Ivo Andric Znakovi Pored Puta

Embed Size (px)

DESCRIPTION

Ivo Andric Znakovi pored puta Ivo Andric

Text of Ivo Andric Znakovi Pored Puta

IVO ANDRI ZNAKOVI PORED PUTA

UDRUENI IZDAVAI

Dravna zalo

Svjetlost/Sarajevo Prosveta/Beograd Mladost / Zagreb ba Slovenije/Ljubljana Misla/Skopje Pobjeda/TitogradSabrana djela Ive Andria

Redakcioni odbor

Miodrag Bogievi Ivan Bratko Petarr Dadi Vladimir Ni Erih Ko Kajetan Kovi Boin Pavlovski Vera Stoji

Oto ojc Priredili Vera Stoji Petar Dadi Muharem Pervi Risto Trifkovi Sabrana djela Ive Andria Knjiga esnaesta Dopunjeno izdanje Odgovorni urednik Mirko marjanovi

ZNAKOVI PORED PUTA

.

ZNAKOVI PORED PUTA

SvaM ti ie vrao u moj. Ubro zapUan^ jovG Markov Diinovi nekad zaposlen kao radnik na gradnii Sueckog kanala

1. NEMIRI OD VIJEKA

i

Ima narodnih pria koje su toliko opteovean-ske da zaboravimo kad i gde smo ih uli ili itali, pa ive u nama kao uspomena na na lini doivljaj. Takva je i pria o mladiu koji je, lutajui svetom i traei sreu, zaao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladi je u debla drveta pored puta zasecao sikiricom znake koji e mu docnije pokazati put za povratak. Taj mladi je olienje opte i vene ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se ovek ne izgubi i snae, i da ostavi za sobom traga. Znaci koje ostavljamo iza sebe nee izbei sudbinu svega to je ljudsko: prolaznost i zaborav. Moda e ostati uopte nezapaeni? Moda ih niko nee razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao to je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saoptavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskuenja, oni nam mogu olakati lutanja i iskuenja i pomoi nam bar time to e nas uveriti da ni u emu to nam se deava nismo sami, ni prvi ni jedini.

11

Takav je ivot da ovek esto mora da se stidi onoga to je najlepe u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najblii. * Ono to je najlepe na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna naa mana ne dolazi do izraza. Mnogo ta to je zlo u nama iezava a ono to je dobro ustostrui se. Video sam otkopane grobove iz V veka pre Hrista. U njima su bili jo uvek vidljivi tragovi glavnih kostiju i nasluivale se osnovne linije ljudskog lika. U meni se javilo nezadovoljstvo, kao nad ne-uspelim delom ili nedovrenim poslom. Covek treba da nestane bez traga. * Ima ena koje su neugledne i opore na oi, kao seoski hlebac, ali kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti spoljanjou nego gleda i osea dublje i stvarnije. 13

I

ini mi se kad bi ljudi znali, koliko je za mene napor bio iveti, oprostili bi mi lake sve zlo to sam poinio i sve dobro to sam propustio da uinim, i jo bi im ostalo malo oseanja da me poale. Poznavao sam jednog oveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspevao da nae poneku zlu re.

razumljive i lake, jer zasluene, kao prirodno na-hcje nedostojna ivota. Ali kad se i docnije kao gospodar svoje sebinosti, sav predan radu zvei 11 druge, uvidi da je ta ista gorina na kraju Ivakoe puta, onda zaista ovek ne zna ta da mish i nemf emu da se nada. Ostaje, ponekad, sveSa nada ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nife Sava stvarnost. Misao - da emo se probuduTleS^S^t Sauvaj nas, Boe, od ostvarenja snova. Udalji od nas ono to je predmet naih elja, jer telo nae eli svoju sopstvenu smrt. * Ponekad ovek preivljuje takve stvari, da sama injenica da ih je preiveo znai ne samo pobedu i izbavljenje nego i udo; jedno ponovno, radosno roenje po naroitoj milosti viih sila. Kod unutarnjih borba koje ovek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim silama u sebi, vai vie nego igde pravilo: ne predaj se nikad! Ni predaje, ni ustupanja! A pre svega, to kau u Bosni: ne vei tugu za srce! Biti uvreen nepravdom ljudi manje je nego biti u bedi, a biti u bedi manje je nego biti bolestan, biti bolestan jo nije: umreti. Ali i kad je ovek uvreen nepravdom, teko bolestan, pa i na samrti, ne treba, tek tada ne treba da da pusti ri na se. Tada treba napregnuti sve sile i ne priznati tugu i malodunost. Izdrati trenutak, a ve idueg asa ovek je ili na putu da prezdravi ili mrtav. A smrt je najvei i najsigurniji osvetnik.

U strogosti koju pokazuju nekadanji razvratnici prema mladei, ima neeg naroito runog. Oni kanjavaju mlade i za svoje bive prestupe; moda se ak i svete za svoju sadanju nemo.

Bojati se ljudi, znai initi krivo Bogu. Strah od ljudi moda i potie otud to smo se nekad ogreili o boiji princip. Covek u kome ima iva dua ne bi, logiki, ti'ebalo da se boji ljudi ni iega ljudskog. U noi ima uvek straha, kao vlage, nekad vie nekad manje. Njegov uticaj na nas sasvim je nejednak. Ponekad imamo snage da mu se potpuno otmemo, ponekad nas samo trenutno proe, kao jeza, a ponekad mu otvorimo sami duu i putamo ga da gazi i hara kako hoe.

Dok je ovek plen svojih strasti, rob ula i igraka mate, dotle su i svaka tajna muka i gorina 14 15

Bozi ja pravda se retko javlja. I to je srea za ovaj svet, jer ona dolazi kao eksplozija i raznese sve zajedno: krivca i njegovu rtvu i sve ivo to se sluajno nalo u njihovoj blizini. Ostvarenje apsolutne pravde na zemlji moralo bi biti odjednom, potpuno i posvudanje. Onda bi se pod silnim, ravno-mernim i istovremenim pritiskom sve estice drale u ravnotei. Ovako, javljajui se retko, mestimino i na mahove, ona je isto to i orkan, kataklizma i tragedija.

U stvari, ova planeta je moda jedan obor u koji je saterano i zatvoreno sve to je u vasioni ivelo i gamizalo, sa jedinom svrhom da tu pomre. U velikim bolnicama ima po jedna soba u koju prenose one bolesnike za koje se vidi da e ived jo nekoliko sati. U vasioni, ova naa zemlja je takva soba za umiranje. A to to se plodimo, to je samo iluzija, jer sve se to deava u granicama smrti na koju smo osueni i zbog koje smo na zemlju baeni. U stvari, mereno vasionskom merom a kazano naim ljudskim recima: jue smo dovedeni a sutra nas nee vie biti. Moda e jo trava rasti i minerali sazre-vati, ah samo za sebe.

U ovom drutvu podjednako patimo svi, i ene i mukarci, samo su uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog ena, to je gotovo redovno zbog toga to ene nisu onakve kakve bismo mi eleli da su. Kad ene pate zbog nas, to je uvek stoga to smo ovakvi kakvi jesmo. Ali, to je glavno, patimo svi i muimo se esto, dugo, svirepo i besmisleno.

Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreu ivot napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota odravaju i ine mogunim i podnoljivim.

Kad naiu teka, mutna vremena i uestaju sukobi i uzbune meu ljudima, otvori se odjednom Biblija na njenim najtamnijim stranicama i na uas ili nae nerazumevanje nau drevne i poznate reci kao jedini izraz. Gledajui vojnike i andarme koji su do malo-pre bili i ubijali, video sam im u oima, duboko ispod spoljnjeg besa i drskosti, jedva primetno kolebanje u kom je bilo i ivotinjskog straha i neke elje da se ne bude na tom mestu ni u tom obliku. U tom drhtanju u dnu enica proitao sam odjednom jasan i nesumnjiv jadni, strani i detinjski Kainov odgovor: Zar sam ja uvar brata svoga?

Zavist ljudi, to je gnev bogova. * Gledajui jedno ljudsko naselje na nekoj vlanoj strmini, ograeno posrnulom ogradom, doe mi misao o pravoj nameni ovoga sveta. 16

Ne smrt, zaborav reava sve. Zaborav, i to ne samo pojmova, reci i lica, nego svega to postoji i ivi. Zaborav tela i zaborav vremena. Zaborav, da bi se moglo predahnuti i iveti dalje u telu bez seanja, sa duhom bez imena. Zaborav, smrt sa pravom na nadu.

2 Znakovi pored puta

17

Odavno mi je postalo jasno da ne bi imalo smisla, da ne bi bilo moguno iveti kad bi ivot bio onakav kakav na mahove izgleda, kad bi sve stvari u ivotu bile samo ono to njihovo ime kazuje i nita vie. Ovako, znam da koliko god je prostranstvo ivota na povrini, u irini, toliko ga ima u dubini, tako da su nevidljive i skrivene mogunosti ivota bezbroj miliona puta vee od onih koje vidimo na povrini. Jedino tako je moguno podneti ivot i misao o smrti. Cim neko neto voli i za neto se vee misao neku, predmet ili ivo ljudsko bie on daje nelo od sebe i spreman je da daje i gubi jo vie, bez mere i rauna, sa istom onom nagonskom bezobzir-nou i stihijskom estinom sa kojom se ljudi bacaju na sticanje i grabe. I to je do sada jedini poznati nain kako jedan ovek moe da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono to ne mora i onda kad ne mora. Tako to to se zove ljubav stvara jedno nepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo meusobnih davanja i primanja, sa potpuno antipodnom, astronomskom raunicom u kojoj je sve nejasno, ali iji je krajnji zbir kratak, jasan i razumljiv. * S godinama poinju i u najburnijem ovejem ivotu da se ustaljuju i primeuju izvesne pojave koje se simetrino i ravnomerno ponavljaju. I duh koji ivi veoma malo svesno i voljno ne moe da ih ne primeti. Tako ovek gleda svoj ivot unapred. Zna se ta nosi oktobar: sluti se mart i preoseaju letnji meseci. I tu ne pomae nikakva higijena duha 18

ni profilaksa (i na to se s godinama dolazi!), niti ima beanja niti moe biti zaborava. Najvei napon volje uzaludni su ili pomau vrlo malo. Najopremja duhovna stanja: strah ili opasna radost ili plodan mir, smenjuju se u oveku gotovo kalendarskom stalno-u i javljaju se neminovno, uporedo sa promenama na zemlji. Da starimo, da umiremo, to smo oduvek znali, iako smo se sporo navikavali na tu misao i teko mirili sa njom. Ali sa godinama, evo se javljaju u nama, i to pre smrti i pre samog starenja, nove misli sa kojima se ovek ne moe da pomiri i koje nas guraju u starost pre vremena i u pravu smrt pre umiranja. To je: jasno i neumoljivo saznanje da u onom to je plodno, radosno i napredno u svetu mi sve manje i sve rede uestvujemo, da je sve vie zanosa koje ne oseamo i podviga u kojima nemamo udela, da u stvari, za nas, svet vene i umire pred naim oima, a mi, jo ivi ali izvan ivota, posma-tramo ga nemoni, bez