-на склоништа од временских непогода заменио сталним стаништем и када је са сакупљачке привреде прешао на условно речено призвођачку, када је себи напра-вио дом да у њему живи, окућницу да је обрађује, проширује у плодну земљу, тада је почео да проналази и прави оруђа која ће постати неодвојиви део његовог свакодневног живота. Алати су се кроз периоде мењали. У почетку је то био пред-мет нађен у природи, без такорећи икаквих интервенција на њему: дрво, камен, кост, рог. С временом су ти природни облици мањим или већим интервенцијама прилагођавани, тако да су рог и камен постали главна сировина за израду разновр-сних алатки током готово целог периода праисторије, све до проналаска метала. Проналаском метала, експлоатацијом и прерадом руда и израдом предмета од метала, пре свега гвожђа, добијена су незаменљива производна средства. С вре-меном облици се мењају и усавршавају у односу на потребе, а можемо рећи да су веома рано настали алати идејних решења у основним цртама које су се задржале до данашњих дана.

Пољопривредом, пре свега земљорадњом, бавио се велики проценат станов-ништва још од најранијих периода. У средњем веку, као и у античком периоду, то је била основна делатност панонског становништва. Најплоднији терени били су под житарицама, а касније велики значај добија и гајење винове лозе, као и разне повртарске културе. Археолошка потврда развоја земљорадње не даје реал-ну слику. Разлози томе су у недовољном броју истражених локалитета, пре свега систематски истражених, а врло често није ни било могуће утврдити првобитни изглед тих предмета увелико уништених корозијом. Тек у последњих неколико година овим налазима је посвећена одговарајућа пажња као предметима који и те како доприносе, уз остала историјска и етнолошка сазнања, расветљавању развоја привреде и привредних грана код нас.4

4 В. Манојловић-Николић, Виноградарско оруђе са средњовековних археолошких лока-литета у Војводини, Извори о историји и култури Војводине – Зборник радова, Нови Сад 2009, 6, нап. 4.

192

Средњовековна оруђа за земљорадњу, која потичу са досадашњих археолош-ких истраживања у Војводини, можемо да разликујемо према начину коришћења. Једној групи би припадало оруђе за чије је коришћење била потребна само људска снага, а другој она која су се користила уз помоћ сточне запреге.5 У ову прву групу, такозваних ручних алата који су коришћени за обраду земље копањем, издвојени су ашов, будак, мотика и крамп. Оруђу које је коришћено уз помоћ за-преге припадају рало и плуг, односно као сачувани археолошки налази, раоници и цртала који су били израђени од гвожђа. Још једна група алата коришћена за жетву, сечење и резање усева су косир, срп, вила и разне врсте ножева као више-наменски и неспецифични алати. Тим редоследом ћемо и излагати.6

О појединим врстама оруђа за обраду земље било је речи у радовима аутора ових редова о средњовековном виноградарству у Војводини, с обзиром да се ради о алату који је имао вишенаменску употребу, односно коришћен је у различитим пољопривредним делатностима, а новим истраживањима овом приликом допу-ни ћемо наша сазнања.7

АШОВ (лат. pala)

Ашов припада групи оруђа за чију се употребу користила искључиво људска радна снага.8 Као и данас, употребљаван је за исецање, превртање већег или мањег грумења земље риљањем, за окопавање и вађење винограда, копање рупа за сад-нице и у другим пољопривредним пословима, али и за копање канала и темеља грађевина. Данашњи облик ашов дугује свом античком претку, а највеће измене су настале у квалитету и преради сировине и технологији израде саме алатке.9

Налази ашова нису тако бројни на средњовековним локалитетима код нас. Наиме, не само у периоду раног средњег века већ и касније, коришћен је дрвени ашов, који је имао гвоздено ојачање на радном делу, те отуд и налази ових окова. Тек касније, у XV и XVI веку, нешто су бројнији налази ашова у целини израђени од гвожђа. Веома ретки су такозвани двокраки, или названи још и двозуби ашови, коришћени за окопавања винограда.

Са средњовековних археолошких локалитета у Војводини за сада су нам по-зната само два окова дрвених ашова. Један, из оставе алата из Црвенке, датован је

5 М. Благојевић, Земљорадња у средњовековној Србији, Београд 1973, 21.6 У илустративном делу рада нису дати сви налази већ само карактеристични и боље

очувани примери.7 В. Манојловић-Николић, Прилог проучавању виноградарства у средњем веку – архео-

лошки подаци, Балкан и Панонија кроз историју – Зборник радова, Нови Сад 2006, 5–17; Иста, Виноградарско оруђе, 87–93.

8 М. Благојевић, Нав. дело, 21.9 И. Поповић, Нав. дело, 33.

193

у XI–XII век (Сл. 1/1).10 Оков ашова из Добрице на основу услова налаза смештен је у период X–XII века (Сл. 1/2).11

Слика 1 – Ашови

Дрвени ашови са металним оковом углавном су карактеристични за раније периоде средњег века, а да су били веома дуго у употреби доказ је и налаз једног окова из западног подграђа Београдске тврђаве датован у XVI–XVII век.12 Има их и на другим локалитетима на територији Србије, Костолац–Рудине датован у XI–XII век, и Рас–Градина у XII–XIII век чију реконструкцију овде дајемо (Сл. 1/3).13 Такође, познато нам је да се стара домаћа лоза у Србији окопавала дрвеним ашовом посебног облика – дрвеним риљем са металним оковом, какав се и данас може срести у појединим виноградарским селима Крушевачке жупе.14

10 С. Барачки, Групни налаз старосрпског гвозденог алата из Вршца, РВМ 9, Нови Сад 1960, 191, Т. IV/34; М. Брмболић, Средњовековна оруђа..., Т. 7/28; В. Манојловић-Николић, Виноградарско оруђе..., 7–8.

11 М. Брмболић, Средњовековна оруђа..., Т. 7/29; В. Манојловић-Николић, Виноградар-ско оруђе..., 7–8.

12 В. Манојловић-Николић, Виноградарско оруђе..., 8.13 М. Поповић, В. Иванишевић, Град Браничево у средњем веку, Старинар XXXIX, Бео-

град 1989, 142, сл. 12/5; M. Popović, Нав. дело, kat. 514, 515, sl. 229/1, 2.14 Д. Масловарић, Путевима лозољубља, у: Виноградарство и винарство у крушевачкој

жупи, Крушевац 1990, 13, сл. 21.

194

Окови ашова познати су нам са средњовековних налазишта у Бугарској, Русији, Румунији, Чешкој, Мађарској.15 О изгледу дрвених ашова знамо и на основу сачу-ваних примерака из Новгорода, који су датовани у период XI–XIII века.16

Код бугарских археолога, међутим, постоје и другачија тумачења металних око-ва ашова. Б. Д. Борисов у монографији средњовековног Ђадова наводи мишљење Х. Вакарелског који сматра да су ови окови припадали плугу, односно раони-цима, и њихово порекло доводи у везу са Бугарима који су дошли предвођени Аспарухом.17 Оваквој тези се одлучно противи Ј. Чангова, док И. Л. Дуков такође сматра да су то могли да буду делови дрвеног раоника, али и окови ашова.18

БУДАК (обитьлица, лат. sarculum)

Будак се користио у разноврсним земљаним радовима, било да је то окопавање винограда, крчење земљишта, уклањање бусења и корова, за копање бразда и ро-вова, канала. У брдовитим пределима будак је замењивао справе за орање, рало и плуг. Разлике у дужини и облику сечива показују да је ово оруђе прилагођавано условима коришћења, што је у вези са квалитетом и саставом земљишта. Тако су лакши будаци ширег радног дела чешће коришћени за окопавање, док су они тежи, ужег сечива и наглашеног проширеног чеоног дела, коришћени за копање тврђег земљишта, као и за разбијање бусења и уситњавање земље.

Функционално, поред будака, мотика и крамп су алатке готово равноправно коришћене у многим пословима. У грађи Дубровачког архива за ово оруђе за-писан је назив објетелица или обијетелица, који се очувао до данас.19 Три будака, два из Раковца и један случајни налаз са територије општине Зрењанин, датовани

15 Й. Чангова, Средновековни оръудия на труда в Бъялгария, Известия на Археологи-ческия институт XXV, София 1962, 26–27, Табл. V; Иста, Кррепостта Перник VIII–XIV в, Перник, том III, София 1992, 11; Р. Русев, Върху технологията на някои железни предме-ту от XII в, Археология 2, София 1961, 33, Обр. 1/а, б; B. Borisov, Đadovo, vol. 1, Medieval Settlement and Necropolis (11th – 12th Century), Tokyo 1989, 81, Fig. 74; С. Витляанов, Особе-ности на някои земеделски оръдия на труда в средновековна Бялгария, Плиска – Преслав 5, Шумен 1992, 234–235, Обр. 4, 6; Л. Дончева-Петкова, Сгради при южния сектор на за-падната крепостна стена на Плиска, Плиска – Преслав 5, Шумен 1992, 133. Обр. 21 /г; А. В. Чернецов, А. В. Куза, Н. А. Кирьянова, Земледелие и промыслы, у: Древняя Русъ – Город, замок, село, Археология СССР, Москва 1985, 237, Т. 85/6–8; Ch. Kouzov, A Find of Medieval Iron objects from a Fortress Near the Village of Dolishte, Archaeologia Bulgarica 2, Sofi a 2000, 88, T. III/1; E. Comşa, Agricultura, у: Dinogetia I, Bucureşti 1967, 59 – 60, fi g. 36/4; M. Comşa, Cultura materială veche românescă Aşezările din secolele VIII–X de la Bucov-Ploieşti, Bucureşti 1978, 48, Fig. 30/9; V. Hrubý, Staré mĕsto, Velkomoravský Velehrad, Praha 1965, Obr. 39/ 4; J. Hampel, Alterhümer des frühen Mittelalters in Ungaren, Braunchwig 1905, 105, Fig. 9/5.

16 А. В. Чернецов, А. В. Куза, Н. А. Кирьянова, Нав. дело, 237, Т. 85/1–3.17 B. Borisov, Нав. дело, 81.18 Й.Чангова, Средновековни оръудия..., 27; B. Borisov, Нав. дело, 81.19 М. Благојевић, Нав. дело, 26; М. Поповић, Алати, у: Лексикон српског средњег века,

Београд 1999, 6.

195

су у XV–XVI век. Прва два су трапезоидно проширеног сечива, а трећи је лепеза-сто проширен (Сл. 2/1, 2, 3).

О трајању готово истих облика будака говори веома широко датовање наших налаза. Најранији налази будака познати су нам са локалитета Pontes – Трајанов мост, опредељени од IX до XI века, и из Великог Градца у XI век.20 Већи број будака из Смедеревске тврђаве датован је у период XV–XVI века, као и ови са територије Војводине.

Слика 2 – Будаци

Слични овим налазима јесу будаци са средњовековних налазишта на територији Бугарске, из Преслава и Стирмена, датовани у шири хронолошки распон, од IX до XIV века.21

МОТИКА (мотика, лат. sarculum, ligo)

Мотика је имала велику примену у разноврсним пољопривредним пословима, самим тим и у земљорадњи, те спада у чешће археолошке налазе оруђа. Користила се за окопавање разних пољопривредних култура, развлачење ђубрива, покривање семена земљом, за разбијање бразди и уситњавање земље, али и у каменоломима, као и за сакупљање угља или руде у рудницима. Основни облик мотике остао је

20 Археолошки институт, документација за локалитет Pontes – Трајанов мост; М. Јан-ковић, Средњовековно насеље на великом Градцу у X–XI, Београд 1981, 32.

21 И. Щерева, К. Меламед, С. Горянова, Е. Познантова, Българският средновековен град технологии, София 1997, 28, кат. 54; Z. Kurnatowska, Osadnictwo wczesnosredniowieczne, у: Styrmen nad Jantra (Bulgaria), badania archeologiczne w latach 1961–1964, 1967–1968, Wroclaw–Warszawa–Krakow–Gdansk 1980, 146, Ryc. 50/1257; U. Dymaczewska, Wieś pelnośredniowieczna XII–XIV w., у: Styrmen nad Jantra (Bulgaria), badania archeologiczne w latach 1961–1964, 1967–1968, Wroclaw–Warszawa–Krakow–Gdansk 1980, 280, Tabl. XIV, Obiekt 65/6.

196

исти до данас и представља незаменљиво оруђе пре свега у баштованству. Под ис-тим називом среће се у ћирилским рукописима XIV века.22

Неколико мотика са територије Војводине, из Црвенке (XI–XII век), Раков-ца и Бача (XV–XVI век) и Сапаје (XII–XIII век), различитих датовања и широког временског распона показују функционалност овог алата и готово непромењене форме до данашњих дана (Сл. 3/1, 2, 3, 4).23

Слика 3 – Мотике

Потпуно другачија, по изгледу и конструкцији, јесте двозуба или двокрака мотика (лат. bidens), позната под називом дикела. Коришћена је у кршевитим пределима Боке Которске, али и у унутрашњости Србије. Чешће је коришћена за окопавање винограда.24 Са ове територије познат нам је случајни налаз из околи-не Хајдукова (Сл. 3/5), према аналогијама датован је у XI–XII век.

Налази ове врсте мотика нису чести на нашим средњовековним локалитетима. Случајне налазе из околине Сокобање и Смедерева, као и из околине Деспотов-ца, на основу бројних аналогија са територије Бугарске указују да су коришћене и у ранијим периодима.25 На основу аналогија из Ђадова сматра се да су позна-

22 М. Благојевић, Нав. дело, 21, нап. 1.23 В. Манојловић-Николић, Виноградарско оруђе..., 10.24 Исто, 11.25 Й. Чангова, Средновековни оръудия..., 27, Обр. 6/2, нап. 5–7; А. Милчев, Разкопки

око южната порта и югозападната кръгла кула във вътрешния град на Плиска, Плиска – Преслав 5, Шумен 1992, 199, Обр. 28.

197

те најраније у XI и XII веку.26 Спорадично су коришћене и у периоду XV–XVII века.27

Различити облици радног дела мотике и велики хронолошки распон у датовању истих, или готово непромењених форми, потврђују незаменљивост ове алатке до данашњих дана. Агрикола наводи коришћење мотика за сакупљање руде, за које каже да се врло често нису разликовале од уобичајених.28

Осим археолошких налаза, о изгледу средњовековних мотика сазнајемо и из ликовних извора, који представљају значајно материјално и уметничко сведочан-ство. Позната нам је представа мотике на фресци манастира Дечани из XIV века, којом се мешао малтер или креч за потребе зидања града (Сл. 4).29 На минијатури из Призренског јеванђеља с краја XIII века приказане су мотике, чији облик није довољно препознатљив, у сцени „Туча виноградара“.30 Писани извори из Дубро-вачког архива нам дају податке за XIV и XV век и говоре о величини мотика, количини гвожђа потребног за израду једне мотике, али и о њиховој цени.31

Слика 4 – Каин зида град Енох(Б. Тодић, М. Чанак-Медић, Манастир Дечани, Београд 2005, сл. 400)

26 B. Borisov, Нав. дело, 81, Fig. 76.27 М. Брмболић, Средњовековна оруђа..., 37; М. Цуњак, Нав. дело, 11.28 М. Антуновић-Коблишка, Прилог Агриколе тачнијем разликовању и називу на-

шег средњовековног рударског и другог алата, Зборник историјског музеја Србије 17–18, Београд 1981, 249.

29 Б. Тодић, М. Чанак-Медић, Манастир Дечани, Београд 2005, сл. 400.30 С. Радојчић, Старо српско сликарство, Београд 1966, табла 15.31 М. Благојевић, Нав. дело, 23–24.

198

КРАМП (обитьлица, лат. sarculum)

Крамп или, како се још назива, трнокоп, вишенаменско je оруђе. Састоји се из два, нешто повијена, крака од којих је један сличан сечиву будака, а други се најчешће завршава шиљком или сечивом сличном секири. Кружни отвор за дрвену дршку се налазио између кракова. Крамп је коришћен за дубоко прекопавање земљишта, разбијање грумења земље заосталог после орања, уклањање камења, жила, пањева и свега другог што би онемогућавало нормалан раст одређене културе. Крамп је могао да се користи и за копање темеља и ровова, али и за рад у каменоломима и рудницима.

Крампови не представљају бројне налазе са средњовековних локалитета на теритoрији Војводине. У земљорадњи, за копање, с обзиром на квалитет земље, овде су чешће коришћени мотика и будак, једноставнији за израду, самим тим и јефтинији.32

Примери крампова дати у овом раду потичу са локалитета Град–Сапаја и датују се у период XII–XIV века (Сл. 5/1, 2) док налази из Раковца и са Петроварадинске тврђаве, на основу услова налаза, у време XV–XVI века (Сл. 5/3, 4).33

Слика 5 – Крампови

Различити облици радног дела овог алата не одсликавају и хронолошку разли-ку међу њима, већ само потврђују трајање појединих форми кроз дужи временски

32 Исто, 27.33 М. Брмболић, Средњовековна оруђа..., 43; В. Манојловић-Николић, Оруђа од гвожђа

са средњовековних археолошких локалитета у Војводини, Истраживања 15, Нови Сад 2004, 29.

199

период, па и до данашњих дана. Можемо да закључимо да су крампови ширег радног дела коришћени за копање земље, а они клинастог завршетка за рад у ка-менитим подручјима и у каменоломима и за вађење руде, како је већ речено.

Крампови нису бројни налази ни на средњовековним локалитетима ширег про-стора територије Србије. Известан број потиче са истраживања средњовековних градова, Смедеревске и Београдске тврђаве, где су, пре свега, коришћени у радо-вима на подизању и обнављању ових средњовековних градова, за копање темеља, ровова, рашчишћавање шута.34

Као и за будак, у грађи Дубровачког архива назив за ово оруђе је објетелица, али и обијетелица.35 Под тим термином подразумевала се алатка која подсећа не само на крамп већ и на будак и пијук. Разлог томе је коришћење ових оруђа у обављању истих или сличних послова.

РАОНИК (ралникь, лат. vomer) и ЦРТАЛО (лат. culter)

Раоник и цртало су делови сложенијег земљорадничког оруђа. Раоник или ле-меш је део справа за обраду земље орањем, рала или плуга. Рало, или како се још назива ралица, и плуг припадају групи оруђа код којих се поред људске радне снаге користила сточна или коњска запрега.36 Осим раоника једини метални де-лови ових справа су још цртало и ланци за повезивање греде са колицима, док су остали делови били од дрвета. Раоници од гвожђа су веома дуго у употреби, од латенског периода, а сматра се да су им претходили дрвени, коришћени још у бронзаном добу.37

Рало (ωрало), као ораћа справа, претходило је употреби плуга који поред рао-ника има и цртало или предње сечиво за засецање земље. Основни делови рала су: раоник (лемеш), гредељ (оје), плаз на који је причвршћен раоник и ручица. Симетрични раоник је карактеристичан за рало.38 Он је хоризонтално положен на земљу преко плаза и подсеца је тако да она пада на обе стране од раоника.

Плуг (плоугь), је сложеније оруђе од рала и његови делови су: гредељ (оје), плаз, раоник (лемеш), две ручице, цртало (предње сечиво), козлац, даска и ораћа колица. Асиметрични раоник је део плуга.39 Има облик приближно правоуглог троугла, чија је најдужа страна (хипотенуза) оштрица која сече земљу. Цртало или предње сечиво подсеца земљу и обележава ширину коју ће раоник да захвати. Шира употреба плуга на нашим просторима посведочена је од XIV века, али се упоредо користило и рало.

34 М. Цуњак, Нав. дело, 7–8; М. Брмболић, Средњовековна оруђа..., 34.35 М. Благојевић, Нав. дело, 26.36 Исто, 35.37 Ю. Краснов, Древние и средневековые рала Восточной Европе, Советская Археология

3, Москва 1982, 66, Рис. 2/1, 2; И. Поповић, Нав. дело, 99.38 М. Благојевић, Нав. дело, 37.39 Исто, 41.

200

Слика 6 – Раоници

Иако је земљорадња била основна пољопривредна делатност, пронађен је рела-тивно мали број раоника. Разлог томе свакако треба тражити у степену истраже-ности средњовековних локалитета, али и у чињеници да је мотика, као јефтиније и за израду једноставније оруђе, била приступачнија сиромашнијим сеоским домаћинствима. За сада нам је познато четрнаест налаза раоника.

Симетрични раоници су знатно бројнији, не само у Војводини већ и на целој територији Србије. Од тога шест готово идентичних раоника из Вршца, иако случајни налази, можемо определити у период XII–XIV века (Сл. 6/1, 2). Остали, из Визића и са Сапаје, припадају истом периоду, док је из околине Суботице да-тован у XIII–XV век (Сл. 6/3, 4).

Хронолошком одређивању помогле су нам бројне аналогије. Као и налази са територије Војводине, већина припада периоду XII–XIV века, осим раоника са ло-калитета Pontes – Трајанов мост, који су на основу поуздане стратиграфије дато-вани у IX–X век, док су раоници из Намасије и из Поморавља датовни у XV–XVII век.40 Хронолошки распон наших налаза доказ је дуготрајности истих форми, као и код већине средњовековног оруђа. Симетрични раоници најбројнији су са територије Бугарске и најчешће су датовани као и наши налази у период XII–XIV

40 М. Брмболић, Средњовековна оруђа..., 35–36; М. Цуњак, Нав. дело, 13–14; Археолош-ки институт, документација за лок. Pontes – Трајанов мост; М. Брмболић, Оруђа XIII–XVII века у средњем Поморављу, Параћин 1987, 24.

201

века.41 Слична је ситуација и на средњовековним локалитетима Румуније и Русије, док је на чешком и словачком простору чешћа појава оваквих раоника и у перио-ду VIII–XI века.42

Слика 7 – Раоници

Свега четири налаза асиметричних раоника (Нови Бечеј, Зрењанин, Кикинда и Сремска Митровица – Сл. 7/1, 2, 3) датовани су у период XIV–XVI века.43 Мали број асиметричних раоника, као саставног дела плуга, потврђује да плуг још увек

41 Й. Чангова, Средновековни оръудия..., 21, Обр. 1; Иста, Средновековното селище над тракийския град Севтополис, XI–XIV век, София 1972, 38–40, Обр. 25, 26; Я. Николова, Домашният бит и въоръжението в двореца на Царевац според археологическия материал, у: Царевград Тънов 2, София 1974, 190, обр. 1; В. Антонова, Археологически проучвания на Шуменската крепост (XII–XIV в.) сектор север – разкопки 1973–1974, Годишник на музеи-те от северна Бьлгария, Варна 1975, 27–28, Обр. 13/1; Z. Kurnatowska, Нав. дело, 240, Tabl. LXI/1065; B. Borisov, Нав. дело, 79–80, Fig. 71/a, b; С. Витляанов, Нав. дело, 232, Obr. 1/5, 6; Ch. Kouzov, Нав. дело, 87, T. II/1,2.

42 41 E. Comşa, Нав. дело, 38, Fig. 36/1; Б. А. Колчин, Ремесло, у: Древняя Русь – Город, за-мок, село, Археология СССР, Москва 1985, 235, Т. 83/1–11; É. Mugurēvičs, Interactions between indigenous and western cultures in Livonia in the 13th to 16th centuries, у: From the Baltic to the Black Sea, London 1990, 172, Fig. 10.3; W. Hensel, Słowiańszczyzna wczesnośredniowieczna, Warszawa 1956, Rys. 16; V. Hrubý, Нав. дело, Obr. 29/ 1, 3; P. Couřil, Slovanské osídlení českého slezska, Brno–Český Tĕšín 1994, 155, Obr, 84:3; M. Beranova, Výživa a hladmory v Čechách na počátku tisíciletí, Slovenská archeológia LII–1, Nitra 2004, 122, Obr. 1/3, 4, 9, 10, 11.

43 М. Брмболић, Средњовековна оруђа..., 37; М. Цуњак, Нав. дело, 13; Н. Церовић, Пољопривредне алатке из средњовековних збирки Народног музеја у Београду, Зборник на-родног музеја XVII–1, Београд 2001, 272–273.

202

није одомаћена справа за орање на нашем простору и да је рало било веома дуго у употреби. Асиметрични раоници нису чести налази ни на другим средњовековним локалитетима. Познато нам је свега неколико налаза сличних нашим раоницима са територије Чешке и Бугарске.44

Цртало је, поред раоника, гвоздени део плуга. У облику је масивног ножа, са оштрицом на предњој страни. Фиксирано је на греди плуга, тако да засеца земљу испред раоника и омогућава му да захвата и подсеца одређену ширину тла. Тиме се постиже правилно превртање земље и слагање бразде. Позната су нам само три налазa цртала (Сл. 8/1, 2, 3).

Као и асиметрични раоници и цртала спадају у ређе налазе оруђа. Свакако да је њихова појава у вези са касном употребом плуга на нашим просторима. Због тога, а и с обзиром на непоуздане услове налаза, одређени су у период XV–XVI века.

Цртала нису честа ни на другим просторима. Поједини налази са територије Бугарске, Русије, Чешке и Мађарске одређени су већ у X–XI век.45 Сматрамо да је, без обзира на нешто ранију појава плуга на овим просторима, ово ипак низак датум.

Слика 8 – Цртала

44 А. В. Чернецов, А. В. Куза, Н. А. Кирьянова, Нав. дело, 235, Т. 83/14, 15; M. Beranová, Нав. дело, 122–123, Obr. 1/1, 2, Obr. 2/4.

45 B. Borisov, Нав. дело, 79–80, Fig. 73/a, b; А. Милчев, Нав. дело, 199, Обр. 28; А. В. Чернецов, А. В. Куза, Н. А. Кирьянова, Нав. дело, 235, Т. 83/16–18; М. Beranová, Нав. дело, 123, Obr. 2/1–3; R. Müller, Die datierung der mitelalterlichen eisengeratfunde in Ungaren, Acta archaeologica Hungaricae 27, Budapest 1975, 76, Abb. 5/10.

203

Археолошка сазнања о раонику као главном и незаменљивом делу рала и плу-га дају само фрагментарну слику о овим справама за орање. Стога су рало и плуг предмет интересовања како историјских тако и етнографских истраживања. За период раног средњег века подаци су углавном ограничени на скромне архео-лошке налазе. Већ од XII века, поред бројнијих археолошких налаза, значајна је и сачувана историјска грађа која се односи на податке о ралу и плугу у писаним изворима.

Најстарији помен рала налази се у повељи манастира Св. Ђорђа Скоропостиж-ног, код Скопља, коју је издао краљ Милутун 1300. године, где је реч „рало“ изгледа употребљена у значењу мере за површину земљишта.46 У Дечанској хрисовуљи краља Душана помиње се реч „ралије“, што се свакако доводи у најтешњу везу са ралом и означава да је посао који се обавља ралом тако називан.47 Писани податак о ралу као справи за орање сачуван је и у српском преводу византијског Земљорадничког закона из XV века.48 Свакако да овим нису исцрпљени сви сачувани писани подаци о ралу, али се на основу изнетог може закључити да је рало, као справа за орање, већ увелико заступљено, што доказују и археолошки налази раоника.

Податке о постојању справа за орање са асиметричним раоником, самим тим и црталом као саставним делом плуга, под називом certallo, имамо у грађи Дубровачког архива која потиче с краја XIV и из XV века.49 То би уједно били и најранији помени о употреби плуга на нашим просторима. Плуг (плоуьг) се помиње и у манастирским повељама. Први пут је забележен у повељи манастира Св. Стефана у Бањској, крајем друге деценије XIV века.50 Наведени подаци говоре у прилог коришћењу плуга можда већ с краја XIV почетком XV века. Да је то још увек спорадична појава доказује готово занемарљив број асиметричних раоника на нашим средњовековним локалитетима. Плуг није одједном заменио рало које се у неким крајевима задржало веома дуго.

Док су се историчари бавили писаним изворима који су углавном врло оскуд-ни, етнолози су проучавањем етнографске грађе у великој мери допунили мозаик о изгледу, деловима и начину рада и коришћења рала и плуга. Темеље савременим изучавањима рала и плуга у својим бројним радовима поставио је средином про-шлог века Б. Братанић, користећи резултате како етнолошких тако и археолош-ких истраживања.51 Његова истраживања дала су значајне резултате у изучавању

46 М. Благојевић, Нав. дело, 49.47 Исто, 50.48 Ђ. Сп. Радојчић, Стари рукопис земљорадничког закона, Зборник радова Византо-

лошког института 3, Београд 1955, 15.49 М. Благојевић, Нав. дело, 46–47.50 С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд (1912)

2005, 625.51 B. Bratanić: Oraće sprave u Hrvata, Zagreb 1939; Plug i ralo, Slovenski etnograf V, Ljubljana

1952, 208–236; Oraće sprave centralnog dijela Balkanskog poluostrva, Zbornik Еtnografskog muzeja u Beogradu, Beograd 1953; Nešto o starosti pluga kod Slovena, Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Zagrebu II, Zagreb 1954, 277–306.

204

Слика 9 – Реконструкција рала и плуга(B. Bratanić, Oraće sprave u Hrvata, Zagreb 1939, sl. 39, 44, 10a, 28)

205

конструктивних елемената рала на основу чега их је поделио у три групе: двостра-на, тространа и четворострана.52 Основни елементи двостраног рала су гредељ, раоник, плаз и ручица (Сл. 9 а). Тространо и четворострано рало имају још и коз-лац – гредицу којом се одређује дубина орања, а код четвоространог рала гредељ је углављен у ручицу, док је код двостраног и тространог гредељ углављен у плаз (Сл. 9 б, в).

Плуг има углавном исте делове као и рало, али постоје и битне разлике.53 Плуг пре свега има две ручице, понекад је и плаз двострук, а може да има и ораћа ко-лица која доприносе лакшем упрезању запрежних животиња (Сл. 9 г). Велика је разлика и у изгледу раоника који је код плуга асиметричан, а цртало или предње сечиво омогућава правилно подсецање, превртање земље и слагање бразде што је чинило орање квалитетнијим.

Посебан допринос изучавању ораћих справа представљају прикази рала на средњовековном живопису и минијатурама, док нам ликовни прикази плуга нису познати. На три фреске манастира Дечани приказани су облици рала из XIV века. На једној, Каин и Авељ приносе жртву Богу, дат је пастир на пашњаку и земљорадник на њиви који оре ралом са упрегнутим воловима (Сл. 10).54 Сасвим се јасно уочава да се ради о двостраном ралу, а раоник је изузетно наглашен, си-метричног облика. Такође је исти тип рала дат и на фресци која приказује сцене из пакла, Страшни суд, где је о ноге крадљивца везано рало, док је раоник такође симетричан (Сл. 11).55 На трећој дечанској фресци на којој св. Ђорђе оживљује Гликеријевог вола рало се не види у целини, али је вероватно да се и овде ради о двостраном ралу.56

Слика 10 – Приношење жртве Каина и Авеља(Б. Тодић, М. Чанак-Медић, Манастир Дечани, Београд 2005, сл. 267)

52 B. Bratanić, Oraće sprave u Hrvata, 20–21.53 Исто, 31–51.54 Б. Тодић, М. Чанак-Медић, Нав. дело, сл. 267.55 В. Ј. Ђурић, Зидно сликарство манастира Дечана, Београд 1995, сл. 15.56 В. Петковић, Манастир Дечани II, Београд 1941, Табла 128.

206

Слика 11 – Страшни суд(В. Ј. Ђурић, Зидно сликарство манастира Дечана, Београд 1995, сл. 15)

Приказ тространог рала у веома јасним линијама дат је на фресци из мана-стира Богородица Љевишка, Страшни суд, где је на сличан начин приказано испа штање преступника као и на дечанској фресци.57 Тространо рало са једне минијатуре Минхенског псалтира, на којој су приказани орач, рало и волови у јарму, по конструкцији је сложеније и масивније од дечанских и веома је блиско плугу.58 Ликовни допринос изгледу рала завршићемо византијском минијатуром на којој је приказано рало слично дечанском (Сл. 12).59

57 Д. Панић, Г. Бабић, Богородица Љевишка, Београд 1975, Табла 46.58 М. Благојевић, Нав. дело, 55, илустрација 12.59 Г. Острогорски, Привреда и друштво у Византијском царству, Београд 1969, илус-

трација 4.

207

Слика 12 – Сељачки радови (минијатура)(Г. Острогорски, Привреда и друштво у Византијском царству, Београд 1969, сл. 4)

СРП (срьпь, лат. falx messoria)

Срп је оруђе лучног сечива са трном за усађивање дршке од дрвета. То је доста честа пољопривредна алатка која се не разликује битно од античких, али ни од данашњих. Срп се користио за жетву житарица, сечење трске, шипражја. Српо-ви са назубљеном оштрицом коришћени су за резање култура са нешто дебљом стабљиком као и за резање сувих стабљика.

Налази српова познати су нам са више средњовековних локалитета на терито-рији Војводине. Према досадашњим истраживањима представљају најбројније земљорадничко оруђе.60 Овде дајемо карактеристичне примере од којих најраније датовани српови потичу из оставе из Црвенке код Вршца, XI–XII век (Сл. 13/1, 2).61 Већина осталих налаза припада периоду XIV–XVI века (Сл. 13/3, 4, 5).62 Српови са назубљеном оштрицом заступљени су са три налаза, од којих издвајамо срп из околине Лудошког језера са занимљивим урезаним орнаментом (Сл. 13/6). Датовање из литературе у време XI–XII века је, сматрамо, неприхватљиво с обзи-

60 Тридесет налаза српова потичу са више локалитета са територије Војводине: Вршац–Црвенка, Вршац – Вршачко утврђење, Бечеј–Ботра, Бечеј–Перлек, Пећинци, Бачки Моно-штор, Суботица, Апатин, Петроварадинска тврђава, Беочин–Раковац, Панчево–Војловица, Ковин–Град, Сремска Митровица.

61 С. Барачки, Групни налаз..., 186–195; В. Манојловић-Николић, Оруђа од гвожђа..., 31.62 Н. Станојевић, Раковац – археолошки налази, Нови Сад 1982; Н. Станојев, Средњо-

ве ковна насеља у Војводини, Нови Сад 1996, 40, 45; М. Брмболић, Средњовековна оруђа..., 41–42.

208

ром да се ради о случајном налазу и да већина познатих нам налаза су најчешће опредељени у XIV–XV век.63

Слика 13 – Српови

Бројни налази српова показују да је био незаменљиво пољопривредно оруђе у обављању многих послова. Исте или сличне форме српова присутне су током целог периода средњег века. Најближе аналогије најранијим налазима из Црвенке су српови са Ђердапских локалитета Pontes – Трајанов мост, Слатинска рекa, Пра-хово, Караташ, датовани у период IX–X и XII века.64 Остали налази са територије Србије, из Поморавља, опредељени су од XIII до XV века, а из Београдске и Сме-деревске тврђаве припадају периоду XV–XVI века, односно слично као и српови из Војводине.65

Аналогије срповима са назубљеном оштрицом познате су нам преко три српа који су извађени из Дунава у близини Београда, због чега датовање није сасвим поуздано.66

С обзиром на широку и дуготрајну употребу српа и на средњовековним ло-калитетима ван нашег простора аналогије су бројне. Слични или исти нашима су многи налази на бугарским локалитетима и датују се у период XI–XIV века.67

63 М. Брмболић, Средњовековна оруђа..., 41–42.64 Археолошки институт, документација за локалитет Pontes – Трајанов мост; M. Jan-

ković, Implements and Weapons from 9th–11th Centuries Found at Ključ Dunava, Balcanoslavica 10, Beograd 1983, 55, 57–58.

65 М. Брмболић, Оруђа XIII–XVII века..., 22; М. Цуњак, Нав. дело, 15–16. 66 М. Брмболић, Средњовековна оруђа..., 42; Н. Церовић, Нав. дело, 267–268.67 Й. Чангова, Средновековни оръудия..., 29–30, Обр. 10; Иста, Средновековното сели-

ще..., 42, Обр. 27; В. Антонова, Нав. дело, 27, Обр. 13/5; Т. Тотев, Колективна находка от средновековни орьдия на труда от с. Златар, Археология 4, София 1966, 34, Обр. 1/е; B. Borisov, Нав. дело, 84–85, Fig. 78; Ch. Kouzov, Нав. дело, 89, T.IV/1–6.

209

На територији Русије коришћени су кроз цео период средњег века, док су из Румуније, Мађарске и Чешке најчешће датовани од XIV до XVI века.68

Међутим, што се тиче српова са назубљеном оштрицом, нисмо наишли на ана-логне налазе у литератури. Ту нам, донекле, могу помоћи представе српова на средњовековним фрескама. Оне представљају важан ликовни извор о изгледу и употреби српа у средњем веку. Срп са назубљеном оштрицом насликан је на фрес-ци из манастира Раваница у руци пророка Захарије, што потврђује примену овак-вих српова у XIV веку (Сл. 14).69 Занимљив извор је и цртеж српа у једној књизи из Дубровачког архива из средине XV века.70 Српови са назубљеном оштрицом налазе се у етнолошкој збирци Народног музеја у Зрењанину и тиме потврђују дуготрајност и непромењеност форми.

Слика 14 – Пророк Захарија(М. Беловић, Раваница, Београд 1999, Т. XXXIII)

68 А. В. Чернецов, А. В. Куза, Н. А. Кирьянова, Нав. дело, 235, Т. 87/1–22; Ē. Mugurēvičs, Нав. дело, 171–172, Fig. 10/3; E. Comşa, Нав. дело, 59, Fig. 36/3; K. Irásné Melis, Régészeti kutatások a budapesti középkori Csöt faluban II, Communicationes Archaeologicae Hungariae, Budapest 2004, 189, kép. 14/1–7; W. Hrubý, Нав. дело, Obr. 7/7, 8/16, 17; P. Couřil, Нав. дело, 155, Obr. 83/12; Z. Drenko, Zaniknutá stredoveká dedina Bizovo, Zbornik Sloveského národného múzea LXXXVIII, Archeológia 4, Bratislava 1994, 145, Obr. 19.

69 М. Беловић, Раваница, Београд 1999, 252, Т. 33.70 М. Благојевић, Нав. дело, 28, нап. 35.

210

Издужено сечиво српа приказано je у руци пророка Захарије на фресци из цркве Св. Димитрија у Пећи (Сл. 15).71 Ако бисмо се руководили временом на-станака живописа у горе наведеним манастирима, онда бисмо наше налазе могли да одредимо у време XIV–XV века, што свакако не искључује њихову ранију упо-требу.

Веома су занимљиви народни обичаји и веровања у вези са овом алатком. За срп се сматра да растеруjе демоне па је из тих разлога стављан у колевку новорођенчета, али и на груди покојника.72 Обичај је у народу и данас да се сечива уопште, у овом случају срп, не узимају директно из руку, већ увек са земље, чиме су се жетеоци штитили од посекотина које могу да донесу житни демони.73

Сл 15 – Пророк Захарија(В. Ј. Ђурић, С. Ћирковић, В. Кораћ, Пећка патријаршија, Београд 1990, сл. 131)

КОСИР (косирь, лат. falx arboraria)

Косир је веома често оруђе које је коришћено и у земљорадњи. Употребљавано за сечење и поткресивање у разним пословима, за крчење шикаре, резање грања. Уобичајено је мишљење да се косир највише користио у виноградарству, али и за крчење земљишта и стварања нових обрадивих површина где је, поред секи-

71 В. Ј. Ђурић, С. Ћирковић, В. Кораћ, Пећка патријаршија, Београд 1990, 207, фиг. 131.72 Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Београд

1970, 274.73 Исто.

211

ре, био незаменљива алатка.74 Kосири који су коришћени за резање и обрезивање винове лозе називани су винорезни (косирь виноризни), док они којима се секло трње трнорези (трьнорѣзь).75

Косир се састоји из дужег, мање или више повијеног сечива, са секирицом или без ње на тупом делу сечива, и дела за дрвену дршку у облику трна, ређе тулца. Са средњовековних археолошких локалитета на територији Војводине познато нам је неколико српова. Најранији налаз је са Сапаје, XII–XIII век (Сл. 16/1), док је са Бачке тврђаве датован у XV–XVI век (Сл. 16/2). Остали примери из Зрењанина, Вршца, Сремске Митровице и Пећинаца су случајни налази због чега није могуће прецизније хронолошко опредељење, већ су оквирно датовани од XIV до XVI века (Сл. 16/3, 4, 5).76

Слика 16 – Косири

Бројне аналогије са територије Србије потврђују хронолошко опредељење датих налаза. Косири из околине Смедерева и из Поморавља (Петрус) датовани су у пе-риод XIV–XVI века.77 Међутим, случајни налази из околине Београда, опредељени су у период XV–XVII века, док са локалитета Рудине (Костолац–Браничево), на

74 М. Благојевић, Нав. дело, 30.75 М. Благојевић, Нав. дело, 30; М. Поповић, Алати..., 7.76 В. Манојловић-Николић, Виноградарско оруђе..., 13.77 М. Брмболић, Средњовековна оруђа..., 39–40; М. Цуњак, Нав. дело, 13–14; М. Брмболић,

Оруђа XIII–XVII века..., 21–22.

212

основу услова налаза, датован је у нешто старији период XII–XIII века.78 Косир из ковачке радионице Царичиног Града, према условима налаза датован је у VII век.79 Овако различита датовања косира потврђују трајање појединих форми кроз цео средњи век. На средњовековним локалитетима у Бугарској слични косири да-товани су од XI до XIV века, док су са руских налазишта опредељени у период XIII–XVI века, као и већина наших налаза.80

Податке о имену ове алатке налазимо у писаним изворима где је термин косир или косијер забележен у ћирилским текстовима XIV века као костир, док се у латинским и италијанским рукописима средњег века јавља као chosier, cosser, cho-sor и putator.81

Слика 17 – Крчење земљишта, минијатура у рукопису(Г. Острогорски, Привреда и друштво у Византијском царству, Београд 1969, сл. 4)

Ликовни извори допуњују сазнања о изгледу средњовековних косира и уз ар-хеолошке налазе потврђују да су исти или слични облици били у употреби кроз цео период средњег века. На минијатури у Ватопедском рукопису осморокњижја из средине XIII века приказана су четири човека како крче земљиште, од којих двојица то чине косирима.82 Такође, на византијској минијатури, у рукопису из XI века, за крчење земљишта користе се косири који по облику одговарају нашим на-лазима (Сл. 17).83 На фресци из манастира Дечани, у сцени „Ноје обделава вино-

78 М. Поповић, В. Иванишевић, Нав. дело, 141, Сл. 12/4.79 Н. Церовић, Нав. дело, 266.80 Й. Чангова, Средновековни оръудия..., 30, Обр. 9/1; Иста, Средновековното селище...,

43, Обр. 29; В. Нешева, Металообработване, ювелирство, предачество, шивачество, тька-чество и обущарство. Обработка на кост, дървообработване. Селско стопанство и рибо-лов, у: Червен 1, София 1985, 209, Обр. 78 а; Л. Дончева-Петкова, Нав. дело, 133, Обр. 21 /б, в; É. Mugurēvičs, Нав. дело, 171–172, Fig. 10/3.

81 М. Благојевић, Нав. дело, 29, нап. 37–39.82 Исто, нап. 40, илустрација 8.83 Г. Острогорски, Нав. дело, илустрација 21а.

213

град“, препознајемо косир без секирице на спољњем, тупом делу сечива (Сл. 18).84 И етнографски подаци потврђују наша сазнања о косирима и њиховој употреби, и показују да се у многим нашим виноградарским крајевима користе косири са секирицом или без ње.85

Слика 18 – Ноје обделава виноград(Б. Тодић, М. Чанак-Медић, Манастир Дечани, Београд 2005, сл. 399)

На основу анализираног материјала, можемо рећи да је земљорадња најраширенија грана пољопривреде у привреди средњег века на територији Војводине. Њоме се бавио највећи део становништва, остварујући своје основне потребе и приходе на непосредан или посредан начин. У зависности од квалите-

84 Б. Тодић, М. Чанак-Медић, Нав. дело, Сл. 270, 399.85 Д. Масловарић, Нав. дело, 13.

214

та и врсте земљишта, гајене су житарице, индустријско биље, винова лоза, воће, поврће итд. Поред житарица, у исхрани људи средњег века заступљене су и биљке махунастих плодова од којих је најраспрострањенија и најпознатија била сочиво или лећа.86 Од биљака које нису коришћене у исхрани, такозваних индустријских биљака, гајен је хмељ, а велики значај је придаван и гајењу лана, од чијих су се влакана израђивале тканине.87 За развој и бављење земљорадњом несумњиво да је више услова постојало у равничарским пределима, као и у плодним речним до-линама, где су се сејале претежно житарице, а знатно мање индустријско биље.88 Од житарица, најчешће су гајене пшеница, просо, овас и јечам, што сазнајемо из манастирских повеља XIV–XV века.89 Да се веома рано водило рачуна и о складиштењу ових производа и „вишковима производње“, доказ су археолошки налази јама, трапова, као и подаци у писаним изворима.90

Списак илустрација

Слика 1 – Ашови: 1 – Вршац, Црвенка, 2 – Добрица, 3 – Нови Пазар, Рас – ГрадинаСлика 2 – Будаци: 1, 2 – Беочин, Раковац, 3 – ЗрењанинСлика 3 – Мотике: 1 – Вршац, Црвенка, 2 – Беочин, Раковац, 3 – Бач, тврђава, 4 –

Стара Паланка, Град–Сапаја, 5 – Суботица, ХајдуковоСлика 4 – Каин зида град Енох (Б. Тодић, М. Чанак-Медић, Манастир Дечани,

Београд 2005, сл. 400)Слика 5 – Крампови: 1, 2 – Стара Паланка, Град–Сапаја, 3 – Беочин, Раковац, 4 –

Петроварадинска тврђаваСлика 6 – Раоници: 1, 2 – Вршац, 3 – Стара Паланка, Град–Сапаја, 4 – СуботицаСлика 7 – Раоници: 1 – Нови Бечеј, Башаид, 2 – Зрењанин, 3 – Кикинда, Руско

СелоСлика 8 – Цртала: 1, 2 – Кикинда, Руско Село, 3 – Нови Бечеј, БашаидСлика 9 – Реконструкција рала и плуга (B. Bratanić, Oraće sprave u Hrvata, Zagreb

1939, sl. 39, 44, 10a, 28)Слика 10 – Приношење жртве Каина и Авеља (Б. Тодић, М. Чанак-Медић, Мана-

стир Дечани, Београд 2005, сл. 267)Слика 11 – Страшни суд (В. Ј. Ђурић, Зидно сликарство манастира Дечана, Бео-

град 1995, сл. 15)

86 М. Благојевић, Нав. дело, 104–106.87 Исто, 108–109.88 Исто, 98.89 С. Новаковић, Нав. дело, 414, 625, 649, 650.90 Јаме и трапови су саставни део свих средњовековних насеља: Н. Станојев, Средњо-

вековна насеља у Војводини, Нови Сад 1996; Г. Милошевић, Становање у средњовековној Србији, Београд 1997. У повељи краља Милутина манастиру Грачаница из 1321. године на-води се да је пшеница остављана на површину земље и сипана у јаме: „поврьхоу и оу ропоу осипалю“: С. Новаковић, Нав. дело, 635.

215

Слика 12 – Сељачки радови (Г. Острогорски, Привреда и друштво у Византијском царству, Београд 1969, сл. 4)

Слика 13 – Српови: 1, 2 – Вршац, Црвенка, 3 – Бачки Моноштор, 4 – Нови Сад, 5 – Беочин, Раковац, 6 – Суботица, Лудошко језеро

Слика 14 – Пророк Захарија (М. Беловић, Раваница, Београд 1999, Т. XXXIII)Слика 15 – Пророк Захарија (В. Ј. Ђурић, С. Ћирковић, В. Кораћ, Пећка патри-

јаршија, Београд 1990, сл. 131)Слика 16 – Косири: 1 – Стара Паланка, Град–Сапаја, 2 – Бач, тврђава, 3 – Зрењанин,

Јаша Томић, 4 – Вршац, 5 – Сремска Митровица, Масарикова улицаСлика 17 – Крчење земљишта, минијатура у рукопису (Г. Острогорски, Привреда

и друштво у Византијском царству, Београд 1969, сл. 4)Слика 18 – Ноје обделава виноград (Б. Тодић, М. Чанак-Медић, Манастир Деча-

ни, Београд 2005, сл. 399)

216

VESNA MANOJLOVIĆ-NIKOLIĆ Ph. D

MEDIEVAL ARABLE FARMING IN THE TERRITORY OF VOJVODINA – ARCHEOLOGICAL DATA

Summary

Since the ancient times a man has been using the conveniences given to him by the nature and gradually he learned how to adjust them to his own needs, as well. Th e ground of Vojvodina was covered in lumber and it had an exceptionally fertile, dark soil which were the natural preconditions for the arable farming development, one of the most supported branches of agriculture.

Previous archeological expeditions in the territory of Vojvodina resulted in a large number of medieval excavation sites registration up to now, where the archeological fi ndings of work tools used in arable farming originate from, as well. Medieval arable farming working tools can be distinguished according to the way of their utilization. Th ey can be classifi ed in two groups. Th e working tools for whose utilization only human force is needed belong to the fi rst group and the ones used with the help of animal-drawn vehicles, belong to the second group of the above mentioned tools. Th e following ones: a shovel, pickaxe, hoe and a mattock are singled out and placed in the above mentioned fi rst group of so-called hand tools used for the soil tillage by digging. A single-handed, wooden, walking plow i.e. plowshares and colters on a plow that used to be made of iron belong to the second group of tools used with the help of an animal-drawn vehicles as a preserved archeological fi nding. On the other hand, the following tools: a pruning knife, sickle, pitchfork and other kinds of knives as non-specifi c ones intended for various purposes belong to a completely separate group of tools used for the harvest, chopping down and cutting the crops off . So, a shovel, pickaxe, hoe and a mattock, plowshares and colters on a plow as main parts of a plowshare were used in diff erent stages of preparation and soil cultivation while a sickle and a prunning knife belonged to a non-specifi c group of tools used for the harvest, chopping down and cutting off the previously raised, grown cultivations.

From the chronological point of view, the tools observed as a kind of archeological material is rather insensible, so it is dated by other fi ndings as the following ones: pottery, jewelry, weapons or through some closed archeological entities. According to their fi nding conditions and analogies, presented arms and weapons date back to a period from 11th to 16th century, archeological data upon arable farming are supported by historical and ethnological knowledge as well as fi ne arts sources known to us, up to now.

Th e above mentioned tools for arable farming belong to a kind of mobile archeological fi ndings that remained almost unchanged until the present-day, without any specifi c features that would determine their ethnic affi liation, as well. Most of the tools acquired their fi nal shape back in the classical period, some of them got it during the latin one, all of which indicates the following conclusion that the tool functionality was in the fi rst place, at the time.

217

Мр ТИБОР ПАЛ UDC 929 Th allóczy L. 32.001 (436-89)

ЛАЈОШ ТАЛОЦИ, НАУЧНИК И ПОЛИТИЧАР

Сажетак: Лајош Талоци, велики научник и цењени високи службеник зајед-ничког Министарства финансија Аустро-Угарске монархије у другој половини XIX и почетком XX века, као једна у многочему загонетна личност Монархије оставио је за собом упечатљив траг. Био је цењени историчар свога доба како у Бечу и у Пешти (Будимпешти) тако и у балканским земљама чијом се прошлошћу бавио као научник. То искуство научника, када је ступао на разне високе функције у аустроугарској администрацији, помогло му је да и у политичком животу сво-га доба – унутар Монархије и ван ње, а пре свега на Балкану – игра исто тако зна чајну улогу као и у научном животу. Помоћу својих „ментора“ грофа Ђуле Андрашија старијег, а посебно Бењамина Калаја, постао је незаобилазни саветник у балканским односима и самом владару Фрањи Јосифу, заједничким министрима и влади Мађарске.

Кључне речи: Лајош Талоци, наука, политика, Аустро-Угарска, Балкан.

Биографија

Рођен је као Лајош Штромер (Strommer, јеврејског порекла) 8. децембра 1854. у Будиму.1 Презиме Талоци (Th allóczy) је узео за време студија у Пешти.2 Био је историчар, директор архива заједничког Министарства финансија Аустро-Угарске,

1 У енциклопедијама и биографијама, било старијим било новијим, свугде је назначено да је Талоци рођен 1854. у Будиму. Све до његове смрти то је било и службено. Касније се захваљујући истраживањима једне рођаке, доктора историјских наука Марте Темери (Tö-möry Márta), утврдило да је Талоци рођен 1857. године и то не у Будиму него у данашњој Кошици (Kassa), која се сада налази у Словачкој, где је за време његовог рођења његов отац био службеник градске пореске управе. У Будим су се преселили када је кренуо у школу. Годину рођења је променио због тога што је само тако могао добити могућност за студијско путовање у Русију (пошто у време расписивања конкурса није имао довољно година). Tömöry Márta, Bosznia-Hercegovina annektálásának történetéből. Részletek Th allóczy La-jos naplóiból, Századok, 4–5. sz., Budapest 1966, 878–923.

2 Magyar Nagylexikon, 17. köt., Budapest 2003, 417.

218

дворски саветник, шеф секције заједничког Министарства финансија, професор и члан Мађарске академије наука и уметности (МАНУ, Magyar Tudományos Aka-démia).3

Средњу школу и факултет је завршио у Будимпешти. Накратко је 1877. био професор на Филозофском факултету у Будимпешти, а потом је до 1884. био служ-беник Мађарског земаљског архива (Magyar Országos Levéltár). На почетку своје каријере је вршио и функцију другог секретара Мађарског историјског друштва (Magyar Történelmi Társulat), чији је председник постао 1913.4

Године 1884. прешао је у Беч, где је прво био архивист, а 1885. је био именован за директора Архива (Hofk ammerarchiv) заједничког Министарства финансија (до 1908), а мађарска влада га је исте године ангажовала и као свог саветника.5 Поред ових својих дужности убрзо је постао и професор и то био све до почетка Првог светског рата у Терезијануму и на Источној академији (конзулска академија), где је предавао мађарску историју и мађарско државно право.6 Шеф секције Првог одељења (фактички, то је била функција помоћника министра) заједничког Ми-нистарства финансија постао је 1908. године.7

Осим већ поменутих функција и звања Талоци је 1883. изабран за дописног а 1895. године за редовног члана МАНУ. Године 1896. постао је дворски саветник, а 1912. тзв. унутрашњи тајни саветник владара Фрање Јосифа. Поред ових функција Талоци је био активан и у Мађарском хералдичком и генеалошком друштву (Ma-gyar Heraldikai és Genealógiai Társulat) и Земаљском археолошком и антрополош-ком друштву (Országos Régészeti és Embertani Társulat). У оба друштва био је члан управног одбора.8

Био је одликован средњим крстом реда Фрање Јосифа, а 1898. године је добио витешки крст реда Леополда.9 Имао је велике заслуге у припреми (1904) поврат-ка посмртних остатака Фрање Ракоција II (II. Rákóczi Ferenc), Имреа Текелије (Th ököly Imre) и Ракоцијеве мајке Јелене Зринске (Zrínyi Ilona) у Мађарску из Турске.10

Године 1915. је био именован за цивилног управитеља окупиране Србије. Умро је под неразјашњеним околностима 1. децембра 1916. код Херцегхалома (близу мађарско-аустријске границе) у железничкој несрећи, приликом повратка у Бео-

3 Szinnyei József, Magyar írók élete és munkái, XIV. köt., Budapest 1914, 72.4 Исто, 72–73; Révai Nagy Lexikona, XVIII. köt., Budapest 1925, 224.5 Szinnyei, Нав. дело, 73.6 Magyar Nagylexikon, 17. köt., 417. Мађарску историју и државно право је по налогу

цара и краља Фрање Јосифа предавао и престолонаследницима Фрањи Фердинанду и над-вој води Карлу, каснијем владару под именом Карло (I) IV(1916–1918). Tömöry Márta, Нав. дело, 880.

7 Талоци је већ 1901. постао титуларни шеф Првог одељења заједничког Министарства фи нансија, а функцију је у потпуности преузео 1908. Révai Nagy Lexikona, XVIII. köt., 224.

8 Szinnyei, Нав. дело, 73; Révai Nagy Lexikona, XVIII. köt., 224.9 Szinnyei, Нав. дело, 73.10 Új Magyar Lexikon, 6. köt., Budapest 1962, 433.

219

град са сахране Фрање Јосифа из Беча.11 Његова богата заоставштина (дневници, преписке, одабрани рукописи, избор објављених и необјављених чланака итд.) чува се у Рукописном одељењу Земаљске библиотеке Сечењи (Országos Szécsényi Könyvtár), која је његовом опоруком до 1952. године била недоступна истражива-чима и јавности.

Лајош Талоци, као научник

Још док је студирао и службовао у Будимпешти, заинтересовао се за историју, односно историјску науку. Тамо је почео и прве своје научничке кораке, као сти-пендиста мађарске владе у Русији, професор на Филозофском факултету и службе-ник Земаљског архива. Већ за време студија се заинтересовао за Исток, будућност Мађарске (Угарске) и њен однос према околним народима, као и за њену кул-турну мисију у околним земљама а пре свега у односу источне и западне културе. Тако су с временом његова истраживања обухватала главна економска питања Средње и Југоисточне Европе, односно историју и односе Мађара и Мађарске са Русијом, Србијом, Хрватском, Босном и Херцеговином и Албанијом.12 Поред истраживања односа Мађара и пре свега балканских народа, Талоци се у својој зрелој научничкој доби много бавио и самом историјом балканских народа, како би проучавањем њихове историје могао извући потребне закључке за своје по-литичко деловање у хијерархији аустроугарске администрације крајем XIX и по-четком XX века.

Без обзира на то да је Талоци још за време боравка у Будимпешти, као при-знање његовом дотадашњем научничком раду, постао дописни члан МАНУ, његова права научничка каријера започиње у Бечу, када је на захтев Бењамина Калаја, тадашњег заједничког министра финансија Аустро-Угарске, позван у Беч у Архив Министарства (Hofk ammerarchiv), где је прво био службеник а потом од 1885. његов дугогодишњи директор (до 1908).13 Као службеник а потом директор архива из прве руке је за свог надређеног добио човека чија су се интересовања скоро у потпуности и у научном и у политичком смислу поклапала са његовим интересовањима. Бењамин Калај, тада већ познати дипломата у Европи, свом „својом“ очинском пажњом покушавао је деловати на младог Талоција да испуни своје дужности према свом народу и као научник и као политичар, односно као носилац политичке функције.

Управо за време управе Талоција Архив заједничког Министарства финансија постао је права научна институција у којој је поред прикупљања грађе постало свакодневно и научно истраживање, односно долазак тадашњих еминентних стручњака и настанак њихових научних дела на основу грађе Архива, што до тада није била функција институције, а није био ни њен задатак. Помоћу Калаја, Та-лоци је у Бечу постао члан многих бечких салона и састајалишта интелигенције,

11 Révai Nagy Lexikona, XVIII. köt., 224.12 Magyar Nagylexikon, 17. köt., 417.13 Tömöry Márta, Нав. дело, 878.

220

уметника, политичара и разних моћника. Та познанства су му помогла да у мно-гим случајевима везаним за његов положај самостално делује. Све је више било мађарских политичара (тренутних и будућих министара) и страних дипломата који су му указивали посебну пажњу приликом посета, тражећи његове савете везане за историју Мађара и мађарско државно право. Талоци је на тај начин у Бечу постао нека врста „медијске звезде“ у редовима друштвено-политичке ели-те. Често су га за савет питали мађарски премијери и министри, нпр. у вези са пита њем коришћења мађарског грба и заставе на тзв. заједничким церемонијама, објашњењем историјског и политичког значаја Прагматичне санкције (Pragmatica Sanctio), као и историјском развоју и политичком значају мађарског двора и двор-ских церемонија.14

Овакво Талоцијево сналажење у Бечу, као и његова признатост, није се свиде-ло његовом ментору Бењамину Калају, једноставно из научничких побуда. Наи-ме, Калај је тада већ годинама био заједнички министар финансија Монархије и управитељ окупираних покрајина Босне и Херцеговине, и желео је да напише историју Босне и Херцеговине, као и историју српског народа, на чему је интен-зивно и радио. Мислио је да ће довођењем једног младог научника, који зна језике околних народа, уједно добити и свог „научног посилног“, који ће му у свакој прилици бити надомак руке. Због Талоцијевих других задужености Калај га је по-четком 90-их година XIX века оптужио за лењост, јер је Талоци наводно избега-вао обавезе око писања историје Босне и историје Срба. То је Талоцију тешко пало и уједно је значило захлађење односа између њих двојице.15 До побољшавања њиховог односа дошло је тек када је крајем последње деценије XIX века је Калај озбиљно оболео и када је Талоци већ био посебно у политичком смислу незаменљив.

И поред несугласица са Калајем, али ипак уз његову сагласност, Талоци је као директор Архива историчарима допустио истраживања у дотада затвореним фон-довима Архива Министарства. Своју институцију је током 80-их и 90-их година XIX века довео на ниво научне институције. Уједно је он био тај који је дозволио да се у фондовима његовог архива истражују они документи, везани за мађарску историју, који су се дотада држали у тајности и налазили се у Бечу, а били су предмет потражње за повратак у земљу на захтев мађарских влада после склапања Нагодбе 1867. Талоци је деценијама радио на томе да се те вредне архивалије (повеље, дипломе, документа итд.) које су представљале културно а и политичко благо мађарског народа из Беча врате у Будимпешту, што је све до данас само делимично остварено.16

Највећа жеља му је била да напише историју мађарске државе, али му се она због многих других обавеза није испунила.17 Осим мађарске историје бавио се

14 Tömöry Márta, Th allóczy Lajos és a Balkán-kérdés (докторска дисертација у рукопису).15 OSZK (Országos Szécsényi Könyvtár), Budapest, Kézirattár, Th allóczy Lajos naplója, Quart.

Hung. 2459, I. köt., 84, 417. 16 Tömöry Márta, Bosznia-Hercegovina annektálásának történetéből, 879.17 OSZK, Budapest, Kézirattár, Th allóczy Lajos naplója, Quart. Hung. 2459, I. köt., 84.

221

историјом Босне и Херцеговине, историјом Срба и других балканских народа (нпр. Албанаца). Посебно га је интересовао утицај Русије на балканске народе, као и њихове везе, занимао га је и однос Европе и Азије – посебно на пољу кул-турних веза.18 Веома значајан је његов рад на прикупљању и објављивању пре све-га средњовековних извора за мађарску историју и за историју средњовековних балканских држава. Често је своја путовања у иностранство (без обзира што је био послат у политичку мисију) искористио и за архивска истраживања и прикупљање вредне архивске грађе.

Иако се највише бавио средњовековном историјом, посебно на почетку своје каријере, објављивао је и текстове у којима се бавио новијим периодом. Нај зна-чајнији радови су му: I. Appaff y Mihály udvara (Двор ердељског кнеза Михаља Апафија, 1878), A kamara haszna. A keleti kereskedelem története Magyarországon (Добит Коморе. Историја источњачке трговине у Мађарској, 1879), Vasváry Pál és a pesti egyetemi ifj úság 1844–1849 (Пал Вашвари и универзитетска омладина, 1882), Utazás Levantéban (Путовање на Леванту, 1882), Oroszország és hazánk (Русија и наша домовина, 1884), Az „illyr” címergyűjtemények (Збирка илирских грбова, 1888), Az Ál-Brankovicsok (Лажни Бранковићи, 1888), Horvát szokásjog (Хрватско обичајно право, 1896), Tanulmányok a Blagay-család történetéből (Студије из историје по-родице Благај, 1897), A külügyek vezetése Svédországban és nálunk (Вођење спољне политике у Шведској и код нас, 1898), Die Geschichte des Grafen Blagay (Историја грофова благајских, 1898), III. Béla és a magyar birodalom (Бела III и мађарско царство, 1899), Nagy Lajos és a bulgár bánság (Лајош Велики и бугарска бановина, 1900), Österreich-Ungarn und die Balkanländer (Аустро-Угарска и балканске земље, 1901), A rómaiak Boszniában (Римљани у Босни, 1904), Mantovai követjárás Budán (Посланици из Мантове у Будиму, 1905), Tanulmányok a bosnyák bánság kezdetéről (Студије о почецима босанске бановине, 1905), A szerb felkelés története (Kállay Béni Kézirataiból), 2. köt. (Историја српског устанка – из белешки Бењамина Калаја, 2. том, 1908–1909), Kállay Benjámin emlékezete (Сећање на Бењамина Калаја, 1909), Jajcza története 1450–1527 (Историја Јајца, за ово своје дело је добио велику награду МАНУ, 1915).19 Значајне су и збирке средњовековних докумената, које је објавио у сарадњи са историчарима Шамуом Барабашем (Barabás Samu), Анталом Ходин-ком (Hodinka Antal), Анталом Алдашијем (Áldássy Antal) и Шандором Хорватом (Horváth Sándor). Збирке су објављене под следећим насловима: A Blagay-család oklevéltára (Дипломе породице Благај, 1897), Magyarország melléktartományainak oklevél tára, 3. köt. (Дипломе споредних покрајина Мађарске, III том, 1903–1912), A Frangepán-család oklevéltára, 1–2. köt. (Дипломе породице Франгепан, 1–2. том, 1910), A horvát véghelyek oklevéltára 1490–1527 (Дипломе хрватских пограничних области, 1906), Magyarország és Szerbia közti összeköttetések oklevéltára (Дипломе о

18 Tömöry Márta, Th allóczy Lajos és a Balkán-kérdés (рукопис).19 Révai Nagy Lexikona, XVIII. köt., 224.

222

везама Мађарске и Србије, 1907), Alsó-Szlavóniai okmánytár (Документа из доње Сла воније, 1912).20

Своје краће радове је објављивао у следећим часописима и новинама: Századok, Archeológiai értesítő, Nemzetgazdasági Szemle, Budapesti Szemle, Magyar Könyvszemle, Magyar Nyelvőr, Akadémiai Értesítő, Történelmi Tár, Irodalomtörténeti Közlemények, Magyar Gazdaságtörténeti Szemle, Ellenőr, Hon, Nemzet, Turul, Petőfi -társaság lapja, Ha zánk, Vasárnapi Újság, Budapesti Hírlap и др.21

Талоци је одржавао везе са најпознатијим мађарским историчарима свога вре-мена као што су то били Арпад Карољи (Károlyi Árpád), Шандор Такач (Takáts Sándor), Деже Чанки (Csánky Dezső), Антал Ходинка (Hodinka Antal). У исто вре-ме је био помагач и мецена многих младих историчара и научника, који су касније постали познати, као што су то били Ђула Секфи (Szekfű Gyula), Ференц Екхарт (Eckhart Ferenc), Пал Телеки (Teleki Pál) и др. Њих је помагао финансијски, чак их је примио у своју кућу на становање, давао им потребне препоруке за време студија, за запослење итд.22

Године 1898. се чинило да ће му се испунити животна жеља, када је добио по-зив да буде професор на универзитету у Будимпешти, али га је Калај задржао у Бечу под изговором да тамо у много већој мери може служити својој домовини и народу, а ако оде, на његово место ће бити именован Аустријанац. Та жеља да постане универзитетски професор још дуго га није напуштала због чега је и држао присне везе са мађарским научницима.23

Лајош Талоци је као шеф Првог одељења заједничког Министарства био за-дужен за унапређење културе у Босни. У том својству се посебно истакао око осни вања, опремања (нпр. унутрашње уређење и опрему Музеја је наручио у Дрездену) и развоја Сарајевског музеја. Када је био на службеном путовању по Балкану, увек је настојао да прикупља предмете, грађу и књиге за музеј у Сарајеву. Са свим тадашњим директорима Сарајевског музеја, нпр. са Константином Хер-маном, Ћиром Трухелком, Отмаром Решетаром био је у присним везама и редов-ном дописивању.24 Талоци је будно пратио и изградњу зграде музеја, чак је 1911. наредио истрагу због спорости изградње и уочавања неких неправилности око ње.25 Друга његова преокупација око унапређења научних истраживања и науке се односила на оснивање или Катедре за балканистику на будимпештанском универ-зитету или самосталног Балканолошког института у Будимпешти.26 Ова његова последња замисао ни до дан-данас није у потпуности реализована.

20 Исто, Magyar Nagylexikon, 17. köt., 417.21 Szinnyei, Нав. дело, 74.22 Tömöry Márta, Bosznia-Hercegovina annektálásának történetéből, 879.23 Исто.24 Tömöry Márta, Th allóczy Lajos és a Balkán-kérdés.25 Исто.26 Исто.

223

Лајош Талоци, као политичар

Талоци, као припадник мађарског џентрија, био је приврженик дуализма и то таквог у којем су Аустрија и Мађарска равноправни партнери. По његовом гле-дишту Мађарска на основу историјског права треба да добије одређену територију на Балкану.27 По Талоцију, после Нагодбе покретач аустроугарске спољне полити-ке је био мађарски национализам, тзв. „империјална мађарска политика“. Уједно је желео и јачање Аустро-Угарске у сваком погледу. У исто време и Талоци, као и његов заштитник и ментор Бењамин Калај, у све већој мери је уочавао оне појаве које су указивале на озбиљне проблеме у суживоту разних народа у окви-ру Монархије.28 Поводом дејства центрифугалних снага је закључио да су народ-ности имале већу тежину у Бечу, а тиме и у иностранству, него што је то сама Мађарска имала у центру Монархије. Био је уверен да се у свету много боље по-знавала Аустрија, него Аустро-Угарска. По њему ће се после балканског питања у међународним односима отворити аустроугарско питање.29 О лошим позицијама Аустро-Угарске у међународној политици, а уопште и о позицијама Мађарске, сличног је био мишљења и Талоцијев нови шеф Иштван Буријан (Burián István), који је у свом дневнику више пута писао о томе да би власти требало да уложе више труда у опслуживању страних новинара, како би инострана јавност била упозната са стварним стањем ствари у Монархији.30 Талоци је у овом погледу у својим опсервацијама везаним за будуће проблеме у двојној царевини много оштрије и елоквентније гледао него његови мађарски савременици (пре свега по-литичари). Можда управо због тога је и тражио везе и пријатељство са тадашњим вођама мађарског политичког живота (у Будимпешти, осим пријатеља, нису га баш волели, јер су га сматрали човеком Беча), јер је настојао да утиче на догађаје,

27 Да би ту своју намеру Мађарска могла остварити, Талоци је сматрао да је потреб-но да Мађарска пружи највећу помоћ на културном, економском и другом пољу њиховим настојањима за осамостаљење. Tömöry Márta, Th allóczy Lajos és a Balkán-kérdés.

28 Године 1909. Талоци је у свој дневник забележио да се против Мађарске и дуалистич-ког уређења води борба из Беча. У њој су све политичке странке из Аустрије на истој плат-форми, осим Пољака, које је оптужио за пасивност и опортунизам. Посебно је био крити-чан према Хрватима о којима је написао: „Желе да ослободе све народности Мађарске у своју корист“. (OSZK, Budapest, Kézirattár, Th allóczy Lajos naplója, Quart. Hung. 2459, XII. köt., 80). Поред овог констатовао је и то да Чеси и Словаци полако постају политички фактор, док је у исто време за разбијање дуалистичког уређења и оквира оптужио и Румуне, који су имали свесрдну подршку аустријских хришћанских социјалиста, које је предводио бечки градоначелник Карл Луегер. Идеју о словенској унији у којој би учествовали Чеси, Словаци, Хрвати и др. окарактерисао је као непријатељску према Мађарској. У својим коментарима није помињао имена водећих политичара који су криви за овакво стање, али је двојицу Словенаца назначио као главне агитаторе и кривце – Шустерчића и Корошеца, о којима је записао: „...запамтите ова имена, они ће нам причинити још много муке...“ (OSZK, Buda-pest, Kézirattár, Th allóczy Lajos naplója, Quart. Hung. 2459, XII. köt., 82).

29 Исто, 82–83.30 Báró Burián István naplói 1907–1922. Báró Burián István távirati könyvei 1913–1915, szer-

kesztők Horváth Erzsébet és Tenke Sándor, Budapest 1999, 59–60.

224

збивања и процесе судбоносне за развој и живот Мађарске – као и целе Аустро--Угарске крајем XIX и почетком XX века, како би она успела са што мање трзави-ца пребродити кризу а уједно наставити свој живот као живот одређујућег факто-ра у међународним односима, пре свега када се радило о Балкану.31 У могућност овог последњег Талоци је искрено и веровао.

У све већој мери је с временом Талоци постао песимиста у погледу погрешне босанске политике свог ментора Бењамина Калаја, а затим и његовог наследни-ка барона Иштвана Буријана.32 Босанска политика Калаја и његовог наследника Буријана (иако Талоци после смрти Бењамина Калаја није хтео више остати у Бечу, ипак је остао и постао службеник и саветник новог министра) је за Талоција била погрешна јер се због њиховог метода управљања, по Талоцију, ништа није обистинило и неће се обистинити из тзв. „великомађарских“ замисли, тј. да се Босна и Херцеговина на основу средњовековног историјског права уистину врате у окриље Мађарске.33 Нпр. мађарска историографија „заслуге“ за анексију Босне и Херцеговине приписује Иштвану Буријану. Идеја о анексији је постојала много пре доласка Буријана на министарску функцију (нпр. Ђула Андраши се још 1878. уместо окупације залагао за анексију), али је он био тај који се у пролеће 1907. об-ратио Фрањи Јосифу са предлогом о прикључењу две покрајине Монархији, јер је насупрот стрепњама мађарске политичке елите о повећању броја Словена у окви-ру дуалистичке државе био мишљења да се јужнословенско питање може решити једино у оквиру Аустро-Угарске.34 Са овим схватањима свог шефа Талоци се није слагао. Био је свестан тога да ако Буријан жели решити јужнословенско питање на тај начин, у том случају новоприкључене покрајине Босна и Херцеговина неће моћи да се инкорпорирају у мађарску државу. Поред својих опсервација о будућности Мађарске, Монархије и Балкана, Талоци је поводом неких дневнопо-литичких питања као функционер заједничког Министарства финансија и заду-жен за културне послове Босне, управо уочи чина анексије, морао ићи у службену мисију у Немачку да би на лицу места уверио меродавне немачке политичаре и немачко јавно мњење (у разговору са уредницима водећих немачких листова) о потреби анексије од стране Монархије.35

Управо због таквих маневара Талоци с временом почиње да увиђа (иако то јавно није признавао) да Аустро-Угарска почиње да тоне и озбиљно се почео бри-нути за њену будућност. Ове проблеме није везивао за све неуспешнију спољну политику Аустро-Угарске, за успехе балканских народа на путу осамостаљивања и постизања независности чиме расту и унутрашњи проблеми везани за нацио-нално одн. народносно питање у Монархији итд., него је главни проблем видео у томе што на челна места аустроугарске хијерархије власти долазе све лошији ка-

31 Tömöry Márta, Bosznia-Hercegovina annektálásának történetéből, 880.32 Исто.33 OSZK, Budapest, Kézirattár, Th allóczy Lajos naplója, Quart. Hung. 2459, I. köt., 387–397;

II. köt., 38–39; V. köt., 54.34 Tömöry Márta, Th allóczy Lajos és a Balkán-kérdés.35 Tömöry Márta, Bosznia-Hercegovina annektálásának történetéből, 879.

225

дрови недорасли свом задатку и мисији, чему треба да служе. Талоци је под овим подразумевао како политичко вођство у оба дела Монархије тако и војни кадар.36

Осим босанског питања, Талоција као политичара и високог службеника Аустро-Угарске занимало је и албанско питање. Можда се управо на бризи о суд-бини Албанаца и показала у највећој мери његова тежња да се помогне балкан-ским народима. Још је претходног заједничког министра спољних послова Аге-нора Голуховског упозоравао да Аустро-Угарска треба са посебном пажњом да прати будућност албанског народа.37 Иако је био скептичан у питању могућности стварања независне албанске државе, сматрајући да нема довољно образованих људи који би водили државу, и даље се залагао да Аустро-Угарска буде присут-на у том делу Балкана. Критиковао је Ерентала када је овај 1911. изјавио да је албанско питање унутрашње питање Турске и упозоравао је да таквим ставом Монархија омогућава све јачи продор Италији, која је у трговини већ присутнија него Аустро-Угарска. По Талоцију, превагу у албанској трговини и економији следиће превага и у политичком утицају.38 Од мађарских политичара око већег ангажовања Аустро-Угарске у Албанији највише га је подржавао гроф Куен Хедервари.39 Талоци је сматрао да Монархија треба да помаже албанска племена и зато да због турског притиска не би нестали са историјске сцене.40 Тако је Тало-ци већ на почетку Првог балканског рата, током октобра и новембра, код грофа Берхтолда, заједничког министра спољних послова (1912–1915) Аустро-Угарске, у више наврата иницирао да се у оквиру Министарства сазове тзв. албанска конференција на којој би се размотрила политика према Албанцима, посебно у случају да прогласе независност.41 Берхтолд се у почетку нећкао, али када су га у мађарској делегацији притисли, посебно гроф Куен Хедервари, у вези са будућом политиком Аустро-Угарске према Албанији, почео је размишљати о Талоцијевом предлогу. После проглашења независности Албаније, током децембра сазвао је чак више пута тзв. албанску комисију (чији је члан био и Талоци) у циљу израде по-

36 Подаци о појединачним случајевима, грешкама надлежних на које је Талоци укази-вао, могу се пронаћи у његовим белешкама и дневнику (у више свезака) у Будимпешти у руко писном одељењу Земаљске библиотеке Сечењи (OSZK) у Талоцијевој заоставштини под сигнатурама: Тhallóczy Lajos: feljegyzések Kállay Béniről, Fol. Hung. 1649 и Fol. Hung. 1689; Th allóczy Lajos gyorsírással írt naplórészleteinek átirata (átírták Jaszenovics Géza és Desegriny Já-nos; овде поменута два лична секретара Талоција, који су познавали његове шифре, после Првог светског рата су преписали оне делове дневника које је Талоци писао шифровано), Fol. Hung. 1677, I–III. doboz; Th allóczy Lajos naplórészletek, Fol. Hung. 1678 и Th allóczy Lajos naplója (дневник вођен између 1886. и 1916. у преко двадесет свезака), Quart. Hung. 2459 и др.

37 Tömöry Márta, Th allóczy Lajos és a Balkán-kérdés.38 OSZK, Budapest, Kézirattár, Th allóczy Lajos gyorsírással írt naplórészleteinek átirata, Fol.

Hung. 1677, VIII. csomó 2. füzet, 860–862.39 Исто, VIII. csomó 7. füzet, 304–307.40 Исто, 359–362.41 Tömöry Márta, Th allóczy Lajos és a Balkán-kérdés.

226

литичког наступа према Албанији и њеном помагању.42 Талоци је активно учешће узео и у специјалној комисији којој је био задатак да одреди албанске границе. У том послу је блиско сарађивао са Константином Јиречеком, великим зналцем балканске географије и историје.43 Почетком 1913. године Талоци је израдио један опширан план о одређивању албанских граница и о уређењу новонастале албан-ске државе, који је био разматран на разним комисијама аустроугарског Мини-старства спољних послова и служио је као смерница наступу Монархије у питању Албаније. Једна од занимљивости тога плана било је питање будућег главног гра-да. Талоци се двоумио између Скадра и Елбасана, и на крају се због географског положаја Елбасана одлучио за њега.44

Дневник и разне белешке Лајоша Талоција, политичара, које чине део његове целокупне заоставштине, права су ризница података и анализа о водећим лич-ностима Аустро-Угарске, као и о вођама мађарског политичког руководства. Та-лоци као високи функционер и лични познавалац руководства Монархије даје подробне анализе о личности и раду грофа Андрашија, Бењамина Калаја, Иштва-на Буријана, грофа Голуховског, барона/грофа Ерентала, грофа Берхтолда, витеза Билинског, грофа Иштвана Тисе, грофа Куена Хедерварија, Шандора Векерлеа, генерала Конрада фон Хецендорфа, Ауфенберга, Кробатина и многих других важ-них и мање важних политичара. Пошто је ишао у посете и владару Фрањи Јосифу, у његовим записима се могу пронаћи интересантне примедбе и о њему, па чак и о приватном животу владара. Исто тако је много писао и о престолонаследнику Фрањи Фердинанду са којим се обострано није уважавао – због опречних поли-тичких уверења и размишљања гајили су антипатије један према другом. Нпр., Талоци се озбиљно прибојавао за будућност Монархије у случају да Фрања Фер-динанд постане владар.

На крају своје каријере, после окупације Србије од стране Аустро-Угарске и Немачке, Талоци је постао управитељ Србије (1915–1916). По неким подацима, ту функцију је тражио он сам.45 У овом својству је и последњи пут пропутовао Бал-кан у новембру 1916. Са свог путовања је послао подробни извештај у Беч својим надређенима. У свом извештају – иако су околности увелико биле измењене у односу на ранији период – и даље истрајава на томе да Аустро-Угарска мора да приближи себи балканске народе, јер је то, по њему, цена опстанка Монархије а и самих балканских народа.46 Надаље, у свом извештају кривицу за стање уопште сваљује на војно руководство јер по оном што је чуо и на лицу места видео сматра да војни руководиоци не вреде ништа (са војском је одраније имао лоше односе, ни са командантом фелдмаршалом Макензеном није био у најбољим односима због његових метода) и требало би их, осим неких, све сменити. У потпуности

42 OSZK, Budapest, Kézirattár, Th allóczy Lajos gyorsírással írt naplórészleteinek átirata, Fol. Hung. 1677, VIII. csomó 8. füzet, 359–362, 373–375, 395–397.

43 Исто, 359–362.44 Tömöry Márta, Tallóczy Lajos és a Balkán-kérdés.45 Tömöry Márta, Bosznia-Hercegovina annektálásának történetéből, 879.46 Tömöry Márta, Th allóczy Lajos és a Balkán-kérdés.

227

прихвата констатацију генерала Стевана Саркотића фон Бојне: „Осим неких, цео генералштаб би требало одстранити, а идеалисту и лошег познаваоца људи Конра-да, који има добре идеје, али руководити не зна, требало је онда одстранити када се у својим старим данима оженио...“.47 У свом извештају изражава неслагање и с тим што, иако рат траје већ две године, они који су се пре дописивали са Николом Пашићем и давали му информације, још су у разним службама дуалистичке држа-ве и даље ју подривају.48 Све у свему, на том путовању се само појачала његова бојазан за будућност Аустро-Угарске а у оквиру ње Мађарске, што је само отежала вест о смрти Фрање Јосифа. Талоци је био погођен и озбиљно се забринуо. Можда и његова смрт делује иронично. Задесила га је у железничкој несрећи – која ни до дан-данас није разјашњена – приликом повратка у Београд са сахране Фрање Јосифа, великог владара, на аустро-мађарској граници. Иако је при крају живо-та постао песимиста о питању будућности Аустро-Угарске, пошто није доживео крај рата и њен распад, ипак није морао да изда своју веру у нужност постојања Монархије.

47 Исто.48 Исто.

228

TIBOR PAL MA

LAJOS THALLÓCZY A SCIENCIST AND A POLITICIANSummary

Lajos Th allóczy was a great scientist-historian and an appreciated high-ranking civil servant of a Common Treasury Department of Austro-Hungarian Monarchy. He completed his education in Pest, i.e. Budapest. As he distinguished himself while being quite young, he was engaged by the University fi rst and then by the Land Archives of Hungary, as well. A talented boy was soon noticed by Benjamin Kalay even, a Common Treasury Department Minister and a Governor of Bosnia and Herzegovina at the time, who took the above mentioned young man to Vienna under his wing in 1884. Th allóczy with the help of Kalay soon became a Master of Rolls of Common Treasury Department (Hofk ammerarchiv), that developed itself into a real scientifi c institution while he was in charge of it. In 1908, aft er the above mentioned position of a Master of Rolls, Th allóczy assumed a duty of the First Section Treasury Department running (as its under secretary), the position that was taken over from a baron István Burian who was at the head of it, at the time. Along with the above mentioned function of an under secretary Th allóczy assumed the duty of running the educational-cultural aff airs of Bosnia and Herzegovina, as well. In time, Talozi became an unavoidable counsellor of all the authoritative factors of Austro-Hungary and Hungary governance in the matters of the Balkans and future emergence of the Monarchy in the territory of the above mentioned peninsula. He was a counsellor of an emperor Francis Joseph even, in the point of certain matters connected to the Balkans. His actual notice and knowledge upon the Balkans, Th allóczy did not use only as a politician but as a scientist, as well. He published a series of valuable scientifi c papers upon the Balkan countries and nations history, upon the Middle Ages, in the fi rst place. Apart from that, the Collections of diplomas and documents that he published in several volumes, together with his associates, are also of a great importance. Lajos Th allóczy obtained the highest decorations for his scientifi c-political work. In 1895 he became a regular member of the Hungarian Academy of Sciences and Arts. In 1916 he passed away as a Governor of an occupied Serbia, at the time.

229

Др ЈАНКО РАМАЧ UDC 94(=161.2:=163.41)

СЛАВКО ГАВРИЛОВИЋ У ИСТОРИОГРАФИЈИ О РУСИНИМА У ЈУЖНОЈ УГАРСКОЈ*

Сажетак: Славко Гавриловић са својим радовима и прилозима заузима значај-но место у историографији о Русинима у Јужној Угарској. Први пут више подата-ка о Русинима даје у свом чланку Русини у Шиду од 1803–1848. Касније је објавио два прилога историји Русина у Бачкој, a успут је и у другим својим радовима да-вао податке о Русинима. На крају је објавио опширнију студију Русини у Бачкој и Срему од средине XVIII до средине XIX века, којој ћемо посветити највише пажње у овом раду.

Кључне речи: Славко Гавриловић, Русини, Срби, Јужна Угарска, Срем, Бачка, гркокатолици/унијати, православни.

У историографији о Русинима у Јужној Угарској1 радови и прилози академи-ка Славка Гавриловића заузимају значајно место.2 По самом обиму то није ве-лико дело, али је Гавриловић својим методолошким приступом трасирао пут даљих истраживања, а садржај његовог дела представљао је значајан помак у саз-нањима о прошлости Русина до средине XIX века. Најзначајнија и најобимнија ме ђу његовим радовима о Русинима је студија Русини у Бачкој и Срему од сре-

* Овај рад је настао као резултат научноистраживачког рада у оквиру пројекта Извори о историји и култури Војводине који финансијски подржава Министарство за науку и тех-нолошки развој Републике Србије.

1 Сажет преглед историографије о Русинима у Јужној Угарској под насловом О лите-ратури и жридлох дат је у књизи: Я. Рамач, Руснаци у Южней Угорскей (1745–1918), Войво-дянска академия наукох и уметносцох, Нови Сад 2007, 9–21.

2 С. Гавриловић, Русини у Шиду од 1803–1848, Годишњак Филозофског факултета у Но-вом Саду, I, Нови Сад 1956, 70–85; Исти, Прилог историји Русина у Бачкој средином ХVIII века, Зборник Матице српске за друштвене науке, 48, Нови Сад 1967, 106–113; Исти, По-даци из аграрне историје Русина у Крстуру (1824), Зборник Матице српске за историју, 12, Нови Сад 1975, 123–125; Исти, Rusini u Bačkoj i Sremu od sredine XVIII do sredine XIX veka, Godišnjak Društva istoričara Vojvodine, Novi Sad 1977, 153–215.

230

дине XVIII до средине XIX века,3 рађена у оквиру пројекта Института за историју Војводине чији резултати су објављени под насловом Из историје војвођанских Русина до 1941. године. Ту су поред Гавриловића своје прилоге објавили Бранис-лав Вранешевић,4 Арпад Лебл,5 Никола Гаћеша6 и Миленко Палић,7 али његова студија се посебно истиче и представља изузетан допринос историографији о Ру-синима у Јужној Угарској.

Пошто је Гавриловић у своју студију Русини у Бачкој и Срему од средине XVIII до средине XIX века инкорпорирао садржај и податке својих претходно објављених радова и прилога о Русинима, тој студији ћемо у овом разматрању посветити више пажње него другим радовима или подацима и ставовима изнетим у њима.

У студији Русини у Бачкој и Срему од средине XVIII до средине XIX века Гав-риловић је искористио податке из познате литературе на немачком, мађарском и српском језику. На русинском језику је користио рукописну хронику Руског Крс тура Хавријила Костељника8 и рукопис касније објављене историје Русина у Бачкој, Срему и Славонији Федора Лабоша.9 Од примарних извора Гавриловић користи грађу из Архива Војводине – фондове Бач-бодрошке жупаније, које је пре њега у својим истраживањима делимично користио Федор Лабош, и фондове Илирске дворске депутације; грађу из Државног архива у Будимпешти (Országos levéltár, Budapest), углавном извештаје коморске администрације Бачке – грађу која до тада практично није била коришћена у истраживању прошлости Русина у Јужној Угарској; користи и грађу из Архива Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима, коју је пре њега делимично користио Евгениј Џуња,10 а после њега и Јоаким Сабадош.11 Податке о Русинима у оквиру Шидског вла-стелинства и уопште о Русинима у Срему Гавриловић добрим делом црпи из Историјског архива у Сремској Митровици и Архива Хрватске у Загребу: ова

3 S. Gavrilović, Rusini u Bačkoj i Sremu od sredine XVIII do sredine XIX veka, Godišnjak Dru-štva istoričara Vojvodine, Novi Sad 1977, 153–215.

4 B. Vranešević, Rusini u borbi za nacionalni opstanak 1848–1890. godine, Godišnjak Društva istoričara Vojvodine, Novi Sad 1977, 217–253.

5 А. Lebl, Rusini od 1890. do 1918, Godišnjak Društva istoričara Vojvodine, Novi Sad 1977, 255–273.

6 N. Gaćeša, Rusini između dva svetska rata, Godišnjak Društva istoričara Vojvodine, Novi Sad 1977, 275–306.

7 М. Palić, Rusini u radničkom pokretu do 1941. godine, Godišnjak Društva istoričara Vojvo-dine, Novi Sad 1977, 309–328.

8 Костељникова рукописна хроника је касније објављена: Г. Костельник, Liber memora-bilium грекокатолїцкей парохиї бачкерестурскей (Пририхтал за обявйованє, коментари у Уводне слово Янко Рамач), Союз Руснацох и Українцох Югославиї, Нови Сад 1998, 218.

9 Ф. Лабош, История Русинох Бачкей, Сриму и Славониї 1745–1918, Вуковар 1979, 299.10 Џуња, Е., О досељењу првих Русина у Војводину и њиховом животу: прилог историји

војвођанских Русина у ХVIII веку, Годишњак Историјског друштва Војводине, Нови Сад, 1951, 47–53.

11 Я. Сабадош, Походзенє и приход Руснацох до Бачкей, Шветлосц, 3, 4, Руски Керестур 1954, 193–204, 269–280.

231

грађа до тада није била коришћена у истраживањима историје Русина у Срему. Гав риловић је доста користио фондове Архива Крижевачке епархије и права је штета што није користио и грађу из архива појединих гркокатоличких парохија у Бачкој, Срему и Славонији, која кореспондира са грађом из Архива Крижевачке епархије, јер би тако долазио до повратних информација и стицао потпунији увид у целину појединих историјских збивања и процеса.

У приказивању самог досељавања Русина из североисточних области Угарске у Бачку Гавриловић користи податке из раније литературе, из монографија Бач--бодрошке жупаније, из Костељниковог рукописа хронике Руског Крстура, из Ла-бошевог рукописа Историје Русина у Бачкој, Срему и Славонији, али даје доста нових података из архивске грађе, којима више допуњује ранија сазнања и ставове о том питању, без намере да радикално мења постојећу слику тамо где за то нема довољно чврстих чињеница. Постојећу литературу и рукописе Гавриловић кори-сти веома опрезно указујући на места где закључци или тврдње нису утемељени на довољно сигурним изворима и чињеницама.

Гавриловић доста пажње посвећује сукобу између Русина гркокатолика и пра-вославних у Крстуру педесетих година XVIII века. О овом питању су пре њега расправљали Е. Џуња,12 Јоаким Сабадош13 и Ф. Лабош,14 али он новим подацима из извештаја Јозефа де Редла, администратора коморских добара у Бачкој, упућиваних Угарској дворској комори, и подацима из Патријаршијско-митрополијског архива у Сремским Карловцима употпуњује слику о тим догађајима и њиховој широј по-задини. Указујући како је Карловачка митрополија подржавала православне Ру-сине, а гркокатолике Бачка жупанија и римокатоличка Калочка архиепископија, Гавриловић на крају тачно констатује: Срби у Угарској су преко уније губили свој национални идентитет, а Русине у овим крајевима је управо унија чувала од од-на рођавања.15

Користећи у приказивању и расветљавању прилика у Крстуру у јеку сукоба између гркокатолика и православних педесетих година XVIII века грађу разли-читих провенијенција – из Православне митрополије у Сремским Карловцима, Калочке архиепископије, администрације Бачке жупаније и коморске управе – Гавриловић настоји да догађаје прикаже што потпуније и реалније и да не упадне у замку пристрасности и једностраног тумачења.

Иако Гавриловић литературу и грађу ишчитава и користи веома прецизно и опрезно, неке детаље је ипак превидео. Тако, на пример, наводи да је гркокато-лички мукачевски епископ на молбу администратора Редла у мају 1755. године упутио у Крстур калуђера Илариона Прусицког.16 Међутим, Прусицки је тада већ био у Крстуру и администратор Редл је на молбу Крстураца да се овај монах поста-

12 Е. Џуња, Нав дело.13 Я. Сабадош, Нав. дело.14 Ф. Лабош, Нав. дело, 182–205.15 S. Gavrilović, Rusini u Bačkoj i Sremu od sredine XVIII do sredine XIX veka, 158–159.16 S. Gavrilović, Нав. дело, 158.

232

ви за управитеља парохије уместо М. Кевеждија, који се приклонио православљу, предложио да Прусицки заједно са још неким житељима Крстура оде код мука-чевског епископа Мануела Олшавског те да га овај испита и процени да ли је спо-собан да бар привремено управља парохијом. Тек после одласка из Крстура код мукачевског епископа заједно са Јанком Русковским, Прусицки је, пошто је био испитан у вери, упућен у Крстур са мишљењем да може да управља парохијом.17 Није тачно ни Гавриловићево навођење да је калочки надбискуп у марту 1756. упутио у Крстур Георгија Росија из семинара у Трнави.18 Роси је започео студије теологије у Трнави 1740. године. Студије је завршио 1746. и исте године је био рукоположен за свештеника. Од тада је службовао у више парохија Мукачевске епархије, у неколико наврата је био декан, а 1756. године га је мукачевски епископ М. Олшавски упутио у Крстур.19

Гавриловић према навођењу Е. Џуње,20 а тај извор користи и Ј. Сабадош,21 спо-миње молбу коју 1756. године тридесетак православних Русина упућује митро-политу Ненадовићу, у којој тврде да су први почели да граде у Крстуру право-славну цркву, а да су је касније силом од њих преузели гркокатолици, и моле га да издејствује за њих дозволу за подизање нове православне цркве и право на сопственог православног свештеника.22 У другим изворима не налазимо податке да је у Крстуру била подигнута православна црква. Ипак, познато је да је калочки архиепископ Јожеф Баћањи 1753. године дао дозволу да се подигне гркокатоличка црква у Крстуру и осветио је када је завршена.23 Нема података о томе да су вла-сти дозволиле да се у Крстуру 1753. године гради православна црква, нити да је таква молба била упућена властима од стране православних у селу или од стране православне Бачке епархије или Карловачке митрополије. А без дозволе власти није се могла отпочети градња цркве. Ту свакако треба имати на уму чињеницу да је администратор Редл још 1751. године упозорио бачког епископа Висариона Павловића да је Крстур као коморско насеље резервисан за гркокатолике и да се тамо може подићи само гркокатоличка црква.24 Просто је невероватно да би ко-морске власти две године касније (православни Русини су 1756. године наводили да су отпочели градњу православне цркве 1753. године) дозволиле да се у селу подигне православна црква. Вероватније је, ипак, да је у току подизања гркока-толичке цркве у Крстуру један део гркокатолика прешао на православну веру, а цркву су преузели гркокатолици, који су тада били у већини.

17 Я. Рамач, Руснаци у Южней Угорскей (1745–1918), 106.18 S. Gavrilović, Нав. дело, 159.19 И. Удвари, Нєпознате писмо Георгия Росия на мадярску Горнїцу, Шветлосц, 2, Нови

Сад 1989, 251. Ту Удвари даје више биографских података о Г. Росији и сажет приказ црк-вених прилика у Мукачевској епархији.

20 Е. Џуња, Нав. дело, 49–50.21 Я. Сабадош, Нав. дело, 271–276.22 S. Gavrilović, Нав. дело, 158.23 Г. Костельник, Нав. дело, 65; Я. Рамач, Нав. дело, 115.24 S. Gavrilović, Нав. дело, 158.

233

Митрополит П. Ненадовић је 1756. године у представци упућеној царици М. Терезији преко Илирске дворске депутације износио све неправде које су наноше-не православним Русинима у Крстуру од стране гркокатолика, позивајући се на српске привилегије и молећи да се православни у селу заштите од даљих прогона и притисака. Ту он наводи да су православни Русини из Куле добили дозволу од коморског властелинства да се преселе у Крстур и да су овде саградили цркву, а када је била завршена, гркокатолици су је силом присвојили.25 Ипак, две ствари су ту мало вероватне. Тачно је да је администратор Редл дозволио Русинима из Куле да се 1751. године, када је почело организовано насељавање Русина у Крстур, тамо преселе.26 Ипак, нигде се не наводи да су се они тада изјашњавали као право-славни. У контракту о насељавању Русина у Крстур изричито стоји да се у ово коморско насеље могу населити само Русини гркокатолици.27 Могуће је, ипак, да су Русини који су 1746. и следећих година дошли у Кулу у међувремену прешли на православну веру, а када су 1751. године тражили од администратора Редла да се населе у Крстур, лажно су се представили као гркокатолици, јер то је био један од услова насељавања у новоосновано коморско насеље. Што се пак тиче подизања православне цркве у Крстуру 1753. године, митрополит Ненадовић у представци не наводи битне ствари: ко и када је упутио молбу властима да се у Крстуру гради православна црква, ко и када је то одобрио, и, на крају, да ли је та црква била по-свећена као православна и ко ју је посветио.

У јеку сукоба између гркокатолика и православних у Крстуру 1756. и следећих година свака страна је имала своје виђење властитог положаја, својих права и пра-вичности, па и начине на које ће остварити своје тежње. Док су се православни Русини обраћали с молбама за заштиту и помоћ православним свештеницима, Бачкој епархији и Карловачкој митрополији, износећи своје проблеме и патње, управник гркокатоличке парохије у Крстуру Г. Роси је ситуацију видео на свој на-чин. Он је у писму Јоану Скрипки, протоигуману гркокатоличких василијанских манастира у Угарској, у августу 1756. године описивао свој неподношљив положај у Крстуру, наводећи да православни из околних села стално опседају његову парохију и свим снагама настоје да гркокатолике преведу на православље, да му отму парохију и да га протерају.28

Као искусни историчар, Гавриловић је настојао да у приказивању и разјаш-њавању овако замршених верско-црквених проблема прикупи што више при-марних извора из више провенијенција, јер се на тај начин добија потпунија и објективнија слика конкретних историјских догађаја. Зато је на крају могао да до-бро процени и закључи да је борба између Русина православаца и гркокатолика у Крстуру 1756. годне у ствари „борба за душе“ две цркве.29

25 Исто, 160.26 Исто, 155.27 Г. Костельник, Нав. дело, 29; S. Gavrilović, Нав. дело, 156. Гавриловић наводи контракт

о насељавању Русина у Крстур према Г. Костељнику.28 И. Удвари, Нав. дело, 253–255. 29 S. Gavrilović, Нав. дело, 159.

234

Не догађа се баш често да извори из више провенијенција, а то значи и више заинтересованих страна, исти догађај приказују на скоро идентичан начин. Тако, на пример, Гавриловић на основу примарних извора, оних из провенијенције Карловачке митрополије и коморске управе у Бачкој, наводи да је „професор илирске школе“ у Кули, јеромонах Јосиф Савић, утицао на коморске власти да пусте из затвора на парохији у Крстуру православног свештеника Димитрија из Пивница, а онда је у Крстур дошла група наоружаних Срба са професором и свештеницима на челу и ослободили су га.30 На сличан начин овај догађај описује у већ спомињаном писму протоигуману Скрипки Г. Роси,31 који је бацио у затвор попа Димитрија.

Када говори о почецима насељавања Русина у Куцуру, Гавриловић се углавном позива на Лабошев рукопис Историје Русина, и наводи да је Комора, желећи да у Куцуру насели већи број Русина, јер, иако је контрактом о насељавању из 1763. године било предвиђено да се у село насели 150 русинских гркокатоличких по-родица, те године је стигла само 41 породица. Због тога је 1765. године послала своје локаторе у северне угарске жупаније, који су довели још 42 породице.32 Тај податак се наводи и у Монографији Бач-бодрошке жупаније.33 Међутим, новији подаци из Архива Калочке архиепископије потврђују да је у Куцури већ 1764. го-дине било преко 80 русинских породица.34

Од почетка насељавања Русина у Куцуру између њих и староседелаца право-славних Срба избијали су разни неспоразуми и сукоби, који су настајали углавном због „борбе за душе“ две цркве. У Куцури је 1766. године било нешто више Русина него Срба, али док Русини у селу нису имали свог свештеника, па им је повремено долазио свештеник из Крстура, Срби су у селу имали седам свештеника.35 Гав-риловић је превидео ту битну чињеницу, а сматрамо да је и сам број православних свештеника у Куцури знатно утицао на заоштравање односа између две верске и националне заједнице у селу. Шездесетак православних кућа у селу тешко је могло да обезбеди егзистенцију за седам свештеничких породица, зато је логично да су ти свештеници били животно заинтересовани да Русине преводе на православну веру. Чињенице показују да је и гркокатолички свештеник О. Кирда, који је дошао у Куцуру 1766. године, својим понашањем знатно доприносио заоштравању одно-са и изазивању међуверских сукоба.36 Ипак, изгледа да су се више сукобљавали православни свештеници са гркокатоличким О. Кирдом, а да су односи између припадника две верске и националне заједнице били релативно добри, како су то

30 S. Gavrilović, Rusini u Bačkoj i Sremu..., 159–160.31 И. Удвари, Нав. дело, 253–254.32 S. Gavrilović, Нав. дело, 164.33 S. Borovsky, Bács-Bodrog vármegye, t. I, Budapest 1909, 102.34 Я. Рамач, Нав. дело, 64; М. Жирош, Бачванско-сримски Руснаци дома и у швеце, т. I,

Нови Сад 1997, 95–96.35 М. Жирош, Нав. дело, 111.36 Я. Рамач, Нав. дело, 120–122.

235

изјављивали тамошњи Срби 1778. године, када су коморске власти настојале да их преселе у Обровац.37

Због повремених сукоба који су настајали између Русина гркокатолика и пра-вославних Срба у Куцури, администратор Редл је сматрао да је најбоље решење да Куцура, као и Крстур, постане једнонационално и једноконфесионално насеље, те је предложио Комори да се тражи од царице дозвола да се изврши пресељавање становништва на следећи начин: или да се из Куцуре иселе Русини и преселе се у Обровац, где је такође био мањи број Русина, а Срби из Обровца да се преселе у Куцуру, или да се Срби из Куцуре преселе у Обровац, а Русини из Обровца да се преселе у Куцуру. На крају је царица одобрила да се Срби из Куцуре, пошто су ту били у мањини у односу на Русине, преселе у Обровац, а Русини из Обровца, где су били у мањини, да се преселе у Куцуру.38 Гавриловић у Историји српског народа и тај случај наводи као праксу коморских власти да расељавају Србе а на њихово место насељавају колонисте, припаднике других народа. Због тога се чини да је помало тенденциозна тврдња С. Гавриловића да је Комора насилно пресељавала Србе, а као пример наводи овај догађај у Куцури.39 Ову тврдњу треба узети уз из-весну резерву, јер управо овај пример показује да су на исти начин пресељавани и Русини из Обровца у Куцуру, иако су се пре тога добровољно из Крстура пресели-ли у Обровац,40 или су дошли у Обровац директно из североисточне Угарске.41

Социјално-економским приликама код Русина у Бачкој и Срему у XVIII и првој половини XIX века први је посветио више пажње Ф. Лабош, претежно при-казујући недаће сеоског становништва због елементарних непогода, поплава, суша и разних пољских штеточина, што је вероватно исто толико као и недостатак об-радивог земљишта утицало на миграције из Крстура и Куцуре прво у друга насеља у Бачкој, а од почетка XIX века и у Срем и Славонију.42 Гавриловић је користио навођења и податке из Лабошевог рукописа, али је новим подацима из Архива Војводине и из Државног архива Мађарске знатно проширио сазнања из те об-ласти. Он веома прецизно приказује односе између Угарске дворске коморе и ко-морских поданика, што пре њега у историографији о Русинима у Јужној Угарској нико није радио, и детаљно описује увођење урбара и потписивање урбаријалних уговора између коморске администрације и општина коморских поданика у Крс-туру и Куцури, пружајући веома значајне податке о социјално-економским одно-сима, о начину привређивања, о просперитету као и о свим недаћама са којима се становништво непрекидно носило. Наводи примере како је становништво

37 С. Гавриловић, Прилог историји Русина у Бачкој средином ХVIII века, 112.38 Б. Холошняй, Закладанє Бечского двора за ришованє економских и церковних почеж-

косцох бачванских Руснацох 70-их рокох ХVIII столїтия, Руски календар 1998, Нови Сад 1997, 86–87.

39 С. Гавриловић, Срби у Угарској и Славонији од Аустро-турског рата 1737–1739. до кра ја ХVIII века, Историја српског народа, књ. IV, т. I, Београд 1986, 214.

40 Г. Костельник, Нав. дело, 26.41 Ф. Лабош, Нав. дело, 68–69.42 Исто, 156–181.

236

поред свих недаћа које су доносиле елементарне непогоде често било изложено разним притисцима од стране коморских службеника, који су понекад и силом наплаћивали дугове од становништва које је за време неродних година остајало без средстава за живот. Ту се открива и лицемеран однос коморских власти, које су налагале својим чиновницима да уредно пописују штете поданика које су ови претрпели од елементарних непогода или пољских штеточина, али најчешће на крају нису биле спремне да у потпуности отпишу или бар делимично умање оба-везе и давања својим поданицима у тим критичним годинама.43

У раду Из аграрне историје Русина у Крстуру Гавриловић прилаже документ на латинском језику – представку крстурске општине Угарској дворској комори из 1824. године – у којој су приказане социјално-економске прилике у Крстуру и однос Коморе према својим поданицима од досељавања Русина у ово комор-ско насеље. Крстурска општина у тој представци наглашава да ни после бројних обраћања и молби упућених Комори да општини додели нове обрадиве површи-не, позивајући се и на контракт о насељавању, у којем је под тачком 3 било наве-дено да уколико се број становника у Крстуру знатније увећа, Комора ће општини доделити нове површине земљишта, коморске власти нису ништа предузимале да реше овај проблем.44 Крстурцима није помогла ни ова молба, па ни интервенција крижевачког епископа код Коморе: одговор је био да Комора у овом делу Бачке више нема слободног земљишта које би могла доделити својим поданицима.45

Социјално-економске прилике у Крстуру и Куцури у првој половини XIX века Гавриловић приказује на основу података из државног пописа 1828. године.46 Ни те податке у историографији Русина у Јужној Угарској пре њега нико није кори-стио.

Приказујући почетак насељавања Русина у Нови Сад, Гавриловић користи по-датке из раније објављене литературе аутора М. Ердујхељија,47 Д. Павића48 и В. Стајића,49 али постојећу слику знатно обогаћује новим подацима из Архива Кри-жевачке епархије.50

У историографији о Русинима у Јужној Угарској присутан је стереотип да су они у XVIII и XIX веку били мала и затворена заједница. Гавриловић на основу података из Архива Крижевачке епархије показује да су Русини у Бачкој и Срему имали доста интензивне контакте са другим верским и националним заједницама, нарочито да су често улазили у мешовите бракове, најчешће са православним Србима. Упоређивањем броја Русина у мешовитим браковима са бројем мешови-

43 S. Gavrilović, Rusini u Bačkoj i Sremu..., 170–174.44 С. Гавриловић, Подаци из аграрне историје Русина у Крстуру (1824), 123–125.45 Исто, 171; Я. Рамач, Нав. дело, 198–199.46 S. Gavrilović, Rusini u Bačkoj i Sremu..., 174–176.47 М. Ердујхељи, Историја Новог Сада, Нови Сад 1894.48 Д. Павич, Русини у Новим Саду, Руски календар за южно-славяньских Руснацох на

прости рок 1929, Руски Керестур 1928, 14–19.49 В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, књ. I, Нови Сад 1947.50 S. Gavrilović, Нав. дело, 176–182, 198–199.

237

тих бракова у Бачкој и Срему у првој половини XIX века долази до закључка да су Русини процентуално највише улазили у мешовите бракове.51 Ту је могао још експлицитније да нагласи да је улазак у мешовите бракове за Русине на овим про-сторима представљао тихи али непрекидан процес асимилације. Тим питањем се посебно бавио Мирон Жирош. Пратећи поједине русинске породице кроз више поколења долазио је до невероватних закључака: да од сто потомака једне поро-дице у четвртој или петој генерацији више није било Русина.52

О насељавању Русина у Шид први је дао више података Г. Бесермињи.53 Гав-риловић, истражујући грађу о Шидском властелинству, долази до нових података о Русинима у Шиду и настоји да сложи потпунију слику о привредним и друштве-ним приликама у којима су они живели на овом властелинству до револуције 1848. године углавном на основу грађе из Архива Крижевачке епархије, Историјског архива у Ср. Митровици и Архива Хрватске у Загребу.54 Он први објављује кон-тракт о насељавању Русина у Шид, тумачи га и указује на све предности али и не погодности њиховог положаја и статуса као контрактуалиста и пореди га са положајем и статусом староседелаца Срба сесионалаца. Посебну пажњу посвећује формирању русинске општине и приказује касније настојање Сремске жупаније да се русинска општина припоји старошидској и залагање спахилука да се сачува русинска општина. На крају Гавриловић закључује да је спајање двеју општина у једну прошло мирно, а пре саме револуције је забележено заједничко иступање староседелаца Срба сесионалаца и Русина контрактуалиста у урбаријалном про-цесу против спахилука.55

Иако су Срби староседеоци у Шиду сматрали да су им досељавањем Русина ограничене неке привредне погодности и повремено су због тога настајали неспо-разуми или сукоби мањих размера, односи између те две националне заједнице никад нису били озбиљније нарушени. Неспорно је да је Крижевачка епархија имала намере да Русине гркокатолике искористи у ширењу уније међу право-славним Србима на свом властелинству, али је историја показала да Русини нису представљали реалну опасност за православне. Напротив, процентуално гледано, било је много више гркокатолика који су прелазили на православну веру и асими-ловали се него православних Срба које су Русини превели на унију. Чини нам се да је и сама Крижевачка епархија својом доста неспретном политиком смањивала шансе да постигне неке резултате на плану ширења уније. Јер, намештање у грко-католичку парохију у Шиду свештеника конвертита са православне вере само је јачало одбојност православних према гркокатолицима. Наиме, први гркокато ли-чки свештеник у Шиду био је Србин Иринеј Александровић, који је био на сту-

51 Исто, 178.52 М. Жирош, Бачванско-сримски Руснаци дома и у швеце, т. II, Нови Сад 1998,

293–366.53 Г. Бесерминї, Насельованє Руснацох до Шиду, Руски календар 1938, Руски Керестур

1937, 36–42.54 S. Gavrilović, Rusini u Bačkoj i Sremu...,178–192; С. Гавриловић, Русини у Шиду...,70–85.55 S. Gavrilović, Rusini u Bačkoj i Sremu...,192.

238

ди јама прво у Кијевској духовној семинарији а касније у Москви. После студија извесно време је као монах боравио у манастиру Хопову, али ту се сукобио са игуманом и прешао је у манастир у Ковиљу где је после извесног времена по-стао игуман. Ту је дошао у сукоб са архимандритом Јованом Рајићем, који га је физички напао. Пошто није примио очекивану сатисфакцију, Александровић је прешао на католичку веру и дошао под јурисдикцију Крижевачке епархије.56 Касније је био постављен за свештеника Русинима у Шиду. Ондашњи православ-ни свештеници и верници су га као конвертита увек сматрали за издајника, а као такав сигурно ни је могао имати неког успеха у превођењу православних на унију. Гавриловићу нису били познати ови детаљи из живота И. Александровића, а они су од значаја за разумевање целине верских прилика Русина у Шиду на почетку XIX века. Још ма ње успеха у погледу ширења уније међу православним Србима у Шиду могао је има ти Никола Докторовић, такође конвертит из православне вере, касније гркокато лички свештеник у Шиду, човек чудне нарави, склон свађама и сукобима.57 Постављање за гркокатоличке свештенике у Шиду конвертита са пра-вославне вере, који су мењали своју вероисповест не из неког уверења већ због сукоба у властитој средини, указује да управа Крижевачке епархије није имала довољно слуха и тактичности у сложеним верским и националним приликама, па тако не само да није имала успеха у својим зацртаним плановима, него се таква политика негативно одражавала и на однос православних према Русинима грко-католицима.

Штуре податке Хронике Куцуре куцурског пароха Павла Вукића о досељавању Немаца у Куцуру Гавриловић је знатно допунио новим подацима из Архива Кри-жевачке епархије.58 Подацима из истог извора он први у историографији о Ру-синима у Јужној Угарској приказује насељавање извесног броја Русина у Вајску у другој деценији XIX века, где се формира мала русинска колонија, која је била кратког века.59

Гавриловић доста опширно описује и почетак насељавања Русина у разна насеља у Срему почев од 30-их година XIX века: у Бачинце, Петровце, Старе Јан-ковце, касније и у Миклушевце, углавном на основу података из Архива Криже-вачке епархије.60 Из истог извора прилаже и неколико табела о броју Русина у појединим местима у Бачкој и Срему у првој половини XIX века.61

На крају своје студије Гавриловић под насловом Културни развитак у сажетим цртама приказује црквено-верске и образовне прилике код Русина у Јужној Угар-ској од њиховог насељавања на ове просторе до 1848. године, углавном користећи

56 Р. Миз, Священїки Осєцкого викарията, 1, Нови Сад 1993, 13–16.57 Я. Рамач, Руснаци у Шидзе (1803–1848), Християнски календар – Руски календар,

2004, Нови Сад 2003, 162–174; Я. Рамач, Руснаци у Южней Угорскей..., 265–266.58 S. Gavrilović, Rusini u Bačkoj i Sremu..., 178–179.59 Исто, 179.60 Исто, 192–193. 61 Исто, 179–182, 194–195.

239

податке из Костељникове рукописне Хронике Крстура и на основу података из Архива Крижевачке епархије.

Као закључак може се рећи да је Славко Гавриловић као историчар, иако се истраживањем прошлости Русина бавио тек успут, дао значајан допринос развоју историографије о Русинима у Јужној Угарској. Тај допринос се огледа у чињеници да је као истраживач из разних извора прикупио право богатство до тада непо-знатих података и да је, користећи познату литературу, успео да прикаже њихов укупан привредни и друштвени живот на овим просторима до 1848. године. Као искусан историчар, Гавриловић је веома опрезан у коришћењу литературе, неумо-ран у прикупљању нових података које стрпљиво слаже и није склон да исхитрено доноси закључке, јер зна да новопронађени подаци могу да у неколико потеза по-кваре већ сложени мозаик.

240

JANKO RAMAČ Ph. D

SLAVKO GAVRILOVIĆ IN THE HISTORIOGRAPHY UPONTHE RUTHENIANS IN SOUTH HUNGARY

Summary

As a historian Slavko Gavrilović was predominantly engaged in the Serbian past in the Hapsburg Monarchy perusal, however more like en passant, he also gathered enough material upon the Ruthenians in South Hungary and therefore published a few scientifi c papers that designated a signifi cant step forward in former cognitions of his time. However, even today, the above mentioned scientifi c papers occupy a notable position in the historiography upon the Ruthenians and they are an unavoidable literature in any substantial study of the Ruthenian history in this territory until 1848. Th is paper reviews and analyzes Slavko Gavrilović’s study upon the Ruthenians in South Hungary from the middle of 18th to the middle of 19th century into which the above mentioned author had included the results of his formerly published papers upon the above mentioned nation. Th e fundamental value of his scientifi c work is the following fact that he read all the actually existing literature upon the Ruthenians in South Hungary and therefore, by having notably extended the basis of domestic and foreign archival historical documents used, he gave a rather complex scientifi c study based upon valuable sources.

241

Др ПЕТАР РОКАИ UDC 327(44:436-89)

ПРИМЕРЦИ НАПОЛЕОНОВЕ ПРОКЛАМАЦИЈЕМАЂАРИМА НАМЕЊЕНИ ЈЕДНОМ БАЧВАНИНУ И ЈЕДНОМ СРЕМЦУ

Сажетак: Професору Славку Гавриловићу није било суђено да доживи две-стоти јубилеј 1809, који прослављамо ове године. Ова годишњица је изузетно значајна у историји неколико народа. Тај датум представља врхунац Првог срп-ског устанка, као и највеће проширење Наполеоновог царства. Ових неколи-ко редака посвећени су успомени на професора Гавриловића и као научника, и као Бачванина и као Сремца. У прилогу се проучавају историјске околности под којима је примерак Наполеонове прокламације Мађарима намењен земљацима професора Гавриловића, Ивану Јанковићу од Чалме и Фабијану Војнићу од Бајше. Поред директног узрока, Наполеоновог похода на Угарску 1809. године, на то је свакако утицало вековно ширење француског духовног утицаја у овом региону Европе, чији су саставни делови били и остали Срем и Бачка, са својим подручјем и становништвом.

Кључне речи: Славко Гавриловић, Први српски устанак, Француска, Наполе-он, Хабзбурговци, Прокламација, Угарска, Мађари, Срем, Банат, Бачка, Фабијан Војнић, Иван Јанковић.

Година 1809. изузетно је значајна у историји неколико народа. Ове 2009, којa покојном Славку Гавриловићу није била суђена да је доживи, двесто је годишњица врхунца Првог српског устанка.1 Исте је године Наполеоново царство доживе-ло своје највеће проширење. Оно је у том тренутку обухватало отприлике пола Западне Европе. Током рата те године Наполеон је учинио одлучан корак пре-ма истоку овог континента и његова је империја постигла значајно проширење. Ових неколико редака посвећено је двестотој годишњици тог догађаја. Утолико више што је то вишеструко утицало и на живот Срба у Хабзбуршкој монархији,

1 Историја српског народа, V–1, Од првог устанка до Берлинског конгреса, 1804–1878, Београд 1994, 48.

242

чији је најврснији познавалац био професор Славко Гавриловић. Они се дотичу и Срема, уже постојбине професора Гавриловића, као и Бачке, где је он, као про-фесор Универзитета у Новом Саду, више од пола века развијао своју научну де-латност. Овај прилог био би први у низу прилога који поводом двестогодишњице 1809. намеравају да се баве проблематиком односа Наполеона према Србима и Мађарима.

Ширењем у правцу истока Наполеонова империја је постала блиска Србији и земљама Угарске круне и дошла је у ситуацију да непосредно утиче на њихову судбину.2 Начин на који је то Наполеон у случају Угарске намеравао да учини било је упућивање једног прогласа – прокламације Мађарима, са позивом на успо-стављање независности њихове земље. Такав начин обраћања француског цара некој нацији, која се још сећала своје независности, није био без преседана. Три године раније, 1806, Наполеон је већ био позвао Пољаке – други народ који је тек недавно, 1794, потпуно поробљен – да уз француску помоћ врати своју изгубљену независност. Одазвавши се његовом позиву, Пољаци су се уистину у великом броју латили оружја, ступивши у легију генерала Домбровског, и борили се на страни Француске, односно Наполеона.3

Обраћање Наполеона Мађарима имало је корене пре свега у противхабзбуршкој политици Француске. Као што је познато, Француска је од почетка италијанских ратова крајем XV века имала интерес да ради слабљења моћи породице Хабзбур-говаца подржава њихове супарнике у борби за угарску круну, од Јована Запоље до Фрање II Ракоција, односно за успостављање независне Угарске краљевине.4 Так-ва политика Француске биће нарочито активна за време Луја XIV који ће током својих ратова са Хабзбурговцима активно помагати устанке Текелије и Ракоција, стављајући им у изглед признање независности Угарске од стране Француске.5

Слабо обавештен о друштвено-политичким приликама у Угарској Наполеон ће јoш током рата 1809. године рачунати на чар ових имена код Мађара. У својој аутобиографији Сава Текелија прича како се по сведочанству поджупана Мошон-ске жупаније Иштвана Неметсегија, маршал Даву, заповедник Наполеонових ору-жаних снага у Угарској, код њега распитивао да ли живи још неко од Ракоција или Текелија. Неметсеги је напоменуо како је Даву при томе нагласио да се распитује

2 Петар И. Поповић, Наполеон и Карађорђе, Београд 1933.3 Коsáry Domokos, Napóleon és Magyarország, Századok, 1971, 545–629; isti, isto, Gyorsuló

idő, Budapest 1977, 57–65, (passim: Kosáry, 1977); isti, Napoléon et le Hongrie; Handelsman, Na-poléon et la Pologne, 1806–1807, Paris 1909; isti, Napóleon és Lengyelország, Történelmi szemle, 1913, 396–414.

4 Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Београд 2002, 390.

5 Kosáry, 1977, 7–8.

243

по налогу самог Наполеона.6 За интересовање француских окупационих снага за евентуалне живе потомке ових породица има и других потврда.7

Но, ако су Ракоцијева и Текелијина породица (бар у мушкој лози) и изумрле, остало је неких других фамилија из вођства њиховог покрета, на пример Берчењи и Естерхази, чији су чланови живели и тада, и то делимично у Француској.8 То би могло да буде одговор на питање зашто је Наполеон 1809. године настојао да на престо Угарске доведе кнеза Миклоша Естерхазија.

Протвхабзбуршка политика Француске је од друге половине XVIII века, међу-тим, у великој мери изгубила своју актуелност, јер се она не само измирила са Аустријом него постала њена савезница. Пријатељство две земље, тачније два дво-ра, кулминираће женидбом будућег краља Француске Луја XVI са Маријом Ан-тоанетом, кћерком аустријско-угарске царице Марије Терезије, 1770. године. Ова

6 Сава Текелија, Описаније живота, 206–207. Осим маршала Давуа, са поджупаном Не-метсегијем, као чланом депутације сталне комисије Мошонске жупаније, „политичке раз-го воре“ покушао је да води такође генерал Монбрин, заповедник дивизије лаке коњице Давуове армије. Он није био задовољан одговорима чланова депутације: Benda Kálmán, Ér-szegi Géza, Magyarország és Moson megye az 1809-es francia megszállás alatt, (Szőllőssy Pál nap-lófeljegyzései, Hadtörténelmi közlemények, XIX (1972), 2, 354; Rugonfalvi Kiss István, Az utol-só nemesi felkelés, I, Budapest 1909, 268–269. Ово потврђује саопштење Монбрина маршалу Бесијеру, војводи од Истре, са почетка јула. По Монбрину, „не можемо се заваравати, што се расположења становништва тиче. Људи су против нас и добра воља Његовог величанства (тј. Наполеона, Р. П.) која је нашла изражаја у прокламацији до сада није учинила никакав утисак“. Kosáry, 1977, 136. За поджупана Неметсегија: Nagy Iván, Magyarország családai czi-merekkel és nemzékrendi Táblákkal, VIII, Pest 1861, 138; Reiszig Ede, Bács-Bodrog vármegye nemes családai, (in: Bács-Bodrog vármegye); Magyarország vármegyéi és városai, Budapest é. n., 590. Szluha?

7 Kosáry, 1977, 28. Французи су се распитивали такође где се налази поље Ракош. Kosá-ry, 1977, 131, 135, 217.

8 Révai nagy lexikona, s. V; Bercsényi, Нав. дело. Његов син је био власник хусарског пука у Француској у XVIII веку. Мање је познато да је његов потомак по женској линији био мар шал Сент Арно, интимни пријатељ и саучесник Луја Бонапарте (потоњег Наполеона III) у његовом државном удару 2. децембра 1851. године. Он је као врховни командант фран цуске војске у Кримском рату умро од колере 1854. године. Упореди: Карл Маркс, Осам наести бример Луја Бонапарте. S. v. Eszterházy. Име Естерхази морало је да буде по-знато Наполеону од раније. Последњег „француског“ Естерхазија, потомка грофа Антала Естерхазија, Ракоцијевог верног друга у емиграцији, власника по њему названог француског хусарског пука, гиљотинирали су револуционари. Његов рођак Естерхази, пратилац Луја XVI и његове породице приликом њиховог неуспелог покушаја бекства, емигрирао је за Енглеску. „Француски“ Естерхази су додуше били из грофовске, а не кнежевске линије ове породице, али мало је вероватно да су Французи, а нарочито Наполеон, правили тако тана-ну разлику између ове две гране Естерхазија. Не може се рачунати овде дакако Валзен--Естерхази, фалсификатор у Дрејфисовој афери, кога се као рођака тадашњи шеф породице Естерхази преко новина одрекао. Уосталом, син „Наполеоновог кандидата“ на престо Угар-ске, кнез Пал Естерхази, био је до 1809. године аташе у аустријској амбасади у Паризу. Ko-sáry, 1977, 214. Према: Paál Jób, Ahol Napoleon magyar királyt keresett..., (in: Riportok könyve) Nagy várad 1943, 157–159. Наполеон је нудио круну Угарске грофу Иштвану Иљешхазију, последњем изданку ове мађарске великашке породице.

244

околност је широко отворила врата француском духовном утицају, у до тада у том погледу доста изолованом друштву Угарске.9

Други чинилац, који је поред ове „феудално-националне“ компоненте утицао на обраћање Наполеона Мађарима, била је „национално револуционарна“ ком-понента. Друштво Угарске је још од средњег века било пријемчиво за француске идејне и културне утицаје. Њих су ширили у првом реду француски црквени ре-дови, пре свега цистерцити, бенедиктинци и црквено-витешки редови францу-ског порекла као темплари и хоспиталци, који су у Угарској имали своје огран-ке, чланове и манастире.10 До јачања измењеног француског духовног утицаја на друштво Угарске долази у XVIII веку у доба просветитељства, чије се идеје шире захваљујући не на последњем месту поменутом успостављању срдачних односа између водећих кругова Аустрије и Француске.

Избијањем револуције у Француској 1789. и почетком њених ратова са Ауст-ријом 1792. године долази, додуше на званичном плану, до наглог преокрета у до тада пријатељским односима две државе. Међутим, француски идејни утицаји, сада већ револуционарни, не престају да провејавају кроз неке друштвене кругове у Угарској. Напротив, под њиховим утицајем долази до 1794. године откривене неуспеле мађарске јакобинске завере, чији је један од циљева била детронизација Хабзбуршке династије и успостављање независне Мађарске, сада већ у републи-канском облику. Наравно да су мађарски јакобинци рачунали на активну по-моћ својих француских истомишљеника са којима су имали тајне везе. Један део мађарских јакобинаца прихватио је Наполеона по његовом доласку на власт, без обзира што је укинуо републику у Француској, сматрајући да он ипак, као нека врста просвећеног апсолутисте, представља у друштвеном напретку корак на-пред у односу на феудално-клерикално-националну реакцију која је завладала после смрти Јосифа II, 1790, а поготово доласка Фрање I (II) 1792. године. Спољ-нополитички фактори француске републике и царства рачунали су у случају њихове акције у Угарској у не малој мери управо на ове елементе.11 Погрешно проценивши расположење Мађара, Наполеон им је по заузимању Беча упутио 15. маја 1809. године чувену прокламацију, проглас којим их позива да збаце власт аустријског цара, да се сакупе на традиционалном месту, на пољу Ракош, и изабе-ру себи краља. Није међутим било довољно издати прокламацију, него је треба-ло постарати се о њеном ширењу међу онима којима је била намењена. Судбину појединих примерака прокламације вероватно никада неће бити могуће установи-ти. Преводилац, тачније редактор мађарског текста, писац Јанош Бачањи, познат од раније као симпатизер „нових француских идеја“, задржао је код себе више стотина примерака. Касније се, пред аустријским судом, не сувише уверљиво правдао тиме да је хтео да умањи број оних прокламација који би доспео у руке месног становништва западних крајева Угарске, окупираних од Француза, да тамо

9 Kosáry, 1977, 7–8.10 Hóman-Szekfű, Magyar történet, Kultúrtörténet.11 Kosáry, 1977, 8–39.

245

не би настало „много невоља“. У неким мањим местима сеоски кметови су уис-тину делили прокламацију, али без већег ефекта.

Наполеон је сам водио рачуна о ширењу прокламација. Сачувана су његова упутства свом пасторку Ежену Боарнеу, поткраљу Италије, маршалу Давуу и ге-нералу Лористону у којима каже како треба ширити прокламације у Угарској. У окупираним подручјима западне Угарске француске војне власти су саме бринуле о ширењу прокламације, било присиљавајући локалне мађарске власти да то чине лепљењем и читањем, било, ако би то оне одбиле, сами. У заузетим местима пред-ставници француских војних власти су уистину марљиво делили прокламацију на читање становништву и члановима локалних власти. Тако је француска претход-ница која је 2. јуна стигла у Шарвар нудила становништву прокламације.

Француски окупациони намесник Угарске, генерал гроф Луј Номпер де Нар-бон, по заузећу града Ђера дао је да се једна прокламација окачи на градску кућу, а друге деле међу становништвом. По једну прокламацију поделио је својеручно међу члановима овдашњег бискупског каптола, које је примио на аудијенцији позивајући их на отцепљење. Они су Нарбонов говор без речи саслушали, про кла-мацију примили и са собом понели. Пошто је градоначелник Сомбатхеља одбио да окачи прокламацију, то је дао да се учини француски заповедник места, пуков-ник Бон, поставивши поред ње стражу. Слично је било и у Кисегу, где је градски магистрат попустио само под претњама француског команданта града и пристао да окачи прокламацију.12 Када је, међутим, француска војска испразнила Кисег, место су заузеле бачке трупе мађарске племићке инсурекције. Њихов командант, пуковник Игнац Гарника, тада је стргао прокламацију са зида градске куће.13

Теже је наравно ишло са ширењем прокламације по незапоседнутим подруч-јима. Поред личне доставе за ширење прокламације сасвим сигурно је коришћена и пошта. Прокламацију je вероватно требало ширити методом попут „ланца све-тог Антуна“, „ланца среће“ или „грудве“. То показује околност да је барону Ми-клошу Вешелењију уз више примерака прокламације послато пропратно писмо, којим се позива да се прикључи Наполеону и да приложене прокламације дели даље.

Планирани начин ширења Наполеонове прокламације на од Француза неоку-пираном подручју Угарске најбоље показује један неуспели покушај. Тај покушај нас и доводи до праве теме нашег прилога – јединог познатог Сремца коме је једна Наполеонова прокламација била намењена. Поред њега су тим случајем по-везани пo један Бачванин и Банаћанин.

Јанош Тот, осиромашени племић из Тамишке жупаније, ишао је 9. фебруара 1809. године из Темишвара за Беч послом, да као агент неких Сегединаца исходи од ерара давање у закуп дуванских поља за њих. Када су Французи заузели Беч, није могао да се врати кући. У гостионици код „Белог вука“ где је био одсео, смештен

12 Kosáry, 1977, 117, 118, 135, 205–206, R. Kiss, I, 268.13 Dudás Gyula, I. Napoleon császár háborui és a bácskaiak, A Bács-Bodrog vármegyei törté-

nelmi társulat évkönyve, XXII (1906), 3–4; 180, R(ugonfalvi); Kiss István, Az utolsó nemesi felke-lés, II, Budapest 1911, 94.

246

је један француски генерал, по имену Жари или Шари, чији су коњушари били пребегли мађарски војници. У разговору са њима сазнало се да је и Тот Мађар. То је одмах јављено француској команди у Бечу. Наполеонов повереник за немачке и аустријске послове, генерални инспектор Карл Теремин, 20. маја дошао је по Тота и одвео га у палату Палфи, где се налазила француска команда. Ту му је показан пакет са прокламацијама, другим штампаним стварима и писмима које је требало да за велику награду да у Будиму или у Пешти на пошту. Тот је на то привидно пристао, после чега је представљен и Мареу и генералу Андреосију, ранијем фран-цуском амбасадору, а сада војном команданту Беча, и добио 40 наполеондора за путне и поштанске трошкове, као и пасош на име неког сточног трговца.

Тот је сместа отишао код шефа бечке полиције и неких других високих ауст-ријских државних функционера, који су се, међутим, прогласили ненадлежним и упутили га на аустријски двор, који је у међувремену био избегао за Угарску. Тот је на то део прокламација бацио већ у Бечу, а други део пакета, осим једног летка са насловом „Nobilis Hungarus ad Hungaros“ (Племенити Мађар Мађарима) који је писао неко под именом „Georgius Kallai de Nagykallo“, који је задржао, оставио је у платненом омоту у бунару гостионице у Преленкирхену, аустријском погра-ничном месту према Угарској. То је приметио цариник и нађени материјал одмах послао војном команданту Пожуна и алармирао стражу мађарских инсургената, који су Тота ухватили и послали у Ђер. Ту је провео четири месеца у истражном затвору, док наведена бечка господа нису, после одласка Француза, потврдила његове наводе. Због Тотовог сумњивог понашања, против њега је касније подигну-та тужба, врховни суд га је као другостепени орган, према извештају Јаноша Не-мета „јogügyigazgatóa“ од 1810. године, ослободио, али га је полиција и даље држа-ла под присмотром. Да ли је то тај исти Немет који је био осудио Мартиновића и другове?

Оно што је из аспекта наше теме најинтересантније – код Тота је нађено девет-наест адресираних коверата, на имена углавном жупанијских функционера, са по једним примерком прокламације. То су по абецедном реду жупанија:

Фабијан Војнић од Бајше, други поджупан Бачко-бодрошке,Пал Ђерђи, први, иМихаљ Безереди, други поджупан Ђерске,Липтаи Шандор, други поджупан Хонћанске,Јанош Балог од Галанте, други поджупан Коморанске,гроф Јожеф Халер, велики жупан,Јожеф Саплонцаи, први поджупан,14 иПал старији. Хатфалуди, други поджупан Марамурешке,Ђерђ Зердахељи, први поджупан Њитранске,

14 Petrovay György, A Szaplonczay család leszármazása 1360-tól, Turul, 19 (1901), 73–85; Вла дан Гавриловић, Родослов племићке породице Саплонцаи, Зборник Матице српске за исто рију, 73, 2006, 167–170; Nagy Iván, Magyarország családai nemzékrendi táblákkal, X, Pest 1863, 485–486.

247

Габор Чаподи, први, иМихаљ Заборски, други поджупан Шомођске,барон Габор Шплењи, велики жупан Саболчке,Шандор Етвеш, други поджупан Сатмарске,гроф Иштван Илешхази, велики жупан Тренчинске,Габор Јуст, други поджупан Туроцке,Болдижар Раба, други поджупан Веспримске,Петар Балог од Оче, велики жупан, иЛасло Беницки, други поджупан Зволенске жупаније,Иван Јанковић, сремски покрајински комесар.15

Први на овом списку, Фабијан Војнић од Бајше, у ово време је други поджупан Бачко-бодрошке жупаније. 16

Последњи је сремски провинцијални комесар, Иван Јанковић од Чалме. По усменом саопштењу покојног професора Славка Гавриловића,17 задатак му је био надзор војних издатака.18 Прокламација је писана у две варијанте. Једна француско-латинско-мађарским, а друга француско-немачко-мађарским текстом. Обе варијанте су штампане у тиражу 10.000–12.000 примерака, укупно дакле у 20.000–22.000 комада.19 Које су варијанте ових 19 и нарочито Јанковићеве?

Наполеонова прокламација није постигла код становника Угарске у том тре-нутку никаквог ефекта из разлога у које се овде не можемо упуштати. Мађари су остали верни владару из Хабзбуршке куће. Вођа Првог српског устанка Карађорђе се додуше нудио Наполеону да се уз његову помоћ бори против Мађара који су увек били најчвршћи ослонац Хабзбурговаца, али до тога због промене Наполео-нове политике – која се огледала у женидби са кћерком свог дојучерашњег нај-љућег непријатеља, аустријског цара Франца, надвојвоткињом Маријом Лујзом – није дошло. А када су после четрдесетак година, 1848, Мађари у смислу позива Напо леонове прокламације детронизовали Хабзбурговце, велика већина Срба у Угарској, као што то из опуса Славка Гавриловића сазнајемо, као уосталом и 1809, подржала је угрожену династију. То је учинила и Кнежевина Србија.1. Kosáry Domokos, Napóleon és Magyarország, Gyorsuló idő, Budapest, 1977, 88, 185.2. Tolédano A. D., Napoléon et la Hongrie, Nouvelle revue de Hongrie, XXXI, (VII)1938,

I, Juillet, 42.Gaal Mózes „Napoleon”-jában nincs egy szó említés sem a magyarokról!

15 Kosáry, 1977, 110–116, 200–203.16 Lelbach Gyula, Rombadölt Világ, Budapest 2009, 224.17 Добијеног од њега 2. априла 2004. године. Nagy, Нав. дело, V, 1859, 308, помиње само

Ми хаља Јанковића од Чалме, који је 1787. године био мукачевски покрајински комесар.18 Révai Nagy Lexikona, Az ismeretk enciklopédiája, XVIII, Tarján-Vár, Budapest 1925, 13.

old. s. v. Tartományi bizottság; Ember Győző, A magyar kir. Helytartótanács ügyintézésének törté-nete, 1724–1848, Budapest 1940; Felhő Ibolya-Vörös Antal, Ahelytartótanácsi levéltár, A Magyar Országos Levéltár kiadványai, I, Levéltári leltárak, Budapest 1961.

19 Kosáry, 1977, 109–110.

248

PETAR ROKAI Ph. D

LES EXEMPLAIRES DE LA PROCLAMATION AUXHONGROIS, DÉSTINÉS À UN HOMME DE BACKA

ET À UN HOMME DE SREMRésumé

Le décès du professeur Slavko Gavrilovic l’empêcha d’attendre le jubilé à l’occasion de deux cent ans de l’année 1809, que l’on fête cette année. Ce jubilé est d’une grande importance dans l’histoire de plusieurs peuples. Cette date représente le point culminant de la Première Insurrection Serbe, ainsi que l’extention du royaume de Napoléon. Ces quelques lignes sont dédiées à la mémoire du professeur Gavrilovic, scientifi que de Backa et de Srem. En annexe, l’étude montre les circonstances historiques sous lesquelles s’est déroulée la proclamation de Napoléon aux Hongrois, déstinée aux compatriotes du professeur Gavrilovic, à Ivan Jankovic de Calma et à Fabian Vojnic de Bajsa. A part de la cause directe qui était l’opération en Hongrie en 1809 par Napoléon, le plus grand impact fi t l’infl uence culturelle française qui se répandait durant les siècles dans cette région de l’Europe dont les constituants étaient le reste du Srem et de Backa, avec leurs territoires et leurs habitants.

249

Мр БОРИС СТОЈКОВСКИ UDC 94(=163.41)(497.113)”15” Jovan Nenad

СРЕМ И ПОКРЕТ ЦАРА ЈОВАНА НЕНАДА

Сажетак: Покрет цара Јована Ненада који је у првим годинама после Мохачке битке имао велики значај за Угарску државу био је у највећој мери везан за про-стор Бачке. Међутим, и подручје Срема је имало важно место у овом покрету. У Срему је вођено неколико важних борби, а сам Јован Ненад је имао амбицију да Срем ослободи и сматрао га је врло важним. Други аспект веза Срема са царем Јованом Ненадом јесте веза његових најближих сарадника са Сремом. Ту се по-себно истиче Радослав Челник, чије су везе са овим простором многоструке.

Кључне речи: Срем, цар Јован Ненад, Угарска, XVI век.

Професор др Славко Гавриловић био је општепризнати стручњак за историју Срема у новом веку. За то га свакако квалификује обимна врхунска научна биб-лиографија.1 Cтога смо и одлучили да овом приликом као споменицу на нашег преминулог професора академика Славка Гавриловића дамо мали прилог исто-рији Срема на размеђи двеју епоха.

Покрет цара Јована Ненада (званог и Црни Човек) распламсао се у првим ме-сецима после турског тријумфа у бици на Мохачу 1526, када је и последњи угар-ски краљ Лајош II изгубио живот. Овај устанак је централно поприште имао у Бачкој, као и Потисју и Поморишју, али је и подручје Срема било од изузетног значаја за развој овог покрета. Везе сремског простора са устанком који је предво-дио цар Јован Ненад односе се на саме борбе на овом подручју, али и на најближе сараднике Јована Ненада који су имали блиске везе са подручјем Срема.

Јован Ненад је прво положио заклетву Јовану Запољи, ердељском војводи и доцнијем претенденту на угарски трон. Недуго по полагању заклетве верности

1 Аграрни покрети у Срему и Славонији почетком XIX века, Нови Сад 1960; Срем у револуцији, 1848–1849, Београд 1963; Срем од краја XVII до средине XVIII века, Нови Сад 1979; Хајдучија у Срему у XVIII и почетком XIX века, Београд 1986. Ово је само издво јена библиографија неколико најкапиталнијих дела, за остало в. Владан Гавриловић, Библио-графија радова академика Славка Гавриловића: у част осамдесет година живота, Београд 2006.

250

Запољи трупе Јована Ненада продиру управо у Срем. Од Турака је Јован са трупама преотео Черевић (Cserőd) и Баноштор (Bánmonostor), поставио тамо своје посаде и планирао да крене у даље освајање Срема. У ту сврху ступио је у комуникацију са деспотом Стеваном Бериславићем, како би од њега добио топове, међутим, овај га је одбио јер није желео заједничку акцију са Јованом Ненадом.2 Двојица мађарских историчара Иван Бертењи и Габор Ђапај наводе да се у Срему побу-нио човек који се српски звао Јован Ненад, а кога су Мађари назвали због црне линије Црни Човек.3 Иштван Бродарич, сремски бискуп, писао је, вероватно пре 20. новембра 1526, бискупу Анджеју Плоцки Кржирчком и капетану Јану Бјецени Тарновском да је војска Јована Ненада ослободила Черевић (castrum Chewrewgh) недалеко од реке Саве и седиште његове бискупије Баноштор (sedem episcopatus mei, Banmonosthra), и да су прешли Саву у намери да истерају Турке.4

Срем је имао ванредно важан геостратешки положај. И Јован Ненад, као и де-спот Стеван Бериславић и напослетку Запоља, знали су да је једино поновним по вратком Срема у угарске оквире могућно организовати свеобухватну одбрану од Турака.5 Турским продором у Срем Срби су се преселили у делове јужне Угар-ске, одакле су се организовали. Из Срема је потицала и главнина велике српске војске, али и војске других народа, који су били део трупа Јована Ненада. На челу тих трупа налазио се један од најближих сарадника Јована Ненада Радослав Чел-ник. Вероватно је од раније био командант неке војничке дружине која је и пре учествовала у одбрани угарских граница од османског надирања.6 Ради се очи-гледно о великој групи ратника на чијем је челу стајао Радослав Челник и која је представљала основу војне снаге покрета Срба под вођством Јована Ненада.7 С

2 О контактима говоре и извори, попут Јаноша Зермега, в. Zermegh János, Historia Re-rum Gestarum inter Ferdinandum et Joannem Ungariae Reges, usque ad ipsius Joannis obitum, еd. Scwadtner, Scriptores rerum Hungaricum II, Bécs 1746, 388–389; Д. Ј. Поповић, Војводина у турско доба, Војводина I. Од најстаријих времена до велике сеобе, Нови Сад 1939, 192 (даље Д. Ј. Поповић, Војводина); Сима Ћирковић, Последњи деспоти, у: Историја српског народа II, Београд 2002, 482–483, (даље Историја српског народа II); Српска православна митрополија карловачка по подацима из 1905, ур. Мато Косовац, Карловци 1910, 17; Имре Санто, Буна цара Јована Ненада, Зборник за историју Матице српске 12, 1975, 24; исти, Ma gyar ország népéinek harca a Török hóditok ellen 1526–1541, Acta Universitatis Szegediensis de Attila József nominatae, Sectio historica, tomus LXI, 1977, 20; Bánkuti Imre, Az Alföld népének harca o török hódítók ellen a Mohácsi csata után 1526–1527, Acta Universitatis Szegediensis, Sectio his torica, Szeged 1957, 21–22.

3 Bertényi Iván, Gyapay Gábor, Magyarország rövid története, Budapest 1992, 186.4 Acta Tomiciana. IX. изд. S. Gorski, Pasnaniae 1876, 75. 5 Szakály Ferenc, Remarques sur l'armeé de Iovan Tcherni, Acta Academiae Scientiarum Hun-

garicae 24, Budapest 1978, 66.6 Szakály F., Нав. дело, 65–66; Dušanka Dinić Knežević, Prilog proučavanju pokreta Jova na

Nenada, Godišnjak Filozofskog fakulteta 7, Novi Sad 1962–1963, 22–23; Ненад Лемајић, Срп ска елита на прелому епоха, Сремска Митровица – Источно Сарајево, 2006, 256; Борис Стој-ков ски, Сарадници Јована Ненада, Траг, часопис за књижевност, уметност и културу 12, Врбас 2007, 149–150 (даље Стојковски, Сарадници).

7 Н. Лемајић, Нав. дело, 257.

251

обзиром на бројност те војске, која је достизала и на хиљаде ратника, и победе које је остваривала током ратовања, укључујући пре свега и ове у Срему, изгледа да се заиста радило о професионалним ратницима. Један од доказа да је реч о до бро увежбаним професионалним војницима јесте и податак Ђорђа Сремца из нај важнијег извора за овај период. Он, говорећи о каснијој победи српске војске Јована Ненада над племићем Петром Перењијем, пише да су Срби (Трачани, како он каже) тактички боље припремили војску и да су приметили како су Перењијеве трупе неспремне, па су их напали и на Тиси победили армију ердељског војводе.8

Другу индиректну везу покрета Јована Ненада и Срема представља и Јован Долић. Он је био из Ирига и у служби деспотице Јелене. Из једног документа од 24. маја 1520. могуће је сазнати да је Долић био племић у њеној служби и да је на-пао поседе Ловре Илочког и Фрање Реваија.9 Године 1527. затичемо га у служби Јована Ненада. Био је кастелан града Бача, а и посланик цара Јована у прегово-рима са краљем Фердинандом Хабзбуршким. Освајањем Бача од стране армије Јована Ненада прешао је на његову страну па је Јован Ненад после тога Долића слао као изасланика.10

Колико је Срем био битан за цара Јована Ненада сведоче и саме његове речи. Када је 1527. Бачка била углавном ослобођена од Турака, Мађари су се желели вратити на раније поседе, али им Јован Ненад то није дозволио и дошло је до затезања међусобних односа. Тада је Јован Ненад поручио Мађарима да ће упра-во он ослободити сремско острво од Турака.11 Када је Петар Перењи код Селе-ша утаборио велику војску, Јован Ненад му је послао изасланика поручивши му следеће: „Зашто је твоја милост скупила на Србе онолику војску? Зар нисмо и ми хришћани? Боље би било да се сложимо и да ослободимо сремско острво из руку погана!“12

Позивање на Срем, односно сремско острво, има могућно и неке идеолошке везе. Јован Ненад се, према појединим подацима, сматрао потомком српских де-спота, пре свега Бранковића. Имре Санто експилиците помиње стварање деспото-вине на тлу данашњег подручја Војводине.13 Треба поменути на овом месту да се професор Сима Ћирковић не слаже са овом тезом и у поглављу Последњи деспо-

8 Ђурађ Сремац, Посланица о пропасти угарског краљевства, Београд 1987, 97. 9 Н. Лемајић, Нав. дело, 82. 10 Д. Ј. Поповић, Срби у Војводини 1, Нови Сад 1990, 150; Споменица на прославу чети-

ристогодишњице смрти Цара Јована Ненада, Суботица 1927, 30; о његовој делатности као изасланика Јована Ненада и учесника у преговорима с Фердинандом, као и добијању по-седа, в. Б. Стојковски, Сарадници, 156–157.

11 Д. Ј. Поповић, Војводина, 192. 12 Исто, 196.13 И. Санто, Нав. дело, 26; Szántó I., Нав. дело, 29; о томе пишу и Smolka Szaniszló, „Fekete”

Ivan, Századok 17, Budapest 1883, 12; Czimer Károly, Cserni Iván Czár Szegeden, Hadtörténel-mi közlemények, Budapest 1892, 668–669; Sinkovics István, Magyarország története 1526–1686, Budapest 1987, 171, 173; уп. и наше разматрање о овој теми: Борис Стојковски, Мађарска исто рио графија о покрету Цара Јована Ненада после Другог светског рата, 83–84.

252

ти у Историји српског народа наводи да се позивање на српске деспоте и сремске Бранковиће не може повезати са покретом Јована Ненада. Подвргавајући крити-ци Ђурађа Сремца као једини извор који помиње титулу деспота наводно обећану цару Јовану, Сима Ћирковић истиче да не може бити говора о било каквој вези овог покрета са деспотским звањем.14

Тежње да Срем буде ослобођен турске власти наставиле су се и по преласку Јована Ненада на страну Фердинанда Хабзбуршког у пролеће 1527. године. Према Ђорђу Сремцу, Фердинанд је за подршку Јовану Ненаду обећао да ће добити све што је имао и стари деспот, као и титулу деспота.15 Као што је горе речено, овај податак не мора да буде тачан. Са деспотском титулом или не, цар Јован Ненад није одустајао од ослобођења Срема. Он је од Фердинанда тражио одмах војску и топове како би освојио Илок и друге пограничне тврђаве. Имао је амбиције да ослободи и Петроварадин и друге сремске градове.16 После ових контаката до-шло је до велике победе над Перењијевом војском на реци Моришу код Селеша. До ослобађања Срема није дошло. Јован Ненад и његов покрет су пропали у лето 1527. Цар Јован Ненад је погинуо.

После пропасти његовог устанка део Срба прилази Запољи настављајући бор-бу против Турака. Знатан део се пак вратио у Срем и наставио да се бави земљо-радњом и прихватио је турску власт.17 Негдашњи најближи сарадници цара Јована Ненада имали су у годинама после пропасти овог покрета доста веза са просто-ром Срема. Поред Ирига, Јован Долић је могуће имао још једну везу са подручјем између Саве и Дунава. За то постоји само један посредан податак. Ту информацију о евентуалној Долићевој активности после погибије цара Јована Ненада даје Ми-ленко Палић. Он наводи да је Јован Долић одвео неколико хиљада Срба у Срем и постао турски сарадник, односно ухода или агент, који је наставио да шпијунира, претпостављамо погранична подручја, за краља Фердинанда.18

Радослав (Радосав) Челник је, вероватно, у Срему боравио и пре него се при-кључио устанку и покрету који је предводио Јован Ненад. Све време постојања покрета био је његов најближи сарадник и војни заповедник. Када је покрет Јована Ненада пропао, прилази Турцима са највећим делом војске и настањује се у Срему. Радослав се населио у месту Небојци или Небојши на реци Вуки.19 Када је превео Србе у Срем, узео је титулу сремског војводе.20 Ова бројна армија Срба чинила је значајан фактор у одбрани османских граница. Могуће је да је она и раније ту боравила и да је била укључена у отомански војно-административни си-

14 Историја српског народа II, 482–483, уп. фусноту 10. 15 Ђ. Сремац, Нав. дело, 94–95. 16 Szentkláray Jenő, Levelek Csernoevics Nenád (Iván Czár) a “fekete ember” történetehez, Tör-

té nelmi tár, Budapest 1885, 507; Историја српског народа II, 483, 485; D. Dinić Knežević, Нав. дело, 27.

17 Историја српског народа II, 487. 18 M. Palić, Srbi u Mađarskoj-Ugarskoj do 1918, Novi Sad 1995, 41. 19 Д. Ј. Поповић, Срби у Војводини 1, 147. 20 Исто, 108.

253

стем сачињен од влашких сточара у Смедеревском санџаку.21 Занимљив је и један став да док је Челник био сремски војвода, Срем је поново процветао, обновљен је и сам град Сланкамен и поново насељен.22 Помиње се и изузетно велика бројка од око 20.000 Срба који су прешли у Срем после пропасти покрета Јована Не-нада. Део је вероватно отишао и у Сланкамен. Према каснијем попису из 1546. становништво овог града је било српско.23 Вероватно је био насељен и раније, што сведочи да је могуће да је управо обновљен и поново насељен после 1527. године, дакле када Челник и његови људи прелазе у Срем.

У неколико контаката које је остварио са Фердинандом Радослав Челник је навођен као главар, односно капетан Срба у Срему. Назван је capitaneis alijsque Ras cianis Sirmij или Egregys, agilibus et nobilibus, fi delibus, nobis dilectis Radazaw Chel-nick alysque Rascianis Sirmij Existentibus. Октобра 1529. Митровица и поседи Кру-шедола поклоњени су Радославу, али овај поклон није имао практичну вредност јер су овај простор тада држали Турци. Ова су места Челнику можда припадала и док је још био турски заповедник, а 1530. Радослав Челник је још увек у турској служби. Преговори о његовом преласку на страну Фердинанда су трајали, а човек за везу је вероватно био Павле Бакић. Вероватно током августа или септембра 1530. Челник и коначно прелази на страну хабзбуршког владара и угарског краља. Челник је краља и краљевог изасланика Јована Хоберданца позивао да пошаљу војску у одбрану Срема, наводећи да је опасност од турских продора велика. Уче-ствовао је у опсади Будима 1530, где се спријатељио са Павлом Бакићем. Срем је био простор на коме је Радослав живео са највећим делом Срба. Међутим, после опсаде Будима Радослав Челник је упао у велике проблеме. Плашећи се турског освајања Славоније и Срема тражио је за себе град Ричо у Тренчинској жупанији. Њега је држао кастелан Гаспар Доминић. Како је Радослав био позван од краља да се бори, као што је већ наведено, око Будима, жену и сина Стефана дао је на чува ње Ладиславу Мореу, ораховачком властелину. Он их је тамо, међутим, из не-познатих разлога држао као заробљенике. Готово две године трајала је преписка и покушаји да се ослободи породица Радослава Челника, али не знамо како се завршила ова прича.24

21 Н. Лемајић, Нав. дело, 256–257. 22 Споменица на прославу четиристогодишњице смрти Цара Јована Ненада, 30–31. 23 Душанка Динић-Кнежевић, Словенски живаљ у урбаним насељима средњовековне

јуж не Угарске, Зборник Матице српске за историју 37, Нови Сад 1988, 19–20. 24 Алекса Ивић, Споменици Срба у Угарској, Хрватској и Славонији током XVI и XVII

столећа, Нови Сад 1910, 15–17; исти, Историја Срба у Угарској од пада Смедерева до сеобе под Чарнојевићем, Загреб 1914, 79, фуснота 3; исти, Историја Срба у Војводини. Од нај-ста ријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703), Нови Сад 1929, 377, фус нота 105, Ивић цитира документ похрањен у бечком Државном архиву издат у Кремсу 27. октобра 1529. о поменутом поклону Челнику у виду Митровице и Крушедола (Nostri egregii Radazaw Chelnyk Rasciani, како је назван у овом документу, добија Митровицу и pos-sessionem portionarima Krussedol). Овај поклон, као што је горе поменуто, није имао никакву прак тичну вредност, јер су Сремом у том периоду управљали Турци. О Челниковој пре-

254

Због тога што није добио обећани посед, Челник је вероватно поново прешао на страну Запоље и уједно поново постао сарадник Турака. У лето 1532. године губернатор Угарске Лајош Грити сакупљао је војску за ратне операције против Фердинанда, а јавио му се и извесни дели-Радич. Ненад Лемајић сматра да се ради управо о Радославу Челнику. Вероватно због ранијег преласка Фердинанду, и уоп-ште мењања страна, Лајош Грити је наредио да се дотични Србин (Трачанин, како вели Сремац) дели-Радич обеси код Острогона.25

Радослав Челник је вероватно „војвода Рајко“ или „од Сријема Рајко“ из на-родне песме Рајко војвода и Маргита девојка. Песма је потекла, врло вероватно, баш из Срема, из Старог Сланкамена. Подвлачио је своје српство и посебно Срем, што ставља уз своје име, а тако му се, као што смо већ видели, обраћао и сам краљ Фердинанд.26 Ненад Лемајић Радосава Челника са правом описује као нај-угледнијег сремског првака у периоду непосредно после Мохачке битке.27 Он је тај углед несумњиво стекао ратничким квалитетима, стичући искуство и постајући прекаљени борац и војсковођа. Међу његове најзнаменитије војничке резултате спадају и борбе у време када је био војни заповедник велике српске војске у устан-ку цара Јована Ненада који је скоро годину дана потресао Угарску. У његове рат-не подухвате треба унети и низ борби у Срему, освајање Черевића, Баноштора и успо стављање власти Јована Ненада над северним подручјем Срема.

Део Срема је био у саставу територије којом је управљао цар Јован Ненад. Прве ратне операције војске коју су махом чинили људи из Срема одвијале су се управо на простору око реке Саве. У покрету Јована Ненада су учествовали људи поре-клом из Срема, као и они који су у њему живели до турског освајања. Сам пред-водник покрета цар Јован Ненад имао је амбицију да ослободи цео Срем, позивао је и претенденте на угарски трон да му у томе помогну. И после погибија Јована Црног неки његови сарадници, пре свега заповедник Радослав Челник, били су најтешње везани за подручје Срема. Покрет цара Јована Ненада је имао приличне везе са подручјем Срема, а тежње да се овај простор ослободи од Турака нису пре стале ни пропашћу покрета, већ су неки његови главари наставили борбу са истим циљевима.

писци и детаљније о описаним активностима после пропасти покрета цара Јована Ненада в. Б. Стојковски, Сарадници, 149–154.

25 Н. Лемајић, Нав. дело, 80, уп. и фусноту 160. после 27. априла 1532. нема више изве-шта ја о Челнику, а Ђорђе Сремац овај догађај ставља у лето исте године. То је Н. Лемајића још више уверило у то да су Радич и Радосав Челник иста особа и да је овај сремски српски војсковођа на овај начин завршио каријеру и живот. Ђ. Сремац, Нав. дело, 179. пише да је дели-Радич узнемиравао војнике краља Јована, а да је припадао немачкој странци.

26 Д. Ј. Поповић, Срби у Војводини 1, 149; исти, Војводина, 201; Н. Лемајић, Нав. дело, 176–177, где се могу наћи детаљнији подаци о идентификацији војводе Рајка са Радосла-вом Челником, као и стихови из народне песме који потврђују ову тезу. Сем њих и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, 387, фуснота 7. дели овај став налазећи, као и Поповић у цитираном делу, да је Рајко хипокористик од имена Радослав или Радосав.

27 Н. Лемајић, Нав. дело, 176.

255

BORIS STOJKOVSKI MA

SREM AND CZAR JOVAN NENAD MOVEMENTSummary

A subject matter of the paper is the Srem’s territory position within an uprising (movement) of czar Jovan Nenad. Th e czar Jovan Nenad movement that included South Hungary aft er a defeat at Mohač in 1526 had rather complex connections with the territory of Srem subsequently. Among the fi rst military operations was the occupation of Čerević and Banoštor in Srem. Th e basis of the army were the Serbs from Srem and other regions, as well. Th e power of the czar usurper extended to the North of Srem even, apart from Bačka region where the center of it was. Th e czar Jovan Nenad had the ambitions to liberate the entire region of Srem he used to call Srem’s island. Even aft er the fall of this movement some of the most eminent representatives and associates of Jovan Nenad were closely connected with Srem. Perhaps it was a residence of Jovan Dulić as well, who was a former emissary of czar Jovan. However, Radoslav Čelnik stayed in Srem the most. Th is former commanding offi cer of Jovan Nenad’s army who stayed in Srem considered himself its master and waged war with the Serbs, from the above mentioned region, on a side of both pretenders to the Hungarian crown.

257

Др ЂУРО ТОШИЋ UDC 327.341.7/.8”14”

ОСТОЈА ПАШТРОВИЋ(трагом једног контроверзног дипломате)

Сажетак: Од петорице синова Радослава Паштровића (Андрија, Николица, Алекса, Остоја и Радич), тројица посљедњих су се преселили из паштровићке об-ласти у Зети у требињски крај. Највише података у списима Дубровачког архи-ва сачувало се о претпосљедњем брату, Остоји Паштровићу. Своју дипломатску каријеру Остоја је започео код војводе Сандаља, наставио у служби босанског краља Твртка II и завршио на двору Радосава Павловића. У мисији овог посљедњег најчешће је боравио на турској Порти и у преговорима са султаном и турским везирима служио се лажима, митом и корупцијом, да би што више наудио Ду-бровчанима који су били у жестоком сукобу са Павловићем око Конавала. Зато ће – у координатама таквог његовог „осебујног“ понашања – на страницама које слиједе бити приказани Остојин „лик и дјело“, виђени, углавном, кроз „наочаре“ дубровачке диоптрије.

Кључе речи: Милорадовићи, Остоја, Конавле, Дубровник, Котор, султан, Пор-та.

У сукобу између великог босанског војводе Сандаља Хранића, с једне, и чувеног зетског главара Ђурђа II Балшића, с друге стране, синови Радослава Паштровића (Андрија, Николица, Алекса, Остоја и Радич) из истоимене (паштровићке) обла-сти су држали Косачину страну. Зато су се убрзо, крајем XIV вијека – пред страхом од одмазде Балшића – преселили у Котор, гдје су добили которско грађанство.1 Најоданији према Сандаљу био је – по годинама средњи – Алекса, који је извјесно вријеме провео у служби његовог кнеза у скрадинској тврђави.2 Када је, међутим,

1 И. Божић, Средњовековни Паштровићи, Историски часопис, IX–X, 1959, 153; Исти, Пе риод Балшића, Историја Црне Горе II/2, Титоград 1970, 67 и Н. Порчић, Један незапаже-ни податак о властелинској породици Паштровића, Мешовита грађ (Miscellanea), XXVII, 2006 – Прилог, 46.

2 „...egregio viro Alexio honorabili comite Scradonensi“. F. Šišić, Nekoliko isprava iz početka XV stoljeća, Rad JAZU, XXXIX, 1938, 310–312, br. 127, 14. X 1408.

258

Косача продао Млечанима Островицу и Скрадин 1410. године, Алекса се заједно са њим вратио из Далмације и населио у требињској области.3 Убрзо су му се при-дружили и двојица млађе браће: Остоја и Радич, од којих је о претпосљедњем Остоји остало највише података у списима Дубровачког архива. Зато ће „коло-ритном лику“ овог, по много чему, необичног и контроверзног Паштровића, бити посвећена посебна пажња и на страницама нашег кратког рада.

Од краја друге деценије XV вијека Остоја почиње све снажније да „испливава“ из дубоке анонимности и оставља препознатљив траг на богатом и разноврсном животном путу ове од скора требињске породице која је напустила старог патро-на Сандаља Хранића и прешла на страну великашке куће Павловића.4 Пратећи његове повремене доласке у Дубровник са браћом или без њих, и све учесталије ангажовање у преговорима око дубровачког стицања Конавала, Љубо Спарава-ло је за овог, дотад слабо познатог, Паштровића помишљао да би „могао бити домаћи у дубровачком залеђу“.5 Он је, као и нека друга требињска властела – по-пут Љубибратића и Кобиљачића – имао заиста своје људе у источном каменитом и шумовитом продужетку Поповог поља, Лугу.6 Уз ове, тамо је живјела и чуве-на породица Враничића, од којих су неки, као нпр. Брајко и Влатко Враничић, били „homines Ostoie Pastrovich“ на пространој лушкој висоравни.7 Као заслуж-не и људе од угледа, Дубровчани су два мјесеца прије него што је Алекса пре-дао војводи Сандаљу мјесто Бијелу крајем 1419, примили двојицу његове млађе браће – Остоју и Радича, са законитим насљедницима – за своје грађане, уз по-клон од 10 перпера за Остоју.8 Користећи се предностима стеченог грађанства, Остоја је потражио и добио владино одобрење да извезе 30 стари жита из града, што је, додуше, нешто касније било одобравано и његовим људима из Луга, иако нису имали статус дубровачких грађана.9 Као новоизабраним грађанима Дубро-вачни су, у случају потребе, обезбјеђивали браћи Паштровићима и боравак у гра-ду – наглашавајући да Радичу дају кућу за личне потребе и потребе његове по-родице на кратко вријеме „због страха од Турака“ (propter metum Th eucrorum)10, а Остоји, уз поклон од 60, дали и 30 перпера на име закупнине куће у којој је

3 D. Lovrenović, Ostrovica i Skradin u mletačko-ugarskim ratovima (1409–1420), Historijski zbor nik, XXXIX/1, 1986, 163–172.

4 М. Динић, Хумско-требињска властела, Београд 1967, 62–63.5 Љ. Спаравало, Бијела кнеза Алексе Паштровића, Историјски гласник, 1–2, 1981, 81.6 М. Динић, Нав. дело, 77.7 Historijski arhiv Dubrovnik (HAD): Lamenta de Foris (Lam. de For.) V fol. 36, 5. IV 1422;

fol. 60᾽, 1, 22. VI 1422; fol. 81᾽, 23. VIII 1422.8 HAD: Acta Consilium Minus (Cons. Min.) II fol. 90, 25. X 1419.9 HAD: Cons. Min. II fol. 72, 27. X 1419. И „hominibus Ostoie Pastrouich... de Lucha“ било

је одобрено „quod possint extrahere de Ragusio usque ad staria decem grani et ordei“. HAD: Cons. Min. II fol. 159᾽, 21. XI 1420.

10 HAD: Acta Consilium Rogatorum (Cons. Rog.) II fol. 98, 24. XI 1420.Упор. И. Божић, Дубровник и Турска у XIV и XV веку (Дубровник и Турска), Београд 1953,

47, нап. 144.

259

становао заједно са породицом.11 Остоја је, с друге стране, депоновао и неке своје драгоцјености (fruge) у Дубровнику, које је почетком фебруара 1422, уз владино одобрење, изнио из града.12 И Дубровчани су од својих нових грађана очекивали одређене услуге, те су им се због тога повремено, а Остоји чешће од Алексе и Радича, писмено обраћали.13 Но, с друге стране, Остоја није баш увијек својим свакидашњим понашањем оправдавао такво њихово повјерење. У једном те ис-том дану – 28. септембра 1421. године – против њега је пред дубровачким су-дом покренуто, ни мање ни више, но осам пријава, пошто је на ширем подручју Астареје – од Шумета преко Жупе Дубровачке па до Конавала – отео тамошњим сељацима читаво крдо говеда (10 волова, 8 крава, 3 јунице и 2 телади), стадо ова-ца (10 оваца са јагњадима), уз мноштво алатки, попут плугова, сјекира, мотика и другог.14 Занимљиво је да је то најчешће чинио у друштву свога синовца Радос-лава, вјероватно сина најстаријег од браће, Андрије, који је, у складу с породич-ном традицијом понављања имена, носио дједово име (Радослав) и могао бити у сличној животној доби као и стриц му Остоја, с обзиром на разлику у годинама између њега и Радослављевог оца Андрије.15 Као саучесник у овом нечасном послу стрица и синовца више пута се помиње и Добрушко Радоњић, један од Остојиних лојалних људи и поданика.16 Да су се становници Луга, живјећи од прављења дрве-ног угља и дрвених обручева за каце, због великог сиромаштва бавили крађом и друмским разбојништвом,17 потврђују и случајеви Остојиних људи Ивка Калчића, Радихне Витојевића и Илије и Прељуба Радосалића који су на пашњацима крали и одводили стоку Дубровчана.18 Други су опет, као Смиљ Мирковић и браћа Брајко

11 N. Jorga, Notes et extraits pour a l̓ histoire de croisades II (Notes et extraits II), Paris 1899, 191, 24. I 1421.

12 Исто, 207., 1. II 1424. Упор. Љ. Спаравало, Нав. дело, 81.13 HAD: Cons. Rog. II fol. 132, 7. VII 1420.14 HAD: Lam. de For. IV fol. 317, 28. IX 1421; fol. 318, 28. IX 1421; fol. 318᾽, 28. IX 1421;

fol. 319, 28. IX 1421; fol. 319᾽, 28. IX 1421; fol. 320, 28. IX 1421; fol. 321᾽, 28. IX 1421; fol. 335, 22, X 1421.

15 Колико нам се чини неувјерљивом претпоставка да је Десин Андријић (један од пе-торице Паштровића који су даривали земљишне посједе цркви Св. Николе у Праскави-ци (П. Шеровић, Повеља о оснивању манастира св. Николе у Праскавици и њени додаци, Историски часопис, V, 1954–1955, 325) – био син најстаријег од браће Андрије, толико нам изгледа прихватљивом могућност да је то био поменути Радослав (означаван као синовац Андријиног брата Остоје) који је, попут Николичиног сина Алексе (названог по имену оче-вог брата Алексе), вјероватно, као најстарији унук Радослава Паштровића, добио дједово име Радослав. Уз то као да нас увјерава и чињеница да је, поред Андрије, једини од четво-рице поменутих Паштровића, Николица, имао сина Алексу, док се за преосталу тројицу (Алексу, Остоју и Радича, пресељене у требињску област) у изворима не говори ништа о томе. Све и да су имали синове, они још увијек нису били дорасли да би се почетком 20-их година XV вијека могли бавити тако опасним послом каква је била пљачка.

16 HAD: Lam. de For. IV fol. 318᾽, 28. IX 1421; fol. 319, 28. IX 1421; fol. 319᾽, 28. IX 1421; fol. 321᾽, 28. IX 1421.

17 Ђ. Тошић, Требињска област у средњем вијеку, Београд 1998, 44.18 HAD: Lam. de For. IV fol. 18᾽, 4. III 1422; fol. 36, 5. IV 1422.

260

и Влатко Враничићи на брду Малаштици и у Лугу, покрај ријеке, пресретали „пут-нике намјернике“ и отимали им товаре робе које су односили собом.19

Пређимо сада полако са мрачне и туробне свакодневнице на поље нешто занимљивије дипломатске активности Остоје Паштровића, на којем такође није оставио Бог зна како „свијетле“ трагове свога дјеловања. Он је послије раскида са војводом Сандаљем и примања дубровачког грађанства (у октобру 1419), пре-шао у активну службу код Радосава Павловића. Већ у октобру 1420. Радосав је по-слао „своје срчане властеле и поклисаре свепочтенога мужа кр с̓тјанина Вла(т)ка Тумурл᾽ика и кнеза Остоју Паштр̓ ка у Дубровник“ који је требало да преговарају с овлашћеним представницима друге стране о измирењу међу њима и привољети Републику да посредује за мир између њиховог господара и војводе Сандаља.20 Пошто је између двију завађених страна (Сандаља и Радосава) ријешено питање имовинско-правних односа у Конавлима, свака од њих је почетком новембра исте године издала посебне документе којима је било санкционисано успостављено стање које је, поред постигнутог мира, подразумијевало и потврду „пол ̓жупе Ко-навли, коју нам даде војвода Сандал ,̓ а уз то нам потврди гра(д) Сокол“ који бијаше у области Конавала.21 За добро учињено у овим преговорима Павловићев савјетник и вјерни поузданик, крстјанин Влатко Тумурлић и кнез Остоја Паштровић бијаху награђени од дубровачке владе поклоном вриједним 50 перпера.22

Не зна се тачно колико дуго, али не превише, Остоја је остао у служби Павловића. Под непознатим околностима промијенио је „послодавца“ и почео да ради за потребе двора босанског краља Твртка II Твртковића. Овај га је 13. фе-бруара 1424. године слао „са вјеровним листом и признаницам“ у Дубровник да прими светодмитарски доходак.23 Да је Остоја још увијек добро „стајао“ у граду подно Срђа, свједочи и владин поклон од 50 перпера и одлука Великог вијећа да му се, поред овог, уручи и још један нови поклон у непознатом износу.24

19 HAD: Lam de. For. IV fol. 60’, 22. IV 1422; fol. 81’, 23. VIII 1422; fol. 359’, 24. XI 1421.20 N. Jorga, Notes et extraits II, 192, nap. 9, 20. X 1420.Упор. Р. Грујић, Конавли под разним господарима од XII до XV века, Споменик СКА,

LXVI, 1926, 27; A. Babić, Diplomatska služba o srednjovjekovnoj Bosni (Diplomatska služba), Sara-je vo 1972, 164; Љ. Спаравало, Нав. дело, 81 и P. Ćošković, Krstjanin Vlatko Tumurlić i njegovo doba (1403–1423) (Krstjanin Vlatko Tumurlić), Croatica christiana periodica, časopis Instituta za crkvenu povijest katoličkog Bogoslovskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, XIX, 35, 1995, 37.

21 Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I/1 (ССПП I/1), Београд 1929, 569, бр. 587, 3. XI 1420. Упор. P. Ćošković, Нав. дело, 38.

22 HAD: Cons. Min. II fol. 155, 7. XI 1420.23 Љ. Стојановић, ССПП I/1, 511, бр. 528, 23. II 1421; М. Пуцић, Споменици српски, књ.

III, Филозофски факултет, Катедра за историју српског народа у средњем веку, Београд 2007, 74–74, бр. 71, 13. II 1421. Упор. М. Динић, Дубровачки трибути, Глас СКА, CLXVIII, 1935, 35, нап. 74 и P. Anđelić, Srednjovjekovni gradovi u Neretvi, Glasnik Zemaljskog muzeja (GZM) u Sarajevu, 13 (1958) 192, nap. 70.

24 HAD: Cons. Rog. III fol. 208’, 16. III 1424; N. Jorga, Notes et extraits II, 222, nap. 1, 14. IV 1424; 16. IV 1424.

261

Из нејасних разлога извори су неко вријеме престали да казују о животу и дјеловању босанског кнеза, дубровачког грађанина и дипломате на двору Радоса-ва Павловића и босанског краља Твртка II Твртковића. Шта се дешавало са њим од тада па до момента када је – како однекуд сазнаје мљетски опат Мавро Ор-бин – Остоја као Павловићев емисар на турској Порти „много јада задао Дубров-чанима и својим Пераштанима приредио велику непријатност“.25 Што се тиче „јада“ које је „задао Дубровчанима“ они налазе потврду у бројним дубровачким изворима, а о „непријатностима“ својим Пераштанима, Орбин је морао побрка-ти са „непријатностима“ нанесеним својим Паштровићима, а не „Пераштанима“, са којима, колико нам је познато, није имао неке ближе везе.26 Слично Орбино-вом Краљевству Словена, овај „spiritus movens“ Радосављеве спољне политике се рђаво провео и у Дубровачкој хроници Јунија Рестића. Њему су тамо, свакако, уз поједине субјективне, и ко ће знати колико баш увијек реалне, оцјене дубровач-ког хроничара, приписивани и у пежоративном смислу изношени бројни епитети који у нормалним околностима не би пристајали ни уз име најобичнијег човјека а камоли уз име једног дипломате од угледа: почев од урођене брбљивости због које се није могао да заустави и када је говорио на рачун властите штете, већ би околишећи, несмотрено и неповезано, настављао о стварима које нису уопште биле предмет разговора. Да су му при томе лаж и злоба, корупција и мито били у првом плану, свједоче бројне исправе са фалсификованим садржајем и печатима доношене на преговоре. Због тога је чак, под пријетњом батинама, неријетко био одстрањиван са преговора на турском Дивану.27 Остаје отворено питање да ли су и колико такве карактерне особине дискредитовале или су, можда, и препоручи-вале једног успјешног дипломату тога доба?

На самом почетку конавоског рата Дубровчани су преко Радоја Вучића (Volzo) сазнали да је Радосав Павловић потајно послао Остоју Паштровића на Порту како би у спору с Дубровником придобио њене званичнике на своју страну. О том тајном поклисарству било је Мало вијеће обавијештено и са друге стране, да су везири саслушали Остоју и „замајавили“ га лажним обећањима док му нису измамили 3.000 дуката мита, а потом отворено казали да се Порта у тај спор не може и неће мијешати, јер је са угарским краљем (Жигмундом) у миру који не жели ничим помутити.28 Нешто више о овој Паштровићевој тајној мисији говори

25 М. Орбин, Краљевство Словена, Београд 2006, 89. И дубровачки хроничар Лукаревић (Copioso ristretto de gli Annali di Rausa libri quatro, Venetia 1605, 88) помиње Радосављевог посланика Остоју Пераштанина (Ostoia Perastino ambasiatori di Radoslau).

26 На више мјеста Орбиновог текста (89, 356–357, 518–519) избија на површину при-лично снажна историјска традиција о Перасту, вјероватно, настала на основу неког доц-нијег, нама непознатог, обзнањеног рукописа, са пуно легендарних и фантастичних еле-мената у себи, који су навели мљетског опата да помијеша Пераштане са Остојиним Паш тровићима.

27 Види наредну страну овога рада, уз напомену 32.28 HAD: Lettere e commissioni di Levante (Lett. di Lev.) VII fol. 145, 5. V 1430. Упор. Ć. Tru-

helka, Konavôski rat (1430–1432) (Konavôski rat), GZM, XXIX, 1917, 1918, 165; Poviest hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine, Sarajevo 1941, 478; И. Божић, Дубровник и Турска, 51 и Б. Храбак,

262

писмена порука босанског краља Твртка II Твртковића да овај на Порти „ровари“ против Дубровчана не би ли добио војску за освајање њиховог града. Дубровча-ни су, опет, са своје стране, тврдили да њихов „извор информација“ казује како Паштровић обилази њему наклоњене везире и Портине сараднике и наговара их да се обруше на краља и на Сандаља.29 Од свега тога на крају није било ништа, па је Радосављевом посланику преостала још једина нада да у повратку наврати код војводе Исхака који је у то доба сабирао војску да заједно с њим навали на Дубровчане, али га овај није хтио ни да прими на разговор.30 Пошто је угарски по-сланик Bichelieli (код Лукаревића презиме Бакић), који је имао мандат дубровачке владе да штити интересе њеног града, оклијевао путем, допринио је да Павловић има доста времена да преко Остоје „интригира“ против Дубровчана на Порти.31

Након што је њихов град постао штићеником Порте, султан је крајем но-вембра 1430. позвао дубровачке поклисаре да се суоче са заступником Радосава Павловића, Остојом. Послије изношења неправди учињених од стране Радоса-ва, Павловићев посланик је одмах ступио у одбрану свога господара и дрским ријечима прекинуо излагање дубровачког поклисара Лукаревића. Да би оставио убједљивији утисак, извадио је једну „са великом дволичношћу и лукавошћу“ (con grande falsita e tristicia) писану повељу у којој је стајало да његов господар није продао ни отуђио, већ само заложио Дубровчанима свој дио Конавала који му га нису хтјели вратити послије исплате дуга. Али овога пута „злоба и лаж“ нису надјачали „правду“, будући да су присутни дубровачки посланици у истом мо-менту примијетили да повеља није била писана руком Руска (Кристифоровића), секретара српске канцеларије у Дубровнику, већ фалсификована, а и печат је био кривотворен и потпуно различит од онога утиснутог на дубровачким повељама и писмима што их је донио собом турски поклисар Караџа, вративши се из Ду-бровника. Упоредивши ове са печатом на разматраној повељи сви су се везири увјерили да „ни слика ни писмо“ нису прави, већ да се ради о најобичнијем фал-сификату. Љут и повријеђен тиме да се са оваквим фалсификатом усудио доћи пред њега, султан је наредио „министру правде“ (ministro della giustizia) да се Остоја избатина, али је, захваљујући наклоности везира, прошао „без батина“, уз оштар прекор због оваквог понашања.32

Очито затечен и изгубљен због свега што му се дешавало, Остоја је „почео да трабуња“ против краља Босне, Сандаља и српског деспота који су непријатељи његовог господара који не признаје никог другог осим султана, чијег се „скута“ држи, док су остали непријатељи и савезници Дубровника, у којем краљ има кућу

Отимачина и хајдучија херцеговачке властеле, Земља Павловића, средњи вијек и период тур ске владавине, Бања Лука – Српско Сарајево 2003, 293.

29 Ć. Truhelka, Нав. дело, 165–166.30 HAD: Lett. di Lev. X fol. 160’, 18. VI 1430; N. Jorga, Notes et extraits II, 268, 18. VI 1430.

Упор. Ć. Truhelka, Нав. дело, 167; И. Божић, Нав. дело, 51.31 HAD: Lett. di Lev. VII fol. 189, 2. VIII 1430.32 J. Gondulae, Chronica Ragusina Junii Resti (Chronica Ragusina), Monumenta spectantia

Sla vorum meridionalium, Zagreb 1893, 242.

263

и 2.000 перпера годишње, а Сандаљ кућу и 500 перпера у години. Како је био „по природи брбљив“ (di natura loquace), Остоји је „излјетело из уста“ (usir di boca), против интереса његовог господара, да и Радосав има у Дубровнику кућу и 600 перпера годишње. Чувши за то, султан је упитао своје везире због чега Радосав има кућу и 600 перпера, при чему се Остоја, не чекајући одговор везира, лукаво умијешао у непредвиђени разговор, бјежећи од истине и прикривајући је ријечима изван контекста, почео да убјеђује саговорнике како треба склопити мир између Републике и Радосава, без обзира на све што се дешавало у прошлости.33 Није ли ово права „слика и прилика“ његовог господара Радосава којег су Дубровчани у вријеме најжешћих сукоба поредили са „змијом која трује и уједа сву Босну“, коме „реч не вреди од данас до сутра“, а лаж му је „средство које ће употребити кад год му затреба“.34 Дјелимично се слажемо са оцјеном Анте Бабића да је Остоја због свога понашања „навукао на себе омаловажавајући презир Дубровчана који нису бирали ријечи да овог дипломатског представника војводе Радосава прикажу у што ружнијим цртама“, али такви његови „поступци“ нису, ипак, могли проћи без озбиљне јавне опомене.35

Иако због тога често прекораван, омаловажаван и презрен, овај контро-верзни Павловићев дипломата није никада успио да се ослободи „страсти“ за фалсификовањем званичних докумената. Зато је и турски субаша Али-бег када је, по султановом налогу, дошао крајем јануара 1431. године у Дубровник најприје сравнио „четири инструмента“, што их је Остоја направио у Адријанопољу, с дру-гим исправама које је Павловић издао у част продаје Конавала и с лакоћом ут-врдио да се ради о фалсификатима. За вријеме Алибеговог боравка у Дубровнику појавили су се двојица Павловићевих посланика, Остоја Паштровић и Будисав Богавчић, којима су се придружили Стефан Bileck, краљев посланик, и Прибислав Похвалић, Сандаљев посланик. Субаши је одмах постало јасно да су Остоја и Бу-дисав били упознати с тим да су примјерци исправе, приказивани пред султаном, били фиктивни. Остоја је „са навикнутом слободном брбљивошћу“ (con la sua solita franca loquacitа) покушао, као и обично, да доминира и радом овог мини „са-мита“ босанских дипломата, истичући да се не мора, нити је потребно, више гово-рити о отуђивању Конавала од Радосава трајно, али се мора прошлост смјестити у заборав и разговарати о чврстом и стабилном миру, са праведно утемељеним уговором са обје стране, који ће као такав опстати када се сложе да једна страна нема штету, нити нелагоду, а друга цијелу корист, већ да се успостави истинско и вјечно пријатељство између њих. Када се, међутим, поставило питање „штета и трошкова“ (danni e spesa) насталих у рату, у вриједности од 60.000 дуката, Остоја је „кукумавчио“ како је његов господар „сиромашан“ и да нема никаквог званич-ног упутства о томе, те ће морати да оде Радосаву како би се посавјетовао с њим о тој ствари, а његов друг Будислав ће остати за то вријеме у Дубровнику. Остоја

33 Исто, 243. 34 В. Ћоровић, Како је војвода Радосав Павловић продавао Дубровчанима Конавље, Го-

диш њица Николе Чупића, XXXVI, 1927, 75.35 A. Babić, Diplomatska služba, 164.

264

је отпутовао према Требињу и прије него што је учинио једва дан хода, у граду су се појавила два писма (due lettere) у форми како су била писана од Радосава, која се због „краткоће времена“ (brevità del tempo), показаше да су фалсфикати, с об-зиром да Радосав у једном те истом дану није никако могао сазнати читаву ствар и издати наређење да се напишу. Једно од писама било је адресирано на субашу, а друго на Будислава, друга Остојиног. Оба писма су садржала наводни Павловићев „налог“ да се, пошто Република не жели мир какав је био прије рата и свако остаје чврсто при своме ставу, поменути Будислав врати из Дубровника, послије чега се придружио Остоји у Требињу, што није прошло без озбиљне замјерке турског емисара Али-бега.36

Да је Остоја користио сваку прилику да ствари окрене у своју корист, показује и случај дубровачког поклисара Лукаревића који је с јесени 1431. у вријеме предвиђене аудијенције на Порти био опхрван неком болешћу, што је вјешто ис-користио приспјели Паштровић да се у његовом одсуству погађа (negoziare) са турским властима „на свој начин“ (a modo suo).37 Када је опорављени дубровач-ки посланик био примљен од Мехмеда, једног од најутицајнијих турских везира, овај му је саопштио да га је Остоја предухитрио и већ обећао султану више од оног што му је нудила Лукаревићева влада, тачније дао му је 15.000 дуката, колико је обећао и везирима. Зато је овај турски званичник убјеђивао приспјелог посла-ника, као и његовог колегу Гучетића у претходном посланству, да пристану на предвиђени трошак од 60.000 дуката, ако жели добар исход у поменутом послу.38 Прагматични Дубровчани су, међутим, свему томе придавали мањи значај од њиховог посланика, у увјерењу да ће из овог спора изаћи као побједник онај који плати више. Зато су преко Лукаревића поручивали турској влади да Остоја „може нудити новац“ (poter promettere denari) колико му драго, али Радосав не може ни-кад „сабрати заједно толику суму“ (assieme tanta quantita) колико јој је понудила њихова влада и, с друге стране, да ће Турци имати више користи од трибута од 500 дуката, обећаног од Републике, у годишњој исплати, него ли од новца плати-вог одмах.39 Петру или Пјерку (Лукаревићу) – како га је звао султан – није било суђено да овај посао приведе крају и да се врати кући, у чему га је претекла смрт у Адријанопољу, гдје су му грчки и остали хришћански поклисари приредили вели-чанствен спровод и сахранили га у адријанопољској цркви дубровачке колоније св. Марије, при чему се не зна да ли је сахрани присуствовао и Остоја Паштровић уколико се још увијек налазио тамо.40 Исто тако није нам познато шта је било са њим ни онда када је, према мировном уговору, уређена граница и успостављени

36 N. Jorga, Notes et extraits II, 293, 2. II 1431; J. Gondulae, Chronica Ragusina, 244–245; Ć. Truhelka, Konavôski rat, 189 и E. Kurtović, Veliki vojvoda bosanski Sandalj Hranić Kosača, Sara-jevo 2009, 303, nap. 1075.

37 J. Gondulae, Нав. дело, 250. 38 N. Jorga, Нав. дело, 295–297, 9. X 1431. Упор. J. Gondulae, Нав. дело, 250.39 N. Jorga, Нав. дело, 296, 9. II 1431. Упор. J. Gondulae, Нав. дело, 251.40 Вијест о његовој смрти доспјела је крајем новембра 1431. године у Дубровник и одат-

ле упућена Сандаљу. HAD: Cons. Rog. V fol. 45, 29. XI 1431.

265

нормални односи између Радосава и Републике, пошто му се губи сваки траг у писаним изворима. Није ли могао бити уврштен у листу оних „злих људи“ на које је војвода у својој повељи о успостављању мира стављао одговорност једног очито неправедног рата и које је сада – пошто покушај није успио – требало уклонити из јавног живота да би се некако у спољном свијету сачувала част Остојиног го-сподара Радосава Павловића.41 Све су то ствари које, ипак, спадају у домен пуких нагађања, којима се овдје не бисмо хтјели бавити већ бисмо их радије оставили контроверзном Павловићевом дипломати да их понесе у вјечност заборава.

41 F. Miklošić, Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae, Bosnae Ragusii, Vienne 1858, 370, br. CCCXIV, 25. X 1431. Упор. A. Babić, Нав. дело, 165.

266

ĐURO TOŠIĆ Ph. D

OSTOJA PAŠTROVIĆ(Following a trail of a controversial diplomat)

Summary

Having moved from Paštrović’s region in Zeta to the territory of a medieval tribal state of Trebinje together with the two out of fi ve of his brothers, Ostoja Paštrović frequently entered the diplomatic services of the Bosnian governor Sandalj Hranić, king Tvrtko II Tvrtković and the prince Radosav Pavlović. He stayed at the court of the latter one the longest. Th e prince Radosav Pavlović sent Ostoja Paštrović to the Sublime Porte almost regularly. He wanted him to convince the sultan and the Turkish viziers that his lord (Pavlović) did not sell but, on behalf of his debt, just pledged Konavle to people of Dubrovnik. However, aft er he redeemed the above mentioned debt they did not want to return Konavle back to him again. Defending the above mentioned, completely groundless and unsupported assertion Paštrović did not cease to present false allegations, off er illicit commission and corruption, in order to persuade the Turks to a joint military intervention against Radosav. However, as it usually occurs, it seems that the ungrateful senior blacklisted him along with “those evil men” to whom he used to “impute” the liability for an obviously unjust war. He wanted to get himself out of the above mentioned war trying to present himself as “a man of honour” to the outside world.

267

Др ЂУРА ХАРДИ UDC 323.27(497.113 Novi Sad)”1848/49”

О ГЕНЕРАЛУ КОЈИ ЈЕ 1849. ГОДИНЕ БОМБАРДОВАО НОВИ САД

Сажетак: Аутор прилога демантује закључак појединих историографа Новог Сада да је заповедник Петроварадинске тврђаве 1849. године Павле (Пал) Киш био унијатске вероисповести и могуће Русин. На основу сазнања о Кишовом по-реклу неприхватљиво је и објашњење због чега су гркокатоличка црква и парохија у Новом Саду биле међу ретким јавним грађевинама које су остале неоштећене у катастрофалном бомбардовању града до кога је дошло у Револуцији, 12. јуна 1849. године.

Кључне речи: Нови Сад, Револуција 1848–1849, Павле Киш, Новосадска грко-католичка парохија.

Огромна улога и значај Новог Сада и његове грађанске елите у српском народ-ном покрету у Револуцији 1848–1849. године данас су општеприхваћена чињеница у историографији. У тим славним и преломним временима за пробуђене наро-де Хабзбуршке монархије, Нови Сад је 12. јуна 1849. године, међутим, преживео један од најтрагичнијих дана у својој историји.1

У лето 1848. године на југу Угарске револуција се претворила у крвави мађар-ско-српски грађански рат од којег је изгледа највише користи на крају имала

1 Међу уваженим историчарима можда и најмеродавнији ауторитет за горе речену оцену је академик Славко Гавриловић, без сумње највећи стручњак за српски народни по крет у Револуцији 1848–1849. године, као и прошлост српског народа у Хабзбуршкој монар хији. Будући да сам имао част да будем његов студент и слушалац незаборавних пре давања о „1848-ој“, усудићу се да овим скромним прилогом искажем поштовање према свом преминулом професору, великом српском историку. Уп: S. Gavrilović, Srbi u Revoluciji 1848–1849, Istraživanja, knjiga 5, Novi Sad 1976, 244–245; С. Гавриловић, Срби у Хабзбуршкој монархији од краја XVIII до средине XIX века, Историја српског народа, V/2, Београд 1981, 45–106; такође: Ч. Попов, Славко Гавриловић – историчар Срба у Хабзбуршкој монархији, О историји и историчарима, Сремски Карловци – Нови Сад 1999, 209–212; В. Гавриловић, Биб лиографија радова академика Славка Гавриловића у част осамдесет година живота, САНУ, Библиографије књига V, Београд 2006.

268

Аустрија, односно Беч и његови владајући кругови. Мада су му Сремски Карлов-ци и Шајкашка – два снажна упоришта српског покрета – стајали на дохват руке, Нови Сад је од првих дана сукоба био талац Петроварадинске тврђаве, чији je гарнизон остаo верaн мађарској влади. Даљи ток догађаја у вези с катастрофом која је 12. јуна 1849. године задесила Нови Сад више-мање је познат. У најкраћем, у последњој фази рата, када је ослободилачка царска „јужна армија“ бана Јелачића ушла у град (11. јуна) и неуспешно покушала да освоји варадински мостобран, с Петроварадинске тврђаве, из њених 200 топова, била је отворена артиљеријска ва-тра која је Нови Сад немилосрдно претворила у рушевине и згариште. Јелачић је издао наредбу за повлачење своје војске. Завладали су хаос, бежанија и безвлашће. Град и његови људи и добра или, боље рећи, оно што је од њих остало непосред-но након бомбардовања, били су препуштени на милост и немилост разуларе-ним војницима, пљачкашким бандама и паликућама. Материјално уништење града било је страшно: од некадашњих 2812 зграда у месту, остало је поштеђено само њих 808. Уништење људских живота, до пре револуције релативно добрих међунационалних односа и културне баштине било је још поразније и вероватно неизрачунљиво.2

Тај 12. јун 1849. године остао је црним словима записан у историји Новог Сада; дан катастрофе коју туристички водичи и „зналци“ локалне историје, с пра вом, у духу наравоученија о универзалној моћи поновног уздизања из пепела civitatem et cives eius неизаобилазно препричавају својој публици. Више пута и сам сам био у прилици да слушам повест о новосадској 1849. години, поготово када је реч била о најстаријим грађевинама места. По њима, данас у ред најстаријих новосадских зграда спада гркокатоличка црква посвећена светом Петру и Павлу и њен парохијални дом, захваљујући околности да је трагичног 12. јуна заповедник Петроварадина био Павле Киш. Наиме, „генерал“ Киш је наводно био унијат (тј. гркокатолик) и Русин. Када је издао наредбу за бомбардовање града, због своје верске припадности наводно је наложио да се поштеди унијатска црква која је ис-том послужила као артиљеријски оријентир приликом уништавања града. Будући да појединац, па ни историчар, не може да бира националност и веру у којој ће се родити, нисам био поносан што је један мој тобожњи сународник на такав на-

2 М. Ердујхељи, Историја Новог Сада, Нови Сад 1894, (репринт издање 2002, Ветер-ник), 341–345; В. Стајић, Грађа за политичку историју Новог Сада, Нови Сад 1951, 276–293; Д. Поповић, Војвођански градови у Буни, Зборник МС за друштвене науке, 8, 1954 (заврше-так чланка чији је први део публикован у бр. 6, 1954), 29–32; Gavrilović, Srbi u Revoluciji, 283; Ј. Тим, Бан Јелачић заузима Нови Сад 12. јуна 1849, Споменица града Новог Сада, Сремски Карловци 1933, 235–236; Од мемоарске грађе: Успомене генерала Ђорђа Стратимировића, Беч – Загреб – Лајпциг, 1913, 48–49; S. Gavrilović, Uspomene Lorenca Majera o zbivanjima u Petro varadinu i njegovoj okolini 1848–1849. godine, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, XIV/1, Novi Sad 1971, 63, 65; S. Gavrilović, Borbe oko Petrovaradinske tvrđave 1848–1849. godine, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, XV/1, Нови Сад 1972, 38; Живот Дра Јована Суботића (автобиографија), Други део: Пролеће, Нови Сад 1902, 132–133; Т. Милитар, Сећања на Буну, (приредио Ђ. Србуловић), Свеске за историју Новог Сада, 9, 1998, 12–16.

269

чин „задужио“ Нови Сад. Ипак, како бих проверио ову повест, окренуо сам се ка историографији.

У својим знаменитим књигама грађе за историју Новог Сада, податак о по-реклу Павла Киша доноси новосадски историчар Васа Стајић. Код описа непо-средних збивања пре 12. јуна 1849. године, он бележи да је команда над тврђавом била поверена Палу Кишу, „ваљда Русину, унијату“ који је имао да брани Петро-варадин од бана Јелачића.3 Идући по свему судећи Стајићевим трагом и трагом његовог извора, и Ђорђе М. Србуловић у својој Краткој историји Новог Сада, код описа новосадских нација констатује да 1849. године једино русински храм није значајније пострадао. „Разлог за то је чињеница да човек који је наредио бом-бардовање града припадао унијатској цркви, те је желео да поштеди ’своју’ бого-мољу.“4 Идентичaн податак јавља се и у другим (популарним) публикацијама, као на пример у Водичу кроз Нови Сад и околину, Милорада Грујића.5

Насупрот томе, за тему овог рада занимљиве податке доноси Золтан Калапиш у чланку посвећеном Павлу Кишу објављеном на страницама Енциклопедије Но-вог Сада. По њему, Павле Киш (Kiss Pál) (1809–1867) је потицао из имућне пле-мићке породице македонског порекла. У време Револуције 1848–1849. био је ге-нерал мађарске револуционарне војске. За команданта Петроварадинске тврђаве постављен је 5. јуна 1849. године. Калапиш, који се приликом писања одреднице без сумње служио и извесном литературом на мађарском језику, упутио ме је на не-заобилазни следећи корак у истраживању – на преглед мађарске историографије.6 Резултат наравно није изостао. Наиме, било је мало вероватно да је Кишева био-графија мађарским историчарима остала непозната, ако не због бомбардовања Новог Сада, а оно због чињенице да је Киш Петроварадин предао царској војсци тек 7. септембра 1849. године, скоро месец дана после капитулације главнине по-ражене мађарске војске код Вилагоша (13. августа). Уз Комарно (Комаром) чији је гарнизон под заповедништвом генерала Клапке капитулирао почетком октобра, биле су то две последње неосвојиве тачке мађарског покрета у револуцији.7

По мом сазнању најмање два рада исцрпно говоре о Павлу Кишу. У моно-графији Габора Боне посвећеној генералима и заповедницима мађарскe револуције 1848–1849. године место је очекивано припало и Палу, тј. Павлу Кишу.8 Аутор другог чланка посвећеног овој личности је Изабела Пап, истраживач који се бави

3 Стајић, Грађа за политичку историју Новог Сада, 276–277; Уп: В. Стајић, Нови Сад, његов магистрат и културна прегнућа новосадских Срба, Споменица града Новог Сада, Сремски Карловци 1933, 72.

4 Ђ. М. Србуловић, Кратка историја Новог Сада, Нови Сад 2000, 69; Уп. страну 104.5 (M. Grujuć), Vodič kroz Novi Sad i okolinu, Novi Sad 2004, 115.6 З. Калапиш, Киш Павле, Енциклопедија Новог Сада, свеска 11, Нови Сад 1998, 106; o

Ки шовој војничкој биографији 1848–1849. године исти аутор пише у: Z. Kalapis, „Negyveny-nyolcnak nagy idejében”, Bácskaiaak és bánátiak a szabadságharcban, Újvidék 1998, 138–142.

7 M. Horvát, Magyarország függetlenségi harcának története 1848-ban és 1849-ben, Pest 1872, III, 465–475; 1848–1849 a szabadságharc és a forradalom története, Budapest 1996, 180–181, 408–409.

8 G. Bona, Tábornokok és törzstisztek a szabadságharcban 1848–49, Budapest 1987, 199–200.

270

Грцима у Мађарској.9 Оно што нас овом приликом посебно интересује, по изла гању ових истраживача гласи: Павле Киш је рођен 1809. године у Диосегу у Бихарској жупанији. Био је богат поседник племићког порекла, отац му је уз то био и трго-вац. Мађар, македонско-румунског порекла (Цинцар !? – Ђ. Х.), по вероисповести православни, тј. припадник „грчке несједињене вере“. Ако прихватимо ове по-датке као тачне, у шта немамо разлога да не верујемо, можемо закључити да Пал Киш није био ни Русин ни унијат, већ да је пореклом изгледа припадао управо оном етничком слоју који је у XIX веку имао и знатног удела у развоју Новог Сада и формирању његовог грађанског друштва. Коначно, још један прилог разјашњењу питања војног чина заповедника који је разорио Нови Сад. Киш јесте био профе-сионални војник и официр, али не и генерал у тренутку када је као командант Петроварадинске тврђаве наредио да се град уништи.10 Завршио је Дебрецински колегијум. Од 1829. године служио је као потпоручник у царској војсци. Након избијања револуције био је један од организатора мађарске националне гарде. Ис-тиче се у ратним операцијама вођеним у јужној Угарској (Војводини) и напредује у војној хијерархији. Мајорски чин стекао је 6. септембра 1848. године, а 7. априла 1849. био је већ пуковник. За генерала је унапређен након бомбардовања града и одбијања напада Јелачићеве војске – 19. јуна 1849. године.11

Али где јe корен погрешне представе о Павлу Кишу? Озбиљан историчар Васа Стајић је закључке изводио на основу извора и, срећом по нас, своје исписе из Архива новосадског Магистрата је публиковао. У свом чланку у Споменици града Новог Сада из 1933. године он је, расправљајући о узроцима бомбардовања, навео кратку белешку проте Павла Стаматовића, учесника и сведока Буне, о команданту тврђаве Кишу, која је у себи садржала одговор на питање које нас интересује.12 Исти извор, али сада скоро у целини, публиковао је Васа Стајић 1947. године у првој књизи Грађе за културну историју града Новог Сада. Наиме, код описа при лика код Русина у Новом Саду током и након 1848–1849. године он доноси занимљиву молбу новосадског православног проте Павла Стаматовића упућену 18. новембра 1849. године Магистрату.13 У њој је Стаматовић од градске власти тражио зграду унијатске парохије за потребе православне конзисторије „у име свију они ратобораца и вјерни царски православне цркве поданика који су цјело своје имање и толику браћу на смрт жртвовали за спасеније пресвјетлог Дома Аустријског.“ Своју молбу Стаматовић поткрепљује аргументом да је унијатска

9 I. Papp, Kiss Pál honvédtábornok 1809–1867, Zounuk 13/1998, 59–116.10 Још су савременици попут Лоренца Мајера држали да је Киш као генерал преузео

заповедништво над Петроварадинском тврђавом. Gavrilović, Uspomene Lorenca Majera, 59; Уп: Поповић, Војвођански градови у Буни, 29.

11 Bona, Tábornokok, 200.12 В. Стајић, Нови Сад, његов магистрат и културна прегнућа новосадских Срба, 72.13 Биографију проте Павла Стаматовића (1805–1864), српског писца, историчара, поли-

тичара, учесника српског покрета 1848–1849, иначе издавача алманаха Србска пчела, јед но време и уредника Летописа, доноси: В. Стајић, Новосадске биографије из Архива новосад-ског магистрата, свеска пета, Нови Сад 1940, 66–72; (Б. Петровић – Ж. Милисавац), Но ви Сад, Матица српска 1987, 225.

271

„царско-парохијална кућа“ остала сачувана, а резиденција православног еписко-пата овдашњег с црквама изгорела иако, напомиње даље, „обшти је глас и да су овдашњи суграђaни наши Унијати здраво несрећу нашу подпомагали и да је бун-товнички командант у Варадину Киш као унијат цркве православне разорити или попалити дао онда када је једну само унијатску цркву са парохијалним домом без најмањег вреда у цјелости сачувати умео.“14 На молбу је из Магистрата, како се види из каснијих докумената, стигао позитиван одговор.15

Очигледно да је ово обраћање проте Павла Стаматовића било главни извор за податак о Кишeвој вероисповести и разлозима због којих су унијатска парохијална зграда и црква остале сачуване у бомбардовању. Вест коју наша историографија даље није проверавала. Ипак, у својој Историји Русина у Јужној Угарској, Јанко Рамач је доста логично приметио да главно питање није у Кишeвој вероиспове-сти, већ да ли је наредба – да се све цркве и грађевине у граду бомбардују, а при томе једино гркокатоличка сачува – уопште могла бити спроведена у дело с обзи-ром на удаљеност и ондашње техничке могућности артиљерије.16 С друге стране, чини ми се да главни извор, литерарном перу вичан Павле Стаматовић, није био најискренији приликом изношења појединих података у својој молби, али да су му они у новонасталим приликама послужили као оправдање за „потраживање“ зграда унијатске цркве.

Наиме, за време бомбардовања Русини и њихова црквена општина у Новом Саду претрпели су огромну штету и у том погледу нису се разликовали од других својих суграђана. Русинска заједница у Новом Саду је и пре 12. јуна 1849. године била скромна и малобројна. Русинско присуство у граду најлепше је ваљда било манифестовано управо захваљујући њиховом, уз доста напора подигнутом, хра-му и парохијској кући. Од оснивања русинске црквене општине 1780. године, на њеном челу увек је био учени свештеник пореклом Србин, унијат из Жумберка, који је своје вернике успешно могао да заступа пред Магистратом. Овдашњи Ру-сини у град су стизали из две своје бачке општине, Крстура и Куцуре. Махом су се регрутовали од оног слоја људи који у тим местима нису имали земље. Стога и не чуди да су овде обављали најтеже послове – надничара, кириџија, слуга – и у социјалном погледу били на маргини друштвеног живота.17 То је потврђивала и њихова малобројност. Године 1802. гркокатоличка парохија у Новом Саду бројала је 47 фамилија (кућа) са 212 душа. Поред њих у граду је било још најмање 56 слушкиња и слуга русинске народности. С Петроварадином и сремском околином црква је имала 371 душу.18 Године 1810. парохија је рачунала на своја 223 члана.19

14 Наведено према: В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, Нови Сад 1947, 216–217.

15 Исто, 217.16 Я. Рамач, Руснаци у южней Угорскей (1745–1918), Нови Сад 2007, 280. 17 Ердујхељи, Историја Новог Сада, 233–235. 18 S. Gavrilović, Rusini u Bačkoj i Sremu od sredine XVIII do sredine XIX veka, Godišnjak

Dru štva istoričаra Vojvodine, 1977, 153–215; М. Жирош, Бачванско-сримски Руснаци дома и у швеце 1745–2001, I, Нови Сад 1997, 250–252

19 Дю. Павич, Русини у Новим Саду, Руски календар, 1929, 16.

272

Управо на основу претходних података о (мало)бројности и њиховом социјалном стању, помало су неуверљиве Стаматовићеве наводне вести да су унијати (1–2% становништва), у граду који је уочи Буне бројао преко 20.000 становника, играли активну улогу током збивања 1848–1849. године и то на страни противној Срби-ма и цару. Насупрот томе, њихово свештенство, тј. елита, за разлику од угледних представника неких других заједница, није се уочи бомбардовања склонило у Пе-троварадин.

За то време два главна русинска места, Крстур и Куцура, по казивању каснијих наративних извора, држала су се неутрално према зараћеним мађарским и цар-ским војскама и срећно су избегли страдање народа, те су ваљда у томе могли бити узор осталим сународницима у Бачкој.20 Русинско опредељење у Буни можда илуструје и народно предање по којем је руски цар поручио аустријском да пази на његова два снопа у Бачкој (мисли се на Крстур и Куцуру) да им се шта зло не деси... и тако народ преброди тешка времена.21 Ваља ипак додати да је међу истак-нутим појединцима код бачких Русина било и оних који су као официри присту-пили мађарској револуцији, али и оних који су изгледа узели учешћа на Мајској скупштини у Карловцима.22

Васа Стајић пише да је у Буни Русина скоро нестало у Новом Саду. То пот-креп љује податком из пописа 1850. године, где их је забележено само 11; „једна или две фамилије“.23 И док су се верници 12. јуна највероватније спасили бек-ством из града, њиховог пароха и дијака задесила је трагична судбина. На сам дан бомбардовања руља насилника опљачкала је русинску цркву и парохију. Два дана касније, опет су се појавили разбојници, потакнути дојавом звонара да парох скрива велику количину новца. Разбешњени што нису нашли плен, спалили су парохијски архив, црквеног појца Абодича убили, а пароха Гаврила Бојића тешко испребијали и порањавали. Несрећник је пренесен у болницу у Сремске Карловце где је 19. јуна издахнуо.24

Након ових трагичних збивања у Новом Саду скоро да није остало Русина ни њиховог гркокатоличког свештенства. Њихова парохијска зграда и црква, мада опустошени и оскрнављени, ипак су преживели разарање града. У међувремену

20 [Павелъ Вукичь, Хисторїя фары Коцурскеи] приредио: М. М. Цап, Церква и школа у Коцуре, Н. Сад 1996, 92; Г. Костельник, Liber memorabilium Грекокатолїцкей парохиї бачке-рестурскей, пририхтал за публикованє Я. Рамач, Н. Сад 1998, 42.

21 Ф. Лабош, История Русинох Бачкей, Сриму и Славониї 1745–1918, Вуковар 1979, 232.22 О Русинима у Револуцији 1848–1849: Рамач, Руснаци у южней Угорскей, 273–284;

Познато је да је образовани бележник Габор Гвожджак из Крстура био учесник мађарске револуције и стекао чин оберлајтанта. На другој страни, Андриј Лабош, не наводећи извор, доноси податак да су на Мајској скупштини били заступљени и Русини, али нажалост нису остала сачувана њихова имена. Уп: М. Жирош, Три фондациї Ґабра Ґвожджака, Шветлосц, 1982, 409, 421; Лабош, История Русинох, 231.

23 Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, 216; Исти, Грађа за политичку исто-рију Новог Сада, 23.

24 Р. Миз, Священїки Осєцкого викарията, I, Н. Сад 1993, 53; Дю. Павич, Русини у Но-вим Саду, 16.

273

у напуштену гркокатоличку парохију и цркву уселили су се православни свеште-ници и ту вршили своја богослужења, о чему је куцурски гркокатолички парох Георгиј Шовш 6. новембра 1849. године известио свог епископа у Крижевцима.25 У светлу ових околности можда би требало гледати на Стаматовићеву молбу упућену 18. новембра градском Магистрату. Сасвим је могуће да је управо због потраживања унијатског парохијалног дома и настала „вест“ о томе да је заповед-ник тврђаве Киш био унијат и да је дао да се све православне цркве поруше, а само „његова“ сачува од разарања. Коначно, опаска да су унијатска црква са паро хијалним домом били без најмање вредности свакако да није била тачна. У најмању руку, у порушеном граду сачувана зграда простране русинске парохије ипак је имала практичну вредност. Један од три усељена православна свештеника у њој био је управо парох Стаматовић.26

Било како било, живот је текао даље, а људи различитих вероисповести у несрећи су морали помагати једни друге. У децембру 1849. године у Нови Сад је стигао нови гркокатолички парох Георгије Смичиклас. Под кровом своје парохије он је још пола године становао заједно с православном „браћом“. Тек у јуну 1850. године, на интервенцију крижевачког унијатског владике Гаврила Смичикласа Магистрат је донео решење да „гости“ пронађу нови конак. Одлука је по свему судећи била испоштована. 27

Што се тиче генерала Павла Киша, познато је да је након предаје Петровара-динске тврђаве, царском одлуком 7. новембра 1849. године био помилован. Све до своје смрти (1867) живео је на својим поседима у Тисаершу (Tiszaörs) и Тисафи-реду (Tiszafüred) где се бавио економијом.28 Захваљујућу његовој артиљерији или пре ратној срећи, новосадска унијатска парохијска зграда и црква Светог Петра и Павла подигнуте 1820. године неоштећене су преживеле трагично дванаестојунско бомбардовање града. Све до данашњих дана још увек се успешно одупиру ратним заповедницима и урбанистима. За историчаре архитектуре ове грађевине спадају у ред малобројних преосталих споменика старог Новог Сада какав је постојао пре 1849. године, града који је био жртва једног рата и једне револуције.29

25 Рамач, Руснаци у южней Угорскей, 280.26 Презимена православних пароха – Андровића, Захарића и Стаматовића – сачувана

су у писму гркокатоличког куцурског пароха Георгија Шовша упућеном крижевачком уни јатском владици. Шовш је визитирао русинску новосадску парохију 4. новембра 1849. године и о томе као и о приликама у граду саставио детаљан извештај. Податке и изво-де садр жане у писму доноси: Р. Миз, Једно сведочанство о бомбардовању 1849, Свеске за историју Новог Сада, 5, 1994, 61. Уп: Рамач, Руснаци у южней Угорскей, 280.

27 Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, 217–218; Павич, Русини у Новим Саду, 17.

28 Ердујхељи, Историја Новог Сада, 343; Поповић, Војвођански градови у Буни, 32; Bona, Tábornokok, 200.

29 Р. Миз, Како су Русини подигли цркву, Свеске за историју Новог Сада, 6, 1994, 84–85; (Петровић – Милисавац), Нови Сад, 116–117.

274

ĐURA HARDI Ph. D

UPON A GENERAL THET BOMBED NOVI SAD IN 1849Summary

Aft er having an insight into a contemporary Hungarian historiography the author of the paper denies the following conclusion of certain historiographers from Novi Sad that Pavle Kiš (Pal) Kiš, a commander of the Petrovaradin fortress in 1849, was a Uniate and possibly a Ruthenian. Pavle Kiš (Kiss Pál) (1809–1867) came from a wealthy aristocratic family of Macedonian-Rumanian origin and was a member of an Orthodox church according to his religious affi liation. On the strength of the acquired knowledge upon Pál Kiss’ origin an explanation why a Uniate church and its parish in Novi Sad were among the rare public buildings that remained undamaged during a disastrous bombardment of the city that occured on 12th June, 1849, during the time of the Revolution, is also unacceptable. Th ere is a possibility that the source of the above mentioned news should be looked for within the application of Pavle Stamatović referred to the Borough Council of Novi Sad on 18th November, 1849. In the above mentioned application an abandoned, however, in the previously mentioned bombardment an undamaged Uniate parochial building was requested for the purpose of an Orthodox consistory.

275

Академик БОГУМИЛ ХРАБАК UDC 621.339.1(497)”13/17“

БОСАНСКИ И БАНАТСКИ БАКАРУ ТРГОВАЧКОМ ПРОМЕТУ XIV–XVIII ВЕКА

Сажетак: Бакар је у старијој прошлости имао широку примену у свакодневном животу. У Босни је вађен и топљен у Крешеву и у Остружници (крај Хвојнице). Босански бакар је извожен пре (1311) других производа рударства у Венецију. Зачуђују велике количине бакра у извозу. Извесно оживљавање рудопње наступи-ло је 30-их година XV века а знатно веће 70-их година, уз врло високе цене. Као и код других метала у Босни, производња је замрла око 1520. године. Босанци су извозили свој бакар уз угарски (словачки) преко Сења, а отпремали су и бакар из Рудника (под Штурцем) и из Мајданпека (после 1559). Велики промет бакром настао је тек са уласком у трговину банатског бакра. Турци су отворили рудник у Молдави (1559) а затим је прорадио велики мајдан у Оравици, касније повезан са радом рудника у Мајданпеку. Тај бакар су преко Дубровника и Сења извозили бео градски Јевреји, повезани са истоверницима у Сарајеву. Први податак потиче из 1618. године. Нови замах остварен је столеће касније, кад су се у извоз укључили и Срби из Темишвара и сарајевски Јевреји, Муслимани и Срби. Банатски бакар је омогућио велики извоз још 1761–1762. године. Поред црвеног (свежег) постојао је и „стари“ (рефузни, употребљен), „црни“ и купелиран (од руде која је садржавала и друге метале). Банатски бакар омогућио је развитак занатства ако не и мануфа-ктре у Београду првих деценија XVI века, као и столеће раније у Дубровнику.

Кључне речи: историја, трговина, рударство, бакар, Босна, Банат, Оравица, Мај данпек, Рудник, Венеција, Дубровник, Сарајево, Београд.

Бакар је у старијој прошлости имао широку примену у свакодневном животу. Од њега су израђивани различити предмети у покућству, коришћен је за израду калупа у неким занатима, у металургији за пречишћавање сребра и за израду ве-ликих казана за искувавање соли и шалитре. У војној организацији од њега су ис-кивани топићи (бомбарде) и изливане чауре за патроне са шрапнелским зрнима. Најзад, новац мале вредности (фолари, мангуре) искивани су од њега. Држава и неки еснафи имали су сталне потребе за тим металом, а у слободној продаји на-лазио се стално на дневном реду.

276

IУ средњем веку бакар је произвођен и у Босни и у Србији, али се он у великим

количинама добијао у пространој угарској држави, и то не у мађарским етничким језгрима него у словачким крајевима, у Трансилванији (Ердељу) и у источном, планинском делу Баната, према Олтенији и Ердељу. Бакар је из Словачке прево-жен Дунавом и Савом до Градишке а затим копном пребациван у Сењ. Одатле је превожен у Анкону и друге градове северне Италије а преко њих на атлански запад. Преко планинских превоза бакар је преношен у Пољску, па је у трговини често означаван као пољски, поред оног који је био из Шлеске.1

У Босни бакарне руде су копане и топљене у средњем делу земље (Остружница крај Хвојнице, Крешево).2 Бакар је из Босне извожен пре других производа рудар-ства. Те прве испоруке, слично као код злата, нису биле велике и ретко су записи-ване самостално него са другом робом. Две дубровачке галије биле су спремне да дигну сидра и отворе једра у правцу Венеције; биле су приморане да укрцају свака по 30 миљара олова и бакра.3 Једна количина бакра из Дубровника забележена је у Венецији и 1318. године.4 И поред сметњи које су чинили органи господарице Јадрана између 1352. и 1372. почео је из Дубровника мање-више устаљен експорт метала.5

Палушко Куделиновић је продао Џору Бокшићу сав бакар који је са братом (1369) имао у Остружници,6 која је у то време била главно налазиште босан-ског бакра.7 Џоре Бокшић, цариник а касније и протовестијар владарског двора, упутио је један контингент тога метала (1371) у Венецију.8 Закупник рудника у Остружници, Ханс Сасиновић, допремио је једном Млечанину извесну количину бакра (1369).9 Сасиновић је, према договору, био дужан да Млечанину Ђованију испоручи значајну количину од 130 миљара.10 Рудници у Остружници су ускоро продати за 82 килограма сребра.11 Продукција босанског бакра забележена је у

1 Б. Храбак, Извоз бакра из Угарске и суседних крајева преко Сења у XIV и XV веку, Зборник Матице српске за историју, 31, Нови Сад 1985, 43–50.

2 Vl. Skarić, Tragovi starog rudarstva u okolini Kreševa, Glasnik Zemaljskog muzeja, XLVII, Sarajevo 1941, 73; A Handžić, Rudarstvo i rudarski tragovi u Bosni u drugoj polovini XV vijeka, Ra dovi sa simpozijuma „Rudarstvo i metalurgija Bosne i Hercegovine od prahistorije do početka XX vijeka“, Zenica 1999, 285.

3 Š. Ljubić, Listine o odnošajih između južnog Slavenstva i Mletačke Republike, I, Zagreb, 297.4 I libri commemoriali della Republica di Venezia, Regesti, tom. I, Venezia 1876, 137. 5 B. Krekić, Prilog istoriji mletačke balkanske trgovine druge polovine XIV st., Godišnjak Filo-

zofskog fakulteta u Novom Sadu, II, 1957, 14. 6 И. Манкен, Дубровачки патрицијат у XIV веку, Београд 1960, 153.7 Monumenta Ragusina. Libri reformationum V, Zagreb, 93; И. Манкен, Нав. дело., 109–110.8 D. Kovačević, Žore Bokčić, dubrovački protovestijar bosanskih kraljeva, Godišnjak Društva

istoričara BiH, XXIII, Sarajevo 1962, 292.9 Državni arhiv u Dubrovniku (у даљем тексту DAD), Div. canc., XXII, 58 (31. 5. 1369).10 DAD, Div. canc., XXXII, 94.11 DAD, Div. canc., XXXII, 23.

277

дубровачким архивалијама 1381. године.12 Године 1393. два брата Бунића слала су у Италију поред олова и нешто бакра и злата.13

Монографија о рударској политици Млетачке републике, која само изузетно доноси податке о довозу метала из Босне, помиње пријем босанског бакра преко контингената из Угарске.14 Из Дубровника је (1397) упућена извесна количина вос-ка и бакра за Сењ; испорука је износила свега два и по миљара будимске мере.15

Бакар је изливан не као код олова у „маже“, подешене за плећа товарне стоке, него у подебљим плочама, које су смештане у џакове. У то време бакар је мерен ли-брама а само код великих количина и миљарима (1.000 либара). Поред дубровач ке и венецијанске мере помиње сe и будимска. Он је означаван као црвен и црн, си-ров и „стари“, купилиран. Његово пречишћавање најпре је обављано у Венецији а касније и у Дубровнику. У вредносном смислу, однос бакра према сребру био је у XIV веку 1:200, док су Млечани умели да истерају и однос преко 250.16

Производња бакра је затим потиснута прометом много траженијег сребра. Међу тим, од око 1430. године, када је дошло до појачане рудокопије, због моне-тарне ситуације у западној и средњој Европи, и продукција бакра је повећана. У то доба знања из хемије помогла су процват рударства и у Босни. Наиме, руде су обично ређе самородне, чешће се налазе удвојено са сребром, оловом или дру-гим минералима. Убацивањем тзв. флусова у „коло“ приликом топљења, сребро из рудаче-двојника везивало би се са флусом и ослобађало би други елемент из раније рудаче-двојника. То растављање елемената-близанаца обављали су у Ду-бровнику посебни мајстори звани „батиаури“, који су долазили из Италије, најпре из Ђенове.

Педесетих година XV века Стоњанин Стијепо Конхарић је извезао у морнар-ским пртљазима десет комада бакра у Манфредонију. У јануару 1460. Млечанин Франческо Микиел купио је восaк и бакaр да би их извезао у Венецију; о томе је извештена дубровачка влада, која је задржала експедицију; бакар и восак су ипак враћени новом власнику;17 приликом задржавања један комад бакра је, наводно, загубљен; Наталин Добр. Наљешковић је изјавио да је та роба купљена од Радивоја Прибисалића.18

12 P. Živković, Utjecaj primorskih gradova na ekonomsko-socijalne promjene u bosanskom dru-štvu u 14. i 15. stoljeću, Tuzla 1986, 156.

13 DAD, Div. canc., XXIII, 3’ (8. 2. 1371); D. Kovačević, Trgovina u srednjovjekovnoj Bosni, Sa rajevo 1961, 31.

14 A. Alberti – R. Cessi, La politica mineraria della Republica Veneta, Roma 1927, 21–22, passim.15 DAD, Div. canc., XXXII, 119.16 С. Димитријевић, Српски средњовековни бакарни новац, Историјски часопис, VIII,

Бео град 1958, 44. 17 DAD, Test. not., XV, 149–150 (16. 3. 1455).18 DAD, Cons. rog., XVI, 101’ (22. 1. 1460).

278

Цена бакра је најпре била доста стабилна али је са падом металне садржине монета знатно порасла. Она је 1321. године износила пола гроша а 1346. два гро-ша за либру.19

Пола столећа по османлијском освајању Босне, док је одржавана затечена тржи-шна привреда, сви метали Босне, па и бакар, показали су већу производњу него у претходном полустолећу. Бакар је и даље добијан у Поткрешеву и у Оструж ници.20 Из Остружнице бакар је извожен у Венецију.21 Марта 1470. Иван Степановић из Поткрешева и један Градић закључили су пословну сарадњу, укључујући у по-слове бакар и лапис лазули.22 У уговору закљученом новембра 1470. Андро Март. Цријевић обавезао се да ће Ивану Фр. Соркочевићу и општинским официјалима до краја децембра испоручити десет миљара босанског бакра по високој цени од 27 дуката за миљар.23 Поменута количина морала је бити раније припремљена за експедицију кад је могла бити пребачена у Дубровник за тако мало времена. Ви-соку цену бакра показује и један уговор из септембра 1471. Никола Прибисалић и Марин Радивојевић примили су од познатог извозника метала у Дубровнику Матка То. Бунића 126 дуката с обавезом да му 4 миљара босанског бакра испору-че у Шибенику и укрцају на неку лопудску барку за експедицију у Венецију; у Венецији би тај метал био предат неком мајстору Ђорђу који би га продао.24

Петар Лукаревић и Антун Бунић уговорили су (марта 1472). са Стијепом Цри-јевићем да им за годину дана испоручи дубровачког текстила и другог еспапа за 1.000 дуката, с тим да би ту робу продао у Турској, а у Дубровник би допремио оло-ва, бакра, сребра, сребрног и златног новца; провизија би износила 250 дуката.25 Она не би била превелика, јер је некад у сличним ситуацијама могла износити и 50%. Извозници бакра 70-их година били су и браћа Петар и Иван Рогачевићи; они су Андри Кочевићу предали три салме олова и салму бакра а у другој партији 29 салми бакра и три салме олова; у Дубровнику је, међутим, обе испоруке узап-тио Иван Фр. Гундулић за дугове браће.26

Бакар је извожен не само у Венецију него и другде у Италији, на пример у Фи-ренцу. Ту је бакар из Дубровника (1478) плаћан 22 дуката миљар.27 Анкоњани су

19 В. Винавер, Прилози историји племенитих метала, цена и надница (средњовековни Дуб ровник), Историјски гласник, 1–2, 1960, 65.

20 DAD, Div. not., LIV, 89 (22. 3. 1470).21 D. Kovačević, Trgovina, 31, 172.22 DAD, Div. not., LIV, 89.23 DAD, Deb. Not., XXXIX, 82 (3. 11. 1470).24 DAD, Deb. Not., XL, 10’ (18. 9. 1471).25 DAD, Div. not., LVII, 19.26 DAD, Div. canc., LXXVII, 86; Б. Храбак, Из старије прошлости Босне и Херцеговине,

књ. V, Београд 2008, 27.27 DAD, Deb. Not., XLVI, 71 (22. 10. 1477).

279

у Дубровнику размењивали западне израђевине и сировине са Леванта за бакар, који су обично преузимали од Турака.28

Осамдесетих година плоче босанског бакра продаване су и у Херцег Новом29, где је војска имала потребе за њим. Новембра 1492. године обзнањено је у Ду-бровнику да је забрањен извоз и најмање количине тога метала.30 Та наредба се није дуже поштовала. Радоња звани Кларић је 1500. године извезао бакар из Сто-на за Венецију на некој млетачкој лађи; уговорио је са извесним Петром Грњом, Дубровчанином који је становао у дуждевој престоници да уновчи ту тражену робу.31

У југословенској историографији појавило се неприхватљиво мишљење, прих-ваћено из опште литературе о промету метала. Драган Ролер, на пример, писао је да се „боље жељезо, коситер и олово куповало у Венецији, а бакар у Цариграду“.32 За гвожђе и калај то је тачно, посебно за ранија времена, јер се калај касније до-возио из Енглеске; ипак није јасно какво је то „боље“ олово, кад је меко олово из Олова важило као квалитетно и скупље. У Тракији је било 10 рудника обојених метала, а бакра и у близини Цариграда (Саријер) али то нису били велики рудни-ци, па је поред велике потрошње метала у самом Цариграду мало преостајало за евентуалан извоз. Једна репресивна одредба о црвцу и бакру донесена је 9. јуна 1437. Отада Млечани због увећаних потреба у Венецији нису смели да у своје или туђе име шаљу са Леванта или доње или горње „Романије“ поменуте метале у било који град Италије.33 Та се забрана односила на Млечане и Италију, и она није на-лазила примену у граду Св. Влаха. Архивски материјал Дубровника не показује Ролерове тврдње.

Монографија о рударској политици Млетачке републике само изузетно доно-си податке о довозу метала са Балкана или из Босне. Помиње се довоз босанског бакра у склопу увоза из Угарске. За период Босне под влашћу Османлија, помиње се допремање руда почев од 1484. године.34 То је и разумљиво јер је Млетачка ре-публика водила рат с Турцима 1463–1479. године. Уосталом, и неки дубровачки документи говоре о извозу босанског бакра и воска за Сењ, и то не Савом него и из Дубровника.35 Извоза босанског бакра у Венецију у XVI веку било је само изузетно, и то на самом почетку столећа. На пример, једном трговцу из Стона (1501) било је одузето 37 комада бакра који је по налогу хварског кнеза, а по дуж-

28 E. Ashtor, Il commercio anconetano con il Mediterraneo occidentale nel basso medioevo, Mer cati, mercanti, denaro nelle Marche (Secoli XIV–XIX), Ancona 1989, 13.

29 DAD, Cons. rog., XXIV, 169’ – Исте године, 9. августа дубровачки сенат је поново рас-прав љао о босанском бакру.

30 DAD, Cons. rog., XXIV, 199.31 DAD, Div. not., LXXX, 57’–59.32 D. Roller, Dubrovački zanati u XIV i XV stoljeću, Zagreb 1951, 93. 33 A. Alberti – R. Cessi, Нав. дело, 22. 34 Исто, на неколико места.35 DAD, Div. canc., XXXII, 23.

280

девом декрету, упућен у Венецију.36 Тада је било и обрнутих ситуација да су хитне потребе Дубровника подмириване увозом из Италије. Тако је марта 1508. спро-водницима наоружања дозвољено да за потребе наоружања могу увести потребну количину бакра из Анконе, Венеције или Ријеке.37

Док су Босанци обраћали пажњу и бакру, привредници Србије усмерили су делатност на сребро и златасто сребро. Стога се дешавало да су Босанци извозили бакар, на пример, из Рудника. У Руднику се (1427) рачунало да је однос сребра и бакра 1:200.38 Године 1518. цена миљара бакра у Руднику износила је само 7 дуката и 5 гроша, и то кад се пренесе у Дубровник.39 Та изузетна јефтиноћа је и прима-мила Босанце. Јакоб Николић са сином и још двојица других Дубровчана жалили су се својој власти да су им на Дрини отели 700 либара бакра и да су отимачи потом позвали Турке, који су им опљачкали оно што је остало од Босанаца.40 У Дубровнику су и у трећој деценији XVI века куповали бакар из Рудника.41 Када су у великом стилу прорадили рудници бакра у Мајданпеку, поред Јевреја дужник месном сарафу био је и Сарајлија Сулејман за малу количину метала.42

Бакар Босанаца у режији Дубровчана изношен је и на италијанске сајмове. Два брата Буће закључили су трговачко друштво са једним Соркочевићем и саставили капитал од 12.000 перпера. Буће су имале обавезу да набаве огромну количину од 250 миљара бакра, чија би цена била само 40 перпера; добит и штете патрицији би делили попола. Зачуђују огромне количине не само бакра него и других метала из Босне у деценијама XIV века. Великој производњи одговарале су ниске цене.43 Трговачко друштво друге двојице Дубровчана преко агента Которанина изнело је у Ланчану бакар на продају.44

Дубровачка влада била је принуђена да купује бакар за израду топића, бом-барди, као и за друге потребе своје градске артиљерије.45 Преузет је и неки бакар од Босанаца за друге потребе (1508).46 Предузимач Паско Милићевић развио је мануфактуру предмета од бакра у Омбли, те му је (маја 1511) уступљено 4 миљара сировог бакра и неке индиције говоре да је метал био из Рудника.47 Један Италијан набавио је у Дубровнику бакра и олова за свој град Месину; осигурани део кон-

36 DAD, Div. not., LXXX, 57’–58 (15. 1. 1501)37 К. Јиречек, Историја Срба, књ. II, 170; Ј. Тадић, Дубровачки портрети, Београд 1948, 15.38 В. Винавер, Проблеми, 498. 39 DAD, Cons. rog., LIX, 3’ (6. 8. 1508).40 К. Јиречек, Споменици српски, Споменик СКА, XI, 83–84. 41 DAD, Cons. rog., XXXVI, 221 (23. 6. 1522); XXXIII, 286’ (11. 3. 1526). 42 С. Татић, Османски документи о руднику Мајданпеку XVI–XVIII век, Мајданпек 2009,

19. 43 И. Манкен, Дубровачки патрицијат, 165. 44 B. Hrabak, Prisustvo Bokelja u sajamskim gradovima Italije..., Boka, XIX, 44 (19. 4. 1516). 45 DAD, Cons. min., XXVIII, 169 (12. 3. 1506); XXXVI, 37 (20. 8. 1521). 46 DAD, Cons. min., XXIX, 271’ (1. 7. 1508). 47 DAD, Cons. rog., XXII, 17’ (24. 5. 1511), 58’ (17. 10. 1511).

281

тингента на 550 дуката показује да је испорука морала бити већа.48 Трговци су долазили са бакром и у мања места Фурланије, на пример у Чедад, нудећи свој метал.49

IIУ XVI веку, конкретно фебруара 1565. године, према заповести са Порте,

упућен је санџакбегу од Солонока (на Тиси) акт са захтевом да се судски уста-нови случај неког немуслимана који је ишао да купи бакар и другу робу, али је после бакар продао неком другом.50 Треба се подсетити да су Турци освојили Ба-нат 1551. и 1552. године. Одмах затим прешли су на отварање рудника односно обнову рада у затеченим рудницима племенитих и обојених метала у Србији и Бугарској па је рудник бакра отворен у Челусници (Берковачки кадилук) 1553. а затим у Мајданпеку.51 Поменути подаци о Солноку не би се могли односити на Мајданпек ни бакром богату Словачку (која је била у непријатељској држави, и то непосредно после ратних операција), па ни на Ердељ, где се бакар мање вадио до тога времена. Највероватније је да је поменути бакар потицао из Молдаве (Банат), где су Турци 1559. године отворили рудник.

За више деценија после тога нема потврде о промету бакра, који је турска власт чувала за своје ратне подухвате, а јасацима спречавала појаву тога метала на јавним пијацама. У првој половини XVII столећа, кад је опала строгоћа држав-ног апарата, цветала корупција, трговина у европском делу Царства се разгранала а цело отоманско друштво је већ утонуло у своју декомпозицију, ранија забрана промета метала је заборављена, па се и бакар појављивао јавно, у транспорту, на пример од Београда у Дубровник а затим у Анкону и Венецију. Експедицију бакра изводили су искључиво Јевреји, како београдски тако и сарајевски, који су важили као најпоузданија мањинска група за владајуће Османлије.52 Бакар и друга роба неименованог Израелита преко двојице дубровачких истоверника експедована је у Венецију марта 1618. године.53

Београдски Јеврејин Јошуа бар Јицхаков обезбедо је (1623) слање банатског бакра у знатној количини, јер је осигурање дела транспорта износило 2.100 ду-бровачких рачунских дуката. Исти дубровачки посредник, Шеломо Маестро, осигурао је (1623) за Мошу бар Јицхака, вероватно Јошуовог брата, и Јакоба

48 DAD, Div. not., C, 109’–10 (2. 10. 1528). 49 Starine JAZU, XVI, 15927; I, 1529–1530. 50 Başbakanlik aŗşivi (Istanbul), Mühimme deft eri VI, стр. 381 (2. 6. 1565) – према регесту.51 С. Катић, Производња бакра у Мајданпеку 60-их и 70-их година XVI века, Историјски

часопис, LVII, Београд 2008, 125; Исти, Улога Јевреја у отварању и развоју рудника Кучајна и Мајданпек у другој половини XVI века, Годишњак за друштвену историју, 1–2, 2001, 7; Исти, Рудник Мајданпек XVI–XVIII, Мајданпек 2009, passim.

52 С. Катић, Улога Јевреја, 8.53 Б. Храбак, Дубровачка осигурања робе и бродова балканских и анадолских Јевреја

1539–1654, Бања Лука, 207, 326, Nº1876 (3. 3. 1618).

282

Пинкасовог Левија, пловидбу за Венецију 146 бакарних здела или казанчића.54 Поменути Београђанин Јошуа осигурао је (априла 1625) заједно са компањоном Јакобом П. Левијем 146 бакарних „пијастра“ (?) за Венецију; вредност осигураног дела контингента износила је 1.975 дуката. Исти Јошуа је три недеље доцније ис-тим пословним каналом упутио још 111 „пијастра“ (вредних 3.000 дуката) опет на которској фрегати за царствујући јадрански град. Јошуа је (30. априла) осигурао необликовани бакарни метал, чија је осигурана вредност износила 2.100 дуката.55

Шеснаестога фебруара 1626. почео је извоз омањих штедњака у Анкону. Из-возници су били Јевреји, свакако београдски Елиезер Леви и Елиезер Линђо. Први је уз 133 мале пећи отпремио и исто толико камених постоља, на којима су бакар-не направе функционисале, а други је послао само 133 пећи без поменуте основе. Те пећи, можда за печење ражња, биле су израђене од црвеног бакра, а послати контингенти вредели су по 1.200 дуката. Истога дана Шемуел Акорис је на истом броду послао за Анкону 19 већих бакарних штедњака који су вредели 700 дуката. Првога дана маја Елиезер Леви послао је 63 омање пећи (у вредности 2.400 ду-ката) на једној которској фрегати у Венецију. Поред тога обављена је и ревизија послатих штедњака за Анкону са осигурањем од 1.200 дуката, што је тражио Ше-муел Халеви (28. маја). Тада је послат 131 велики штедњак (вредан 5.400 дуката) за Венецију.56 Четири године касније београдски Мојсијевац Хаим Јурадо послао је за Анкону 255 комада новог црвеног бакра који су вредели 100 дуката.57

Као што се види, било је неколико модела тих пећи, а већином су стајали 38–40 дуката комада. Већи број модела претпостављао је развијено занатство или ману-фактуру за израду бакарних предмета покућства. Сировину је представљао сиро-ви, црвени бакар из банатских планина (можда већ и из рудника Оравице (Ора-ховице)), с обзиром на то да се Мајданпек или Рудник под Штурцем уопште не помињу у вези са београдским тржиштем. Из 30-их тодина XVI века постоје поме-ни двеју таквих експедиција (1634) за Анкону. Наиме, Јосеф Калви је уговорио у Дубровнику шест овећих комада бакра. Десет других сличних комада експедовали су у Дубровнику за Анкону Хаим Јурадо и Јакоб Леви.58 Две године затим млетач-ки баил на путу за Цариград путовао је копном и посетио је Београд; забележио је да се из Београда шаље бакар за Венецију.

Једно питање остаје отворено: поред копненог допремања бакра и израђевина од њега преко Дубровника, већи и чешћи део извозног контингента морао је ићи лакшим и јефтинијим транспортом, Савом на Сењ, као што је чињено и пре до-ласка Турака у тај регион, као и из Влашке у Венецију у другој половини XVI века. Те испоруке дубровачка архивска грађа није могла да прати. Баилов исказ о слању бакра у Венецију свакако није могао да се сведе на неколико поменутих случајева

54 DAD, Noli e sicurtà, LVII, 97. 55 Б. Храбак, Дубровачка осигурања, 438, Nº2649 (30. 4. 1625), стр. 437, 438–439.56 Исто, 448–449, 450. 57 Исто, 469. 58 DAD, Div. for., LIX, 136’ и 137’–138.

283

кад је коришћен превоз преко Сарајева. Тешко је рећи кад је тај извоз банатског бакра почео, јер се 1618. година помиње као први случај забележен у дубровачкој документацији. Сарајевски Јевреји, који су координирали истоверницима у Бео-граду, јавили су се у том граду и знатно раније: на пример, један сарајевски Из-раелит пословао је у Београду 1589. године.59

Миром у Пожаревцу (21. јула 1718) аустријска држава примила је у посед и руднике бакра Оравицу и Мајданпек. Експлоатација је одмах обновљена, па се бакар појавио у промету. Поменута два рудника давала су у почетку обновљеног рада 1.800 центи метала, што је превазилазило локалне и домаће потребе, па је већ 19. маја 1721. дата дозвола да се бакар може извозити у Турску.60 Због лоше управе у државној режији рудник „Баја де Драма“ дат је (1724) у закуп. Нешто касније то је учињено и са рудницима Оравицом и Мајданпеком, који су убрзо на-предовали. Већ 1. септембра 1722. Банатска земаљска администрација закључила је уговор са једном турско-српском компанијом, коју су сачињавали три мусли-мана из Сарајева и три Србина из Баната, двојица из Темишвара (Јовић, Зако Грчић) и један из Велике Паланке. Сарајлије су били Јашар-бег Ћурчибашић, Му-стафа баша Кустура и алајбег Мустафа. У уговору са пет услова била је одређена и цена метала – 47 односно 41 форинта за центу метала. У времену од 1. октобра 1722. до 1. маја 1723. компанија је примила 538 центи црног бакра. У другом делу 1723. го дине „Темишварско трговачко удружење“ је велики део бакра из Орави-це и Мајданпека извозило у Италију а потом у Немачку, користећи превоз Са-вом. Године 1713. у Раковици (крај Београда) боравио је сарајевски трговац хаџи Дамјан Арнаутовић. Од 1727. у заједници са сарајевским Јеврејином Даноном склопио је уговор са Земаљском администрацијом у Темишвару о извозу 20.000 центи бакра, по цени од 41 форинте за центу. Одмах затим хаџи Дамјан је са још тројицом Јевреја закључио нови уговор а затим и трећи уговор који је предвиђао преузимање још хиљаду центи. 61

За време аустријске окупације северне Србије Беч је обезбедио манипулацију бакром Немачком трговачком друштву у Темишвару.62 Енох Зах из Темишвара припадајући турским Јеврејима који су живели у Аустрији, повезао се са једно-верницима у балканским земљама и са неким сарајевским муслиманима у слању „црног“ бакра у главни град Босне. Банатска земаљска администрација је дозво-лила (јуна 1727) Еноху да, заједно са турским Израелитом Јицхаком Сабахом, от-купи извесну количину банатског бакра, који је отпремљен у Цариград.63 Трговач-

59 DAD, Div. not., CXXV, 33–33’ (12. 11. 1589).60 H. v. Srbik, Die staatliche Exporthandel Österreichs von Leopold I bis Maria Th eresia, Wien

1907, 407. Сарајлије (и Јевреји) долазили су у Београд да преузму банатски бакар, исто, 410; В. Винавер Дубровник и Турска у XVIII веку, Београд 1960, 24.

61 М. Костић, Из наше социјал-економске историје почетком XVIII века, Зборник за друшт вене науке Матице српске, 13–14, 1956, 115–117.

62 Подаци о Србији у протоколима Дворског ратног савета у Бечу (1717–1740), прире-дио М. Митровић, Споменик САНУ, CXXX, Београд 1988, 90 (јун 1723).

63 М. Митровић, Јевреји у Банату, 47–48.

284

ки „фактор“ Марко Хиршл, сагласно уговору који је имао са Дворском комором, извозио је банатски бакар у Босну преко Црне Баре (Мачва), користећи превоз Дунавом и Савом. Марта 1731. Дворска комора је дозволила поново мојсијевцима да експортују банатски бакар у Цариград, према одобрењу издатом још 1728. го-дине. Турски Јевреји Аврахам и Вита Данон, Јицхак Сабах и Јицхак Бардо имали су спорне рачуне са Томасом Лихтенталом поводом једног контингента црвеног бакра који је обавио Марко Хиршл. Одговор Лихтентала прослеђен је Дворском ратном савету; њиме је обавестио поменуте Јевреје о пословној некоректности београдског посредника Хиршла који је био први виновник за насталу штету од 2.297 форинти и 30 крајцара.64

Дубровчани нарочито у XVIII веку радо су извозили бакар из Босне и Баната у Венецију,65 али су се ретко бавили допремом метала на морску обалу; то су чи-нили Јевреји и Грци. Тим послом су се и у Београду бавили сарајевски Израелити (1727, 1733, 1735).66 Извоза бакра у XVIII столећу било је и из саме Босне.67 Бакар и нешто олова и живе из Аустрије извожени су у Турску и после Београдског мира (1739). Роба из Баната одлазила је за Ријеку и Бакар, односно за Италију и у другој половини XVIII века.68 Својим бакром Банат је, на пример, 1762. године остварио позитиван трговински биланс, готово двоструко већим извозом од увоза (558.727 према 1.083.114 форинти); године 1761. бакра је извезено 9.746 центи (36,8% укуп-ног извоза, према непуних 3% од жита).69

Домаћи трговци у Србији ушли су у трговину металима тек у XIX веку. Неки Јакоб Јеврејин требало је да наплати дуг за испоручен бакар Петру Мостарцу из Крагујевца.70 Па и тада Јевреји су извлачили главну добит од промета том робом.

64 М. Митровић, Подаци о Србији, 255, 238, 243–244, 257, 177, 198, 203.65 Један пример: DAD, Div. canc., CCIII, 42' и '87.66 H. v. Srbik, Die staatliche Exporthandel Österreichs, 462.67 В. Винавер, Сарајевски трговци у Дубровнику средином XVIII века, Гласник Исто риј-

ског друштва БиХ, VI, Сарајево 1954, 261–262. 68 В. Винавер Дубровник и Турска у XVIII веку, 120. 69 I. Kallbrunner, Zur Geschichte des Wirtschaft in Temeschwarer Banat bis zum Ausgang des

Siebenjährigen Krieges, Südostdeutsche Forschungen, I, München 1936, 50. Сарајевски Јев реји извозили су бакар из Београда у Босну и у другој половини XVIII века. В. Винавер, Сара-јев ски трговци у Дубровнику средином XVIII века, 261–262.

70 Архив Србије, Кнежева канцеларија, II, 220 (Београд, 18. 3. 1820).

285

Academician BOGUMIL HRABAK

COPPER FROM BOSNIA AND BANATA IN THE COMMERCIAL MOVEMENT OF GOODS FROM 14TH TO 18TH CENTURY

Summary

In ancient history copper had a wide practical application in everyday life. In Bosnia it was extracted and smelted in Kreševo and Ostružnica (near Vojnica). Back then in 1311 Bosnian copper was exported to Venice long before other mining products were dispatched there. It is quite astonishing how large quantities of copper were exported at the time. Certain resuscitation of mining occured in the 30s of 15th century and a considerably greater one in the 70s, along with very high prices. As in the case of other metals in Bosnia, the production of copper extincted in 1520. People from Bosnia used to export their copper along with the Hungarian (Slovakian) one via Senj, and they also forwarded the copper from the mines (under Šturc) along with the one from Majdanpek as well, aft er 1559. A large movement of copper did not arise until they entered a commercial movement of copper from Banat. In 1559 the Turks opened a mine in Moldava and aft erwards a great mine in Oravica began its operations, as well. Th e mine in Oravica was subsequently connected to the operation of the mine in Majdanpek. Th e copper extracted from the above mentioned mines of Moldava and Oravica was exported, via Dubrovnik and Senj, by the Jews from Belgrade connected with their coreligionists from Sarajevo. Th e fi rst datum dates back to 1618. A new movement was implemented a century later, when the Serbs from Timisoara along with the Jews, Muslims and the Serbs from Sarajevo entered the export, as well. A copper from Banat enabled a large export already in 1761–1762. In addition to the red (fresh) one there was an “old” (used one), the “black” one and a cupriferous one (the one made of an ore that contained other metals, as well). Th e copper from Banat enabled a handicraft development, if not the entire manufacturing even, in Belgrade during the fi rst decades of 16th century, as the one it had enabled a century ago in Dubrovnik, as well.

287

ЈЕЛЕНА М. КОЛАКОВИЋ UDC 016:9(05)”1986/2009”

ИСТРАЖИВАЊА XI–XX (1986–2009)*САДРЖАЈ ПО АУТОРИМА

АНТОЛОВИЋ Михаел

1. Михаел Антоловић: Die deutsche Sonderweg – о концепту посебности немачке историје [Die deutsche Sonderweg – Upon the Concept of the German History Individuality]. – 2007, 18, 299–312. Summary.

2. Михаел Антоловић: Селективна библиографија др Николе Л. Гаћеше [Selective Bibliography of Nikola L. Gaćeša]. – 2008, 19, 15–27.

БАЛТА Иван

3. Иван Балта: Јулијанска акција у речним лађарским школама [Julian’s Action within the River-Boat Schools]. – 2008. 19, 53–72. Summary.

БЕШЛИН Бранко

4. Бранко Бешлин: Реч унапред. – 2004, 15, (Главни и одговорни уредник).

5. Бранко Бешлин: Два историјска романа о подунавским Швабама у ХVIII веку [Two Historical Novels about the Danube Swabians in XVIII Century]. – 2004, 15, 183–211. Summary.

6. Бранко Бешлин: Привредна проблематика у штампи Немаца у Војводини тридесетих година ХХ века [Economic problems within the German Press in Vojvodina in 1930ѕ of 20th Century]. – 2008. 19, 73–82. Summary.

* Садржај по ауторима од броја I–X објавила је Анкица Васић у Истраживањима бр. 10, 1983, 315–325.

288

БЕШЛИН Миливоје

7. Миливоје Бешлин: Заокрет ка догматизму – Сведочанства и историографија о последњем (неуспешном) покушају реформи револуционарне диктатуре у Југославији 1968–1972. [Turnabout Towards Dogmatism: Testimonies within the Historiography Upon the Last Trial of Carrying out the Revolutionary Dictatorship Reforms in Yugoslavia 1968–1972.]. – 2007, 18, 313–331. Summary.

БЈЕЛИЦА Слободан

8. Слободан Бјелица: Место Новог Сада у политици „национализовања“ Вој-водине [Th e Position of Novi Sad Within the Policy of Vojvodina’s „Natio na-lization“ from 1918 tо 1941]. – 2006, 17, 107–116. Summary.

9. Слободан Бјелица: Општински избори у Војводини 1927. године [Municipal Elections in Vojvodina in 1927]. – 2007, 18, 183–288. Summary.

10. Слободан Бјелица: Држање војвођанских политичких првака у току Другог светског рата и непосредно након рата [Th e attitude of Vojvodina’s political leaders within and immediately aft er World War II (according to a confi dential document)]. – 2008, 19, 83–100. Summary.

11. Слободан Бјелица: Комунисти Војводине и сукоб са Информбироом [Com-munists of Vojvodina and a confl ict with the KOMINFORM]. – 2009, 20, 33–45. Sum mary.

БЛЕХОВА ЧЕЛЕБИЋ Ленка

12. Ленка Блехова-Челебић: Жене у Духовним институцијама средњевековног Котора [Women in Religious Institutions of Medieval Kotor]. – 2005, 16. 37–51.Summary.

БОЖАНИЋ Снежана

13. Снежана Божанић: Дипломатичка анализа светостефанске Хрисовуље [Dip-lomatic Analysis of the St. Stefan’s Chart]. – 2004, 15, 63–74. Summary.

14. Снежана Божанић: Промене на поседима Бањске према пропису нахије Зве-чан из ХVI века [Changes on the Estates according to the Inventory of Zvečan’s administrative District from XVI Century]. – 2005, 16, 53–66. Summary.

15. Снежана Божанић: Један спор око разграничења међа на дечанском Власте-линству [A Dispute upon the Landmark Confi nement on Dečan’s Landed Estate]. – 2006, 17, 17–26. Summary.

289

16. Снежана Божанић: Обичаји и веровања Словена (V–VI века) на простору данашње Војводине [Customs and Believes of the Slavs (5–6th Century) on the Territory of Vojvodina]. – 2007, 18, 59–71. Summary.

17. Снежана Божанић: О земљишним међама српског средњовековног села [Upon boundary lines of the Serbian medieval landed estate]. – 2009, 47–64. 20, Summary.

БОЖИЋ Софија

18. Софија Божић: Шегрти, помоћници, господари: Друштво „Привредник“, трговина и занатство код Срба у Хрватској (1918–1929) [Apprentices Assis-tants, the Owners: Th e Association „Merchant“, Trade and Handicraft with the Serbs in Croatia from 1918 to 1929]. – 2008, 19, 101–112. Summary.

БОЈИЋ Душица

19. Душица Бoјић: Исељеничко питање у оквиру Краљевине СХС 1919–1929 [Emigrant issue within the scope of the Kingdom of the Serbs, Croats and Slove-nians from 1919 to 1929]. – 2008, 19, 113–128. Summary.

БОРОЈЕВИЋ Ксенија

20. Ксенија Боројевић: Неки резултати и правци проучавања праисторијског и античког наслеђа у Војводини (архобиолошки аспект). – 1990, 13, 31–36.

БОШКОВ Мирјана

21. Мирјана Бошков: Монаси из Папраће на поседима Хане Деспотовне у Литви [Monks from Papraće on the Properties of Hana Despotovna’s Family in Latvia]. – 2005, 16, 67–90. Summary.

БОШКОВ Светозар

22. Светозар Бошков: Карловачка гимназија и античка историја у XIX веку [Lyceum of Sremski Karlovci and Ancient History in the 19th Century]. – 2007, 39–47. Summary.

ВАСИН Горан

23. Горан Васин: „Застава“ и „Браник“ о сахрани краља Милана [Th e “Zastava” and the “Branik” upon the King Milan’s Funeral]. – 2006, 17, 95–106. Summary.

24. Горан Васин: Некролози о патријарху српском Георгију Бранковићу [Necro-logists upon the Serbian Patriarch Georgije Branković]. – 2007, 18, 229–239. Sum-mary.

290

ГАВРИЛОВИЋ Владан

25. Владан Гавриловић: Племићке повеље код Срба у Хабсбуршкој монархији од средине 18. до средине 19. века [Nobility Charters of Serbs in the Habsburg Monar chy from the end of 17th to the Middle of 19th Century]. – 2004, 15, 171–181. Summary.

26. Владан Гавриловић: Српско племство у Хабзбуршкој монархији од ХVI до прве декаде ХVII века [Serbian Aristocracy in the Habsburg Monarchy from 16th to the First Decade of 17th Century]. – 2006, 17, 35–53. Summary.

27. Владан Гавриловић: Милош Војновић српски народни капетан у Револуцији 1848/49. [Miloš Vojnović the Serbian National Captain in the Revolution 1848/ 49]. – 2007, 18, 175–187. Summary.

28. Владан Гавриловић: Терестралне обавезе села Марадика (1758–1810) [Ter-restrial obligations of the village of Maradik from 1758 to 1810]. – 2008, 19, 129– 145. Summary.

29. Владан Гавриловић: Прилог пресељавању Црногораца у Русију средином XIX века [A contribution to the Montenegrin removal to Russia in the middle of 18th century]. – 2009, 20, 65–71. Summary.

ГАВРИЛОВИЋ Никола

30. Nikola Gavrilović: Izveštaj Uroša Nestorovića o stanju pravoslavnih srpskih i rumun-skih škola u Habsburškoj monarhiji 1810. godine građa. – 1989, 12, 241–270.

ГАВРИЛОВИЋ Славко

31. Slavko Gavrilović: Ćirilska pisma i akta iz prve polovine XVIII veka. – 1986, 11, 252–310.

32. Slavko Gavrilović: Popis Podunavske vojne granice 1722–1723. godine. – 1989, 12, 153–240.

33. Славко Гавриловић: Пасош митрополитског егзарха Лаврентија за путовање у Рим 1749. године [Der Pass des Erzbischöfi chen Exarchen Lavrentije für die Reise nach Rom im Jahre 1749]. – 2005, 16, 91–94. Zusammenfassung.

34. Славко Гавриловић: Извори и литература за историју балканских тргова-ца на подручју данашње Војводине [Quellen und Literatur zur Geschichte der balkanischen Kaufl eute im Vojvodina im 18. Juhrhundert]. – 2007, 18, 89–97. Zu-sammenfassung.

291

ГАЋЕША Никола Л.

35. N[ikola] L. Gaćeša: In memoriam Aleksandar Forišković (1932–1990). – 1990, 13, 313–314.

36. Никола Л. Гаћеша: Аграрна реформа у Старом Бечеју 1918–1941. – 2008, 19, 29–51.

ГУДАЦ ДОДИЋ Вера

37. Вера Гудац Додић: Колективизација у Југославији: узроци и последице [Col-lec tivization in Yugoslavia: Causes and Consequences]. – 2008, 19, 145–157. Sum-mary.

ДИНИЋ-КНЕЖЕВИЋ Душанка

38. Душанка Динић-Кнежевић: Прилог из живота жена у средњевековном Ду-бровнику. – 1990, 13, 61–72.

39. Душанка Динић Кнежевић: Златан новац у средњовековном Дубровник [Goldmünzen im mittelalterlichen Dubrovnik]. – 1992, 14, 31–46. Zusam men-fas sung.

40. Душанка Динић Кнежевић: Аграрни односи на тлу јужне Угарске у средњем веку [Agrarian Relations in the Area of South Hungary in the Middle Ages]. – 2005, 16, 23–36. Summary.

ДРАГАНИЋ Ифигенија

41. Ифигенија Драганић: Грчка грађа у архивима у Војводини – писмо епископу темишварском Николају Димитријевићу [Greek Archive Sources in the Archi-ves of Vojvodina – A Letter to Temesvar bishop Nikolaj Dimitrijević]. – 2007, 18, 125–134. Summary.

ДРЧА Милан

42. Милан Дрча: Досадашњи резултати и задаци издавачке делатности вој во-ђанске историографије, с посебним освртом на едицију „Војводина у борби“, за период НОБ-а и револуције. – 1990, 13, 243–247.

43. Милан Дрча: Неколико запажања о двадесетседмомартовским демонстраци-јама у Војводини [Einige Bemerkungen zu den demonstrationen vim 27. März in der Woiwodina]. – 1992, 14, 203–208. Zusammenfassung.

292

ДУШАНИЋ Милена

44. Милена Душанић: Елегија, Аврама Мразовића на смрт Александре Павловне. – 1990, 13, 81–88.

45. Mилена Душанић: О преводима римских песника у Војводини у ХIХ веку [Th e Serbian translations of Roman poets in the 19th century in Vojvodina]. – 1992, 14, 21–30. Summary.

ЂЕРЕ Золтан

46. Золтан Ђере: Исељавање из Торонталске, Бачко-бодрошке и Сремске жупаније у периоду од 1990. до 1910. године. – 1990, 13, 165–178.

47. Золтан Ђере: Прилог проучавању закона о равноправности народности из 1868. године [Beitrag yur Erforschung der Völkerschaft sgesetzes aus dem Jahre 1868]. – 1992, 14, 63–78. Zusammenfassung.

48. Золтан Ђере: Скица промена етничког састава становништва на тлу да-нашње Војводине 1526–1910. године [An outline of the changes of the ethnic structure of the population on the territory of today’s Vojvodina 1526–1910]. – 2004, 15, 105–123. Summary.

49. Золтан Ђере: Концепција „усаглашавања интереса“ као основа реформе поли-тике мађарских либерала u Vormarz-у [An “Interest reconciliation” conception as the basis of Hungarian liberals’ reformation policy in Vormärz]. – 2009, 20, 73–103. Summary.

ЂУРЂЕВ Бранислав

50. Branislav Đurđev: Kosta Milutinović: In Memoriam (Živan Sečanski Golubinci, 11. I 1908 – Beograd, 23. IV 1986). – 1986, 11, 453.

ЂУРИЋ Ђорђе

51. Ђорђе Ђурић: Алекса Јанковић, пречанин у служби кнежевине Србије [Aleksa Janković from Vojvodina in the Service of the Principality of Serbia]. – 2004, 15, 239–247. Summary.

ЖЕЉСКИ Реља

52. Реља Жељски: Историографија о односима Русије и Српског националног по-крета у револуцији 1848/49. [Historiography upon the Relationship between Russian and Serbian National Movement in the Revolution 1848–1849]. – 2007, 18, 189–204. Summary.

293

ЖУТИЋ Никола

53. Никола Жутић: Аграрна реформа и Римокатоличка црква у Хрватској, Сла-вонији и Срему 1918–1921 [Agrarian Reform and Roman Catholic Church in Croa tia, Slavonia and Srem from 1918 to 1921]. – 2008, 19, 157–180. Summary.

ЗЛИЧИЋ Даринка

54. Даринка Зличић: Историјат – проблеми и перспективе Археолошке науке Вој водине античког периода. – 1990, 13, 37–42.

ЈАКШИЋ Дејан

55. Дејан Јакшић: Одјек ерупције исландског вулкана Лаки у нашим крајевима [A response of our country towards the Icelandic Laki volcano eruption]. – 2009, 20, 105–115. Summary.

ЈОВАНОВИЋ Александар

56. Александар Јовановић: Белешке о контактима становништва Паноније и доњег Подунавља у римском периоду [Notes Upon the Panonia and Lower Part of the Danube Basin Population Contacts within the Roman Period]. – 2007, 18, 1–38. Summary.

ЈОРДОВИЋ Иван

57. Иван Јордовић: Демагог тиранин и социјални сукоби у Сиракузи [Demagogue Tyrant and Class Faction in Syracuse]. – 2007, 18, 19–30. Summary.

КАЛИЋ Јованка

58. Јованка Калић: Деспот Стефан и Никола II Горјански [Despot Stephen and Nicolo Gorjanski]. – 2005, 16, 95–102. Summary.

КАСАШ Александар

59. Aleksandar Kasaš: Dnevnik rada Omladinske sekcije Saveza grafi čkih radnika u Novom Sadu 1939–1941. – 1986, 11, 128–151.

60. Александар Касаш: Девета покрајинска конференција Комунистичке партије Србије за Војводину. – 1990, 13, 225–241.

61. Александар Касаш: О једној представци југословенских Мађара из 1940. годи-не [Über ein anliegen der Ungarn aus Juoslawien aus dem Jahre 1940]. – 1992, 14, 183–201. Zusammenfassung.

294

62. Александар Касаш: Одјек међународних прилика у Војводини између два свет–ска рата [Th e Echo of the International Circumstances in Vojvodina between two World Wars]. – 2004, 15, 265–270. Summary.

63. Aлександар Касаш: Истраживања политичке, привредне и културне прошло-сти Војводине [Economic and Cultural Research of Vojvodina’s Past]. – 2007, 18, 9–17. Summary.

64. Александар Касаш: Културно-просветне прилике у Војводини после Другог светског рата [Cultural-Educational Conditions in Vojvodina During the Early Years Aft er the World War II]. – 2007, 18, 289–298. Summary.

65. Aлександар Касаш: Индустрија и занатство Војводине првих година после Другог светског рата [Industry and Handicraft s of Vojvodina in Early Years aft er World War II]. – 2008, 19, 181–194. Summary.

66. Aлександар Касаш: Радови академика Славка Гавриловића у „Истраживањима“ [Aca demician Slavko Gavrilovic’s scholarly works in the scientifi c periodical “Quest” of the Department of History, Faculty of Philosophy, Novi Sad]. – 2009, 20, 25–32. Summary.

КЕЦИЋ Данило

67. Данило Кецић: Војводина у време стварања и међународног признања Кра-љевства Срба, Хрвата и Словенаца [Die Woiwodina in der Zeit der Bildung und der internationalen Anerkennung des Königtums der Serben, Kroaten und Slowenen]. – 1992, 14, 143–159. Zusammenfassung.

КОВАЧЕВИЋ ДУШКО М.

68. Душко М. Ковачевић: Европа и српска национална револуција (осврт на Срп-ску историографију о великој источној кризи 1875–1878.). – 1990, 13, 123–126.

69. Душко М. Ковачевић: Радикалска влада Саве Грујића и Русија [Th e Radical Go vernmennt of Sava Grujuć and Russia]. – 2004, 15, 213–221. Summary.

70. Душко М. Ковачевић: Влада Милана Пироћанца, црквено питање у Русији [Th e Goverment of Milan Piroćanac, Church issue and Russia]. – 2005, 16, 113– 123. Summary.

71. Душко М. Ковачевић: Јаков Игњатовић у револуцији 1848–1849. [Jakov Ignja-tović in the Revolution 1848–1849]. – 2007, 18, 147–173. Summary.

295

72. Душко М. Ковачевић: Ступање на руски престо цара Александра III и обно-ва Савеза три цара 1881. [Czar Aleksandar III accession to the Russian throne and three czars’ alliance renovation in 1881]. – 2009, 20, 117–127. Summary.

KOВАЧЕВИЋ КОЈИЋ Десанка

73. Десанка Ковачевић Којић: Трговци као претече католичких црквених орга низација на Балкану (13–15. век) [Merchants as Foreruners of Catholic church Organizations in the Balkans (13th–15th Century)]. – 2005, 16, 103–112. Summary.

КОЛАКОВИЋ Јелена М.

74. Јелена М. Колаковић: „Истраживања“ XI–XX (1986–2009): Садржај по ауто-рима. – 2009, 20, 295–311.

КОЉАНИН Драгица

75. Драгица Кољанин: Војвођанска историографија народноослободилачког рата и социјалистичке револуције – достигнућа и задаци. – 1990, 13, 213–224.

76. Драгица Кољанин: Повезивање НОП-а Срема и источне Босне у другој по-ловини 1942. године [Establishing connections between the national liberation movement in Srem and Eastern Bosnia in the second half of the year 1942]. – 1992, 14, 209–221. Summary.

77. Драгица Кољанин: Унификација основних народних школа у Војводини 1919–1929. године [Th e Unifi cation of the Public Schools in Vojvodina 1919–1929]. – 2004, 15, 271–280. Summary.

78. Драгица Кољанин: Национална идеја у народним школама у Војводини (1919–1933) [National Idea in the People’s Schools in Vojvodina (1919–1933)]. – 2008, 19, 195–210. Summary.

KOНЧАР Ранко

79. Ранко Кончар: Формирање Југословенске радикалне заједнице у Војводини. – 1990, 13, 179–192.

KРАЈАЧИЋ Милош

80. Miloš Krajačić: Kulminacija hegemonističko-političke krize (1860–1867). – 1986, 11, 351–451.

296

КРЕКИЋ Бариша

81. Бариша Крекић: Prostitution and Sexual Violence in Dubrovnik at the Begining of the fi ft eenth Century [Проституција и сексуално насиље у Дубровнику у XV веку]. – 2005, 16, 125–135. Резиме.

КРЕСТИЋ Василије

82. Василије Крестић: Великохрватске претензије на делове Војводине [Croatian nationalist claims to certain parts of Vojvodina]. – 2009, 20, 129–145. Summary.

КРКЉУШ Љубомирка

83. Љубомирка Кркљуш: Светозар Милетић о уставу кнежевине Србије од 1869.године [Svetozar Miletić upon the Constitution of the Principality of Serbia 1869]. – 2005, 16, 137–152. Summary.

84. Љубомирка Кркљуш: Обележја и симболи у току српског народног покрета 1848–1849. [Features and symbols during the Serbian Nationalist Movement from 1848 to 1849]. – 2009, 20, 147–161. Summary.

КУЛАУЗОВА Маша

85. Маша Кулаузова: Уставни нацрт Радивоја Милојковића од 1868. године [Con-sti tutional draft of Radivoje Milоjković from 1868]. – 2006, 17, 63–77. Sum mary.

ЛАЗИЋ Душан

86. Dušan Lazić: Socijalna politika narodnooslobodilačkih odbora u Sremu. – 1986, 11, 87–127.

87. Dušan Lazić: Rad narodnooslobodilačkih odbora u Sremu na organizovanju zem-ljišnih fondova i poljoprivredne proizvodnje narodnooslobodilačkog pokreta. – 1989, 12, 319–406.

ЛЕМАЈИЋ Ненад

88. Ненад Лемајић: Породица Белмужевић. – 1990, 13, 73–80.

89. Ненад Лемајић: Аграрни односи и развој пољопривреде у Срему половином ХVI века [Agrarian Relations and Agricultural Development in the Middle of 16th Century]. – 2004, 15, 75–103. Summary.

90. Ненад Лемајић: Душанка Динић-Кнежевић (30. новембар 1935 – 2. април 2005)(био-библиографија). – 2005, 16, 11–21.

297

91. Ненад Лемајић: Донационе повеље породице Бакић [Donation Charters of the Bakić Family]. – 2005, 16, 153–169. Summary.

92. Ненад Лемајић: Канонске визитације Митровице у периоду од 1735. до 1768. године [Canon Bishopric Inspections Carried out in Mitrovica within the period from 1735–1768]. – 2007, 18, 99–123. Summary.

МАЛОВИЋ Гојко

93. Гојко Маловић: Савези аграрних заједница – задруга у Војводини између два светска рата [Associations of Agrarian Communities – Cooperatives in Vojvo-dina between the Two Wars]. – 2008, 19, 211–254. Summary.

МАЛОВИЋ ЂУКИЋ Марица

94. Марица Маловић Ђукић: Павле Томе Драго [Pavle Tome Dragо]. – 2005, 16, 171–178. Summary.

МАНОЈЛОВИЋ НИКОЛИЋ Весна

95. Весна Манојловић: Прилог проучавању стамбених и економских објеката и начина исхране у праисторији и раном средњем веку. – 1990, 13, 43–48.

96. Весна Манојловић: Стање и резултати археолошких истраживања средњо-вековних локалитета на територији Војводине [Condition and results in archaeological researches of medieval sites in Vojvodina]. – 1992, 14, 47–53. Sum-mary.

97. Весна Манојловић-Николић: Оруђа са средњовековних археолошких локали-тетa у Војводини [Th e Iron Tools from the Medieval Archeological Sites in Vojvodina]. – 2004, 15, 25–48. Summary.

98. Весна Манојловић Николић: Средњевековни накит из Ћуприје – Равно [Мedieval Jewelry from Ćuprija – Ravno]. – 2005, 16, 179–185. Summary.

99. Весна Манојловић Николић: Средњовековно оружје са Вршачког утврђења – археолошки подаци [Medieval Arms from Fortress of Vršac – Archaeological Findings]. – 2007, 18, 49–57. Summary.

100. Весна Манојловић-Николић: Средњовековна земљорадња на тлу Војводине – археолошки подаци [Medieval arable farming in the territory of Vojvodina – archeological data]. – 2009, 20, 191–218. Summary.

298

МАРИЦКИ ГАЂАНСКИ Ксенија

101. Ксенија Марицки Гађански: Из историје религије и атеизма у антици. – 1990, 13, 7–29.

102. Kсенија Марицки Гађански: Студије о Плутарху I–II [Studien über Plutarch]. – 1992, 14, 7–20. Zusammenfassung.

103. Ксенија Марицки Гађански: Племена у Срему у Старом веку [Ancien Tribes in Srem]. – 2004, 15, 15–24. Summary.

104. Ксенија Марицки Гађански: „Још једанпут о Тукидиду“ [„Once more about Th ucydides“]. – 2005, 16, 187–197. Summary.

МЕСАРОШ Шандор

105. Šandor Mesaroš: Partijsko-političke borbe u Bačkoj i Banatu za vreme izbora za ugarski parlament 1825–1918. – 1989, 12, 5–154.

МИКАВИЦА Дејан

106. Дејан Микавица: Војводина у политичкој идеологији Светозара Mилетића [Vojvodina within the Political Ideology of Svetozar Miletić]. – 2004, 15, 223–237. Summary.

107. Дејан Микавица: О уставима Србије – од вожда Карађорђа до Митровданског устава Републике Србије [Upon the Constitutions of Serbia from the Karađorđe to St. Demeter’s Day Constitution]. – 2006, 17, 55–62. Summary.

108. Дејан Микавица: Светозар Милетић и црквено питање [Svetozar Miletić and the Religious Issue]. – 2007, 18, 205–228. Summary.

109. Дејан Микавица: Уставно питање у Карађорђевој Србији (1804–1813) [Cons-titutional issue in Serbia at the time of Karađorđe from 1804 to 1813]. – 2009, 20, 163–189. Summary.

МИЛУТИНОВИЋ Коста

110. Kosta Milutinović: Naučni lik Branislava Đurđeva. – 1986, 11, 311–350.

111. Kosta Milutinović – vidi: Ђурђев Бранислав (46.) ?

112. Коsta Milutinović: Južnoslovenske koncepcije ilirskog pokreta (Povodom 150-godiš-njice). – 1989, 12, 271–318.

299

МИТРОВИЋ Мирко

113. Мирко Митровић: Етничка слика Баната крајем ХVIII и почетком ХIХ века [Th e Ethnical Picture of Banat by the end of 18th and the beginning of 19th Century]. – 2004, 15, 125–134. Summary.

ПАЛ Тибор

114. Тибор Пал: Неки погледи на економско стање у Угарској 1867–1878. – 1990. 13, 135–150.

115. Тибор Пал: Лајош Кошут према великој источној кризи 1875–1878 [Lajos Kossuth und die Ost-Krise 1875–1878]. – 1992, 14, 79–85. Zusammenfassung.

116. Tибор Пал: Дипломатска активност Ференца Ракоција II [Diplomatic Acti-vity of Francis (II) Rakoczi]. – 2004, 15, 155–169 Summary.

117. Тибор Пал: Лајош Толоци, научник и политичар [Lajos Talozi a scientist and a politician]. – 2009, 20, 219–230. Summary.

ПЕТРОВ Милан

118. Милан Петров: Мировни преговори између Срба и Мађара у току револуције 1848–49. – 1990, 13, 127–134.

119. Милан Петров: Пораз српског покрета у Војводини 1849. – 1992, 14, 55–62. Zusammenfassung.

ПИХУРИК Јудит

120. Јудит Пихурик (Pihurik Judit): A magyar tortenetiras vitas kerdesei a magyar tortenelem 1918–1945 kozotti szakaszarol. – 2007, 18, 241–256.

ПОПОВ Јелена

121. Јелена Попов: Активност покрајинског руководства НОР-а и револуције у Војводини на реализовању идеје о аутономији 1941–1945. – 1990, 13, 193–212.

ПОПОВ Чедомир

122. Чедомир Попов: Европа и српска национална револуција у ХIХ веку. – 1990, 13, 89–114.

123. Чедомир Попов: Никола Гаћеша и његово добa [Nikola Gaćeša and his Work], – 2008, 19, 9–13.

300

РАКИЋ Лазар

124. Лазар Ракић: Русија у листу Застави (1878–1914). – 1990, 13, 151–163.

РАМАЧ Јанко

125. Јанко Рамач: Прилог историји футошког властелинства 60–70-их година XVIII века [A Supplement to the History of the Futog Landed Estate during 60s and 70s of 18th Century]. – 2004, 15, 135–153. Summary.

126. Јанко Рамач: Контакти Русина са другим националним заједницама у Вој во-дини између два светска рата [Contacts of the Ruthenians with other National Communities in Vojvodina within the Period between the Two World Wars]. – 2007, 18, 271–282. Summary.

127. Јанко Рамач: Славко Гавриловић у историографији о Русинима у Јужној Угар-ској [Slavko Gavrilović in the historiography upon the Ruthenians in South Hun-gary]. – 2009, 20, 231–242. Summary.

РЕДАКЦИЈА

128. Редакција: Предговор – 1990, 13, 5–6.

РОКАИ Петар

129. Петар Рокаи: Истраживања Бернолдове кронике. – 1990, 13, 49–60.

130. Петар Рокаи: Преглед радова у „Истраживањима“ бр. 15 [A Review of the Articles in the “Quest” No. 15]. – 2004, 15, 7–13. Summary.

131. Петар Рокаи: Жене у односима Дубровника и Анконске марке у средњем веку [Women within Relations among Dubrovnik and Ancones Mark in the Middle Ages] – 2005, 16, 199–210. Summary.

132. Петар Рокаи: Прилог познавању судбине једног поседа Вранског приората [Asupplement to the factual knowledge upon an estate of Vranjska’s priorate]. – 2008, 19, 255–260. Summary.

133. Петар Рокаи: Примерци Наполеонове прокламације Мађарима, намењени јед-ном Бачванину и једном Сремцу. [Les exemplaires de la proclamation aux Hon grois, déstinés à un homme de Backa et à un homme de Srem] 2009, 20, 243–256; Résumé.

301

САМАРЏИЋ Момир

134. Момир Самарџић: Извештај Ђорђа Симића о развоју Бреговског питања 1884. године [A Report of Đorđe Simić about the Development of the Question Bregov in 1884]. – 2004, 15, 249–264. Summary.

135. Момир Самарџић: Железничко питање у односима Србије и Турске 1878–1880.[Railroad Issue in the Relations of Serbia and Turkey 1878–1880]. – 2006, 17, 79–93. Summary.

136. Момир Самарџић: Посета барона Хердера Србији и први план о изградњи железнице [Th e Visit of Baron Herder to Serbia and the First Plan for thе Railway Costruction]. – 2007, 18, 135–145. Summary.

СТОЈАНЧЕВИЋ Владимир

137. Владимир Стојанчевић: Моје сећање на Славка Гавриловића – човека и на-учника. – 2009, 20, 11–21.

СТОЈКОВСКИ Борис

138. Борис Стојковски: Робље са Црног мора и Леванта у Дубровнику током ХIV и ХV века [Slaves from the Black Sea and Levant in Dubrovnik during thе 14th and 15th Century]. – 2007, 18, 79–88. Summary.

139. Борис Стојковски: Срем и покрет цара Јована Ненада [Srem and czar Jovan Nenad Movement]. – 2009, 20, 257–263. Summary.

ТОМИН Светлана

140. Светлана Томин: Дијак Добре и његов запис о Марку Краљевићу, једна прећу-тана тема српске средњовековне књижевности [Dijak Dobre and his Note Upon the Prince Marko a Supressed Th eme of Serbian Medieval Literature]. – 2005, 16, 211–220. Summary.

ТОШИЋ Ђуро

141. Ђуро Тошић: Требињци и Захумљани у средњовековном Котору [People from Trebinje and Zahumlje in Medieval Kotor]. – 2005, 16, 221–227. Summary.

142. Ђуро Тошић: Остоја Паштровић (трагом једног контроверзног диплома-те) [Ostoja Paštrović (Following a trail of a controversial diplomat)]. – 2009, 20, 265–274. Summary.

302

ЋИРКОВИЋ Сима

143. Сима Ћирковић: О једном посредовању деспота Стефана између Угарске и Турске [Upon a Despot Stephen’s Mediation between Hungary and Turkey]. – 2005, 16, 229–240. Summary.

ЋУК Ружа

144. Ружа Ћук: Дубровачка породица Трибутинић у средњем веку. – 2005, 16, 241 248. Summary.

ЋУРЧИЋ Бранислав

145. Бранислав Ћурчић: Европа и српска национална револуција у ХIХ веку (При-лoг раду проф. др Чедомира Попова). – 1990, 13, 115–122.

146. Бранислав Ћурчић: Срби и прослава стопедесетогодишњице Француске револуције 1939. године [Dieserben und die Feierlischkeiten analäβlich des 150-jäh-rigen jubiläums der französischen Revolution im Jahre 1939]. – 1992, 14, 161–170. Zusammenfassung.

ХАРДИ Ђура

147. Ђура Харди: „Руски краљеви Галиције“ дародавци манастира Светог Димит-рија на Сави [“Th e Russian Kings of Galicia” the Donors of the St. Dimitry Mona-s tery on the River Sava] – 2004, 15, 49–61. Summary.

148. Ђура Харди: „Rex Ruscie“ olim „Rex Galliciae“ [„Rex Ruscie” olim „Rex Galliciae”]. – 2005, 16, 249–262. Summary.

149. Ђура Харди: Другет Виљем „наследник“ шест жупанија [Druget William, Six District Offi ces “Successor”]. – 2006, 17, 27–33. Summary.

150. Ђура Харди: Развој историографије код Русина у Војводини од досељења до 1941. године [Historiography Development with the Ruthenians in Vojvodina since their immigration until 1941] – 2007, 18, 257–269. Summary.

151. Ђура Харди: О генералу који је 1849. године бомбардовао Нови Сад [Upon a general that bombed Novi Sad in 1849]. – 2009, 20, 275–282. Summary.

ХЕГЕДИШ Антал

152. Аntal Hegediš: Josif II o svom putovanju u Banatu 1768. – 1986, 11, 202–251.

303

ХРАБАК Богумил

153. Bogumil Hrabak: Srbi Osmanskog Carstva posle mladoturske revolucije i njihova nacionalno-politička organizacija. – 1986, 11, 5–86.

154. Bogumil Hrabak: Venecija i bosanska državа. – 1989, 12, 407–505.

155. Богумил Храбак: Међународни положај Албаније 1945–47. и Југославија. – 1990, 13, 249–312.

156. Богумил Храбак: Сукобљавање Аустро-Угарске, Призренске лиге и Санџаклија око Санџака 1878–1881 [Konfl ikt zwischen Österreich-Ungarn, der Prisrener Liga und der Sandschak in den Jahren 1878–1881]. – 1992, 14, 87–142. Zusam-menfassung.

157. Богумил Храбак: Обнова текстилне радиности у Дубровнику у ХVI веку [Renovation of the textile hand-work in Dubrovnik in 16th century]. – 2005, 16, 263–278. Summary.

158. Богумил Храбак: Босански и банатски бакар у трговачком промету XIV–XVIII века [Copper from Bosnia and Banat in the commercial movement of goods from 14th to 18th century]. – 2009, 20, 283–293. Summary.

ШАРКИЋ Срђан

159. Срђан Шаркић: О стварању правних правила у средњем веку [Dela Creation des regles juridiques au Moyen Age]. – 2005, 16, 279–297. Resume.

160. Срђан Шаркић: Поклон у средњовековном српском праву [Gift in Serbian Mediaeval Law]. – 2006, 17, 7–15. Summary.

161. Срђан Шаркић: О значају израза „рука“ у средњовековном српском праву [On Diff erent Meanings of the Word “Hand” in Serbian Mediaeval Law]. – 2007, 18, 73–78. Summary.

ШИМОЊИ Марија

162. Маrija Šimonji: Ujvideki Hirlap (Novosadski vesnik) organ Novosadske nezavisne i četrdesetosmaške stranke 1891–1905. – 1986, 11, 152–172.

163. Marija Šimonji: Ujvidek (Novi Sad), list Novosadske slobodoumne (liberalne) stran-ke 1875–1907. – 1986, 11, 173–201.

304

ШИМУНОВИЋ БЕШЛИН Биљана

164. Биљана Шимуновић: Матица српска и Српски културни клуб [Matica srpska und der Serbische Kulturklub]. – 1992, 14, 171–181. Zusammenfassung.

165. Биљана Шимуновић-Бешлин: Просветни потенцијали основног школства у Дунавској бановини (1929–1941) [Space Potentials of the Primary Education within the Danube district (1929–1941)]. – 2004, 15, 281–300. Summary.

166. Биљана Шимуновић-Бешлин: Гимназија у Новом Врбасу од 1918–1941. године [Gymnasium in Novi Vrbas from 1918 to 1941]. – 2008, 19, 261–274. Summary.

CIP – Каталогизација у публикацијиБиблиотека Матице српске, Нови Сад

94(082)

ИСТРАЖИВАЊА / главни и одговорни уредник Бранко Бешлин. – 1971, 1– 1992, – Нови Сад : Филозофски факултет, Одсек за историју, 1971–1992 ; 2004–. – 24 cm

Повремено.ISSN 03502112

COBISS.SR-ID 17763584