1

2

Izdale:

Žene u crnom, Beograd, april 2013.

Jug Bogdanova, 18/5

Tel/fax. 011. 2 623 225

Uredila:

Staša Zajović

Saradnica:

Gordana Subotić

Lektura:

Snežana Tabački

Dizajn i prelom:

Marija Vidić

Ova publikacija nastala je u okviru projekta Unapređenje primene Rezolucije 1325 SB UN Žene, mir i bezbednost na zapadnom Balkanu (2011-2013.) koji UN Women sprovodi uz finansijsku podršku Vlade Kraljevine Norveške.

Stavovi izraženi u publikaciji pripadaju isključivo autorima, i ne predstavljaju nužno stavove UN Women, Ujedinjenih nacija, ili bilo koje druge organizacije pod okriljem UN-a.

3

Sadržaj

U v o d 5

I deo: Militarizovana bezbednost

Anup Šah/Anup Shah: Svetska vojna potrošnja 9

Džon Fefer/John Feffer: Rizik vojnog kejzenijanizma 27

Camilo Mek Bika /Camilo Mac Bico: Nova odlučnost: razmišljanja za Novu godinu 31

Kolektiv za nenasilje i edukaciju: Pet smrtnih mitova o militarizmu 34

II deo: Od kritičkog pogleda na R1325 do feminističko-antimilitarističkih alternativa

Sofi Rihter Devro/Sophie Richter-Devroe i Nikol Prat/Nicola Pratt:

Kritički pogled na Rezoluciju Žene, mir, bezbednost 39

Ženski bilans Rezolucije 1325 – iskustva i prakse

(Avganistan, Liberija, Španija, Fidži, Nepal) 49

Saša Kovačević: I posle rata – rat 57

4

5

Uvod

Čitanka Feminističko-antimilitaristički pristup konceptu, tumačenju i primeni Rezolucije 1325 je treća knjiga koja je izašla u okviru ove edicije. Predhodne dve su sadržale sledeće:

Knjiga 1

Od tradicionalnog do feminističkog koncepta bezbednosti (2010.): čitanka ima 120 stranica i 2 poglavlja: Demilitarizacija bezbednosti – feministički pristup; Ne/rado žena ide u vojnike (emancipacija i/li militarizacija žena) i sadrži 12 analitičkih radova/eseja najrelevantnijih regionalnih i međunarodnih autorki na polju bezbednosti. Čitanka je služila kao teorijska podloga za seriju seminara i radionica o istoimenoj temi, tokom 2010., ali i kasnije. Čitanku je uredila Staša Zajović.

Knjiga 2

Feminističko-antimilitaristički pristup konceptu, tumačenju i primeni Rezolucije 1325 (2012.).

Čitanka sadrži deset eseja relavantnih regionalnih i međunarodnih autorki i autora o važnosti kritičkog mišljenja, kritičkom promišljanju bezbednosti, a posebno o Rezoluciji 1325, o feminističko-antimilitarističkom konceptu bezbednosti, itd. Priređena je za feministički diskusioni kružok, održan 24. i 25. marta 2012 godine u Beogradu, a učestvovale su istraživačice Radne grupe za Nazavisni monitoring nad primenom R1325 u Srbiji, kao i naše saradnice-ekspertkinje i eksperti iz akademske zajednice: Dragana Dulić, Zagorka Golubović, Vesna Rakić-Vodinelić, Lino Veljak. Čitanka ima 154 stranice, a uredile su je Gordana Subotić i Staša Zajović.

Knjiga 3

Feminističko-antimilitaristički pristup konceptu, tumačenju i primeni Rezolucije 1325. Najnovija čitanka ima dva dela. U prvom delu više autora i autorki govori o dominatnom modelu militarističke bezbednosti, upozorava na pogubnu politiku rasta vojnih troškova i usled toga, na smanjenje socijalnih davanja, dok je drugi deo posvećen kritičkoj analizi primene R1325, a pre svega feminističko-antimilitarističkim alternativama militarizovanoj bezbednosti. Radovi predstavljaju samo deo teorijskih i aktivističkih doprinosa neophodnih za promišljanje pitanja vezanih za mir, pravdu, bezbednost. Nadamo se da će naredne čitanke pratiti evoluciju ove teme, koja dobija na značaju, posebno u vremenu izazova koje pred feministički pokret postavlja birokratizacija značajnih međunarodnih rezolucija, kao što je R1325, a posebno sve jača militarizacija bezbednosti, polítika nekažnjivosti, neoliberalni ekonomski model, itd.

Ova čitanka je priređena za istoimeni feministički kružok koji se održao 29. i 30 aprila u Beogradu, u organizaciji Žena u crnom. Feministički diskusioni kružoci: podstiču i neguju kritičku refleksiju o svim relevantnim pitanjima kojima se bavimo, a u ovom slučaju o miru, pravdi, bezbednosti. Feministički diskusioni kružoci su kombinacija radionica, debata-interaktivnih predavanja, projekcije filmova, itd.

6

7

8

9

I deo: Militarizovana bezbednost

Svetska vojna potrošnjaAnup Šah/Anup Shah

“Od svih neprijatelja slobode, rata se možda najviše treba pribojavati jer on sadrži i razvija klice svih ostalih. Rat rađa vojske, iz čega proističu dugovi i porezi... instrumenti poznati po tome što mnoge dovode pod dominaciju malobrojnih… Nijedna nacija ne može da sačuva svoje slobode u stanju stalnog ratovanja.”

James Madison, Political Observations, 1795.

Svetska vojna potrošnja po aktuelnim cenama za 2011. godinu iznosi preko 1.7 biliona dolara na godišnjem nivou (ili 1.63 biliona po cenama iz 2010. godine) i beleži rast poslednjih godina.

10

Ključni nalazi o trendovima Stokholmskog Međunarodnog instituta za istraživanje mira (SIPRI):

Procenjuje se da je svetska vojna potrošnja u 2010. godini dostigla 1.63 biliona dolara po cenama •iz 2010. godine;

To predstavlja realno uvećanje od 1.3% u odnosu na 2008. godinu, a 50% od 2001. godine;•

Iznos od 2,6% za vojnu potrošnju u 2010. je identičan iznosu svetskog godišnjeg bruto domaćeg •proizvoda (BDP), tj. odgovara iznosu od približno 236 dolara za svaku osobu na svetu;

SAD sa svojim ogromnim budžetom za potrošnju imaju odlučujući uticaj na aktuelne svetske trendove i njihova vojna potrošnja sada iznosi skoro polovinu svetske potrošnje ili 41% ukupne potrošnje u svetu;

SIPRI je u prošlosti komentarisao povećavanje vojne potrošnje i utvrdio da mali broj država troši najveće sume. Ovaj trend se nastavlja i u 2010. Tako na primer:

15 zemalja koje najviše troše pokrivaju preko 81% ukupne potrošnje: SAD su odgovorne za 41% •ukupnog iznosa u svetu, sledeća je Kina, koja je daleko ispod SAD (8.2% svetske potrošnje), Rusija (4.1%), Ujedinjeno kraljevstvo i Francuska (obe 3.6%)

Vojna potrošnja je koncentrisana u Severnoj Americi, Evropi i, u sve većoj meri, u Aziji.

11

Povećana potrošnja pre i tokom svetske ekonomske krize

Svetska finansijska i ekonomska kriza je doprinela da mnoge zemlje smanje različite javne troškove (često uprkos kritici od strane targetiranih sektora koji nisu odgovorni za krizu), ali je s druge strane, došlo do povećanja vojne potrošnje. Postavlja se pitanje kako je moguće to objasniti?

Treba spomenuti da su neposredno pre krize mnoge države imale ili visok ekonomski rast ili znatno lakši pristup kreditima, bez znanja o onome što sledi.

Kombinacija određenih faktora objašnjava povećanje vojne potrošnje u godinama koje su prethodile krizi (kao što je bilo napomenuto i u ranijim SIPRI izveštajima), kao što su:

Ciljevi u oblasti spoljne politike, •

Realne ili percipirane pretnje, •

Oružani konflikti i politike koje podržavaju multilateralne mirovne operacije,•

Dostupnost ekonomskih resursa. •

Poslednja tačka se odnosi na države poput Kine i Indije, koje imaju ubrzan ekonomski rast u proteklom periodu. Pored toga, činjenica da su cene minerala i fosilnih goriva visoke i da rastu (ili je bar tako bilo do nedavno) je nekim državama omogućila da troše više na naoružanje.

Kina je po prvi put bila na drugom mestu po potrošnji 2008. godine.

Ali, i nakon što je nastupila kriza, te javili zahtevi za hitno smanjenje potrošnje od strane vlada, izgleda da je trošenje za naoružanje ostalo pošteđeno. SIPRI nudi sledeća zapažanja koja ovo objašnjavaju:

12

„SAD predvode u uvećanju (vojnih troškova), ali nisu jedine. Od država za koje su bili dostupni podaci, 65% je uvećalo svoju realnu potrošnju 2009. godine. Ovo uvećanje je pogotovo bilo naglašeno među većim ekonomijama, kako onima u razvoju, tako i razvijenim: 16 od 19 država G20 je imalo realno povećanje vojnih troškova 2009. godine.“

— Sam Perlo-Freeman, Olawale Ismail and Carina Solmirano, Military Expenditure , poglavlje 5, SPIRI Yearbook, jun 2010, str.1.

Međutim, kako SIPRI pokazuje u nastavku, sledeći detalji mogu doprineti objašnjenju:

Neke države poput Indije i Kine nisu doživele krizu, već beleže ekonomski rast; •

Neke od razvijenih (i neke veće države u razvoju) su povećale javnu potrošnju kao odgovor na •recesiju, koristeći velike stimulativne pakete. Vojna potrošnja je deo (iako ne veliki) tog globalnog fokusiranja na javnu potrošnju (neki ovo nazivaju “vojni kejnzijanizam”);

Geopolitika i strateški interesi da se prikaže ili održi moć; “Uvećanje vojnih troškova za SAD, kao •jedinu super silu i za druge vodeće ili srednje sile, kao što su Brazil, Kina, Rusija i Indija, predstavlja, po svemu sudeći, strateški izbor u dugoročnim naporima da ostvare globalni ili regionalni uticaj;Tog uticaja nisu voljne da se odreknu, čak i u ekonomski teškim vremenima”, dodaje SIPRI.

Sa druge strane, “kada je reč o malim zemljama - bez takvih ambicija i, što je još važnije, bez resursa i interesa da uzimaju kredite da bi održali tako velike budžetske deficite – mnoge su smanjile svoju vojnu potrošnju 2009 godine, posebno u Centralnoj i Istočnoj Evropi” (Perlo- Freeman, Ismail i Solmirano, str. 1-2).

Prirodni resursi su omogućili zemljama koje ih poseduju, veću vojnu potrošnju - uvoz oružja (neke zemlje u razvoju). Povećanje cena nafte znači više para za države koje je izvoze, pa samim tim i više novaca za uvoz oružja.

“Kletva prirodnih resursa” je odavno prepoznat fenomen. Naime, države koje obiluju prirodnim bogatstvima imaju konflikte i tenzije zbog borbe za moć koju donosi posedovanje tih resursa (unutrašnji i spoljašnji uticaji su u to uključeni).

U svom prethodnom izveštaju iz 2006 godine, SIPRI je primetio da su Alžir, Azerbejdžan, Rusija i Saudijska Arabija mogle da povećaju potrošnju zbog povećanja prihoda od nafte i gasa, dok je u slučaju Čilea i Perua to povezano sa resursima, tako što je“ njihova vojna potrošnja zakonski vezana za profit od eksploatacije ključnih prirodnih resursa.”

Takođe, “Kina i Indija, dve sve važnije svetske ekonomske sile, pokazuju ravnomeran porast potrošnje i doprinose uvećanju svetske potrošnje. U apsolutnim vrednostima njihova aktuelna potrošnja je samo deo američke. Njihovo uvećanje je u velikoj meri usaglašeno sa njihovim ekonomskim razvojem.”

SIPRI baza podataka o vojnoj potrošnji takođe pokazuje, da iako postoji veliko procentualno uvećanje potrošnje u prethodnoj deceniji kod nekih država, ukupne sume mogu da variraju.

13

(Pogledati takođe SIPRI Izveštaj o trendovima). Poslednji podaci koje SIPRI koristi su iz 2011 godine, a gde je

neophodno, koriste se procene (npr. Kina i Rusija).

Trošenje za mir nasuprot trošenju za rat

U sličnom izveštaju iz 2004 godine, autori iz SIPRI- ja takođe primećuju da “Postoji velika razlika između toga koliko su države spremne da izdvoje za vojna sredstva da bi obezbedile sigurnost i održale svoju globalnu i regionalnu poziciju moći, sa jedne strane, odnosno, da bi iskorenile siromaštvo i pomogle ekonomski razvoj, sa druge strane”.

Ukoliko se uporedi vojna potrošnja sa čitavim budžetom Ujedinjenih nacija, to izgleda ovako:

Ujedinjene nacije i sve njihove agencije i fondovi troše oko 30 milijardi dolara godišnje, ili oko 4 dolara za svaku osobu na planeti. Ovo je veoma mali iznos u poređenju sa budžetima većine države i manje je od 3% svetske vojne potrošnje. Međutim, uprkos tome, UN već gotovo dve decenije imaju finansijske poteškoće i bile su prinuđene da smanje davanja za važne programe u svim domenima, čak i kada je postojao mandat da se deluje. Mnoge zemlje članice nisu platile pune i potrebne iznose te smanjile donacije UN-ovim dobrovoljnim fondovima. Dugovi članica prema regularnom budžetu UN-a su iznosili 348 miliona dolara 31. decembra 2010, od čega su SAD dugovale 80%.

UN Financial Crisis, Global Policy Forum (pristupljeno 2. maja, 2011)

14

Znamo da su UN stvorene posle Drugog svetskog rata, uz vodeću ulogu SAD i ključnih saveznika:

radi očuvanja mira, kroz međunarodnu saradnju i opštu bezbednost.•

međutim, • celokupan budžet UN-a je samo mali deo svetske vojne potrošnje, otprilike 1,8%.

UN nisu idealne i imaju mnoge interne probleme koje je potrebno rešavati, ali sama činjenica da •je moguće da se troši tako puno na naoružanje, a da se doprinosi tako malo ciljevima globalne bezbednosti, međunarodne saradnje i mira, otkriva puno.

Pored gornjih linkova, za više o Ujedninjenim nacijama, pogledajte sledeće:•

Deo sajta UN i razvoj, koji se odnosi na ulogu svetske organizacije u borbi protiv siromaštva •i drugih problema u svetu, uz navođenja i problema sa kojima se UN suočavaju.

Sajt Ujedinjenih nacija •

Sa trenutnom stopom potrošnje, trebalo bi samo nekoliko godina za donatorske zemlje da pokriju svoj celokupan dug UN predviđen za pomoć najsiromašnijima, od preko 4 biliona dolara, koje su te zemlje preuzele na sebe još 1970 godine, tj. pre 40 godina.

Nažalost, kao što BBC primećuje, siromaštvo podstiče nasilje i trošenje na odbranu ima tendenciju rasta u ekonomski teškim vremenima. Svetska ekonomska kriza potencijalno najavljuje velike ekonomske teškoće širom sveta.

U vreme kada duboka recesija izaziva puno turbulencija u civilnom svetu… giganti industrije odbrane kao što je Boing i EADS ili Finmeccanica i Northrop Grumman, imaju stabilne i rastuće prihode od zemalja kojima je važno da uvećavaju svoju vojnu moć.

Geopolitički sukobi, kao i nasilje u porodici često naglo rastu tokom ekonomskih kriza....

Vlasnici deonica i zaposleni u avio industriji i industriji odbrane očigledno imaju najviše koristi od povećanog trošenja za odbranu.

Kompanije koje rade na odbrani i čiji je glavni zadatak da pomognu vladama u naporima da odbrane ili prisvoje teritoriju, rutinski naglašavaju da imaju mogućnost da doprinesu ekonomskom rastu i da obezbede zaposlenje.

Zaista, oko 2,4 biliona dolara (1,5 biliona funti), ili 4,4% svetske ekonomije, po Svetskom indeksu mira, “zavisi od nasilja”, što prodrazumeva “industrije koje stvaraju ili upravljaju nasiljem” – ili industriju odbrane....Vojna moć možda donosi geopolitičku dominaciju, ali mir donosi ekonomski prosperitet i stabilnost.

A to, kako izveštaj naglašava, je dobro za biznis.

—Jorn Madslien, The purchasing power of peace, BBC, 3. jun, 2009.

15

Svetski indeks mira, na koji se poziva BBC, predstavlja pokušaj kvantifikovanja vrednosti mira, koje je teško definisati, kao i rangiranje zemalja na osnovu više od 20 indikatora, korišćenjem kvantitativnih podataka i kvalitativnih bodova iz više različitih izvora. U nastavku je zbirna tabela poslednjeg izveštaja:

Svetski mirovni indeks za 2009. godinu pokušava da rangira države na osnovu različitih indikatora mira.

Nažalost većina zemalja se ne smatra mirnodopskim.

(Najbolje rangirane zemlje na Svetskom indeksu mira su: Novi Zeland, Danska, Norveška, Island, Austrija,

Švedska, Japan, Kanada, Finska i Slovenija. Korisno je, međutim, pogledati i izveštaj za celokupnu listu indikatora,

koji pokrivaju interne i eksterne faktore, vrednovane na različite načine.

Vojna potrošnja SAD

Sjedinjene Države su bez sumnje najveća vojna sila u prethodnim godinama. Kao što je već pomenuto, visina potrošnje SAD je odlučujući faktor svetske potrošnje i zbog toga je korisno posvetiti tome dodatnu pažnju.

Uopšteno posmatrano, vojna potrošnja SAD je u porastu. Skorašnja uvećanja se pripisuju takozvanom Ratu protiv terora i invazijama na Irak i Avganistan, ali je potrošnja rasla i pre toga.

Tako na primer, Kristofer Helman, stručnjak za analizu vojne potrošnje primećuje u “The Runaway Military Budget: An Analysis (Friends Committee on National Legislation, mart 2006, br. 705, str. 3) da je potrošnja u porastu, bar od 1998. godine, ako ne i ranije.

Ministarstvo odbrane SAD daje presek vojne potrošnje od 2001. godine:

16

17

Pad u kasnijim godinama je inicijalno nastao usled smanjenja obima rata u Iraku i premeštanju u Avganistan, nakon čega je usledio pokušaj da se smanji obim operacija i u Avganistanu. Osnovni budžet je međutim nastavio da raste kontinuirano, sve do nedavno, iako u znatno manjoj meri. Takođe, počeli su sada da se osećaju i efekti svetske ekonomske krize.

Zašto je potrošnja SAD, po gornjim podacima, toliko veća u odnosu na predviđenu budžetom Ministarstva odbrane?

Nažalost, budžetski iznosi mogu biti pomalo zbunjujući. Na primer, zahtevi za vojnu potrošnju za fiskalnu godinu ne uključuju sredstva za operacije, koje Kongres odobrava kao dodatne zahteve. Budžet za nuklearno oružje spada u Ministarstvo energetike i po zahtevu iz 2010 godine, iznosio je oko 25 milijardi dolara.

Cena rata (u Iraku i Avganistanu) je bila visoka tokom mandata Džordža Buša. Kristofer Helman i Travis Šarp su takođe analizirali zahtev za potrošnju Pentagona za fiskalnu 2009 godinu. Oni primećuju da je “Kongres već odobrio skoro 700 milijardi dodatnog finansiranja za operacije u Iraku i Avganistanu, dok se još uvek čeka odobrenje Predstavničkog doma i Senata za dodatnih 126 milijardi za fiskalnu 2008. godinu.”

Nadalje, drugi troškovi, kao što su: pomoć za veterane, zdravstvena pomoć, vojna obuka i pomoć, tajne operacije, mogu da budu pod drugim ministarstvima ili da se računaju odvojeno.

Izgleda da je frustracija zbog konfuznih brojeva isprovocirala Centar za informisanje o odbrani, koji zaključuje:

18

Članci koje će mediji širom zemlje danas objaviti će biti sa potpunim iznosima (koji se odnose na vojnu potrošnju) koji uključuju i decimale i izgledaće precizno. Međutim, malo njih će biti ispravno: mnogi će biti nepotpuni, a neki će biti i jedno i drugo. Da stvari budu gore, malo nas će umeti da kaže koji iznosi su previsoki, koji preniski, a koji su toliko zapetljani da će se izgubiti pravo značenje.

Winslow T. Wheeler, What Do the Pentagon’s Numbers Really Mean? The Chaos in America’s Vast Security Budget, Center for Defense Information, 4. februar, 2008

Međutim, u poređenju sa ostatkom sveta, ovi brojevi su dugo opisivani kao zapanjujući”.

U kontekstu: Vojna potrošnja SAD, naspram ostatka sveta

Koristeći SIPRI bazu podataka o vojnim izdacima vidimo presek koji je prethodno opisan.

19

20

Komentarišući prethodne podatke, Kris Helman je primetio da kada se usaglasi sa stopom inflacije, zahtev za potrošnju za 2007 godinu, zajedno sa onim što je potrebno za nuklearno naoružanje, prevazilazi prosečnu potrošnju Pentagona, za vreme Hladnog rata, za vojsku koja je za trećinu manja, nego što je bila pre samo jedne decenije.

Uopšteno posmatrano, u odnosu na iznose iz perioda Hladnog rata, iznos vojne potrošnje je u većini država smanjen. Na primer, svetska vojna potrošnja je smanjena sa 1,2 biliona dolara 1985. godine, na 809 milijardi, 1998 godine, iako je 2005 godine opet zabeležen porast na preko 1 bilion. Potrošnja SAD, pre zahteva iz 2009. godine, je možda bila smanjena, u odnosu na period Hladnog rata, ali je i dalje ostala blizu tim iznosima.

U kontekstu: Vojni budžet SAD naspram ostalih prioriteta SAD

Oni koji podržavaju visoka vojna izdvajanja SAD, često argumentuju da iznos potrošnje u dolarima ne daje dobar prikaz, već da ih treba iskazati kao per capita ili kao procenat BDP-a. Smatraju, da čak i onda kada su izdvajanja visoka, treba imati u vidu činjenicu da SAD obezbeđuju svetsku stabilnost takvim

21

izdvajanjem i da time omogućavaju drugim državama da izbegnu veliku potrošnju.

Iako se neka od pitanja o kojima se raspravljalo odnose na trošenje SAD-a, ona su takođe relevantna i za mnoge druge države.

Da li potrošnju treba vezati za BDP?

Kris Helman argumentuje da BDP nije adekvatan način za iskazivanje potrebnog budžetskog vojnog izdvajanja SAD:

Povezivanje vojne potrošnje sa BDP-om se često promoviše od strane onih koji podržavaju veće vojne budžete. Poređenje vojnog trošenja (i u krajnjoj liniji bilo kog trošenja) sa BDP-om ukazuje na to koliki je to teret za ekonomiju SAD, ali ne govori ništa o tome koliko vojni budžet od 440 milijardi dolara, opterećuje poreske obveznike. Možda naša ekonomija može da podnese veće vojne izdatke, ali je zapravo pitanje da li je stepen potrošnje neophodan i da li su ta sredstva usmerena na prave prioritete. Takođe, takva poređenja se prave samo onda kada je ekonomija stabilna. Nije verovatno da će oni koji zagovaraju da vojna potrošnja treba da bude određen deo BDP-a, nastaviti da se za to zalažu, ukoliko ekonomija iznenada oslabi, jer su svesni da se u toj situaciji vojni troškovi moraju dramatično smanjivati.

Kris Helman, The Runaway Military Budget: An Analysis, Friends Committee on National Legislation, mart 2006, br. 705, str. 3.

Otkada je Helman ovo napisao, desila se naravno svetska ekonomska kriza, koja je počela u SAD i globalno se proširila. Helman bi se možda iznenadio da sazna da čak i u takvim vremenima postoje ozbiljni predlozi da se vojni troškovi vezuju za BDP. Poslednjih meseci su neki senatori i drugi predstavnici vlasti izneli predloge da se 4% BDP-a garantuje kao vojni budžet (ne uključujući “dodatne izdatke” za rat).

Kao što je Travis Šarp sumirao, kritičari vezivanja vojnog budžeta SAD za 4% BDP-a ukazuju na sledeće greške:

To bi dodalo od 1,4 do 1, 7 biliona dolara na deficit u narednoj deceniji i obezbedilo više sredstava 1. za odbranu nego što je predviđeno kao neophodno;

To bi određivalo budžete uz korišćenje rigidne formule, umesto realnih analiza pretnji, što bi 2. omogućilo da nabavka predvodi strategiju, umesto obrnuto;

Politički je neodrživo, u ekonomskim i budžetskim okolnostima, u kojima se nalaze SAD.3.

Šarp takođe dodaje da kada se razmotre dodatni troškovi za Irak i Avganistan , budžet SAD je već preko granice od 4%. Druga bojazan je da vezivanje za BDP utišava debatu koja bi se inače vodila:

22

BDP je važna mera za određivanje koliko SAD mogu da odvoje za odbranu, ali ne daje uvid u to koliko SAD treba da troše. Planiranje odbrane je stvar uklapanja ograničenih resursa da bi se postigli ciljevi koje su prioritetni i pažljivo razmotreni. Kada ima više pretnji, država troši više. Kada je pretnji manje, troši manje. Kako se pretnje menjaju, treba da se menja i finansiranje...

Nažalost, postavljanje potrošnje za odbranu na 4% BDP-a bi zaštitilo Pentagon od brižljivog javnog razmatranja i ukinulo preko potrebnu, transparentnu nacionalnu debatu.

— Travis Šarp, Debate: Four Percent of Gross Domestic Product for Defense?, Center for Arms Control and Non-Proliferation, 26. februar, 2009 (Emphasis added)

(Pogledajte i Tying U.S. Defense Spending to GDP: Bad Logic, Bad Policy, (15. april, 2008) Travis Šarp za više

detalja).

Sa odlaskom Buša i dolaskom Obame, SAD su obznanile nameru da reformišu buduću potrošnju i pokazale značajne promene vezane za budžet namenjen odbrani za fiskalnu 2010 godinu. Tako je, na primer, najavljeno da će biti smanjen jedan deo potrošnje za visoko tehnološko oružje za koje se procenjuje da je nepotrebno, a da će više biti usmereno na trupe, zatim, da će prakse ugovaranja biti reformisane i da će biti unapređena podrška za ljudstvo, porodice i veterane.

Protivnici smanjivanja vojne potrošnje kažu da će ovo ugroziti radna mesta i oslabiti nacionalnu bezbednost, iako je potrošnja daleko veća nego što je neophodno, već duže od jedne decenije. The Friends Committee on National Legislation ukazuje na to da je argument o gubitku radnih mesta, usled smanjenja vojne potrošnje slab: „Istina je da će diskontinuitet sistema proizvodnje oružja kratkoročno izazvati gubitak radnih mesta, ali nepotrebna proizvodnja oružja ne treba da se smatra programom zapošljavanja (to je kao da se troše milijarde na kopanje rupa), jer istraživanje pokazuje da se ti poslovi mogu uspešno preneti u druge sektore“. Drugim rečima, ovo je nepotreban i protraćen rad (kao i protraćen kapital i protraćeni resursi).

Takođe, neka istraživanja sugerišu da pre nego stvaranju/ održavanju poslova, povećana vojna potrošnja vodi gubitku radnih mesta.

SIPRI i kasnije tokom 2010 godine komentariše održavanje visoke potrošnje SAD, uprkos Obaminim sugestijama da će biti drugačije:

23

Kako to da vojna potrošnja SAD, koja već daleko nadmašuje potrošnju bilo koje druge države i koja je u realnim iznosima, na rekordnom nivou od Drugog svetskog rata, nastavlja da raste uprkos teškoj ekonomskoj krizi i obećanju Predsednika da će spoljna politika imati naglašeniji multilateralni pristup?

Jedan od faktora koji na to utiče, jeste sukob u Avganistanu, kome je Obama posvećen i zbog kog se povećava prisustvo trupa SAD, čak i onda kada se konflikt u Iraku smiruje.

Drugi faktor jeste čijenica da smanjenje vojnog budžeta može da se uporedi sa preokretanjem super tankera- programi naoružanja se realizuju u dugom periodu i teško je to zaustaviti. Članovi Kongresa se ponekad opiru prekidanju programa koji donose poslove u njihovim državama…

Međutim, činjenica da vojna potrošnja nastavlja da raste, čak i onda kada se u drugim oblastima smanjuje, sugeriše jasan strateški izbor SAD: osnovni cilj je osiguravanje kontinuirane dominacije SAD u raznim oblastima vojne moći, kako za konvencionalni, tako i za “asimetrični” rat i to se nije promenilo.

— Sam Perlo-Friman, Olawale Ismail and Carina Solmirano, Military Expenditure , Poglavlje 5, SIPRI Yearbook, jun, 2010, str.3 (line breaks and emphasis added)

Velika vojna potrošnja SAD znači da drugi ne moraju da troše toliko?

Neki argumentuju kako velika vojna potrošnja SAD omogućava drugim državama da troše manje. Ali izgleda kao da ovo stanovište zamenjuje redosled istorijskih dešavanja:

Tokom Hladnog rata, visoka potrošnja je bila uobičajena širom sveta;•

Visoka potrošnja je smanjena od strane saveznika- raznih evropskih i azijskih zemalja kada se Hladni •rat završio (pre skoro dve decenije), ne zato što su druge zemlje smatrale da bi ih SAD zaštitile (ovakvo oslanjanje na druge bi bio opasan izbor spoljne politike bilo koje suverene države), već zato što su uvidele da se globalna pretnja od Hladnog rata smanjila i jednostavno nije više bilo potrebe da toliko troše; smatralo se da će globalizacija trgovine koja će se dogoditi, vodi u novo doba.

Samo je SAD, kao preostala svetska super sila, zadržala visok budžet. Mnogi smatraju da je •motiv bio osnaživanje njihove pozicije kao super sile, a da su pripadnici “vojno industrijskog kompleksa”uspeli da ubede američku javnost da treba da je održava.

Imperije su kroz istoriju opravdavale svoju poziciju time da čine dobro svetu. SAD nisu izuzetak od toga. Međutim, to je subjektivni pristup. Postavlja se pitanje da li ova globalna hegemonija i stabilnost zaista znače pozitivnu stabilnost, mir i prosperitet za čitav svet (ili za njegov veći deo). Drugim rečima, sigurno je da nekada hegemon i njegovi saveznici mogu da imaju koristi od stabilnosti, relativnog mira i prosperiteta, ali se često ignoriše činjenica da sprovođenje politika koje njima donose korist, hrane nezadovoljstvo negde drugde.

24

Kao što su podaci Svetskog mirovnog indeksa pokazali, ogromna vojna potrošnja nije donela mnogo globalnog mira.

Kako je nevedeno na drugim delovima ovog sajta, moćnije države nažalost sprovode politike koje takođe doprinose većem siromaštvu, a ponekad i obaraju mlade demokratije, u korist diktature ili nekih demokratija koje je lakše kontrolisati (Osama bin Laden je na primer, bio deo ogromne islamske borbene grupacije, koju je SAD ohrabrivala i trenirala kao pomoć u borbi protiv SSSR-a). Naravno, ovakvi ekstremisti rado prihvataju zasluge za pobedu nad Sovjetima u Avganistanu, ali nikada ne saopštavaju da bi to bilo nemoguće bez njihovog takozvanog “Velikog Satane”- prijatelja koji je postao neprijatelj!.

Teorija o globalnom dobrom hegemonu može da pomogne da se opravda visoka potrošnja radi stabilnosti za mnoge države, ali nije obavezno primenljiva na čitav svet. Zapravo, ova primedba možda zvuči previše umereno, naročito ako se ima u vidu mogućnost pojave izazivača koji ima slične ambicije kao imperija. To predstavlja rizik od polarizacije sveta, pri čemu je odgovore teško naći.

Ali čak i za veliku ekonomiju SAD-a, velika potrošnja možda nije dugoročno održiva. Komentarišući trendove u vojnoj potrošnji, SIPRI primećuje da je ogromno uvećanje vojne potrošnje SAD bio jedan od faktora koji je doprineo propadanju ekonomije od 2001 godine. SIPRI dodaje da “Pored direktnog uticaja visoke vojne potrošnje, postoje takođe indirektni i dugoročniji efekti. Po jednoj studiji koja razmatra ove faktore, ukupni troškovi za rat u Iraku, oni koji su već napravljeni i oni koje će SAD napraviti do 2016 godine, procenjeni su na 2.267 biliona dolara.“

Vojni budžet SAD naspram ostalih prioriteta

Mirovni lobi Friends Committee on National Legislation je izračunao da se u fiskalnoj 2010 godini, većina novca poreskih obveznika SAD usmeravala za rat.

25

Nadalje, kategorija “nacionalna odbrana” je u federalnom budžetu, uglavnom, tek nešto više od polovine diskrecionog budžeta SAD (novac nad kojim Predsednik/Administracija i Kongres imaju direktnu kontrolu i moraju da odluče o trošenju svake godine). Ovo se razlikuje od obaveznog trošenja sredstava u skladu sa postojećim zakonima, kao što je socijalna zaštita, zdravstvena nega, kamata na nacionalni dug, itd. Sledi pregled budžeta za vojsku, obrazovanje i zdravstvo (najveća tri budžeta) za prethodne godine:

26

Za one koji se nadaju da svetska vojna potrošnja može da se smanji, SIPRI upozorava da “dok je invazija na Irak, možda služila kao upozorenje drugim državama sa oružjem za masovno uništenje, ona može da ima i obrnut efekat, ukoliko neke zemlje počnu da gledaju na gomilanje oružja kao na jedini način da se spreči nasilna promena vlasti.”

U savremeno doba, tradicionalne vojne pretnje SAD su poprilično daleko. Svi njihovi neprijatelji, bivši neprijatelji, ni saveznici ne predstavljaju vojnu pretnju. Već neko vreme, kritičari visoke vojne potrošnje ukazuju na to da će najverovantiji oblik pretnji za SAD biti terorističke akcije, pre nego tradicionalno ratovanje, a da je potrošnja i dalje oblikovana prema hladnoratovskim scenarijima i sličnim konvencionalnim sukobima.

Najveći deo tog novca ne troši Pentagon da zaštiti američke građane. On ide za podršku vojnih aktivnosti SAD, uključujući intervencije širom sveta. Da se ovaj budžet i organizacija koju finansira zove “Vojno ministarstvo”, onda bi možda stavovi bili znatno drugačiji. Amerikanci su spremni da plaćaju za odbranu, ali bi verovatno bili mnogo manje spremni da troše milijarde dolara kada se ta sredstva zovu “Vojne operacije u inostranstvu”.

— The Billions For “Defense” Jeopardize Our Safety, Center For Defense Information, 9.mart,2000.

Ovo će naravno doći od novca američkih poreskih obveznika. Mnoge studije i istraživanja pokazuju da je Amerikancima vojna potrošnja jedna od poslednjih stvari na pameti.

Ali, nije u pitanju samo vojna potrošnja SAD. Zapravo, kako Jan Oberg pokazuje, zapadni militarizam se često preklapa sa civilnim funkcijama, što utiče na stavove prema militarizmu generalno. Kada se sazna da neke zapadne vojske možda treniraju diktatore i one koji krše ljudska prava, kao rezultat se nudi iznenađujuće obrazloženje, čemu je posvećena pažnja u tekstu na sledećem sajtu:

http://www.globalissues.org/article/75/world-military-spending

Prevod: Tijana Morača

27

Rizik vojnog kejnzijanizma 1

Džon Fefer/John Feffer

Globalna ekonomija posrće pred udarima najnovije krize. Sjedinjene Države, Evropska unija i Japan očekuju rast od približno 1,5%, u 2009. Međunarodna organizacija rada predviđa “globalnu krizu radnih mesta”, koja će dovesti još 50 miliona ljudi u redove nezaposlenih i oterati 200 miliona radnika u ekstremno siromaštvo, u 2009 godini. Činjenica da se smanjuju državni budžeti i da ekonomska kriza vrši sve veći pritisak na programe socijalne zaštite, neće doprineti da se prebacivanje novca iz budžeta za vojsku u bužet za potrebe ljudi, posmatra kao mnogo pametna ideja. Stoga, ne očekujte značajno pretapanje mačeva u plugove. U stvari, ako su rani znaci neki pokazatelj, verovatnije je da će vlade, u velikoj meri, skloniti i odvojiti svoje vojne budžete od tekuće ekonomske krize.

Upotrebu vojne potrošnje za stimulisanje ekonomije i izvlačenje zemlje iz recesije nazovite novim vojnim kejnzijanizmom. Zagovornici ovog pristupa koriste čak i Ruzvelta, tvrdeći da Sjedinjene Države nisu izašle iz Velike depresije dok se nisu okrenule vojnoj ekonomiji, posle Perl Harbura. Danas, zagovornici vojnog kejnzijanizma guraju unazad, protiveći se Obaminom stimulativnom paketu - koji već uključuje više od 10 milijardi dolara za Pentagon i 1 milijardu dolara za nuklearne programe, na Odeljenju za energetiku, te predlažu da se američki izdaci za vojsku održe na 4% BDP-a.

Ostatak sveta nije imun na ove argumente. U Istočnoj Aziji, na primer, velike vojne sile verovatno neće da odstupe od svojih ambicioznih planova modernizacije. Kina, jedina velika zemlja koja je na putu da iduće godine poveća potrošnju od 8-10%, verovatno će nastaviti da stremi ka svojih 18% povećanja potrošnje u vojne svrhe, u 2008. Japan, Južna Koreja i Rusija su naizgled krenuli u recesione programe potrošnje.

Zemlje koje su uključene u Pregovore šest država2 - SAD, obe Koreje, Kina, Japan i Rusija - su motor globalne vojne potrošnje. Predvođene SAD, one su odgovorne za više od 65% globalne vojne potrošnje. Svaki uspešan pokušaj da se ospori logika vojnog kejnzijanizma i smanji globalni vojno-industrijski kompleks mora početi od ovih zemalja.

1 Prim. Ur. Kejznijanizam. Intervencija države u ekomoniju, u cilju sprečavanja ekonomskih kriza i

neograničene moći tržišta. Uvodi se socijalna država, preraspodela profita tako da se značajan deo sredstava

ulaže u socijalna davanja. Ovaj model je prvi put primenjen u zapadnom svetu u SAD-u (New deal, 1933.). Otada,

a posebno nakon II svetskog rata kejzenijanizam je bio vladajuća ekonomska teorija i praksa državnih politika u

zemljama Zapada i to je prekinuto početkom 80tih godina XX veka, dolaskom M. Tačer (V. Britanija) i R. Regana

(SAD), čime počinje period pogubnog neoliberalnog kapitalizma.

2 Prim. prev. Pregovori šest država (The Six-Party Talks) su serija multilateralnih pregovora održavanih pov-

remeno od početka 2003., kojima su prisustvovali Kina, Japan, Severna Koreja, Rusija, Južna Koreja i Sjedinjene

Američke Države radi demontiranja nuklearnog programa Severne Koreje. Razgovori su se održavali u Pekingu, a

predsedavala im je Kina.

28

Obamin izazov

Prvi podaci iz budžeta Obamine administracije još nisu objavljeni, tako da je teško sa sigurnošću reći koliko će sredstava dobiti Pentagon. Prema jednom izveštaju Obama traži od Združenog štaba oružanih snaga (Joint Chiefs of Staff) da smanji zahtev Pentagona za povećanje od 10% za 2010. Ali početni zahtev Pentagona za sredstva u 2010. Podrazumeva povećanje od 13% u odnosu na poslednji budžet Bušove administracije (584 milijardi dolara u odnosu na 513 milijardi dolara). Dakle, čak i ako Obamina administracija postavlja Pentagonu gornju granicu na 527 milijardi dolara, vojni troškovi će rasti. A u to se ne računaju dopunski zahtevi za vođenje rata u Iraku i Avganistanu. Pentagon ima dugačku listu želja. Na kraju upravljanja Bušove administracije, postavljen je zahtev za povećanje vojne potrošnje za 450 milijardi dolara, u narednih pet godina.

Argumenti u korist održavanja tako visokog nivoa vojne potrošnje se menjaju. Pod Obaminom administracijom, govor o “globalnom ratu protiv terora” je napušten. Sa zavisnošću Vašingtona od pomoći Pekinga oko izvlačenja svetske ekonomije iz recesije, “pretnja” od Kine više nema kapacitet da otvori vladinu kasu za povećanje troškova za vojsku.

Efikasna reč u Vašingtonu nije “teror” ili “Kina”, već je to “zapošljavanje”. Proizvođači koji rade za odbrambene svrhe otimaju se da dokažu da oni igraju važnu ulogu jer održavaju proces rada u fabrikama, a radnicima pomažu da ostanu zaposleni. Lockheed Martin nedavno je objavio oglas na celoj strani Vašington Post-a, kojim je njegov F-22 Raptor - skupo oružje sumnjive korisnosti u današnjem strateškom kontekstu – doveden u vezu sa 95.000 radnih mesta, u 44 države. Da ne bi bila nadmašena, industrija brodogradnje je lobirala Kongres da pošalje pismo Obami, zalažući se za udvostručavanje broja brodogradilišta mornarice – da bi se sačuvalo 400.000 radnih mesta, u 47 država. Pošto je američka ekonomija ukinula skoro 600.000 radnih mesta u januaru, ovi argumenti pronalaze prijemčivu publiku na Kapitol Hilu.

Diskusija o stimulativnom paketu pretvorila se u žučnu raspravu. Dvostranačka grupa u Senatu, na čelu sa Suzan Kolins (R-ME) i Ben Nelsonom (D-NE) predlaže rezove u budžetu za izgradnju škola, za finansiranje Amtrak3 i za naučna istraživanja. Vojno-industrijski kompleks nije na tapetu. Zaista, Kolins je želela da doda 13 milijardi dolara više za pomoć Pentagonu. Isti konzervativci, koji su bili užasnuti zbog vladinog spasavanja automobilskih kompanija, nemaju problem sa nastavljanjem davanja podrške vlasti oko spašavanja proizvodnje u industriji odbrane.

U međuvremenu, SAD je odgovoran za gotovo polovinu globalne vojne potrošnje u Aziji. Tokom poslednjih 10 godina, kada je globalna vojna potrošnja povećana za 45%, SAD su diktirale tempo. Sada, u periodu globalnog stezanja kaiša, vojni kejnzijanizam sa kojim američka vlada flertuje, preti da uspostavi drugi obrazac i za američke saveznike, i za konkurente. Razmotrimo situaciju u Severoistočnoj Aziji. Otkako su se oporavile od azijske finansijske krize, zemlje u ovom regionu su uključene u ozbiljnu trku u naoružanju. Između 1999. i 2006. Južna Koreja je podigla troškove odbrane za preko 70%, a vlasti u Seulu

3 Prim. prev.: Amtrak je korporacija Državne železnice u SAD, (javno finansirani servis), koja funkcioniše

kao profitna korporacija koja je počela da radi 1. maja 1971., kako bi obezbedila železnički prevoz putnika

između gradova u SAD.

29

planiraju da povećavaju tu cifru za 7-8%, svake godine za narednih desetak godina. Kineski i ruski porast vojnih troškova bio je još i veći, u odnosu na isti period. U svojim teškim ekonomskim problemima, Severna Koreja je pokušala da održi korak podizanjem svote koju troši (to je još uvek manje od jedne četrdesetine troškova Južne Koreje). Jedino Japan nije povećao svoje rashode u istom periodu, iako je uticajna grupa političara iz vladajuće stranke forsirala ukidanje limita od 1% BDP-a za vojne izdatke.

Stoga, ne očekujte značajne promene ovog trenda. “Japan, Tajvan i Južna Koreja bi mogli da se usprotive velikim rezovima u troškovima odbrane u kratkom roku, zbog obaveze da ‘dokapitalizuju svoje vojske’, prema mišljenju vojnog analitičara Ričarda Bicingera. Kina ima autohtone kapacitete za proizvodnju oružja i ekonomiju sposobnu za dalje širenje, pa može da opravda kontinuiranu vojnu modernizaciju.

Trka u naoružanju u Istočnoj Aziji nije samo regionalni problem. U Istočnoj Aziji, najveće vojske na svetu - SAD, Kina, Rusija i Japan - se međusobno nadmeću. Rivalstvo između SAD i Kine preti da postane hladni rat ovog veka (čini se da Pentagon troši novac na osnovu ove pretpostavke).

Severoistočna Azija je nulta tačka globalnog vojno-industrijskog kompleksa. Ako bismo nekako uspeli da preokrenemo logiku koja produžava trku u naoružanju u tom regionu, možemo početi da preusmeravamo sredstva na stvarne krize sa kojima se suočava planeta: recesiju, ekonomsku nejednakost, klimatske promene.

Preispitivanje centralne teze vojnog kejnzijanizma - da vojni troškovi mogu izvući svet iz recesije - zahteva dve osnovna kontra argumenta.

Prvo, potrošnja za odbranu nije efikasan stimulativni paket. Investicije u civilnom sektoru, kao što je pokazalo nekoliko studija, pokreću više radnih mesta nego ulaganja u vojnom sektoru. Drugo, da bi se obezbedilo dovoljno sredstava za rešavanje ekonomske recesije i problema klimatskih promena - bez opterećivanja budućih generacija dugom koji će ih osakatiti - vlade moraju da sredstva namenjena vojsci, poćnu da ulažu u zadovoljavanje potreba stanovništva. Ni jedan drugi veliki ćup s novcem ne postoji. Tu stupa na scenu Pacifičko zamrzavanje.4

Vojno zamrzavanje

Da bi podsetili na novu trku u naoružanju u Aziji i izvršili pritisak na vlade zainteresovane da promene svoje budžetske prioritete, aktivisti iz mirovnih azijsko-američkih zajednica su predložili kampanju Pacifičkog zamrzavanja. Osmišljena po uzoru na Rendal Forsberg-ovu kampanju Zamrzavanja nuklearnog naoružavanja, iz 1980., Pacifičko zamrzavanje poziva vlade iz Pregovora šest zemalja da zamrznu svoju vojnu potrošnju, a zatim da smanje svoje budžete na ravnopravnoj osnovi - sa Sjedinjenim Državama kao predvodnicom - kao prvi korak u demilitarizaciji regiona. Kao u prethodnoj Forsbergovoj kampanji, početno zamrzavanje vojne potrošnje bilo bi uzajamno.

Zamrzavanje uključuje i Sjedinjene Države i Rusiju, jer su pacifičke sile i troše mnogo novca na svoje vojno prisustvo u regionu. One su takođe prva dva izvoznika oružja u svetu. Svaki pokušaj da se smanje

4 Prim.prev. Pacifičko zamrzavanje (The Pacific Freeze) je naziv kampanje zamrzavanja i smanjivanja

troškova za vojsku SAD, Japana, Kine, Rusije, Južne i Severne Koreje.

30

vojni izdaci, koji ne uključuje bivše protivnike u Hladnom ratu, verovatno ne bi uspelo. Zamrzavanje se takođe odnosi na celinu vojnih budžeta, a ne samo na svote koje se koriste u regionu Pacifika. Sjedinjene Države ne potroše čitav svoj vojni budžet od pola milijardi dolara na svoje vojno prisustvo u Pacifiku. Niti to čine Rusija i Kina. Međutim, sve tri zemlje mogu da razmeste trupe i vojnu opremu u regionu Pacifika u hitnim slučajevima. Pošto svih šest zemalja troše daleko više od njihovih legitimnih bezbednosnih potreba, zamrzavanje ukupnog budžeta je neophodan i prvi korak u uspostavljanju razumnih budžetskih prioritet.

Krajnji cilj kampanje je da se smanje vojni budžeti i da se deo uštede prenese na regionalni fond Zelene energije. A posredni cilj, kao i u kampanji Zamrzavanja nuklearnog naoružavanja iz 1980., jeste da ljudi pričaju o toj temi. Trenutno je vojna potrošnja sveta krava u svih šest zemalja. Svaka od vlada insistira na tome da je vojna “modernizacija” imperativ. Nekoliko civilnih grupa su bile u stanju da pokrenu to pitanje u unilateralnom kontekstu, u smislu pozivanja sopstvenih vlada da jednostrano smanje vojne troškove. Dakle, vlade, i takodje u određenoj meri i civilne grupe, bile su zarobljene u bezbednosnoj dilemi. Ipak ova, ne tako duboka bezbednosna dilema, se i sama nalazi u mnogo većoj dilemi u vezi sa ljudskom bezbednošću. U vreme kada su nam hitno potrebna sredstva za krizu gladi, energetsku krizu, klimatsku krizu, AIDS krizu i druge predstojeće krize – koje sve ugrožavaju bezbednost ljudi - vojna potrošnja je u ovom trenutku na vrhu globalne agende.

Pregovori šest država omogućuju da se strateški otvore ovakve kampanje. Vlade svih država učesnica govore o miru, a pripremaju se za rat. Sa zamrzavanjem, pozivamo sve vlade da stave svoj novac tamo gde su gladna usta. Svaki napredak u pregovorima o nuklearnom naoružanju je za pohvalu, a nekontrolisani vojni budžeti su bili loš odgovor na mnoge izazove regionalnoj bezbednosti. Uprkos razvoju trgovinskih odnosa, region se suočava sa mnogim pretnjama stabilnosti. Grupa pod nazivom Regionalni bezbednosni mehanizam, (jedna od radnih grupa u okviru Pregovora šest država), bi mogla da počne da se bavi ovim pretnjama. Ali, ukoliko se takva grupa bavi trkom u naoružanju u regionu, znači da će razmatrati samo površne teme i neće uspeti da se izbori sa pokretačkom silom koja stoji iza nesigurnosti.

Mirovni aktivisti u Sjedinjenim Državama su pokušavali, godinama unazad, da potkrešu krila Pentagonu. Gurali smo redukciju vojnih sredstava u zemlji, posmatrajući kako Pentagon narasta kao snežna grudva. Pokušali smo da radimo na međunarodnom nivou da bismo obuzdali vojne izdatke, a svedoci smo stvaranja globalnog vojno-industrijskog kompleksa. Vreme je da pokušamo nešto novo. Hajde da iskoristimo negativan uticaj finansijske krize i pozitivna dešavanja oko Pregovora šest država da bismo postavili pitanje vojne potrošnje. Globalni vojno-industrijski kompleks proždire našu planetu. Zamrzavanje je prvi korak vezivanja ovog monstruma i okretanja stvarnim problemima sa kojima se suočavamo.

http://www.fpif.org/articles/the_risk_of_military_keynesianism

Prevela: Tanja Marković

31

Nova odlučnost: razmišljanja za Novu godinu (31. januar 2012.)Kamilo Mek Bika /Camilo Mac Bica:

Filozof Džordž Santajana (George Santayana) je jednom zapazio da su “oni koji ignorišu istoriju, osuđeni da je ponove.” Kad počinjemo ovu Novu godinu, poslušajmo Santajaninu opomenu i razmišljajmo o sadašnjosti našeg naroda i o njegovoj prošlosti, u nadi da će ovakva razmišljanja biti lekcije koje treba naučiti, i najvažnije, pružiti uvid u to kako možemo da kapitalizujemo i naša dostignuća i uspehe i da ispravimo naše greške i promašaje.

Uprkos proglašenju pobede, Irak je još uvijek u previranjima. Rat besni u Avganistanu, koji je sada najduži rat koji je Amerika vodila, a naši odnosi sa Pakistanom nisu osobito dobri. Američke trupe su strateški pozicionirane širom sveta, a mnogi uticajni i ugledni ljudi u ovoj zemlji oštre retoriku za nadolazeći rat sa Iranom. Uprkos ekonomskoj krizi, vojna potrošnja SAD je veća nego ikad ranije, prevazilazeći vojni budžet 15 zemalja zajedno, uključujući Rusiju, Kinu i Veliku Britaniju.

Za razliku od onoga što se jedino može opisati kao vojni fanatizam i kooptiranje američke spoljnje politike od strane kompleksa vojska – industrija - Kongres, razumniji glasovi su pozivali na suzdržanost, zahtevali pravdu i pravednost, te urgirali za mir umesto rata. Zbog toga su bili osuđeni kao neodgovorni, nepatriotski, čak i izdajnički i optuženi za pružanje pomoći, utehe, ohrabrivanja i nade našim “neprijateljima”. Mi učestvujemo u globalnom ratu protiv terorizma, kažu nam glasovi koji dolaze od kompleksa vojska-industrija-Kongres i svi Amerikanci patriote moraju da se ujedine i da izbegnu neslaganje i kritikovanje naših vođa i njihovih politika.

“Ili ste sa nama, ili ste sa teroristima,” upozorio nas je Džorž Buš (George W. Bush), neposredno posle 11 septembra. Ironično, Osama bin Laden, koji se zauzvrat obratio islamskom svetu je ponovio tu logiku. Rekao je “Ceo svet je podeljen u dva regiona, jedan vernički, u kome nema licemerja, a drugi nevernički”. I Buš i bin Laden su napravili jasnu razliku. Obojica su videli pretnju, koju predstavlja drugi, kao stvarnu, ozbiljnu i neizbežnu i kao odgovor su pokrenuli dugotrajnu kampanju smrti i razaranja, na više frontova. Svet Buša, a sada i Obame, je svet bin Ladena, u nekom čudno iskrivljenom ogledalu. Dakle, mi vodimo rat, a oni - Džihad. U ovom procesu, desetine hiljada nevinih su ubijeni i obe strane racionalizuju pokolj, pozivajući se na Boga i na zemlju, maskirajući svoju zlonamernost zastavom nacije ili načelima vere.

Mi ignorišemo ili iskrivljujemo lekcije iz prošlosti na sopstveni rizik. Da smo, na primer, išta naučili od debakla u Vijetnamu i od anti-komunističke histerije koja je pružala “opravdanje” za rat, shvatili bismo da je naglašena retorika Sudnjeg dana (karakteristična za zahuktavanje invazije na Irak i Avganistan, a koju opet čujemo u vezi sa Iranom), namenjena podsticanju besa radi započinjanje rata kao i proizvodnji kulture straha i paranoje, koristeći i pogoršavajući napetost i ranjivost naših građana u odnosu na pretnje stranih i domaćih neprijatelja.

Tada, kao i sada, bili smo upozoravani na stvarnu i neizbežnu egzistencijalnu pretnju - tada od komunizma, a sada od terorizma - našoj slobodi, našoj državnoj bezbednosti i našem načinu života. Tada, kao i sada, naše političke vođe, pošto nisu sami iskusili rat, nisu uspeli da razumeju i procene užas rata,

32

njegovo ludilo, uzaludnost i njegovu cenu u krvi i novcu. Ili ih možda prosto nije bilo briga. Tragično, u svojoj aroganciji, oni su videli, a i dalje vide rat, pa čak i večni rat, kao održiv produžetak ili možda čak i zamenu za diplomatiju, te kao sastavni deo sprovođenja svoje agende spoljnje politike vezane za globalnu hegemoniju.

Da bi učinili rat održivim, oni pozivaju na javnu podršku - čak i entuzijazam - za pokolj, tako što iskrivljuju realnost i kreiraju mitologiju koja prikazuje rat kao antiseptičan, slavan, junački i častan. Kako bi širili ovu mitologiju, oni zastrašuju, manipulišu i kontrolišu medije da bi obeshrabrili potpuno i tačno izveštavanje i da bi ih pridobili za saradnju u širenju laži i dezinformacija o motivima, razlozima i potrebi za ratom. Nadalje, zamućivanjem razlike između rata i ratnika, naopako su prikazivali javno protivljenje, proteste i neslaganje, a one koji su se protivili, okrivljavali da umanjuju, obezvređuju i vređaju napore i žrtvu onih koji su se borili i onih koji su poginuli “u naše ime”.

Da su naši političari obratili više pažnje na naša iskustva u Vijetnamskom ratu, naučili bi da je u gerilskim ratovima, kao što su bili ratovi u Iraku i Avganistanu, pobeda nemoguća, a teškoće neizbežne. Shvatili bi da će obespravljeni ljudi podneti ogromne žrtve i boriti se junački i uporno protiv stranih okupatora i agresora. Oni bi taktički mogli predvideti da će gerilski/pobunjenički pristup: napadni, beži i nestani, ne samo poništiti vrhunsku tehnologiju onoga koji vrši invaziju/ okupatora, nego i pružiti ogromnu prednost u skrivanju, suočavanju, radu tajnih službi i komunikaciji. Oni bi trebalo da predvide frustraciju onih koji se bore protiv neprijatelja (a neprijatelj se ne razlikuje od onih koje tvrdimo da oslobađamo i štitimo) i da shvate da rezultirajuća napetost i stres izazivaju uslovljenu hiper- pažnju i preterano reagovanje, u kome kolateralna stradanja civila i smrt postaju norma, a ne izuzetak.

Shvatili bi da taj nezaobilazni mentalitet “ubij ih sve i neka ih Bog zbrine”, često opravdavan kao kolateralna šteta ili kao posledica “magle rata”, obesmišljava napore da se osvoje srca i umovi ljudi, da pojačava saosećanje i podršku gerili/pobunjenicima, uništava moral i prouzrokuje ozbiljne psihološke, emotivne i moralne poteškoće za vojnike koji se vraćaju i suočavaju sa težinom sopstvenih iskustava u ratu. Da su naše političke vođe obratile više pažnje na lekcije iz Vijetnama, oni bi shvatili da je ustrajavanje, održavanje kursa, traganje za nekom nejasnom idejom pobede ili čuvanje obraza, u takvim okolnostima, uzaludno, te recept za još veću katastrofu i da se može smatrati kao tolerisanje agresije i ubistva.

Da smo, kao narod, poslušali dalekovida upozorenja bivšeg predsednika Dvajt D. Ajzenhauera (Dwight D. Eisenhower) i poznavaoca rata, generala Mornarice, Smedli Batlera (Smedley Butler), postali bismo svesni da se, uprkos šaradi humanitarne brige i teških pretnji našoj slobodi i državnoj bezbednosti, ratovi prečesto vode za ekonomsku dobit i korporativnu pohlepu. Iako oni koji imaju bogatstvo, moć i uticaj odlučuju da pokrenu rat i profitiraju od njega, siromašni i radnička klasa su uvek, bez razlike, oni koji moraju da se bore. Rat donosi profit i dobit jednoj malobrojnoj eliti, na račun bola, patnje i smrti mnogih. Stoga, “rat je reket,” moralno odbojan i prima facie, pogrešan i svako ko učini takvo svetogrđe protiv čovečanstva, nosi veliki teret pravdanja.

Hajde da razmislimo i naučimo lekcije iz sadašnjosti i prošlosti, u Novoj godini. Hajde da odlučimo da odbacimo deformaciju patriotizma, koja zahteva slepu poslušnost i neupitnu podršku ili ućešće u

33

nepravednom i nemoralnom ratu koga karakteriše agresija i ubistvo. Takav “patriotizam” je protivan ljudskom dostojanstvu i odgovornostima građana u demokratiji. Takav “patriotizam” je obuzdavanje ljudskog razuma, ozbiljni promašaj, intelektualno, kao i moralno. Umesto toga, hajde da težimo novom patriotizmu, istinskoj ljubavi prema zemlji, koji zahteva moralnu hrabrost da se čini ono što je u najboljem interesu za naš narod - tj. da kritički i objektivno procenjujemo - zakonski i etički - uzroke i opravdanja za rat. Patriote bi trebalo da slave neslaganje, a ne da ga suzbijaju; oni bi trebalo da govore protiv i da osuđuju nemoralan i ilegalan rat, a ne da ga podržavaju ili tolerišu; trebalo bi da traže nove ideje i moguće pristupe koji vode mirnim, diplomatskim rešenjima međunarodnih kriza i sporova, ne žureći u rat.

Kao građanke i građani jedine supersile sveta, hajde da u Novoj godini odlučimo da pozovemo naše političare, generale i korporativne direktore da poštuju najviše moralne standarde. Više ne možemo da se držimo po strani od njihovih akcija u svetu i moramo preuzeti odgovornost za državne udare koje oni planiraju, ratove koje vode i eksploatatorske fabrike koje poseduju. Čak štaviše, oni među nama, koji su se borili u ratu i poznaju njegovo ludilo i horor, iz prve ruke, imaju još veću odgovornost da obezbede da pohlepa, nekompetentnost i pogrešno shvaćen patriotizam više nikad ne pretvore našu decu u ubice te potroše njihove živote i blagostanje, u još jednom nepotrebnom i nemoralnom ratu.

Ako ikada želimo da ostvarimo mir, u Novoj godini moramo da odlučimo da biramo stranu žrtava, bez obzira na njihov nacionalni identitet. Radi se o nevinim žrtvama rata i korporativne pohlepe. Moramo da biramo stranu pravde, a ne osvete, radnike, a ne one koji ih eksploatišu, razum, a ne histeriju, saosećanje i razumevanje, pre nego okrutnost i brutalnost. Moramo da biramo stranu mira, a ne rata.

U ovo doba globalizacije, postali smo potrošna roba, prisiljeni da živimo u svetu koji je, sve više, određen od strane korporacija, koje brinu samo o profitu, sa malo brige o pravdi i pravednosti. Naši mladi ljudi, usled ekonomskih teškoća ili podstaknuti moćnom veštinom trgovine vojnih regrutera, su postali topovsko meso, prisiljeni da proliju svoju krv, žrtvuju svoje živote i postanu ubice, dok korporacije imaju korist od pokolja. Kritične lekcije iz sadašnjosti i prošlosti su jasne. U Novoj godini moramo da rešimo da prevaziđemo usku perspektivu korporativizma i nacionalizma i prigrlimo univerzalizam. Moramo da odbacimo Buševe, Obamine i bin Ladenove dihotomije i da shvatimo da nas granice naše države ne odvajaju od ostatka čovečanstva. Konačno, ako tvrdimo da poznajemo Boga, moramo da rešimo da poštujemo njegovu kreaciju i da se odnosimo prema svoj toj Božijoj deci, kao prema svojoj. Tomas Pejn (Thomas Paine) je po meni najbolje to rekao: “Svet je moja država, svi ljudi su moja braća, a činjenje dobra je moja religija.”

34

Pet smrtnih mitova o militarizmuKolektiv za nenasilje i edukaciju/Colectivo Noviolencia y educacion

Mit: Vojska i vojnici sprečavaju rat

Učestalost i razorna moć ratova dramatično su povećani od kraja II svetskog rata. Broj ratova je takođe dramatično porastao. Naprimer, 1940. bila su četiri rata a 1990. zabeleženo je 30 objavljenih ratova. Nakon II svetskog rata izbilo je 160 ratova koji su odneli 25 miliona žrtava. SAD, zemlja sa najvećim oružanim arsenalom na svetu, upotrebile su silu protiv 16 raznih zemalja, što je izazvalo smrt više od šest miliona ljudi, najvećim delom civila.

Mit: Bez vojski bismo se vratili u ropstvo

Stalno proizvode lik neprijatelja kako bi opravdali ratove. Jednom su to bili ruski vojnici-crveni đavoli, drugi put Marokanci kojima, inače prodajemo velike količine oružja; sledeći put bi to mogli da budu Libijci, predvođeni Gadafijem i njegovim ekcentričnim ispadima. Mora da postoji velika opasnost da bi se opravdale enormne količine novca koje se troše u vojne svrhe, a pritom znamo koliko je drugih, nepokrivenih potreba čije se zadovoljavanje odlaže samo zbog ulaganja u pripreme rata.

Ne znamo odgovor. Takva vera u nasilje i militarizam ostavlja razne posledice. Neke vlade, koje svoje probleme rešavaju oružanim putem, opravdavaju rat postojanjem grupa koje pribegavaju terorizmu. U ime nacionalne bezbednosti, pribegava se špijuniranju, lažima, opravdava se proizvodnja i trgovina oružjem, opravdava se smrt mladih ljudi za vreme vojnog roka, itd.

Naša bezbednost mnogo više zavisi od stepena zdravlja stanovništva, od samopouzdanja, od toga da li imaju poverenja u sebe i u budućnost. Poboljšavanje kvaliteta života, kako u našoj zemlji, tako i u susednim zemljama i u celom svetu, povećava naš ugled, a ne broj borbenih aviona koje možemo da kupimo.

Mit: Vojni troškovi stvaraju radna mesta

Ulaganjem u vojsku otvara se manje radnih mesta, nego ulaganjem u civilne svrhe. Na primer, na svakih 150.000 milijardi pezeta koji se izdvoje u vojne svrhe, može da se otvori 25.000 novih radnih mesta. Međutim, sa istim tim novcem može se otvoriti 47.000 radnih mesta u zdravstvu. Prema tome, novac poreskih obveznika/ca koji se koristi u vojne svrhe utiče na povećanje nezaposlenosti.

Mit: Vojska pruža mnogo prilika, znanja i perspektiva

Najveći deo vojnih vežbi nemaju nikakvu vrednost, niti primenu u civilnom životu. Ne treba nam obuka za ljuštenje krompira, ni za pranje suđa, ni za bolje kucanje na mašini. Ne pozivaju se u novu profesionalnu vojsku mladići i devojke, kako bi postali/e piloti i pilotkinje supersoničnih aviona. U vojsci su im potrebni

35

ljudi koji slušaju i izvršavaju naređenja, poslušni i disciplinovani, oni koji će vršiti diskriminaciju nad svakim ko je drugačije boje kože, nacije, seksualnog izbora ili pola.

Mit: Više novca se izdvaja za socijalne službe nego za vojne troškove

Ako saberemo izdvajanja u 1995 godini, namenjene ministarstvima poljoprivrede, socijalnog rada, prosvete i nauke, to bi bilo manje nego izdvajanja za vojsku. Sem toga, bez obzira na teškoće kroz koje prolazi ova ili bilo koja druga zemlja, uvek se nađu sredstva za vojsku i uvek se povećava budžet za vojsku.

Izvor: Educar para el desarme, Colectivo Noviolencia y education, Madrid, 1997. (Priredila: S.Z.)

Pitanja za diskusiju:

Ako je moguće, odaberi jedan za tebe/vas od najznačajnijih mitova o militarizmu i obrazloži!

36

37

38

39

II deo: Od kritičkog pogleda na R1325

do feminističko-antimilitarističkih alternativa

Kritički pogled na Rezoluciju Žene, mir, bezbednostSofi Rihter Devro/Sophie Richter-Devroe i Nikol Prat Nicola Pratt /

Kratak pregled:

Ovde su predstavljeni članci u kojima se nalazi posebna tema IFJP, pod naslovom“Kritičko preispitivanje Rezolucije 1325”. Cilj ovog izdanja je da se ispita sprovođenje Rezolucije 1325 i njen uticaj na ženski aktivizam, mir i bezbednost. S obzirom da se tekstovima u ovoj knjizi pristupa Rezoluciji 1325 iz različitih perspektiva i u različitim kontekstima, naš cilj je da u ovom uvodu ukažemo na brojna konceptualna, strateška i praktična pitanja koja su od ključnog značaja u raspravama oko Rezolucije 1325, ali i šire - za Žene, mir i bezbednost.

Ovo je urađeno u četiri dela: prvo, problematizujući Rezoluciju u odnosu na promene u globalnom upravljanju; drugo, ispitujući pretpostavke Rezolucije o (rodnoj) dimenziji i strukturi, treće, ispitujući pretpostavke Rezolucije o vezama između sukoba i roda, i četvrto, upoređujući međusobno različite kontekste u kojima je 1325 implementirana.Razlike između onih koji su o ovim temama pisali, mogu se u izvesnoj meri pripisati različitim razumevanjima feminiz(a)ma kao političkog projekta .Različiti feminizmi možda podržavaju različite vizije mira i, shodno tome, različite projekte izgradnje mira. Na kraju, ova knjiga, dok odgovara na pitanja koja smo prvobitno postavili, nameće nova pitanja o transnacionalnim feminističkim praksama.

Ključne reči

Rezolucija 1325, rod, bezbednost, žene, rat, mir, učešće, nasilje

Uvod

Dana 31. oktobra 2000, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija jednoglasno je usvojio Rezoluciju 1325 Žene, mir i bezbednost (ili, ‘1325’ skraćenica), pozivajući na povećano učešće žena u sprečavanju i rešavanju sukoba i na preuzimanje inicijative pri donošenju odluka, kao i njihovu zaštitu tokom sukoba. UN su objavile da je 1325 glavni dokument kojim se jamči zaštita prava žena i osigurava njihovo ravnopravno učešće u mirovnim procesima (Generalni sekretar Ujedinjenih nacija, 2008.). Mnogi smatraju usvajanje

40

Rezolucije istorijskom prekretnicom, pošto se po prvi put, Savet bezbednosti UN konkretno bavio rodnim pitanjima i iskustvima žena u “konfliktnim” i “post-konfliktnim” situacijama, kao i njihovim doprinosom u rešavanju i prevenciji konflikata (Kon 2008). Prethodne rezolucije UN tretirale su žene kao žrtve rata, kojima je potrebna zaštita.

Međutim, 1325 je takođe priznala žene kao učesnice u izgradnji mira i garante bezbednosti.

Mnoge feministkinje i aktivistinje su hvalile Rezoluciju 1325, kao veoma značajnu za ženski antiratni i mirovni aktivizam.

Čini se da se Rezolucija 1325 temelji na značajnom broju feminističkih nalaza, naglašavajući različita muška i ženska iskustva rata, sukoba i perioda posle sukoba, redefinišući seksualno nasilje, kao oružje rata, a ne kao “nesrećni nusprodukt” (Činkin 1994, Sajfert 1994, i drugi), te prepoznajući značajnu ulogu, koju su žene odigrale na fundamentalnom nivou, u obnovi života svojih zajednica nakon sukoba (Sorensen,1998).

Izgleda da se Rezolucija SB UN 1325 takođe oslanja na feminističku literaturu, dokumentujući istorijsku ulogu ženskih/feminističkih grupa širom sveta u mobilizaciji protiv rata, nasilja i militarizma (Kokburn 1998, 2007, Voler i Risenga 2001, između ostalih).

Rezolucija je omogućila vezu između društvenih (rodnih) promena i političkih (konfliktnih) transformacija, u popularnoj međunarodnoj politici i utrla put za nove programe i mere na međunarodnom, vladinom i nevladinom nivou. U vreme pisanja ovog teksta, Rezolucija je prevedena na više od 100 jezika, a 25 nacionalnih akcionih planova, formulisano je radi pomoći u implementaciji, na državnom nivou.

Ipak, ono što treba da bude ispitano, jeste način na koji je koncipirana veza između društvene i političke dinamike, kao i da li i kako, ovo važi za različita scenarija sukoba, koja se međusobno dosta razlikuju.

Nekoliko autora je zatražilo da se Rezolucija 1325 SB UN kritički preispita, kako u pogledu njenih idejnih temelja, tako i praktičnih uticaja, koji se tiču pravila.

Autori u ovoj knjizi (akademici, praktičari i aktivisti) kritički su preispitivali Rezoluciju 1325 SB UN, u pogledu njenog sprovođenja i važnosti za aktivizam žena, u različitim delovima sveta, kao i njene konceptualizacije u pristupima rodu, izgradnji mira i rešavanju konflikata.

Oni pružaju i teorijske i analitičke kritike Rezolucije, ispitujući, takođe, pravila i nivoe sprovođenja. Tačnije, ova knjiga se bavi sledećim pitanjima:

U kojoj meri se Rezolucija 1325 zapravo sprovodi po određenim programima i da li se preduzimaju - mere na terenu i sa kakvim ishodom za život žena i za mir i bezbednost?

Koje su implikacije po mir i bezbednost, kada se ima u vidu da se Rezolucija fokusira na oružani - sukob, a manje na druge oblike organizovanog nasilja?

Kako aktivistkinje u konfliktnim područjima koriste Rezoluciju 1325? Da li uspevaju da pomire - univerzalnost Rezolucije sa specifičnostima različitih konfliktnih situacija?

Da li je univerzalni rodni identitet važniji za razumevanje iskustva žena i za odgovor na konflikt, u - odnosu na druge društvene kategorije, kao što su: državljanstvo, klasa, nacionalnost ili religija, i da

41

li je to, između ostalog, korisna alatka ili prepreka ženskom aktivizmu?

Šta nam formulacija, usvajanje, odnosno sprovođenje Rezolucije 1325, govori o prirodi globalnog - upravljanja, u periodu posle Hladnog rata?

S obzirom da autori tekstova u ovoj knjizi pristupaju UNSCR 1325 iz raznih perspektiva i u različitim kontekstima, naš cilj u ovom uvodu nije da predstavimo koherentan teorijski okvir. Radije bismo želeli da ukažemo na brojna konceptualna, strategijska i praktična pitanja, koja su od ključnog značaja u raspravama, posebno o Rezoluciji 1325, kao i za Žene, mir i bezbednost u širem kontekstu. Pokušali smo da sažmemo neke od odgovora na navedena pitanja iz istraživanja i to je prikazano od strane naših autora, u četiri dela: prvo, problematizujući Rezoluciju u odnosu na promene u globalnom upravljanju, drugo, ispitujući pretpostavke Rezolucije, koje se zasnivaju na rodu i rodnoj strukturi; treće, ispitujući pretpostavke Rezolucije o povezanosti konflikta i roda i, četvrto, upoređujući različite kontekste sprovođenja Rezolucije1325.

Put do R1325 SB UN i promene u globalnom upravljanju

Rezolucija 1325 je doneta zahvaljujići ranije održanim brojnim konferencijama UN o ženama, kao i dugoročnom lobiranju ženskih organizacija i organizacija civilnog društva koje se bave rodom, razvojem i sukobima. Pitanje žena, konflikata i mira izazvalo je intenzivnu debatu na Trećoj svetskoj konferenciji o ženama, u Najrobiju 1985. (Cockburn 2007: 139). Međutim, samo jednom je Agenda Butrosa Galija za mir, 1992 godine, sadržala opredeljenje o potrebi prethodnog učešća žena na izgradnji mira i rešavanju konflikata (induktivni pristup, kao dopuna dominantnom, državno orjentisanom, deduktivnom pristupu održanju mira). Posle toga su žene ostvarile veliki napredak preko Pekinške platforme za akciju, koja je usvojena na Četvrtoj svetskoj konferenciji o ženama, 1995. U njoj je istaknut (kao jedan od 12 glavnih oblasti interesa), značaj rodne perspektive i žene koje su doprinosile u održavanju i izgradnji mira, te identifikovan “uticaji oružanih ili drugih vrsta sukoba na žene, uključujući i one koje žive pod stranom okupacijom” (United Nations [ UN] 1995). Takođe, pozvane su vlade, međunarodne organizacije i civilno društvo da preduzmu strateške akcije.

Pregledom implementacije Pekinške platforme za akciju, na 23.specijalnom zasedanju Generalne skupštine na temu “Žene 2000: rodna ravnopravnost, razvoj i mir za dvadeset prvi vek “ (Peking +5), zaključeno je da se kritičnoj oblasti interesa “Žene i oružani sukob”, ne posvećuje dovoljno pažnje, a pogotovo kada je reč o implementaciji. Kao rezultat toga, osnovana je NVO Radna grupa za žene i oružani sukob (NGOWG) da bi se lobirale UN za prihvatanje rezolucije Saveta bezbednosti UN, koja bi obezbedila da pitanje žena, mira i bezbednosti bude adekvatno tretirano. U oktobru 2000, Namibija, koja je ranije te iste godine usvojila Deklaraciju Vindhuk i Namibijski akcioni plan za integrisanje rodne perspektive u Multidimenzionalne operacije podrške miru, preuzela je predsedavanje Savetom bezbednosti UN. Odgovor na lobiranje NVO Radne grupe je bilo pristajanje da Savet sponzoriše sednicu o Ženama, miru i bezbednosti. Kao priprema za ovu sednicu, održan je sastanak Formula Arija, 23 oktobra 2000 godine. Na ovaj način, je data prilika organizacijama civilnog društva i predstavnicima da prenesu svoja iskustva i iznesu predloge članovima Saveta bezbednosti. Nedelju dana kasnije, 31 oktobra 2000,

42

Aktiviste, koji su se bavili uticajima sukoba na žene i učešćem žena u izgradnji mira i rešavanju sukoba, dodatno je zabrinjavala činjenica da je došlo do teorijske smene - zamene teorije o međunarodnim odnosima, sa (neo-) realističke, orjentisane na državu, u više holističku, orjentisanu na počinioca, te na konceptualizaciju bezbednosti, koja je bila predložena, posebno u oblasti kritičkih studija bezbednosti (vidi npr. But, 2005, Piterson1992, Tikner1992).Već, ranih, 90-tih, En Tikner je iznela poznati zahtev da se uzme u obzir ljudska dimenzija bezbednosti, kao i promišljanje bezbednosti, iz feminističke perspective.

„Tek kada se hijerarhijski društveni odnosi obelodane, uključujući rodne odnose, koji su sakriveni diskursom realizma, često depersonalizovanim, moćićemo da počnemo sa stvaranjem jezika nacionalne bezbednosti, koji se zasniva na višestrukim iskustvima žena i muškaraca”( Tikner 1992: 66).

Rezolucija 1325 započinje sa 10 paragrafa u preambuli, koji se odnose na šire normativne standarde prihvaćene od međunarodne zajednice, preko pravnih principa, ljudskih prava i međunarodnog,humanitarnog prava, kao i prethodnih rezolucija UN, deklaracija i dokumenata, kao što su: Pekinška platforma za akciju, Povelja UN, Vindhuk deklaracija i Namibijski plan akcije. 18 operativnih paragrafa Rezolucije, pokrivaju 3 glavne teme.

Prvo, Rezolucija priznaje doprinose žena u izgradnji mira i rešavanju sukoba i poziva na njihovo povećano uključivanje na svim nivoima donošenja odluka, u nacionalnoj, regionalnoj i međunarodnoj prevenciji konflikata i sporova.

Drugo, ističe rodne aspekte rata i oružanog sukoba, zahtevajući zaštitu ženskih prava, uključujući zaštitu žena i devojaka od rodno zasnovanog nasilja i drugih kršenja međunarodnog prava.

Konačno, Rezolucija poziva: lokalne aktere, države članice, i sam sistem UN da usvoje rodnu perspektivu, u mirovnim operacijama, pregovorima i sporazumima.

Kada je reč o prepoznavanju uloge žena u izgradnji mira i rešavanju sukoba i različitim iskustvima žena iz rata, čini se da se Rezolucija 1325 temelji na feminističkom iskustvu i aktivizmu. U knjizi Kerol Herington, razmatrane su stvarne zasluge feminističkih/ženskih aktivistkinja, koje su lobirale unutar i izvan UN i bile glavne inicijatorke za promenu koncepta mira i bezbednosti, odnosno pojmova ‘žena’ i ‘ljudska prava’. Posle Hladnog rata, SAD su predstavljene kao lideri demokratskog sveta i branioci žena i dece protiv brutalnih muškaraca, koji podstiču “nove ratove”, koje pak, karakteriše masovno silovanje”.

Ipak, uprkos akcijama za održavanje mira, kao odgovor na “nove ratove”, u pojedinim zajednicama cveta i nadalje seksualno nasilje, zlostavljanje i eksploatacija”. K. Harington se u knjizi osvrće na te tenzije, u okviru savremenih mirotvornih operacija, predlažući tehničko rešenje za uključivanje rodne perspektive u glavna društvena strujanja. Njen članak sugeriše da 1325 predstavlja više alat za suočavanje sa novim realnostima međunarodne bezbednosti u periodu posle Hladnog rata, nego za transformaciju istih. Ovo otvara dva pitanja o povezanosti 1325 i feminizma: (a) da li feministički aktivizam i istraživanja zaista osporavaju arhitekturu međunarodne bezbednosti? ili (b) da li se 1325 zaista temelji na feminističkom aktivizmu i istraživanjima?

Članak Šeri Gibingz, koji je zasnovan na etnografskim istraživanjima među onima koji zastupaju

43

rodnu politiku u UN, uključujući i Međunarodnu ligu žena za mir i slobodu (WILPF), pokazuje kako su 1325 i diskursi u prilog tome izostavili neke značajne feminističke ciljeve. Ona smatra da je Liga, “pre usvajanja Rezolucije 1325, prikazivala Ujedinjenim nacijama žene, kao akterke mira, takođe eksplicitno kritikujući militarizam i militarizovanu muškost”. Diskurzivnim normama govora u UN, nametnuto je izbegavanje feminističke kritike militarizacije i militarizovane muškosti u sukobu i fokusiranje na pozitivno, “utopijsko” predstavljanje žena, kao “graditeljki mostova” i “mirotvorki”.

Jedan od najmanje proučavanih aspekata Rezolucije (uključujući i u ovoj knjizi), jeste koji oblik feminizma je zastupljen u njoj i sa kakvim implikacijama. Moglo bi se ustvrditi da, umesto da transformiše međunarodne bezbednosne agende, 1325 marginalizuje animilitaristički feminizam, zalažući se za međunarodni mir i bezbednost. Inovativne konceptualizacije ljudske bezbednosti i međuodnos roda i ratne dinamike su napredovale zbog kritičkih i feminističkih studija vezanih za međunarodne odnose, ali tek treba da budu u potpunosti prihvaćene u okviru glavnih društvenih tokova i međunarodne agende o Ženama, miru i bezbednosti (vidi Vejrajnen 2004).

Kritičko preispitivanje R 1325: rod, struktura i delovanje

Nekoliko članaka u ovoj knjizi ukazuju na određene tenzije inherentne Rezoluciji. Naime, s jedne strane, Rezolucija naglašava značaj delovanja žena na uspostavljanju mira i bezbednosti, ali s druge strane, ona ne uspeva da se uhvati u koštac sa strukturnim faktorima, koji mogu da ograniče delatnost žena.

U svom prilogu, Laura Šepard tvrdi da je u diskursu Saveta bezbednosti, vidljiv pozitivan pomak, imajući u vidu agendu “Žene, mir i bezbednost”. Dok Rezolucija 1325 predstavlja žene uglavnom kao žrtve, kasnije rezolucije predstavljaju žene, kao aktivne učesnice, činioce ili čak i ‘superheroine’.

Iako ovakav razvoj daje nadu za optimizam, L. Šepard, takođe, ističe da su strukturni uzroci (kao što je siromaštvo), koji sprečavaju žene da deluju kao činioci, sa istinskim transformacionim potencijalom, još uvek nisu uključeni u popularan analitički okvir međunarodnih organizacija. Ona kritikuje način na koji diskursi oko agende” Žene, mir i bezbednost” izjednačavaju žensku delatnost i sposobnost žena da deluju, upozoravavajući da je “ova delatnost, ujedno, prekid sa poznatim predstavljanjem žena kao žrtvi i dodatno opterećenje za (neke) žene, koje se tako osećaju”. Ipak, ona zaključuje da samo malim udaljavanjem od viktimizacije, ka pluralnosti predstavljanja ženske subjektivnosti u sukobu (makar bio fragmentiran), pruža mogućnosti za ženski, feministički kritički angažman, pa čak, možda i za transformaciju.

Tako, Margaret Oven, u knjizi Udovica za mir i demokratiju ubedljivo tvrdi da 1325 i njene naknadne rezolucije imaju potencijal i mogu biti podržane od strane posebno ugroženog podskupa žena u konfliktu i postkonfliktu, tj. udovice. Međutim, feministkinje i drugi aktivisti moraju da lobiraju, kako bi se osiguralo da se pitanje udovištva uključi u agendu “Žene, mir i bezbednost”.

Ova optimistična analiza nije nužno zajednička svim ostalim autorima u ovoj knjizi. U slučaju organizovanja palestinskih žena, Vanesa Far je mišljenja da sveobuhvatna struktura takozvanog mirovnog procesa, marginalizuje žene i aktere civilnog društva u celini. To se događa, uprkos dugoj istoriji aktivizma palestinskih žena u otporu izraelskoj okupaciji. Kako Vanesa Far tvrdi, “Jednostavno, bez obzira na

44

instrumente koje koriste te strukture , kako bi izgradile mir, palestinske žene pokušavaju da organizuju svoj odgovor jer uviđaju da taj proces očito ne utvrđuje prioritete, ni vrednost ženskih glasova za mir”.

Iako su glavne predstave žena kao žrtvi ili graditeljki mira, možda dodatno fragmentirane putem rezolucija na temu “Žene, mir i bezbednost”, koje su donete kasnije, ipak su žene i dalje zastupljene u Rezoluciji 1325 i srodnim dokumentima popularne politike, isključivo u rodnim terminima.U njima nema mesta gde se ukrštaju rod i druge društvene kategorije i strukture. U tim dokumentima, potpuno izostaju ugnjetavanje, marginalizacija i nasilje (uključujući nacionalnost, klasu, etničku pripadnost, religiju, seksualnost i starost).

Šeri Gibingz smatra da to ima posledice po vidljivost ženskog delovanja. Ona opisuje posetu dve iračke aktivistkinje UN-a, u 2003 godini. One su se obratile neformalnoj grupi savetnika za rod, nevladinim organizacijama i predstavnicima vlada. Umesto da govore o “rodnim pitanjima”, ove žene su osudile invaziju na Irak, koju su predvodile SAD i Velika Britanija, kao i nedostatak podrške od strane UN-a. Uprkos pozivu 1325 da više žena učestvuje u izgradnji mira i preuzima inicijativu pri rešavanja sukoba, zagovaraoci 1325, koji su prisustvovali ovom sastanku, bili su postiđeni “gnevnim komentarima” iračkih žena. Ovaj događaj “pokazuje da i agendu Žene, mir i bezbednost prate rigidne norme, što znači da se predviđaju i očekuju određena gledišta, a neka druga, obeshrabruju” Zaključak Gibinzove je stoga manje optimističan, nego zaključak Šepardove: dokle god se u jeziku UN-a, nastavlja da operiše “utopijskim vizijama” (predstavljanje žene kao mirotvorke), neće biti verovatno moguće ostvariti delotvornost. Time se sugeriše, da zbog nepriznavanja struktura globalnog kapitalizma, imperijalizma i (neo) kolonijalizma od strane zagovornika 1325 (strukture u okviru kojih su stalne članice Saveta bezbednosti UN veoma uključene), vodi tome da se minimizira delovanje žena na planu okončanja rata i sukoba.

Kritički preispitujući R1325: dekonstrukcija veza između roda i sukoba

Uprkos činjenici da 1325 ne osuđuje rat i sukobe (Kon 2008), ipak, to ne podrazumeva vezu između rodno zasnovanog nasilja i međunarodne bezbednosti (Šepard 2008). Nekoliko autora razmatra, u knjizi, navodnu vezu i njene implikacije po rodnu bezbednost i pravdu.

Laura MekLiod naglašava potrebu da se istraže načini na koje različiti akteri razumevaju vezu između (post-) konfliktne i rodne dinamike. Analizirajući kontekst Srbije (studijom slučaja se uopšteno smatra da se radi o “post-konfliktnom” scenariju), ona tvrdi da je “post - konflikt” diskurs, sa spornim vremenskim i prostornim aspektima, [i, baš kao i “konflikt”,] stanje koje je stvoreno na određen, visoko politizovan, način, gde su određeni putevi nametnuti, kako bi bili u žiži, dok je ostalima umanjen značaj” (vidi takođe Von Vilijams - 2006; Zalevski 2006; MekLiod, u ovoj knjizi). Ona ispituje diskurse “post -konflikta”, odnosno “rodne bezbednosti”, koje nude tri različita aktera u Srbiji: UN, vlada i Žene u crnom. Smatra da se koncept, zasnovan na povezanosti između roda i (post -) konflikta, među ova tri aktera razlikuje, te da oni imaju različite političke i strateške implikacije: od kontrole lakog oružja, do kritike militarizma. Napokon, MekLiod tvrdi da je ova raznovrsna konceptualizacija produktivna, “u otvaranju prostora za izbor različitih percepcija o tome šta znači ostvarenje rodne bezbednosti “.

45

Analiza Sale Erousi o rodnoj pravdi i odgovornosti za seksualno nasilje tokom rata, problematizuje načine na koje je rodno zasnovano nasilje osmišljeno i instrumentalizovano u agendi UN-a “Žene, mir i bezbednost “. Nalazeći da je” zastupljen vrlo sužen koncept pravde, fokusiran na krivično gonjenje”, koji ne samo da stvara hijerarhiju među žrtvama, već i zanemaruje veze između (strukturne) nejednakosti i ranjivosti/nesigurnosti, ona poziva na produbljivanje načina na koji razmišljamo o odgovornosti, kao i o korišćenju nekih nelegalnih sredstava, koja pružaju istinsku pravdu za žrtve”. Štaviše, ona nas upozorava da treba “ paziti prilikom deljenja pravde za žene žrtve, kako to ne bi postalo političko pokriće za intervencionistička pravila, koje nemaju nikakve veze sa ženskim blagostanjem”. Misija koja ima za cilj iskorenjivanje rodno zasnovanog nasilja i ‘osnaživanje’ žena, može da završi kao opravdanje za strane (vojne) intervencije, i time, za održanje globalne hijerarhije (videti takođe Herington u ovoj knjizi). Zbog toga, moramo nastaviti da se pitamo o tome kako procenjivati rodno diskriminatorske prakse u ratom razorenim zemljama (i još važnije njihove veze sa strukturnim faktorima), bez upadanja u zamke „kolonijalnog feminizma“(Ahmed 1992; Orford 2002 , Al Ali i Prat 2009).

Kritički feministički pristup ne treba da se zasniva na rodu (umesto ženi), kada se radi o analizi i rešavanju konflikata, ali mora obazrivo da uzima u obzir korišćenje termina “rod” i njegove političke implikacije. Možemo da se zapitamo koju ulogu igra rodna analiza ako, na primer, središte studija postaje ‘identitet’ (kao što je, ‘etnopolitika’). Takav je slučaj sa knjigama i studijama iz međunarodnih odnosa, koje dokazuju da će “države koje karakteriše rodna neravnopravnost, verovatnije iskusiti unutrašnji konflikt” (Kaprioli 2005: 161), ili da će “domaća rodna ravnopravnost imati smirujuće dejstvo na državno ponašanje na međunarodnom nivou” (Kaprioli 2000: 51), stavljajući rod u središte svojih analiza. Sporednu ulogu imaju globalni strukturni uzroci rata, odnosno načini na koje rodno diskriminatorne norme i prakse mogu biti, pre simptom, nego uzrok rata i nasilja. Kao što su Juval-Dejvis i Antias (1989) pokazali, rodni identitet je često predstavljen kao suštinska stvar i instrumentalizovan da bi se odredile etničke (ili druge) granice i izgradila dinamika sukoba. Postoji rizik da se analize, prakse sukoba i izgradnja mira, podrede neo-kolonijalnim stavovima, koji podrazumevaju da neki (civilizovani), imaju zadatak da oslobode žene u drugim delovima sveta od rodno diskriminatornih normi i praksi, koje se često nazivaju ‘kulturne’ ili „tradicionalne”. Ovim argumentom se ne želi umanjiti ključna uloga identiteta, kao faktora u sukobu, već se ukazuje na potrebu da se pažljivo razmotre načini na koje su rodni identiteti izgrađeni i politizovani, kao i njihova uloga, ukrštajući ih sa strukturnim, materijalnim uzrocima rata. To, naravno, zavisi od konteksta.

Kritički preispitujući R1325 u različitim kontekstima

Radna grupa za agendu Žene, mir i bezbednost, kao i međunarodne, državne i lokalne organizacije su, od svog nastanka, težile da razviju strategije za implementaciju 1325 (videti, na primer, Anderlini 2007). UN i nezavisni eksperti su pripremili nekoliko empirijskih studija (npr. Ren i Sirleaf 2002; UN 2002); UN je izradila sistemski Akcioni plan (vidi UNSG 2008); Osnovana je i Mirovna Komisija, 2005., u koju je polagana nada da će podržati 1325 (videti NGOVG / UNIFEM 2005; Ekiior 2006); donete su i naknadne rezolucije koje se bave rodom i konfliktom: (UNSCR 1820 [2008], 1888 [2009], 1889 [2009]).

Ipak, usledile su kritike, koje su se uglavnom odnosile na spori napredak u implementaciji 1325, na nivou država i UN.

46

Autori u ovoj knjizi razmatraju implementaciju i učinkovitost Rezolucije 1325, kao i posledice, koje politički tekstovi imaju po živote žena i po mir i bezbednost, u različitim kontekstima. U tekstovima se razmatra situacija na različitim političkim nivoima (fundamentalni, nevladini, vladini i nadnacionalni akteri), kao i na različitim geografskim područjima, koja pokrivaju Srbiju, Palestinu, Irak, Veliku Britaniju i komparativne slučajeve unutar više država. MekLiodova studija o Srbiji, Farova studija o Palestini i intervju sa Sandus Abasom o Iraku, skreću pažnju na različite kontekste, u kojima lokalne aktivistkinje koriste Rezoluciju 1325, sa različitim implikacijama. MekLiod analizira kako Žene u crnom, u Srbiji, koriste UNSCR 1325 da bi učinile vidljivom i implementirale svoju radikalnu, feminističku re/konceptualizaciju bezbednosti, koja je daleko od militarizma i više usmerena na humani aspekt, uključujući pomirenje i duboke strukturne promene.

Takve interpretacije se ne primećuju u Nacionalnom akcionom planu Vlade Srbije, niti u agendi UNDP-a (Jugoistočno-evropski Clearinghouse naoružanja). MekLiod tvrdi da tenzije između tih različitih konceptualizacija rodne bezbednosti mogu utrti put diskusiji i razmatranju o smislu rodne bezbednosti, kao i da različiti konteksti mogu biti više ili manje podložni takvim razmatranjima.

U Palestini je, kako Far ukazuje, (uprkos tome što neke ženske organizacije misle da je 1325 korisna za njihov rad na planu bezbednosti žena i njihovom osnaživanju u cilju dobijanja pravo glasa, u međunarodnim krugovima), asimetrija između Izraela i Palestine je toliko velika, da 1325 nije dala nikakve opipljive rezultate. Štaviše, mnogi obični Palestinci su razumljivo nepoverljivi prema UN, a samim tim i prema 1325, kao mogućem putu ka ostvarivanju pravde (vidi Rihter - Devro 2009, 2011 i Farr u knjzi).

Iračka aktivistkinja za ženska prava, Sandas Abas, smatra da 1325 ne obezbeđuje okvir za mir i bezbednost ženskom aktivizmu i da je pomogla ženama samo u formulisanju njihovih zahteva za utvrđivanje kvote od 25% za žene u parlamentu. Ona tvrdi da UN nisu uspele ni da sistematski implementiraju Rezoluciju, u kontekstu njihove misije u Iraku, posebno u vezi sa zaštitom žena-izbeglica i žena koje su kidnapovane i kojima se trguje. To je postao veliki problem, u kontekstu nasilnog sukoba, oslabljene državne institucije i ograničene vladavine prava, nakon pada Ba’thovog režima (Abas u ovoj knjizi). S druge strane, 1325 može zapravo postati prepreka za postizanje rodne pravde i bezbednosti u nekim kontekstima.

Erousijina studija poredi 112 mirovnih sporazuma, potpisanih između usvajanja Rezolucije 1325 i kraja 2008 godine. Zaključeno je, da samo pet od svih tih sporazuma, sadrže odredbe vezane za odgovornost za rodno zasnovano nasilje. Drugim rečima, čak i sužena konceptualizacija 1325 od strane UN, koja podrazumeva (rodnu) pravdu za žrtve seksualnog nasilja (uglavnom kroz sankcije i krivična gonjenja), nije bila uključena u mirovne sporazume. Takođe, čak i tih pet sporazuma, koji zaista uključuju značajne, rodno osetljive odredbe o tranzicionoj pravdi, zahtevaju veoma visok nivo međunarodnog angažovanja, pritiske i prisustvo MKS u određenoj državi. Takav međunarodni angažman je možda omogućio uključivanje odredbi za postizanje pravde za rodno zasnovano nasilje, kako u slučajevima Ugande, tako i Sudana, ali je takođe stvorio i značajne pretnje mirovnom procesu, što je rezultiralo mirovnim sporazumima, koji ulivaju veoma malo nade za implementaciju (Erousi u knjizi). U takvom kontekstu, nije neophodno, samo ispitati učinkovitost 1325, kao okvira za rodnu pravdu za žrtve seksualnog nasilja, već i razumeti kako strane intervencije, u ime “rodne pravde” mogu, zapravo da podrivaju mir i pomirenje.

47

Etnografska studija Gibingzove u UN, ukazuje na razlike između međunarodnih i lokalnih agendi, koji se odnose na Žene, mir i bezbednost. Njen članak ne govori samo o dvema iračkim aktivistkinjama, etiketiranim kao “ljute”, od strane UN zastupnika rodne politike, već je u suprotnosti sa govorom Basma Fakrija, na zasedanju Arija Formule u 2005., koji je usledio nakon uvođenja govornih normi u UN. Gibingz pokazuje kako se putem 1325 mogu ograničiti neke ženske delatnosti, ali i kako UN agenda “Žene, mir i bezbednost” te njene prateće govorne norme, vode podeli među lokalnim ženskim pokretima i među ženskim pokretima, nastalim u različitim kontekstima. Rezolucija 1325, kako tvrdi Gibingz, je dopunjena tako što predstavnici žena, koje dolaze da se obrate Savetu bezbednosti, bivaju tretirani kao lokalni predstavnici, povezani sa osnovnim organizacijama i sa transcendentalnim ciljevima UN, koji dolaze “odozgo”.

Kada 1325 poziva na osnaživanje žena i podršku takozvanih, autohtonih, ženskih mirovnih strategija, mi moramo da se postavimo kritički i zapitamo kojih žena i kojih autohtonih strategija?

Izbor određenih lokalnih aktera/akterki i opisivanje njihovih delatnosti kao legitimne i kao “nevezane za lokalne politike, etničke ili klasne podele” (Gibingz u knjizi, 1325 i agenda “Žene, mir i bezbednost “) ukazuje na nepodobnost ostalih aktera i njihovih obrazaca delatnosti. Ženske nevladine grupe koje, na lokalnom nivou, pokušavaju da formulišu svoje zahteve, koristeći 1325, često ne uspevaju da mobilišu žene na najširoj osnovi. Liberalni program izgradnje mira, koji je privilegovan u UN i među zagovornicima rodne politike, koji rade u/kroz UN, predstavlja ograničenu strategiju za one ženske pokrete koji se bave radikalnijom agendom društvene i političke transformacije. Ženski “otpor” globalnom kapitalizmu i nekim oblicima kolonijalizma (umesto “izgradnje mira” kao takvog) nije, na primer, podržan agendom 1325, iako bi žene mogle učestvovati u takvim inicijativama “osnaživanja”, možda čak i više, nego što je njihovo učešće u 1325 rodnoj, mirovnoj agendi (vidi Rihter - Devro 2009, 2011).

Intervencije od strane međunarodne zajednice, zarad “osnaživanja” i “zaštite” žena (kroz pružanje tehničke, humanitarne i rodno zasnovane pomoći) su ozakonjene Rezolucijom 1325 i mogu da zamene mobilizaciju istinske političke volje i predanosti. To znači, lečenje simptoma, ali ne i uklanjanje strukturnih uzroka za rat. Studije slučaja u ovoj knjizi, razmatraju navodnu univerzalnost Rezolucije 1325, ali i razne pokušaje da se liberalna agenda “Žene, mir i bezbednost”, učini njoj nadređenom.

Zaključak: nakon 1325 - ka feminističkoj izgradnji mira

Ako se vratimo na pitanja u vezi sa sprovođenjem Rezolucije 1325 i njenim implikacijama po ženski aktivizam i po mir i bezbednost, koje smo prvobitno postavili u knjizi, videćemo da na njih autori pružaju različite, često kontradiktorne, odgovore.

Rezolucija 1325 se prevodi u programe i mere na terenu u nekim mestima, ali sa različitim posledicama po žene u Srbiji (MekLiod), nasuprot ženama u Sudanu i Ugandi (Erousi). Aktiviskinje u Palestini (Far), Iraku (Abas) i Nepalu (Oven), koriste 1325 kao okvir za zahteve koji su specifični za kontekste u kojima oni deluju. U Nepalu su, međutim, aktivistkinje ponudile opipljive rezultate.

Fokusiranje na rod, u 1325 i u rezolucijama koje su usledile, pruža strateški alat za feministički angažman za neke od autora (MekLiod, Šepard), dok ostali autori pokazuju kako agenda “Žene, mir i

48

bezbednost “ oduzima legitimitet delatnosti nekih žena (Far, Gibbingz).

Nekoliko autora smatra da je u Rezoluciji problematično fokusiranje na oružani sukob, a ne i na druge oblike strukturnog nasilja, jer marginalizuje uticaj strukturnih faktora, koji su prepreka za delovanje žena (Šepard) i može da isključi temu nasilja nad ženama (Abas, Erousi), ako ono nije striktno”oružje rata” (nasumična silovanja, trgovina ljudima i kidnapovanje).

Ostali autori, predstavljeni u knjizi, ne smatraju da je problem u tome što je fokus na oružanom sukobu, kao takvom, već pre u suštinskoj reprezentaciji žena, u okviru Rezolucije (Gigingz), selektivnoj implementaciji Rezolucije (Far, Oven) i načinu, na koji Rezolucija može biti instrumentalizovana u cilju jačanja američke, globalne hegemonije (Harington).

Autori su podeljeni oko toga da li 1325 i agenda “Žene, mir i bezbednost “ predstavljaju pomak u pravcu inkluzivnijeg, rodno osetljivijeg globalnog upravljanja, bez obzira da li to podriva fundamentalne ženske borbe za pravdu i bezbednost, ili je to samo puka retorika, koja menja malo toga u praksi. U izvesnoj meri, razlike između autora se mogu objasniti različitim epistemološkim i ontološkim pristupima.

U proceni značaja 1325, neki autori daju prednost delovanju žena dok drugi daju prednost strukturama. Ovi različiti pristupi, u izvesnoj meri, su i sami ugrađeni u različita shvatanja feminiz(a)ma, kao političkog projekta. Moć 1325 i njenog diskursa se verovatno nalazi u prisvajanju nekih ključnih koncepata iz feminističkih teorija (naime, rodne dimenzije rata i mira). Međutim, fokusiranjem na rod, kao na analitičku kategoriju (tipično za liberalne, radikalne i kulturne feminizme), marginalizuje se rasprava o “ukrštanju strukturnih nejednakosti na nacionalnom, regionalnom i transnacionalnom nivou” (Al - Ali i Prat 2009: 18), koji su takođe sastavni deo feminističke misli: naime, post - kolonijalnih i marksističkih feminizama.

Različiti feminizmi mogu podržati različite vizije mira i, shodno tome, različite projekte izgradnje mira. Na kraju, knjiga odgovara na pitanja koja su prvobitno postavljena, ali i postavlja nova pitanja o feminističkoj praksi i to:

Kako možemo da mobilišemo žene i zahtevamo njihovu podršku i aktivno učešće u rešavanju - sukoba i izgradnji mira, bez romantiziranja, homogenizacije, odnosno esencijalizacije naših različitih iskustva i oblika aktivizma, kao i da pružimo opravdanje za stranu (vojnu) intervenciju?

Kako možemo razumeti i podržati ne-liberalne oblike političke delatnosti žena?-

Kako može egzistirati politička snaga međunarodnog pokreta za feminističku mirovnu/ antiratnu/ - pravdu, ako se za različite stavove traži odgovornost?

Ova pitanja nisu, nužno, nova za transnacionalne /međunarodne, feministkinje i aktivistkinje. Međutim, zbog Rezolucije 1325 i agende “Žene, mir i bezbednost “ je od suštinskog značaja da se ova pitanja ponovo razmotre. Konačna ocena Rezolucije1325 može zavisiti od toga kako ćemo mi na njih odgovoriti.

Prevela: Ana Brtka

49

Ženski bilans Rezolucije 1325 Iiskustva i prakse (Avganistan, Liberija, Španija, Fidži, Nepal)

U novembru 2012., u Misiji Kanade pri UN, predstavljen je pregled sprovođenja Rezolucije 1325 u 16 zemalja sveta: Avganistanu, Burundiju, Kolumbiji, Demokratskoj Republici Kongo, Fidžiju, Liberiji, Nepalu, Holandiji, Filipinima, Ruandi, Siera Leoneu, Španiji, Šri Lanki, Južnom Sudanu, Švedskoj i Ugandi. Naglasak u ovom „ženskom pregledu“ je bio na specifičnostima pojedinih zemalja i preporukama, s obzirom na trendove koji se javljaju u tim zemljama, kako bi članice Globalne mreže žena, graditeljki mira (GNWP) i njihove partnerke mogle da iskoriste ove nalaze. GNWP saopštava da su indikatori za sprovođenje Rezolucije prečišćeni, u skladu sa tematskim klasterima, kako bi se analizirao njihov napredak ili regresija. Ranijih 16 indikatora je svedeno na 11 – na stubove „učešće“, „sprečavanje“ „zaštita“ i „promocija“.

Avganistan

Indikator 8: Broj i priroda odredaba/preporuka Komisije za istinu i pomirenje i drugih foruma tranzicione pravde o ženskim pravima

U Avganistanu ne postoji Komisija za istinu i pomirenje, niti drugi mehanizmi tranzicione pravde. Implementacija APRP-a, putem Programa za mir i reintegraciju u Avganistanu, (uključuje reintegraciju bivših pobunjenika u zajednice), jeste jedino što je Avganistan uradio po pitanju tranzicione pravde. Program obuhvata reintegraciju bivših boraca, uz finansijske podsticaje.

Avganistanska nezavisna komisija za ljudska prava (AIHRC) je sastavila, na osnovu zahteva Avganistanaca da svi koji su narušili ljudska prava odgovaraju za zločine nad civilima, izveštaj o kršenju ljudskih prava. Međutim, Vlada Hamida Karzaija, Zakonom o amnestiji, štiti sve koji su počinili zločine u periodu mudžahedina.

Avganistanska nezavisna komisija za ljudska prava (AIHRC) je sastavila izveštaj na osnovu želje Avganistanaca da svi koji su narušili ljudska prava, odgovarati za svoje zločine protiv civila. AIHRC je otišla toliko daleko da je čak oformila Veće, koje obuhvata Kabinet predsednika i UNAMA (Misiju Ujedinjenih nacija za pomoć Avganistanu) da bi doneli akcioni plan za izradu nacionalne strategije o pravdi i pomirenju. Uprkos najvećim naporima, Vlada Hamida Karzaija je ovaj plan zanemarila i suprotno Zakonu o amnestiji, zaštitila sve koji su počinili zločine tokom perioda mudžahedina. Time su oni koji su trenutno u Vladi, dali imunitet počiniocima za pojedine zločine, počinjene tokom perioda sukoba.

Postoje zahtevi i za odgovornost za zločine koji su izvršeni tokom mnogih faza sukoba, iako ovo pitanje nije toliko žustro zagovarano, kao ostala pitanja ljudskih prava.

Tokom Konferencije u Tokiju, u julu 2012., organizacije avganistanskog civilnog društva su zahtevale da avganistanska vlada radi na planu tranzicionone pravde da bi se na pravilan način i dugoročno odnosila prema pitanjima mira i bezbednosti.

50

Prethodni sporazumi, koji su nagoveštavali prekretnicu u sukobu koji je trajao trideset godina, nisu uzeli u obzir tu vrstu mehanizama, kao deo sporazuma i nije bilo nikakvih pravih pokušaja od strane trenutne vlade da se nametne tranziciona pravda, u ime avganistanskih građana.

Ponovno usmerena pažnja sveta na Avganistan, donela je sporazum u Bonu 2011., na temelju koga je donet prvi plan (od mnogih planova) za političko rešenje i formulisan zahtev upućen vladinim institucijama, koje rade u ime građana Avganistana. U ovim razgovorima su žene, iako prisutne, bile potisnute od strane drugih grupa, a talibani, koji su bili odgovorni za povećanje i proširenje sukoba, su bili potpuno izostavljeni.

Indikator 9: Procenat žena koje dobijaju finansijsku pomoć u procesu razrešenja sukoba

Istraživačice iz Mreže žena u Avganistanu (AWN) nisu bile u mogućnosti da dobiju podatke za ovaj indikator. Međutim, poznato je da se za program reintegracije, koji nadgleda APRP, dobijaju sredstva od 2010 godine da bi se pružila pomoć siromašnim bivšim borcima. Njima se isplaćuju sredstva na ime finansijskih podsticaja. Ne zna se da li se ženama uopšte pruža ova finansijska pomoć i na koje načine. Izdvojena sredstva za programe oporavka zajednica pod APRP-om se uglavnom usredsređuju na projekte za razvoj, kao što je izgradnja puteva, stručne obuke, navodnjavanje i poljoprivreda.

Indikator 11a: Isplaćena sredstva za projekte Žene, mir, bezbednost (ŽMB) i Programe ŽMB za organizacije civilnog društva (CSO)

CSO u Avganistanu uglavnom rade na projektima koje finansiraju inostrane organizacije, UN ili ambasade. Projekti ŽMB su većinom usredsređeni na podizanje svesti i izgradnju kapaciteta, ali su uglavnom kratkoročni i slabo alimentirani.

Indikator 11b: Vladina sredstva za projekte ŽMB

Iz budžeta se finansiraju: implementacija NAPWA (Nacionalni akcioni plan za žene u Avganistanu); podrška APRP-u za inkluziju roda; izgradnja kapaciteta rodnih i ljudskih prava i zaštita žena. Postoji i podrška za klastere mira i pravde i Program nacionalnih prioriteta: primena zakona o zaustavljanju nasilja nad ženama (EVAW), jačanje kapaciteta pravosudnog sektora i podrška za stvaranje NAP-a, pod pokroviteljstvom Ministarstva spoljnih poslova. Iznos za finansiranje ovih programa nije poznat.

Liberija

Indikator 2: Procenat žena, članica timova u mirovnim pregovorima

Žene Liberije nikad nisu direktno bile uključene kao potpisnice, ili posrednice, ili članice timova u procesima mirovnih pregovora, koji se odnose na uslove za uspostavljanja mira, u brojnim mirovnim sporazumima, vezanim za građanski rat. Međutim, intervencije Therese Leigh Sherman, Mary N. Brownell i

51

Amelije A. Ward, uticale su na mirni ishod, tako da većina lokalnog stanovništva smatra da su one pomogle da se rat završi. Ovaj opšti utisak je proizašao iz rezultata izveštaja sprovedenog među zainteresovanim stranama, kojim je trebalo oceniti utiske javnog mnenja vezane za proces implementacije Rezolucije1325 UN-a. Od ukupnog broja intervjuisanih -247, ogroman broj od 242 se složio, iako u varirajućem stepenu, da je uključenost žena u inicijativu za izgradnju mira imalo pozitivan uticaj.

Pozitivan utisak je postignut, iako je uloga žena bila svedena na ulogu pukih posmatračica tokom Akra, sveobuhvatnog mirovnog sporazuma (Accra Comprehensive), u kom su 17% od ukupnog broja posmatrača, bile žene. Na žalost, ne postoje podaci o broju žena koje su bile uključene u pregovarački tim. Dok su ovi brojevi na žalost mali, one su takođe samo deo te priče. Film „Moli se da se đavo vrati u pakao“ i drugi izvori dokumentuju integralnu ulogu koju su imale žene u postizanju mira 2003. godine.

Liberijski građanski rat je počeo decembra 1989. godine, a trajao više od četrnaest godina. Bilo je i više od trinaest pokušaja da se on okonča, ali bez uspeha. Žene su se uključile u februaru 1994. godine i formirale Liberijsku žensku inicijativu. Blokirale su Međunarodni aerodrom Roberts da bi sprečile zaraćene strane da se prizemlje i da ih primoraju na mirovne pregovore.

Kada je 2003. godine došlo do ponovne erupcije nasilja, ženski pokret je započeo program Zapadnoafričke mreže za izgradnju mira, koji je sa ženskim pokretom krenuo na proteste, zastupajući mir. Ovaj pokret je čuven po svojoj pluralnosti, okuplja na hiljade žena različitog etničkog porekla i religijske pripadnosti, koje imaju isti cilj. Prepoznatljive su po belim majicama koje nose i povezima na glavi. Žene organizuju bdenja u crkvama i džamijama, a protestvovale su i u Skupštini grada Monrovije, predstavništvima Ujedinjenih nacija, ambasadama, organizovale proteste sedeći danima na aerodromu u Monroviji, kao i u drugim gradovima Liberije. Izdržale su po teškim vremenskim uslovima (kiša, oluja), i nisu ustuknule ni pred oružanim snagama, koje je slao, tada aktuelni predsednik, Čarls Tejlor/Charles Taylor, kako bi ih pokolebao.

Kada su počeli mirovni pregovori u Akri, žene iz Monrovije i iz izbegličkih kampova u Gani, su se skupile da bi tome prisustvovale. U jednom trenutku, žene su fizički blokirale strane u pregovoru, kako ne bi mogle otići, ukoliko se ne dogovore.

Neki njihovi zahtevi u Akri 2003 godine, bili su sledeći:

hitni prekid vatre,•

da u prelaznoj vladi nema nikoga iz oružanih, zaraćenih strana,•

hitno razoružanje, demobilizacija, proces reintegracije, uključujući vojnikinje,•

raspoređivanje mirovnih snaga,•

izbori što je pre moguće.•

52

Indikator 8: Broj i priroda preporuka Komisije za istinu i pomirenje (Komisija) i drugih foruma tranzicione pravde o pravima žena

Pre jedva tri godine, okončan je mandat Komisije. Preporukama Komisije protivili su se neki poslanici i članovi Vlade, koji su učestvovali u sukobima. Komisija je utvrdila da su “sve strane u oružanom konfliktu povredile, ponizile, prekršile, te se narugale pravima žena, izvršile seksualno i rodno zasnovano nasilje nad ženama, uključivo silovanje, seksualno ropstvo, prisilne brakove i druge dehumanizujuće akte“. Osim suđenja i lustracije, Komisija je preporučila reparacije, naročito ženama i deci. Komisija se efikasno usredsredila na učešće žena u procesu uzimanja izjava, iskaza i dokumentacije. Od njih 198, koji su uzimali izjave od žrtava, sto su bile žene. Od 22.000 uzetih izjava, 47 odsto su bile izjave žena, a više od 200 žena je javno svedočilo pred Komisijom.

Kako bi izbegli lošu zastupljenost ženskih pitanja unutar Komisije za istinu i pomirenje Liberije, u nacrt o njenom osnivanju je uvedena posebna agenda - “Rodna politika”, koja će pomoći u identifikovanju “roda”.

U skladu sa ovim naporima, TRC je inkorporirala sledeće rodno-senzitivne odredbe:

Reafirmiše se privrženost liberijskog naroda “međunarodnim konvencijama i protokolima, koji se 1. odnose na zaštitu žena i dece (Preambula, paragraph 12); poziva se Komisija da usvoji specifične mere, koje bi bile usmerene na iskustva žena, dece i ranjivih grupa (član IV, odredba 4e);

Propisuje se da najmanje 4, od ukupnog broja od devet članova Komisije, moraju da budu žene 2. (član V, odredba 7); eksplicitno se navodi da će Komisija biti osetljiva za pitanja roda i rodno zasnovanog nasilja (član VI, odredba 24 i član VII, odredba 26f );

Poziva se na posebne odredbe za zaštitu svedoka, koje se odnose na žene i decu, koji su prošli 3. kroz trauma, koji su stigmatizovani, ili im je prećeno, ukoliko ispričaju sopstvene priče (član VII, odredba 26n); žene su takođe aktivno učestvovale u procedurama ove komisije, uzimajući izjave, učestvujući u javnim saslušanjima, istraživanjima i istragama.

Može se reći da Komisija efektivno uključuje rodna i ženska pitanja, a da su neka od njenih predloga u vezi sa ženskim pravima bila dobro artikulisana. Međutim, usled neslaganja unutar vlasti, posebno između izvršne i zakonodavne, primena preporuka je bila spora. Takođe, neki od sadržaja u preporukama Komisije, kao i način i forma izvođenja njenih zaključaka, su ozbiljno preispitivani.

Za to vreme, liberijska vlada je bila žestoko kritikovana, jer je propustila da primeni preporuke komisije. Human Rights Watch je 2011 izveštavao da: ”Vlada Liberije nije ni malo napredovala u procesuiranju onih koji su počinili ratne zločine tokom oružanog sukoba, te nije uložila nikakvog truda da primeni preporuke Komisije za istinu i pomirenje.“

Ekonomska pooć u rešavanju konflikta i procesu obnove

Najnoviji podaci u godišnjem izveštaju UNDP-a iz 2007 godine, pokazuju da je u prvoj fazi liberijskog reintegracijskog programa, ukupno 22,456 žena (žene koje su u vezi sa oružanim snagama-WAFF) primilo

53

pomoć, u cilju reintegracije. Takođe je 2,511 mladih devojaka (devojke koje su u vezi sa oružanim snagama-GAFF), od ukupnog broja 103,019, formalno razoružanih bivših vojnika, primilo istu vrstu pomoći,.

Indikator 11a: Izdvojena i dodeljena sredstva CSO za programe i projekte za ŽMB

Osim izveštaja o 50.000 dolara koje je Ministarstvo za rod i razvoj dodelilo mreži CSO, u avgustu 2012, nema drugih informacija o finansiranju CSO za realizaciju primene Rezolucije 1325. Treba naglasiti da većina CSO veoma oprezno otkriva izvore finansiranja pred onima koje smatraju “autsajderima”.

Indikator 11b: Izdvojena i dodeljena sredstva vlade za programe i projekte za ŽMB

Osim 6.000.000 dolara koja je dobila od Švedske agencije za međunarodni kooperativni razvoj (SIDA), vlada veoma malo ulaže u projekte za žene, mir i bezbednost.

Španija

Zemlja nije u oružanom sukobu osim što postoji napetost u odnosima sa baskijskim pokretom za nezavisnost. Španija ima nekoliko akcionih planova koji se tiču roda: plan o sprečavanju rodno zasnovanog nasilja među migrantima i plan protiv seksualne trgovine i eksploatacije. Postoje dva nacionalna akciona plana koji se odnose na primenu Rezolucije 1325: plan vlade iz 2007. i plan „Žene i izgradnja mira u španskoj saradnji“.

Indikator 1: Indeks učešća žena u vlasti.

Godine 2010., u vlasti Španije je bilo 46,67% žena.

Indikator 3: Indeks učešća žena u sektoru pravosuđa i bezbednosti.

Žene su ušle u armiju Španije prvi put 1988. U pravosuđu ima 47,95% žena.

Indikator 4: Postotak žena u mirovnim misijama

Ima ih 8% u proseku, iako ih je u “Operaciji Atalanta” čak 10.5%.

Indikator 7: Broj žrtava seksualnog i rodno zasnovanog nasilja

Ministarstvo zdravlja, socijalnih pitanja i jednakosti objavilo je izveštaj o nasilju nad ženama. Godine 2009., bilo je 55 takvih zločina, što je najmanje od 2003. Među žrtvama, njih 29,1% bilo je mlađe od 30 godina; 29,1% je imalo između 31 i 40 godina, a 29,1% je imalo između 41 i 64 godine. Najviše počinilaca nasilja (30,9% ) imalo je između 41 i 64 godine, a 20% su bili stariji od 64 godine. 56,4% žrtava bilo je u intimnom odnosu sa počiniocima, dok su 43,6% ubili ex-partneri.

54

Indikator 13: Programi za vojnike i policajce koji se tiču Rezolucija 1325 i 1820, međunarodnih instrumenata za ljudska prava i međunarodnog humanitarnog prava

Španski armijski personal u mirovnim misijama prošao je obuku o Rezoluciji 1325. Španija je učestvovala u ad hoc radnim grupama, koje su se bavile odnosom Rezolucije 1325 i NATO-a što je 2009. rezultiralo direktivom za “Uključenje Rezolucije 1325 i rodne perspektive u komandnu strukturu NATO-a, uključujući mere zaštite tokom oružanog sukoba”. Personal za mirovne misije u Španiji se obučava o ljudskim pravima i međunarodnom pravu, a na terenu ima specijalnu obuku.

Indikator 14: Dodela sredstava za CSO (uključujući ženske grupe) za ŽMB.

Između 2007. i 2011., Španska agencija za međunarodnu razvojnu saradnju (AECID), podržala je inicijative za povećanje učešća žena u odlučivanju o miru i bezbednosti, uključujući sprečavanje i razrešenje sukoba. Pomoć su dobile CSO na teritoriji Palestine, u Jordanu, Libanu, Iraku, Bosni i Hercegovini (koordinira lokalna NVO Žene ženama), na Kosovu, u Kolumbiji, Peruu, Ekvadoru, Brazilu.

Godine 2008., formiran je Fond za rodnu jednakost sa UNIFEM-om, u koji je Vlada Španije uložila 50 miliona evra.

Fidži

Indikator br. 8: Broj i vrste preporuka za Komisiju za istinu i pomirenje i drugi izveštaji tranzicione pravde vezani za ženska prava.

Trenutno ne postoji interes države da inicira procese vezane za Komisiju za istinu i pomirenje.

Kancelarije istaknutih NVO-a, koje štite ženska ljudska prava, obijene su u martu 2009 godine i ukradeni snimci intervjua sa žrtvama kršenja ljudskih prava. Ništa drugo nije odnešeno. Stupanje na snagu Hitnih mera javnog reda i mira, u aprilu 2009 godine, kojim se zabranjuje sloboda govora i okupljanja i kontrolišu aktivnosti medija, kroz oštru cenzuru, nastavlja uveliko da ugrožava podizanje svesti i rad na terenu NVO-a i civilnog društva. Tokom 2011 godine, Fidži je podvrgnut hitnim merama javnog reda i mira, što je rezultiralo nasilnom cenzurom od strane države, uz prisustvo državnih cenzora u medijskim redakcijama.

Indikator 9: Procenat žena (naspram muškaraca) koje primaju ekonomsku pomoć u procesu rešavanja konflikta i procesa rekonstrukcije

Ne postoji ni jedan relevantan proces na Fidžiju, od oktobra 2000 godine.

Indikator 11a: Dodeljena i isplaćena pomoć, zavedena kao pomoć za žene, mirovne programe, kao i programe i projekte vezane za bezbednost za organizacije civilnog društva.

Nema podataka.

55

Indikator 11b: Dodeljena i isplaćena pomoć, zavedena kao pomoć za žene, mirovne programe, kao i programe i projekte vezane za bezbednost, namenjena državi.

Nema podataka.

Nepal

Indikator 8: Broj i vrste odredbi/preporuka za Komisiju za istinu i pomirenje i druge izveštaje tranzicione pravde o stanju ženskih prava

Zakon o Komisiji za istinu i pomirenje nije napredovao, ali su vlasti statutom od 28. 8. 2012 godine, unapredile rad Komisije za istraživanje o nestalim, za istinu i pomirenje,. Upućene su i kritike vlastima od strane organizacija civilnog društva, od strane Nacionalne komisije za ljudska prava (NHRC), kao i od Ujedinjenih nacija i drugih agencija za razvoj, jer predloženi zakon sadrži odredbe o amnestiji, čak i u slučajevima teških kršenja ljudskih prava, u periodu sukoba. One organizacije civilnog društva, koje se bave tranzicionom pravdom, protestvovale su protiv vladinog predloga, vršeći pritisak da Vlada povuče odluku.

Koordinator za građanska i humanitarna pitanja iz Kancelarije Ujedinjenih nacija u Nepalu, takođe je izdao saopštenje za javnost, 30.8.2012 godine, u kome je naglasio: ”Uspostavljanje mehanizama tranzicione pravde, kojima se daju ovlašćenja za pružanje amnestije počiniocima ozbiljnih kršenja ljudskih prava i ratnih zločina je u suprotnosti sa nepalskim obavezama, u skladu sa međunarodnim pravom. Usvajanje predloženog statuta od strane predsednika, bi u ovom trenutku, dovelo do ozbiljnog podrivanja napora za dostizanje pravde za žrtve i do institucionalizovanja nekažnjivosti.”

Indikator 9: Procenat žena (naspram muškaraca) koje primaju ekonomsku pomoć u okviru procesa obnove i rešavanja konflikta

Od 2007 godine,Vlada je ponudila novčanu pomoć u okviru svog Kratkoročnog programa pomoći za žrtve konflikta i to u sledećim kategorijama:

za porodice poginulih,•

za porodice raseljenih,•

za porodice nestalih,•

za porodice kidnapovanih,•

za one sa gubitkom imovine,•

specijalni dodatak za hendikepirane i osobe sa posebnim potrebama,•

udovice poginulih, •

porodice zlostavljanih.•

Vlada je takođe pripremila odredbe za stipendiranje dece pogođene konfliktom (od 3 do 18 godina),

56

onoj, čiji su najbliži poginuli, nestali ili pretrpeli više od 50% povreda, tokom oružanog sukoba. Osim toga, ponuđene su stipendije deci osoba sa posebnim potrebama, koji su povređeni tokom borbi.

Napori da se prikupe podaci, koji su rodno razvrstani, a u vezi sa primanjem ekonomske pomoći, pokazali su se bezuspešnim. Osim grupacija kao što su udovice, nedostatak podataka o ženama onemogućava da se odredi broj žena koje su primile ekonomsku pomoć i vrsta te pomoći. Pošto je uobičajen trend da oni koji su pogođeni konfliktom budu identifikovani na lokalnom nivou, kroz LPC`s, otkriveno je da oni sa partijskom pripadnošću imaju lakši pristup. Autentični slučajevi nisu dobili svoju šansu, zahvaljujući prevarama. Takođe, ne prati se proces korišćenja ekonomske pomoći, niti postoji uvid u to da li su oni koji je primaju bili zloupotrebljeni, u cilju dobijanja iste.

U nastavku je dat sažetak važnih statističkih podataka, koji su rodno razvrstani, vezano za rehabilitaciju statistički zavedenih maloletnika, kao i starijih regruta armije Maoista (VMLRs), u aprilu 2012 godine. Međuresorni program rehabilitacije Ujedinjenih nacija, obezbeđen od strane Michael Brown-a, načelnika Odelenja za izgradnju mira i oporavak, u okiru UNDP Nepala, poslat je elektronskom poštom 21.5.2012 godine. Odnosi se na maloletnike, kao i starije regrute armije Maoista, koji su verifikovani krajem 2007 godine i demobilisani početkom 2010 godine. Brojke pored kojih stoji napomena “ažurirano” pružaju trenutni status učesnika, kao i kojoj post-rehabilitacijskoj opciji su se podvrgli. Radi se o učesnicima VMLRs, koji su se prijavili za razne vrste rehabilitacijske pomoći, kao što je obuka za sticanje profesionalnih veština ili za obrazovanje i osposobljavanje za otvaranje malih i srednjih preduzeća, u skladu sa projektom.

Indikator 11a: Dodeljena i distribuirana pomoć, namenjena projektima organizacija civilnog društva i programima (WPS) za žene, mir i bezbednost

Nema podataka.

Indikator 11b: Dodeljena i distribuirana pomoć, namenjena vladinim projektima i programima (WPS) za žene, mir i bezbednost

Nepalski mirovni kreditni fond (NPTF) dodelio je 4.000.000.000 USA$ za 2011/12., u cilju implementacije UN rezolucija 1325 i 1820, putem Nacionalnog akcionog plana. Fondovi su dodelili i distribuirali Nepalskom mirovnom kreditnom fondu sumu od 8.000.000.000 USA$ za 2012/13 godinu.

Prevele: Ana Brtka, Saša Kovačević, Tamara Kaliterna

Izvor: Čitav izveštaj GNWP je na http//www.gnwp.org/what-we-do/policy-advocacy/in-country-and-global-monitoring-of-united-nations-security-council-resolution-1325)

57

I posle rata-ratSaša Kovačević

Prirodna sredina Iraka, Avganistana i Pakistana je uništena ratom. Došlo je do radikalnog uništavanja šumskog bogatstva, usled povećanja isparenja ugljenika.Voda je kontaminirana naftom iz oklopnih vojnih vozila, kao i osiromašenim uranom iz naoružanja. Osim toga, bio-diverzitet je nepovratno oštećen.

Vojne snage SAD-a su tokom 2008 godine, za samo mesec dana, potrošile 1,2 miliona nafte u Iraku. Vojna vozila su u Iraku i Avganistanu, ispustila na stotine hiljada tona ugljen monoksida, zatim, azotnih oksida, te ugljovodonika i sumpor-dioksida.

Prilikom invazije na Irak, 2003 godine, došlo je do ogromnog zagađenja vazduha, tla i vode.

Prilikom uništavanja smeća u vojnim bazama, iz jama, u kojima se širi vatra, se u vazduh ispušta toksična prašina, koja pogoršava ionako loše stanje.

Teška oštećenja tla, u Kuvajtu i Avganistanu, nastala su usled korišćenja vojnih motornih vozila. Uz dev-astaciju šuma i klimatske promene, prašina predstavlja veliku opasnost po zdravlje lokalnog stanovništva. Prema analizama, u toj prašini se nalaze arsenik, olovo, kobalt, barijum i aluminijum, koji uzrokuju respira-torne poremećaje, ali i mnoge druge zdravstvene probleme.

Počev od 2001 godine, do danas, došlo je do povećanja neuroloških poremećaja za 251%, za 47% su se povećali respiratorni problemi, a za 34%, kardio-vaskularni problemi.

Takođe, osim šuma, uništene su i močvare u Avganistanu, Pakistanu i Iraku, zbog čega može doći do novih konflikata. Voda, koja se nalazi u blizini vojnih baza, kontaminirana je hemijskim talogom od oružja i vojnih operacija. U svim ratnim zonama je u vodotocima nađen perhlorat, koji se nalazi u potis-nom gasu raketa.

Analize pokazuju koliko je sve to uticalo na pogoršanje zdravlja lokalnog stanovništva, posebno, u Iraku i Avganistanu. U Faludži je, prema podacima iz 2010 godine, povećan broj deformiteta i smrtnost novorođenčadi (80 slučajeva na 1000 rođenih beba), ali i broj obolelih od kancera.

Rodna ravnopravnost i demokratija

U Avganistanu i Iraku žene drže četvrtinu mesta u parlamentu. Pa ipak, Cynthia Enloe smatra da je ta, naizgled demokratija u državi, praćena opasnim nivoom nejednakosti žena, u obe države. Ona naglašava da su pojedinke, kao i ženske organizacije suočene sa velikim preprekama.

U 2010 godini, Irak je rangiran među 167 zemalja kao „hibridni režim“(forma režima između „režima sa nedostatkom“ i „autoritarnog režima“) i kao takav, nalazi se na 111-tom mestu, dok se po korupciji, u skladu sa analizama Transparency International-a, svrstava na najgore mesto, među zem-ljama Srednjeg Istoka.

58

Neplaćeni računi iz prošlosti

Francuska, Rusija i Kanada su koristile oružje u borbi protiv terorizma. Francuska je u period, od 1954 do 1962 godine, koristila vojnu silu, kako bi ugušila otpor antikolonijalnih snaga. Alžirska sela su uništavana napalm bombama, vršena je tortura nad svima, za koje je postojala sumnja da su uključeni u terorističke mreže. Slične metode je koristila i početkom devedesetih, u borbi protiv terorizma, odnosno oružanog islamističkog pokreta.

Rusija je vodila neuspešan rat protiv secesionističkih snaga u Čečeniji, od 1994. do 1996 godine, da bi 1999 godine, obnovila vojne operacije koje je definisala kao antiterorističke,. Tada su se, po prvi put u Čečeniji, iako secesionistički pokret datira odavno, pojavili bombaši - samoubice, kojima su bila meta čitava naselja u ruskim gradovima.

Čak su i Nemačka i Japan bili suočeni sa terorističkim snagama. Njima se bavila njihova policija, koristeći metode, koje bi, verovatno, bile okarakterisane od strane građana SAD, kao preteće po ljudske slobode i prava.

Japan je bio uspešniji u toj borbi i primorao je teroriste da potraže sklonište u inostranstvu. Japanski radikalni levičari uputili su se ka Severnoj Koreji i Srednjem Istoku.

Tokom sedamdesetih godina, Nemačka Demokratska Republika pružala je podršku zapadno-nemačkim teroristima, a neki su se obučavali u kampovima PLO-a, koji su funkcionisali, pod pokroviteljst-vom sirijskih vlasti, u Bekaa dolini, u Libanu. Nemačka Demokratska Republika je, u to vreme, bila važan tranzitni centar za teroriste. Setimo se da su se, u tom period, desili značajni teroristički napadi, kao što su: na aerodrom u Tel Aviv-u, 1972 godine, naftnu rafineriju, u Singapuru, 1974 godine, francusku ambasadu, u Hagu, iste godine, kao i na ambasadu SAD-a i švedsku ambasadu, u Kuala Lumpuru, 1975 godine.

Često su pripadnici terorističkih snaga prethodno bili žrtve državne represije ili, kako se govorilo ve-zano za događanja u Alžiru i Severnoj Irskoj, zatvori su tada postali fantastični regrutni centri i centri za obuku.

Rat se uvek vraća kući

Prema istraživanjima Anite Dancs, iz 2001 godine, kada se izdvajalo 17,1 milijarda

USA $ za potrebe bezbednosti unutar granica SAD-a, ta suma je više nego udvostručena, u 2011 go-dini. U to nisu uključeni privatni i lokalni troškovi za borbu protiv terorizma. .

Linda Bilmes izveštava da je SAD potrošila 31.3 milijarde USA $ u 2001 godini, kako bi veteranima pružila potrebnu negu i medicinsku pomoć. Od 1.25 miliona vojnikinja i vojnika, koji su služili u Iraku i Avganistanu, 90.000 njih je moralo biti evakuisano iz ratnih zona, usled ozbiljnih povreda. Još je veći broj onih, koji pate od većih oštećenja mozga ili totalnog gubitka sluha. Do danas je oko 650.000veterana medicinski zbrinuto u medicinskim ustanovama, a 500.000 veterana prima pomoć, zbog zadobijenih povreda ili njihovog pogoršanja, usled uključivanja u vojne operacije. Neki od njih, primaće doživotno i

59

besplatno više vrsta pomoći, a to podrazumeva, ne samo medicinsku, već pomoć u kući, obuke i prekvali-fikacije, uz pomoć brojnih vladinih agencija.

Gomila dolara u pogrešne svrhe

U aprilu 2008 godine, Centar za odgovornu politiku je obelodanio svoj izveštaj, u kome se vidi da su članovi Kongresa investirali 196.000.000 USA $, sopstvenog novca, u firme koje svakodnevno, zahvaljujući ugovorima sa Pentagonom, dobijaju na stotine miliona dolara, u cilju snabdevanja oružanih snaga SAD-a (od naoružanja, medicinskih pomagala, pa sve do osvežavajućih napitaka).

Takođe, cveta industrija privatnih agencija za obezbeđenje. One rade nekažnjeno i imaju imunitet, jer su unajmljene od vlasti, imaju ugovore i angažuju bivše policajce i vojnike, ne retko, veterane nekih od najozloglašenijih vojnih snaga u svetu.

Tako je, nedavno, uprkos besu, koji je izazvao njihov najnoviji incident u Iraku, pripadnicima Black Water-a, produžen ugovor o saradnji sa vladom, iako su njihovi pripadnici usmrtili sedamnaest iračkih civila, na trgu Nisour, u Bagdadu.

U februaru 2008 godine, Centar za kontrolu oružja i nenaoružavanje je izneo u svom izveštaju da je budžet Pentagona za 2008 godinu, najveći ikada, nakon Drugog Svetskog rata: iznosi 515 milijardi USA $. To je više nego u vreme rata sa Vijetnamom ili Korejom, ali više i od vremena ekspanzije naoružavanja, u doba Ronalda Regana. SAD ima veće vojne troškove nego 45 zemalja, koje za te svrhe odvajaju najviše novca u svetu, a to je 48% svetskih vojnih troškova ili 5.8 puta više nego Kina, 10.2 puta više od Rusije, ali i 98.6 puta više od Irana.

Predviđa se rast ukupnog vojnog budžeta samo za potrebe Ministarstva odbrane, u 2013 go-dini, za 546 milijardi USA $, dok će ukupni vojni budžet, samo za potrebe Pentagona, ne računajući Ministarstvo energetike, niti trenutne vojne operacije, u periodu od 2009. do 2013 godine, porasti za 2.6 biliona USA $!

Istraživanja Međunarodnog mirovnog institute, u Stokholmu (SIPRI), predvideo je da će vojni troškovi do 2006 godine dostići 1.204 milijardi USA $ u SAD, što podrazumeva porast od 3,5% od 2005 godine, a 37%, gledano u desetogodišnjem periodu, počev od 1997 godine. Oni su predvideli da će u 2006 godini, 15 zemalja sveta, sa najvećim vojnim troškovima, učestvovati sa 83%, u ukupnim vojnim troškovima u svetu.

Japan je takođe najavio porast svojih vojnih troškova, dok su Južna Koreja, Kina i Rusija to već uradile. Za Izrael je 2008 godina bila rekordna, po pitanju rasta vojnih troškova. Čak su četiri izraelske firme za proizvodnju oružja dospele među 100 najvećih u svetu.

Postoji slaba transparentnost trgovine oružjem između Kanade i SAD-a, zahvaljujući sporazumu o od-brani između Otave i Vašingtona, potpisanog 1940 godine, prema kome se ne zahtevaju nikakve posebne dozvole, čime se ustvari omogućava transport u treće zemlje.

Španija, SAD, Velika Britanija i mnoge druge zemlje, autorizovale su transport oružja kao pomoć Kolumbiji, direktno u ruke državnih bezbednosnih snaga, ali i paravojski, koje su kršile ljudska prava. Italija

60

izvozi malokalibarsko oružje u veliki broj zemalja, u kojima se odvijaju konflikti i direktno krše ljudska prava: Alžir, Kolumbija, Eritrea, Indonezija, Indija, Izrael, Kazahstan, Nigerija, Pakistan i Siera Leone.

Aktivista iz Velike Britanije, Mark Thomas, objašnjava kako britanska firma za visoku tehnologiju, Rad-stone, izvozi, bez ikakve dozvole, kompjuterske komponente koje su „mozak “ bespilotnih letilica “Preda-tor”, a koje su proizvedene od strane General Atomics Aeronautical Systems i korišćene za napade u Je-menu, 2002 godine, ali i u Pakistanu 2006 godine. Tada je ubijeno dvadeset i pet ljudi, od kojih su petoro dece i pet žena.

Amnesty International izveštava da je 2005 godine, Kina uputila svojih 200 vojnih kamiona u Su-dan, uprkos embargu na oružje, koji su SAD nametnule obema zemljama, ali i uprkos činjenici da su se sličnim vozilom vršile otmice građana u Darfuru. Kina je 2005, bez problema, isporučila u Burmu svoje naoružanje, uključujući četiri stotine vojnih kamiona za potrebe vojske u Myanmar-u. U Nepalu je krajem 2005. godine i početkom 2006., državnim bezbednosnim snagama, koje su vršile represiju nad građanima, poslala puške i granate. Ona je umešana i u trgovinu “Norinco” pištoljima, domaće proizvodnje, u Australiji i Maleziji, Tajlandu, a naročito u Južnoj Africi, gde se najčešće koriste za pljačke i silovanje.

Zidovi imaju uši

Građanske slobode u SAD-u su ugrožene usled rata protiv terorizma. Građani SAD-a su izloženi povećanom elektronskom nadzoru, dok su Muslimani i narodi Južne Azije suočeni sa ispitivanjima na aero-dromima, uzimanjem otisaka ili deportovanjem zbog problema sa vizama. Veliki broj njih biva optužen za terorizam. Na stotine ih je zatočeno u Iraku, Avganistanu i drugim zemljama sveta. Podaci Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, govore da je veliki broj bio pogrešno optužen, da su bili izloženi mučenjima u Iraku, Avganistanu i čuvenom Guantanamo Bay-u. Mnogi su godinama držani u zatvorima, bez sudskog procesa.

General-major ratne mornarice SAD-a, Douglas Stone, istražio je slučajeve zatvorenika u vazduhop-lovnoj bazi u Bagramu. Njih 2/3 je bilo optuženo bez ikakve osnove, pa iako je trebalo da budu pušteni na slobodu kao nevini građani, proveli su i po nekoliko godina, kao zavorenici vojske SAD-a.

Lisa Graves i Brendan Fischer navode podatak da je preko 100.000 optuženih za terorizam prošlo kroz sistem zatvaranja i mučenja, razrađen od strane SAD-a, pri čemu je korišćen i zloglasni Abu Ghraib. Taj zatvor je postao poznat, kao zloglasan, u vreme Sadama Husein-a, a i danas, kada je u rukama SAD-a, nije ništa manje čuven kao zloglasan. Ustvari, ovaj sistem je samo ojačao terorističke tendencije i doveo do eskalacije nasilja u 2010 godini.

Sve tužbe protiv SAD-a na račun kršenja ljudskih prava, u skladu sa međunarodnim pravom su odbi-jene, jer su sudovi prihvatili pozivanje Obamine administracije na „tajnu državnu doktrinu“. Sa svih strana se upućuju kritike zbog izgradnje nuklearnog štita. Jasno je, naime, da taj štit ne može razrešiti državu od obaveze da položi račune građanima u vezi sa počinjenim greškama, kojima se ne nazire kraj.

Kao rezultat torture, koja se sastoji od: premlaćivanja, uskraćivanja sna, seksualnog ponižavanja, kačenja okovima za tavanicu, pretnje psima i slično, do sada je umrlo oko 108 zatvorenika i to u prve četiri

61

godine njihovog boravka u zatvoru, dok je njih 80, umrlo kasnije.

Obamina administracija nije ispunila obećanje, koje je dala u predizbornoj kampanji za prvi mandat. Naime, iako je rečeno da će Gvantanamo biti zatvoren 2011 godine, to se nije desilo. Isto tako, nije došlo do smanjenja vojnog budžeta za polovinu, već naprotiv.

Rat protiv terorizma-bespilotne letilice

U oktobru 2012 godine, CIA je vršila pritisak na Belu Kuću da odobri veliko proširenje flote bespilot-nih letilica sa kojima je do tada raspolagala. To bi bio potez, kojim bi se posle dugogodišnjih nastojanja, ostvarila težnja da se ona transformiše: od obaveštajne službe, u paramilitarnu snagu. Time bi se prihvatio predlog David H. Petraeus-a, direktora CIA-e, da se ona (CIA) ojača, kako bi mogla preduzimati vojnički pohod, smrtonosnim letilicama, na Pakistan i Yemen, ali, ukoliko bude potrebno, i na Severnu Afriku, zbog pretnji Al-Qaeda-e, koje dolaze odatle.

Ako predlog bude prihvaćen, onda će se flota od 30-35 letilica, kojima CIA već godinama raspolaže, proširiti sa dodatnih 10. Na ovaj način, CIA će se fokusirati na prikupljanje informacija radi ciljane egzekucije onih, koji se širom sveta sumnjiče za terorizam. Ranije su se zvaničnici Pentagona tome suprotstavljali, ali kako se saznaje iz izvora koji insistiraju na svojoj anonimnosti, zbog osetljivosti ove teme, to više nije slučaj.

Posle onoga što se desilo u Libiji i Bengaziju, nije doneta odluka da se izvrši preusmeravanje ka pomenutim destinacijama, ali se svakako vrši pregrupisavanje i predviđanje troškova. Što se tiče Sever-ne Afrike, iako SAD imaju želju da pojačaju nadzor kretanja Al-Qaeda-e, ipak se za sada oslanjaju na nenaoružane avione, kamuflirane u privatne letilic.

U međuvremenu, jemenski zvaničnici su saopštili da je napad bespilotnim letilicama, krajem oktobra, koji je trideset i peti po redu, u ovoj godini, usmrtio najmanje sedam militarista povezanih sa Al-Qaeda-om, u blizini Jaar, grada u južnom delu Jemena, koji je do nedavno bio pod kontrolom Al-Qaeda-e.

Predlog CIA-e, o kojem će se uskoro raspravljati, razmatraće i doskorašnji savetnik predsednika Obame za kontrateroristička pitanja, John O. Brennan, koji je po odluci predsednika, preuzeo ulogu čelnika CIA-e, krajem 2012 godine. U vojnim krugovima SAD-a, se ovaj predlog uzima sa krajnjom ozbiljnošću, jer se u ovoj promeni čelnika, vidi mogućnost za proširenje nadležnosti CIA-e.

Osim o ovom, predstavnici CIA-e, Pentagona, State Department-a i drugih vladinih agencija, raspravljaće i o imenima onih, koji će kao navodni saradnici Al-Qaeda-e, biti dodati na crnu listu za odstrel. Raspravljaće se (još uvek se drži u strogoj tajnosti) i o tome da li će bespilotne letilice biti u vlasništvu CIA-e ili Ministarstva odbrane, uključujući i novih deset letilica, ukoliko se za to dobije zeleno svetlo.

Ženska diplomatija

Poznato je da su žene te koje pokreću obnovu zajednice podeljenu ratom i državnom represijom. Cynthia Enloe je zabeležila izjave socijalnih radnica, koje tvrde da se vojna obaveza i njeni efekti najjasnije vide u domu, kroz porodično nasilje, jasnije, nego bilo gde drugde.

62

Za to vreme, javnost je u konstantnoj obmani da je cilj invazije na zemlju, kao što je Avganistan, oslobađenje avganistanskog naroda, a pre svega avganistanskih žena.

Evo šta je o tome rekla Sunera Thobani: ”Ideološki rat je, između ostalog, vođen uz obrazloženje da postoji obaveza da se ostvari jednakost, kada su u pitanju rodni odnosi; stoga je bilo lakše okupiti ljude sa zapada oko iluzije o spašavanju muslimanskih žena, nego razgolititi imperijalističku politiku, čiji je cilj da SAD preuzme kontrolu nad obilnim zalihama nafte i gasa”.

U želji da neposrednom diplomatijom, u ime onih koje to apsolutno ne odobravaju, utiču na promenu negativnih tendencija u spoljnjoj politici SAD-a, zbog koje ima sve više žrtava, feministička organizaci-ja CODE PINK iz SAD-a se uputila u Pakistan. Tamo su bespilotne letilice već bile prepoznate od strane građana u lokalnoj sredini, kao novo sredstvo za širenje spoljnopolitičke platforme SAD-a, koja se može okarakterisati frazom - “ izvoz demokratije.”

CODE PINK, potpomognut solidarnom pomoći sestara iz Velike Britanije, na čelu sa Cynthiom Cock-burn, organizovao je odlazak na mesto događaja. To je bilo važnije od svih tekstova, kojima su se obratile javnom mnenju svojih zemalja, povodom ove goruće teme.

Ukupno 31 članica ove organizacije, uputila se u jesen 2012., u Wiziristan, grad u Pakistanu, u kojem je do tada bilo najviše napada i žrtava od strane bespilotnih letilica SAD-a. One su, prethodno, pratile događaje i vodile evidenciju. Kada je ambassador SAD, u Pakistanu, prilikom njihove posete, izjavio da prvi put čuje takve tvrdnje, one su mu stavile na uvid sve slučajeve, poimence, uz kratak opis događaja. Zatim su se susrele sa neposrednim žrtvama ovih napada, nakon čega su opširno izvestile javno mnenje SAD-a. Prethodno su kontaktirale lokalnu koordinatorku, kako bi utvrdile kako se može efikasnije i pristupačnije, u skladu sa specifičnostima ovog konteksta, ojačati i proširiti aktivističko delovanje na terenu.

Tom prilikom je organizovan marš lokalnog stanovništva i jedne od partija, u kom su učestvovale i članice CODE PINK-a. Cilj je bio da se skrene pažnja diplomatiji i moćnicima, pre svega vojnom establišmentu SAD-a, da se o navodno tajnim napadima bespilotnih letilica, zna gotovo sve i da se feministkinje i loka-lno stanovništvo Pakistana tome protive. Poruka građanima Pakistana je bila da postoje one/i, koje/i se oštro suprotstavljaju svojim vlastima i da se, i kada se njihov kritički stav prećutkuje, ne plaše da na sebe preuzmu rizik i neposredno pokažu ljudima na terenu šta misle, rušeći predrasude i kvareći planove onima koji profitiraju na veštačkom produkovanju stereotipa, štancovanju laži, napumpavanju mržnje te, u ovom slučaju, islamofobije.

U periodu njihove posete, došlo je do pucnjave na Malalu Yousafzai, anonimnu devojčicu, koja je preko noći postala simbol borbe za ženska prava i zahvaljujući kojoj će ubrzo potom biti uspostavljen “Dan devojčica”. Ovaj dan je uspostavljen kao podrška borbi svih devojčica širom sveta za njihova prava, sa željom da se ova borba osvetli, da im se pruži ruka i pomogne da shvate da nisu same i da uvide da se njihovi napori, u očima svih, visoko vrednuju. CODE PINK je odmah otišao na mesto događaja, u Swat, uručio njenoj školi finansijsku pomoć, u iznosu od 1.000 USA $, kojima upravlja njen otac. To se pokazalo, više nego ispravno, jer je Swat bio zaobiđen, kada je pod pritiskom međunarodne zajednice, dogovoreno da se svim devojčicama obezbedi pohađanje škole, uz finansijsku pomoć porodicama. Swat je, naime, bio

63

“izostavljen” u planovima vladinih zvaničnika, slučajno ili ne, iako je to mesto iz kog je Malala Yousafzai ponikla i odakle je u svet otišla vrlo važna poruka, o pravu devojčica na obrazovanje, koje Talibani uporno krše, kao i mnoga druga ženska ljudska prava, svojom strahovladom i nasiljem,

Takođe, CODE PINK su odmah uzele učešće u demonstracijama koje su organizovane od strane neko-liko feminističkih grupa Pakistana, kao podrška Malali Yousafzai, a protiv Talibana. Izdato je i saopštenje za javnost, u kojem je osuđen terorizam i grupa, koja je na sebe preuzela odgovornost za napad na Malalu. Jedna od članica CODE PINK je, tom prilikom, naglasila da su vrlo ciljano izbegle da u celom događaju imaju vodeću ulogu, te da to ne bi bilo prikladno.

CODE PINK smatra da je takav odgovor na činjenicu da njihova zemlja pribegava metodama, kao što su bespilotne letilice, najmanje što su mogle učiniti, jer se radi o rapidnom naoružavanju i upotrebi visoke tehnologije u vojne svrhe, sa posledicama koje će u budućnosti imati strahovite implikacije i nadmašiti one koje se tiču Pakistana. One, takođe, misle da će tada biti kasno za bilo kakvu reakciju, a razmere trage-dije, kao i odgovornosti za njene posledice, ticaće se svih, a naročito njih i njima sličnih organizacija, koje zastupaju stanovište o odgovornim građanima i građankama.

Kada se zna da je CODE PINK organizacija koja se, od prvog dana, bori protiv administracije SAD-a, koja svesno povećava vojne troškove i vodi katastrofalnu spoljnu politiku, onda je više nego logično, što su tražile hitnu reakciju, upozoravajući da je cena samo jedne bespilotne letilice procenjena na 20.000.000 USA $, dok Hellfire projektili, koje one nose, koštaju 60.000 USA $! One postavljaju pitanje i preusmeravan-ja ovih fondova u civilne svrhe: za otvaranje radnih mesta i unapređenje zdravstvene zaštite i zahtevaju raskid sa ratnom ekonomijom.

Jedan od metoda njihove diplomatije je odlazak na nepristupačna mesta, privlačenje pažnje onih medija koji su već izabrali svoju stranu, prisustvovanje sudskim procesima, gde su zvaničnici na optuženičkoj klupi. Jednom rečju, biti provokativna i izlagati se riziku, znači biti članica CODE PINK-a. Kada je, na primer, reč o Pakistanu, one nisu saveznice PTI partije, na čelu sa Imran Khan-om, ali jesu uzele učešće u zajedničkim demonstracijama protiv bespilotnih letilica, jer je to bila lokalna, politički artiku-lisana snaga, voljna da skrene pažnju na ovaj problem. Jedan od rezultata preuzimanja brojnih rizika, vezanih za ovu akciju, bio je promtno urađen izveštaj za Stanford Univerzitet o smrtonosmim učincima bespilotnih letilica, čime je CODE PINK zadobio medijsku pažnju, kao nikada do tada, i onako, kako ne bi, da je organizovao demonstracije kod kuće.

CODE PINK vrlo mudro naglašava da problem sa bespilotnim letilicama nije samo finansijske prirode. Tu su i pitanja: šta one donose čovečanstvu u budućnosti; razdvajanje na nas i njih; dihotomija-ubice/žrtve (pri čemu se namerno govori o “kolateralnoj šteti,” a ne o ženama, deci, muškarcima, koji pokušavaju da zarade za život i da prežive). CODE PINK smatra da ukoliko ne uspe da skrene pažnju zakonodavnoj vlasti i javnom mnenju na dugoročne posledice ovog “projekta,” neće biti prostora za drugu šansu.

Problemi stanovništva u Pakistanu vrlo su slični onima u Palestini. Ono je rastrzano između vojne okupacije ili državne represije i ekstremnih grupa. To ih obavezuje, smatraju u CODE PINKu, na solidar-nost i prisutnost u oba slučaja, i ne samo u ta dva, već i na pružanje pomoći u rešavanju konflikata, koji se

64

ponekad mogu činiti izvan bilo kakve kontrole (kao u slučaju Talibana).

One su posetile Gazu u martu, 2009 godine. Preuzele su rizik, preduzimajući akciju, koja se nije završila na očekivan način. Naime, tada su mnoge od njih bile uhapšene, čim su kročile na tlo Izraela, i zadržane u pritvoru nekoliko dana. Kada su se Palestinci, slili na ulice Gaze, 15.3.2011., zahtevajući da se okonča unutrašnji sukob, koji razdire njihovu zajednicu, CODE PINK je ponovo bio tamo. Godinu kasnije, kada je omladina bila pokorena od strane vlasti, one su odlučile da pišu o tome.

Njihova uloga je da se solidarišu sa lokalnim stanovništvom, koje se bori ili za promenu vlasti, ili promenu nekih aspekata društva, a nekad i za jedno i za drugo. CODE PINK smatra da je neophodno, kada je u pitanju targetiranje i predvođenje akcija, ograničiti se, samo na one, u sopstvenoj državi. Zato se dešava da u Gazu odlaze i po sedam puta uzastopno, ne bi li na terenu sagledale iz ličnog ugla, svu pogub-nost spoljne politike SAD-a, koja ih obavezuje na reagovanje, ma gde da su, i ma koliko truda ulažu.

Literatura

THE COSTS OF WAR SINCE 2001: IRAQ, AFGHANISTAN, AND PAKISTAN EXECUTIVE SUMMARY, Eisenhow-er Study Group Eisenhower Research Project , June 2011, Watson Institute, The International Studies, Brown University

http://www.opensecrets.org/news/2008/04/strategic-assets.html

Christopher Hellman and Travis Sharp Center for Arms Controland Nonproliferation. Fiscal year 2009 Pen-tagon Spending Request Briefing Book

http://www.opensecrets.org/news/2008/04/strategic-assets.html

http://www.yearbook2007.sipri.org/chap8

Canadian Broadcasting Corporation (CBC). News in Depth:Arming the World.http://www.cbc.ca/news/background/arming-the-world/

Anna Stavrianaki, ‘Call to arms: the university as a site of militarised capitalism and a site of struggle’, Mil-lenium (2006), http://sro.sussex.ac.uk/1729/1/Call_to_Arms.pdf (accessed 07/02/13).

Helen Hughes. Europe`s Daily Business. Le Monde Diplomatique, 11 June, 2006.http://www.mondediplo.com/2006/06/11arms control

Mark Thomas (2006) . As used on the famous Nelson Mandela. Reading: Ebury Press

Amnesty International. China:Sustaining conflict and human rights abuses. June 2006.

http://www.nieman.harvard.edu/,COMMENTARY-May 31, 2011, by John Hanrahan

hanrahan@niemanwatchdog.org, General Advises Releasing Afghan Detainees August 20, 2009 by Tom Bowman

Martin Chulov, Iraq Prison System Blamed for Big Rise in Al Qaida Violence, The Guardian, May 23, 2010, available at http://www.guardian.co.uk/world/2010/may/23/iraq-prison-al-qaida-violence

65

U.S. has Detained 83,000 in Anti-Terror Effort, MSNBC, Nov. 16, 2005.

Carol J. Williams, “Five Foreign Men Lose ‘Extraorinary Rendition’ Case,” Los Angeles Times, May 17, 2011, available at http://articles.latimes.com/2011/may/17/local/la-me-rendition-20110517

Suzanne Ito, Canadian Torture and Rendition Victim Denied Supreme Court Review, ACLU Blog, June 14, 2010, available at http://www.aclu.org/blog/national-security/canadian-torture-and-rendition-victim-de-nied-supreme-court-review

Greg Miller, Drones, Washington Post, October 19, 2012

Enloe Cynthia (1983) Does Khaki becomes you? London:Pluto,p.87

Sunera Thobani.(2007).Exalted subjects:Studies in the making of raceand nation in Canada. Toronto:University of Toronto Press,p.218

Žuc kampanje solidarnosti-slučaj CODE PINK/Pakistan - Wiziristan(bespilotne letilice)

Žuc kampanje solidarnosti-slučaj CODE PINK/Pakistan - Malala Yousoufzai

Žuc kampanje solidarnosti-slučaj CODE PINK/bespilotne letilice, uvećanje vojnog budžeta SAD-a

Žuc kampanje solidarnosti-slučaj CODE PINK/Gaza - flota humanitarne pomoći

66