Ivo Andri - Prokleta avlijaProkleta avlijaje naziv za poznati carigradski zatvor, u koji je iz neopravdanih razloga dospeo fra Petar iz Bosne kojeg su poslali u Istanbul da obavi neke samostanske poslove. Dogodilo se da turske vlasti uhvate neko pismo upueno austrijskom internunciju u Carigradu, u kojem je bilo opisano proganjanje vjernika od turske vlasti i sumnja je pala na fra Petra koji je bio jedini fratar na tome podruju. Zbog toga je uhapen i zatvoren u istrani zatvor poznat pod nazivom Prokleta avlija, gdje je ostao dva meseca dok ga nisu poslali dalje.

Zima je. Prevladava samo jedna boja - bijela. U toj bjelini postoji samo jedna staza. Staza kojom je ila pogrebna povorka na pogrebu fra Petra. U sobi fra Petra nalaze se fra Mijo Josi, mladi fra Rastislav... Popisuje se imovina fra Petra. To je veinom raznovrstan alat. Jo prije tri dana on je leao na tom krevetu, a sada ga vie nema. Najvie nedostaje mladom fra Rastislavu kojemu je esto priao dogaaje iz svog ivota. Najvie je priao o carigradskom zatvoru gdje je bio zatvoren ni kriv ni duan. Zbog nekih poslova crkva je fra Tadiju Ostojia i fra Petra poslala u Carigrad. Tamo je policija uhvatila neko pismo o progonu vjernika i sveenika iz Albanije koje je bilo upueno austrijskom internunciju u Carigrad. Pismonoa je pobjegao, a poto u Carigradu nije bilo drugih sveenika iz tih krajeva uhitili su fra Petra. Dva mjeseca bio je pod istragom, a da ga nitko nije ni sasluao.

Bio je zatvoren u zatvor znan kao Deposito iliProkleta avlijakako ga zove narod. Ta avlija uvijek je bila puna, uvijek se punila i praznila. Tu je bilo sitnih i krupnih prijestupnika. Od djeaka koji su sa "tanda" ukrali smokvu do viestrukih ubojica. Tu dolaze i tzv. "prolaznici" koji su upueni po kazni kao prognanici iz zapadnih pokrajina te iz avlije odlaze kui ili u zatvor u Africi ili Maloj Aziji. Avlija se sastoji iz petnaest jedokatnica koje povezane s visokim zidom zatvaraju nepravilno, golo dvorite bez trave i s dva tri krljava stabla. Po danu se zatvorenici etaju po dvoritu, a po noi odlaze u elije petnaest do trideset u jednu. Ali ni po noi nije mirno. Zatvorenici pjevaju, svata dovikuju i svaaju se te esto dolaze i novi. Po danu svi izlaze iz elija i stvaraju male skupove gdje priaju o raznim stvarima. Najvie se ljudi okuplja oko malog ovjeuljka Zaima koji je uvijek priao o enama i svojim mnogobrojnim vjenanjima. Neki su ga sluali, a drugi su odmahivali rukom i odlazili im bi on poeo priati.

Sam poloaj Proklete avlije bio je udan jer se moglo vidjeti samo nebo, a grad koji je bio blizu nije se mogao vidjeti. Obino je bilo lijepo vrijeme. Ali kad bi se nekad nebo naoblailo, poeo bi puhati juni vjetar donosei zadah trulei i smrad iz pristanita. Tada je ludilo bilo zarazno i svi, pa i najmirniji, postajali su razdraeni i ljuti. uvari su pokuavali izbjegavati sukobe jer su i oni bili razdraeni, ali bilo je nemogue uspostaviti red. Upravitelj zatvora bio je Latifaga zvan Karaoz (groteskna linost turskog kazalita sjenki). Otac mu je bio nastavnik u vojnoj koli. Kao dijete Latifaga je volio knjigu i muziku, ali odjednom se promijenio, ak i fiziki. Napustio je kolu i poeo se druiti sa raznim varalicama i kockarima. Nekoliko su ga puta i uhvatili, a uvijek ga je izbavljao otac. Tada je upravitelj policije predloio Latifaginom ocu da Latifaga postane policajac. Latifagin otac je na to pristao. Tako je Latifaga postao policajac, zamijenik upravitelja Proklete avlije te konano i upravitelj. U hvatanju prijestupnika pomogla mu je njegova prolost jer je poznavao njihova okupljalita. Latifaga je imao kuu iznad avlije i mnogim je putovima mogao doi od kue do avlije i obrnuto, tako da nitko nije znao gdje e se pojaviti. Nitko nikad nije znao kako e se ponaati i uvijek je iz ljudi mogao doznati one podatke koje eli. este su bile i pritube na Karaoza, ali svi su znali da samo on moe upravljati Avlijom.

Najgori su bili prvi dani u Prokletoj avliji. Da bi se zatitio od tunjava fra Petar je izabrao jedan zabaen kut i tu se sklonio. Tu su bila i dva graanina iz Bugarske koji su ga primili bez rijei. Fra Petar je zakljuio da su to bogati ljudi koji su vjerojatno bili rtve pobune u njihovoj zemlji. Poslije nekoliko dana dobili su gosta. Kada se sljedei dan probudio prvo to je vidio bila je knjiga i nije mogao vjerovati. Lice novopridolog mladia bilo je bijelo, blijedo. Oko oiju je imao tamne kolute. Razgovor je poeo sam od sebe. Mladi se zvao amil. esto su razgovarali, a onda su po njega doli neki straari. Bez rijei su se oprostili, a prazno je mjesto brzo bilo popunjeno. To je bio mrav, tanak ovjek. Bio je idov iz Smirne, Haim. Fra Petar je saznao da Haim zna neke stvari o amilu. Fra Petar ga je pitao o njemu, a Haim je poeo priati. alim je bio ovjek mijeane krvi. Otac mu je bio turin a majka grkinja. Majka mu se u sedamnaestoj udala za bogatog grka. Imali su jedno dijete, djevojicu. Kada je djevojica imala osam godina, grk je umro. Njegovi su roaci htjeli prevariti mladu udovicu i sve joj oteti, ali ona se branila. Otila je u Atenu da bar tamo spasi naslijee. Kada se vraala nazad, umrla joj je kerka. Mornari su lijes htjeli baciti u more jer donosi nesreu, ali majka to nije dala. Tada je prvi oficir dao napraviti jo jedan lijes u koji je stavljen neki teret. Lijes s djevojicom baen je u more, a drugi je dan majci koja ga je pokopala. Svakog je dana ena odlazila na grob, a bol se postepeno smanjivala i tad se dogodilo neto neoekivano. ena prvog oficira saznala je tajnu o djevojici i ispriala je najboljoj prijateljici. One su se tada posvaale i da bi se osvetila prijateljica je tajnu ispriala drugima. Tako je pria dola i do udovice koja je tada htjela da se baci u more i trebalo joj je nekoliko godina da preboli i ovo. Mnogi grci su prosili lijepu udovicu, ali ona se na ope iznenaenje udala za nekog turina, Tahir-pau, i sa njim imala sina i kerku. Sin je bio snaan, a kerka je umrla u petoj godini od neke nepoznate bolesti. Majka je umrla sljedee godine. Sin koji se zvao amil sve se vie predavao knjizi i nauci, a otac ga je u tom podravao. Jedne je zime umro i Tahir-paa, a mladi je ostao sam s velikim imetkom i bez blie rodbine. Jednog je dana ugledao jednu grkinju i odmah se zaljubio. Ona je voljela i njega, ali njeni roditelji nisu dopustili da se uda za turina pa su je odveli i udali za nekog grka. Poslije toga amil je dvije godine proveo na studiju, a kasnije je mnogo i putovao i itao knjige. Tada su poele glasine da su amilu udarile knjige u glavu i da se poistovjetio s nekim mladim princom. To se proulo i amila je uhitio valija izmirskog vilajeta, zato jer je dobio pismo kao i svi drugi valije da paze na ljude koji blate sultanovo ime. Kada su uhitili amila mnogi su se pobunili, ali nisu mogli nita napraviti pa je amil odveden u zatvor. Karaoz nije volio politike zatvorenike, ali ovoga je morao prihvatiti. Ve drugi dan ovjek kojeg je poslao kadija izradio je kod vie vlasti da se amil izdvoji i da mu se da posebna soba to je i uinjeno. Iduih je dana fra Petar hodao dvoritem ali nije vidio amila, a onda se jednog dana kraj njega stvorio amil. Oboje su osjetili da se njihovo prijateljstvo povealo. Odjednom amil pone priati povijest Dem sultana (onaj s kojim se poistovjetio).

To je bila priao o dva brata. Jedan je bio mudriji i jai, a drugi ovjek zle sree i pogrenog prvog koraka. Ta su dva brata dola u sukob kada im je 1481. godine na bojnom polju poginuo otac. Stariji brat Bajazit (34 godine) koji je bio guverner Amasije i mlai Dem koji je bio guverner Karamanije polagali su pravo na prijestolje. Dem je na svom dvoru stvorio krug pjesnika, znanstvenika i glazbenika, bio je dobar pliva i lovac. Bajazit je bio hladnokrvan i hrabar. Oboje su imali dokaze za svoje pravo na prijestolje. Nisu se mogli dogovoriti i na kraju su se sukobili. Dem je izgubio i pobjegao u Egipat i ponovo organizirao napad, ali ponovno je izgubio. Tada je pobjegao na otok Rod gdje je bilo sjedite nekog katolikog reda i gdje je zatraio utoite. Primio ga je Pierre d'Aubusson i doekao s carskim poastima, te predloio da ode u Francusku. Dem je na to pristao, ali kada je doao nisu ga pustili na slobodu nego je dran zatoen u tvrdim gradovima. Oko Dema su se stvorile razne spletke. Bajazit je d'Aubussonu dao novce da Dem ostane u zatoenitvu, a papa mu je ponudio mjesto kardinala. Nakon osam godina Dem je dan papi, a d'Aubusson je postao kardinal. Tada umire papa i dolazi novi. panjolski kralj prodire u Italiju i zauzima Rim. Papa mu je morao dati Dema. Papa je to uinio, ali Dem se brzo razbolio i umro. Njegovo je tijelo poslano Bajazitu koji ga je pokopao s kraljevskim poastima. Dok je amil to priao fra Petar ga esto nije mogao sluati i pratiti, ali amil to nije ni primjeivao. Jednog se dana amil nije pojavio. Haim je fra Petru rekao da su kod amila doli neki inovnici, da je dolo do svae i obrauna. Ne zna se da li je amil mrtav ili samo premjeten u drugi zatvor. Kasnije je fra Petar esto razmiljao o amilu. Jednom dok je tako razmiljao netko mu je u ruku stavio poruku da e za dva dana biti osloboen. To se i dogodilo. Odveli su ga u Akru gdje je ivio osam mjeseci, a onda je puten i otiao je u Bosnu.

I tu je kraj. Od njega je ostao samo grob.

Ako hoe da zna kakva je neka drava i njena uprava, i kakva im je budunost, gledaj samo da sazna koliko u toj zemlji ima estitih i nevinih ljudi po zatvorima, a koliko je zlikovaca i prestupnika na slobodi. To e ti najbolje kazati.Vrsta djela- Roman

Mjesto radnje- Carigradski zatvor Prokleta avlija

Likovi- fra Petar iz Bosne, upravitelj Latifaga zvan Karaoz, zatvorenik Haim, zatvorenik amil-efendija

Analiza likovaamilefendija- bogati mladi Turin iz Smirne. Fra-Petar doznaje od Haima, mladieva sugraanina, da je ovaj zatvoren zbog sumnje da njegovo prouavanje povijesti ima za svrhu buntovno spletkarenje protiv sultanova dvora, to je bilo potpuno neistinito. Mladi amil, sin bogatog Turina i Grkinje, odmalena se posvetio nauci i samotnikom i asketskom nainu ivota, koji osobito potencirala jedna nesretna i nepreboljena ljubav. amil se, naime, zaljubio u ker mladog grkog trgovca, no ovaj je iz nacionalistiko - vjerskih razloga nije htio dati Turinu za enu, nego ju je silom udao za Grka izvan Smirne. Poslije tog dogaaja amil se potpuno zatvorio u sebe i postao neka vrsta osobenjaka. Okruuje se knjigama i baca se na nauku, pokazujui naroit interes za povijest turske carevine, od koje ga specijalno zanima jedno odreeno razdoblje - vrijeme Bajazita II i em-sultana, njegova brata, kojeg je Bajazit u borbi za prijestolje dvaput porazio u bici. Tada je em potraio utoite na otoku Rodu, gdje su vladali kranski vitezovi. Od tada poinje odiseja ema, koji kao zarobljenik prelazi iz ruku u ruke raznih evropskih vladara, pa ak i samog pape, a svi ga oni iskoritavaju kao adut protiv turske carevine, tj. Prijete Bajazitu da e ga pustiti ako nezadovolji njihove raznorazne zahtjeve. Na amila posumnjaju da prouava upravo to povijesno razdoblje, jer ono ima slinosti sa sadanjom situacijom na dvoru, gdje sultan takoer ima brata suparnika, kojeg je proglasio maloumnim i dri ga u zatoenju. amil bude poslan u "Prokletu avliju", gdje upoznaje fra-Petra i ispria mu ivot em-sultana, tvrdei da je njegov ivot identian s amilovim i da su im sudbine jednake. Nakon nekog vremena odvedu ga u poseban zatvor i tu jedne noi prilikom sasluanja doe do tunjave izmeu njega i policije. amila iznesu iva ili mrtva ne zna se. Fra-Petar ga vie nikada nije vidio.

Uprkos brojnim razlikama i sukobima iz kojih se raaju pogledi, koji radikalno diferenciraju svijet Istoka i Zapada kao dva svijeta koja se mimoilaze s vijekovnim razlikama u kulturi, karakteru, psihi, stilu ivota, uvijek postoje niti koje nerazdvojivo i neraskidivo spajaju ova dva ideoloki suprostavljena svijeta. Te niti su dobro i zlo. amil-efendija, mladi intelektualac od malena se posvetio knjizi i asketskom nainu ivota, koji je dodatno potencirala jedna nesretna i nikad preboljena ljubav. Suoeni sukobljen sa "boanskom logikom svijeta", s kojom se ne miri on se povlai u sebe i u potpunosti posveuje nauci i postaje rtva okolnosti i surovog reima. Tako Andri prikazuje nemonog iponiznog ovjeka u rukama viih sila, bile one drutvena mehanika ili boanska vlast. U djelu su izloene ideje o besplodnosti i nemoi ovjeka da shvati principe i mehanizam svijeta, o potrebi poslunosti i bezuslovnog podreenja. Kritika u njegovom liku vidi i otkriva primarnu greku pogrenogizbora u prekretnom trenutku ivota, u mladosti.

Ova greka nazvana je pogrenim prvim korakom. On je: "ovek kratka veka, zle sree i pogrenog prvog koraka". Ali njegov uzor em-sultan ivio je vijekovima prije i doivio slinu sudbinu, ali brojni su i drugi likovi, kako iz istonih tako i iz zapadnih civilizacija, koji potvruju da je ovjek robovao u svim vremenima i na svim prostorima. Tako su se dvije ljudske sudbine (emova i amilova), vremenski daleke jedna od druge povezale u jednu. Progonstvo mladog pjesnika em-sultana uslovilo je progonstvo mladog pjesnika u dui, pjesnika u ljudskom srcu i mati, amila. Jedna tragedija uslovila je drugu. Pod brutalnou, okrutnou divlje neumoljive sile, amilova sudbina identifikovana je sa emovom. I emu i amilu svijet ljudi je stran i dalek. Oni ostaju distancirani od svijeta oko sebe, ravnoduni ak i prema sopstvenoj sudbini, u apsurdnom svijetu su "stranci" i sebi i drugima. amil nastavlja emovu sudbinu, a Karaoz im se prikljuuje, utabanim putem "pogrenog prvog koraka", tako da i ovjek akcije i ovjek kontemplacije mogu biti ljudi pogrenog prvog koraka.

Karaoz- Karaoz je istovremeno tako autentian i tako tipian predstavnik i sluga jednog sistema. Jasno je vidljiva transformacija, gdje Karaoz od djeaka "bujne glave" ivahnog duhom i tijelom, ljubitelja knjiga i muzike do mladia koji odbija sve to mu je do tada bilo blisko i to je pripadalo svijetu mirnih, obinih sudbina, ustaljenih navika i obaveza. On ostavlja knjige, igre i muziku, postaje lutalica, kockar i pijanica. Onda opet postaje policajac i progoni svoje dotadanje, da bi na kraju konano promijenio ivotno usmjerenje i postaje "surovi gospodar" Proklete avlije. Postavlja se pitanje ta je uslovilo transformaciju Karaozove linosti, u poetku natprosjeno obdarene, i fizikim iduhovnim kvalitetima, bogatstvom senzibiliteta, koji ga pribliavaju nauci i umjetnosti. Kao da je Karaoz uoio da smo svi mi zatvorenici neke Avlije, bez mogunosti da slobodno mislimo i djelujemo, pa se povlai u svoju ljuturu i u potpunosti transformie.Od primijernog mladia on postaje onaj tip orijentalnog oruja, koje je u rukama vlasti i koje predstavlja ivo olienje Proklete avlije. Ona se ogleda u njegovoj prirodi. Ona ivi u njegovom karaktaru, udima i instiktima. Njegova volja je njen zakon.

Sudbine zatvorenika Proklete avlije su u njegovim rukama, a on se njima igra. Andri je u njegovom liku pronikao u elementarnih osobina divljih uvara vlasti, ije se naslijee moe sagledati u svim vremenima u kojima je robovao ovjek. U svijetu u kojem on vlada nevinost je samo fraza. Karaoz valjano upravlja unutranjim mehanizmom svojih zatvorenika. Kogitovski obrazac ovjeka Avlije skojim Karaoz rauna je: "Kriv sam, dakle postojim". Mnogi su proli kroz zatvore i mnogi su iskusili glumu Karaozovih potomaka, onu cininu igru samovlaa isljednika koji su esto muenja i zloine vrili iz gruba i sirova lakrdijaenja.

Tako da "Avlija je u vremenu, ali ne u jednom vremenu. Avlija je u svetu, ali ne u jednom svetu. I Avlija se ne menja".

Analiza djelaDjelo Ive AndriaProkleta avlijajedno je od njegovih najveih djela. Djelo nema ni poetka ni kraja, to je pria koja se vrti u krug, ostvaruju se krugovi u krugovima, prie se isprepliu, u njima amil govori o Dem sultanu i o sebi, Haim pria o amilu i ostalim zatvorenicima, fra Rastislav govori o fra Petru, itd. Tim nainom pisanja pisac pokuava prikazati kako se ivot ne odigrava samo u nama ve i u drugima. Andri sve to sluti, tei tome i sve to prikazuje u ovom djelu.

Tok pripovijetke ide prema prianjima fra Petra i unutranjem preivljavanju njegovih dogaaja: o ivotu Proklete avlije kao cjeline, o udnom i osobenom Karaozu, o raznolikim ljudskim fizionomijama koje su uskrsavale u sjeanju fra Petra. Na slici Proklete avlije koju je Andri dao u svojoj pripovijeci, vjeran je peat jedne epohe Osmanlijskog carstva. Orijentalne boje su u toj slici boje starinske, a dobije se iz nje snaan utisak da jeProkleta avlijatakva kakva je ivjela u svim vremenima u kojima je robovao ovjek.

Nisu opisane fizike torture, ni ponienja kojima je izloen ovjek u takvim zatvorima, a duboko je dosegnuta, i mimo toga, njegova tragina situacija u Prokletoj avliji. Dobija se vizija Proklete avlije kao pustog, usamljenog, avolskog ostrva, u isto vrijeme i vizija psihikog pakla u kome gori ivot izolovanog, zastraenog svijeta ije su veze sa slobodnim ivotom pokidane. U ovim motivima sadrana je osnovna teme Andrieve proze o ljudskoj traginosti. Ova tema ima svoje izvore u Andrievim poetskim proivljavanjima ljudskog ivota i ljudske sudbine, kao i u njegovim meditacijama o ovjeku i njegovom ivotu u njegovoj prvoj zbirci poetske proze, u "Ex Pontu". Ali poruka djela ne govori nam da treba da se povuemo ve upravo suprotno. Ako smo ve konstatovali stalno prisustvo zla i nepravde i da nae postojanje nema opravdanja, na ovjeku nije da to pesimistiki i bez reagovanja prihvati, ve da kao lucidno i pred sobom odgovorno bie trai put za unoenje vie pravde i dobra u ovaj svijet. To je put ljudskog dostojanstva kojim je krenuo i amil, ali ga je stihija divlje sile ubacila u Prokletu avliju.

1954. objavljuje Prokletu avliju, oveu pripovijest. Za razliku od njegovih romana, radnja se ne zbiva u Bosni, nego se tek spominje u sjeanjima fra Petra, zatvorenika carigradskog zatvora. Prokleta avlija je zapravo sinegdoha sveukupnog ivljenja, iskazana putem raznorodnih likova: tu je idov Haim iz Smirne kojeg je "njegova gordljivost i dovela ovamo", zatim krivotvoritelj Zaim koji u biti "mata o mirnom ivotu sa savrenom enom", pa Kirkor, poglavar velike armenske obitelji koja je pronevjerila dragocjenosti iz dravne kovnice novca, tu su bugarski trgovci koji su po prilici isto tako nevini kao fra Petar. A tu je i otmjeni turin amil-efendija iz Smirne, koji je sredinji lik pripovijetke. Nad svima njima lebdi lik upravitelja, Latifage, pa ak i onda kada nije nazoan. Zovu ga jo i Karaoz, vjerojatno po osobi iz turskog kazalita lutaka, iako ta rije prema Klaievu rjeniku stranih rijei znai i ciganina i crnookog ovjeka pa i lakrdijaa. Radnja "Proklete avlije" zbiva se u 19.stoljeu, ali nas upravo pria o Demu koju kazuje amil odvodi u daleku prolost. Likom amil-efendije i njegovom sudbinom "Prokleta avlija" postaje politika pripovijest. Ivo Andri je u avliji o karakterima njezinih zatoenika i o njihovu ponaanju nedvojbeno pisao iz svog vlastitog iskustva. ivio je u razdoblju u kojem se uvijek pitalo "sa kojim ciljem i za iji raun" tko to radi, kao to su okrutni amilovi istraitelji pitali tog tankoutnog mladia. Oslikavajui usud amil-efendije Andri je zapravo dao portret svoga vremena. to se stila tie, njegova metafora, slika, rima, njegove reenice i svaka rije, uvijek je ugraena na pravom mjestu. Jezik mu se odlikuje ekonominou, istoom i jednostavnou.

Tematika u Andrievim djelimaAndrise u veini svojih djela vraa daleko u prolost. Njegove su teme iz povijesti Bosne pod okupacijom turaka, a kasnije Austro-Ugarske. Sve su njegove prie vezane uz dogaaje na bosanskoj zemlji, ali Andri ne prikazuje obine povijesne prie ve to tajnovitije i udnije prie. No glavni zadatak odnosno njegova elja je u tome da prikae bit ovjekove egzistencije, njegove borbe za opstanak i borbe za bolji ivot, njegovo veselje, njegovu bol i tugu. On opisuje ovjekovu sudbinu koja je pod vladavinom turaka i Austro-Ugarske crna, tmurna, teka. Iako je tematski bio vezan za Bosnu u nekim djelima i u nekim likovima Andri opisuje opeljudske i opeivotne slike.

Stil piscaIvo Andri jedan je od najveih hrvatskih pisaca i jedini dobitnik Nobelove nagrade za knjievnost. Njegova je umjetnost izrazito epska i ba je to najvea privlanost njegove umjetnosti, no da bi se ta epinost postigla nezaobilazan je Andriev klasian i star izraz, moda ak i "zastario" u najplemenitijem znaenju rijei.

Poetkom 20-ih godina opredijelio se za srpsku literaturu tj. ekavicu, to je inio velik broj hrvatkih pisaca kako bi naglasili jugoslavensko jedinstvo. No nakon atentata na Radia 1928. godine veina se pisaca u znak protesta vraa materinjem jeziku i svoja djela ijekavizira. Jedan od rijetkih pisaca koji je i dalje pisao ekavicom bio je Ivo Andri, no to nije razlog da se odreknemo Andrieva doprinosa hrvatskoj knjievnosti. S jezine strane Andri je izrazito ijekavac, a koristio se ekavicom radi ritma i harmonije.

__________________________________

Ivo Andri - Prokleta avlija

Knjievni rod- epika

Knjievna vrsta- roman

Mesto radnje- Carigradski zatvor.

Vreme radnje- Nije definisano, ali po opisanim zbivanjima da se naslutiti da je kraj 18-og i poetak 19-og veka.

Tema- Kako je fra-Petar video i doiveo carigradski zatvor pred raspad osmanske imperije.

Ideja- Njego bi rekao: "Kome zakon lei u topuzu, tragovi mu smrde neovjetvom". A moe i ovako: Kad se vlast boji naroda, onda se dri devize: "Lake je i bolje sto nevinih uhapsiti i zlostavljati, nego za jednim krivcem tragati po carigradskim budacima. Jer svi su krivi, makar i u snu, kako kae Karaoz, upravnik carigradskog zatvora". Ili, ona narodna: - Nije teak zatvor, nego zatvorenici.FabulaInventar - Andri u uvodu prie slika zimu sa posebnim akcentom na dubok sneg koji je izmenio krajolik, pa se malo groblje gotovo sakrilo; vide se jo nejasni tragovi uske staze od pogrebne povorke koja je ispratila fra-Petra. Tragovi ilovae oko svee humke asociraju na ranu u snenoj belini. U nekoliko crta pisac daje grub portret pokojnika. Ovde izdvaja dve njegove karakterne osobine: strasno je troio manastirski novac za kupovinu raznog alata, a umeo je zanimljivo da pria o svom boravku u Prokletoj avliji gde je ni kriv, ni duan dospeo, kao i mnogi drugi. Jo nekoliko krtih reenica istrgnutih iz dijaloga fratara Mije Josia i mlaeg fra-Rastislava dok popisuju zaostavtinu pokojnog fra-Petra, koji je, ustvari, narator daljeg toka zbivanja.

Fra-Petrova ispovest - Deposito, kako su mornari raznih narodnosti nazivali varoicu od zatvorenika i straara, poznatiju kaoProkleta avlija, mesto je gde dolazi i prolazi sve to se svakodnevno pritvara i hapsi u Carigradu. Kriv ili nevin carigradskoj policiji je svejedno. Oni smatraju da je lake iz Proklete avlije nevina oveka pustiti, nego za krivcem tragati. Tako se Avlija puni i prazni. U njoj ima sitnih i krupnih prestupnika, "od deaka koji je ukrao grozd ili smokvu do svetskih varalica i opasnih obijaa; ima nevinih i nabenih, maloumnih i izgubljenih, ili omakom dovedenih iz Carigrada i iz cele zemlje." Sledi faktografski opis raznih prestupnika od ubica, te muenika svih vrsta do politikih zatvorenika. Nakon toga pisac slika samu Avliju. Petnaestak prizemnih i jednospratnih zgrada povezane su visokim zidom. U dvoritu nepravilnog oblika dva krljava drveta, neto kaldrme oko zgrade gde su straari; sve ostalo je gola zemlja jer trava ne stigne da poraste od silnog gaenja stanovnika ove neobine varoice. Da upotpuni dekor ove svojevrsne pozornice, Andri bojama dodaje zvune efekte to ih vikom, pesmom, jaucima i psovkama stvaraju zatoenici, a zatim i neprijatni miris trulei koji donosi nezdravi juni vetar sa oblinjeg mora. Opta slika metei i sueljenih uprotnosti navodi na zakljuak da bi ovde normalan ovek posle izvesnog vremena morao da poludi.

E, ba tu doveden je na junak sa poetka prie: fra-Petar. Nekako ubrzo po njegovom dolasku u Carigrad policija je uhvatila jedno pismo upueno austrijskom internunciju. U pismu se opirno govorilo o stanju crkve u Albaniji, o progonu svetenika i vernika. Kako u to vreme osim fra-Petra drugih fratara u Carigradu nije bilo, policija je uhvatila njega. O tom vremenu esto je fra-Petar priao mlaim fratarima sve do smrti. Iz galerije likova na pozorite Proklete avlije fra-Petar prvo dovodi izvesnog Zaima. "To je omalen i pognut ovek bojaljiva izgleda, koji govori tiho, ali sigurno i oduevljeno..." Radi se o obinom laovu koji je bajagi proputovao pola sveta, enio se nebrojeno puta da tano ni sam ne zna (jer uvek izmilja). Sa nekim od tih svojih ena usreio se, dok su ga druge odvodile na stramputicu. Trai skupinu zatvorenika i poinje priu. Nekim je dosadan jer se ponavlja. Neki poput atlete dobace: "Ah, ta tu ena, ena! Kad ugasi sveu, svaka je jednaka." Kad neko iz grupe slualaca dobaci: "to ti nisi najurio tog svog otrova, nego da ti bei..." - Zaimaga se pravda, a onaj e ti opet: "Ah, ta! Najurio bih ja nju, pa sve da joj je sunce meu nogama, a mesec na trbuhu." Pria Zaim tako dok se drutvo ne razie, a onda trai novu publiku. Naravno, i on je u Prokletoj avliji "ni kriv, ni duan", a zapravo uhvaen je vie puta da rastura laan novac. Iza Zaima, fra-Petar na pozornicu postavlja upravnika ove udne i strane ustanove - Latifagu, zvanog Karaoz.

Taj nadimak mu je odavno postao pravo i jedino ime. Pod tim imenom je poznat i van zidina Proklete avlije, i svojim izgledom i osobinama je njeno olienje. Otac mu je bio nastavnik u nekoj vojnoj koli. Oenio se u zrelim godinama i dobio jedino dete sina. Dete je do etrnaeste godine bilo bistro i volelo knjigu kao i otac, ali se posle izopailo i uhvatilo loeg drutva. Promenio se i fiziki. Naglo se raskrupnjao i ugojio. poeo se druiti sa kockarima, pijancima i puaima opijuma, pa je dospeo i u zatvor. Zahvaljujui prijateljstvu sa upravnikom policije, otac ga je izbavio. A onda je upravnik predloio da je za mladia najbolje da ga uzme u svoju slubu. Tako je Latifaga postao policajac. Malo-pomalo momak je postao uzoran stambolski policajac, pre svega zahvaljujui injenici da je dobro poznavao prestupnike. Nemilosrdno se okomio na svoje bive "drugare". Snalaljiv i uspean u svom poslu da preko dounika otkrije krupnije prestupnike za desetak godina dogurao je do zamenika upravnika Avlije. Kad je stari upravnik umro zbog srane kapi, Latifaga je bio jedino mogue reenje. Kad je njegov otac umro za vreme prve godine vladavine u Avliji, Karaoz je prodao lepu oinsku kuu i kupio imanje u blizini Proklete avlije.

Samo njemu znanim puteljcima iznenada bi se pojavio u "prihvatilitu" i isto tako iznenada nestajao tako da ni straari, ni zatvorenici nisu znali kad ih i da li ih tajno posmatra. Od poetka Karaoz je "radio iznutra". Poznavao je dobro zatvorenike, a jo bolje straare. Po svom nainu rada bio je mnogo gori od prethodnih upravnika, a ponekad bolji i oveniji. "ta je? Ti jo ovde mava? Phi! Nego dede, kako je ono bilo?" Tako je poinjao razgovor, ali se ishod nikad nije mogao naslutiti. "ta veli, ni kriv ni duan nisi? Ih, kud mi to kaza ba sada, pobogu ovee. Phi, phi, phiii! Da si rekao da si kriv, jo sam mogao da te pustim, jer ovde krivih ima mnogo. Svi su krivi. Ali ba nam jedan nevin treba. I zato te ne mogu pustiti. Desi se da nekad rodbina bogatog mladia, koji je uhvaen zajedno sa svojim ravim drutvom, doe da moli Karaoza da ga pusti, jer je nevin. A on izmeni izgled lica i utivo se obrati moliocima: - Jeste li vi rekli onima koji su ga uhapsili da je nevin? - Jesmo, dakako da smo rekli, ali... - E, to ste pogreili. Phi, phi, phiii! To ne valja. Jer ba sad hvataju nevine, a putaju krive... Ali Karaoz e ve sutradan prelazei Avliju sresti onog prvog "nevinog" i nastaviti razgovor od pre tri nedelje: - Phi! ta ti misli, dokle e ovde da smrdi?...Kupi prnje i da te moje oi vie ne vide. U prvi mah nesrenik skamenjen od iznenaenja, prikupi snagu i brzo klisne iz Avlije, ostavljajui "prnje" da se zatvorenici i uvari otimaju o njih. Fra-Petar je esto i mnogo priao o Karaozu, uvek sa pomeanim oseanjem ogorenja, ali i nehotinog divljenja sve u elji da reima to bolje prikae sliku tog udovita. esto se o Karaozu rasprava vodila i u samom Stambolu zbog pritubi vienijih i imunijih ljudi, ali je on uprkos svemu ostajao, jer je kao takav bio neophodan carevini. "Sav taj prestoniki svet poroka i nerada smatrao je Karaoza svojim; on je bio njihov "krmak", "stenica i krvopija", "pas i pasji sin", ali njihov."

Iza kulisa - Nije teak zatvor, kae narod, nego zatvorenici! Ovo zna i fra-Petar, pa je prvih dana, koji su u svakoj novoj sredini - najtei, a kamoli u zatvoru, potraio skriven kutak iza sruenog odaka prostrane elije. Tu su ve bila dva bogobojaljiva Bugarina. Bez mnogo rei odobrili su prisustvo oveka iz Bosne u graanskom odelu. Fra-Petar je po njihovom izgledu zakljuio da su imuni ljudi, i da su "prolaznici" kao i on. Ni sa kim se nisu druili, a udili su se to takav ovek, kao to je bio fra-Petar, prilazi raznim skupinama da slua razgovor. Posle nekoliko dana u njihovo boravite stigao je novajlija, mlad ovek, bledunjavog, podbulog lica, lepo odeven. Bugari su izmenjali poglede meusobno, a onda sa fra-Petrom. Strelovit nemi izraz negodovanja, jer pridolica je bio Turin. Ispostavilo se, pak, da on nije ohol, ni odbojan kao to bi mogao biti. Zvao se AMIL. Za razliku od utljivih Bugara, amil efendija bio je suta suprotnost, to je fra-Petra ornog na prianje - obradovalo. Druili su se i van elije u dvoritu. Imali su mnogo zajednikih tema, osim knjige, jer itali su razliitu literaturu.

Posebno osveenje za fra-Petra bila je injenica da su obojica govorili italijanski. Meutim, ako se njihov dijalog bolje prostudira, doe se do zakljuka da je priao fra-Petar, a amil efendija njegove tvrdnje odobravao sa "da, da". Ovo prijatno druenje prekinuto je kad su amil efendiju, na intervenciju viih vlasti, straari odveli u mnogo bolju eliju u zgradi gde su stanovali uvari. Fra-Petar je bio neveseo, pogotovo kad im u svitanje narednog jutra stie nov zatvorenik. Bio je to mrav, tanak ovek, neobrijan i sav zaputen, crne kovrdave kose. Izvinjavao se brzo i mnogo, kae, ne bi hteo da smeta, ali se morao skloniti od lupea meu bolje ljude. Zvao se Haim, a bio je Jevrejin iz Smirne. Atmosfera se razvedri kad pomenu amil efendiju. Tad laknu i Bugarima, a fra-Petar navali na doljaka da pria o amil efendiji. a bio je Jevrejin iz Smirne. Atmosfera se razvedri kad pomenu amil efendiju. Tad laknu i Bugarima, a fra-Petar navali na doljaka da pria o amil efendiji.

amil je sin Grkinje i Turina, priao je Haim, istiui udesnu lepotu ene. I ba kao u narodnoj baladi "enidba Milia barjaktara" i ovde se javlja motiv "urokljive" lepote da odgonetne zlu sudbinu ne samo ove ene, nego i njene dece. "Udali su je u sedamnaestoj godini za Grka, tekog bogataa. Imali su samo jedno dete, ensko. Kad je devojici bilo osam godina, bogati Grk je naprasno umro." Njegovi roaci su hteli da prevare mladu udovicu i zakinu to vie od imetka. Otputovala je ak u Atinu da spasi neto imovine. Dok se brodom vraala, napreac joj umre i erka. Mornari, zbog sujeverja i nekih propisa, tajno u more bace koveg sa mrtvom devojicom, a majci, koja je insistirala da dete sahrani, daju drugi koveg napunjen nekim stvarima. Grkinja je obavila sahranu, dugo tugovala za detetom i svakodnevno obilazila grob. I tek to je poela da pomalo zaboravlja svoj gubitak, dozna istinu. Nesrena ena je tek sad gotovo izludela od alosti. Htela je da se baci u more za erkom, pa su morali da je zatvaraju. Ogorena na svoje roake i sunarodnike, odbila je mnoge prosioce i posle nekoliko godina udala se na opte iznenaenje za bogatog od nje puno starijeg Turina Tahirpau.

- A brak mlade Grkinje sa ezdesetogodinjakom paom bio je, pored svih kletvi grkih ena i popova, ne samo srean, nego i plodan. Za prve dve godine rodilo im se dvoje dece, prvo erka, pa sin. Ruku na srce, u ovom navodu ima mnogo ironije kad se zna da im je erka umrla u petoj godini, a dve godine kasnije smrt dola kao izbavljenje za majku i da je amil, kako narod kae, pomutio razum. amil je, pria Haim, bio lep (na majku) i pametan i dobro razvijen, prvi pliva meu drugovima i pobednik u svim rvanjima. Ali, vrlo rano je zapostavio igre i druenje sa vrnjacima, i okrenuo se knjizi i nauci i u tom opredeljenju dobio oevu podrku.

Posle smrti starog Tahir-pae, nueno mu je da se spremi za dravnu slubu, ali je on odbijao. Iako u poetku mnogo nije mario za ene, zaljubio se u lepu mladu Grkinju, kao Aleksa anti u Eminu, smo je ovde ljubav bila uzvraena. I nesreni mladi hteo je da je uzme za enu kao to je njegov otac uzeo njegovu majku. Meutim, roditelji su bili protiv, a podravala ih je cela grka optina, jer im je izgledalo da i mrtav Tahir-paa otima i drugu Grkinju. Devojku su na silu udali za Grka izvan Smirne (Izmira). Posle toga amil je dve godine proveo na studijama u Carigradu. Kad se vratio, izgledao je starije nego to jeste. Sa 24 godine bio je mlad i bogat osobenjak. Putovao je u Egipat i na ostrvo Rod. Druio se samo sa ljudima od nauke bez obzira koje su vere i porekla. A po Smirni su poele da krue glasine da su Tahirpainom sinu knjige udarile u glavu.

Kad je u drutvu otmenih mladia na jednoj terasi neko pomenuo amila, jedan njegov drug je rekao da amil do u sitnice prouava vreme Bajazita II, naroito ivot Dem-sultana i da je zbog toga putovao u Egipat, na Rod i da se sprema da putuje u Italiju i Francusku. Devojke su pitale ko je taj Dem-sultan, a taj mladi je objasnio da je to Bajazitov brat koji je u borbi za presto izgubio i pobegao na Rod i predao se hrianskim vitezovima. Posle toga hrianski vladari su ga drali u ropstvu i koristili ga protiv osmanske carevine. Tamo je i umro, a Bajazit je telo preneo i sahranio u Brusi. Tad se u razgovor umeao jedan vetropir i rekao da se amil posle svoje nesrene ljubavi prema lepoj Grkinji, isto tako nesreno zaljubio u istoriju. "On je potajni Dem." Tako se i ponaa prema svemu oko sebe, pa ga bivi drugovi u razgovorima sa podsmehom i aljenjem nazivaju Dem-sultan. Ova sprdnja u neto izmenjenoj formi dopre i do uiju izmirskog valije, koji je bio revnosan inovnik, tupoglav i bolesno nepoverljiv ovek. Iako se radilo o dalekoj prolosti, sama injenica da i sadanji sultan ima brata kog je proglasio maloumnim i dri u zatoenitvu, bila je dovoljno jak razlog za amilovo hapenje.

Uzalud je izmirski kadija pokuao da objasni valiji da je re o istoriji, da je momak "bez poroka, da svojim nainom ivota moe posluiti kao primer dobrog mladia i pravog muslimana, da je zbog nesrene ljubavi pao u neki zanos i melanholiju i sav se predao nauci i knjizi, a ako je u tom moda preterao, da na to treba gledati pre kao na bolest, nego kao na neko ravo i zlonamerno delo..."

Haimova paranoja, povratak amila - Fra-Petar je opet obilazio dvorite u na di da e sresti amila. S vremena na vreme prilazio mu je Haim, koji je ve bio napustio njihovo zajedniko boravite i sklonio se na jo skrovitije mesto. Fra-Petru je u poverenju objasnio da je to uinio jer sumnja da su Bugari pijuni. Fra-Petar se nasmejao, jer su se Bugarski trgovci, takoe borili sa sopstvenim strahovima. Haim se malo umirio, ali bi ubrzo potom aputao o drugom ijunu. - Proi se, Hajmo, toga i ne govori to nikom. - Znate. ja to samo vama. - Ama nemoj nikom, pa ni meni, branio se fra-Petar. Meutim, nije vredelo, Haim bi priznavao da se prevario za tog i tog, ali je i dalje nalazio nove pijune. Prola su dva dana, a od amila ni traga. Za Haima je to bilo normalno, jer je znao da dok ispitivanje zatvorenika traje, ne putaju ga van elije. I bio je u pravu. Jednog jutra, dok je fra-Petar prvo sluao prepirku nekih kockara, a potom i Zaimovo brbljanje o enama kakve su Jermenke, to se ne peru nedelju dana, ili eenke, koje jednog sagovornika podseaju na letnji dan, pojavi se amil. "Mladi je bio primetno smrao, kao isceen. Tamni kolutovi oko oiju jai, a lice sitnije, sa nekim tankim i lepravim osmehom koji kao da ga obasjava odnekud spolja i daje mu izraz lake zbunjenosti." I razgovor potee izmeu neobinih prijatelja: Turina iz Smirne i hrianina iz Bosne. Samo ovog puta, priao je i amil, dodue, nita drugo do istoriju Dem-sultana.

Dem-sultan - amilova pria o Dem-sultanu, iako sa vie pojedinosti, za dananjeg itaoca je ist gubitak dragocenog vremena, je to je ve tree ponavljanje, pa ako je i od nobelovca - mnogo je. To je, ustvari, drevna pria o dva brata koji se meusobno bore za presti - od biblijskih Avelja i Kaina do evo ovde Bajazita II i Dema. Jedina novost ovog epskog ponavljanja je poreklo zavaene brae. Bajazit II rodio se dok im je otac Mehmed II bio samo prestolonaslednik, od majke ropkinje, a Dem je roen kad je otac ve postao sultan od majke knjeginje iz Srbije. "Bajazit je bio crnomanjast, visok, malo pognut, sabran i utljiv, a Dem krupan, plav i snaan, plahovit i nemiran... Pored toga bio je dobar pliva, atlet i lovac... Znao je grki i itao italijanski." Kad je dolo do sukoba meu njima Bajazit je imao 34, a Dem deset godina manje. U trci za upranjeno mesto na prestolu Bajazit je bio bri i vetiji, i pobedio uprkos injenici da je Dem imao vie pristalica. I da skratimo: Posle poraza Dem bei u Egipat sa majkom i otud organizuje nov pohod, bez uspeha. Zatim se predaje hrianskim vitezovima na ostrvu Rod. Odatle, protiv svoje volje prebaen je u Rim, Francuska, ponovo Italija (Napulj) gde se razboleva i za nekoliko dana umire. Bilo je sumnje da ga je Rodrigo Bordija, poznat kao papa pod imenom Aleksandar VI.

Dva zavaena sveta - Za fra-Petra amilova pria o Dem-sultanu figurativno reeno svodi se na dva zaraena sveta "izmeu kojih nema i ne moe biti dodira, ni mogunosti sporazuma." Izmeu ta dva sveta stoji Dem u zavadi sa oba. Carev sin, carev brat, car i sam po svom ubeenju najnesreniji je ovek na svetu. Prevaren i izdan i odvojen od svojih i od prijatelja. Ono to je fra-Petra zaudilo jeste injenica da je amil priu o Demu sve ee nastavljao da pria u prvom licu jednine, kao da pria svoje doivljaje. Kanio se vie puta da ga vrati u stvarnost, u svet razuma, ali bi na kraju odustajao. I kad je konano odluio da to prianje u prvom licu prekine, amil se nije pojavio, ni drugi, ni tei dan. Paranoik Haim, koji je u Avliji bio neka vrsta "radio Mileve" doao je oko podne i rekao da se sa amilom "desilo neto to ne valja".

Nestanak amila - Te noi u amilovu eliju su dola dva policajca: jedan debeli, a drugi mravi i gluplji. Ispitivanje je zapoeo debeljko i rekao da je prvo sasluanje formalnost, a da sad treba da se sazna prava istina. Na pitanje za koga je amil efendija sakupljao podatke o Dem-sultanu, i do u sitnice razraivao nain na koji se ostvaruje plan o pobuni protiv zakonitog vladara, amil je odgovorio: - Za sebe, ni za kog drugog. I to se amil trudio da dokae kako u tome nema nikakve zle namere, toliko su policajci vie navaljivali, naroito onaj gluplji. I amil je priznao da je istovetan sa Dem-sultanom. - Ja sam to! rekao je jo jednom tihim glasom i spustio se na stolicu. Kad se mravi policajac usudio da stavi ruku na amilovo rame, nastala je tua. U guvi je oboren momak zajedno sa svetiljkom koju je drao, i kad je uspeo da se izvue iz ludog klupka, istrao je napolje i uzbunio ceo ardak. Od tog momka se i doznalo za dogaaj u amilovoj eliji.

Sve sam ludak - Haim je i ovog puta predvideo dva mogua ishoda amilovog nestanka: Ako je u tui on dobio batine, bie prebaen Timarhanu gde se zatvaraju duevno oboleli. Meutim, ako su policajci iskrvavili (a izgleda da je tako), onda su ga ubili i bie sahranjen u grobu sa belim kamenom bez potpisa. Fra-Petar su uplaio da e on ii na sasluanje zbog druenja sa amilom, ali posle dva-tri dana bi jasno da od toga nema nita. Bilo mu je dosadno bez amila jer mogao je jedino da slua Zaimove prie o enama, pa je od straara traio da neto radi, da popravi mlin za kafu ili sat, ali i sam je uvideo koliko je "istrao" kad mu jedan od straara ree: - Ono biva da neki nabavi kriom turpiju, ili dlijeto, kako bi lake odavde izaao, ali da ih mi sami nekom dajemo, to ne biva." Kasnije bi fra-Petar u prvoj fazi ludila kroz dim od cigare sretao amila i sa njim dugo, kao s privienjem, razgovarao, a onda se naglo vraao u stvarnost i shvatao da je sam. Jednog dana pustie i onih dvojicu bugarskih trgovaca kui, i oni mu na rastanku poelee istu sreu. I zaista drugog jutra dok se zora i nebo iznad Carigrada kupalo u raskonoj lepoti od mladog zatvorenika iz kola koje se oko njega vrzmalo, dobi ceduljicu gde je na turskom pisalo da e uskoro biti slobodan. Istina da su ga narednog jutra prozvali, ali to nije bio odlazak u slobodu , nego progonstvo u Akru.

Ipak ima i pametnih - Tamo je upoznao jednog debeljunog hrianina, obrijane glave koji je tako uspeno imitirao Karaoza da su se svi grohotom smejali. Bio je politiki zatvorenik i mnogo pametniji no to bi se na prvi pogled moglo zakljuiti. ali se, ali, a onda sedne uz fra-Petra i kae: - Ah, dobar je, dobar Karaoz. - Kako dobar, jadna mu dobrota! - kae fra-Petar. - Ne, ne to je pravi ojek na pravom mjestu u dananje vrijeme, i onda apatom dodaje: "Ako hoe da zna kakva je neka drava i njena uprava, i kakva im je budunost, gledaj samo da sazna koliko u toj zemlji ima estitih i nevinih ljudi po zatvorima, a koliko zlikovaca i prestupnika na slobodi. To e ti najbolje kazati."

Epilog - Osam meseci ostao je fra-Petar u Akri. I tek tada je na zauzimanje svojih fratara i nekih uglednih Turaka puten i vratio se u Bosnu. "I tu je kraj. Nema vie nieg. Samo grob meu nevidljivim fratarskim grobovima, izgubljen poput pahuljice u visokom snegu to se iri kao okean i sve pretvara u hladnu pustinju bez imena i znaka..."

Citat - Ako hoe da zna kakva je neka drava i njena uprava, i kakva im je budunost, gledaj samo da sazna koliko u toj zemlji ima estitih i nevinih ljudi po zatvorima, a koliko zlikovaca i prestupnika na slobodi. To e ti najbolje kazati.

LikoviZaim- to je omalen i pognut ovek bojaljiva izgleda, koji govori tiho, ali sigurno i oduevljeno... Radi se o obinom laovu koji je bajagi proputovao pola sveta, enio se nebrojeno puta da tano ni sam ne zna (jer uvek izmilja). Sa nekim od tih svojih ena usreio se, dok su ga druge odvodile na stramputicu. Trai skupinu zatvorenika i poinje priu. Naravno, i on je u Prokletoj avliji "ni kriv, ni duan", a zapravo uhvaen je vie puta da rastura laan novac.

Latifaga zvani Karaoz- taj nadimak mu je odavno postao pravo i jedino ime. Pod tim imenom je poznat i van zidina Proklete avlije, i svojim izgledom i osobinama je njeno olienje. Otac mu je bio nastavnik u nekoj vojnoj koli. Oenio se u zrelim godinama i dobio jedino dete sina. Dete je do etrnaeste godine bilo bistro i volelo knjigu kao i otac, ali se posle izopailo i uhvatilo loeg drutva. Promenio se i fiziki. Naglo se raskrupnjao i ugojio. poeo se druiti sa kockarima, pijancima i puaima opijuma, pa je dospeo i u zatvor. Zahvaljujui prijateljstvu sa upravnikom policije, otac ga je izbavio. A onda je upravnik predloio da je za mladia najbolje da ga uzme u svoju slubu.

Tako je Latifaga postao policajac. Malo - pomalo momak je postao uzoran stambolski policajac, pre svega zahvaljujui injenici da je dobro poznavao prestupnike. Nemilosrdno se okomio na svoje bive "drugare". Snalaljiv i uspean u svom poslu da preko dounika otkrije krupnije prestupnike za desetak godina dogurao je do zamenika upravnika Avlije. Kad je stari upravnik umro zbog srane kapi, Latifaga je bio jedino mogue reenje. Tako je postao Gospodar Avlije.

amil efendija- Mlad ovek, bledunjavog, podbulog lica, lepo odeven. Bio je sin Grkinje i Turina, ali nije ohol, ni odbojan kao to bi mogao biti. Zaljubio se u Grkinju. Ljubav je bila obostrana, ali su devojku na silu udali za drugog. amil je za utehu otiao na studije u Carigrad. Kad se vratio, izgledao je starije nego to jeste. Sa 24 godine bio je mlad i bogat osobenjak. Putovao je u Egipat i na ostrvo Rod. Druio se samo sa ljudima od nauke bez obzira koje su vere i porekla. A po Smirni su poele da krue glasine da su Tahirpainom sinu knjige udarile u glavu. Prouavao je istoriju sa posebnom panjom ivot Dem-sultana, brata Bajazita II. Toliko se udubio u tu linost da su ga u drutvu, sprdnje radi prozvali Dem-sultan. Pria je doprla do uiju carigradske policije, i tako je nesreni mladi dospeo u "Avliju".

Haim- Bio je to mrav, tanak ovek, neobrijan i sav zaputen, crne kovrdave kose. Izvinjavao se brzo i mnogo, kae, ne bi hteo da smeta, ali se morao skloniti od lupea meu bolje ljude. Zvao se Haim, a bio je Jevrejin iz Smirne.

________________________________

Ivo Andri, biografijaRoen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pored Travnika u tadanjoj Austro - Ugarskoj. Matine knjige kau da mu je otac bio Antun Andri, kolski posluitelj, a mati Katarina Andri (roena Peji) i da je krten po rimokatolikom obredu (Andri se najvei deo svog ivota izjanjavao kao Srbin). Detinjstvo je proveo u Viegradu gde je zavrio osnovnu kolu.Andri1903. godine upisuje sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko - hercegovaku srednju kolu, a slovensku knjievnost i istoriju studira na filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beu, Krakovu i Gracu.

U gimnazijskim danima Andri je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadao je pokretu Mlada Bosna i bio je strastveni borac za osloboenje junoslovenskih naroda od austrougarske vlasti. Svoju prvu pesmuU sumrakobjavio je 1911. godine u Bosanskoj vili. Naredne godine zapoeo je studije na Mudroslovnom (filozofskom) fakultetu Kraljevskog sveuilita u Zagrebu. kolovanje je nastavio u Beu, a potom u Krakovu gde ga zatie Prvi svetski rat.

Po izbijanju rata vraa se u zemlju. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi u ibenik, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj e, kao politiki zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Meu zidovima mariborske tamnice, u mraku samice, "ponien do skota", Andri intenzivno pie pesme u prozi. Po izlasku sa robije, ondanje vlasti odreuju Andriu kuni pritvor u Ovarevu i Zenici u kojem ostaje sve do leta 1917. godine. Andri je imao veoma uspenu diplomatsku karijeru: godine 1920. postavljen je za inovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukuretu, Trstu i Gracu. U to vreme objavio je zbirku pesama u proziNemiri- pripovetkeorkan i vabica,Mustafa Madar,Ljubav u kasabizatim se reajuPut Alije erzelezaiPripovetke.

U junu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezuRazvoj duhovnog ivota u Bosni pod uticajem turske vladavine. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marseju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetkaMost na epi. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Drutvu naroda u enevi. U to vreme objavio je prvi deo triptihaJelena, ena koje nema.

Godine 1954. postao je lan Komunistike partije Jugoslavije i prvi predsednik Saveza knjievnika Jugoslavije. Prvi je potpisao Novosadski dogovor o srpskohrvatskom knjievnom jeziku. Te godine tampao je u Matici srpskoj romanProkleta avlija. Pisao je i eseje o Njegou, Goji itd. Poslije drugog svjetskog rata Andri objavljuje svoja najzrelija djela:Gospoica,Travnika kronikaiNa Drini uprijate nekoliko knjiga pripovijedaka u kojima se pored starih i ve objavljenih sukcesivno pojavljuju nove. Ivo Andri je pisac velikog zamaha. Iako je po osnovnoj koncepciji realist, on se ne zadovoljava iskljuivo realistikim slikanjem, nego mu ono slui samo kao sredstvo da mirno i kontorlirano istakne u naoko obinim zbivanjima njihovu fantastiku i simboliku.

Dobitnik je Nobelove nagrade za knjievnost 1961. zbog svog celokupnog dotadanjeg rada "o istoriji jednog naroda", prvenstveno za romanNa Drini uprija(1945).

Dobrica osi u svojoj knjizi Pievi zapisi 1969 - 1980. prepriava, na sto osamdeset estoj stranici, svoj "poslednji znaajniji razgovor" sa Andriem i citira ga: - U Bosni vam je sada, Dobrice, ono to je pokojni Kalaj snevao, a nije kao diplomata smeo da izgovori. U Bosni pobeuje Bonjatvo. Staro, a mlado. I neka da Bog da moja noga vie nikad ne kroi preko Drine... Inae, upravo jeIvo Andripredloio osia za dopisnog lana Srpske akademije nauka i umetnosti 1970. godine.Ivo Andri je umro 13. marta 1975. godine u Beogradu.

Ivo Andri - Govor povodom dodele Nobelove nagrade za knjievnost 1961. godine

U izvravanju svojih visokih zadataka, Nobelov komitet vedske akademije reio je ovog puta da pisca jedne, kao to se kae, male zemlje odlikuje Nobelovom nagradom koja, merena meunarodnim razmerama, znai visoko priznanje. Neka mi je doputeno da, primajui to priznanje, kaem nekoliko rei o toj zemlji i dodam nekoliko optih razmatranja u vezi sa pripovedakim delom koje ste izvoleli nagraditi.

Moja domovina je zaista mala zemlja meu svetovima", kako je rekao jedan na pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih rtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim podrujima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono to joj je neobino burna i teka prolost uskratila. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na knjievnost te zemlje i tako privukli panju sveta na njene kulturne napore, i to upravo u vreme kad je naa knjievnost nizom novih imena i originalnih dela poela da prodire u svet, u opravdanoj tenji da svetskoj knjievnosti i ona da svoj odgovarajui prilog. Vae priznanje jednom od knjievnika te zemlje znai nesumnjivo ohrabrenje tom prodiranju. Stoga nas ono obavezuje na zahvalnost, i ja sam srean to vam u ovom trenutku i sa ovog mesta, ne samo u svoje ime nego i u ime knjievnosti kojoj pripadam, mogu tu zahvalnost jednostavno ali iskreno da izrazim.

Neto tei i sloeniji je drugi deo mog zadatka: da kaem nekoliko rei u vezi sa pripovedakim delom pisca kome ste ukazali ast svojom nagradom.

Ali kad je u pitanju pisac i njegovo delo, zar ne izgleda pomalo kao nepravda da se od onog koji je stvorio neko umetniko delo, pored toga to nam je dao svoju kreaciju, dakle deo sebe, oekuje da kae neto i o sebi i o tom delu? Ima nas koji smo vie skloni da na tvorce umetnikih dela gledamo bilo kao na neme, odsutne savremenike, bilo kao na slavne pokojnike, i koji smo miljenja da je govor umetnikih dela istiji i jasniji ako se ne mea sa ivim glasom njegovog stvaraoca. Takvo shvatanje nije ni usamljeno ni novo. Jo Monteskije je tvrdio da pisci nisu dobre sudije svojih dela". Sa divljenjem i razumevanjem sam nekad proitao Geteovo pravilo: Umetnikovo je da stvara a ne da govori!" Kao to sam mnogo godina docnije sa uzbuenjem naiao na istu misao, sjajno izraenu, kod neprealjenog Albera Kamija.

Stoga bih eleo da teite ovog kratkog izlaganja postavim, kao to je po mom miljenju pravo i umesno, na razmatranje o prii i prianju uopte. Na hiljadu raznih jezika, u najraznolinijim uslovima ivota, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih prianja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedaa koja izlaze u ovom trenutku iz izdavakih kua u velikim svetskim centrima, ispreda se pria o sudbini ovekovoj, koju bez kraja i prekida priaju ljudi ljudima. Nain i oblici toga prianja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za priom i prianjem ostaje, a pria tee i dalje i prianju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da oveanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove pria samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih plua i ritmom svoga bila, stalno istu priu. A ta pria kao da eli, poput prianja legendarne eherezade, da zavara krvnika da odloi neminovnost traginog udesa koji nam preti, i produi iluziju ivota i trajanja. Ili moda pripoveda svojim delom treba da pomogne oveku da se nae i snae? Moda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od ivota-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripoveda moda pria sam sebi svoju priu, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj tog prianja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas esto ivot baca, i da nam o tom ivotu, koji ivimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kae neto vie nego to mi, u svojoj slabosti, moemo da saznamo i shvatimo; tako da esto tek iz rei dobrog pripovedaa saznamo ta smo uinili a ta propustili, ta bi trebalo initi a ta ne. Moda je u tim prianjima, usmenim i pismenim, i sadrana prava istorija oveanstva, i moda bi se iz njih bar mogao naslutiti, ako ne saznati smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrauje prolost ili sadanjost.

Kad je re o pripovedanju koje ima za predmet prolost, treba napomenuti da ima shvatanja prema kojima bi pisati o prolosti trebalo da znai prenebregnuti sadanjicu i donekle okrenuti lea ivotu. Mislim da se pisci istorijskih pripovedaka i romana ne bi sloili sa tim i da bi pre bili skloni da priznaju da sami stvarno i ne znaju kako ni kada se prebacuju iz onog to se zove sadanjost, u ono to smatramo prolou, da sa lakoom kao u snu, prelaze pragove stolea. Najposle, zar se u prolosti kao i u sadanjosti ne suoavamo sa slinim pojavama i istim problemima? Biti ovek, roen bez svog znanje i bez svoje volje, baen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdrati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviene postupke svoje i tue, koji ponajee nisu po meri naih snaga. A povrh svega, treba jo izdrati svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti ovek.

Tako, i s one strane crte koja proizvoljno deli prolost od sadanjosti pisac susree tu istu ovekovu sudbinu koju on mora uoiti i to bolje razumeti, poistovetiti se sa njom, i svojim dahom i svojom krvlju je grejati, dok ne postane ivo tkanje prie koju on eli da saopti itaocima, i to to lepe, to jednostavnije, i to ubedljivije.

Kako da se to postigne, kojim nainom i kojim putevima? Jedni to postiu slobodnim i neogranienim razmahom mate drugi dugim i paljivim prouavanjem istorijskih podataka i drutvenih pojava, jedni poniranjem u sutinu i smisao minulih epoha, a drugi sa kapricioznom i veselom lakoom kao onaj plodni francuski romansijer koji je govorio: ta je istorija? Klin o koji ja veam svoje romane." Ukratko sto naina i puteva moe postojati kojima pisac dolazi do svoga dela, ali jedino to je vano i presudno, to je delo samo.

Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis i kao jedino objanjenje svega, i to svima i jednom zauvek, drevne rei: - Cogitivi dies antiquos et annos aeteornos in mente habui. (Razmiljao sam o drevnim danima i seao se godina venosti).

Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao takvo govori to isto.

Ali, na kraju krajeva, sve su to pitanja tehnike, metode, obiaja. Sve je to manje ili vie zanimljiva igra duha povodom jednog dela i oko njega. Nije uopte toliko vano da li jedan pripoveda opisuje sadanjost ili prolost, ili se smelo zalee u budunost; ono to je pri tom glavno, to je duh kojim je nadahnuta njegova pria, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo. A o tome, naravno, nema i ne moe biti propisa ni pravila. Svak pria svoju priu po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih nasleenih ili steenih sklonosti i shvatanja i snazi svojih izraajnih mogunosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono to pria, i svakog treba pustiti da slobodno pria. Ali doputeno je, mislim, na kraju poeleti da pria koju dananji pripoveda pria ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mrnjom ni zagluena grmljavinom ubilakog oruja, nego to je mogue vie pokretana ljubavlju i voena irinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripoveda i njegovo delo ne slue niem ako na jedan ili na drugi nain ne slue oveku i ovenosti. To je ono to je bitno. I to je ono to sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom prigodnom razmatranju koje u, ako mi dopustite, zavriti kao to sam i poeo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti.

Ivo Andri - Na Drini uprijaNajpoznatiji roman Ive Andria,Na Drini uprija(1945), hronoloki prati etiri vijeka zbivanja oko velikog mosta preko rijeke Drine u Viegradu, koji je izgradio veliki vezirMehmed paa Sokolovi, porijeklom iz tih krajeva. Godine 1516. Mehmed paa je, prema vladajuem obiaju uzimanja "danka u krvi", kao srpski djeak na silu odveden u tursku vojsku i poturen da bi se kasnije uzdigao ljestvicama vlasti i postao prvi do sultana. Kao monik, odluio je da u rodnom kraju podigne zadubinu, veliki kameni most na jedanaest lukova. Most je integrativna taka romaneskne naracije i njen glavni simbol. Sve prolazi, samo on ostaje da ukae na tronost ljudske sudbine. Most je mjesto dodira istorijski verifikovanih linosti i bezimenih likova koji su plod pieve imaginacije.

RomanNa Drini uprijau kojem se uglavnom dosljedno hronoloki opisuje svakodnevni ivot viegradske kasabe je, zapravo, "viegradska hronika", pandan Travnikoj hronici i Omerpai Latasu koji je "sarajevska hronika": u sklopu toga hronikalnog troknjija Ivo Andri pripovjeda o "turskim vremenima" u Bosni. Roman poinje dugim geografskim opisom viegradskog kraja i navoenjem vie legendi o nastanku mosta, od kojih je posebna markantna ona o uziivanju hrianske djece u jedan od stubova. Porijeklo legende je u nacionalnom mitu i epskoj viziji svijeta koja je knjievni ekvivalent toga mita. Legende su po pravilu paralelne, imaju hriansku i muslimansku verziju.

Kraj romana pada u 1914. godinu kada su trupe austrougarske monarhije, u povlaenju, ozbiljno otetile most. Sa ruenjem mosta izdie i Alihoda, jedan od najee pominjanih likova, koji simbolizuje kraj starih vremena. Izmeu poetka i kraja romana, izmeu graenja i ruenja mosta, iri se pripovjedaki luk dug etiri stotine godine u kojem, u formi vrlo razvijenih epizoda, zapravo, celih pria, Andri nie sudbine viegradskih ljudi, svih vera. Na Drini uprija je po nainu tvorbe "novelistiki roman" jer nastaje nizanjem brojnih pria koje mogu stajati i samostalno. U tom romanu pisac je sproveo punu ciklizaciju svojih "viegradskih pria", pa je tako od jednog tematskog ciklusa, postupkom ulanavanja nastala sloena hronika. Neke likove iz romana Na Drni uprija susreemo i u Andrievim pripovetakama (npr. orkan, Toma Galus).

Slika drutva, datog u istorijskom presjeku, u romanu Na Drini uprija toliko je razuena i slojevita da se moe rei kako pisac - hroniar iz nadtemporalne take tvorca jedne moderne legende "vidi kroz vrijeme", prozire njegovu sutinu i raspoznaje i svjedoi ogranienost ljudskih moi, podjednako onih koji veruju da mo imaju i onih koji tu mo nikako nemaju. Most, kao nemi svedok, pamti ukrtaj i prividno trpeljivo proimanje, a u stvari antagonizam razliitih kultura, vjera i tradicija i dvije civilizacije, istone i zapadne. Most je, zapravo, postojana, jedina nepromjenljiva, vjeita taka na kojoj se trenje i komeanje to neminovno poraaju sukobe (na nivou likova i na nivou drava) osjea i vidi jasnije nego drugdje, u gotovo kristalno istom, opredmeenom obliku.

Roman o mostu se, kao i veina drugih Andrievih romana i pripovjedaka hrani istorijom Bosne, zemlje razmea na kojoj se sustiu i mjeaju evropska i azijska religija i nain ivota, vode ratovi i mirnodopske meukonfesionalne i politike borbe, i sklapaju kratka i varljiva primirja. Kao zemlja protivrjenosti Bosna njedri osobenu kulturu ivljenja, punu vitalizma ali i atavizma. Ljudi koji se, igrom sudbine, zatiu na takvoj pozornici, igraju samo kratkotrajne dramske epizode u velikom pozoritu istorije.

24. (poslednje) poglavlje

Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde rui, negde se gradi. Ima valjda jo negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za boji hator. Ako je bog digao ruke od ove nesrene kasabe na Drini, nije valjda od celog sveta i sve zemlje to je pod nebom? Nee ni ovi ovako doveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je malo dublje i malo vie vazduha udahnuti!) Ko zna? Moe biti da e ova pogana vera to sve ureuje, isti, prepravlja i doteruje da bi odmah sve prodrla i poruila, rairiti po celoj zemlji; moda e od vascelog bojeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno graenje i krvniko ruenje, panjak za svoju nezajaljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve moe biti. Ali jedno ne moe: ne moe biti da e posve i zauvek nestati velikih i umnih a duevnih ljudi koji e za boju ljubav podizati trajne graevine, da bi zemlja bila lepa i ovek na njoj iveo lake i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi znailo da e i boja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne moe biti.

U tim mislima koraa hoda sve tee i sporije.

Sad se jasno uje da u ariji pevaju. Kad bi samo mogao da udahne vie vazduha, kad bi put bio manje strmen, i kad bi mogao stii do kue da legne u svoj duek i da vidi i uje nekoga od svojih! To je jedino to jo eli. Ali ne moe. Ne moe. Ne moe vie ni da odri pravi odnos izmeu disanja i srca, srce je potpuno zaptilo dah, kao to se ponekad u snu deava. Samo ovde nema spasonosnog buenja. Otvori iroko usta i oseti da mu oI zviru iz glave. Strmina koja je i dotle neprestano rasla primae se potpuno njegovom licu. Celo vidno polje ispuni mu tvrdi, ocediti drum, koji se pretvarao u mrak i obuhvatao ga svega.

Na uzbrdici koja vodi na Mejdan leao je Alihoda i izdisao u kratkim trzajima.

O djelu- Samo deloNa Drini uprijaje sastavljeno od dvadesetietiri priice, poglavlja. Koje, iako nisu tematski povezane ine jednu savreno isprianu priu jednog malog mesta u srednjoj Bosni od sredine 16. st. pa sve do poetka Prvog svetskog rata (1914.). Roman zapoinje dugim geografskim opisom Viegradskog kraja i navoenjem vie legendi o nastanku mosta, od kojih je posebno istaknuta ona o zazidavanju kranske dece u jedan od stupova. Porijeklo legende je u nacionalnom mitu, a legende su paralelne tj. imaju kransku i muslimansku verziju. Taj most (uprija) ima vrlo vanu ulogu u ivotu metana Viegrada. On ne samo da spaja dvije obale rijeke ve ini Viegrad prometnim voritem i daje mu glavno mesto za okupljanja (kapija). Na poetku dela nam se daje uvid u delo i ta nas oekuje. U drugom poglavlju se opisuje prelazak preko rijeke dok nema mosta, tu vidimo bijedu i teak ivot na tom podruju pod Turskom vlau. Naime prije mosta se prelazilo pomou skele koja nije vozila redovito ve je ovisila o volji skelara Jamaka, koji je sakat i gluh na jedno uho, dakle jadan kao i mogunost prelaska rijeke. No prelazak je ovisio i o vremenskim prilikama tj. im se rijeka zamuti i poraste preko odreene granice skela ne vozi. Kao to znamo Tursko Carstvo je uzimalo danak u krvi od porobljenih zemalja pa tako i Bosne, upravo jedan takav ovek iz Bosne je dospio na visoku slubu u Turskoj vojsci (postao je vezir). Budui da mu je u seanju ostala runa uspomena na skelu Mehmed paa Sokolovi (vezir) je odluio da se tu na Drini ima napraviti most. Nakon te odluke odmah dolaze strunjaci i arhitekti sa svih strana svijeta, vojska i glavni nadlenik Abidaga. Abidaga je okrutan, strog i surov ovek koji ak i najmanju greku i neposlunost otro kanjava, tako da je kanjenik bio sretan ako je ostao iv. Za radnu snagu su se uzimali ljudi iz okolnih mesta koji su bivali prisiljeni da kulue (tlaka), ak su i prolaznici morali ostajati dan dva i raditi. Objedi su im bili vie nego bijedni kao i sam smetaj i uveti za rad, naime radili su i zimi osim kada zapada snijeg, a njihove njive su ostajale neobraene.

Ovo sve je rezultiralo pobunom meu radnicima, naravno ne otvorenom i izravnom ve tihom i moemo rei gerilskom sabotaom radova na mostu. Svi radnici su bili nezadovoljni, ali ih se samo dvoje odvailo neto uiniti kako bi prekinuli gradnju, jedan od njih je bio i Srbin Radislav. Oni su sabotiravali radove i irili glas kako vila brodarica ne da da se tu sagradi most. Narod kao narod je prepriavao tu priu te se ona brzo proirila, ali ona biva unitena kada Turski straari pod pritiskom zapovednika strae Plevljaka, koji na kraju i gubi razum od straha od Abidage, uspijevaju uhvatiti Radislava dok drugi seljak bjei. Radislav je okrutno muen ne bi li izdao pomagaa, ali on ga ne izdaje te biva nabijen na kolac na kojem i umire nakon cjelodnevnog muenja. Nakon nekog vremena je Abidagu zamenio Arifbeg jer je vezir otkrio kako Abidaga nije plaao radnicima te da je samim time okrao njega. Arifbeg je bio prava suprotnost Abidagi te su se radovi nastavili i zavrili bez veih izgreda. Most je napokon dovren 1571., dakle nakon pet godina. Nakon nekoliko godina u Srbiji izbija buna protiv Turske te se na mostu nalazi straa i podie se baraka, a na ulazu na most na tzv. kapiji se redovito nalaze glave pogubljenih Srba. Nadalje nalazimo opise poplave i kuge koje su kao nepogode zajedno sa ratom prijetili ljudima i mostu, no most je taj koji uvijek ostaje nepromijenjen i vrst bez obzira na nepogode. U epizodama o lokalnim ljudima nalazimo i legende poput one kada brak izmeu Fatime Avdagine i Nailbega Hamzia biva dogovoren unato Fatiminoj elji i zakletvi kako se nikada nee udati za Nailbega ona se na kapiji mosta odvaja od svadbene procesije i skae u rijeku te tako ostaje u legendi kao najljepa i najmudrija ena Fata Avidagina koja je ostala verna sebi. Kasnije kada Austro-Ugarska Monarhija anektira Bosnu i Hercegovinu u BiH se stvaraju male grupice Turaka koje pruaju otpor, ali prisiljeni na povlaenje prelaze preko mosta i Alihoda Viegradski ugledni musliman (hoda) zbog vrijeanja i protivljenja voi bune Karamanliji koji je sa svojim vojnicima zavladao Viegradom zavrava na ulazu na most sa uhom zakucanim u dasku. Tu zapoinje doba vladavine Austrije i najprije uzleta i prosperiteta, naime Austrijska okupacija je pokazala pozitivne posljedice svih promena to ih je uvela u svakodnevni ivot dotad zaostale bosanske sredine. To su red, istoa, graevinski pothvati, gospodarski prosperitet i pravna sigurnost, koja je proizlazila iz delotvorne upravne i sudske vlasti, za razliku od istonjake "pravde" izraene uzreicomkadija te tui, kadija te sudi. Roman se bavi priama obinih ljudi i njihovim ivotima te tako upoznajemo mnogo likova iz Viegrada, od domaih ljudi do Austrijanaca.

U vrijeme aneksijske krize kada su hvatali hajduke po cijeloj Bosni u Viegradu je na mostu opet nikla baraka sa straarima, ali poznati hajduk Jakov ekrlija je lukavo uz pomo devojke uspio nasamariti straara i prebjei u Srbiju. Nakon toga se osramoeni vojnik ubija. Epizoda o Lotiki, Austrijanki koja je otvorila hotel u Viegradu sa dolaskom eljeznice nam govori o nainu provoenja vremena u ono doba te o zameni stare i male domae birtije sa velikim prostorijama za opijanje i javno kockanje (prije je bilo zabranjeno kockati). Lotika koja je sama stvorila sve to ima je prava samostalna i odluna ena novog doba. Ona se sama brine o svemu u hotelu, dri obitelj na okupu te uzdrava roake koji se jo koluju. Kroz nju i njen hotel spoznajemo loe utjecaje zapadne civilizacije koji mnoe pijanice i besposliare. U jednoj od epizoda se pojavljuje ponovno ve ranije spominjani orkan koji radi sve i svata za neke sitne novce. Njega redovito sinovi imunijih gazdi opijaju te ga ismijavaju. Tu se takoer manifestira narodni element jer je prije bilo nepisano pravilo da svako naselje ima svoju ludu kojoj se svi smiju. Na kraju te epizode on hoda u ranu zoru po ogradi mosta pa ak i plee po ogradi. Kada se ve poprilino dece iz Viegrada koluje vani (Zagreb, Be, Budimpeta itd.) oni sa sobom donose u Viegrad ideje o socijalnoj i nacionalnoj revoluciji. U toj epizodi imamo vie filozofskih diskusija izmeu nekoliko mladia Herak (socijalista), Stikovi (nacionalista) koji pie lanke za asopis Balkan, Srbija i Bosna i Hercegovina i dr. Upravo preko tih rasprava tj. debata saznajemo o raspoloenju, idealima i eljama koje su zahvatile velik dio mladei Bosne i Hercegovine, ali takoer i Srbije i Hrvatske. Izmeu Stikovia i Glasianina se jo javlja sukob oko devojke Zore koja je uiteljica u koli u Viegradu, taj sukob poinje kada Stikovi zavaa Zoru iako zna da i Glasianin koji se ne koluje nego ve radi i ima neku vrstu veze sa njome, koja je nadasve Platonska i naivno deja. Kasnije, nakon ljetnih praznika kada se Stikovi vraa na fakultet se Glasianin i Zora mire. Tako godinu dana ivot tee bez veih i naglih promena. Slijedee godine poetkom ljetnih praznika se ponovno vraaju studenti pa se i bude stari problemi unutar drutva iz Viegrada. Ubrzo se zbiva i atentat na cara Franju Ferdinanda 1. o kojem ljudi saznaju tijekom jednog nedeljnog plesanja i igranja na polju, dakle nevini ljudi su odmah poeli ispatati tuu krivicu. S poetkom rata svi bjee van Viegrada jer je most strateki vaan te Srbi granatiraju naselje. ak je bilo kasno i za Glasianina i Zoru budui da on izabire rat na srpskoj strani. Jedino Alihoda najee spominjani lik romana ostaje u naselju u svojoj trgovini koja biva razruena tijekom granatiranja te on svedoi gromoglasnoj detonaciji eksploziva koji su postavili Austrijanci u stupove mosta. On to ipak preivljava, ali na putu kui umire od sranog udara. Sa njime umiru i stari nain ivota i stare vrijednosti budui da ih on simbolizira i zastupa.

Zakljuak- Ovaj roman je pisan ekavicom i na srpskom. Izraaj je prilino jednostavan i lako razumljiv. U delu nalazimo mnogo primera narodnih elemenata, od pjesama i legendi do obiaja i svetonazora. Velika vanost se pridaje opisima, kako vanjskim tako i psiholokim. Nema neke osnovne teme i odreene fabule, ali ipak nalazimo osnovni leitmotiv a to je naravno most. Most nam simbolizira vrstou, neprolaznost i postojanost usprkos svim nepogodama. Oko njega se bazira ivot svih stanovnika Viegrada i ue okolice. U usporedbi s mostom ljudski vijek je kratak i beznaajan te se to istie u estim i pomno izabranim trenutcima ljudske nevolje. Roman obiluje realistikim opisima situacija, ljudi, pejzaa i interijera. Jedan od najpoznatijih situacija je zasigurno nabijanje Radislava na kolac. Nadalje nalazimo mnogo simbolike u likovima koji su takoer i reprezentativni npr. Abidaga-tursko nasilje i brutalnost, Lotika-moderna ena, samouverena i uporna, Herak, Stikovi-jugoslavenska revolucija, novi ideali, orkan-nevin ovek ali vrlo nesretan i siromaan, Alihoda-glas razuma kod muslimana i moralni voa, i dr. Vana injenica je da je ovaj roman baziran na stvarnim dogaajima i da on nepristrano prikazuje ivot u Bosni nekada, da je delo nepristrano nam pokazuje nekritinost austrijske vlasti kao ostalih prosrpskih pisaca. U cijelom romanu se osea pravilnost konstrukcije te slijeda dogaaja uz poneke retrospektivne epizode koje se na kraju stapaju sa trenutanim. Most kao nijemi svedok pamti prividno slaganje razliitih kultura, vera i naroda dok meu njima u stvari vlada antagonizam. Najvei je sraz dvaju civilizacija, istone i zapadne. Most je, zapravo, postojana, jedina nepromenljiva, veita toka na kojoj se napetosti i komeanje to raaju sukobe (na nivou likova i na nivou drava) osea i vidi jasnije nego drugde.

Meni se ovo delo vrlo jako svidelo jer na specifian i nadasve originalan nain svedoi o povijesti Bosne i Hercegovine. Dojmili su me se njegovi verni opisi i veto i postepeno uvoenje itaoca u radnju, naime itajui ovo delo italac vrlo lako shvaa situaciju i okolnosti zahvaljujui Andrievom pristupanom i izravnom stilu. Epizode koje su kod mene ostavile najjai utisak su zasigurno 19. i 23. u kojima Andri predstavlja stavove jugoslavenstva i socijalizma, ali iako je bio njihov zagovornik doputa si i njihovu kritiku tj. sagledava ih i sa druge strane. U toj epizodi (19.) otkriva zaluenost i preveliku idolizaciju i idealizaciju ideja koje su osuene da samo ostanu ideje dokle god postoji ljudska elja i nagon za individualnou i ouvanju tradicija. 23. epizoda nam donosi uvid u prve dana Prvoga svetskog rata na tom podruju, opis tih dogaaja se vri pomno izabranim rijeima koje dopiru do same sri oseaja bespomonosti i oaja koji vladaju u nevinu narodu ionako ve napaenom i ratom unitenim.

Naravno da bi se o ovom delu dalo jo puno toga rei jer je ono jedno od tih nikada do kraja izanaliziranih i ralanjenih umetniko - povijesnih ostvarenja.

AndrievaNa Drini uprijanije roman u klasinom smislu. Glavni junak je kameni most na Drini (1516.-1914.). Vreme u romanu se deli na 2 perioda: turska i austrijska vladavina. Turska okupacija je 3,5 veka, od odvoenja srpske dece u danku u krvi pa do ulaska austrijske vojske 1878. god.

Period austrijske okupacije traje samo 3,5 decenije, ali to u romanu izgleda drugaije : 1/3 romana opisuje tursku vladavinu, a preostale 2/3 romana su austrijska okupacija. Graa romana je podeljena u 24 glave, a ve u 9. glavi je opisan ulazak austrijske vojske u Viegrad.

Andri prati iz veka u vek raznovrsne promene u kasabi (mali grad) i istorijske dogaaje (turska vladavina, austrijska vladavina i osvitak I svetskog rata).Sudbine pojedinaca su karakteristine za odreene istorijske trenutke i po tome ih je pisac birao (Fatima, Lotika, Milan Glasinanin, Ali Hoda Muteveli). Sam most nastaje iz mnogostruke patnje ljudi iz ovog kraja, iz bolnih uspomena velikog vezira Mehmed pae Sokolovia koga turci odvode kao 10-godinjaka 1516. god. u danku u krvi i iz tekog i mukotrpnog ivota naih ljudi koji su pod neuvenim terorom podizali ovaj most. 10-godinji deak je u tuem svetu promenio ime i veru, postao uven vojskovoa, carev zet proirene granice turske imperije, ali je itav ivot nosio u sebi jedan otar bol koji ga je esto presecao u grudima kao strano seanje na onu skelu kada je u danku u krvi prvi put preao Drinu praen lelekom majke. Veliki vezir je odluio da na nekadanjoj skeli podigne most verujui da e se tako osloboditi tog nejasnog bola u grudima koji ga titi i pomoi svojim zemljacima.

U opisu izgradnje mosta utkane su slike gorkog rada raje (naroda), svirepost turskih okupatora kao to je glavni nadzornik Abidaga i posle slike turske vlasti u prvih 9 glava dolazi Austro - Ugarska vlast do kraja romana. Za vreme turske vlasti most esto postaje krvavo gubilite, ali se za njega vezuju i intimne tragedije, kao to je tragedija Lepe Fatime. Pisac kae: Izmeu ivota ljudi u kasabi i ovoga mosta postoji prisna vekovna veza, njihove su sudbine tako isprepletane da se odvojeno ne daju zamisliti i stoga je pria o postojanju i sudbini mosta, istovremeno pria o ivotu kasabe, prepliu se istorijsko i legendarno iz narataja u narataj isto kao to se i kroz sva prianja o kasabi provlai linija kamenog mosta sa 11 lukova. Reka Drina je metafora prolaznosti: most, tesani kamen je simbol trajnog, ovekovog. Interesantan je Alihoda Muteveli koji je predstavnik nekadanjeg sloja - feudalnog koji izumire, mudar i oprezan, ali pored saznanja da je tursko prolo, on ne prihvata nove promene gde ne moe da vlada samo jedan turski vazal.

U delu ima dosta pojedinanih pria i svaka je zasebna umetnika celina:Buntovnik Radisav (tip srpskog slobodarskog seljatva). Abidaga (simbol turske svireposti), pria o Fatimi, kockar Milan Glasinganin, pria o jevrejki Lotiki koja vodi kafanu kraj mosta. Pojedinane sudbine ljudi povezane su sa legendama neistorijskim dogaajima. Most ili saraj grade osvajai, ali on je istovremeno i humana uspomena na nezaboravnog vezira. Pored mosta prolaze ljudi, generacije, a on ostaje postojan i nepromenjiv. Za njega se vezuju istoriska hronika i legende, zabave, dokoni, lokalne atrakcije kao orkan, tragedije vojnika Peduna ,da bi se zavrio sa misaonim Alihodom, koji doivljava da austrijska mina poetkom 1. sv. rata rui jedan luk na mostu to je toliko potreslo Alihodu u duanu krenuo kui i usput pao mrtav.

itava kompozicija romana je u stvari linija samog mosta koji simbolino povezuje renesansni zapad i zaostali istok. Simbolino spaja dve nesigurne obale , samo ta uprija i taj kamen stoje kao utljivi spomenik prohujalih vremena. Isto vremeno ovaj most kao i onaj na epi predstavlja ostvarenje vezira koji je realizovo majstor Antonije, njegovu elju za veitim traganjem za lepotom.

U delu se prepliu teme iz prolosti i sadanjosti trenutka to ga ini romanom - hronikom (istorijografski postupak u grai dela, nema prave romaneksne fabule). Istoricizam u delu nije upadljiv, jer se prikazuju kolektivne i pojedinane sudbine u odreenim istorijskim razmacima. Prikazuju se sudbine velikih, znaajnih ljudi, ali i malih i beznaajnih linosti. Sa sudbinom 4 veka mosta tako su vezane mnogobrojne i sudbine i mate i narodna verovanja i sujeverja. Naizgled su sudbine junaka nepovezane, i reaju se kroz vekove jedna za drugom, ali tu se javlja most kao jedna spona koja ih vezuje kroz vekove, jer su sve te pojedinane sudbine vezane za most. Znai da se javljaju preplitanja legandarnog i istorijskog. Samo neukrotiva Drina krije u sebi simboliku prolaznosti ivota, neega to tee, to se menja, a nasuprot njoj most i kamen predstavlja trajnost i venost ovekovog dela.

Most je simbolian u kidanju granica, spajanju nepovezanog, povezivanju krajnosti, jer njegovi krajevi ne razdvajaju, ve pribliavaju obale i povezuju ljude. Iz toga razliiti mostovi kao simbol spajanja su esta inspiracija u Andrievim delima.

Andri u romanu razvija misao o smislu ovjekovog postojanja kroz borbu dobra i zla. Dobro i zlo u ovom romanu se stalno prepliu, ne iskljuujui jedno drugo ve se prozimaju. Most je visevijekovni svjedok dobra i zla koji se sukobljavaju. Likovi romana vode intezivan i napregnut ivot. Oni pripadaju razliitim epohama, vjerama i generacijama, bivaju tu oko njega. Oni odravaju to vrijeme, prostor i istorijske tokove.

LikoviAbidaga- se prvi put pojavljuje kao krupan ovek, nezdravog crvenog lica i zelenih oiju, u bogatoj carigradskoj nonji, sa kratkom riom bradom i brkovima udno uzvijenim na maarski nain i tada se na skupu ispod Mejdana predstavio kao bezobziran, nemilosradan i strog preko mere ovek. Kada je dola i trea jesen, a narod (raja) i dalje kuluio na gradnji mosta, sa utiskom okrutnog Abidage da graevinski poslovi slabo napreduju, poeo je traiti krivce. Takav utisak su nosili i oni koji su iz dana u dan vukli kamen i ostali materijal po kii, ezi i snegu. I ukoliko su radovi slabije napredovali, teror Abidage bivao je sve vei. Pretnja, uvrede, bi i razni oblici muenja i izabljivanja postali su jedini oblici Abidaginog komuniciranja sa rajom koja je gradila most.

Novac koji mu je vezir poverio za plaanje raje koja je sirova snaga, uzimao je za sebe, nedajui raji ni hleba ni dukata. Vezir je imao nameru da zidanjem svoje zadubine, narod zaradi, a ispostavilo se da je jedini koji je zaradio bio upravo Abidaga, to ga je na kraju kotalo glave. Zato ga Andri slika kao svirepog oveka i tiranina. Njegov bes brzo poraste, on postaje brutalan i beskrupulozan, bezduan i cinian. S nipodatavanjem gleda na ljudsku muku i stradanje. Nemilosrdno kanjava kuluare koristei se surovim sredstvima prinude. On je dvostruko oznaen strahom: pre svega, strahom kojim potivanja narod na poslunost, a potom intimno-psiholokim strahom da ne izgubi poverenje monijih od sebe.Njegova sudbina pokazuje da svako zlo razara samo sebe i da mora biti kanjeno.

Radisav sa Unita- Jedan od potlaenih koji e pokuati da se Abidaginom teroru suprostavi i stavi u odbranu ljudskog dostojanstva i afirmisati hajduko u sebi bio je Radisav sa Unita. Pripoveda o njemu e rei da je "onizak ovek mrka lica i nemirnih oiju, dobro pognut u pasu", da je iao "klatei glavom ramenima levo-desno, kao da seje brano". Bio je "malen , potuljen i uurban". On je doao na ideju da se pokrene pobuna i organizuje otpor protiv turske tiranije na gradilitu, i to tako to e se nou ruiti ono to je danju podignuto, naravno, uz priu da to ini vila brodarica. I poeo je da rui, a kad je uhvaen, iako tako mali i neugledan, sve je outao i svaku muku junaki izdrio i vrele verige preko grudnog koa, i otkidanje nokata usijanim kletima, i nabijanje na kolac: "ovek je bio nabijen na kolac kao jagnje na raanj, samo to mu vrh nije izlazio kroz usta nego na lea i to nije jae ozledio ni utrobu ni srce ni plua".

Tako nabijenog na kolac uspravili su ga, podigli visoko iznad glava okupljenog naroda i ostavili da polako umire. Bio je "izdignut za itava dva arina, uspravan, ispren, isturen u prostoru neprirodno ukoen i prav". Radisav, tako "prav i odvojen", isticao se na kocu i svima je u tim trenucima izgledao dalek i nedostian. On, do jue obian, neugledan i ni od koga zapaen i mnogo potovan, odjednom je postao centar tuih pogleda i znatielje, predmet divljenja, ali i nekog straha, simbol prkosa i otpora, ali i stranba opomena ta se sme, a ta ne. U takvom poloaju, nabij na kolac i visoko podignut iznad njihovih glava, bio je iznad svih njih jer se nekako "izdvojio i uzvisio" i vie "inije ni liio na ljudsko telo koje raste i raspada se koliko na visoko uzdignut, gvrd i neprolazan kip koji e tu ostati zauvek..."

Tako je zapoeo njegov put u mitske visine, u priu i pamenja, u savremeno trajanje. On je sada onaj kome "ne moe vie niko nita"; on je onaj koji je sve druge nadvisio svojim podvinitvom i tako se "posvetio", a to je privilegija samo retkih i odabranih.

Crni Arapin- U etvrtom poglavlja romana je smrt mladog radnika, crnog Arapina. Na nerazumljiv nain, kako kae pisac, konopci su tokom izgradnje mosta popustili i kameni blok je pao tano gde treba, ali je usmrtio majstorovog pomonika crnog Arapina. On je prva rtva koja je ugraena u srednji stub mosta. Poto se to dogodilo "udnim sluajem", njegova se volja shvata kao volja viih sila koje trae rtvu da bi most postojao. Oko crnog Arapina se potom raspreda legenda; veruje se da u srednjem stubu, gde je poginuo, ima velika mrana dvorana u kojoj on ivi. Kome se on javi, mora da umre. Deca stalno zaviruju u taj mrani otvor "kao u ponor koji i strai i privlai."Legenda o crnom Arapinu snano je uzbuivala deju matu. Deca su vie verovala u tu legendu, u neto nestvarno i nevidljivo, nego u istinu da u Arapinovu "sobu" ulaze radnici preko drvenih skela.

Fantastino tkanje legendi raspaljivalo je matu kasabalija i podsticalo njihovu potrebu za neobinoiu i udesima. Pretvaranje stvarnosti u legendu uvek je motivisano nekim nesvikadanjim dogaajem

orkan- vanbrani sin viegradske ciganke i nekog vojnika Anadolca, po svom poreklu i ivo tu jedan je od ljudih sa dna kazablijskog ivota, od onih to "sede tako i piju, i pijui ekajui da im u svesti najposle plane ona arobna svetlost kojom pie obasljava onaj koji mu se potpuno predaju". On je jedan od onih kojih "ive od svirke, ale i rakije" i iji je "prvi ivot u noi" od onih koji "svirepi mogu da izvrgavaju podsmeku ili tuku bojaljivi da psuju, draljivi da daruju..." Od svi tih noobdija, orkan je najvie bio predmet zadirkivanja, neukusnih ala i podsmeha. Ukratko, bio je stvoren za razonodu kasablija koji se ni jednog trenutka nisu nosili na njegovu duu, niti se trudili da saznaju koliko je u njemu enja za lepotama ovoga sveta, ali istinite patnje to je usamljen i od drugih neprihvaen.

Salko orkan je, kao i svaki ovek, imao svoje slabosti, a to je utopiljska ljubav prema vabici koju je jednom video u cirkusu dok je jednom igrala na ici. Ona je odavno otila iz kasabe, ali je ostalo seanje na njenu lepotu i batine dobijene zbog ljubaznosti u nju; ostala je orkanova enja za njenom pojavom, za skladnim pokretima i opojnom igrom na ici. orkan je postajao predmet zadirkivanja posebno kada bi popio koju rakiju. Prve tri godine je patio za vabicom, a onda je dola Paa, bela, edna jedinica "koja se previja kao dozrela loza preko avlijskog zida". Zadirkivanje je ilo i u drugom pravcu: da mu je otac neki bogati oficir iz Anadolije, te da mu je kao jednom nasledniku ostavio silno bogastvo koje eka na njega tamo u dalekoj Brusiji.

Ovaj nesrean itragian kasablijski junak Ive Andia, informiran u odnosu na ostali kafanski svet, u trenutku pijanstva i unutranje ponesnosti, jedne februarske noi pred svitanje, praen podsmesima i omaloavanje pijanog sveta, popeo se na zaleenu i klizavu ogradu i poeo da hoda po njoj. Prvo je koraao bojaljivo, zatim ubrzano i na kraju neubuzdano, samouvereno. Bio je to sada ples nad ponorom, po ivici koja deli ivot i smrt. Njegovi pokreti, ritmiki ve ujednasavani i skladnijji, bili su u stvari oponaanje one igre vabice u cirkusu. Do tog trenutka niko i nita, orkan se "svojim opasnim poloajem (...) odjednom izdvojio i sada je kao neko dinovsko udovite visoko iznad njih". U svakodnevnom ivotu teak i trom, od jednom je "postao lak i vet". I ne samo "vet" nego i "uzvien, iznad svih". On u tom poloaju, ponosan svojom igrom i zanesen njome kao u nekom snu, vidi se kako ide na "daleko neostvarljivo putovanje o kome mu svake veeri mu mehani govore, sa grubim zadirkivanjem i podsmehom, i na koje je sad, evo, najposle krenuo". Svi koji su ga pratili, dotle hrabri i usvemu superiorniji od njega, od jednom su postali plaljivi, mali i zadivljeni orkanovom hrabrou dok je izvodio svoju ivotnu i smrtonusnu igru uz njihovo glasno:- Aferim, orkane, pile od sokola!- Aferim, gazio!

orkan je bio prvi a takvi su vrlo retki koji "hoda onuda koda je zabranjeno i kuda niko ne ide". orkanov sluaj pokazuje da samo oni koji preu takav put mogu da raunaju na priu o sebi, samo takvi ulaze u legendu i postaju mit svakodnevnice i nadilkaze svoje vreme.

Ali, sve je to trajalo dok je orkan bio na onoj visini koja ga je odvajala od drugih i inila velikim. Meutim silazak sa mosta na put, tvrdi neravan, samoubilano predstavljan povratak u svakodnevnicu, u staroj ve poznato; povratak u surovu i grubu stvarnost, bahatu i svenigirajuu.orkan je jedan od najtraginijih, ali i najpotenijih likova u romanu Ive Andria, koji posvedouje da je i u nepriznatim i "suvinim ljudima, ponekad, mnogo vie lepote i skrivenog smisla za lepotu, samo je treba zapaziti i vrednovati na prvi in".

Fata Avdagina- Ivo Andri ima tu mo stvaraoca da legende kazuje kao prie iz stvarnosti, a obine ljudske sudbine i prie iz ivota die na nivo nesvakidanjih i mitskih pria. Jedna od takvih pria koja od enske lepote stvara mit jeste i pria o Fati Avdaginoj, ija je sudbina deo istorije mosta.

Fata je bila ker jedinica starog Avdage Osmanagia, uglednog trgovca koji je imao jo pet oenjenih sinova i najveu kuu u Veljem Lugu. Imao je veliku magazu i kasabu i veliki ugled. Fata je bila izuzetne lepote, o njoj su i pesme pevane. Kao i sve retke i neobine enske lepote, i ona je nekoliko godina bila "cilj svih elja i nedostini uzrok". Ali, u odnosu na druge, posedovala je i "vetinu govora" dodatnu lepotu, i nedostatka hrabrosti kod mnogih da se priblie toj lepoti ili da je neko zaite.

U Fatu se zagledao Nailbeg iz Nezuka, drugog zaseoka, sin jedinac Mustajbega Hamzia. Skupio je hrabrost, i zaljubljen, dao joj do znanja da moe biti nevesta Mustajbega. Fata je smelo i nesmotreno, pred svima, izgovorila rei koje e biti fatalne po nju:- Hoe, kad Velji Lug u Nezuke sie!

Bilo je to njeno ne; ono e je, kasnije, dovesti u sukob sa Avdaginim neporecivim da (Avdaga ju je, i ne pitajui je, obeao Mustajbegu za snahu). Fata, "lepa, ohola i mudra", nemajui snage da pokrene oevo da, prihvati udaju kao tuu volju, a ne svoj izbor. Ako bi prihvatila oevu odluku kao neopoziv in, morala bi u Nezuke; a to znai da bi "Velji Lug siao u Nezuke" i ona porekla sebe, svoju re, svoj ponos, i time pruila drugima povod za ogovaranje, izrugivanje i veliku sramotu sa kojom ne bi mogla iveti. Ipak, da bi udovoljila oevoj volji, ona se priprema za svadbu ("svadbeni vez"), iako zna da nikad nee stii u Nezuke. Ivo Andri majstorski i umetniki vrlo uspeno slika njene nemire i psiholoko ponaanje u toploj i zvezdanoj noi, kada, opijena lepotom none atmosfere stoji pored prozora i u svim delovima svoga tela osea svoje fiziko postojanje, kada se u njoj razliva devojaka snaga i "dozrela lepota tela". U tim trenucima, oslonjena grudima na "drveni demir na prozoru", ona "osea kako ceo breuljak, sa svim to je na njemu, sa kuom, zgradama, njivama, die, toplo, duboko, jednomerno, i die se i sputa zajedno sa svetlim nebom i nonim pronstranstvom". U toj noi i u istoj situaciji Fata osea kao da je celo njeno bie intengrisano sa svetom i kosmikim pronstranstvom. Tada je ona daleko od dnevnih obaveza i briga, od oevog da i vlastitog ne. Verovatno i u takvoj jednoj noi, ako ne ba i tada, doneta je odluka da se sve mora zavriti na granici izmeu njenog ne i oevog da, tj. Izmeu Veljeg Luga i Nezuka tano tamo gde je most, odnosno na samom mostu. Njena misao "sve se ee zaustavlja na kapiji, ispod koje hui zelena, brza i duboka reka". I na dan svadbe, kad su svatovi prelazili preko uprije, ba na tom zamiljenom mestu, ona je potvrdila svoje ne skoila je u nabujalu Drinu.

Lepota Fate Avdagine je mitska lepota ene, fatalna lepota na kakvu nailazimo u narodnim pesmama i predanjima koja, kad se uzdigne do "opasnih visina" postaje nedostina i kobna za druge, ali i samorazorna, uvek sa traginim ishodom.

Lotika- Jedan od najstudionije razvijenih likova u romanu Na Drini uprija svakako je Lotika. Po pregnuima i samoportvovanju koje je odlikuje mnogo podsea na junakinju gospa Nolu iz istoimene pripovetke Isidore Sekuli.

Pre nego to e zapoeti slikati njen portret i karakter, Andri nam daje podatke o istorijskom i drutvenom trenutku u kome se ona javlja. Bile su to decenije austrougarske vladadavine (negde oko 1885. godine), kada je sve postojalo nekako sreno, bogatije i smirenije, kada se ilo "putem usavravanja i napredka". Hroniar kae: "Sve to je svirepo i grabeljivo u njoj (misli se na novu vlast, prim. ..), bilo je prekriveno dostojanstvom, sjajem i osvetalim formamam". Odjednom su se pojavili neki novi inovnici, neka tua imena, novi izrazi i nov stil odevanja; poele su drugaija ophoenja sve je postalo nekako "ire i zranije, raznovrsnije i bogatije". Otvaraju se radnje, kantine, pa i nov hotel jo jedan znak opteg prosperiteta ("stao je da krui novac u dotle nevienim koliinama").

Hotel je otvorio "Jevrejin Caler, koji je imao boleljivu enu i dve devojice". Meutim, dua toga hotela bila je njegova mlada svastika Lotika, po kojoj je hotel bio popularan i zbog koje je nazvan "Lotikin hotel". Tu se okupljao obian svet (u velikoj sali), ali i inovnici, oficiri i "bogatiji domai svet" (u maloj sali). U hotelu se "pilo i kartalo i pevalo i igralo i vodili ozbiljni ragovori i svravali poslovi, i dobro jelo i isto spavalo". A nad svim tim bdema i o svemu tome brinula, na uenje svih, Lotika, a ne vlasnik Caler.

Lotika je bila "strasita, puna, zagasitobole koe, crne kose i arkih oiju". Z