Ivan AntiSNKHYA

Beograd, 2010

Izdava:Samostalno izdanje

Copyright: 2010 by Ivan Anti

Knjiga je besplatna samo za srpsko jeziko podruje,moe se neogranieno umnoavati samo za linu upotrebu, i bez ikakvih izmena.

Registrovano u Autorskoj agenciji za Srbiju A.D. kao autorsko delo.Svaka povreda autorskog prava u celini ili u delovima bie sudski gonjena.

Kompjuterska priprema:Vladimir Ribar

Ivan Anti

Korektura:Dojna Lapadat

Idejno reenje korica:Ivan Anti

Naslovna strana:Sri Kapila Yantra

tampa:Agencija Jovan, Beograd

Tira: 500.

www.ivantic.net

ISBN 978-86-902035-2-9

CIP - ,

233-852.5C

, Snkhya / Ivan Anti. - Beograd : I.Anti, 2008 (Beograd : Jovan). 400 str. :ilustr. ; 26 cm

Napomene i bibliografske reference uz tekst.- Bibliografija: str. 400.

ISBN 978-86-902035-2-9

a) COBISS.SR-ID 149541900

2Posveeno mojoj majci Aneliji,mom najveem uitelju

i najveoj dui koju sam upoznao

3SADRAJ

PREDGOVOR . 5SHEMA KATEGORIJA PRAKRTI . 8

UVOD U SNKHYU . 10Razlikovanje prirodnog i duhovnog . 10Arhajski model razlikovanja bia i Duha . 12Religioznost i sistem snkhye . 23Alhemija prirode i savremenost snkhye . 32

IME I POREKLO . 38

PURUA . 43

PRAKRTI . 56Uzronost . 61Emanacija . 66Gune . 69Prna . 73

DIMENZIJE PRIRODE . 81Oblikovanje prostorvremena . 81Oblikovanje dimenzija . 90Oblikovanje tela . 95

TANMTR . 106Neorganska bia . 113Prirodna neorganska bia . 119Vetaki stvorena . 119Boanska bia . 119Vanzemaljska bia . 124Hibridi ljudi i neljudi . 125Demonizam i doktrina probuenja . 128Rezime i ukratko o demonizmu i Novom dobu . 138Tanmtr i maha-bhtni u savremenom dobu .. 139

INDRIYNI . 144

SEDAM STANJA . 158Sedam stanja svesti . 160Sedam nivoa religioznosti . 163Sydvda . 165Ji ing . 166

4AHAM-KRA . 170Princip individuacije ili uobliavanja . 170Linost . 171Volja ili namera . 176iva individualna dua . 180Sedam faza buenja linosti . 196

MAHAT-BUDDHI . 211Probuenje kao inverzija spoljanjeg i unutarnjeg .220

KAIVALYA . 2251. Osveenje tela . 231

Sabranost panje na dah . 231Osnovni poloaji tela . 232Svi pokreti . 232Odvraanje od tela . 233Osnovni elementi tela . 234

2. Osveenje oseanja . 2363. Osveenje optih stanja uma . 2374. Osveenje uzroka nastajanja svakog pojedinog

sadraja (svake misli) . 238Pet prepreka . 238Pet vrsta prianjanja za bivstvovanje tela . 239est unutarnjih i est spoljanjih osnova ula . 240Sedam inilaca probuenja . 241etiri osnovne istine o bivstvovanju . 242Rpa-dhynam . 244Plodovi . 253Arpa-dhynam . 257PRILOG - Tekstovi klasine snkhye . 265Ivarakrna: Snkhya-krik . 265Kapila: Snkhya-str . 272

BIBLIOGRAFIJA . 279

5PREDGOVOR

Duan sam da na poetku dam neka objanjenja o tome kako je nastao ovaj prikazsnkhye, te gotovo zaboravljene, a zasigurno malo poznate teorije prirode iz klasine Indije.

Da bih doao do toga kako je moj individualni razvoj sazrevao uvidom u snkhyu,morau da zaponem sa malom digresijom o razvoju naunog saznanja. Rezultati istraiva-nja u eksperimentalnoj fizici doveli su jo u prvoj polovini dvadesetog veka do temeljnihpreokreta u pogledu na prirodu stvarnosti, a u novije vreme, sabiranjem slinih iskustava izdrugih nauka, do holistikog pogleda na svet i 'sistemskog miljenja'. Osnovna odlika 'sis-temskog miljenja' jeste uvid da je iva celina neto vie od skupa njenih inilaca, zatim dasutinska svojstva ivog sistema potiu iz interakcija i odnosa izmeu inilaca, i da se tiodnosi ponavljaju u izvesnim konfiguracijama ili shemama. Radi se, dakle, o dinamikomprocesu odnosa koji izraava odreeni kvalitet, i on se ne moe izraziti kvantitativno, mere-njem veliina i teina. Tu je pre potrebno mapiranje shemama, kao to su to ve davno ui-njeno u Ji ingu, i u snkhyi sa kategorijama prirode (slika 1). Najzad, upoznavanje odnosaizraenih kroz shemu ne moe se ograniiti samo na komponente jednog sistema, ve semora proiriti i na njegovu okolinu, na kontekst sistema to upuuje i na prirodu subjektakoji ga doivljava. Sve to zapravo upuuje na sutinski znaaj subjekta.

Opisani proces razvoja naunog pogleda na svet prisutan je na slian nain i u proce-su individuacije svakog pojedinca, ukoliko se on valjano odvija usaglaavanjem individual-nih iskustava sa univerzalnim. Mene su na taj razvoj naterale same egzistencijalne injenicekoje nisam mogao da ne vidim, a one koje nisam eleo da vidim udarale su me same - nesamo uobiajenim ivotnim iskuenjima koja trpe svi ljudi, ve i mistinim doivljajimakoje imaju malobrojni. Oni su mi otvorili vrata percepcije tako da sam umesto poznatogsveta video udesni beskraj koji je neto mnogo vie od individualnog ivota. Kako sam usvojoj sedamnaestoj godini ve jednom prekoraio granicu koja deli ivot od smrti, stariivot me vie nije drao jer mi je izgledao apsurdan, a beskraj tako privlaio da bi me sigur-no i progutao da nije bilo jednog dogaaja. Krajem 1981. godine, 3. decembra, u snu me jeprobudio savreno jasan glas. Pozvao me po imenu i rekao da je sve u redu i da ne brinemza sebe, da mi se javlja na ovaj nain kako bi mi stavio do znanja da je u meni i da e mevoditi; da je sve to se dogaa u mom ivotu u savrenom skladu s razvojem i da tako trebasve da prihvatam i paljivo posmatram; da ne traim izvan sebe jer u meni je sve; da ononajbitnije nosim u sebi i da u ga ispoljiti jedino svojom zrelou u skladu sa vremenom. Namoje spontano uoblieno pitanje u mislima: Ko je on i kako izgleda? - odgovorio je samo daizgleda kao svaki ovek, i da nadgleda (karmiki) razvoj ljudi. Za to vreme, oko jednogminuta, dok je ovaj udan susret trajao ni na javi ni u snu, bio sam potpuno paralisan odstrane vrlo mone sile. Zatim sam se naao u svojoj sobi i, kada sam ustao da zapiem raz-govor, osetio sam neije prisustvo koje je tako snano zrailo energijom da mi se telo koilood njenog uticaja. Iako usled jutarnje polutame nisam nikoga jasno video, po snanom ener-getskom prisustvu znao sam tano gde se nalazi, da je neka nevidljiva ili providna osobabila na dohvat ruke predamnom, ali po jo snanijem blaenstvu i strahopotovanju, koje jepratilo ceo dogaaj, znao sam da mi se dogaa neto dobro. Mesec dana kasnije, kada jeovaj dogaaj ve poeo da bledi iz seanja jer se moj svakodnevni ivot nastavio normalnim

6tokom, u budnom snu doao mi je starac sa blaenim, detinjim osmehom u oima, i tokomtri susreta uputio me u praksu meditacije, za koju sam kasnije saznao da je veoma nalikzazen i vipassana metodi samospoznaje. Od tada sam poeo svakodnevno da je praktikujem,i nisam se previe iznenadio kada sam posle nekoliko meseci sluajno naiao na fotografi-ju svog uitelja iz sna i tako se uverio da je on iveo i u ljudskom obliju. Ispod nje je staja-lo ime koje dotle nisam uo: Bhagavan Sri Ramana Maharshi.1

Ove dogaaje navodim (bez komentara o njihovoj prirodi) kako bih na poetku skre-nuo panju itaocu da je knjiga koja sledi plod mojih transcendentalnih iskustava i pokuajada ih ustanovim i razumem, a ne potrebe za filosofiranjem. ak je i pisanje bilo samo nainna koji sam konkretno ustanovljavao svoja iskustva. Da ne bih zalutao u subjektivnost,razumevanje svojih iskustava stavio sam u teorijski okvir koji je dovoljno star, proveren iobjektivan, a stariji i objektivniji od snkhye nije mi poznat. Pokazalo se da je i snkhyapostala mnogo jasnija zahvaljujui mojim iskustvima; ona su bila neophodna za bolji uvid usistem, tako da ovo nije ispao subjektivan prikaz snkhye, ve samo originalniji i radikalnijiod dosadanjih.

Sa praksom samoistraivanja kristalisala se sama od sebe shema kategorija prakrti(prirode) iz teorije snkhye (slika 1 i 2), kao univerzalna mapa bivstvovanja. Ne samo dasam na njoj prepoznao ontoloki status sopstvenih izmenjenih stanja svesti kroz sve dimen-zije astrala, ve i ontologiju religijskih, filosofskih, mistikih, naunih, umetnikih i psiho-lokih iskustava, onako kako se prenose kroz istoriju i literaturu, i kako se manifestuju uivotnoj stvarnosti, ovde i sada, svakome od nas. Godine nepristrasnog opaanja i uenjauverile su me da je shema kategorija prirode, koja se ovde opisuje kroz celu knjigu, univer-zalna mapa na kojoj se nepogreivo moe ustanoviti ontoloki status svakog oblika bivstvo-vanja, i da se s njom niko ne moe izgubiti na putu spoznaje onoga to jeste.

Sav moj napor ovde svodi se na razjanjavanje svih detalja ove ontoloke mape ukontekstu holistikog pogleda na svet i 'sistemskog miljenja'. Tekst je nastajao spontanotokom vie godina (krajem 1994. god. dobio je sadanji izgled; od tada je, povremeno dote-rivan, ekao izdavaa), vie kao putopisni esej nego filosofska studija, i sam se od sebemanje-vie uspeno uobliio u celinu ponajvie zahvaljujui podrci i podsticaju koje samimao u prijateljstvu sa Dojnom Lapadat i Vladimirom Ribarom. Shemu sam razjanjavao usvetlosti religijskih, mistikih, filosofskih i naunih iskustava koja su do sada opte poznata,ili su bar dospela do mene preko literature i zapaanja. U tom smislu su ona ograniena iovaj prikaz je samo pokuaj da se podstakne dalje istraivanje u tom pravcu. Asocijacije sashemom su zaista bogate i neiscrpne. Tako, izmeu ostalog, ova shema snkhye pokazuje dasu sve onostrane dimenzije, astralni svetovi i njihovi stanovnici (elementali, aneli,avoli, bogovi...) takoe deo prirode, njenog finijeg, energetskog i natulnog podruja.Deluju kao numinozne i natprirodne sile samo onima koji nisu upoznati sa celinom priro-dnog zbivanja, koji su ogranieni na njeno usko ulno i trodimenzionalno podruje. Iz togaje ovde spontano izbila snana kritika religijskih uenja koja natulne entitete prirode pro-glaavaju za transcendentne, boanske i spasonosne (uenja koja sam svrstao u demonizam),i afirmacija doktrine probuenja (zastupljena u snkhyi, jogi i budizmu) koja za cilj imadiferencijaciju svesti i slobode spram bia uopte, a ne samo njegovog uskog empirijskogdela.

1 Iako je njegov metod samoistraivanja drugaije izraen, on u praksi dovodi do istog cilja kao budistika meditacijavipassana. O njoj videti u knjizi William Hart: Umetnost ivljenja, vipassana meditacija po uenju S. N. Goenke, Loz-nica: B. Milisavljevi, 1994. Takoe i Njanaponika Tera: Budistika meditacija, Novi Sad, 1988. i P. D. Uspenski:etvrti put, Beograd: Esotheria, 1994.

7U tome je okosnica cele snkhye, da se diferencijacija svesti i sloboda ovekovaostvari u odnosu na celu prirodu kakva jeste, u odnosu na celokupno postojanje, kao odgo-vor ili ishod samog postojanja, u Duhu neuslovljenosti (purua) ili slobode koja omoguavada bivstva prirode uopte bude. To je, prema snkhyi, jedina ovekova autentinost, jer onasam Duh neuslovljenosti imenuje kao purua, tj. ovek. Ona, dakle, autentinu duhovnostsmeta na najvii ontoloki nivo, dok svi drugi religijski i filosofski sistemi ne nadilazepojedine kategorije unutar prirode i ostaju opinjeni njenom astralnom imaginacijom, kojuodreuju kao boansku (i delimino demonsku) samo zato to ona nadilazi prostu ulnost.Pored toga to duhovnoj autentinosti daje najvii ontoloki status, snkhya neuslovljenost,koja omoguava smo postojanje kao takvo, prepoznaje kao bit ovekovu. Nije mi poznatoda je pored snkhye iko drugi to prepoznavanje uinio tako jasnim, kao to su to uiniliBuddha i Ramana svojim osmehom.

Autor

8SLIKA 1

9SLIKA 2

10

UVOD U SNKHYU

1. Razlikovanje prirodnog i duhovnog

Od poetka svog opstajanja na ovom svetu ovek je nastojao da na neki nain razli-kuje ono to je prirodno dato, od onog to je sveto i nadilazi prirodnu uslovljenost i obnav-ljanje, da razlikuje veno od prolaznog, besmrtno od smrtnog, dobro od zla. Drugim reima,iskonska je tenja ovekova da se po svom duhu razlikuje od prirode, da bude svestan, jersutina svesti je razlikovanje, a sutina prirode je u uzronoj povezanosti svih njenih pojava,odnosno uslovljenosti zbivanja. Objektivno osveenje prirode jedini je nain za nadilaenjeuslovljenosti.

Ovakvo sutinsko razlikovanje izrazilo se u arhainim vremenima kao naglaavanjereligijskog iskustva svetog naspram profanog. Od iskona ovek je nastojao da razlikuje sve-sno od nesvesnog, da utvruje i proiruje znanje kao uslov za svoj opstanak, da razlikujeduhovno od telesnog jednako jasno kao to se razlikuje nebo od zemlje ili ivot od smrti.Sve duhovno prepoznavao je kao svoju autentinost i slobodu, kao ono to je nebeskog iliboanskog karaktera, to daje jedinstven smisao svakoj pojavi u optem jedinstvu prirode.Bez ovakve slobode ivot nema smisla i postaje podruje borbe otuenih delova i besmisle-na prolaznost.

U svim starim kulturama uoava se nezadovoljstvo s ovekom kakav je prirodno dat,i najdublja tenja za drugim roenjem, u svesnom i duhovnom nainu postojanja. Svimitovi, obredi i legende od poetka istorije pokazuju enju da se ljudsko telo oslobodinesvesne prirodne stihije i preobrazi u olienje Duha, odnosno slobode bivstvovanja, stva-ranja, odgovornosti i kulture. Neko postaje pravi ovek u onoj meri u kojoj prestaje dabude prirodan ovek. Ovaj preobraaj nije rezultat prirodnog procesa, kao to je sluaj sasvim ostalim psihofizikim aktivnostima, ve iskljuivo kulturni i duhovni in preuzimanjapotpune odgovornosti za veni smisao bivstvovanja, to je podvig svojstven samo retkim,duhovno zrelim ljudima to je in slobodne volje celovite linosti. To je sasvim nov doga-aj u kosmosu. Pored svekolike prirodne povezanosti svega, novo je jedino svesna linost injena slobodna volja. Taj preobraaj nastaje iskustvom transcendencije prirodnog uslovlja-vanja. To je neto to tek treba da se dogodi i dogaa se jedino u ovekovoj linosti kadapostane svesna i celovita. Bez ovakvog drugog roenja u slobodnoj volji i svesti smatralose, s pravom, da ovek uopte i ne postoji kao pravi ovek, jer se roenje njegovog fizi-kog tela ni po emu ne razlikuje od ostalih procesa reprodukcije u prirodi - koje karakterieprolaznost, propadljivost, umiranje svega to se raa (Jovan, 3:3-7).

Iz ovakvog fundamentalnog razlikovanja, odnosno iskustva transcendencije, nikle susve velike religije i etike. Zbog neophodnosti drugog roenja postoji religioznost i duhov-nost, ta je nunost rodila svu ovekovu kulturu, iji je opti smisao nadilaenje nesvesneprirodne uslovljenosti i vremena. Dakle, nadilaenje smrti. Ceo ivot religioznog oveka jeproces raanja u Duhu. Ovakvo razlikovanje oduvek je ukazivalo da je ovek autentiansamo u duhovnoj slobodi koja nadilazi prolaznost bia i vremena, samo tako on uistinu pos-

11

toji. Jedino kada je nesvestan ovakve svoje duhovne autentinosti ovek trpi smrt, prolaz-nost i patnju. Samospoznajom to se nadilazi. Odlika svake religioznosti jeste enja za ve-nou i to dokazuje da sadanje stanje prirodnog roenja nije autentino i otuda je bolno inepodnoljivo. Nepodnoljivo je zato to ovek s fizikim roenjem jo nije poeo da postojiu svom autentinom stanju; to je jo uvek spontani tok prirodnog deavanja koji ukljuujesve fiziko kretanje, emocionalne i mentalne aktivnosti. ovek tek treba da se rodi. Fizikimnastankom on je samo dobio pravu ansu da to svesno uini. Fizikim roenjem on je stvo-reno bie. Sva bia u prirodi tako nastaju i u tome je njihov opstanak. Raaju se od drugo-ga i drugim su uslovljena. ovek se od svih bia razlikuje po tome to tek treba da nastaneiz sebe samoga, iz svoje slobodne volje i svesti o Duhu u sebi. Drugo, pravo roenje je nje-gov stvaralaki in, koji je mogu samo onda kada sebe prepozna kao olienje Tvorca, tj.Duha koji sve omoguava.

Fundamentalni znaaj 'drugog roenja' najbolje je izraen gnostikom vizijom pticekoja se probija iz jajeta koje predstavlja kosmos. Da bi se ovek istinski rodio i postao morada probije ljusku prirodno datog sveta kao to ptica probija jaje, polee svojom voljom i tektada uistinu poinje da postoji. ovekovo prirodno, bioloko roenje je slino nastanku jaje-ta, on jeste 'roen' ali to nije zavrni in, njegovo bioloko roenje samo je mogunost zadrugo, istinsko duhovno roenje, kao to ptica, simbol duha, tek treba da izae iz jajeta sop-stvenim naporom.

Drugo prigodno poreenje moe biti sa semenom i drvetom. ovek je biolokimroenjem kao seme koje u sebi sadri drvo. Ono mora da se raspadne da bi iz njega izniklodrvo koje puno roda raa. Ako se ne promeni, istrunue smo. Ako hoe sebe da sauva,izgubie se. Ako se preda, dobie pravi ivot. Tako i prirodno nastao ovek, zatvoren u svo-joj subjektivnosti, mora da nestane u transformaciji duhovnog rasta da bi iz njega izbio nje-gov pravi potencijal, da bi se iz njega ispoljilo ono to objektivno jeste.

Da je proces nastajanja dovren, da mi uistinu postojimo prirodnim nastankom, tadanikada ne bismo mogli da postanemo svesni sebe niti bi postojanje postalo lino iskustvokroz probuenje. Nita se novo ne bi dogodilo. Linost tada ne bi bila mogua. Sve bi to idalje bio proces prirodne determinacije i ne bismo se razlikovali od ivotinja.

Mi smo svesni sebe u ovoj sadanjoj, skromnoj svesnosti, samo zato to jo nismopoeli da postojimo, a predvieni smo za postojanje. Svest nam je data da bismo poeli dapostojimo.

Ono sutinsko ljudsko nastaje tek s transcendencijom prirodnog uslovljavanja.Iskustvo svetog naspram profanog ne samo to predstavlja sutinu religioznosti, ve i

same svesti, ija je osnova u razlikovanju subjekta od objekta, ili poznatog sveta od nepoz-natog.

Najpre se to ispoljavalo kao razlikovanje svetog prostora (hram, kua ili kakav sim-bol centra sveta oko koga su se podizala naselja) ili prostor poznatog kosmosa, naspramnepoznatog i profanog prostora koji je smatran za nediferencirani haos, nestvoreni svet, ne-bie. Takoe i razlikovanje svetog vremena, u kome se obrednim ritualom periodino obna-vljalo seanje na vreme boanskog dela stvaranja ili oduhovljavanja oveka, naspram profa-nog vremena svakodnevnog zbivanja u radu i dokolici. Uz to je praksa mnogih plemena bila(a negde se i do danas zadrala) da samo sebe smatraju ljudskim biima koja potiu odBoga, tvorca sveta, dok su sve ostale ljude smatrali demonima, neljudskim biima ili akneprijateljima koje treba pobediti i 'civilizovati'. Na ovaj nain, putem ovekove osnovneorijentacije u prostoru i vremenu, poeci religijskog iskustva jesu ujedno poeci osveenja

12

kroz razlikovanje subjekta od objekta, poznatog od nepoznatog, osveenja kao ustanovlje-nja onoga to jeste.

Pored religije i najranija filosofska misao izraava isto razlikovanje kao osnovu samesvesti o biu kroz pitanje: Zato je uopte ovo to biva, a ne tek nita? To je prvo pitanjeoveka koji je spreman za duhovno probuenje. Prvo je zato to je najire i sveobuhvatno,ono se ne bavi nikakvim posebnim zbivanjem ve zahvata sve to biva u prostoru i vreme-nu; ono je, zatim, i najdublje, jer ispituje osnovu ili razlog svega, i bia i miljenja, ide dodna svega i ne zaustavlja se ni na emu to privremeno biva; kao takvo, ovo je pitanje nakraju i najizvornije, jer samim svojim nezaustavljivim zahvatanjem svega, kristalie duhonoga koji pita.2

Ovakvo ispitivanje - zajedno sa prastarom temom celokupnog religijskog iskustva, ato je vaskrsenje kao nadilaenje (transcendencija) ovekovog prirodnog bia u boanskobivstvovanje, ili bar povezivanje s njim - ukazuje da bez toga ovek ne postoji u istinskomsmislu. On e ui u autentino postojanje tek s drugim roenjem koje nee biti rezultat pri-rodnog procesa, nego duhovni in slobodne volje, iste savesti i svesti o bivstvovanju, otome da i smo bie prirode kroz njegovo vaskrsenje zadobija svoj ishod i smisao. Prirodapostoji sa svrhom da dobije puni smisao svoga postojanja, svoj ishod ili sutinu, tek nas-pram slobodnog ovekovog Duha. Sve dotle ona izgleda neostvarena, besmislena i destruk-tivna. Zato tek duhovno preporoen ovek (iz iskustva transcendencije) vidi svet kakav jesteu sutini: kao svetost boanske tvorevine. U takvom istinskom vienju stvari kakve jesu,sastoji se njegova duhovna autentinost i sloboda. Ona je imanentna biu. Koliko je Duh uoveku nesvestan sebe, toliko priroda izgleda destruktivna i uslovljavajua. Duh i priroda suuzajamni i polarizovani, a ne dualistiki i iskljuivi. Bez prirode Duh bi bio puka apstrakcijai nita, a bez Duha priroda ne bi imala mogunosti za svrhovito stvaranje i, stoga, za samopstanak. Ne bi imala razlog postojanja. Bila bi tamnica bia bez izlaza u slobodu, i zato nebi bilo ivota u njoj. Priroda je sama tenja bia ka osveenju svoga smisla; njena raznoli-kost odraava svu dijalektiku i dramu ove tenje. Priroda je nain ispoljavanja Duha koji, sdruge strane posmatrano, predstavlja smisao i ideal ka kome se usavrava prirodno zbivanje.

Tako dolazimo do odgovora na pitanje u kom su kontekstu uopte mogui drugoroenje i transcendencija prirodne uslovljenosti. To je mogue jer postoji polarizacija Duhai prirode - o emu govori snkhya.

2. Arhajski model razlikovanja bia i Duha

Ako bi se istota i veliina vizije oveka merila jedino oslobaanjem njegove duhov-ne autentinosti od svake prirodne uslovljenosti bivstvovanja, a drugaijeg i potenijegmerila ne vidimo, tada bi se s pravom moglo rei da snkhya nastoji da bude najistija vizijaoveka - osloboena svake mitologije. Dolazei do nas iza horizonta sagledivog vremena,ali postajui poznatija kao jedan od est srednjovekovnih filosofskih sistema u Indiji,snkhya predstavlja najstariji i najneposredniji pokuaj oveka da izrazi sutinu svoje duho-vnosti, poreklo i svrhu svoje svesnosti s kojom postoji u prirodi kao jedinstveno i stvarala-ko bie. Ono to drevno uenje snkhye sutinski izdvaja od svih drugih pojava u duhovnojkulturi koje su imale sline namere, jeste njena jasnoa i celovitost. Ona zahvata celokupnobivstvovanje bez izuzetaka, sistematski razotkriva poreklo, svrhu i svu uslovljenost ne samo

2 Detaljnije o ovom pitanju videti kod Martina Hajdegera: Uvod u metafiziku (Einfuhrung in die Metaphysik vonMartin Heidegger, Max Niemeyer Verlag, Tubingen, 1966.) Vuk Karadi, Beograd 1976.

13

objektivnog, fizikog sveta, ve i subjektivnog psiholokog iskustva, i to na potpuno nepos-redan nain, ralanjujui sve sainitelje iskustva i postojanja, bez primese fantazije, simbo-like i mita. Jedino putem svesnog uvida i praktinog razlikovanja svega bivstvujueg u vre-menu (iskazanog u pojmu prakrti) od Duha neuslovljenosti (oznaenog kao purua), ijasloboda omoguava biu da uopte bude, odnosno, da bude svesno sebe (to je oznaenokategorijom buddhi).

Jedinstvena jasnoa snkhye zasniva se na njenoj polarizaciji bivstvujueg (kao pra-krti) i slobode koja ga omoguava (purue). Po tome snkhya predstavlja najvii ideal obje-ktivnosti. Ovakva polarizacija ini vienje stvari jasnijim, kristalie svest o bivstvujuem,njegovu diferencijaciju, i tako nas navodi da u snkhyi prepoznamo arhajski prototip fun-damentalne ontologije, a ne samo puki dualizam, kao dosadanji tumai ovog sistema. Nas-tavljajui klasino metafiziko stanovite oni su puruu projektovali kao duhovnu monaduotuenu od prirode. Zahvaljujui postmodernistikom obrtu, mi emo danas lake sagledatipuruu kao istu neuslovljenost koja omoguava bivstvovanje, a najpre svest o njemu (bud-dhi).

Oslobaanje ovekove duhovne sutine od prirodne uslovljenosti, od smrti i prolaz-nosti, temeljni je poriv svih religijskih tradicija i sistema samorazvoja. To je poriv za tran-scendencijom uslovljenog bia u Duhu slobode. Ova tenja se svuda kristalisala kao razli-kovanje duhovnog od prirodnog, stvarnog od lanog, boanskog od svetovnog, spasenjedue u hrianstvu ili nadilaenje patnje u budizmu. Svoj najistiji domet ova tenja dosti-gla je u budizmu, naroito kod Nagarune gde se razlikuju dve vrste stvarnosti: samvrti ilirelativna istina, koja je proizvod razuma i koja kao zastor zaklanja apsolutnu istinu, para-marthu koja je krajnja svrha ili transcendencija uopte. Dok se iskonska tenja za ljudskomautentinou u drugim sistemima i religijama manifestovala na manje ili vie zaobilazannain, kroz mit, ideju Boga i vaskrsenja, dotle se ona u budizmu jasno izrazila kao nunosttranscendencije. To je bilo mogue zato to je budizam sav izaao iz joge, a joga je prakti-no iskustvo transcendiranja. Ovakva praksa joge postoji zahvaljujui njenoj teorijskoj osno-vi: snkhyi. Dok se u drugim religijama bogovi i njihovi vernici ubijaju i tuku oko teritorijei prevlasti uz pretnju ognjem i sumporom, dotle snkhya objektivno, nepristrasno i jasnopokazuje: (1) ta se nadilazi ili transcendira (ovde je to prakrti kao uslov bia); (2) zahvalju-jui emu je to nadilaenje uopte mogue (zahvaljujui purui, Duhu koji nadilazi i omo-guava bie); (3) kakav je smisao celog tog procesa (da ovek prepozna svoju autentinost upurui) i (4) kakav je ovekov poloaj u njemu (da bude mesto u kome se postojanje - pra-krti - i njegov smisao - purua - proimaju i razluuju).

Najkrae reeno postoji samo Apsolutno Jedno koje ima dva aspekta: aktivan i pasi-van. U aktivnom aspektu je prakrti ili priroda, a u pasivnom ili statikom purua ili Duh.Aktivni aspekt aktuelizuje statiki ili potencijalni. Priroda aktuelizuje Duh koji sam po sebine bi bio nita bez aktuelizacije u svim oblicima bivstvovanja. Ova aktuelizacija ima svojishod i svretak u samosvesnoj linosti gde se Duh iznova prepoznaje, ali u svom aktuelnomi ivotodavnom obliku.

Uenjem o purui i prakrti snkhya daje kontekst za razumevanje smisla transcen-dencije. Transcendencija je probuenje. Probuenje podrazumeva dve injenice: da je biva-nje nesvesno i da moe da postane svesno. Te dve injenice su: prakrti kao nesvesno biva-nje, i purua koji mora da nadilazi (transcendira) bie ako omoguava svest o njemu.

Recimo ovo isto na jednostavniji nain.Cela priroda, ili kosmos, nastaje ispoljavanjem ili emanacijom iz nediferencirane pra-

tvari, prakrti. Emanacija je izazvana od strane Duha, on je vrhunski izvor i privlaitelj sveg

14

oblikovanja. Emanacija ili ispoljeni kosmos je imaginacija Duha, imaginacija s kojom onsebi predstavlja sve aspekte svih svojih mogunosti. Bez toga on sam bi ostao puka apstrak-cija i ne bi bio svestan sebe. Njegov potencijal ne bi bio aktuelizovan i ostalo bi samo nita-vilo. Imaginacija Duha nije ista kao kada mi neto zamiljamo, kod nas je to beznaajnafantazija, kod Duha je to sva realnost fizikog kosmosa. Tako je kosmos misao ili san Duha.Otuda ideja u advaita vedanti da je kosmos iluzija ili san. To je tano, ali budui da smo imi sastavni deo tog sna ili iluzije, za nas je ona krajnje realna i sukob sa drugim objektimatog sna u kome uestvujemo esto je bolan.

Celokupna emanacija prirode kroz sva ivotna oblija, koja se odvija pod privlanim,ili podsticajnim dejstvom Duha, ima svoj tok i ishod. Na najviem planu purua kao svesnisubjekt izaziva pojavu samog kosmosa. Na niem planu on u kosmosu izaziva pojavu zvez-da. I zvezde su svesni subjekti. U Vedama se kae da purua boravi u zvezdama, i da je toonaj isti purua koji je u ovekovom srcu. Na jo nioj razmeri zvezde izazivaju pojavu pla-neta kao svesnih subjekata a one izazivaju pojavu organskog ivota. U povoljnim uslovimaorganskog ivota inkarniraju se individualne due, olienja purue, i one su kao svesni sub-jekti privlaitelji sveg zbivanja koje vidimo kao ljudsko drutvo, civilizacija i psihodinami-ka ivota. Krajnji ishod celog tog procesa je namera Duha da osvesti i aktuelizuje sebe unajfinijem aspektu bivstvovanja, na najintimniji nain, u ovekovoj samosvesti. Na ovajnain purua privlai i izaziva svu pojavnost prirode, od kosmosa do svih pojava koje ljudiprivlae oko sebe zbog purue u sebi.

U eksperimentima sa subatomskim esticama dolo se do otkria da se one ponaajuparadoksalno i dvostruko, i kao estice i kao talas iste energije. Ako su ljudi kao posmatra-i prisutni u eksperimentu, ponaaju se kao estice, ako ljudi nema, onda kao energija. Kaoda priroda zna da je posmatrana od ljudi i samo pred njima glumi materijalni oblik u viduestica. O istoj pojavi se govori u klasinim tekstovima snkhye (Snkhya karika 59 iSnkhya sutra III.69) gde se kae da priroda kao plesaica prikazuje svoj ples pred posmat-raem i povlai se kada biva spoznata. Ali uenje Snkhye o purui govori nam da se to nedeava samo na subatomskom nivou u eksperimentima, nego uvek i svuda. Purua jevrhunski privlaitelj na makrokosmikom planu kada izaziva ispoljavanje samog kosmosa,kao i u mikrokosmikom kada kroz oveka deluje kao privlaitelj svih dogaaja i pojava.

Najvee hoe u najmanjem da se ogleda, i prepozna. Dakle, u svemu. Takoe i da tonajfinije prepozna najvee kao sebe samoga. Apstraktno hoe da bude konkretno. Taj processve vee konkretizacije apstraktnog, koji ide od najoptijeg do najintimnijeg, tj. najfinijeg,moemo videti ako pogledamo zvezde, njihov hladni beskraj, a zatim deiji osmeh kojiodgovara na majinu ljubav, ili tiho razumevanje pogledom dvoje koji se vole. Najfinijimodus bivstvovanja je ovekova linost koja zrai ljubavlju. Priroda dostie vrhunac svogoblikovanja u ovekovoj linosti, u njegovom Ja. Duh se prepoznaje onda kada Ja postanesvesno ljubavi koja sve omoguava kao svoju sutinu. Ceo kosmos postoji sa svrhom for-miranja svesnog subjekta. Tu uvire smisao sveg ispoljenog ivota, tu se stie i prepoznajesve to postoji. Ja u oveku je ogledalce u kome Duh po prvi put vidi sebe. Naravno, ono jeu poetku svog formiranja i glaanja mutno i iskrivljeno tako da ne daje jednu, ve vieiskrivljenih slika. Prividno mnotvo stvari i pojava nezrelom subjektu deluje kao realnomnotvo. Nezreo subjekt ima iluziju da postoji sam za sebe i zbog sebe, a svest koju dobijajedino od Duha koristi za line svrhe. Njegova svest je subjektivna. Sva patnja koju ovekdoivljava, i koju ini drugima, nastaje iz ovog nezrelog utiska subjekta da je izdvojen samza sebe. U tome je svo njegovo neznanje. Svo blaenstvo koje moe da doivi nastaje iz

15

iskustva nadilaenja ove subjektivnosti. U tome je sva njegova spoznaja - da je on kao sub-jekt samo pogodno mesto u kome se celina prepoznaje, a ne izdvojena jedinka.

Da bi sebe iskusio u najmanjem, najfinijem i najlinijem vidu, Duh sebe odailje iliemanira u vidu individualnih dua (iva). To su sutine ljudskih bia. Kroz njihova indivi-dualna iskustva Duh sebe osveava u svim aspektima i mogunostima.

Individualna dua sazreva procesom individuacije i dolaenjem do istog Ja ili svestio sebi. Tada spoznaje da je olienje duha. Dolaenjem do sutine svoje subjektivnosti, onapostaje objektivna. To je paradoks: do objektivne svesti se stie preko svesti o sebi, krozindividuaciju. Sebe nadilazimo postajui apsolutno svoji.

Subjekt dobija svest od Duha, jer priroda je sama po sebi nesvesna, a svest je mogu-a samo od onoga to je ve svesno. Da bi subjekt postao potpuno svestan on mora da spo-zna svoju izvornost u Duhu i da nadie, transcendira prirodni aspekt svog postojanja. Todoivljava kao buenje i kao transcendenciju bia. Buenje otuda to se Duh tada kroz njegapotpuno osveava, njegova imaginacija prestaje i ostaje on sam potpuno aktuelizovan kaoindividualna linost, a transcendencija otuda to se nadilazi prirodno oblikovanje i uslovlja-vanje. Za probuenoga priroda nestaje jer je ispunila smisao svoga postojanja, dola je dosvoga ishoda. Tada je svesnost u subjektu objektivna.

Buenje je pored emanacije sledei kljuni pojam u snkhyi. Sutina buenja lei ulinosti i principu individuacije. Moe se rei da je princip individuacije zavrni procesemanacije, a buenje njegovo konano razreenje. Ono se dogaa linim inom slobodnevolje i svesti koja je u individui dozrela do objektivne spoznaje: da je ona samo olienjeDuha u malome, a ne individua za sebe. Presudno je razumeti da to mora da bude in linezrelosti, pokret koji ini sama individua, a ne da bude podstaknuta od strane Duha, jer u tomsluaju ceo proces emanacije bio bi in Duha i nita novo ne bi nastalo. Buenje ne bi biloin line zrelosti, a to znai da ne bi ni bilo nikakvog buenja. Sve bi bilo samo slepa i bez-lina emanacija bia bez odgovora o smislu postojanja, o ishodu i refleksiji ka samomDuhu, refleksiji koja bi poticala od najfinijeg oblika prirodnog oblikovanja, od svesnog sub-jekta, kao njegov lini in, ili odraz njegove celovite linosti. Takva je sva priroda izvanovekovog Ja: bezlina emanacija. Zato sva priroda gleda u ovekovo Ja i eka njegov ade-kvatan odgovor: pokret i delo koje e biti usaglaeno s voljom Duha, delanje koje e bitivolja Duha u individualnom obliku. Moglo bi se rei da celokupno postojanje iekujepersonalizaciju Duha, da se ovek uskladi sa Duhom prepoznavanjem svog jedinstva sanjim. Otuda izvire sva religioznost ovekova.

Sva patnja ovekova potie otuda to trai odgovor i utoite u drugome, u raznimobjektima, umesto da sam bude odgovor na dar postojanja. Sve ide ka njemu i uvire u nje-govu samosvest. ovek ne moe nai ni jedno utoite izvan sebe, jer je on ishod svega.

Duh moe jedino na indirektan nain da natera individuu da postigne objektivnu sve-snost. Ne moe sve sam da odradi jer tada, kao to smo rekli, nita se novo ne bi dogodilo,to ne bi bio objektivan in, odgovor i rezultat, ve uvek jedan isti proces slepog odvijanjaemanacije. Da bi se svestan subjekt naveo da postane objektivno svestan, tj. da se probudi izsamoga sebe, mora da bude izloen pritisku i prinudi spolja. Taj blagorodan pritisak indivi-dua doivljava kao patnju, a osobe i okolnosti koje praktino sprovode taj pritisak i raznevrste prinude, kao neprijateljske - sve dok naivno misli da njena individualnost postoji samapo sebi i za sebe.

oveku ne moe biti data svest spolja jer celokupno postojanje je izraz svesti. Sve jesvest. Pitanje je samo ta ovek svesno ini. To je pitanje karmana. Ono je sutinski veza-

16

no za buenje. Delanje je opet vezano za etiku i estetiku. Otuda se sva sutinska uenja oprobuenju (Patanjalijeve Izreke o jogi i uenje Buddhe) zasnivaju na etici i disciplini.

Uenje o probuenju je najznaajnija tekovina dvadesetog veka, zahvaljujui radu G.I. Gurijeva i P. D. Uspenskog. Njime se prelamaju svi prethodni i svi naredni vekovi ljud-skog razvoja. Ono ne bi zaivelo na Zapadu da ve eonima nije uvano na Istoku kao teme-ljno znanje, u snkhyi kao izvornoj koli toga znanja, i u budizmu. Iako je probuenje nago-vetavano i na Zapadu, najjasnije uvenom porukom sa krsta da ljudi 'ne znaju ta ine', tj.da nisu svesni (Luka, 23:34), amilo je neprepoznato. Ljudi od te poruke prave mit, dogmu ireligiju, tj. jo jedan sadraj njihovih snova. Za probuenje je potreban lian rad po koli zato namenjenoj. Tek je radom Gurijeva i Uspenskog, i irenjem budizma, ta kola postaladostupna. Nadam se da e i ovo podseanje na snkhyu biti jedan mali doprinos radu te ko-le, makar i kao zvono koje poziva na poetak asa - ako uopte moe da se uje od bukebombi koju proizvode oni koji misle da su dovoljno svesni. (Simptomatino je da tu bukunajvie prave oni koji misle da su najsvesniji!)

* * *Sagledali smo i povezali emanaciju kao buenje, a sada emo i jedno i drugo sagle-

dati kao prizemljenje individualnog aspekta Duha, individualne due, u ovde i sada bivstvasamog, u nadilaenje prostora i vremena, u ono tu bivstvovanja, prisutnost u onome tojeste. Buenje kao dovrenje emanacije Duha kroz oblikovanje prirode jeste proces prizem-ljenja individualne svesti iz nediferenciranog i imaginativnog lutanja u prostoru i vremenu koje se manifestuje kao neznanje, nesvesnost, polusan, podlonost iluzijama i grekama - uovde i sada iste bezvremene prisutnosti u onome to jeste. Kada nije prisutan ovde i sada,ovek sanja ili zamilja da je prisutan i da dela on tada luta u mislima i u bivstvovanju. Utu svrhu obilno koristi um i mo imaginacije s kojima predoava sebi kako bi trebao dadeluje i da postoji i to uvek u nekoj budunosti projektovanoj na osnovu neke prolosti.Um je mehanizam koji projektuje vreme. Onaj ko uistinu postoji ne koristi um jer mu nijepotrebno osmiljavanje postojanja i delanja, on nije u vremenu ve uvek ovde i sada, ustvarnosti, on dela neposredno i savreno jer je realan i savren kao i sama realnost u kojojpostoji. Realan ovek nije razliit od realnosti. Da jeste, ne bi bio realan, odnosno budan.Probuen je onaj koji jeste ovde i sada, koji postoji. Smo postojanje je budnost. Budui dasve ve inae postoji, postojanje probuenoga se svodi na njegovo svesno uee i usagla-enost s postojanjem, s biem. Kaemo prizemljen jer se misli na pristizanje u ishodite,sputanje na tlo realnosti bivstvovanja. Stvarnost nije nita drugo do ista svest ili budnost.Prizemljen ovek je probuen u tu bitka samog bia, u njegovom ovde i sada, a to znainjegovoj aktuelizaciji. ovek je tu-bitak, odnosno prisutnost bitka. 3

Svekolika iskuenja ovekova i sve odiseje ljudskih dua svode se na to da li je pro-jektovan od sebe ka objektima, a to znai u prostor i vreme, ili je sabran u svoj ishod, tu, ubiu, ovde i sada. Sutinsko je pitanje ovekovo da li je on prisutan ili nije, ili samo zamiljai sanja da je prisutan; da li postoji ili tek (veito) osmiljava postojanje. Videemo kasnije (upoglavlju o neorganskim biima) kakve su sve sile umeane u to da obezbede ova iskuenjaoveku, da ga odvrate od sebe, od bivstvovanja ovde i sada, od budnosti, i navedu da buderob snolike objektivizacije i projekcije - da zaboravi sebe. ovek sebe i svoju sutinsku pri-

3 Detaljno udrobljenu i utemeljenu filozofsku razradu ove ideje videti u Hajdegerovom delu Bitak i vrijeme (MartinHeidegger: Bitak i vrijeme, Sein und Zeit; Naprijed, Zagreb, 1985). Popularnu i laku za itanje raspravu o istoj temivideti u Ekart Tol: Mo sadanjeg trenutka; arobna knjiga, 2004, Beograd (Echart Tolle: The Power of Now).

17

sutnost u Duhu naputa i zaboravlja dok sanja, lae, fantazira, i od svega toga pravi nekumetafiziku ili veru. Ta iskuenja su nuna stoga to je zaborav bitka uslov za spoznaju bitka.

* * *U svim ostalim sistemima, religijama i filosofijama ovekova sutina i smisao traili

su se u nekim modifikacijama smog bia, u prakrti, u njegovim ulnim ili natulnim obli-cima postojanja (koji su se u tu svrhu proglaavali boanskim), u zaboravu bitka, dok sejedino u snkhyi ovekova sutina smelo prepoznavala u Duhu koji omoguava smo posto-janje kao takvo u celini, u Duhu iz koga izvire i kome tei cela priroda, u purui. Sve religije(osim budizma), filosofije i verovanja su mehanizmi zaborava bitka ili Sopstva, projekcije uvreme i prostor, gubitka prisutnosti. Jedino se u snkhyi ovekova autentinost diferenciraspram bivstvovanja uopte, kakvo ono smo jeste, kroz osveenje, a ne ideoloko ubeenje,dok se u svim ostalim pseudoduhovnim tradicijama ona traila unutar uslovljenog bivstvo-vanja (prakrti). Zato se za snkhyu moe s pravom rei da predstavlja prvu i pravu funda-mentalnu ontologiju, odnosno osnovu za spoznaju sveta. Naime, kakav emo svet opaatizavisi s koje ga osnove posmatramo, i zato je savremena filosofija dola do pitanja o temelj-noj, tj. fundamentalnoj osnovi spoznaje onoga to jeste. Temeljniji stav od ovoga, koji zas-tupa snkhya, jednostavno nije mogue nai, jer ona subjekta koji spoznaje ono to jeste,izjednaava sa neuslovljenou ili transcendentalnim Duhom koji omoguava sve to jeste.

ta praktino znai ova injenica, da je Duh koji sve omoguava ovekova sutina?To znai da sve dok ovek ne postigne svesnu diferencijaciju sebe spram cele prirode, kakvajeste, a ne kakvu je zamilja - a to znai dok ne prevazie projektovanje bivstvovanja uprostor i vreme i dok ne spozna da je on kao svesni subjekt ishod sveg bivstvovanja - on nijeni poeo da postoji u autentinom smislu, sve dotle postoji samo priroda i ona spontanodeluje 'njegovim telom, oseanjima i mislima. Ovakvo stanje podrazumeva bar dve stvari:Prvo, da ni sama priroda, dok ovako deluje u oveku, nije ostvarena u svome smislu i zato jeneuravnoteena i destruktivna; i to je, kao drugo, razlog zato ovek u takvom stanju, dok jeidentifikovan sa prirodnim zbivanjem, nema spokoja u sopstvenom ostvarenju i pati. Razli-kovanjem svoga Duha od prirodne stihije on u sebi dovodi do autentinosti i prirodu i Duhkoji je omoguava. U ovome je smisao transcendencije.

Stoga je reeno da je Duh koji sve omoguava ovekova sutina u smislu da je ishodzbivanja prirode njeno saimanje u svesnog subjekta i, da bi on ostvario taj svoj ishod i smi-sao postojanja, treba da se okrene k sebi, a ne da se projektuje van sebe u prostor i vreme,to praktino predstavlja zaborav sebe, ali i zaborav bia nesvesno postojanje koje je osno-va sve patnje.

Ovde moramo da spojimo prethodno reeno - da prizemljenje u stvarnost bia ovde isada jeste buenje - sa sledeim: to je ujedno i poetak autentinog postojanja ovekovog.Sve dotle on ne postoji, dotle se sama priroda saobraava i sazreva za postojanje kroz obli-je ovekovog tela; ovek ja nesvestan, destruktivan i potpuno uslovljen spoljanjim uticaji-ma. Tek kada se probudi i nadie iluziju vremena i odsustvovanja u biu, kada prestane daprojektuje sebe u predstavu o sebi i bude on sam, ovek se istinski raa i poinje da postoji.Videemo kasnije da je to povezano sa stvaranjem energetskog tela (tela vaskrsenja) krozsedam faza.

Razlikovanje o kome je re ne podrazumeva dualizam niti odricanje od bilo ega, vesamo probuenje. Naime, svaki ovek je svestan sebe i sveta. Odakle oveku svest? Svest uoveku omoguava ono to omoguava smo postojanje, i subjekta i sveta - ono je oduvektu, u oveku, kao njegova sutina. Naa svest je samo iskrica one iste svetlosti Duha koji

18

izaziva sveopte postojanje. Stoga se nita ne podvaja i predajom Duhu ovek nita nenaputa, ve samo postaje ono to jeste.

* * *Cela snkhya bi se mogla svesti na sledee: na bie i na Duh koji bie izaziva u pos-

tojanje. Bie je sve to postoji na bilo koji nain. Sve postoji tako to biva izazvano u posto-janje od neke vie ili ire celine, svaki postojei oblik u prirodi je (fiziki) izraz tenje kanekom smislu koji je izvan njega. U svim verskim tradicijama ovaj duhovni privlaitelj zbi-vanja nasluivan je idejom Boga. Samo je u snkhyi on ustanovljen bez ikakvih psihomen-talnih iskrivljavanja kao purua. Jedino Duh koji sve omoguava moe da omoguava isvest o svemu. Zato je Duh prisutan u najsvesnijem biu - oveku - kao njegova sutina.Stoga, da bi ovek ostvario svoju sutinu treba samo da svoju panju i svu ivotnu energijuodvrati od vezanosti za objektivno bivstvovanje i okrene je (praksom meditacije) ka sebi,svojoj Sopstvenosti ili izvoru svoje svesti. Taj okret ka sebi je ujedno i transcendencija jerse njime nadilazi manifestovano bie, i postaje ono to sve izaziva u postojanje. Zapravo,transcendencija i okret postoje samo za um koji je vezan za svoje objekte; samo zbog identi-fikacije oveku izgleda da mora da se odvrati od ovog sveta da bi 'ostvario' besmrtnu duho-vnu sutinu, 'neto' da napusti da bi 'neto' opet dobio. Sve je to samo igra uma. Jedino jeuslovljenom umu purua transcendentan; za bie je on imanentan.

Tajna transcendencije i okretanja ka sebi je u sledeem paradoksu: kada subjekt pos-tane potpuno svestan sebe bez ikakve objektivizacije, kao isto Ja jesam, tada prestaje dapostoji kao subjekt, kao Ja, i postaje ista objektivnost, Duh koji sve omoguava. Subjekt(Ja) izgleda kao odvojen i poseban entitet, kao neto subjektivno samo onda dok na njegagledamo kroz objektivizaciju, kao jedan od objekata. Greka je u tome to merila spoljnihobjekata primenjujemo i na prirodu subjekta, na Ja koje projektuje sve objekte. Kada seokrenemo k sebi i vidimo sebe, Ja kakvo jeste, vidimo da je to zapravo Duh koji sve omo-guava, da je nae pravo Ja njegov individualni izraz.

Svoju duhovnost snkhya postie na osnovu razlikovanja bia uopte (prakrti) i ono-ga ko ga je svestan (purua). Priroda je u sutini ovekov odnos prema samome sebi, njenobivstvovanje zavisi od stanja svesti oveka. Ona nije objektivistika, neto predmetno i spo-lja, ve je objektivna mera ovekove budnosti i odgovornosti prema sopstvenoj duhovnojsutini. U tom smislu je ona iva, sav njen ivot je usmeren ka tom smislu. Iluzija da je pri-roda objektivan spoljanji svet postoji zbog iluzije subjektivnosti. Koliko smo ubeeni dasmo samostalan subjekt, toliko vidimo svet kao objekt. Objektivni svet je samo refleksijasubjektivnosti. Zato su prostor i vreme u prirodi relativno zbivanje koje zavisi od zbivanjaovekovog. To je uzajamni proces: kada Duh ovekov nije svestan sebe automatski se kaoposledica toga stvara svet objekata, kao materijalizacija njegove nesvesnosti. To je jedininain da postane svestan sebe, kroz rad i karmu. Stoga put ka duhovnoj sutini ne vodispolja, ve unutra, a to znai u transcendenciju. Pored meditacije, uslov za transcendencijuje individuacija. To znai da nema kolektivnog spasenja. Ostvarenje duhovne autentinostije individualan in postizanja line zrelosti. Duhovnost poinje tamo gde poinje linost.Duhovnost je unutarnji proces. Svi vanjski oblici duhovnosti, svi rituali, dogme i institucio-nalne religije su lana imitacija duhovnosti.

* * *Cela shematska konstrukcija kategorija snkhye predstavlja doslednost u omogua-

vanju neposrednog i jasnog razotkrivanja bia kakvo ono smo jeste. Pri tome se jedinokoristi, neguje i osnauje prisutnost one osnovne sposobnosti svesnog razlikovanja i stvara-

19

lakog izbora koja kao mogunost postoji u svakom zrelom oveku - sve do njegove potpu-ne prevage i pobede nad svim prirodnim i nesvesnim uslovljavanjima. Ova se mogunost uspontanom ivotu obinog oveka gotovo nikada ne usavrava i ne osnauje do kraja. Naj-ee se koristi u vrlo maloj meri ili pasivno, tek koliko je potrebno za bioloko preivljava-nje, i uvek unutar granica ega. Samo se meditativnom praksom ona u potpunosti ostvaruje.Kategorije snkhye su putokaz za kulturu objektivnog osmiljavanja bia, osveenja i afir-macije Duha u nama.

Jedino zahvaljujui ovakvim pretpostavkama mogla je snkhya da ivi i razvija sekao stablo bogatih plodova indijske duhovnosti. Na njenom su stablu u razliitim pravcimarazgranavanja nikli mnogi plodovi u vidu raznih filosofskih kola i religijskih pravaca,meu kojima su budizam i praksa joge svakako najsoniji. Omamljeni njihovim ukusomnismo do sada obratili dovoljno panje na smo stablo, odnosno sistem, njegovu prvobit-nost, jednostavnost i ukorenjenost u samoj biti bivstvovanja. U ovom prikazu snkhye miemo upoznati ovo stablo, videemo gde su mu koreni, kakva mu je graa, gde mu se graneravaju i kako odravaju teite cele strukture rasta.

Pojmovi koji ulaze u uenje snkhye javljaju se vrlo rano u samim poecima indijskeduhovnosti i na razliite naine su izneti u mnogim delima. Jo u najstarijoj Rig-vedi kae seda je sunce vidljivo oko univerzuma u kome boravi ovek, purua, i da je to onaj isti oveku fizikom oveku, njegova unutarnja sutina, Duh po kome je on svestan svoga bia i celeprirode kao svedok (sakin). Tu, takoe, nalazimo neke nejasne i poetne nagovetaje teorijesnkhye o Duhu i prirodi (purua i prakrti). Upaniade obiluju glavnim shvatanjima koje senalaze u teoriji snkhye, ali ih iznose na sebi svojstven, raznovrstan nain sa izrazitim teisti-kim sklonostima. Njima je sa snkhyom zajedniko nezadovoljstvo neautentinim bivstvo-vanjem oveka u svetu, osnovno naelo da je ispravna spoznaja jedino sredstvo spasenja ida odluujuu ulogu u tome ima subjekt. Veliki ep Mahabharata (nastao od 4 veka pre n. e.do 4 veka n. e.) sadri na sebi svojstven nain gotovo sve pojmove iz teorije snkhye i iscr-pno se bavi njima, uglavnom u svojim delovima Anugita, Bhagavadgita, i Mokadharma.Ovde se govori o snkhyi koja je monistika i teistika, purua se izjednaava sa atmanom(Sopstvom) iz Upaniada. U priblino isto doba nastao Manuov zakonik takoe na sliannain zasniva svoje kosmoloke rasprave na osnovnim pojmovima koji ulaze u Snkhyu.Dovde se razvijala epska snkhya u vie razliitih varijanti.

Tokom skolastikog razdoblja indijske filosofije javlja se hrabar ali neuspeo pokuajda se zasnuje i izdvoji samostalan filosofski sistem snkhye. Najstarije klasino delo ovogpokuaja koje je dospelo do nas jeste Snkhya-krik od Ivarakrne, nastalo u treem vekun. e. Ovo delo sa svojih 69 strofa ulazi u red najlepih bisera stare indijske knjievnosti. Toje najznaajnija redukcija sistema ka istoj duhovnosti koja je nadahnula mnoge komentato-re. Drugo po znaaju je Snkhya-pravaana-str ili Snkhya-str, koje se pripisuje osni-vau sistema, Kapili. Nastalo je kasnije, u etrnaestom veku, iako su mnogi njegovi deloviznatno stariji. Njegovo najznaajnije komentatorsko delo, Snkhyapravaanabhaya odVinanabhikua, nastalo u esnaestom veku, Snkhyu jo vie povezuje sa osnovama vedan-te, iji je uticaj u to vreme postao poguban za dalji razvoj snkhye kao autentinog sistema.Jo je vredno pomena i delo iz devetog veka, Snkhyatattvakaumudi, od Vaaspatija.

Zahvaljujui ovakvim delima, klasian sistem pod imenom snkhya, postao je priznatkao jedan od est ortodoksnih skolastikih sistema (darana, ostali su: nyaya, vaieika,yoga, purva-mimamsa i vedanta) u indijskoj filosofiji, koji su tradicionalno priznate tekovi-ne brahmanske nauke i sainjavaju grupu uenja koja potvruju autoritet Veda (astika). Iakoje ovakvo priznanje nesumnjivo koristilo snkhyi da preivi u mnotvu kola ondanje Indi-

20

je, jasno je da ona nema nieg zajednikog sa sistemima koji potvruju autoritet Veda, jer jestarija od njih, budui da se same Vede pozivaju na pojmove snkhye i njenog osnivaaKapilu.

U savremenim prikazima indijske filosofije snkhya se redovno predstavlja kao dua-listika kola koja se bavi odnosom Duha ili oveka (purua) s jedne strane, i samostalnodelatne prirode (prakrti) s druge, koja se sastoji iz 23 kategorije. Tvrdi se da ona na parado-ksalan nain vezuje i obmanjuje Duh od njegove autentinosti, slobode, neuslovljenosti isavrenstva. Svi oni se uglavnom zavravaju zakljukom da sistem istie nepremostivi esen-cijalizam i paradoks da savreni i bezvremeni Duh, koji je ovekova bit, ipak nekako bivauhvaen i zanet vremenskim tvorevinama i aktivnostima prirode, da se neobjanjivo poisto-veuje sa njenom uslovljenou, zbog ega ovek doivljava svu ivotnu dramu nametnutogmu i neautentinog bivstvovanja u svetu (samsara) kao da je to njegova sudbina, doivljavapatnju i ugroenost, pa zato i borbu za osloboenje od patnje. Ovde emo pokazati da ovak-vo ve klasino nerazumevanje snkhye proizlazi iz nerazumevanja samih kategorija prakr-ti. One, naime, premouju jaz izmeu bitka (purua) i iskustvenog sveta (prakrti) time topokazuju svu relativnost njegovog prostornovremenskog ispoljavanja, tako da snkhya nespada u naivna esencijalistika uenja niti u dualistike sisteme. Nerazumevanje kategorijabilo je neminovno, jer osnovni uslov za njihovo razumevanje nije samo lina, ve i kulturnazrelost drutva u celini. Dve najvie kategorije su linost i svest, i one predstavljaju dozre-vanje ili saimanje vremena. Sistem koji razotkriva pravu prirodu bia nije mogue razumetidrugaije nego u dozrelosti vremena koje omoguava autentinost samog bivstvovanja.

Klasino nerazumevanje snkhye nastaje i zbog nedostatka meditativne prakse kaouslova duhovnog razumevanja kod njenih tumaa. Naime, osnovni paradoks, kako neuslov-ljeni purua ipak biva uslovljen od strane prakrti, pogreno je vienje stvari, tj. neuvianjeprirode onoga ko posmatra taj problem. Individualna dua, iva, je ta koja poistoveujepuruu sa prakrti, a ne sam purua. ovek je taj koji treba u svom individualnom iskustvuda aktuelizuje neuslovljenost purue, a ne sam purua.

Snkhya se izraava u terminima dualizma upravo zbog toga, zbog same prirode neo-stvarene individualne due kojoj je i namenjeno uenje, individua je ta koja stvari vidi sub-jektivno i u dualizmu. Zato snkhya koristi termine dualizma moda najbolje kazuje LaoCe na poetku svoga Tao Te inga: 'Bezimeno, ishodite je Neba i Zemlje; imenovano,majka je svih stvari... Ovo dvoje izviru iz istog, ali su razliitog imena. Njihovo jedinstvo jeduboko i skriveno.' Naime, o istom bivstvu kao Jednome ne moe se nita rei, ak ni to daono jeste. Ako nameravamo da o tome ipak prozborimo i uopte razmiljamo na najnepos-redniji nain, moramo to uiniti tako to emo Jedno razluiti na ono postojee, to biva nabilo koji nain, i na ono to postojee omoguava, to bie izaziva u postojanje; na tvarnuosnovu i na ideju koja tvar izaziva u oblikovanje. Samo zato snkhya govori o prakrti kaobiu, i o purui kao onome to bie izaziva u postojanje. Ona je namerila da uobiajenoljudsko razumevanje dovede do prosvetljenja ili samospoznaje, a uobiajeno ljudsko razu-mevanje se kree u relativnim dimenzijama subjekta i objekta; dakle - dualizma. Dualistikakonceptualizacija je nunost razmiljanja, a ne stanje sme stvarnosti. Snkhya je prose-nom oveku dualizmom pribliila razumevanje jedinstva, jer on zbog subjektivnosti dualis-tiki doivljava svet, a nije dualizam predstavila kao najviu realnost. Osim toga, dualistikakonceptualizacija je najneposrednija i najistija. Bez nje miljenje propada u mit i simboli-ku. Kao to je ilustrovano u Tao Te ingu (42): 'Iz Taoa raa se Jedan; iz Jednog dva; iz dva

21

nastaje tri. Iz tri nastaju sve stvari.' Ovde je 'dva' tj. dualizam, odmah do Jednoga. Od 'tri've nastaje mnotvo koncepcija i mitova.

Snkhyu ini jedinstvenom to to prikazuje prirodu u svim njenim kategorijama: odnajvie intuitivne i svesne spoznaje (buddhi), njene primene i refleksije u linosti (aham-kra), do svih ulnih i organskih sposobnosti (indriyni) u svim dimenzijama, od fizike donadfizike (tanmtr i maha-bhtni).4 Tu spadaju sva mogua iskustva: ulno, psiholoko,nauno, umetniko, religijsko i mistiko. U snkhyi svoje mesto nalaze svi prirodni zakoni,od evolucije i mehanike do kvantne fizike, i to bez protivrenosti, jer govore o njenim razli-itim dimenzijama i razmerama. Ona jedina od svih sistema uspeno sjedinjuje filosofiju sprirodom zato to ih nije ni razdvajala, jer nije jednostrana. Jednako su joj bliska najviamistika stanja kao i najgrublja stvarnost, jer se bavi odnosom Duha i prirode iz njihovogiskustva, a ne njihovom deobom ili naglaavanjem jednog od njih - to je uvek rezultat kadase tumaenje istie na raun iskustva. Ona ne tumai ve ustanovljava kako jeste.

Zato to prikazuje celu prirodu, u svim njenim dimenzijama, kao jedno veliko poljeuzronosti, snkhya predstavlja vrhunski princip tolerancije. Ona opravdava postojanje sve-ga: sve to postoji na bilo koji nain, ima svoj uzrok i razlog postojanja. Ona je, tako, iznaddobra i zla. Za nju nita nije neprirodno, jer prakrti je sveobuhvatna.

Pored celog tog podruja uzronog ali svrsishodnog vremenskog zbivanja (prakrti),snkhya ukazuje na Duh neuslovljenosti ni od ega (purua) kao osnovni uslov bivstvovanjasvega, a najpre svesti o zbivanju (buddhi). Stoga on nije izdvojen od prirode, niti je u duali-zmu s njom, iako je nezavisan od njenih aktivnosti. On se u prirodi neposredno ispoljavajedino kroz ovekovu samospoznaju; to je jedini otvor prirode kroz koji neposredno prosija-va Duh apsolutne slobode i celu je osvetljava. Kroz ovekovo oblije priroda se otvara irazotkriva svome ishodu. U ostalim oblicima Duh neuslovljenosti se ispoljava na posredannain, kao privlaitelj evolucije prirode u nadilaenju uslovnosti radi opstanka, to je smisaooblikovanja svih ivih bia. Prostije reeno, ispoljava se kao sm ivot.

Duhovnost snkhye nam tako razotkriva kljuni problem svake kulture i civilizacije,a to je odnos izmeu prirodne nunosti (gde spadaju i drutvena ogranienja) i slobode. Onaukazuje kako se sloboda javlja u prirodi: iako je imanentna samom biu, jer ga bez nje ne bini bilo, ne ispoljava se svuda jednako i difuzno, jer bi tada bila dezintegrisana, nego se pot-puno ispoljava jedino kroz olienje ovekovog autentinog Duha. Dakle, kao vrhunac ove-kove kulture.

Postavljanjem purue kao iskonske slobode koja je imanentna postojanju, ovekovojsutini (Duhu) odrie se realnost i autentinost patnje, bilo kakve uslovljenosti, jer ono to jeuslovljeno vremenom ne moe da omogui venu slobodu. Za tako neto neophodno je daDuh bude izvorno slobodan. Ono to je po svojoj prirodi sputano, nikada ne moe biti slo-bodno, a iskustvo prosvetljenih ljudi nam dokazuje da ovekov Duh moe biti slobodan. Onto moe jer mu je sloboda imanentna. Neto ne moe da nastane iz niega. Ako iskustvopatnje i neautentinosti ipak postoji, to je samo znak da ovek nije integrisan sa sobom, danije budan jer zaboravlja sebe, da je izbaen iz rajskog stanja svoje Sopstvenosti, iz stvarno-sti u kojoj se samo budan prebiva i da deluje na niim kategorijama vee uslovljenosti bivs-tvovanja kao kroz san, koristei minimalne mogunosti svoga razuma (manas) i tela(indriyni). Budui da ovek ne moe da postoji bez svoje Sopstvenosti (buddhi), njeno

4 Videti shemu kategorija prakrti. Ovde izneta podela na organski i neorganski svet ne odgovara naunoj podeli. Ovdese ona odnosi samo na simbolino odreenje modusa bivstvovanja. Ova shema kao da predstavlja daleki prototip sav-remene podele realnosti na psihiku (res cogitans) - indriyni; fiziku (res extensa) - tanmtr i maha-bhtni, i kultur-nu - aham-kra i mahat-buddhi.

22

naputanje, zaboravljanje ili negiranje radi neega (ideje, autoriteta) ili nekoga drugog morada uzrokuje bol. Bolno je sve to nije autentino i sebi svojstveno.

Tako jednostavno reenje najveeg problema ljudske egzistencije (patnje) nije mogloda bude prihvatljivo akademskim tumaima snkhye koji su svoja saznanja o njoj zasnivaliiskljuivo na klasinim tekstovima. Ovi su zbog arhainih okolnosti u kojima su nastalinuno morali da budu savreno precizni i zato za savremenog oveka oskudni, nedoreeni ineubedljivi. Precizni su u svojim informacijama za onoga ko radi na sebi i ne trai objanje-nja spolja, u gotovim tumaenjima. Veina starih tekstova su informativni kodovi koji svojsmisao ostvaruju samo prilikom prave upotrebe, odnosno pri radu na sopstvenom buenju.Zato su nerazumljivi svakom ko ih tako ne upotrebljava. Najbolji primer je nerazumevanjepurue. On je po definiciji iznad tela i uma, iznad svega to postoji, i zato se ne moe razu-meti relativnim umom koji je vezan za telo i misaone sadraje. ta je purua moe se uvide-ti samo transcendentalnom sveu, koja je slobodna od tela i uma. Snkhyu su do sadatumaili uglavnom oni koji nisu imali to iskustvo. Pored toga, tumai su snkhyi prilaziliuglavnom sa vedantinskog ili judeo-hrianskog stanovita koje se zasniva na metafizikimspekulacijama o podvojenosti bia i sutine. (Kao izuzetak treba ovde svakako spomenutijednog od prvih prireivaa snkhye na zapadne jezike, Riarda Garbea koji u svojoj studijiPhilosophy of Ancient India smelo kae da se u uenju Kapile po prvi put u istoriji svetaizlae potpuna nezavisnost i sloboda ljudskog duha, njegovo puno poverenje u sopstvenesnage kao i da je snkhya najznaajniji sistem koji je stvorila Indija. Ali, ove rei suostale samo kao jedno smelo lino vienje. Ova knjiga e pokuati da ih dokae.) Akadem-ska tumaenja uvek tite kolektivne interese, a oni su protiv individualnosti i line slobode.Sve institucionalne religije i politika naela zasnivaju se na kolektivnim interesima i eks-ploataciji. Otuda je za njih neprihvatljivo uenje snkhye po kome je ovekova sutina onaista sloboda koja omoguava svet.

Snana vezanost uma za problematina iskustva u egzistenciji, i pasivno uee sves-ti u njoj, navodi na zakljuak da je vizija klasine snkhye o iskonskoj predodreenostioveka za apsolutnu slobodu, samo jedna velika racionalizacija, a ne reenje problema.Zaista, problem ljudske slobode nee nikada biti reen prihvatanjem bilo kakvog shvatanja,ve kada ovek preobraava sebe sve dok u njegovom srcu iskonska sloboda ne pobedi svagledita i shvatanja. Kada iskustvo transcendentalne svesti prome ceo njegov ivot. To jeput srca kojim se najree ide jer se njime nadilaze sva iluzorna utoita, naroito ona kolek-tivnog tipa. Iskonska sloboda je mogua jedino kao individualno i lino iskustvo, sve kolek-tivno je uslovljavajue.

ovekova spoznaja sopstvene biti, kao iskonske slobode koja ne nastaje raanjemniti biva ugroena umiranjem tela, postie se razlikovanjem (viveka) i razumevanjem (na-na) svih pojava prirode (prakrti) kakve one same jesu, prema njenim kategorijama i dimen-zijama. Razumevanje predstavlja svest kao princip iskonske slobode zbivanja. Stoga osna-enje prisustva svesti predstavlja osnaenje slobode. Koliko svesti, toliko slobode. Kolikosmo prisutni ovde i sada, toliko smo svesni i slobodni. Ne postoji drugaija sloboda do slo-boda prisustva svesti o bivstvu, sloboda od zaborava bia. Kako je svest (buddhi) sabranostiskustva svih ispoljavanja zbivanja prirode u vremenu i prostoru, njeno prisustvo ujednopredstavlja kristalisanje i stvaralaku afirmaciju svih oblika ivota, svih kategorija i dimen-zija prirode. Svest je uvek plod stvaralatva i afirmacije celog ivotnog iskustva, a ne podelai negacije bilo ega. Jedino ovakva afirmacija moe da kroz stvaralatvo dovede do uravno-teenja svih energetskih tokova zbivanja, kako bi na taj nain opinjavajua vezanost umaza obnavljanje iskustva (samsara) nestala kao san nakon buenja. Vreme osloboenja od

23

ove poistoveenosti zavisi jedino od jasnoe ustanovljenja i razlikovanja kategorija bivstvo-vanja (prema shemi) i primene te jasnoe u ivom iskustvu. Kategorije prikazuju svu razno-likost ispoljenog sveta isto koliko i sve dimenzije zapadanja u vreme i prostor zaborava su-tine (purue).

Snkhya svoju duhovnost ne izgrauje na nivou subjektivnog miljenja koje, kadapostigne odreenu kritinu masu u kolektivu, sebe smatra objektivnim, nego na osnovuontolokog razlikovanja cele prakrti iz perspektive purue. Zato je s pravom moemo smat-rati za najvii i nepogreivi model razlikovanja, jer nita u prirodi ne deli i ne odbacuje, veafirmie; ona diferencijaciju duhovnog ishoda ne postie unutar prirode, s jednim njenimoblikom na raun drugog, nego spram (njenog) bivstvovanja uopte, kakvo ono smo jeste.

3. Religioznost i sistem snkhye

Neophodno je razjasniti razliku izmeu sistema, u koje spada snkhya, i religijskihpraksi. Kada se ta razlika shvati, postae jasno da je pitanje teizma i ateizma pogreno i pos-tavljati pred Snkhyu, jer se njime bave religije i, delimino, filosofije, a ne sistemi.5 Sistemje kola osveenja uma i celog bivstvovanja koja kroz praksu vodi direktnom probuenjuoveka ili, kako se to religijskim renikom izraava, njegovom osloboenju ili spasenju.Sistem ne trai nikakvo unapred ustanovljeno verovanje, nekritiko prihvatanje ili kolektiv-no oboavanje bilo ega, ve samo lini napor u osveenju slobode kroz razotkrivanje biakakvo jeste. Jedini autoritet na koji se sistem oslanja jeste iskustvo onih koji su tuda proli(tathagata). Mogu se uglavnom razlikovati dve vrste puta ka duhovnom ostvarenju. Jedan jeput kolektivnog oboavanja i predaje religijskom idealu i on je karakteristian za religijekoje preovlauju u svetu. Drugi je put istraivanja i direktne, line spoznaje bivstvovanja.On je karakteristian za sisteme individualnog razvoja u koje spada snkhya. Prvi put traipodrku spolja u vidu religijskog autoriteta i zato je pogodan za veinu ljudi kojima je umprirodno usmeren prema van i nije kontrolisan iznutra. Drugi put zahteva jedino naporan radna sebi i objektivan stav budnog ispitivanja celog bia i uma, to je odlika malog broja ljudi.Ono to prvi, kolektivni put, projektuje kroz ideju Boga, to isto drugi, individualni put, iden-tifikuje kao duhovnu samospoznaju ili stvarnost bia. Dakle, i religija i sistem kakav jesnkhya tretiraju isti problem, ali na razliitom ontolokom nivou.

Treba stoga razlikovati etiri vrste svesnosti ili miljenja. To su: religijsko, filosof-sko, teorijsko i praktino. Sva se ona mogu odnositi i najee se odnose na praksu oslobo-enja ili spasenja ovekovog, ali sa manje ili vie odstupanja koja su neophodna zbog razli-ite prirode ljudskog karaktera i moi shvatanja. Najvie odstupanja ima u religijskom mi-ljenju (otuda toliko sukoba oko njega), ono je najoptije i stoga najprihvatljivije najveembroju ljudi. Ono se kao gotovo dobija spolja i nikada se ne menja, pa zato uliva sigurnostonima koji ne mogu da se menjaju, a takva je veina ljudi. U filosofskom miljenju je idejaslobode bia i sutine dostupna neto manjem broju ljudi, uglavnom onima koji su sposobnida dosledno i kritiki razmiljaju bar izvesno vreme i koji su skloniji da koriste inteligencijunego oseanja. Svoju filosofiju ivota sposobno je da ima neto manji broj ljudi od veinekoja se zadovoljava time da ve samim roenjem pripada nekoj religiji. Teorijsko miljenjeje mnogo blie sutinskoj ideji osveenja, jer se zasniva na neposrednom opaanju i uvidu.Iako je teorija nekada bila poistoveena sa filosofijom, ona se danas od nje razlikuje po svo-

5 Problem teizma ili ateizma postoji samo na prva tri od ukupno sedam nivoa religioznosti. O tome videti u poglavljuSedam stanja.

24

joj povezanosti sa praktinom primenom. Teorijsko miljenje daje pouzdan okvir i sistem skojim se moe raditi. Teorija je sistem po kome se primenjuje praksa. Snkhya je primertakve teorije. Na kraju, praksa je najkonkretniji napor linosti u borbi za svest. Jedan odnajboljih primera je praksa joge. Teorijsko i praktino miljenje jesu najue i najreekorieno podruje, jer su najtee za prihvatanje i ostvarenje. Lake je ostati u religijskim ifilosofskim sferama koje se bave optim pitanjima i problemima, nego kroz praksu sagledatita pitanja u sebi i ceo ivot posvetiti napornom preobraaju. Praktino se moe odnositisamo na individualno iskustvo u skladu sa datim okolnostima, a filosofsko i religijsko naopte.6

Sva etiri naina miljenja imaju svoju vrednost i stvarnost u sopstvenom poretku,imaju svoju dimenziju i srazmeru, svoj razlog postojanja i velika je greka kada se meajuili jedno drugom nameu. Svaki pojedini nain miljenja u sebi sadri, bar u elementarnomobliku, i ostale. Teko je biti praktiar bez filosofske ili religiozne vizije, niti bi religijamogla opstati ako ne bi nudila neki vid prakse. Vano je primetiti da jedino praksa ini reli-gijsko miljenje ispravnim i zdravim. Praksom i filosofija dobija svoje izvorno znaenjekoje je zbliava sa teorijom.

Sutinsko razlikovanje snkhye i religije jeste u tome to je snkhya sistem po komeovek menja i budi samoga sebe i tako dolazi do autentinosti. Religija isti proces pretvarau mit i projektuje ga van radi kolektivnog i simbolikog obraivanja. Snkhya je procesindividuacije koja oslobaa - religija je uvek proces kolektivizacije koji uslovljava.

Autentina duhovnost poinje jedino u linosti procesom njene individuacije, kakobi apstraktni Duh dobio svoje konkretno olienje. Sve to je izvan toga nije duhovnost.

Snkhya je sistem koji govori o neophodnosti usavravanja svesti o iskonskoj slobo-di, jer svest koja je oveku prirodno data za opstanak samo je minimum mogunosti njeneprave upotrebe, esto se gubi i deformie zbog raznih uticaja i nije glavni temelj u oveko-vom iskustvu bivstvovanja. Da bi to postala, mora se osnaivati praktinim radom na sebi.Snkhya prua neophodnu teoriju i plan (shema kategorija) kao pomo u takvoj praksi.Upravo zbog svoje praktine svrhe ona u sebi sadri sutinu filosofije i religije, iako se njo-me ne bavi na svetovan nain kao to to ine svetenici i filosofi, da bi ih mase prihvatile.Neosveeni ljudi se tom sutinom mogu baviti samo kroz projekciju u prostor (hram, idol,simbol) i vreme (kosmogonija, mit, eshatologija). Praksa je in osveenja i tu se prostor ivreme svih projekcija saimaju u ovekovu linost i neposrednu odgovornost za duhovnuslobodu.

Kao to emo videti, snkhya, iako je sistem, pogaa sutinu prave religioznosti, jernastoji da uzme u obzir celo bivstvovanje paljivim ispitivanjem svih njegovih kategorija,ne zadravajui se nigde sve dok se kroz ovekovu linost ne aktuelizuje autentinost Duhakoji omoguava bivstvovanje. Osveavajui svo iskustvo postojanja ona afirmie ivot, jernije mogua drugaija svesnost niti religioznost nego afirmativna. Ona se razlikuje od sve-tovnih religijskih praksi kao sistem po tome to norme za ovakvu autentinu duhovnost pos-tavlja na vii nivo od masovno prihvaenih religijskih tradicija (ne ezoterinih), naroitojudeo-hrianske, iznad poistoveenja sa psihomentalnim iskustvom linosti. Osnovna odli-ka masovno prihvaenih religijskih praksi jeste podlonost psihomentalnim uslovljavanjimai postizanje raznih kompromisa sa njima, najee u vidu simbola i vrste vere u mit.

6 Zato se o njemu moe uopteno i govoriti na javnim skupovima, dok se o praksi moe razgovarati samo oi u oi suiteljem koji je taj put savladao, i zato moe pomoi praktiaru da ga sam proe, u skladu s vremenom i okolnostima.

25

Nema sumnje da je i to veliki uspeh za uslovljenog oveka, ali na putu ka apsolutnoj slobodiovekovog Duha sve to mora biti prevazieno. U tom cilju snkhya osmiljava osnovneinjenice egzistencije na viem nivou. Ona ih razotkriva onakve kakve sme jesu, izvorno ineposredno.

U snkhyi postoje samo dve injenice:1. Sve to postoji i sainjava univerzum, u svim dimenzijama. To se naziva prakrti.2. Ono to bie izaziva u postojanje, transcendentalni Duh koji privlai svaki oblik

postojanja svome ishodu kroz ispoljavanje. Naziva se purua.Na neto niem nivou razumevanja, koji je primeren veini ljudi usled vee uslovlje-

nosti njihove svesnosti, iste injenice prirode i objave Duha bivaju modifikovane psihomen-talnim uslovljavanjima.7 Zato se projektuju kao mitovi o stvaranju sveta (sama njihova raz-nolikost i brojnost dokazuje dejstvo psiholokog uslovljavanja pri njihovom nastajanju),dramama boanskih bia i spasilaca i brojnim bajkovitim odisejama, koje kroz imaginacijuprikazuju procese u prirodi i ovekovoj psihi kao njenom sastavnom delu. Razlikovanje biai Duha je intuitivno, ali i nejasno, postojalo u svim religijskim idejama, kroz razlikovanjenebeskog i zemaljskog, Tvorca i stvorenog, vene due i smrtnog tela. Najblie istomDuhu bilo je iskustvo Duha Svetoga u Mazdaizmu. Ali, jedino se u snkhyi Duh i bie usta-novljavaju kakvi jesu, bez mitotvorake funkcije uma, psihomentalnih iskrivljavanja i tradi-cijskih uslovljavanja.

Osnovno znaenje ideje Boga (Tvorca) u istoriji jeste da se nesvesnim ljudima ukaena znaaj same egzistencije, da se na posredan nain - u skladu sa psiholokim funkcijamapredstavljanja ideja na kolektivnom planu, a to je njihova projekcija u mit - ljudi navedu dabudu svesni samog postojanja kao takvog, i na taj nain odgovorni prema njemu, kako bipostali kulturna bia. Bez pomoi ideje Boga ljudi uopte ne bi bili svesni da postoje, nitisutinske vrednosti postojanja. Ukazivanjem na to bave se svi bogovi u svim mitovima. Uonoj meri u kojoj su ljudi svesni postojanja, Bog se pokazuje kao onaj koji jeste. Tanije:onaj koji biva kao samo bivanje. Dakle, u toj poznatoj biblijskoj izjavi Bog je sebe identi-fikovao kao smo postojanje, odnosno, postojanje se ljudima prikazalo kao Bog, tj. ono naj-bitnije. Otuda je i smisao objave bojih zapovesti (zakona) taj da ljudi nisu svesni ta (da)rade. Najvanija zapovest odnosi se na zabranu politeizma kao izraza dezintegracije svesti ipsiholokih sadraja. Naglaavanje vanosti monoteizma ima ulogu spasonosnog principapsihike integracije, odnosno kulture bivstvovanja kroz spoznaju jedinstva bia kao jedins-tva Boga. Identifikacija Boga kao onoga koji jeste ukazuje na identifikaciju stvarnosti,odnosno na svest. To znai da je najvii princip i smisao (Bog), svest o onome to jeste.Kako biti svestan onoga to jeste nije mogue na bezlian nain, ve jedino kroz identifika-ciju u linom iskustvu, kae se onaj koji jeste a ne ono to jeste. Ono se uvek spozna-je kroz onoga koji spoznaje, kroz linost. Time se naglaava znaaj samospoznaje. Boganikako nije mogue spoznati objektivistiki (spolja) iz istog razloga to ni ovek sebe nemoe spoznati drugaije nego da bude 'onaj koji jeste'. Ono to jeste jedina je stvarnost i onase spoznaje samo autentinim bivstvovanjem, a ne objektivistikim odnosom subjekta pre-ma objektu saznanja uz posredovanje mitotvorake funkcije uma. U onoj meri u kojoj je

7 Ovaj problem, koji snkhya reava, prikazan je u Platonovoj alegoriji peine (Drava, VII, 514a2 - 517a7). On jeostao nerazjanjen sve do Hajdegera koji se, u spisu Platonov nauk o istini, potrudio da razlui neskrivenost bivstvo-vanja (koju u snkhyi omoguava neuslovljenost purue) od ideje koja se namee neskrivenosti u tenji da je dobroosvetli (odgovara joj kategorija buddhi), i tumaenja stvarnosti kao tanosti iskaza (lat. adaequatio), kojoj u snkhyiodgovara kategorija manas. Takoe o ovome treba videti njegova predavanja ta je metafizika? i O biti istine (VomWesen der Wahrheit, Vittorio Klostermann, 1967) u kojoj se bit istine razotkriva kao sloboda (purua) onoga to biva(prakrti).

26

ovek odgovoran za autentinost svoga bivanja, u toj meri spoznaje sebe. Odgovornost zabivstvovanje jedina je spoznaja Boga, jer odgovornost je samo drugi izraz za svest o bivs-tvovanju. Biti odgovoran, znai biti svestan kao odgovor na udesan dar postojanja. Takoe,svest o Bogu znai odgovarati, biti podoban bivstvovanju. Bog je uvek Tvorac, to znai dasvesti moe biti jedino u stvaralakom odnosu prema ivotu, da se samo svesnim izgraiva-njem ivota postie bogospoznaja i spasenje. Tako opet stiemo do starog pravila da ovekjedino spoznajom sebe spoznaje Boga. Samo tako Bog vie nee biti ideja, ve iva stvar-nost. Veliina i znaaj ideje Boga u istoriji ne pokazuje nita drugo do veliinu neophodnos-ti da ovek sebe spozna. Spoznajui sebe i slobodu u kojoj sve uopte biva kao takvo, ovekspoznaje Tvorca u ijoj slobodnoj volji bie uopte moe da postoji. U tako osveenomoveku Bog je svest o slobodi svega da bude ono to jeste, svest da je ta sloboda jedini Tvo-rac svega to postoji na bilo koji nain, a najpre svesti o samom postojanju.

Snkhya ovu slobodu, zahvaljujui kojoj sve uopte i moe da bude, naziva purua, asvest o njoj buddhi, koja je najvia kategorija prirode (prakrti). Snkhya nam, pored toga,ukazuje da su ovek i priroda sainjeni od vie dimenzija, pa se otuda i spoznaja njihovogsmisla, tj. religioznost, izraava na raznolik nain. Zato postoji mnotvo religijskih iskusta-va. Ovo mnotvo religioznosti je odraz prirodnog uslovljavanja - nijedno nije 'najvia istina'samo po sebi - pa otuda i sukobi meu njima. Predoavanjem ovakvog prirodnog stanjasnkhya nas navodi na toleranciju prema svim verskim razlikama i okretanje prema autenti-noj duhovnosti.

Religije imaju dve funkcije: obrazovanje i prinudu. Obrazovna strana svakog religij-skog sistema ui nesvesne ljude ta je ispravno initi. Prinudna funkcija je kontrola ljudiputem nametanja mentalnog obrasca (rtve i straha). Ona se postie tako to se edukativnaproiruje i pojaava do nepotrebnih detalja i pokriva svaki aspekt ljudskog ivota, od jelov-nika i garderobe do kosmogonije. Oni koji stvaraju religije su esto zloupotrebljavali eduka-tivnu funkciju i pretvarali je u funkciju kontrole uma. To je odlika judeo-hrianstva (u kojispada i islam) i svih paganskih kultova i tradicija. Rani budizam je nastao na sasvim drugojosnovi i ne spada u ovaj obrazac, ve predstavlja poriv za osloboenjem od svake kontroleuma. Kao takav on spada u jedinu autentinu religiju koja ima samo obrazovnu funkciju.Takva je bila izvorna funkcija religije. Njena upotreba za kontrolu uma nametnuta je kasnije(videemo ko i kako je to nametnuo u poglavlju Neorganska bia).

* * *Moramo ovde naglasiti da je i prinudna funkcija religije potrebna isto kao i obrazov-

na, jer ljudi su u toj meri nesvesni da samo obrazovanje nije dovoljno, potrebna je i prinudada bi se naterali da se osveste. U ovome je jedna on kljunih injenica ljudskog razvoja:svest je kvalitet linosti, njene celovitosti i volje, tj. moi delanja. Svest ne moe biti spoljadata kao poklon jer ona je ve prisutna kao izvor bia, ve je ovek mora sam kristalisati ucelovitoj linosti. Na tu kristalizaciju ljudsko bie mora biti spolja naterano putem raznihpritisaka i prinuda. ovek mora biti nateran da se oslobodi jer e samo tako sm biti istin-ski slobodan, ako ga neko drugi oslobodi nee moi objektivno da prepozna svoje stanje i darazlikuje svesnost od nesvesnog ropstva, ostae nesvestan i bez moi da dela svojomvoljom. Ali e zato od svojeg osloboenja da napravi mit ili kakav religijski ritual.

* * *U skladu sa istorijskom mladou ondanjeg oveanstva, 'vie sile' koje su stvarale

religije (u poglavlju o Neorganskim biima videemo koje su to sile) ideju Boga nisu mogleizraziti drugaije nego mitotvorakim renikom arhainog uma koji naglaava roditeljski

27

autoritet Boga kao oca na nebu i neophodnost kolektivnog kultivisanja. (Iz psiholokihistraivanja je poznato da deca Boga zamiljaju iskljuivo u antropomorfnom obliku.) Uranijim vremenima individualnost se surovije kanjavala nego sada. Osnovna odlika svakenesvesnosti, pa tako i one arhainog oveanstva, jeste projektovanje sadraja izvan. Takoje, usled nesvesnosti samog bia (egzistencije) smisao njegovog bivstvovanja radi ouvanjasnano projektovan van, u autoritet vrhovnog bia, Boga, u sveti prostor (hram) i svetovreme (boje stvaranje sveta). U skladu s tim i kontaktiranje s boanskim moralo je bitivanjskog karaktera, kroz liturgijsko ili ritualno-magijsko ponaanje. U skladu sa svojimvremenom, takav nain kontaktiranja bio je ispravan i svakako delotvoran. On je nesvesnimljudima i danas od koristi, bar kao uteha. Ali, povezivanje sa ishodom bivstvovanja, sa smis-lom, mora vremenom sazrevati, ne sme se mehaniki ponavljati, jer se time unitava, i u tomdozrevanju svest i samospoznaja moraju imati sve veu i veu ulogu, bez posredovanja mitai simbola. tavie, uloga mita bi trebalo vremenom da opada ustupajui mesto linoj zrelostii neposrednoj spoznaji. Ta se zrelost ogleda u spoznaji da je sopstvenost bia jednaka povanosti sa spoljanjim manifestacijama i da meu njima nema bitnih razlika, da su smisao ipojava kao dve strane istog novia, da nikakva spoljanja manifestacija (ritual, Bog) nemogu nadoknaditi sopstvenost ovekovog bivstvovanja. Boanski izvor bia ne moe bitispoznat izvan njega samog, to je mogue samo u biu koje je postalo svesno sebe kao lino-sti. Svrha mita i ritualno-magijske prakse jeste jedino da ouva odreene ideje kroz vreme,za budue generacije, a ne da budu istine sami po sebi. Zato, da bi ovek spoznao bezvre-meno ili veno u sebi, a nita se ne moe spoznati izvan sebe, mora da napusti mitotvorakufunkciju uma koja ga porobljava u vremenu.

Snkhya ukazuje na injenicu da bivstvovanja (sveta) ne bi ni bilo bez slobode(Boga) koja ga omoguava u svakom trenutku, i da se ova sloboda najkonkretnije ispoljavakroz kristalizovanu ovekovu samosvest (buddhi) i slobodnu linost (aham-kra). Snkhya,dakle, nudi najistije prefinjenje smisla ili ishoda bivstvovanja, kojeg uzalud imenujemobojim ako ga sami ne spoznajemo, i koga jo uzaludnije smetamo na poetak i ieku-jemo na kraju vremena ako nismo svesni da sada sve uopte i postoji zahvaljujui njego-voj imanentnoj sveprisutnosti.

Sutina svake religioznosti je svest o uslovljenosti vidljivog bia i ivota nevidljivomviom silom. Nigde drugde ova sutina nije tako jasno izraena kao u snkhyi kroz razliko-vanje prakrti - kao totaliteta svega bivstvujueg, vidljivog i nevidljivog - od purue, Duhaneuslovljenosti koji omoguava svemu da uopte bude.

Do smisla religioznosti, odnosno samog postojanja, dolazi se na dva naina: preda-jom (najviem smislu koji je projektovan spolja, kao Bog), i samospoznajom (istog smislapostojanja u sebi, u samom bivstvovanju). Ova dva naina zavise od injenice da li je ove-kov um usred nezrelosti spontano okrenut van, ili je kultivisanjem okrenut ka sebi, ka nepo-srednom ivotu kakav jeste ovde i sada. Prvi nain, koji uglavnom zastupa judeo-hrianskatradicija, ali i nii, svetovni oblici drugih religija (u svoja prva tri nivoa - videti o tome upoglavlju Sedam stanja), moe biti samo uvod u odluujui drugi nain, koji jedini moe darazotkrije smisao bivstvovanja uopte, u ovekovoj linosti. Kako postojanje jedino krozlinost moe doi svome autentinom ishodu, i nigde drugde, drugi put, put samospoznaje,predstavlja jedinu autentinu religioznost, jer samo on dovodi do osveenja bivstvovanja.Prvi ga prihvata onakvog kakvo je dato od strane nekog verskog autoriteta, a ne kakvo onosmo jeste.

Kako sutina bia ne moe biti izvan njega samog, jer je samo vetakim stvarimapotreban Tvorac izvan, i zato to je bie jedno u svemu, put samospoznaje jedini je put ka

28

ivoj stvarnosti. Svako njeno projektovanje van, u vidu Boga, u najboljem sluaju samo jepriprema za samospoznaju, priprema kroz objektivaciju koja je karakteristina za neo-sveeni um prosenih ljudi. Otuda je za njih takva projekcija krajnjeg ishoda postojanja uBoga opravdana i prirodna potreba, pa je tako treba i razumeti - kao jednu od prirodnih pot-reba, odnosno prirodnih funkcija, a ne kao tenju ka transcendenciji, tj. autentinoj duhov-nosti. Ona daje neophodnu ravnoteu psiholokoj potrebi ljudi za smislom - ali, da bi sesmisao i spoznao, ovek se mora okrenuti ka svojoj Sopstvenosti.

Putevi predaje (bhakti marga) i samospoznaje (nana marga) nastaju iz injenice dase univerzum moe doiveti na dva naina: kao apstraktan zakon (dharma, logos) i kaoivo, jedinstveno i svesno bie (Bog). Oba su istinita. Ovaj drugi nain je uzrok da se Bogvidi u svemu, i sve kao izraz njegove svesti. Logika predaje zasniva se na sledeoj injenici:ako je univerzum (celina, Bog) mogao da stvori nas kao svesna bia, tada mora da je ondaleko svesniji od nas, i stoga se treba bezrezervno i s poverenjem predati njegovoj volji.Takoe on iz istog razloga moe, ak i lake nego to je nas stvorio, da se inkarnira ili otelo-tvori kao individua (avatar, Rama, Krina, Babai) ili Boiji Sin (Isus), to treba takoe izistog razloga bezrezervno prihvatiti. Takve individue dokazuju da su zaista boanske timeto ljude ue samospoznaji ili osnovnim principima ispravnog ponaanja, kojih ovek samnije svestan.

Verska predaja boanskom svojstvena je veini ljudi, jer je laka i ne zahteva veinapor duhovne prakse. Njima je um spontano okrenut van, jer oni jo uvek zavise od ulnihiskustava, nemaju svoje Ja u potpunosti i nisu dovoljno zreli da svesno kontroliu svoj um,otkriju njegov izvor i nadiu njegov uticaj. Nije im poznato da je to uopte mogue. Okre-nutost uma van je prirodna injenica i nunost zbog potrebe reakcije na opasnost i obezbe-ivanja opstanka. S tim se prosean ovek raa i umire. To smo nasledili od niih oblikaivota. Ona je izraz nesvesnosti i prirodne uslovljenosti, ma kako nam davala privid superi-ornosti i svesti. Sa takvim intelektom na poloaj u bivstvovanju nije nita bolji, ak nampomae da budemo destruktivniji. Jedino je okretanje uma ka sopstvenom izvoru, zajednosa nadilaenjem spontane reakcije u mislima, reima i delima, istinski duhovan in. Na tomepoiva logika puta samospoznaje.

Prema tome, sutina religijskih sistema, jeste, ili bi bar trebalo da bude, ovekovovaspitanje - koje u svom krajnjem i najviem vidu dovodi do suoavanja oveka sa smislomsamog bivstvovanja, sa samim biem, kako bi mu ivot bio autentian. Dakle, da uinioveka svesnim samog postojanja. U kojoj meri je on toga nesvestan, pokazuje nain njego-vog ivljenja od kojeg stradaju i on i sama priroda, a takoe i njegovo suludo ubeenje da jeve svestan. To suoavanje najradikalnije sprovodi snkhya. Za razliku od religijskih siste-ma, ona to ini neposredno, bez mitotvorakih kompromisa.

Pretvaranje religijskog iskustva u (nacionalnu) tradiciju je najnii oblik ivljenja togiskustva. To je onda folklor, a ne duhovnost. Mnogi 'religiozni' ljudi danas poistoveujunacionalnu mitologiju, magijski ritualizam i folklor s religijom kojoj po roenju pripadaju.Tradicija je uvek imitacija i kao takva predstavlja najnii nivo iskustva bivstvovanja. Ona jeprirodan nain regulisanja ponaanja nesvesnog oveka, stavlja mu do znanja da je odreenoponaanje, verovanje pa i oblaenje, provereno vekovnim iskustvom i stoga osigurano odgreaka. Stalno ponavljanje takvog modela stvara naviku i obrazac po kome ovek dolazi dosvog identiteta u svetu i drutvu. Sve tradicije (verske i drutvene) postoje u onoj meri ukojoj ovek nema identitet o sebi u samom sebi, svome Sopstvu, u istom bivstvu koje jes-te. ovek sebe ne zna kao jedinstvenu linost u univerzumu sve dok mu je um spontanookrenut van i opinjen objektima. Zato do nejasne svesti o svom postojanju dolazi posreds-

29

tvom vanjskih kalupa stvorenih tradicijom, a to su pre svega jezik i verovanja, zatim teritori-ja, pleme, nacija, sve do tradicionalne odee. Koliko su ljudi manje integrisani kao individuei celovite linosti, toliko su vie identifikovani sa nacijom, plemenom i tradicijom. Kolikomanje imaju sebe, toliko im je vie potrebna spoljanja identifikacija po nekom tradicijskomobrascu. Koliko manje vide sebe kao ljudska bia, podobna Duhu koji sve daje, toliko sevie meusobno tuku zbog razlika u veri i tradiciji. Duhovna evolucija se kree ka oveko-voj sve neposrednijoj samospoznaji, ka oslobaanju od kalupa tradicijskog uslovljavanja.

Sve ovo moemo razumeti u skladu sa uenjem snkhye. Prakrti je osnova za evolu-ciju svih oblika, pa i ljudskog drutva. Ono se kretalo od opora i plemena do naroda i naci-ja. Da bi sve ove grupacije bile kultivisane i kontrolisane bila je neophodna neka ideologija,odnosno bio je neophodno da im se nametne neki mentalni obrazac po kome e iveti iverovati. Tome su sluile religije, kultovi i sva verovanja. Time je ovek bio uslovljavanspoljanjim uticajima. Time je i danas u potpunosti uslovljen. Da bi se probudio i doao dosvoje autentinosti potrebno je sticanje nezavisnosti od svih spoljanjih uticaja, a to znaiokretanje ka sebi. U tome je znaaj purue kao Duha koji sve omoguava i ujedno ovekovesutine. To je ono to tek treba da se dogodi: da ovek svoju autentinost i svoj identitetnae u sebi i u Duhu koji sve omoguava i da po njemu bude svestan i ispravan u svakompogledu, a ne u folkloru svoga opora, plemena, nacije, niti po autoritetu i komandamanekih mentalnih obrazaca koji su mu nametnuti preko neke religije ili propagande. Stoga,sve religije pripadaju prakrti (zato su one nasledne), a sva autentina duhovnost nastaje uovekovoj linosti kao olienju purue (zato je ona individualna i in svesne volje).

Na osnovu svega reenog razlikujemo dva oblika religioznosti. Prvi predstavlja nains kojim superiorna bia iz viih dimenzija prirode kultiviu nesvesne ljude. Putem zapovesti,zakona i tabua, obeavajui nagrade i pretei kaznama ona nesvesne ljude ue da ispravnoive. Drugi oblik se samo uslovno moe nazvati 'religioznost' i on je tenja duhovno zrelih iu dovoljnoj meri svesnih ljudi za transcendencijom, za predanou Duhu koji sve omogua-va (boanskom). Prvi oblik je masovno prisutan kroz svetovne religijske institucije (crkve),dok je drugi znatno rei i zastupljen je kod nekih nezavisnih linosti, i u ezoterinim krugo-vima, tajnog ili polutajnog karaktera.

Kada se bivstvovanje osvesti kakvo jeste, nestaje objektivistiki i otueni svet vrs-tih, materijalnih objekata kakav je poznat nesvesnim ljudima, i pokazuje se kao beskrajna, usvemu jedinstvena energija koja je svesna sebe kroz oblikovanje, i koja je blaenstvo samapo sebi. Tada se smisao svakog bia vidi kao svetlosna energija koja ga proima i obasjavau blaenstvu i slobodi od smrtnog vremena i prostora. Kada se bie osvesti postaje blaeno iostvareno u smislu. Nesvesno bivstvovanje uvek je destruktivno, isprazno i bolno. Ono jetakvo u iskustvu veine prosenih ljudi. Otuda toliko sukoba meu razliitim religijama ikulturama koje zastupaju gore spomenuti prvi vid religioznosti, kroz projekciju u ovog ilionog Boga, iako bi trebalo da je Bog, ako je zaista tvorac svega, stvorio smo bie (oveko-vo), a ne vernika ove ili one religije. Te podele su delo mnogo niih sila prirodnog uslovlja-vanja.

Ishod svekolike energije postojanja je u istoj svesti koja se kristalie jedino kaoovekova sutina ili Sopstvenost. Nikako drugaije. Stoga je ovekova sutina ujedno i su-tina kosmosa, ije ispoljavanje zato zavisi od zrelosti ovekove svesti i njegovog odnosaprema samome sebi.

Odgovor snkhye svakoj religiji jeste da nikakav Bog, koji je personifikacija najviestvarnosti, ne moe dati zrelost i svest o stvarnosti oveku dok je on sam u sebi ne spoznasvojom zrelou i linim uestvovanjem u njoj. Stvarnost mu ne moe biti spolja nametnuta

30

nikakvim boijim zapovestima, jer ona nije razliita od ovekove line zrelosti. Objektivi-zacija stvarnosti u Boga ponitava smisao ovekove linosti. ovek ne moe da primi stvar-nost, ma kako ona bila boanstvena, moe samo lino da bude to to ona jeste. Dok se to nedogodi Bog, ili najvia stvarnost, ostae bezlini.

Ako bi duhovnost snkhye iskazali religijskim renikom, onda bismo morali rei daBog nikada nije stvorio svet nego je ostao Onaj koji jeste, da je On jedina stvarnost i daniega nema osim Njega. Da mi uopte ne postojimo, da samo Bog postoji kao sve to biva.Predstava o naoj individualnosti, o stvaranju sveta, tj. objektivizacija prostora i vremena,samo su na san. Zato buenjem spoznajemo da smo sm Bog. (Jovan, 10: 30, 34)

Razlika izmeu snkhye i svake institucionalne religije je takoe i u sledeem: religi-je se bave samo svesnim delom ovekovog bia, njegovim egom, a snkhya celim biem usvim dimenzijama. Institucionalne religije se obraaju samo svesnom delu linosti, javnommnjenju, ovekovom egu, raznim moralnim poukama, zapovestima i strahom od kazni. Onese zasnivaju na verovanju, na intelektualnom znanju koje se stie sakupljanjem informacija irazmiljanjem. Kao to znamo, verovanje je psiholoka funkcija koja je izuzetno podlonamanipulacijama i zloupotrebama, tako da su vrlo esti i patoloki oblici verovanja koji vodedestrukciji. Svaka vera se zasniva na egu, i otuda je subjektivna. Zato su oduvek postojalisukobi izmeu raznih vera. Svesni, egoiki deo linosti je najmanji deo ovekovog bia, kaovrh ledenog brega; mnogo vei deo ovekovog bivstvovanja ostaje nesvestan, ispunjen sva-kojakim sadrajima (vasana, samskara) i njihova energija je mnogo jaa od volje povrnog inepostojanog ega. Zato on nije sposoban da savlada podsvesne sadraje i proisti bie odnjihovog vezujueg uticaja. To se ne moe izvesti nikakvim verovanjem, moralom, nagova-ranjem, obeanjima, dogmama ni zapovestima. Da bi se to uinilo potrebna je disciplina ipraksa koja je najdetaljnije opisana u Patanjalijevim Yoga-strma, a kojoj je sn