IZLAGAČKA POLITIKA BEOGRADSKIH LIKOVNIH GALERIJA

ZAVOD ZA PROUČAVANJE KULTURNOG RAZVITKA

mr Dragana Martinović

IZLAGAČKA POLITIKA BEOGRADSKIH LIKOVNIH GALERIJA

Beograd, 2012.

Zavod za proučavanje kulturnog razvitka

2


3

SADRŢAJ

UVODNE NAPOMENE PREDMET ISTRAŽIVANJA CILJEVI ISTRAŽIVANJA METODOLOGIJA ISTRAŽIVANJA FAZE ISTRAŽIVANJA

4

ANALIZA REZULTATA ISTRAŽIVANJA 10

ANALIZA REZULTATA ANKETE GALERIJSKE PUBLIKE 34

ZAKLJUČNA RAZMATRANJA 61

LITERATURA 64


4


5

UVODNE NAPOMENE U Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka preduzeto je istraţivanje pod nazivom „Izlagačka politika beogradskih likovnih galerija“, jer je konstatovano nepostojanje celovitih istraţivanja o galerijskoj izloţbenoj delatnosti u Srbiji za poslednje dve decenije. Ipak, trebalo bi pomenuti pionirski poduhvat Dimitrija Tadića, savetnika za vizuelne umetnosti i multimedije Ministarstva kulture, informisanja i informacionog društva Republike Srbije, „Galerije i izloţbeni prostori savremene vizuelne umetnosti i multimedije u Srbiji“, kao i Nine Mihaljinac „Osnovni pojmovi galerijskog menadţmenta“, iz 2012. godine, zatim ranije istraţivanje publike „Muzeji i galerije u Srbiji“ iz 1996. godine, čiji je autor i rukovodilac bila Milena Dragićević-Šešić, ali i istraţivanje „Trţište dela likovnih umetnosti“, iz 1986. godine, koje je obavljeno u Zavodu na inicijativu Trive InĎića, sociologa. Ovom prilikom, reći ćemo neku reč o poreklu i fenomenu galerija. Na osnovu muzeološke literature, moţe se reći da pojam „muzej“ u najširem smislu obuhvata i neprofitne galerije, umetničke centre, udruţenja, koji vrše pojedine funkcije muzeja, ali koji ne moraju da poseduju sopstvene zbirke; stoga se njihov rad bazira na planiranju, postavljanju i odrţavanju izloţbi.

1 Na taj način, pored muzeja, i galerije imaju više uloga koje mogu

da igraju, komunikativne metode koje mogu da istraţuju i široku publiku s kojom mogu da saraĎuju. Interesantno je pomenuti da su galerije nastale od elegantnih salona francuskih srednjovekovnih zamkova; bile su deo renesansne arhitekture, da bi početkom XVI veka u njima bila smeštana umetnička dela i retkosti; koncipirane u vidu dugačkih holova utilitarnog karaktera – ispunjenih slikama i skulpturama do poslednjeg mesta – konotirale su današnje galerijske izlagačke prostore

2. Galerije su menjale

svoje oblike i karakter od baroknih do muzeološki kodifikovanih javnih galerija XVIII i XIX veka, pa sve do ovih današnjih, za koje se takoĎe moţe reći da su diversifikovane po svom profilu i izlagačkoj politici. Prema ranijim istraţivanjima vezanim za oblast kulturne politike muzeja koja su obavljena u Zavodu, kao i prema aktuelnom istraţivanju izlagačke politike beogradskih likovnih galerija, moţemo da iznesemo tezu da se u galerijskim prostorima, moţda, u najvećoj meri moţe ostvariti muzeološka misija koja se tiče oblikovanja i distribucije poruka ka društvu, putem dokumenata stvarnosti, dok se uspostavljanje komunikacije obavlja kroz

1 Gerald Mat, Tomas Flac, Judita Lederer, Menadžment muzeja – umetnost i ekonomija, Clio,

Beograd, 2002, str. 9. 2 Germain Bazin, The Museum Age, Brussels: Desoer S. A. Publishers, 1967.


6

delovanje u prostoru. Naime, u njima srećemo veću mogućnost za primenjivanje otvorenijeg čitanja izloţenih artefakta, za stvaranje veće interaktivnosti i jezičkog pluralizma, ali i za ukrštanje tehnoloških i kulturno-umetničkih vrednosti. Pored velikih prostornih razlika izmeĎu galerija i muzeja postoji i razlika u načinu spajanja izloţbenih elemenata; stoga, u galerijskim prostorima moţe da se postigne veća inventivnost, sloboda učestvovanja, a i da se bolje iskoristi kapacitet posmatrača u cilju njegovog navoĎenja da aktivno učestvuje u konstruisanju smisla. I u muzejima i u galerijama došlo je do razvoja komunikacionih tehnologija, najpre kroz tekstove na zidovima i natpise, a potom i kroz povećanje interaktivnih izloţbi i multimedija. MeĎutim, koncept galerijskih izloţbi otvara mogućnost brţe i prisnije realizacije kontakta izmeĎu dela i primaoca, umetnika i receptora, te one mogu da predstavljaju i katalizatore društveno-socijalnih promena; u njihovoj poslovnoj aparaturi do izraţaja dolazi ideja da je umetnost neraskidivo vezana s društvenim tokovima i urbanim okruţenjem. Početkom 80-ih godina u muzejima i galerijama Srbije nastupila je kriza galerijske delatnosti, te je počelo da se shvata da je neophodna radikalna reorganizacija u cilju ispunjenja njihovog društvenog zadatka. Naime, ova kriza bila je prouzrokovana buntom konceptualnih umetnika protiv tadašnjih muzejskih i galerijskih sistema, funkcija i koncepata valorizacije dela, a koji su pak bili „zasluţni“ za njihovo narušavanje. U Srbiji i Beogradu, galerije su do skoro bile samoreferentne institucije, zatvorene u sebe i nisu na pravi način bile kontekstualizovane; predstavljale su javna kulturna mesta koja okupljaju ljude jednakog statusa i obrazovanja. U novije vreme, one sve više postaju visokoprofilisanim mestima za moralizovanje, političke polemike i društveno-socijalne refleksije; takoĎe, u njihovom radu sagledava se veća mogućnost za primenjivanje novijih pristupa, za koje se moţe reći da su savremeniji od muzejskih, a sve u cilju okrenutosti kreiranju vidljivosti programa galerija. U njihovim programima vidno je pomeranje od elitizma i doze intimnosti, koja je ranije potencirana, ka komunikativnosti i demokratičnosti, koje se ističu kao deo njihove savremene poslovne politike. Zato bi danas umetnički direktori galerija, kao i njihovi kustosi, trebalo više da se fokusiraju na koordinisanju komunikacione poruke, a ne samo i jedino na autonomiju i individualnost dela umetnika predstavljenih uvek na što svojstveniji način.


7

PREDMET ISTRAŢIVANJA Predmet istraţivanja jeste izlagačka politika četiri likovne galerije koje se nalaze u sklopu tri najveće i najstarije ustanove kulture Beograda: Srpske akademije nauka i umetnosti (1841), Fakulteta likovnih umetnosti (1937) i Kulturnog centra Beograda (1957), a koje su finansirane od strane drţave i grada. To su, ujedno, i ustanove kulture koje su situirane u srcu grada Beograda. Istraţivanjem su obuhvaćeni menadţment i marketing galerija, kao i njihova publika, i to na taj način da se svaka galerija tretira kao pojedinačni slučaj, jedinstven u svom prostornom, vremenskom, društvenom i kulturnom kontekstu i rešavanju problema poslovne politike. Na osnovu razgovora s upravnicima, kustosima i predstavnicima PR sluţbi ovih beogradskih galerija, konstatovana je neophodnost postojanja veće podrške vizuelnom stvaralaštvu kod nas. Da bi se to postiglo, bilo je potrebno ispitati do sada neispitano područje izlagačke politike i faktore koji utiču na buĎenje svesti o vaţnosti da vizuelna umetnost dobije na značaju, ali i da se više paţnje posveti metodama i sredstvima koji bi doprineli porastu posećenosti naših likovnih galerija.

CILJEVI ISTRAŢIVANJA Glavni cilj istraţivanja jeste da se utvrde izlagački profili i standardi izlaganja četiri likovne galerije: Galerije FLU, Galerije SANU, Likovne galerije KCB i Galerije „Artget” u KCB-u, radi dobijanja celovite i aktuelne slike o izlagačkoj i poslovnoj politici naših „velikih“ galerija u poslednje tri godine. Pojedinačni ciljevi su:

- istraţiti instrumente kulturne politike u galerijskom sistemu;

- istraţiti funkcionisanje menadţmenta galerija;

- istraţiti funkcionisanje kulturne administracije (PR i marketing)

galerija;

- istraţiti strukturu i karakteristike galerijske publike;

- predloţiti mere koje mogu da utiču na rešavanje postojećih

problema i davanje preporuka za poboljšanje njihovog rada, s

krajnjim ciljem izgradnje kvalitetnijeg odnosa prema vizuelnoj

umetnosti Beograda i Srbije.


8

METODOLOGIJA ISTRAŢIVANJA Usled nedostatka podrobnih istraţivačkih poduhvata u domenu galerijskog sistema kod nas, pojavila se potreba da se započne s praćenjem reprezentativne umetničke linije galerija smeštenih u centralnoj gradskoj zoni. Odabrali smo galerije koje imaju jednake izlagačke profile, u smislu promovisanja modernih i savremenih vizuelnih umetnosti i multimedija, ali različite i specifične organizacione, programske i razvojne funkcije i strukture. Tako je Galerija SANU potvrĎena kao mesto za organizovanje studijskih i tematskih izloţbi; Likovna i fotografska galerija u KCB-u mogu da se posmatraju kao mesta prezentacije savremene vizuelne i likovne scene, a Galerija FLU je „obeleţena kao ona“ koja omogućava studentima likovne umetnosti da ostvare svoje prve izloţbe. Za sagledavanje postavljenih problema, ali i šire situacije u kojoj se nalazi vizuelna umetnost, pomogao nam je standardizovani upitnik u elektronskoj formi koji sadrţi devet delova i ukupno sedamdeset osam pitanja. Pomoću ovog instrumenta, saznali smo konkretne podatke o statusu, finansiranju, prostornim i tehničkim resursima, ljudskim resursima, stručnim poslovima, programima i publici, saradnji, kao i prioritetima i problemima u radu galerija. Dobijeni odgovori bili su nam ujedno i osnova za izradu istraţivačkih pitanja korišćenih prilikom razgovora s upravnicima i kustosima galerija. Da bismo postigli ţeljene ciljeve istraţivanja, koristili smo kvalitativni i kvantitativni metod prikupljanja podataka. Kombinovanjem ove dve istraţivačke tehnike, teorijske i subjektivne, i empirijske i analitičke, uspeli smo da uĎemo u srţ problema odabranih galerija Beograda, da zadate ciljeve detaljno ispitamo i postignemo bolje razumevanje fenomena likovnih izloţbi i izlagačkog diskursa uopšte. Najpre je bilo sprovedeno intervjuisanje: na osnovu unapred definisanih pitanja za dubinski (strukturisani) intervju, obavljeni su razgovori s umetničkim direktorima galerija, čije je trajanje u proseku iznosilo dva sata

3, a prema posebno

sastavljenom upitniku4, a potom i razgovori s kustosima galerija i

referentima za odnose s javnošću (u trajanju od jednog sata). Celovitosti istraţivačkog projekta doprineo je metod anketnog ispitivanja, u okviru kojeg smo odredili uzorak na osnovu broja posetilaca galerija iz prethodne godine, tako da je veličina uzorka činila ukupno petsto upitnika, odnosno ispitanika, što znači sto dvadeset po galeriji. Nakon izrade upitnika, izvedena je pilot-anketa radi utvrĎivanja diskriminativnosti pitanja i

3 Asistentkinja prilikom intervjuisanja i obavljanja transkripcije bila je Jelena Beoković,

svršena studentkinja mastera za grupu Menadţment kulture i medija Univerziteta umetnosti u Beogradu. 4 Stručni konsultant na sastavljanju koncepta upitnika bila je Biljana Jokić, samostalni

istraţivač Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka.


9

procenjivanja planiranog vremena za njegovo popunjavanje (koje je bilo do deset minuta). Pitanja, kojih je bilo dvadeset šest, bila su podeljena u tri segmenta

5: prvi deo upitnika sačinjavaju opšta pitanja koja se odnose na

sociodemografske karakteristike ispitanika; drugi deo sadrţi pitanja kojima se mogu utvrditi kulturne i umetničke potrebe publike koja posećuje galerije; treći deo ispituje odnos publike prema izlagačkoj politici naših galerija. Od planiranih petsto ispitanika, uspešno je anketirano četiristo deset njih, što čini 90% realizacije uzorka. U Likovnoj galeriji KCB taj procenat je 95%; u galeriji Artget – 95%; u Galeriji SANU iznosi 95%, a u Galeriji FLU 75%. Prema izveštajima anketara

6, ispitanici su pokazali

prosečnu zainteresovanost za sadrţaj upitnika i većina je odgovorila na sva pitanja iz upitnika, pa se dobijeni podaci mogu smatrati relevantnim za analizu koja treba da usledi.

7

FAZE ISTRAŢIVANJA Istraţivački projekat „Izlagačka politika beogradskih likovnih galerija“ sproveden je 2011. godine, i to u nekoliko faza.

I faza – ispitivanje terena od strane autorke projekta i stručnog saradnika Zavoda na istraţivanju, Gordane Dobrić, istoričarke umetnosti i kustoskinje Likovne galerije KCB, i konstatovanje da je neophodno postojanje veće podrške vizuelnom stvaralaštvu;

II faza – obraćanje Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka kao relevantnoj istraţivačkoj ustanovi iz oblasti sociologije kulture i kulturne politike, a potom i uspostavljanje komunikacije s upravnicima i kustosima galerijskih ustanova SANU, KCB i FLU;

III faza – adaptiranje upitnika standardnih pitanja u cilju dobijanja podrobnijih podataka o radu galerija za poslednje tri godine, potom slanje tako oblikovanih upitnika upravnicima galerija na popunjavanje;

IV faza – prikupljanje dokumentacije o aktivnostima i programima galerija, i kreiranje pitanja za dubinski intervju s umetničkim direktorima galerija, a na osnovu kojeg je formirana aktuelna slika o misiji, viziji i ciljevima naših „velikih“ galerija, kratkoročnom i dugoročnom planiranju

5 U izradi upitnika učestvovali su Gordana Dobrić, kustos Likovne galerije Kulturnog centra

Beograda i stručni saradnik Zavoda, i Dragana Martinović, istraţivač Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, a stručni konsultant bio je Slobodan MrĎa, samostalni istraţivač Zavoda. 6 Anketiranje posetilaca četiri galerije obavili su: Mia Kisić, Sneţana Canković, Jovana

Mišković i Stefan Paunović, studenti Master akademskih studija istorije umetnosti Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u novembru i decembru mesecu 2011. godine. 7 Nakon prikupljanja podataka, kontrolu upitnika obavila je Dragana Martinović, koordinator

celokupnog projekta, a šifriranje i unos podataka u bazu obavile su volonterke Zavoda za proučavanje kutlurnog razvitka, Ajla Nikšić i Anita Cekić.


10

programa i projekata, o korisnicima, publici, marketingu i PR sluţbi, institucionalnoj saradnji i razmeni;

V faza – osmišljavanje upitnika za tzv. površinski intervju s kustosima pomenutih galerija, kao i za referente odnosa s javnošću u galerijama, nakon čega je prireĎeno obavljanje kraćih razgovora s njima;

VI faza – formulisanje upitnika za anketiranje posetilaca sve četiri galerije, sprovoĎenje anketiranja u novembru i decembru mesecu i, nakon toga, unos podataka u bazu;

VII faza – analiza sadrţaja: obrada, analiza i interpretacija rezultata celokupnog istraţivanja.


11

ANALIZA REZULTA ISTRAŢIVANJA

Da bismo govorili o institucionalnom funkcionisanju i organizaciji rada galerija Beograda, njihovoj internoj i eksternoj komunikaciji, kreiranju vidljivosti na lokalnom i širem nivou, rečju, poslovnoj politici, neophodno je istraţiti njihovo mesto u oblasti menadţmenta u kulturi i kulturne politike grada i zemlje, ali i istraţiti galerijsku publiku. Kao naučna i primenjena disciplina, kulturni menadţment pomaţe u pronalaţenju i definisanju odgovarajućih modela organizovanja kulturne delatnosti u oblasti izvoĎačkih, vizuelnih i drugih umetnosti.

8 UvoĎenjem ove discipline u

domen galerijske delatnosti moţemo da dobijemo odgovor o izlagačkom profilu, programskoj orijentaciji, organizaciji poslova, umetničkoj produkciji u okviru galerija, svemu što moţe da doprinese njihovom efikasnijem razvoju, većoj distribuciji umetničkih dela i boljoj recepciji vizuelne kulture u javnosti, te kako moţe da se ostvari uspešna komunikacija izmeĎu ovih ustanova kulture, kustosa i publike. TakoĎe, naša interesovanja ulaze i u okvire kulturne politike, odnoseći se na istraţivanje instrumenata i strategija kojima se podiţe potencijal galerijskih ustanova i nivo učešća publike, ali i podstiče razvoj i kreiraju potrebe posetilaca. Da bi se galerije učinile dostupnije široj zajednici, potrebno je najpre strateški planirati njihov razvoj, u okviru kojeg se preduzimaju mere i aktivnosti za osmišljavanje više ideja i koncepata kako bi se iznašla moguća rešenja i ostvarili ţeljeni ciljevi. Naime, glavni galerijski projekat – izloţba – i prateći programski sadrţaji, u vidu scensko umetničkih dogaĎaja, starih i novih medija, multimedija, mogu da se iskoriste za veću otvorenost ovih ustanova kulture prema lokalnoj zajednici, samim tim i za obimniju posećenost raznovrsne publike i kvalitetnije razumevanje predmeta koje izlaţu, naročito kada se radi o savremenim umetničkim delima. Zahvaljujući kvalitativnim podacima, dobijenim iz popunjenih upitnika, kao i na osnovu „ţivog razgovora“, a potom i kvantitativnim podacima, dobijenim anketiranjem posetilaca galerija, mogli smo da upotpunimo sliku o marketingu i menadţmentu ovih ustanova kulture, kulturnoj politici, kao i o aktuelnom stanju galerijskog sistema u Beogradu. U postavljanju poslovne politike galerija, kao i drugih institucija kulture, na „čvrste temelje“, najvaţnija je strategija planiranja koja iziskuje definisanje misije, vizije i dugoročnih ciljeva, iz kojeg proizilazi kratkoročno godišnje planiranje, predviĎanje strategija, metoda i budţeta za realizovanje programa aktivnosti, a potom i evaluacija istih

9.

8 Vesna Đukić, Država i kultura, studije savremene kulturne politike, Institut za pozorište, film,

radio i televiziju, Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, 2010, str. 16. 9 Milena Dragićević-Šešić, Branimir Stojković, Kultura – menadžment, animacija, marketing,

Clio, Beograd, 2007, str. 105.


12

Likovna galerija KCB nastavlja svoju misiju koja se poklapa s njenim izlagačkim profilom utemeljenim 2000. godine. Od tada je koncipirana nova programska politika koja je bazirana na predstavljanju radova naših umetnika afirmisanih kako na domaćoj, tako i na inostranoj sceni; radova umetnika svih generacija koji se bave istraţivanjem u medijima savremene vizuelne umetnosti; zatim, na izlaganju naših umetnika koji ţive i rade u inostranstvu, ali i autorskih projekata istoričara umetnosti. Sve ove aspiracije učvršćene se u misiji koja se ogleda u praćenju vrednosti i dostignuća savremene recentne likovne scene pre svega našeg podneblja, a onda i meĎunarodnog, i okrenutosti profesionalcima najrazličitijih estetičkih i konceptualnih opredeljenja i izraţajnih sredstava. Vizija ove galerije čini logičnu nadogradnju misije i vezana je za ambiciju ostvarenja plodnije komunikacije s inostranim umetnicima i njihovim prezentovanjem, ali i u vidu promovisanja zajedničkih projekata domaćih i stranih umetnika, te podrţavanja naših umetnika koji ţive i rade izvan zemlje a poseduju zaokruţene umetničke opuse. Ova ideja vodilja bazirana je na ranijim uspesima Galerije i umeću njenih zaposlenih da prepoznaju inovativne umetnike i pravce, ono što je novo i kvalitetno, ali i utemeljeno u klasičnim delima savremene umetnosti. Da bi se ona obistinila, neophodno je „pokrenuti“ sve kustose, istoričare umetnosti i ureĎivački tim, te na duţe staze ostvariti radikalne i inspirativne programe, što je moguće, prema mišljenju rukovodećeg kadra, većom mobilnošću zaposlenih (u smislu putovanja po zemlji i inostranstvu radi susreta s akterima drugih umetničkih galerija) i bliskijim kontaktom s profesionalnom literaturom i publikacijama. Galerija „Artget“ je pak jedinstvena galerija u Beogradu u pogledu nastojanja da se u svet fotografije uključi teorijska, edukativna i praktična strana. Na jednom mestu je omogućeno domaćim i stranim fotografima, umetnicima fotografije, nacionalnim fotografskim scenama, umetničkim pravcima i projektima, da predstave svoje shvatanje fotografije. TakoĎe, prema rečima urednice, „kroz prateće programe: radionice, predavanja, prezentacije, pregledanje mapa, analizama domaćih i stranih stručnjaka za fotografiju, nastojimo da uvodimo razne vrste dijaloga koje se tiču fotografije i sagledavanja fotografije iz više uglova.“

10 Svestranijem

pristupu fotografiji, kao medijumu i umetničkoj vrsti, s aspekta estetike, sociologije, psihologije, komunikacije, doprinosi i negovanje izdavačke delatnosti u okviru rada Galerije. Uzimajući sve pomenuto u obzir, ţelja radnika Galerije je da ona postane poput fotografskog centra, u okviru kojeg bi se ostvarivala komunikacija s publikom, gde bi bila maloprodajna galerija, koja bi doprinela razvoju trţišta fotografije, zatim dostupna baza

10

Iz razgovora voĎenog s Vesnom Danilović, urednicom programa i pomoćnicom direktora KCB-a.


13

podataka o izlagačima, ali i jedna „čitaonica/biblioteka za fotografiju“, opremljena publikacijama i časopisima o fotografiji. Misija Galerije SANU jednaka je njenoj osnovnoj delatnosti, o kojoj saznajemo iz upitnika, a to je organizovanje studijskih i tematskih izloţbi iz oblasti umetnosti, nauke i kulture, kao i predavanja vezanih za izloţbe, izdavanje publikacija, staranje o umetničkoj zbirci i njeno prezentovanje, obraĎivanje dokumentacije. MeĎutim, rukovodeći i operativni kadar mišljenja je da bi deo misije koji se odnosi na predstavljanje radova iz drugih veoma vaţnih segmenata SANU, npr. odeljenja fizike, muzike i sl, morala da se proširi na opuse naših eminentnih naučnika, muzikologa itd, a ne samo umetnika, te da se ostvari kroz dugoročne ciljeve. Tako bi pored kulturne, Galerija veći akcenat stavljala i na pedagošku i prosvetiteljsku misiju u okviru samih izloţbi. Stav rukovodstva, kao i kadrovske sluţbe jeste da je Galerija deo jedne konzervativne ustanove i da, stoga, treba i nadalje da neguje klasične pristupe i načine izraţavanja u prezentovanju naše baštine iz prethodnih vekova, kao i umetničke tradicije XX veka. Zato nema razloga da i vizija ne ostane bazirana na već učvršćenom identitetu, s tim da bi u budućnosti Galerija mogla da bude rado viĎena kao ustanova koja učestvuje u „meĎuakademskoj“ razmeni, odnosno koja je otvorena da primi umetnike iz regiona i drugih drţava (ali i s više izloţbi naših savremenika), koja bi razvijala i prezentovala naučnu delatnost SANU-a i bila idejno povezana s Galerijom nauke i tehnike

11.

(Prve izloţbe u SANU-u su, naime, i bile: „Medicina“, „Mere“, „Čovek i kamen“.) Od samog svog osnivanja, Galerija Fakulteta likovnih umetnosti činila je organizacionu jedinicu stručne podrške nastavi čijim se radom obezbeĎuje transparentnost pedagoških procesa na FLU. Ovo se postiţe kroz praksu u okviru koje se školska godina završava ispitnom izloţbom kao vrstom prezentacije rezultata osnovnih i postdiplomskih studija, nakon čega se odrţava kolegijum o postignućima kroz nastavu koja se plasiraju javnosti. Ideja iz osnivačkog akta iznedrila je misiju ove izlagačke ustanove koja je vezana za praćenje umetničkih i istraţivačkih poduhvata sredine, registrovanje promena iznutra, ali i osluškivanje potreba javnosti, zatim za prezentovanje umetničkih kapaciteta FLU i uspostavljanje interakcije izmeĎu samog fakulteta i Galerije.

12 Budućnost ovakve galerije, njeno

rukovodstvo i kadrovi vide u okupljanju i mobilnosti mladih snaga, u podizanju kapaciteta (team building), ali i dalekoseţnijem delovanju

11

Na ovom mestu trebalo bi napomenuti da su intervjui raĎeni i s upravnikom Galerije nauke i tehnike, akademikom Zoranom Petrovićem i kustoskinjom Galerije, Bojanom Boţić-Hrelja. Rezultati o izlagačkoj politici ovog tipa galerije biće izloţeni drugom prilikom u okviru novoplaniranog projekta koji će se baviti prirodnonaučnom izlagačkom linijom. 12

Iz razgovora voĎenog s Bojanom Burić, umetničkom direktorkom Galerije FLU.


14

Galerije, rečju, u svemu onom što je umetnička produkcija fakultetskog kadra. To bi mladim umetnicima ponudilo, s jedne strane, mogućnost teorijskog napredovanja i školovanja, a s druge strane najneposrednije iskustvo u dodiru s drugim umetničkim delima i umetnicima, kao „ţivim materijalima“. Dakle, vizija je veoma inspirativna i ide u pravcu kreiranja jedinstvenog prostora galerije inovativne umetničke i istraţivačke prakse, te ozbiljnih i raznovrsnih programskih sadrţaja. Ovako definisane misije i vizije čine solidnu osnovu za preciziranje ciljeva i strategija vaţnih u odreĎivanju razvojnog scenarija institucije

13. Iz intervjua

s upravnicima sve četiri galerije vidimo da su njihovi dugoročni ciljevi prvenstveno vezani za odrţavanje standardâ izlagačkog i muzeološkog koncepta, u tehničkom i tehnološkom pogledu, a potom za ulaganje u marketing i razvijanje meĎunarodne saradnje. U galerijama KCB-a, u kojima je proširenje prostora nezamislivo

14, došlo se do zaključka da je za

efikasnije funkcionisanje neophodno adaptirati postojeći prostor prema potrebama konkretnog projekta. To podrazumeva posedovanje pokretnih zidova, dobre rasvete, ali, povrh svega, mogućnosti stalne tehničke i tehnološke opremljenosti – kompjutera odreĎenih performansi, projekcione aparature, video bimova itd, zato što su radovi koji se kreiraju u današnje vreme produkcijski i izlagački zahtevniji i savremeniji.

15 U SANU-u se

odvija ţiva delatnost u okviru institutâ, ali je ona „nevidljiva“ za graĎane, pa je jedan od dugoročnih ciljeva da ova kulturna, umetnička i naučna delatnost postane dostupna drugima, da bude predstavljena prijemčivije, te da se neke „ozbiljne“ stvari izloţe na način koji bi mogao da bude atraktivniji i interesantniji za praćenje izloţbe (a ne samo i jedino putem panoa). S tim u vezi je i ţelja da Galerija bude opremljena modernijom tehnikom i tehnologijom, jer i ovde postoji svest da je vaţno pribliţiti se današnjem gledaocu kroz drugačije vidove prezentacije dela, ali i dokumentarnog materijala.

16 Jedan od ciljeva Galerije FLU jeste odrţati

njen osnovni program, koji je pak vezan za promociju doktoranata, dodelu nagrada, razmenu s drugim visokoškolskim ustanovama, pozivanje umetnika i profesora s likovnih akademija i fakulteta, organizovanje radionica itd, ali uvek u duhu našeg vremena. Potom, tu je i podrţavanje muzeološke delatnosti, u smislu uspostavljanja čvršće veze sa svetom

13

Milena Dragićević-Šešić, Sanjin Dragojević, Menadžment umetnosti u turbulentnim okolnostima, Clio, Beograd, 2005, str. 122. 14

Trebalo bi reći da je od 2010. godine Likovna redakcija KCB-a dobila mogućnost da svoje programe, poput „Oktobarskog salona“, realizuje izvan prostora svojih galerija, odnosno u zgradi bivše Vojne akademije, a budućeg Muzeja grada Beograda, u Resavskoj ulici. 15

Postoji načelna preporuka grada Beograda da sve gradske institucije razmenjuju opremu, pomaţu u realizaciji programa kad god je to moguće. S jedne strane, to jeste značajna pomoć i solidarnost, ali s druge strane, ta oprema mora i da se obnavlja, odnosno usavršava, jer je izlagački sistem sve sofisticiraniji, u svakom pogledu. 16

Iz razgovora voĎenog s akademikom Dušanom Otaševićem, upravnikom Galerije SANU.


15

umetnosti i umetnika, kao i sreĎivanja dokumentacije (u kojoj se nalaze svi materijali iz istorijata Fakulteta). Da bi se pomenuto ostvarilo, najvaţniji cilj je uspostaviti transparentnost rada samog Fakulteta, kao visokoškolske ustanove i sprovesti njenu transfomaciju u pravcu realizovanja pomenute vizije. U svrhu postizanja navedenih ciljeva, ali i dostizanja većeg kvaliteta rada i delovanja, te organizacionog razvoja

17 ovih ustanova kulture, vaţno je

izabrati adekvatne strategije, koje u istraţivanim beogradskim galerijama nisu, moţda, konkretno definisane za svaki cilj. MeĎutim, na osnovu razgovora s rukovodećim kadrom, moţemo da izdvojimo opcije koje bi mogle da im pomognu na putu ka ţeljenim promenama, a do kojih su sami došli. Na primer, u Likovnoj redakciji KCB-a nastoje da bitne stvari učine dostupnim najširem krugu ljudi, naročito mladima, i to putem različitih pratećih i edukativnih programa. TakoĎe, oni se nalaze u okviru kulturnog centra, koji podrazumeva polivalentni koncept, što znači da je podjednako zastupljeno više umetnosti: filmska, muzička, vizuelna..., a što posebno treba iskoristiti u privlačenju šire publike, samim tim i medija, kao i povećavanju sopstvenih prihoda. U Galeriji SANU, izdvaja se zajednička ideja da se u okviru programske delatnosti uspostavi saradnja s dobrim dizajnerima koji bi svojim poduhvatima omogućili pribliţavanje ţeljene oblasti svakodnevnom ţivotu i njeno prezentovanje posetiocima na adekvatan način. Ukoliko bi postojala izvesna finansijska sredstva, angaţovao bi se tim stručnjaka koji bi organizovao izloţbu uz korišćenje savremenih medija. To je takoĎe moguće primenom strategije partnerstva i koprodukcije, što je ova ustanova ostvarila u izvesnom obliku u poslednje tri godine na više projekata. No, problem je u izgradnji takve orijentacije koja bi dovela do realizovanja dugoročnijeg povezivanja u cilju bolje iskorišćenosti resursa Galerije i Akademije, sticanja meĎunarodnog poštovanja, ali i lakšeg (samo)finansiranja. Moţe se reći da su strategije za ostvarivanje ciljeva postavljenih pred kadar Galerije FLU realne i adekvatne postojećim mogućnostima, s obzirom na to da postoji dobar sluh za redovno praćenje mladih ljudi i obilaţenje klasa, profesionalnu i praktičnu edukaciju studenata i njihovu „verifikaciju“ kroz nagrade. Da bi se što bolje iskazali u istorijskim, savremenim, tehnološkim dimenzijama i dostignućima u okviru svoje izlagačke delatnosti, rukovodeći i stručni kadar Galerije pokazuje intenciju da bi trebalo iskoristiti povoljno mesto na kome se Galerija nalazi. To znači da bi jedna od strategija bila uključivanje „u sve relevantne gradske dogaĎaje i dešavanja“, s tim da se još bolje iskoristi svojevrsni izlagački prostor u izlozima, kao i da se „osvoji“ Rajićeva ulica panoima muralskog tipa da bi sam ulaz u Knez Mihailovu s Kalemegdana postao posebno kulturno mesto obeleţeno „likovnom radijacijom i posluţilo za vizuelno opismenjavanje“. Nedostatak finansija,

17

M. Dragićević-Šešić, S. Dragojević, nav. delo, str. 127.


16

kadar zaduţen za funkcionisanje Galerije uspeva da nadomesti pruţanjem raznovrsnih usluga, naročito strategijom postizanja kvaliteta, odnosno prenošenjem i razmenom znanja, radi dolaţenja do optimalnih rezultata i dostizanja izvrsnosti poslovanja

18.

Svaka od ove četiri galerije ima posebno osmišljen likovni program, prakse i inicijative, u skladu s postavljenim izlagačkim konceptom i njegovim ciljevima, a samim tim obraćaju se i različitim ciljnim grupama. Dakle, jedan od najvaţnijih kvaliteta galerijskog sistema jeste upravo njegova profilisanost i raznovrsnost.

19 Kada govorimo o izlagačkoj politici ove četiri

galerije, moţemo da zapazimo njihovu različitost, ali i da naĎemo izvesne sličnosti u radu, nastojanjima, idejama, a prva i osnovna podudarnost jeste da su pozicionirane na najboljoj lokaciji u Beogradu, što im daje veću otvorenost u uspostavljanju kontakta s raznovrsnom populacijom, odašiljanju i primanju uticaja iz lokalne zajednice, podsticanju recepcije umetničkih dela, stvaranju direktnog uvida u savremene tokove vizuelne kulture itd. Ipak, jasno nam je da sve ove mogućnosti nisu do kraja iskorišćene, da postoje izvesni nedostaci u poslovnoj politici na kojima bi trebalo više poraditi. Kada se, šetajući gradom, iz glavne ulice pored Palate „Albanija“ uĎe u Knez Mihailovu ulicu, nailazi se na KCB, u okviru kojeg u prizemlju radi Likovna galerija, a na spratu Galerija „Artget“. Finansirane iz istog budţeta, meĎusobno se „pomaţući“, očitavaju se razlike u izloţbenoj praksi, spoljašnjoj vidljivosti, pristupačnosti, pa i posećenosti. Vaţna činjenica je da su u Likovnoj galeriji KCB, šezdesetih godina, počele da se odrţavaju prve autorske izloţbe, koje predstavljaju svojevrsni začetak izloţbene delatnosti u gradu i zemlji, a samim tim pruţaju i značajan pregled zbivanja na našoj vizuelnoj sceni. Što se tiče tzv. Fotografske galerije, s njenim osnivanjem otvorena je mogućnost da stručnjaci za fotografiju prikaţu svoje razumevanje vrednosnih nivoa fotografije kao umetničkog i komunikacijskog sredstva, kao i široki spektar u kome se takav medij moţe tumačiti i koristiti, a potom i da doprinesu njenoj afirmaciji kako na domaćoj, tako i na meĎunarodnoj sceni. U skladu s njihovim izlagačkim profilima, u umetničkim galerijama KCB-a zastupljena je ţelja za istraţivanjem novih narativa i medija, za uključivanjem u kreativne debate na umetničke i društvene teme, ali i za ostvarivanjem ravnopravnog partnerstva s domaćim i stranim umetnicima i galerijama. Jer je, zapravo, programska izlagačka politika ove dve galerije prikazivanje dela visoke vrednosti, kompatibilnost sa savremenim tendencijama u vizuelnoj umetnosti, insistiranje na pratećim programima uz izloţbe koji mogu da ih

18

Isto, str. 103. 19

Dimitrije Tadić, Galerije i izložbeni prostori savremene vizuelne umetnosti i multimedije u Srbiji, Udruţenje graĎana „Anonymous said:“, Beograd, 2011, str. 7.


17

učine „jasnijim i dostupnijim“. Stoga, zaposleni kadar usmerava svoje napore ka tome da njihovi redovni izloţbeni programi budu u stalnom dijalogu s „Oktobarskim salonom“

20, najrazvijenijom manifestacijom

vizuelnih umetnosti kod nas, po kojoj su prepoznatljivi; da komuniciraju na meĎunarodnom i multikulturnom nivou s drugim umetničkim sredinama i scenama; i da po svojoj prezentacionoj koncepciji tzv. „malih formata“ ne zaostaju za njima.

21 Obe galerije su organizatori manifestacije

„Beogradska internacionalna nedelja arhitekture BINA“ i „Festival jednog pisca“, bijenalnog karaktera, a takoĎe suorganizatori brojnih manifestacija i festivala u gradu i zemlji. Treba reći i to da poseduju dragoceni zajednički fond pod nazivom „Zbirka slika, fotografija i objekata“, a stalna postavka je u kancelarijama i hodnicima. Nastavljajući dalje Knez Mihailovom šetačkom zonom, nailazi se na Galeriju SANU koju je u poslednje vreme skoro nemoguće zaobići i iz razloga dobijanja poruka za poziv na aktuelnu izloţbu beţičnim putem, preko mreţe mobilne telefonije. Njena izlagačka politika je nepromenljive prirode i vezana je za prezentovanje dela umetnika akademika i organizovanje izloţbi koje predstavljaju rad odeljenjâ same akademije, naravno, uz manja odstupanja, tipa gostovanja, ali i prireĎivanja izloţbi koje ne spadaju u strogo institucionalne okvire. S tim u vezi je i okrenutost kako prema masovnoj, tako i prema uţe stručnoj publici, jer, prema mišljenju rukovodećeg i stručnog kadra Galerije, ono što se izlaţe u njenom prostoru jednako je pristupačno obema grupacijama ljudi. Naime, ovo mesto ima i ulogu da prosvećuje i mlaĎe i starije putem izloţbi, što nije zanemarljivo, pogotovo danas kada su društvene i kulturne vrednosti neujednačene. Poseduju „Umetničku zbirku Srpske akademije nauka i umetnosti“, koja se čuva u depou i povremeno izlaţe, što ukazuje na negovanje aktivnog odnosa prema kolekciji i na zalaganje za njeno kontekstualizovanje u duhu modernih i savremenih umetničkih praksi. U Galeriji FLU izgraĎen je profil izlagačke delatnosti baziran na prepoznavanju i isticanju mladih likovnih umetnika i produkcije koja je, prema oceni stručne javnosti, usmerena na prikazivanje i „druge linije“, paralelne s avangardnim nastojanjima. Time se ukazuje na umetničku praksu koja nastavlja da ţivi u interakciji s istorijskim kontekstom i značajem, ali opet u dijalogu s ovovremenim procesima koji se odvijaju pod okriljem savremene vizuelne umetnosti. Izlagačka politika Galerije FLU ide u pravcu prikazivanja raznovrsnih mogućnosti korišćenja više medija u samim radovima studenata, te negovanja odreĎenog vizuelnog

20

„Oktobarski salon“ je osnovan 1961. godine, a zamišljen je kao platforma za komunikaciju izmeĎu domaćih i inostranih umetnika, ali i preporuka inostranim kustosima, umetnicima i galeristima. 21

S tim u vezi, na 48. Salonu uvedena je nagrada koja podrazumeva prireĎivanje autorske izloţbe odreĎenog umetnika u galerijskom prostoru KCB-a, radi njegovog pozicioniranja i afirmacije u sistemu umetnosti.


18

mišljenja, bilo da se radi o onima koji stvaraju na klasičniji način ili onima koji probijaju granice i pokazuju nove i inventivne ideje. Da razmišljaju o široj publici, vidi se i po tome kojim sadrţajima kustosi popunjavaju izloge – značajne delove samog izloţbenog prostora – jer je upravo spoljašnja koncepcija Galerije ključna za privlačenje ljudi, slučajnih prolaznika; stoga je potrebno odrţati dobru koordinisanost s Centrom za grafiku i nastavnim jedinicama. Inače, i oni poseduju manji fond umetničkih dela profesora FLU koji su pred odlazak u penziju poklanjali svoje radove, a imali su i lepu praksu, tokom 60-ih godina, da otkupljuju radove tadašnjih studenata koji su izlagali na „Oktobarskom salonu“. Kod većine rukovodećeg i operativnog kadra primetna je svest da bi izvesne promene u postojećoj izlagačkoj politici galerija mogle da doprinesu njihovoj većoj prisutnosti u javnosti, a samim tim i vaţnijoj ulozi u izgradnji umetničkih potreba i obrazovanja, popularizaciji vizuelne umetnosti, njenoj boljoj recepciji i difuziji, kao i emancipaciji naše likovne scene. Najpre je bitno raditi na institucionalnom razvoju, u smislu poboljšanja tehničkog opremanja izloţbi, postizanja finansijske stabilnosti, boljem funkcionisanju PR i marketing aktivnosti, dostizanja viših istraţivačkih i prezentacionih nivoa. Dalje, trebalo bi uspostavljati partnerstva, orijentisati se na kooperacione projekte, ulagati u zajedničke akcije, umreţavati se s drugim ustanovama sličnog tipa, i to u gradu, zemlji i na meĎunarodnom planu, kao i otvarati se prema svetu. No, da bi se pomenuto obistinilo, rukovodioci i neposredni izvršioci poslova u istraţivanim galerijama smatraju da prvenstveno mora da se obezbedi podrška vizuelnom stvaralaštvu koja kod nas nije kontinuirana i nije dovoljna u odnosu na činjenicu da na likovnoj sceni vladaju visoki zahtevi koji se postavljaju pred umetnike. Njihove primedbe tiču se celovito finansiranih umetničkih projekata, koji se retko sreću, a takoĎe češćeg podrţavanja projekata koji nisu dovoljno inovativni niti istraţivački, a čiji su autori ustaljene individue ili ustanove iz domena kulture i umetnosti. Nasuprot tome, beleţi se relativno mali broj javnih i privatnih galerija u Beogradu i Srbiji uopšte, a veliki broj umetnika domaće scene koji su u potrazi za izloţbenim prostorom da bi zadovoljili svoj formalni i umetnički status. Dakle, s jedne strane, čini se kao da ne postoji razumevanje za vizuelno stvaralaštvo od strane grada i drţave, te da se još uvek ne sagledava njegov značaj, koji je ipak izuzetan i veliki, te višestruko plodan za samu lokalnu zajednicu, ali i drţavu. S druge strane, Ministarstvo kulture Republike Srbije je 2009. godine objavilo publikaciju u kojoj je predstavljeno i objašnjeno funkcionisanje, ali su i dati rezultati godišnjeg konkursa za (su)finansiranje programa/projekata vizuelne umetnosti i


19

multimedije.22

Ističe se da odvajanje budţeta za ustanove kulture i rešavanje problema koji postoje u kulturnom sistemu kod nas ne zavise jedino od Ministarstva, već i od samih kulturnih profesionalaca i javnih kulturnih ustanova.

23 Zastupljena je ideja o neophodnosti promene svesti

kulturnih poslenika, transformacije ustanova kulture i uspostavljanja strateške saradnje s osnivačima. Ipak, u našim galerijama izdvajaju se jednaki problemi, čije prevazilaţenje nije „u rukama“ isključivo samih stvaralaca ili ustanova kulture; naime, rukovodioci navode da izvrsni ljudi i potencijalni saradnici iz struke vizuelnih umetnosti nisu „pozvani“ da učestvuju u strateškom kreiranju izlagačke politike našeg grada i zemlje; „zatvaraju se vrata“ našim umetnicima koji su se potvrdili u inostranstvu; na većini sredstava javnog informisanja „zastupljene su emisije o muzici, pozorištu, filmu, dakle, o svemu onome što spada u vizuelne sadrţaje, ali nisu predstavljene mnoge značajne umetničke ličnosti, niti su zabeleţeni njihovi značajni projekti i poduhvati.“

24

Organizacioni razvoj, kao metoda menadţmenta kulture i umetnosti, usmeren je na podizanje kapaciteta ustanova i na njihovo uspešno delovanje u duţem periodu, što podrazumeva aktivno praćenje promena u kulturnom okruţenju, odgovaranje na nove potrebe kulturne politike, edukaciju ljudskih resursa, te repozicioniranje u odnosu na sredinu u kojoj se nalaze.

25 Jedan od uslova jeste i primena strateškog planiranja, u čijoj

osnovi leţi pripremanje i realizovanje dokumenta – strateškog plana, čiji se smisao često dovodi u pitanje, naročito u ustanovama kulture, što vidimo i na primeru našeg istraţivanja galerijskog menadţmenta. Izdvojili smo mnoge razloge zbog kojih rukovodeći i izvršni kadrovi beogradskih „velikih“ galerija smatraju da je teško obezbediti razraĎene strateške planove razvoja, jer to zahteva dugoročno predviĎanje i u finansijskom, prostornom, vremenskom okviru. Bez parametara iz okruţenja, šireg nacionalnog i uţeg lokalnog, kao i bez jasnih intencija javnih organa uprave, ni galerijske ustanove nisu u mogućnosti da naprave programske, kadrovske, finansijske planove. Kritika od strane upravnika vezana je i za dobijanje sredstava na vreme, odnosno unapred, tako da se ona mogu efikasnije iskoristiti od onih dobijenih ad hoc, i iz razloga što onda galerije i ustanove kulture imaju vremena da traţe dodatna sredstva putem fundraisinga, nove partnere, da naprave plan „turinga“ izloţbe i sl. Ipak, u okviru svake ispitane galerijske ustanove postoji neformalna interna

22

Vodič kroz proceduru konkursa za vizuelne umetnosti i multimedije, i likovne kolonije, Konkursi Ministarstva kulture Republike Srbije, prir. Dimitrije Tadić, Udruţenje graĎana „Anonymous said:“, Beograd, 2009, str. 1. 23

Savremene vizuelne umetnosti i multimedije, Konkurs Ministarstva kulture Republike Srbije (2003–2008), prir. Dimitrije Tadić, Udruţenje graĎana „Anonymous said:“, Beograd, 2009, str. 32. 24

Iz razgovora voĎenih s upravnicima ispitanih galerija. 25

M. Dragićević-Šešić, S. Dragojević, nav. delo, str. 51–59.


20

strategija planiranja, koja je bazirana na odreĎenim idejnim konceptima, ali primetno je mišljenje da je teško voditi pregovore unapred s partnerima i saradnicima bez ikakve izvesnosti u ostvarenje ţeljenog programa, projekta. Ovo se odnosi kako na bitne dogaĎaje i manifestacije, poput „Oktobarskog salona“, tako i na druge umetničke projekte – festivale, izloţbe i prateće programe. Planiranje u galerijama KCB-a vezano je najčešće za sagledavanje uspešnosti prethodne godine, u pogledu obezbeĎivanja dodatnih finansijskih ili pak materijalnih sredstava i podrške za programe, a potom i za „instrukcije“ koje se dobijaju od osnivača. Svi kadrovi pokazuju entuzijazam i intenciju da na vreme i što podrobnije isplaniraju svaku sledeću godinu, i što se tiče umetničkih programa, aspekata različitih disciplina, pristupa publici, povezivanja s drugim ustanovama kulture, meĎunarodne saradnje, pa i što se tiče sponzora. Prilikom saradnje s velikim institucijama na pripremanju projekata, neophodno je vreme za organizovanje izloţbe, za iznajmljivanje tehnike itd, tako da se planiranje vrši dve do tri godine unapred, kao npr. u Galeriji SANU. Ukoliko se radi o samostalnim izloţbama, ovde je pravilo da umetnici moraju da budu članovi ili SANU-a ili neke druge akademije, a glavni kriterijum jeste vrhunski kvalitet i ozbiljnost projekta; sledeći stepen su studijske izloţbe iz naučnih i kulturnih oblasti. U Galeriji FLU planiranje se ostvaruje na pola godine, jer moraju da se prilagoĎavaju studentima i izaĎu u susret svim kandidatima (sa slobodnim prostorom i vremenskim intervalom), naročito doktorantima, bilo s FLU ili s drugih umetničkih fakulteta. Zato se ovde planira ad hoc, ali formira se skica plana za godinu unapred, koja je fleksibilna, uz poštovanje bitnih datuma, dok se u decembru fiksira program za sledećih šest meseci. Najčešći instrument programske selekcije je otvoreni konkurs, na osnovu kojeg umetnički saveti galerija odreĎuju program za narednu izlagačku godinu

26, da bi potom odluke o

planiranju i programima bile donete na sastancima Saveta galerije, što je utvrĎena praksa. Izrada strateškog plana zavisi i od razumevanja gradske i nacionalne kulturne politike, a da li su njihov transparentan deo, sagledava se od uklapanja u istu, kao i u programe Grada ili Republike. Ispitanici smatraju da ni jedna ni druga kulturna politika nisu javno promovisane, što znači da ni strategija a ni ciljevi Republike i Grada vezani za kulturu nisu jasno i precizno proklamovani, niti su odreĎeni vremenskim i finansijskim okvirima. Slaţu se u tome da bi najpre drţava trebalo da odredi stategiju i prioritete svog razvoja, da bi potom svi niţi nivoi društvenih aktera, u ovom

26

Nina Mihaljinac, „Galerije i izloţbeni prostori savremene vizuelne umetnosti i multimedije – analiza galerijskog sistema sa aspekta galerijskog menadţmenta”, u: D. Tadić, Galerije i izložbeni prostori ..., nav. delo, str. 49.


21

slučaju kulturne institucije, mogle da ostvare to isto. Uprava Galerije SANU mišljenja je da sve ipak polazi od eminentnosti same kuće, da je „suština u njoj samoj, a ne u kulturnoj politici“, te nastoje da očuvaju dostojanstvo Akademije i ne ugroze svoje kriterijume i standarde.

27 Zajednički stav je da

treba učestvovati u svim manifestacijama koje se organizuju na nivou Republike i Grada, jer to doprinosi boljoj vidljivosti, a i pokazuje se otvorenost prema publici. Turbulentni period, u kome je naša drţava bila dve decenije, na izvestan način doprineo je da se kulturna praksa poboljša, a da kulturni poslenici postanu nezvanični kreatori kulturne politike.

28 Naime, mnoge institucije kulture jesu ti agensi koji pokazuju

indicije u kom pravcu bi trebalo voditi našu kulturnu politiku, ali nema objedinjenosti po pitanju putanje kulturnog razvoja. To bi trebalo da bude zadatak donosilaca odluka, koji pak, prema mišljenju rukovodilaca i izvršilaca u ustanovama kulture, ne uspevaju da prepoznaju, formulišu, anticipiraju kulturna kretanja i prioritete; posledica toga se ogleda u nepostojanju dobrog uvida u našu umetničku scenu danas. Stoga se, naročito u okviru galerija KCB-a, insistira na planskoj prezentaciji umetnika kroz izloţbe (naročito onih koji dolaze iz inostranstva), te njihovih projekata, na privlačenju kolega širom Srbije i regiona, omogućavanju njihovog promovisanja van Beograda i, ujedno, angaţovanju većeg broja izlagačkih prostora. Jer, vaţno je postojanje dobro pozicioniranih umetničkih projekata i dogaĎaja, sličnog ili drugačijeg profila, kojima bi se uspešno prikazao diverzitet vizuelne scene, dok bi se program ponude pravilno rasporedio tokom cele godine; to bi rezultovalo kvalitetnijom izlagačkom delatnošću na nivou Grada i Republike, a samim tim bi se smanjila surevnjivost meĎu umetnicima. Na osnovu ispitanih misija, vizija, strategija i ciljeva četiri beogradske galerije iz razgovora s njihovim rukovodiocima i kustosima, pokazano je da je identitet ovih ustanova jasan, te da je njihova programska politika prepoznatljiva u javnosti.

29 No, da bi se utvrdila ukupna dostignuća

programâ, njihova efektivnost i rezultati, trebalo bi primeniti metod evaluacije za procenu uspešnosti rada ustanova. Zato nam je bilo vaţno da saznamo da li rukovodeći i operativni kadar razmišlja o pronalaţenju parametara za ocenjivanje njihovih programa i projekata, odnosno za „dokazivanje“ koliko su oni kvalitetni i kompatibilni kako na nacionalnoj, tako i na meĎunarodnoj sceni. Najčešće vlada mišljenje da bi implementacija evaluacionog instrumenta vezanog za izbor programa bila

27

Iz razgovora voĎenog s akademikom Dušanom Otaševićem, upravnikom Galerije SANU. 28

Posle 2000. godine, jedan broj kulturnih profesionalaca iz nevladinog sektora uzeo je učešća u radu javnih ustanova, pa čak preuzeo i vodeća mesta u njima. Oni su preneli svoja dragocena iskustva, što je rezultiralo novom energijom, novim strategijama i pristupima radu (videti: Dimitrije Tadić, nav. delo, str. 20.). 29

Kako posetioci gledaju na programsku koncepciju galerija, pokazaće se, na osnovu rezultata ankete, u drugom delu ovog istraţivanja.


22

neophodna, ali da je problem u tome što je za sada nemoguće da ovakva aktivnost zaţivi zbog poznatih razloga promene vlasti i direktora za poslednjih nekoliko godina. Stoga se zaposleni oslanjaju na vidljive kriterijume, a to su: posećenost programa, struktura publike, stručna kritika, recenzija programa, broj i kvalitet dobijenih nagrada, pozivanje na simpozijume, učešće u elaborisanju nacionalnih i gradskih odluka vezanih za kulturu, kao i činjenica da su umetnici koji su izlagali u njihovim galerijama pozivani i na druge izloţbe, kako u okvirima naših granica tako i van njih. Dakle, vidi se da se galerije, kao bitan deo javnog kulturnog sektora, još uvek najviše „vode“ reakcijama javnog mnjenja, odnosno odzivima stručnih krugova i posetama ustaljene publike, a manje su okrenute unutrašnjim strateškim procenama i dubljim višegodišnjim istraţivanjima. Ipak, u pojedinim galerijama rade se analize godišnjih programa, a dobra strategija, koja se primenjuje, jeste da se kritički odmeri sve što se dogaĎa u našoj zemlji, gradu, da bi se potom odreĎene umetničke pojave verifikovale upravo u galerijama naših velikih i vaţnih institucija. Suočene s promenjenim uslovima finansiranja, a istovremeno obavezne da radikalno reorganizuju svoje poslovanje

30, pojavljuje se još jedan

aspekt koji moţe da utiče na tok i smisao njegovog planiranja, a to su sociopolitičke promene. One se svakako odraţavaju i na rad galerija, što se najpre primećuje u finansijskom pogledu, jer je aktuelna politika ta koja će nešto staviti u ţiţu interesovanja a drugo će zanemariti; potom, ogleda se i u radikalnoj smeni rukovodećeg kadra, odnosno direktora, pa upravnih odbora i saveta galerija, „povlačeći“ sobom i poremećaj rada drugih kulturnih i umetničkih manifestacija, festivala, koje organizuju galerije, kao što je npr. „Oktobarski salon“. To su istinski dramatične promene koje, prema mišljenju rukovodilaca, „dovode do diskontinuiteta, što s jedne strane moţe da bude pozitivno, ukoliko je produktivan i donosi kvalitet, ali to je reĎa pojava, jer, s druge strane, prestavlja veliki rizik šta će se dobiti na kraju. Diskontinuitet u strategiji svake institucije, čak i ustanove kulture, česti lomovi unutar nje, prekidaju organizacionu povezanost i logični odnos s preĎašnjim, s nasleĎenim, što svi teško podnose, naročito ustanove koje su na „dobrom glasu‟.“

31 TakoĎe, ukoliko se promeni rukovodeća struktura,

gubi se kontinuitet donošenja odluka, te ono što je započeto ne moţe da se i dovrši – dakle, nema garancije jer nema „osigurane“ strategije. Galerija FLU je oduvek bila „svet u malom“, a u Galeriji SANU takoĎe smatraju da je njihov prostor delanja „zaštićen“ od dnevnih dogaĎaja, te da se sociopolitičke promene ne odraţavaju na njen rad.

30

V. Đukić, nav. delo, str. 285. 31

Iz razgovora voĎenog s Vesnom Danilović, urednicom programa i pomoćnicom direktora KCB-a.


23

Analizom radnih izveštaja, dolazimo do zaključka da je u periodu izmeĎu 2007. i 2009. postojala ozbiljnija zainteresovanost drţave i grada za finansiranjem meĎunarodnih gostovanja i projekata domaćih galerija i izloţbi umetnika u svetu, kao i stranih umetnika kod nas. Svojim budţetima podrţavali su mobilnost umetnika, studijska putovanja, koja su neophodna kao oblik ne samo produkcije umetnika već i edukacije tehničara u pravcu novih vidova muzeoloških, galerijskih postavki, tehnologije itd. MeĎutim, početkom ekonomske krize, sva sredstva koja su bila odvajana za meĎunarodnu saradnju povučena su i do danas se finansira samo ono što se smatra elementarnim, a to su manifestacije (iako je često njihov kvalitet smanjen), dok za ono što spada u „savremene vidove izraţavanja“ retko postoji neophodno razumevanje i pomoć, tako da će biti potrebno mnogo vremena da se ponovo uspostavi pozitivna praksa podrţavanja izlagačke politike naših galerija. Ispitanici se slaţu da bi se ovo prevazišlo ukoliko bi pojedini projekti mogli zajednički da se realizuju: to bi olakšalo dobijanje potpore iz drţavnih, ali i privatnih resursa, a sve ustanove bi osetile dobrobit kako u efektivnijem poslovanju, tako i u povećanoj vidljivosti u okviru svoje lokalne zajednice. Jedan od pozitivnih primera jeste projekat „Razotkrivanje“ iz 2008. godine koji je podstakao uspešnu partnersku saradnju Likovne galerije KCB i Muzeja savremene umetnosti iz Sent Etjena; u „Artgetu“ je to bio projekat „Godine neorealizma, smernice italijanske fotografije”, ostvaren s Foto-galerijom iz Samobora, Centrom vizualnih umjetnosti iz Rovinja, Hrvatskim društvom likovnih umjetnika iz Zagreba, Muzejem savremene umetnosti iz Novog Sada, Muzejem savremene umjetnosti Republike Srpske iz Banjaluke i Kulturnim centrom Beograda. U Galeriji FLU, primer dobre prakse ogleda se u učestvovanju u regionalnom projektu „Transform“, koji je obuhvatio izloţbe studenata deset akademija iz Jugoistočne Evrope, a bio je iniciran od strane Univerziteta umetnosti u Beogradu. Naravno, bez implementacije „krovnog zakona“ – Zakona o kulturi – teško je da ustanove kulture konsoliduju svoj rad na duţe vreme, jer se menjaju prioriteti i parametri finansiranja koji bi upravo trebalo da budu jasni i dostupni svima, kako bi onda ustanove sa sigurnošću znale ka čemu da se orijentišu u periodu koji sledi, te da se potrude da obezbede sredstva iz evropskih fondova ili, na primer, od sponzora. Ali, kako je kod nas uglavnom sve bazirano na ad hoc odlučivanju, tako su i ove najbitnije stavke prilično proizvoljno formulisane i politički obojene, što rezultira nepostojanjem stabilnog sistema kulture i nekoordinisanošću s ustanovama kulture. U zemlji u kojoj je „kultura mala“, boljim uvidom u nastojanja kreatora kulturne politike i njenim racionalnijim voĎenjem, stvorio bi se svojevrsni „objedinjujući pogled“, koji bi olakšao ne samo prodor kulture i umetnosti u društvo i lokalnu zajednicu već bi podigao i nivo rada samih galerija kao ustanova kulture, s jedne strane, i specifičnih


24

mesta kreiranja izlagačke delatnosti, s druge strane. Finansiranjem odreĎenih programa pokazuje se za koji se korpus vrednosti zalaţu organi uprave (donosioci odluka, nosioci KP), kako u vizuelnoj umetnosti tako i u drugim umetničkim disciplinama, ali problem je i što se novac rasparčava na puno inicijativa koje moţda nemaju dovoljnu teţinu i vaţnost, kako primećuju kulturni akteri. Iz upitnikâ, koje su popunjavali zaposleni u galerijama, saznali smo da se Galerija SANU finansira iz budţeta Akademije, što znači od strane Republike (Ministarstva za nauku), jer pripada „narodnoj instituciji“, ali se nadaju još boljem odnosu s osnivačem. TakoĎe, apliciraju s odreĎenim programima kod Ministarstva kulture i Sekretarijata za kulturu grada Beograda, od kojih često ne dobiju nikakva sredstva za realizaciju, čak ni reakciju u vidu odgovora. Stoga, ne poseduju novčani fond za izloţbe niti za umetničku zbirku koju pohranjuju i povremeno prezentuju javnosti. Galerija FLU finansira se preko Likovne akademije, te još uvek nema posebnu i samostalnu poziciju; zato su više fokusirani na razmenu usluga s drugim ustanovama kulture, u smislu izlagačkog prostora, dokumentacionog materijala, tehnike itd. Prate sve konkurse u Ministarstvu kulture, Skupštini grada, od kojih su i dobijali sredstva za pojedine programe i projekte u poslednje tri godine. Kulturni centar Beograda je institucija koja najveći deo budţetskih sredstava dobija iz Grada, preko javnih konkursa, dok su za likovne programe u konkurenciji s drugim ustanovama ili pojedincima. S obzirom na to da su sredstva za jedan deo programa umanjena za poslednje tri godine ili uopšte ne postoje, odustaje se od mnogih planiranih projekata. Ovde je najviše reč o odrţavanju edukativnih programa, za kojima se iskristalisala potreba u ustanovama kulture, ali je problem što se u našim uslovima doţivljavaju kao „nešto potpuno alternativno“, te nema obezbeĎenog drţavnog, niti gradskog budţeta. Činjenica je da sâmo organizovanje edukativnih programa nije jednostavno, te da su u inostranstvu odavno prihvaćeni a kod nas izuzetno neophodni i veoma svrsishodni. Jedino rešenje je apliciranje kod fondacija ili drugih ministarstava (Ministarstva za socijalni rad i politiku ili Ministarstva prosvete i nauke), koja pak imaju ograničene budţete usmerene na njihove primarne delatnosti. Ono što je sve više prisutno u našoj kulturnoj politici jeste činjenica da upravo opštine, one dobrostojeće i nadasve poslovne, na različite načine materijalno obezbeĎuju, finansijski podrţavaju ustanove kulture, „oţivljavaju“ ih, čak i osnivaju svoje institucije i preuzimaju odgovornost za njihovo funkcionisanje. Polje materijalnih resursa odnosi se na informacionu, tehničku, prostornu, ali i finansijsku „pokrivenost“, i sve to zajedno utiče na razvoj menadţmenta ustanove. Stoga smo, u upitniku i u razgovorima sa


25

zaposlenima, postavili pitanja koja, pored javnih materijalnih sredstava, obraĎuju i planiranje različitih oblika fundraisinga, od traţenja sponzora, donatora, do angaţovanja u svrhu dobijanja partnerskih sredstava i sticanja sopstvenih prihoda. Veći deo rukovodstva, ali i osoba koje se bave marketing aktivnostima u okviru beogradskih galerija ističu potrebu za nalaţenjem alternativnih izvora finansiranja, kao dopunskih rešenja u planiranju prihoda. Ali, još uvek ne postoji razraĎena praksa u ovim aktivnostima, odnosno „hronično“ nedostaju stručnjaci savremnog profila koji bi radili na nivou svake ustanove i sistematski se bavili definisanjem zadataka, instrumenata, taktika itd, za alternativne načine obezbeĎivanja finansijske podrške zarad realizovanja postavljenih programskih ciljeva kulturnih ustanova. Govoreći o sponzorstvima i donatorstvima, vidimo da je poslednjih godina ova vrsta pomoći uglavnom na bazi tehničke opreme, materijala, osiguranja, graĎevinskih radova, tako da kada ona izostane, onda se troši veliki deo iz budţeta za njihovo „pokrivanje“, a na uštrb kvaliteta izloţbe ili kataloga. U galerijama KCB-a uspevaju da, preko svoje „matične“ ustanove, dobiju podršku inostranih ambasada, fondova, kulturnih centara zemalja iz koje odreĎeni umetnik dolazi, a sopstvene prihode stiču prodajom kataloga, pruţanjem usluga partnerskim institucijama, dodatnim programima, izdavanjem prostora i sl. Ovde postoji inicijativa od strane marketinške i PR sluţbe u pravljenju tzv. sponzorskih paketa i plasiranja odreĎenim kompanijama radi obezbeĎivanja kontinuiranog izvora prihoda za programe i projekte. Stručni kadar Galerije FLU fokusiran je na pronalaţenje medijskog sponzora povodom proslave jubileja – 75 godina postojanja FLU – kao i sponzora za raznovrsne kulturno-umetničke akcije tokom aktuelne godine; oni u tome vide dobar način da ostvare idejne planove koji u svakodnevnim okolnostima ne bi mogli da im budu dostupni, ali i šansu da, posle duţeg vremena, skrenu paţnju javnosti na sebe. Bitan deo strateškog plana jeste i voĎenje kadrovske politike, odnosno planiranje kadrovskih resursa, u koje spadaju ne samo zaposleni već i honorarni i profesionalni saradnici ustanove, volonteri, publika. Upitnikom i intervjuom sa zaposlenima na stručnim poslovima – po jednim kustosom galerija i predstavnikom PR i marketing sluţbe – zašli smo u oblast menadţmenta ljudskih resursa koja se bavi njihovim radnim okruţenjem, zadovoljstvom poslom koji obavljaju, sposobnošću za timski rad, meĎusobnom komunikacijom, motivisanošću, mogućnošću obuke i usavršavanja itd.

32 Šire gledano, intervjui su obuhvatili i njihova

razmišljanja o delatnosti i aktivnosti galerija u kojima rade, o posećenosti galerijskih programa, o zainteresovanosti stručne javnosti, publike i medija, o njihovom ličnom učešću u kreiranju programske koncepcije galerije, o

32

Biljana Jokić, Muzejski stručnjaci i razvoj muzejske delatnosti: (Ne)iskorišćene mogućnosti, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd, 2010, str. 5.


26

korišćenju njihovog stručnog znanja33

. Podela zaduţenja i organizacija posla trebalo bi da je veoma jasna, jer su to galerije s manjim brojem zaposlenih (u Likovnoj galeriji KCB – petoro, u Galeriji „Artget“ – troje; u Galeriji SANU – devetoro i u Likovnoj galeriji FLU – troje); stoga, nema mogućnosti napredovanja, niti je zastupljena logika ocenjivanja individualne uspešnosti, mada povremeno postoje neke vrste stimulacija. Prema pravilima administrativne, upravne i zakonodavne strukture u ispitanim galerijama, kustosi takoĎe imaju uticaja na kreiranje programske politike u okviru svake izlagačke sezone, kao i u poslovima oko strateškog planiranja; ti predlozi idu na programska veća (ukoliko postoje), a potom savet galerije ili umetnički direktor odlučuje da li će se ideje realizovati, tako da je nekada potrebno više vremena da proĎe do konačnog usvajanja predloga. Jedino u Galeriji SANU „vladaju“ stroga pravila da samo Savet galerije moţe da utiče na pitanja i odluke koji se tiču pravljenja programa za sledeću godinu, kao i na izlagačku koncepciju Galerije. Programska politika, pa i interna komunikacija u nekim galerijama moţe da bude narušena iz već pomenutih razloga promene direktora, te njihove nekompetencije ili pak usled smanjenih budţeta, tako da, prema mišljenju stručnog kadra, sadašnja podela zaduţenja nije najbolje organizovana. Dalje, kustosi imaju mogućnost da utiču na zainteresovanost publike i medija, i to na neposredan način – putem svakodnevne komunikacije, stručnih voĎenja kroz izloţbe, pratećih programa koje organizuju. Upravo od zaposlenih stručnjaka zavisi koliko će postavke biti u skladu sa savremenim izlagačkim i kustoskim praksama, kao i na koji način će se problematizovati tema izloţbe i animirati posetioci: kroz radionice, tribine, predavanja, video projekcije itd; što se tiče posebnih programa za mlade, starije ili hendikepirane, najčešći odgovor je da u istraţenim galerijama nema adekvatnog prostora za tako nešto ili pak nema dovoljno zaposlenog kadra. MeĎu kustosima pojedinih galerija vlada nezadovoljstvo odzivom stručne javnosti i šire publike, te postoje inicijative da se, na primer, programi u većoj meri plasiraju preko internet medija, da se ujednači dizajn kataloga, „pojača“ promotivni materijal, te da se odreĎeni tipovi galerija poveţu u zajedničku meĎunarodnu mreţu sa sebi sličnima. TakoĎe, zastupljene su ideje da se programi vizuelne umetnosti popularizuju, učine prijemčivim za publiku (čak i najmlaĎu), da se izbegnu stereotipi, da izloţbe budu autentične i da nose neku zanimljivu priču, detalj koji ih moţe učiniti prepoznatljivim i zapamtljivim: to će svakako doprineti da se posetioci vrate u odreĎenu galeriju u potrazi za istim doţivljajem, ili pak da odu u drugu galeriju podstaknuti onim što su već videli i doţiveli.

34

33

Isto, str. 8. 34

Iz razgovora voĎenog s Radom Maljković, kustoskinjom Galerije SANU i šefom izloţbenog salona.


27

Svaka od ovih galerija, usled svoje programske i izlagačke specifičnosti, nosi sobom visok nivo stručnog angaţovanja, a kustosi često obavljaju više raznovrsnih poslova, pa moţemo da zaključimo da postoji veliki potencijal u njima, ali da on ponegde nije iskorišćen na pravi način, niti menadţerski pravilno kanalisan. Da bi se to ostvarilo, neophodno je izdvojiti sredstva u cilju profesionalnog usavršavanja zaposlenih, „osveţavanja“ njihovog znanja i konkretnog primenjivanja stečenih veština, što ujedno doprinosi i povećanju motivisanosti, organizovanosti i usmerenosti kod svakog pojedinačno, ali i na otvorenost prema partnerima. Intervjuisani kustosi pokazali su ţelju za edukacijom iz različitih njima neophodnih oblasti, naročito: savremenih izlagačkih i kustoskih praksi, novih tehnologija, marketinških i menadţerskih veština itd. Permanentno stručno obrazovanje kadrova u ispitanim galerijama sprovodi se, u poslednje tri godine, kroz specijalističke kurseve, seminare, radionice, koje organizuju strane ambasade, nevladine organizacije, kulturni centri, univerziteti itd. Iz intervjua s rukovodiocima galerija izdvajamo i njihovo mišljenje o zaposlenima, što je izuzetno vaţno u voĎenju kadrovske politike galerija. Prema njima, stručna afirmacija zaposlenih moguća je kroz njihove samoinicijativne preporuke, ideje, realizovane autorske projekte, ali je čest problem naći dobru meru izmeĎu svega navedenog, u cilju jasnijeg profilisanja i vidljivosti same galerije. Pojedini upravnici smatraju da za efikasnije i efektivnije obavljanje poslova i zadataka, galerijama nedostaje odreĎeni kadar koji bi, ukoliko bude uslova prema sistematizaciji radnih mesta, rado zaposlili; to su: kustosi dokumentalisti, kustosi pedagozi i edukatori, kustosi dizajneri (sloţenijih) izloţbi i sl. Ipak, za sada se angaţuju spoljni saradnici, i to: dizajneri kataloga i postavki, izvršioci tehničkih poslova, lektori i prevodioci, likovni kritičari, kao i volonteri koji obavljaju poslove oko nameštanja i skidanja izloţbi, pripremanja katalogâ i promotivnog materijala za štampu, transporta radova, dodatnog deţurstva, tehničkih i dokumentalističkih poslova itd. Činjenica je da su danas ljudi prezasićeni informacijama, te je zato vaţno nagovestiti zanimljivu atmosferu, čak i dimenziju zabave, koja će jedan projekat ili jedan dogaĎaj pretpostaviti drugom, što moţe da se shvati kao izazov i motivacija za kreiranje „programskog kvaliteta i izvrsnosti“. Jer, više sadrţaji sami po sebi nisu ono što privlači publiku, a takoĎe ni svi programi jedne galerije ne mogu da budu po meri svačijeg ukusa, što stvara pozitivnu konkurenciju u tzv. borbi za vidljivost programa, identitet ustanove, kvalitet aktera i samu publiku. No, da bi se stvorili „mostovi prohodnosti do ljudi“ u ispitivanim galerijama i iskoristila prednost njihovog egzistiranja u Knez Mihailovoj ulici, vaţno je iznaći sve mogućnosti koje su date ovim tipovima ustanova kulture, a pogotovo onim situiranim u centru grada. Naime, u galerijama, jednako kao u muzejima, trebalo bi uvesti


28

raznovrsnost programskog sadrţaja (diversifikaciju programa)35

, kao što je to, na primer, u izlagačkim prostorima KCB-a, u kojima je zastupljeno obraćanje odreĎenim segmentima publike: ovde je vidljiva teţnja ka realizovanju kontakta izmeĎu publike i umetnika, tj. umetničkog dela. Trebalo bi eksperimentisati s novim medijima, konceptima, narativima, stalno istraţivati vizuelnu umetničku scenu, za šta se naročito zalaţu u Galeriji FLU: naime, na ovom mestu su bila organizovana prva predavanja o digitalnoj umetnosti, što takoĎe govori o tome da u Galeriji FLU nastoje da aktivno propagiraju šire poglede na jezičke transformacije u umetnosti. Na osnovu intervjua s operativnim kadrom Galerije SANU, dobri primeri sreću se u organizovanju vodiča kroz novije izloţbe, u projekciji filmova, u stvaranju spoja audio i vizuelnog pristupa, jer je autentičnost svake prezentacije i detaljna razraĎenost njenih načina i metoda neobično vaţna. Dakle, postoji svest da je kvalitetno osmišljen prateći program, uz korišćenje tehničkih i tehnoloških sredstava, jedna od bitnijih stavki u pribliţavanju sadrţaja programa galerija i prenošenju poruke publici, naročito mlaĎoj. Naime, klasične postavke retko mogu da ostanu dugo interesantne posetiocima, a poţeljno je koristiti multimedije: filmove, muziku, projektore i druge načine komunikacije s izloţenim delima – od kataloga, preko javnih voĎenja, organizovanja radionica, do opipavanje eksponata i sl.

36

Shvata se da je nezaobilazno da se, kao jedna vrsta propagande, uvede širi spektar pratećih – edukativnih, animacionih programa, koji bi se obraćali različitim ciljnim grupama. Prvi korak ka privlačenju paţnje posetilaca, a što moţe da se posmatra i kao tip reklame, jeste sam izlog galerije: u bukvalnom smislu, kao u slučaju Galerije FLU koja poseduje unutrašnje prostore poput malih skenea što „ulaze“ u grad; i u prenosnom smislu, kao u slučaju Galerije SANU koja je, prema zamisli njenih osnivača, Ivana Tabakovića i Nedeljka Gvozdenovića, postala svojevrsni „izlog delatnosti cele Akademije“. Iako jedan deo rukovodećeg i operativnog kadra polazi od toga da uvek „moţe da računa“ na svoju standardnu publiku, dakle, na posetioce koji unapred znaju šta u kojoj galeriji mogu da vide, sledeći korak jeste davanje oglasa u novinama, informacije na sajtu, internet komunikacija itd. Prilazi ka galerijama su s glavne ulice, a sam ulaz je uvek besplatan, tako da ne bi trebalo da postoji bilo kakva vrsta distance, osim u Galeriji „Artget“ koja spolja nije vizuelno „obeleţena“. Bez obzira na sve, umeće je izdvojiti se od ostalih i pronaći kanal kako se obratiti široj publici, kako istovremeno predstavljati oglasni prostor i istupati poput „frontmena“ u odnosu na lokalnu zajednicu.

37

Postoji svest i o tome da bi se trebalo zalagati za proklamovanje i

35

M. Dragićević-Šešić, S. Dragojević, nav. delo, str. 104. 36

Iz razgovora voĎenog s Dejanom Maslikovićem, SANU, zaduţenim za saradnju s medijima. 37

Iz razgovora voĎenog s Bojanom Burić, umetničkom direktorkom Galerije FLU.


29

promovisanje, jer ubedljivost ţive reči i konkretne akcije doprinosi da se zainteresuje stručna javnost (istoričari umetnosti, kritičari, kolekcionari). Tako se u „Artgetu“ odvija veliki broj različitih sadrţaja interaktivnog karaktera, često i s audio-vizuelnim i multimedijalnim pristupom; organizuju se razgovori s profesorima fotografije, s umetničkim direktorima u vreme trajanja izloţbi, predavanja stručnjaka iz raznih oblasti, video prezentacije koje pomaţu sagledavanju izloţbe s različitih aspekata, razgovori istoričara umetnosti i posetilaca sa stvaraocem, tribine o odreĎenoj vrsti umetnosti, radionice za studente, pa i decu uz pojedine programe; sve bi ovo moglo da se posmatra kao jedna vrsta edukacije za eru vizuelnih komunikacija.

38 Istraţivanja publike retko se rade: u galerijama KCB-a

postoji upitnik iz kojeg se dobija informacija o posećenosti i strukturi publike, ali to je sve na bazi ličnih impresija kustosa, dok zapravo ne postoji profesionalna analiza rezultata; u ostalim istraţenim galerijama, mogu se dobiti samo podaci o brojnosti posetilaca. Što se tiče organizovanja edukativnih radionica, to je vezano za pojedinačne galerije i projekte; na primer, u redovnoj praksi Galerije SANU ne postoje, jedino ukoliko je „adekvatno i primereno izloţbi“, odnosno ako se organizatori izloţbe pobrinu za to, onda se prihvati ideja o sprovoĎenje raznih vrsta kulturne animacije; ipak, najveći razlog je nedostatak kadrova koji bi se bavili samo tim zaduţenjem. Rukovodeći i stručni kadar ispitivanih galerija izdvaja, kao vaţan deo izlagačke politike, neophodnost poboljšanja marketinškog pristupa, usmerenost na samu promociju i propagandu njihovog „proizvoda“ – izloţbe, kao osnovnog oblika difuzije

39 dela vizuelne umetnosti.

Predstavnici naših galerija smatraju da bi funkcionisanje marketinga u okviru galerijske i izlagačke delatnosti trebalo da bude vidljivije, odnosno da bi najpre trebalo proniknuti u aktuelne stvari i stanje izloţbene delatnosti, izvršiti istraţivanje trţišta, pa potom rezultate i saznanja uobličiti u strategiju pozicioniranja u javnosti. Iako postoji razraĎeni sistem koji pokazuje rezultate, baze podataka, „mejling liste“, same galerije nisu u mogućnosti da izdvoje sredstva (budţet) isključivo za marketing aktivnosti, za angaţovanje profesionalaca, a najčešće ni kadar koji bi se bavio samo odreĎenim segmentima marketinške prakse. Propaganda podrazumeva stručno oglašavanje i tumačenje u cilju kreiranja ili privlačenja prave publike kulturnih dogaĎaja, koja ume da komunicira s umetničkim delom.

40

Za sada, najčešći vid marketinških aktivnosti u ispitivanim galerijama jeste slanje pozivnica medijima masovnih komunikacija, stručnim saradnicima, poštom ili mejlom, organizovanje konferencija za novinare, davanje intervjua relevantnim medijima, praćenje prikaza i kritika u štampi, ali je i

38

Iz razgovora voĎenog s Milicom Stanković-ĐorĎević, kustoskinjom Galerije „Artget“. 39

M. Dragićević-Šešić, B. Stojković, nav. delo, str. 154. 40

Isto, str. 242.


30

dalje problem što nisu sve izloţbe, sva otvaranja na pravi način informativno pokrivene (naročito studentske). Vlada generalno mišljenje da su vizuelne umetnosti u „zapećku“ celokupnog javnog informisanja, a činjenica je da je smanjena medijska prisutnost kulture i njene promocije, da se kulturne rubrike sve više gase, protiv čega se svakako treba boriti smišljenijim i agresivnijim marketinškim pristupom. Većina smatra da bi o ovom trebalo da se pobrine drţavni javni sektor i da pomogne kulturno-umetničkoj produkciji da osposobi svoju „vrednosnu mašineriju“ za donošenje dobiti i obezbedi njen izlazak na trţište. TakoĎe, što se tiče veb sajtova, oni su vezani za ustanove u kojima galerije egzistiraju i poseduju dovoljne informacije o galerijskoj delatnosti, ali postoje i izvesni nedostaci čije je otklanjanje u dugoročnom planu. Galerija FLU imala je svoj sajt mnogo ranije, ali je on objedinjen u fakultetski, te danas na njemu mogu da se naĎu tek osnovne informacije; na veb sajtu SANU-a ima i previše podataka, ne samo o dvema galerijama nego i o aktuelnim dogaĎajima unutar Akademije, ali je činjenica da on svakako doprinosi boljoj informisanosti i većoj posećenosti izloţbi i drugih programa; veb-sajt KCB-a je redizajniran 2008. godine, dvojezičan je i pokriva sve aktivnosti polivalentnog centra, a njegovo „abdejtovanje“ vrši se na dnevnoj bazi, objavljuju se prošireni tekstovi, postavlja vizuelni materijal, a odreĎene informacije se mogu naći i na društvenoj mreţi – Facebooku. Na osnovu analize ovog segmenta, moţemo da zaključimo da je razvoj marketinškog pristupa još uvek zanemaren; meĎutim, pozitivan primer srećemo u KCB-u, gde postoji marketinška i PR sluţba koja se bavi i promocijom likovnih programa; u okviru njene novije marketinške strategije, izdvajaju se planovi vezani za pojedine bitne projekte, u koje spadaju odreĎene spektakularne izloţbe ili manifestacije; na osnovu njih, prave se ponude za različite subjekte (škole, firme, ...) prepoznate kao krucijalne u institucionalnom napretku.

41 Naravno, i u drugim institucijama

koje neguju galerije u svom okrilju, razmišlja se o dobrobiti marketinških aktivnosti, ali ne i o kreiranju marketing plana ili strategije za izlagačku delatnost, s razraĎenim akcijama i ponudama po projektima. Jedna od faza jeste utvrĎivanje koncepcije po kojoj će odreĎena galerija biti prepoznatljiva široj publici i javnosti, akcentovanje njenih najvećih potencijala koji će je razlikovati od drugih, podizanje ugleda u stručnim krugovima. Pored imena institucije, slogana, logoa, brošura, kataloga, informativnih panoa, izloga, specifičnih dogaĎaja itd, vaţan instrument u razvoju odnosa s javnošću jeste i reklamna kampanja. Zato smo i postavili pitanje o načinu promovisanja poslednjeg izloţbenog projekta u istraţivanim galerijama; najčešći odgovori bili su da se još uvek koriste uobičajeni putevi plasiranja informacije (natpisi, plakati, razgovori s umetnicima i sl.), i to standardnoj publici i ustanovama kulture i

41

Iz razgovora voĎenog s Draganom Rusalić, PR-om KCB-a, urednicom dizajn centra.


31

obrazovanja. Primer koji se izdvaja jeste retrospektivna izloţba slika Milana Konjovića u Galeriji SANU, prireĎena 2011. godine, čiji je veći deo organizovala Galerija „Milan Konjović“ iz Sombora, obezbedivši i sponzora, zahvaljujući kojem je ceo projekat uspešno medijski promovisan. Pomenućemo i jedan od poslednjih projekata Likovne galerije KCB, izloţbu italijanskog umetnika Valerija Berutija, takoĎe iz 2011. godine, čija je medijska kampanja, zahvaljujući podršci Italijanskog instituta za kulturu, bila izuzetno profesionalno organizovana, i to u više faza na kojima je raĎeno nekoliko meseci; uspešnosti realizacije i široke posećenosti doprinela je i marketinška sluţba KCB-a. Dakle, rukovodioci i neposredni izvršioci svesni su da će pravu medijsku paţnju i zainteresovanost publike „osvojiti“ dogaĎaj (izloţbeni, jubilarni...) koji prezentuje visoki nivo standarda izlaganja, angaţuje profesionalne spoljne saradnike i meĎunarodno priznate partnere (naravno, uz specifičnost i aktuelnost teme, atraktivnost i pristupačnost raznovrsnoj publici) i predstavlja zaokruţenu celinu (bilo kao festival, bilo kao ciklus ili kao special event). Stoga bi trebalo raditi na stvaranju novih narativa, „pravljenju zanimljivih priča“ i na drugačijem koncipiranju, povezivanju i „pakovanju“ informacija, što bi bilo ostvarljivo upravo na javnim otvaranjima izloţbi, na kojima bi publika bila uvedena u temu, bez obzira na to da li je uspela da pročita katalog i da upozna prezentovana dela. Iz intervjuâ s upravnicima galerija i iz upitnikâ, sagledali smo i oblast saradnje i razmene četiri beogradske likovne galerije s ustanovama istog ili različitog tipa, iz drugih resora i sektora, na lokalu, u zemlji, regionu, inostranstvu; ona postoji, ali još uvek u nedovoljnoj meri. Jer, ukoliko ne postoji bogatstvo s drugih strana, što u vidu tuĎih iskustava, što u vidu različitih vizura, moţe lako da se zapadne u apatično stanje prilične izolovanosti.

42 U okviru galerija KCB-a, zastupljena je ideja za

poboljšanjem meĎunarodne saradnje na zajedničkim programima i projektima, konceptualizovanju dogaĎaja, što obuhvata realizaciju programa i u drugim galerijama koje imaju izlagačkog potencijala ili pak dobru poziciju u odnosu na meĎunarodnu scenu, ali pod sveukupnom organizacijom KCB-a. Godine 2010, inicirano je okupljanje direktora iz regionalnih kulturnih centara koji takoĎe u svom okrilju neguju izlagačku delatnost, s ciljem kreiranja kulturne mreţe, u okviru koje bi se zajednički prezentovali umetnički materijali – dela, projekti, programi. S obzirom na to da dele isti prostor s Turističkom organizacijom Beograda, odnosno da se njihov informativni pult nalazi na istoj lokaciji na kojoj i KCB, ostvarena je uspešna saradnja, ali ne i dovoljno zajedničkih projekata, pa čak ni aspekata niti pristupa koji bi ih povezali. Na primer, za obe strane bi bilo unosnije, ali i efikasnije, i posve u duhu vremena, da se TOB više pozabavi turističkom promocijom programa KCB-a, da zajedno rade na oblikovanju

42

Iz razgovora voĎenog s Jelenom Spaić, kustoskinjom Galerije FLU.


32

dizajna suvenira ili pak da se na jednom mestu objedine kulturne ponude, te da se projekti plasiraju kao jedinstveni „poduhvati”. S obzirom na to da je jedan deo njihove strategije srednjoročnog plana razvijanje edukativnog programa usmerenog ka mladim ljudima – deci, srednjoškolcima, brucošima – uspostavili su saradnju s obrazovnim ustanovama i nevladinim sektorom radi stvaranja platforme gde bi se kultura, umetnost i obrazovanje uspešno povezali. U Galeriji SANU izdvajaju uspešnu saradnju s nekolicinom beogradskih muzeja, ali i s Gradskom galerijom Uţice, što je ostvareno još u ranijem periodu, dok su s muzejima iz Srbije izgubili nekadašnji dobar kontakt. U novije vreme, uspostavili su dvosmernu komunikaciju s privatnom galerijom „Rima“ iz Kragujevca, kao i s Crnom Gorom, Makedonijom, Italijom, Francuskom, Španijom, ali je to faktički diplomatska saradnja (preko ambasada i ministarstava kulture), u okviru koje se razmenjuju delatnosti akademija. Kada je bila izloţba „Sluţbeno odelo u Srbiji u 19. i 20. veku“ (2002), povezali su se s TOB-om, pokrenuvši ideju da se omoguće i dešavanja u urbanom prostoru; tada je od Kalemegdana duţ Knez Mihailove išla povorka koja je prikazivala srpske sluţbene uniforme; tokom izloţbe „Vinča – praistorijska metropola“ (2008), u Galeriji je bila organizovana animatorska aktivnost vezana za arheološka iskopavanja. Interesantno je pomenuti da se Galerija FLU uključila u program Belefa, čime je proširila svoju aktivnost i na letnji period, a što podrazumeva i dodatne programe, kao i povezivanja sa segmentom kulturnog turizma. U periodu 90-ih godina, uspostavljena je odlična profesionalna saradnja s fabrikama iz Kikinde („Toza Marković“), AranĎelovca („Venčac“), Smedereva („Ju-Es stil Srbija“), koje su postale jedna vrsta sponzora ulaţući svoje kapacitete u umetnost, naročito u doba rat i krize kada nije bilo industrijske proizvodnje; rezultat ovoga vidi se u originalnim delima raĎenim od raznovrsnih materijala koji dolaze iz srca Srbije. TakoĎe, što se tiče saradnje s civilnim sektorom, učestvovali su u akciji udruţenja za borbu protiv HIV-a, organizujući izloţbu koja je tretirala temu tela, ali i predavanja i seminare iz različitih oblasti, što govori o tome da je u galeriji Likovne akademije bio prisutan društveni aktivizam. Objašnjenje se nalazi u činjenici da naše galerije spadaju u tzv. javni prostor, te da pored galerijskih postavki, mogu da predstavljaju svojevrsne informativne i debatne punktove, mesta na kojima se moţe saznati nešto više o drugim umetničkim oblastima; mesta koja reaguju na ono što se oko njih dešava, bilo da je reč o lokalnoj zajednici, regionu ili mnogo šire. Svakako da su galerije u svetu prostranije, ali galerije u kojima smo radili istraţivanje dobijaju na značaju upravo time što se nalaze na glavnoj gradskoj arteriji, dajući mogućnost da umetnik bude viĎen direktno s glavne ulice, odnosno da njegova dela „izaĎu“ meĎu same graĎane. Kada je reč o umetnicima koji izlaţu u ove četiri galerije, ono što oni dobijaju od svojih domaćina vezano je za stručnu pomoć u osmišljavanju idejnog


33

projekta izloţbe i prezentacije, čak i samog javnog nastupa, kao i dizajna kataloga, pozivnica, medijskog oglašavanja. Jasno je da su umetnici sve više oslonjeni na sopstvene snage, najviše zbog nedostatka materijalnih ali i tehničkih mogućnosti i pomoći. Zato se, naročito u KCB-u, trude svim snagama da omoguće umetnicima da pronaĎu sigurno uporište za njihovu produkciju, da promovišu umetnike upravo u prostoru postojećih galerija, da plasiraju njihove veće i značajnije projekte, da budno prate njihov rad i da ga reprezentuju na meĎunarodnom nivou. Ovde se naročito vodi računa o štampanju dvojezičnog kataloga u koloru, stručnoj recenziji, prevozu radova, tehničkoj i prostornoj opremljenosti izloţbe.

43 Da bi

plasman jednog studenta umetnika bio vidljiv u okviru postavke Galerije FLU i uspeo da skrene paţnju, kako prolaznika tako i kolega ili kritičara, vaţan deo čini njegovo tumačenje odreĎene pojave, tekstualno objašnjenje celog nauma. U tom smislu, zaposleni kadrovi u Galeriji zalaţu se za stručne razgovore sa studentima i njihovu doedukaciju u pisanju i prezentovanju projekata, kao i za uspostavljanje balansa izmeĎu publike i Fakulteta. Dakle, dugoročna saradnja galerije i umetnika ne znači samo organizaciju izloţbi, već i dugotrajni rad na razvoju njihovog talenta i profesionalnih veština, pri čemu se ostvaruje obostrani interes (i galerije i njenih izlagača) i, takoĎe, stvaraju kreativna čvorišta na likovnoj sceni.

44

Za sam kraj ovog segmenta, zanimljivo je bilo pitanje da li i na koji način ove galerije meĎusobno saraĎuju, na šta smo dobili konkretne odgovore da je ova saradnja uglavnom na bazi razmene mobilijara, tehnike, dokumentacije, pozajmice umetničkih dela, kataloga, stručne literature, usklaĎivanja programa, kao i na nivou profesionalnih konsultacija. Naravno, postoji otvorenost za eventualnu zajedničku saradnju na projektima i izloţbama ukoliko se pronaĎu dodirne programske i idejne tačke (primer je izloţba „Beogradski enformel: Vera Boţičković, Mića Popović, Lazar Vozarević – radovi 1958–1969“ iz 2011. godine), na organizaciji dogaĎaja, razmeni programa ili pak kroz korišćenje prostora (na primer za „Oktobarski salon“). Za naše galerije vaţna je upravo ta profesionalna saradnja s drugim galerijama i ustanovama kulture koja nije na nivou jednostavnog preuzimanja i organizovanja programa ili pozajmljivanja tehničke opreme, već koja podrazumeva zajedničko osmišljavanje i voĎenje projekata, kroz partnerstvo i koprodukciju, kao i udruţivanje u cilju rešavanja prepoznatih problema koji pogaĎaju čitavu scenu (što podrzumeva: javno delovanje, lobiranje, edukaciju, transfer znanja).

45

43

Iz razgovora voĎenog s Gordanom Dobrić, kustoskinjom Likovne galerije KCB. 44

Nina Mihaljinac, „Galerije i izloţbeni prostori savremene vizuelne umetnosti i multimedije – analiza galerijskog sistema sa aspekta galerijskog menadţmenta”, u: D. Tadić, Galerije i izložbeni prostori..., nav. delo, str. 51. 45

Isto, str. 54.


34

Kao zaključno pitanje intervjua, izdvojili smo ono koje se tiče viĎenja naših galerijskih ustanova u evropskom kontekstu. Upravnici i kustosi izjasnili su se da, shodno eminentnosti institucija u čijem okrilju funkcionišu, zbirkama koje poseduju, istraţivačkom segmentu koji neguju, te celokupnom zalaganju koje preduzimaju, naše galerije poseduju širok dijapazon mogućnosti pozicioniranja na umetničkoj i kulturnoj sceni zajednice i zemlje. One bi trebalo da egzistiraju u jednom kompatibilnom odnosu s evropskim likovnim kretanjima, i što se tiče jasnih programskih koncepcija, ali i modulacija koje su im imanentne. Mogle bi da postanu jednaki partner s galerijama širom Evrope, u pogledu standarda izlaganja, kvaliteta dela, kao i prezentacije savremenih inovativnih strujanja, ali jedan od problema, kao što smo ranije pomenulil, jeste obezbeĎivanje neophodne materijalne podrške da bi se meĎunarodna saradnja razvijala u kontinuitetu, da bi naše galerije postale pravi finansijski partner, da bi se ostvarila ţivlja razmena i saradnja na zajedničkim programima (ali i u okviru programa Saveta Evrope), te da bi umetnici i kustosi dobili šansu da vide kako posluju slične galerije na tlu Zapadne Evrope. S tim u vezi su i prioriteti i nedostaci s kojima se suočavaju beogradske galerije, a to su: uključivanje privatnog sektora u finansiranje; obezbeĎivanje honorara za autore (Galerija „Artget“); proširenje izlagačkog i kancelarijskog prostora, kao i prostora za depo; dobra snabdevenost tehničkom opremom, zapošljavanje stručnog kadra i mladih profesionalaca (Likovna galerija KCB); rekonstrukcija, uvoĎenje video nadzora, prostor za depo; finansiranje godišnjeg programa, propagandnog materijala; reklamni prostor u medijima (Galerija FLU); nedovoljan broj zaposlenih i otvaranje mesta za nedostajući kadar (Galerija SANU). Intervencije su neophodne, rešenja svakako postoje, i ukoliko bi se primenila, naravno uz logističku pomoć organa drţavne uprave, sve istraţene galerije bi ostvarile preduslove da se utemelje kao ustanove koje plasiraju domaće renomirane umetnike u inostranstvu, ali i koje anticipiraju, odnosno osluškuju i otkrivaju nova umetnička imena, te lobiraju u pravcu njihovog dovoĎenja na naše prostore i pozicioniranja na široj umetničkoj sceni (zemlje, regiona, Evrope, sveta); uključile bi se u regionalne i lokalne potencijale, u ukupne nacionalne razvojne procese; osposobile bi se za regulisanje umetničkih i kulturnih tokova, za upravljanje promenama.

46

46

V. Đukić, nav. delo, str. 112.


35

ANALIZA REZULTATA ANKETE GALERIJSKE PUBLIKE

Sociološko razumevanje umetnosti kao jedinstva odnosa autor – delo – publika moţe da se primeni i na galerije kojima je osnovna društveno-kulturna misija da komunicira s publikom i s predmetom, kao pak elementarnim medijumom funkcionisanja muzeja. Dakle, to je dinamički (moţe se reći i dijaloški, ali i dijalektički) proces koji se uspostavlja izmeĎu autora (umetnika), dela (multimedije) i publike (društva), a koji se jednako odvija i u galerijskim ustanovama, u kojima moţemo da sagledamo povezanost umetničke produkcije, umetničkog doţivljaja i konzumenta, odnosno posetioca. Poslednjih deset godina mnogi sektori su umanjeni, nema dovoljnog broja zaposlenih – od rada na samoj zbirci (ukoliko je galerija poseduje), preko dokumentacije, do kontakta s publikom. Zato je, u cilju razvoja, generisanja i negovanja postojeće i potencijalne publike, vaţno uvesti u poslovnu politiku galerija sistem menadţmenta i marketinga kulture i umetnosti. Njegova funkcija u segmentu odnosa prema publici je višestruka, jer pomaţe u stvaranju uslova za medijsku promociju institucije, za uspostavljanje komunikacije s obrazovnim ustanovama, za pripremanje pratećih programa i aktivnosti i sl. Moţe se reći da je jedna od karakteristika galerijskog delovanja, organizovanja izloţbi i kustoske angaţovanosti – stvaranje i razvijanje kulturnih i umetničkih potreba i navika kod posetilaca. Oni primaju informaciju i interpretiraju je u skladu sa sopstvenim iskustvom, u čemu bi trebalo da ih podstaknu zaposleni u galerijama, kao medijatori, uz pomoć animatorskih aktivnosti koje olakšavaju razumevanje savremene umetnosti. Kao najvaţniji parametri za opstajanje i samih galerija, posetioci su ti prema kojima bi trebalo uskladiti adekvatan način predstavljanja i tumačenja koncepta savremene umetnosti. A galerije moraju da idu uvek korak ispred u privlačenju paţnje posetilaca, te ispunjavanju očekivanja i interesovanja publike i pruţanju zadovoljstva u ponuĎenim izloţbama, kao i mogućnosti izbora. Sagledavanjem odnosa posetilaca prema galerijama, moguće je odrediti mesto ovih javnih ustanova kulture u našem društvu, ali i ponuditi predlog za njihov dalji strateški razvoj. U okviru istraţivanja „Izlagačka politika beogradskih likovnih galerija“, sproveli smo anketu s posetiocima naših galerija da bismo ustanovili koja je njihova stalna publika, koji je motiv njenog dolaska, te koliko uopšte zaposleni u galerijama razmišljaju o svojim posetiocima i kakvu bi publiku ţeleli da imaju. Jedan segment galerijskog menadţmenta i marketinga obuhvata rad s publikom, te da bi on bio uspešno sproveden, neophodno je strateški odabrati ciljnu populaciju i sagledati kojoj se publici obraćaju zaposleni u našim galerijama, dakle, koja je njihova potencijalna a koja trenutna publika. Vaţno je da same galerije uvide koliko je ona zadovoljna


36

onim što vidi i dobija na ovom mestu, te u zavisnosti od toga da li je to širi ili uţi dijapazon posetilaca, potom strateški započeti rad na njihovom češćem privlačenju u galerijske „dveri“, kroz metode ispitivanja, posmatranja, osluškivanja, radi prilagoĎavanja svojih programa, prireĎivanja dodatnih, uključivanja zainteresovanih (kao i onih drugih), poboljšanja rada samih ustanova i usavršavanja metoda izlaganja. Istraţivali smo, dakle, profil galerijske publike koja dolazi na ova izlagačka mesta da bi videla izloţbu, njihovo mišljenje, znanje, stavove, zapaţanja, sistem vrednovanja, što pomaţe sticanju jasnije slike ne samo o galerijama već i o lokalnoj sredini u kojoj se one nalaze. Prvi segment upitnika sprovedenog istraţivanja predstavljaju sociodemografske karakteristike galerijske publike; prema rezultatima analize, polna struktura uzorka je izjednačena u potpunosti, i to 222 ţene (49,7%) prema 222 muškarca (49,7%), iako je sistem anketiranja obavljen po principu slučajnog izbora ispitanika. MeĎutim, ukoliko se pogleda polna struktura publike u odnosu na galerije u kojima je raĎeno istraţivanje, uočavaju se oscilacije i to na sledeći način: u Likovnoj galeriji KCB i Galeriji FLU veća posećenost je u korist muškaraca, a u Galeriji „Artget“ i SANU – u korist ţenskog pola. Posmatrajući varijablu „godine starosti“, zapaţa se da se nijedna starosna grupa ne izdvaja kao ekstremno vodeća u odnosu na druge; prema dobijenim rezultatima, u pomenutom periodu istraţivanja galerije su najviše posetili ispitanici od 18 do 30 godina (30,6%), potom oni od 46 do 64 godina (29,1%) i od 31 do 45 (27,1%).

Najmanje ispitanika je iz grupe do 17 godina (3,1%) i preko 65 godina (10,1%), što je bilo očekivano; meĎutim, ovaj podatak je vaţan, jer registruje činjenicu da, ipak, kako najstariji tako i najmlaĎi deo populacije, dolazi u galerije i čini deo potencijalne galerijske publike. Analizirajući


37

uzrasnu strukturu posetilaca, moţemo da zaključimo da je mlaĎa populacija (do 30 godina), srednja (do 45) i zrela (do 64 godina) skoro jednako zastupljena, što de facto „pokriva“ sve generacije. Dakle, definitivno egzistiraju stalni galerijski posetioci, i pošto su izloţbe u istraţenim galerijama različitog profila i raznovrsne tematike, onda dolaze ljudi svih godišta, ali i zanimanja, što ćemo videti prilikom daljnje analize podataka. U ispitanim galerijama, poseta po godinama starosti je relativno ujednačena, ali navešćemo primere koji se izdvajaju po procentu publike odreĎenog godišta. Zapaţa se da Galeriju SANU najviše posećuje publika iznad 46 godina, koja je češća i u Galeriji „Artget“; publika do 30. godine najviše je zapaţena u Galeriji FLU a potom i u Likovnoj galeriji KCB. Objašnjenje se moţe naći upravo u izlagačkoj politici ovih galerija, koja je bliskija mladima, u njihovoj vidljivosti, otvorenosti prema publici, te u raznorodnosti likovnih programskih koncepata. Analiza ispitanika prema školskoj spremi daje očekivane rezultate: naime, najveći procenat posetilaca čini visokoobrazovana publika (58,4%), a tek 17,9% čine studenti, odnosno učenici, dok je sa srednjom školom zabeleţeno 14,3%.

Izdvojićemo samo ekstremne razlike u galerijama Beograda s procentima koji se tiču posećenosti prema stručnoj spremi: rezultati ankete pokazuju da je u obe galerije KCB-a najviše ispitanika bilo s visokom stručnom spremom – 63,9% i 66,7% od ukupnog broja posetilaca; potom se izdvaja procenat srednje stručne spreme u Likovnoj galeriji KCB – 26,1%, dok je najveći procenat posete studenata, odnosno učenika zabeleţen u Galeriji FLU – 36,3%. Analizom zanimanja galerijske publike dolazimo do sličnih


38

rezultata: najveći korisnici galerijskih programa su stručnjaci društvenih i prirodnih nauka – 33,0% i studenti – 22,1%; u manjem procentu galerije posećuju penzioneri – 8,7% i umetnici-amateri – 5,6%. Rukovodstvo galerija izraţava mišljenje da one jesu na izvestan način “elitne”, ne samo u svom pristupu umetnosti već i zato što se obraćaju radoznaloj publici koja je, po pravilu, obrazovana, ţeli da se edukuje i ima kulturne navike. Prema geodemografskoj analizi galerijske publike, posetioci beogradskih galerija koji ţive u Beogradu su najbrojniji – 83,9%, zatim slede stanovnici velikih gradova, s preko sto hiljada ţitelja – 6,0%, stanovnici većih gradova, s preko pedeset hiljada ljudi – 3,8%, dok je posetilaca iz inostranstva bilo 2,5%, odnosno jedanaest ispitanika. Interesantno je pomenuti da je od velikog broja posetilaca koji ţive u Beogradu, najviše došlo onih iz opštine Stari grad, a potom iz opštine Novi Beograd i Zemun. Ovakvi rezultati su mogli da se predvide, jer je najčešća poseta ljudi kojima su galerije „na dohvat ruke“, tako da je, u ovom slučaju, upravo stanovništvo Beograda, i to iz samog centra, najbrojnija publika istraţenih galerija. U ciklusu opštih pitanja o galerijama, prikupljeni su podaci o kulturnim i umetničkim potrebama njihove publike: najpre nas je interesovalo koje kulturne programe anketirana publika najčešće posećuje, a potom i u koje galerije najradije odlazi, koji su joj tipovi izloţbi najbliskiji, šta očekuju od jedne umetničke izloţbe, te koje bi od njih rado ţelela da vidi u galerijama Beograda. Rezultati istraţivanja pokazali su da se 38,9% njih odlučilo za posetu galerijama, kao vrsti kulturnih programa, 24,2% za pozorišta, a tek 12,1% se odlučuje radije za muzeje i 11,9% za film. Ukoliko bi se sabrali procenti zainteresovanih za posetu galerijama i muzejima, kao ustanovama slične delatnosti, vidi se da polovina ispitanika najčešće odlazi u ustanove kulture koje se bave izlagačkom delatnošću. Kada se pogleda celokupna struktura ispitanika koji su izabrali galerije kao kulturni program za koji se najradije opredeljuju, najviše njih pripada starosnoj grupi od 18 do 30 (30,1%) i od 46 do 64 (29,5%). Ako izdvojimo rok koncerte i film, kao kulturne programe, ovde je takoĎe dominantna starosna grupa od 18 do 30 godina. Populaciju koja ima od 46 do 64 godina najviše zanimaju pak koncerti klasične muzike i posete muzejima, ali ih interesuje i pozorište. Postavimo li polnu strukturu u odnosu na kulturne programe, konkretnije – galerije, uočavamo da je jednaki procenat oba pola zaokruţio upravo galerije (50,0%). Jedno od pitanja u ovom ciklusu odnosilo se i na posećivanje galerija prilikom odlaska u inostranstvo, te tako osobe muškog pola (50,4% njih) za samo nekoliko procenata više od osoba ţenskog pola (49,1% njih) posećuju galerije kada otputuju negde van Srbije.


39

S obzirom na to da je jedan od vaţnijih ciljeva ovog istraţivanja bio da se ispita tip izloţbe koje posetioci najradije obilaze, a kroz to i kako reaguju na ponudu galerija, te kakvo je njihovo iskustvo, ispitanicima su bila ponuĎena dva odgovora: izloţbe tradicionalnih vizuelnih disciplina i izloţbe novih medija. Više od ½ anketiranih (56,6%) opredelilo se za prvi odgovor – da su im bliskije klasične izloţbe: slikarske, vajarske, grafičke i sl, a 40,9% njih bi, ipak, radije posetili izloţbe fotografija, kompjuterske umetnosti, instalacija itd.

Ţeleći još bliţe da sagledamo koji su to posetioci, povezali smo ovo pitanje s polom, obrazovanjem (stručnošću) i zanimanjem, i tada smo dobili sledeće rezultate: ţenska populacija više posećuje izloţbe tradicionalnih disciplina, a muška populacija – savremene tipove izloţbi u kojima se ruši granica izmeĎu medija; takoĎe, potvrĎeno je da veći procenat osoba visokoškolskog obrazovanja odlazi na prvonavedene tipove izloţbi – 59,0%, a 37,2% na druge; kao interesantan podatak, izdvaja se veći procenat posetilaca iz grupe student/učenik koji posećuje upravo izloţbe fotografija, videa, instalacija (57,5%), u odnosu na izloţbe slikarstva, skulpture, crteţa (42,5%).


40

Dalje, što se tiče zanimanja posetilaca, izdvojićemo specifičnosti, kao što je podatak da 92,3% penzionera radije odlazi na izloţbe klasičnih vizuelnih disciplina, što je slučaj i s kvalifikovanim i visokokvalifikovanim radnicima, ekonomskim tehničarima, knjigovoĎama, sluţbenicima u drţavnim preduzećima, rukovodiocima u javnim ustanovama, kao i s većinom stručnjaka, dok 61,6% studenata radije odlazi na izloţbe novih medija, a takoĎe i umetnici-amateri, grafički tehničari, geodete, kamermani, umetnici i menadţeri u kulturi.

47

Na osnovu istraţivanja u Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka o galerijskoj publici u Beogradu iz 2011. godine, najposećenije su sledeće galerije: Galerija SANU – 29,5%, Likovna galerija KCB – 16,5%, Galerija ULUS – 15,9%, Galerija FLU – 10,6%, Galerija „Progres“ – 8,0%, Galerija „Artget“ – 6,3%, a slede i Galerija „Haos“ i „O3ON“.

47

Trebalo bi napomenuti da su se u vreme anketiranja u Galeriji „Artget“ promenile dve izloţbe fotografija: „Magične šume“, Arikate Osamija i „Rasutost“, Sneţane Ristić, a u Likovnoj galeriji KCB bila je prikazana izloţba „Stoka sa istoka“, Aleksandra Jestrovića Jamesdina, a potom projekat „Izmeštanje/Displacements“, Dorijana Kolundţije i grupe autora; u Galeriji FLU, nakon izloţbe „Dosije jedne slike“, bio je prezentovan doktorski umetnički projekat Danke Dimitrijević „Orgon“, a u Galeriji SANU posle retrospektivne izloţbe slika Miodraga B. Protića „Ars longa“ usledila je izloţba „Akademici – likovni umetnici“ iz Umetničke zbirke SANU-a.


41

Galerija Procenat Procenat slučajeva

Galerija SANU 29.5% 64.4%

Likovna galerija KCB 16.5% 36.0%

Galerija ULUS 15.9% 34.7%

Galerija FLU 10.6% 23.0%

Galerija Progres 8.0% 17.4%

Fotografska galerija Artget KCB 6.3% 13.7%

Galerija Haos 5.8% 12.6%

Galerija O3ON 5.0% 10.9%

Galerija Doma vojske 1.7% 3.7%

Mala galerija ULUPUDS .7% 1.6%

Na pitanje: „S kim najčešće dolazite u galerije?“, rezultati su pokazali da anketirani najviše vole sami da dolaze u galerije, i to ½ njih (50,3%); potom, najčešće dolaze s prijateljima (33,6%); s porodicom, decom i u paru je naviklo 15,0% njih da doĎe.

S prijateljima najviše dolaze mlade generacije od 18 do 30 godina (57,7%), dok oni koji spadaju u srednju generaciju (do 45 godina) i zrelu (do 65


42

godina) vole da dolaze individualno (ovi drugi i do 40,0%) ili s porodicom. Interesantno je zapaţanje do kojeg smo došli – da čak 73,8% visokoobrazovanih samostalno posećuje galerije, a studenti/učenici najčešće dolaze s prijateljima – 36,0% njih. Dakle, s jedne strane su individualne posete, a s druge strane su posete s prijateljima i porodicom, i stoga je veoma bitno da kustosi naših „velikih“ galerija ponude programe i prateće sadrţaje koji bi zadovoljili širi spektar potreba. Raznovrsnost galerijske publike upućuje na potrebu za diversifikacijom programa, koja ne postoji u pravom smislu reči, već samo putem pratećih programa izloţbe. Jedino animacionim programima prilagoĎenim svim uzrasnim, obrazovnim i interesnim grupacijama, naše galerije mogu da postanu prepoznatljive i dobro pozicionirane institucije, pristupačne za otvorenu saradnju u svojoj zajednici, što čini deo društvene odgovornosti galerija kao javnih ustanova kulture. Kada je trebalo odgovoriti na pitanje šta posetioci očekuju od umetničke izloţbe, 36,0% njih zaokruţilo je odgovor da saznaju nešto novo, 27,7% da im je izloţba kreativna inspiracija, 21,3% prihvata izloţbu kao uzbudljiv doţivljaj, a kao rasterećenje od svakodnevnih obaveza – 10,7%.

Ukoliko se pogleda distribucija odgovora o očekivanjima s izloţbe u odnosu na varijablu „starost“ i „stručna sprema“, dobijaju se ujednačeni rezultati s već pomenutim. Ipak, zanimljivo je primetiti da je izbor „da mi bude kreativna inspiracija“ najzastupljeniji kod grupe ispitanika od 18 do 30 godina (45,9%), a izbor „da mi bude uzbudljiv dogaĎaj“ – kod starosne grupe od 46 do 64 godine ţivota (33,7%). TakoĎe, izdvojićemo mišljenje učenika/studenata: oni su se procentualno više opredelili za odgovor da


43

očekuju da im izloţba bude kreativna inspiracija (42,5%). S obzirom na to da je predmet ovog segmenta istraţivanja bio vezan i za opšti utisak i doţivljaj umetničke izloţbe, ohrabruje činjenica da je primetan pomak od doţivljavanja galerija kao ustanova u koje se dolazi radi saznajnih i estetskih vrednosti. Naime, kada se saberu procenti ostalih ponuĎenih odgovora, vidi se da više od ½ posetilaca nastoji da galerije prihvati kao prostore za kreativno učenje, zanimljive razgovore, zabavne susrete. Zato je i neophodno da se kustosi okrenu i primenjenim iskustvima, odnosno interdisciplinarnom povezivanju svih oblasti ljudskog ţivota. U okviru ovog pitanja postojala je mogućnost da se doda i „nešto drugo“, pa smo iz dobijenih odgovora publike sagledali da je za njih jednako bitno da im izloţbe ostanu u pamćenju, da shvate njenu poruku, te da sama izloţba bude profesionalna i kvalitetna. S tim u vezi, na pitanje: „Koje izloţbe biste ţeleli da vidite u galerijama Beograda?“, dobili smo šarolike odgovore koji nam govore o obaveštenosti posetilaca, odnosno o njihovom poznavanju likovne kulture, ali i programa vizuelne umetnosti koje galerije ostvaruju tokom godine. Pitanje je bilo otvorenog tipa i oni su mogli da dopisuju ono čega su se setili; no, moţda je to i razlog zašto čak sto ispitanika nije dalo odgovor. Anketirani su pominjali – 20,8% njih – da bi voleli da u beogradskim galerijama češće budu predstavljena dela savremene umetnosti, a najviše ovakvih predloga nalazimo kod ţenskog pola (53,8%); slede dela renesansnih i starih majstora (5,6%), za koja su oba pola jednako zainteresovana, a potom dela savremenih srpskih slikara i dela srpskog slikarstva XIX i XX veka u jednakom procentu (4,9%), za koja su pak nešto više zainteresovane osobe muškog pola; za izloţbe neafirmisanih umetnika i za dela impresionista i postimpresionista jednako su zainteresovane obe populacije. Kada se izdvoje samo odgovori vezani za „savremenu umetnost“ u odnosu na zanimanje ispitanika, vidimo da je veći procenat studenata (33,3%) i umetnika, menadţera u kulturi (12,9%) koji bi ţeleli da u beogradskim galerijama više budu prezentovane izloţbe savremene umetnosti, bilo strane bilo domaće; tako se rezultati poklapaju s generalno dobijenim odgovorima da su stručnjaci (umetnici i menadţeri u kulturi), kao i studenti, najzastupljenije grupacije koje redovno prate dešavanja u galerijama ili odlaze u njih. Poslednje pitanje koje smo postavili u ovom segmentu upitnika bilo je: „Da li posedujete umetničko delo?“, na šta je čak 85,9% njih odgovorilo pozitivno, a samo 13,6% negativno. Ovakav rezultat ukazuje na to da većina ljudi pod umetničkim delima podrazumeva i objekte koji pored estetskih imaju i upotrebne vrednosti, te je stoga trebalo pojasniti na šta se tačno misli, odnosno, trebalo je ostaviti mogućnost ispitanicima da napišu koje to delo „lepe umetnosti“ poseduju.

Grupom pitanja o odnosu publike prema izlagačkoj politici galerije (koju su posetili kada je vršena anketa), ţeleli smo da dobijemo podatke o


44

učestalosti posete odreĎenoj galeriji, o upoznatošću s njenom programskom koncepcijom, o najčešće posećenim pratećim programima, o najprihvatljivijem vidu razgledanja izloţbe, te o načinu obaveštavanja o programima same galerije. TakoĎe, posetiocima je ostavljena mogućnost da ocene od jedan do pet koliko su zadovoljni kvalitetom profesionalne usluge u odreĎenoj galeriji tokom posete izloţbi, te šta, po njihovom mišljenju, nedostaje galeriji u kojoj su se našli. S obzirom na to da je jedan od najvaţnijih ciljeva istraţivanja beogradske galerijske publike bio da se ispita koliko često anketirani posećuju odreĎenu galeriju, ispitanicima su bili ponuĎeni sledeći odgovori: često (jednom i više puta mesečno), povremeno (jednom u tri meseca), retko (jednom u šest meseci), vrlo retko (jednom godišnje) i „ovo mi je prvi put“. Treba imati u vidu da je procenat učestalosti individualno uslovljena, te smo imali potrebu da preciznije klasifikujemo publiku, a ujedno da uzmemo u obzir i vreme trajanja samih izloţbi u ispitanim galerijama koje se razlikuje.

48 Dakle, procenat od 44,5%

u okviru prvog odgovora pokazuje nam da se radi o tzv. idealnoj galerijskoj publici, što je izuzetno zadovoljavajući podatak do kojeg smo došli. Ovome dodajemo i procenat od 39,8% u okviru drugog ponuĎenog odgovora, što znači da se radi o tzv. potencijalno redovnoj publici. Neutralni nivo odreĎen je odgovorom „retko“ – 8,3%, a niţi nivo odgovorom „vrlo retko“ – 4,5%; u periodu kada je izvršeno anketiranje, 2,0% posetilaca je izjavilo da je tada prvi put u nekoj od pomenutih galerija.

48

Tako se u Galeriji „Artget“ izloţbe menjaju jednom u tri nedelje ili na mesec dana; u Likovnoj galeriji KCB – na tri nedelje, u Galeriji FLU – svake druge ili treće nedelje, a u Galeriji SANU – jednom u dva meseca.


45

Distribucija odgovora o učestalosti odlaska u galerije Beograda u odnosu na varijablu polne strukture pokazuje da uglavnom nema statistički značajnih odstupanja od polne strukture uzorka. Ipak, u grupi koja retko i vrlo retko dolazi u ispitane galerije, a koju smo odredili kao slučajne posetioce, polna struktura je nešto drugačija od one iz uzorka, te imamo 51,4% muškaraca i 43,2% ţena koji su retki posetioci, a 60,0% ţena i 40,0% muškaraca koji se vrlo retko odluče da posete galerijsku izloţbu; u grupi onih koji su tada prvi put posetili galeriju, ţenske populacije bilo je 55,6% od ukupnog procenta ispitanika, a muške populacije – 44,4%. Distribucija učestalosti u odnosu na starost ispitanika nije pokazala značajnije razlike. Ako sagledamo samo starosnu strukturu redovne muzejske publike, videćemo da je odgovor „često“ najviše zastupljen kod posetilaca starosnih grupa 18–30 godina i 46–64 godina – 29,3%; onih koji vrlo retko dolaze u odreĎenu galeriju ima opet najviše u grupi od 18 do 30 godina – čak 70,0%, kao i onih kojima je to bila prva poseta Galeriji (77,8%).


46

Dalje, u odnosu na stepen stručne spreme, u galerije najčešće dolaze učenici/studenti – 60,0%, a potom oni s visokom stručnom spremom – 47,5%; u većini slučajeva, povremeno dolaze oni s višom školom – 58,5%. Ukoliko izdvojimo odgovor „vrlo retko“, zapaţamo da je on najzastupljeniji kod srednje stručne spreme – 45,0%, kao i odgovor „ovo mi je prvi put“ – čak 55,6%. Sve zajedno, dobijeni podaci o učestalosti govore o postojanju izraţenijeg interesovanja za posetom galerijama, za razvijanjem kulturnih potreba i praćenjem izlagačke delatnosti, barem u izloţbenim prostorima koji se nalaze u Knez Mihailovoj ulici.

Još jedno otvoreno pitanje, iz kojeg smo ţeleli da vidimo koja je izloţba anketiranima ostala u naročitom sećanju za poslednje tri godine i iz kog razloga, donelo je različite odgovore, ali ne i opširnija zapaţanja, a trebalo bi reći da čak 43,4% njih nije moglo da se seti naziva izloţbe ili pak nije htelo duţe da se posvećuje ovom pitanju. Ipak, moţemo da izdvojimo grupu onih kojima je „Beogradski enformel“ (projekat raĎen od 2007. do 2011. godine) ostao najviše u sećanju: u procentima to je 4,9% od ukupnog broja odgovora, a ukoliko se pogleda distribucija samo ovog izbora, vidimo da je ⅔ muškaraca odabralo ovu izloţbu (63,6%) za razliku od ⅓ ţena (36,4%). Za multimedijalnu izloţbu „Izmeštanje“, koja je bila prireĎena u Likovnoj galeriji KCB 2011. godine, odlučilo se 2,7%, i to jednako oba pola, kao i za izloţbu slika Paje Jovanovića u Galeriji SANU 2010. godine. Sledi izloţba Milana Konjovića, takoĎe u Galeriji SANU, umetničkih dela iz depoa Narodnog muzeja, pod nazivom „Impresivno“, iz 2004. godine, s 2,0% „glasača“, a potom i godišnja izloţba studentskih radova u Galeriji FLU, kao i „Moje iskustvo u svesci“, u Likovnoj galeriji KCB 2010. godine, s 1,8% njih. Ovim pitanjem mogli smo da otkrijemo koliko su posetioci upoznati s aktuelnim izloţbama, kakav je stav onih koji su dali odgovore, te da zaključimo koji tip izloţbe posetiocima ostaje u pamćenju: shvatamo da najviše utisaka na njih ostavljaju multimedijalne,


47

interaktivne i „spektakularne“ izloţbe, ali i njihovi koncizni i specifični nazivi, koje lako mogu da upamte.

Sledeća pitanja su nam bila od izuzetne vaţnosti za istraţivanje beogradske galerijske publike, jer su se ticala ne samo obaveštenosti posetilaca o izlagačkoj politici galerija već i o transparentnosti funkcionisanja menadţmenta i marketinga ovih ustanova. Naime, termin „razvoj publike“ potiče iz marketinškog diskursa jedne dobro organizovane institucije kulture, a opisuje aktivnost koja ima za cilj da odgovori na kulturne potrebe postojeće i potencijalne publike, kao i da dugoročno unapreĎuje njihov odnos. Osnovni fokus te aktivnosti je da se pronaĎe, zadrţi i razvija nova publika – da se prošire postojeće i uvedu nove grupe korisnika.

49

Tako smo došli do saznanja da s programskim koncepcijama galerija nije upoznato 36,5%, delimično je upoznato 36,0%, a u potpunosti je upoznato 27,1% ispitanika.

49

Nina Mihaljinac, „Galerije i izloţbeni prostori savremene vizuelne umetnosti i multimedije – analiza galerijskog sistema sa aspekta galerijskog menadţmenta”, u: D. Tadić, Galerije i izložbeni prostori..., nav. delo, str. 52.


48

Ako sagledamo ovo pitanje u odnosu na varijablu školske spreme, dobijamo očekivane rezultate – da najviše procenata upoznatosti s programima galerija nalazimo kod visokoobrazovanih i kod studenata, kao i kod onih s višom školom, a najmanje kod posetilaca sa srednjom stručnom spremom: kod 60,9% njih dobili smo negativan odgovor na ovo pitanje. Podaci nam postaju još jasniji „ukrštanjem“ ovog pitanja s informacijom vezanom za učestalost odlaska u galerije: tako je 47,2% od onih koji čine redovne posetioce upoznato s izlagačkom politikom galerija, 51,7% povremenih posetilaca delimično je upoznato, a čak 67,6% od onih koji retko odlaze u galerije izjasnilo se da im nije bliska izloţbena delatnost galerije koju su tada posetili (85,0% najreĎih posetilaca uopšte ne razume izlagačku politiku). Vrlo sličnu rasporeĎenost u procentima nalazimo i u odgovorima na pitanje da li posetioci kupuju, odnosno uzimaju katalog kada posećuju neku izloţbu u galerijama Beograda. Naime, 38,5% anketiranih dalo je negativan odgovor, a 29,8% – pozitivan, dok 31,8% njih katalog kupuje ponekad. Kada se saberu procenti poslednja dva odgovora, dobijemo podatak da više od polovine ispitanika koji su odgovorili na ovo pitanje razmišlja o neophodnosti da se o izloţbi informiše putem tzv. štampanog materijala, što je potvrĎeno u sledećem pitanju, iz kojeg vidimo da je 60,6% onih kojima je tekst u katalogu vaţan za pribliţavanje i razumevanje ideje i koncepta izloţbe, a ispitanika kojima on nije bitan ima 36,5% od ukupnog broja.


49

Moţemo da zaključimo da najviše kupuju katalog oni koji često posećuju izloţbe u galerijama, i to 47,7% njih, jer od svih posetilaca, njima je tekst u katalogu najvaţniji. Ipak, i drugim posetiocima – koji povremeno, retko ili vrlo retko odlaze u galerije – takoĎe je neophodno, i to u velikom procentu, da se s izloţbom i umetnikom upoznaju kroz katalog. Stoga, kao značajan kriterijum koji ukazuje na nivo poslovne i izlagačke politike, u istraţivanjima galerija i izlagačkih prostora uopšte izdvaja se kvalitetan dizajn kataloga. No, u pojedinim beogradskim galerijama, ovi trajni dokumenti o realizaciji galerijskih programa nisu uvek zastupljeni; negde su, usled izuzetnog kvaliteta grafičkog oblikovanja – skupi i nedostupni većini graĎana, a u pojedinim galerijama praktikuje se ili se shvata da bi trebalo da se za svaku izloţbu tokom godine prirede skromni katalozi, s tim da se na kraju godine izradi obimniji katalog s predstavljenim svim programskim i projektnim aktivnostima Galerije

50.

Jedan od zadataka galerija je da informišu javnost o programima koje realizuju, da saraĎuju s medijima, da se oglašavaju putem interneta

51 itd.

Što se tiče medijske prezentacije izloţbi i galerija kroz štampu, priloge na TV-u, internet itd, nju prati 30,6% anketiranih, povremeno prati 45,2%, a uopšte ne prati 23,3% od ukupnog broja posetilaca, što kada se poveţe s pitanjem o učestalosti posete galerijama, ukazuje na logičnost: da 51,3% onih koji često posećuju galerije daje potvrdan odgovor na pitanje o zainteresovanosti za informisanje o „ţivotu“ galerija. Zanimljivo je da oni koji retko dolaze u galerije, odnosno posete galerijske programe jednom u šest meseci, najmanje prate medijsku prezentaciju ovih javnih ustanova kulture (samo 5,4%), ali se zato 51,4% njih „ponekad“ obaveštava o onome što se dešava u našim „velikim“ galerijama. Daljim ispitivanjem, dolazimo do ujednačenih odgovora kada ovo pitanje poveţemo sa stručnom spremom, jer u svim obrazovnim grupama najviše procenata primećujemo u koloni koja beleţi povremeno praćenje medijske prezentacije izloţbi galerija. Ako izdvojimo samo varijablu “zanimanje“, videćemo da najviše procenata potvrdnih odgovora srećemo kod grupe ispitanika „učenik/student“ (20,4%) i „umetnici i menadţeri u kulturi“ (13,1%), kojih je pak više od polovine izjavilo da ponekad prate na medijima ono što je aktuelno u galerijama.

Postoji više načina obaveštavanja o programima u našim izloţbenim prostorima, ali se anketirani najčešće informišu „u prolazu“, na zgradi odreĎene galerije, na banerima, bilbordima ili pak natpisima na drugim mestima u gradu, i to čak 43,8%; preko medija, kao što su TV, radio,

50

D. Tadić, Galerije i izložbeni prostori..., nav. delo, str. 27. 51

Nina Mihaljinac, „Galerije i izloţbeni prostori savremene vizuelne umetnosti i multimedije – analiza galerijskog sistema sa aspekta galerijskog menadţmenta”, u: D. Tadić, Galerije i izložbeni prostori..., nav. delo str. 53.


50

štampa, obaveštava se njih 28,2%, a onih kojima je veb sajt galerije (odnosno institucije pod čijim je okriljem galerija) najbolji način informisanja o dešavanjima unutar nje ima 15,2% od ukupnog broja anketiranih; sledi obaveštavanje putem sms poruke, putem štampane ili elektronske pozivnice, dok onih koji se uopšte ne obaveštavaju o programima, već sami doĎu po sopstvenom nahoĎenju ima svega 3,4%.

Ţeleli smo da saznamo da li postoje neke specifičnosti u odnosu na godine starosti ispitanika i dobili smo podatak da se 45,4% posetilaca koji spadaju u starosnu grupu od 46 do 64 godina obaveštava putem različitih medija; takoĎe, samo 11,5% onih s visokom stručnom spremom odlazi na veb sajtove galerija da bi saznali o izloţbama i programima koji se dešavaju u njima. Ne uočava se bitna razlika niti odstupanja prema zanimanjima posetilaca; podaci se poklapaju s generalno dobijenim rezultatima, ali u odnosu na mesto stanovanja, izdvajaju se odgovori onih koji dolaze iz inostranstva: njih 45,5% informiše se, sasvim očekivano, preko veb sajta galerija, što je, moţe se reći, stvar navike. TakoĎe, u odnosu na učestalost posete, 35,0% onih koji vrlo retko dolaze u galerije koriste veb sajt radi informisanja o aktuelnim programima u našim galerijama, kao i 44,0% onih koji su prvi put posetili odreĎenu galeriju. Ukoliko izdvojimo samo pozivnice koje posetioci dobijaju poštom ili e-mailom, kao način obaveštavanja o programima galerija, u odnosu na upoznatost s programskom koncepcijom, videćemo da čak 77,5% ovih odgovora najviše nalazimo u grupaciji kojoj je blizak način rada Galerije. I konačno, oni


51

posetioci koji prate medijsku prezentaciju, najčešće se obaveštavaju o programima galerija upravo putem medija, i to 40,1% njih.

Još jedno pitanje koje nam otkriva koliko su aktivnosti galerija popularizovane vezano je za prateće programe, koji su obavezni deo poslovne politike svake ustanove kulture, a uglavnom su rezultat saradnje s organizacijama koje se bave produkcijom drugih umetničkih oblasti. Iz istraţivanja D. Tadića, galerije u Srbiji, pored izlagačkog, realizuju i edukativne, tribinske, predavačke programe, radioničke aktivnosti, a ponekad i scenske i muzičke programe

52. Na pitanje da li su upoznati s

pratećim programima u četiri beogradske galerije, 59,7% posetilaca odgovorilo je pozitivno, a 40,3% – negativno.

U više od polovine onih koji su obavešteni o dodatnim delatnostima galerija spadaju: umetnici, menadţeri u kutluri, inţenjeri, lekari, prosvetni radnici, profesori, advokati, umetnici-amateri, vaspitači, ekonomski tehničari, razni stručnjaci, studenti, penzioneri, dakle – raznolika publika koja ujedno čini česte (73,9%) i povremene (53,4%) posetioce. Logično sledi da oni koji prate medijsku prezentaciju znaju za postojanje dodatnih programa, i to čak u 82,5% slučajeva, a interesantan je i podatak da se 56,6% onih koji ne znaju za njih obaveštavaju o galerijskim aktivnostima na zgradi galerija, preko natpisa i sl, dakle, mestima koja jesu u vidokrugu većine ljudi, ali izgleda da sama forma obaveštenja nije dovoljno

52

Isto, str. 48.


52

transparentna, odnosno vidljiva za svakog. Dalje, ţeleli smo da otkrijemo koji su programi najčešće posećeni, i dobili smo rezultat da su to: predavanja – 16,1%, koncerti – 13,9%, radionice – 6,5%, knjiţevne večeri – 5,8%, tribine – 5,1%, performansi – 3,1%, što sve zajedno čini polovinu, odnosno 50,5% odgovora, za razliku od još uvek velikog procenta onih koji uopšte ne posećuju dodatne programe galerija (48,3%).

Kada ovo pitanje sagledamo iz ugla publike koja zna za postojanje ovih aktivnosti, vidimo da ona najčešće dolazi na tribine, i to u 95,7% slučajeva; 89,7% ove publike posećuje radionice, 80,6% – koncerte, 76,9% – knjiţevne večeri, 68,1% – predavanja, a 42,9% njih je zainteresovano za performanse; zanimljiv je podatak da je izdvojen 43,1% anketiranih koji znaju za prateće programe uz izloţbe, ali ih ne posećuju. Ukoliko izdvojimo ovaj problem i postavimo ga u relaciju s polnom strukturom, najveću razliku uočavamo kod izbora za koncerte, na koje ide ⅔ više ţena, odnosno 61,3%, a svega 38,7% muškaraca, kao i kod izbora za performans, za koji se odlučuje ⅔ više muškaraca, odnosno 64,3% njih, a samo 35,7% ţena. TakoĎe, na radionice i performanse najviše dolaze ispitanici starosne grupe od 18 do 30 godina (51,7% i 57,1%); na predavanja i tribine ispitanici od 31 do 45 godina ţivota (32,4% i 43,5%), a na koncerte i knjiţevne večeri najčešće dolazi publika od 46 do 64 godina (44,3% i 42,3%).


53

Ako pogledamo distribuciju učestalosti u odnosu na programe, dobićemo očekivane rezultate, koji se pak razlikuju u dva slučaja: naime, na tribine ide više povremenih posetilaca – 56,5% njih – u odnosu na česte posetioce (34,8%), kao i na knjiţevne večeri – 53,8% – u odnosu na česte koji su zastupljeni s 38,5%.

Jedan od ciljeva ovog istraţivanja takoĎe nam je bio da utvrdimo na koji način pripadnici pojedinih ciljnih grupa ţele da obiĎu izloţbu, da li su zainteresovani da aktivnije učestvuju u galerijskim programima, u razgovorima s umetnicima, redovnom voĎenju kustosa i sl. PonuĎeno je nekoliko načina obilaska izloţbe, pa se tako od ukupnog broja anketiranih posetilaca, za stručno tumačenje od strane autora ili kustosa opredelila ½ njih, odnosno 50,6%; 25,1% bi radije sami razgledali izloţbu; interaktivno voli da prati izloţbu 14,5% ljudi, a uz pomoć audio-vizuelnih sredstava – svega 9,6% posetilaca.


54

Ukoliko pogledamo distribuciju odgovora polne strukture u odnosu na način koji bi posetioci odabrali za obilazak izloţbe, zapaţamo da je najveća razlika prisutna u procentima kod odgovora „sam/a razgledam izloţbu“, i to ⅔ prema ⅓; kod ostalih varijabli, veći procenat se sreće kod ţenskog pola. TakoĎe, uzimajući u obzir uzrast posetilaca i školsku spremu ispitanika, dobićemo podatak da interesovanje za dodatnim audio-vizuelnim i interaktivnim sadrţajima kulminira kod mladih od 18 do 30 godina (37,2% njih je za upotrebu audio-vizuelnih sredstava i čak 53,1% za razgledanje uz pomoć savremenih tehnologija), a smanjuje se kod samostalnog obilaska izloţbe (svega 21,4%), u odnosu na ostale grupe ispitanika prema starosti. Interesovanje za dodatnim načinima razgledanja izloţbe postepeno jenjava kod starije populacije, što je opet rezultat navike, tehnološke neobaveštenosti, ali i nezainteresovanosti društva da potpomogne participaciju ljudi trećeg doba, kako u društvu i kulturi tako i u njihovim ustanovama. Školska sprema je jednako indikativna: od ukupnog broja posetilaca, evidentiran je najmanji procenat kod onih s višom stručnom spremom vezan za obilazak izloţbe uz primenu audio-vizuelnih sredstava i novih tehnologija, a nešto više procenata kod srednje stručne spreme; prema očekivanjima, najviše procenata realizovano je kod visoke stručne spreme (53,5% za primenu audio-vizuelnih sredstava) i studenata (47,7% za interaktivno razgledanje); kod studenata se udeo u obilasku izloţbe uz stručno tumačenje vodiča (11,6%) ili individualno (8,9%) drastično smanjuje, a kod visokoobrazovanih – povećava (61,9% za prvo i 61,6% za drugo).


55

Ukoliko pogledamo distribuciju odgovora o načinu razgledanja izloţbe u odnosu na izloţbe koje ispitanici najradije posećuju, ponovo dobijamo očekivanu sliku – da se ⅔ (odnosno 62,4%) onih koji posećuju izloţbe tradicionalnih vizuelnih disciplina opredeljuje za stručno tumačenje izloţbe, u odnosu na ⅓ (odnosno 35,0%) onih koji radije posećuju izloţbe novijih medija; ovaj odnos je obrnut kod odgovora vezanog za interaktivno razgledanje izloţbe, u okviru kojeg srećemo ⅓ prvih (35,4%) u odnosu na ⅔ drugih (63,1%). Oni koji ţele da se na interaktivan način pribliţe izloţenim artefaktima, najradije bi to radili zajedno sa svojim prijateljima, i to u 53,8%, a takoĎe ono što je indikativno za njih jeste da umetničke izloţbe doţivljavaju u 47,7% slučajeva kao kreativnu inspiraciju. Kada u istom pitanju izdvojimo ispitanike koji ţele da razgledaju izloţbu uz primenu audio-vizuelnih sredstava, najveći procenat odgovora – 37,2% – nalazimo upravo u Galeriji „Artget“, a najmanji – 16,3% – u Galeriji FLU; najveći procenat odgovora „interaktivno“ zastupljen je pak u Galeriji FLU (46,2%), a najmanji u Likovnoj galeriji KCB – samo 6,2%. Ipak bi moglo da se zaključi, na osnovu dobijenih procenata o posećenosti programa u galerijama i o načinu razgledanja izloţbe, da postoji svest o dobroj strani primene različitih vidova kulturne animacije i medijacije u našim galerijama, te da je ova aktivnost razvijena od strane kustosa, kao i očekivanja o njihovoj zastupljenosti od strane posetilaca; oni su najčešće strateški planirani, uvršćeni u poslovnu politiku naših galerija.

Na pitanje: „Da li biste postali član Kluba prijatelja Galerije?“, 85,5% ispitanika dalo je potvrdan odgovor, a samo 13,9% odričan, dok troje anketiranih nije uopšte odgovorilo. Kada se ovo pitanje sagleda u odnosu na varijablu „pol“, veći procenat potvrdnih odgovora dale su ţene (52,6%), a više negativnih odgovora zastupljeno je kod muškaraca (66,1%); takoĎe, ako pokušamo da sagledamo ovo pitanje iz ugla sve četiri istraţene galerije, nalazimo potvrdan odgovor ujednačen u svim galerijama, dok negativnih odgovora ima najviše u Galeriji SANU, a najmanje u Galeriji FLU. Ukoliko „ukrstimo“ starosnu strukturu s pitanjem članstva, otkrivamo


56

da 31,8% ljudi starosne grupe od 18 do 30 godina daje potvrdan odgovor, koji je takoĎe prisutan u starosnoj grupi od 46 do 64 godina, i to u 28,7% slučajeva, a kod ispitanika koji imaju od 31 do 45 godina veći je procenat onih koji ne bi ţeleli da postanu članovi Kluba – 35,5%.

Što se tiče upoznatosti s programskom koncepcijom, 36,4% onih koji spadaju u grupaciju delimično upoznatih s njom, voleli bi da postanu članovi ovakvog kluba, dok je manji procenat, 29,3%, zastupljen upravo kod onih koji tvrde da su u potpunosti upoznati s programima galerija; čitava polovina odgovora odlazi na grupaciju ljudi koji nisu upoznati s programskim koncepcijama naših „velikih“ galerija a takoĎe ne bi ni prihvatili mogućnost da postanu članovi kluba ljubitelja odreĎene galerije. Sličan odnos je i s onima koji ponekad prate medijsku prezentaciju izloţbi u galerijama: 44,5% njih bi volelo da postanu prijatelji galerija, dok je manji procenat potvrdnih odgovora zastupljen upravo kod onih koji su zainteresovani za medijsku promociju likovne umetnosti – 33,5%; ipak, ½ onih koji ponekad prate medijsku prezentaciju ne bi voleli da postanu članovi Kluba. Radno vreme galerija je bitna stavka u poslovnoj politici ovih javnih ustanova kulture i pokazatelj je ne samo marketinga odreĎene ustanove koja se bavi izlagačkom delatnošću već i njenog mesta u lokalnoj zajednici i društvu. Iako je 97,1% njih dalo potvrdan odgovor, navešćemo predloge anketiranih koji nisu zadovoljni radnim vremenom galerija: od ujutru do uveče, od podneva do ponoći i 24 časa. Dakle, najčešće je zastupljena ţelja za dvanaestočasovnim radnim vremenom, s tim da ono započne kasnije tokom pre podneva i završi kasnije uveče, što nam kazuje da galerije postaju prepoznatljive u svojoj zajednici kao mesta komunikacije, a to je bitan kriterijum muzeološke i izlagačke prakse.

Jedan od vaţnijh ciljeva anketnog dela istraţivanja sprovedenog u Zavodu bio je da se otkriju stavovi galerijske publike i njeno zadovoljstvo


57

kvalitetom profesionalnih usluga u našim galerijama, što na neki način zaokruţuje samu anketu. Ponudili smo sedam bitnih stavki i dobili smo konkretne odgovore koji nam pokazuju sledeće. Izloţbenu postavku je čak 63,5% ispitanika ocenilo najvišom ocenom (peticom), dok je četvorku dalo 25,5% njih; da je signalizacija u galeriji (i van nje) odlična, procenila je ½ anketiranih, dok zajednički procenat niţih ocena (vrlo dobra i dobra) iznosi 34,7%; od svih stavki, ljubaznost osoblja ima najviše procenata odlične ocene – 74,7%, a sledi ambijent i atmosfera sa 64,9% odlične ocene i 26,6% vrlo dobre; 22,4% anketiranih dalo je odličnu ocenu za tekstove u katalozima s izloţbi, ali je pak 16,6% njih ovu stavku procenilo s najlošijom ocenom; nezadovoljavajuću ocenu dobile su prateće aktivnosti, što je 22,4% njih izglasalo, nasuprot odličnoj oceni, za koju se opredelilo 19,9% ispitanika; veb sajt galerija dobio je takoĎe najmanju ocenu kod 20,4% ispitanih, a najveću kod 14,5%.

Za 69,8% ţenske populacije i 56,8% muške populacije, postavka Galerije ispunjava u potpunosti njihova očekivanja; takoĎe, oni koji radije posećuju izloţbe tradicionalnog koncepta zadovoljniji su kvalitetom postavke, dok oni koji se odlučuju za izloţbe novih medija, manje su zadovoljni ovom stavkom. To bi moglo da se protumači da drugi tip izloţbi često nije na konceptualnom nivou koji publika očekuje, moţda upravo usled njene zahtevnije strukture u tehničkom smislu i skuplje opreme; tamoĎe, moţda bi trebalo ove postavke prilagoditi širem spektru posetilaca i uspostaviti bolju komunikaciju, jer je, kada se sve sagleda, nešto manje od polovine ispitanika (45,9%) dalo niţe ocene.

Što se tiče teksta u katalogu, takoĎe bitne vrste galerijske usluge, u Likovnoj galeriji KCB 53,8% od ukupnog broja posetilaca izglasalo je nezadovoljavajuću ocenu, a 10,9% i 20,2% – odličnu i vrlo dobru ocenu; u ostalim galerijama zabeleţen je manji procenat najlošijih procena vezanih


58

za sadrţaj izloţbenog kataloga, dok je veći procenat zastupljen kod najviših ocena; u Galeriji FLU 53,8% njih dalo je najvišu ocenu, dok 38,5% nije bilo zainteresovano da procenjuje ovu stavku, a u Galeriji SANU čak 90,8% anketiranih. Objašnjenje se moţe naći u činjenici da u Galeriji FLU često katalozi nisu zastupljeni u dovoljnoj količini, a ponekad su zaposleni u nemogućnosti i da ih uopšte odštampaju; u Galeriji SANU katalozi za izloţbe su najčešće luksuzno opremljeni, te samim tim im je i cena visoka, a dostupnost svakom posetiocu manja. S obzirom na to da tekst u katalogu pribliţava posetiocima izloţbenu koncepciju, ţeleli smo da „suprotstavimo“ upravo ove dve stavke, na osnovu čega nam se pokazalo da je za one koji ocenjuju tekst najniţom i za one koji ga ocenjuju najvišom ocenom, sama postavka po sebi odlična. TakoĎe, vidimo da 18,9% onih koji idu retko u galerije i 35,0% onih koji idu vrlo retko ocenjuju tekst u katalogu najlošijom vrednošću, dok 29,6% anketiranih koji su česti posetioci galerija ocenjuju ovu stavku najvećom vrednošću. Dobijene procene moţemo da objasnimo ukoliko sagledamo utiske o tekstu u katalogu u odnosu na pitanje: „Da li kupujete katalog?“, gde dobijamo realne odgovore – da čak 45,1% onih koji kupuju izloţbene kataloge daju najveću ocenu tekstovima i da 22,5% i 21,8% onih koji ponekad uzimaju kataloge daju peticu i četvorku, dok 33,1% ispitanika koji ne kupuju kataloge daju najlošiju ocenu tekstu u njima. Isto tako, 33,2% onih kojima je tekst u katalogu bitan za razumevanje izloţbe smatraju da je tekst odličan, a 22,7% onih kojima tekst u katalogu nije bitan smatraju da je loš. Dakle, indikativno je da ljudi što su manje obavešteni i uključeni u zbivanja oko delatnosti i aktivnosti galerija, to daju lošije ocene na stavke koje čine sastavni deo izlagačke politike naših galerija.

Što se tiče ocenjivanja ljubaznosti osoblja zaposlenog u ispitanim galerijama, kao i signalizacije u okviru galerije, ne primećuju se značajnije varijacije u odnosu na odgovore drugih pitanja i varijable postojećeg uzorka; slično je i sa stavkom „ambijent i atmosfera“, u okviru koje jedino „odskakanje“ beleţimo kada se ova varijabla uporedi s učestalošću posete, pa dobijamo da 43,2% onih koji retko posećuju galerije ocenjuju ambijent i atmosferu vrlo dobrom ocenom, a 37,8% istih posetilaca daju najbolju ocenu za ovu stavku. To bi značilo da postoji načelno pozitivan stav prema radu centralnih beogradskih galerija i optimistično razmišljanje o situaciji unutar njih, a znamo da pojedine galerije organizuju povremena voĎenja u slučaju kompleksnih i značajnih izloţbi, razgovore sa umetnicima, dok je najčešća forma neposredne interakcije s publikom u razgovoru izmeĎu kustosa i zainteresovanih posetilaca galerija

53.

Veće oscilacije nalazimo kod stavke pratećih aktivnosti i veb sajtova galerija; tako, u Likovnoj galeriji KCB procena ovih aktivnosti najniţom

53

Isto, str. 54.


59

vrednošću zastupljena je čak kod 78,2% posetilaca, dok je, tako reći obrnuto, u Galeriji „Artget“ 46,2% posetilaca ovu stavku ocenilo najvećom vrednošću; 10,0% posetilaca Galerije SANU izglasalo je najpozitivniju ocenu za njen veb sajt, ali u ovom slučaju, 82,5% anketiranih nije uopšte ţelelo da se izjasni; 59,7% anketiranih u Likovnoj galeriji KCB dalo je najlošiju ocenu, ali je zato 27,4% njih u Galeriji „Artget“ dalo najbolju ocenu za informacije koje dobijaju na veb sajtu o ovim galerijama, što uz 12,8% za veoma dobru ocenu predstavlja zadovoljavajući rezultat; čak 95,6% anektiranih u Galeriji FLU nije htelo da proceni ovu stavku, što je razumljivo iz razloga nepostojanja aţuriranih podataka o Galeriji na veb stranici Akademije. Što se tiče starosnih grupa ispitanika, za 29,9% posetilaca od 18. do 30. godine, prateće aktivnosti u potpunosti ne ispunjavaju njihova očekivanja, što je slučaj i s 28,1% ljudi od 31. do 45. godine ţivota; tek 38,4% onih od 45. godine i 33,3% onih preko 65, daju najveće ocene za ovu galerijsku delatnost. Kod stavke veb sajta, manje su oscilacije izmeĎu najniţih i najviših vrednovanja, ali izdvajamo 23,1% ispitanika koji spadaju u starosnu grupu od 46 do 64 godina i 31,1% ispitanika preko 65 godina ţivota koji su u potpunosti nezadovoljni informacijama s veb stranica koje se tiču ispitivanih galerija, ali i kod kojih je pozitivno mišljenje o ovoj usluzi generalno manje zastupljeno. Kontrast se uočava kod polne strukture uzorka, u okviru koje 23,4% osoba muške populacije ocenjuje prateće aktivnosti jedinicom, a njih 16,2% – peticom; 23,9% osoba ţenske populacije daje peticu za ovu stavku, a 21,6% – jedinicu. U okviru varijable veb sajta, i muški (24,8%) i ţenski (16,2%) pol bira najlošiju ocenu kvaliteta veb sajtova naših galerija. Kada bismo prateće aktivnosti uporedili sa stručnom spremom ispitanika, videli bismo da se više procenata ispitanika sa srednjim, višim i visokim obrazovanjem opredeljuje za najniţu ocenu kod ove stavke (s tim da pozitivan procenat raste kod grupe visokoobrazovanih), dok se jedino studenti/učenici (20,0% njih) opredeljuju za najvišu ocenu (od njih niko nije dao negativne ocene). Isti je slučaj i s pitanjem o veb sajtu: tek se 26,3% studenata/učenika opredeljuje za dve najviše ocenu ove stavke, što je logično jer mladi najradije koriste nove tehnologije. Još jednu kontradiktornost srećemo kod ispitanika koji najradije posećuju izloţbe tradicionalnih vizuelnih disciplina: 25,7% njih dalo je najvišu ocenu pratećim aktivnostima u okviru galerija, a 30,6% ispitanika koji radije posećuje izloţbe novih medija dalo im je najniţu ocenu. Što se tiče procenjivanja kvaliteta veb sajtova naših galerija, i za prve (20,2% njih) i za druge (19,1% njih) on je nezadovoljavajući. Dalje, 24,3% onih koji retko posećuju izloţbe u galerijama ocenjuju najlošijom ocenom i ovu stavku; isti je slučaj i s onima koji ne znaju da postoje prateće aktivnosti: 33,9% njih daje im najniţe ocene; ipak, 32,6% onih koji znaju za prateće programe, daju im, shodno tome, i najviše ocene. Ako pogledamo samo stavku „veb sajt“, dobijamo podatak da za veći procenat onih koji su povremeni (20,8%), retki (24,3%)


60

i vrlo retki (25,0%) posetioci galerija ova usluga nosi najlošiji kvalitet, dok je skoro jednaki procenat česte publike podeljen izmeĎu najniţe i najviše ocene, s tendencijom rasta prema najvišim vrednostima. Još jedan indikativan odgovor dobijamo kada postavimo ovu stavku u odnos s pitanjem o načinu obaveštavanja o programima u galerijama: naime, „peticu“ je dalo 54,4% posetilaca koji upravo preko veb sajta doznaju za zbivanja u galerijama, dok je najveći procenat najniţe ocene zastupljen kod svih ostalih grupacija. Trebalo bi ponovo naglasiti da je izuzetno veliki broj onih koji nisu ţeleli da daju procene kvaliteta ponuĎenih usluga u našim galerijama, odnosno mali je procenat onih koji su učestvovali u ocenjivanju svake stavke ponaosob iz raznih razloga: nepoznavanja usluga, nezainteresovanosti, nemogućnosti procene, i to najčešće usled neizgraĎenih kriterijuma, nedostatka obrazovanja ili nepoznavanja simboličke forme iz oblasti vizuelnih umetnosti.

U okviru poslednjeg pitanja u anketi, koje je bilo otvorenog tipa a vezano za to šta, po mišljenju ispitanika, nedostaje galerijama koje su posetili kada su anketirani, 43,2% ponovo nije htelo da iskaţe svoje mišljenje. Od preostalog procenta, najviše njih našlo je zamerke prostornoj koncepciji – 23,3%, izloţbenoj delatnosti – 21,5% i medijskoj promociji – 12,0%.

Konkretno, za reklamu se najviše njih odlučilo u Likovnoj galeriji KCB – 88,9%; za medijsku promociju se opredelilo 56,3% posetilaca Galerije „Artget“, dok je 52,6% njih primetilo da bi takoĎe prostor trebalo da se osavremeni; nedostatak stolica zapaţen je kod posetilaca Galerije FLU – 63,6% i Galerije SANU – 36,4%; 38,1% posetilaca Galerije FLU i „Artget“ smatra da je ovim mestima neophodna modernizacija postavke, prostora i


61

prezentacije. Dalje, ukoliko pogledamo distribuciju odgovora polne strukture u odnosu na pomenuto pitanje, dolazimo do zaključka da su ţene procentualno više izglasale potrebu za boljom medijskom pokrivenošću i savremenijim prostorom, modernizacijom izloţbene prezentacije (71,4%), dok je čak 76,9% muškaraca primetilo da su postavke jednolične ili da ih treba češće smenjivati, a takoĎe i da programi nisu jasno profilisani, te da nedostaje odgovarajuće osvetljenje (čak 83,3% njih); i jedni i drugi su podjednako odgovorili da je galerijama neophodna bolja signalizacija i veća zastupljenost u svim medijima; izdvojili smo odgovore o potrebi ispitanika za prisustvom kustosa ili umetnika čija je izloţba u toku, za postojanjem većeg broja kataloga, kao i pratećih programa. TakoĎe, trebalo bi napomenuti da 60,0% osoba ţenskog pola nije imalo nikakve zamerke, kao ni 40,0% osoba muškog pola. Ako damo pregled ekstremnih rezultata sagledavanjem onog što nedostaje našim galerijama u odnosu na učestalost posete, vidimo da čak u 85,7% slučajeva stalni posetioci smatraju da bi izloţbe trebalo češće da se smenjuju, a 60,0% njih smatra da galerijama nedostaje veći prostor. Povremena publika u 62,5% slučajeva zamera nedovoljnu medijsku promovisanost; 61,5% pak smatra da su postavke jednolične; 58,3% je izdvojilo signalizaciju kao lošu, a čak 80,0% povremenih posetilaca primetilo je da profilisanost programa galerija nije sasvim jasna.


62

ZAKLJUČNA RAZMATRANJA Na osnovu analize obraĎenih podataka, koje smo dobili teorijskim i empirijskim istraţivanjem – konsultovanjem literature, intervjuisanjem i anketiranjem na terenu, kao i uvidom u sekundarnu graĎu – moţemo da formulišemo zaključna razmatranja koja se tiču utvrĎivanja izlagačkih profila i standardâ izlaganja četiri likovne galerije: Galerije FLU, Galerije SANU, Likovne galerije KCB i Galerije „Artget“ u KCB-u. Do njih smo došli ispitivanjem instrumenata kulturne politike galerijskog sistema, načina funkcionisanja menadţmenta i marketinga galerija, kao i strukture i karakteristika galerijske publike. U okviru ovog, nalazimo komponente koje se tiču osnovnih funkcija galerijskog sistema, a to su: prezentacija moderne i savremene umetnosti, razvijanje široke i raznovrsne publike, rad na njenoj edukaciji, institucionalna pomoć umetnicima, ali i umetnička produkcija namenjena trţištu. Sve to čini dobru osnovu za „osvajanje“ finansijske pomoći od strane drţavnih organa uprave i drugih javnih i privatnih izvora finansiranja, a potom i za predlaganje mera akterima kulturne politike u rešavanju mapiranih problema, kao i za formulisanje odgovarajućih preporuka u cilju poboljšanja rada kako istraţenih galerija, tako i za izgradnju kvalitetnijeg odnosa prema vizuelnoj umetnosti Beograda i Srbije. Kada uporedimo ranija istraţivanja i napise o galerijskoj delatnosti sa sadašnjom situacijom unutar nje, zapaţamo da problemi ostaju isti: raspravlja se o poslovnoj politici galerija, o njihovom poloţaju u društvu, o odnosu galerija i umetnika, i galerija i javnosti.

54 Generalno razmišljanje

ispitanog rukovodećeg i izvršnog kadra upućuje na to da se u delatnosti naših eminentnih galerija iz godine u godinu ide dalje – kako u povezivanju s regionalnim i meĎunarodnim galerijskim ustanovama, potom s lokalnim ustanovama kulture i obrazovnim ustanovama, tako i u većoj zastupljenosti marketinških tehnika, istraţivanja inovativnih pravaca vizuelne umetnosti, pa i ispitivanja publike i „nepublike“. Primetili smo da postoji usmerenost ka javnosti, publici i distribuciji aktivnosti galerija, kao i svest o značaju šireg društvenog okruţenja, te o vaţnosti učešća galerija u ţivotu lokalne zajednice, ali i zemlje i regiona. S obzirom na to da su pojedini muzeji zatvoreni i da se stanje u njima sporo popravlja, odgovornost galerija prema zajednici se povećava, te one postaju ustanovama koje mogu da preuzmu društveni i kulturni aktivitet, da se preoblikuju u umetnička ţarišta, mesta za nove spoznaje, pa i zabavu.

54

Trivo InĎić, Trţište dela likovnih umetnosti, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd, 1986, str. 143.


63

Moţe se reći da se upravo u savremenim projektima koji su zastupljeni u galerijama prepoznaje klica ambijentalnosti, manifestualnosti, procesualnosti, teatralnosti, uključenosti gledalaca, te da je s njima i započeo primarni impuls rušenja konvencionalnog izlagačkog prostora. Stvoreni su uslovi za uspostavljanje ţivih odnosa, slobodnog umetničkog izraţavanja, za unošenje naizgled neunosivog, spajanje naizgled nespojivog, za preplitanje mnoštva najrazličitijih vizuelnih sistema i iskušenja, multimedijalnosti i interdisciplinarnosti. U tom kontekstu, nestaju razlike izmeĎu umetničke prakse i svakodnevnog ţivota, a umetnost preuzima predstave i materijale iz stvarnosti, ulazi u spoljašnji svet i postaje instrumentom projektovanja društvene i kulturne realnosti. Menjaju se načini doţivljavanja i razumevanja sadrţaja, značenja i značaja umetnosti, te se shvata nuţnost transformisanja i umetničke prakse i prostora u kojima se ona dešava; to utiče i na drugačiju komunikaciju na relaciji autor poruke – primalac poruke. Stoga, pred kustosima stoji zadatak da aktuelizuju intrigantna pitanja, da interpretiraju umetnost kroz sadašnji trenutak i da oţive istoriju i tradiciju u savremenim modelima viĎenja sveta.

55 Rukovodiocima i kustosima ne nedostaje ideja i

kreativnosti, ali su za njihovo ostvarenje neophodna veća finansijska sredstva, jer se načini prezentacije usavršavaju, i za one inovativnije potrebna je odgovarajuća tehnika i oprema. A takoĎe, vaţno je definisati instrumente i strategije pomoću kojih se podiţe nivo učešća publike i podstiče razvoj, odnosno kreiranje potreba i interesovanja muzejskih posetilaca. Da bi se galerije učinile još dostupnijim široj zajednici, potrebno je najpre strateški planirati njihov razvoj, u okviru kojeg se preduzimaju mere i aktivnosti za osmišljavanje više modela i koncepata kako bi se iznašla moguća rešenja i ostvarili ţeljeni ciljevi. Prostori naših „velikih“ galerija mogu da oţive difuzijom, odnosno infuzijom stvaralačkih dogaĎaja, kao i temeljnom izmenom narativa, načina prezentovanja dela i interpretacije domaće i strane vizuelne kulture. Novu ulogu beogradskih galerija i njihovih savremenih projekata nalazimo u promeni naše recepcije i poimanja umetnosti, kao i u mogućnosti primene Malroove (André Malraux) teorije o demokratizaciji kulture i umetnosti – stvaranjem masovne publike, spajanjem umetnika i publike, profesionalizma i amaterizma... Galerija je javni prostor čija je osnovna funkcija izlaganje umetničkih dela, prvenstveno dela vizuelnih umetnosti – slika, skulptura, grafika, fotografija, video radova, instalacija itd

56, a potom i prireĎivanja

55

Irina Subotić, „Stvoriti i voleti publiku“, u: Muzej i publika, prir. Klod Ţilber, Clio, Beograd, 2005, str. 28. 56

Nina Mihaljinac, Oblici galerijskog menadžmenta – funkcionisanje scene savremene vizuelne umetnosti u Srbiji, diplomski rad odbranjen na Fakultetu dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti, Beograd, 2011, str. 8.


64

dodatnih programskih aktivnosti. Fenomen izloţbe se oduvek posmatrao u kontekstu estetskog uţivanja i umetničkog (ili naučnog) saznavanja, informisanja javnosti i vrednovanja umetnosti, ali ovde je postavljen u širi kulturološki okvir. To podrazumeva prezentaciju, edukaciju, komunikaciju, animaciju, medijaciju, interpretaciju, koje se primenjuju na različite segmente društva, odnosno posetilaca, da bi im se bliţe objasnila kulturna i umetnička produkcija i baština, te da bi oni lakše prihvatili vrednosti kulture lokalne zajednice, društva, nacije, i razvili svest o vaţnosti sopstvenog aktiviteta u kulturnom razvoju. Dakle, prostori galerija su idealna mesta za istraţivanje procesa kreiranja projekta izloţbe, za njegovo efikasnije i efektivnije modelovanje u odnosu na već postojeći uvreţeni model, te je neophodno utvrditi koncept razvojnog scenarija. Do njega se dolazi mapiranjem osnovnih problema koje treba rešavati u cilju daljeg razvitka umetničke scene, opisivanja praksi delovanja, i onih koje izostaju a mogu da doprinesu unapreĎenju rada galerija

57.

Istraţivački projekat „Izlagačka politika beogradskih likovnih galerija“, sproveden 2011. godine, doprineo je dobijanju jasnije slike o galerijskoj delatnosti, kao i relevantnih podataka od koristi u budućem radu ispitanih galerija koji mogu da predstavljaju dobru osnovu i za nova istraţivanja galerijskog poslovanja kod nas. Moţemo da zaključimo da galerijske ustanove u Srbiji treba da se upuste i istraju u još jednoj fazi promena, da bi potvrdile i očuvale svoju ulogu mesta komunikacije izmeĎu domaće i inostrane likovne scene, na kojima će egzistirati uvid u sva dešavanja savremene umetnosti; mesta gde će se preispitivati naši identiteti, provocirati brojna sociopolitička pitanja, revalorizovati dostignute vrednosti prošlosti; prostori u kojima će se rušiti granice izmeĎu umetnosti, u kojima će prezentacija biti rezultat istraţivačkih poduhvata, a likovna scena biti proţeta s kulturnim ţivotom. Zaposleni kadar u galerijama mogao bi da postane poput proaktivnog jezgra koje predstavlja nosioca kulturne politike i buduće kulturne strategije, uspešno balansirajući izmeĎu posvećivanja zaštiti kulturnih dobara i podrţavanja savremene produkcije. Da bi se ostvarila stabilna unutrašnja kulturna i poslovna politika beogradskih galerija, vaţno je da se u galerijski menadţment uvede sistematski sreĎena dokumentacija graĎe, kao i metod evaluacije – instrumenta vrednovanja: i jedno i drugo na svoj način doprinosi promenama koje imaju za cilj povećanje mogućnosti i prednosti galerija, počev od kvalitetnog i profesionalnog modelovanja izloţbi, preko kreiranja komunikativnih pratećih sadrţaja, razvoja stručnih kadrova i fleksibilnosti u odnosu s umetnicima izlagačima, do proširenja autonomije samih galerijskih institucija.

57

Isto, str. 4.


65

LITERATURA

Adiţes, dr Isak (1995): Menadžment za kulturu, Novi Sad: ASEE DOO. Bazin, Germain (1967): The Museum Age, Brussels: Desoer S. A. Publishers. Dragićević-Šešić, Milena, Dragojević, Sanjin (2005): Menadžment umetnosti u turbulentnim okolnostima, Beograd: Clio. Dragićević-Šešić, Milena, Stojković, Branimir (2007): Kultura – menadžment, animacija, marketing, Beograd: Clio. Đukić, Vesna (2010): Država i kultura, studije savremene kulturne politike, Beograd: Institut za pozorište, film, radio i televiziju. InĎić, Trivo (1986): Tržište dela likovnih umetnosti, Beograd: Zavod za proučavanje kulturnog razvitka. Mat, Gerald, Flac, Tomas, Lederer, Judita (2002): Menadžment muzeja – umetnost i ekonomija, Beograd: Clio. Mihaljinac, Nina (2011): Oblici galerijskog menadžmenta – funkcionisanje scene savremene vizuelne umetnosti u Srbiji, diplomski rad odbranjen na Katedri za menadţment i produkciju pozorišta, radija i kulture Fakulteta dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Muzej i publika (2005), prir. Klod Ţilber, Beograd: Clio. Savremene vizuelne umetnosti i multimedije, Konkursi Ministarstva kulture Republike Srbije (2009), prir. Dimitrije Tadić, Beograd: Udruţenje graĎana „Anonymous said:“. Tadić, Dimitrije (2012): Galerije i izložbeni prostori savremene vizuelne umetnosti i multimedije u Srbiji, Beograd: Udruţenje graĎana „Anonymous said:“. Vodič kroz proceduru konkursa za vizuelne umetnosti i multimedije, i likovne kolonije, Konkursi Ministarstva kulture Republike Srbije (2009), prir. Dimitrije Tadić, Beograd: Udruţenje graĎana „Anonymous said:“.


66

ZAVOD ZA PROUČAVANJE KULTURNOG RAZVITKA Rige od Fere 4, Beograd

mr Dragana Martinović

IZLAGAČKA POLITIKA BEOGRADSKIH LIKOVNIH GALERIJA

Za izdavača Aleksandar Lazarević

Тiraţ 30 primeraka

Štampa

Cicero print Beograd

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 069.9:658 7+008]:061.2 МАРТИНОВИЋ, Драгана, 1968- Izlagačka politika beogradskih likovnih galerija / Dragana Martinović. - Beograd : Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, 2012 (Beograd : Cicero print). - 66 str. : graf. prikazi, tabele ; 24 cm Tiraţ 30. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija: str. 65. ISBN 978-86-81529-40-9 a) Уметничке галерије - Пословна политика b) Уметничке галерије - Културна политика COBISS.SR-ID 191822092

Documents

IZLAGAČKA POLITIKA BEOGRADSKIH LIKOVNIH GALERIJA