IZVORI ŽIVOTA

28 Istorija

Sdruge strane, Turci ipak nisu išlina totalno uništenje stanovništvau osvojenim zemljama. Neko je

trebalo da im plaća harač (porez), da ra−di, a i da vojuje i čuva granicu, kao što jeto bio slučaj sa stanovništvom severneSrbije, koje je zbog krajišničke službeimalo povlašćeni, „vlaški status“. Odse−kom su plaćali samo jedan dukat nakuću, bez obzira na to koliko ona imačlanova – „filurija“, što je doprinelo nata−litetu srpskog naroda od treće četvrtine15. a i u sledeća dva−tri veka. Primeraradi, navedimo da je Balkansko poluo−strvo 1340. po engleskom istoričaru Ra−selu imalo oko šest miliona stanovnika(od toga Dušanova Srbija između milioni po i dva miliona žitelja), dok je polovi−nom 15. veka, u vreme pada Smedere−va, stanovništvo Balkana moglo da brojinajviše do četiri i po miliona duša, iz raz−loga navedenih na početku. U ovojuvodnoj reči, radi pojašnjavanja i razbi−janja iluzija i neznanja po onoj: „Ma štami pričaš – Turska“, uz odmahivanje ru−kom, kao sinonim za bezvlašće, korup−ciju, zloupotrebe svake vrste, valja na−glasiti da je Turska u prvim vekovimasvog gospodarstva važila za strogo cen−tralizovanu državu, s jakom i čvrstomvlašću na svim nivoima, zasnovanu našerijatskom pravu. Da bismo ovo ilustro−vali, veoma je indikativan podatak da suTurci 1. juna 1455. zauzeli Novo Brdo, acelu oblast Brankovića (uglavnom pro−stor današnjeg Kosova i Metohije), zanekih desetak dana. Koliko je njihovavlast bila efikasna, govori i podatak da jedo kraja juna 1455. pred sultanom Meh−medom II Osvajačem na stolu bio detalj−

VELIKI godišnji LOVza ustaničku kasu

Sultan Bajazit II (vladao 1481–1512) u lovu nedaleko od Plovdiva

PPaaddoomm SSmmeeddeerreevvaa uu ttuurrsskkee rruukkee,, 2200.. jjuunnaa 11445599.. pprreessttaallaa jjee ddaa ppoossttoojjii ssrrppsskkaa ssrreeddnnjjoovveekkoovvnnaa ddrržžaavvaa.. NNjjeenniimm ppoottiirraa--nnjjeemm ss ppoolliittiiččkkee sscceennee uuggaassiillaa ssee ii jjeeddnnaa bbooggaattaa ii dduuggaa lloovvaaččkkaa ttrraaddiicciijjaa.. NNaassttaallaa ssuu dduuggaa ii tteešškkaa ssttoolleeććaa rroobboovvaannjjaappoodd oottoommaannsskkoomm vvllaaššććuu,, mmrraaččnnaa kkaaoo ššttoo ssuu bbiillee mmrraaččnnee ii ooggrroommnnee ššuummee kkoojjee ssuu ppoosstteeppeennoo pprreekkrriillee nneekkaadd ppllooddnneennjjiivvee,, lliivvaaddee,, vvooććnnjjaakkee ii vviinnooggrraaddee ššiirroomm SSrrbbiijjee,, kkoojjee nniijjee iimmaaoo kkoo ddaa oobbrraađđuujjee.. SSttaannoovvnniiššttvvoo,, nnaarrooččiittoo oonnoo ppoorreedd ggllaavv--nniihh ppuutteevvaa,, ddeelloomm jjee ppoommrrlloo zzbboogg ččeessttiihh eeppiiddeemmiijjaa,, iizzggiinnuulloo uu rraattoovviimmaa,, ooddvvoođđeennoo uu ttuurrsskkoo rrooppssttvvoo,, rraasseelljjaavvaannoo ii nnaa

iissttookk ii nnaa zzaappaadd.. OOnnii ššttoo ssuu nneekkaakkoo uussppeellii ddaa ssaaččuuvvaajjuu ggllaavvuu oodd oossmmaannlliijjsskkee ssaabblljjee ii ssiinnddžžiirraa,, vveeććiinnoomm ssuu ssee rraazzbbeežžaalliiuu tteešškkoo pprroohhooddnnee ppllaanniinnee ii bbeessppuuććaa,, ggddee ssuu zzaappooččiinnjjaallii jjeeddaann nnoovvii žžiivvoott uu kkoommee jjee pprreeoovvllaađđiivvaalloo ssttooččaarrssttvvoo.. II lloovv......

ni popisni defter te oblasti, sa upisanih24.795 ličnih imena stanovnika, i mušk−ih i ženskih, njihovim imovnim stanjem,pravima i obavezama i drugim neophod−nim parametrima.

Za vreme turske vlasti nastala je pra−va „šumizacija“ Srbije, što je dovelo dopovećanja brojnosti divlje faune. Bilo jesvih vrsta divljači ovog podneblja – srna,jelena, medveda, divljih svinja, divoko−za, po nekim mišljenjima i kozoroga, vu−kova, lisica, risova, kuna, zečeva...Ptičje carstvo bilo je nebrojeno i veomaraznovrsno, od najsitnijih ptica pevačica,jarebica, pataka i gusaka u močvarama.Tu su obitavale još i šljuke, veliki i malitetreb, leštarka, kopci, jastrebovi, mišari,sokolovi, orlovi, tako da je, kao što se vi−di, naša zemlja, u to vreme male nase−ljenosti, veoma šumovita, bila neiscrpniizvor divljači.

Lov za preživljavanjeLov kod Srba nasta−

vljen je i u ovom ne−srećnom periodu. Od−mah da naglasimoda Turci nisu imalineko posebno lov−no zakonodavstvo,niti su kategoričnozabranjivali lov „si−rotinji raji“. Lovioje, bez obzira nasvoj status, kako jeko znao i umeo,najčešće zamkama iklopkama. Luk i strela suse dugo zadržali u lovnojupotrebi, čak do kraja 18. veka, izsasvim praktičnih razloga: jeftinoće i iz−rade u domaćoj radinosti. Pored toga,ovo oružje bilo je nečujno, što je i te ka−ko bilo od važnosti u pojednim slučajevi−ma. Može se sa sigurnošću tvrditi da se,kada je ručno vatreno oružje postalomasovnije, lovilo i puškama arkebuza−ma, musketama, kremenjačama, madaje, po svim parametrima, ovog oružja bi−lo veoma malo u rukama podjarmljenognaroda i čuvano je "za ne daj Bože“, dase brani život i čast, i to ne samo odosmanlijskog tlačitelja, već i „oslobodi−lačke“ soldateske austrijskog ćesara,često surovije i bezobzirnije i od samihTuraka.

Lov je u mnogim slučajevima bionačin opstanka i preživljavanja, naročitou kriznim godinama epidemija i gladi,ratnih razaranja u kojima bi postradala

celokupna privredna delatnost, prven−stveno zemljoradnja i stočarstvo. O lovuu ovom periodu, razumljivo, teško je pi−sati zbog pomanjkanja bilo kakve arhiv−ske građe sa ovom tematikom. Turskiputopisac 17. veka Evlija Čelebija bora−vio je u ovim krajevima od 1662. do1664. godine. Ostavio je obilje podata−ka, pa i o lovu. Međutim, sasvim je ne−pouzdan kada govori o njemu, zbog sa−svim istočnjačkog preterivanja u svojimkazivanjima. Od komarca pravi magar−ca, što bi rekao naš narod. Proučavanjunjegovih „Putopisa“ mora se prići s do−zom rezerve i sve o čemu govori stavitiu okvire realnog.

Zemlja puna divljačiTurci, iako i sami pasionirani lovci,

nisu baš često zalazili duboko u šume iplanine, da i sami ne bi bili ulovljeni od

sve mnogobrojnijih hajduka, kakoje slabila centralna vlast. I sa−

mim hajducima lov je biojedan od uslova opstan−

ka u zabitim šumskimčestarima, gde suboravili, kako epskapesma kaže, „odÐurđeva do Mitro−va dana“. Međuturskim agama ibegovima bilo jeveoma ostrašćenih

lovaca. Za lov su sepripremali kao da je u

pitanju sam sultan. Po−neki od njih imali su u vla−

sništvu i preko stotine go−niča−zečara, a i mnoštvo hrtova

za ravnicu. Dokle je išla lovačka strastgovori i podatak da je beg Dedaga Čen−gić za dobrog psa goniča davao i dva ra−sna hata (konja) s potpunom ormom.Kažimo i to da se sokolarstvo zadržalosve vreme turske vlasti i bilo veoma po−pularno među njihovom gospodom.

O Srbiji za vreme vladavine Osman−lija pišu i stranci. Tako Engleskinja lejdiMontegju, koja je proputovala kroz Srbi−ju 1717, piše u svom putopisu da ješuma kroz koju se od Beograda do Nišaputuje celu sedmicu puna divljih životi−nja. Drugi stranac, Nemac Dirš piše obogatstvu divljači na srpskim prostorimau svoj knjizi „Putovanje kroz Srbiju“ oba−vljenoj 1719/20. i pominje, uz uobičajenevrste divlje faune ovog predela, i fazaneu okolini Niša. Takozvana Kraljevina Sr−bija, oblast severno od Zapadne Morave,

Istorija 29

IZVORI ŽIVOTA

Borislav Lukijan Bibić: Vasa Čarapić

(1938)

Jeremija Gagić

Vsevolod Konstantinovič Guljevič:

Karađorđe

DedagaČengić

IZVORI ŽIVOTA

30 Istorija

do Save i Dunava, pod austrijskom oku−pacijom od 1718. do 1739. godine, bila jepravi lovni raj za nove gospodare. Po−znato je da je herceg Aleksandar Virtem−berški, guverner Kraljevine Srbije, imaolovački zamak u Grockoj. Burni 18. vek,u kome su tri puta međusobno ratovaleAustrija i Turska, imao je kao predigru tihsukoba špijunske misije. Tako je austrij−ski poručnik Jovan Anton Pe−retić, prerušen u pravoslavnogkaluđera, prikupljao oba−veštajne podatke o prilikama uSrbiji. On u svom izveštajuRatnom savetu u Beču, za go−dine 1784/85. piše o ogrom−nim šumskim kompleksima uSrbiji, a i o obilju raznovrsnogživotinjskog sveta. PutopisacPokorni takođe piše 1784. onašoj zemlji kao pretežnošumovitoj. Naročito ističe hra−stove šume, a gde je šuma,onda je tu, razume se i divljač.

Mnogo je toponima u Srbi−ji koji su dobili imena po ra−znoj divljači: naselje Jelen Dou blizini Požege, zatim Jeljen−ci, potes u selu Ljutice u opšti−ni Požega, Jeljenova bara naMaljenu (Divčibare) a i mnogadruga – Jelenac na Goču, Je−lenske stene kod Golupca,Jelenska kosa na Tari. Ninaša najomiljenija divljač –zec, nije zaboravljena. Dvašumovita brda nose naziv Ve−lika i Mala Zajčica, u selimaDuškovci i Ljutice u požeškojopštini. Etimološki, njihovaimena potiču od starosrpskereči „zajc“ – zec, i to s potpu−nim pravom. I danas je tu do−sta zečeva.

Ritualni lov za BožićPrvi srpski ustanak 1804.

pod voždom Karađorđemzbacio je otomanski igo (ja−ram). Sam Karađorđe je većod mladićkih dana važio za strastvenoglovca. Zabeležen je podatak da je1779. (možda je godina pogrešno dato−vana, pa bi trebalo da bude 1789) bu−dući srpski vožd sa svojim bratom odstrica Kuzmanom ulovio srnu kod selaMramorak u baničarskoj pustari u oko−lini Smedereva. Nije poznato da li je uKarađorđevo vreme 1804−13. bilo ika−kve zabrane lova. Narod je bio nao−

ružan do zuba, što se moralo manife−stovati i na lovne aktivnosti. Kod nasSrba od tada je običaj, a možda i od ra−nije, da se na Božić čisto ritualno izađeu lov. Po narodnom verovanju svaki po−sao valja započeti na Božić, pa i lov,koji je u Karađorđevoj Srbiji imao obe−ležje posebne privredne grane. On jejednom godišnje organizovao posebno

veliki lov. Sva ulovljena divljač – jeleni,srne, divokoze, vukovi, lisice, kao iostali ulov, prodavana je i pare su išle unarodnu kasu.

Jeremija Gagić, srpski a potom i ru−ski diplomata, u svom „Dnevniku“ pišeda je polovinom februara 1807, nosećipisma ruskog generala Mihelsona Ka−rađorđu, s njim šest dana lovio kurjakena Rudniku.

Postoji i nekoliko zanimljivosti koje setiču lova u ovom periodu, pa nije naodmetda ih pribeležimo. Tako vojvoda VasaČarapić piše iz Belog Potoka 1806. da sejedan srndać pošalje na poklon mitropoli−tu Stratimiroviću u Sremske Karlovce. Ka−rađorđe šalje na dar dve srne ulovljene uokolini Beograda austrijskom baronuSimbšenu.

Divljač na poklonRodofinikin, ruski diplo−

mata, jedno vreme, dok jeboravio u Beogradu, u svo−joj kući gajio je jednu malusrnu što su mu je Srbi po−klonili. Praviteljstvujušči so−vjet serbski traži od kapeta−na kragujevačke nahije Mi−lisava da naredi da njegoviljudi uhvate jedno lane (sr−nu), potrebnu nekome kaopeškeš (poklon).

U Karađorđevoj Srbijibilo je i znamenitijih lova−ca, kojima je lov bio glav−no zanimanje, dok su imstočarstvo i zemljoradnjabili sporedni poslovi, kaošto je to porodična zadru−ga Milićević iz Rudnika.Jedan član te familije poimenu Ðorđe bio je lovacna glasu. Drugi srpski usta−nak definitivno je doveo dapotpunog oslobođenja srp−skog naroda na teritoriji Be−ogradskog pašaluka odviševekovne turske vlasti,što je značilo i potpuno slo−bodno nošenje oružja –čuveno Marašli Ali−pašino upregovorima s MilošemObrenovićem: „Nosite i to−pove za pojasom, samosultanu budite pokorni...“.Vođa Takovskog ustanka,potonji knjaz srpski MilošObrenović, još se "za tur−skog zemana“ bavio lovom,što je pozitivno uticalo na

njegov odnos prema ovoj vrsti delatnosti.Međutim, o tome u nekom od narednihbrojeva, jer je 1815. i Drugi srpski ustanak,kao produžetak srpske državnosti uspo−stavljene Prvim srpskim ustankom iz1804. početak jedne nove i moderne Srbi−je, koja se postepeno integriše u evropsketokove, što se u svakom pogledu odraziloi na lov i lovstvo u celini.

Dragan Marković−Kudro

Hajduci u zasedi (1882)

Žan Batist Vanmur: Lejdi Meri Vortli Montegju sa sinom EdvardomVortlijem Montegjuom i poslugom (oko 1717)