Broj032sllist.ba/glasnik/2017/broj32/broj032.pdfiznosu od 1.000,00 KM, JU Osnovna škola "Vuk Stefanović Karadžić" iz Banje Luke kao potpora i pomoć za realizaciju projekta nabave

Godina XXI

Petak, 5. svibnja/maja 2017. godine

Broj/Број

32

Година XXI

Петак, 5. маја 2017. годинe

ISSN 1512-7494 - hrvatski jezik ISSN 1512-7508 - srpski jezik ISSN 1512-7486 - bosanski jezik

PREDSJEDNIŠTVO BOSNE I HERCEGOVINE

409 Temeljem članka 17. stavak (3) Zakona o Proračunu

institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 94/16) i članka 4. stavak (1) i (2) Pravilnika o dodjeli sredstava interventne tekuće pričuve za 2017. godinu, broj 01-50-1-149-8/17, od 25.1.2017. godine, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine donosi

ODLUKU O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA

TEKUĆE PRIČUVE

Članak 1. (Predmet Odluke)

Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu, u iznosu od 1.000,00 KM, JU Osnovna škola "Vuk Stefanović Karadžić" iz Banje Luke kao potpora i pomoć za realizaciju projekta nabave knjiga za školsku biblioteku.

Članak 2. (Nadležnost za realizaciju)

Za realiziranje ove odluke zaduženo je Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine sukladno Zakonu o financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račun JU Osnovna škola "Vuk Stefanović Karadžić".

Članak 3. (Izvješće o namjenskom utrošku sredstava)

Obvezuje se JU Osnovna škola "Vuk Stefanović Karadžić" iz Banje Luke da dostavi izvješće o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava.

Članak 4. (Stupanje na snagu)

Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH".

Broj 04-02-2-257-17/17 10. travnja 2017. godine

SarajevoČlan Predsjedništva BiH Dr. Mladen Ivanić, v. r.

На основу члана 17. става (3) Закона о Буџету институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2017. годину ("Службени гласник БиХ", број 94/16) и члана 4. става (1) и (2) Правилника о додјели средстава интервентне текуће резерве за 2017. годину, број 01-50-1-149-8/17 од 25.01.2017. године, члан Предсједништва Босне и Херцеговине доноси

ОДЛУКУ О ИНТЕРВЕНТНОМ КОРИШЋЕЊУ СРЕДСТАВА

ТЕКУЋЕ РЕЗЕРВЕ

Члан 1. (Предмет Одлуке)

Одобравају се средства за интервентно коришћење текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2017. годину, у износу од 1.000,00 КМ, ЈУ Основна школа "Вук Стефановић Караџић" из Бањалуке као подршка и помоћ за реализацију пројекта набавке књига за школску библиотеку.

Члан 2. (Надлежност за реализацију)

За реализовање ове одлуке задужено је Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине у складу са Законом о финансирању институција Босне и Херцеговине, а

Broj 32 - Stranica 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Petak, 5. 5. 2017.

уплату ће извршити на жиро рачун ЈУ Основна школа "Вук Стефановић Караџић".

Члан 3. (Извјештај о намјенском утрошку средстава)

Обавезује се ЈУ Основна школа "Вук Стефановић Караџић" из Бањалуке да достави извјештај о намјенском утрошку додијељених средстава.

Члан 4. (Ступање на снагу)

Ова одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ".

Број 04-02-2-257-17/17 10. априла 2017. године

Сарајево Члан Предсједништва БиХ Др Младен Иванић, с. р.

Na osnovu člana 17. stava (3) Zakona o Budžetu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 94/16) i člana 4. stava (1) i (2) Pravilnika o dodjeli sredstava interventne tekuće rezerve za 2017. godinu, broj 01-50-1-149-8/17 od 25.1.2017. godine, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine donosi


TEKUĆE REZERVE

Član 1. (Predmet Odluke)

Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu, u iznosu od 1.000,00 KM, JU Osnovna škola "Vuk Stefanović Karadžić" iz Banje Luke kao podrška i pomoć za realizaciju projekta nabavke knjiga za školsku biblioteku.

Član 2. (Nadležnost za realizaciju)

Za realiziranje ove odluke zaduženo je Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine u skladu sa Zakonom o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račun JU Osnovna škola "Vuk Stefanović Karadžić".

Član 3. (Izvještaj o namjenskom utrošku sredstava)

Obavezuje se JU Osnovna škola "Vuk Stefanović Karadžić" iz Banje Luke da dostavi izvještaj o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava.

Član 4. (Stupanje na snagu)


Broj 04-02-2-257-17/17 10. aprila 2017. godine

Sarajevo Član Predsjedništva BiH Dr. Mladen Ivanić, s. r.




TEKUĆE PRIČUVE


Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu, u iznosu od 2.000,00 KM, Općinskoj organizaciji Crvenog krsta Kalinovik kao potpora i pomoć za liječenje Snežane Puhalo iz Kalinovika.


Za realiziranje ove odluke zaduženo je Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine sukladno Zakonu o financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račun Općinske organizacije Crvenog krsta Kalinovik.


Obvezuje se Općinska organizacija Crvenog krsta Kalinovik da dostavi izvješće o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava.





На основу члана 17. става (3) Закона о Буџету институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2017. годину ("Службени гласник БиХ", број 94/16) и члана 4. става (1) и (2) Правилника о додјели средсгава интервентне текуће резерве за 2017. годину, број 01-50-1-149-8/17 од 25.01.2017. године, члан Предсједништва Босне и Херцеговине доноси




Одобравају се средства за интервентно коришћење текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2017. годину, у износу од 2.000,00 КМ, Општинској организацији Црвеног крста Калиновик као подршка и помоћ за лијечење Снежане Пухало из Калиновика.


За реализовање ове одлуке задужено је Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине у складу са Законом о финансирању институција Босне и Херцеговине, а уплату ће извршити на жиро рачун Општинске организације Црвеног крста Калиновик.


Обавезује се Општинска организација Црвеног крста Калиновик да достави извјештај о намјенском утрошку додијељених средстава.

Petak, 5. 5. 2017. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 32 - Stranica 3




Сарајево Члан Предсједништва БиХ Др Младен Иванић, с. р.

Na osnovu člana 17. stava (3) Zakona o Budžetu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 94/16) i člana 4. stava (1) i (2) Pravilnika o dodjeli sredstava interventne tekuće rezerve za 2017. godinu, broj: 01-50-1-149- 8/17 od 25.1.2017. godine, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine donosi


TEKUĆE REZERVE


Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu, u iznosu od 2.000,00 KM, Općinskoj organizaciji Crvenog krsta Kalinovik kao podrška i pomoć za liječenje Snežane Puhalo iz Kalinovika.


Za realiziranje ove odluke zaduženo je Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine u skladu sa Zakonom o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račun Općinske organizacije Crvenog krsta Kalinovik.


Obavezuje se Općinska organizacija Crvenog krsta Kalinovik da dostavi izvještaj o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava.






institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 94/16) i članka 4. stavak (1) i (2) Pravilnika o dodjeli sredstava interventne tekuće pričuve za 2017. godinu, broj 01-50-1-149- 8/17, od 25.1.2017. godine, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine donosi


TEKUĆE PRIČUVE


Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu, u

iznosu od 500,00 KM, Kulturno-umjetničkom društvu "Sveti Sava" iz Banje Luke kao potpora i pomoć za odlazak Radovana Ivanovića na međunarodno takmičenje.


Za realiziranje ove odluke zaduženo je Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine sukladno Zakonu o financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račun Kulturno-umjetničkog društva "Sveti Sava".


Obvezuje se Kulturno-umjetničko društvo "Sveti Sava" iz Banje Luke da dostavi izvješće o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava.





На основу члана 17. става (3) Закона о Буџету институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2017. годину ("Службени гласник БиХ", број 94/16) и члана 4. става (1) и (2) Правилника о додјели средстава интервентне текуће резерве за 2017. годину, број: 01-50-1-149-8/17 од 25.01.2017. године, члан Предсједништва Босне и Херцеговине доноси




Одобравају се средства за интервентно коришћење текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2017. годину, у износу од 500,00 КМ, Културно-умјетничком друштву "Свети Сава" из Бањалуке као подршка и помоћ за одлазак Радована Ивановића на међународно такмичење.


За реализовање ове одлуке задужено је Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине у складу са Законом о финансирању институција Босне и Херцеговине, а уплату ће извршити на жиро рачун Културно-умјетничког друштва "Свети Сава".


Обавезује се Културно-умјетничко друштво "Свети Сава" из Бањалуке да достави извјештај о намјенском утрошку додијељених средстава.




СарајевоЧлан Предсједништва БиХ Др Младен Иванић, с. р.


Na osnovu člana 17. stava (3) Zakona o Budžetu institucija

Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 94/16) i člana 4. stava (1) i (2) Pravilnika o dodjeli sredstava interventne tekuće rezerve za 2017. godinu, broj 01-50-1-149-8/17 od 25.1.2017. godine, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine donosi


TEKUĆE REZERVE


Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu, u iznosu od 500,00 KM, Kulturno-umjetničkom društvu "Sveti Sava" iz Banje Luke kao podrška i pomoć za odlazak Radovana Ivanovića na međunarodno takmičenje.


Za realiziranje ove odluke zaduženo je Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine u skladu sa Zakonom o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račun Kulturno-umjetničkog društva "Sveti Sava".


Obavezuje se Kulturno-umjetničko društvo "Sveti Sava" iz Banje Luke da dostavi izvještaj o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava.






institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 94/16) i članka 4. stavak (1) i (2) Pravilnika o dodjeli sredstava interventne tekuće pričuve za 2017. godinu, broj 01-50-1-149- 8/17, od 25.1.2017. godine, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine donosi


TEKUĆE PRIČUVE


Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu, u iznosu od 1.500,00 KM, Općinskoj organizaciji obitelji zarobljenih i poginulih boraca i nestalih osoba iz Nevesinja kao potpora i pomoć za izgradnju spomen obilježja.


Za realiziranje ove odluke zaduženo je Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine sukladno Zakonu o financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti

na žiro račun Općinske organizacije obitelji zarobljenih i poginulih boraca i nestalih osoba iz Nevesinja.


Obvezuje se Općinska organizacija obitelji zarobljenih i poginulih boraca i nestalih osoba iz Nevesinja da dostavi izvješće o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava.









Одобравају се средства за интервентно коришћење текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2017. годину, у износу од 1.500,00 КМ, Општинској организацији породица заробљених и погинулих бораца и несталих лица из Невесиња као подршка и помоћ за изградњу спомен обиљежја.


За реализовање ове одлуке задужено је Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине у складу са Законом о финансирању институција Босне и Хериеговине, а уплату ће извршити на жиро рачун Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих лица из Невесиња.


Обавезује се Општинска организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих лица из Невесиња да достави извјештај о намјенском утрошку додијељених средстава.





Na osnovu člana 17. stava (3) Zakona o Budžetu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 94/16) i člana 4. stava (1) i (2) Pravilnika o dodjeli sredstava interventne tekuće rezerve za 2017. godinu, broj 01-50-1-149-


8/17 od 25.1.2017. godine, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine donosi


TEKUĆE REZERVE


Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu u iznosu od 1.500,00 KM, Općinskoj organizaciji porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih lica iz Nevesinja kao podrška i pomoć za izgradnju spomen obilježja.


Za realiziranje ove odluke zaduženo je Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine u skladu sa Zakonom o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račun Općinske organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih lica iz Nevesinja.


Obavezuje se Općinska organizacija porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih lica iz Nevesinja da dostavi izvještaj o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava.






institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 94/16) i članka 4. stavak (1) i (2) Pravilnika o dodjeli sredstava interventne tekuće pričuve za 2017. godinu, broj 01-50-1-149-8/17 od 25.1.2017. godine, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine donosi


TEKUĆE PRIČUVE


Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu, u iznosu od 2.000,00 KM, Udruzi građana "Budi drugačiji" iz Banje Luke kao potpora i pomoć u realizaciji programskih aktivnosti.


Za realiziranje ove odluke zaduženo je Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine sukladno Zakonu o financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račun Udruge građana "Budi drugačiji" iz Banje Luke.


Obvezuje se Udruga građana "Budi drugačiji" iz Banje Luke da dostavi izvješće o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava.









Одобравају се средства за интервентно коришћење текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2017. годину, у износу од 2.000,00 КМ, Удружењу грађана "Буди другачији" из Бањалуке као подршка и помоћ у реализацији програмских активности.


За реализовање ове одлуке задужено је Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине у складу са Законом о финансирању институција Босне и Херцеговине, а уплату ће извршити на жиро рачун Удружења грађана "Буди другачији" из Бањалуке.


Обавезује се Удружење грађана "Буди другачији" из Бањалуке да достави извјештај о намјенском утрошку додијељених средстава.








TEKUĆE REZERVE


Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu, u iznosu od 2.000,00 KM, Udruženju građana "Budi drugačiji" iz Banje Luke kao podrška i pomoć u realizaciji programskih aktivnosti.


Za realiziranje ove odluke zaduženo je Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine u skladu sa Zakonom o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račun Udruženja građana "Budi drugačiji" iz Banje Luke.


Obavezuje se Udruženje građana "Budi drugačiji" iz Banje Luke da dostavi izvještaj o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava.








TEKUĆE PRIČUVE


Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu, u iznosu od 1.500,00 KM, Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj općini Ilijaš kao potpora i pomoć za organizaciju Vaskršnjeg koncerta.


Za realiziranje ove odluke zaduženo je Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine sukladno Zakonu o financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račun Srpske pravoslavne crkvene općine Ilijaš.


Obvezuje se Srpska pravoslavna crkvena općina Ilijaš da dostavi izvješće o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava.









Одобравају се средства за интервентно коришћење текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2017. годину, у износу од 1.500,00 КМ, Српској православној црквеној општини Илијаш као подршка и помоћ за организацију Васкршњег концерта.


За реализовање ове одлуке задужено је Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине у складу са Законом о финансирању институција Босне и Херцеговине, а уплату ће извршити на жиро рачун Српске православне црквене општине Илијаш.


Обавезује се Српска православна црквена општина Илијаш да достави извјештај о намјенском утрошку додијељених средстава.







TEKUĆE REZERVE


Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i


međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu, u iznosu od 1.500,00 KM, Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj općini Ilijaš kao podrška i pomoć za organizaciju Vaskršnjeg koncerta.


Za realiziranje ove odluke zaduženo je Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine u skladu sa Zakonom o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račun Srpske pravoslavne crkvene općine Ilijaš.


Obavezuje se Srpska pravoslavna crkvena općina Ilijaš da dostavi izvještaj o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava.






institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 94/16) i članka 4. stavak (1) i (2) Pravilnika o dodjeli sredstava interventne tekuće pričuve za 2017. godinu, broj 01-50-1-149-8/17 od 25.1.2017. godine, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine donosi


TEKUĆE PRIČUVE


Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu, u iznosu od 3.500.00 KM, Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj općini u Vrbanji kao potpora i pomoć za izgradnju pratećeg objekta pri parohijskom hramu.


Za realiziranje ove odluke zaduženo je Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine sukladno Zakonu o financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račun Srpske pravoslavne crkvene općine u Vrbanji.


Obvezuje se Srpska pravoslavna crkvena općina u Vrbanji da dostavi izvješće o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava.




Sarajevo Član Predsjedništva BiH Dr. Mladen Ivanić, v. r.

На основу члана 17. става (3) Закона о Буџету институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2017. годину ("Службени гласник

БиХ", број 94/16) и члана 4. става (1) и (2) Правилника о додјели средстава интервентне текуће резерве за 2017. годину, број 01-50-1-149-8/17 од 25.01.2017. године, члан Предсједништва Босне и Херцеговине доноси




Одобравају се средства за интервентно коришћење текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2017. годину, у износу од 3.500,00 КМ, Српској православној црквеној општини у Врбањи као подршка и помоћ за изградњу пратећег објекта при парохијском храму.


За реализовање ове одлуке задужено је Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине у складу са Законом о финансирању институција Босне и Херцеговине, а уплату ће извршити на жиро рачун Српске православне црквене општине у Врбањи.


Обавезује се Српска православна црквена општина у Врбањи да достави извјештај о намјенском утрошку додијељених средстава.







TEKUĆE REZERVE


Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu, u iznosu od 3.500,00 KM, Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj općini u Vrbanji kao podrška i pomoć za izgradnju pratećeg objekta pri parohijskom hramu.


Za realiziranje ove odluke zaduženo je Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine u skladu sa Zakonom o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račun Srpske pravoslavne crkvene općine u Vrbanji.



Obavezuje se Srpska pravoslavna crkvena općina u Vrbanji da dostavi izvještaj o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava.








TEKUĆE PRIČUVE


Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu, u iznosu od 2.000,00 KM, Dječijem zboru Vrapčići iz Banje Luke kao potpora i pomoć za realizaciju programskih aktivnosti.


Za realiziranje ove odluke zaduženo je Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine sukladno Zakonu o financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račun Dječijeg zbora Vrapčići.


Obvezuje se Dječiji zbor Vrapčići iz Banje Luke da dostavi izvješće o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava.




Sarajevo Član Predsjedništva BiH Dr. Mladen Ivanić, v. r.

На основу члана 17. става (3) Закона о Буџету институција Босне и Хердеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2017. годину ("Службени гласник БиХ", број 94/16) и члана 4. става (1) и (2) Правилника о додјели средстава интервентне текуће резерве за 2017. годину, број 01-50-1-149-8/17 од 25.01.2017. године, члан Предсједништва Босне и Херцеговине доноси




Одобравају се средства за интервентно коришћење текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2017. годину, у износу од 2.000,00 КМ, Дјечијем хору Врапчићи из Бањалуке као подршка и помоћ за реализацију програмских активности.


За реализовање ове одлуке задужено је Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине у складу са Законом о финансирању институција Босне и Херцеговине, а уплату ће извршити на жиро рачун Дјечијег хора Врапчићи.


Обавезује се Дјечији хор Врапчићи из Бањалуке да достави извјештај о намјенском утрошку додијељених средстава.





Na osnovu člana 17. stava (3) Zakona o Budžetu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 94/16) i člana 4. stava (1) i (2) Pravilnika o dodjeli sredstava interventne tekuće rezerve za 2017. godinu, broj 01-50-1-149- 8/17 od 25.1.2017. godine, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine donosi


TEKUĆE REZERVE


Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu, u iznosu od 2.000,00 KM, Dječijem horu Vrapčići iz Banje Luke kao podrška i pomoć za realizaciju programskih aktivnosti.


Za realiziranje ove odluke zaduženo je Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine u skladu sa Zakonom o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račun Dječijeg hora Vrapčići.


Obavezuje se Dječiji hor Vrapčići iz Banje Luke da dostavi izvještaj o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava.






VIJEĆE MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE

417 Temeljem članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i

Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), a u vezi sa Zakonom o Proračunu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 94/16), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 96. sjednici, održanoj 28. ožujka 2017. godine, donijelo je

ODLUKU O PROVOĐENJU MJERA RADI OSTVARENJA

KVANTITATIVNIH KRITERIJA I INDIKATIVNIH CILJEVA USUGLAŠENIH PISMOM NAMJERE PO

PROŠIRENOM ARANŽMANU SA MEĐUNARODNIM MONETARNIM FONDOM ZA INSTITUCIJE BOSNE I

HERCEGOVINE

Članak 1. (Predmet odluke)

Ovom Odlukom utvrđuju se mjere za provođenje kvantitativnih kriterija i indikativnih ciljeva usuglašenih Pismom namjere po Proširenom aranžmanu sa Međunarodnim monetarnim fondom za institucije Bosne i Hercegovine.

Članak 2. (Dinamika upošljavanja)

(1) Sukladno planiranom broju od 23.058 uposlenih i planiranom dinamikom upošljavanja u 2017. godini utvrđenom člankom 3. Zakona o Proračunu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu - Tablica 4. i stvarnom broju uposlenih u institucijama Bosne i Hercegovine u prosincu 2016. godine utvrđeno je ukupno povećanje broja uposlenih u 2017. godini od 793 uposlenih.

(2) Kumulativna dinamika upošljavanja uključujući ugovore na određeno vrijeme na kvartalnoj razini utvrđuje se maksimalno do: a) Prvi kvartal do 324 uposlenih; b) Drugi kvartal do 373 uposlenih; c) Treći kvartal do 594 uposlenih; d) Četvrti kvartal do 793 uposlenih.

Članak 3. (Primjena propisa)

S ciljem ostvarenja utvrđenog kvantitativnog kriterija ukupnog izdvajanja za plaće i naknade u institucijama Bosne i Hercegovine u 2017. godini, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine neće vršiti izmjenu propisa temeljem kojih se utvrđuje obračun plaća i naknada u institucijama Bosne i Hercegovine sukladno važećoj Politici plaća i naknada u institucijama Bosne i Hercegovine za razdoblje 2015-2018 i Zakonu o plaćama i naknadama u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 50/08, 35/09, 75/09, 32/12, 42/12, 50/12, 32/13, 87/13, 75/15, 88/15, 16/16 i 94/16).

Članak 4. (Izvješćivanje)

Zadužuje se Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine da vrši kvartalno izvješćivanje Međunarodnom monetarnom fondu o preuzetim obvezama po ovoj Odluci.


Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH".

VM broj 50/17 28. ožujka 2017. godine

Sarajevo

Predsjedatelj Vijeća ministara BiH

Dr. Denis Zvizdić, v. r.

На основу члана 17. Закона о Савјету министара Босне

и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), а у вези са Законом о Буџету институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 94/16), Савјет министара Босне и Херцеговине, на 96. сједници, одржаној 28. марта 2017. године, донио је

ОДЛУКУ О СПРОВОЂЕЊУ МЈЕРА РАДИ ОСТВАРЕЊА

КВАНТИТАТИВНИХ КРИТЕРИЈУМА И ИНДИКАТИВНИХ ЦИЉЕВА УСАГЛАШЕНИХ

ПИСМОМ НАМЈЕРЕ ПО ПРОШИРЕНОМ АРАНЖМАНУ СА МЕЂУНАРОДНИМ

МОНЕТАРНИМ ФОНДОМ ЗА ИНСТИТУЦИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Члан 1. (Предмет одлуке)

Овом Одлуком утврђују се мјере за спровођење квантитативних критеријума и индикативних циљева усаглашених Писмом намјере по Проширеном аранжману са Међународним монетарним фондом за институције Босне и Херцеговине.

Члан 2. (Динамика запошљавања)

(1) У складу са планираним бројем од 23.058 запослених и планираном динамиком запошљавања у 2017. години утврђеном чланом 3. Закона о Буџету институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2017. годину - Табела 4. и стварном броју запослених у институцијама Босне и Херцеговине у децембру 2016. године утврђено је укупно повећање броја запослених у 2017. години од 793 запослених.

(2) Кумулативна динамика запошљавања укључујући уговоре на одређено вријеме на кварталном нивоу утврђује се максимално до: а) Први квартал до 324 запослених; б) Други квартал до 373 запослених; ц) Трећи квартал до 594 запослених; д) Четврти квартал до 793 запослених.

Члан 3. (Примјена прописа)

С циљем остварења утврђеног квантитативног критеријума укупног издвајања за плате и накнаде у институцијама Босне и Херцеговине у 2017. години, Савјет министара Босне и Херцеговине неће вршити измјену прописа на основу којих се утврђује обрачун плата и накнада у институцијама Босне и Херцеговине у складу са важећом Политиком плата и накнада у институцијама Босне и Херцеговине за период 2015-2018 и Закону о платама и накнадама у институцијама Босне и Херцеговине ("Служ-


бени гласник БиХ", бр. 50/08, 35/09, 75/09, 32/12, 42/12, 50/12, 32/13, 87/13, 75/15, 88/15, 16/16 и 94/16).

Члан 4. (Извјештавање)

Задужује се Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине да врши квартално извјештавање Међународном монетарном фонду о преузетим обавезама по овој Одлуци.


Одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ".

СМ број 50/17 28. марта 2017. године

Сарајево

Предсједавајући Савјета министара БиХ Др Денис Звиздић, с. р.

Na osnovu člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), a u vezi sa Zakonom o Budžetu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 94/16), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 96. sjednici, održanoj 28. marta 2017. godine, donijelo je

ODLUKU O PROVOĐENJU MJERA RADI OSTVARENJA

KVANTITATIVNIH KRITERIJA I INDIKATIVNIH CILJEVA USAGLAŠENIH PISMOM NAMJERE PO

PROŠIRENOM ARANŽMANU SA MEĐUNARODNIM MONETARNIM FONDOM ZA INSTITUCIJE BOSNE I

HERCEGOVINE

Član 1. (Predmet odluke)

Ovom Odlukom utvrđuju se mjere za provođenje kvantitativnih kriterija i indikativnih ciljeva usaglašenih Pismom namjere po Proširenom aranžmanu sa Međunarodnim monetarnim fondom za institucije Bosne i Hercegovine.

Član 2. (Dinamika zapošljavanja)

(1) U skladu sa planiranim brojem od 23.058 zaposlenih i planiranom dinamikom zapošljavanja u 2017. godini utvrđenom članom 3. Zakona o Budžetu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu - Tabela 4. i stvarnom broju zaposlenih u institucijama Bosne i Hercegovine u decembru 2016. godine utvrđeno je ukupno povećanje broja zaposlenih u 2017. godini od 793 zaposlenih.

(2) Kumulativna dinamika zapošljavanja uključujući ugovore na određeno vrijeme na kvartalnom nivou utvrđuje se maksimalno do: a) Prvi kvartal do 324 zaposlenih; b) Drugi kvartal do 373 zaposlenih; c) Treći kvartal do 594 zaposlenih; d) Četvrti kvartal do 793 zaposlenih.

Član 3. (Primjena propisa)

S ciljem ostvarenja utvrđenog kvantitativnog kriterija ukupnog izdvajanja za plaće i naknade u institucijama Bosne i Hercegovine u 2017. godini, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine neće vršiti izmjenu propisa na osnovu kojih se utvrđuje obračun plaća i naknada u institucijama Bosne i Hercegovine u skladu sa važećom Politikom plaća i naknada u institucijama Bosne i Hercegovine za period 2015-2018 i Zakonu

o plaćama i naknadama u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 50/08, 35/09, 75/09, 32/12, 42/12, 50/12, 32/13, 87/13, 75/15, 88/15, 16/16 i 94/16).

Član 4. (Izvještavanje)

Zadužuje se Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine da vrši kvartalno izvještavanje Međunarodnom monetarnom fondu o preuzetim obavezama po ovoj Odluci.


Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH".

VM broj 50/17 28. marta 2017. godine

Sarajevo

Predsjedavajući Vijeća ministara BiH

Dr. Denis Zvizdić, s. r.

418 Na temelju članka 16. Sporazuma između Vijeća ministara

Bosne i Hercegovine i Vlade Države Katar o reguliranju zapošljavanja državljana Bosne i Hercegovine u Državi Katar ("Službeni glasnik BiH - Međunarodni ugovori", broj 17/14) i članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 94. sjednici, održanoj 15. ožujka 2017. godine, donijelo je

ODLUKU O IMENOVANJU ZASTUPNIKA BOSNE I

HERCEGOVINE U ZAJEDNIČKI ODBOR ZA PRAĆENJE SPROVOĐENJA SPORAZUMA IZMEĐU

VIJEĆA MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE I VLADE DRŽAVE KATAR O REGULIRANJU ZAPOŠLJAVANJA DRŽAVLJANA BOSNE I

HERCEGOVINE U DRŽAVI KATAR


Ovom Odlukom imenuju se zastupnici Bosne i Hercegovine u Zajednički odbor za praćenje sprovođenja Sporazuma između Vijeća ministara Bosne i Hercegovine i Vlade Države Katar o reguliranju zapošljavanja državljana Bosne i Hercegovine u Državi Katar ("Službeni glasnik BiH - Međunarodni ugovori", broj 17/14), (u daljnjem tekstu: Zajednički odbor), određuje njihov mandat, zadatak i obveza izvješćivanja.

Članak 2. (Zastupnici Zajedničkog odbora)

U Zajednički odbor iz Bosne i Hercegovine imenuju se: a) Zvjezdana Jelić, iz Agencije za rad i zapošljavanje

Bosne i Hercegovine, b) Tatjana Banduka, iz Zavoda za zapošljavanje

Republike Srpske, c) Jasmina Hercegovac, iz Ministarstva rada i socijalne

politike Federacije Bosne i Hercegovine, d) Vlado Jevtić, iz Vlade Brčko Distrikta Bosne i

Hercegovine.

Članak 3. (Mandat)

Mandat zastupnika Bosne i Hercegovine u Zajedničkom odboru traje tri godine.

Članak 4. (Zadatak zastupnika)

Zadatak zastupnika Bosne i Hercegovine u Zajedničkom odboru je da, zajedno sa članovima Zajedničkog odbora koje je imenovala Vlada Države Katar, prate sprovođenje Sporazuma


između Vijeća ministara Bosne i Hercegovine i Vlade Države Katar o reguliranju zapošljavanja državljana Bosne i Hercegovine u Državi Katar.

Članak 5. (Financiranje)

Svaka institucija snosi putne troškove, troškove smještaja i dnevnica za svog imenovanog zastupnika u Zajedničkom odboru.

Članak 6. (Izvješćivanje)

Zastupnici Bosne i Hercegovine po održanom sastanku Zajedničkog odbora podnose izvješće o svom radu Vijeću ministara Bosne i Hercegovine i Ministarstvu civilnih poslova Bosne i Hercegovine jedanput godišnje, a po potrebi češće.


Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH".


Sarajevo



На основу члана 16. Споразума између Савјета

министара Босне и Херцеговине и Владе Државе Катар о регулисању запошљавања држављана Босне и Херцеговине у Држави Катар ("Службени гласник БиХ - Међународни уговори", број 17/14) и члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), Савјет министара Босне и Херцеговине, на 94. сједници, одржаној 15. марта 2017. године, донио је

ОДЛУКУ О ИМЕНОВАЊУ ПРЕДСТАВНИКА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У ЗАЈЕДНИЧКИ ОДБОР ЗА

ПРАЋЕЊЕ СПРОВОЂЕЊА СПОРАЗУМА ИЗМЕЂУ САВЈЕТА МИНИСТАРА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ И

ВЛАДЕ ДРЖАВЕ КАТАР О РЕГУЛИСАЊУ ЗАПОШЉАВАЊА ДРЖАВЉАНА БОСНЕ И

ХЕРЦЕГОВИНЕ У ДРЖАВИ КАТАР


Овом одлуком именују се представници Босне и Херцеговине у Заједнички одбор за праћење спровођења Споразума између Савјета министара Босне и Херцеговине и Владе Државе Катар о регулисању запошљавања држављана Босне и Херцеговине у Држави Катар ("Службени гласник БиХ - Међународни уговори", број 17/14), (у даљем тексту: Заједнички одбор), одређује њихов мандат, задатак и обавеза извјештавања.

Члан 2. (Представници Заједничког одбора)

У Заједнички одбор из Босне и Херцеговине именују се:

а) Звјездана Јелић, из Агенције за рад и запошљавање Босне и Херцеговине,

б) Татјана Бандука, из Завода за запошљавање Републике Српске,

ц) Јасмина Херцеговац, из Министарства рада и социјалне политике Федерације Босне и Херцеговине,

д) Владо Јевтић, из Владе Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине.

Члан 3. (Мандат)

Мандат представника Босне и Херцеговине у Заједничком одбору траје три године.

Члан 4. (Задатак представника)

Задатак представника Босне и Херцеговине у Заједничком одбору је да, заједно са члановима Заједничког одбора које је именовала Влада Државе Катар, прате спровођење Споразума између Савјета министара Босне и Херцеговине и Владе Државе Катар о регулисању запошљавања држављана Босне и Херцеговине у Држави Катар.

Члан 5. (Финансирање)

Свака институција сноси путне трошкове, трошкове смјештаја и дневница за свог именованог представника у Заједничком одбору.

Члан 6. (Извјештавање)

Представници Босне и Херцеговине по одржаном састанку Заједничког одбора подносе извјештај о свом раду Савјету министара Босне и Херцеговине и Министарству цивилних послова Босне и Херцеговине једанпут годишње, а по потреби чешће.




Сарајево


Na osnovu člana 16. Sporazuma između Vijeća ministara Bosne i Hercegovine i Vlade Države Katar o regulisanju zapošljavanja državljana Bosne i Hercegovine u Državi Katar ("Službeni glasnik BiH - Međunarodni ugovori", broj 17/14) i člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 94. sjednici, održanoj 15. marta 2017. godine, donijelo je

ODLUKU O IMENOVANJU PREDSTAVNIKA BOSNE I HERCEGOVINE U ZAJEDNIČKI ODBOR ZA

PRAĆENJE SPROVOĐENJA SPORAZUMA IZMEĐU VIJEĆA MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE I

VLADE DRŽAVE KATAR O REGULISANJU ZAPOŠLJAVANJA DRŽAVLJANA BOSNE I

HERCEGOVINE U DRŽAVI KATAR


Ovom odlukom imenuju se predstavnici Bosne i Hercegovine u Zajednički odbor za praćenje sprovođenja Sporazuma između Vijeća ministara Bosne i Hercegovine i Vlade Države Katar o regulisanju zapošljavanja državljana Bosne i Hercegovine u Državi Katar ("Službeni glasnik BiH - Međunarodni ugovori", broj 17/14), (u daljem tekstu: Zajednički odbor), određuje njihov mandat, zadatak i obaveza izvještavanja.

Član 2. (Predstavnici Zajedničkog odbora)

U Zajednički odbor iz Bosne i Hercegovine imenuju se:


a) Zvjezdana Jelić, iz Agencije za rad i zapošljavanje Bosne i Hercegovine,

b) Tatjana Banduka, iz Zavoda za zapošljavanje Republike Srpske,

c) Jasmina Hercegovac, iz Ministarstva rada i socijalne politike Federacije Bosne i Hercegovine,

d) Vlado Jevtić, iz Vlade Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine.

Član 3. (Mandat)

Mandat predstavnika Bosne i Hercegovine u Zajedničkom odboru traje tri godine.

Član 4. (Zadatak predstavnika)

Zadatak predstavnika Bosne i Hercegovine u Zajedničkom odboru je da, zajedno sa članovima Zajedničkog odbora koje je imenovala Vlada Države Katar, prate sprovođenje Sporazuma između Vijeća ministara Bosne i Hercegovine i Vlade Države Katar o regulisanju zapošljavanja državljana Bosne i Hercegovine u Državi Katar.

Član 5. (Finansiranje)

Svaka institucija snosi putne troškove, troškove smještaja i dnevnica za svog imenovanog predstavnika u Zajedničkom odboru.

Član 6. (Izvještavanje)

Predstavnici Bosne i Hercegovine po održanom sastanku Zajedničkog odbora podnose izvještaj o svom radu Vijeću ministara Bosne i Hercegovine i Ministarstvu civilnih poslova Bosne i Hercegovine jedanput godišnje, a po potrebi češće.




Sarajevo



419 Na temelju članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i

Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08) članka 3a. Zakona o administrativnim pristojbama ("Službeni glasnik BiH", br. 16/02, 19/02, 43/04, 08/06, 76/06, 76/07 i 98/12), a u svezi sa člankom 14. stavak 1. alineja 8. Zakona o ministarstvima i drugim tijelima uprave Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 05/03, 42/03, 26/04, 42/04, 45/06, 88/07, 35/09, 59/09, 103/09, 87/12 i 6/13), člankom 3. Zakona o strancima ("Službeni glasnik BiH", br. 88/15) i člankom 3. stavak (1) i (2) Zakona o Službi za poslove sa strancima ("Službeni glasnik BiH", br. 54/05 i 36/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 89. sjednici održanoj 25.1.2017. godine, donijelo je

ODLUKU O IZMJENI TARIFE ADMINISTRATIVNIH PRISTOJBI

Članak 1. U Tarifi administrativnih pristojbi ("Službeni glasnik BiH",

br. 16/02, 19/02, 43/04, 8/06, 76/06, 76/07, 3/08, 42/08, 3/10, 98/12, 15/14 i 78/14), u poglavlju X. PRISTOJBE ZA IZDAVANJE OBRAZACA I RADNJE U POSTUPCIMA SA STRANCIMA, TAR. broj 106. mijenja se i glasi:

TAR. broj 106. (1) U postupcima sa strancima utvrđuju se sljedeće pristojbe:

a) Za prijavu boravišta u Službi za poslove sa strancima i policiji 10,00 KM,

b) Za ovjeru knjige stranih gostiju 50,00 KM, c) Za ovjeru pozivnog pisma kada je pozivatelj pravna

osoba 50,00 KM, d) Za ovjeru pozivnog pisma kada je pozivatelj pravna

osoba 20,00 KM, e) Za produženje vize u zemlji 100,00 KM, f) Za izdavanje odobrenja/produženja privremenog

boravka 150,00 KM, g) Za izdavanje odobrenja stalnog boravka 200,00 KM, h) Za izmjenu rješenja o privremenom i stalnom boravku

20,00 KM, i) Za izdavanje potvrde o prijavi rada 100,00 KM, j) Za ukidanje/skraćenje razdoblja zabrane ulaska i

boravka u BiH 200,00 KM, k) Za izdavanje osobne iskaznice za stranca 50,00 KM, l) Za izdavanje potvrde o gubitku putne isprave 20,00

KM, m) Za izdavanje putnog lista za stranca 50,00 KM

(2) Od pristojbe po ovom tarifnom broju za izdavanje odobrenja privremenog boravka i/ili za izdavanje putnog lista za stranca oslobođeni su stranci: žrtve organiziranog kriminala, odnosno trgovine ljudima koji imaju odobren privremeni boravak iz humanitarnih razloga u Bosni i Hercegovini ili stranci kojima je odobren izbjeglički status ili humanitarni boravak zbog primjene principa zabrane vraćanja ili privremeni prihvat u slučajevima masovnog priljeva ili stranci koji su odustali od zahtjeva za azil u Bosni i Hercegovini ili stranci koji su u postupku izvršenja mjere prisilnog udaljenja iz Bosne i Hercegovine ukoliko njihove troškove snosi Bosna i Hercegovina."

Članak 2. Ova Odluka stupa na snagu osmog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".

VM broj 52/17 25. siječnja 2017. godine

Sarajevo




и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08) члана 3а. Закона о административним таксама ("Службени гласник БиХ", бр. 16/02, 19/02, 43/04, 08/06, 76/06, 76/07 и 98/12), а у вези са чланом 14. став 1. алинеја 8. Закона о министарствима и другим органима управе Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 05/03, 42/03, 26/04, 42/04, 45/06, 88/07, 35/09, 59/09, 103/09, 87/12 и 6/13), чланом 3. Закона о странцима ("Службени гласник БиХ", број 88/15) и чланом 3. став (1) и (2) Закона о Служби за послове са странцима ("Службени гласник БиХ", бр. 54/05 и 36/08), Савjет министара Босне и Херцеговине, на 89. сједници одржаној 25.01.2017. године, донио је

ОДЛУКУ О ИЗМЈЕНИ ТАРИФЕ АДМИНИСТРАТИВНИХ

ТАКСИ

Члан 1. У Тарифи административних такси ("Службени

гласник БиХ", бр. 16/02, 19/02, 43/04, 8/06, 76/06, 76/07, 3/08, 42/08, 3/10, 98/12, 15/14 и 78/14), у поглављу X. ТАКСЕ ЗА ИЗДАВАЊЕ ОБРАЗАЦА И РАДЊЕ У ПОСТУПЦИМА СА СТРАНЦИМА, ТАР. број 106. мијења се и гласи:

ТАР. број 106.


(1) У поступцима са странцима утврђују се сљедеће таксе: а) За пријаву боравишта у Служби за послове са

странцима и полицији 10,00 КМ, b) За овјеру књиге страних гостију 50,00 КМ, с) За овјеру позивног писма када је позивалац

правно лице 50,00 КМ, d) За овјеру позивног писма када је позивалац

физичко лице 20,00 КМ, е) За продужење визе у земљи 100,00 КМ, f) За издавање одобрења/продужења привременог

боравка 150,00 КМ, g) За издавање одобрења сталног боравка 200,00 КМ, h) За измјену рјешења о привременом и сталном

боравку 20,00 КМ, i) За издавање потврде о пријави рада 100,00 КМ, ј) За укидање/скраћење периода забране уласка и

боравка у БиХ 200,00 КМ, к) За издавање личне карте за странца 50,00 КМ, l) За издавање потврде о губитку путне исправе

20,00 КМ, m) За издавање путног листа за странца 50,00 КМ

(2) Од таксе по овом тарифном броју за издавање одобрења привременог боравка и/или за издавање путног листа за странца ослобођени су странци: жртве организованог криминала, односно трговине људима који имају одобрен привремени боравак из хуманитарних разлога у Босни и Херцеговини или странци којима је одобрен избјеглички статус или хуманитарни боравак због примјене принципа забране враћања или привремени прихват у случајевима масовног прилива или странци који су одустали од захтјева за азил у Босни и Херцеговини или странци који су у поступку извршења мјере присилног удаљења из Босне и Херцеговине уколико њихове трошкове сноси Босна и Херцеговина."

Члан 2. Ова Одлука ступа на снагу осмог дана од дана

објављивања у "Службеном гласнику БиХ".

СМ број 52/17 25. јануара 2017. године

Сарајево


Na osnovu člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08) člana 3a. Zakona o administrativnim taksama ("Službeni glasnik BiH", br. 16/02, 19/02, 43/04, 08/06, 76/06, 76/07 i 98/12), a u vezi sa članom 14. stav 1. alineja 8. Zakona o ministarstvima i drugim organima uprave Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 05/03, 42/03, 26/04, 42/04, 45/06, 88/07, 35/09, 59/09, 103/09, 87/12 i 6/13), članom 3. Zakona o strancima ("Službeni glasnik BiH", broj 88/15) i članom 3. stav (1) i (2) Zakona o Službi za poslove sa strancima ("Službeni glasnik BiH", br. 54/05 i 36/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 89. sjednici održanoj 25.01.2017. godine, donijelo je

ODLUKU O IZMJENI TARIFE ADMINISTRATIVNIH TAKSI

Član 1. U Tarifi administrativnih taksi ("Službeni glasnik BiH", br.

16/02, 19/02, 43/04, 8/06, 76/06, 76/07, 3/08, 42/08, 3/10, 98/12, 15/14 i 78/14), u poglavlju X. TAKSE ZA IZDAVANJE OBRAZACA I RADNJE U POSTUPCIMA SA STRANCIMA, TAR. broj 106. mijenja se i glasi:

TAR. broj 106. (1) U postupcima sa strancima utvrđuju se sljedeće takse:

a) Za prijavu boravišta u Službi za poslove sa strancima i policiji 10,00 KM,

b) Za ovjeru knjige stranih gostiju 50,00 KM, c) Za ovjeru pozivnog pisma kada je pozivalac pravno

lice 50,00 KM, d) Za ovjeru pozivnog pisma kada je pozivalac fizičko

lice 20,00 KM, e) Za produženje vize u zemlji 100,00 KM, f) Za izdavanje odobrenja/produženja privremenog

boravka 150,00 KM, g) Za izdavanje odobrenja stalnog boravka 200,00 KM, h) Za izmjenu rješenja o privremenom i stalnom boravku

20,00 KM, i) Za izdavanje potvrde o prijavi rada 100,00 KM, j) Za ukidanje/skraćenje perioda zabrane ulaska i

boravka u BiH 200,00 KM, k) Za izdavanje lične karte za stranca 50,00 KM, l) Za izdavanje potvrde o gubitku putne isprave 20,00

KM, m) Za izdavanje putnog lista za stranca 50,00 KM

(2) Od takse po ovom tarifnom broju za izdavanje odobrenja privremenog boravka i/ili za izdavanje putnog lista za stranca oslobođeni su stranci: žrtve organizovanog kriminala, odnosno trgovine ljudima koji imaju odobren privremeni boravak iz humanitarnih razloga u Bosni i Hercegovini ili stranci kojima je odobren izbjeglički status ili humanitarni boravak zbog primjene principa zabrane vraćanja ili privremeni prihvat u slučajevima masovnog priliva ili stranci koji su odustali od zahtjeva za azil u Bosni i Hercegovim ili stranci koji su u postupku izvršenja mjere prisilnog udaljenja iz Bosne i Hercegovine ukoliko njihove troškove snosi Bosna i Hercegovina."

Član 2. Ova Odluka stupa na snagu osmog dana od dana


VM broj 52/17 25. januara 2017. godine

Sarajevo



420 Na temelju članka 17. i članka 22. stavak 1. Zakona o

Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), a u svezi s Gender akcijskim planom Bosne i Hercegovine za razdoblje 2013.-2017. godina ("Službeni glasnik BiH", broj 98/13), na prijedlog Ministarstva za ljudska prava i izbjeglice Bosne i Hercegovine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 92. sjednici održanoj 28.2.2017. godine, donijelo je

ODLUKU O IZMJENI I DOPUNI ODLUKE O USPOSTAVI KOORDINACIJSKOG ODBORA ZA PRAĆENJE

PROVEDBE GENDER AKCIJSKOG PLANA BOSNE I HERCEGOVINE ZA RAZDOBLJE 2013.-2017. GODINA

Članak 1. U Odluci o uspostavi Koordinacijskog odbora za praćenje

provedbe Gender akcijskog plana Bosne i Hercegovine za razdoblje 2013.-2017. godina ("Službeni glasnik BiH", broj 66/16) u članku 2. stavak (1) toč. e) i o) se mijenjaju i glase:

"e) Halida Pašić, Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine, članica";

"o) Stojan Ljolje, Agencija za predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje Bosne i Hercegovine, član".


U stavku (1) iza točke aa) dodaju se nove toč. bb), cc), dd), ee), ff) i gg) koje glase:

"bb) Ivana Šanje, Agencija za državnu službu Bosne i Hercegovine, članica";

"cc) Gorana Knežević, Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine, članica";

"dd) Aida Eskić-Pihljak, Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine, članica";

"ee) Jasminka Joldić, Središnje izborno povjerenstvo Bosne i Hercegovine, članica";

"ff) Željko Rajić, Direkcija za ekonomsko planiranje Vijeća ministara Bosne i Hercegovine, član";

"gg) Aida Savić, Agencija za razvoj visokog obrazovanja i osiguranja kvalitete Bosne i Hercegovine, članica".

Članak 2. Ova Odluka stupa na snagu osmog dana od dana objave u

"Službenom glasniku BiH".

VM broj 53/17 28. veljače 2017. godine

Sarajevo



На основу члана 17. и члана 22. став 1. Закона о Савјету

министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), а у вези са Гендер акционим планом Босне и Херцеговине за период 2013-2017. година ("Службени гласник БиХ", број 98/13), на приједлог Министарства за људска права и избјеглице Босне и Херцеговине, Савјет министара Босне и Херцеговине, на 92. сједници одржаној 28.02.2017. године, донио је

ОДЛУКУ О ИЗМЈЕНИ И ДОПУНИ ОДЛУКЕ О

УСПОСТАВЉАЊУ КООРДИНАЦИОНОГ ОДБОРА ЗА ПРАЋЕЊЕ ПРОВОЂЕЊА ГЕНДЕР АКЦИОНОГ ПЛАНА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ ЗА ПЕРИОД

2013-2017. ГОДИНА

Члан 1. У Одлуци о успостављању Координационог одбора за

праћење провођења Гендер акционог плана Босне и Херцеговине за период 2013-2017. година ("Службени гласник БиХ", број 66/16) у члану 2. став (1) тач. е) и о) се мијењају и гласе:

"е) Халида Пашић, Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине, чланица";

"о) Стојан Љоље, Агенција за предшколско, основно и средње образовање Босне и Херцеговине, члан".

У ставу (1) иза тачке аа) додају се нове тач. бб), цц), дд), ее), фф) и гг) које гласе:

"бб) Ивана Шање, Агенција за државну службу Босне и Херцеговине, чланица";

"цц) Горана Кнежевић, Агенција за статистику Босне и Херцеговине, чланица";

"дд) Аида Ескић-Пихљак, Агенција за статистику Босне и Херцеговине, чланица";

"ее) Јасминка Јолдић, Централна изборна комисија Босне и Херцеговине, чланица";

"фф) Жељко Рајић, Дирекција за економско планирање Савјета министара Босне и Херцеговине, члан";

"гг) Аида Савић, Агенција за развој високог образовања и обезбјеђивање квалитета Босне и Херцеговине, чланица".

Члан 2. Ова Одлука ступа на снагу осмог дана од дана


СМ број 53/17 28. фебруара 2017. године

Сарајево


Na osnovu člana 17. i člana 22. stav 1. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), a u vezi s Gender akcionim planom Bosne i Hercegovine za period 2013.-2017. godina ("Službeni glasnik BiH", broj 98/13), na prijedlog Ministarstva za ljudska prava i izbjeglice Bosne i Hercegovine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 92. sjednici održanoj 28.02.2017. godine, donijelo je

ODLUKU O IZMJENI I DOPUNI ODLUKE O USPOSTAVLJANJU

KOORDINACIONOG ODBORA ZA PRAĆENJE PROVEDBE GENDER AKCIONOG PLANA BOSNE I

HERCEGOVINE ZA PERIOD 2013.-2017. GODINA

Član 1. U Odluci o uspostavljanju Koordinacionog odbora za

praćenje provedbe Gender akcionog plana Bosne i Hercegovine za period 2013.-2017. godina ("Službeni glasnik BiH", broj 66/16) u članu 2. stav (1) tač. e) i o) se mijenjaju i glase:

"e) Halida Pašić, Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine, članica";

"o) Stojan Ljolje, Agencija za predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje Bosne i Hercegovine, član".

U stavu (1) iza tačke aa) dodaju se nove tač. bb), cc), dd), ee), ff) i gg) koje glase:

"bb) Ivana Šanje, Agencija za državnu službu Bosne i Hercegovine, članica";

"cc) Gorana Knežević, Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine, članica";

"dd) Aida Eskić-Pihljak, Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine, članica";

"ee) Jasminka Joldić, Centralna izborna komisija Bosne i Hercegovine, članica";

"ff) Željko Rajić, Direkcija za ekonomsko planiranje Vijeća ministara Bosne i Hercegovine, član";

"gg) Aida Savić, Agencija za razvoj visokog obrazovanja i osiguranja kvaliteta Bosne i Hercegovine, članica".

Član 2. Ova Odluka stupa na snagu osmog dana od dana


VM broj 53/17 28. februara 2017. godine

Sarajevo




Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), a u svezi s zaključkom Vijeća ministara Bosne i Hercegovine, donesenim na 86. sjednici održanoj 20. prosinca 2016. godine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na prijedlog Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine, na 93. sjednici, održanoj 8. ožujka 2017. godine, donijelo je


ODLUKU O IMENOVANJU UPRAVNOG ODBORA PROJEKTA

"JAČANJE KAPACITETA ZA NADZOR I ODGOVOR NA AVIJARNU I PANDEMIJSKU INFLUENCU U BOSNI I

HERCEGOVINI"


(1) Ovom Odlukom imenuje se Upravni odbor Projekta "Jačanje kapaciteta za nadzor i odgovor na avijarnu i pandemijsku influencu u Bosni i Hercegovini" (u daljnjem tekstu: Upravni odbor) i utvrđuju nadležnosti Upravnog odbora.

(2) Upravni odbor se imenuje do završetka Projekta "Jačanje kapaciteta za nadzor i odgovor na avijarnu i pandemijsku influencu u Bosni i Hercegovini".

Članak 2. (Sastav Upravnog odbora)

Upravni odbor čine: a) ministar civilnih poslova Bosne i Hercegovine,

predsjedatelj, b) ministar zdravstva Federacije Bosne i Hercegovine,

član, c) ministar zdravlja i socijalne zaštite Republike Srpske,

član, d) voditelj Odjela za zdravstvo i ostale usluge Brčko

distrikta Bosne i Hercegovine, član, e) ravnatelj Ureda za veterinarstvo Bosne i Hercegovine,

član.

Članak 3. (Posmatrači)

U Upravnom odboru, sa statusom posmatrača, bez prava na glasovanje i odlučivanje, sudjeluju:

a) voditelj Ureda Svjetske zdravstvene organizacije u Bosni i Hercegovini.

b) koordinator projekta "Jačanje kapaciteta za nadzor i odgovor na avijarnu i pandemijsku influencu u Bosni i Hercegovini".

Članak 4. (Nadležnosti)

(1) Upravni odbor se zadužuje za provođenje sljedećih aktivnosti: a) nadzire implementaciju i odobrava generalne

smjernice vezano uz organiziranje i implementiranje Projekta "Jačanje kapaciteta za nadzor i odgovor na avijarnu i pandemijsku influencu u Bosni i Hercegovini" (u daljnjem tekstu: Projekt);

b) prati napredak aktivnosti Projekta; c) odobrava godišnji Plan rada Projekta, proračun

Projekta na prijedlog Tima za koordinaciju, praćenje i izvješćivanje Projekta na razini Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Tim za koordinaciju Projekta), izvješće o realizaciji aktivnosti planiranih godišnjim planom rada i druge dokumente od značaja za Projekt.

Članak 5. (Poslovnik o radu)

Način rada i druga pitanja od značaja za rad Upravnog odbora definiraju se Poslovnikom o radu koji Upravni odbor donosi na svojoj prvoj konstituirajućoj sjednici.

Članak 6. (Potpora radu Upravnog odbora)

Stručnu i administrativno-tehničku potporu radu Upravnog odboru pruža Tim za koordinaciju Projekta.

Članak 7. (Sredstva za rad)

Sredstva za rad Upravnog odbora osiguravaju se iz proračuna Projekta.

Članak 8. (Objavljivanje)



Sarajevo




и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), а у вези са закључком Савјета министара Босне и Херцеговине, донесеним на 86. сједници одржаној 20. децембра 2016. године, Савјет министара Босне и Херцеговине, на приједлог Министарства цивилних послова Босне и Херцеговине, на 93. сједници, одржаној 8. марта 2017. године, донио је

ОДЛУКУ О ИМЕНОВАЊУ УПРАВНОГ ОДБОРА ПРОЈЕКТА "ЈАЧАЊЕ КАПАЦИТЕТА ЗА НАДЗОР И ОДГОВОР НА АВИЈАРНУ И ПАНДЕМИЈСКУ ИНФЛУЕНЦУ У

БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ"


(1) Овом одлуком именује се Управни одбор Пројекта "Јачање капацитета за надзор и одговор на авијарну и пандемијску инфлуенцу у Босни и Херцеговини" (у даљем тексту: Управни одбор) и утврђују надлежности Управног одбора.

(2) Управни одбор се именује до завршетка Пројекта "Јачање капацитета за надзор и одговор на авијарну и пандемијску инфлуенцу у Босни и Херцеговини".

Члан 2. (Састав Управног одбора)

Управни одбор чине: а) министар цивилних послова Босне и Херцеговине,

предсједавајући, б) министар здравства Федерације Босне и

Херцеговине, члан, ц) министар здравља и социјалне заштите Републике

Српске, члан, д) шеф Одјељења за здравство и остале услуге Брчко

дистрикта Босне и Херцеговине, члан, е) директор Канцеларије за ветеринарство Босне и

Херцеговине, члан.

Члан 3. (Посматрачи)

У Управном одбору, са статусом посматрача, без права на гласање и одлучивање учествују:

а) шеф Канцеларије Свјетске здравствене организације у Босни и Херцеговини,

б) координатор пројекта "Јачање капацитета за надзор и одговор на авијарну и пандемијску инфлуенцу у Босни и Херцеговини".

Члан 4. (Надлежности)

(1) Управни одбор се задужује за провођење сљедећих активности:


а) надзире имплементацију и одобрава генералне смјернице везано уз организовање и имплементирање Пројекта "Јачање капацитета за надзор и одговор на авијарну и пандемијску инфлуенцу у Босни и Херцеговини" (у даљем тексту: Пројекат);

б) прати напредак активности Пројекта; ц) одобрава годишњи План рада Пројекта, буџет

Пројекта на приједлог Тима за координацију, праћење и извјештавање пројекта на нивоу Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Тим за координацију Пројекта), извјештај о реализацији активности планираних годишњим планом рада и друге документе од значаја за Пројекат.

Члан 5. (Пословник о раду)

Начин рада и друга питања од значаја за рад Управног одбора дефинишу се Пословником о раду који Управни одбор доноси на својој првој конститутивној сједници.

Члан 6. (Подршка раду Управног одбора)

Стручну и административно-техничку подршку раду Управног одбору пружа Тим за координацију Пројекта.

Члан 7. (Средства за рад)

Средства за рад Управног одбора обезбјеђују се из буџета Пројекта.

Члан 8. (Објављивање)



Сарајево


Na osnovu člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), a u vezi sa zaključkom Vijeća ministara Bosne i Hercegovine, donesenim na 86. sjednici održanoj 20. decembra 2016. godine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na prijedlog Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine, na 93. sjednici, održanoj 8. marta 2017. godine, donijelo je

ODLUKU O IMENOVANJU UPRAVNOG ODBORA PROJEKTA

"JAČANJE KAPACITETA ZA NADZOR I ODGOVOR NA AVIJARNU I PANDEMIJSKU INFLUENCU U BOSNI I

HERCEGOVINI"


(1) Ovom odlukom imenuje se Upravni odbor Projekta "Jačanje kapaciteta za nadzor i odgovor na avijarnu i pandemijsku influencu u Bosni i Hercegovini" (u daljem tekstu: Upravni odbor) i utvrđuju nadležnosti Upravnog odbora.

(2) Upravni odbor se imenuje do završetka Projekta "Jačanje kapaciteta za nadzor i odgovor na avijarnu i pandemijsku influencu u Bosni i Hercegovini".

Član 2. (Sastav Upravnog odbora)

Upravni odbor čine:

a) ministar civilnih poslova Bosne i Hercegovine, predsjedavajući,

b) ministar zdravstva Federacije Bosne i Hercegovine, član,

c) ministar zdravlja i socijalne zaštite Republike Srpske, član,

d) šef Odjela za zdravstvo i ostale usluge Brčko distrikta Bosne i Hercegovine, član,

e) direktor Ureda za veterinarstvo Bosne i Hercegovine, član.

Član 3. (Posmatrači)

U Upravnom odboru, sa statusom posmatrača, bez prava na glasanje i odlučivanje, učestvuju:

a) šef Ureda Svjetske zdravstvene organizacije u Bosni i Hercegovini,

b) koordinator projekta "Jačanje kapaciteta za nadzor i odgovor na avijarnu i pandemijsku influencu u Bosni i Hercegovini".

Član 4. (Nadležnosti)

(1) Upravni odbor se zadužuje za provođenje sljedećih aktivnosti: a) nadzire implementaciju i odobrava generalne

smjernice vezano uz organiziranje i implementiranje Projekta "Jačanje kapaciteta za nadzor i odgovor na avijarnu i pandemijsku influencu u Bosni i Hercegovini" (u daljem tekstu: Projekat);

b) prati napredak aktivnosti Projekta; c) odobrava godišnji Plan rada Projekta, budžet Projekta

na prijedlog Tima za koordinaciju, praćenje i izvještavanje Projekta na nivou Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: Tim za koordinaciju Projekta), izvještaj o realizaciji aktivnosti planiranih godišnjim planom rada i druge dokumente od značaja za Projekat.

Član 5. (Poslovnik o radu)

Način rada i druga pitanja od značaja za rad Upravnog odbora definiraju se Poslovnikom o radu koji Upravni odbor donosi na svojoj prvoj konstituirajućoj sjednici.

Član 6. (Podrška radu Upravnog odbora)

Stručnu i administrativno-tehničku podršku radu Upravnog odboru pruža Tim za koordinaciju Projekta.

Član 7. (Sredstva za rad)

Sredstva za rad Upravnog odbora osiguravaju se iz budžeta Projekta.

Član 8. (Objavljivanje)



Sarajevo




Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), a u svezi s zaključkom Vijeća ministara Bosne i Hercegovine, donesenim na 86. sjednici, održanoj 20. prosinca 2016. godine, Vijeće ministara Bosne i


Hercegovine, na prijedlog Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine, na 93. sjednici, održanoj 8. ožujka 2017. godine, donijelo je

ODLUKU O FORMIRANJU TIMA ZA KOORDINACIJU,

PRAĆENJE I IZVJEŠĆIVANJE PROJEKTA NA RAZINI BOSNE I HERCEGOVINE


Ovom Odlukom formira se Tim za koordinaciju, praćenje i izvješćivanje Projekta na razini Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Tim za koordinaciju Projekta).

Članak 2. (Sastav Tima za koordinaciju projekta)

Tim za koordinaciju Projekta čine: a) koordinator Projekta; b) asistent koordinatora (dva izvršitelja); c) financijski menadžer.

Članak 3. (Zadaci Tima za koordinaciju Projekta)

(1) Tim za koordinaciju Projekta se zadužuje za sljedeće aktivnosti: a) vrši cjelokupnu koordinaciju aktivnosti definiranih

projektom "Jačanje kapaciteta za nadzor i odgovor na avijarnu i pandemijsku influencu u Bosni i Hercegovini" (u daljnjem tekstu: Projekt) i komunicira sa Centrom za kontrolu i prevenciju bolesti (u daljnjem tekstu: CDC);

b) usko surađuje sa timovima za implementaciju Projekta imenovanim od strane Federalnog ministarstva zdravstva, Ministarstva zdravlja i socijalne zaštite Republike Srpske, Odjela za zdravstvo i ostale usluge Brčko distrikta Bosne i Hercegovine i Ureda za veterinarstvo Bosne i Hercegovine pri koordinaciji projektom definiranih aktivnosti;

c) izrađuje prijedlog Godišnjeg plana rada Projekta i prijedlog proračuna Projekta, priprema izvješće o realizaciji aktivnosti planiranih godišnjim planom rada i druge dokumente od značaja za Projekt i iste dostavlja Upravnom odboru Projekta na odobrenje;

d) pruža stručnu i administrativno-tehničku potporu radu Upravnom odboru Projekta.

(2) Za svoj rad Tim za koordinaciju Projekta odgovara Upravnom odboru Projekta.

Članak 4. (Angažiranje izvršitelja)

(1) Ministarstvo civilnih poslova Bosne i Hercegovine će objaviti Javni natječaj za popunu pozicija Tima za koordinaciju Projekta.

(2) Opis poslova, posebni i opći uvjeti će biti usklađeni sa zahtjevima CDC-a koji su utvrđeni i usvojeni Projektnim dokumentom.

(3) Izvršitelji se angažiraju na temelju posebnog ugovora koji se zaključuje između izvršitelja i ministra civilnih poslova Bosne i Hercegovine, sa utvrđenim pravima, obvezama i novčanom naknadom sa rokom trajanja do okončanja Projekta.

(4) Novčana naknada za izvršitelje se osigurava na teret sredstava Projekta.

(5) Iznos mjesečne novčane naknade za osobe iz članka 2. ove Odluke je utvrđen proračunom, koji je sastavni dio prihvaćenog Projektnog dokumenta.

Članak 5. (Sredstva za rad Tima za koordinaciju Projekta)

(1) Ministarstvo civilnih poslova Bosne i Hercegovine će Timu za koordinaciju Projekta osigurati prostor za vršenje poslova, te snositi troškove korištenja električne energije i grijanja.

(2) Ostali troškovi vezani uz rad Tima za koordinaciju Projekta osigurat će se iz sredstava Projekta.




Sarajevo




и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), а у вези са закључком Савјета министара Босне и Херцеговине, донесеним на 86. сједници одржаној 20.12.2016. године, Савјет министара Босне и Херцеговине, на приједлог Министарства цивилних послова Босне и Херцеговине, на 93. сједници, одржаној 08. марта 2017. године, донио је

ОДЛУКУ О ФОРМИРАЊУ ТИМА ЗА КООРДИНАЦИЈУ, ПРАЋЕЊЕ И ИЗВЈЕШТАВАЊЕ ПРОЈЕКТА НА

НИВОУ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ


Овом Одлуком формира се Тим за координацију, праћење и извјештавање пројекта на нивоу Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Тим за координацију Пројекта).

Члан 2. (Састав Тима за координацију Пројекта)

Тим за координацију Пројекта чине: а) координатор Пројекта; б) асистент координатора (два извршиоца); ц) финансијски менаџер.

Члан 3. (Задаци Тима за координацију Пројекта)

(1) Тим за координацију Пројекта се задужује за сљедеће активности: а) врши цјелокупну координацију активности

дефинисаних пројектом "Јачање капацитета за надзор и одговор на авијарну и пандемијску инфлуенцу у Босни и Херцеговини" (у даљем тексту: Пројекат) и комуницира са Центром за контролу и превенцију болести (у даљем тексту: СDС),

б) уско сарађује са тимовима за имплементацију Пројекта именованим од стране Федералног министарства здравства, Министарства здравља и социјалне заштите Републике Српске, Одјељења за здравство и остале услуге Брчко дистрикта Босне и Херцеговине и Канцеларије за ветеринар-ство Босне и Херцеговине при координацији Пројектом дефинисаних активности;

ц) израђује приједлог годишњег Плана рада Пројекта и приједлог буџета Пројекта, припрема извјештај о реализацији активности планираних Годишњим планом рада и друге документе од значаја за


Пројекат и исте доставља Управном одбору Пројекта на одобрење;

д) пружа стручну и административно-техничку подршку раду Управног одбору Пројекта.

(2) За свој рад Тим за координацију Пројекта одговара Управном одбору Пројекта.

Члан 4. (Ангажовање извршилаца)

(1) Министарство цивилних послова Босне и Херцеговине ће објавити Јавни конкурс за попуну позиција Тима за координацију Пројекта.

(2) Опис послова, посебни услови и општи услови ће бити усклађени са захтјевима СDС-а који су утврђени и усвојени Пројектним документом.

(3) Извршиоци се ангажују на основу посебног уговора који се закључује између извршилаца и министра цивилних послова Босне и Херцеговине, са утврђеним правима, обавезама и новчаном накнадом са роком трајања до окончања Пројекта.

(4) Новчана накнада за извршиоце се обезбјеђује на терет средстава Пројекта.

(5) Износ мјесечне новчане накнаде за лица из члана 2. ове Одлуке је утврђен буџетом, који је саставни дио прихваћеног Пројектног документа.

Члан 5. (Средства за рад Тима за координацију Пројекта)

(1) Министарство цивилних послова Босне и Херцеговине ће Тиму за координацију Пројекта обезбиједити простор за обављање послова, те сносити трошкове кориштења електричне енергије и гријања.

(2) Остали трошкови везани за рад Тима за координацију Пројекта обезбиједиће се из средстава Пројекта.


Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ".


Сарајево


Na osnovu člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), a u vezi sa zaključkom Vijeća ministara Bosne i Hercegovine, donesenim na 86. sjednici održanoj 20.12.2016. godine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na prijedlog Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine, na 93. sjednici, održanoj 08. marta 2017. godine, donijelo je

ODLUKU O FORMIRANJU TIMA ZA KOORDINACIJU,

PRAĆENJE I IZVJEŠTAVANJE PROJEKTA NA NIVOU BOSNE I HERCEGOVINE


Ovom Odlukom formira se Tim za koordinaciju, praćenje i izvještavanje Projekta na nivou Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: Tim za koordinaciju Projekta).

Član 2. (Sastav Tima za koordinaciju projekta)

Tim za koordinaciju Projekta čine: a) koordinator projekta; b) asistent koordinatora (dva izvršioca);

c) finansijski menadžer.

Član 3. (Zadaci Tima za koordinaciju projekta)

(1) Tim za koordinaciju Projekta se zadužuje za slijedeće aktivnosti: a) vrši cjelokupnu koordinaciju aktivnosti definisanih

projektom "Jačanje kapaciteta za nadzor i odgovor na avijarnu i pandemijsku influencu u Bosni i Hercegovini" (u daljnjem tekstu: Projekat) i komunicira sa Centrom za kontrolu i prevenciju bolesti (u daljem tekstu: CDC);

b) usko sarađuje sa timovima za implementaciju Projekta imenovanim od strane Federalnog ministarstva zdravstva, Ministarstva zdravlja i socijalne zaštite Republike Srpske, Odjela za zdravstvo i ostale usluge Brčko distrikta Bosne i Hercegovine i Ureda za veterinarstvo Bosne i Hercegovine pri koordinaciji projektom definisanih aktivnosti;

c) izrađuje prijedlog godišnjeg Plana rada Projekta i prijedlog budžeta Projekta, priprema izvještaj o realizaciji aktivnosti planiranih godišnjim planom rada i druge dokumente od značaja za Projekat i iste dostavlja Upravnom odboru Projekta na odobrenje;

d) pruža stručnu i administrativno-tehničku podršku radu Upravnom odboru Projekta.

(2) Za svoj rad Tim za koordinaciju Projekta odgovara Upravnom odboru Projekta.

Član 4. (Angažovanje izvršilaca)

(1) Ministarstvo civilnih poslova Bosne i Hercegovine će objaviti Javni konkurs za popunu pozicija Tima za koordinaciju Projekta.

(2) Opis poslova, posebni uslovi i opći uslovi će biti usklađeni sa zahtjevima CDC-a koji su utvrđeni i usvojeni Projektnim dokumentom.

(3) Izvršioci se angažuju na osnovu posebnog ugovora koji se zaključuje između izvršilaca i ministra civilnih poslova Bosne i Hercegovine, sa utvrđenim pravima, obavezama i novčanom naknadom sa rokom trajanja do okončanja Projekta.

(4) Novčana naknada za izvršioce se obezbjeđuje na teret sredstava Projekta.

(5) Iznos mjesečne novčane naknade za lica iz člana 2. ove Odluke je utvrđen budžetom, koji je sastavni dio prihvaćenog Projektnog dokumenta.

Član 5. (Sredstva za rad Tima za koordinaciju Projekta)

(1) Ministarstvo civilnih poslova Bosne i Hercegovine će Timu za koordinaciju Projekta osigurati prostor za obavljanje poslova, te snositi troškove korištenja električne energije i grijanja.

(2) Ostali troškovi vezani za rad Tima za koordinaciju Projekta osiguraće se iz sredstava Projekta.




Sarajevo




DRŽAVNA REGULATIVNA AGENCIJA ZA RADIJACIJSKU I NUKLEARNU SIGURNOST

423 Na temelju članka 61. stavak (2) Zakona o upravi

("Službeni glasnik BiH", broj 32/02 i 102/09), članka 3. Zakona o pečatu institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 12/98, 14/03 i 62/11), članka 8. stavak (1) točke b), d) i e), a u svezi sa člancima 16. i 21. Zakona o radijacijskoj i nuklearnoj sigurnosti u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 88/07), Državna regulativna agencija za radijacijsku i nuklearnu sigurnost donosi

PRAVILNIK O IZMJENI I DOPUNI PRAVILNIKA O UVJETIMA I NAČINU PEČAĆENJA POSLOVNIH PROSTORIJA I

SREDSTAVA ZA RAD SUBJEKTA NADZORA U DRŽAVNOJ REGULATIVNOJ AGENCIJI ZA RADIJACIJSKU I NUKLEARNU SIGURNOST

Članak 1. U članku 8. stavak (1), iza točke c) dodaje se točka d) u

kojoj piše "službena metalna plomba". Dosadašnja točka d) prelazi u točku e).

Članak 2. U članku 9. stavak (1) se mijenja i glasi: Za pečaćenje se koristi jedno od sredstava: a) Pečat izrađen od metala, okruglog oblika, promjera 30

mm, sa ispisanim nazivom Bosna i Hercegovina, Državna regulativna agencija za radijacijsku i nuklearnu sigurnost - na sva tri službena jezika i dva službena pisma koja se koriste u Bosni i Hercegovini (dato u Prilogu 1 ovog Pravilnika).

b) Metalna plomba izrađena od olova, oblika valjka, koja je kroz sredinu izbušena za postavljanje jemstvenog konca ili žice.

U stavku (2), iza riječi "nazivom", riječi "INSPEKTORAT DRŽAVNE REGULATIVNE AGENCIJE ZA RADIJACIJSKU I NUKLEARNU SIGURNOST - ZAPEČAĆENO" se brišu i dodaju se riječi: "DRŽAVNA REGULATIVNA AGENCIJA ZA RADIJACIJSKU I NUKLEARNU SIGURNOST – ZAPEČA-

ĆENO - ispisano na sva tri službena jezika i dva službena pisma koja se koriste u Bosni i Hercegovini" (dato u Prilogu 2 ovog pravilnika).

U stavku (3), iza riječi "nazivom", riječi "INSPEKTORAT DRŽAVNE REGULATIVNE AGENCIJE ZA RADIJACIJSKU I NUKLEARNU SIGURNOST" se brišu i dodaju se riječi: "DRŽAVNA REGULATIVNA AGENCIJA ZA RADIJACIJSKU I NUKLEARNU SIGURNOST - ispisano na sva tri službena jezika i dva službena pisma koja se koriste u Bosni i Hercegovini" (dato u Prilogu 3 ovog pravilnika).

Članak 3. U članku 10. stavak (1) se mijenja i glasi: "Pečaćenje se vrši stavljanjem jemstvenog konca ili žice, na

svim ulazima, između pokretnog i nepokretnog dijela objekta (vrata, štok i slično) ili pokretnog i nepokretnog dijela izvora ionizirajućeg zračenja."

Iza stavka (1) dodaje se novi stavak koji glasi: "Fiksiranje jemstvenog konca ili žice vrši se postavljanjem pečatnog voska u koji se utisne pečat Agencije ili metalnom plombom kroz koju se provlači jemstveni konac ili žica, a koja se žigoše (presuje) kliještima, na kojima je na jednoj strani urezan grb Bosne i Hercegovine, a na drugoj strani broj kliješta. Svaka kliješta imaju poseban broj."

Dosadašnji stavci (2), (3), (4), (5) i (6) prelaze u stavke (3), (4), (5), (6) i (7).

Članak 4. U Prilogu 4, riječi "INSPEKTORAT DRŽAVNE REGU-

LATIVNE AGENCIJE ZA RADIJACIJSKU I NUKLEARNU SIGURNOST" se brišu.

Iza riječi "DRŽAVNA REGULATIVNA AGENCIJA ZA RADIJACIJSKU I NUKLEARNU SIGURNOST" riječ "INSPEKTORAT" se briše.

Članak 5. Ovaj Pravilnik stupa na snagu osmoga dana od dana


Broj 04-02-2-536/17 14. travnja 2017. godine

Ravnatelj Emir Dizdarević, v. r.




На основу члана 61. став (2) Закона о управи

("Службени гласник БиХ", број 32/02 и 102/09), члана 3. Закона о печату институција Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 12/98, 14/03 и 62/11), члана 8. став (1) тачке б), д) и е), а у вези са члановима 16. и 21 Закона о радијационој и нуклеарној безбједности у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ", број 88/07), Државна регулаторна агенција за радијациону и нуклеарну безбједност доноси

ПРАВИЛНИК О ИЗМЈЕНИ И ДОПУНИ ПРАВИЛНИКА О

УСЛОВИМА И НАЧИНУ ПЕЧАЋЕЊА ПОСЛОВНИХ ПРОСТОРИЈА И СРЕДСТАВА ЗА РАД СУБЈЕКТА

НАДЗОРА У ДРЖАВНОЈ РЕГУЛАТОРНОЈ АГЕНЦИЈИ ЗА РАДИЈАЦИОНУ И НУКЛЕАРНУ

БЕЗБЈЕДНОСТ

Члан 1. У члану 8. став (1), иза тачке ц) додаје се тачка д) у

којој пише "службена метална пломба". Досадашња тачка д) прелази у тачку е).

Члан 2. У члану 9. став (1) се мијења и гласи: За печаћење се користи једно од средстава: а) Печат израђен од метала, округлог облика,

пречника 30 mm, са исписаним називом Босна и Херцеговина, Државна регулаторна агенција за радијациону и нуклеарну безбједност - на сва три службена језика и два службена писма која се користе у Босни и Херцеговини (дато у Прилогу 1 овог правилника).

b) Метална пломба израђена од олова, облика ваљка, која је кроз средину избушена за постављање јемственог конца или жице.

У ставу (2), иза ријечи "називом", ријечи "ИНСПЕК-ТОРАТ ДРЖАВНЕ РЕГУЛАТОРНЕ АГЕНЦИЈЕ ЗА РАДИ-ЈАЦИОНУ И НУКЛЕАРНУ БЕЗБЈЕДНОСТ – ЗАПЕЧАЋЕ-НО" се бришу и додају се ријечи: "ДРЖАВНА РЕГУЛА-ТОРНА АГЕНЦИЈА ЗА РАДИЈАЦИОНУ И НУКЛЕАРНУ

БЕЗБЈЕДНОСТ - ЗАПЕЧАЋЕНО - исписано на сва три службена језика и два службена писма која се користе у Босни и Херцеговини" (дато у Прилогу 2 овог правилника).

У ставу (3), иза ријечи "називом", ријечи "ИНСПЕК-ТОРАТ ДРЖАВНЕ РЕГУЛАТОРНЕ АГЕНЦИЈЕ ЗА РАДИ-ЈАЦИОНУ И НУКЛЕАРНУ БЕЗБЈЕДНОСТ" се бришу и додају се ријечи: "ДРЖАВНА РЕГУЛАТОРНА АГЕНЦИЈА ЗА РАДИЈАЦИОНУ И НУКЛЕАРНУ БЕЗБЈЕДНОСТ - исписано на сва три службена језика и два службена писма која се користе у Босни и Херцеговини" (дато у Прилогу 3 овог правилника).

Члан 3. У члану 10. став (1) се мијења и гласи: "Печаћење се врши стављањем јемственог конца или

жице, на свим улазима, између покретног и непокретног дијела објекта (врата, шток и слично) или покретног и непокретног дијела извора јонизујућег зрачења."

Иза става (1) додаје се нови став који гласи: "Фиксира-ње јемственог конца или жице врши се постављањем пе-чатног воска у који се утисне печат Агенције или металном пломбом кроз коју се провлачи јемствени конац или жица, а која се жигоше (пресује) клијештима, на којима је на једној страни урезан грб Босне и Херцеговине, а на другој страни број клијешта. Свака клијешта имају посебан број."

Досадашњи ставови (2), (3), (4), (5) и (6) прелазе у ставове (3), (4), (5), (6) и (7).

Члан 4. У Прилогу 4, ријечи "ИНСПЕКТОРАТ ДРЖАВНЕ

РЕГУЛАТОРНЕ АГЕНЦИЈЕ ЗА РАДИЈАЦИОНУ И НУКЛЕАРНУ БЕЗБЈЕДНОСТ" се бришу.

Иза ријечи "ДРЖАВНА РЕГУЛАТОРНА АГЕНЦИЈА ЗА РАДИЈАЦИОНУ И НУКЛЕАРНУ БЕЗБЈЕДНОСТ" ријеч "ИНСПЕКТОРАТ" се брише.

Члан 5. Овај правилник ступа на снагу осмог дана од дана


Број 04-02-2-536/17 14. априла 2017. године

Директор Емир Диздаревић, с. р.




Na osnovu člana 61. stav (2) Zakona o upravi ("Službeni

glasnik BiH", broj 32/02 i 102/09), člana 3. Zakona o pečatu institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 12/98, 14/03 i 62/11), člana 8. stav (1) tačke b), d) i e), a u vezi sa članovima 16. i 21. Zakona o radijacijskoj i nuklearnoj sigurnosti u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 88/07), Državna regulatoma agencija za radijacijsku i nuklearnu sigurnost donosi

PRAVILNIK O IZMJENI I DOPUNI PRAVILNIKA O USLOVIMA I NAČINU PEČAĆENJA POSLOVNIH PROSTORIJA I

SREDSTAVA ZA RAD SUBJEKTA NADZORA U DRŽAVNOJ REGULATORNOJ AGENCIJI ZA RADIJACIJSKU I NUKLEARNU SIGURNOST

Član 1. U članu 8. stav (1), iza tačke c) dodaje se tačka d) u kojoj

piše "službena metalna plomba". Dosadašnja tačka d) prelazi u tačku e).

Član 2. U članu 9. stav (1) se mijenja i glasi: Za pečaćenje se koristi jedno od sredstava: a) Pečat izrađen od metala, okruglog oblika, prečnika 30

mm, sa ispisanim nazivom Bosna i Hercegovina, Državna regulatorna agencija za radijacijsku i nuklearnu sigurnost - na sva tri službena jezika i dva službena pisma koja se koriste u Bosni i Hercegovini (dato u Prilogu 1 ovog pravilnika).

b) Metalna plomba izrađena od olova, oblika valjka, koja je kroz sredinu izbušena za postavljanje jemstvenog konca ili žice.

U stavu (2), iza riječi "nazivom", riječi "INSPEKTORAT DRŽAVNE REGULATORNE AGENCIJE ZA RADIJACIJ-SKU I NUKLEARNU SIGURNOST - ZAPEČAĆENO" se brišu i dodaju se riječi: "DRŽAVNA REGULATORNA AGENCIJA ZA RADIJACIJSKU I NUKLEARNU SIGURNOST - ZAPEČAĆENO - ispisano na sva tri službena jezika i dva

službena pisma koja se koriste u Bosni i Hercegovini" (dato u Prilogu 2 ovog pravilnika).

U stavu (3), iza riječi "nazivom", riječi "INSPEKTORAT DRŽAVNE REGULATORNE AGENCIJE ZA RADIJACIJ-SKU I NUKLEARNU SIGURNOST" se brišu i dodaju se riječi: "DRŽAVNA REGULATORNA AGENCIJA ZA RADIJACIJ-SKU I NUKLEARNU SIGURNOST - ispisano na sva tri službena jezika i dva službena pisma koja se koriste u Bosni i Hercegovini" (dato u Prilogu 3 ovog pravilnika).

Član 3. U članu 10. stav (1) se mijenja i glasi: "Pečaćenje se vrši stavljanjem jemstvenog konca ili žice, na

svim ulazima, između pokretnog i nepokretnog dijela objekta (vrata, štok i slično) ili pokretnog i nepokretnog dijela izvora jonizirajućeg zračenja."

Iza stava (1) dodaje se novi stav koji glasi: "Fiksiranje jemstvenog konca ili žice vrši se postavljanjem pečatnog voska u koji se utisne pečat Agencije ili metalnom plombom kroz koju se provlači jemstveni konac ili žica, a koja se žigoše (presuje) kliještima, na kojima je na jednoj strani urezan grb Bosne i Hercegovine, a na drugoj strani broj kliješta. Svaka kliješta imaju poseban broj."

Dosadašnji stavovi (2), (3), (4), (5) i (6) prelaze u stavove (3), (4), (5), (6) i (7).

Član 4. U Prilogu 4, riječi "INSPEKTORAT DRŽAVNE

REGULATORNE AGENCIJE ZA RADIJACIJSKU I NUKLEARNU SIGURNOST" se brišu.

Iza riječi "DRŽAVNA REGULATORNA AGENCIJA ZA RADIJACIJSKU I NUKLEARNU SIGURNOST" riječ "INSPEKTORAT" se briše.

Član 5. Ovaj pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana


Broj 04-02-2-536/17 14. aprila 2017. godine

Direktor Emir Dizdarević, s. r.




USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

424 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 2075/14, rješavajući apelaciju Matije Klobučarića, na temelju članka VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b), članka 59. st. (1) i (2), članka 62. stavak (1) i članka 74. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Zlatko M. Knežević, dopredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 7. ožujka 2017. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Matije Klobučarića. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka

II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda u odnosu na donošenje odluke u razumnom roku i prava na imovinu iz članka II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Ukida se Presuda Kantonalnog suda u Tuzli broj 03 0 U 009969 12 U od 4. ožujka 2014. godine.

Predmet se vraća Kantonalnom sudu u Tuzli koji je dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku u skladu sa člankom II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Vladi Tuzlanskog kantona da, u skladu sa člankom 74. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, apelantu Matiji Klobučariću u roku od tri mjeseca od dana dostave ove odluke isplati iznos od 1.050,00 KM na ime naknade nematerijalne štete zbog kršenja prava na donošenje odluke u razumnom roku uz obvezu da, nakon isteka ovog roka, plati zakonsku zateznu kamatu na eventualno neisplaćeni iznos ili dio iznosa naknade određene ovom odlukom.

Nalaže se Kantonalnom sudu u Tuzli i Vladi Tuzlanskog kantona da u skladu sa člankom 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine u roku od tri mjeseca od dana dostave ove odluke obavijeste Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".

OBRAZLOŽENJE I. Uvod

1. Matija Klobučarić iz Tuzle (u daljnjem tekstu: apelant) podnio je 6. svibnja 2014. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Kantonalnog suda u Tuzli (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 03 0 U 009969 12 U od 4. ožujka 2014. godine.

II. Postupak pred Ustavnim sudom

2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda i Federalnog zavoda za mirovinsko i invalidsko osiguranje Mostar (u daljnjem tekstu: Zavod MIO) zatraženo je 29. rujna 2016. godine, a od Kantonalne administrativne službe u Tuzli (u daljnjem tekstu: Kantonalna služba) 7. prosinca 2016. godine da dostave odgovor na apelaciju.

3. Kantonalni sud je odgovor dostavio 6. listopada 2016. godine, a Zavod MIO 18. listopada 2016. godine. Kantonalna služba, kojoj je apelacija dostavljena na odgovor 9. prosinca 2016. godine, nije dostavila odgovor na apelaciju.

III. Činjenično stanje

4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

Uvodne napomene

5. Kantonalna služba je, postupajući po apelantovom zahtjevu, prema zapisniku o kontroli prijava M-8 kod apelantovog poslodavca - obveznika uplate doprinosa za MIO od 6. ožujka 2007. godine utvrdila da su opravdani razlozi za ispravak registriranih plaća i staža osiguranja za apelanta za razdoblje od 1. siječnja do 31. prosinca 1997. godine.

6. Apelant je 15. ožujka 2007. godine Kantonalnoj službi podnio zahtjev za ostvarivanje prava na starosnu mirovinu.

7. Rješenjem Kantonalne službe od 20. travnja 2007. godine apelantu je priznato pravo na starosnu mirovinu u označenom iznosu počev od 4. siječnja 2007. godine kao dana stjecanja uvjeta za ostvarivanje prava na starosnu mirovinu. Rješenjem je određeno i da apelantu isplata mirovine po ovom rješenju pripada od 4. siječnja 2007. godine.

8. Apelant je po primitku rješenja od 20. travnja 2007. godine uočio grešku, tj. nije izvršen ispravak registriranih podataka o plaći i stažu osiguranja (za 1997. godinu), pa se obratio i poslodavcu i Kantonalnoj službi radi njezina otklanjanja.

9. Iz dokumentacije predočene Ustavnom sudu uz apelaciju proizlazi da se apelant u razdoblju od travnja 2007. godine u više navrata obraćao Kantonalnoj službi s molbom da ova greška bude otklonjena, zatim bivšem poslodavcu, te Zavodu MIO. Apelant je 29. prosinca 2008. godine izjavio i priziv na rješenje od 20. travnja 2007. godine, ali iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu nije moguće zaključiti kakav je ishod imao ovaj priziv. Apelanta je 23. lipnja 2010. godine bivši poslodavac obavijestio da je Kantonalna služba obrazac M-8 zaprimila 17. lipnja 2010. godine

Postupak okončan osporenom presudom

10. Apelant se 17. ožujka 2011. godine obratio Zavodu MIO s "molbom za izvršenje pokrenutog ispravka rješenja o umirovljenju", a koja je, prema dopisu Federalnog MIO od 30. ožujka 2011. godine, tretirana kao zahtjev za ponovni obračun mirovinske osnove, te je dostavljena Kantonalnoj službi na postupanje.

11. Apelant se 23. siječnja 2012. godine obratio Kantonalnoj službi sa "zahtjevom za okončanje postupka izmjene podataka o ostvarenoj plaći za 1997. godinu". Apelant je u zahtjevu ponovio da već pet godina (točnije od 20. travnja 2007. godine) traži da se ispravi greška na koju je ukazao još 6. ožujka 2007. godine (mjesec i pol dana prije primitka rješenja o umirovljenju), ali da nije uspio ostvariti da mu se "ispravno i pravedno" obračuna mirovina. Apelant je istaknuo i da za ovaj propust nije kriv ni on ni njegov bivši poslodavac koji je još 2002. godine dostavio usklađene podatke i obrazac M-8 za relevantno razdoblje.

12. Kantonalna služba je Rješenjem broj 1106736545-0 od 29. veljače 2012. godine apelantu priznala pravo na starosnu mirovinu u označenom iznosu počev od 4. siječnja 2007. godine, te da mu pravo na isplatu mirovine po ovom rješenju pripada od 17. rujna 2010. godine.

13. Iz obrazloženja rješenja proizlazi da je apelant 17. ožujka 2011. godine zatražio ponovni obračun mirovinske osnove i visine mirovine po izvršenoj korekciji osobnog dohotka za 1997. godinu. Kantonalna služba je utvrdila da je apelant 4.


siječnja 2007. godine ispunio uvjete za stjecanje starosne mirovine iz čl. 30. i 137. Zakona o mirovinskom i invalidskom osiguranju ("Službene novine FBiH" br. 29/98 i 32/01; u daljnjem tekstu: Zakon o MIO). Nadalje, iz obrazloženja rješenja proizlazi da je dan od kada apelantu pripada pravo utvrđen na temelju članka 103. stavak 1. Zakona o MIO, a dan od kada teče isplata određen na temelju članka 104. stavak 1. istog zakona.

14. Zavod MIO je Rješenjem broj RZ3/2-1106736545 od 4. listopada 2012. godine apelantov priziv na rješenje Kantonalne službe odbio kao neutemeljen.

15. Iz obrazloženja rješenja proizlazi da je Zavod MIO zaključio da je Kantonalna služba pravilno postupila shodno članku 104. stavak 1. Zakona o MIO ("Službene novine FBiH" br. od 29/08 do 4/09) kada je apelantu pravo na isplatu starosne mirovine priznala počev od 17. rujna 2010. godine. U svezi s tim je ukazano da je citiranom zakonskom odredbom regulirano da se mirovine isplaćuju od dana ispunjavanja uvjeta propisanih za stjecanje mirovine ako je zahtjev podnijet u roku od šest mjeseci od dana ispunjenja uvjeta, a ako je zahtjev podnijet po isteku tog roka, od dana podnošenja zahtjeva i za šest mjeseci unazad. S obzirom da je apelant 17. ožujka 2011. godine podnio zahtjev za ponovno određivanje visine mirovine, da je uvjet za priznavanje prava na starosnu mirovinu ispunio 4. siječnja 2007. godine, pravilno je utvrđeno da mu pravo na isplatu starosne mirovine pripada od 17. rujna 2010. godine, tj. šest mjeseci unazad od dana podnošenja zahtjeva (17. ožujka 2011. godine).

16. Apelant je 9. studenog 2012. godine pred Kantonalnim sudom tužbom pokrenuo upravni spor protiv rješenja Zavoda MIO. Apelant se 15. ožujka i 26. rujna 2013. godine obraćao Kantonalnom sudu da postupi po njegovoj tužbi, ukazujući da je starije životne dobi (72 godine), te da je slabog zdravstvenog stanja.

17. Kantonalni sud je Presudom broj 03 0 U 009969 12 U od 4. ožujka 2014. godine apelantovu tužbu odbio kao neutemeljenu.

18. Iz obrazloženja presude proizlazi da se Kantonalni sud u cjelini suglasio s razlozima i obrazloženjima iz osporenog rješenja Zavoda MIO prema kojem apelantu pravo na isplatu mirovine, u skladu sa člankom 104. stavak 1. Zakona o MIO, pripada od 17. rujna 2010. godine, tj. šest mjeseci unazad od podnošenja zahtjeva, tj. od 17. ožujka 2011. godine s obzirom da je apelant pravo na starosnu mirovinu stekao 4. siječnja 2007. godine, a zahtjev za ponovno određivanje mirovine podnio protekom roka od šest mjeseci od stjecanja prava. Kantonalni sud je zaključio i da zahtjev od 17. ožujka 2011. godine predstavlja novi zahtjev za ponovno određivanje mirovine i da je povodom njega, a ne povodom apelantovog zahtjeva od 15. ožujka 2007. godine donijeto osporeno rješenje.

IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije

19. Apelant tvrdi da su mu u postupku koji je okončan osporenom presudom Kantonalnog suda povrijeđena prava iz članka II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, te iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

20. Apelant tvrdi da mu je u postupku koji je okončan osporenom presudom Kantonalnog suda povrijeđeno pravo na donošenje odluke u razumnom roku s obzirom da je postupak pokrenut još 15. ožujka 2007. godine, te okončan nakon sedam godina donošenjem osporene presude od 4. ožujka 2014. godine. Apelant je zatražio da mu se na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 3.000,00 KM.

21. Apelant tvrdi da mu je povrijeđeno i pravo na imovinu jer je pogrešno utvrđeno da mu se pravo na isplatu mirovine

priznaje od 17. rujna 2010. godine, a ne od 20. travnja 2007. godine. U svezi s tim je istaknuo da je zahtjevom od 17. ožujka 2011. godine tražio samo ponovno određivanje visine mirovine, a što se ne može smatrati novim zahtjevom. U prilog navedenom je ukazao i da su prava iz mirovinskog osiguranja neotuđiva i da ne mogu zastarjeti, biti oduzeta, smanjena ili ograničena shodno članku 3. Zakona o MIO.

b) Odgovor na apelaciju

22. Kantonalni sud je u odgovoru na apelaciju istaknuo da se u cijelosti pozvao na razloge i obrazloženja iz osporene presude, te zaključio da je apelacija neutemeljena.

23. Federalni MIO je u odgovoru na navode iz apelacije istaknuo da se razlika u visini mirovine ne smatra imovinom u smislu članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, te da su u obrazloženjima osporenih akata dati valjani razlozi i obrazloženja iz kojih proizlazi da nije bilo proizvoljnosti u primjeni materijalnog prava.

V. Relevantni propisi

24. Zakon o mirovinskom i invalidskom osiguranju ("Službene novine FBiH" br. 29/98, 49/00, 32/01, 73/05, 59/06, 4/09 i 55/12) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 2. Prava iz mirovinskog i invalidskog osiguranja su: - pravo na starosnu mirovinu, […]

Članak 3. (1) Prava iz mirovinskog i invalidskog osiguranja su

neotuđiva, osobna i materijalna i ne mogu se prenositi na druge osobe.

(2) Prava iz mirovinskog i invalidskog osiguranja ne mogu zastarjeti, osim dospjelih, a neisplaćenih mirovina i novčanih naknada u slučajevima i pod uvjetima utvrđenim Zakonom.

(3) Prava glede ovog zakona ne mogu se oduzeti, smanjiti ili ograničiti, izuzev slučajeva utvrđenih ovim zakonom.

Članak 5. Prava za mirovinsko i invalidsko osiguranje ostvaruju se

kod Federalnog zavoda za mirovinsko i invalidsko osiguranje (u daljnjem tekstu: nositelj osiguranja).

Članak 7. Prava iz mirovinskog i invalidskog osiguranja ostvaruju se

po propisima o općem upravnom postupku, ako ovim zakonom nije drukčije određeno.

Članak 96. (1) Postupak za ostvarivanje prava iz mirovinskog i

invalidskog osiguranja pokreće se na zahtjev osiguranika. […]

Članak 103. Prava iz mirovinskog i invalidskog osiguranja stiču se i

dospijevaju danom ispunjenja uvjeta propisanih ovim zakonom, s tim što se pravo na mirovinu može ostvariti samo poslije prestanka osiguranja.

Članak 104. (1) Mirovina se isplaćuje od dana ispunjenja uvjeta

propisanih za sticanje mirovine, ako je zahtjev podnijet u roku od šest mjeseci od dana ispunjenja uvjeta, a ako je zahtjev podnijet po isteku tog roka, od dana podnošenja zahtjeva i za šest mjeseci unazad.

(2) Dospjela novčana primanja proistekla iz ostvarenog prava iz mirovinskog i invalidskog osiguranja zastarijevaju u roku od šest mjeseci od dana dospjelosti.

25. Zakon o upravnom postupku ("Službene novine FBH" br. 2/98 i 48/99) u relevantnom dijelu glasi:


5. Ispravljanje grešaka u rješenju Članak 217.

(1) Organ koji je donio rješenje, odnosno službena osoba koja je potpisala ili izdala rješenje, može u svako vrijeme da ispravi greške u imenima ili brojevima, pisanju ili računanju, kao i druge očigledne netočnosti u rješenju ili njegovim ovjerenim prepisima. Ispravka greške proizvodi pravni učinak od dana od koga proizvodi pravni učinak rješenje koje se ispravlja.

(2) O ispravci se donosi poseban zaključak koji se prilaže izvorniku rješenja i čini njegov sastavi dio. Ovjeren prijepis zaključka dostavlja se i strankama kojima je dostavljeno rješenje. Zaključak potpisuje službena osoba koja je potpisala rješenje. […]

(3) Protiv zaključka kojim se već doneseno rješenje ispravlja ili kojim se odbija prijedlog za ispravljanje, dopuštena je posebna žalba.

VI. Dopustivost

26. U skladu sa člankom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

27. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Kantonalnog suda broj 03 0 U 009969 12 U od 4. ožujka 2014. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu apelant je primio 5. travnja 2014. godine, a apelacija je podnesena 6. svibnja 2014. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neutemeljena.

28. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti.

VII. Meritum

29. Apelant tvrdi da su mu osporenom presudom povrijeđena prava iz članka II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, te iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

Pravo na imovinu

30. Apelant tvrdi da mu je osporenom presudom Kantonalnog suda povrijeđeno pravo na imovinu.

31. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje:

k) Pravo na imovinu. Članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju glasi: Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na mirno uživanje

svoje imovine. Nitko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava.

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne umanjuju pravo države da primjenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulirala korištenje imovine sukladno općem interesu, ili da bi osigurala plaćanje poreza ili drugih doprinosa ili kazni.

32. Suština apelantovih navoda o povredi prava na imovinu svodi se na tvrdnju da mu je pravo na isplatu mirovine trebalo biti priznato od 20. ožujka 2007. godine kao dana kada se prvi put obratio Kantonalnoj službi tražeći ispravak greške o rješenju o umirovljenju, a ne od 17. rujna 2010. godine.

33. Koncept "imovine" u smislu članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju ima autonomno značenje koje zasigurno nije ograničeno na pojam vlasništva ili posjedovanja fizičkih stvari. I neka druga prava i interesi koji predstavljaju određena dobra se, također, mogu smatrati "imovinskim pravima" i mogu predstavljati "imovinu" u smislu navedene odredbe (vidi presudu Europskog suda za ljudska prava, Gasus Dosier und Fordertechnik GmbH protiv Holandije od 23. veljače 1995. godine, Serija A, broj 306-B, strana 46, stavak 53.). Prema ranije usvojenom stajalištu Ustavnog suda, pravo na mirovinu za određeno razdoblje predstavlja imovinu u smislu članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju (vidi, Ustavni sud, Odluka o meritumu broj AP 639/04 od 23. rujna 2005. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba, st. 20. i 21.).

34. Osim toga, Ustavni sud podsjeća da je u svojoj dosadašnjoj praksi zauzeo stajalište da pitanje početka isplate mirovine od momenta naknadne uplate doprinosa za MIO uživa garancije prava na imovinu (vidi, Ustavni sud, pored ostalih, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 406/08 od 13. svibnja 2010. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba, točka 22.) sa referencama na relevantnu praksu Ustavnog suda. Imajući u vidu činjenice konkretnog predmeta Ustavni sud smatra da nema razloga da ne slijedi navedeno stajalište i u konkretnom slučaju iako se pitanje početka isplate mirovine vezuje za nadnevak podnošenja zahtjeva za ostvarivanje prava na mirovinu.

35. Ustavni sud podsjeća da članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju obuhvaća tri različita pravila. Prvo pravilo, navedeno u prvom stavku, jeste opće prirode i iskazuje načelo mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo, sadržano u drugoj rečenici istog stavka, obuhvaća lišavanje imovine i čini ga podložnim određenim uvjetima. Treće pravilo, koje se nalazi u drugom stavku, priznaje da države članice imaju pravo, između ostalog, nadzirati korištenje imovine u skladu s javnim interesom. Ova tri pravila nisu "različita" u smislu da su nepovezana: drugo i treće pravilo se odnose na pojedinačne slučajeve ometanja prava na mirno uživanje imovine, te ih, stoga, treba tumačiti u svjetlu općeg načela iskazanog u prvom pravilu. Osim toga, Ustavni sud podsjeća na to da svako miješanje u pravo na imovinu prema drugom ili trećem pravilu mora biti predviđeno zakonom, mora služiti legitimnom cilju, mora uspostavljati pravičnu ravnotežu između apelantovog prava i javnog odnosno općeg interesa (načelo proporcionalnosti).

36. Razmatrajući je li miješanje u apelantovo pravo na imovinu predviđeno zakonom, Ustavni sud zapaža da je člankom 103. Zakona o MIO određeno da se prava iz mirovinskog i invalidskog osiguranja stječu i dospijevaju danom ispunjenja uvjeta propisanih ovim zakonom, a člankom 104. da se mirovina isplaćuje od dana ispunjenja uvjeta propisanih za stjecanje mirovine ako je zahtjev podnijet u roku od šest mjeseci od dana ispunjenja uvjeta, a ako je zahtjev podnijet po isteku tog roka, od dana podnošenja zahtjeva i za šest mjeseci unazad.

37. U konkretnom slučaju, osporenom presudom Kantonalnog suda konačno je odlučeno da apelantu pravo na isplatu mirovine utvrđene rješenjem Kantonalne službe od 29. veljače 2012. pripada od 17. rujna 2010. godine. Stoga proizlazi da je osporenom odlukom kojom je konačno utvrđen početak isplate mirovine apelantu došlo do miješanja u apelantovo pravo na imovinu.

38. Iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu proizlazi da je apelant podnio zahtjev za ostvarivanje prava na starosnu mirovinu 15. ožujka 2007. godine. Kantonalna služba je po ovom apelantovom zahtjevu donijela rješenje 20. travnja 2007. godine. U navedenom rješenju je utvrđeno da je apelant 4. siječnja 2007. godine stekao uvjete za ostvarivanja prava na starosnu mirovinu, da je zahtjev podnijet unutar roka od šest mjeseci, pa da mu pravo na starosnu mirovinu, kao i pravo na njezinu isplatu pripada od


stjecanja uvjeta za starosnu mirovinu, tj. od 4. siječnja 2007. godine.

39. Nadalje, iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu proizlazi da je po primitku rješenja od 20. travnja 2007. godine apelant uočio da nije otklonjena greška koju je Kantonalna služba već utvrdila u zapisniku od 6. ožujka 2007. godine. Apelantova obraćanja Kantonalnoj službi, kao i Zavodu MIO da se otkloni nesporna greška u rješenju Kantonalne službe od 20. travnja 2007. godine ostala su uzaludna sve do 17. ožujka 2011. godine kada je Zavod MIO apelantovu "molbu za izvršenje pokrenutog ispravka rješenja o umirovljenju" okvalificirao kao "zahtjev za ponovno određivanje mirovine".

40. Nakon toga, rješenjem Kantonalne službe od 29. veljače 2012. godine odlučeno je o apelantovom "zahtjevu za ponovno određivanje mirovine". Navedenim rješenjem je otklonjena i nesporna greška čije je ispravljanje apelant predlagao još od travnja 2007. godine. Prema ovom rješenju, apelantu je priznato pravo na starosnu mirovinu i određeno da mu pravo na njezinu isplatu pripada od 17. rujna 2010. godine. U svezi s tim je ukazano da je apelant uvjete za stjecanje mirovine stekao 4. siječnja 2007. godine, ali da je zahtjev za ponovno određivanje mirovine podnio 17. ožujka 2011. godine, pa mu, u skladu sa člankom 104. Zakona o MIO, pravo na isplatu mirovine pripada retroaktivno šest mjeseci od podnošenja zahtjeva, tj. od 17. rujna 2010. godine. Sa ovim stajalištem su se suglasili i Zavod MIO i Kantonalni sud. Pri tome je Kantonalni sud istaknuo i da se predmetni postupak ticao odlučivanja o apelantovom zahtjevu od 17. ožujka 2011. godine, a ne o njegovom zahtjevu od 15. ožujka 2007. godine.

41. Ustavni sud podsjeća da se u skladu sa člankom 96. Zakona o MIO postupak ostvarivanja prava iz mirovinskog i invalidskog osiguranja pokreće na zahtjev osiguranika. U skladu sa člankom 5. Zakona o MIO prava iz mirovinskog i invalidskog osiguranja ostvaruju se po propisima o upravnom postupku ako ovim zakonom nije drugačije određeno. U skladu sa člankom 217. Zakona o upravnom postupku (u daljnjem tekstu: ZUP) organ koji je donio rješenje, odnosno službena osoba koja je potpisala ili izdala rješenje u svako vrijeme može ispraviti greške u imenima, brojevima, pisanju ili računanju, kao i druge očigledne netočnosti u rješenju. Istim člankom je određeno da ispravak greške proizvodi pravni učinak od dana od kojeg proizvodi pravni učinak rješenje koje se ispravlja, kao i da se o ispravku donosi poseban zaključak koji čini sastavni dio rješenja koje se ispravlja. Najzad, istim člankom je određeno i da se protiv zaključka kojim se prijedlog za ispravak odbija ili se rješenje ispravlja može izjaviti priziv.

42. Iz onoga što je predočeno Ustavnom sudu proizlazi da apelantovo obraćanje Kantonalnoj službi da se ispravi greška koju je ova služba i sama utvrdila u svom zapisniku od 6. ožujka 2007. godine (ispravak registriranih podataka o apelantovom stažu i plaći za 1997. godinu) predstavlja prijedlog za ispravljanje greške u smislu članka 217. ZUP-a. Nadalje, apelantova obraćanja za ispravak greške odnosila su se na rješenje navedene službe od 20. travnja 2007. godine, koje je donijeto po apelantovom zahtjevu od 15. ožujka 2007. godine. S obzirom da se prava iz mirovinskog i invalidskog osiguranja ostvaruju po zahtjevu osiguranika, a nesporno je da apelant to jeste, da je po takvom njegovom zahtjevu i donijeto rješenje čiji ispravak je predlagao, proizlazi i da su apelantova obraćanja Kantonalnoj službi i Zavodu MIO nakon donošenja rješenja od 20. travnja 2007. godine, uključujući i njegovu "molbu za izvršenje pokrenutog ispravka rješenja o umirovljenju" od 17. ožujka 2011. godine u stvari bila u službi ostvarivanja njegovog zahtjeva od 15. ožujka 2007. godine. U tom smislu, Ustavni sud nije mogao prihvatiti stajalište iz osporene presude Kantonalnog suda da se

predmetni postupak nije ticao odlučivanja o apelantovom zahtjevu od 15. ožujka 2007. godine.

43. Nadalje, Ustavni sud zapaža da je rješenjem Kantonalne službe od 29. veljače 2012. godine, s kojim su se suglasili i Zavod MIO i Kantonalni sud u osporenoj presudi, konačno otklonjena nesporna greška čije je ispravljanje apelant i tražio. U svezi s tim, Ustavni sud podsjeća da u skladu sa člankom 217. ZUP-a organ koji je donio rješenje može ispraviti grešku "u svako doba", s tim da ispravak proizvodi učinak od dana od kada proizvodi učinak rješenje koje se ispravlja, bez obzira je li ispravak poduzeo sam organ ili je ispravak pokrenut po prijedlogu zainteresirane osobe. Shodno navedenoj odredbi proizlazi i da podnošenje prijedloga za ispravak greške nije uvjetovano propisivanjem roka u kojem prijedlog nakon donošenja rješenja, čiji se ispravak traži, mora biti podnijet, odnosno to može biti učinjeno u "svako doba".

44. U konkretnom slučaju nesporno je da je apelantov zahtjev za ostvarivanje prava na mirovinu od 15. ožujka 2007. godine podnijet prije isteka roka od šest mjeseci od stjecanja uvjeta za mirovinu, tj. od 4. siječnja 2007. godine, te da je apelant tražio ispravak nesporne greške u rješenju od 20. travnja 2007. godine koje je po ovom njegovom zahtjevu i donijeto i po kojem mu je i pravo na isplatu mirovine bilo priznato od 4. siječnja 2007. godine. Imajući u vidu naprijed citirani članak 217. ZUP-a koji ne određuje rok za podnošenje prijedloga za ispravak rješenja, te da ispravak djeluje od dana od kada djeluje i rješenje koje se ispravlja, proizlazi i da apelantova "molba za izvršenje pokrenutog ispravka rješenja o umirovljenju" od 17. ožujka 2011. godine nije mogla biti od utjecaja na utvrđivanje činjenice od kada apelantu pripada pravo na isplatu mirovine u smislu članka 104. Zakona o MIO.

45. Stoga, proizlazi da je Kantonalni sud u osporenoj presudi proizvoljno primijenio članak 104. Zakona o MIO zaključivši da se predmetni postupak ticao odlučivanja o apelantovom zahtjevu za ponovno određivanje mirovine od 17. ožujka 2011. godine, da je ovaj zahtjev podnesen po proteku roka od šest mjeseci od stjecanja uvjeta za mirovinu, tj. 4. siječnja 2007. godine, pa da apelantu pravo na isplatu mirovine pripada retroaktivno šest mjeseci unazad od podnošenja zahtjeva, tj. od 17. rujna 2010. godine. Zbog toga, osporena presuda ne zadovoljava načelo "zakonitosti" odluke kojom se miješa u apelantovu imovinu. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da u takvim okolnostima nema uvjeta da Ustavni sud ispituje ostale kriterije testa na imovinu (postojanje legitimnog cilja i pravične ravnoteže između apelantovog prava i javnog odnosno općeg interesa).

46. Imajući u vidu naprijed navedeno Ustavni sud zaključuje da je zbog nezakonitog miješanja prekršeno apelantovo pravo iz članka II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

Pravo na pravično suđenje


Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke.

48. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obveza ili kaznene optužbe protiv njega, svatko ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim sudom ustanovljenim zakonom. […]

49. Ustavni sud zapaža da se u konkretnom slučaju radi o sporu građansko-pravne prirode koji se ticao apelantovog prava na mirovinu, pa apelant u predmetnom postupku uživa garancije


prava na pravično suđenje iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije (vidi, Ustavni sud, Odluka o meritumu broj AP 2984/12 od 17. rujna 2013. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba, točka 24.).

50. U svezi s tim Ustavni sud zapaža da apelant navode o povredi prava na pravično suđenje obrazlaže isključivo time da mu je u postupku koji je okončan osporenom presudom Kantonalnog suda povrijeđeno pravo na donošenje odluke u razumnom roku.

Suđenje u razumnom roku a) Relevantna načela

51. Prema konzistentnoj praksi Europskog i Ustavnog suda, razumnost duljine trajanja postupka mora se ocjenjivati u okviru okolnosti pojedinog predmeta, vodeći računa o kriterijima uspostavljenim praksom Europskog suda, a naročito o složenosti predmeta, ponašanju strana u postupku i nadležnog suda ili drugih javnih vlasti, te o značaju koji konkretna pravna stvar ima za apelanta (vidi, Europski sud za ljudska prava, Mikulić protiv Hrvatske, aplikacija broj 53176/99 od 7. veljače 2002. godine, Izvješće broj 2002-I, stavak 38.).

b) Razdoblje koje se uzima u obzir

52. Ustavni sud ukazuje da iz činjenica predmeta, suprotno stajalištu organa uprave i Kantonalnog suda, proizlazi da je apelant predmetni postupak pokrenuo 1997. godine podnošenjem prijedloga za ispravljanje greške u smislu članka 217. ZUP-a, a na temelju "ispravka registriranih podataka o stažu i plaći" apelanta za 1997. godinu. Nadalje, prijedlog za ispravak greške odnosio se na rješenje navedene službe od 20. travnja 2007. godine koje je donijeto po apelantovom zahtjevu od 15. ožujka 2007. godine. S obzirom da ispravak greške u smislu članka 217. ZUP-a proizvodi pravni učinak od dana od kojeg proizvodi pravni učinak rješenje koje se ispravlja, Ustavni sud smatra da se i postupak koji je apelant vodio nakon donošenja rješenja od 20. travnja 2007. godine ticao odlučivanja o njegovom zahtjevu od 15. ožujka 2007. godine.

53. Slijedom navedenog, Ustavni sud smatra da se početak relevantnog razdoblja vezuje za apelantov zahtjev za umirovljenje od 15. ožujka 2007. godine, te da je ovo razdoblje okončano presudom Kantonalnog suda od 4. ožujka 2014. godine.

54. Dakle, relevantno razdoblje koje Ustavni sud treba uzeti pri ocjeni duljine postupka iznosi nešto manje od sedam godina.

c) Analiza razumnosti trajanja postupka

55. Iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu proizlazi da je apelant tražio da se otkloni greška u rješenju o umirovljenju - ispravak registriranih podataka o apelantovom stažu i plaći za 1997. godinu, koju je Kantonalna služba konstatirala 6. ožujka 2007. godine, tj. i prije podnošenja apelantovog zahtjeva od 15. ožujka 2007. godine. Stoga se ne može zaključiti da su u konkretnom postupku pokrenuta naročito složena činjenična i pravna pitanja koja bi opravdala trajanje postupka u vremenu od sedam godina.

56. Nadalje, u nedostatku odgovora na apelaciju Kantonalne službe, a imajući u vidu zapisnik te službe od 6. ožujka 2007. godine ne može se zaključiti da su postojali opravdani razlozi da se po ovom apelantovom prijedlogu za ispravak ne postupi. Nadalje, apelantova obraćanja kojim je tražio da se greška otkloni ostala su uzaludna do 17. ožujka 2011. godine, kada je Federalni zavod zaključio da se apelantova "molba za izvršenje pokrenutog ispravka rješenja o umirovljenju" ima smatrati "zahtjevom za ponovno određivanje mirovine" koji je dostavljen Kantonalnoj službi. Kantonalna služba je po ovom apelantovom obraćanju, tretirajući ga u skladu sa stajalištem Federalnog zavoda, ali tek nakon apelantovog ponovnog

obraćanja iz siječnja 2012. godine sa "zahtjevom za okončanje postupka izmjene podataka o ostvarenoj plaći za 1997. godinu", u veljači 2012. godine donijela rješenje. Nakon deset mjeseci, tj. u listopadu 2012. godine Federalni zavod je odbio apelantov priziv na prvostupanjsko rješenje. Konačno, o apelantovoj tužbi u upravnom sporu Kantonalni sud je odlučio nakon nešto više od jedne godine. Iz navedenog proizlazi da su u okolnostima apelantovog slučaja organi uprave postupili suprotno odredbi članka 5. ZUP-a kojom je propisano: "Kad organi i institucije koje imaju javne ovlasti vode postupak i rješavaju, dužni su da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava, vodeći pri tom računa da ostvarivanje njihovih prava ne bude na štetu prava drugih osoba niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesom", a nesporno je da je u okolnostima konkretnog slučaja takvo ponašanje izostalo, što je rezultiralo time da postupak ispravka greške u rješenju traje skoro sedam godina.

57. Nadalje, u svezi sa apelantovim ponašanjem, Ustavni sud zapaža da se iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu ne može zaključiti da je apelant svojim postupanjem doprinio trajanju postupka. Ustavni sud zapaža da se apelant u više navrata obraćao i Kantonalnoj službi i Federalnom zavodu počev od travnja 2007. godine predlažući ispravak greške koja je nesporno bila i utvrđena, ali da su ova njegova obraćanja ostala uzaludna sve do ožujka 2011. godine.

58. Najzad, u konkretnom slučaju radilo se o odlučivanju o apelantovim statusnim pitanjima, tj. postupak se ticao ostvarivanja prava na starosnu mirovinu koje je neotuđivo, osobno i materijalno pravo, pa je ishod postupka za apelanta, imajući pri tome u vidu i činjenicu da se radi o osobi u 72. godini života, bio od posebnog značaja (vidi, mutatis mutandis, Ustavni sud, već citirana Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 406/08, točka 25.).

59. Imajući u vidu sve navedeno Ustavni sud smatra da je trajanje postupka od nešto manje od sedam godina nerazumno, imajući u vidu da se radilo o predmetu koji se ne može ocijeniti kao složen, kada se ne može zaključiti da je apelant doprinio trajanju postupka koji se ticao odlučivanja o njegovim statusnim pravima i kao takav bio od posebnog značaja za njega, te da se u nedostatku bilo kakvih razloga i obrazloženja Kantonalne službe mora njoj i pripisati.

60. S obzirom na navedeno Ustavni sud zaključuje da je povrijeđeno apelantovo pravo na suđenje u razumnom roku kao segment prava na pravično suđenje iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

d) Pitanje naknade nematerijalne štete

61. Apelant je zatražio da mu se na ime nematerijalne štete zbog duljine trajanja postupka dodijeli iznos od 3.000,00 KM.

62. Ustavni sud podsjeća da je člankom 74. stavak (1) Pravila Ustavnog suda određeno da u odluci kojom usvaja apelaciju Ustavni sud može odrediti naknadu za nematerijalnu štetu koja se prema stavku (2) istog članka određuje na temelju pravednosti, uzimajući u obzir standarde koji proizlaze iz prakse Ustavnog suda.

63. Nadalje, Ustavni sud podsjeća da je u dosadašnjoj praksi utvrđeno načelo određivanja visine naknade štete u ovakvim slučajevima (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 938/04, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 20/06, st. 48.-51.). Prema utvrđenom načelu, apelantima bi za svaku godinu odgađanja donošenja odluke trebalo isplatiti iznos od približno 150,00 KM, odnosno dvostruki iznos u predmetima koji zahtijevaju posebnu žurnost.

64. S obzirom na to da je postupak trajao nešto manje od sedam godina, te s obzirom na značaj koji je imao za apelanta, Ustavni sud nalazi da apelantu treba na ime nematerijalne štete zbog nedonošenja odluke u razumnom roku isplatiti iznos od


1.050,00 KM. Navedeni iznos apelantu je dužna isplatiti Vlada Tuzlanskog kantona, s obzirom na sjedište Kantonalne službe, u roku od tri mjeseca od dana dostave ove odluke. Ova odluka Ustavnog suda u dijelu koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete predstavlja izvršnu ispravu.

VIII. Zaključak

65. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na imovinu iz članka II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju kada je u okolnostima konkretnog slučaja, u konačnoj odluci koja se ticala apelantovog prava na mirovinu koje predstavlja imovinu, proizvoljno primijenjen zakon, zbog čega nije zadovoljen kriterij "zakonitosti".

66. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada je postupak ispravka greške u rješenju o umirovljenju trajao skoro sedam godina u predmetu koji se ne može ocijeniti kao složen, koji se ticao odlučivanja o statusnim pravima i bio od posebnog značaja za apelanta kojem se ne može pripisati da je svojim postupanjem utjecao na trajanje postupka, a što se u okolnostima konkretnog slučaja može isključivo pripisati propustu nadležnog organa da pravilno ocijeni sadržaj apelantovog zahtjeva i da u skladu sa zakonskom obvezom postupa brzo, potpuno i kvalitetno u rješavanju pitanja iz svoje nadležnosti, te da postupak vodi sa što manje troškova i gubitka vremena.

67. Na temelju članka 59. st. (1) i (2) i članka 74. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

68. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.

Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine

Mirsad Ćeman, v. r.

Уставни суд Босне и Херцеговине у Великом вијећу, у

предмету број АП 2075/14, рјешавајући апелацију Матије Клобучарића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б), члана 59 ст. (1) и (2), члана 62 став (1) и члана 74 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине - пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 7. марта 2017. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Матије Клобучарића. Утврђује се повреда права на правично суђење из члана

II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у односу на доношење одлуке у разумном року и права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.

Укида се Пресуда Кантоналног суда у Тузли број 03 0 У 009969 12 У од 4. марта 2014. године.

Предмет се враћа Кантоналном суду у Тузли који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку у складу са чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1

Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Влади Тузланског кантона да, у складу са чланом 74 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, апеланту Матији Клобучарићу у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке исплати износ од 1.050,00 КМ на име накнаде нематеријалне штете због кршења права на доношење одлуке у разумном року уз обавезу да, након истека овог рока, плати законску затезну камату на евентуално неисплаћени износ или дио износа накнаде одређене овом одлуком.

Налаже се Кантоналном суду у Тузли и Влади Тузланског кантона да у складу са чланом 72 став (5) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке обавијесте Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод

1. Матија Клобучарић из Тузле (у даљњем тексту: апелант) поднио је 6. маја 2014. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против Пресуде Кантоналног суда у Тузли (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 03 0 У 009969 12 У од 4. марта 2014. године.

II. Поступак пред Уставним судом

2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Кантоналног суда и Федералног завода за пензијско и инвалидско осигурање Мостар (у даљњем тексту: Завод ПИО) затражено је 29. септембра 2016. године, а од Кантоналне административне службе у Тузли (у даљњем тексту: Кантонална служба) 7. децембра 2016. године да доставе одговор на апелацију.

3. Кантонални суд је одговор доставио 6. октобра 2016. године, а Завод ПИО 18. октобра 2016. године. Кантонална служба, којој је апелација достављена на одговор 9. децембра 2016. године, није доставила одговор на апелацију.

III. Чињенично стање

4. Чињенице предмета које произлазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

Уводне напомене

5. Кантонална служба је, поступајући по апелантовом захтјеву, према записнику о контроли пријава М-8 код апелантовог послодавца - обвезника уплате доприноса за ПИО од 6. марта 2007. године утврдила да су оправдани разлози за исправку регистрованих плата и стажа осигурања за апеланта за период од 1. јануара до 31. децембра 1997. године.

6. Апелант је 15. марта 2007. године Кантоналној служби поднио захтјев за остваривање права на старосну пензију.

7. Рјешењем Кантоналне службе од 20. априла 2007. године апеланту је признато право на старосну пензију у означеном износу почев од 4. јануара 2007. године као дана стицања услова за остваривање права на старосну пензију. Рјешењем је одређено и да апеланту исплата пензије по овом рјешењу припада од 4. јануара 2007. године.


8. Апелант је по пријему рјешења од 20. априла 2007. године уочио грешку, тј. није извршена исправка регистрованих података о плати и стажу осигурања (за 1997. годину), па се обратио и послодавцу и Кантоналној служби ради њеног отклањања.

9. Из документације предочене Уставном суду уз апелацију произлази да се апелант у периоду од априла 2007. године у више наврата обраћао Кантоналној служби с молбом да ова грешка буде отклоњена, затим бившем послодавцу, те Заводу ПИО. Апелант је 29. децембра 2008. године изјавио и жалбу на рјешење од 20. априла 2007. године, али из докумената предочених Уставном суду није могуће закључити какав је исход имала ова жалба. Апеланта је 23. јуна 2010. године бивши послодавац обавијестио да је Кантонална служба образац М-8 запримила 17. јуна 2010. године.

Поступак окончан оспореном пресудом

10. Апелант се 17. марта 2011. године обратио Заводу ПИО с "молбом за извршење покренуте исправке рјешења о пензионисању", а која је, према допису Федералног ПИО од 30. марта 2011. године, третирана као захтјев за поновни обрачун пензијског основа, те је достављена Кантоналној служби на поступање.

11. Апелант се 23. јануара 2012. године обратио Кантоналној служби са "захтјевом за окончање поступка измјене података о оствареној плати за 1997. годину". Апелант је у захтјеву поновио да већ пет година (тачније од 20. априла 2007. године) тражи да се исправи грешка на коју је указао још 6. марта 2007. године (мјесец и по дана прије пријема рјешења о пензионисању), али да није успио остварити да му се "исправно и праведно" обрачуна пензија. Апелант је истакао и да за овај пропуст није крив ни он ни његов бивши послодавац који је још 2002. године доставио усклађене податке и образац М-8 за релевантни период.

12. Кантонална служба је Рјешењем број 1106736545-0 од 29. фебруара 2012. године апеланту признала право на старосну пензију у означеном износу почев од 4. јануара 2007. године, те да му право на исплату пензије по овом рјешењу припада од 17. септембра 2010. године.

13. Из образложења рјешења произлази да је апелант 17. марта 2011. године затражио поновни обрачун пензијског основа и висине пензије по извршеној корекцији личног дохотка за 1997. годину. Кантонална служба је утврдила да је апелант 4. јануара 2007. године испунио услове за стицање старосне пензије из чл. 30 и 137 Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Службене новине ФБиХ" бр. 29/98 и 32/01; у даљњем тексту: Закон о ПИО). Надаље, из образложења рјешења произлази да је дан од када апеланту припада право утврђен на основу члана 103 став 1 Закона о ПИО, а дан од када тече исплата одређен на основу члана 104 став 1 истог закона.

14. Завод ПИО је Рјешењем број РЗ3/2-1106736545 од 4. октобра 2012. године апелантову жалбу на рјешење Кантоналне службе одбио као неосновану.

15. Из образложења рјешења произлази да је Завод ПИО закључио да је Кантонална служба правилно поступила сходно члану 104 став 1 Закона о ПИО ("Службене новине ФБиХ" бр. од 29/08 до 4/09) када је апеланту право на исплату старосне пензије признала почев од 17. септембра 2010. године. С тим у вези је указано да је цитираном законском одредбом регулисано да се пензије исплаћују од дана испуњавања услова прописаних за стицање пензије ако је захтјев поднијет у року од шест мјесеци од дана испуњења услова, а ако је захтјев поднијет по истеку тог рока, од дана подношења захтјева и за шест мјесеци уназад. С обзиром да

је апелант 17. марта 2011. године поднио захтјев за поновно одређивање висине пензије, да је услов за признавање права на старосну пензију испунио 4. јануара 2007. године, правилно је утврђено да му право на исплату старосне пензије припада од 17. септембра 2010. године, тј. шест мјесеци уназад од дана подношења захтјева (17. марта 2011. године).

16. Апелант је 9. новембра 2012. године пред Кантоналним судом тужбом покренуо управни спор против рјешења Завода ПИО. Апелант се 15. марта и 26. септембра 2013. године обраћао Кантоналном суду да поступи по његовој тужби, указујући да је старије животне доби (72 године), те да је слабог здравственог стања.

17. Кантонални суд је Пресудом број 03 0 У 009969 12 У од 4. марта 2014. године апелантову тужбу одбио као неосновану.

18. Из образложења пресуде произлази да се Кантонални суд у цјелини сагласио с разлозима и образложењима из оспореног рјешења Завода ПИО према којем апеланту право на исплату пензије, у складу са чланом 104 став 1 Закона о ПИО, припада од 17. септембра 2010. године, тј. шест мјесеци уназад од подношења захтјева, тј. од 17. марта 2011. године с обзиром да је апелант право на старосну пензију стекао 4. јануара 2007. године, а захтјев за поновно одређивање пензије поднио протеком рока од шест мјесеци од стицања права. Кантонални суд је закључио и да захтјев од 17. марта 2011. године представља нови захтјев за поновно одређивање пензије и да је поводом њега, а не поводом апелантовог захтјева од 15. марта 2007. године донијето оспорено рјешење.

IV. Апелација а) Наводи из апелације

19. Апелант тврди да су му у поступку који је окончан оспореном пресудом Кантоналног суда повријеђена права из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине, те из члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

20. Апелант тврди да му је у поступку који је окончан оспореном пресудом Кантоналног суда повријеђено право на доношење одлуке у разумном року с обзиром да је поступак покренут још 15. марта 2007. године, те окончан након седам година доношењем оспорене пресуде од 4. марта 2014. године. Апелант је затражио да му се на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од 3.000,00 КМ.

21. Апелант тврди да му је повријеђено и право на имовину јер је погрешно утврђено да му се право на исплату пензије признаје од 17. септембра 2010. године, а не од 20. априла 2007. године. С тим у вези је истакао да је захтјевом од 17. марта 2011. године тражио само поновно одређивање висине пензије, а што се не може сматрати новим захтјевом. У прилог наведеном је указао и да су права из пензијског осигурања неотуђива и да не могу застарјети, бити одузета, смањена или ограничена сходно члану 3 Закона о ПИО.

б) Одговор на апелацију

22. Кантонални суд је у одговору на апелацију истакао да се у цијелости позвао на разлоге и образложења из оспорене пресуде, те закључио да је апелација неоснована.

23. Федерални ПИО је у одговору на наводе из апелације истакао да се разлика у висини пензије не сматра имовином у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, те да су у образложењима оспорених аката дати ваљани разлози и образложења из којих произлази да није било произвољности у примјени материјалног права.


V. Релевантни прописи

24. Закон о пензијском и инвалидском осигурању ("Службене новине ФБиХ" бр. 29/98, 49/00, 32/01, 73/05, 59/06, 4/09 и 55/12) у релевантном дијелу гласи:

Члан 2. Права из пензијског и инвалидског осигурања су: - право на старосну пензију, […]

Члан 3. (1) Права из пензијског и инвалидског осигурања су

неотуђива, лична и материјална и не могу се преносити на друга лица.

(2) Права из пензијског и инвалидског осигурања не могу застарјети, осим доспјелих, а неисплаћених пензија и новчаних накнада у случајевима и под увјетима утврђеним Законом.

(3) Права по овом закону не могу се одузети, смањити или ограничити, изузев случајева утврђених овим законом.

Члан 5. Права из пензијског и инвалидског осигурања остварују

се код Федералног завода за пензијско и инвалидско осигурање (у даљњем тексту: носилац осигурања).

Члан 7. Права из пензијског и инвалидског осигурања се

остварују по прописима о управном поступку, ако овим законом није другачије одређено.

Члан 96. (1) Поступак за остваривање права из пензијског и

инвалидског осигурања покреће се на захтјев осигураника. […]

Члан 103. Права из пензијског и инвалидског осигурања стичу се

и доспијевају даном испуњења увјета прописаних овим законом, с тим што се право на пензију може остварити само послије престанка осигурања.

Члан 104. (1) Пензија се исплаћује од дана испуњења увјета

прописаних за стицање пензије, ако је захтјев поднијет у року од шест мјесеци од дана испуњења увјета, а ако је захтјев поднијет по истеку тог рока, од дана подношења захтјева и за шест мјесеци уназад.

(2) Доспјела новчана примања проистекла из оствареног права из пензијског и инвалидског осигурања застаријевају у року од шест мјесеци, од дана доспјелости.

25. Закон о управном поступку ("Службене новине ФБХ" бр. 2/98 и 48/99) у релевантном дијелу гласи:

5. Исправљање грешака у рјешењу Члан 217.

(1) Орган који је донио рјешење, односно службена особа која је потписала или издала рјешење, може у свако вријеме да исправи грешке у именима или бројевима, писању или рачунању, као и друге очигледне нетачности у рјешењу или његовим овјереним преписима. Исправка грешке производи правни учинак од дана од кога производи правни учинак рјешење које се исправља.

(2) О исправци се доноси посебан закључак, који се прилаже изворнику рјешења и чини његов састави дио. Овјерен препис закључка доставља се и странкама којима је достављено рјешење. Закључак потписује службена особа која је потписала рјешење. […]

(3) Против закључка којим се већ донесено рјешење исправља или којим се одбија приједлог за исправљање допуштена је посебна жалба.

VI. Допустивост

26. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини.

27. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Кантоналног суда број 03 0 У 009969 12 У од 4. марта 2014. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 5. априла 2014. године, а апелација је поднесена 6. маја 2014. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда јер не постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.

28. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

29. Апелант тврди да су му оспореном пресудом повријеђена права из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине, те из члана 6 став 1 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

Право на имовину

30. Апелант тврди да му је оспореном пресудом Кантоналног суда повријеђено право на имовину.

31. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:

Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

к) Право на имовину. Члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију гласи: Свако физичко или правно лице има право на мирно

уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим принципима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не умањују право државе да примјењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересом, или да би обезбиједила плаћање пореза или других доприноса или казни.

32. Суштина апелантових навода о повреди права на имовину своди се на тврдњу да му је право на исплату пензије требало да буде признато од 20. марта 2007. године као дана када се први пут обратио Кантоналној служби тражећи исправку грешке о рјешењу о пензионисању, а не од 17. септембра 2010. године.

33. Концепт "имовине" у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију има аутономно значење које засигурно није ограничено на појам својине или посједовања физичких ствари. И нека друга права и интереси који представљају одређена добра се, такође, могу сматрати "имовинским правима" и могу представљати "имовину" у смислу наведене одредбе (види пресуду Европског суда за људска права, Gasus Dosier und Fordertechnik GmbH против Холандије од 23. фебруара 1995. године, Серија А, број 306-Б, страна 46, став 53). Према раније усвојеном становишту Уставног суда, право на пензију за одређени период представља имовину у смислу члана 1 Протокола број 1 уз


Европску конвенцију (види, Уставни суд, Одлука о меритуму број АП 639/04 од 23. септембра 2005. године, доступна на www.ustavnisud.ba, ст. 20 и 21).

34. Осим тога, Уставни суд подсјећа да је у својој досадашњој пракси заузео становиште да питање почетка исплате пензије од момента накнадне уплате доприноса за ПИО ужива гаранције права на имовину (види, Уставни суд, поред осталих, Одлука о допустивости и меритуму број АП 406/08 од 13. маја 2010. године, доступна на www.ustavnisud.ba, тачка 22) са референцама на релевантну праксу Уставног суда. Имајући у виду чињенице конкретног предмета Уставни суд сматра да нема разлога да не слиједи наведено становиште и у конкретном случају иако се питање почетка исплате пензије везује за датум подношења захтјева за остваривање права на пензију.

35. Уставни суд подсјећа да члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију обухвата три различита правила. Прво правило, наведено у првом ставу, јесте опште природе и исказује принцип мирног уживања имовине. Друго правило, садржано у другој реченици истог става, обухвата лишавање имовине и чини га подложним одређеним условима. Треће правило, које се налази у другом ставу, признаје да државе чланице имају право, између осталог, да надзиру коришћење имовине у складу с јавним интересом. Ова три правила нису "различита" у смислу да су неповезана: друго и треће правило се односе на појединачне случајеве ометања права на мирно уживање имовине, те их, стога, треба тумачити у свјетлу општег принципа исказаног у првом правилу. Осим тога, Уставни суд подсјећа на то да свако мијешање у право на имовину према другом или трећем правилу мора да буде предвиђено законом, мора да служи легитимном циљу, мора да успоставља правичну равнотежу између апелантовог права и јавног односно општег интереса (принцип пропорционалности).

36. Разматрајући да ли је мијешање у апелантово право на имовину предвиђено законом, Уставни суд запажа да је чланом 103 Закона о ПИО одређено да се права из пензијског и инвалидског осигурања стичу и доспијевају даном испуњења услова прописаних овим законом, а чланом 104 да се пензија исплаћује од дана испуњења услова прописаних за стицање пензије ако је захтјев поднијет у року од шест мјесеци од дана испуњења услова, а ако је захтјев поднијет по истеку тог рока, од дана подношења захтјева и за шест мјесеци уназад.

37. У конкретном случају, оспореном пресудом Кантоналног суда коначно је одлучено да апеланту право на исплату пензије утврђене рјешењем Кантоналне службе од 29. фебруара 2012. припада од 17. септембра 2010. године. Стога произлази да је оспореном одлуком којом је коначно утврђен почетак исплате пензије апеланту дошло до мијешања у апелантово право на имовину.

38. Из докумената предочених Уставном суду произлази да је апелант поднио захтјев за остваривање права на старосну пензију 15. марта 2007. године. Кантонална служба је по овом апелантовом захтјеву донијела рјешење 20. априла 2007. године. У наведеном рјешењу је утврђено да је апелант 4. јануара 2007. године стекао услове за остваривања права на старосну пензију, да је захтјев поднијет унутар рока од шест мјесеци, па да му право на старосну пензију, као и право на њену исплату припада од стицања услова за старосну пензију, тј. од 4. јануара 2007. године.

39. Надаље, из докумената предочених Уставном суду произлази да је по пријему рјешења од 20. априла 2007. године апелант уочио да није отклоњена грешка коју је Кантонална служба већ утврдила у записнику од 6. марта

2007. године. Апелантова обраћања Кантоналној служби, као и Заводу ПИО да се отклони неспорна грешка у рјешењу Кантоналне службе од 20. априла 2007. године остала су узалудна све до 17. марта 2011. године када је Завод ПИО апелантову "молбу за извршење покренуте исправке рјешења о пензионисању" оквалификовао као "захтјев за поновно одређивање пензије".

40. Након тога, рјешењем Кантоналне службе од 29. фебруара 2012. године одлучено је о апелантовом "захтјеву за поновно одређивање пензије". Наведеним рјешењем је отклоњена и неспорна грешка чије је исправљање апелант предлагао још од априла 2007. године. Према овом рјешењу, апеланту је признато право на старосну пензију и одређено да му право на њену исплату припада од 17. септембра 2010. године. С тим у вези је указано да је апелант услове за стицање пензије стекао 4. јануара 2007. године, али да је захтјев за поновно одређивање пензије поднио 17. марта 2011. године, па му, у складу са чланом 104 Закона о ПИО, право на исплату пензије припада ретроактивно шест мјесеци од подношења захтјева, тј. од 17. септембра 2010. године. Са овим становиштем су се сагласили и Завод ПИО и Кантонални суд. При томе је Кантонални суд истакао и да се предметни поступак тицао одлучивања о апелантовом захтјеву од 17. марта 2011. године, а не о његовом захтјеву од 15. марта 2007. године.

41. Уставни суд подсјећа да се у складу са чланом 96 Закона о ПИО поступак остваривања права из пензијског и инвалидског осигурања покреће на захтјев осигураника. У складу са чланом 5 Закона о ПИО права из пензијског и инвалидског осигурања остварују се по прописима о управном поступку ако овим законом није другачије одређено. У складу са чланом 217 Закона о управном поступку (у даљњем тексту: ЗУП) орган који је донио рјешење, односно службено лице које је потписало или издало рјешење у свако вријеме може исправити грешке у именима, бројевима, писању или рачунању, као и друге очигледне нетачности у рјешењу. Истим чланом је одређено да исправка грешке производи правни учинак од дана од којег производи правни учинак рјешење које се исправља, као и да се о исправци доноси посебан закључак који чини саставни дио рјешења које се исправља. Најзад, истим чланом је одређено и да се против закључка којим се приједлог за исправку одбија или се рјешење исправља може изјавити жалба.

42. Из онога што је предочено Уставном суду произлази да апелантово обраћање Кантоналној служби да се исправи грешка коју је ова служба и сама утврдила у свом записнику од 6. марта 2007. године (исправка регистрованих података о апелантовом стажу и плати за 1997. годину) представља приједлог за исправљање грешке у смислу члана 217 ЗУП-а. Надаље, апелантова обраћања за исправку грешке односила су се на рјешење наведене службе од 20. априла 2007. године, које је донијето по апелантовом захтјеву од 15. марта 2007. године. С обзиром да се права из пензијског и инвалидског осигурања остварују по захтјеву осигураника, а неспорно је да апелант то јесте, да је по таквом његовом захтјеву и донијето рјешење чију је исправку предлагао, произлази и да су апелантова обраћања Кантоналној служби и Заводу ПИО након доношења рјешења од 20. априла 2007. године, укључујући и његову "молбу за извршење покренуте исправке рјешења о пензионисању" од 17. марта 2011. године у ствари била у служби остваривања његовог захтјева од 15. марта 2007. године. У том смислу, Уставни суд није могао да прихвати становиште из оспорене пресуде Кантоналног суда да се


предметни поступак није тицао одлучивања о апелантовом захтјеву од 15. марта 2007. године.

43. Надаље, Уставни суд запажа да је рјешењем Кантоналне службе од 29. фебруара 2012. године, с којим су се сагласили и Завод ПИО и Кантонални суд у оспореној пресуди, коначно отклоњена неспорна грешка чије је исправљање апелант и тражио. С тим у вези, Уставни суд подсјећа да у складу са чланом 217 ЗУП-а орган који је донио рјешење може исправити грешку "у свако доба", с тим да исправка производи учинак од дана од када производи учинак рјешење које се исправља, без обзира да ли је исправку предузео сам орган или је исправка покренута по приједлогу заинтересованог лица. Сходно наведеној одредби произлази и да подношење приједлога за исправку грешке није условљено прописивањем рока у којем приједлог након доношења рјешења, чија се исправка тражи, мора да буде поднијет, односно то може бити учињено у "свако доба".

44. У конкретном случају неспорно је да је апелантов захтјев за остваривање права на пензију од 15. марта 2007. године поднијет прије истека рока од шест мјесеци од стицања услова за пензију, тј. од 4. јануара 2007. године, те да је апелант тражио исправку неспорне грешке у рјешењу од 20. априла 2007. године које је по овом његовом захтјеву и донијето и по којем му је и право на исплату пензије било признато од 4. јануара 2007. године. Имајући у виду напријед цитирани члан 217 ЗУП-а који не одређује рок за подношење приједлога за исправку рјешења, те да исправка дјелује од дана од када дјелује и рјешење које се исправља, произлази и да апелантова "молба за извршење покренуте исправке рјешења о пензионисању" од 17. марта 2011. године није могла да буде од утицаја на утврђивање чињенице од када апеланту припада право на исплату пензије у смислу члана 104 Закона о ПИО.

45. Стога, произлази да је Кантонални суд у оспореној пресуди произвољно примијенио члан 104 Закона о ПИО закључивши да се предметни поступак тицао одлучивања о апелантовом захтјеву за поновно одређивање пензије од 17. марта 2011. године, да је овај захтјев поднесен по протеку рока од шест мјесеци од стицања услова за пензију, тј. 4. јануара 2007. године, па да апеланту право на исплату пензије припада ретроактивно шест мјесеци уназад од подношења захтјева, тј. од 17. септембра 2010. године. Због тога, оспорена пресуда не задовољава принцип "законитости" одлуке којом се мијеша у апелантову имовину. При томе, Уставни суд указује да у таквим околностима нема услова да Уставни суд испитује остале критеријуме теста на имовину (постојање легитимног циља и правичне равнотеже између апелантовог права и јавног односно општег интереса).

46. Имајући у виду напријед наведено Уставни суд закључује да је због незаконитог мијешања прекршено апелантово право из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

Право на правично суђење



е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком.

48. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања његових грађанских права и обавеза или кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом установљеним законом. […]

49. Уставни суд запажа да се у конкретном случају ради о спору грађанско-правне природе који се тицао апелантовог права на пензију, па апелант у предметном поступку ужива гаранције права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције (види, Уставни суд, Одлука о меритуму број АП 2984/12 од 17. септембра 2013. године, доступна на www.ustavnisud.ba, тачка 24).

50. У вези с тим Уставни суд запажа да апелант наводе о повреди права на правично суђење образлаже искључиво тиме да му је у поступку који је окончан оспореном пресудом Кантоналног суда повријеђено право на доношење одлуке у разумном року.

Суђење у разумном року а) Релевантни принципи

51. Према конзистентној пракси Европског и Уставног суда, разумност дужине трајања поступка мора се оцјењивати у оквиру околности појединог предмета, водећи рачуна о критеријумима успостављеним праксом Европског суда, а нарочито о сложености предмета, понашању страна у поступку и надлежног суда или других јавних власти, те о значају који конкретна правна ствар има за апеланта (види, Европски суд за људска права, Микулић против Хрватске, апликација број 53176/99 од 7. фебруара 2002. године, Извјештај број 2002-I, став 38).

б) Период који се узима у обзир

52. Уставни суд указује да из чињеница предмета, супротно становишту органа управе и Кантоналног суда, произлази да је апелант предметни поступак покренуо 1997. године подношењем приједлога за исправљање грешке у смислу члана 217 ЗУП-а, а на основу "исправке регистрованих података о стажу и плати" апеланта за 1997. годину. Надаље, приједлог за исправку грешке односио се на рјешење наведене службе од 20. априла 2007. године које је донијето по апелантовом захтјеву од 15. марта 2007. године. С обзиром да исправка грешке у смислу члана 217 ЗУП-а производи правни учинак од дана од којег производи правни учинак рјешење које се исправља, Уставни суд сматра да се и поступак који је апелант водио након доношења рјешења од 20. априла 2007. године тицао одлучивања о његовом захтјеву од 15. марта 2007. године.

53. Слиједом наведеног, Уставни суд сматра да се почетак релевантног периода везује за апелантов захтјев за пензионисање од 15. марта 2007. године, те да је овај период окончан пресудом Кантоналног суда од 4. марта 2014. године.

54. Дакле, релевантан период који Уставни суд треба да узме при оцјени дужине поступка износи нешто мање од седам година.

ц) Анализа разумности трајања поступка

55. Из докумената предочених Уставном суду произлази да је апелант тражио да се отклони грешка у рјешењу о пензионисању - исправка регистрованих података о апелантовом стажу и плати за 1997. годину, коју је Кантонална служба констатовала 6. марта 2007. године, тј. и прије подношења апелантовог захтјева од 15. марта 2007. године. Стога се не може закључити да су у конкретном поступку покренута нарочито сложена чињенична и правна


питања која би оправдала трајање поступка у времену од седам година.

56. Надаље, у недостатку одговора на апелацију Кантоналне службе, а имајући у виду записник те службе од 6. марта 2007. године не може се закључити да су постојали оправдани разлози да се по овом апелантовом приједлогу за исправку не поступи. Надаље, апелантова обраћања којим је тражио да се грешка отклони остала су узалудна до 17. марта 2011. године, када је Федерални завод закључио да се апелантова "молба за извршење покренуте исправке рјешења о пензионисању" има сматрати "захтјевом за поновно одређивање пензије" који је достављен Кантоналној служби. Кантонална служба је по овом апелантовом обраћању, третирајући га у складу са становиштем Федералног завода, али тек након апелантовог поновног обраћања из јануара 2012. године са "захтјевом за окончање поступка измјене података о оствареној плати за 1997. годину", у фебруару 2012. године донијела рјешење. Након десет мјесеци, тј. у октобру 2012. године Федерални завод је одбио апелантову жалбу на првостепено рјешење. Коначно, о апелантовој тужби у управном спору Кантонални суд је одлучио након нешто више од једне године. Из наведеног произлази да су у околностима апелантовог случаја органи управе поступили супротно одредби члана 5 ЗУП-а којом је прописано: "Кад органи и институције које имају јавне овласти воде поступак и рјешавају, дужни су да странкама омогуће да што лакше заштите и остваре своја права, водећи притом рачуна да остваривање њихових права не буде на штету права других особа нити у супротности са законом утврђеним јавним интересом", а неспорно је да је у околностима конкретног случаја такво понашање изостало, што је резултовало тиме да поступак исправке грешке у рјешењу траје скоро седам година.

57. Надаље, у вези са апелантовим понашањем, Уставни суд запажа да се из докумената предочених Уставном суду не може закључити да је апелант својим поступањем допринио трајању поступка. Уставни суд запажа да се апелант у више наврата обраћао и Кантоналној служби и Федералном заводу почев од априла 2007. године предлажући исправку грешке која је неспорно била и утврђена, али да су ова његова обраћања остала узалудна све до марта 2011. године.

58. Најзад, у конкретном случају радило се о одлучивању о апелантовим статусним питањима, тј. поступак се тицао остваривања права на старосну пензију које је неотуђиво, лично и материјално право, па је исход поступка за апеланта, имајући при томе у виду и чињеницу да се ради о лицу у 72. години живота, био од посебног значаја (види, mutatis mutandis, Уставни суд, већ цитирана Одлука о допустивости и меритуму број АП 406/08, тачка 25).

59. Имајући у виду све наведено Уставни суд сматра да је трајање поступка од нешто мање од седам година неразумно, имајући у виду да се радило о предмету који се не може оцијенити као сложен, када се не може закључити да је апелант допринио трајању поступка који се тицао одлучивања о његовим статусним правима и као такав био од посебног значаја за њега, те да се у недостатку било каквих разлога и образложења Кантоналне службе мора њој и приписати.

60. С обзиром на наведено Уставни суд закључује да је повријеђено апелантово право на суђење у разумном року као сегмент права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

д) Питање накнаде нематеријалне штете

61. Апелант је затражио да му се на име нематеријалне штете због дужине трајања поступка додијели износ од 3.000,00 КМ.

62. Уставни суд подсјећа да је чланом 74 став (1) Правила Уставног суда одређено да у одлуци којом усваја апелацију Уставни суд може одредити накнаду за нематеријалну штету која се према ставу (2) истог члана одређује на основу праведности, узимајући у обзир стандарде који произлазе из праксе Уставног суда.

63. Надаље, Уставни суд подсјећа да је у досадашњој пракси утврђен принцип одређивања висине накнаде штете у оваквим случајевима (види, Уставни суд, Одлука број АП 938/04, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 20/06, ст. 48-51). Према утврђеном принципу, апелантима би за сваку годину одгађања доношења одлуке требало исплатити износ од приближно 150,00 КМ, односно двоструки износ у предметима који захтијевају посебну хитност.

64. С обзиром на то да је поступак трајао нешто мање од седам година, те с обзиром на значај који је имао за апеланта, Уставни суд налази да апеланту треба на име нематеријалне штете због недоношења одлуке у разумном року исплатити износ од 1.050,00 КМ. Наведени износ апеланту је дужна исплатити Влада Тузланског кантона, с обзиром на сједиште Кантоналне службе, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке. Ова одлука Уставног суда у дијелу који се односи на накнаду нематеријалне штете представља извршну исправу.

VIII. Закључак

65. Уставни суд закључује да постоји повреда права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када је у околностима конкретног случаја, у коначној одлуци која се тицала апелантовог права на пензију које представља имовину, произвољно примијењен закон, због чега није задовољен критеријум "законитости".

66. Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је поступак исправке грешке у рјешењу о пензионисању трајао скоро седам година у предмету који се не може оцијенити као сложен, који се тицао одлучивања о статусним правима и био од посебног значаја за апеланта којем се не може приписати да је својим поступањем утицао на трајање поступка, а што се у околностима конкретног случаја може искључиво приписати пропусту надлежног органа да правилно оцијени садржај апелантовог захтјева и да у складу са законском обавезом поступа брзо, потпуно и квалитетно у рјешавању питања из своје надлежности, те да поступак води са што мање трошкова и губитка времена.

67. На основу члана 59 ст. (1) и (2) и члана 74 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

68. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

Предсједник Уставног суда Босне и Херцеговине

Мирсад Ћеман, с. р.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 2075/14, rješavajući apelaciju Matije Klobučarića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b), člana 59. st. (1) i (2),


člana 62. stav (1) i člana 74. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 7. marta 2017. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Matije Klobučarića. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana

II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u odnosu na donošenje odluke u razumnom roku i prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ukida se Presuda Kantonalnog suda u Tuzli broj 03 0 U 009969 12 U od 4. marta 2014. godine.

Predmet se vraća Kantonalnom sudu u Tuzli koji je dužan da po hitnom postupku donese novu odluku u skladu sa članom II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Vladi Tuzlanskog kantona da, u skladu sa članom 74. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, apelantu Matiji Klobučariću u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke isplati iznos od 1.050,00 KM na ime naknade nematerijalne štete zbog kršenja prava na donošenje odluke u razumnom roku uz obavezu da, nakon isteka ovog roka, plati zakonsku zateznu kamatu na eventualno neisplaćeni iznos ili dio iznosa naknade određene ovom odlukom.

Nalaže se Kantonalnom sudu u Tuzli i Vladi Tuzlanskog kantona da u skladu sa članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijeste Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Herce-govine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".


1. Matija Klobučarić iz Tuzle (u daljnjem tekstu: apelant) podnio je 6. maja 2014. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Kantonalnog suda u Tuzli (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 03 0 U 009969 12 U od 4. marta 2014. godine.


2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda i Federalnog zavoda za penzijsko i invalidsko osiguranje Mostar (u daljnjem tekstu: Zavod PIO) zatraženo je 29. septembra 2016. godine, a od Kantonalne administrativne službe u Tuzli (u daljnjem tekstu: Kantonalna služba) 7. decembra 2016. godine da dostave odgovor na apelaciju.

3. Kantonalni sud je odgovor dostavio 6. oktobra 2016. godine, a Zavod PIO 18. oktobra 2016. godine. Kantonalna služba, kojoj je apelacija dostavljena na odgovor 9. decembra 2016. godine, nije dostavila odgovor na apelaciju.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

Uvodne napomene

5. Kantonalna služba je, postupajući po apelantovom zahtjevu, prema zapisniku o kontroli prijava M-8 kod apelantovog poslodavca - obveznika uplate doprinosa za PIO od 6. marta 2007. godine utvrdila da su opravdani razlozi za ispravku registriranih plaća i staža osiguranja za apelanta za period od 1. januara do 31. decembra 1997. godine.

6. Apelant je 15. marta 2007. godine Kantonalnoj službi podnio zahtjev za ostvarivanje prava na starosnu penziju.

7. Rješenjem Kantonalne službe od 20. aprila 2007. godine apelantu je priznato pravo na starosnu penziju u označenom iznosu počev od 4. januara 2007. godine kao dana stjecanja uvjeta za ostvarivanje prava na starosnu penziju. Rješenjem je određeno i da apelantu isplata penzije po ovom rješenju pripada od 4. januara 2007. godine.

8. Apelant je po prijemu rješenja od 20. aprila 2007. godine uočio grešku, tj. nije izvršena ispravka registriranih podataka o plaći i stažu osiguranja (za 1997. godinu), pa se obratio i poslodavcu i Kantonalnoj službi radi njezinog otklanjanja.

9. Iz dokumentacije predočene Ustavnom sudu uz apelaciju proizlazi da se apelant u periodu od aprila 2007. godine u više navrata obraćao Kantonalnoj službi s molbom da ova greška bude otklonjena, zatim bivšem poslodavcu, te Zavodu PIO. Apelant je 29. decembra 2008. godine izjavio i žalbu na rješenje od 20. aprila 2007. godine, ali iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu nije moguće zaključiti kakav je ishod imala ova žalba. Apelanta je 23. juna 2010. godine bivši poslodavac obavijestio da je Kantonalna služba obrazac M-8 zaprimila 17. juna 2010. godine

Postupak okončan osporenom presudom

10. Apelant se 17. marta 2011. godine obratio Zavodu PIO s "molbom za izvršenje pokrenute ispravke rješenja o penzionisanju", a koja je, prema dopisu Federalnog PIO od 30. marta 2011. godine, tretirana kao zahtjev za ponovni obračun penzijskog osnova, te je dostavljena Kantonalnoj službi na postupanje.

11. Apelant se 23. januara 2012. godine obratio Kantonalnoj službi sa "zahtjevom za okončanje postupka izmjene podataka o ostvarenoj plaći za 1997. godinu". Apelant je u zahtjevu ponovio da već pet godina (tačnije od 20. aprila 2007. godine) traži da se ispravi greška na koju je ukazao još 6. marta 2007. godine (mjesec i po dana prije prijema rješenja o penzionisanju), ali da nije uspio ostvariti da mu se "ispravno i pravedno" obračuna penzija. Apelant je istakao i da za ovaj propust nije kriv ni on ni njegov bivši poslodavac koji je još 2002. godine dostavio usklađene podatke i obrazac M-8 za relevantni period.

12. Kantonalna služba je Rješenjem broj 1106736545-0 od 29. februara 2012. godine apelantu priznala pravo na starosnu penziju u označenom iznosu počev od 4. januara 2007. godine, te da mu pravo na isplatu penzije po ovom rješenju pripada od 17. septembra 2010. godine.

13. Iz obrazloženja rješenja proizlazi da je apelant 17. marta 2011. godine zatražio ponovni obračun penzijskog osnova i visine penzije po izvršenoj korekciji ličnog dohotka za 1997. godinu. Kantonalna služba je utvrdila da je apelant 4. januara 2007. godine ispunio uvjete za stjecanje starosne penzije iz čl. 30. i 137. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službene novine FBiH" br. 29/98 i 32/01; u daljnjem tekstu: Zakon o PIO). Nadalje, iz obrazloženja rješenja proizlazi da je dan od kada


apelantu pripada pravo utvrđen na osnovu člana 103. stav 1. Zakona o PIO, a dan od kada teče isplata određen na osnovu člana 104. stav 1. istog zakona.

14. Zavod PIO je Rješenjem broj RZ3/2-1106736545 od 4. oktobra 2012. godine apelantovu žalbu na rješenje Kantonalne službe odbio kao neosnovanu.

15. Iz obrazloženja rješenja proizlazi da je Zavod PIO zaključio da je Kantonalna služba pravilno postupila shodno članu 104. stav 1. Zakona o PIO ("Službene novine FBiH" br. od 29/08 do 4/09) kada je apelantu pravo na isplatu starosne penzije priznala počev od 17. septembra 2010. godine. S tim u vezi je ukazano da je citiranom zakonskom odredbom regulirano da se penzije isplaćuju od dana ispunjavanja uvjeta propisanih za stjecanje penzije ako je zahtjev podnijet u roku od šest mjeseci od dana ispunjenja uvjeta, a ako je zahtjev podnijet po isteku tog roka, od dana podnošenja zahtjeva i za šest mjeseci unazad. S obzirom da je apelant 17. marta 2011. godine podnio zahtjev za ponovno određivanje visine penzije, da je uvjet za priznavanje prava na starosnu penziju ispunio 4. januara 2007. godine, pravilno je utvrđeno da mu pravo na isplatu starosne penzije pripada od 17. septembra 2010. godine, tj. šest mjeseci unazad od dana podnošenja zahtjeva (17. marta 2011. godine).

16. Apelant je 9. novembra 2012. godine pred Kantonalnim sudom tužbom pokrenuo upravni spor protiv rješenja Zavoda PIO. Apelant se 15. marta i 26. septembra 2013. godine obraćao Kantonalnom sudu da postupi po njegovoj tužbi, ukazujući da je starije životne dobi (72 godine), te da je slabog zdravstvenog stanja.

17. Kantonalni sud je Presudom broj 03 0 U 009969 12 U od 4. marta 2014. godine apelantovu tužbu odbio kao neosnovanu.

18. Iz obrazloženja presude proizlazi da se Kantonalni sud u cjelini saglasio s razlozima i obrazloženjima iz osporenog rješenja Zavoda PIO prema kojem apelantu pravo na isplatu penzije, u skladu sa članom 104. stav 1. Zakona o PIO, pripada od 17. septembra 2010. godine, tj. šest mjeseci unazad od podnošenja zahtjeva, tj. od 17. marta 2011. godine s obzirom da je apelant pravo na starosnu penziju stekao 4. januara 2007. godine, a zahtjev za ponovno određivanje penzije podnio protekom roka od šest mjeseci od stjecanja prava. Kantonalni sud je zaključio i da zahtjev od 17. marta 2011. godine predstavlja novi zahtjev za ponovno određivanje penzije i da je povodom njega, a ne povodom apelantovog zahtjeva od 15. marta 2007. godine donijeto osporeno rješenje.


19. Apelant tvrdi da su mu u postupku koji je okončan osporenom presudom Kantonalnog suda povrijeđena prava iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, te iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

20. Apelant tvrdi da mu je u postupku koji je okončan osporenom presudom Kantonalnog suda povrijeđeno pravo na donošenje odluke u razumnom roku s obzirom da je postupak pokrenut još 15. marta 2007. godine, te okončan nakon sedam godina donošenjem osporene presude od 4. marta 2014. godine. Apelant je zatražio da mu se na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 3.000,00 KM.

21. Apelant tvrdi da mu je povrijeđeno i pravo na imovinu jer je pogrešno utvrđeno da mu se pravo na isplatu penzije priznaje od 17. septembra 2010. godine, a ne od 20. aprila 2007. godine. S tim u vezi je istakao da je zahtjevom od 17. marta 2011. godine tražio samo ponovno određivanje visine penzije, a što se ne može smatrati novim zahtjevom. U prilog navedenom je

ukazao i da su prava iz penzijskog osiguranja neotuđiva i da ne mogu zastarjeti, biti oduzeta, smanjena ili ograničena shodno članu 3. Zakona o PIO.


22. Kantonalni sud je u odgovoru na apelaciju istakao da se u cijelosti pozvao na razloge i obrazloženja iz osporene presude, te zaključio da je apelacija neosnovana.

23. Federalni PIO je u odgovoru na navode iz apelacije istakao da se razlika u visini penzije ne smatra imovinom u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, te da su u obrazloženjima osporenih akata dati valjani razlozi i obrazloženja iz kojih proizlazi da nije bilo proizvoljnosti u primjeni materijalnog prava.


24. Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službene novine FBiH" br. 29/98, 49/00, 32/01, 73/05, 59/06, 4/09 i 55/12) u relevantnom dijelu glasi:

Član 2. Prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su: - pravo na starosnu penziju, […]

Član 3. (1) Prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su

neotuđiva, lična i materijalna i ne mogu se prenositi na druga lica.

(2) Prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ne mogu zastarjeti, osim dospjelih, a neisplaćenih penzija i novčanih naknada u slučajevima i pod uvjetima utvrđenim Zakonom.

(3) Prava po ovom zakonu ne mogu se oduzeti, smanjiti ili ograničiti, izuzev slučajeva utvrđenih ovim zakonom.

Član 5. Prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruju se

kod Federalnog zavoda za penzijsko i invalidsko osiguranje (u daljnjem tekstu: nosilac osiguranja).

Član 7. Prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja se ostvaruju

po propisima o upravnom postupku, ako ovim zakonom nije drugačije određeno.

Član 96. (1) Postupak za ostvarivanje prava iz penzijskog i

invalidskog osiguranja pokreće se na zahtjev osiguranika. […]

Član 103. Prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja stiču se i

dospijevaju danom ispunjenja uvjeta propisanih ovim zakonom, s tim što se pravo na penziju može ostvariti samo poslije prestanka osiguranja.

Član 104. (1) Penzija se isplaćuje od dana ispunjenja uvjeta

propisanih za sticanje penzije, ako je zahtjev podnijet u roku od šest mjeseci od dana ispunjenja uvjeta, a ako je zahtjev podnijet po isteku tog roka, od dana podnošenja zahtjeva i za šest mjeseci unazad.

(2) Dospjela novčana primanja proistekla iz ostvarenog prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja zastarijevaju u roku od šest mjeseci, od dana dospjelosti.

25. Zakon o upravnom postupku ("Službene novine FBH" br. 2/98 i 48/99) u relevantnom dijelu glasi:

5. Ispravljanje grešaka u rješenju Član 217.

(1) Organ koji je donio rješenje, odnosno službena osoba koja je potpisala ili izdala rješenje, može u svako vrijeme da ispravi greške u imenima ili brojevima, pisanju ili računanju, kao


i druge očigledne netačnosti u rješenju ili njegovim ovjerenim prepisima. Ispravka greške proizvodi pravni učinak od dana od koga proizvodi pravni učinak rješenje koje se ispravlja.

(2) O ispravci se donosi poseban zaključak, koji se prilaže izvorniku rješenja i čini njegov sastavi dio. Ovjeren prepis zaključka dostavlja se i strankama kojima je dostavljeno rješenje. Zaključak potpisuje službena osoba koja je potpisala rješenje. […]

(3) Protiv zaključka kojim se već doneseno rješenje ispravlja ili kojim se odbija prijedlog za ispravljanje dopuštena je posebna žalba.

VI. Dopustivost

26. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

27. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Kantonalnog suda broj 03 0 U 009969 12 U od 4. marta 2014. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 5. aprila 2014. godine, a apelacija je podnesena 6. maja 2014. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.

28. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

29. Apelant tvrdi da su mu osporenom presudom povrijeđena prava iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, te iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

Pravo na imovinu

30. Apelant tvrdi da mu je osporenom presudom Kantonalnog suda povrijeđeno pravo na imovinu.

31. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:

k) Pravo na imovinu. Član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju glasi: Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na mirno uživanje

svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava.

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne umanjuju pravo države da primjenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulirala korištenje imovine u skladu s općim interesom, ili da bi osigurala plaćanje poreza ili drugih doprinosa ili kazni.

32. Suština apelantovih navoda o povredi prava na imovinu svodi se na tvrdnju da mu je pravo na isplatu penzije trebalo biti priznato od 20. marta 2007. godine kao dana kada se prvi put obratio Kantonalnoj službi tražeći ispravku greške o rješenju o penzionisanju, a ne od 17. septembra 2010. godine.

33. Koncept "imovine" u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju ima autonomno značenje koje zasigurno nije ograničeno na pojam vlasništva ili posjedovanja fizičkih stvari. I neka druga prava i interesi koji predstavljaju određena dobra se, također, mogu smatrati "imovinskim pravima" i mogu predstavljati "imovinu" u smislu navedene odredbe (vidi presudu

Evropskog suda za ljudska prava, Gasus Dosier und Fordertechnik GmbH protiv Holandije od 23. februara 1995. godine, Serija A, broj 306-B, strana 46, stav 53). Prema ranije usvojenom stavu Ustavnog suda, pravo na penziju za određeni period predstavlja imovinu u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju (vidi, Ustavni sud, Odluka o meritumu broj AP 639/04 od 23. septembra 2005. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba, st. 20. i 21).

34. Osim toga, Ustavni sud podsjeća da je u svojoj dosadašnjoj praksi zauzeo stav da pitanje početka isplate penzije od momenta naknadne uplate doprinosa za PIO uživa garancije prava na imovinu (vidi, Ustavni sud, pored ostalih, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 406/08 od 13. maja 2010. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba, tačka 22) sa referencama na relevantnu praksu Ustavnog suda. Imajući u vidu činjenice konkretnog predmeta Ustavni sud smatra da nema razloga da ne slijedi navedeni stav i u konkretnom slučaju iako se pitanje početka isplate penzije vezuje za datum podnošenja zahtjeva za ostvarivanje prava na penziju.

35. Ustavni sud podsjeća da član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju obuhvaća tri različita pravila. Prvo pravilo, navedeno u prvom stavu, jeste opće prirode i iskazuje načelo mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo, sadržano u drugoj rečenici istog stava, obuhvaća lišavanje imovine i čini ga podložnim određenim uvjetima. Treće pravilo, koje se nalazi u drugom stavu, priznaje da države članice imaju pravo, između ostalog, da nadziru korištenje imovine u skladu s javnim interesom. Ova tri pravila nisu "različita" u smislu da su nepovezana: drugo i treće pravilo se odnose na pojedinačne slučajeve ometanja prava na mirno uživanje imovine, te ih, stoga, treba tumačiti u svjetlu općeg načela iskazanog u prvom pravilu. Osim toga, Ustavni sud podsjeća na to da svako miješanje u pravo na imovinu prema drugom ili trećem pravilu mora biti predviđeno zakonom, mora služiti legitimnom cilju, mora uspostavljati pravičnu ravnotežu između apelantovog prava i javnog odnosno općeg interesa (načelo proporcionalnosti).

36. Razmatrajući da li je miješanje u apelantovo pravo na imovinu predviđeno zakonom, Ustavni sud zapaža da je članom 103. Zakona o PIO određeno da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja stječu i dospijevaju danom ispunjenja uvjeta propisanih ovim zakonom, a članom 104. da se penzija isplaćuje od dana ispunjenja uvjeta propisanih za stjecanje penzije ako je zahtjev podnijet u roku od šest mjeseci od dana ispunjenja uvjeta, a ako je zahtjev podnijet po isteku tog roka, od dana podnošenja zahtjeva i za šest mjeseci unazad.

37. U konkretnom slučaju, osporenom presudom Kantonalnog suda konačno je odlučeno da apelantu pravo na isplatu penzije utvrđene rješenjem Kantonalne službe od 29. februara 2012. pripada od 17. septembra 2010. godine. Stoga proizlazi da je osporenom odlukom kojom je konačno utvrđen početak isplate penzije apelantu došlo do miješanja u apelantovo pravo na imovinu.

38. Iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu proizlazi da je apelant podnio zahtjev za ostvarivanje prava na starosnu penziju 15. marta 2007. godine. Kantonalna služba je po ovom apelantovom zahtjevu donijela rješenje 20. aprila 2007. godine. U navedenom rješenju je utvrđeno da je apelant 4. januara 2007. godine stekao uvjete za ostvarivanja prava na starosnu penziju, da je zahtjev podnijet unutar roka od šest mjeseci, pa da mu pravo na starosnu penziju, kao i pravo na njezinu isplatu pripada od stjecanja uvjeta za starosnu penziju, tj. od 4. januara 2007. godine.

39. Nadalje, iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu proizlazi da je po prijemu rješenja od 20. aprila 2007. godine apelant uočio da nije otklonjena greška koju je Kantonalna služba već utvrdila u zapisniku od 6. marta 2007. godine. Apelantova


obraćanja Kantonalnoj službi, kao i Zavodu PIO da se otkloni nesporna greška u rješenju Kantonalne službe od 20. aprila 2007. godine ostala su uzaludna sve do 17. marta 2011. godine kada je Zavod PIO apelantovu "molbu za izvršenje pokrenute ispravke rješenja o penzionisanju" okvalificirao kao "zahtjev za ponovno određivanje penzije".

40. Nakon toga, rješenjem Kantonalne službe od 29. februara 2012. godine odlučeno je o apelantovom "zahtjevu za ponovno određivanje penzije". Navedenim rješenjem je otklonjena i nesporna greška čije je ispravljanje apelant predlagao još od aprila 2007. godine. Prema ovom rješenju, apelantu je priznato pravo na starosnu penziju i određeno da mu pravo na njezinu isplatu pripada od 17. septembra 2010. godine. S tim u vezi je ukazano da je apelant uvjete za stjecanje penzije stekao 4. januara 2007. godine, ali da je zahtjev za ponovno određivanje penzije podnio 17. marta 2011. godine, pa mu, u skladu sa članom 104. Zakona o PIO, pravo na isplatu penzije pripada retroaktivno šest mjeseci od podnošenja zahtjeva, tj. od 17. septembra 2010. godine. Sa ovim stavom su se saglasili i Zavod PIO i Kantonalni sud. Pri tome je Kantonalni sud istakao i da se predmetni postupak ticao odlučivanja o apelantovom zahtjevu od 17. marta 2011. godine, a ne o njegovom zahtjevu od 15. marta 2007. godine.

41. Ustavni sud podsjeća da se u skladu sa članom 96. Zakona o PIO postupak ostvarivanja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja pokreće na zahtjev osiguranika. U skladu sa članom 5. Zakona o PIO prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruju se po propisima o upravnom postupku ako ovim zakonom nije drugačije određeno. U skladu sa članom 217. Zakona o upravnom postupku (u daljnjem tekstu: ZUP) organ koji je donio rješenje, odnosno službeno lice koje je potpisalo ili izdalo rješenje u svako vrijeme može ispraviti greške u imenima, brojevima, pisanju ili računanju, kao i druge očigledne netačnosti u rješenju. Istim članom je određeno da ispravka greške proizvodi pravni učinak od dana od kojeg proizvodi pravni učinak rješenje koje se ispravlja, kao i da se o ispravci donosi poseban zaključak koji čini sastavni dio rješenja koje se ispravlja. Najzad, istim članom je određeno i da se protiv zaključka kojim se prijedlog za ispravku odbija ili se rješenje ispravlja može izjaviti žalba.

42. Iz onoga što je predočeno Ustavnom sudu proizlazi da apelantovo obraćanje Kantonalnoj službi da se ispravi greška koju je ova služba i sama utvrdila u svom zapisniku od 6. marta 2007. godine (ispravka registriranih podataka o apelantovom stažu i plaći za 1997. godinu) predstavlja prijedlog za ispravljanje greške u smislu člana 217. ZUP-a. Nadalje, apelantova obraćanja za ispravku greške odnosila su se na rješenje navedene službe od 20. aprila 2007. godine, koje je donijeto po apelantovom zahtjevu od 15. marta 2007. godine. S obzirom da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruju po zahtjevu osiguranika, a nesporno je da apelant to jeste, da je po takvom njegovom zahtjevu i donijeto rješenje čiju ispravku je predlagao, proizlazi i da su apelantova obraćanja Kantonalnoj službi i Zavodu PIO nakon donošenja rješenja od 20. aprila 2007. godine, uključujući i njegovu "molbu za izvršenje pokrenute ispravke rješenja o penzionisanju" od 17. marta 2011. godine ustvari bila u službi ostvarivanja njegovog zahtjeva od 15. marta 2007. godine. U tom smislu, Ustavni sud nije mogao prihvatiti stav iz osporene presude Kantonalnog suda da se predmetni postupak nije ticao odlučivanja o apelantovom zahtjevu od 15. marta 2007. godine.

43. Nadalje, Ustavni sud zapaža da je rješenjem Kantonalne službe od 29. februara 2012. godine, s kojim su se saglasili i Zavod PIO i Kantonalni sud u osporenoj presudi, konačno otklonjena nesporna greška čije je ispravljanje apelant i tražio. S tim u vezi, Ustavni sud podsjeća da u skladu sa članom 217. ZUP-a organ koji je donio rješenje može ispraviti grešku "u svako doba", s tim da ispravka proizvodi učinak od dana od kada

proizvodi učinak rješenje koje se ispravlja, bez obzira da li je ispravku preduzeo sam organ ili je ispravka pokrenuta po prijedlogu zainteresiranog lica. Shodno navedenoj odredbi proizlazi i da podnošenje prijedloga za ispravku greške nije uvjetovano propisivanjem roka u kojem prijedlog nakon donošenja rješenja, čija se ispravka traži, mora biti podnijet, odnosno to može biti učinjeno u "svako doba".

44. U konkretnom slučaju nesporno je da je apelantov zahtjev za ostvarivanje prava na penziju od 15. marta 2007. godine podnijet prije isteka roka od šest mjeseci od stjecanja uvjeta za penziju, tj. od 4. januara 2007. godine, te da je apelant tražio ispravku nesporne greške u rješenju od 20. aprila 2007. godine koje je po ovom njegovom zahtjevu i donijeto i po kojem mu je i pravo na isplatu penzije bilo priznato od 4. januara 2007. godine. Imajući u vidu naprijed citirani član 217. ZUP-a koji ne određuje rok za podnošenje prijedloga za ispravku rješenja, te da ispravka djeluje od dana od kada djeluje i rješenje koje se ispravlja, proizlazi i da apelantova "molba za izvršenje pokrenute ispravke rješenja o penzionisanju" od 17. marta 2011. godine nije mogla biti od utjecaja na utvrđivanje činjenice od kada apelantu pripada pravo na isplatu penzije u smislu člana 104. Zakona o PIO.

45. Stoga, proizlazi da je Kantonalni sud u osporenoj presudi proizvoljno primijenio član 104. Zakona o PIO zaključivši da se predmetni postupak ticao odlučivanja o apelantovom zahtjevu za ponovno određivanje penzije od 17. marta 2011. godine, da je ovaj zahtjev podnesen po proteku roka od šest mjeseci od stjecanja uvjeta za penziju, tj. 4. januara 2007. godine, pa da apelantu pravo na isplatu penzije pripada retroaktivno šest mjeseci unazad od podnošenja zahtjeva, tj. od 17. septembra 2010. godine. Zbog toga, osporena presuda ne zadovoljava načelo "zakonitosti" odluke kojom se miješa u apelantovu imovinu. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da u takvim okolnostima nema uvjeta da Ustavni sud ispituje ostale kriterije testa na imovinu (postojanje legitimnog cilja i pravične ravnoteže između apelantovog prava i javnog odnosno općeg interesa).

46. Imajući u vidu naprijed navedeno Ustavni sud zaključuje da je zbog nezakonitog miješanja prekršeno apelantovo pravo iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.




e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

48. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obaveza ili krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom ustanovljenim zakonom. […]

49. Ustavni sud zapaža da se u konkretnom slučaju radi o sporu građansko-pravne prirode koji se ticao apelantovog prava na penziju, pa apelant u predmetnom postupku uživa garancije prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije (vidi, Ustavni sud, Odluka o meritumu broj AP 2984/12 od 17. septembra 2013. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba, tačka 24).

50. U vezi s tim Ustavni sud zapaža da apelant navode o povredi prava na pravično suđenje obrazlaže isključivo time da mu je u postupku koji je okončan osporenom presudom Kantonalnog suda povrijeđeno pravo na donošenje odluke u razumnom roku.


Suđenje u razumnom roku a) Relevantna načela

51. Prema konzistentnoj praksi Evropskog i Ustavnog suda, razumnost dužine trajanja postupka mora se ocjenjivati u okviru okolnosti pojedinog predmeta, vodeći računa o kriterijima uspostavljenim praksom Evropskog suda, a naročito o složenosti predmeta, ponašanju strana u postupku i nadležnog suda ili drugih javnih vlasti, te o značaju koji konkretna pravna stvar ima za apelanta (vidi, Evropski sud za ljudska prava, Mikulić protiv Hrvatske, aplikacija broj 53176/99 od 7. februara 2002. godine, Izvještaj broj 2002-I, stav 38).

b) Period koji se uzima u obzir

52. Ustavni sud ukazuje da iz činjenica predmeta, suprotno stavu organa uprave i Kantonalnog suda, proizlazi da je apelant predmetni postupak pokrenuo 1997. godine podnošenjem prijedloga za ispravljanje greške u smislu člana 217. ZUP-a, a na osnovu "ispravke registriranih podataka o stažu i plaći" apelanta za 1997. godinu. Nadalje, prijedlog za ispravku greške odnosio se na rješenje navedene službe od 20. aprila 2007. godine koje je donijeto po apelantovom zahtjevu od 15. marta 2007. godine. S obzirom da ispravka greške u smislu člana 217. ZUP-a proizvodi pravni učinak od dana od kojeg proizvodi pravni učinak rješenje koje se ispravlja, Ustavni sud smatra da se i postupak koji je apelant vodio nakon donošenja rješenja od 20. aprila 2007. godine ticao odlučivanja o njegovom zahtjevu od 15. marta 2007. godine.

53. Slijedom navedenog, Ustavni sud smatra da se početak relevantnog perioda vezuje za apelantov zahtjev za penzionisanje od 15. marta 2007. godine, te da je ovaj period okončan presudom Kantonalnog suda od 4. marta 2014. godine.

54. Dakle, relevantan period koji Ustavni sud treba uzeti pri ocjeni dužine postupka iznosi nešto manje od sedam godina.

c) Analiza razumnosti trajanja postupka

55. Iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu proizlazi da je apelant tražio da se otkloni greška u rješenju o penzionisanju - ispravka registriranih podataka o apelantovom stažu i plaći za 1997. godinu, koju je Kantonalna služba konstatirala 6. marta 2007. godine, tj. i prije podnošenja apelantovog zahtjeva od 15. marta 2007. godine. Stoga se ne može zaključiti da su u konkretnom postupku pokrenuta naročito složena činjenična i pravna pitanja koja bi opravdala trajanje postupka u vremenu od sedam godina.

56. Nadalje, u nedostatku odgovora na apelaciju Kantonalne službe, a imajući u vidu zapisnik te službe od 6. marta 2007. godine ne može se zaključiti da su postojali opravdani razlozi da se po ovom apelantovom prijedlogu za ispravku ne postupi. Nadalje, apelantova obraćanja kojim je tražio da se greška otkloni ostala su uzaludna do 17. marta 2011. godine, kada je Federalni zavod zaključio da se apelantova "molba za izvršenje pokrenute ispravke rješenja o penzionisanju" ima smatrati "zahtjevom za ponovno određivanje penzije" koji je dostavljen Kantonalnoj službi. Kantonalna služba je po ovom apelantovom obraćanju, tretirajući ga u skladu sa stavom Federalnog zavoda, ali tek nakon apelantovog ponovnog obraćanja iz januara 2012. godine sa "zahtjevom za okončanje postupka izmjene podataka o ostvarenoj plaći za 1997. godinu", u februaru 2012. godine donijela rješenje. Nakon deset mjeseci, tj. u oktobru 2012. godine Federalni zavod je odbio apelantovu žalbu na prvostepeno rješenje. Konačno, o apelantovoj tužbi u upravnom sporu Kantonalni sud je odlučio nakon nešto više od jedne godine. Iz navedenog proizlazi da su u okolnostima apelantovog slučaja organi uprave postupili suprotno odredbi člana 5. ZUP-a kojom je propisano: "Kad organi i institucije koje imaju javne ovlasti vode postupak i rješavaju, dužni su da

strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava, vodeći pritom računa da ostvarivanje njihovih prava ne bude na štetu prava drugih osoba niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesom", a nesporno je da je u okolnostima konkretnog slučaja takvo ponašanje izostalo, što je rezultiralo time da postupak ispravke greške u rješenju traje skoro sedam godina.

57. Nadalje, u vezi sa apelantovim ponašanjem, Ustavni sud zapaža da se iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu ne može zaključiti da je apelant svojim postupanjem doprinio trajanju postupka. Ustavni sud zapaža da se apelant u više navrata obraćao i Kantonalnoj službi i Federalnom zavodu počev od aprila 2007. godine predlažući ispravku greške koja je nesporno bila i utvrđena, ali da su ova njegova obraćanja ostala uzaludna sve do marta 2011. godine.

58. Najzad, u konkretnom slučaju radilo se o odlučivanju o apelantovim statusnim pitanjima, tj. postupak se ticao ostvarivanja prava na starosnu penziju koje je neotuđivo, lično i materijalno pravo, pa je ishod postupka za apelanta, imajući pri tome u vidu i činjenicu da se radi o licu u 72. godini života, bio od posebnog značaja (vidi, mutatis mutandis, Ustavni sud, već citirana Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 406/08, tačka 25).

59. Imajući u vidu sve navedeno Ustavni sud smatra da je trajanje postupka od nešto manje od sedam godina nerazumno, imajući u vidu da se radilo o predmetu koji se ne može ocijeniti kao složen, kada se ne može zaključiti da je apelant doprinio trajanju postupka koji se ticao odlučivanja o njegovim statusnim pravima i kao takav bio od posebnog značaja za njega, te da se u nedostatku bilo kakvih razloga i obrazloženja Kantonalne službe mora njoj i pripisati.

60. S obzirom na navedeno Ustavni sud zaključuje da je povrijeđeno apelantovo pravo na suđenje u razumnom roku kao segment prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

d) Pitanje naknade nematerijalne štete

61. Apelant je zatražio da mu se na ime nematerijalne štete zbog dužine trajanja postupka dodijeli iznos od 3.000,00 KM.

62. Ustavni sud podsjeća da je članom 74. stav (1) Pravila Ustavnog suda određeno da u odluci kojom usvaja apelaciju Ustavni sud može odrediti naknadu za nematerijalnu štetu koja se prema stavu (2) istog člana određuje na osnovu pravednosti, uzimajući u obzir standarde koji proizlaze iz prakse Ustavnog suda.

63. Nadalje, Ustavni sud podsjeća da je u dosadašnjoj praksi utvrđeno načelo određivanja visine naknade štete u ovakvim slučajevima (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 938/04, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 20/06, st. 48-51). Prema utvrđenom načelu, apelantima bi za svaku godinu odgađanja donošenja odluke trebalo isplatiti iznos od približno 150,00 KM, odnosno dvostruki iznos u predmetima koji zahtijevaju posebnu hitnost.

64. S obzirom na to da je postupak trajao nešto manje od sedam godina, te s obzirom na značaj koji je imao za apelanta, Ustavni sud nalazi da apelantu treba na ime nematerijalne štete zbog nedonošenja odluke u razumnom roku isplatiti iznos od 1.050,00 KM. Navedeni iznos apelantu je dužna isplatiti Vlada Tuzlanskog kantona, s obzirom na sjedište Kantonalne službe, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke. Ova odluka Ustavnog suda u dijelu koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete predstavlja izvršnu ispravu.

VIII. Zaključak

65. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju kada je u okolnostima konkretnog slučaja, u konačnoj odluci koja se ticala apelantovog


prava na penziju koje predstavlja imovinu, proizvoljno primijenjen zakon, zbog čega nije zadovoljen kriterij "zakonitosti".

66. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada je postupak ispravke greške u rješenju o penzionisanju trajao skoro sedam godina u predmetu koji se ne može ocijeniti kao složen, koji se ticao odlučivanja o statusnim pravima i bio od posebnog značaja za apelanta kojem se ne može pripisati da je svojim postupanjem utjecao na trajanje postupka, a što se u okolnostima konkretnog slučaja može isključivo pripisati propustu nadležnog organa da pravilno ocijeni sadržaj apelantovog zahtjeva i da u skladu sa zakonskom obavezom postupa brzo, potpuno i kvalitetno u rješavanju pitanja iz svoje nadležnosti, te da postupak vodi sa što manje troškova i gubitka vremena.

67. Na osnovu člana 59. st. (1) i (2) i člana 74. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

68. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.


Mirsad Ćeman, s. r.


predmetu broj AP 3056/14, rješavajući apelaciju Vite Atijasa Hajima, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b), članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Vite Atijasa Hajima. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka

II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Ukida se Presuda Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 09 0 U 008991 13 Uvp od 28. ožujka 2014. godine.

Predmet se vraća Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine, koji je dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine da, sukladno članku 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda, u roku od tri mjeseca od dana dostave ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Brčko distrikta Bosne i Hercegovine".


1. Vito Atijas Hajim (u daljnjem tekstu: apelant) iz Urugvaja, kojeg zastupa Advokatsko društvo "Marić & Co" d.o.o. Sarajevo, podnio je 4. srpnja 2014. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 09 0 U 008991 13 Uvp od 28. ožujka 2014. godine, Presude Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 09 0 U 08991 10 U od 4. ožujka 2013. godine, Rješenja Federalnog ministarstva prostornog uređenja Sarajevo (u daljnjem tekstu: Ministarstvo) broj UPII/05-23-5-42/10 od 20. svibnja 2010. godine i Rješenja Službe za upravu za stambene poslove Općine Centar Sarajevo (u daljnjem tekstu: Služba) broj 03-23-2716/09 od 25. ožujka 2010. godine.


2. Na temelju članka 23. stavak (2) Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog i Kantonalnog suda, te Ministarstva i Službe zatraženo je 15. studenog 2016. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Vrhovni sud, Kantonalni sud, Ministarstvo i Služba dostavili su odgovore na apelaciju od 21. studenog do 8. prosinca 2016. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelacije i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

5. Apelant je 27. travnja 2009. godine podnio zahtjev Službi radi dodjele zamjenskih stanova za nacionalizirane stanove koji se nalaze u Sarajevu, u zgradama u ulicama Maršala Tita broj 19, Koševo broj 18, Franje Račkog broj 3, Mehmed-paše Sokolovića broj 6 i Kotromanića broj 6 (u daljnjem tekstu: nacionalizirani stanovi), sukladno Zakonu o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo (u daljnjem tekstu: Zakon o prodaji stanova).

6. Služba je Rješenjem broj 03-23-2716/09 od 25. ožujka 2010. godine apelantov zahtjev odbila kao neutemeljen. U obrazloženju rješenja Služba je navela da je na temelju izvedenih dokaza utvrdila da je apelant sin Rafaela i Ester, rođene Gaon Atijas (u daljnjem tekstu: apelantovi otac i majka), da je rođen 17. kolovoza 1938. godine u Sarajevu, da je, prema uvjerenju nadležne službe Općine Stari Grad Sarajevo, po osnovi rođenja upisan u knjigu državljana BiH. Dalje je utvrđeno da su apelantovi roditelji 1951. godine sklopili brak u Montevideu, gdje su se sa apelantom nastanili i živjeli do konca života. Prema dokumentu o nasljeđivanju imovine iz 1981. godine, proizlazi da je apelant, koji je nastanjen na preciziranoj adresi u Montevideu, naslijedio "svu imovinu svoga oca u Montevideu". Radi provjere apelantovog statusa, Služba je putem Ministarstva vanjskih poslova Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ministarstvo vanjskih poslova) utvrdila da apelant ima državljanstvo Urugvaja sa preciziranom adresom stanovanja u Montevideu. Sukladno navedenom činjeničnom utvrđenju, prvostupanjsko tijelo je ukazalo da je odredbom članka 47. st. 2. i 3. Zakona o prodaji stanova propisano da se bivšem vlasniku nacionaliziranog i konfisciranog stana na čiju kupovinu ima pravo nositelj stanarskog prava dodjeljuje drugi odgovarajući stan sa pravom uknjižbe prava vlasništva u zemljišnim knjigama, a ukoliko bivši vlasnik nije živ, pravo na dodjelu odgovarajućeg stana ima njegov nasljednik prvog nasljednog reda (bračni drug i djeca). Međutim, Služba je ukazala da je odredbom članka 47a. stavak (6) citiranog zakona propisano da pravo na zamjenski stan nema vlasnik koji je primio strano državljanstvo. U svezi s tim je istaknuto da je apelant "primio urugvajsko državljanstvo, što je


zakonski razlog koji isključuje pravo na dodjelu zamjenskog stana na njegovo ime", zbog čega je Služba odlučila kao u dispozitivu rješenja.

7. Ministarstvo je Rješenjem broj UPII/05-23-5-42/10 od 20. svibnja 2010. godine apelantov priziv izjavljen protiv rješenja Službe od 25. ožujka 2010. godine odbilo kao neutemeljen. U obrazloženju rješenja je navedeno da je apelant prizivom osporavao rješenje prvostupanjskog tijela, ukazujući da su mu ovim rješenjem povrijeđena temeljna ljudska prava zaštićena Ustavom Federacije BiH, međunarodnim ugovorima i konvencijama koje su sastavni dio Ustava Federacije BiH, predlažući da drugostupanjsko tijelo pobijano rješenje poništi kao nezakonito. Uvidom u spise predmeta Ministarstvo je utvrdilo da je prvostupanjsko tijelo potpuno i pravilno utvrdilo činjenično stanje na koje je pravilno primijenilo odredbe materijalnog prava kada je apelantov zahtjev odbilo, jer nije ispunio uvjete za dodjelu zamjenskih stanova za nacionalizirane stanove, bliže označene kao u obrazloženju rješenja, koji su bivše vlasništvo Ester i Rafaela Atijasa. S tim u svezi, drugostupanjsko tijelo je podsjetilo da je odredbom članka 8. stavak 1. Zakona o vraćanju, dodjeli i prodaji stanova propisano da je općina dužna raspolagati vraćenim stanovima, tako što će vršiti dodjelu stana osobama čije je pravo utvrđeno odredbom stavka 2. članka 47. Zakona o prodaji stanova, nositeljima stanarskog prava na stanovima u privatnom vlasništvu, radnicima davatelja stana na korištenje - poduzeća koje je privatizirano na način propisan u odredbi članka 7. istog zakona i socijalno ugroženim osobama. Dalje, Ministarstvo se pozvalo na odredbu članka 47. st. 2. i 3. Zakona o prodaji stanova kojom je propisano da pravo na kupovinu stana, prema odredbama ovog zakona, ima i nositelj stanarskog prava na nacionaliziranom i konfisciranom stanu s tim da se bivšem vlasniku dodjeljuje drugi odgovarajući stan sa pravom uknjižbe prava vlasništva u zemljišnim knjigama. Istaknuto je da, prema stavku 3. navedenog članka, ukoliko bivši vlasnik nije živ, pravo na dodjelu odgovarajućeg stana ima njegov nasljednik prvog nasljednog reda (bračni drug i djeca). Također je navedeno da je odredbom članka 47a. stavak (6) citiranog zakona propisano da pravo na zamjenski stan nema vlasnik koji je primio strano državljanstvo. Prema tome, kako je nepobitno utvrđeno da je apelant stekao strano državljanstvo, u Urugvaju, Ministarstvo je zaključilo da apelant, prema odredbama članka 47a. stavak (6) Zakona o prodaji stanova, nema pravo na dodjelu zamjenskih stanova. Također, ovo tijelo je ukazalo da ostali apelantovi navodi izneseni u prizivu nisu od utjecaja na drugačije rješenje ove upravne stvari, zbog čega je primjenom odredbe članka 237. stavak 1. Zakona o upravnom postupku (u daljnjem tekstu: ZUP) odlučilo kao u izreci rješenja.

8. Kantonalni sud je Presudom broj 09 0 U 08991 10 U od 4. ožujka 2013. godine apelantovu tužbu odbio. U obrazloženju presude Kantonalni sud je naveo da je apelant podnio tužbu ovom sudu protiv rješenja Ministarstva zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i proizvoljne primjene materijalnog prava, povrede odredaba Ustava Federacije BiH i Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija).

9. Kantonalni sud je zakonitost osporenog rješenja ispitao u granicama razloga navedenih u apelantovoj tužbi, primjenom relevantnih odredaba Zakona o prodaji stanova, te uvidom u raspoložive dokaze u spisu predmeta. Na temelju navedenog Kantonalni sud je utvrdio da je nepobitno da je apelant rođen u Sarajevu 1938. godine i da je po osnovi rođenja upisan u knjigu državljana BiH, što proizlazi iz uvjerenja nadležne službe Općine Stari grad Sarajevo, da su apelantovi roditelji 1951. godine sklopili brak u Montevideu, gdje su dalje sa apelantom nastavili živjeti do konca svog života. Prema dokumentu o nasljeđivanju imovine iz 1981. godine, Kantonalni sud je, također, utvrdio da je

apelant naslijedio svu imovinu iza svoga oca, a iz akta Veleposlanstva Bosne i Hercegovine u Rimu broj MB-IT-ROOM 1393 Montevideo od 16. ožujka 2010. godine, upućenog Ministarstvu vanjskih poslova BiH - Sektor za međunarodna prava i konzularne poslove BiH, proizlazi da je Veleposlanstvo Urugvaja u Rimu potvrdilo da je apelant rođen 17. kolovoza 1938. godine u Sarajevu, da su njegov otac Rafael Atijas i majka Ester, rođena Gaon Atijas, da ima državljanstvo Urugvaja, te da je dokument o državljanstvu izdao Izborni sud 14. svibnja 1958. godine aktom broj 56847. Stoga, Kantonalni sud je zaključio da je drugostupanjsko tijelo uprave pravilno primijenilo odredbe članka 47. st. 2. i 3. Zakona o prodaji stanova i odredbu članka 47a. stavak (6) istog zakona, budući da je u postupku nepobitno utvrđeno da apelant ima državljanstvo Urugvaja, što on nije osporavao ni u prizivnim, ni u tužbenim navodima, zbog čega se nije moglo udovoljiti njegovom zahtjevu za dodjelu zamjenskog stana. Kantonalni sud je ukazao da ostali apelantovi navodi, također, nisu mogli utjecati na drugačije rješavanje ove upravne stvari, tako da osporenim rješenjem nije povrijeđen zakon na apelantovu štetu, odredbe Ustava Federacije BiH, niti odredbe međunarodnog prava, zbog čega je primjenom članka 36. st. 1. i 2. ZUS-a odlučio kao u izreci presude.

10. Presudom Vrhovnog suda broj 09 0 U 008991 13 Uvp od 28. ožujka 2014. godine apelantov zahtjev za izvanredno preispitivanje presude Kantonalnog suda od 4. ožujka 2013. godine je odbijen kao neutemeljen.

11. U obrazloženju presude je navedeno da je apelant zahtjevom za izvanredno preispitivanje odluke Kantonalnog suda ponovio prizivne i tužbene navode, te nakon što je ispitao zakonitost pobijane presude u granicama apelantovog zahtjeva i povredu propisa iz članka 41. ZUS-a, Vrhovni sud je primjenom članka 45. ovog zakona u svezi sa čl. 47. i 47a. stavak (6) Zakona o prodaji stanova ("Službene novine Federacije BiH" br. 27/97, 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 15/02, 54/04, 36/06, 51/07 i 72/08) odlučio kao u izreci presude. Naime, na temelju spisa predmeta Vrhovni sud je utvrdio da je apelant tražio da mu se za nacionalizirane stanove njegovih roditelja koje je naslijedio iza smrti oca dodijele zamjenski stanovi, pa kako u tijeku postupka a ni u zahtjevu za izvanredno preispitivanje nije osporavao da je primio strano državljanstvo, državljanstvo Urugvaja, Vrhovni sud je zaključio da tijela uprave, kao i Kantonalni sud pobijanim odlukama nisu povrijedili zakon na apelantovu štetu kada nisu udovoljili njegovom zahtjevu. Istaknuto je da donošenjem presude Kantonalni sud nije povrijedio federalni zakon ili drugi federalni propis, niti pravila federalnog zakona o postupku koja su mogla utjecati na rješenje stvari, zbog čega je kao neutemeljen odbijen apelantov zahtjev za izvanredno preispitivanje sudske odluke. Vrhovni sud je, također, istaknuo da je razmotrio apelantov prigovor da u okolnostima konkretnog predmeta nije pravilno primijenjeno materijalno pravo, ali je zaključio da se ovi apelantovi navodi ne mogu prihvatiti, zato što je, prema izričitoj odredbi članka 47a. stavak (6) Zakona o prodaji stanova, propisano da pravo na zamjenski stan nema bivši vlasnik nacionaliziranog stana koji je primio strano državljanstvo, te zato što Ustavni sud Federacije BiH nije utvrdio da je ova odredba protivna Ustavu Federacije BiH.


12. Apelant smatra da mu je osporenom odlukom povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i pravo iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i


članka 14. Europske konvencije. Apelant u apelaciji ponavlja tužbene i prizivne navode koje je isticao tijekom predmetnog postupka, prioritetno ukazujući da su osporene odluke rezultat proizvoljne primjene materijalnog prava, odredbe članka 47a. stavak (6) Zakona o prodaji stanova, jer je, kako ističe, tijekom postupka nepobitno utvrđeno da je po rođenju u Sarajevu upisan u knjigu državljana BiH i da je rješenjem o nasljeđivanju proglašen za jedinog zakonskog nasljednika iza svoga oca. Apelant, također, ne spori da je i državljanin Urugvaja, te ukazuje da je svoj zahtjev za dodjelu zamjenskih stanova temeljio na odredbi članka 47. Zakona o prodaji stanova. Dalje ističe "da niti jedno tijelo uprave, kao ni sud u predmetnom postupku nisu dali odgovor na pitanje tumačenja odredbe članka 47a. stavak (6) Zakona o prodaji stanova na koju se pozivaju i na temelju kojeg je njegov zahtjev odbijen, tj. što se podrazumijeva pod terminom 'prijem stranog državljanstva'". S tim u svezi, navedenu odredbu smatra diskriminirajućom, jer, prema njoj, pravo na zamjenski stan "ne može steći vlasnik koji je isključivi državljanin druge države". Apelant, također, smatra da je ova odredba zakona u koliziji sa odredbom članka 87. Zakona o vlasničkopravnim odnosima, kojom je propisano da fizičke osobe mogu biti nositelji prava vlasništva na zemljištu i zgradi koju su stekle nasljeđivanjem kao državljani BiH, pa čak i ako se zanemari činjenica da je neka osoba državljanin BiH, smatra da iz navedene odredbe Zakona jasno proizlazi da strana fizička osoba može bez ograničenja stjecati pravo nasljeđivanjа u BiH. U svezi s tim, apelant smatra da bi trebao imati neometanu mogućnost da podnese zahtjev radi ostvarivanja svojih prava. Međutim, posljedica činjenice da se članak 47a. stavak (6) Zakona o prodaji stanova tumači na način kako je to učinjeno u njegovom slučaju, prema njegovom mišljenju, jeste onemogućavanje da ostvari svoje pravo, te je takvo tumačenje Zakona u suprotnosti sa odredbama Ustava Federacije BiH i Europske konvencije.


13. Vrhovni sud je smatrao da ne stoje apelantovi navodi da su u ovom predmetu prekršena prava na koja se poziva u apelaciji, jer tvrdi da je presuda ovog suda donesena sukladno procesnim i materijalnim zakonima, na temelju potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja. Vrhovni sud je predložio da se apelacija odbije kao neutemeljena.

14. Kantonalni sud je, također, naveo da je presuda ovog suda donesena sukladno procesnim i materijalnim zakonima, da se temelji na pravilno i potpuno utvrđenom činjeničnom stanju, te da odredbom ovog suda nisu povrijeđene odredbe Europske konvencije, Ustava BiH i Ustava Federacije BiH, kao ni druge odredbe međunarodnog prava na koje se apelant poziva u apelaciji.

15. Ministarstvo je, također, navelo da ostaje pri stajalištu iznesenom u osporenom rješenju, ističući da apelant ne ispunjava uvjete propisane relevantnom odredbom članka 47a. stavak (6) Zakona o prodaji stanova, jer je primio strano državljanstvo, a tu činjenicu apelant, kako navodi, nije osporavao niti u jednom dijelu postupka, zbog čega tvrdi da u predmetnoj upravnoj stvari nije bilo kršenja apelantovih prava na koja se poziva u apelaciji.

16. Služba je ukazala u odgovoru na apelaciju na Odluku Ustavnog suda Federacije BiH broj U 3/09 od 15. prosinca 2009. godine kojom je utvrđeno da je Zakonom o izmjenama i dopunama Zakona o prodaji stanova ("Službene novine Federacije BiH" broj 72/08), u dijelovima koji se odnose na obveze jedinica lokalne samouprave [kojim se obvezuju općine na dodjelu zamjenskih stanova], povrijeđeno pravo na lokalnu samoupravu Općine Stari grad i Općine Novo Sarajevo. U svezi s tim, Služba je istaknula da je nakon te odluke, budući da u roku od šest mjeseci nije usuglašen predmetni zakon, nastala pravna

praznina zbog koje trenutačno nije moguće rješavati zahtjeve za dodjelu zamjenskih stanova za nacionalizirane stanove.


17. U Zakonu o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo ("Službene novine FBiH" br. 27/97, 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 15/02, 54/04, 36/06, 45/07 - O.U.S., 72/08, 23/09-ispravka i 5/10 O.U.S.) relevantne odredbe glase:

I - OPĆE ODREDBE Članak 1.

Ovim zakonom uređuju se uvjeti i način prodaje stanova na kojima postoji stanarsko pravo, zajedno sa zajedničkim dijelovima i uređajima zgrade, te način određivanja cijene stana i prestanak stanarskog prava.

Članak 47. (1) Odredbe ovoga Zakona ne primjenjuju se na otkup

stanova u privatnom vlasništvu koji nisu nacionalizirani, a na kojima je stečeno stanarsko pravo.

(2) Pravo na kupnju stana prema odredbama ovoga Zakona ima i nositelj stanarskog prava na nacionaliziranom i konfisciranom stanu, s tim da se bivšem vlasniku dodjeljuje drugi odgovarajući stan s pravom uknjižbe prava vlasništva u zemljišnim knjigama.

(3) Ukoliko bivši vlasnik nije živ, pravo na dodjelu odgovarajućeg stana ima njegov nasljednik prvoga reda.

(4) Odgovarajućim stanom, u smislu ovoga Zakona, smatra se stan koji se nalazi u istoj općini kao i nacionalizirani stan i koji je veličine koja odstupa do +/-10% od veličine nacionaliziranog stana.

Članak 47a. (1) Pravo na dodjelu zamjenskoga stana nema bivši vlasnik

kojemu je za nacionalizirani stan isplaćena naknada ili su mu u zamjenu za nacionalizirani stan date druge stvari i prava.

(2) Smatra se da je bivšem vlasniku isplaćena naknada ako je naknada isplaćena na osnovi zakona u kojem je definirana terminom "pravična".

(3) Pravo na dodjelu zamjenskoga stana nema ni bivši vlasnik kojemu je stan oduzet na osnovi presude zbog kaznenoga djela, ako je stan stečen izvršenjem toga kaznenoga djela.

(4) Pravo na dodjelu zamjenskoga stana nema ni bivši vlasnik koji je za nacionalizirani stan obeštećen po osnovi međudržavnoga ugovora.

(5) Pravo na dodjelu zamjenskoga stana nema ni bivši vlasnik koji je stekao stanarsko pravo na stan u državnome vlasništvu na teritoriju država nastalih iz bivše SFRJ ili ga je otkupio sukladno odredbama Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo.

(6) Pravo na zamjenski stan nema vlasnik koji je primio strano državljanstvo.

VI. Dopustivost

18. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

19. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio.

20. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 09 0 U 008991 13 Uvp od 28. ožujka 2014. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih


lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu apelant je primio 5. svibnja 2014. godine, a apelacija je podnesena 4. srpnja 2014. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neutemeljena.

21. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija u tom dijelu ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

22. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, te pravo iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije.


23. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, da su osporene odluke rezultat proizvoljne primjene materijalnog prava, odredbe članka 47a. stavak (6) Zakona o prodaji stanova, jer je, kako ističe, tijekom postupka nepobitno utvrđeno da je po rođenju u Sarajevu upisan u knjigu državljana BiH i da je rješenjem o nasljeđivanju proglašen jedinim zakonskim nasljednikom iza svoga oca. Apelant, također, ne spori da je i državljanin Urugvaja, te ukazuje da je svoj zahtjev za dodjelu zamjenskih stanova temeljio na odredbi članka 47. Zakona o prodaji stanova. Apelant, također, navodi "da niti jedno tijelo uprave, kao ni sud u predmetnom postupku nisu dali odgovor na pitanje tumačenja odredbe članka 47a. stavak (6) Zakona o prodaji stanova na koju se pozivaju i na temelju koje je njegov zahtjev odbijen, tj. što se podrazumijeva pod terminom 'prijem stranog državljanstva'".


Sve osobena teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2, što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke.

25. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. (…)

26. U svezi sa apelantovim navodima koji se temelje na tvrdnji da su osporene odluke rezultat proizvoljne primjene materijalnog prava, odredbe članka 47a. stavak (6) Zakona o prodaji stanova, Ustavni sud, prije svega, ukazuje da, prema praksi Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije preispitivanje zaključaka redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi, Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovitih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj

19354/02). Zadatak Ustavnog suda je ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

27. Ustavni sud se, dakle, prema navedenome stajalištu, može iznimno, kada ocijeni da je u određenom postupku redoviti sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica, tako i u primjeni relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja 2005. godine, stavak 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise. U kontekstu navedenoga Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka pravičnom postupku (vidi Odluku Ustavnog suda broj AP 1293/05 od 12. rujna 2006. godine, točka 25. i dalje, i, mutatis mutandis, Europski sud, Anđelković protiv Srbije, presuda od 9. travnja 2013. godine, točka 24). Stoga će Ustavni sud u konkretnom slučaju, obzirom na navode apelacije, ispitati jesu li pobijane odluke utemeljene na proizvoljnoj primjeni pozitivnopravnih propisa.

28. Ustavni sud zapaža da je u konkretnom predmetu apelant pokrenuo postupak pred Službom za stambene poslove radi dodjele zamjenskih stanova za nacionalizirane stanove koje je naslijedio iza svoga oca. Iz obrazloženja osporenih odluka proizlazi da su tijela uprave, Kantonalni i Vrhovni sud na temelju izvedenih dokaza odbili apelantov zahtjev primjenom odredbe članka 47a. stavak (6) Zakona o prodaji stanova, kojom je propisano "da pravo na zamjenski stan nema vlasnik koji je primio strano državljanstvo", odnosno jer je tijekom postupka nepobitno utvrđeno da apelant ima državljanstvo Urugvaja, što on i nije osporavao u prizivnim, niti u tužbenim navodima, zbog čega se nije moglo udovoljiti njegovom zahtjevu za dodjelu zamjenskog stana.

29. U svezi s tim, Ustavni sud podsjeća da je u svojoj praksi već razmatrao apelaciju koja je pokretala slična pravna i činjenična pitanja u kontekstu prava na dodjelu zamjenskih stanova, u smislu relevantnih odredaba čl. 47. i 47a. Zakona o prodaji stanova, u predmetu broj AP 1099/13 (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 1099/13 od 12. siječnja 2016. godine, objavljena na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). Ustavni sud podsjeća da je u navedenom predmetu apelantica Marica Priljeva, po rođenju državljanka Republike Srbije i nasljednica iza umrlog djeda Pavla Stefanovića, podnijela zahtjev Službi za dodjelu zamjenskih stanova za nacionalizirane stanove koji se nalaze u Sarajevu. Ustavni sud je apalantičin zahtjev u pogledu njezinih navoda da joj je osporenom odlukom Kantonalnog suda povrijeđeno pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju odbacio kao ratione materiae inkompatibilаn sa Ustavom Bosne i Hercegovine, zaključivši da stan koji bi eventualno trebao biti dodijeljen apelantici u vlasništvo ne predstavlja postojeću imovinu apelantice, niti je ona na temelju relevantnih propisa mogla imati "legitimno očekivanje" da će ga steći. U dijelu apelantičinih navoda da joj je osporenim odlukama, zbog proizvoljne primjene članka 47a. stavak (6) Zakona o prodaji stanova na kojim postoji stanarsko pravo, povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije, Ustavni sud je utvrdio (točka 41) "da je u nadležnosti tijela uprave i redovitih sudova da tumače relevantne propise koje primjenjuju prilikom odlučenja, a imajući u vidu sadržaj odredbe članka 47a. stavak (6) Zakona, ne uočava da su tijela uprave i Kantonalni sud prilikom odlučenja proizvoljno protumačili i primijenili citiranu odredbu na


apelantičinu štetu, niti da je apelantica primjenom te odredbe na bilo koji način diskriminirana. Navedeno stoga što se radi o jasnoj zakonskoj odredbi koja ne ostavlja prostora za nedoumice i ekstenzivno tumačenje i koju su tijela uprave protumačila na način koji ne ostavlja dojam proizvoljnosti". U svezi sa ovim apelantičinim navodima, Ustavni sud je zaključio "da osporenim odlukama nije došlo do kršenja članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, budući da su tijela uprave i Kantonalni sud odbili apelantičin zahtjev za dodjelu zamjenskog stana zbog neispunjavanja uvjeta propisanih navedenom odredbom Zakona, koje je zakonodavac propisao u okviru svog širokog polja slobodne procjene u izboru mjera i ograničenja kojima nastoji postići legitiman cilj, pri čemu se primjena i tumačenje materijalnog prava ne čine proizvoljnim".

30. Ustavni sud, u svezi s tim, smatra da je neophodno naglasiti da, za razliku od citiranog predmeta, iz činjeničnog utvrđenja tijela uprave i sudova kao nepobitno proizlazi da je apelant po osnovi rođenja upisan u knjigu državljana BiH, kao i da posjeduje državljanstvo Urugvaja, države u kojoj trenutačno živi, te da je po osnovi nasljeđivanja iza svoga oca stekao nekretnine, nacionaliziranu imovinu na području Federacije BiH. Navedene okolnosti iz kojih, dakle, proizlazi da apelant, osim državljanstva Urugvaja, po rođenju ima i državljanstvo Bosne i Hercegovine ovaj predmet u bitnome razlikuje od citiranog predmeta.

31. U tom kontekstu, budući da se kao ključno postavlja pitanje apelantovog državljanstva, odnosno ispitivanja je li apelant osoba koja nema pravo na zamjenski stan u smislu članka 47a. stavak (6) Zakona o prodaji stanova, Ustavni sud podsjeća da se u Odluci broj U 9/11 od 23. rujna 2011. godine (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 9/11 od 23. rujna 2011. godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda: www.ustavnisud.ba), bavio pitanjima ocjene ustavnosti čl. 17. i 39. Zakona o državljanstvu, pitanjem koje posredno pokreće i ova apelacija, u pogledu članka I/7. Ustava Bosne i Hercegovine. Ustavni sud je prvenstveno ispitao usklađenost osporenih odredaba čl. 17. i 39. Zakona o državljanstvu u odnosu na relevantne odredbe Ustava Bosne i Hercegovine, imajući u vidu svoje ustavne nadležnosti, kojim je propisano da se "državljanstvo BiH gubi dragovoljnim stjecanjem drugog državljanstva, ukoliko se ne određuje drugačije bilateralnim sporazumom zaključenim između BiH i te države koji je odobrila Parlamentarna skupština sukladno članku IV/4.(d) Ustava (članak 17. Zakona o državljanstvu)" i da "sve osobe koje su prije stupanja na snagu ovog zakona dragovoljno stekle drugo državljanstvo gube državljanstvo BiH ukoliko se za 15 godina od dana stupanja na snagu ovog zakona ne odreknu drugog državljanstva, osim ako nije drugačije određeno bilateralnim sporazumom, odnosno sporazumima. Odricanje državljanstva se ne traži ako to nije dozvoljeno ili se ne može razumno zahtijevati, te da će Vijeće ministara Bosne i Hercegovine predložiti Predsjedništvu sklapanje bilateralnih sporazuma iz stavka 1. sa susjednim zemljama u roku od šest mjeseci nakon stupanja na snagu ovog zakona" (članak 37. citiranog zakona). U svezi sa navedenim odredbama Zakona o državljanstvu, Ustavni sud je dalje podsjetio da je "prvom rečenicom članka I/7.(b) Ustava Bosne i Hercegovine propisano (je) da nijednoj osobi neće biti arbitrarno uskraćeno državljanstvo Bosne i Hercegovine. Drugom rečenicom članka I/7.(b) Ustava Bosne i Hercegovine propisane su osnove prema kojim je zabranjeno da se bilo koja osoba liši državljanstva Bosne i Hercegovine (spol, rasa, boja, jezik, vjera, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili društveno podrijetlo, povezanost sa nacionalnom manjinom, rođenje) s tim što Ustavni sud primjećuje da spisak spomenutih osnova nije zaključen obzirom na to da se navedena rečenica iz Ustava Bosne i Hercegovine završava formulacijom 'ili bilo koji drugi status'".

Ustavni sud je, također, ukazao da je "prvom rečenicom članka I/7.(d) Ustava Bosne i Hercegovine propisano (je) da državljani Bosne i Hercegovine mogu imati državljanstvo druge države pod uvjetom da postoji bilateralni ugovor između Bosne i Hercegovine i te države", a da je "drugom rečenicom članka I/7.(d) Ustava Bosne i Hercegovine propisano da osobe sa dvojnim državljanstvom mogu glasovati u Bosni i Hercegovini samo ako je Bosna i Hercegovina država njihovog prebivališta" (točka 32). Sukladno navedenom, Ustavni sud je zaključio da odredbe čl. 17. i 39. stavak 1. Zakona o državljanstvu nisu sukladne članku I/7.(b) i (d) Ustava Bosne i Hercegovine, jer tim ustavnim odredbama nije utvrđeno da će državljani Bosne i Hercegovine biti lišeni tog državljanstva ukoliko imaju i državljanstvo druge države kojeg se nisu odrekli do nadnevka određenog osporenim zakonom, odnosno ukoliko sa tom državom dvojnog državljanstva Bosna i Hercegovina nije zaključila bilateralni sporazum o državljanstvu.

32. Dovodeći u vezu apelantove navode sa navedenom odlukom Ustavnog suda, Ustavni sud smatra da je osporenim odlukama tijela uprave i sudova u okolnostima konkretnog slučaja ostao nedovoljno razjašnjen i, dosljedno tomu, nejasan aspekt primjene materijalnog prava, konkretno odredbe članka 47a. stavak (6) Zakona o prodaji stanova u svezi sa Odlukom Ustavnog suda broj U 9/11 od 23. rujna 2011. godine. Pri tome Ustavni sud podsjeća da proizlazi da su se tijela uprave i sudovi zadržali isključivo na činjenici da apelant ima državljanstvo Urugvaja, a da su u potpunosti zanemarili vlastito utvrđenje iz kojeg proizlazi da apelant ima i državljanstvo Bosne i Hercegovine. Iz navedenog proizlazi da su tijela uprave i sudovi proizvoljno primijenili odredbu članka 47a. stavak (6) Zakona o prodaji stanova, jer su propustili ocijeniti i okolnost da apelant ima državljanstvo Bosne i Hercegovine. Prema tomu, Ustavni sud smatra da zaključci tijela uprave i nadležnih sudova da apelant nije ispunio uvjete za dodjelu zamjenskih stanova, obzirom na to da posjeduje strano državljanstvo, u konkretnoj situaciji stavlja pred Vrhovni sud zadatak da u navedenim okolnostima apelantov status u odnosu na dodjelu zamjenskih stanova za nacionalizirane stanove koje je apelant naslijedio kao državljanin BiH iza oca razmotri i u kontekstu okolnosti da apelant posjeduje i državljanstvo Bosne i Hercegovine.

33. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju povrijeđeno apelantovo pravo na pravično suđenje zagarantirano člankom II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije.

Ostali navodi

34. Imajući u vidu zaključak Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud smatra da nije neophodno razmatrati apelantove navode o povredi prava na imovinu iz članka II/3. (k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i prava na kršenje članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije.

VIII. Zaključak

35. Ustavni sud zaključuje da je došlo do kršenja prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada je osporenim odlukama tijela uprave i sudova ostala nedovoljno razjašnjena primjenа materijalnog prava, konkretno odredbe članka 47a. stavak (6) Zakona o prodaji stanova, u pogledu dodjele zamjenskih stanova apelantu koji, pored državljanstva Urugvaja, posjeduje i državljanstvo BiH.

36. Na temelju članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.






предмету број АП 3056/14, рјешавајући апелацију Вите Атијаса Хајима, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б), члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине - пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:


ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Вите Атијаса Хајима. Утврђује се повреда права на правично суђење из члана

II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Укида се Пресуда Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 09 0 У 008991 13 Увп од 28. марта 2014. године.

Предмет се враћа Врховном суду Федерације Босне и Херцеговине, који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку у складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Врховном суду Федерације Босне и Херцеговине да, у складу са чланом 72 став (5) Правила Уставног суда, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Брчко дистрикта Босне и Херцеговине".


1. Вито Атијас Хајим (у даљњем тексту: апелант) из Уругваја, којег заступа Адвокатско друштво "Marić & Co" д.о.о. Сарајево, поднио је 4. јула 2014. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Врховни суд) број 09 0 У 008991 13 Увп од 28. марта 2014. године, Пресуде Кантоналног суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 09 0 У 08991 10 У од 4. марта 2013. године, Рјешења Федералног министарства просторног уређења Сарајево (у даљњем тексту: Министарство) број УПИИ/05-23-5-42/10 од 20. маја 2010. године и Рјешења Службе за управу за стамбене послове Општине Центар Сарајево (у даљњем тексту: Служба) број 03-23-2716/09 од 25. марта 2010. године.


2. На основу члана 23 став (2) Правила Уставног суда, од Врховног и Кантоналног суда, те Министарства и Службе

затражено је 15. новембра 2016. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Врховни суд, Кантонални суд, Министарство и Служба доставили су одговоре на апелацију од 21. новембра до 8. децембра 2016. године.


4. Чињенице предмета које произилазе из навода апелације и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин:

5. Апелант је 27. априла 2009. године поднио захтјев Служби ради додјеле замјенских станова за национализоване станове који се налазе у Сарајеву, у зградама у улицама Маршала Тита број 19, Кошево број 18, Фрање Рачког број 3, Мехмед-паше Соколовића број 6 и Котроманића број 6 (у даљњем тексту: национализовани станови), у складу са Законом о продаји станова на којима постоји станарско право (у даљњем тексту: Закон о продаји станова).

6. Служба је Рјешењем број 03-23-2716/09 од 25. марта 2010. године апелантов захтјев одбила као неоснован. У образложењу рјешења Служба је навела да је на основу изведених доказа утврдила да је апелант син Рафаела и Естер, рођене Гаон Атијас (у даљњем тексту: апелантови отац и мајка), да је рођен 17. августа 1938. године у Сарајеву, да је, према увјерењу надлежне службе Општине Стари град Сарајево, по основу рођења уписан у књигу држављана БиХ. Даље је утврђено да су апелантови родитељи 1951. године склопили брак у Монтевидеу, гдје су се са апелантом настанили и живјели до краја живота. Према документу о насљеђивању имовине из 1981. године, произилази да је апелант, који је настањен на прецизираној адреси у Монтевидеу, наслиједио "сву имовину свога оца у Монтевидеу". Ради провјере апелантовог статуса, Служба је путем Министарства спољних послова Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Министарство спољних послова) утврдила да апелант има држављанство Уругваја са прецизираном адресом становања у Монтевидеу. Сходно наведеном чињеничном утврђењу, првостепени орган је указао да је одредбом члана 47 ст. 2 и 3 Закона о продаји станова прописано да се бившем сопственику национализованог и конфискованог стана на чију куповину има право носилац станарског права додјељује други одговарајући стан са правом укњижбе права својине у земљишним књигама, а уколико бивши сопственик није жив, право на додјелу одговарајућег стана има његов насљедник првог насљедног реда (брачни друг и дјеца). Међутим, Служба је указала да је одредбом члана 47а. став (6) цитираног закона прописано да право на замјенски стан нема сопственик који је примио страно држављанство. У вези с тим је истакнуто да је апелант "примио уругвајско држављанство, што је законски разлог који искључује право на додјелу замјенског стана на његово име", због чега је Служба одлучила као у диспозитиву рјешења.

7. Министарство је Рјешењем број УПИИ/05-23-5-42/10 од 20. маја 2010. године апелантову жалбу изјављену против рјешења Службе од 25. марта 2010. године одбило као неосновану. У образложењу рјешења је наведено да је апелант жалбом оспоравао рјешење првостепеног органа, указујући да су му овим рјешењем повријеђена основна људска права заштићена Уставом Федерације БиХ, међународним уговорима и конвенцијама које су саставни дио Устава Федерације БиХ, предлажући да другостепени орган побијано рјешење поништи као незаконито. Увидом у списе предмета Министарство је утврдило да је првостепени орган потпуно и правилно утврдио чињенично стање на које је правилно примијенио одредбе материјалног права када је


апелантов захтјев одбио, јер није испунио услове за додјелу замјенских станова за национализоване станове, ближе означене као у образложењу рјешења, који су бивша својина Естер и Рафаела Атијаса. С тим у вези, другостепени орган је подсјетио да је одредбом члана 8 став 1 Закона о враћању, додјели и продаји станова прописано да је општина дужна да располаже враћеним становима, тако што ће вршити додјелу стана лицима чије је право утврђено одредбом става 2 члана 47 Закона о продаји станова, носиоцима станарског права на становима у приватној својини, радницима даваоца стана на коришћење - предузећа које је приватизовано на начин прописан у одредби члана 7 истог закона и социјално угроженим лицима. Даље, Министарство се позвало на одредбу члана 47 ст. 2 и 3 Закона о продаји станова којом је прописано да право на куповину стана, према одредбама овог закона, има и носилац станарског права на национализованом и конфискованом стану с тим да се бившем сопственику додјељује други одговарајући стан са правом укњижбе права својине у земљишним књигама. Истакнуто је да, према ставу 3 наведеног члана, уколико бивши сопственик није жив, право на додјелу одговарајућег стана има његов насљедник првог насљедног реда (брачни друг и дјеца). Такође је наведено да је одредбом члана 47а. став (6) цитираног закона прописано да право на замјенски стан нема сопственик који је примио страно држављанство. Према томе, како је неспорно утврђено да је апелант стекао страно држављанство, у Уругвају, Министарство је закључило да апелант, према одредбама члана 47а. став (6) Закона о продаји станова, нема право на додјелу замјенских станова. Такође, овај орган је указао да остали апелантови наводи изнесени у жалби нису од утицаја на другачије рјешење ове управне ствари, због чега је примјеном одредбе члана 237 став 1 Закона о управном поступку (у даљњем тексту: ЗУП) одлучио као у изреци рјешења.

8. Кантонални суд је Пресудом број 09 0 У 08991 10 У од 4. марта 2013. године апелантову тужбу одбио. У образложењу пресуде Кантонални суд је навео да је апелант поднио тужбу овом суду против рјешења Министарства због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и произвољне примјене материјалног права, повреде одредаба Устава Федерације БиХ и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција).

9. Кантонални суд је законитост оспореног рјешења испитао у границама разлога наведених у апелантовој тужби, примјеном релевантних одредаба Закона о продаји станова, те увидом у расположиве доказе у спису предмета. На основу наведеног Кантонални суд је утврдио да је неспорно да је апелант рођен у Сарајеву 1938. године и да је по основу рођења уписан у књигу држављана БиХ, што произилази из увјерења надлежне службе Општине Стари град Сарајево, да су апелантови родитељи 1951. године склопили брак у Монтевидеу, гдје су даље са апелантом наставили да живе до краја свог живота. Према документу о насљеђивању имовине из 1981. године, Кантонални суд је, такође, утврдио да је апелант наслиједио сву имовину иза свога оца, а из акта Амбасаде Босне и Херцеговине у Риму број МБ-ИТ-РООМ 1393 Монтевидео од 16. марта 2010. године, упућеног Министарству спољних послова БиХ - Сектор за међународна права и конзуларне послове БиХ, произилази да је Амбасада Уругваја у Риму потврдила да је апелант рођен 17. августа 1938. године у Сарајеву, да су његов отац Рафаел Атијас и мајка Естер, рођена Гаон Атијас, да има држављанство Уругваја, те да је докуменат о држављанству издао Изборни суд 14. маја 1958. године актом број 56847. Стога, Кантонални суд је закључио да је другостепени орган

управе правилно примијенио одредбе члана 47 ст. 2 и 3 Закона о продаји станова и одредбу члана 47а. став (6) истог закона, будући да је у поступку неспорно утврђено да апелант има држављанство Уругваја, што он није оспоравао ни у жалбеним, ни у тужбеним наводима, због чега није могло да се удовољи његовом захтјеву за додјелу замјенског стана. Кантонални суд је указао да остали апелантови наводи, такође, нису могли да утичу на другачије рјешавање ове управне ствари, тако да оспореним рјешењем није повријеђен закон на апелантову штету, одредбе Устава Федерације БиХ, нити одредбе међународног права, због чега је примјеном члана 36 ст. 1 и 2 ЗУС-а одлучио као у изреци пресуде.

10. Пресудом Врховног суда број 09 0 У 008991 13 Увп од 28. марта 2014. године апелантов захтјев за ванредно преиспитивање пресуде Кантоналног суда од 4. марта 2013. године је одбијен као неоснован.

11. У образложењу пресуде је наведено да је апелант захтјевом за ванредно преиспитивање одлуке Кантоналног суда поновио жалбене и тужбене наводе, те након што је испитао законитост побијане пресуде у границама апелантовог захтјева и повреду прописа из члана 41 ЗУС-а, Врховни суд је примјеном члана 45 овог закона у вези са чл. 47 и 47а. став (6) Закона о продаји станова ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 27/97, 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 15/02, 54/04, 36/06, 51/07 и 72/08) одлучио као у изреци пресуде. Наиме, на основу списа предмета Врховни суд је утврдио да је апелант тражио да му се за национализоване станове његових родитеља које је наслиједио иза смрти оца додијеле замјенски станови, па како у току поступка а ни у захтјеву за ванредно преиспитивање није оспоравао да је примио страно држављанство, држављанство Уругваја, Врховни суд је закључио да органи управе, као и Кантонални суд побијаним одлукама нису повриједили закон на апелантову штету када нису удовољили његовом захтјеву. Истакнуто је да доношењем пресуде Кантонални суд није повриједио федерални закон или други федерални пропис, нити правила федералног закона о поступку која су могла да утичу на рјешење ствари, због чега је као неоснован одбијен апелантов захтјев за ванредно преиспитивање судске одлуке. Врховни суд је, такође, истакао да је размотрио апелантов приговор да у околностима конкретног предмета није правилно примијењено материјално право, али је закључио да ови апелантови наводи не могу да се прихвате, зато што је, према изричитој одредби члана 47а. став (6) Закона о продаји станова, прописано да право на замјенски стан нема бивши сопственик национализованог стана који је примио страно држављанство, те зато што Уставни суд Федерације БиХ није утврдио да је ова одредба супротна Уставу Федерације БиХ.


12. Апелант сматра да му је оспореном одлуком повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и право из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције. Апелант у апелацији понавља тужбене и жалбене наводе које је истицао током предметног поступка, приоритетно указујући да су оспорене одлуке резултат произвољне примјене материјалног права, одредбе члана 47а. став (6) Закона о


продаји станова, јер је, како истиче, током поступка неспорно утврђено да је по рођењу у Сарајеву уписан у књигу држављана БиХ и да је рјешењем о насљеђивању проглашен за јединог законског насљедника иза свога оца. Апелант, такође, не спори да је и држављанин Уругваја, те указује да је свој захтјев за додјелу замјенских станова засновао на одредби члана 47 Закона о продаји станова. Даље истиче "да нити један орган управе, као ни суд у предметном поступку нису дали одговор на питање тумачења одредбе члана 47а. став (6) Закона о продаји станова на коју се позивају и на основу којег је његов захтјев одбијен, тј. шта се подразумијева под термином 'пријем страног држављанства'". С тим у вези, наведену одредбу сматра дискриминишућом, јер, према њој, право на замјенски стан "не може да стекне сопственик који је искључиви држављанин друге државе". Апелант, такође, сматра да је ова одредба закона у колизији са одредбом члана 87 Закона о својинскоправним односима, којом је прописано да физичка лица могу да буду носиоци права својине на земљишту и згради коју су стекли насљеђивањем као држављани БиХ, па чак и ако се занемари чињеница да је неко лице држављанин БиХ, сматра да из наведене одредбе Закона јасно произилази да страно физичко лице може без ограничења да стиче право насљеђивања у БиХ. У вези с тим, апелант сматра да би требало да има неометану могућност да поднесе захтјев ради остваривања својих права. Међутим, посљедица чињенице да се члан 47а. став (6) Закона о продаји станова тумачи на начин како је то учињено у његовом случају, према његовом мишљењу, јесте онемогућавање да оствари своје право, те је такво тумачење Закона у супротности са одредбама Устава Федерације БиХ и Европске конвенције.


13. Врховни суд је сматрао да не стоје апелантови наводи да су у овом предмету прекршена права на која се позива у апелацији, јер тврди да је пресуда овог суда донесена у складу са процесним и материјалним законима, на основу потпуно и правилно утврђеног чињеничног стања. Врховни суд је предложио да се апелација одбије као неоснована.

14. Кантонални суд је, такође, навео да је пресуда овог суда донесена у складу са процесним и материјалним законима, да се заснива на правилно и потпуно утврђеном чињеничном стању, те да одредбом овог суда нису повријеђене одредбе Европске конвенције, Устава БиХ и Устава Федерације БиХ, као ни друге одредбе међународног права на које се апелант позива у апелацији.

15. Министарство је, такође, навело да остаје при становишту изнесеном у оспореном рјешењу, истичући да апелант не испуњава услове прописане релевантном одредбом члана 47а. став (6) Закона о продаји станова, јер је примио страно држављанство, а ту чињеницу апелант, како наводи, није оспоравао нити у једном дијелу поступка, због чега тврди да у предметној управној ствари није било кршења апелантових права на која се позива у апелацији.

16. Служба је указала у одговору на апелацију на Одлуку Уставног суда Федерације БиХ број У 3/09 од 15. децембра 2009. године којом је утврђено да је Законом о измјенама и допунама Закона о продаји станова ("Службене новине Федерације БиХ" број 72/08), у дијеловима који се односе на обавезе јединица локалне самоуправе [којим се обавезују општине на додјелу замјенских станова], повријеђено право на локалну самоуправу Општине Стари град и Општине Ново Сарајево. У вези с тим, Служба је истакла да је након те одлуке, будући да у року од шест

мјесеци није усаглашен предметни закон, настала правна празнина због које тренутно није могуће рјешавати захтјеве за додјелу замјенских станова за национализоване станове.


17. У Закону о продаји станова на којима постоји станарско право ("Службене новине ФБиХ" бр. 27/97, 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 15/02, 54/04, 36/06, 45/07 - О.У.С., 72/08, 23/09-исправка и 5/10 О.У.С.) релевантне одредбе гласе:

I - ОПШТЕ ОДРЕДБЕ Члан 1.

Овим законом уређују се увјети и начин продаје станова на којима постоји станарско право, заједно са заједничким дијеловима и уређајима зграде, те начин одређивања цијене стана и престанак станарског права.

Члан 47. (1) Одредбе овог Закона не примјењују се на откуп

станова у приватном власништву који нису национализовани, а на којима је стечено станарско право.

(2) Право на купњу стана према одредбама овог Закона има и носилац станарског права на национализованом и конфискованом стану, с тим да се бившем власнику додјељује други одговарајући стан с правом укњижбе права власништва у земљишним књигама.

(3) Уколико бивши власник није жив, право на додјелу одговарајућег стана има његов насљедник првог реда.

(4) Одговарајућим станом, у смислу овог Закона, сматра се стан који се налази у истој општини као и национализовани стан и који је величине која одступа до +/-10% од величине национализованог стана.

Члан 47а. (1) Право на додјелу замјенског стана нема бивши

власник којем је за национализовани стан исплаћена накнада или су му у замјену за национализовани стан дате друге ствари и права.

(2) Сматра се да је бившем власнику исплаћена накнада ако је накнада исплаћена на основу закона у којем је дефинисана термином "правична".

(3) Право на додјелу замјенског стана нема ни бивши власник којем је стан одузет на основу пресуде због кривичног дјела, ако је стан стечен извршењем тог кривичног дјела.

(4) Право на додјелу замјенског стана нема ни бивши власник који је за национализовани стан обештећен на основу међудржавног уговора.

(5) Право на додјелу замјенског стана нема ни бивши власник који је стекао станарско право на стану у државном власништву на територији држава насталих из бивше СФРЈ или га је откупио у складу са одредбама Закона о продаји станова на којима постоји станарско право.

(6) Право на замјенски стан нема власник који је примио страно држављанство.



19. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је


подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.

20. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 09 0 У 008991 13 Увп од 28. марта 2014. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 5. маја 2014. године, а апелација је поднесена 4. јула 2014. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер не постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.

21. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација у том дијелу испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

22. Апелант сматра да му је оспореним одлукама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, те право из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције.

Право на правично суђење

23. Апелант сматра да му је оспореним одлукама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, да су оспорене одлуке резултат произвољне примјене материјалног права, одредбе члана 47а. став (6) Закона о продаји станова, јер је, како истиче, током поступка неспорно утврђено да је по рођењу у Сарајеву уписан у књигу држављана БиХ и да је рјешењем о насљеђивању проглашен јединим законским насљедником иза свога оца. Апелант, такође, не спори да је и држављанин Уругваја, те указује да је свој захтјев за додјелу замјенских станова засновао на одредби члана 47 Закона о продаји станова. Апелант, такође, наводи "да нити један орган управе, као ни суд у предметном поступку нису дали одговор на питање тумачења одредбе члана 47а. став (6) Закона о продаји станова на коју се позивају и на основу које је његов захтјев одбијен, тј. шта се подразумијева под термином 'пријем страног држављанства'".



е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.

25. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. (…)

26. У вези са апелантовим наводима који се заснивају на тврдњи да су оспорене одлуке резултат произвољне примјене материјалног права, одредбе члана 47а. став (6) Закона о продаји станова, Уставни суд, прије свега, указује да, према пракси Европског суда за људска права (у даљњем

тексту: Европски суд) и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене права (види, Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је уопштено задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види, Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона.

27. Уставни суд се, дакле, према наведеноме становишту, може изузетно, када оцијени да је у одређеном поступку редовни суд произвољно поступао како у утврђивању чињеница, тако и у примјени релевантних позитивноправних прописа (види, Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла 2005. године, став 26), упустити у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивноправне прописе. У контексту наведеног Уставни суд подсјећа и да је у више својих одлука указао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може да води ка правичном поступку (види Одлуку Уставног суда број АП 1293/05 од 12. септембра 2006. године, тачка 25 и даље, и, mutatis mutandis, Европски суд, Анђелковић против Србије, пресуда од 9. априла 2013. године, тачка 24). Стога ће Уставни суд у конкретном случају, с обзиром на наводе апелације, испитати да ли су побијане одлуке засноване на произвољној примјени позитивноправних прописа.

28. Уставни суд запажа да је у конкретном предмету апелант покренуо поступак пред Службом за стамбене послове ради додјеле замјенских станова за национализоване станове које је наслиједио иза свога оца. Из образложења оспорених одлука произилази да су органи управе, Кантонални и Врховни суд на основу изведених доказа одбили апелантов захтјев примјеном одредбе члана 47а. став (6) Закона о продаји станова, којом је прописано "да право на замјенски стан нема сопственик који је примио страно држављанство", односно јер је током поступка неспорно утврђено да апелант има држављанство Уругваја, што он и није оспоравао у жалбеним, нити у тужбеним наводима, због чега није могло да се удовољи његовом захтјеву за додјелу замјенског стана.

29. У вези с тим, Уставни суд подсјећа да је у својој пракси већ разматрао апелацију која је покретала слична правна и чињенична питања у контексту права на додјелу замјенских станова, у смислу релевантних одредаба чл. 47 и 47а. Закона о продаји станова, у предмету број АП 1099/13 (види, Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 1099/13 од 12. јануара 2016. године, објављена на интернетској страници Уставног суда www.ustavnisud.ba). Уставни суд подсјећа да је у наведеном предмету апеланткиња Марица Приљева, по рођењу држављанка Републике Србије и насљедница иза умрлог дједа Павла Стефановића, поднијела захтјев Служби за додјелу замјенских станова за национализоване станове који се налазе у Сарајеву. Уставни суд је апаланткињин захтјев у погледу њених навода да јој је оспореном одлуком Кантоналног суда повријеђено право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију одбацио као ratione materiae


инкомпатибилан са Уставом Босне и Херцеговине, закључивши да стан који би евентуално требало да буде додијељен апеланткињи у својину не представља постојећу имовину апеланткиње, нити је она на основу релевантних прописа могла да има "легитимно очекивање" да ће га стећи. У дијелу апеланткињиних навода да јој је оспореним одлукама, због произвољне примјене члана 47а. став (6) Закона о продаји станова на којим постоји станарско право, повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције, Уставни суд је утврдио (тачка 41) "да је у надлежности органа управе и редовних судова да тумаче релевантне прописе које примјењују приликом одлучења, а имајући у виду садржину одредбе члана 47а. став (6) Закона, не уочава да су органи управе и Кантонални суд приликом одлучења произвољно протумачили и примијенили цитирану одредбу на апеланткињину штету, нити да је апеланткиња примјеном те одредбе на било који начин дискриминисана. Наведено стога што се ради о јасној законској одредби која не оставља простора за недоумице и екстензивно тумачење и коју су органи управе протумачили на начин који не оставља утисак произвољности". У вези са овим апеланткињиним наводима, Уставни суд је закључио "да оспореним одлукама није дошло до кршења члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, будући да су органи управе и Кантонални суд одбили апеланткињин захтјев за додјелу замјенског стана због неиспуњавања услова прописаних наведеном одредбом Закона, које је законодавац прописао у оквиру свог широког поља слободне процјене у избору мјера и ограничења којима настоји постићи легитиман циљ, при чему се примјена и тумачење материјалног права не чине произвољним".

30. Уставни суд, у вези с тим, сматра да је неопходно нагласити да, за разлику од цитираног предмета, из чињеничног утврђења органа управе и судова као неспорно произилази да је апелант по основу рођења уписан у књигу држављана БиХ, као и да посједује држављанство Уругваја, државе у којој тренутно живи, те да је по основу насљеђивања иза свога оца стекао непокретности, национализовану имовину на подручју Федерације БиХ. Наведене околности из којих, дакле, произилази да апелант, осим држављанства Уругваја, по рођењу има и држављанство Босне и Херцеговине овај предмет у битноме разликује од цитираног предмета.

31. У том контексту, будући да се као кључно поставља питање апелантовог држављанства, односно испитивања да ли је апелант лице које нема право на замјенски стан у смислу члана 47а. став (6) Закона о продаји станова, Уставни суд подсјећа да се у Одлуци број У 9/11 од 23. септембра 2011. године (види, Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број У 9/11 од 23. септембра 2011. године, доступна на wеb-страници Уставног суда: www.ustavnisud.ba), бавио питањима оцјене уставности чл. 17 и 39 Закона о држављанству, питањем које посредно покреће и ова апелација, у погледу члана I/7 Устава Босне и Херцеговине. Уставни суд је првенствено испитао усклађеност оспорених одредаба чл. 17 и 39 Закона о држављанству у односу на релевантне одредбе Устава Босне и Херцеговине, имајући у виду своје уставне надлежности, којим је прописано да се "држављанство БиХ губи добровољним стицањем другог држављанства, уколико се не одређује другачије билатералним споразумом закљученим између БиХ и те државе који је одобрила Парламентарна скупштина у складу са чланом IV/4д) Устава (члан 17 Закона о држављанству)" и да "сва лица која су прије ступања на снагу овог закона добровољно стекла друго држављанство

губе држављанство БиХ уколико се за 15 година од дана ступања на снагу овог закона не одрекну другог држављанства, осим ако није другачије одређено билатералним споразумом, односно споразумима. Одрицање држављанства се не тражи ако то није дозвољено или се не може разумно захтијевати, те да ће Савјет министара Босне и Херцеговине предложити Предсједништву склапање билатералних споразума из става 1 са сусједним земљама у року од шест мјесеци након ступања на снагу овог закона" (члан 37 цитираног закона). У вези са наведеним одредбама Закона о држављанству, Уставни суд је даље подсјетио да је "првом реченицом члана I/7б) Устава Босне и Херцеговине прописано (је) да ниједном лицу неће бити арбитрарно ускраћено држављанство Босне и Херцеговине. Другом реченицом члана I/7б) Устава Босне и Херцеговине прописани су основи према којим је забрањено да се било које лице лиши држављанства Босне и Херцеговине (пол, раса, боја, језик, вјера, политичко или друго мишљење, национално или друштвено поријекло, повезаност са националном мањином, рођење) с тим што Уставни суд примјећује да списак поменутих основа није закључен с обзиром на то да се наведена реченица из Устава Босне и Херцеговине завршава формулацијом 'или било који други статус'". Уставни суд је, такође, указао да је "првом реченицом члана I/7д) Устава Босне и Херцеговине прописано (је) да држављани Босне и Херцеговине могу да имају држављанство друге државе под условом да постоји билатерални уговор између Босне и Херцеговине и те државе", а да је "другом реченицом члана I/7д) Устава Босне и Херцеговине прописано да лица са двојним држављанством могу да гласају у Босни и Херцеговини само ако је Босна и Херцеговина држава њиховог пребивалишта" (тачка 32). Сходно наведеном, Уставни суд је закључио да одредбе чл. 17 и 39 став 1 Закона о држављанству нису у складу са чланом I/7б) и д) Устава Босне и Херцеговине, јер тим уставним одредбама није утврђено да ће држављани Босне и Херцеговине бити лишени тог држављанства уколико имају и држављанство друге државе којег се нису одрекли до датума одређеног оспореним законом, односно уколико са том државом двојног држављанства Босна и Херцеговина није закључила билатерални споразум о држављанству.

32. Доводећи у везу апелантове наводе са наведеном одлуком Уставног суда, Уставни суд сматра да је оспореним одлукама органа управе и судова у околностима конкретног случаја остао недовољно разјашњен и, досљедно томе, нејасан аспект примјене материјалног права, конкретно одредбе члана 47а. став (6) Закона о продаји станова у вези са Одлуком Уставног суда број У 9/11 од 23. септембра 2011. године. При томе Уставни суд подсјећа да произилази да су се органи управе и судови задржали искључиво на чињеници да апелант има држављанство Уругваја, а да су у потпуности занемарили сопствено утврђење из којег произилази да апелант има и држављанство Босне и Херцеговине. Из наведеног произилази да су органи управе и судови произвољно примијенили одредбу члана 47а. став (6) Закона о продаји станова, јер су пропустили да оцијене и околност да апелант има држављанство Босне и Херцеговине. Према томе, Уставни суд сматра да закључци органа управе и надлежних судова да апелант није испунио услове за додјелу замјенских станова, с обзиром на то да посједује страно држављанство, у конкретној ситуацији ставља пред Врховни суд задатак да у наведеним околностима апелантов статус у односу на додјелу замјенских станова за национализоване станове које је апелант наслиједио као држављанин БиХ иза


оца размотри и у контексту околности да апелант посједује и држављанство Босне и Херцеговине.

33. Имајући у виду наведено, Уставни суд закључује да је у конкретном случају повријеђено апелантово право на правично суђење загарантовано чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције.

Остали наводи

34. Имајући у виду закључак Уставног суда о повреди права на правично суђење, Уставни суд сматра да није неопходно разматрати апелантове наводе о повреди права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и права на кршење члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције.


35. Уставни суд закључује да је дошло до кршења права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је оспореним одлукама органа управе и судова остала недовољно разјашњена примјена материјалног права, конкретно одредбе члана 47а. став (6) Закона о продаји станова, у погледу додјеле замјенских станова апеланту који, поред држављанства Уругваја, посједује и држављанство БиХ.

36. На основу члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.





predmetu broj AP 3056/14, rješavajući apelaciju Vite Atijasa Hajima, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b), člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Vite Atijasa Hajima. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana

II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ukida se Presuda Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 09 0 U 008991 13 Uvp od 28. marta 2014. godine.

Predmet se vraća Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine, koji je dužan po hitnom postupku donijeti novu odluku u skladu sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine da, u skladu sa članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja.



1. Vito Atijas Hajim (u daljnjem tekstu: apelant) iz Urugvaja, kojeg zastupa Advokatsko društvo "Marić & Co" d.o.o. Sarajevo, podnio je 4. jula 2014. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 09 0 U 008991 13 Uvp od 28. marta 2014. godine, Presude Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 09 0 U 08991 10 U od 4. marta 2013. godine, Rješenja Federalnog ministarstva prostornog uređenja Sarajevo (u daljnjem tekstu: Ministarstvo) broj UPII/05-23-5-42/10 od 20. maja 2010. godine i Rješenja Službe za upravu za stambene poslove Općine Centar Sarajevo (u daljnjem tekstu: Služba) broj 03-23-2716/09 od 25. marta 2010. godine.


2. Na osnovu člana 23. stav (2) Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog i Kantonalnog suda, te

Ministarstva i Službe zatraženo je 15. novembra 2016. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Vrhovni sud, Kantonalni sud, Ministarstvo i Služba dostavili su odgovore na apelaciju od 21. novembra do 8. decembra 2016. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelacije i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

5. Apelant je 27. aprila 2009. godine podnio zahtjev Službi radi dodjele zamjenskih stanova za nacionalizirane stanove koji se nalaze u Sarajevu, u zgradama u ulicama Maršala Tita broj 19, Koševo broj 18, Franje Račkog broj 3, Mehmed-paše Sokolovića broj 6 i Kotromanića broj 6 (u daljnjem tekstu: nacionalizirani stanovi), u skladu sa Zakonom o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo (u daljnjem tekstu: Zakon o prodaji stanova).

6. Služba je Rješenjem broj 03-23-2716/09 od 25. marta 2010. godine apelantov zahtjev odbila kao neosnovan. U obrazloženju rješenja Služba je navela da je na temelju izvedenih dokaza utvrdila da je apelant sin Rafaela i Ester, rođene Gaon Atijas (u daljnjem tekstu: apelantovi otac i majka), da je rođen 17. augusta 1938. godine u Sarajevu, da je, prema uvjerenju nadležne službe Općine Stari Grad Sarajevo, po osnovu rođenja upisan u knjigu državljana BiH. Dalje je utvrđeno da su apelantovi roditelji 1951. godine sklopili brak u Montevideu, gdje su se sa apelantom nastanili i živjeli do kraja života. Prema dokumentu o nasljeđivanju imovine iz 1981. godine, proizlazi da je apelant, koji je nastanjen na preciziranoj adresi u Montevideu, naslijedio "svu imovinu svoga oca u Montevideu". Radi provjere apelantovog statusa, Služba je putem Ministarstva vanjskih poslova Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ministarstvo vanjskih poslova) utvrdila da apelant ima državljanstvo Urugvaja sa preciziranom adresom stanovanja u Montevideu. Shodno navedenom činjeničnom utvrđenju, prvostepeni organ je ukazao da je odredbom člana 47. st. 2. i 3. Zakona o prodaji stanova propisano da se bivšem vlasniku nacionaliziranog i konfisciranog stana na čiju kupovinu ima pravo nosilac stanarskog prava dodjeljuje drugi odgovarajući stan sa pravom uknjižbe prava vlasništva u zemljišnim knjigama, a ukoliko bivši vlasnik nije živ, pravo na dodjelu odgovarajućeg stana ima njegov nasljednik


prvog nasljednog reda (bračni drug i djeca). Međutim, Služba je ukazala da je odredbom člana 47a. stav (6) citiranog zakona propisano da pravo na zamjenski stan nema vlasnik koji je primio strano državljanstvo. U vezi s tim je istaknuto da je apelant "primio urugvajsko državljanstvo, što je zakonski razlog koji isključuje pravo na dodjelu zamjenskog stana na njegovo ime", zbog čega je Služba odlučila kao u dispozitivu rješenja.

7. Ministarstvo je Rješenjem broj UPII/05-23-5-42/10 od 20. maja 2010. godine apelantovu žalbu izjavljenu protiv rješenja Službe od 25. marta 2010. godine odbilo kao neosnovanu. U obrazloženju rješenja je navedeno da je apelant žalbom osporavao rješenje prvostepenog organa, ukazujući da su mu ovim rješenjem povrijeđena osnovna ljudska prava zaštićena Ustavom Federacije BiH, međunarodnim ugovorima i konvencijama koje su sastavni dio Ustava Federacije BiH, predlažući da drugostepeni organ pobijano rješenje poništi kao nezakonito. Uvidom u spise predmeta Ministarstvo je utvrdilo da je prvostepeni organ potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje na koje je pravilno primijenio odredbe materijalnog prava kada je apelantov zahtjev odbio, jer nije ispunio uvjete za dodjelu zamjenskih stanova za nacionalizirane stanove, bliže označene kao u obrazloženju rješenja, koji su bivše vlasništvo Ester i Rafaela Atijasa. S tim u vezi, drugostepeni organ je podsjetio da je odredbom člana 8. stav 1. Zakona o vraćanju, dodjeli i prodaji stanova propisano da je općina dužna raspolagati vraćenim stanovima, tako što će vršiti dodjelu stana licima čije je pravo utvrđeno odredbom stava 2. člana 47. Zakona o prodaji stanova, nosiocima stanarskog prava na stanovima u privatnom vlasništvu, radnicima davaoca stana na korištenje - preduzeća koje je privatizirano na način propisan u odredbi člana 7. istog zakona i socijalno ugroženim licima. Dalje, Ministarstvo se pozvalo na odredbu člana 47. st. 2. i 3. Zakona o prodaji stanova kojom je propisano da pravo na kupovinu stana, prema odredbama ovog zakona, ima i nosilac stanarskog prava na nacionaliziranom i konfisciranom stanu s tim da se bivšem vlasniku dodjeljuje drugi odgovarajući stan sa pravom uknjižbe prava vlasništva u zemljišnim knjigama. Istaknuto je da, prema stavu 3. navedenog člana, ukoliko bivši vlasnik nije živ, pravo na dodjelu odgovarajućeg stana ima njegov nasljednik prvog nasljednog reda (bračni drug i djeca). Također je navedeno da je odredbom člana 47a. stav (6) citiranog zakona propisano da pravo na zamjenski stan nema vlasnik koji je primio strano državljanstvo. Prema tome, kako je nesporno utvrđeno da je apelant stekao strano državljanstvo, u Urugvaju, Ministarstvo je zaključilo da apelant, prema odredbama člana 47a. stav (6) Zakona o prodaji stanova, nema pravo na dodjelu zamjenskih stanova. Također, ovaj organ je ukazao da ostali apelantovi navodi izneseni u žalbi nisu od utjecaja na drugačije rješenje ove upravne stvari, zbog čega je primjenom odredbe člana 237. stav 1. Zakona o upravnom postupku (u daljnjem tekstu: ZUP) odlučio kao u izreci rješenja.

8. Kantonalni sud je Presudom broj 09 0 U 08991 10 U od 4. marta 2013. godine apelantovu tužbu odbio. U obrazloženju presude Kantonalni sud je naveo da je apelant podnio tužbu ovom sudu protiv rješenja Ministarstva zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i proizvoljne primjene materijalnog prava, povrede odredaba Ustava Federacije BiH i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija).

9. Kantonalni sud je zakonitost osporenog rješenja ispitao u granicama razloga navedenih u apelantovoj tužbi, primjenom relevantnih odredaba Zakona o prodaji stanova, te uvidom u raspoložive dokaze u spisu predmeta. Na temelju navedenog Kantonalni sud je utvrdio da je nesporno da je apelant rođen u Sarajevu 1938. godine i da je po osnovu rođenja upisan u knjigu državljana BiH, što proizlazi iz uvjerenja nadležne službe Općine

Stari Grad Sarajevo, da su apelantovi roditelji 1951. godine sklopili brak u Montevideu, gdje su dalje sa apelantom nastavili da žive do kraja svog života. Prema dokumentu o nasljeđivanju imovine iz 1981. godine, Kantonalni sud je, također, utvrdio da je apelant naslijedio svu imovinu iza svoga oca, a iz akta Ambasade Bosne i Hercegovine u Rimu broj MB-IT-ROOM 1393 Montevideo od 16. marta 2010. godine, upućenog Ministarstvu vanjskih poslova BiH - Sektor za međunarodna prava i konzularne poslove BiH, proizlazi da je Ambasada Urugvaja u Rimu potvrdila da je apelant rođen 17. augusta 1938. godine u Sarajevu, da su njegov otac Rafael Atijas i majka Ester, rođena Gaon Atijas, da ima državljanstvo Urugvaja, te da je dokument o državljanstvu izdao Izborni sud 14. maja 1958. godine aktom broj 56847. Stoga, Kantonalni sud je zaključio da je drugostepeni organ uprave pravilno primijenio odredbe člana 47. st. 2. i 3. Zakona o prodaji stanova i odredbu člana 47a. stav (6) istog zakona, budući da je u postupku nesporno utvrđeno da apelant ima državljanstvo Urugvaja, što on nije osporavao ni u žalbenim, ni u tužbenim navodima, zbog čega se nije moglo udovoljiti njegovom zahtjevu za dodjelu zamjenskog stana. Kantonalni sud je ukazao da ostali apelantovi navodi, također, nisu mogli utjecati na drugačije rješavanje ove upravne stvari, tako da osporenim rješenjem nije povrijeđen zakon na apelantovu štetu, odredbe Ustava Federacije BiH, niti odredbe međunarodnog prava, zbog čega je primjenom člana 36. st. 1. i 2. ZUS-a odlučio kao u izreci presude.

10. Presudom Vrhovnog suda broj 09 0 U 008991 13 Uvp od 28. marta 2014. godine apelantov zahtjev za vanredno preispitivanje presude Kantonalnog suda od 4. marta 2013. godine je odbijen kao neosnovan.

11. U obrazloženju presude je navedeno da je apelant zahtjevom za vanredno preispitivanje odluke Kantonalnog suda ponovio žalbene i tužbene navode, te nakon što je ispitao zakonitost pobijane presude u granicama apelantovog zahtjeva i povredu propisa iz člana 41. ZUS-a, Vrhovni sud je primjenom člana 45. ovog zakona u vezi sa čl. 47. i 47a. stav (6) Zakona o prodaji stanova ("Službene novine Federacije BiH" br. 27/97, 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 15/02, 54/04, 36/06, 51/07 i 72/08) odlučio kao u izreci presude. Naime, na temelju spisa predmeta Vrhovni sud je utvrdio da je apelant tražio da mu se za nacionalizirane stanove njegovih roditelja koje je naslijedio iza smrti oca dodijele zamjenski stanovi, pa kako u toku postupka a ni u zahtjevu za vanredno preispitivanje nije osporavao da je primio strano državljanstvo, državljanstvo Urugvaja, Vrhovni sud je zaključio da organi uprave, kao i Kantonalni sud pobijanim odlukama nisu povrijedili zakon na apelantovu štetu kada nisu udovoljili njegovom zahtjevu. Istaknuto je da donošenjem presude Kantonalni sud nije povrijedio federalni zakon ili drugi federalni propis, niti pravila federalnog zakona o postupku koja su mogla utjecati na rješenje stvari, zbog čega je kao neosnovan odbijen apelantov zahtjev za vanredno preispitivanje sudske odluke. Vrhovni sud je, također, istakao da je razmotrio apelantov prigovor da u okolnostima konkretnog predmeta nije pravilno primijenjeno materijalno pravo, ali je zaključio da se ovi apelantovi navodi ne mogu prihvatiti, zato što je, prema izričitoj odredbi člana 47a. stav (6) Zakona o prodaji stanova, propisano da pravo na zamjenski stan nema bivši vlasnik nacionaliziranog stana koji je primio strano državljanstvo, te zato što Ustavni sud Federacije BiH nije utvrdio da je ova odredba suprotna Ustavu Federacije BiH.


12. Apelant smatra da mu je osporenom odlukom povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za


zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i pravo iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije. Apelant u apelaciji ponavlja tužbene i žalbene navode koje je isticao tokom predmetnog postupka, prioritetno ukazujući da su osporene odluke rezultat proizvoljne primjene materijalnog prava, odredbe člana 47a. stav (6) Zakona o prodaji stanova, jer je, kako ističe, tokom postupka nesporno utvrđeno da je po rođenju u Sarajevu upisan u knjigu državljana BiH i da je rješenjem o nasljeđivanju proglašen za jedinog zakonskog nasljednika iza svoga oca. Apelant, također, ne spori da je i državljanin Urugvaja, te ukazuje da je svoj zahtjev za dodjelu zamjenskih stanova temeljio na odredbi člana 47. Zakona o prodaji stanova. Dalje ističe "da niti jedan organ uprave, kao ni sud u predmetnom postupku nisu dali odgovor na pitanje tumačenja odredbe člana 47a. stav (6) Zakona o prodaji stanova na koju se pozivaju i na temelju kojeg je njegov zahtjev odbijen, tj. šta se podrazumijeva pod terminom 'prijem stranog državljanstva'". S tim u vezi, navedenu odredbu smatra diskriminirajućom, jer, prema njoj, pravo na zamjenski stan "ne može steći vlasnik koji je isključivi državljanin druge države". Apelant, također, smatra da je ova odredba zakona u koliziji sa odredbom člana 87. Zakona o vlasničkopravnim odnosima, kojom je propisano da fizička lica mogu biti nosioci prava vlasništva na zemljištu i zgradi koju su stekli nasljeđivanjem kao državljani BiH, pa čak i ako se zanemari činjenica da je neko lice državljanin BiH, smatra da iz navedene odredbe Zakona jasno proizlazi da strano fizičko lice može bez ograničenja stjecati pravo nasljeđivanjа u BiH. U vezi s tim, apelant smatra da bi trebalo da ima neometanu mogućnost da podnese zahtjev radi ostvarivanja svojih prava. Međutim, posljedica činjenice da se član 47a. stav (6) Zakona o prodaji stanova tumači na način kako je to učinjeno u njegovom slučaju, prema njegovom mišljenju, jeste onemogućavanje da ostvari svoje pravo, te je takvo tumačenje Zakona u suprotnosti sa odredbama Ustava Federacije BiH i Evropske konvencije.


13. Vrhovni sud je smatrao da ne stoje apelantovi navodi da su u ovom predmetu prekršena prava na koja se poziva u apelaciji, jer tvrdi da je presuda ovog suda donesena u skladu sa procesnim i materijalnim zakonima, na osnovu potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja. Vrhovni sud je predložio da se apelacija odbije kao neosnovana.

14. Kantonalni sud je, također, naveo da je presuda ovog suda donesena u skladu sa procesnim i materijalnim zakonima, da se zasniva na pravilno i potpuno utvrđenom činjeničnom stanju, te da odredbom ovog suda nisu povrijeđene odredbe Evropske konvencije, Ustava BiH i Ustava Federacije BiH, kao ni druge odredbe međunarodnog prava na koje se apelant poziva u apelaciji.

15. Ministarstvo je, također, navelo da ostaje pri stavu iznesenom u osporenom rješenju, ističući da apelant ne ispunjava uvjete propisane relevantnom odredbom člana 47a. stav (6) Zakona o prodaji stanova, jer je primio strano državljanstvo, a tu činjenicu apelant, kako navodi, nije osporavao niti u jednom dijelu postupka, zbog čega tvrdi da u predmetnoj upravnoj stvari nije bilo kršenja apelantovih prava na koja se poziva u apelaciji.

16. Služba je ukazala u odgovoru na apelaciju na Odluku Ustavnog suda Federacije BiH broj U 3/09 od 15. decembra 2009. godine kojom je utvrđeno da je Zakonom o izmjenama i dopunama Zakona o prodaji stanova ("Službene novine Federacije BiH" broj 72/08), u dijelovima koji se odnose na obaveze jedinica lokalne samouprave [kojim se obavezuju općine na dodjelu zamjenskih stanova], povrijeđeno pravo na lokalnu

samoupravu Općine Stari Grad i Općine Novo Sarajevo. U vezi s tim, Služba je istakla da je nakon te odluke, budući da u roku od šest mjeseci nije usaglašen predmetni zakon, nastala pravna praznina zbog koje trenutno nije moguće rješavati zahtjeve za dodjelu zamjenskih stanova za nacionalizirane stanove.


17. U Zakonu o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo ("Službene novine FBiH" br. 27/97, 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 15/02, 54/04, 36/06, 45/07 - O.U.S., 72/08, 23/09-ispravka i 5/10 O.U.S.) relevantne odredbe glase:

I - OPĆE ODREDBE Član 1.

Ovim zakonom uređuju se uvjeti i način prodaje stanova na kojima postoji stanarsko pravo, zajedno sa zajedničkim dijelovima i uređajima zgrade, te način određivanja cijene stana i prestanak stanarskog prava.

Član 47. (1) Odredbe ovog Zakona ne primjenjuju se na otkup

stanova u privatnom vlasništvu koji nisu nacionalizovani, a na kojima je stečeno stanarsko pravo.

(2) Pravo na kupnju stana prema odredbama ovog Zakona ima i nosilac stanarskog prava na nacionalizovanom i konfiskovanom stanu, s tim da se bivšem vlasniku dodjeljuje drugi odgovarajući stan s pravom uknjižbe prava vlasništva u zemljišnim knjigama.

(3) Ukoliko bivši vlasnik nije živ, pravo na dodjelu odgovarajućeg stana ima njegov nasljednik prvog reda.

(4) Odgovarajućim stanom, u smislu ovog Zakona, smatra se stan koji se nalazi u istoj općini kao i nacionalizovani stan i koji je veličine koja odstupa do +/-10% od veličine nacionalizovanog stana.

Član 47a. (1) Pravo na dodjelu zamjenskog stana nema bivši vlasnik

kojem je za nacionalizovani stan isplaćena naknada ili su mu u zamjenu za nacionalizovani stan date druge stvari i prava.

(2) Smatra se da je bivšem vlasniku isplaćena naknada ako je naknada isplaćena na osnovu zakona u kojem je definirana terminom "pravična".

(3) Pravo na dodjelu zamjenskog stana nema ni bivši vlasnik kojem je stan oduzet na osnovu presude zbog krivičnog djela, ako je stan stečen izvršenjem tog krivičnog djela.

(4) Pravo na dodjelu zamjenskog stana nema ni bivši vlasnik koji je za nacionalizovani stan obeštećen na osnovu međudržavnog ugovora.

(5) Pravo na dodjelu zamjenskog stana nema ni bivši vlasnik koji je stekao stanarsko pravo na stanu u državnom vlasništvu na teritoriji država nastalih iz bivše SFRJ ili ga je otkupio u skladu sa odredbama Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo.

(6) Pravo na zamjenski stan nema vlasnik koji je primio strano državljanstvo.

VI. Dopustivost


19. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije


primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

20. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 09 0 U 008991 13 Uvp od 28. marta 2014. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 5. maja 2014. godine, a apelacija je podnesena 4. jula 2014. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.

21. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija u tom dijelu ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

22. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, te pravo iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije.


23. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, da su osporene odluke rezultat proizvoljne primjene materijalnog prava, odredbe člana 47a. stav (6) Zakona o prodaji stanova, jer je, kako ističe, tokom postupka nesporno utvrđeno da je po rođenju u Sarajevu upisan u knjigu državljana BiH i da je rješenjem o nasljeđivanju proglašen jedinim zakonskim nasljednikom iza svoga oca. Apelant, također, ne spori da je i državljanin Urugvaja, te ukazuje da je svoj zahtjev za dodjelu zamjenskih stanova temeljio na odredbi člana 47. Zakona o prodaji stanova. Apelant, također, navodi "da niti jedan organ uprave, kao ni sud u predmetnom postupku nisu dali odgovor na pitanje tumačenja odredbe člana 47a. stav (6) Zakona o prodaji stanova na koju se pozivaju i na temelju koje je njegov zahtjev odbijen, tj. šta se podrazumijeva pod terminom 'prijem stranog državljanstva'".



e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

25. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. (…)

26. U vezi sa apelantovim navodima koji se zasnivaju na tvrdnji da su osporene odluke rezultat proizvoljne primjene materijalnog prava, odredbe člana 47a. stav (6) Zakona o prodaji stanova, Ustavni sud, prije svega, ukazuje da, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije preispitivanje zaključaka redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi, Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj

65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

27. Ustavni sud se, dakle, prema navedenome stavu, može izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redovni sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica, tako i u primjeni relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila 2005. godine, stav 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise. U kontekstu navedenoga Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka pravičnom postupku (vidi Odluku Ustavnog suda broj AP 1293/05 od 12. septembra 2006. godine, tačka 25. i dalje, i, mutatis mutandis, Evropski sud, Anđelković protiv Srbije, presuda od 9. aprila 2013. godine, tačka 24). Stoga će Ustavni sud u konkretnom slučaju, s obzirom na navode apelacije, ispitati da li su pobijane odluke utemeljene na proizvoljnoj primjeni pozitivnopravnih propisa.

28. Ustavni sud zapaža da je u konkretnom predmetu apelant pokrenuo postupak pred Službom za stambene poslove radi dodjele zamjenskih stanova za nacionalizirane stanove koje je naslijedio iza svoga oca. Iz obrazloženja osporenih odluka proizlazi da su organi uprave, Kantonalni i Vrhovni sud na temelju izvedenih dokaza odbili apelantov zahtjev primjenom odredbe člana 47a. stav (6) Zakona o prodaji stanova, kojom je propisano "da pravo na zamjenski stan nema vlasnik koji je primio strano državljanstvo", odnosno jer je tokom postupka nesporno utvrđeno da apelant ima državljanstvo Urugvaja, što on i nije osporavao u žalbenim, niti u tužbenim navodima, zbog čega se nije moglo udovoljiti njegovom zahtjevu za dodjelu zamjenskog stana.

29. U vezi s tim, Ustavni sud podsjeća da je u svojoj praksi već razmatrao apelaciju koja je pokretala slična pravna i činjenična pitanja u kontekstu prava na dodjelu zamjenskih stanova, u smislu relevantnih odredaba čl. 47. i 47a. Zakona o prodaji stanova, u predmetu broj AP 1099/13 (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 1099/13 od 12. januara 2016. godine, objavljena na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). Ustavni sud podsjeća da je u navedenom predmetu apelantica Marica Priljeva, po rođenju državljanka Republike Srbije i nasljednica iza umrlog djeda Pavla Stefanovića, podnijela zahtjev Službi za dodjelu zamjenskih stanova za nacionalizirane stanove koji se nalaze u Sarajevu. Ustavni sud je apalanticin zahtjev u pogledu njenih navoda da joj je osporenom odlukom Kantonalnog suda povrijeđeno pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju odbacio kao ratione materiae inkompatibilаn sa Ustavom Bosne i Hercegovine, zaključivši da stan koji bi eventualno trebalo da bude dodijeljen apelantici u vlasništvo ne predstavlja postojeću imovinu apelantice, niti je ona na osnovu relevantnih propisa mogla imati "legitimno očekivanje" da će ga steći. U dijelu apelanticinih navoda da joj je osporenim odlukama, zbog proizvoljne primjene člana 47a. stav (6) Zakona o prodaji stanova na kojim postoji stanarsko pravo, povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije, Ustavni sud je utvrdio (tačka 41) "da je u nadležnosti organa uprave i redovnih sudova da tumače relevantne propise


koje primjenjuju prilikom odlučenja, a imajući u vidu sadržaj odredbe člana 47a. stav (6) Zakona, ne uočava da su organi uprave i Kantonalni sud prilikom odlučenja proizvoljno protumačili i primijenili citiranu odredbu na apelanticinu štetu, niti da je apelantica primjenom te odredbe na bilo koji način diskriminirana. Navedeno stoga što se radi o jasnoj zakonskoj odredbi koja ne ostavlja prostora za nedoumice i ekstenzivno tumačenje i koju su organi uprave protumačili na način koji ne ostavlja utisak proizvoljnosti". U vezi sa ovim apelanticinim navodima, Ustavni sud je zaključio "da osporenim odlukama nije došlo do kršenja člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, budući da su organi uprave i Kantonalni sud odbili apelanticin zahtjev za dodjelu zamjenskog stana zbog neispunjavanja uvjeta propisanih navedenom odredbom Zakona, koje je zakonodavac propisao u okviru svog širokog polja slobodne procjene u izboru mjera i ograničenja kojima nastoji postići legitiman cilj, pri čemu se primjena i tumačenje materijalnog prava ne čine proizvoljnim".

30. Ustavni sud, u vezi s tim, smatra da je neophodno naglasiti da, za razliku od citiranog predmeta, iz činjeničnog utvrđenja organa uprave i sudova kao nesporno proizlazi da je apelant po osnovu rođenja upisan u knjigu državljana BiH, kao i da posjeduje državljanstvo Urugvaja, države u kojoj trenutno živi, te da je po osnovu nasljeđivanja iza svoga oca stekao nekretnine, nacionaliziranu imovinu na području Federacije BiH. Navedene okolnosti iz kojih, dakle, proizlazi da apelant, osim državljanstva Urugvaja, po rođenju ima i državljanstvo Bosne i Hercegovine ovaj predmet u bitnome razlikuje od citiranog predmeta.

31. U tom kontekstu, budući da se kao ključno postavlja pitanje apelantovog državljanstva, odnosno ispitivanja da li je apelant lice koje nema pravo na zamjenski stan u smislu člana 47a. stav (6) Zakona o prodaji stanova, Ustavni sud podsjeća da se u Odluci broj U 9/11 od 23. septembra 2011. godine (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 9/11 od 23. septembra 2011. godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda: www.ustavnisud.ba), bavio pitanjima ocjene ustavnosti čl. 17. i 39. Zakona o državljanstvu, pitanjem koje posredno pokreće i ova apelacija, u pogledu člana I/7. Ustava Bosne i Hercegovine. Ustavni sud je prvenstveno ispitao usklađenost osporenih odredaba čl. 17. i 39. Zakona o državljanstvu u odnosu na relevantne odredbe Ustava Bosne i Hercegovine, imajući u vidu svoje ustavne nadležnosti, kojim je propisano da se "državljanstvo BiH gubi dobrovoljnim stjecanjem drugog državljanstva, ukoliko se ne određuje drugačije bilateralnim sporazumom zaključenim između BiH i te države koji je odobrila Parlamentarna skupština u skladu sa članom IV/4.d) Ustava (član 17. Zakona o državljanstvu)" i da "sva lica koja su prije stupanja na snagu ovog zakona dobrovoljno stekla drugo državljanstvo gube državljanstvo BiH ukoliko se za 15 godina od dana stupanja na snagu ovog zakona ne odreknu drugog državljanstva, osim ako nije drugačije određeno bilateralnim sporazumom, odnosno sporazumima. Odricanje državljanstva se ne traži ako to nije dozvoljeno ili se ne može razumno zahtijevati, te da će Vijeće ministara Bosne i Hercegovine predložiti Predsjedništvu sklapanje bilateralnih sporazuma iz stava 1. sa susjednim zemljama u roku od šest mjeseci nakon stupanja na snagu ovog zakona" (član 37. citiranog zakona). U vezi sa navedenim odredbama Zakona o državljanstvu, Ustavni sud je dalje podsjetio da je "prvom rečenicom člana I/7.b) Ustava Bosne i Hercegovine propisano (je) da nijednom licu neće biti arbitrarno uskraćeno državljanstvo Bosne i Hercegovine. Drugom rečenicom člana I/7.b) Ustava Bosne i Hercegovine propisani su osnovi prema kojim je zabranjeno da se bilo koje lice liši državljanstva Bosne i Hercegovine (spol, rasa, boja, jezik, vjera, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili društveno porijeklo,

povezanost sa nacionalnom manjinom, rođenje) s tim što Ustavni sud primjećuje da spisak spomenutih osnova nije zaključen s obzirom na to da se navedena rečenica iz Ustava Bosne i Hercegovine završava formulacijom 'ili bilo koji drugi status'". Ustavni sud je, također, ukazao da je "prvom rečenicom člana I/7.d) Ustava Bosne i Hercegovine propisano (je) da državljani Bosne i Hercegovine mogu imati državljanstvo druge države pod uvjetom da postoji bilateralni ugovor između Bosne i Hercegovine i te države", a da je "drugom rečenicom člana I/7.d) Ustava Bosne i Hercegovine propisano da lica sa dvojnim državljanstvom mogu glasati u Bosni i Hercegovini samo ako je Bosna i Hercegovina država njihovog prebivališta" (tačka 32). Shodno navedenom, Ustavni sud je zaključio da odredbe čl. 17. i 39. stav 1. Zakona o državljanstvu nisu u skladu sa članom I/7.b) i d) Ustava Bosne i Hercegovine, jer tim ustavnim odredbama nije utvrđeno da će državljani Bosne i Hercegovine biti lišeni tog državljanstva ukoliko imaju i državljanstvo druge države kojeg se nisu odrekli do datuma određenog osporenim zakonom, odnosno ukoliko sa tom državom dvojnog državljanstva Bosna i Hercegovina nije zaključila bilateralni sporazum o državljanstvu.

32. Dovodeći u vezu apelantove navode sa navedenom odlukom Ustavnog suda, Ustavni sud smatra da je osporenim odlukama organa uprave i sudova u okolnostima konkretnog slučaja ostao nedovoljno razjašnjen i, dosljedno tome, nejasan aspekt primjene materijalnog prava, konkretno odredbe člana 47a. stav (6) Zakona o prodaji stanova u vezi sa Odlukom Ustavnog suda broj U 9/11 od 23. septembra 2011. godine. Pri tome Ustavni sud podsjeća da proizlazi da su se organi uprave i sudovi zadržali isključivo na činjenici da apelant ima državljanstvo Urugvaja, a da su u potpunosti zanemarili vlastito utvrđenje iz kojeg proizlazi da apelant ima i državljanstvo Bosne i Hercegovine. Iz navedenog proizlazi da su organi uprave i sudovi proizvoljno primijenili odredbu člana 47a. stav (6) Zakona o prodaji stanova, jer su propustili ocijeniti i okolnost da apelant ima državljanstvo Bosne i Hercegovine. Prema tome, Ustavni sud smatra da zaključci organa uprave i nadležnih sudova da apelant nije ispunio uvjete za dodjelu zamjenskih stanova, s obzirom na to da posjeduje strano državljanstvo, u konkretnoj situaciji stavlja pred Vrhovni sud zadatak da u navedenim okolnostima apelantov status u odnosu na dodjelu zamjenskih stanova za nacionalizirane stanove koje je apelant naslijedio kao državljanin BiH iza oca razmotri i u kontekstu okolnosti da apelant posjeduje i državljanstvo Bosne i Hercegovine.

33. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju povrijeđeno apelantovo pravo na pravično suđenje zagarantirano članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije.

Ostali navodi

34. Imajući u vidu zaključak Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud smatra da nije neophodno razmatrati apelantove navode o povredi prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i prava na kršenje člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije.

VIII. Zaključak

35. Ustavni sud zaključuje da je došlo do kršenja prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada je osporenim odlukama organa uprave i sudova ostala nedovoljno razjašnjena primjenа materijalnog prava, konkretno odredbe člana 47a. stav (6) Zakona o prodaji stanova, u pogledu dodjele zamjenskih stanova apelantu koji, pored državljanstva Urugvaja, posjeduje i državljanstvo BiH.

36. Na osnovu člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.






predmetu broj AP 715/17, rješavajući apelaciju Amirele Lončar, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. stavak (2), članka 57. stavak (2) točka b), članka 59. st. (1) i (2) i članka 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Amirele Lončar. Utvrđuje se povreda prava na učinkovit pravni lijek iz

članka 13. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda u svezi sa pravom na slobodu kretanja iz članka II/3.(m) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 2. Protokola broj 4 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Kantonalnom sudu u Sarajevu da odmah u odnosu na apelanticu Amirelu Lončar ispita daljnju potrebu primjene mjera zabrane izrečenih Rješenjem Kantonalnog suda u Sarajevu broj 09 0 K 026508 16 Kpp 100 od 24. studenog 2016. godine.

Nalaže se Kantonalnom sudu u Sarajevu da, sukladno članku 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda, odmah obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.



1. Amirela Lončar iz Sarajeva (u daljnjem tekstu: apelantica), koju zastupa Senad Bilić, odvjetnik iz Sarajeva, podnijela je 23. veljače 2017. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju, jer Kantonalni sud u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud), nakon donošenja Rješenja broj 09 0 K 026508 16 Kpp 100 od 24. studenog 2016. godine kojim su joj izrečene mjere zabrane, nije u roku određenim zakonom izvršio kontrolu opravdanosti daljnjeg produljenja izrečenih mjera.

2. Apelantica je zatražila da se donese privremena mjera kojom bi Kantonalnom sudu bilo naloženo "da žurno ispita jesu li mjere zabrane još uvijek potrebne, da nakon toga donese rješenje, te da se Kantonalnom sudu naloži da svaka dva mjeseca vrši kontrolu izrečenih mjera zabrane, da o izvršenoj kontroli opravdanosti daljnjeg produljenja mjera zabrane donosi rješenja sve do pravomoćnog okončanja kaznenog postupka, odnosno do donošenja konačne odluke Ustavnog suda o ovoj apelaciji".


3. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda i Kantonalnog tužiteljstva u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalno tužiteljstvo) zatraženo je 27. prosinca 2017. godine da dostave odgovore na apelaciju.

4. Kantonalni sud je dostavio odgovor na apelaciju 3. ožujka 2017. godine, a Kantonalno tužiteljstvo 2. ožujka 2017. godine.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantičinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

6. Kantonalni sud je Rješenjem broj 09 0 K 026508 16 Kpp 100 od 24. studenog 2016. godine apelantici, koja se nalazila u pritvoru od 13. studenog 2016. godine do 24. studenog 2016. godine zbog utemeljene sumnje da je počinila kazneno djelo pomoć učinitelju poslije učinjenog kaznenog djela iz članka 346. stavak 2. Kaznenog zakona FBiH (u daljnjem tekstu: KZFBiH), na temelju članka 140. Zakona o kaznenom postupku FBiH (u daljnjem tekstu: ZKPFBiH) izrekao mjeru zabrane napuštanja boravišta i putovanja u smislu članka 140c. točka 1. ZKPFBiH - prijavljena apelantičina adresa, s tim da se apelantica ne smije udaljavati sa teritorija Kantona Sarajevo, mjeru zabrane napuštanja boravišta i putovanja i naredbu da se ima javljati nadležnoj policijskoj postaji prema mjestu prebivališta, i to svakih sedam dana, a na temelju članka 140a. stavak 1. točka d) u svezi sa stavkom 2. ZKPFBiH, mjeru zabrane u smislu članka 140a. stavak 2. u svezi sa stavkom 1. točka c) u rješenju kojim izriče mjeru zabrane napuštanja boravišta i putovanja i mjeru zabrane sastajanja sa određenim osobama kojom se određuje zabrana njihovog međusobnog sastajanja, kao i sastajanja sa ostalim osumnjičenim i svjedocima u ovom kaznenom predmetu.

7. Istim rješenjem je određeno, pored ostalog, da će sudac za prethodni postupak svaka dva mjeseca ispitati jesu li mjere zabrane još uvijek potrebne.

8. Iz obrazloženja rješenja proizlazi da se Kantonalno tužiteljstvo suglasilo sa prijedlogom apelantičinog branitelja da joj se, umjesto pritvora, odrede odgovarajuće mjere zabrane, te da je na temelju provedenih dokaza Kantonalni sud zaključio da su se stekli uvjeti za određivanje mjera zabrane navedenih u izreci rješenja, a u svrhu osiguranja apelantičine nazočnosti i efikasnog vođenja kaznenog postupka.

9. U pouci o pravnom lijeku je navedeno da se protiv ovog rješenja može izjaviti priziv u roku od tri dana vijeću Kantonalnog suda. Apelantica protiv ovog rješenja nije izjavljivala priziv.


10. Apelantica tvrdi da su joj, zbog propusta Kantonalnog suda da u roku određenim zakonom preispita opravdanost daljnjeg produljenja izrečenih mjera zabrane, povrijeđena prava iz članka II/3. (e) i (m) Ustava Bosne i Hercegovine, te prava iz članka 6. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), članka 2. Protokola broj 4 uz Europsku konvenciju, te članka 2. Protokola broj 7 uz Europsku konvenciju.

11. Apelantica ističe da Kantonalni sud ni nakon skoro tri mjeseca od donošenja rješenja kojim su određene mjere zabrane nije ispitao je li njihova primjena potrebna i opravdana, odnosno nije odlučio o njihovom produljenju ili ukidanju. Apelantica ističe da su rezultat izrečene mjere zabrane ograničenje slobode kretanja, da su izrečene kao sredstvo osiguranja nazočnosti u kaznenom postupku, pa da su joj, u nedostatku odluke kojom se


preispituje njihova daljnja opravdanost, povrijeđena prava na obrazloženu odluku, kao i pravo na priziv u kaznenim stvarima.

12. Apelantica je zatražila da se donese privremena mjera kojom bi Kantonalnom sudu bilo naloženo "da hitno ispita jesu li mjere zabrane još uvijek potrebne, da nakon toga donese rješenje, te da se Kantonalnom sudu naloži da svaka dva mjeseca vrši kontrolu izrečenih mjera zabrane, da o izvršenoj kontroli opravdanosti daljnjeg produljenja mjera zabrane donosi rješenja, sve do pravomoćnog okončanja kaznenog postupka, odnosno do donošenja konačne odluke Ustavnog suda o ovoj apelaciji".


13. Kantonalni sud je u odgovoru na navode iz apelacije, u svezi sa tvrdnjama koje se odnose na to da sudac za prethodni postupak ne vrši kontrolu izrečenih mjera zabrane svaka dva mjeseca, ukazao da je člankom 140b. stavak 6. ZKPFBiH propisano da je sudac za prethodni postupak dužan svaka dva mjeseca ispitati je li primijenjena mjera još potrebna. Međutim, prema stajalištu Kantonalnog suda, navedenom odredbom nije propisan način na koji će sud ispitati je li primijenjena mjera zabrane još potrebna, niti je propisano da će sud donijeti rješenje povodom kontrole opravdanosti izrečenih mjera zabrane. Također, ukazano je i da nije propisana obveza suda da se osumnjičeni izjašnjava u pogledu kontrole opravdanosti mjera zabrane. Najzad, ukazano je i da mjere zabrane apelantici nisu izrečene na određeno vrijeme i da nisu podložne produljavanju, već povremenom preispitivanju suca za prethodni postupak jesu li mjere zabrane još potrebne sukladno članku 140b. ZKPFBiH, uz prethodno izjašnjenje Kantonalnog tužiteljstva, obzirom na to da su na njihov prijedlog mjere donesene. Kantonalni sud je zaključio da su neutemeljene apelantičine tvrdnje da su joj povrijeđena prava na koja se pozvala u apelaciji.

14. Kantonalno tužiteljstvo je u odgovoru na apelaciju istaknulo da su neutemeljene apelantičine tvrdnje o povredi prava na koja se pozvala. Dalje, ukazano je da je Kantonalni sud u rješenju od 24. studenog 2016. godine dao detaljno obrazloženje kako u pogledu postojanja utemeljene sumnje kao općeg, tako i posebnih uvjeta za određivanje mjera zabrane. Prema ocjeni Kantonalnog tužiteljstva, nisu povrijeđena ni apelantičina prava iz čl. 6. i 13. Europske konvencije, odnosno da je pitanje ocjene navedenih prava eventualno preuranjeno.


15. Zakon o kaznenom postupku FBiH ("Službene novine FBiH" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09, 12/10, 8/13 i 59/14) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 140. Zabrana napuštanja boravišta i zabrana putovanja

(1) Ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi osumnjičenik ili optuženik mogao pobjeći, sakriti se, otići u nepoznato mjesto ili u inozemstvo, sud može, obrazloženim rješenjem, zabraniti osumnjičeniku ili optuženiku da napusti boravište.

(…)

Članak 140a. Ostale mjere zabrane

(1) Kada okolnosti slučaja na to ukazuju sud može izreći jednu ili više sljedećih mjera zabrane:

(…) c) zabranu sastajanja sa određenim osobama, d) naredbu da se povremeno javlja određenom državnom

tijelu i (…) (2) Mjere zabrane iz stavka 1. ovog članka mogu biti

izrečene uz zabranu napuštanja boravišta kao i uz zabranu putovanja iz članka 140. ovog Zakona, ili kao zasebne mjere.

Članak 140b. Izricanje mjera zabrane

(1) Sud može izreći zabranu napuštanja boravišta, zabranu putovanja i ostale mjere zabrane obrazloženim rješenjem na prijedlog stranke ili branitelja.

(2) Kada odlučuje o pritvoru sud može izreći zabranu napuštanja boravišta, zabranu putovanja i ostale mjere zabrane po službenoj dužnosti, umjesto određivanja ili produljenja pritvora.

(…) (4) U tijeku istrage mjere zabrane određuje i ukida sudac

za prijašnji postupak nakon podizanja optužnice - sudac za prethodno saslušanje, a nakon dostavljanja predmeta sucu, odnosno vijeću u svrhu zakazivanja glavne rasprave - taj sudac, odnosno predsjednik vijeća.

(5) Mjere zabrane mogu trajati dok za to postoji potreba, a najdulje do pravomoćnosti presude ako toj osobi nije izrečena kazna zatvora i najkasnije do upućivanja na izdržavanje kazne ako je toj osobi izrečena kazna zatvora. Zabrana putovanja može također trajati dok izrečena novčana kazna nije plaćena u potpunosti i/ili dok se u potpunosti ne izvrši odluka o imovinskopravnom zahtjevu i/ili o oduzimanju imovinske koristi.

(6) Sudac za prijašnji postupak, sudac za prethodno saslušanje ili sudac, odnosno predsjednik vijeća dužan da svaka dva mjeseca ispita je li primijenjena mjera još potrebna.

(7) Protiv rješenja kojim se određuju, produljuju ili ukidaju mjere zabrane stranka, odnosno branitelj može podnijeti priziv, a tužitelj i protiv rješenja kojim je njegov prijedlog za primjenu mjere odbijen. O žalbi odlučuje vijeće iz članka 25. stavka 6. ovog Zakona u roku od tri dana od dana prijama žalbe. Žalba ne zadržava izvršenje rješenja.

Članak 140c. Sadržaj mjera zabrane

(1) U rješenju kojim izriče mjeru zabrane napuštanja boravišta za osumnjičenika ili optuženika sud će odrediti mjesto u kojem osumnjičenik ili optuženik mora boraviti dok traje ova mjera, kao i granice izvan kojih se osumnjičenik ili optuženik ne smije udaljavati. To mjesto može biti ograničeno na dom osumnjičenika ili optuženika.

(…) (4) U rješenju kojim izriče mjeru zabrane sastajanja sa

određenim osobama sud će odrediti razdaljinu ispod koje se osumnjičenik ili optuženik ne smije približiti određenoj osobi.

(5) U rješenju kojim izriče mjeru povremenog javljanja određenom tijelu sud će odrediti službenu osobu kojoj se osumnjičenik ili optuženik mora javljati, rok u kojem se mora javljati i način vođenja evidencije o javljanju osumnjičenika ili optuženika.

VI. Dopustivost



18. Sukladno članku 18. stavak (2) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju i kada nema odluke nadležnog suda, ukoliko apelacija ukazuje na ozbiljna kršenja prava i temeljnih sloboda koje štiti Ustav ili međunarodni dokumenti koji se primjenjuju u Bosni i Hercegovini.


19. U konkretnom slučaju apelantici su rješenjem Kantonalnog suda od 24. studenog 2016. godine određene mjere zabrane. Apelantica tvrdi da su joj, zbog propusta Kantonalnog suda da postupi sukladno zakonu i odluči o daljnjoj opravdanosti mjera zabrane izrečenih ovim rješenjem, povrijeđena prava iz Ustava Bosne i Hercegovine i Europske konvencije.

20. Obzirom na to da predmetna apelacija ukazuje na ozbiljna kršenja prava iz Ustava Bosne i Hercegovine i Europske konvencije, te da bi u specifičnim okolnostima konkretnog slučaja zahtijevanje apelantice da iznađe najefikasniji put za zaštitu svog prava rezultiralo pretjeranim teretom za apelanticu, Ustavni sud je zaključio da je, obzirom na specifične okolnosti konkretnog slučaja uzrokovane tumačenjem ovlasti suda u kontekstu ispitivanja je li primjena mjera zabrane i dalje potrebna (i, u kontekstu toga, nedonošenje nove odluke suda o tome pitanju), predmetna apelacija dopustiva u smislu članka 18. stavak (2) Pravila Ustavnog suda (vidi, mutatis mutandis, pored ostalih, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 3376/07 od 28. travnja 2010. godine, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 3080/13, dostupne na www.ustavnisud.ba). Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neutemeljena.

21. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (2), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

22. Apelantica tvrdi da su joj, zbog propusta Kantonalnog suda da postupi sukladno zakonu i preispita u roku određenim zakonom daljnju opravdanost daljnje primjene mjera zabrane, prekršena prava iz članka II/3.(e) i (m) Ustava Bosne i Hercegovine, te prava iz članka 6. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), članka 2. Protokola broj 4 uz Europsku konvenciju, te članka 2. Protokola broj 7 uz Europsku konvenciju.

Pravo na učinkovit pravni lijek u svezi sa pravom na slobodu kretanja i prebivališta

23. Članak 13. Europske konvencije glasi: Svako čija su prava i slobode, priznata ovom konvencijom,

narušena ima pravo na pravni lijek pred nacionalnim vlastima, čak i onda kada su povredu ovih prava i sloboda učinile osobe u vršenju svoje službene dužnosti.


Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i osnovne slobode iz stavka 2. ovog članka, što uključuje:

m) Pravo na slobodu kretanja i prebivališta. 25. Članak 2. Protokola broj 4 uz Europsku konvenciju

glasi: Svako tko se zakonito nalazi na teritoriju jedne države ima,

na tom teritoriju, pravo na slobodu kretanja i slobodu izbora boravišta.

Svako je slobodan da napusti bilo koju zemlju, uključujući i vlastitu.

Nikakva se ograničenja ne mogu postaviti u odnosu na ostvarivanje ovih prava osim onih koja su sukladna zakonu i koja su nužna u demokratskom društvu u interesu nacionalne sigurnosti ili javne sigurnosti, radi očuvanja javnog poretka, za sprječavanje kriminala, za zaštitu morala ili radi zaštite prava i sloboda drugih.

Prava iz stavka 1. mogu se također, u posebnim oblastima ograničiti sukladno zakonu i opravdati javnim interesom u demokratskom društvu.

26. Iz apelantičinih navoda, u suštini, proizlazi da smatra da joj je pravo na slobodu kretanja povrijeđeno zbog propusta Kantonalnog suda da po proteku roka određenog zakonom od dva mjeseca preispita je li primijenjena mjera još potrebna, a što je kao učinak imalo i uskraćivanje prava na priziv, kako je to propisano ZKPFBiH. Imajući u vidu suštinu apelantičinih navoda u dijelu tvrdnji o povredi prava na priziv, kao i da je, prema predočenom Ustavnom sudu, kazneni postupak protiv apelantice još u tijeku, proizlazi da apelantica u ovom dijelu pokreće pitanje ostvarivanja prava iz članka 13. Europske konvencije (pravo na učinkovit pravni lijek), a ne prava iz članka 2. Protokola broj 7 uz Europsku konvenciju (pravo na priziv u kaznenim stvarima) na koje se izričito pozvala u apelaciji. Stoga će Ustavni sud, obzirom na fazu postupka (istraga - koja ne može pokrenuti pitanje kršenja prava na priziv iz članka 2. Protokola broj 7, jer to pravo pretpostavlja postojanje osuđujuće presude), apelantičine navode ispitati u odnosu na povredu prava na učinkovit pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije u svezi sa pravom na slobodu kretanja iz članka II/3.(m) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 2. Protokola broj 4 uz Europsku konvenciju.

27. Ustavni sud podsjeća da članak 2. Protokola broj 4 garantira svakome pravo na slobodu kretanja u okviru određenog teritorija i pravo da napusti taj teritorij, što znači pravo da putuje u zemlju po svom izboru u koju može biti primljen (vidi, Europski sud za ljudska prava, u daljnjem tekstu:

Europski sud, Khlyustov protiv Rusije, aplikacija broj 28975/05, stavak 64, 11. srpanj 2013. godine, Baumann protiv Francuske, aplikacija broj 33592/96, stavak 61, ECHR 2001-V).

28. U konkretnom slučaju rješenjem Kantonalnog suda apelantici su određene mjere zabrane napuštanja boravišta i putovanja kojom joj je zabranjeno napuštanje prijavljene adrese stanovanja, te udaljavanje izvan teritorija Kantona Sarajevo. Uz ovu mjeru apelantici je naloženo i da se svakih sedam dana javlja nadležnoj policijskoj postaji prema mjestu prebivališta, te zabrana sastajanja sa osumnjičenim H.S., te ostalim osumnjičenim i svjedocima u konkretnom kaznenom predmetu. Sukladno navedenom, proizlazi da izrečena mjera zabrane napuštanja boravišta i putovanja predstavlja ograničenje apelantičinog prava na slobodu kretanja u smislu navedenog stajališta Europskog suda. Na drugačiji zaključak ne utječe ni činjenica da apelantici nije ograničena sloboda da izlazi iz svog doma, te imajući u vidu efekt dodatnih naloga (obveze javljanja svakih sedam dana policiji i zabrane sastajanja samo sa određenim osobama), da ima društveni život i održava kontakte sa vanjskim svijetom (vidi, mutatis mutandis, De Tommaso protiv Italije, presuda od 27. veljače 2017. godine, stavak 88).

29. Ustavni sud podsjeća da, kada postoji utemeljen prigovor da mjere koje je poduzela javna vlast mogu narušiti slobodu kretanja pojedinca, članak 13. Europske konvencije zahtijeva da nacionalni pravni sustav omogući osobi koja je u pitanju da u adversarnom postupku pred sudom ospori izrečene mjere (vidi, već citiranu, De Tommaso protiv Italije, stavak 182).

30. U konkretnom slučaju iz apelantičinih navoda proizlazi da ona ne osporava da su mjere zabrane izrečene rješenjem Kantonalnog suda od 24. studenog 2016. godine utemeljene na relevantnim odredbama ZKPFBiH, ali tvrdi da, nakon njihovog izricanja, Kantonalni sud nije poštovao i proceduru propisanu navedenim zakonom prema kojoj je obvezan preispitati utemeljenost izrečenih mjera zabrane svaka dva mjeseca i, s tim u svezi, donijeti odluku protiv koje se može izjaviti priziv.

31. Ustavni sud zapaža da je člankom 140b. ZKPFBiH, pored ostalog, određeno: u stavku 2. da, kada odlučuje o pritvoru, sud može izreći neku od mjera zabrane po službenoj dužnosti umjesto određivanja ili produljenja pritvora, u stavku 4. da mjere zabrane u tijeku istrage određuje i ukida sudac za prethodni postupak, stavkom 5. da mjera zabrane može trajati dok za to


postoji potreba, a najdulje do pravomoćnosti presude, stavkom 6. da je sudac za prethodni postupak dužan svaka dva mjeseca ispitati je li primijenjena mjera još potrebna, te stavkom 7. da protiv rješenja kojim se određuju, produljavaju ili ukidaju mjere zabrane stranka (tužitelj i osumnjičeni/optuženi), odnosno branitelj može podnijeti priziv.

32. Ustavni sud zapaža da iz navedenih zakonskih rješenja nedvojbeno proizlazi zaključak da, iako zakon propisuje da mjera zabrane može trajati dok za to postoji potreba, odnosno najdulje do donošenja presude, on ne isključuje i ne ograničava mogućnost i njihovog ukidanja kad za to prestane potreba, a u kojem smislu i propisuje obvezu dvomjesečne kontrole izrečenih mjera zabrane (u članku 140b. stavak 6. ZKPFBiH). Dalje, proizlazi da se u postupku određivanja, produljenja ili ukidanja mjera zabrane sukladno primjenjuju odredbe ZKPFBiH sukladno kojim sud postupa prigodom određivanja, produljenja ili ukidanja mjere pritvora, tj. da je osiguran adversarni postupak u kojem je i tužiteljstvu i osumnjičenom, odnosno optuženom osigurano da se mogu izjasniti o određivanju, produljenju ili ukidanju mjera zabrane. Najzad, prema navedenom zakonskom rješenju, obveza suca je donijeti rješenje kako prigodom određivanja mjera zabrane, tako i u povodu njihove dvomjesečne kontrole, odnosno ukidanja, koje po prizivu može biti predmetom preispitivanja tročlanog sudskog vijeća. Navedeno eksplicitno proizlazi iz odredbe članka 140b. stavak 7. ZKPFBiH.

33. U konkretnom slučaju mjere zabrane su određene rješenjem suca za prethodni postupak Kantonalnog suda od 24. studenog 2016. godine, pa je, sukladno članku 140b. stavak 6. ZKPFBiH, sudac za prethodni postupak bio dužan protekom dva mjeseca, tj. 24. siječnja 2017. godine, ispitati je li primjena mjera još potrebna, te sukladno stavku 7. istog članka donijeti rješenje kojim se mjere zabrane ukidaju ili produljavaju, a protiv kojeg se može izjaviti priziv tročlanom vijeću Kantonalnog suda.

34. U odgovoru na apelantičine navode da je sudac za prethodni postupak propustio, sukladno članku 140b. stavak 6. ZKPFBiH, ispitati je li primjena izrečenih mjera još potrebna, te donijeti rješenje protiv kojeg je moguće izjaviti priziv, Kantonalni sud je, pored ostalog, istaknuo "da mjere zabrane nisu podložne produljavanju, već povremenom preispitivanju suca za prethodni postupak, da nije propisan način na koji će sud ispitati je li primijenjena mjera zabrane još potrebna, kao ni da sud donosi rješenje povodom kontrole opravdanosti izrečenih mjera zabrane, te da nije propisana obveza suda da se osumnjičeni izjašnjava u pogledu kontrole opravdanosti mjera zabrane". S tim u svezi, Ustavni sud podsjeća da je u povodu istog pitanja, tj. propusta suda da protekom dva mjeseca preispita je li primjena mjera zabrane i dalje potrebna u Odluci o dopustivosti i meritumu broj AP 302/17 od 7. ožujka 2017. godine (dostupna na www.ustavnisud.ba), zaključio da gotovo identično stajalište istog Kantonalnog suda nije prihvatljivo, te istaknuo (vidi točku 40) da je " (...) člankom 140b. stavak (6) ZKP propisano da 'sudac za prethodni postupak, sudac za prethodno saslušanje ili sudac, odnosno predsjednik vijeća, dužni su svaka dva mjeseca ispitati je li primijenjena mjera još potrebna'. Dakle, iz navedenih odredaba jasno proizlazi obveza funkcionalno nadležnog suca/vijeća da svaka dva mjeseca ispita je li primijenjena mjera još potrebna". Sukladno navedenom, proizlazi da se radi o evidentnom propustu Kantonalnog suda u tumačenju jasne i nedvojbene zakonske odredbe kojom je određena obveza dvomjesečnog preispitivanja daljnje primjene izrečenih mjera zabrane.

35. Ustavni sud podsjeća da članak 13. Europske konvencije garantira dostupnost na državnoj razini pravnog lijeka kojim se podnosi priziv zbog povrede sloboda i prava iz Konvencije. Zbog toga, mada je državama dozvoljena određena diskrecija u pogledu načina na koji će ispoštovati svoje obveze,

mora postojati domaći pravni lijek koji će nadležnom domaćem tijelu vlasti dozvoliti da se bavi i suštinom relevantnog priziva (o povredi sloboda i prava) iz Konvencije, te da pruži odgovarajuću pomoć. Opseg obveze iz članka 13. razlikuje se ovisno o naravi pritužbe podnositelja predstavke iz Konvencije, ali, u svakom slučaju, pravni lijek mora biti "učinkovit" u praksi, kao i u zakonu, posebice u smislu da njegovo ostvarivanje ne smije biti neopravdano ometano radnjama ili propustima tijela vlasti države (vidi, Europski sud, Nada protiv Švicarske, st. 208-209, Büyükdağ protiv Turske, broj 28340/95, stavak 64, 21. prosinac 2000. godine, sa daljnim referencama na relevantnu praksu Europskog suda).

36. U konkretnom slučaju izrečene mjere zabrane nepobitno imaju učinak ograničenja apelantičinog prava na slobodu kretanja, pa joj je jasnim i nedvojbenim odredbama ZKPFBiH osiguran i adversarni postupak pred sudom u kojem izrečene mjere može i preispitati. Stoga, propust Kantonalnog suda da preispita daljnju opravdanost izrečenih mjera zabrane nakon dva mjeseca i donese rješenje kojim izrečene mjere ukida ili produljava, sa razlozima i obrazloženjima iz odgovora Kantonalnog suda na apelaciju, predstavlja neopravdano ometanje koje je zakonom dozvoljeni efektivni pravni lijek u apelantičinom slučaju u praksi učinilo neefektivnim.

37. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da je povrijeđeno apelantičino pravo na učinkovit pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije u svezi sa pravom na slobodu kretanja iz članka II/3. (m) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 2. Protokola broj 4 uz Europsku konvenciju.

Ostali navodi

38. Apelantica tvrdi da su joj povrijeđena i prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije. Međutim, Ustavni sud smatra da se, obzirom na fazu u kojoj se nalazi kazneni postupak protiv apelantice, još uvijek ne pokreće pitanje garancija koje pruža navedeno pravo zbog čega ovaj dio apelantičinih navoda nije posebno ispitivan.

VIII. Zaključak

39.Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na učinkovit pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije u svezi sa pravom na slobodu kretanja iz članka II/3.(m) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 2. Protokola broj 4 uz Europsku konvenciju kada je, zbog propusta redovitog suda da po isteku dva mjeseca ispita je li primijenjena mjera zabrane kojom se ograničava apelantičina sloboda kretanja i dalje potrebna, apelantica lišena mogućnosti da u adversarnom postupku pred sudom ospori izrečene mjere, te u nedostatku odluke iskoristi učinkovit pravni lijek propisan zakonom.

40.Na temelju članka 18. stavak (2), članka 59. st. (1) i (2) i članka 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

41.Obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije neophodno posebice razmatrati apelantičin zahtjev za donošenje privremene mjere.

42.Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.




предмету број АП 715/17, рјешавајући апелацију Амиреле Лончар, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 став (2), члана 57 став (2) тачка б), члана 59 ст. (1) и (2) и члана 72 став (5) Правила Уставног


суда Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:


ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Амиреле Лончар. Утврђује се повреда права на дјелотворан правни лијек

из члана 13 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у вези са правом на слободу кретања из члана II/3м) Устава Босне и Херцеговине и члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Кантоналном суду у Сарајеву да одмах у односу на апеланткињу Амирелу Лончар испита даљњу потребу примјене мјера забране изречених Рјешењем Кантоналног суда у Сарајеву број 09 0 К 026508 16 Кпп 100 од 24. новембра 2016. године.

Налаже се Кантоналном суду у Сарајеву да, у складу са чланом 72 став (5) Правила Уставног суда, одмах обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке.



1. Амирела Лончар из Сарајева (у даљњем тексту: апеланткиња), коју заступа Сенад Билић, адвокат из Сарајева, поднијела је 23. фебруара 2017. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију, јер Кантонални суд у Сарајеву (у даљњем тексту: Кантонални суд), након доношења Рјешења број 09 0 К 026508 16 Кпп 100 од 24. новембра 2016. године којим су јој изречене мјере забране, није у року одређеним законом извршио контролу оправданости даљњег продужења изречених мјера.

2. Апеланткиња је затражила да се донесе привремена мјера којом би Кантоналном суду било наложено "да хитно испита да ли су мјере забране још увијек потребне, да након тога донесе рјешење, те да се Кантоналном суду наложи да свака два мјесеца врши контролу изречених мјера забране, да о извршеној контроли оправданости даљњег продужења мјера забране доноси рјешења све до правоснажног окончања кривичног поступка, односно до доношења коначне одлуке Уставног суда о овој апелацији".


3. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Кантоналног суда и Кантоналног тужилаштва у Сарајеву (у даљњем тексту: Кантонално тужилаштво) затражено је 27. децембра 2017. године да доставе одговоре на апелацију.

4. Кантонални суд је доставио одговор на апелацију 3. марта 2017. године, а Кантонално тужилаштво 2. марта 2017. године.


5. Чињенице предмета које произилазе из апеланткињиних навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин:

6. Кантонални суд је Рјешењем број 09 0 К 026508 16 Кпп 100 од 24. новембра 2016. године апеланткињи, која се налазила у притвору од 13. новембра 2016. године до 24. новембра 2016. године због основане сумње да је починила кривично дјело помоћ учиниоцу послије учињеног кривичног дјела из члана 346 став 2 Кривичног закона ФБиХ (у даљњем тексту: КЗФБиХ), на основу члана 140 Закона о кривичном поступку ФБиХ (у даљњем тексту: ЗКПФБиХ) изрекао мјеру забране напуштања боравишта и путовања у смислу члана 140ц. тачка 1 ЗКПФБиХ - пријављена апеланткињина адреса, с тим да се апеланткиња не смије да удаљава са територије Кантона Сарајево, мјеру забране напуштања боравишта и путовања и наредбу да има да се јавља надлежној полицијској станици према мјесту пребивалишта, и то сваких седам дана, а на основу члана 140а. став 1 тачка д) у вези са ставом 2 ЗКПФБиХ, мјеру забране у смислу члана 140а. став 2 у вези са ставом 1 тачка ц) у рјешењу којим изриче мјеру забране напуштања боравишта и путовања и мјеру забране састајања са одређеним лицима којом се одређује забрана њиховог међусобног састајања, као и састајања са осталим осумњиченим и свједоцима у овом кривичном предмету.

7. Истим рјешењем је одређено, поред осталог, да ће судија за претходни поступак свака два мјесеца испитати да ли су мјере забране још увијек потребне.

8. Из образложења рјешења произилази да се Кантонално тужилаштво сагласило са приједлогом апеланткињиног браниоца да јој се, умјесто притвора, одреде одговарајуће мјере забране, те да је на основу спроведених доказа Кантонални суд закључио да су се стекли услови за одређивање мјера забране наведених у изреци рјешења, а у сврху обезбјеђења апеланткињиног присуства и ефикасног вођења кривичног поступка.

9. У поуци о правном лијеку је наведено да против овог рјешења може да се изјави жалба у року од три дана вијећу Кантоналног суда. Апеланткиња против овог рјешења није изјављивала жалбу.


10. Апеланткиња тврди да су јој, због пропуста Кантоналног суда да у року одређеним законом преиспита оправданост даљњег продужења изречених мјера забране, повријеђена права из члана II/3е) и м) Устава Босне и Херцеговине, те права из члана 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију, те члана 2 Протокола број 7 уз Европску конвенцију.

11. Апеланткиња истиче да Кантонални суд ни након скоро три мјесеца од доношења рјешења којим су одређене мјере забране није испитао да ли је њихова примјена потребна и оправдана, односно није одлучио о њиховом продужењу или укидању. Апеланткиња истиче да су резултат изречене мјере забране ограничење слободе кретања, да су изречене као средство обезбјеђења присуства у кривичном поступку, па да су јој, у недостатку одлуке којом се преиспитује њихова даљња оправданост, повријеђена права на образложену одлуку, као и право на жалбу у кривичним стварима.

12. Апеланткиња је затражила да се донесе привремена мјера којом би Кантоналном суду било наложено "да хитно испита да ли су мјере забране још увијек потребне, да након тога донесе рјешење, те да се Кантоналном суду наложи да свака два мјесеца врши контролу изречених мјера забране, да о извршеној контроли оправданости даљњег продужења


мјера забране доноси рјешења, све до правоснажног окончања кривичног поступка, односно до доношења коначне одлуке Уставног суда о овој апелацији".


13. Кантонални суд је у одговору на наводе из апелације, у вези са тврдњама које се односе на то да судија за претходни поступак не врши контролу изречених мјера забране свака два мјесеца, указао да је чланом 140б. став 6 ЗКПФБиХ прописано да је судија за претходни поступак дужан свака два мјесеца да испита да ли је примијењена мјера још потребна. Међутим, према становишту Кантоналног суда, наведеном одредбом није прописан начин на који ће суд испитати да ли је примијењена мјера забране још потребна, нити је прописано да ће суд донијети рјешење поводом контроле оправданости изречених мјера забране. Такође, указано је и да није прописана обавеза суда да се осумњичени изјашњава у погледу контроле оправданости мјера забране. Најзад, указано је и да мјере забране апеланткињи нису изречене на одређено вријеме и да нису подложне продужавању, већ повременом преиспитивању судије за претходни поступак да ли су мјере забране још потребне у складу са чланом 140б. ЗКПФБиХ, уз претходно изјашњење Кантоналног тужилаштва, с обзиром на то да су на њихов приједлог мјере донесене. Кантонални суд је закључио да су неосноване апеланткињине тврдње да су јој повријеђена права на која се позвала у апелацији.

14. Кантонално тужилаштво је у одговору на апелацију истакло да су неосноване апеланткињине тврдње о повреди права на која се позвала. Даље, указано је да је Кантонални суд у рјешењу од 24. новембра 2016. године дао детаљно образложење како у погледу постојања основане сумње као општег, тако и посебних услова за одређивање мјера забране. Према оцјени Кантоналног тужилаштва, нису повријеђена ни апеланткињина права из чл. 6 и 13 Европске конвенције, односно да је питање оцјене наведених права евентуално преурањено.


15. Закон о кривичном поступку ФБиХ ("Службене новине ФБиХ" бр. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09, 12/10, 8/13 и 59/14) у релевантном дијелу гласи:

Члан 140. Забрана напуштања боравишта и забрана путовања (1) Ако постоје околности које указују да би

осумњичени или оптужени могао побјећи, сакрити се, отићи у непознато мјесто или у иностранство, суд може, образложеним рјешењем, забранити осумњиченом или оптуженом да напусти боравиште.

(…)

Члан 140а. Остале мјере забране

(1) Када околности случаја на то указују суд може изрећи једну или више сљедећих мјера забране:

(…) ц) забрану састајања са одређеним лицима, д) наредбу да се повремено јавља одређеном државном

тијелу и (…) (2) Мјере забране из става 1. овог члана могу бити

изречене уз забрану напуштања боравишта као и уз забрану путовања из члана 140. овог Закона, или као засебне мјере.

Члан 140б. Изрицање мјера забране

(1) Суд може изрећи забрану напуштања боравишта, забрану путовања и остале мјере забране образложеним рјешењем на приједлог странке или браниоца.

(2) Када одлучује о притвору суд може изрећи забрану напуштања боравишта, забрану путовања и остале мјере забране по службеној дужности, умјесто одређивања или продужења притвора.

(…) (4) У току истраге мјере забране одређује и укида

судија за претходни поступак након подизања оптужнице - судија за претходно саслушање, а након достављања предмета судији, односно вијећу у сврху заказивања главне расправе - тај судија, односно предсједник вијећа.

(5) Мјере забране могу трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правоснажности пресуде ако том лицу није изречена казна затвора и најкасније до упућивања на издржавање казне ако је том лицу изречена казна затвора. Забрана путовања може такође трајати док изречена новчана казна није плаћена у потпуности и/или док се у потпуности не изврши одлука о имовинскоправном захтјеву и/или о одузимању имовинске користи.

(6) Судија за претходни поступак, судија за претходно саслушање или судија, односно предсједник вијећа дужан је да свака два мјесеца испита да ли је примијењена мјера још потребна.

(7) Против рјешења којим се одређују, продужавају или укидају мјере забране странка, односно бранилац може поднијети жалбу, а тужилац и против рјешења којим је његов приједлог за примјену мјере одбијен. О жалби одлучује вијеће из члана 25. став (6) овог Закона у року од три дана од дана пријема жалбе. Жалба не задржава извршење рјешења.

Члан 140ц. Садржај мјера забране

(1) У рјешењу којим изриче мјеру забране напуштања боравишта за осумњиченог или оптуженог суд ће одредити мјесто у којем осумњичени или оптужени мора боравити док траје ова мјера, као и границе ван којих се осумњичени или оптужени не смије удаљавати. То мјесто може бити ограничено на дом осумњиченог или оптуженог.

(…) (4) У рјешењу којим изриче мјеру забране састајања са

одређеним лицима суд ће одредити раздаљину испод које се осумњичени или оптужени не смије приближити одређеном лицу.

(5) У рјешењу којим изриче мјеру повременог јављања одређеном органу суд ће одредити службено лице којем се осумњичени или оптужени мора јављати, рок у којем се мора јављати и начин вођења евиденције о јављању осумњиченог или оптуженог.



17. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.


18. У складу са чланом 18 став (2) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију и када нема одлуке надлежног суда, уколико апелација указује на озбиљна кршења права и основних слобода које штити Устав или међународна документа која се примјењују у Босни и Херцеговини.

19. У конкретном случају апеланткињи су рјешењем Кантоналног суда од 24. новембра 2016. године одређене мјере забране. Апеланткиња тврди да су јој, због пропуста Кантоналног суда да поступи у складу са законом и одлучи о даљњој оправданости мјера забране изречених овим рјешењем, повријеђена права из Устава Босне и Херцеговине и Европске конвенције.

20. С обзиром на то да предметна апелација указује на озбиљна кршења права из Устава Босне и Херцеговине и Европске конвенције, те да би у специфичним околностима конкретног случаја захтијевање апеланткиње да изнађе најефикаснији пут за заштиту свог права резултирало претјераним теретом за апеланткињу, Уставни суд је закључио да је, с обзиром на специфичне околности конкретног случаја узроковане тумачењем овлашћења суда у контексту испитивања да ли је примјена мјера забране и даље потребна (и, у контексту тога, недоношење нове одлуке суда о том питању), предметна апелација допустива у смислу члана 18 став (2) Правила Уставног суда (види, mutatis mutandis, поред осталих, Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 3376/07 од 28. априла 2010. године, Одлука о допустивости и меритуму број АП 3080/13, доступне на www.ustavnisud.ba). Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер не постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.


VII. Меритум

22. Апеланткиња тврди да су јој, због пропуста Кантоналног суда да поступи у складу са законом и преиспита у року одређеним законом даљњу оправданост даљње примјене мјера забране, прекршена права из члана II/3е) и м) Устава Босне и Херцеговине, те права из члана 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију, те члана 2 Протокола број 7 уз Европску конвенцију.

Право на дјелотворан правни лијек у вези са правом на слободу кретања и пребивалишта

23. Члан 13 Европске конвенције гласи: Свако чија су права и слободе, призната овом

конвенцијом, нарушена има право на правни лијек пред националним властима, чак и онда када су повреду ових права и слобода учинила лица у вршењу своје службене дужности.



м) Право на слободу кретања и пребивалишта. 25. Члан 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију

гласи:

Свако ко се законито налази на територији једне државе има, на тој територији, право на слободу кретања и слободу избора боравишта.

Свако је слободан да напусти било коју земљу, укључујући и сопствену.

Никаква ограничења не могу се поставити у односу на остваривање ових права сем оних која су у складу са законом и која су нужна у демократском друштву у интересу националне безбједности или јавне безбједности, ради очувања јавног поретка, за спречавање криминала, за заштиту морала или ради заштите права и слобода других.

Права из става 1. могу се такође, у посебним областима ограничити у складу са законом и оправдати јавним интересом у демократском друштву.

26. Из апеланткињиних навода, у суштини, произилази да сматра да јој је право на слободу кретања повријеђено због пропуста Кантоналног суда да по протеку рока одређеног законом од два мјесеца преиспита да ли је примијењена мјера још потребна, а што је као учинак имало и ускраћивање права на жалбу, како је то прописано ЗКПФБиХ. Имајући у виду суштину апеланткињиних навода у дијелу тврдњи о повреди права на жалбу, као и да је, према предоченом Уставном суду, кривични поступак против апеланткиње још у току, произилази да апеланткиња у овом дијелу покреће питање остваривања права из члана 13 Европске конвенције (право на дјелотворан правни лијек), а не права из члана 2 Протокола број 7 уз Европску конвенцију (право на жалбу у кривичним стварима) на које се изричито позвала у апелацији. Стога ће Уставни суд, с обзиром на фазу поступка (истрага - која не може да покрене питање кршења права на жалбу из члана 2 Протокола број 7, јер то право претпоставља постојање осуђујуће пресуде), апеланткињине наводе испитати у односу на повреду права на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције у вези са правом на слободу кретања из члана II/3м) Устава Босне и Херцеговине и члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију.

27. Уставни суд подсјећа да члан 2 Протокола број 4 гарантује свакоме право на слободу кретања у оквиру одређене територије и право да напусти ту територију, што значи право да путује у земљу по свом избору у коју може да буде примљен (види, Европски суд за људска права, у даљњем тексту: Европски суд, Khlyustov против Русије, апликација број 28975/05, став 64, 11. јул 2013. године, Baumann против Француске, апликација број 33592/96, став 61, ЕCHR 2001- V).

28. У конкретном случају рјешењем Кантоналног суда апеланткињи су одређене мјере забране напуштања боравишта и путовања којом јој је забрањено напуштање пријављене адресе становања, те удаљавање ван територије Кантона Сарајево. Уз ову мјеру апеланткињи је наложено и да се сваких седам дана јавља надлежној полицијској станици према мјесту пребивалишта, те забрана састајања са осумњиченим Х.С., те осталим осумњиченим и свједоцима у конкретном кривичном предмету. Сходно наведеном, произилази да изречена мјера забране напуштања боравишта и путовања представља ограничење апеланткињиног права на слободу кретања у смислу наведеног становишта Европског суда. На другачији закључак не утиче ни чињеница да апеланткињи није ограничена слобода да излази из свог дома, те имајући у виду ефекат додатних налога (обавезе јављања сваких седам дана полицији и забране састајања само са одређеним лицима), да има друштвени живот и одржава контакте са спољним свијетом (види, mutatis mutandis, De Tommaso против Италије, пресуда од 27. фебруара 2017. године, став 88).


29. Уставни суд подсјећа да, када постоји основан приговор да мјере које је предузела јавна власт могу да наруше слободу кретања појединца, члан 13 Европске конвенције захтијева да национални правни систем омогући лицу које је у питању да у адверсарном поступку пред судом оспори изречене мјере (види, већ цитирану, De Tommaso против Италије, став 182).

30. У конкретном случају из апеланткињиних навода произилази да она не оспорава да су мјере забране изречене рјешењем Кантоналног суда од 24. новембра 2016. године засноване на релевантним одредбама ЗКПФБиХ, али тврди да, након њиховог изрицања, Кантонални суд није поштовао и процедуру прописану наведеним законом према којој је обавезан да преиспита основаност изречених мјера забране свака два мјесеца и, с тим у вези, да донесе одлуку против које може да се изјави жалба.

31. Уставни суд запажа да је чланом 140б. ЗКПФБиХ, поред осталог, одређено: у ставу 2 да, када одлучује о притвору, суд може изрећи неку од мјера забране по службеној дужности умјесто одређивања или продужења притвора, у ставу 4 да мјере забране у току истраге одређује и укида судија за претходни поступак, ставом 5 да мјера забране може да траје док за то постоји потреба, а најдуже до правоснажности пресуде, ставом 6 да је судија за претходни поступак дужан свака два мјесеца да испита да ли је примијењена мјера још потребна, те ставом 7 да против рјешења којим се одређују, продужавају или укидају мјере забране странка (тужилац и осумњичени/оптужени), односно бранилац може да поднесе жалбу.

32. Уставни суд запажа да из наведених законских рјешења недвосмислено произилази закључак да, иако закон прописује да мјера забране може да траје док за то постоји потреба, односно најдуже до доношења пресуде, он не искључује и не ограничава могућност и њиховог укидања кад за то престане потреба, а у ком смислу и прописује обавезу двомјесечне контроле изречених мјера забране (у члану 140б. став 6 ЗКПФБиХ). Даље, произилази да се у поступку одређивања, продужења или укидања мјера забране сходно примјењују одредбе ЗКПФБиХ у складу с којим суд поступа приликом одређивања, продужења или укидања мјере притвора, тј. да је обезбијеђен адверсарни поступак у ком је и тужилаштву и осумњиченом, односно оптуженом обезбијеђено да могу да се изјасне о одређивању, продужењу или укидању мјера забране. Најзад, према наведеном законском рјешењу, обавеза судије је да донесе рјешење како приликом одређивања мјера забране, тако и у поводу њихове двомјесечне контроле, односно укидања, које по жалби може бити предмет преиспитивања трочланог судског вијећа. Наведено експлицитно произилази из одредбе члана 140б. став 7 ЗКПФБиХ.

33. У конкретном случају мјере забране су одређене рјешењем судије за претходни поступак Кантоналног суда од 24. новембра 2016. године, па је, у складу са чланом 140б. став 6 ЗКПФБиХ, судија за претходни поступак био дужан да протеком два мјесеца, тј. 24. јануара 2017. године, испита да ли је примјена мјера још потребна, те да у складу са ставом 7 истог члана донесе рјешење којим се мјере забране укидају или продужавају, а против ког може да се изјави жалба трочланом вијећу Кантоналног суда.

34. У одговору на апеланткињине наводе да је судија за претходни поступак пропустио да, у складу са чланом 140б. став 6 ЗКПФБиХ, испита да ли је примјена изречених мјера још потребна, те донесе рјешење против ког је могуће изјавити жалбу, Кантонални суд је, поред осталог, истакао "да мјере забране нису подложне продужавању, већ повременом преиспитивању судије за претходни поступак,

да није прописан начин на који ће суд испитати да ли је примијењена мјера забране још потребна, као ни да суд доноси рјешење поводом контроле оправданости изречених мјера забране, те да није прописана обавеза суда да се осумњичени изјашњава у погледу контроле оправданости мјера забране". С тим у вези, Уставни суд подсјећа да је у поводу истог питања, тј. пропуста суда да протеком два мјесеца преиспита да ли је примјена мјера забране и даље потребна у Одлуци о допустивости и меритуму број АП 302/17 од 7. марта 2017. године (доступна на www.ustavnisud.ba), закључио да готово идентичан став истог Кантоналног суда није прихватљив, те истакао (види тачку 40) да је " (...) чланом 140б. став (6) ЗКП прописано да 'с удија за претходни поступак, судија за претходно саслушање или судија, односно предсједник вијећа, дужни су свака два мјесеца да испитају да ли је примијењена мјера још потребна'. Дакле, из наведених одредаба јасно произилази обавеза функционално надлежног судије/вијећа да свака два мјесеца испита да ли је примијењена мјера још потребна". Сходно наведеном, произилази да се ради о евидентном пропусту Кантоналног суда у тумачењу јасне и недвосмислене законске одредбе којом је одређена обавеза двомјесечног преиспитивања даљње примјене изречених мјера забране.

35. Уставни суд подсјећа да члан 13 Европске конвенције гарантuje доступност на државном нивоу правног лијека којим се подноси жалба због повреде слобода и права из Конвенције. Због тога, мада је државама дозвољена одређена дискреција у погледу начина на који ће испоштовати своје обавезе, мора да постоји домаћи правни лијек који ће надлежном домаћем органу власти дозволити да се бави и суштином релевантне жалбе (о повреди слобода и права) из Конвенције, те да пружи одговарајућу помоћ. Обим обавезе из члана 13 разликује се зависно од природе притужбе подносиоца представке из Конвенције, али, у сваком случају, правни лијек мора да буде "дјелотворан" у пракси, као и у закону, посебно у смислу да његово остваривање не смије да буде неоправдано ометано радњама или пропустима органа власти државе (види, Европски суд, Nada против Швајцарске, ст. 208-209, Büyükdağ против Турске, број 28340/95, став 64, 21. децембар 2000. године, са даљним референцама на релевантну праксу Европског суда).

36. У конкретном случају изречене мјере забране неспорно имају учинак ограничења апеланткињиног права на слободу кретања, па јој је јасним и недвосмисленим одредбама ЗКПФБиХ обезбијеђен и адверсарни поступак пред судом у ком изречене мјере може и да преиспита. Стога, пропуст Кантоналног суда да преиспита даљњу оправданост изречених мјера забране након два мјесеца и донесе рјешење којим изречене мјере укида или продужава, са разлозима и образложењима из одговора Кантоналног суда на апелацију, представља неоправдано ометање које је законом дозвољени ефективни правни лијек у апеланткињином случају у пракси учинило неефективним.

37. Имајући у виду наведено, Уставни суд закључује да је повријеђено апеланткињино право на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције у вези са правом на слободу кретања из члана II/3м) Устава Босне и Херцеговине и члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију.

Остали наводи

38. Апеланткиња тврди да су јој повријеђена и права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције. Међутим, Уставни суд сматра да се, с обзиром на фазу у којој се налази кривични поступак против апеланткиње, још увијек не покреће питање гаранција које


пружа наведено право због чега овај дио апеланткињиних навода није посебно испитиван.


39. Уставни суд закључује да постоји повреда права на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције у вези са правом на слободу кретања из члана II/3м) Устава Босне и Херцеговине и члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију када је, због пропуста редовног суда да по истеку два мјесеца испита да ли је примијењена мјера забране којом се ограничава апеланткињина слобода кретања и даље потребна, апеланткиња лишена могућности да у адверсарном поступку пред судом оспори изречене мјере, те у недостатку одлуке искористи дјелотворан правни лијек прописан законом.

40. На основу члана 18 став (2), члана 59 ст. (1) и (2) и члана 72 став (5) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

41. С обзиром на одлуку Уставног суда у овом предмету, није неопходно посебно разматрати апеланткињин захтјев за доношење привремене мјере.





predmetu broj AP 715/17, rješavajući apelaciju Amirele Lončar, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. stav (2), člana 57. stav (2) tačka b), člana 59. st. (1) i (2) i člana 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Amirele Lončar. Utvrđuje se povreda prava na djelotvoran pravni lijek iz

člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi sa pravom na slobodu kretanja iz člana II/3.m) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 2. Protokola broj 4 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Kantonalnom sudu u Sarajevu da odmah u odnosu na apelanticu Amirelu Lončar ispita daljnju potrebu primjene mjera zabrane izrečenih Rješenjem Kantonalnog suda u Sarajevu broj 09 0 K 026508 16 Kpp 100 od 24. novembra 2016. godine.

Nalaže se Kantonalnom sudu u Sarajevu da, u skladu sa članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda, odmah obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.



1. Amirela Lončar iz Sarajeva (u daljnjem tekstu: apelantica), koju zastupa Senad Bilić, advokat iz Sarajeva, podnijela je 23. februara 2017. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju, jer Kantonalni sud u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud), nakon donošenja Rješenja broj 09 0 K 026508 16 Kpp 100 od 24. novembra 2016. godine kojim su joj izrečene mjere zabrane, nije u roku određenim zakonom izvršio kontrolu opravdanosti daljnjeg produženja izrečenih mjera.

2. Apelantica je zatražila da se donese privremena mjera kojom bi Kantonalnom sudu bilo naloženo "da hitno ispita da li su mjere zabrane još uvijek potrebne, da nakon toga donese rješenje, te da se Kantonalnom sudu naloži da svaka dva mjeseca vrši kontrolu izrečenih mjera zabrane, da o izvršenoj kontroli opravdanosti daljnjeg produženja mjera zabrane donosi rješenja sve do pravosnažnog okončanja krivičnog postupka, odnosno do donošenja konačne odluke Ustavnog suda o ovoj apelaciji".


3. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda i Kantonalnog tužilaštva u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalno tužilaštvo) zatraženo je 27. decembra 2017. godine da dostave odgovore na apelaciju.

4. Kantonalni sud je dostavio odgovor na apelaciju 3. marta 2017. godine, a Kantonalno tužilaštvo 2. marta 2017. godine.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelanticinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

6. Kantonalni sud je Rješenjem broj 09 0 K 026508 16 Kpp 100 od 24. novembra 2016. godine apelantici, koja se nalazila u pritvoru od 13. novembra 2016. godine do 24. novembra 2016. godine zbog osnovane sumnje da je počinila krivično djelo pomoć učinitelju poslije učinjenog krivičnog djela iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakona FBiH (u daljnjem tekstu: KZFBiH), na osnovu člana 140. Zakona o krivičnom postupku FBiH (u daljnjem tekstu: ZKPFBiH) izrekao mjeru zabrane napuštanja boravišta i putovanja u smislu člana 140c. tačka 1. ZKPFBiH - prijavljena apelanticina adresa, s tim da se apelantica ne smije udaljavati sa teritorije Kantona Sarajevo, mjeru zabrane napuštanja boravišta i putovanja i naredbu da se ima javljati nadležnoj policijskoj stanici prema mjestu prebivališta, i to svakih sedam dana, a na osnovu člana 140a. stav 1. tačka d) u vezi sa stavom 2. ZKPFBiH, mjeru zabrane u smislu člana 140a. stav 2. u vezi sa stavom 1. tačka c) u rješenju kojim izriče mjeru zabrane napuštanja boravišta i putovanja i mjeru zabrane sastajanja sa određenim licima kojom se određuje zabrana njihovog međusobnog sastajanja, kao i sastajanja sa ostalim osumnjičenim i svjedocima u ovom krivičnom predmetu.

7. Istim rješenjem je određeno, pored ostalog, da će sudija za prethodni postupak svaka dva mjeseca ispitati da li su mjere zabrane još uvijek potrebne.

8. Iz obrazloženja rješenja proizlazi da se Kantonalno tužilaštvo saglasilo sa prijedlogom apelanticinog branioca da joj se, umjesto pritvora, odrede odgovarajuće mjere zabrane, te da je na osnovu provedenih dokaza Kantonalni sud zaključio da su se stekli uvjeti za određivanje mjera zabrane navedenih u izreci rješenja, a u svrhu osiguranja apelanticinog prisustva i efikasnog vođenja krivičnog postupka.

9. U pouci o pravnom lijeku je navedeno da se protiv ovog rješenja može izjaviti žalba u roku od tri dana vijeću Kantonalnog suda. Apelantica protiv ovog rješenja nije izjavljivala žalbu.



10. Apelantica tvrdi da su joj, zbog propusta Kantonalnog suda da u roku određenim zakonom preispita opravdanost daljnjeg produženja izrečenih mjera zabrane, povrijeđena prava iz člana II/3. e) i m) Ustava Bosne i Hercegovine, te prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), člana 2. Protokola broj 4 uz Evropsku konvenciju, te člana 2. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju.

11. Apelantica ističe da Kantonalni sud ni nakon skoro tri mjeseca od donošenja rješenja kojim su određene mjere zabrane nije ispitao da li je njihova primjena potrebna i opravdana, odnosno nije odlučio o njihovom produženju ili ukidanju. Apelantica ističe da su rezultat izrečene mjere zabrane ograničenje slobode kretanja, da su izrečene kao sredstvo osiguranja prisustva u krivičnom postupku, pa da su joj, u nedostatku odluke kojom se preispituje njihova daljnja opravdanost, povrijeđena prava na obrazloženu odluku, kao i pravo na žalbu u krivičnim stvarima.

12. Apelantica je zatražila da se donese privremena mjera kojom bi Kantonalnom sudu bilo naloženo "da hitno ispita da li su mjere zabrane još uvijek potrebne, da nakon toga donese rješenje, te da se Kantonalnom sudu naloži da svaka dva mjeseca vrši kontrolu izrečenih mjera zabrane, da o izvršenoj kontroli opravdanosti daljnjeg produženja mjera zabrane donosi rješenja, sve do pravosnažnog okončanja krivičnog postupka, odnosno do donošenja konačne odluke Ustavnog suda o ovoj apelaciji".


13. Kantonalni sud je u odgovoru na navode iz apelacije, u vezi sa tvrdnjama koje se odnose na to da sudija za prethodni postupak ne vrši kontrolu izrečenih mjera zabrane svaka dva mjeseca, ukazao da je članom 140b. stav 6. ZKPFBiH propisano da je sudija za prethodni postupak dužan svaka dva mjeseca ispitati da li je primijenjena mjera još potrebna. Međutim, prema stavu Kantonalnog suda, navedenom odredbom nije propisan način na koji će sud ispitati da li je primijenjena mjera zabrane još potrebna, niti je propisano da će sud donijeti rješenje povodom kontrole opravdanosti izrečenih mjera zabrane. Također, ukazano je i da nije propisana obaveza suda da se osumnjičeni izjašnjava u pogledu kontrole opravdanosti mjera zabrane. Najzad, ukazano je i da mjere zabrane apelantici nisu izrečene na određeno vrijeme i da nisu podložne produžavanju, već povremenom preispitivanju sudije za prethodni postupak da li su mjere zabrane još potrebne u skladu sa članom 140b. ZKPFBiH, uz prethodno izjašnjenje Kantonalnog tužilaštva, s obzirom na to da su na njihov prijedlog mjere donesene. Kantonalni sud je zaključio da su neosnovane apelanticine tvrdnje da su joj povrijeđena prava na koja se pozvala u apelaciji.

14. Kantonalno tužilaštvo je u odgovoru na apelaciju istaklo da su neosnovane apelanticine tvrdnje o povredi prava na koja se pozvala. Dalje, ukazano je da je Kantonalni sud u rješenju od 24. novembra 2016. godine dao detaljno obrazloženje kako u pogledu postojanja osnovane sumnje kao općeg, tako i posebnih uvjeta za određivanje mjera zabrane. Prema ocjeni Kantonalnog tužilaštva, nisu povrijeđena ni apelanticina prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije, odnosno da je pitanje ocjene navedenih prava eventualno preuranjeno.


15. Zakon o krivičnom postupku FBiH ("Službene novine FBiH" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09, 12/10, 8/13 i 59/14) u relevantnom dijelu glasi:

Član 140. Zabrana napuštanja boravišta i zabrana putovanja

(1) Ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi osumnjičeni ili optuženi mogao pobjeći, sakriti se, otići u nepoznato mjesto ili u inozemstvo, sud može, obrazloženim rješenjem, zabraniti osumnjičenom ili optuženom da napusti boravište.

(…)

Član 140a. Ostale mjere zabrane

(1) Kada okolnosti slučaja na to ukazuju sud može izreći jednu ili više sljedećih mjera zabrane:

(…) c) zabranu sastajanja sa određenim osobama, d) naredbu da se povremeno javlja određenom državnom

tijelu i (…) (2) Mjere zabrane iz stava 1. ovog člana mogu biti izrečene

uz zabranu napuštanja boravišta kao i uz zabranu putovanja iz člana 140. ovog Zakona, ili kao zasebne mjere.

Član 140b. Izricanje mjera zabrane

(1) Sud može izreći zabranu napuštanja boravišta, zabranu putovanja i ostale mjere zabrane obrazloženim rješenjem na prijedlog stranke ili branitelja.

(2) Kada odlučuje o pritvoru sud može izreći zabranu napuštanja boravišta, zabranu putovanja i ostale mjere zabrane po službenoj dužnosti, umjesto određivanja ili produženja pritvora.

(…) (4) U toku istrage mjere zabrane određuje i ukida sudija za

prethodni postupak nakon podizanja optužnice - sudija za prethodno saslušanje, a nakon dostavljanja predmeta sudiji odnosno vijeću u svrhu zakazivanja glavne rasprave - taj sudija odnosno predsjednik vijeća.

(5) Mjere zabrane mogu trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravosnažnosti presude ako toj osobi nije izrečena kazna zatvora i najkasnije do upućivanja na izdržavanje kazne ako je toj osobi izrečena kazna zatvora. Zabrana putovanja može također trajati dok izrečena novčana kazna nije plaćena u potpunosti i/ili dok se u potpunosti ne izvrši odluka o imovinsko-pravnom zahtjevu i/ili o oduzimanju imovinske koristi.

(6) Sudija za prethodni postupak, sudija za prethodno saslušanje ili sudija, odnosno predsjednik vijeća dužni su svaka dva mjeseca ispitati da li je primijenjena mjera još potrebna.

(7) Protiv rješenja kojim se određuju, produžavaju ili ukidaju mjere zabrane stranka, odnosno branitelj može podnijeti žalbu, a tužitelj i protiv rješenja kojim je njegov prijedlog za primjenu mjere odbijen. O žalbi odlučuje vijeće iz člana 25. stav (6) ovog Zakona u roku od tri dana od dana prijema žalbe. Žalba ne zadržava izvršenje rješenja.

Član 140c. Sadržaj mjera zabrane

(1) U rješenju kojim izriče mjeru zabrane napuštanja boravišta za osumnjičenog ili optuženog sud će odrediti mjesto u kojem osumnjičeni ili optuženi mora boraviti dok traje ova mjera, kao i granice van kojih se osumnjičeni ili optuženi ne smije udaljavati. To mjesto može biti ograničeno na dom osumnjičenog ili optuženog.

(…) (4) U rješenju kojim izriče mjeru zabrane sastajanja sa

određenim osobama sud će odrediti razdaljinu ispod koje se osumnjičeni ili optuženi ne smije približiti određenoj osobi.

(5) U rješenju kojim izriče mjeru povremenog javljanja određenom tijelu sud će odrediti službenu osobu kojoj se osumnjičeni ili optuženi mora javljati, rok u kojem se mora


javljati i način vođenja evidencije o javljanju osumnjičenog ili optuženog.

VI. Dopustivost


17. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

18. U skladu sa članom 18. stav (2) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju i kada nema odluke nadležnog suda, ukoliko apelacija ukazuje na ozbiljna kršenja prava i osnovnih sloboda koje štiti Ustav ili međunarodni dokumenti koji se primjenjuju u Bosni i Hercegovini.

19. U konkretnom slučaju apelantici su rješenjem Kantonalnog suda od 24. novembra 2016. godine određene mjere zabrane. Apelantica tvrdi da su joj, zbog propusta Kantonalnog suda da postupi u skladu sa zakonom i odluči o daljnjoj opravdanosti mjera zabrane izrečenih ovim rješenjem, povrijeđena prava iz Ustava Bosne i Hercegovine i Evropske konvencije.

20. S obzirom na to da predmetna apelacija ukazuje na ozbiljna kršenja prava iz Ustava Bosne i Hercegovine i Evropske konvencije, te da bi u specifičnim okolnostima konkretnog slučaja zahtijevanje apelantice da iznađe najefikasniji put za zaštitu svog prava rezultiralo pretjeranim teretom za apelanticu, Ustavni sud je zaključio da je, s obzirom na specifične okolnosti konkretnog slučaja uzrokovane tumačenjem ovlaštenja suda u kontekstu ispitivanja da li je primjena mjera zabrane i dalje potrebna (i, u kontekstu toga, nedonošenje nove odluke suda o tom pitanju), predmetna apelacija dopustiva u smislu člana 18. stav (2) Pravila Ustavnog suda (vidi, mutatis mutandis, pored ostalih, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 3376/07 od 28. aprila 2010. godine, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 3080/13, dostupne na www.ustavnisud.ba). Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.


VII. Meritum

22. Apelantica tvrdi da su joj, zbog propusta Kantonalnog suda da postupi u skladu sa zakonom i preispita u roku određenim zakonom daljnju opravdanost daljnje primjene mjera zabrane, prekršena prava iz člana II/3.e) i m) Ustava Bosne i Hercegovine, te prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), člana 2. Protokola broj 4 uz Evropsku konvenciju, te člana 2. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju.

Pravo na djelotvoran pravni lijek u vezi sa pravom na slobodu kretanja i prebivališta

23. Član 13. Evropske konvencije glasi: Svako kome su povrijeđena prava i slobode koji su

predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na djelotvoran pravni

lijek pred domaćim vlastima, bez obzira na to da li su povredu učinile osobe koje su postupale u službenom svojstvu.



m) Pravo na slobodu kretanja i prebivališta. 25. Član 2. Protokola broj 4 uz Evropsku konvenciju glasi: Svako ko se zakonito nalazi na teritoriji jedne države ima,

na toj teritoriji, pravo na slobodu kretanja i slobodu izbora boravišta.

Svako je slobodan da napusti bilo koju zemlju, uključujući i vlastitu.

Nikakva se ograničenja ne mogu postaviti u odnosu na ostvarivanje ovih prava osim onih koja su u skladu sa zakonom i koja su nužna u demokratskom društvu u interesu nacionalne sigurnosti ili javne sigurnosti, radi očuvanja javnog poretka, za sprječavanje kriminala, za zaštitu morala ili radi zaštite prava i sloboda drugih.

Prava iz stava 1. mogu se takođe u posebnim oblastima ograničiti u skladu sa zakonom i opravdati javnim interesom u demokratskom društvu.

26. Iz apelanticinih navoda, u suštini, proizlazi da smatra da joj je pravo na slobodu kretanja povrijeđeno zbog propusta Kantonalnog suda da po proteku roka određenog zakonom od dva mjeseca preispita da li je primijenjena mjera još potrebna, a što je kao učinak imalo i uskraćivanje prava na žalbu, kako je to propisano ZKPFBiH. Imajući u vidu suštinu apelanticinih navoda u dijelu tvrdnji o povredi prava na žalbu, kao i da je, prema predočenom Ustavnom sudu, krivični postupak protiv apelantice još u toku, proizlazi da apelantica u ovom dijelu pokreće pitanje ostvarivanja prava iz člana 13. Evropske konvencije (pravo na djelotvoran pravni lijek), a ne prava iz člana 2. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju (pravo na žalbu u krivičnim stvarima) na koje se izričito pozvala u apelaciji. Stoga će Ustavni sud, s obzirom na fazu postupka (istraga - koja ne može pokrenuti pitanje kršenja prava na žalbu iz člana 2. Protokola broj 7, jer to pravo pretpostavlja postojanje osuđujuće presude), apelanticine navode ispitati u odnosu na povredu prava na djelotvoran pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije u vezi sa pravom na slobodu kretanja iz člana II/3.m) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 2. Protokola broj 4 uz Evropsku konvenciju.

27. Ustavni sud podsjeća da član 2. Protokola broj 4 garantira svakome pravo na slobodu kretanja u okviru određene teritorije i pravo da napusti tu teritoriju, što znači pravo da putuje u zemlju po svom izboru u koju može biti primljen (vidi, Evropski sud za ljudska prava, u daljnjem tekstu: Evropski sud, Khlyustov protiv Rusije, aplikacija broj 28975/05, stav 64, 11. jul 2013. godine, Baumann protiv Francuske, aplikacija broj 33592/96, stav 61, ECHR 2001-V).

28. U konkretnom slučaju rješenjem Kantonalnog suda apelantici su određene mjere zabrane napuštanja boravišta i putovanja kojom joj je zabranjeno napuštanje prijavljene adrese stanovanja, te udaljavanje van teritorije Kantona Sarajevo. Uz ovu mjeru apelantici je naloženo i da se svakih sedam dana javlja nadležnoj policijskoj stanici prema mjestu prebivališta, te zabrana sastajanja sa osumnjičenim H.S., te ostalim osumnjičenim i svjedocima u konkretnom krivičnom predmetu. Shodno navedenom, proizlazi da izrečena mjera zabrane napuštanja boravišta i putovanja predstavlja ograničenje apelanticinog prava na slobodu kretanja u smislu navedenog stava Evropskog suda. Na drugačiji zaključak ne utječe ni činjenica da apelantici nije ograničena sloboda da izlazi iz svog doma, te imajući u vidu efekt dodatnih naloga (obaveze javljanja svakih sedam dana policiji i zabrane sastajanja samo sa određenim licima), da ima društveni život i održava kontakte sa vanjskim svijetom (vidi,


mutatis mutandis, De Tommaso protiv Italije, presuda od 27. februara 2017. godine, stav 88).

29. Ustavni sud podsjeća da, kada postoji osnovan prigovor da mjere koje je preduzela javna vlast mogu narušiti slobodu kretanja pojedinca, član 13. Evropske konvencije zahtijeva da nacionalni pravni sistem omogući licu koje je u pitanju da u adversarnom postupku pred sudom ospori izrečene mjere (vidi, već citiranu, De Tommaso protiv Italije, stav 182).

30. U konkretnom slučaju iz apelanticinih navoda proizlazi da ona ne osporava da su mjere zabrane izrečene rješenjem Kantonalnog suda od 24. novembra 2016. godine utemeljene na relevantnim odredbama ZKPFBiH, ali tvrdi da, nakon njihovog izricanja, Kantonalni sud nije poštovao i proceduru propisanu navedenim zakonom prema kojoj je obavezan da preispita osnovanost izrečenih mjera zabrane svaka dva mjeseca i, s tim u vezi, da donese odluku protiv koje se može izjaviti žalba.

31. Ustavni sud zapaža da je članom 140b. ZKPFBiH, pored ostalog, određeno: u stavu 2. da, kada odlučuje o pritvoru, sud može izreći neku od mjera zabrane po službenoj dužnosti umjesto određivanja ili produženja pritvora, u stavu 4. da mjere zabrane u toku istrage određuje i ukida sudija za prethodni postupak, stavom 5. da mjera zabrane može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravosnažnosti presude, stavom 6. da je sudija za prethodni postupak dužan svaka dva mjeseca ispitati da li je primijenjena mjera još potrebna, te stavom 7. da protiv rješenja kojim se određuju, produžavaju ili ukidaju mjere zabrane stranka (tužilac i osumnjičeni/optuženi), odnosno branitelj može podnijeti žalbu.

32. Ustavni sud zapaža da iz navedenih zakonskih rješenja nedvosmisleno proizlazi zaključak da, iako zakon propisuje da mjera zabrane može trajati dok za to postoji potreba, odnosno najduže do donošenja presude, on ne isključuje i ne ograničava mogućnost i njihovog ukidanja kad za to prestane potreba, a u kom smislu i propisuje obavezu dvomjesečne kontrole izrečenih mjera zabrane (u članu 140b. stav 6. ZKPFBiH). Dalje, proizlazi da se u postupku određivanja, produženja ili ukidanja mjera zabrane shodno primjenjuju odredbe ZKPFBiH u skladu s kojim sud postupa prilikom određivanja, produženja ili ukidanja mjere pritvora, tj. da je osiguran adversarni postupak u kom je i tužilaštvu i osumnjičenom, odnosno optuženom osigurano da se mogu izjasniti o određivanju, produženju ili ukidanju mjera zabrane. Najzad, prema navedenom zakonskom rješenju, obaveza sudije je da donese rješenje kako prilikom određivanja mjera zabrane, tako i u povodu njihove dvomjesečne kontrole, odnosno ukidanja, koje po žalbi može biti predmet preispitivanja tročlanog sudskog vijeća. Navedeno eksplicitno proizlazi iz odredbe člana 140b. stav 7. ZKPFBiH.

33. U konkretnom slučaju mjere zabrane su određene rješenjem sudije za prethodni postupak Kantonalnog suda od 24. novembra 2016. godine, pa je, u skladu sa članom 140b. stav 6. ZKPFBiH, sudija za prethodni postupak bio dužan da protekom dva mjeseca, tj. 24. januara 2017. godine, ispita da li je primjena mjera još potrebna, te da u skladu sa stavom 7. istog člana donese rješenje kojim se mjere zabrane ukidaju ili produžavaju, a protiv kog se može izjaviti žalba tročlanom vijeću Kantonalnog suda.

34. U odgovoru na apelanticine navode da je sudija za prethodni postupak propustio da, u skladu sa članom 140b. stav 6. ZKPFBiH, ispita da li je primjena izrečenih mjera još potrebna, te donese rješenje protiv kog je moguće izjaviti žalbu, Kantonalni sud je, pored ostalog, istakao "da mjere zabrane nisu podložne produžavanju, već povremenom preispitivanju sudije za prethodni postupak, da nije propisan način na koji će sud ispitati da li je primijenjena mjera zabrane još potrebna, kao ni da sud donosi rješenje povodom kontrole opravdanosti izrečenih mjera zabrane, te da nije propisana obaveza suda da se osumnjičeni izjašnjava u pogledu kontrole opravdanosti mjera zabrane". S tim

u vezi, Ustavni sud podsjeća da je u povodu istog pitanja, tj. propusta suda da protekom dva mjeseca preispita da li je primjena mjera zabrane i dalje potrebna u Odluci o dopustivosti i meritumu broj AP 302/17 od 7. marta 2017. godine (dostupna na www.ustavnisud.ba), zaključio da gotovo identičan stav istog Kantonalnog suda nije prihvatljiv, te istakao (vidi tačku 40) da je " (...) članom 140b. stav (6) ZKP propisano da 'sudija za prethodni postupak, sudija za prethodno saslušanje ili sudija, odnosno predsjednik vijeća, dužni su svaka dva mjeseca ispitati da li je primijenjena mjera još potrebna'. Dakle, iz navedenih odredaba jasno proizlazi obaveza funkcionalno nadležnog sudije/vijeća da svaka dva mjeseca ispita da li je primijenjena mjera još potrebna". Shodno navedenom, proizlazi da se radi o evidentnom propustu Kantonalnog suda u tumačenju jasne i nedvosmislene zakonske odredbe kojom je određena obaveza dvomjesečnog preispitivanja daljnje primjene izrečenih mjera zabrane.

35. Ustavni sud podsjeća da član 13. Evropske konvencije garantira dostupnost na državnom nivou pravnog lijeka kojim se podnosi žalba zbog povrede sloboda i prava iz Konvencije. Zbog toga, mada je državama dozvoljena određena diskrecija u pogledu načina na koji će ispoštovati svoje obaveze, mora postojati domaći pravni lijek koji će nadležnom domaćem organu vlasti dozvoliti da se bavi i suštinom relevantne žalbe (o povredi sloboda i prava) iz Konvencije, te da pruži odgovarajuću pomoć. Obim obaveze iz člana 13. razlikuje se zavisno od prirode pritužbe podnosioca predstavke iz Konvencije, ali, u svakom slučaju, pravni lijek mora biti "djelotvoran" u praksi, kao i u zakonu, posebno u smislu da njegovo ostvarivanje ne smije biti neopravdano ometano radnjama ili propustima organa vlasti države (vidi, Evropski sud, Nada protiv Švajcarske, st. 208-209, Büyükdağ protiv Turske, broj 28340/95, stav 64, 21. decembar 2000. godine, sa daljnim referencama na relevantnu praksu Evropskog suda).

36. U konkretnom slučaju izrečene mjere zabrane nesporno imaju učinak ograničenja apelanticinog prava na slobodu kretanja, pa joj je jasnim i nedvosmislenim odredbama ZKPFBiH osiguran i adversarni postupak pred sudom u kom izrečene mjere može i preispitati. Stoga, propust Kantonalnog suda da preispita daljnju opravdanost izrečenih mjera zabrane nakon dva mjeseca i donese rješenje kojim izrečene mjere ukida ili produžava, sa razlozima i obrazloženjima iz odgovora Kantonalnog suda na apelaciju, predstavlja neopravdano ometanje koje je zakonom dozvoljeni efektivni pravni lijek u apelanticinom slučaju u praksi učinilo neefektivnim.

37. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da je povrijeđeno apelanticino pravo na djelotvoran pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije u vezi sa pravom na slobodu kretanja iz člana II/3.m) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 2. Protokola broj 4 uz Evropsku konvenciju.

Ostali navodi

38. Apelantica tvrdi da su joj povrijeđena i prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije. Međutim, Ustavni sud smatra da se, s obzirom na fazu u kojoj se nalazi krivični postupak protiv apelantice, još uvijek ne pokreće pitanje garancija koje pruža navedeno pravo zbog čega ovaj dio apelanticinih navoda nije posebno ispitivan.

VIII. Zaključak

39.Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na djelotvoran pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije u vezi sa pravom na slobodu kretanja iz člana II/3.m) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 2. Protokola broj 4 uz Evropsku konvenciju kada je, zbog propusta redovnog suda da po isteku dva mjeseca ispita da li je primijenjena mjera zabrane kojom se ograničava apelanticina sloboda kretanja i dalje potrebna, apelantica lišena


mogućnosti da u adversarnom postupku pred sudom ospori izrečene mjere, te u nedostatku odluke iskoristi djelotvoran pravni lijek propisan zakonom.

40. Na osnovu člana 18. stav (2), člana 59. st. (1) i (2) i člana 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

41. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije neophodno posebno razmatrati apelanticin zahtjev za donošenje privremene mjere.





predmetu broj AP 807/17, rješavajući apelaciju Alena Čengića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b), članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 22. ožujka 2017. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Alena Čengića. Utvrđuje se povreda prava iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i

Hercegovine i članka 5. stavak 3. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Ukida se Rješenje Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 09 0 K 023702 17 Kž 21 od 14. veljače 2017. godine.

Predmet se vraća Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine, koji je dužan, u roku od tri dana od dana dostavljanja ove odluke, donijeti novu odluku sukladno članku II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 5. stavak 3. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine da, sukladno članku 75. stavak (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od pet dana od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.



1. Alen Čengić iz Sarajeva (u daljnjem tekstu: apelant), kojeg zastupa odvjetnica Senka Nožica iz Advokatskog društva "Ademović, Nožica i partneri" Sarajevo, podnio je 28. veljače 2017. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Rješenja Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 09 0 K 023702 17 Kž 21 od 14. veljače 2017. godine i Rješenja Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 09 0 K 023702 17 Kv 31 od 1. veljače 2017. godine.

2. Od apelanta je zatraženo da dopuni apelaciju 8. ožujka 2017. godine, što je on i učinio 10. ožujka 2017. godine. Predmetnom dopunom apelant je zatražio da se donese privremena mjera kojom bi bila ukinuta rješenja Vrhovnog i Kantonalnog suda i naloženo njegovo puštanje na slobodu.


3. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog i Kantonalnog suda, te od Kantonalnog tužiteljstva u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalno tužiteljstvo) zatraženo je 13. ožujka 2017. godine da dostave odgovore na apelaciju.

4. Vrhovni sud je dostavio odgovor 15. ožujka 2017. godine, a Kantonalno tužiteljstvo 17. ožujka 2017. godine. Kantonalni sud, kojem je apelacija dostavljena na odgovor 14. ožujka 2017. godine, u ostavljenom roku od tri dana nije dostavio odgovor.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

6. Kantonalni sud je Rješenjem broj 09 0 K 023702 17 Kv 31 od 1. veljače 2017. godine apelantu i optuženim A.H. i M.H. produljio mjeru pritvora za dva mjeseca a koja po ovom rješenju može trajati do 4. travnja 2017. godine.

7. Iz obrazloženja rješenja proizlazi da je protiv apelanta u tijeku kazneni postupak zbog kaznenog djela organizirani kriminal iz članka 342. stavak 3. u svezi sa kaznenim djelom porezna utaja iz članka 273. stavak 3, ugrožavanje sigurnosti iz članka 183. stavak 2, oštećenje tuđe stvari iz članka 293. stavak 1, teška krađa iz članka 287. stavak 2. točka a), organiziranje otpora iz članka 361. stavak 1. i dr. Kaznenog zakona Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZFBiH).

8. Zaključak o postojanju utemeljene sumnje da je apelant počinio citirana kaznena djela zasnovan je na potvrđenoj optužnici, kao i dokazima i prilozima koji su dostavljeni uz optužnicu, te dokazima koji su provedeni u dosadašnjem postupku protiv apelanta.

9. Dalje, Kantonalni sud je zaključio da su se stekli uvjeti za produljenje pritvora apelantu zbog razloga utvrđenih člankom 146. stavak 1. točka b) Zakona o kaznenom postupku FBiH (u daljnjem tekstu: ZKPFBiH).

10. Obrazlažući svoj zaključak u svezi sa postojanjem razloga za produljenje pritvora, Kantonalni sud je istaknuo da iz sadržaja dokaza provedenih u dosadašnjem tijeku postupka i njima utvrđenih činjenica proizlazi nepobitna činjenica da je apelant kao organizator skupine, za što postoji utemeljena sumnja, svojim položajem prokuriste gospodarskog društva "Holiday Resort" d.o.o. Sarajevo, te svojim novcem i položajem moći izdavao naredbe ostalim optuženim kao članovima skupine koje su oni u potpunosti izvršavali, a što ukazuje na njegovu sposobnost utjecaja na postupke osoba koje su izvršavale njegove naredbe. Stoga je zaključeno da postoji opravdana bojazan da bi apelant boravkom na slobodi mogao ometati kazneni postupak utjecajem na ostale optužene u smislu usklađivanja njihovih iskaza sa ciljem izbjegavanja kaznene odgovornosti. Dalje, ukazano je da se apelant sumnjiči da se kao organizator skupine u postojećoj hijerarhijskoj organizaciji skupine nalazi u dominantnom položaju u odnosu na ostale optužene, te da kao vlasnik restorana "Park prinčeva", kao i kladionica "Palmas" i "Max Bet" i dalje upošljava pojedine optužene kao članove skupine, kao i osobe koje su bivši uposlenici društva "Holiday Resort", osiguravajući im sredstva za egzistenciju i time osiguravajući sebi superiorni položaj. Obzirom na to, zaključeno je da postoji opravdana bojazan da bi apelant utjecajem na ostale optužene kao pripadnike skupine i utjecajem na svjedoke mogao ometati daljnji tijek vođenja postupka. Dalje, Kantonalni sud je


ocijenio i da je apelant pokušao izvršiti utjecaj na odgovorne osobe u Upravi za neizravno oporezivanje, što proizlazi iz iskaza svjedoka A.Č., uposlenika Uprave, i apelantovog rođaka. S tim u svezi je ukazano i da su pred Poreznom upravom FBiH i Upravom za neizravno oporezivanje u tijeku postupci koji su u svezi sa kaznenim djelima koja se apelantu stavljaju na teret, pa da postoji opravdana bojazan da bi apelant, koristeći se novcem, političkim vezama mogao utjecati na odgovorne osobe u navedenim tijelima koje vode ove postupke. Najzad, Kantonalni sud je istaknuo da iz do sada prikupljenih dokaza i njima utvrđenih činjenica i okolnosti proizlazi utemeljena sumnja da su ostali optuženi po naredbi optuženog apelanta i sukladno radnjama koje su oni poduzimali imali uvid u poslovanje gospodarskog društva "Holiday Resort", pa da tako posjeduju i saznanja relevantna za dokumentiranje kaznenog djela porezna utaja iz članka 273. stavak 3. u svezi sa stavkom 1. KZFBiH.

11. Kantonalni sud je zaključio i da su se u odnosu na apelanta, te optužene A.H. i M.P. stekli uvjeti za određivanje pritvora iz članka 146. stavak 1. točka c) ZKPFBiH.

12. Kantonalni sud je istaknuo da iz do sada izvedenih dokaza i njima utvrđenih činjenica proizlazi da postoji utemeljena sumnja da su apelant, kao organizator skupine, te optuženi A.H. i M.P., kao članovi skupine za organizirani kriminal, zajedno sa ostalim optuženim, kako je to navedeno potvrđenom optužnicom, počinili kazneno djelo organizirani kriminal iz članka 342. stavak 3. (apelant) za koje se može izreći kazna zatvora od najmanje deset godina ili dugotrajni zatvor, te druga kaznena djela kako je to navedeno u označenim točkama optužnice. Dalje, istaknuto je da su apelant i ostali optuženi radnje kaznenih djela organizirani kriminal iz članka 342. stavak 2. KZFBiH u svezi sa kaznenim djelom porezna utaja iz članka 273. stavak 3. u svezi sa stavkom 1. KZFBiH, sve u svezi sa člankom 31. istoga zakona, koje im se stavljaju na teret poduzimali u duljem vremenskom razdoblju, tj. od lipnja 2014. godine do 16. lipnja 2015. godine, da su radnjama i doprinosima prilikom izvršenja kaznenih djela koja im se stavljaju na teret potvrđenom optužnicom u kontinuitetu i duljem vremenskom razdoblju na opisani način ometali provedbu stečajnog postupka koji se tad provodio nad spometnutim hotelom, a sa ciljem ostvarivanja imovinske koristi. Prema ocjeni Kantonalnog suda, to ukazuje na spremnost optuženog apelanta, kao organizatora skupine, te optuženih A.H. i M.P., kao njezinih pripadnika, a za što postoji utemeljena sumnja, da u kontinuitetu vrše i nastave vršiti kaznena djela za koja se može izreći kazna zatvora u trajanju od tri godine ili teža kazna. S tim u svezi je ukazano i da se radi o osobama koje se međusobno poznaju i koje su svojim zajedničkim djelovanjem omogućile, a po naredbi optuženog apelanta, i izvršile kaznena djela za koja se terete. U prilog navedenom ukazano je na iskaz optuženog A.S., koji je detaljno opisao način apelantovog ulaska u prostorije u to vrijeme označenog stečajnog dužnika, te ulogu optuženog M.P., kao i na iskaze još šest poimenično navedenih svjedoka, te iskaze drugih svjedoka. Dalje, obzirom na to da su optuženi A.H. i M.P. postupali bespogovorno po apelantovim naredbama, te na apelantov dominantni položaj i njihov, kao i ostalih optuženih pripadnika organizirane skupine, podređeni i inferiorni položaj, da je pri tome demonstriran visok stupanj odlučnosti, upornosti i dosljednosti u počinjenju kaznenih djela za koja se terete, zaključeno je da postoji opravdana bojazan da će optuženi apelant i optuženi A.H. i M.P. boravkom na slobodi nastaviti vršiti kaznena djela, odnosno i druga ista ili istovrsna kaznena djela za koja se prema zakonu može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna.

13. Kantonalni sud nije prihvatio tvrdnje apelanta i optuženih A.H. i M.P. da je zaključenjem ugovora o kupoprodaji Hotela "Holiday" od 14. srpnja 2016. godine, te prestankom postojanja pravne osobe "Max Bet" u kojoj je bio uposlen

optuženi M.P. prestalo postojanje pritvorskog razloga iz članka 146. stavak 1. točka c) ZKPFBiH, zaključivši da navedene okolnosti nisu bitno značajne. Također, u prilog navedenom Kantonalni sud je sumirao već iznesene razloge i obrazloženja na kojim je utemeljen zaključak o postojanju razloga iz navedenog članka, kojim je dodano i da su apelant i optuženi A.H. i M.P. pri tome pribavili i nezakonitu imovinsku korist u označenom iznosu.

14. Kantonalni sud je zaključio, imajući u vidu vrstu, narav i težinu kaznenih djela i način izvršenja a za što su optuženi apelant i ostali optuženi utemeljeno sumnjivi, zakonske razloge na temelju kojih je produljena mjera pritvora, da se ista svrha ne bi mogla ostvariti primjenom drugih mjera izuzev mjerom pritvora.

15. Vrhovni sud je Rješenjem broj 09 0 K 023702 17 Kž 21 od 14. veljače 2017. godine apelantov i prizive optuženih A.H. i M.P. protiv rješenja Kantonalnog suda odbio kao neutemeljene.

16. Vrhovni sud je u opširnom obrazloženju kao neutemeljene ocijenio apelantove i tvrdnje optuženih A.H. i M.P. kojim su dovodili u pitanje zaključak Kantonalnog suda o postojanju utemeljene sumnje da su počinili kaznena djela koja im se stavljaju na teret.

17. Dalje, Vrhovni sud je kao neutemeljene ocijenio i apelantove tvrdnje u svezi sa zaključkom o postojanju razloga za produljenje mjere pritvora iz članka 146. stavak 1. točka b) ZKPFBiH. U svezi s tim, Vrhovni sud je ocijenio da su bez značaja za zaključak o postojanju ovog pritvorskog razloga apelantove tvrdnje da "Park prinčeva", prema potvrdi od 6. prosinca 2016. godine, ne upošljava nijednog bivšeg radnika "Holiday Resorta", odnosno niti jednog od optuženih, da su kladionice "Max Bet" prestale postojati, da niti jedno gospodarsko društvo u apelantovom vlasništvu nema uposlenike povezane sa kaznenim djelom za koje se tereti, da određivanjem privremene mjere apelantu niti jedno od gospodarskih društava ne donosi nikakav prihod, a zbog čega je proizvoljan zaključak da bi apelant mogao izvršiti utjecaj na ostale optužene i svjedoke, jer su još uvijek uposleni kod njega, te da je veći broj optuženih u međuvremenu zaključio sporazume o priznanju krivnje, čime je, također, eliminirana mogućnost apelantovog utjecaja. Vrhovni sud je istaknuo da je prvostupanjski sud ocijenio da je apelant, koristeći položaj prokuriste gospodarskog društva "Holiday Resort", izdavao naredbe ostalim optuženim kao članovima skupine, koji su te naredbe u potpunosti izvršavali, sadržaj komunikacije apelanta i svjedoka N.Č., uposlenika Uprave za neizravno oporezivanje BiH, posredstvom kojeg je apelant nastojao stupiti u kontakt sa odgovornim osobama u tom tijelu, a što se prizivom ne dovodi u pitanje. Stoga su kao irelevantni ocijenjeni navodi kojim se ukazuje da su se, u međuvremenu, promijenile okolnosti u svezi sa apelantovom imovinom, odnosno da stajalište da sada, kada apelant nema novca, ne može postojati ni opravdana bojazan da će utjecati na druge pripadnike skupine, kao ni stajalište da je kazneni postupak protiv nekih optuženih već završen, pa da to isključuje mogućnost da utječe na te optužene. Vrhovni sud je istaknuo da mogućnost utjecaja na optužene i svjedoke postoji u tijeku cijelog kaznenog postupka, "a ne samo na početku pritvora", kako je apelant tvrdio, pozivajući se na praksu Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud), kao i na svjedoke koji su već saslušani, obzirom na to da je prvostupanjski sud u pobijanom rješenju naveo i druge konkretne okolnosti na kojima temelji svoj zaključak da apelant utjecajem na ostale optužene i svjedoke može ometati kazneni postupak.

18. Neutemeljenim su ocijenjeni i prizivni navodi kojim je osporavan zaključak o postojanju posebnog razloga za produljenje mjere pritvora iz članka 146. stavak 1. točka c) ZKPFBiH. Naime, neutemeljenim su ocijenjeni apelantovi


prizivni navodi da sama težina kaznenog djela, zaprijećena kazna, kao i njegova (eventualna) dominacija u odnosu na ostale optužene ne mogu biti dovoljni za produljenje pritvora po ovoj osnovi, te da je zanemareno da su se okolnosti koje su postojale u vrijeme podizanja optužnice promijenile, tj. da apelant ne može obavljati bilo kakvu djelatnost u Hotelu "Holiday Inn", jer je taj hotel prodan, da apelant ne može raspolagati svojom imovinom, jer je ona blokirana, da su kladionice u njegovom vlasništvu zatvorene, radnici odjavljeni i da više ne ostvaruju dobit.

19. Vrhovni sud je zaključio da se navedenim tvrdnjama de facto ne osporavaju okolnosti iz prvostupanjskog rješenja na kojim je utemeljen zaključak o postojanju ovog razloga za produljenje mjere pritvora. U svezi s tim, Vrhovni sud je istaknuo da je prvostupanjski sud imao u vidu način učinjenja kaznenih djela za koja se protiv apelanta i druge dvojice optuženih vodi kazneni postupak po potvrđenoj optužnici, posebice da postoji utemeljena sumnja da se radilo o kontinuiranom kriminalnom djelovanju skupine za organizirani kriminal u okviru koje je djelovao veći broj osoba, u relativno duljem vremenskom razdoblju od oko godinu dana (apelant od lipnja 2014. godine do 15. lipnja 2015. godine, a optuženi A.H. i M.P. od 22. srpnja 2014. godine do 15. lipnja 2015. godine), sve radi stjecanja protupravne imovinske koristi koja je, kako postoji utemeljena sumnja, ostvarena u iznosu od više od 500.000,00 KM, iskazujući pri tome upornost i odlučnost. Dalje, Vrhovni sud je istaknuo da se ne mora raditi o opasnosti od ponavljanja istog djela za koje se vodi predmetni postupak, nego o ponavljanju bilo kojeg djela za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna. Stoga, kao neprihvatljiv je ocijenjen prizivni prigovor da, zbog okončanja stečajnog postupka nad hotelom, više ne postoje mogućnosti da apelant i optuženi ponove kazneno djelo. Također, ukazano je da iz prvostupanjskog rješenja ne slijedi da je zaključeno da će apelant i ostali optuženi ponoviti kaznena djela u svezi sa poslovanjem gospodarskog društva,,Holiday Resort", nego da će ponoviti kazneno djelo za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna. Dalje, ukazano je da je prvostupanjski sud svoje zaključke utemeljio, u prvom redu, na okolnosti djelovanja apelanta i ostalih optuženih u skupini za organizirani kriminal u duljem vremenskom kontinuitetu, uz iskazanu upornost i odlučnost, i to apelanta kao organizatora skupine, a optuženih A.H. i M.P. kao članova radi stjecanja protupravne imovinske koristi, što je okarakterizirao kao naročite okolnosti koje opravdavaju utemeljenu bojazan od ponavljanja djela za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna.

20. Najzad, Vrhovni sud se suglasio i sa zaključkom prvostupanjskog suda da se u konkretnom slučaju svrha pritvora ne bi mogla postići izricanjem blažih mjera zabrane. S tim u svezi je ukazano da su dani konkretni razlozi zbog čega se mjerama zabrane ne može postići svrha pritvora, kao i da je prvostupanjski sud imao u vidu kako razloge zbog kojih je pritvor produljen, tako i okolnosti u svezi sa načinom izvršenja predmetnih kaznenih djela, kao i njihovu težinu.


21. Apelant tvrdi da mu je osporenim rješenjima povrijeđeno pravo iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 3. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija).

22. Apelant je, pozivajući se na razloge i obrazloženja iz Odluke Ustavnog suda broj AP 316/17, istaknuo da su razlozi i obrazloženja iz rješenja osporenih predmetnom apelacijom u pogledu postojanja razloga za određivanje pritvora iz članka 146. stavak 1. toč. b) i c) ZKPFBiH identični razlozima i

obrazloženjima iz rješenja o produljenju mjere pritvora koja su bila predmetom preispitivanja u navedenoj odluci Ustavnog suda. Apelant ističe da mu se pritvor u kontinuitetu produljava već više od jedne godine na temelju istih razloga i obrazloženja koja i Kantonalni i Vrhovni sud samo "prepisuju", potpuno ignorirajući izmijenjene okolnosti u vrijeme odlučivanja o produljenju mjere pritvora.


23. Vrhovni sud je u odgovoru na apelaciju istaknuo da su apelantovi prizivni navodi bili potpuno identični kao u ranijim fazama postupka, pa da, slijedeći to, sud nije mogao drugačije ni odlučivati osim da ponovi već dani odgovor u ranijem rješenju. Prema stajalištu Vrhovnog suda, to što rješenja Kantonalnog suda u osnovi sadrže iste razloge koji pritvor i dalje opravdavaju samo po sebi ne znači da stvarne kontrole opravdanosti pritvora nije bilo, nego da one činjenice i okolnosti koje su poslužile kao osnova za odluku o pritvoru još uvijek, u vrijeme ponovnog odlučivanja o pritvoru, realno egzistiraju. Također, u odnosu na identične prizivne prigovore, u rješenju Vrhovnog suda su navedeni razlozi zbog čega se ti prizivni prigovori nisu mogli prihvatiti.

24. Kantonalno tužiteljstvo je u odgovoru na navode iz apelacije, pored ostalog, istaknulo da i dalje postoje razlozi za određivanje pritvora iz članka 146. stavak 1. točka b) ZKPFBiH. U svezi s tim je ukazano da je apelant pokušao i iz pritvorske jedinice izvršiti utjecaj na svjedoka M.H., kojem je dodijeljen imunitet, a koji je bio član organizirane skupine na čijem čelu je bio apelant, na način kako je opisano u rješenju Kantonalnog suda od 1. veljače 2017. godine, te na iskaz iz istrage osuđene J.B., koja je zaključila sporazum o priznanju krivnje. Također, ukazano je i da je irelevantna činjenica da u gospodarskim društvima u apelantovom vlasništvu nisu uposlene osobe koje imaju biti ispitane na narednim ročištima za glavni pretres. U svezi s tim je ukazano da optuženi M.P., kao član organizirane skupine za kriminal, u gospodarskom društvu,,Holiday Resort" formalno nije imao nikakvo svojstvo, ali je, i pored toga, bio zadužen za financije društva. Dalje, ukazano je da je na glavnom pretresu potrebno saslušati kao svjedoke pojedinačno pobrojane osobe, kojim je apelant osiguravao sredstva za egzistenciju, pa zbog njihovog inferiornog položaja u odnosu na apelanta, postoji opravdana bojazan da će apelant utjecati na navedene osobe u smislu izmjene njihovih iskaza, posebice kada se u vidu ima njegovo ranije ponašanje. Bez značaja je ocijenjena i činjenica da je apelantova imovina blokirana obzirom na to da se radi o privremenoj mjeri osiguranja o kojoj pravomoćno još uvijek nije odlučeno, odnosno Vrhovni sud nije odlučio o apelantovom prizivu. Prema ocjeni Kantonalnog tužiteljstva, iz do sada provedenih dokaza vidljivi su konstantni apelantovi pokušaji da utječe na osobe koje raspolažu relevantnim saznanjima o njegovom protupravnom postupanju, kao i na osobe koje odlučuju u postupcima koji se vode pred nadležnim tijelima i za čije ishode je osobno zainteresiran. U prilog navedenom istaknuto je i da je apelant pokušao utjecati i na suca Ustavnog suda Z.K., kojem je, posredstvom svjedoka S.E., koji tek treba biti ispitan na glavnom pretresu, pokušao nuditi novac u iznosu do 1.000.000,00 KM kako bi on utjecao da Ustavni sud usvoji apelaciju broj AP 2658/15 od 28. svibnja 2015. godine, koju je izjavilo gospodarsko društvo,,Holiday Resort" d.o.o. Sarajevo protiv Rješenja Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0 Ps 478061 15 Pž od 29. travnja 2015. godine, što je zabilježeno u jednoj od konverzacija apelanta sa svjedokom S.E. prilikom provedbe posebnih istražnih radnji iz članka 130. stavak 2. točka a) ZKPFBiH, kako je to opisano pod točkom 5. točka 2. optužnice Tužiteljstva od 1. travnja 2016. godine. U svezi sa postojanjem posebnog pritvorskog razloga iz članka 146. stavak


1. točka c) ZKPFBiH, ukazano je da su redoviti sudovi ocijenili konkretno apelantovo postupanje koje se ogleda u njegovoj spremnosti da u kontinuitetu, koristeći se svim raspoloživim sredstvima, uključujući novac, društveni položaj, poznanstva, ali i sredstva zastrašivanja i primjenu sile prema trećim osobama, vrši kaznena djela za koja se prema Zakonu može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža, sve sa ciljem pribavljanja imovinske koristi. Prema ocjeni Kantonalnog tužiteljstva, ne radi se o hipotetičkim okolnostima, već je postojanje ovog razloga za pritvor ocijenjeno u svezi sa konkretnim radnjama koje je poduzeo apelant a koje su imale cilj izvršenje niza kaznenih djela. Također, ukazano je i da je Vrhovni sud na postojanje opasnosti od ponavljanja kaznenog djela u kontekstu Hotela,,Holiday", koji je u međuvremenu prodan, već je, odlučujući o daljem postojanju navedenog posebnog pritvorskog razloga, ocijenio i druge okolnosti konkretizirajući ih u svjetlu apelantovog postupanja.


25. Kazneni zakon Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 36/03, 37/03, 21/04, 69/04, 18/05, 42/10, 42/11, 59/14 i 76/14) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 183. stavak 2. Ugrožavanje sigurnosti

Tko ugrozi sigurnost više osoba ozbiljnom prijetnjom da će napasti na život ili tijelo tih osoba ili taj način izazove uznemirenje građana, kaznit će se kaznom zatvora od tri mjeseca do pet godina.

Članak 273. st. 1. i 3. Porezna utaja

Tko za sebe ili drugoga izbjegne plaćanje davanja propisanih poreznim zakonodavstvom u Federaciji ili doprinosa socijalnog osiguranja propisanih u Federaciji, ne dajući zahtijevane podatke ili dajući lažne podatke o svojem stečenom oporezivom prihodu ili o drugim činjenicama koje su od utjecaja na utvrđivanje iznosa takvih obveza, a iznos obveze čije se plaćanje izbjegava prelazi 10.000 KM, kaznit će se kaznom zatvora od šest mjeseci do pet godina.

Tko počini kazneno djelo iz stavka 1. ovoga članka, a iznos obveze čije se plaćanje izbjegava prelazi 200.000 KM, kaznit će se kaznom zatvora najmanje tri godine.

Članak 287. stavak (1) i stavak 2. točka a) Teška krađa

(1) Kaznom zatvora od šest mjeseci do pet godina kaznit će se tko krađu (članak 286. stavak 1.) počini:

[…] (2) Kaznom iz stavka 1. ovoga članka kaznit će se počinitelj

kaznenog djela krađe (članak 286., stavak 1.): a) ako je ukradena stvar velike vrijednosti, a počinitelj je

postupao s ciljem pribavljanja imovinske koristi takve vrijednosti;

Članak 293. stavak 1. Oštećenje tuđe stvari

Tko ošteti, uništi ili učini neuporabljivom tuđu stvar, kaznit će se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do šest mjeseci.

Članak 342. st. (2) i (3) Organizirani kriminal

(2) Tko kao pripadnik skupine za organizirani kriminal počini kazneno djelo propisano zakonom u Federaciji za koje se može izreći kazna zatvora pet godina ili teža kazna, ako za pojedino kazneno djelo nije propisana posebna kazna, kaznit će se kaznom zatvora najmanje pet godina.

(3) Tko organizira ili bilo kako upravlja skupinom za organizirani kriminal koja zajedničkim djelovanjem počini ili pokuša kazneno djelo propisano zakonom u Federaciji, ako za

pojedino kazneno djelo nije propisana posebna kazna, kaznit će se kaznom zatvora najmanje deset godina ili dugotrajnim zatvorom.

Članak 361. stavak 1. Organiziranje otpora

Tko druge organizira ili poziva na pružanje nasilnoga otpora zakonitim odlukama ili mjerama nadležnih tijela, ili pruža otpor službenoj osobi u obavljanju službene radnje, kaznit će se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do tri godine.

Članak 381. stavak 1. Davanje dara i drugih oblika koristi

Tko službenoj ili odgovornoj osobi u Federaciji, uključujući i stranu službenu osobu, učini ili obeća dar ili kakvu drugu korist, da u okviru svoje ovlasti učini što ne bi smjela učiniti ili da ne učini što bi morala učiniti, ili tko posreduje pri ovakvom podmićivanju službene ili odgovorne osobe, kaznit će se kaznom zatvora od šest mjeseci do pet godina.

26. U Zakonu o kaznenom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09, 12/10, 8/13 i 59/14) [interno prečišćeni tekst za potrebe ove odluke] relevantne odredbe glase:

Članak 145. st. (1), (2, (4)) i (5) Opće odredbe

(1) Pritvor se može odrediti ili produljiti samo pod uvjetima propisanim u ovom Zakonu i samo ako se isti cilj ne može ostvariti drugom mjerom.

(2) Pritvor određuje ili produljuje rješenjem sud na prijedlog tužitelja a nakon što sud prethodno sasluša osumnjičenika, odnosno optuženika na okolnosti razloga zbog kojih se pritvor predlaže, osim u slučaju iz članka 146. stavak (1) točka a) ovog zakona.

(4) Trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće nužno vrijeme. Ako se osumnjičenik, odnosno optuženik nalazi u pritvoru, dužnost je svih tijela koja sudjeluju u kaznenom postupku i tijela koja im pružaju pravnu pomoć da postupaju sa posebnom hitnošću.

(5) U tijeku cijelog postupka pritvor će se ukinuti čim prestanu razlozi na temelju kojih je određen, a pritvorenik će se odmah pustiti na slobodu.

Članak 146. Razlozi za pritvor

(1) Ako postoji utemeljena sumnja da je određena osoba učinila kazneno djelo pritvor joj se može odrediti:

[...] b) ako postoji utemeljena bojazan da će uništiti, sakriti,

izmijeniti ili krivotvoriti dokaze ili tragove važne za kazneni postupak ili ako naročite okolnosti ukazuju da će ometati kazneni postupak utjecajem na svjedoke, suučesnike ili prikrivače.

c) ako naročite okolnosti opravdavaju bojazan da će ponoviti kazneno djelo ili da će dovršiti pokušano kazneno djelo ili da će učiniti kazneno djelo kojim prijeti, a za ta kaznena djela može se izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna.

[...] (2) U slučaju iz stavka 1. točke b) ovog članka, pritvor će se

ukinuti čim se osiguraju dokazi zbog kojih je pritvor određen.

Članak 151. Pritvor nakon potvrđivanja optužnice

(1) Pritvor se može odrediti, produljiti ili ukinuti i nakon potvrđivanja optužnice. Kontrola opravdanosti pritvora se vrši po isteku svaka dva mjeseca od dana donošenja posljednjeg rješenja o pritvoru. Priziv protiv ovog rješenja ne zadržava njegovo izvršenje.


(2) Nakon potvrđivanja optužnice i prije izricanja prvostupanjske presude, pritvor može trajati najdulje:

a) jednu godinu u slučaju kaznenog djela za koje je propisana kazna zatvora do pet godina;

b) jednu godinu i šest mjeseci u slučaju kaznenog djela za koje je propisana kazna do deset godina;

c) dvije godine u slučaju kaznenog djela za koje je propisana kazna zatvora preko deset godina, ali ne i kazna dugotrajnog zatvora;

d) tri godine u slučaju kaznenog djela za koje je propisana kazna dugotrajnog zatvora.

(3) Ako za vrijeme iz stavka 2. ovog članka ne bude izrečena prvostupanjska presuda, pritvor će se ukinuti i optuženi pustiti na slobodu.

VI. Dopustivost



29. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Vrhovnog suda broj 09 0 K 023702 17 Kž 21 od 14. veljače 2017. godine protiv kojeg nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Obzirom na nadnevak donošenja osporenog rješenja, tj. 14. veljače 2017. godine, i nadnevak podnošenja apelacije, tj. 28. veljače 2017. godine, proizlazi i da je apelacija podnesena u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neutemeljena.

30. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

31. Apelant tvrdi da mu je osporenim rješenjima o produljenju mjere pritvora povrijeđeno pravo iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine, te pravo iz članka 5. stavak 3. Europske konvencije.

Pravo na osobnu slobodu i sigurnost


Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2, što uključuje:

d) Pravo na slobodu i sigurnost osobe. 33. Članak 5. Europske konvencije u relevantnom dijelu

glasi: 1. Svako ima pravo na slobodu i sigurnost ličnosti. Nitko ne

može biti lišen slobode izuzev u niže navedenim slučajevima i sukladno zakonom propisanim postupkom:

(...) c. zakonitog hapšenja ili lišenja slobode glede privođenja

nadležnoj sudbenoj vlasti, kada postoji opravdana sumnja da je ta osoba izvršila krivično djelo ili kada postoje valjani razlozi da se osoba spriječi da izvrši krivično djelo ili da, nakon izvršenja krivičnog djela, pobjegne;

(...) 3. Svako tko je uhapšen ili lišen slobode prema odredbama

stavka 1(c) ovog člank mora odmah biti izveden pred sudiju ili drugu službenu osobu zakonom ovlaštenu da vrši sudbenu vlast i mora imati pravo na suđenje u razumnom roku ili na puštanje na slobodu do suđenja. Puštanje se na slobodu može uvjetovati garancijama o pojavljivanju na suđenju.

34. Ustavni sud, prije svega, podsjeća da je povodom apelacije istog apelanta i suoptuženih, podnesene protiv ranije donesenih rješenja Kantonalnog suda i Vrhovnog suda o produljenju mjere pritvora, odlučivao u Odluci o dopustivosti i meritumu broj AP 738/16 od 16. ožujka 2016. godine, odnosno o apelaciji podnesenoj protiv ranije donesenih rješenja Kantonalnog i Vrhovnog suda o produljenju mjere pritvora u Odluci o dopustivosti i meritumu broj AP 2979/16 od 15. rujna 2016. godine (dostupne na: www.ustavnisud.ba). U navedenim odlukama Ustavni sud je odbio kao neutemeljene njihove apelacije u odnosu na pravo na osobnu slobodu i sigurnost iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka c) i st. 3. i 4. Europske konvencije.

35. Dalje, Ustavni sud podsjeća da je povodom apelacije istog apelanta protiv rješenja o produljenju pritvora odlučivao i u Odluci o dopustivosti i meritumu broj AP 316/17 od 7. ožujka 2017. godine (dostupna na: www.ustavnisud.ba). U navedenoj odluci Ustavni sud je zaključio da je povrijeđeno apelantovo pravo iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka c) i stavak 3. Europske konvencije.

36. Apelant predmetnom apelacijom osporava rješenja Vrhovnog i Kantonalnog suda kojim mu je mjera pritvora produljena i prema kojim može trajati najdulje do 4. travnja 2017. godine. U svezi s tim, Ustavni sud zapaža da apelant ne osporava postojanje utemeljene sumnje kao općeg uvjeta za određivanje mjere pritvora sukladno članku 146. ZKPFBiH. Međutim, apelant smatra da se ne mogu prihvatiti razlozi i obrazloženja na kojim su redoviti sudovi utemeljili zaključak o ispunjenosti uvjeta iz članka 146. stavak 1. toč. b) i c) ZKPFBiH. U prilog ovoj tvrdnji apelant, u suštini, ističe da su redoviti sudovi u zaključku o postojanju posebnih uvjeta iz citirane zakonske odredbe zanemarili i da nisu ocijenili izmijenjene okolnosti koje su važile u vrijeme odlučivanja o produljenju mjere pritvora a na što, kako tvrdi, upućuje i činjenica da u svojim rješenjima ponavljaju iste razloge i obrazloženja kao i u rješenjima koja su bila predmetom razmatranja u Odluci broj AP 316/17 i u povodu kojih je Ustavni sud zaključio da su mu povrijeđena prava iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 3. Europske konvencije.

37. Ustavni sud zapaža da su u rješenjima osporenim predmetnom apelacijom i Vrhovni i Kantonalni sud zaključak o postojanju razloga za produljenje mjere pritvora iz članka 146. stavak 1. toč. b) i c) ZKPFBiH temeljili na identičnim razlozima i obrazloženjima kao i u rješenjima koja su bila predmetom razmatranja u Odluci broj AP 316/17.

38. Ustavni sud podsjeća da je u Odluci broj AP 316/17 u svezi sa razlozima i obrazloženjima redovitih sudova o postojanju posebnog razloga propisanog člankom 146. stavak 1. točka b) ZKPFBiH dao iscrpne razloge i obrazloženja, pozivajući se na relevantnu praksu Europskog suda (vidi toč. 46. do 49), te zaključio (vidi točku 50): "(…) Ustavni sud ne dovodi u pitanje zaključak Vrhovnog suda da utjecaj na svjedoke i ostale optužene može biti ostvaren u bilo kojoj fazi kaznenog postupka. Međutim, razlozi i obrazloženja koje su u specifičnim okolnostima apelantovog slučaja ponudili i Vrhovni i Kantonalni sud ne mogu se prihvatiti kao 'relevantni' i 'dovoljni' za zaključak o postojanju naročitih okolnosti u smislu članka 146. stavak 1. točka b) ZKPFBiH koje ukazuju na utemeljenu bojazan da će apelant ometati kazneni postupak utjecajem na svjedoke i optužene."


39. Imajući u vidu da su razlozi i obrazloženja u rješenjima osporenim predmetnom apelacijom na kojim je utemeljen zaključak o postojanju razloga propisanog člankom 146. stavak 1. točka b) ZKPFBiH identični, Ustavni sud smatra da su citirani razlozi i obrazloženje u svemu primjenjivi i u konkretnom slučaju, odnosno da su redoviti sudovi propustili dati "relevantne" i "dovoljne" razloge za zaključak o postojanju naročitih okolnosti u smislu članka 146. stavak 1. točka b) ZKPFBiH koje ukazuju na utemeljenu bojazan da će apelant ometati kazneni postupak utjecajem na svjedoke i optužene.

40. Ustavni sud podsjeća da je u Odluci broj AP 316/17 u svezi sa razlozima i obrazloženjima redovitih sudova o postojanju posebnog razloga propisanog člankom 146. stavak 1. točka c) ZKPFBiH dao iscrpne razloge i obrazloženja, pozivajući se na relevantnu praksu Europskog suda (vidi toč. 53. do 55), na kojim je utemeljio zaključak (vidi točku 56): "(…) da su u zaključku redovitih sudova da postoji opravdana bojazan da će apelant počiniti kazneno djelo za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna za slučaj da bude pušten na slobodu izostali ozbiljni razlozi koji upućuju na postojanje javnog interesa koji, neovisno o pretpostavci nevinosti, pretežu nad apelantovim pravom na slobodu. Naime, utemeljena bojazan da će biti počinjeno kazneno djelo za koje je propisana kazna zatvora od tri godine ili teža kazna, u smislu članka 146. stavak 1. točka c) ZKPFBiH, mora biti potkrijepljena naročitim i konkretnim, a ne apstraktnim i teorijski mogućim, okolnostima koje opravdavaju bojazan da će kazneno djelo sa zaprijećenom kaznom biti počinjeno. Međutim, Ustavni sud zapaža da u konkretnom slučaju u obrazloženjima osporenih rješenja nisu ponuđeni razlozi i obrazloženja koja bi ukazala na postojanje takvih naročitih okolnosti."

41. Imajući u vidu da su razlozi i obrazloženja u rješenjima osporenim predmetnom apelacijom na kojim je utemeljen zaključak o postojanju razloga propisanog člankom 146. stavak 1. točka c) ZKPFBiH identični, Ustavni sud smatra da su citirani razlozi i obrazloženje u svemu primjenjivi i u konkretnom slučaju, odnosno da su redoviti sudovi propustili potkrijepiti zaključak da postoji utemeljena bojazan da će biti počinjeno kazneno djelo za koje je propisana kazna zatvora od tri godine ili teža kazna naročitim i konkretnim, a ne apstraktnim i teorijski mogućim, okolnostima.

42. Najzad, Ustavni sud podsjeća da je u Odluci broj AP 316/17 ukazao (vidi točku 57) i da korištenje istih razloga, odnosno stereotipnih formulacija u rješenjima o produljenju pritvora bez uvažavanja specifičnih okolnosti konkretnog slučaja koje zahtijeva kontinuirani pritvor predstavlja kršenje članka 5. stavak 3. Europske konvencije. Navedeno stajalište u svemu je primjenjivo i u odnosu na rješenja osporena predmetnom apelacijom obzirom na to da su razlozi i obrazloženja u prilog zaključku o postojanju posebnih razloga iz članka 146. stavak 1. toč. b) i c) ZKPFBiH identični razlozima i obrazloženjima iz ranijih rješenja kojim je mjera pritvora apelantu produljavana i za koja je Ustavni sud u Odluci broj AP 316/17 već zaključio da se ne mogu smatrati relevantnim i dovoljnim, jer je izostala ocjena okolnosti koje su postojale u vrijeme kada se o produljenju mjere pritvora odlučivalo.

43. Imajući u vidu navedena razmatranja, Ustavni sud zaključuje da su osporenim rješenjima povrijeđena apelantova prava iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 3. Europske konvencije.

VIII. Zaključak

44. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 3. Europske konvencije kada su redoviti sudovi propustili da u odluci o produljenju mjere pritvora apelantu, uz postojanje

utemeljene sumnje, kao općeg uvjeta za produljenje mjere pritvora, daju relevantne i dovoljne razloge u pogledu postojanja posebnih razloga za produljenje mjere pritvora, pri tome ponavljajući iste razloge, odnosno stereotipna obrazloženja bez uvažavanja specifičnih okolnosti konkretnog slučaja koje zahtijeva kontinuirani pritvor.

45. Na temelju članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

46. Obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije neophodno posebice razmatrati apelantov zahtjev za donošenje privremene mjere.





предмету број АП 807/17, рјешавајући апелацију Алена Ченгића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б), члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 22. марта 2017. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВOСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Алена Ченгића. Утврђује се повреда права из члана II/3д) Устава Босне

и Херцеговине и члана 5 став 3 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Укида се Рјешење Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 09 0 К 023702 17 Кж 21 од 14. фебруара 2017. године.

Предмет се враћа Врховном суду Федерације Босне и Херцеговине, који је дужан да, у року од три дана од дана достављања ове одлуке, донесе нову одлуку у складу са чланом II/3д) Устава Босне и Херцеговине и чланом 5 став 3 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Врховном суду Федерације Босне и Херцеговине да, у складу са чланом 75 став (5) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од пет дана од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке.



1. Ален Ченгић из Сарајева (у даљњем тексту: апелант), којег заступа адвокат Сенка Ножица из Адвокатског друштва "Адемовић, Ножица и партнери" Сарајево, поднио је 28. фебруара 2017. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против Рјешења Врховног суда Федерације Босне и


Херцеговине (у даљњем тексту: Врховни суд) број 09 0 К 023702 17 Кж 21 од 14. фебруара 2017. године и Рјешења Кантоналног суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 09 0 К 023702 17 Кв 31 од 1. фебруара 2017. године.

2. Од апеланта је затражено да допуни апелацију 8. марта 2017. године, што је он и учинио 10. марта 2017. године. Предметном допуном апелант је затражио да се донесе привремена мјера којом би била укинута рјешења Врховног и Кантоналног суда и наложено његово пуштање на слободу.


3. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Врховног и Кантоналног суда, те од Кантоналног тужилаштва у Сарајеву (у даљњем тексту: Кантонално тужилаштво) затражено је 13. марта 2017. године да доставе одговоре на апелацију.

4. Врховни суд је доставио одговор 15. марта 2017. године, а Кантонално тужилаштво 17. марта 2017. године. Кантонални суд, којем је апелација достављена на одговор 14. марта 2017. године, у остављеном року од три дана није доставио одговор.


5. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин:

6. Кантонални суд је Рјешењем број 09 0 К 023702 17 Кв 31 од 1. фебруара 2017. године апеланту и оптуженим А.Х. и М.Х. продужио мјеру притвора за два мјесеца а која по овом рјешењу може да траје до 4. априла 2017. године.

7. Из образложења рјешења произилази да је против апеланта у току кривични поступак због кривичног дјела организовани криминал из члана 342 став 3 у вези са кривичним дјелом пореска утаја из члана 273 став 3, угрожавање безбједности из члана 183 став 2, оштећење туђе ствари из члана 293 став 1, тешка крађа из члана 287 став 2 тачка а), организовање отпора из члана 361 став 1 и др. Кривичног закона Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: КЗФБиХ).

8. Закључак о постојању основане сумње да је апелант починио цитирана кривична дјела заснован је на потврђеној оптужници, као и доказима и прилозима који су достављени уз оптужницу, те доказима који су спроведени у досадашњем поступку против апеланта.

9. Даље, Кантонални суд је закључио да су се стекли услови за продужење притвора апеланту због разлога утврђених чланом 146 став 1 тачка б) Закона о кривичном поступку ФБиХ (у даљњем тексту: ЗКПФБиХ).

10. Образлажући свој закључак у вези са постојањем разлога за продужење притвора, Кантонални суд је истакао да из садржине доказа спроведених у досадашњем току поступка и њима утврђених чињеница произилази непобитна чињеница да је апелант као организатор групе, за шта постоји основана сумња, својим положајем прокуристе привреденог друштва "Holiday Resort" д.о.о. Сарајево, те својим новцем и положајем моћи издавао наредбе осталим оптуженим као члановима групе које су они у потпуности извршавали, а што указује на његову способност утицаја на поступке лица која су извршавала његове наредбе. Стога је закључено да постоји оправдана бојазан да би апелант боравком на слободи могао да омета кривични поступак утицајем на остале оптужене у смислу усклађивања њихових исказа са циљем избјегавања кривичне одговорности. Даље, указано је да се апелант сумњичи да се као организатор групе у постојећој хијерархијској организацији групе налази у доминантном положају у односу на остале оптужене, те да

као сопственик ресторана "Парк принчева", као и кладионица "Palmas" и "Max Bet" и даље запошљава поједине оптужене као чланове групе, као и лица која су бивши запосленици друштва "Holiday Resort", обезбјеђујући им средства за егзистенцију и тиме обезбјеђујући себи супериорни положај. С обзиром на то, закључено је да постоји оправдана бојазан да би апелант утицајем на остале оптужене као припаднике групе и утицајем на свједоке могао да омета даљњи ток вођења поступка. Даље, Кантонални суд је оцијенио и да је апелант покушао да изврши утицај на одговорна лица у Управи за индиректно опорезивање, што произилази из исказа свједока А.Ч., запосленика Управе, и апелантовог рођака. С тим у вези је указано и да су пред Пореском управом ФБиХ и Управом за индиректно опорезивање у току поступци који су у вези са кривичним дјелима која се апеланту стављају на терет, па да постоји оправдана бојазан да би апелант, користећи се новцем, политичким везама могао да утиче на одговорна лица у наведеним органима који воде ове поступке. Најзад, Кантонални суд је истакао да из до сада прикупљених доказа и њима утврђених чињеница и околности произилази основана сумња да су остали оптужени по наредби оптуженог апеланта и у складу са радњама које су они предузимали имали увид у пословање привредног друштва "Holiday Resort", па да тако посједују и сазнања релевантна за документовање кривичног дјела пореска утаја из члана 273 став 3 у вези са ставом 1 КЗФБиХ.

11. Кантонални суд је закључио и да су се у односу на апеланта, те оптужене А.Х. и М.П. стекли услови за одређивање притвора из члана 146 став 1 тачка ц) ЗКПФБиХ.

12. Кантонални суд је истакао да из до сада изведених доказа и њима утврђених чињеница произилази да постоји основана сумња да су апелант, као организатор групе, те оптужени А.Х. и М.П., као чланови групе за организовани криминал, заједно са осталим оптуженим, како је то наведено потврђеном оптужницом, починили кривично дјело организовани криминал из члана 342 став 3 (апелант) за које може да се изрекне казна затвора од најмање десет година или дуготрајни затвор, те друга кривична дјела како је то наведено у означеним тачкама оптужнице. Даље, истакнуто је да су апелант и остали оптужени радње кривичних дјела организовани криминал из члана 342 став 2 КЗФБиХ у вези са кривичним дјелом пореска утаја из члана 273 став 3 у вези са ставом 1 КЗФБиХ, све у вези са чланом 31 истог закона, које им се стављају на терет предузимали у дужем временском периоду, тј. од јуна 2014. године до 16. јуна 2015. године, да су радњама и доприносима приликом извршења кривичних дјела која им се стављају на терет потврђеном оптужницом у континуитету и дужем временском периоду на описани начин ометали спровођење стечајног поступка који се тад спроводио над пометнутим хотелом, а са циљем остваривања имовинске користи. Према оцјени Кантоналног суда, то указује на спремност оптуженог апеланта, као организатора групе, те оптужених А.Х. и М.П., као њених припадника, а за шта постоји основана сумња, да у континуитету врше и наставе да врше кривична дјела за која може да се изрекне казна затвора у трајању од три године или тежа казна. С тим у вези је указано и да се ради о лицима која се међусобно познају и која су својим заједничким дејствовањем омогућила, а по наредби оптуженог апеланта, и извршила кривична дјела за која се терете. У прилог наведеном указано је на исказ оптуженог А.С., који је детаљно описао начин апелантовог уласка у просторије у то вријеме означеног стечајног дужника, те улогу оптуженог М.П., као и на исказе још шест поименично


наведених свједока, те исказе других свједока. Даље, с обзиром на то да су оптужени А.Х. и М.П. поступали беспоговорно по апелантовим наредбама, те на апелантов доминантни положај и њихов, као и осталих оптужених припадника организоване групе, подређени и инфериорни положај, да је при томе демонстриран висок степен одлучности, упорности и досљедности у почињењу кривичних дјела за која се терете, закључено је да постоји оправдана бојазан да ће оптужени апелант и оптужени А.Х. и М.П. боравком на слободи наставити да врше кривична дјела, односно и друга иста или истоврсна кривична дјела за која према закону може да се изрекне казна затвора од три године или тежа казна.

13. Кантонални суд није прихватио тврдње апеланта и оптужених А.Х. и М.П. да је закључењем уговора о купопродаји Хотела "Holiday" од 14. јула 2016. године, те престанком постојања правног лица "Max Bet" у којем је био запослен оптужени М.П. престало постојање притворског разлога из члана 146 став 1 тачка ц) ЗКПФБиХ, закључивши да наведене околности нису битно значајне. Такође, у прилог наведеном Кантонални суд је сумирао већ изнесене разлоге и образложења на којим је заснован закључак о постојању разлога из наведеног члана, којим је додано и да су апелант и оптужени А.Х. и М.П. при томе прибавили и незакониту имовинску корист у означеном износу.

14. Кантонални суд је закључио, имајући у виду врсту, природу и тежину кривичних дјела и начин извршења а за шта су оптужени апелант и остали оптужени основано сумњиви, законске разлоге на основу којих је продужена мјера притвора, да се иста сврха не би могла да оствари примјеном других мјера изузев мјером притвора.

15. Врховни суд је Рјешењем број 09 0 К 023702 17 Кж 21 од 14. фебруара 2017. године апелантову и жалбе оптужених А.Х. и М.П. против рјешења Кантоналног суда одбио као неосноване.

16. Врховни суд је у опширном образложењу као неосноване оцијенио апелантове и тврдње оптужених А.Х. и М.П. којим су доводили у питање закључак Кантоналног суда о постојању основане сумње да су починили кривична дјела која им се стављају на терет.

17. Даље, Врховни суд је као неосноване оцијенио и апелантове тврдње у вези са закључком о постојању разлога за продужење мјере притвора из члана 146 став 1 тачка б) ЗКПФБиХ. У вези с тим, Врховни суд је оцијенио да су без значаја за закључак о постојању овог притворског разлога апелантове тврдње да "Парк принчева", према потврди од 6. децембра 2016. године, не запошљава ниједног бившег радника "Holiday Resorta", односно нити једног од оптужених, да су кладионице "Max Bet " престале да постоје, да нити једно привредно друштво у апелантовој својини нема запосленике повезане са кривичним дјелом за које се терети, да одређивањем привремене мјере апеланту нити једно од привредних друштава не доноси никакав приход, а због чега је произвољан закључак да би апелант могао да изврши утицај на остале оптужене и свједоке, јер су још увијек запослени код њега, те да је већи број оптужених у међувремену закључио споразуме о признању кривице, чиме је, такође, елиминисана могућност апелантовог утицаја. Врховни суд је истакао да је првостепени суд оцијенио да је апелант, користећи положај прокуристе привредног друштва "Holiday Resort", издавао наредбе осталим оптуженим као члановима групе, који су те наредбе у потпуности извршавали, садржину комуникације апеланта и свједока Н.Ч., запосленика Управе за индиректно опорезивање БиХ, посредством кога је апелант настојао да ступи у контакт са одговорним лицима у том органу, а што се жалбом не доводи

у питање. Стога су као ирелевантни оцијењени наводи којим се указује да су се, у међувремену, промијениле околности у вези са апелантовом имовином, односно да становиште да сада, када апелант нема новца, не може да постоји ни оправдана бојазан да ће утицати на друге припаднике групе, као ни становиште да је кривични поступак против неких оптужених већ завршен, па да то искључује могућност да утиче на те оптужене. Врховни суд је истакао да могућност утицаја на оптужене и свједоке постоји у току цијелог кривичног поступка, "а не само на почетку притвора", како је апелант тврдио, позивајући се на праксу Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд), као и на свједоке који су већ саслушани, с обзиром на то да је првостепени суд у оспореном рјешењу навео и друге конкретне околности на којима заснива свој закључак да апелант утицајем на остале оптужене и свједоке може да омета кривични поступак.

18. Неоснованим су оцијењени и жалбени наводи којим је оспораван закључак о постојању посебног разлога за продужење мјере притвора из члана 146 став 1 тачка ц) ЗКПФБиХ. Наиме, неоснованим су оцијењени апелантови жалбени наводи да сама тежина кривичног дјела, запријећена казна, као и његова (евентуална) доминација у односу на остале оптужене не могу да буду довољни за продужење притвора по овом основу, те да је занемарено да су се околности које су постојале у вријеме подизања оптужнице промијениле, тј. да апелант не може да обавља било какву дјелатност у Хотелу "Holiday Inn", јер је тај хотел продат, да апелант не може да располаже својом имовином, јер је она блокирана, да су кладионице у његовој својини затворене, радници одјављени и да више не остварују добит.

19. Врховни суд је закључио да се наведеним тврдњама de facto не оспоравају околности из првостепеног рјешења на којим је заснован закључак о постојању овог разлога за продужење мјере притвора. У вези с тим, Врховни суд је истакао да је првостепени суд имао у виду начин учињења кривичних дјела за која се против апеланта и друге двојице оптужених води кривични поступак по потврђеној оптужници, посебно да постоји основана сумња да се радило о континуираном криминалном дејствовању групе за организовани криминал у оквиру које је дејствовао већи број лица, у релативно дужем временском периоду од око годину дана (апелант од јуна 2014. године до 15. јуна 2015. године, а оптужени А.Х. и М.П. од 22. јула 2014. године до 15. јуна 2015. године), све ради стицања противправне имовинске користи која је, како постоји основана сумња, остварена у износу од више од 500.000,00 КМ, исказујући при томе упорност и одлучност. Даље, Врховни суд је истакао да не мора да се ради о опасности од понављања истог дјела за које се води предметни поступак, него о понављању било којег дјела за које може да се изрекне казна затвора од три године или тежа казна. Стога, као неприхватљив је оцијењен жалбени приговор да, због окончања стечајног поступка над хотелом, више не постоје могућности да апелант и оптужени понове кривично дјело. Такође, указано је да из првостепеног рјешења не слиједи да је закључено да ће апелант и остали оптужени поновити кривична дјела у вези са пословањем привредног друштва,,Holiday Resort", него да ће поновити кривично дјело за које може да се изрекне казна затвора од три године или тежа казна. Даље, указано је да је првостепени суд своје закључке засновао, у првом реду, на околности дејствовања апеланта и осталих оптужених у групи за организовани криминал у дужем временском континуитету, уз исказану упорност и одлучност, и то апеланта као организатора групе, а оптужених А.Х. и М.П. као чланова ради стицања противправне имовинске користи,


што је окарактерисао као нарочите околности које оправдавају основану бојазан од понављања дјела за које може да се изрекне казна затвора од три године или тежа казна.

20. Најзад, Врховни суд се сагласио и са закључком првостепеног суда да се у конкретном случају сврха притвора не би могла да постигне изрицањем блажих мјера забране. С тим у вези је указано да су дати конкретни разлози због чега мјерама забране не може да се постигне сврха притвора, као и да је првостепени суд имао у виду како разлоге због којих је притвор продужен, тако и околности у вези са начином извршења предметних кривичних дјела, као и њихову тежину.


21. Апелант тврди да му је оспореним рјешењима повријеђено право из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 3 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција).

22. Апелант је, позивајући се на разлоге и образложења из Одлуке Уставног суда број АП 316/17, истакао да су разлози и образложења из рјешења оспорених предметном апелацијом у погледу постојања разлога за одређивање притвора из члана 146 став 1 тач. б) и ц) ЗКПФБиХ идентични разлозима и образложењима из рјешења о продужењу мјере притвора која су била предмет преиспитивања у наведеној одлуци Уставног суда. Апелант истиче да му се притвор у континуитету продужава већ више од једне године на основу истих разлога и образложења која и Кантонални и Врховни суд само "преписују", потпуно игноришући измијењене околности у вријеме одлучивања о продужењу мјере притвора.


23. Врховни суд је у одговору на апелацију истакао да су апелантови жалбени наводи били потпуно идентични као у ранијим фазама поступка, па да, слиједећи то, суд није могао другачије ни одлучивати осим да понови већ дати одговор у ранијем рјешењу. Према становишту Врховног суда, то што рјешења Кантоналног суда у основи садрже исте разлоге који притвор и даље оправдавају само по себи не значи да стварне контроле оправданости притвора није било, него да оне чињенице и околности које су послужиле као основ за одлуку о притвору још увијек, у вријеме поновног одлучивања о притвору, реално егзистирају. Такође, у односу на идентичне жалбене приговоре, у рјешењу Врховног суда су наведени разлози због чега ти жалбени приговори нису могли да се прихвате.

24. Кантонално тужилаштво је у одговору на наводе из апелације, поред осталог, истакло да и даље постоје разлози за одређивање притвора из члана 146 став 1 тачка б) ЗКПФБиХ. У вези с тим је указано да је апелант покушао и из притворске јединице да изврши утицај на свједока М.Х., којем је додијељен имунитет, а који је био члан организоване групе на чијем челу је био апелант, на начин како је описано у рјешењу Кантоналног суда од 1. фебруара 2017. године, те на исказ из истраге осуђене Ј.Б., која је закључила споразум о признању кривице. Такође, указано је и да је ирелевантна чињеница да у привредним друштвима у апелантовој својини нису запослена лица која имају бити испитана на наредним рочиштима за главни претрес. У вези с тим је указано да оптужени М.П., као члан организоване групе за криминал, у привредном друштву,,Holiday Resort" формално није имао никакво својство, али је, и поред тога, био задужен за финансије друштва. Даље, указано је да је на главном

претресу потребно саслушати као свједоке појединачно побројана лица, којим је апелант обезбјеђивао средства за егзистенцију, па због њиховог инфериорног положаја у односу на апеланта, постоји оправдана бојазан да ће апелант утицати на наведена лица у смислу измјене њихових исказа, посебно када се у виду има његово раније понашање. Без значаја је оцијењена и чињеница да је апелантова имовина блокирана с обзиром на то да се ради о привременој мјери обезбјеђења о којој правоснажно још увијек није одлучено, односно Врховни суд није одлучио о апелантовој жалби. Према оцјени Кантоналног тужилаштва, из до сада спроведених доказа видљиви су константни апелантови покушаји да утиче на лица која располажу релевантним сазнањима о његовом противправном поступању, као и на лица која одлучују у поступцима који се воде пред надлежним органима и за чије исходе је лично заинтересован. У прилог наведеном истакнуто је и да је апелант покушао да утиче и на судију Уставног суда З.К., којем је, посредством свједока С.Е., који тек треба да буде испитан на главном претресу, покушао да нуди новац у износу до 1.000.000,00 КМ како би он утицао да Уставни суд усвоји апелацију број АП 2658/15 од 28. маја 2015. године, коју је изјавило привредно друштво,,Holiday Resort" д.о.о. Сарајево против Рјешења Кантоналног суда у Сарајеву број 65 0 Пс 478061 15 Пж од 29. априла 2015. године, што је забиљежено у једној од конверзација апеланта са свједоком С.Е. приликом спровођења посебних истражних радњи из члана 130 став 2 тачка а) ЗКПФБиХ, како је то описано под тачком 5 тачка 2 оптужнице Тужилаштва од 1. априла 2016. године. У вези са постојањем посебног притворског разлога из члана 146 став 1 тачка ц) ЗКПФБиХ, указано је да су редовни судови оцијенили конкретно апелантово поступање које се огледа у његовој спремности да у континуитету, користећи се свим расположивим средствима, укључујући новац, друштвени положај, познанства, али и средства застрашивања и примјену силе према трећим лицима, врши кривична дјела за која према Закону може да се изрекне казна затвора од три године или тежа, све са циљем прибављања имовинске користи. Према оцјени Кантоналног тужилаштва, не ради се о хипотетичким околностима, већ је постојање овог разлога за притвор оцијењено у вези са конкретним радњама које је предузео апелант а које су имале циљ извршење низа кривичних дјела. Такође, указано је и да је Врховни суд на постојање опасности од понављања кривичног дјела у контексту Хотела,,Holiday", који је у међувремену продат, већ је, одлучујући о даљем постојању наведеног посебног притворског разлога, оцијенио и друге околности конкретизујући их у свјетлу апелантовог поступања.


25. Кривични закон Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине ФБиХ" бр. 36/03, 37/03, 21/04, 69/04, 18/05, 42/10, 42/11, 59/14 и 76/14) у релевантном дијелу гласи:

Члан 183. став 2. Угрожавање безбједности

Ко угрози безбједност више лица озбиљном пријетњом да ће напасти на живот или орган тих лица или тај начин изазове узнемирење грађана, казниће се казном затвора од три мјесеца до пет година.

Члан 273. ст. 1. и 3. Пореска утаја

Ко за себе или другог избјегне плаћање давања прописаних пореским законодавством у Федерацији или доприноса социјалног осигурања прописаних у Федерацији,


не дајући захтијеване податке или дајући лажне податке о свом стеченом опорезивом приходу или о другим чињеницама које су од утицаја на утврђивање износа таквих обавеза, а износ обавезе чије се плаћање избјегава прелази 10.000 КМ, казниће се казном затвора од шест мјесеци до пет година.

Ко почини кривично дјело из става 1. овог члана, а износ обавезе чије се плаћање избјегава прелази 200.000 КМ, казниће се казном затвора најмање од три године.

Члан 287. став (1) и став 2. тачка а) Тешка крађа

(1) Казном затвора од шест мјесеци до пет година казниће се ко крађу (члан 286. став 1.) почини: […]

(2) Казном из става 1. овог члана казниће се починилац кривичног дјела крађе (члан 286., став 1.):

а) ако је украдена ствар велике вриједности, а починилац је поступао с циљем прибављања имовинске користи такве вриједности;

Члан 293. став 1. Оштећење туђе ствари

Ко оштети, уништи или почини неупотребљивом туђу ствар, казниће се новчаном казном или казном затвора до шест мјесеци.

Члан 342. ст. (2) и (3) Организовани криминал

(2) Ко као члан групе за организовани криминал почини кривично дјело прописано законом у Федерацији за које се може изрећи казна затвора пет година или тежа казна, ако за поједино дјело није прописана посебна казна, казниће се казном затвора од најмање пет година.

(3) Ко организује или било како руководи групом за организовани криминал која заједничким дјеловањем почини или покуша кривично дјело прописано законом у Федерацији, ако за поједино кривично дјело није прописана посебна казна, казниће се казном затвора од најмање десет година или дуготрајним затвором.

Члан 361. став 1. Организовање отпора

Ко друге организује или позива на пружање насилног отпора законитим одлукама или мјерама надлежних органа, или пружа отпор службеном лицу у вршењу службене радње, казниће се новчаном казном или казном затвора до три године.

Члан 381. став 1. Давање дара и других облика користи

Ко службеном или одговорном лицу у Федерацији, укључујући и страно службено лице, учини или обећа дар или какву другу корист да у оквиру свог овлаштења изврши што не би смјело извршити или да не изврши што би морало извршити, или ко посредује при оваквој корупцији службеног или одговорног лица, казниће се казном затвора од шест мјесеци до пет година.

26. У Закону о кривичном поступку Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине ФБиХ" бр. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09, 12/10, 8/13 и 59/14) [интерно пречишћени текст за потребе ове одлуке] релевантне одредбе гласе:

Члан 145. ст. (1), (2, (4)) и (5) Опће одредбе

(1) Притвор се може одредити или продужити само под увјетима прописаним у овом Закону и само ако се исти циљ не може остварити другом мјером.

(2) Притвор одређује или продужује рјешењем суд на приједлог тужитеља а након што суд претходно саслуша

осумњиченог, односно оптуженог на околности разлога због којих се притвор предлаже, осим у случају из члана 146. став (1) тачка а) овог закона.

(4) Трајање притвора мора бити сведено на најкраће нужно вријеме. Ако се осумњичени, односно оптужени налази у притвору, дужност је свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са посебном хитношћу.

(5) У току цијелог поступка притвор ће се укинути чим престану разлози на основу којих је одређен, а притвореник ће се одмах пустити на слободу.

Члан 146. Разлози за притвор (1) Ако постоји основана сумња да је одређена особа

учинила кривично дјело притвор јој се може одредити: [...] б) ако постоји основана бојазан да ће уништити,

сакрити, измијенити или кривотворити доказе или трагове важне за кривични поступак или ако нарочите околности указују да ће ометати кривични поступак утицајем на свједоке, саучеснике или прикриваче.

ц) ако нарочите околности оправдавају бојазан да ће поновити кривично дјело или да ће довршити покушано кривично дјело или да ће учинити кривично дјело којим пријети, а за та кривична дјела може се изрећи казна затвора од три године или тежа казна.

[...] (2) У случају из става 1. тачке б) овог члана, притвор

ће се укинути чим се осигурају докази због којих је притвор одређен.

Члан 151. Притвор након потврђивања оптужнице

(1) Притвор се може одредити, продужити или укинути и након потврђивања оптужнице. Контрола оправданости притвора се врши по истеку свака два мјесеца од дана доношења посљедњег рјешења о притвору. Жалба против овог рјешења не задржава његово извршење.

(2) Након потврђивања оптужнице и прије изрицања првостепене пресуде, притвор може трајати најдуже:

а) једну годину у случају кривичног дјела за које је прописана казна затвора до пет година;

б) једну годину и шест мјесеци у случају кривичног дјела за које је прописана казна до десет година;

ц) двије године у случају кривичног дјела за које је прописана казна затвора преко десет година, али не и казна дуготрајног затвора;

д) три године у случају кривичног дјела за које је прописана казна дуготрајног затвора.

(3) Ако за вријеме из става 2. овог члана не буде изречена првостепена пресуда, притвор ће се укинути и оптужени пустити на слободу.



28. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.

29. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Рјешење Врховног суда број 09 0 К 023702 17


Кж 21 од 14. фебруара 2017. године против којег нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. С обзиром на датум доношења оспореног рјешења, тј. 14. фебруар 2017. године, и датум подношења апелације, тј. 28. фебруар 2017. године, произилази и да је апелација поднесена у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер не постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.


VII. Меритум

31. Апелант тврди да му је оспореним рјешењима о продужењу мјере притвора повријеђено право из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине, те право из члана 5 став 3 Европске конвенције.

Право на личну слободу и безбједност



д) Право на личну слободу и безбједност. 33. Члан 5 Европске конвенције у релевантном дијелу

гласи: 1. Свако има право на слободу и безбједност личности.

Нико не смије бити лишен слободе изузев у ниже наведеним случајевима и у складу са законом прописаним поступком:

(...) ц. законитог хапшења или лишења слободе ради

привођења надлежној судској власти, када постоји оправдана сумња да је та особа извршила кривично дјело или када постоје ваљани разлози да се особа спријечи да изврши кривично дјело или да, након извршења кривичног дјела, побјегне;

(...) 3. Свако ко је ухапшен или лишен слободе према

одредбама става 1(ц) овог члана мора одмах бити изведен пред судију или друго службено лице законом овлашћено да врши судску власт и мора имати право на суђење у разумном року или на пуштање на слободу до суђења. Пуштање на слободу може се условити гаранцијама о појављивању на суђењу.

34. Уставни суд, прије свега, подсјећа да је поводом апелације истог апеланта и саоптужених, поднесене против раније донесених рјешења Кантоналног суда и Врховног суда о продужењу мјере притвора, одлучивао у Одлуци о допустивости и меритуму број АП 738/16 од 16. марта 2016. године, односно о апелацији поднесеној против раније донесених рјешења Кантоналног и Врховног суда о продужењу мјере притвора у Одлуци о допустивости и меритуму број АП 2979/16 од 15. септембра 2016. године (доступне на: www.ustavnisud.ba). У наведеним одлукама Уставни суд је одбио као неосноване њихове апелације у односу на право на личну слободу и безбједност из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц) и ст. 3 и 4 Европске конвенције.

35. Даље, Уставни суд подсјећа да је поводом апелације истог апеланта против рјешења о продужењу притвора одлучивао и у Одлуци о допустивости и меритуму број АП 316/17 од 7. марта 2017. године (доступна на:

www.ustavnisud.ba). У наведеној одлуци Уставни суд је закључио да је повријеђено апелантово право из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц) и став 3 Европске конвенције.

36. Апелант предметном апелацијом оспорава рјешења Врховног и Кантоналног суда којим му је мјера притвора продужена и према којим може да траје најдуже до 4. априла 2017. године. У вези с тим, Уставни суд запажа да апелант не оспорава постојање основане сумње као општег услова за одређивање мјере притвора у складу са чланом 146 ЗКПФБиХ. Међутим, апелант сматра да не могу да се прихвате разлози и образложења на којим су редовни судови засновали закључак о испуњености услова из члана 146 став 1 тач. б) и ц) ЗКПФБиХ. У прилог овој тврдњи апелант, у суштини, истиче да су редовни судови у закључку о постојању посебних услова из цитиране законске одредбе занемарили и да нису оцијенили измијењене околности које су важиле у вријеме одлучивања о продужењу мјере притвора а на шта, како тврди, упућује и чињеница да у својим рјешењима понављају исте разлоге и образложења као и у рјешењима која су била предмет разматрања у Одлуци број АП 316/17 и у поводу којих је Уставни суд закључио да су му повријеђена права из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 3 Европске конвенције.

37. Уставни суд запажа да су у рјешењима оспореним предметном апелацијом и Врховни и Кантонални суд закључак о постојању разлога за продужење мјере притвора из члана 146 став 1 тач. б) и ц) ЗКПФБиХ темељили на идентичним разлозима и образложењима као и у рјешењима која су била предмет разматрања у Одлуци број АП 316/17.

38. Уставни суд подсјећа да је у Одлуци број АП 316/17 у вези са разлозима и образложењима редовних судова о постојању посебног разлога прописаног чланом 146 став 1 тачка б) ЗКПФБиХ дао исцрпне разлоге и образложења, позивајући се на релевантну праксу Европског суда (види тач. 46 до 49), те закључио (види тачку 50): "(…) Уставни суд не доводи у питање закључак Врховног суда да утицај на свједоке и остале оптужене може да буде остварен у било којој фази кривичног поступка. Међутим, разлози и образложења које су у специфичним околностима апелантовог случаја понудили и Врховни и Кантонални суд не могу да се прихвате као 'релевантни' и 'довољни' за закључак о постојању нарочитих околности у смислу члана 146 став 1 тачка б) ЗКПФБиХ које указују на основану бојазан да ће апелант ометати кривични поступак утицајем на свједоке и оптужене."

39. Имајући у виду да су разлози и образложења у рјешењима оспореним предметном апелацијом на којим је заснован закључак о постојању разлога прописаног чланом 146 став 1 тачка б) ЗКПФБиХ идентични, Уставни суд сматра да су цитирани разлози и образложење у свему примјењиви и у конкретном случају, односно да су редовни судови пропустили да дају "релевантне" и "довољне" разлоге за закључак о постојању нарочитих околности у смислу члана 146 став 1 тачка б) ЗКПФБиХ које указују на основану бојазан да ће апелант ометати кривични поступак утицајем на свједоке и оптужене.

40. Уставни суд подсјећа да је у Одлуци број АП 316/17 у вези са разлозима и образложењима редовних судова о постојању посебног разлога прописаног чланом 146 став 1 тачка ц) ЗКПФБиХ дао исцрпне разлоге и образложења, позивајући се на релевантну праксу Европског суда (види тач. 53 до 55), на којим је засновао закључак (види тачку 56): "(…) да су у закључку редовних судова да постоји оправдана бојазан да ће апелант починити кривично дјело за које може да се изрекне казна затвора од три године или тежа казна за


случај да буде пуштен на слободу изостали озбиљни разлози који упућују на постојање јавног интереса који, независно од претпоставке невиности, претежу над апелантовим правом на слободу. Наиме, основана бојазан да ће бити почињено кривично дјело за које је прописана казна затвора од три године или тежа казна, у смислу члана 146 став 1 тачка ц) ЗКПФБиХ, мора бити поткријепљена нарочитим и конкретним, а не апстрактним и теоријски могућим, околностима које оправдавају бојазан да ће кривично дјело са запријећеном казном бити почињено. Међутим, Уставни суд запажа да у конкретном случају у образложењима оспорених рјешења нису понуђени разлози и образложења која би указала на постојање таквих нарочитих околности."

41. Имајући у виду да су разлози и образложења у рјешењима оспореним предметном апелацијом на којим је заснован закључак о постојању разлога прописаног чланом 146 став 1 тачка ц) ЗКПФБиХ идентични, Уставни суд сматра да су цитирани разлози и образложење у свему примјењиви и у конкретном случају, односно да су редовни судови пропустили да поткријепе закључак да постоји основана бојазан да ће бити почињено кривично дјело за које је прописана казна затвора од три године или тежа казна нарочитим и конкретним, а не апстрактним и теоријски могућим, околностима.

42. Најзад, Уставни суд подсјећа да је у Одлуци број АП 316/17 указао (види тачку 57) и да коришћење истих разлога, односно стереотипних формулација у рјешењима о продужењу притвора без уважавања специфичних околности конкретног случаја које захтијева континуирани притвор представља кршење члана 5 став 3 Европске конвенције. Наведено становиште у свему је примјењиво и у односу на рјешења оспорена предметном апелацијом с обзиром на то да су разлози и образложења у прилог закључку о постојању посебних разлога из члана 146 став 1 тач. б) и ц) ЗКПФБиХ идентични разлозима и образложењима из ранијих рјешења којим је мјера притвора апеланту продужавана и за која је Уставни суд у Одлуци број АП 316/17 већ закључио да не могу да се сматрају релевантним и довољним, јер је изостала оцјена околности које су постојале у вријеме када се о продужењу мјере притвора одлучивало.

43. Имајући у виду наведена разматрања, Уставни суд закључује да су оспореним рјешењима повријеђена апелантова права из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 3 Европске конвенције.


44. Уставни суд закључује да постоји повреда права из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 3 Европске конвенције када су редовни судови пропустили да у одлуци о продужењу мјере притвора апеланту, уз постојање основане сумње, као општег услова за продужење мјере притвора, дају релевантне и довољне разлоге у погледу постојања посебних разлога за продужење мјере притвора, при томе понављајући исте разлоге, односно стереотипна образложења без уважавања специфичних околности конкретног случаја које захтијева континуирани притвор.

45. На основу члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

46. С обзиром на одлуку Уставног суда у овом предмету, није неопходно посебно разматрати апелантов захтјев за доношење привремене мјере.





predmetu broj AP 807/17, rješavajući apelaciju Alena Čengića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b), člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 22. marta 2017. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Alena Čengića. Utvrđuje se povreda prava iz člana II/3.d) Ustava Bosne i

Hercegovine i člana 5. stav 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ukida se Rješenje Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 09 0 K 023702 17 Kž 21 od 14. februara 2017. godine.

Predmet se vraća Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine, koji je dužan da, u roku od tri dana od dana dostavljanja ove odluke, donese novu odluku u skladu sa članom II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 5. stav 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine da, u skladu sa članom 75. stav (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od pet dana od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.



1. Alen Čengić iz Sarajeva (u daljnjem tekstu: apelant), kojeg zastupa advokat Senka Nožica iz Advokatskog društva "Ademović, Nožica i partneri" Sarajevo, podnio je 28. februara 2017. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Rješenja Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 09 0 K 023702 17 Kž 21 od 14. februara 2017. godine i Rješenja Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 09 0 K 023702 17 Kv 31 od 1. februara 2017. godine.

2. Od apelanta je zatraženo da dopuni apelaciju 8. marta 2017. godine, što je on i učinio 10. marta 2017. godine. Predmetnom dopunom apelant je zatražio da se donese privremena mjera kojom bi bila ukinuta rješenja Vrhovnog i Kantonalnog suda i naloženo njegovo puštanje na slobodu.


3. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog i Kantonalnog suda, te od Kantonalnog tužilaštva u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalno tužilaštvo) zatraženo je 13. marta 2017. godine da dostave odgovore na apelaciju.


4. Vrhovni sud je dostavio odgovor 15. marta 2017. godine, a Kantonalno tužilaštvo 17. marta 2017. godine. Kantonalni sud, kojem je apelacija dostavljena na odgovor 14. marta 2017. godine, u ostavljenom roku od tri dana nije dostavio odgovor.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

6. Kantonalni sud je Rješenjem broj 09 0 K 023702 17 Kv 31 od 1. februara 2017. godine apelantu i optuženim A.H. i M.H. produžio mjeru pritvora za dva mjeseca a koja po ovom rješenju može trajati do 4. aprila 2017. godine.

7. Iz obrazloženja rješenja proizlazi da je protiv apelanta u toku krivični postupak zbog krivičnog djela organizirani kriminal iz člana 342. stav 3. u vezi sa krivičnim djelom porezna utaja iz člana 273. stav 3, ugrožavanje sigurnosti iz člana 183. stav 2, oštećenje tuđe stvari iz člana 293. stav 1, teška krađa iz člana 287. stav 2. tačka a), organiziranje otpora iz člana 361. stav 1. i dr. Krivičnog zakona Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZFBiH).

8. Zaključak o postojanju osnovane sumnje da je apelant počinio citirana krivična djela zasnovan je na potvrđenoj optužnici, kao i dokazima i prilozima koji su dostavljeni uz optužnicu, te dokazima koji su provedeni u dosadašnjem postupku protiv apelanta.

9. Dalje, Kantonalni sud je zaključio da su se stekli uvjeti za produženje pritvora apelantu zbog razloga utvrđenih članom 146. stav 1. tačka b) Zakona o krivičnom postupku FBiH (u daljnjem tekstu: ZKPFBiH).

10. Obrazlažući svoj zaključak u vezi sa postojanjem razloga za produženje pritvora, Kantonalni sud je istakao da iz sadržaja dokaza provedenih u dosadašnjem toku postupka i njima utvrđenih činjenica proizlazi nepobitna činjenica da je apelant kao organizator grupe, za šta postoji osnovana sumnja, svojim položajem prokuriste privredenog društva "Holiday Resort" d.o.o. Sarajevo, te svojim novcem i položajem moći izdavao naredbe ostalim optuženim kao članovima grupe koje su oni u potpunosti izvršavali, a što ukazuje na njegovu sposobnost utjecaja na postupke lica koja su izvršavala njegove naredbe. Stoga je zaključeno da postoji opravdana bojazan da bi apelant boravkom na slobodi mogao ometati krivični postupak utjecajem na ostale optužene u smislu usklađivanja njihovih iskaza sa ciljem izbjegavanja krivične odgovornosti. Dalje, ukazano je da se apelant sumnjiči da se kao organizator grupe u postojećoj hijerarhijskoj organizaciji grupe nalazi u dominantnom položaju u odnosu na ostale optužene, te da kao vlasnik restorana "Park prinčeva", kao i kladionica "Palmas" i "Max Bet" i dalje zapošljava pojedine optužene kao članove grupe, kao i lica koja su bivši zaposlenici društva "Holiday Resort", osiguravajući im sredstva za egzistenciju i time osiguravajući sebi superiorni položaj. S obzirom na to, zaključeno je da postoji opravdana bojazan da bi apelant utjecajem na ostale optužene kao pripadnike grupe i utjecajem na svjedoke mogao ometati daljnji tok vođenja postupka. Dalje, Kantonalni sud je ocijenio i da je apelant pokušao da izvrši utjecaj na odgovorna lica u Upravi za indirektno oporezivanje, što proizlazi iz iskaza svjedoka A.Č., zaposlenika Uprave, i apelantovog rođaka. S tim u vezi je ukazano i da su pred Poreznom upravom FBiH i Upravom za indirektno oporezivanje u toku postupci koji su u vezi sa krivičnim djelima koja se apelantu stavljaju na teret, pa da postoji opravdana bojazan da bi apelant, koristeći se novcem, političkim vezama mogao utjecati na odgovorna lica u navedenim organima koji vode ove postupke. Najzad, Kantonalni sud je istakao da iz do sada prikupljenih dokaza i njima utvrđenih činjenica i okolnosti proizlazi osnovana sumnja da su ostali optuženi po naredbi optuženog apelanta i u

skladu sa radnjama koje su oni preduzimali imali uvid u poslovanje privrednog društva "Holiday Resort", pa da tako posjeduju i saznanja relevantna za dokumentiranje krivičnog djela porezna utaja iz člana 273. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZFBiH.

11. Kantonalni sud je zaključio i da su se u odnosu na apelanta, te optužene A.H. i M.P. stekli uvjeti za određivanje pritvora iz člana 146. stav 1. tačka c) ZKPFBiH.

12. Kantonalni sud je istakao da iz do sada izvedenih dokaza i njima utvrđenih činjenica proizlazi da postoji osnovana sumnja da su apelant, kao organizator grupe, te optuženi A.H. i M.P., kao članovi grupe za organizirani kriminal, zajedno sa ostalim optuženim, kako je to navedeno potvrđenom optužnicom, počinili krivično djelo organizirani kriminal iz člana 342. stav 3. (apelant) za koje se može izreći kazna zatvora od najmanje deset godina ili dugotrajni zatvor, te druga krivična djela kako je to navedeno u označenim tačkama optužnice. Dalje, istaknuto je da su apelant i ostali optuženi radnje krivičnih djela organizirani kriminal iz člana 342. stav 2. KZFBiH u vezi sa krivičnim djelom porezna utaja iz člana 273. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZFBiH, sve u vezi sa članom 31. istoga zakona, koje im se stavljaju na teret preduzimali u dužem vremenskom periodu, tj. od juna 2014. godine do 16. juna 2015. godine, da su radnjama i doprinosima prilikom izvršenja krivičnih djela koja im se stavljaju na teret potvrđenom optužnicom u kontinuitetu i dužem vremenskom periodu na opisani način ometali provođenje stečajnog postupka koji se tad provodio nad spometnutim hotelom, a sa ciljem ostvarivanja imovinske koristi. Prema ocjeni Kantonalnog suda, to ukazuje na spremnost optuženog apelanta, kao organizatora grupe, te optuženih A.H. i M.P., kao njenih pripadnika, a za što postoji osnovana sumnja, da u kontinuitetu vrše i nastave vršiti krivična djela za koja se može izreći kazna zatvora u trajanju od tri godine ili teža kazna. S tim u vezi je ukazano i da se radi o licima koja se međusobno poznaju i koja su svojim zajedničkim djelovanjem omogućila, a po naredbi optuženog apelanta, i izvršila krivična djela za koja se terete. U prilog navedenom ukazano je na iskaz optuženog A.S., koji je detaljno opisao način apelantovog ulaska u prostorije u to vrijeme označenog stečajnog dužnika, te ulogu optuženog M.P., kao i na iskaze još šest poimenično navedenih svjedoka, te iskaze drugih svjedoka. Dalje, s obzirom na to da su optuženi A.H. i M.P. postupali bespogovorno po apelantovim naredbama, te na apelantov dominantni položaj i njihov, kao i ostalih optuženih pripadnika organizirane grupe, podređeni i inferiorni položaj, da je pri tome demonstriran visok stepen odlučnosti, upornosti i dosljednosti u počinjenju krivičnih djela za koja se terete, zaključeno je da postoji opravdana bojazan da će optuženi apelant i optuženi A.H. i M.P. boravkom na slobodi nastaviti da vrše krivična djela, odnosno i druga ista ili istovrsna krivična djela za koja se prema zakonu može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna.

13. Kantonalni sud nije prihvatio tvrdnje apelanta i optuženih A.H. i M.P. da je zaključenjem ugovora o kupoprodaji Hotela "Holiday" od 14. jula 2016. godine, te prestankom postojanja pravnog lica "Max Bet" u kojem je bio zaposlen optuženi M.P. prestalo postojanje pritvorskog razloga iz člana 146. stav 1. tačka c) ZKPFBiH, zaključivši da navedene okolnosti nisu bitno značajne. Također, u prilog navedenom Kantonalni sud je sumirao već iznesene razloge i obrazloženja na kojim je zasnovan zaključak o postojanju razloga iz navedenog člana, kojim je dodano i da su apelant i optuženi A.H. i M.P. pri tome pribavili i nezakonitu imovinsku korist u označenom iznosu.

14. Kantonalni sud je zaključio, imajući u vidu vrstu, prirodu i težinu krivičnih djela i način izvršenja a za šta su optuženi apelant i ostali optuženi osnovano sumnjivi, zakonske razloge na osnovu kojih je produžena mjera pritvora, da se ista svrha ne bi mogla ostvariti primjenom drugih mjera izuzev mjerom pritvora.


15. Vrhovni sud je Rješenjem broj 09 0 K 023702 17 Kž 21 od 14. februara 2017. godine apelantovu i žalbe optuženih A.H. i M.P. protiv rješenja Kantonalnog suda odbio kao neosnovane.

16. Vrhovni sud je u opširnom obrazloženju kao neosnovane ocijenio apelantove i tvrdnje optuženih A.H. i M.P. kojim su dovodili u pitanje zaključak Kantonalnog suda o postojanju osnovane sumnje da su počinili krivična djela koja im se stavljaju na teret.

17. Dalje, Vrhovni sud je kao neosnovane ocijenio i apelantove tvrdnje u vezi sa zaključkom o postojanju razloga za produženje mjere pritvora iz člana 146. stav 1. tačka b) ZKPFBiH. U vezi s tim, Vrhovni sud je ocijenio da su bez značaja za zaključak o postojanju ovog pritvorskog razloga apelantove tvrdnje da "Park prinčeva", prema potvrdi od 6. decembra 2016. godine, ne zapošljava nijednog bivšeg radnika "Holiday Resorta", odnosno niti jednog od optuženih, da su kladionice "Max Bet" prestale da postoje, da niti jedno privredno društvo u apelantovom vlasništvu nema zaposlenike povezane sa krivičnim djelom za koje se tereti, da određivanjem privremene mjere apelantu niti jedno od privrednih društava ne donosi nikakav prihod, a zbog čega je proizvoljan zaključak da bi apelant mogao izvršiti utjecaj na ostale optužene i svjedoke, jer su još uvijek zaposleni kod njega, te da je veći broj optuženih u međuvremenu zaključio sporazume o priznanju krivice, čime je, također, eliminirana mogućnost apelantovog utjecaja. Vrhovni sud je istakao da je prvostepeni sud ocijenio da je apelant, koristeći položaj prokuriste privrednog društva "Holiday Resort", izdavao naredbe ostalim optuženim kao članovima grupe, koji su te naredbe u potpunosti izvršavali, sadržaj komunikacije apelanta i svjedoka N.Č., zaposlenika Uprave za indirektno oporezivanje BiH, posredstvom koga je apelant nastojao stupiti u kontakt sa odgovornim licima u tom organu, a što se žalbom ne dovodi u pitanje. Stoga su kao irelevantni ocijenjeni navodi kojim se ukazuje da su se, u međuvremenu, promijenile okolnosti u vezi sa apelantovom imovinom, odnosno da stav da sada, kada apelant nema novca, ne može postojati ni opravdana bojazan da će utjecati na druge pripadnike grupe, kao ni stav da je krivični postupak protiv nekih optuženih već završen, pa da to isključuje mogućnost da utječe na te optužene. Vrhovni sud je istakao da mogućnost utjecaja na optužene i svjedoke postoji u toku cijelog krivičnog postupka, "a ne samo na početku pritvora", kako je apelant tvrdio, pozivajući se na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud), kao i na svjedoke koji su već saslušani, s obzirom na to da je prvostepeni sud u pobijanom rješenju naveo i druge konkretne okolnosti na kojima temelji svoj zaključak da apelant utjecajem na ostale optužene i svjedoke može ometati krivični postupak.

18. Neosnovanim su ocijenjeni i žalbeni navodi kojim je osporavan zaključak o postojanju posebnog razloga za produženje mjere pritvora iz člana 146. stav 1. tačka c) ZKPFBiH. Naime, neosnovanim su ocijenjeni apelantovi žalbeni navodi da sama težina krivičnog djela, zaprijećena kazna, kao i njegova (eventualna) dominacija u odnosu na ostale optužene ne mogu biti dovoljni za produženje pritvora po ovom osnovu, te da je zanemareno da su se okolnosti koje su postojale u vrijeme podizanja optužnice promijenile, tj. da apelant ne može obavljati bilo kakvu djelatnost u Hotelu "Holiday Inn", jer je taj hotel prodat, da apelant ne može raspolagati svojom imovinom, jer je ona blokirana, da su kladionice u njegovom vlasništvu zatvorene, radnici odjavljeni i da više ne ostvaruju dobit.

19. Vrhovni sud je zaključio da se navedenim tvrdnjama de facto ne osporavaju okolnosti iz prvostepenog rješenja na kojim je zasnovan zaključak o postojanju ovog razloga za produženje mjere pritvora. U vezi s tim, Vrhovni sud je istakao da je prvostepeni sud imao u vidu način učinjenja krivičnih djela za koja se protiv apelanta i druge dvojice optuženih vodi krivični

postupak po potvrđenoj optužnici, posebno da postoji osnovana sumnja da se radilo o kontinuiranom kriminalnom djelovanju grupe za organizirani kriminal u okviru koje je djelovao veći broj lica, u relativno dužem vremenskom periodu od oko godinu dana (apelant od juna 2014. godine do 15. juna 2015. godine, a optuženi A.H. i M.P. od 22. jula 2014. godine do 15. juna 2015. godine), sve radi stjecanja protivpravne imovinske koristi koja je, kako postoji osnovana sumnja, ostvarena u iznosu od više od 500.000,00 KM, iskazujući pri tome upornost i odlučnost. Dalje, Vrhovni sud je istakao da se ne mora raditi o opasnosti od ponavljanja istog djela za koje se vodi predmetni postupak, nego o ponavljanju bilo kojeg djela za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna. Stoga, kao neprihvatljiv je ocijenjen žalbeni prigovor da, zbog okončanja stečajnog postupka nad hotelom, više ne postoje mogućnosti da apelant i optuženi ponove krivično djelo. Također, ukazano je da iz prvostepenog rješenja ne slijedi da je zaključeno da će apelant i ostali optuženi ponoviti krivična djela u vezi sa poslovanjem privrednog društva,,Holiday Resort", nego da će ponoviti krivično djelo za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna. Dalje, ukazano je da je prvostepeni sud svoje zaključke zasnovao, u prvom redu, na okolnosti djelovanja apelanta i ostalih optuženih u grupi za organizirani kriminal u dužem vremenskom kontinuitetu, uz iskazanu upornost i odlučnost, i to apelanta kao organizatora grupe, a optuženih A.H. i M.P. kao članova radi stjecanja protivpravne imovinske koristi, što je okarakterizirao kao naročite okolnosti koje opravdavaju osnovanu bojazan od ponavljanja djela za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna.

20. Najzad, Vrhovni sud se saglasio i sa zaključkom prvostepenog suda da se u konkretnom slučaju svrha pritvora ne bi mogla postići izricanjem blažih mjera zabrane. S tim u vezi je ukazano da su dati konkretni razlozi zbog čega se mjerama zabrane ne može postići svrha pritvora, kao i da je prvostepeni sud imao u vidu kako razloge zbog kojih je pritvor produžen, tako i okolnosti u vezi sa načinom izvršenja predmetnih krivičnih djela, kao i njihovu težinu.


21. Apelant tvrdi da mu je osporenim rješenjima povrijeđeno pravo iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija).

22. Apelant je, pozivajući se na razloge i obrazloženja iz Odluke Ustavnog suda broj AP 316/17, istakao da su razlozi i obrazloženja iz rješenja osporenih predmetnom apelacijom u pogledu postojanja razloga za određivanje pritvora iz člana 146. stav 1. tač. b) i c) ZKPFBiH identični razlozima i obrazloženjima iz rješenja o produženju mjere pritvora koja su bila predmet preispitivanja u navedenoj odluci Ustavnog suda. Apelant ističe da mu se pritvor u kontinuitetu produžava već više od jedne godine na temelju istih razloga i obrazloženja koja i Kantonalni i Vrhovni sud samo "prepisuju", potpuno ignorirajući izmijenjene okolnosti u vrijeme odlučivanja o produženju mjere pritvora.


23. Vrhovni sud je u odgovoru na apelaciju istakao da su apelantovi žalbeni navodi bili potpuno identični kao u ranijim fazama postupka, pa da, slijedeći to, sud nije mogao drugačije ni odlučivati osim da ponovi već dati odgovor u ranijem rješenju. Prema stavu Vrhovnog suda, to što rješenja Kantonalnog suda u osnovi sadrže iste razloge koji pritvor i dalje opravdavaju samo po sebi ne znači da stvarne kontrole opravdanosti pritvora nije bilo, nego da one činjenice i okolnosti koje su poslužile kao osnov za odluku o pritvoru još uvijek, u vrijeme ponovnog odlučivanja o pritvoru, realno egzistiraju. Također, u odnosu na identične


žalbene prigovore, u rješenju Vrhovnog suda su navedeni razlozi zbog čega se ti žalbeni prigovori nisu mogli prihvatiti.

24. Kantonalno tužilaštvo je u odgovoru na navode iz apelacije, pored ostalog, istaklo da i dalje postoje razlozi za određivanje pritvora iz člana 146. stav 1. tačka b) ZKPFBiH. U vezi s tim je ukazano da je apelant pokušao i iz pritvorske jedinice da izvrši utjecaj na svjedoka M.H., kojem je dodijeljen imunitet, a koji je bio član organizirane grupe na čijem čelu je bio apelant, na način kako je opisano u rješenju Kantonalnog suda od 1. februara 2017. godine, te na iskaz iz istrage osuđene J.B., koja je zaključila sporazum o priznanju krivice. Također, ukazano je i da je irelevantna činjenica da u privrednim društvima u apelantovom vlasništvu nisu zaposlena lica koja imaju biti ispitana na narednim ročištima za glavni pretres. U vezi s tim je ukazano da optuženi M.P., kao član organizirane grupe za kriminal, u privrednom društvu "Holiday Resort" formalno nije imao nikakvo svojstvo, ali je, i pored toga, bio zadužen za finansije društva. Dalje, ukazano je da je na glavnom pretresu potrebno saslušati kao svjedoke pojedinačno pobrojana lica, kojim je apelant osiguravao sredstva za egzistenciju, pa zbog njihovog inferiornog položaja u odnosu na apelanta, postoji opravdana bojazan da će apelant utjecati na navedena lica u smislu izmjene njihovih iskaza, posebno kada se u vidu ima njegovo ranije ponašanje. Bez značaja je ocijenjena i činjenica da je apelantova imovina blokirana s obzirom na to da se radi o privremenoj mjeri osiguranja o kojoj pravosnažno još uvijek nije odlučeno, odnosno Vrhovni sud nije odlučio o apelantovoj žalbi. Prema ocjeni Kantonalnog tužilaštva, iz do sada provedenih dokaza vidljivi su konstantni apelantovi pokušaji da utječe na lica koja raspolažu relevantnim saznanjima o njegovom protivpravnom postupanju, kao i na lica koja odlučuju u postupcima koji se vode pred nadležnim organima i za čije ishode je lično zainteresiran. U prilog navedenom istaknuto je i da je apelant pokušao utjecati i na sudiju Ustavnog suda Z.K., kojem je, posredstvom svjedoka S.E., koji tek treba da bude ispitan na glavnom pretresu, pokušao nuditi novac u iznosu do 1.000.000,00 KM kako bi on utjecao da Ustavni sud usvoji apelaciju broj AP 2658/15 od 28. maja 2015. godine, koju je izjavilo privredno društvo "Holiday Resort" d.o.o. Sarajevo protiv Rješenja Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0 Ps 478061 15 Pž od 29. aprila 2015. godine, što je zabilježeno u jednoj od konverzacija apelanta sa svjedokom S.E. prilikom provođenja posebnih istražnih radnji iz člana 130. stav 2. tačka a) ZKPFBiH, kako je to opisano pod tačkom 5. tačka 2. optužnice Tužilaštva od 1. aprila 2016. godine. U vezi sa postojanjem posebnog pritvorskog razloga iz člana 146. stav 1. tačka c) ZKPFBiH, ukazano je da su redovni sudovi ocijenili konkretno apelantovo postupanje koje se ogleda u njegovoj spremnosti da u kontinuitetu, koristeći se svim raspoloživim sredstvima, uključujući novac, društveni položaj, poznanstva, ali i sredstva zastrašivanja i primjenu sile prema trećim licima, vrši krivična djela za koja se prema Zakonu može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža, sve sa ciljem pribavljanja imovinske koristi. Prema ocjeni Kantonalnog tužilaštva, ne radi se o hipotetičkim okolnostima, već je postojanje ovog razloga za pritvor ocijenjeno u vezi sa konkretnim radnjama koje je preduzeo apelant a koje su imale cilj izvršenje niza krivičnih djela. Također, ukazano je i da je Vrhovni sud na postojanje opasnosti od ponavljanja krivičnog djela u kontekstu Hotela "Holiday", koji je u međuvremenu prodat, već je, odlučujući o daljem postojanju navedenog posebnog pritvorskog razloga, ocijenio i druge okolnosti konkretizirajući ih u svjetlu apelantovog postupanja.


25. Krivični zakon Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 36/03, 37/03,

21/04, 69/04, 18/05, 42/10, 42/11, 59/14 i 76/14) u relevantnom dijelu glasi:

Član 183. stav 2. Ugrožavanje sigurnosti

Ko ugrozi sigurnost više osoba ozbiljnom prijetnjom da će napasti na život ili organ tih osoba ili taj način izazove uznemirenje građana, kaznit će se kaznom zatvora od tri mjeseca do pet godina.

Član 273. st. 1. i 3. Porezna utaja

Ko za sebe ili drugog izbjegne plaćanje davanja propisanih poreznim zakonodavstvom u Federaciji ili doprinosa socijalnog osiguranja propisanih u Federaciji, ne dajući zahtijevane podatke ili dajući lažne podatke o svom stečenom oporezivom prihodu ili o drugim činjenicama koje su od uticaja na utvrđivanje iznosa takvih obaveza, a iznos obaveze čije se plaćanje izbjegava prelazi 10.000 KM, kaznit će se kaznom zatvora od šest mjeseci do pet godina.

Ko učini krivično djelo iz stava 1. ovog člana, a iznos obaveze čije se plaćanje izbjegava prelazi 200.000 KM, kaznit će se kaznom zatvora najmanje tri godine.

Član 287. stav (1) i stav 2. tačka a) Teška krađa

(1) Kaznom zatvora od šest mjeseci do pet godina kaznit će se ko krađu (član 286. stav 1.) učini:

[…] (2) Kaznom iz stava 1. ovog člana kaznit će se učinitelj

krivičnog djela krađe (član 286., stav 1.): a) ako je ukradena stvar velike vrijednosti, a učinitelj je

postupao s ciljem pribavljanja imovinske koristi takve vrijednosti;

Član 293. stav 1. Oštećenje tuđe stvari

Ko ošteti, uništi ili učini neupotrebljivom tuđu stvar, kaznit će se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do šest mjeseci.

Član 342. st. (2) i (3) Organizirani kriminal

(2) Ko kao član grupe za organizirani kriminal učini krivično djelo propisano zakonom u Federaciji za koje se može izreći kazna zatvora pet godina ili teža kazna, ako za pojedino djelo nije propisana posebna kazna, kaznit će se kaznom zatvora najmanje pet godina.

(3) Ko organizira ili bilo kako rukovodi grupom za organizirani kriminal koja zajedničkim djelovanjem učini ili pokuša krivično djelo propisano zakonom u Federaciji, ako za pojedino krivično djelo nije propisana posebna kazna, kaznit će se kaznom zatvora najmanje deset godina ili dugotrajnim zatvorom.

Član 361. stav 1. Organiziranje otpora

Ko druge organizira ili poziva na pružanje nasilnog otpora zakonitim odlukama ili mjerama nadležnih tijela, ili ukazuje otpor službenoj osobi u vršenju službene radnje, kaznit će se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do tri godine.

Član 381. stav 1. Davanje dara i drugih oblika koristi

Ko službenoj ili odgovornoj osobi u Federaciji, uključujući i stranu službenu osobu, učini ili obeća dar ili kakvu drugu korist, da u okviru svog ovlašćenja učini što ne bi smjela učiniti ili da ne učini što bi morala učiniti, ili ko posreduje pri ovakvom

podmićivanju službene ili odgovorne osobe, kaznit će se kaznom zatvora od šest mjeseci do pet godina.

26. U Zakonu o krivičnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br.


35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09, 12/10, 8/13 i 59/14) [interno prečišćeni tekst za potrebe ove odluke] relevantne odredbe glase:

Član 145. st. (1), (2, (4)) i (5) Opće odredbe

(1) Pritvor se može odrediti ili produžiti samo pod uvjetima propisanim u ovom Zakonu i samo ako se isti cilj ne može ostvariti drugom mjerom.

(2) Pritvor određuje ili produžuje rješenjem sud na prijedlog tužitelja a nakon što sud prethodno sasluša osumnjičenog, odnosno optuženog na okolnosti razloga zbog kojih se pritvor predlaže, osim u slučaju iz člana 146. stav (1) tačka a) ovog zakona.

(4) Trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće nužno vrijeme. Ako se osumnjičeni, odnosno optuženi nalazi u pritvoru, dužnost je svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da postupaju sa posebnom hitnošću.

(5) U toku cijelog postupka pritvor će se ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je određen, a pritvorenik će se odmah pustiti na slobodu.

Član 146. Razlozi za pritvor

(1) Ako postoji osnovana sumnja da je određena osoba učinila krivično djelo pritvor joj se može odrediti:

[...] b) ako postoji osnovana bojazan da će uništiti, sakriti,

izmijeniti ili krivotvoriti dokaze ili tragove važne za krivični postupak ili ako naročite okolnosti ukazuju da će ometati krivični postupak uticajem na svjedoke, saučesnike ili prikrivače.

c) ako naročite okolnosti opravdavaju bojazan da će ponoviti krivično djelo ili da će dovršiti pokušano krivično djelo ili da će učiniti krivično djelo kojim prijeti, a za ta krivična djela može se izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna.

[...] (2) U slučaju iz stava 1. tačke b) ovog člana, pritvor će se

ukinuti čim se osiguraju dokazi zbog kojih je pritvor određen.

Član 151. Pritvor nakon potvrđivanja optužnice

(1) Pritvor se može odrediti, produžiti ili ukinuti i nakon potvrđivanja optužnice. Kontrola opravdanosti pritvora se vrši po isteku svaka dva mjeseca od dana donošenja posljednjeg rješenja o pritvoru. Žalba protiv ovog rješenja ne zadržava njegovo izvršenje.

(2) Nakon potvrđivanja optužnice i prije izricanja prvostepene presude, pritvor može trajati najduže:

a) jednu godinu u slučaju krivičnog djela za koje je propisana kazna zatvora do pet godina;

b) jednu godinu i šest mjeseci u slučaju krivičnog djela za koje je propisana kazna do deset godina;

c) dvije godine u slučaju krivičnog djela za koje je propisana kazna zatvora preko deset godina, ali ne i kazna dugotrajnog zatvora;

d) tri godine u slučaju krivičnog djela za koje je propisana kazna dugotrajnog zatvora.

(3) Ako za vrijeme iz stava 2. ovog člana ne bude izrečena prvostepena presuda, pritvor će se ukinuti i optuženi pustiti na slobodu.

VI. Dopustivost


28. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

29. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Vrhovnog suda broj 09 0 K 023702 17 Kž 21 od 14. februara 2017. godine protiv kojeg nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. S obzirom na datum donošenja osporenog rješenja, tj. 14. februar 2017. godine, i datum podnošenja apelacije, tj. 28. februar 2017. godine, proizlazi i da je apelacija podnesena u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.


VII. Meritum

31. Apelant tvrdi da mu je osporenim rješenjima o produženju mjere pritvora povrijeđeno pravo iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine, te pravo iz člana 5. stav 3. Evropske konvencije.

Pravo na ličnu slobodu i sigurnost



d) Pravo na ličnu slobodu i sigurnost. 33. Član 5. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Svako ima pravo na slobodu i sigurnost ličnosti. Niko ne

može biti lišen slobode osim u sljedećim slučajevima i u skladu sa zakonom propisanim postupkom:

(...) c. u slučaju zakonitog hapšenja ili pritvaranja osobe u svrhu

njezinog dovođenja pred nadležnu zakonitu vlast zbog razumne sumnje da je počinila krivično djelo, ili kada se to razumno smatra potrebnim kako bi se spriječilo počinjenje krivičnog djela ili bjekstvo nakon počinjenja krivičnog djela;

(...) 3. Svako ko je uhapšen ili pritvoren u skladu s odredbama iz

stava 1. tačka c) ovog člana izvodi se bez odgađanja pred sudiju ili drugu službenu osobu ovlaštenu zakonom da vrši sudsku vlast, te ima pravo da mu se sudi u razumnom roku ili da bude pušten na slobodu do suđenja. Puštanje na slobodu može biti uvjetovano jamstvima da će se osoba pojaviti na suđenju.

34. Ustavni sud, prije svega, podsjeća da je povodom apelacije istog apelanta i saoptuženih, podnesene protiv ranije donesenih rješenja Kantonalnog suda i Vrhovnog suda o produženju mjere pritvora, odlučivao u Odluci o dopustivosti i meritumu broj AP 738/16 od 16. marta 2016. godine, odnosno o apelaciji podnesenoj protiv ranije donesenih rješenja Kantonalnog i Vrhovnog suda o produženju mjere pritvora u Odluci o dopustivosti i meritumu broj AP 2979/16 od 15. septembra 2016. godine (dostupne na: www.ustavnisud.ba). U navedenim odlukama Ustavni sud je odbio kao neosnovane njihove apelacije u odnosu na pravo na ličnu slobodu i sigurnost iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka c) i st. 3. i 4. Evropske konvencije.

35. Dalje, Ustavni sud podsjeća da je povodom apelacije istog apelanta protiv rješenja o produženju pritvora odlučivao i u


Odluci o dopustivosti i meritumu broj AP 316/17 od 7. marta 2017. godine (dostupna na: www.ustavnisud.ba). U navedenoj odluci Ustavni sud je zaključio da je povrijeđeno apelantovo pravo iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka c) i stav 3. Evropske konvencije.

36. Apelant predmetnom apelacijom osporava rješenja Vrhovnog i Kantonalnog suda kojim mu je mjera pritvora produžena i prema kojim može trajati najduže do 4. aprila 2017. godine. U vezi s tim, Ustavni sud zapaža da apelant ne osporava postojanje osnovane sumnje kao općeg uvjeta za određivanje mjere pritvora u skladu sa članom 146. ZKPFBiH. Međutim, apelant smatra da se ne mogu prihvatiti razlozi i obrazloženja na kojim su redovni sudovi zasnovali zaključak o ispunjenosti uvjeta iz člana 146. stav 1. tač. b) i c) ZKPFBiH. U prilog ovoj tvrdnji apelant, u suštini, ističe da su redovni sudovi u zaključku o postojanju posebnih uvjeta iz citirane zakonske odredbe zanemarili i da nisu ocijenili izmijenjene okolnosti koje su važile u vrijeme odlučivanja o produženju mjere pritvora a na šta, kako tvrdi, upućuje i činjenica da u svojim rješenjima ponavljaju iste razloge i obrazloženja kao i u rješenjima koja su bila predmet razmatranja u Odluci broj AP 316/17 i u povodu kojih je Ustavni sud zaključio da su mu povrijeđena prava iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 3. Evropske konvencije.

37. Ustavni sud zapaža da su u rješenjima osporenim predmetnom apelacijom i Vrhovni i Kantonalni sud zaključak o postojanju razloga za produženje mjere pritvora iz člana 146. stav 1. tač. b) i c) ZKPFBiH temeljili na identičnim razlozima i obrazloženjima kao i u rješenjima koja su bila predmet razmatranja u Odluci broj AP 316/17.

38. Ustavni sud podsjeća da je u Odluci broj AP 316/17 u vezi sa razlozima i obrazloženjima redovnih sudova o postojanju posebnog razloga propisanog članom 146. stav 1. tačka b) ZKPFBiH dao iscrpne razloge i obrazloženja, pozivajući se na relevantnu praksu Evropskog suda (vidi tač. 46. do 49), te zaključio (vidi tačku 50): "(…) Ustavni sud ne dovodi u pitanje zaključak Vrhovnog suda da utjecaj na svjedoke i ostale optužene može biti ostvaren u bilo kojoj fazi krivičnog postupka. Međutim, razlozi i obrazloženja koje su u specifičnim okolnostima apelantovog slučaja ponudili i Vrhovni i Kantonalni sud ne mogu se prihvatiti kao 'relevantni' i 'dovoljni' za zaključak o postojanju naročitih okolnosti u smislu člana 146. stav 1. tačka b) ZKPFBiH koje ukazuju na osnovanu bojazan da će apelant ometati krivični postupak utjecajem na svjedoke i optužene."

39. Imajući u vidu da su razlozi i obrazloženja u rješenjima osporenim predmetnom apelacijom na kojim je utemeljen zaključak o postojanju razloga propisanog članom 146. stav 1. tačka b) ZKPFBiH identični, Ustavni sud smatra da su citirani razlozi i obrazloženje u svemu primjenjivi i u konkretnom slučaju, odnosno da su redovni sudovi propustili dati "relevantne" i "dovoljne" razloge za zaključak o postojanju naročitih okolnosti u smislu člana 146. stav 1. tačka b) ZKPFBiH koje ukazuju na osnovanu bojazan da će apelant ometati krivični postupak utjecajem na svjedoke i optužene.

40. Ustavni sud podsjeća da je u Odluci broj AP 316/17 u vezi sa razlozima i obrazloženjima redovnih sudova o postojanju posebnog razloga propisanog članom 146. stav 1. tačka c) ZKPFBiH dao iscrpne razloge i obrazloženja, pozivajući se na relevantnu praksu Evropskog suda (vidi tač. 53. do 55), na kojim je utemeljio zaključak (vidi tačku 56): "(…) da su u zaključku redovnih sudova da postoji opravdana bojazan da će apelant počiniti krivično djelo za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna za slučaj da bude pušten na slobodu izostali ozbiljni razlozi koji upućuju na postojanje javnog interesa koji,

nezavisno od pretpostavke nevinosti, pretežu nad apelantovim pravom na slobodu. Naime, osnovana bojazan da će biti počinjeno krivično djelo za koje je propisana kazna zatvora od tri godine ili teža kazna, u smislu člana 146. stav 1. tačka c) ZKPFBiH, mora biti potkrijepljena naročitim i konkretnim, a ne apstraktnim i teorijski mogućim, okolnostima koje opravdavaju bojazan da će krivično djelo sa zaprijećenom kaznom biti počinjeno. Međutim, Ustavni sud zapaža da u konkretnom slučaju u obrazloženjima osporenih rješenja nisu ponuđeni razlozi i obrazloženja koja bi ukazala na postojanje takvih naročitih okolnosti."

41. Imajući u vidu da su razlozi i obrazloženja u rješenjima osporenim predmetnom apelacijom na kojim je utemeljen zaključak o postojanju razloga propisanog članom 146. stav 1. tačka c) ZKPFBiH identični, Ustavni sud smatra da su citirani razlozi i obrazloženje u svemu primjenjivi i u konkretnom slučaju, odnosno da su redovni sudovi propustili da potkrijepe zaključak da postoji osnovana bojazan da će biti počinjeno krivično djelo za koje je propisana kazna zatvora od tri godine ili teža kazna naročitim i konkretnim, a ne apstraktnim i teorijski mogućim, okolnostima.

42. Najzad, Ustavni sud podsjeća da je u Odluci broj AP 316/17 ukazao (vidi tačku 57) i da korištenje istih razloga, odnosno stereotipnih formulacija u rješenjima o produženju pritvora bez uvažavanja specifičnih okolnosti konkretnog slučaja koje zahtijeva kontinuirani pritvor predstavlja kršenje člana 5. stav 3. Evropske konvencije. Navedeni stav u svemu je primjenjiv i u odnosu na rješenja osporena predmetnom apelacijom s obzirom na to da su razlozi i obrazloženja u prilog zaključku o postojanju posebnih razloga iz člana 146. stav 1. tač. b) i c) ZKPFBiH identični razlozima i obrazloženjima iz ranijih rješenja kojim je mjera pritvora apelantu produžavana i za koja je Ustavni sud u Odluci broj AP 316/17 već zaključio da se ne mogu smatrati relevantnim i dovoljnim, jer je izostala ocjena okolnosti koje su postojale u vrijeme kada se o produženju mjere pritvora odlučivalo.

43. Imajući u vidu navedena razmatranja, Ustavni sud zaključuje da su osporenim rješenjima povrijeđena apelantova prava iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 3. Evropske konvencije.

VIII. Zaključak

44. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 3. Evropske konvencije kada su redovni sudovi propustili da u odluci o produženju mjere pritvora apelantu, uz postojanje osnovane sumnje, kao općeg uvjeta za produženje mjere pritvora, daju relevantne i dovoljne razloge u pogledu postojanja posebnih razloga za produženje mjere pritvora, pri tome ponavljajući iste razloge, odnosno stereotipna obrazloženja bez uvažavanja specifičnih okolnosti konkretnog slučaja koje zahtijeva kontinuirani pritvor.

45. Na osnovu člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

46. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije neophodno posebno razmatrati apelantov zahtjev za donošenje privremene mjere.





K A Z A L O

PREDSJEDNIŠTVO BOSNE I HERCEGOVINE

409 Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće pričuve (hrvatski jezik) 1

Oдлукa о интервентном коришћењу средстава текуће резерве (српски језик) 1

Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće rezerve (bosanski jezik) 2


Одлука о интервентном коришћењу средстава текуће резерве (српски језик) 2









Oдлукa о интервентном коришћењу средстава текуће резерве (српски језик) 5



Одлукa о интервентном коришћењу средстава текуће резерве (српски језик) 6

Odlukа o interventnom korištenju sredstava tekuće rezerve (bosanski jezik) 6







VIJEĆE MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE

417 Odluka o provođenju mjera radi ostvarenja kvantitativnih kriterija i indikativnih ciljeva usuglašenih Pismom namjere po Proširenom aranžmanu sa Međunarodnim monetarnim fondom za institucije Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 9Одлука о спровођењу мјера ради остварења квантитативних критеријума и индикативних циљева усаглашених Писмом намјере по Проширеном аранжману са Међународним монетарним фондом за институције Босне и Херцеговине (српски језик) 9Odluka o provođenju mjera radi ostvarenja kvantitativnih kriterija i indikativnih ciljeva usaglašenih Pismom namjere po Proširenom aranžmanu sa Međunarodnim monetarnim fondom za institucije Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 10

418 Odluka o imenovanju zastupnika Bosne i Hercegovine u Zajednički odbor za praćenje sprovođenja Sporazuma između Vijeća ministara Bosne i Hercegovine i Vlade Države Katar o reguliranju zapošljavanja državljana Bosne i Hercegovine u Državi Katar (hrvatski jezik) 10Одлука о именовању представника Босне и Херцеговине у Заједнички одбор за праћење спровођења Споразума између Савјета министара Босне и Херцеговине и Владе Државе Катар о регулисању запошљавања држављана Босне и Херцеговине у Држави Катар (српски језик) 11Odlukа o imenovanju predstavnika Bosne i Hercegovine u Zajednički odbor za praćenje sprovođenja Sporazuma između Vijeća ministara Bosne i Hercegovine i Vlade Države Katar o regulisanju zapošljavanja državljana Bosne i Hercegovine u Državi Katar (bosanski jezik) 11

419 Odluka o izmjeni Tarife administrativnih pristojbi (hrvatski jezik) 12Одлука о измјени Тарифе административних такси (српски језик) 12Odluka o izmjeni Tarife administrativnih taksi (bosanski jezik) 13

420 Odluka o izmjeni i dopuni Odluke o uspostavi Koordinacijskog odbora za praćenje provedbe Gender akcijskog plana Bosne i Hercegovine za razdoblje 2013.-2017. godina (hrvatski jezik) 13Одлука о измјени и допуни Одлуке о успостављању Координационог одбора за праћење провођења Гендер акционог плана Босне и Херцеговине за период 2013-2017. година (српски језик) 14


Odluka o izmjeni i dopuni Odluke o uspostavljanju Koordinacionog odbora za praćenje provedbe Gender akcionog plana Bosne i Hercegovine za period 2013.-2017. godina (bosanski jezik) 14

421 Odluka o imenovanju Upravnog odbora Projekta "Jačanje kapaciteta za nadzor i odgovor na avijarnu i pandemijsku influencu u Bosni i Hercegovini" (hrvatski jezik) 14

Одлука о именовању Управног одбора Пројекта "Јачање капацитета за надзор и одговор на авијарну и пандемијску инфлуенцу у Босни и Херцеговини" (српски језик) 15

Odluka o imenovanju Upravnog odbora Projekta "Jačanje kapaciteta za nadzor i odgovor na avijarnu i pandemijsku influencu u Bosni i Hercegovini" (bosanski jezik) 16

422 Odluka o formiranju tima za koordinaciju, praćenje i izvješćivanje projekta na razini Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 16

Одлука о формирању тима за координацију, праћење и извјештавање пројекта на нивоу Босне и Херцеговине (српски језик) 17

Odluka o formiranju tima za koordinaciju, praćenje i izvještavanje projekta na nivou Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 18

DRŽAVNA REGULATIVNA AGENCIJA ZA RADIJACIJSKU I NUKLEARNU SIGURNOST

423 Pravilnik o izmjeni i dopuni Pravilnika o uvjetima i načinu pečaćenja poslovnih prostorija i sredstava za rad subjekta nadzora u Državnoj regulativnoj agenciji za radijacijsku i nuklearnu sigurnost (hrvatski jezik) 19

Правилник о измјени и допуни Правилника о условима и начину печаћења пословних просторија и средстава за рад субјекта надзора у државној регулаторној агенцији за радијациону и нуклеарну безбједност (српски језик) 22Pravilnik o izmjeni i dopuni Pravilnika o uslovima i načinu pečaćenja poslovnih prostorija i sredstava za rad subjekta nadzora u Državnoj regulatornoj agenciji za radijacijsku i nuklearnu sigurnost (bosanski jezik) 25

USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

424 Odluka broj AP 2075/14 (hrvatski jezik) 28Одлука број АП 2075/14 (српски језик) 33Odluka broj AP 2075/14 (bosanski jezik) 38







Nakladnik: Ovlaštena služba Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Trg BiH 1, Sarajevo - Za nakladnika: tajnik Doma naroda Parlamentarneskupštine Bosne i Hercegovine Bojan Ninković - Priprema i distribucija: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 39/III - Ravnatelj: Dragan Prusina -Telefoni: Centrala: 722-030 - Ravnatelj: 722-061 - Pretplata: 722-054, faks: 722-071 - Oglasni odjel: 722-049, 722-050 faks: 722-074 - Služba za pravne i opće poslove:722-051 - Računovodstvo: 722-044, 722-046 - Komercijala: 722-042 - Pretplata se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa: UNICREDITBANK d.d. 338-320-22000052-11, VAKUFSKA BANKA d.d. Sarajevo 160-200-00005746-51, HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja Luka, filijala Brčko 552-000-00000017-12, RAIFFEISEN BANK d.d. BiH Sarajevo 161-000-00071700-57 - Tisak: GIK "OKO" d.d. Sarajevo - Za tiskaru: Mevludin Hamzić - Reklamacije zaneprimljene brojeve primaju se 20 dana od izlaska glasila. "Službeni glasnik BiH" je upisan u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 731. Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF/I - 2168/97 od 10.07.1997. godine. - Identifikacijski broj 4200226120002. - Porezni broj 01071019. -PDV broj 200226120002. Molimo pretplatnike da obvezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture. Pretplata za I polugodište 2017. za "Službeni glasnik BiH" i "Međunarodne ugovore" 120,00 KM, "Službene novine Federacije BiH" 110,00 KM. Web izdanje: http: //www.sluzbenilist.ba - godišnja pretplata 200,00 KM

Documents

Broj032sllist.ba/glasnik/2017/broj32/broj032.pdfiznosu od 1.000,00 KM, JU Osnovna škola "Vuk Stefanović Karadžić" iz Banje Luke kao potpora i pomoć za realizaciju projekta nabave