Ivo Andri

IZABRANA PROZA

(pripovijetke)

"Mali ljudi, koje mi zovemo 'deca', imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne kole iz koje smo davno izili, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje ive i dalje i postoje kao svaka stvarnost."

("Deca")

KAKO SAM ULAZIO U SVET KNJIGE I KNJIEVNOSTI

Ne seam se i ne bih mogao pouzdano odrediti kad sam poeo da piem, jer se u meni moja prva elja za pisanjem i potreba za izrazom u toku vremena pomeala sa stvarnim poecima moga pisanja. ini mi se da je uz prve knjige koje sam itao, ili samo gledao, vezana i prva pomisao da neto i sam napiem ili bar u mati uobliim. A knjiga, to je bila velika strast i velika muka naih mladih godina. Ona je bila i ostala elja moga detinjsva. Deak u treem razredu gimnazije, ja sam patio od prave ei za knjigom. Ta e je bila utoliko vea to se do knjiga tee dolazilo. A knjiga u naem tadanjem ivotu bila je retka i skupa, gotovo nedostina stvar.

U naim sirotinjskim stanovima nije bilo knjiga, osim udbenika ili nekog ubogog kalendara. kola je pruila malo ili nita, a o kupovini nije moglo biti govora. U tadanjem Sarajevu postojale su tri ili etiri knjiare, naravno, i kancelarijski i kolski materijal. U stvari, bolje bi bilo to kazati obrnutim redom, jer su knjige bile sporedan, a kancelarijski materijal glavni artikal. Najvea i najbolja takva "knjiara i papirnica", svojina nekog doseljenika, bila je jedina koja je, pored neto naih, imala i dosta stranih knjiga, na nemakom jeziku, u jednom, na savremen nain araniranom, dobro osvetljenom izlogu. Knjige su bile ponajvie beka ili minhenska izdanja, uglavnom laka, zabavna knjievnost, namenjena za lektiru austrijskim inovnicima i oficirima, a uz to i poneto nemakih prevoda sa ruskog ili iz skandinavskih knjievnosti, koje su tada bile u velikoj modi. Uostalom, za mene su bile sve jednake, jer ni o jednoj nisam nita znao. Znao sam samo da su knjige, da me svojom sjajnom opremom, tajanstvenim naslovima i nepoznatom sadrinom neodoljivo privlae, i da ih strasno elim.

Pred tim izlogom proveo sam, u ranim akim godinama, mnoge asove.

To je bio moj prvi i za dugo jedini "prozor u svet", moja "veza" sa velikom svetskom knjievnou (tako sam mislio!) o kojoj ja nita nisam znao osim to da mora negde da postoji, a o kojoj mi niko, pa ni na nastavnik knjievnosti, koji nit je bio pravi nastavnik nit je imao mnogo veze sa knjievnou, nije ni tada ni docnije mogao nita da kae.

U kinim popodnevima, kad deaci mojih godina eznu za neim novim, lepim i uzbudljivim, trae hranu duhu i mati, hranu koja im je potrebna isto kao hleb i voda, a koju im u naim tadanjim prilikama ni kua ni kola ni drutvo nisu mogli da prue, ja sam esto naputao nau neveselu sobu i strmim sokacima, po izlokanoj krupnoj kaldrmi, slazio dole u ravni i lepi deo grada. Iao sam pravo do knjiare i stajao dugo pred njenim izlogom, koji sam tako dobro poznavao da sam primeivao svaku i najmanju promenu i radovao joj se kao linom doivljaju. Po nekoliko puta sam odlazio od tog izloga pa se opet vraao, sve tako dok ne stane da se sputa jesenje vee i dok u izlogu ne plane svetlost, i njen odsjaj ne padne po mokrom asfaltu. Tada je valjalo napustiti sve to i vratiti se gore u mahalu svom stvarnom ivotu. Ali osvetljeni izlog nije bilo lako zaboraviti. U nonim deakim snovima i polusnovima on je bletao i kruio u fantastinim preobraajima; to i nije bio vie obian gradski izlog sa knjigama, nego vasionska svetlost, deo nekog sazvea kome sam teio sa silnom eljom, ali sa bolnim saznanjem da mi je nedostino.

I svakog dana tako. Po stotinu puta sam itao meni nepoznata imena pisaca i naslove tih knjiga. Ne imajui nikog da me obavesti i uputi, ja sam tim naslovima sam davao neki smisao i znaenje, nalazio meu njima svoje simpatije i antipatije. Svaki od tih naslova izazivao je na svoj nain moju matu da radi i da nagaa ta bi moglo iza njega da se krije i da, poslije uzaludnog nagaanja, sama izmilja sadrinu tih neprijatnih knjiga. Tu su negde nicale i tu odmah i propadale moje prve zamisli pripovedaka i romana.

Tu su stala da sviu u meni i druga saznanja. Kao toliki drugi deaci, moji drugovi, vrlo rano sam po mnogo kojeem osetio i nauio ta je to sirotinja, ta znai: imati i nemati, i kakav je onaj neprelazni zid koji deli mnoge ljude od onog to vole i ele, ali ni po em tako jasno i otro kao po ovim knjigama u izlogu i mojoj prekoj potrebi i neostvarljivoj elji da ih imam, listam, i itam.

Mnogo je godina prolo od tada. Mnogo sam knjiga video u svom veku, dosta proitao, nekoliko i napisao, ali knjige iz skromnog izloga provincijske knjiare u Sarajevu nisam nikad potpuno zaboravio. Seanje na njih zadralo se u onim skrovitim predelima monih a neispunjenih detinjskih elja koje, i kad ovek pregori i prividno zaboravi, ostaju i ive celog veka, pritajene negde duboko u nama, i javljaju se udno i neoekivano u nonim snovima ili u nesvesnim postupcima dnevnog ivota.

PANORAMA

U doba moga detinjstva, dakle vrlo davno, u na grad je dola stalna panorama. U jednoj od glavnih ulica, njen "direktor", mrav Austrijanac, iznajmio je prazan duan na uglednom mestu, i u njemu otvorio tu radnju. Iznad vrata je bio solidan natpis, zlatnim slovima na crnom staklu, "Panorama svijeta".

Velika prostorija je lepo ureena i diskretno osvetljena. Nita tu nije liilo na jevtine atre u kojima su dosad boravile prolazne panorame. Sve je odavalo trajnost i stalnost. Unaokolo je iao uzak crven ilim, u uglovima su bile vetake palme, ali najvei deo prostora, celu sredinu, zauzimala je panorama. To je bila drvena graevina u obliku viestrane prizme, od finog drveta koje je bilo tako obojeno da ostavlja utisak mahagonija. Ta poligonska zgradica liila je na drveno turbe, a krov joj je dopirao do ispod duanskog plafona. Na njoj su uokrug, u pravilnim razmacima, bili otvori za gledanje: po dva velika durbinska oka s naroitim staklima, uokvirena crnim kauukom. Pored svakog takvog otvora bila je mala stolica bez naslona, presvuena crvenim pliem. Svega petnaest otvora na svakoj strani poligona po jedan i isto toliko sedita.

U nevidljivoj unutranjosti te zgrade bile su kruno rasporeene slike u boji, pomou naroito postavljenih ogledala i jakog elektrinog osvetljenja one su pred gledaoevim oima postajale uveliane, jarko osvetljene i veoma ive i plastine. Naroita, i opet nevidljiva, mainerija pokretala je ceo taj pojas slika uokrug. Svaka slika zadravala se pred svakim gledaocem dva do tri minuta, a onda se kretala dalje udesno, i na njeno mesto dolazila je nova slika, sleva. Tako, dok svaki gledalac ne vidi sve slike.

Program se sastojao od petnaest slika jedne odreene zemlje ili jednog velikog grada, i menjao se svake nedelje. Jednom je to bio Rio de aneiro, drugi put Lisabon, pa Cejlon, i sve tako redom, iz sedmice u sedmicu, sve daleke zemlje i nepoznati gradovi. Cena ulaznice nije bila visoka, pa ipak je za siromaha aka treeg razreda realne gimnazije predstavljala znatan novac do koga nije bilo uvek lako doi. Ali taj novac se morao nai. Panorama je za mene postala neka vrsta neophodne droge. Dovijao sam se na sve mogue naine kako da doem do niklenog novca koji otvara vrata "Panorame svijeta", a im bih uspeo da ga dobijem, trao sam pravo u glavnu ulicu u predavao ga debeloj eni za kasom na ulazu u panoramu. A kad bih jednom seo na crveni tabure, za mene je poinjao pravi, veliki i obasjani ivot.

Sve to je dotle znailo moj stvarni ivot, tonulo je u nepostojanje. A sve to sam itao u romanima ili eleo i gradio u mati, sve se moglo povezati sa ovim slikama. Moje vidno polje, a sa njim i cela svest, bilo je potpuno ispunjeno zemljama i gradovima koji su preda mnom klizili i u kojima sam se gubio. Tiina je bila sveana i potpuna, samo je s vremena na vreme fini deaki sluh mogao da uhvati slab um, jedva ujnu kripu mehanizma koji pokree ceo aparat panorame. Ali to je meni dolazilo kao daleka muzika sfera, koja nuno prati hod zemlje i njenih predela kroz vasionu.

Po tri i po etiri puta proli bi ispred mojih zaaranih oiju osvetljeni predeli neke daleke zemlje, a ja se nisam dizao; i sedeo bih tu ko zna dokle da nije bilo onog Austrijanca koji bi mi najposle priao i tiho me opomenuo da je moje vreme davno isteklo i da treba da ustupim mesto drugom gledaocu.

Nikad nisam toliko alio to sam siromah i to nemam da jo jednom platim ulaznicu koja bi mogla da produi moju sreu. Ovako sam, grubo probuen iz svog zanosa, postien i zbunjen, ispadao iz panorame, kao izbaen. Izlazio sam u sumrak u kom je sve bilo poznato i nemilo, tonuo u stvarne ulice moga grada kao u ruan san, oseajui kako za mnom sve dalje ostaje svet moje jedine svetle stvarnosti. Na mahove mi se inilo da sam oslepeo, da oseam oko sebe um ulice i ljudske glasove i pokrete, ali ne vidim boje ni oblike.

Ostajalo mi je da, tako ubijen i obnevideo, uporno traim novac za iduu nedelju, a to znai nov program, novu zemlju koju e mi donesti sluaj ili, tanije reeno, preduzee koje snabdeva slikama te skromne panorame po provincijskim gradovima Austro-Ugarske.

Tako sam svake nedelje iveo jedan sat oima i matom u srei i savrenom blaenstvu. Negdje u dnu te svetle sree bio je jedan taman ton: strah da ona prolazi i da joj se blii kraj. A laki um podmazanog mehanizma bio je zvuni izraz toga strahovanja, ali u isto vreme i dokaz da svet, u svojoj lepoti i prolaznosti, jo ivi i traje. I ja sam gutao oima predele i gradove sveta i njihove ljude, graevine i ivotinje, sve u boji, sve osvetljeno, ne pomiljajui ni jednog trenutka da bi to moglo i ne biti tako, da su to mrtve slike, da je cela panorama pekulantsko preduzee, stvoreno da najprimitivnijim sredstvima izmami paru od ovakvih naivnih i radoznalih gledalaca koji se dosauju po palankama. Nikad se takva pomisao nije mogla roditi u mojoj glavi. Sve to sam video u panorami, ja sam primao onako kako je bilo u namerama i predvianjima onih koji su organizovali i vodili preduzee "Svjetskih panorama" i koji su sa njima radili i zaraivali. I sve je to ilo jo daleko iznad fabrikantskih i trgovakih namera i rauna. Zlata je za mene vredela ova igra sree i zanosa, a ne sitnog niklenog novca. Jer, u stvari, sve to je potrebno za tu igru davao sam ja od sebe i vadio iz sebe. Za mnoge deake tih godina svaka stvar, i manja nego to je ova uboga panorama, moe biti povod za takvu igru, svako pa i najskromnije sredstvo njima je dobrodolo da bi mogli da rasprostru ispred sebe ono to ih usreava ili titi, i ega su puni do grla, jer raste zajedno s njima dok traju godine rasta.

Kako je izgledao jedan takav nedeljni program u mojim oima i u snovima koji su dolazili posle gledanja? Evo, na primer, za ovu nedelju crven oglas javlja: "Rio de aneiro, sa svim svojim prirodnim lepotama, vidicima i graevinama".

Ve samo ime toga grada! Ono je kao udesna raketa koja sukne uvis u letnjoj noi i rasprskava se na tamnomodrom nebu u dvanaest raznobojnih vatrenih kapi koje padaju lebdei kroz tamu, dvanaest slova rei. Rio de aneiro.

To je pre nego to je ovek nogom stupio u panoramu. A stvarno gledanje daje vie nego to je oekivanje obeavalo.

Park u Rio de aneiru. udesna flora. iroke iste aleje pod blagom, jednomernom svetlou nevidljivog sunca. etai. U prvom planu mu i ena i njihova devojica od est-sedam godina, koja tera veliki drveni obru. Gospodin je sa tapom u ruci, lepo odeven, gospoa sa suncobranom, irokim eirom i dugakom suknjom kojoj se lep gordo vue po zemlji; devojica je visoka na nogama, u matroskoj haljinici sa kratkom suknjom, sva mila i nasmejana, kao zasebna mala srea u optoj velikoj srei takvog postojanja. Ljudi koji imaju sve to im treba. Da, uvek sam mislio o tom, o takvom ivotu i takvim ljudima, i mislei o sebi i svojima uvek sam alio to nismo takvi, i razmiljao kako bismo to mogli postati. I sad, evo, stoje takvi ljudi preda mnom otac, majka i erka kao da e sad prohodati i progovoriti. Po izrazu lica i pokretima, uhvaenim na slici, meni nije teko zamisliti da oni i hodaju i govore, iako su nemi i nepomini. I ja zamiljam! A tako je bolje, jer da stvarno imaju sposobnost hoda i dar govora, oni bi brzo izgovorili ono to imaju da kau i preli ovu sunanu aleju, i celoj aroliji bio bi kraj. Ko zna kakav kraj! A ovako, oni hodaju kad ja hou i govore ono to ja elim, i kad zaelim. I sve to bez kraja, bez gorke pomisli na kraj! Srea kao postojanje, zadovoljstvo koje traje nepomueno.

Ja sam ne bih umeo, ini mi se, rei ta je bolje i lepe biti: otac, majka i devojica, na slici, ili ja koji ih, u tiini panorame, posmatram sve troje kako etaju alejom srenog grada.

A onda se, uz tihu kripu mehanizma, cela slika, sa gustim zelenim kronjama drvea, bledoplavim nebom i etaima u aleji, odjednom pokrene, pone da klizi udesno, da nestaje. Ali na njeno mesto dolazi druga. Bogat je svet, irok i raznolik, nema u njemu mesta praznini, samo jedna slika smenjuje drugu.

Umesto parka i njegovih etaa, u nedogled se prua glavna ulica trgovakog dela grada. Uurbani peaci, bezbrojna prevozna sredstva, nerazumljivi natpisi na radnjama. Tu ima svega. Sve ostavlja utisak bujnosti i snage. Tu se kupuje i prodaje. A ja znam ta to znai. U skromnim razmerama, naravno, ali znam.

Mi imamo kuma, Blagoja bakalina. Ranijih godina, dok sam iao u osnovnu kolu, ta bakalska radnja bila je za mene prava strast. Za vreme kolskog raspusta odlazio sam svakog dana u njegovu radnju; tu sam stajao po strani i dugo gledao kako se kupuje i prodaje.

Mrgodan ovek, bez svoje dece, kum Blagoje me ne goni, ali me i ne zadrava; trpi me tu; ak ponekad zatrai da ga posluam. Seam se da bih tada oiveo, sav ispunjen vanou, i samo gledao da to bolje izvrim sitni posao koji mi je poveren, a ini mi se da me ceo svet gleda i sudi. Jednom je Blagoje siao u podrum i rekao mi da pripazim na sve dok se on ne vrati. Odmah sam stao za tezgu iza koje mi je virila samo glava. Ali sam se setio da podmetnem mali sanduk pod noge; tako sam izgledao za dobar pedalj vii. Stajao sam na tom sanduku kao komandant broda na svom mostu, a visina i vanost mog poloaja zanosila me. ekao sam tako sa ivom eljom da naie kupac i da mu ja ponudim i zacenim robu. Niko nije naiao za tih nekoliko minuta. Vratio se Blagoje i, ne pogledavi me, preuzeo svoj posao, a ja sam siao sa svog pijedestala i ostao u sumranoj radnji, izlian i smanjen, ali od tada sam znao bolje ta znai kupovati i prodavati.

Ta deaka strast me je brzo napustila. Ja sam prestao da odlazim kod kuma Blagoja jo pre nego to sam poao u gimnaziju, i zaboravio i njega i bakalnicu.

Dok ja mislim o tome slika velike trgovake ulice poinje da odlazi. (Najpre jedva primetno zadrhti, a zatim se izgubi udesno, vukui za sobom novu sliku.)

Nova slika to je neka tvrava na moru, zidana od cigle i kamena. U prvom planu je visok isturen bastion, koji nosi ime nekog sveca, na njemu moan i velik starinski top; njegova lepo izraena cev proarana je zelenom patinom. U daljini morska puina. Sve obasjano suncem, ali preliveno nekom uzdranom, dostojanstvenom radou naroite vrste.

Top! U srei postojanja koju za mene znae ove slike, to je tragini akcent bez kojeg, kako izgleda, nema ni sree ni postojanja. Taj akcent kazuje da se svaka srea i svako postojanje mogu svakog trena pretvoriti u neto to je protivno od njih, a to ih i ini tako nestalnim i tako divnim i dragocenim.

Top nisam nikad video, jesam uo kad puca o praznicima, ali video ga nisam. (Ne vredi lagati pred ovom slikom!) A top je vana i sudbonosna stvar. Top moe svakog asa da opali, i da uplai i digne ne samo ove golubove sa kamenog venca na tvravskom zidu nego i ljude, i da unese teke potrese i velika uzbuenja meu njih. Pucanj topa moe u ovim prekomorskim krajevima da javlja dolazak broda iz Evrope. A taj brod nam donosi moda dragog putnika koji nedostaje naoj srei pa da bude potpuna. Ali moe da donese i neko slubeno pismo sa mnogo peata, koje javlja neoekivane preokrete, rastanke i stradanja. To postoji u romanima, i to dolazi uvek "kao grom iz vedra neba". Pucanj topa moe da kazuje da je neprijatelj na vidiku. Uvek postoji negde neprijatelj, ali kad se on pojavi, topovi poinju, tako rei, sami od sebe da pucaju i ubijaju. Ovo je onaj koji samo javlja da drama poinje.

Pogled na oruje a oruje znai podvig, rat i ubijanje izaziva u meni jaka i nejasna oseanja elje i zanosa, straha i odvratnosti. A morska puina je sama po sebi kao neko udo. Sve me to toliko uzbudi i zaokupi moju panju, da mi sluh i ne hvata vie tihu kripu mehanizma koji pokree moju vasionu, da i ne primetim da je moja tvrava, zajedno sa morem i topovima, ve dobrim delom otklizila u tamu, a da se preda mnom razvija slika starinskog trga sa baroknim palatama i sa mramornom esmom na sredini. Tu se na irokim tezgama ili na kamenim stepenitima prodaje cvee, samo cvee. Naroito padaju u oi veliki beli i areni suncobrani i pod njima prodavaice, lepe i nasmejane, sa ivahnim pokretima. Od svih prekrasnih prizora, njih je najtee zaboraviti. Tu su i kupci, zaljubljeni parovi koji se dre pod ruku, ili mladi mukarci, nasmejani i galantno nagnuti prema lepim prodavaicama.

Taj trg sa cveem, vodom, dostojanstvenim graevinama od kamena, sa lepim i bezbrinim svetom, izaziva u meni najvei nemir, naroito docnije, nou, kad oivi u snovima ili polusnovima. Jer, treba znati da pravi ivot ovih slika poinje tek posle, kad se vratim kui i legnem u postelju. I ne samo te prve noi nego u toku cele nedelje, sve dok ne doe u panoramu nov program sa novim slikama novih krajeva, novim uzbuenjima i novim snovima. A ulaznicu u tu svoju nonu panoramu ja sam plaao nesanicom i ivcima.

Tada prohoda zaista brani par iz parka, i njihova devojica, na svojim divnim dugim nogama, stane da tera obru, dok joj ne dosadi, a posle ide, gorda i nasmejana, pored mene. Zove se Margarita, sad to znam. Ja joj nosim obru i trudim se da reima i pokretima privuem njenu panju, ali ne uspevam nikako u tome. I dok se ja muim da budem to neobiniji i zanimljiviji u govoru i ponaanju, ona koraa sovjim hrtovskim korakom sasvim uza me, ali kao da me ne vidi i ne uje. I to je najgore, ne ini to svesno ni namerno, da bi me muila, nego posve prirodno i nehotino, kao da me zaista ne primeuje. Neka uroena hladnoa bije od nje. Ra gospodska!

Izgubi se par sa etaima i devojiom, a stane da se kree puina ispod tvravskih bedema, da plove lae po njoj. Ponekad ak pukne top, i probudi me i uplai, tako da oseam kako mi bije srce. Ali to me bar oslobodi sna o tvravi, koji je teak i zamren. U tom snu: as ja nosim, kao glasnik, ono vano pismo kroz mnoge opasnosti, tekoe i zasede, i nikako da ga predam komandantu vrave; as sam opet ja sam komandant i primam to poverljivo pismo i jako napreem oi da ga proitani pri slaboj svelosti vojnikog fenjera, muim se, ali nikako da odgonetam ispreturane rei i reenice. Samo znam da su vesti teke i ozbiljne, pune nejasnih pretnja i odgovornosti.

Svakako, najlepe je kad oivi trg sa cveem. Boje su divne u svojoj raznolikosti i svom skladu, pod junim suncem i u sveoj senci, na polivenim ploama kamenitog trga. I ja se samo pitam otkud mi sada, u snu, dolaze pred oi, tako ive i lepe, kad takve nisu bile ak ni na slici u panorami.

Smeju se glasno i ivo prodavaice, njihove lepe, do lakata gole ruke kreu se neprestano i skladno: biraju rue, vezuju ih u kite, podsecaju drke pri dnu, naplauju. Tako se od tezge do tezge prepliu njihovi pokreti i vezuju se u ivo, zlatno pletivo kroz koje presijavaju i blete boje cvea i vodenih kapljica na suncu. Meu kupcima sam i ja. Nije to vie zaneseni i izgubljeni, bojaljivi i siromani deak iz panorame to, sklupan na svojoj okrugloj stolici, ivi samo pogledom. Ne. To je bezbrian i nasmejan mlad ovek, lepo odeven, siguran i smeo u ponaanju. Uopte, kreem se i govorim kao odrastao ovek, kao junak iz poslednjeg romana koji sam proitao, onaj za koga je u romanu reeno da je "ljubimac ena i sudbine". Prodavaica me pita ta elim (svako slovo je belo i zlatno od njenog osmejka!), a ja odgovaram slobodno i vedro, gledajui joj pravo u oi, da lepeg cveta od njenih usta nema i ne moe biti. Ipak, uzimam nekoliko rua koje devojka, zajedno sa svojim najslaim osmejkom, vezuje u mali buket.

Dok njeni prsti veto slau i vezuju rue, ona se jednako smeje belim vlanim zubima i gleda me svojim istim oima, koje su vidici neba i mora izvedrili i rairili. U ivoj elji da ne prekinem posve i zavazda tu vezu, da mi bar neto ostane od nje (bar iluzija: da mi je neto ostalo!), pitam je kako se zove.

Nina. Uvek vama na slubi! odgovara ona nasmejano i poslovno, dok mi predaje kitu rua.

Upravo hou da joj kaem: "Do vienja, Nina! Ostanite uvek tako lepi!", ali tu, odjednom, osetih kako i u tom prizoru od samog sjaja i mirisa nastupa taman i muan trenutak.

Kad sam irokim, slobodnim pokretom, kome sam se i sam divio, segnuo rukom u dep da bih izvadio mali zlatan novac i stostruko platio vrednost rosnih rua naiao sam na prazninu. Pretrnuo sam. Znam da sam krenuo sa depom punim zlatnika, da sam malopre plaao neke druge kupovine, ali sada nigde novca! Ni pare! Grevito kopam prstima po svima depovima. Sa bolnim naporom nastojim da se setim gde sam mogao ostaviti novac koji je jo maloas bio tu, ali seanje je nemono, kao uzeto, a novca nema pa nema. Obraz mi gori od stida i ruke drhte od uzbuenja, muim se i snebivam. A kad se od te muke i nelagodnosti probudim, vidim da sam prste desne ruke zario duboko u pocepan aki jorgan iz kog ispada jevtin i star pamuk.

Takve i sline stvari deavale su mi se u snu i, na alost, ne samo u snu. Novi, iroki i bogati svet iz panorame pratio me je i danju, donosio radosti i zadovoljstva, ali me dovodio i do nezgoda i razoaranja, do nesporazuma i sukoba sa okolinom. Jedan takav nesporazum bio je ve u samom poetku.

Imao sam najboljeg i najblieg druga. Bili smo nerazdvojni i voleli se kako se samo deaci u tim godinama vole. Taj moj drug, Lazar, bio je snaan, otresit deak. im sam video prvi program, ja sam, u svom oduevljenju, zaeleo da tu radost podelim sa drugom. Nagovorio sam ga da idue nedelje odemo zajedno u panoramu.

Seli smo jedan pored drugog tako da su slike, u svom okretanju, nailazile prvo na mene pa onda na Lazara. Gledajui jednu sliku, ja sam, pored uivanja koje mi ona prua, uivao i u pomisli da e tu sliku moj drug gledati za koji trenutak, a da sada gleda onu u kojoj sam ja malopre toliko uivao. Pitao sam se da li Lazar uje, kao i ja, onaj tanki um koji prati okretanje panorame. S vremena na vreme, okretao sam se nadesno ne bih li uhvatio Lazarev pogled, ali drug nije dizao glave.

Kad su se obredale sve slike i poele da ponovo nailaze one ve viene, Lazar se digao i iziao, bez rei i znaka. Ja sam ga gledao zaueno, ali sam ostao na svom mestu i jo jednom video ceo krug slika, iako sa smanjenim zadovoljstvom. A kad sam se, najzad, i ja digao i iziao, zatekao sam druga na ulici.

Prljav sneg i jugovina. Lazar je odmah izneo celo svoje miljenje o panorami. On je nalazio da tu nema nieg naroitog. Slike, kao i druge slike, slike gradova i mesta o kojima nita ne zna, gde nisi bio i nee nikad biti. ta vredi sve to i emu slui? Nita i niem!

Poraen tim neoekivanim sudom, ja sam gledao svoga druga kao da ga prvi put vidim. To to je on govorio bilo je u takvoj opreci sa onim to sam ja oseao, mislio i verovao, dok sam gledao slike u panorami, i posle toga, da nisam nalazio ni jedne rei da mu odgovorim. Video sam samo da mi najbolji drug zatvara najlepi vidik i razara najbogatiju nadu. Izbegavao sam njegov pogled i oseao fiziki bol u grudima.

Tek malo docnije, u hodu, razvio se izmeu nas razgovor, ali ni ta kratka i iskidana raspra nije mogla doneti sporazuma ni objanjenja. Lazar je tvrdio da to "uanje" u panorami ne vredi tih para koje se daju za ulaznicu. U meni se sve bunilo i protiv te rune rei i protiv celog takvog gledanja, ali nisam rekao nita, mislei samo o jednom: o razlici koja moe da postoji izmeu oveka i oveka, i onda kad su najbolji prijatelji. Ubijen tim neoekivanim otkriem, ja sam samo mucao neto o lepoti sveta... Gde? Kakva lepota? Kojeg sveta? pitao je Lazar, kao da nismo bili u istoj panorami i gledali iste slike. Na ta pitanja ja nisam mogao da odgovorim. A drug je mirno i mrzovoljno zakljuio: tih nekoliko naslikanih mrtvih prizora i predela, to nije nita. Slika je slika, a svet je svet.

I sam pokoleban, zbunjen i slomljen, ja sam koraao mehaniki, ne mislei nita. Nisam znao ni kad sam se rastao sa Lazarom, ni kako sam naao svoju kuu, posle udarca koji mi je za to vee oduzeo i prijatelja i "svet" iz panorame.

Ali ve idue nedelje taj svet je vaskrsnuo u svoj svojoj moi i lepoti, a i sa Lazarom sam naao svoj nekadanji prijateljski ton. Ipak, o panorami nismo vie razgovarali. Samo bi se Lazar, koji nikad vie nije otiao u panoramu, ponekad naalio na njen raun preda mnom, ali sve je to bilo sada ublaeno i podnoljivo. Ja nisam branio svoj svet sa slika, ali se nisam dao ni odvojiti od njega.

Bilo je i drugih i drukijih nesporazuma.

Sunano proletnje popodne. Posle mnogih napora, moljakanja i ponienja, ja sam, najposle, naao novac za ulaznicu. Sav drhtei od uzbuenja, otrao sam i zatvorio se u zaguljivu panoramu, bez prozora i ventilacije. Vie od jednog sata gledao sam program te nedelje: Cejlon. (Upravnik panorame, boleljiv i brian tih dana, nije ni obraao panju na mene, a posetilaca je bilo vrlo malo.) udni budistiki hramovi na bregovima, sa hiljadama ljudi svake vrste i uzrasta koji dolaze izdaleka, peice, da se poklone nekoj svetinji. Beskrajna stepenita od kiklopskog kamenja. Neobini muziki instrumenti svetenika, dugake drvene trube, tamburini i ineli. Tropske ume i vrtovi. Beli i rumeni cvetovi sa velikom askom u kojoj se naziru uti mesnati pranici. Neki dvorovi, beli u zelenilu, a tako ipkasti i laki kao da i nisu graeni trudom ljudskih ruku, nego nikli iz zemlje ili sputeni s visina. ivo i bogato pristanite grada Kolomba, puno brodova raznih nacija i kolonijalne robe svake vrste, dobar povod za razmiljanje o pothvatima trgovaca i moreplovaca, o ljudskom radu uopte.

Sve je to prolazilo ispred mojih oiju, jednom, dvaput, pet puta. A kad sam najposle iziao i stigao kui, dan se bliio kraju. Naa avlija je bila ve u senci, a svuda po brdima bilo je jo sjaja koji me je neodoljivo privlaio. Visoka ograda delila je nau avliju od susedske. Sused je Jevrejin, mali trgovac, koji je poeo da stie i ve se sprema da napusti taj sirotinjski kraj.

U elji da vidim jo malo od sunca, ispeo sam se na ogradu uz koju je Jevrejin komija naslagao veliku gomilu bukovih drva, u visini same ograde. Sa tih naslaganih bukovih cepanica, kao sa neke terase, moglo se jo jedno vreme posmatrati sunce i sa njim neto od cejlonske raskoi. A onda je zalo i ono, i predeo potamneo. Valjalo je spustiti se u svoje dvorite koje je bilo jo tamnije.

To penjanje na susedova drva ponovilo se i sutradan, a ve prekosutra je trgoveva ena, branjavih ruku, stala na kuni prag i opomenula me da siem. Iznenaen i probuen, ja sam nevezano i zbunjeno mucao neto o suncu, o elji da... jo malo...; ali ena me nije ni ula ni sluala, nego je poluglasno grdila. Kakav je to nain: zavirivati u tue avlije? I kakvo je to tobonje sunce, kad njoj nestaju drva, glavnja po glavnja. I, bezobrazluk...

Nisam dobro uo ni razumeo ni ja nju, nego sam se, ne saekavi kraj, sruio u svoju avliju.

Cejlon je izgoreo sav odjednom, kao praka baruta. A ve sutradan, majka me je snienim, neveselim glasom opomenula da se ne penjem na ogradu i ne zavirujem u tue avlije. (Znai: kominica se alila!) "Ti si gimnazist, i nema smisla da radi takve stvari, a ako sazna otac... ti zna oca kakav je!" i jo je tako darala po alosnom pepelu koji je ostao iza divnog Cejlona, ali ja sam se, stegnutih zuba, sa vatrom stida u oima, okrenuo i iziao napolje.

Da, znam ja oca, na alost, dobro i odavno! Znam i majku kod koje se uvek moglo nai razumevanja i zatite. Ali sada, evo i ona poinje da me posmatra otrije i sudi stroe. Sve zbog panorame. Neki dan se alila na mene tetki iz Visokog, koja je bila dola na obdanicu. Ja sam i nehotice uo jedan deo toga razgovora. Ova panorama, kae, kao da mu je pamet popila. Neobino se ponaa kod kue i u koli, slabije ui, a kad doe ponedeljak, on uda ini dok ne stvori novac za ulaznicu. Tetka kae neto u moju odbranu, tek reda radi. Mlad je, proi e to. Ali majka uzdie i klima glavom.

Ne znam, sestro ali me briga pojede. Sve se bojim da se ne isturi na strica, onog Jakova to je propao kao niko njegov. Svi smo ga volili pokoj mu dui! i ja sam ga toliko puta svjetovala i korila, ko roenog brata, to ide za kojekakvim budalama i raspikuama, a on meni kae: "Nije to, snajka, nisu oni krivi, nego je u mene ludo srce, pa to ti je!" I zaista, takav je bio: da mu navrh Trebevia pokae arenu lau, on bi sve ostavio, i kuu i posao, i bos i gologlav krenuo uzbrdo za njom. Tako je i svrio. Pa se bojim, bojim...

ao mi je majke, ali kako da se objasnim s njom kad ona zna samo jedno: da se plai. A sa ocem nema razgovora.

U koli slino. Hteo sam po svaku cenu da razgovaram sa drugovima o Cejlonu, ali i to je bilo nelagodno, ispadalo smeno i dovodilo do novih sukoba. Drugu u klupi, jednom bojaljivom ehu, ja sam za vreme asa aputao o predelima dalekog nepoznatog ostrva, o hramovima, gustim umama, i zelenim dolinama sa malo modrog mora u dnu vidika. Profesor me je opomenuo da "ne brbljam kao baba". Ustao sam i, oborenih oiju, tupo i tvrdo procedio kroz stegnute zube da ja nisam baba i da ne doputam da me tako naziva. Smatrao sam da to dugujem velikom i sjajnom ostrvu Cejlonu, kome sam tih dana sav pripadao. Profesor je ostao pri svome i dodao da e me, ako budem jo i drzak, isterati iz razreda. A ja sam seo, ponien i smean, ali kao ovek koji, zahvaljujui panorami, eta po najlepim i najdaljim krajevima sveta. Drug u klupi okrenuo je glavu od mene, u znak da me se odrie.

Oigledno da je panorama, koja mi je donosila asove velikih zadovoljstava, otvarala u meni vidike za koje nisam slutio da postoje i budila strasno i gordo divljenje veliini sveta, imala i svoje nalije. Zbog te strasti za svetom i ivotom sa slika, koja je potpuno ovladala mnome, ja sam postao dunik prema stvarnom svetu i krivac u ivotu u kom sam iveo. Danju mi ta strast donosi sitne sudare i neprijatnosti u dodiru sa ljudima, nou razara san i odmor, jer dnevni doivljaji odreuju prirodu i naih snova i naih nesanica. Tako se bar kae. Jedno je sigurno: da malo spavam; a kad zaspim, uzbuuju me ili mue prijatni ili teki snovi u vezi sa panoramom.

Kako da spavam kad preda mnom odjednom, pod dodirom nevidljivih sviraa, oive svi oni instrumenti ispred budistikog hrama i stanu da jee dugake drvene trube, da muklo biju doboi, i trete ineli divlje i neuveno. Trgnem se i, u tami, uplaen, zveram po sobi u kojoj spavaju sa mnom i oba mlaa brata. Gledam i oslukujem. Nita. Tiina. Izduen pojas meseine na podu. Srce mi bije naglo. Dobro je, nita nije bilo, niko nije uo, svi spavaju. Ali onda me obuzme druga, nova vrsta straha: pretrnem od same pomisli na takvu avetinjsku muziku koju niko drugi ne uje, od koje se samo ja budim.

Dugo bdim, snalazei se i gubei naizmenice, jer ni sam ne znam tano ta mi se od tog svega deava u snu, a ta u budnoj mati. A kad ponovo zaspim, desi se da me odmah zavedu nekud umske staze na Cejlonu, sparne i sumrane od gustog lia svih vrsta i veliina. Oni rumeni i beli cvetovi zakruju potpuno kamene stepenice, a ja sam bivam sve manji, sve edniji. U potrazi za piem i vlagom, uvlaim se u njihove ake kao pela; tonem strmoglavce, obnevideo od krvi to mi navire u glavu; gubim se ceo u mirisnoj, otunoj mekoti pranika i latica, i sa uasom oseam da iz te slasti nema povratka.

Ali ima, izgleda, izlaska; a izlazak nije dobar, jer vodi na neku golu, studenu planinu. Na vrhu te planine, pod nekim nemilim nebom, na otrom vetru, stojim prikovan za jedno mesto. Svuda oko mene beskrajan vidik od planina i otvorenih dolina sa rekama i naseljima. Sve nejasno, sumrano i sleeno. Strah me je od samoe; boli nepomiaost na koju sam osuen. Drhtim na vetru, povijam se. Iz oblanog neba dopire nejasno do mene tutnjava koju odmah, u sebi, prevodim. Govori neki straan i svean glas:

Tvrdio si da voli svet i nikad ti ga nije bilo dosta. Eto ti ga sad, nagledaj ga se, i vidi ta si voleo!

Strano je gledati svuda oko sebe mrko i hladno nalije sveta, sluati taj glas neumitne osude, i oseati se kao ovek koji je potpuno u pravu, a potpuno nemoan protiv svemoi nepravde. Ali onaj glas s visina stao je, zaudo, odjednom da se sputa i menja i pretvara u ljudsko gunanje, u neku sipljivu, staraku dandrljivost.

Eto, ta znai peti se na tue kamare drva. Sad vidi? Iz takvih snova budio sam se sa oseanjem silnog ogorenja u sebi. Ve tada, kao i docnije u ivotu, ja sam se gnevno pitao: otkud nam dolaze ti podmukli udarci u trenucima kad nam je najpotrebniji odmor i kad se najmanje moemo braniti? I jednako drhtei od uzbuenja, objanjavao sam se sa nevidljivim, nepostojeim sabesednikom. Kau da su to nae dnevne zle misli i ravi postupci koji nam se svete i kanjavaju nas nou u tekim snovima. Dobro, recimo da je tako. Ali mene su takvi, i straniji, snovi budili i kad mi je bilo pet godina! Ko je dakle kriv za snove koji mue nevinu decu?

I u snu sam ispatao svoju udnu ljubav za panoramu. Ali sve su te dnevne i none muke i nezgode bile muke i nezgode deakih godina, a to znai: i teke su i mnogobrojne, i lako se podnose i ne traju dugo. Sat-dva tvrdog spavanja ili zraak jutarnje svetlosti u stanju su da ih zbriu sve, bez traga. I ve sutradan sva moja panja bila je upuena na drugu stranu. Moje misli ispunjavala je radoznalost za nov program, a moje vreme odlazilo je na trkaranje i dovijanje kako da doem do novca potrebnog za ulaznicu, do kog se tako teko dolazi.

Dugo je tako "Panorama svijeta", sa svojim velikim svetlostima u dubokim senkama zauzimala dobar deo moga ivota i izgledala stvarna i trajna do neprolaznosti. A onda je, posle godinu dana otprilike, odjednom iezla, kao privienje.

Jednog dana nestalo je velikog natpisa na ulazu. Vrata su bila irom otvorena. Sva prostorija bila je osvetljena. Neki ljudi su rasklapali drvenu zgradu panorame, dasku po dasku, kao najobiniju baraku. Svuda je bila rasturena kudelja koja slui za pakovanje. trale su elektrine ice. Onaj mravi Austrijanac i debela ena sa kase, ljudi koji su rukovali udima i predelima sveta, stajali su i hladnokrvno izdavali nareenja.

Tog dana ja sam dugo i uzbueno etao ispred panorame, bacajui bojaljive poglede kroz otvorena vrata. Sav sam se tresao od neke hladne drhtavice. Bio sam razoaran i uvreen, oseao sam da su me prevarili i pokrali. Nikad nisam mislio da bi mogla nestati ta panorama koja mi je izgledala trajna i stalna kao i svet koji ona prikazuje. A sad: sanduci, hartije, pakovanje, i ono to sam oduvek smatrao najtunijim u ljudskom ivotu seoba. Panorama sveta (raznolikog i bogatog sveta!) seli se kao sirotinjska porodica kojoj je gazda otkazao zbog neplaanja kirije.

To je injenica. Sa tom injenicom ja sam od sada iveo, umesto sa radostima i strepnjama koje mi je pruala panorama. Traio sam bar objanjenje neko, a sve to sam mogao da saznam i shvatim svodilo se na ovo: veliko preduzee u Beu, koje raspolae desetinama ovakvih panorama, uvidelo je da.je panorama u Sarajevu nerentabilna i zbog toga je ukida i prenosi u neki drugi grad u dravi. To je ono to se zove bankrot.

To je pitanje novca. Nije to prvi put da se preda mnom otvara saznanje o stranoj moi novca. U svemu to ljudi stvaraju i podiu krui novac, nevidljivo kao krvotok u telu, ali presudno za oveka i sve to je ovekovo. To daje ljudima i stvarima izgled i znaenje, i svemu odreuje vek i trajanje. Jedne dri u ivotu i podie da se granaju i cvatu, a druge naputa da se sue i propadaju kao usahlo drvo. To je stvarnost, i u toj stvarnosti ivimo svi mi, sa svim onim to jesmo i to mislimo da smo.

Sve je to izgledalo neverovatno, grozno i neizdrljivo, ali ja sam sada nalazio neko divlje uivanje da to ponavljam i da sam sebe nagonim da verujem u to: da su i svet i slika sveta, i naa najvea zadovoljstva i najtea stradanja, i nae misli i nai postupci da je sve to vezano za neke daleke i neshvatljive zakone kruenja novca. Sve.

Muenje je bilo odsada proi ulicom u kojoj je nekada radila panorama.

Velika radnja ostala je jedno vreme zatvorena, a zatim je ponovo otvorena, prebojena i doterana. Na njoj je osvanula firma: "Levi i drug Pomodna radnja mukog rublja", i otvoren veliki izlog sa elegantnim mukim kouljama, arapama i naramenicama. Kroz staklo toga izloga nazirala se lepo ureena unutranjost.

Gledajui lakirane tezge i rafove sa finom robom, ja sam se pitao da li nee i to nestati jednog dana kao udom, po istim zakonima po kojima je nestala i panorama, zakonima koje je ne poznajem, ali ih nasluujem svuda oko sebe. Ne moe se vie verovati u stalnost sveta.

Da, panorama! Izneverila je i otila, i odnela u grubim sanducima svoja sunca i mora i zemna bogatstva, da ih opet negde rasprostre pred nekim koji e, poverovavi u njenu stvarnost i okrenuvi lea svom ivotu, provoditi sate na njenim seditima od crvenog plia. Otila, a mene ostavila razoarana i sama, sa pitanjem koje se ne moe reiti a ne da se otkloniti. ta je svet, stvarni svet sa ivim ljudima i njihovim meusobnim odnosima izraenim u imanju i sili i vlasti, u novcu i raunu, a ta slika sveta sa svojim bogatstvom, lepotom i radou? Objanjenja ni odgovora nema. Godine prolaze; sa iskustvima i putovanjima pitanje dobiva stotine novih vidova, pa ipak ostaje bez reenja.

Ali mladost nalazi snage i vremena za sve. Mladii u tim godinama ne bee od pitanja; oni ih gomilaju sa strau i mere snagu i otre um na njima. A injenica da za veinu tih pitanja ne nalaze reenja, ili ih nalaze vie ali protivrenih, njih ne zbunjuje i ne plai, jer mlad ovek ne vidi kraja ni svojoj snazi ni svom vremenu.

Pa je i to prolo, i nastupile zrele godine u kojima oveku izgleda da ivot stoji negde izmeu rasta i opadanja. Ve odavno je u svetu gotovo nestalo takvih panorama; potiskivale su ih druge savremenije zabave i razonode. Odavno sam ja saznao celu istinu o panorami svojih deakih godina. Ve tada su ovakve panorame bile zastarele, i propadale u veim gradovima. Uinjena je proba sa Sarajevom kao zaostalim i zabaenim mestom u kom, moda, ima jo naivnih gledalaca, ali i taj pokuaj je propao.

Sve to nije moglo da utie na mene. Kad ve gotovo nigde u svetu nije bilo takvih zabava, mala starinska panorama radila je u jednom oveku. Ja sam svoju panoramu sveta nosio u sebi. U razno doba dana i noi, na raznim mestima, deavalo mi se da se odjednom naem na niskom seditu bez naslona, a preda mnom bi stale sporo da promiu slike sveta u neiscrpnoj raznolikosti i beskrajnim nizovima. U buci krupnih ili beznaajnih ivotnih dogaaja, kojih je bilo mnogo, kao i u tiinama mojih samoa, kojih je bilo suvie, s vremena na vreme javilo bi se ono staro, tanko zujanje jednostavnog mehanizma koji te slike okree.

Tu su i dalje iveli predeli i likovi iz one male sarajevske panorame u kojoj sam prvi put osetio neugasivu ljubav za iroki svet.

Prolazilo je vreme: mladost, zrelo doba, i nailazile prve godine starosti. Student tehnike, inenjer, strunjak za ispitivanje materijala, ja sam iveo sa ljudima, kao i oni, nekad malo bolje nekad mnogo gore. Uporedo je iveo, rastao i dozrevao svet iz panorame. Zaborav koji je brisao tolika iva lica i predele, tolike stvarne sree i potrese, nije imao vlasti nad tim svetom. Njegova godinja doba su dolazila i odlazila, njegovi ljudi iveli i starili. Panorama ih je pratila uvek i svuda u njihovom kretanju po svetu i u svim promenama njihovog ivota.

Rasla su drveta u lepom parku u Rio de aneiru, a uporedo sa njima i devojica Margarita; svako po svojim zakonima. Odavno ona ne tri za obruem, njene noge, visoke kao u gazele, prekrila je suknja do ispod kolena. Stasala je, puna snage koja sa svakim danom raste, i radosti koja jo nema imena, i nemirnih pitanja: ta da se radi sa tom snagom i tom radou.

Sve se to zna iz njenog dnevnika koji je vodila do svoje etrnaeste godine, sve do onog dana kad je prvi put dnevnik ostao bez ijedne rei, a umesto toga devojka je istim perom napisala roacima telegram, svima isti: "Danas tata umro. Margarita."

Tu zapinje njen dnevnik i lomi se njen ivot. Za nekoliko meseci. A zatim se nastavlja i ivot i dnevnik.

Majka nije vie ona visoka i snana ena iz parka. Sve donedavno je bila i ostala takva, bez vidnih poremeaja i promena. Sada, posle muevljeve smrti, njena zdrava lepota se ruila sa svakim danom, primetno. ena je venula i opadala kao da tone u zemlju. Ona nije umela vie da okrene lice od te jedne smrti koju je videla izbliza, i bila i sama osuena na smrt. To se videlo po svemu, a naroito po njenim oima, izgubljena i odjednom malko razroka pogleda. Te oi su kruile po predmetima i ljudima, ali je bilo jasno da ne vide ono to gledaju, nego su uprte u neto to se ivom oveku ne otkriva a to je postalo njihov jedini vidik, zauvek.

To je bio izuzetan i potresan sluaj ene u kojoj udovika tuga ne zaceli i ne proe s vremenom, kao to obino biva, nego se ustali i pokida sva najfinija tkiva njene iznutrice. Takva ena se ugasi u suzama.

Udovica je ivela godinu i osam meseci posle mua. Za to vreme nju je samo jedan interes vezivao za ivot; to je bila briga kako da uda i zbrine erku jedinicu. Da je uda i obezbedi od nezgoda i udaraca koji u ovom gradu oekuju lepu, mladu devojku bez imetka, bez iskustva, bez roditelja i jaih rodbinskih veza. Margarita se odupirala. U Parizu je iveo i studirao njen drug iz detinjstva, Alfredo, svega dve-tri godine stariji od nje. Uvek je verovala da e se, kad vreme za udaju doe, udati za njega. Dopisivali su se. Ali on nije nameravao, nije mogao, sada da se vrati. A ovde se nala devojci izvanredno dobra prilika. Majka je navaljivala, tvrdei da onaj u Parizu ne studira nego kapom vetar goni (takav je!), i da s te strane ne treba nita oekivati. Potresena silnom alou za ocem, zbunjena pogrebnom atmosferom u kui, devojka je strepela od pomisli da bi mogla ostati sama. Pisma s one strane okeana nisu davala dovoljno nade ni podrke. Tako je, najposle, popustila, i pristala.

im je svreno venanje, majka se brzo i lako rastala sa ivotom, sa kojim su je vezivale samo slabe i retke niti.

Margarita se udala za krupnog, rumenog i veselog momka, lana firme "Braa Soares", koja je imala nekoliko velikih robnih kua u glavnom gradu i po zemlji. To je mnogobrojna i bogata porodica, itava dinastija, od osmoro brae i tri sestre. Sve je to poudavano i poenjeno, i svi imaju mnogo dece. Svi su krupni, grlati i preduzimljivi, i svi lie jedno na drugo po naravi i po izgledu. Meu njima se izgubila Margarita kao u vaarskoj vrevi.

Devojaki dnevnik nije nastavljen. Panorama teko dopire svojom svetlou u porodini ivot ljudi kao to su Saoresi. Tek posle nepunu godinu dana ja sam ugledao "devojicu iz parka", na samom ulazu u taj isti park, jednog dana kad je panorama (u meni) stala opet da se okree, i po svojoj udi donela glavni grad Brazilije. Pored ogromne, pretenciozne kapije od livenog gvozda, Margarita je izgledala sitna, smanjena. Bilo je sunano podne, a ona je ipak uvijala oko sebe retko i skupoceno krzno.

Oboje smo se obradovali tome vienju, ali na razgovor je, moda upravo zbog toga, bio kratak i obian. Rekla je da je tek pre dva dana napustila kliniku uvenog profesora. (Izgovorila je ime jednog ginekologa). Sad se sprema da ide na odmor i oporavak. Kada? Gde? To zavisi od Augustina i njegovih poslova. (Augustino je mu. Ona je to ime izgovorila nekoliko puta, svaki put sa udnim zastajanjem pre prvog i iza poslednjeg sloga, kao to aci izgovaraju istorijska imena na ispitu.)

Bila je bleda, to se videlo i ispod pudera i rua. Slab osmejak pokazivao je beskrvno meso oko savrenih zuba. "Eto ta biva od lepe dece iz parka, eto" mislio sam ja, a grlo mi se suilo i stezalo. Margarita je i dalje govorila mirno i stvarno, do bola stvarno. U njenom govoru, koji je zaista liio na dobro nauenu lekciju, ponavljala se re "Augustino", ograena stankom i tiinom. Priala je o svom bolovanju i oporavku, ali nekako s visoka i sasvim uopteno, kao to se pria deci koja ne mogu sve da razumeju i ne treba sve da znaju.

Izmenjali smo blede osmehe i brza rukovanja pri rastanku; tako brza da njene ruke nisam mogao posle da se setim, ma koliko naprezao seanje. Zato se seam da sam u njenom glasu naslutio prizvuk nehotine gorine i sagledao nov, tvrd blesak u njenim oima. Po nju su dola kola pred veliku kapiju parka i ona se brzo oprostila, naputajui me kao to bi sve na svetu napustila da se vrati svojoj kui i svome muu. Ja sam otiao dalje, peice, elei zdravlje celom svetu da bi u njemu tako i Margarita bila zdrava.

Prolazile su opet godine. Dnevnik je nastavljen. Iz njega se vidi da se Margarita, posle onog pobaaja u prvoj godini braka, oporavila, ojaala i razvedrila. Zatim je za dve godine rodila dvoje dece, sina i erku. Zdrava i lepa deca. brzo su rasla.

Kada se navrilo pet godina braka, mladi par je krenuo da poseti Pariz, a zatim Rim. To je bio manje-vie ustaljen obiaj u porodici da se posle pet godina braka u kom ima zdrave dece, ta veza smatra uspelom i utvrenom; a kao nagrada suprunicima dolazilo je tradicionalno putovanje u Pariz i Rim. Tako su u svoje vreme putovala sva starija braa, pa je tako i sada zakljueno u velikom porodinom veu Soaresa da putuje Augustino.

Krenuli su na etvoromeseni put i to, kao mnoge junoamerike imune porodice, sa decom i poslugom.

U Parizu su odseli u velikom hotelu u Avenue Matignon i iveli kao i svi njihovi zemljaci kad dou u Pariz. Jednog dana Margarita je izila sama na Ghamps Elvsees da kupi neke sitnice. Sluaj je hteo da je ve na prvom koraku srela Alfreda.

Bez iznenaenja i usklika, ali i bez oklevanja i kolebanja, prili su jedno drugom kao da su se jue dogovorili da se ovde nau, i seli su na stolice od pletene slame pred jednom velikom kafanom, prirodno i mirno kao da su stigli kui. I gledali su se prirodno i mirno. Hteli su da tako i razgovaraju, ali razgovor nije mogao da se razvije. Plane, pa se ugasi; potee, pa stane. Njihove misli, koje nisu mogle biti izreene, spreavale su ih da kau ono to ne misle, i sve se svodilo na beznaajne i prazne rei.

Gle, molim te, ko bi rekao...

Eto, tako...

Tako.

Mislei svako svoju misao, oni nisu ni uli jedno drugo. On je mislio: "Gle, kukovi, prsa! Malo rumenila na licu, koje je nekad bilo tako bledo, i jo vie na grudima, odmah ispod grla. To su godine branog ivota, i poroaji. Ali najvea promena je u govoru. Kao da je neki veo skinut sa njenog glasa, sa svake izgovorene rei. Sve je otkriveno i deifrovano, svaka re znai samo ono to bi znaila u ustima svakog mog zemljaka. To jest, ne znai mnogo. Eto ta biva od lepih, tajanstvenih devojaka!" A ona je mislila: "Boe, zar i ovo moe da bude? Isti je i izmenjen je; i to izmenjen u osnovu, potpuno i zauvek. Za ovih sedam-osam godina on se sav izotrio i profinio, kao kuhinjski no to se istanji od duge upotrebe. Kao da su nekom naroitom operacijom izvukli iz njega sve veselje i svu dobrotu njegove mladosti. Taj vrsti, suvi stisak ruke i taj pogled, iv i smeo, pokazuju da je ovo ovek koji nema iluzija, ali ni milosra ni prema sebi ni prema drugima. ovek koji nije hteo da se vrati u svoju zemlju, kada je trebalo, i koji se nikad nee ni vratiti u nju."

Razgovor koji je tekao uporedo sa tim mislima bio je muan za oboje. ovek je postajao krt i pomalo cinian. Nikad u ivotu nije dospeo u ovakav poloaj: da ne ume da nae pravu re. Zbog toga je sada kivan na sve i na samog sebe, iako ini sve to moe da se to ne primeti. A ena je, pravei se da ne primeuje nita, govorila o svom muu i svojoj porodici, izgovarajui esto muevljevo ime i uvek nekako izdvojeno, sa stankom ispred prvog i iza poslednjeg sloga.

Kraj toga razgovora znaio je osloboenje za oboje, i stoga je bio neto ivlji i radosniji. Uveravali su jedno drugo da svakako treba jo da se vide. On e se javiti telefonom. I... Augustino... e se radovati. Svakako, svakako! A oboje je osealo da to znai: nikad i nikako.

ivot bi bio laki i lepi kad bi bilo manje izlinih susreta, ali kad se ve ne mogu izbei, treba ih koliko je moguno skratiti, nastojati da se ne ponove i to pre zaboraviti.

Kratkim opisom toga boravka u Parizu i povratka u Rio zavravao se, valjda zauvek, Margaritin dnevnik. Na etrdeset osmoj strani dnevnika, u kome je ostalo jo dve treine neispisanih stranica, ena je jo zapisala svoje uenje kako deca brzo rastu i sazrevaju. Njena erka, tanka, mudra i slabunjava devojica, tek to je pola u trei razred osnovne kole, izjavila je sveano da je poela da vodi svoj dnevnik, jer to ine sva izuzetna ljudska stvorenja.

To je bilo poslednje to je zapisano u Margaritin dnevnik. Posle toga oko nje se potpuno i zauvek zatvorio krug Soaresa, u koji ljudski pogled sa strane nije dopirao i pred kojim se nemono, zaustavljalo i oko moje panorame.

Ali zato su druge slike iz panorame mojih deakih godina ostale i dalje ive i javljale se s vremena na vreme, probijajui se kroz sve promene, putovanja i vidike mog sopstvenog ivota.

Deavalo mi se da, sedei u pozoritu i gledajui neki komad bez znaaja, odjednom osetim kako se fotelja poda mnom pretvara u nisku stolicu bez naslona, a ispred mene nie drvena panorama sa svoja dva oka. U mom sluhu, umesto glasova sa pozornice, javi se, negde u dnu, fina kripa sa kojom se okree vasioni svet u panorami. I pred mojim oima iskrsne neki iseak ve zaboravljenog ivota dalekih zemalja, koje sam gledao na slici u detinjstvu.

Tako mi se posle mnogo vremena, vremena koje znai na ivot, ponovo ukazao onaj cvetni trg iz Rio de aneira.

Jako sunce. Sveina vode na kamenim ploama. Miris cvea. Ljudski agor u kom glasovi ena nadvisuju muke kao cvrkutanje i kliktanje ptica. Vidim da tolike godine nisu nita izmenile na ovom trgu; samo se ljudi menjaju i smenjuju, i tako odravaju njegovu neprolaznost.

Za nekadanjom tezgom lepe Nine sad je druga devojka, plava, puna i krotka. Njena erka. (Zar je toliko godina prolo?) Zamenjuje majku i sa istim pokretima i reima prodaje cvee, koje takoe izgleda isto kao i ono nekadanje, svee i bletavo od rosnih kapljica.

Pa je i ta nenadno oivela slika nestala pod redovnim tokom dana i ivota koji zovemo pravim. Izgledalo je da je potonula nepovratno u zaborav. Ali ve posle nekoliko godina opet je neumorno okretanje panorame, neznatnim povodom i bez ikakve veze sa onim to se tada deavalo u meni i oko mene, donelo sliku trga sa cveem, a sa njom i jedno iznenaenje.

Kraj tezge vedra i nasmejana starica, posve seda, glatko prieljane kose od koje odudaraju crne ive oi u rumenom licu. Kraj nje lepa devojica od sedam ili osam godina. Nina i njena unuka.

Razgovaram sa Ninom. Kaem kako je dobro pamtim za ovom istom tezgom u "naoj" mladosti. Ona se smeje sa nekim prirodnim i lepim snebivanjem. Pitam je kako ide posao, kako je slui zdravlje, ta je sa njenom plavom erkom. Pria mi ivo i prirodno. Ona i mu su dobro. On je batovan, i jo radi. Za njih je lako. Sa starima je uvek sve dobro i lako. Tekoe su kod mladosti. Imaju tri sina i tu jednu erku. Dobra deca, ali, ta ete, deca imaju svoje sudbine. Sinovi se razili, svi su nekako otili daleko. Jedan je ak u vojsci, i to se dobrovoljno angaovao na vie godina. erka jedinica je jedno vreme radila ovde na trgu i bila dobra zamena majci, a onda se udala. Mu joj je vredan zanatlija i lepo zarauje, ali ludo ljubomoran. Imaju ve troje dece. Ova je najstarija. (Pokazuje na devojicu i nastavlja priu o erci.) To im, eto, muti inae skladan brak. Zbog toga i ona u ovim godinama mora da stoji za tezgom, jer zet nee da uje da njegova ena bar ponekad izie na trg i da je zameni. To je prava bolest. udo je kako ljudi sami sebi kvare ivot, gospodine! Sve to kazuje Nina bez gorine, a iz njenog govora izlazi da je ivot lep i dobar, da utoliko vie treba aliti ovakve izuzetne sluajeve, da sve zajedno treba snositi i popravljati kako se najbolje moe. Dok to govori, njene su oi nasmejane i krotke; ono nekadanje prostranstvo mora i daljina odselilo se nekud iz njih. Prilazi joj unuka, a ona je miluje po kosi. "Poslui, duo, gospodina!" Mala se propinje na prste i, oborena pogleda, jo neveto ali sa Iljupkou vadi rue. Tako u prirodi sve to je mlado i nezrelo sa dirljivim uporstvom oponaa sve to je jae i starije.

Kako se zove? upitao sam devojiu.

Nina. Nina, vama na slubi!

Ona je prvo dete i dali su joj bakino ime upada starica veselo.

A zatim dodaje tie:

I nalik je na mene!

Kad mi je predala rue, devojica je podigla pogled i ja sam ugledao njene oi, i to odjednom, kao da ih je dotle krila; bile su mrke, iroko srezane, mlade i edne, ali ve sa slabim nagovetajem dalekih vidika i morske puine.

Segnuo sam rukom u dep, naao novac ovog puta odmah! i predao ga devojii.

Zbogom, Nina! rekao sam veselo, i ve zaustio da joj kaem da bude i ostane lepa, ali onda sam samo muklo ponovio: "Zbogom, Nina!", obuhvatajui tim reima i baku i unuku.

I druge slike iz panorame moga detinjstva iskrsavale su i iskrsavaju i danas preda mnom, manje ili vie jasno, ree ili ee, a uvek neoekivano, i lebde koji trenutak pred mojim oima, ali onaj nemerljivi trenutak iz snova, a zatim iezavaju, ostavljajui dugo seanje i dubok trag istinskih doivljaja. To su ponekad ivi ljudi, a ponekad predeli ili stvari.

iva seanja i teke misli javljale su se u meni kad bi se pojavila slika one stare tvrave na morskoj obali, isluenog bastiona i odbrambenog topa na njoj. S godinama, on je sav pozeleno i tom mimikrijom se posve izjednaio sa sivim kamenom i travom svoga leita. Sad izgleda kao ogroman tropski guter koji se pritajio.

Eto, sa tim starinskim topom ja ponekad vodim duge razgovore koji su otpoeli davno, u sarajevskoj panorami. Samo to nisu vie oni deaki razgovori o sanjanim pustolovinama i dramama koje bi mogle biti. Kao starom poznaniku, ja mu priam sve ono to sam, u ratu i u miru, kao inenjer i strunjak, video i osetio i shvatio u dodiru sa topovima naeg vremena i sa onima koji ih izrauju, usavravaju i daju ljudima da ih upotrebe protiv ljudi. A sa njim se moe o tom razgovarati kao sa ivim biem. Valjda stoga to, ovako star i naputen, u stvari i nije vie top, a ipak, po jo sveem seanju, pamti i zna mnogo tota o topovima i njihovim nedelima.

Ni oni hramovi na Cejlonu nisu potpuno potonuli u zaboravu. Deava se i sada da me iz sna trgnu isti oni zvui drvenih duvakih instrumenata i malih doboa, koji prate molitveno mrmljanje, isprekidano uzdasima, i zagluuju ljudsku misao u zametku. I masa pobonih poklonika to gamie uz kameno stepenite, koje obeava raj, izgleda da je ista ona, iako je od onda jedan narataj smenio drugi. Ta reka ljudi koji se nekom mole, as je jaa as tanja, ali ne mogu da joj sagledam kraja, kao ni stepenitu koje mom kratkom vidu izgleda kao beskonana traka.

Razbuen tom vrevom i piskom i tom neutenom slikom, polagano sabirem misli i u nonoj tiini gradim sebi drugu, dostojniju sliku sveta i ljudskog puta u njemu.

A deava se da iskrsnu i druge, vedrije i utenije slike kojima me moja panorama daruje i ohrabruje.

Vozim se umerenom brzinom kroz ozelenelu aleju pravih i visokih topola, usred Srema. Proletnji vetar nosi njihove belepa huljice kao lak i topao sneg, zasipa ceo kraj i stakla na naim kolima. Sve oko nas postaje lako i nestvarno, osloboeno za trenutak nude da veito bude i ostane ono to je. Tada se odjednom prosu ispred mene Lisabon, grad na uu velike reke u beskonani okean, onakav kakvog sam ga video nekad u panorami moga detinjskog sveta: sa neim bujnim, luckastim i ponesenim u arhitekturi palata i crkava, ali sa neim ljudskim i plemenitim u grai i rasporedu svojih ivih i dostojanstvenih naselja.

Kamenitom obalom starog pristanita, pod proletnjim suncem, idu u grupama ribarske ene i devojke, lako odevene i preplanule, sa irokim plitkim korpama na glavi kao egzotinim eirima. Nose ulov ribe koju su njihovi oevi, braa i muevi dovezli u crnim barkama. One su u veini mlade i vitke, a teret na glavi, koji svaka od njih pravilno rasporeuje na sve delove svoga tela, namee im tako pravo i dostojanstveno dranje, da izgledaju kao ciprese i topole u hodu. Oko njih zvuni talasi njihovog smeha i razgovora. Neke su bose, a neke nose plitku drvenu obuu, vrstu nanula koje u ivom ritmu njihovog hoda biju o kamene ploe i odjekuju kao vesele kastanjete. Neke su malko izdvojene iz grupe, gledaju pravo preda se, kao da im to pomae da odre ravnoteu izmeu svoga tela, hoda i tereta na glavi, i pevaju tiho, svaka za sebe.

Sav ivot ljudski, ini mi se, stupa sa njima, ivot sa svojim ploenjem, rastom i starenjem, lovom, hranom i ljubavlju. Zato i ja ukorak stupam uporedo sa njima. Sve mi se ini da se podmiguju i smeju malo i na moj raun; isto oseanje imao sam, seam se, nekad kao deak u panorami i, isto kao onda, malo mi je krivo i nezgodno, ali ja ih ipak ne naputam, jer mi je lake podnositi njihov vedri podsmeh nego se odvojiti od njih.

Takvi prizori traju dugo. Traju dugo u meni, ali samo magnovenje jedno u drvoredu kroz koji se vozimo. Tek to sam to pomislio, a ve, evo, bledi i nestaje povorka ribarskih ena; ne zasipaju me vie one svojim mekim sjajnim smehom, nego opet aleja svojim belim pahuljicama. Jedna za drugom, topole strelovitom brzinom zbacuju lik lisabonskih ribarki, i postaju opet ono to su zatalasana lisnata drveta na proletnjem suncu. Poneka od topola jo je ribarka; poneka je to samo jo do struka, a odatle navie ve je bujna kronja, oko koje jo trepti poslednji zvuk ribarske pesme na stranom jeziku. Ali ve idueg trena sve su topole preobraene i vraene u svoj lik. Nigde vie Lisabona ni njegovih ena. Oko mene je samo zeleni drvored topola, koje obilno rasipaju svoje pahuljasto, lakokrilo seme, i predaju ga vetru i sluaju.

Tako se munjevito javljaju i munjevito nestaju ovakve slike sveta iz moje panorame. Ali javie se moda opet, ili ove ili neke druge. Nita tu ne treba pouzdano oekivati, a svemu se moe nadati. Takva je ta ljubav koja je u meni planula nekad, dok sam u onoj zatvorenoj i poluosvetljenoj prostoriji gledao slike gradova i predela, a nikad se vie nije gasila ni smanjivala, nego je sa mnom zajedno rasla, sazrevala, ne gubei s godinama snagu ni sjaj. Bila je skupa i teka ta strast, ali ja sam je plaao radosno i netedimice, ne vie niklenim groevima, nego najboljim delom sebe. Pa ipak, ja sam njen dunik, i ostau to doveka, jer slike sveta koje sam video ili naslutio ne mogu biti nikad dovoljno plaene. One me nose i podiu, i vezuju za ivot, i dokazuju mi uvek ponovo da lutajui godinama svetom nisam uludo snagu gubio.

CIRKUS

Dan, jo protkan maglom, prilino je odmakao, a niko nije naiao ispod otvorenih prozora ni dozvao me, niti je zazvonilo zvonce na kapiji mog dvorita. Obradovao sam se tom zatiju kao zasluenom odmoru i neoekivanom poklonu. Odmah posle doruka iziao sam i ispeo se stepenicama koje vode u strmu batu iznad kue da proetam i udahnem vazduha. Tu sam osetio da me stalno prati neko daleko i nejasno seanje: mnogo tame i mnogo jarke svetlosti; trube, bubnjevi, zadivljeni poklici, konjski topot, miris smreve strugotine, dah, arenilo i zvui cirkusa, i teka tiina prohladne palanake noi; bezrazloni veliki zanos i isto takva i tolika potitenost.

Sve je to u vezi sa snom koji sam usnio minule noi, i odmah ga zaboravio. Ali uporedo sa danom, koji je jaao dole nad gradom i ovde oko mene, raslo je, zgunjavalo se i dobijalo sve nove i sve jasnije crte i to moje seanje na dogaaj iz detinjstva, izazvano noanjim snom.

Na samom poetku te kolske godine, kad sam stupio u trei razred osnovne kole, stigla je u na grad uzbudljiva novina.

Na prostranoj povrini Velikog pijaca poeli su jednog dana da slau neke grede i letve i da gomilaju sanduke. Idui iz kole, mi smo se zaustavljali i posmatrali zaposlene ljude, strance i domae, kako predano, oigledno s nekim planom, posluju oko tih stvari, i kako u tom radu svaka od njih dobija svoje mesto, svoj nov izgled i time objanjenje i opravdanje. Sve zajedno: podie se cirkus.

Jo pre nego to je dovrena velika atra od sivog platna, u naoj kui poeo je razgovor o tome da li treba ii na prvu predstavu toga cirkusa, i da li treba povesti i mene. Nisam razumeo sve to su moji roditelji govorili, ali mi se inilo da je nemoguno da nee iskoristiti sreu koja im se prua. Manje je bilo izgleda da e povesti i mene. Takvo reenje uinilo mi se isuvie lepo i povoljno, pa prema tome neverovatno i nedostino. I unapred sam oseao uskus uzdranih suza i amotinju veeri u kojoj u ostati sa baba-Smiljanom da "uvam kuu". Unapred sam znao da u i ovog puta savladati ogorenje, da neu zaplakati ni pokazati koliko mi je teko, i da e mi zbog toga biti tee. A ipak su me poveli. Suze su nestale negde u meni, ogorenje sam zaboravio. Uostalom, ono se svekoliko pretvorilo u radost. arolija je ve poela.

Sve je bilo izmenjeno. Jednolini ivot koji sam toliko mrzeo, sav je preplavljen uzbuenjem, a uzbuenje to je za mene pravi oblik ivota, jedini dostojan da se nazove tim imenom.

Ranije se veeralo, sveano obuklo. Iz kue smo izili sa prvim mrakom, kad se inae redovno pregledaju prozori i zakljuavaju i kuna i avlijska vrata. Sputala se no, a meni je izgledalo kao da svie. Izdaleka se videlo da je Veliki pijac osvetljen, a u toj svetlosti kretali su se ili stajali ljudski likovi kao crne siluete. Iznad ulaska u atru podrhtavalo je iroko obasjano platno na kome je pisalo crvenim slovima: "Cirkus Veler". Nemirna srca i pritajena daha uao sam sa svojima u cirkus koji je bio jarko osvetljen. Nekoliko redova sedita od neoblanjanih smrevih dasaka sainjavali su pravilan krug oko cirkuske arene posute debelim slojem meke i ukaste strugotine.

udo je ve osvajalo moja ula. Igra je poinjala da se razvija. Oseao sam kako mi se lice ari i oi plamte, a u depovima sam grevito stiskao hladne prste. Kroz vrelu maglu ukazivala su mi se meu gledaocima poznata lica naih graana, a ja sam se u udu pitao otkud oni tu, i odmah ih gubio iz vida i zaboravljao kao poslednje ostatke ivota koji smo ostavili iza sebe i koji sad sve vie bledi i nestaje.

U arenu su, uz smeh i radosno ptiije kliktanje, upala dva klovna. Trali su, preturali se, preskakali jedan drugog; sporazumevali su se samo mimikom i dovijali se kako da jedan drugog nadmudri i to bolje nasamari. Ova dva smena oveka u arenim odelima, sa nabeljenim licima iz kojih su sjale ljudske i ljudski umne i tune oi, zasenila su sve to je dotle za mene znailo svet. A to je bio tek uvod u pravu veliku igru.

Grunula je muzika od limenih instrumenata i bubnjeva. Preda mnom se kao svetlo, areno i nemirno platno razvijao neki ivot kakav nisam mogao slutiti da postoji, a koji sam, u sebi, nesvesno, odavno oekivao. Javljalo se, izgleda, upravo ono to mi je u estim asovima deake potitenosti toliko nedostajalo. "To je, to je to!" govorio sam sm sebi i uivao kao zasebnu, izdvojenu slast svaki trenutak vremena koje je brzo prolazilo i svaku pojedinost prizora koji su se preda mnom odigravali.

Za klovnovima dola su dvojica artista na trapezu. Njihovi zamasi i skokovi izazivali su divljenje, a kad bi njihova vratolomna smelost dola do vrhunca, poneka ena u publici prekrila bi oi rukama i njen ustraen, priguen povik odjeknuo bi cirkusom.

Aaah!

Zatim su dole vebe sa dresiranim konjima. Sa strane je stajao direktor cirkusa u jahaem odelu; na glavi cilindar, na nogama visoke izme tesnih sara. Ufitiljeni brkovi na nepominom licu. Vitlajui dugakim biem u ruci, on je mirno i nadmono, kao neko vie bie, upravljao celom igrom. Ugojeni i sjajno timareni belci i vranci obilazili su uokrug, propinjali se ili padali na kolena na pucanj bia, i na isti takav znak odlazili iz arene. Poslednja slika izazvala je oduevljenje i burno odobravanje gledalaca. Na vrancu bez obeleja i svetle pege, koji je trao izmeu dva belca nia od njega, jahao je snaan i pleat jaha u raskonom kostimu, a iza njega nabeljena i narumenjena ena u svetlom trikou, samo sa kratkom pelerinom od modre svile, vezanom oko vrata. Poto su nekoliko puta uinili krug, ena se na pucanj bia vinula i ispela jahau na ramena, a on je tada, oigledno velikim naporom, polako i oprezno poeo da se die. Ve idueg trenutka on se, zavaravi oi gledalaca, ispravio i naoko lakim pokretom stao vrancu na sapi, pridravajui samo prstima leve ruke enu koja mu je stajala na ramenima. Pripijeni jedan uz drugog, tri konja su jurila, bacajui kopitama strugotinu po prvim redovima gledalaca; na srednjem je stajao snani jaha sa pobednikim izrazom lica, a na njegovim ramenima, uspravna i sjajna ena u trikou boje tela, kao naga, dok je za njom vijorila njena modra pelerina. Posle toga velianstvenog prizora izili su radnici, prostrli aren ilim i stali da zateu icu iznad arene, s jednog kraja na drugi. Ti ljudi u svojim obinim radnim odelima izgledali su kao zalutali ovamo iz onog davno nestalog sveta u kome sam i ja nekad iveo. Na icu se ispela naroitim stepenicama mlada igraica iz Maarske po imenu Etelka. Direktor joj je pri tom pomagao ceremonioznim pokretima. Bila je sitna, nenija i na izgled slabija od one jahaice, ali njeno telo je bilo savreno vajano, u trikou od crne svile, sa posve kratkom zelenom suknjicom, jako nabranom oko kukova, dok joj je ut jelek stezao struk i slabo prikrivao grudi. U desnoj ruci drala je laki kineski suncobran. Najpre se kretala oprezno i sporo. Izgledalo je neverovatno da e prei preko te ice. Nekoliko puta se zahinjala i zastala kao da e pasti, kao da ve pada, ali se krajnjim naporom, maui levom, slobodnom rukom i svojim suncobranom, ipak odrala i produila da klizi po ici. Meni se u tim trenucima srce od uzbuenja pelo u grlo. A kad je stigla na kraj ice, vratila se kreui se ve lake i sigurnije. Na licu joj je stalno lebdeo lak i bezbrian osmejak.

To za mene vie nije bio cirkus! Ta ica je bila razapeta od planine do planine, iznad nekog proletnjeg predela, a devojka na njoj prelazila je lebdei, slobodnija od ptice i laka od leptira s jednog kraja irokog vidika na drugi, zajedno sa svojim skupocenim osmejkom. ista i kao bestelesna, zvezda a ne ena.

Izgledalo mi je da udu i lepoti nema kraja, da ti ljudi sve mogu i ostvaruju sve to zamisle. Znaju ta hoe, a to hoe, to mogu. Nisu im potrebne rei ni objanjenja. Govore pokretima. Ne oklevaju, ne gree, ne dosauju se kao mi. Ne lau, jer im to nije potrebno, i ne doputaju nikom i niem u sebi ni oko sebe da slae ili izneveri. U pouzdanju i izvesnosti se kreu i ive. Ne znaju za nesporazume i nedoumice. Preskau, lebde ili lete iznad svega toga. Okrenuli su lea onom to se tamo napolju zove ivot, ali samo zbog savrenijeg i lepeg ivota. Sreni su.

Takvoj srei, inilo mi se, idemo u susret i mi. ivot kojim smo do sada iveli natkriljen je, i potpuno i zauvek potisnut. Sve su prepreke oborene. Igra e odsad biti smisao i sadrina ivota, a smelost i lepota njegovi redovni zakoni. Svi emo iveti i kretati se tako i izvoditi sline i jo vee podvige.

Krut i zanemeo od tih otkria, bio sam zaboravio sve drugo oko sebe, ne samo svoje sugraane nego i roditelje sa kojima sam doao. inilo mi se da sam potpuno sam, da i nemam nikog svog, da sam tu doao jedino da saznam i vidim kako se ivi u tom velikom svetu igre, bleska i veliine, a posle da produim i sam tim putevima da, jaui ili lebdei u smelim skokovima, savlaujem kao igrajui se prostranstva, radosno i lako, sa osmejkom na licu, srean to me ljudi gledaju i to mi se dive.

Ali upravo tada kad sam hteo da se osmehnem tome trenutku u susret, desilo se ono to sam najmanje oekivao. Kad je igraica sreno izvela i drugi put svoj hod po ici i vratila se na polaznu taku, zagrmeo je bubanj i pobedniki pisnula truba. Lepa ena je digla visoko svoj kineski suncobran, veto se poklonila gledaocima na sve etiri strane, a zatim, kao da je bez teine, skliznula u naruje svom direktoru, koji je odbacio bi i doekao je kao hladnokrvan i uzvien spasilac.

Taj trenutak velikog trijumfa neobino se produio. U meni se javila sumnja, pa strah. Prva pomisao da bi to moglo nagovetavati kraj ove igre. Muzika je tretala, u publici je zavladao radostan agor, neki su poustajali sa svojih mesta; u arenu su upali klovnovi i preturali se i okretali na rukama kao ivi tokovi. Uli su i ostali izvoai programa, klanjali su se i dobacivali poljupce publici.

Jedno po jedno, svi su oko mene poustajali. Ja sam ostao na mestu, nepomian, drei se obema rukama za dasku na kojoj sam sedeo. Bolno otrenjen, sa nevericom sam sluao i gledao ta se to deava oko mene. Sve je bilo u pokretu. Prve lampe su se gasile, konji su rzali, klovnovi vritali, direktor pucketao biem. Izgledalo je da mi se svi smeju. Kraj, kraj, kraj!

Tako dakle! Zar te stvari imaju kraj? Pa to je onda kao da i ne postoje! Zar igra i lepota mogu da lau? Zar su to samo bletavi, nestalni i prolazni prividi koji nas lako opsene i zavladaju nama da bi nas isto tako brzo i neoekivano napustili? Zato su zametali onu igru kad su znali da nee i ne moe trajati? I ta vredi sve to ako ne traje?

Jedva su me urazumili i odlepili od mog sedita. Na izlazu sam se jo jednom okrenuo i video kako radnici savijaju areni cirkuski ilim, a dva klovna tre oko njih i sapliu se uz veselu ciku i kreveljenje. Kraj! Savijaju ilim sve je gotovo! Kraj!

Napolju je bilo mranije i hladno. Svet se razilazio. Moj otac i moja majka uzeli su me izmeu sebe i vodili me, jedno za jednu, drugo za drugu ruku. S naporom sam odravao korak sa njima. Stiskao sam zube i nastojao da zadrim suze tekog razoaranja koje me je ispunilo svega.

Iz tog seanja, koje je liilo na iv san pod suncem vedrog jutra i dobijalo sve jasnije konture, prenulo me zvonce. Dole na kapiji neko je jako i dugo zvonio. uo sam kako mu otvaraju i kako ga uvode u kuu. Siao sam niz ono nekoliko stepenica, ne akajui da me zovu. U gostinskoj sobi nalazio se postariji ovek, stranac neki.

Atmosfera te prostrane sobe menjala se esto iz osnova, a ponekad mi se inilo da se i obim i ureaj njen nienjaju, ve prema karakteru, izgledu i ponaanju gosta. Sad je cela prostorija bila ispunjena nekom nelagodnou i olovnom teinom.

Prema meni je na divanu sedeo oronuo i pohaban ovek. Da, pohabano je bilo ne samo njegovo odelo nego i lice i telo, ako se tako moe rei. Na njemu je bio komplet od sivog debljeg tofa, pouteo i izguvan. Svoj crni okrugli eir popovskog formata, ovek je as stavljao na divan, pored sebe, as ga opet uzimao na krilo i gladio, kao u neprilici. On je bio taj koji je izgovorio tu re.

Oprostite, ja sam u neprilici...

Da, u neprilici je, to se vidi, ne samo sa eirom i ne samo sa odelom i cipelama nesavremenog kroja i izgleda nego i sa jezikom kojim se izraava.

To je bio pravi austrougarski ovek, roen sredinom devetnaestog veka u Trstu, a umro pre pedeset i dve godine u ovdanjoj bolnici. Majka mu je bila Italijanka slovenakog porekla, otac eh. Govorio je i nemaki i eki i italijanski, ali nijedan od tih jezika nije znao tako dobro da ga u razgovoru sa pravim Nemcem, ehom ili Italijanom ne bi muilo oseanje manje vrednosti. Najbolje je znao jezik cirkusa, jer je u cirkusu odrastao i vek proveo; zamalo da nije i umro u cirkusu. Tu se sluio naroitim govorom koji je bio meavina mnogih jezika i podesan za objanjavanje i nadvikivanje sa artistima, pomonim radnicima, pa i sa konjima i drugim ivotinjama.

Sa mnogo snebivanja, traei rei, on je rekao da se zove Romualdo Beranek, nekadanji sopstvenik i direktor cirkusa "Veler", a zatim je nastojao da mi objasni razlog svoga dolaska.

Seanja ponekad, i poneija seanja mogu da imaju veliku pokretnu snagu. Dok se o ljudima ne misli i ne govori, oni mogu da lee i trunu neosvetljeni i nepomini u zaboravu. Ali kad ih jednom pokrene neije ivo i snano seanje, onda treba ii do kraja; treba sve osvetliti sa svih strana, prikazati onako kako je uistini bilo i, ako je potrebno, dopuniti. Evo te dopune.

One noi, pre pola veka, kad je cirkus "Veler" na Velikom pijacu, na itav sat pre svoje prve predstave u naoj varoici, zapalio svoje lampe, direktor je pregledao jo jednom sav cirkuski materijal, kostime na osoblju i orme na konjima, prebrojao prihod od prodatih karata na kasi, a zatim otiao u kola koja su mu sluila kao stan. Tu je leala njegova teko bolesna ena Ana.

Uzeli su se pre vie od dvadeset godina. On je radio sa konjima u cirkusu njenog oca. Ona je bila njegova vrnjakinja, punaka i rumena erka jedinica starog Velera, iji je cirkus dobro radio i bio poznat u celoj zemlji. Mnogi su se otimali o tu naslednicu, pametnu i dobroudnu devojku. Srea je posluila njega. Kad je umro Veler, ena i on su ostali jedini vlasnici cirkusa. Nisu imali dece. Dug niz godina ena je vodila kasu i knjigovodstvo radnje. Njena tednja i umenost pomagale su da se cirkus odri i u nepovoljnim godinama. Bila je rano pregojena i teka, ali uvek ivahna, okretna i veta u poslovima. Od pre pola godine teko se razbolela. Sad lei sva oteena i nepokretna, u kolima, na teret sebi i muu.

Uvek je bila ljubomorna. Samo, to je bila ona laka i bezazlena malograanska ljubomora, bez zloe i gorine, bez pravog povoda i bez posledica, koja je ak davala neku dra i ivost njihovom ivotu, punom rada, briga i seljakanja. Tek otkako je poela da poboleva, stvar je bivala sve vie teka i neprijatna. to je najgore, sad ima za ljubomoru i opravdanog osnova. Direktor je zaljubljen u igraicu na ici, sitnu i laku, a snanu i vetu Maaricu Etelku, kako moe da bude zaljubljen ovek na izmaku snage, u svojoj pedeset i nekoj godini.

To je bilo neoekivano udo, jer svi su ga poznavali kao trezvena i stroga oveka koji nije nikad izdvajao nijednog od dvadesetak lanova svoje trupe. A nailo je to, ni on sam ne bi umeo kazati kad ni kako, naglo, bez mere i objanjenja. Njegova panja odjednom se zaustavila i usredsredila na tu sitnu devojku koja je dotle bila samo jedna od "numera" njegovog programa. Privlailo ga je sve to je ona radila ili govorila: svaka njena re, svaki pokret i pogled slagali su se u njemu i, na kraju, ispunili ga celog nekom uzvienom i radosnom nenou kakvu nikad nije poznavao ni slutio da postoji.

Svi u cirkusu znaju to i primeuju, i uvek se nae poneko da neku pojedinost direktorovog ludovanja dostavi i bolesnoj eni.

I sada, dok on oblai sveano jahae odelo u kome nastupa u areni, ona govori tiho ali otro, ponavljajui svoj svakodnevni i kao molitva jednolik niz prekora, albi i opomena, pomeanih sa stenjanjem i uzdasima.

Ona umire, kae, i za sebe, nema vie ta da brine. Sa njom je svreno. Kraj! Boja volja takva! Kraj! Ali ono to je mui i to joj zagorava poslednje trenutke, to je njegova luda i sramotna veza sa tom Etelkom koja mu moe biti erka, ili jo malo pa unuka. Zaludila ga belosvetska drolja koju su u njenoj trinaestoj godini zaticali sa konjuarima, u slami ispod jasala. Kako ga nije stid i od boga strah? Kako se ne seti njenog tate, starog Velera, koji ga je uinio ovekom, kad ve ne misli na nju koja mu je bila drug i prijatelj, godinama, u zlu i u dobru. Misli li on, kukavac, da ga je Etelka izabrala zbog njegove mladosti, snage i lepote? Zar njemu, u njegovim godinama i njegovom poloaju, jo trebaju ene? Ali trebaju Maarici njegove pare. "Zar on ne vidi ta mu sprema igraica? eka samo da umre gazdarica, pa da se vena sa njim, a tada e lako istisnuti njega i ostati gospodar cirkusa, sa njihovim jahaem Sivorijem, sa kojim i sada ivi. Na prosjaki tap e ga oterati. To je takva ena, otrovnica. Videe on to. I tada e se setiti nje i njenih rei.

Nastojao je, kako je najbolje umeo, da je razuveri ili bar umiri. A inio je to mlako i neveto.

Umiri se, Andulko! Ti zna da nije tako.

ta nije tako? Ako si ti obnevideo, nisam ja slepa. I konji i psi u radnji znaju gde provodi vreme posle ruka. Ne samo to ti prazni depove, nego ti je popila mozak i sr iz kostiju. Eto si se sav usukao i olinjao. Pogledaj se u ogledalu da vidi ta je uinila od tebe. A ta ti tek sprema? ao mi te, jadan ovee, ao!

ena se zaplakala, a on je zalupio vratima i, zakopavajui poslednja dugmeta, otrao u cirkus. A kad se po zavretku predstave vratio, gladan i umoran, bolesnica ga je doekala opet svojom jadikovkom koja nije imala kraja. I sad je trebalo spavati tu pored nje, mislei na sutranje poslepodne koje e provesti sa Etelkom.

Jo te jeseni ena mu je umrla. Pokopana je na katolikom groblju u Osijeku, gde je tih dana cirkus gostovao. Ubrzo se oenio Etelkom. A posle je dolo ono to ne valja. Nekoliko nedelja neeg to je liilo na slobodu i uivanje, a zatim nepune dve godine gaenja, ponienja i rvanja sa avolskom enom koja ga je uniavala i vredala, sa nekom divljom nasladom, svakom prilikom i na sve mogue naine, u etiri oka i pred ljudima, ne ulepavajui i ne krijui nita. Sam nije mogao da shvati to se to deava sa njim. esto i uzaludno se pitao zato je tako oduzet i nemoan prema njoj, a otkud opet u nje ta snaga i sloboda i ta nezasitljiva potreba da ga kinji i sramoti pred svima i na svakom koraku; i to sve vie i svirepije to je on vie nastojao da bude nean prema njoj i da joj ugodi u svemu. Oseao je samo da se topi i smanjuje i video da je, jo za njega iva, u radnji zagospodario njegov nametenik, jaha, Etelkin dragan, Sivori. Polovinom druge godine cirkus se posle due turneje po Hrvatskoj i Maarskoj opet vratio u Sarajevo Etelka mu je saoptila suvo i poslovno da ona vie ne moe da ivi ovako. eli, kae, da ima dete; naravno ne sa njim, jer je on to i sam zna jalov i nemoan, a i kad to ne bi bio, ona nee dete od njega, nego od Sivorija. U tom je stvar. To je jasno: eli dete i imae ga. A nee nita da krije i ni pred kim da lae. I hoe, evo, da ga na vreme obavesti o tome. On moe, ako eli, i dalje da ostane pored njih; ako mu se ne svia, moe da ide. Po volji! I govorei to, gledala mu je pravo u oi, bez uzbuenja, bez mrnje, hladno i rasejano.

Nije odgovorio nita; nije mogao, nego je pobegao iz kola i sklonio se na skrovito mesto, iza tala, gde se izbacuje ubre, strugotina i svakojaki otpaci i ostaci cirkuskog ivota. Tu je ostao dugo stojei nepomian, irei prste na rukama i gledajui svoje dlanove kao da ih dotle nikad nije video. I tu mu je u jednom jedinom trenutku postalo jasno ono to mu je dotad, evo ve vie od godine dana, izgledalo tako nerazumljivo i zagonetno as kao da jeste, a as kao da nije i ne moe biti i on je najposle shvatio. To to je maloas stajalo pred njim i govorilo mu ono to niko iv smisliti nije mogao, a jo manje drugom oveku u lice kazati, to i nije Etelka, devojka koju je on upoznao i poeleo, tanku i glatku kao sklizak miriijavog sapuna, nego sama smrt i crna propast kojoj se nije trebalo ni primicati i od koje se sad valja braniti. To je udarac koji saekuje oveka na njegovom putu, u neodreenom trenutku i na nepredvidljivom mestu, i menja odjednom potpuno sve u njemu i oko njega, i odreuje sve njegove dalje misli i postupke.

Istog dana kupio je velik lovaki no. Nikad nije voleo oruje ni razumeo ljudsku potrebu za njim. ak i u tvrdom i grubom cirkuskom ivotu, u kome se valjalo nositi sa ljudima i ivotinjama svakojakih udi i raznih rasa, zazirao je od nasilja. Ali ovog puta nije mogao drukije. Bio je uveren da je to jedino ime bi se mogao presei onaj nevidljivo tanki i otri a neraskidljivi konac koji ga vezuje za Etelku, i koji e ga udaviti sigurno ako ga, koliko danas jo, ne presee.

No je bio tu, ali nedostajalo je ostalo. Trebalo je ostvariti odluku, ali tada se pokazalo da je to lake zamisliti nego izvriti. Kad se, pred podne, vratio iz varoi i zatekao Etelku kraj prostrtog stola, uinilo mu se da e lako prei put koji deli pomisao o udarcu od udarca samog. Ali kad je priao blie i izmahnuo noem, pred njim se odjednom umesto sitne i nene "ptiice sa ice", kako su je u cirkusu zvali, nala ljuta tigrica koja ume da se brani i ne zna ta je strah. Nije odstupala, nego je ila pravo na njega i levom rukom hvatala za go no, a desnom ga tukla po oima. Nasrtala je kao da brani ne samo svoj ivot nego i svoje jo neroeno dete i onog svog pleatog oveka koji svako vee jae na vrancu bez pege, a sa enom visoko uspravljenom na njegovim ramenima. On je vitlao noem, smerajui na ono razgolieno mesto ispod njenog belog i nenog grla, jer je odranije jo, sam ne zna zato, zamislio da je tu negde vor onog smrtonosnog konca koji valja po svaku cenu presei. Ali ena nije dala blizu sebi, branila se ne snagom nego lakim leptirastim pokretima, i to tako kao da ima hiljadu ruku. A pri tom je vikala, ne vikala, nego urlala kao brodska sirena u magli, na Savi. Njegov no je sa naporom traio put kroz to neoekivano grananje i lepranje njenih hitrih ruku, i sporo se probijao ka cilju. Tako je direktor izgubio nekoliko dragocenih sekunda, dok u sobu nije utrao jedan od ona dva klovna i oborio ga, s lea, jednim jedinim udarcem.

Dozvali su policiju. Kad su ga podigli sa zemlje, drao je jo jednako no u ruci, i bacio ga je tek na otar straarov poziv. Odveli su ga vezana i krvava, dok su njoj previjali sekotine na dlanu leve ruke.

Zadran je u zatvoru, a posle upuen na posmatranje. Etelka je uzela advokata. Direktor se branio sam. Branio se otro i odluno, pa ipak, ili moda upravo stoga, pogreno i bezuspeno. Dokazivao je da nije neuraunljiv. ("Da, bio sam neuraunljiv, ali samo onda kad sam onako ludo poeleo mladu sitnu enu sa ice; inae, ni pre ni posle toga. Uostalom, to je moja nesrea, moja lina stvar. Pa zar je pravo da za to budem kanjen i izgubim sve svoje, i samu slobodu?") eleo je samo jedno: da obavesti svet o svom sluaju i da pokae na ivom, neverovatnom primeru ta mogu zli ljudi i veti advokati da uine od oveka koji pogrei u jednom trenutku i sam krene putem sopstvene propasti. Ali, stvar je ila teko. Niko nije hteo da ga dokraja saslua ni mogao da shvati. to je najgore i prosto neshvatljivo, osoblje cirkusa bilo je protiv njega, a za novu gazdaricu i njenog ljubavnika, i tako i svedoilo pred sudom. Lekari i sudije su mu prebacivali to je "slabu enu" napao noem. uvi to, u njemu se digao talas gorke ironije. Smejao se gromko. Ueni su ljudi i strunjaci su, a ne vide da nije u pitanju slaba ena, nego lukava i krilata zmija! A kad je hteo da im dokae da je bio prisiljen da se brani, i sa snebivanjem i kao za sebe, pominjao svileni konac koji je pretio da ga ugui, oni su se znaajno zgledali izmeu sebe, umirivali ga i saaljivo tapali po ramenu. Ipak, on nije gubio nadu. Ali izdala ga je jetra. Nije doiveo kraj svoje parnice. Umro je ovde u Sarajevu i sahranjen je na groblju u Koevu.

Tu je direktor zautao jedan trenutak, a onda se naglo digao:

Izvinite to sam vas uznemirio, ali sad znate sve. Bar onoliko koliko i ja. Sad moete dopuniti svoje seanje iz detinjstva. Jer svaka stvar u ivotu treba da bude osvetljena sa svih strana. Inae, ja nita ne traim od vas, i neu vie da vas zadravam. Izvinite!

Nespretno se opratajui, krenuo je put izlaza. Pred sobom je nosio sa obe ruke svoj veliki crni eir, kao neki predmet koji je ranije zaboravio ovde i sad odlazi zadovoljan to ga je naao.

DECA

Na drug, prosedi inenjer, priao nam je jedne veeri ovo seanje iz svoga detinjstva:

"Bila je velika nedelja. Deca ne vole to pretproleno vreme, kad je zemlja jo pusta i grane gole, kad nema ni snega ni cvea ni voa, ni zimskih igara ni kupanja. U takve dane, klatei se na komijskim tarabama i mirkajui na martovskom suncu, ovi mali ljudi izmiljaju nove, esto udne i svirepe igre.

Deje voe iz naeg sokaka bili su neki Mile i Palika. Mile je bio pekarev sin, bled, otar, sa licem suvie izraenim za njegove godine. Palika je bio bucmast i rumen? Maar po ocu, pa iako je bio roen u toj istoj ulici u kojoj i mi ostali, imao je neki otegnuti i teak izgovor, kao da su mu usta puna testa: Njih dvojica su vodili estoke borbe sa voom deaka iz susedne mahale. To je bio neki na vrnjak, Stjepo oro, koji je ve stigao da izgubi jedno oko. Mi ostali bili smo vojska, nestalna i nedisciplinovana, ali borbena i grlata. Kao u svakoj borbi, i tu je bilo privrenosti i hrabrosti, kolebanja i neverstva, suza, krvi, izdaje i zakletvi. Gotovo svako predvee, dok smo sedeli iskupljeni oko kamene esme, prilazile su voe ponekom od nas, odvodile ga u stranu, i ozbiljnim, muklim glasom postavljale mu pitanje:

Jesi li mi drug?

Jednoga od tih prolenih dana, bio je Veliki etvrtak, u jedno takvo predvee pozvae me Mile i Palika da sutra posle podne idem s njima da bijemo Jevreje. Na te ekspedicije u jevrejske mahale ilo se samo nekoliko puta preko godine, redovno o naim ili jevrejskim praznicima. Za mene, koji dotad nisam nikad uestvovao u takvim podvizima, bila je to velika poast od strane dvojice voa.

Mislim da sam sutradan ruao na brzinu i sa uzbuenjem. Krenuli smo odmah posle ruka. Pre nego to smo se spustili niz breg i preli reku, zaustavili smo se na jednoj raskrsnici. Seli smo na veliku uglaanu kamenu plou, i tu su Mile i Palika sa mnogo panje i razumevanja razgledali nae oruje. Palika je imao neki udan lovaki tap, koji je on pokovao klincima i zailjio na vrhu. Mile je imao naroito orue koje je sam napravio. To je bila neka cev od gume, koju je on pri dnu napunino olovom a na drugom kraju vezao kanapom oko runog zgloba. Ponosio se tim vitkim tapom od gume i olova i zvao ga je "budala". On je i sada, onako hladan, i otar, bio nagnut nad svojim orujem i doterivao ga malim noiem.

Meni su dali jednu zalomljenu letvu, otkinutu maloas od nekih taraba; na njoj je pri donjem kraju jo virio klinac kojim je bila prikovana za ioku. Ja sam se stideo svoga oruja, koje mi je izgledalo prostako i nedovoljno. Mile mi je uzeo letvu, odeljao je veto na kraju gde se dri rukom i zamahnuo njome nekoliko puta oko sebe, sa fijukom. Uinio sam odmah za njim to isto, ali fijuk nije bio isti kao kod Mila.

Spustili smo se u ulicu gde se obino saekuju jevrejska deca radi tue.

Njihov je praznik. Oni sada idu oko vode govorio je Palika sa iskustvom i zverajui oprezno kao lovac.

Ali Jevreja nije bilo. Ljutito i zapovedniki, Mile je predloio da preemo u ariju. Ve u prvoj ulici Palika zastade i viknu prigueno:

Eno ifuadi!

Zaista, u dnu ulice, oko kamene esme igrala su se etiri deaka u prazninom odelu.

Mile ga samo prekorno pogleda i dade znak da idemo za njim i radimo to i on. On je sakrio svoju cev od gume iza lea i iao polagano, pravei se kao da zagleda kue i duane. Tako smo se primicali esmi. Ali, bilo da nas je odavao na izgled, bilo da su jevrejska deca ve navikla na takve posete, ona se uznemirie, kao srne na umskoj istini, i sklonie se za esmu. Meni je srce tuklo naglo. Gledao sam netremice Paliki u potiljak.

Da zavara protivnike, Mile se pravio kao da e proi drugom stranom ulice, a kad ga je od njih delilo svega nekoliko koraka, on viknu neoekivano snano i otro, i jurnu na njih. U prvi mah je izgledalo kao da su deaci reeni da se brane, ali kad on udari svojom strahovitom cevi prvoga po ruci i kad videe da smo i mi pritrali, nastade divlje beanje na sve strane.

Razbeae se deaci, ali ja nisam toliko gledao njih koliko nagli pokret kojim je Mile iskoio iz onog pritvornog mira i odjednom se pretvorio u neto novo i nepoznato. Potpuno odvojene od njega, video sam i uo njegov udarac i njegov uzvik. Osetio sam ih kao stvari za sebe, kao prve pojave meni nepoznatog, velikog, uzbudljivog, stranog sveta u kom se nosi koa na pazar, u kom se daju i primaju udarci, mrzi i likuje, pada i pobeuje jednog sveta u kom sam samo nasluivao nepoznate rizike i neke velike, sjajne trenutke.

Za deacima se dadoe u trk Mile i Palika, a ja za njima. Trojica deaka uspee da upadnu u kapije svojih ili tuih kua, iz kojih se odmah za nama osue vriska i kletve jevrejskih ena. etvrti, najkrupniji, beao je kao obnevideo iz ulice u ulicu, dok se ne izgubi iza nekog belog zida. Kad sam ja pristigao, Mile i Palika su ga ve traili po velikoj vlanoj avliji, kao kerovi.

Bili smo u nekom naputenom, ruevnom mektebu. Proosmo kroz srednji hodnik i spustismo se niz nekoliko natrulih basamaka u jednu manju, etvorouganu avliju. Sa sve etiri strane visok zid. Osim vrata na koja smo uli, samo jo u protivnom zidu jedna mala vrata, kao kapidik, oigledno zatvorena ili zakovana odavno. U jednom oku neke pozelenele daske, ostatak od nekog krova, prislonjene uza zid i podignute donjim krajem na jednu gredu. U prostoru koji je ostajao od grede do zemlje, otprilike jedan dobar pedalj, ja ugledah neije dve cipele, nepomine i grevito pripijene jedna uz drugu. Ponesen tom udnom hajkom, dozvah Mila znakom i ukazah mu ponosno prstom na moje otkrie. Ne gledajui mene, nego ukoenim pogledom u one cipele, priapnu mi da ostanem tu na ulazu i da ne dam deaku na vrata. On i Palika sioe sa poslednjeg basamaka u avliju. Palika se, opet na nemu zapoved Milovu, uputi onim malim zatvorenim vratima i tu stade rairenih nogu i podignute toljage. Odmah zauzeh i ja takav stav.

A Mile se primicao onoj gomili dasaka nekim ratnikim hodom, ne skidajui oiju sa cilja. Taj njegov neujan korak i otro uperen pogled izgledali su mi straniji i uzbudljiviji od svake trke i tue. Ali pre nego to je on stigao da se primakne, jevrejski deak prhnu iz ovog zaklona kao ptica iz ita i poe da bei po avliji.

Palika, koji je oprobao mala vrata i video da su zatvorena, sie takoe u avliju. Otpoe jurnjava i vijanje, u kom je deak natravao as na Palikinu toljagu, as na Milovu cev od gume. Ali nijedanput nisu uspeli da ga udare po glavi ili po leima. Zahvatili su ga samo skraja, po rukama ili nogama. Palika je vie trao. Mile je stajao kao seljak na guvnu i gledao da doeka udarcem rtvu