Video emisije, radove i knjige u duhu prosvetiteljstva možete besplatno učitati sa adrese:

http://www.svetlost.org/

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

JAN HUS - JERETIK

SVEDOČANSTVA O STRADANJU JANA HUSA, KOJI JE POČETKOM XV VEKA USTAO PROTIV ZLOČINA KOJE SU LJUDI NJEGOVOG VREMENA ČINILI POD

POKROVITELJSTVOM RELIGIJE

DRUGA POSLANICA POGIJEVA NIKOLAJU (INSERT)

Pozdrav tebi, moj Leonarde Nikolaju u Vildbadu! Ono što sam ti obećao ispuniću ovom drugom poslanicom, nastaviću sa mojom pričom o Husu tamo gde sam prekinuo prošli put. Kada je u Konstancu stigla vest: „Stigao je Hus, arhi-jeretik!“ nastalo je veliko uzbuđenje i svako srce je s nestrpljenjem iščekivalo dan kada će Hus otvoreno hodati ulicama Konstance ka Saboru. To se prvi put dogodilo dvadeset petog novembra ove godine, kada su ga pozvali pred nekoliko kardinala na kratko ispitivanje. Jedva je provlačio svoje visoko telo kroz masu naroda, toliko su zbijeno stajali ljubopitljivci, dok su mu neki od njih, tu i tamo, stiskali ruku sa dubokom zabrinutošću, a drugi sa ohrabrenjem. Neki su osećali da moraju da mu postave pitanja o njegovim novim učenjima, na koja je on odgovarao prikladno i jednostavnim rečima. Ali sve je to unapred svrstalo njegove istražne sudije protiv njega, jer oni zbog svoje sopstvene slabosti nisu želeli da ga narod upozna i sluša. Zbog toga su ga rimski legat i monsinjor Ciliciri žestoko ukorili i nazvali demagogom i zlikovačkim otpadnikom, punim zlobe i licemerja. Hus se branio rekavši: „U čemu sam toliko pogrešio i sagrešio, da me vaša Gospodstva tako oštro opominju? Nije li dužnost ako me slepi brat upita sa hrišćanskom blagošću: ’Gde je put?’, da mu pokažem put, onako kako ga vidim? Da ne bi i mene Bog kaznio slepilom, koje bih zaista zaslužio da sam ispoljio tvrdoglavost.

I zato: zar neću pružiti ruku svom bratu, koji mi nudi svoju u ljubaznosti, bez zlobe i u miru, zarad dobrih dela? Ne bih li svojim oklevanjem posvedočio o taštini, ponosu, preziru, zavisti i ostalim zlim stvarima, od kojih neka nas svi sveti svagda čuvaju! Jer mi, učitelji i stražari, treba da budemo javni primer svega što je lepo, pravedno i ispravno, koliko to naša grešnost dozvoljava, jer nijedan čovek nije u stanju da prinese čistu žrtvu Bogu i svi smo prekriveni gubom i smrtonosnim čirevima, što se ne stidim da priznam na ovom svom putovanju. Vaša Gospodstva traže od mene da ostanem nem tokom ovog hodočašća, ali tamo gde čovek ćuti, kamenje progovara.

Iz tog razloga osobito verujem da je dobro da čovek progovori kada razgovor skrene ka poukama, mudrosti i popravljanju i kada ne postaje pogano, isprazno brbljanje, koje sramoti i obeščašćuje Svetog Duha.“

„Mi, Vrhovni Čuvari svete Rimokatoličke crkve, zapovedamo ti od sada pa nadalje, autoritetom svog namesništva, da ućutiš i da ne progovaraš, i dozvoljavamo ti samo da skromno odgovaraš na naša pitanja, bez dugog okolišanja i bespotrebnog brbljanja. Jesi li čuo, Jane Huse, prokleti arhi-jeretiče iz Češke“, gromko i ljutito je povikao kardinal Gulvi, tako da sam se ja, Pogije, koji sam

1

stajao u predvorju, iznenada uplašio i u sebi poželeo da ga Hus posluša i da se sve dobro završi za njega.

Ali on, umesto da posluša, još jednom je neustrašivo podigao glas i uzvratio: „Žalim zbog jarosti i besa vaših Gospodstava, budući da sam ja uzrok tome; i molim za oproštenje ako se čini da način mog izražavanja donekle izlazi iz okvira dužnog poštovanja; ali vaša gospodstva bi mogla ovo da mi daju za pravo, da progovaram samo onda kada me savest podstakne, i da uvek zasnivam svoje reči na apostolu Pavlu koji ubedljivo kaže: Bogu se valja pokoravati više nego ljudima! Nisam pozvan ovamo da bih ćutao, čini mi se, i nisam napustio svoju domovinu da bi me u Konstanci vređali, bez poštovanja prema onima koji su me poslali. Ako budem osuđen zbog neprimerenih postupaka, dragovoljno ću se podvrgnuti kazni koji bi pristajala takvom drskom gostu; ali budući da su mi takva dela za sada nepoznata, hrabro podižem pogled pred vašim Gospodstvima“.

Dugo je narod čekao da se Hus vrati od kardinala; ali veče je došlo a ne i on. Iznenađeno i začuđeno građanstvo najzad se povuklo svojim kućama, neobične brige ophrvale su njegove sledbenike, radost i zadovoljstvo ispunili njegove protivnike. Sledećeg jutra svuda se proneo glas da je Hus, na zahtev legata, bačen u zatvor zbog nedoličnog ponašanja. Šest nedelja i nekoliko dana prošlo je bez ijedne vesti od Husa. Grof Klum i njegova pratnja su preteći i ispunjeni gnevom protestovali zbog pritvaranja i kucali na svaka vrata gde su mislili da bi mogli naći pomoć da se njihov štićenik oslobodi, ali uzalud!

Dvojica od Husovih pratilaca vratili su se u Češku da bi upoznali kralja Venceslava sa neprijatnostima koje su se njihovom zemljaku dogodile u Konstanci.

Tokom tih dana, nedelja i meseci arhi-jeretik je bio prebačen u manji zatvor, dobro obezbeđen protiv pokušaja oslobađanja. Često su ga izvlačili iz njegove rupe da bi ga ispitivali u vezi sa njegovim uverenjima, da li je omekšao i napustio ih. Ipak, poput stenovitih bedema koje je Božja ruka visoko podigla na obalama mora, Čeh je ostao čvrst na zdanju svojih mišljenja koja su, po njegovom verovanju, bila slobodna od svakog peskovitog temelja i visoko nadmašavala sve ostalo.

I ja, dragi Nikolaju, mislim isto tako, jer Hus je rekao: „Šta je to što vi, kardinali, biskupi i sudije tražite od mene, do da zgrešim i učinim nepoštenje i prevaru protiv Svetog Duha? Da li znate šta se dogodilo, prema svedočanstvu apostola, muškarcu i ženi koji su porekli svoje nasledstvo? Bog ih je kaznio trenutnom smrću, jer su time pohulili na Svetoga Duha. A koliko bi više moja duša zaslužila užasan kraj, ako bih zakopao nasledstvo koje smo vi i ja primili i odrekao ga se, a u isto vreme ga pozajmljivao nesrećnima uz ogromnu kamatu, slaveći Boga. Nudite mi zlato i želite time da mi zapečatite usne; hoćete da mi date bogate prihode, da me obučete u finu odeću i date mi dobro spremljenu hranu da bih se izgubio u svemu onome što se naziva ludošću i svetskim željama, što vodi u propast i prokletstvo. Kažem vam da neću završiti u telu, poput nepostojanih Galaćana, ono što sam započeo u Duhu.

Vaš zakon je iskvareno zdanje presuda, ni prema kome pravedan, nalik na smrdljivu, ustajalu vodu iz koje istinski niko ko je žedan ne može da pije, usred koje puze i odurno gamižu sve vrste groznih životinja, gorih od zmija, daždevnjaka i guštera, koje se u mulju osećaju kao kod kuće, plašeći se svetla i proždirući sva stvorenja koja zalutaju u njihovu prljavštinu. A za svu tu nečistoću krivi ste u velikoj meri vi, moji sadašnji propovednici. Zato me, zbog toga što imam hrabrosti da bacim svetlo na ovu pustinju, zatvarate iza mračnih zidova, turobnih rešetaka i gvožđem okovanih vrata sa teškim bravama i katancima, i mom telu udeljujete manje ubuđale slame nego nekom krvoločnom ubici. Poslednja tri meseca, i duže od toga, nisam udahnuo čist vazduh, kao da sam strvina i da se već raspadam. A ta nedela ste protiv mene počinili vi, koji me još uvek niste ljubazno saslušali, koji niste ni od mene ni od drugih čuli moju evanđeosku nauku neiskrivljenu - samo zato što

2

verujete da bi vam mogla naneti štetu i okrnjiti vaš ugled, a osobito stoga što bi mogla nauditi vašim licemernim opravdanjima“.

Takve govore sam slušao svojim sopstvenim ušima. Oh, zar sam morao ja da budem oruđe, ja da poslužim za progonstvo ovog čoveka, koji govori tako istinito, bez straha od bilo koje zemaljske vlasti; da, dragi Nikolaju! stavljam ruku na srce i pitam se to; jer nisam mislio da će mučiti Husa, niti sam verovao da će ga zadesiti zlo. Kada sam ga nedavno posetio, jer sam čuo da pati od neke bolesti, bio sam strašno zatečen što sam ga zatekao u takvoj tamnici. Zamisli ugaonu kulu iznad Rajnskog mosta, oko čijeg temelja teče voda. Deset pedalja iznad vode videćeš malu rupu zakovanu debelom gvozdenom rešetkom, kroz koju, kada talasi visoko udaraju, pena i kapljice prskaju u mračnu odaju u kojoj sedi Hus. Neophodno je spustiti se niz trideset stepenika, a stepenište je tri puta pregrađeno okovanim vratima.

Najzad se dolazi do uzane odaje, koja je duga i široka koliko je čovek visok, i koja jedva da propušta svetlost kroz maleni otvor prema jezeru, odakle upada spomenuta voda. Stajao sam neko vreme u ovoj prostoriji pre nego što sam razaznao njene obrise, i tada sam ugledao nesrećnog zatvorenika koji je ležao sklupčan kraj mojih nogu na ubuđaloj slami. Na jednom ispupčenju stajala je činija sa čorbom, a na njoj crna drvena kašika; pored nje bio je zemljani krčag, kraj njega korica hleba. Kada zatvorenik legne, njegova glava i tabani skoro da dodiruju zidove. Odeća mu se raspada a ako hoće da olakša creva mora da sedne na jednu okruglu rupu u kamenu, iz koje se izdiže životinjski zadah sve dok nadošla plima ne ispere izmet ispod svoda, što se često dešava tek posle tri ili četiri nedelje.

„Ko se primakao mom zatvoru, osim tebe, tamničaru? Ako je to glasnik smrti, njegova poseta je krajnje dobrodošla, jer bih želeo da uđem u dom svog Gospoda s mirom!“, izgovorio je Hus promuklim glasom kada je ugledao dve senke pred sobom.

„Jadni Jane“, odgovorio sam, „Pogije je taj koji ti je došao u posetu. Na svoju veliku žalost čuo sam da si se razboleo u zatvoru, i zato je ispravno da te ja negujem, da ne bi gajio loša osećanja prema meni zbog toga što sam ti uručio poziv, čime sam te predao u ropstvo koje ti je donelo ogromnu patnju. Istovremeno bih voleo da te pitam u tvojoj tuzi, da li si postao svestan nekih pogrešnih učenja ili neke druge zablude dok si u ovoj tihoj samoći razmišljao o svojim teorijama; budući da smo svi mi samo ljudi i skloni smo da pravimo greške zbog svoje taštine, ponosa, slabosti, ili drugih osobina, nečistoće i neznanja kojima smo svi podložni od rođenja; i budući da niko ne treba da se stidi preobražaja u istinsku pobožnost, niti bilo ko sme da bude kažnjen, u šta god da veruje. Niko od tvojih sudija, pravednih poput Gospoda, ne želi da umreš, nego žele da odustaneš od svojih halucinacija, da ne istrajavaš u njima i da ih ne propovedaš na prokletstvo sopstvene duše i duša drugih, sada i u večnosti. Hajde da u miru razgovaramo o tome, da bih mogao lepo da govorim o tebi onima pod čijom jurisdikcijom se nalazimo, prema božanskim i ljudskim zakonima.“

Dok sam govorio, onaj kome sam se obraćao polako se pridigao i umorno oslonio o moje rame. „Vaša poseta mi mnogo znači, zbog ljubaznosti i dobrote koja vas je dovela k meni, časni priore, jer sam postao nesrećan u ovoj tamnici; ali nikada vas nisam krivio za poziv koji ste mi nevino uručili i koji sam ja bezazleno prihvatio, zdrave duše i tela, samo da bih okopneo u đavolskim kandžama mojih neprijatelja. Što se tiče mojih učenja i mojih reči, moj jezik nije izrekao nijednu taštu ili ponositu reč, niti bilo kakvu drugu zbog koje žalim; i nikada se ne bih stideo da bilo šta poreknem, u slučaju da ustanovim da sam grešio ili da moja učenja nisu u potpunosti ukorenjena u svetom pismu. Ali voleo bih da vas umolim da se obratite mojim sudijama da mi daju bolji smeštaj od ovoga u kojem sam prisiljen da boravim; neki, iz koga ću još jednom moći da vidim plavi nebeski svod pre nego što umrem. A ako bude bilo u vašoj moći i naklonosti da mi obezbedite javnu odbranu pred okupljenom gospodom, u ime Boga, dozvolite da vas ponizno zamolim da tako učinite.“

3

Teška srca sam otišao od Husa i odmah požurio do Dominika, kardinala legata. Ali njegov um je tako tvrdo bio usmeren protiv zatvorenika da mu je bilo drago što čuje da se ovaj nalazi u smrdljivoj rupi. Iz tog razloga sam otišao od njega i obratio se načelniku gradske policije grada Konstance, i molio ga u ime pet Hristovih rana da nađe bolji smeštaj za bolesnika. Ovaj čovek je, čuvši moju molbu, odmah ustao iz svoje stolice za odmaranje, zgrabio svoju upraviteljsku palicu i rekao: „Nikakvo nedelo protiv napuštenog stranca neće naići ni na kakvu podršku dok sam ja upravitelj, ne zvao se ja Stuesi. Pravedni pobednik poštuje čak i poraženog neprijatelja.“

Ubrzo su Husa iz njegove tamnice odveli u jednu pristojnu odaju, ali noge su skoro odbile da ga nose, zanosio se dok je hodao; bezizražajan i nenavikao na svetlost dana bio je njegov očinji vid, samrtnički bledi njegovi obrazi, a ono malo zuba što mu je preostalo klatili su se, jer mu je jedanaest već ispalo u memljivom zatvoru. Nokti na rukama bili su mu užasno dugi, jer već nedeljama nije bio u stanju da ih odgrize; kožu mu je prekrivala skorena prljavština koja je ispuštala užasan zadah a njegova inače smeđa kosa padala je u belim pramenovima na istrulelu i poderanu odoru. Cipele su mu se raspale na nogama a košulja i donji veš su iščezli. Oblo meso koje je prekrivalo njegove kosti sasušilo se i uvelo, i on je postao prizor nesreće i jada kome nije bilo ravna, neprepoznatljiv čak i onima koji su ga nekada znali.

Užas je ispunio one koji su ga videli i saosećajni ljudi su mu pripremili kupku, doneli veš i odeću i ponudili ga okrepljućom hranom, na čemu je on mogao samo da se zahvaljuje suznih očiju. Tako su prošla tri dana juna ove godine (1415), tokom kojih su se svi oci okupili na dugo najavljivanom saboru, i peti dan juna je bio najavljen kao prvi dan opšteg zasedanja. Ta odluka je odmah preneta Husu, da bi mogao da se pripremi da odgovori na optužbe koje su iznete protiv njega. Hus je zatražio Bibliju da bi tokom ispitivanja mogao iz nje da čita dokaze svojih teorija, ali njegovom zahtevu nije bilo udovoljeno, niti mu je dozvoljeno da dobije pisaljku ili pergament da bi pripremio svoju odbranu. Na to je on rekao: „Kakva šteta? Kažem vam, čak i kad biste spalili i uništili sva Sveta Pisma, ja bih mogao da ih napišem po sećanju, sa izuzetkom Dnevnika. Tako da će mi biti dovoljno da se oslonim na svoj razum; jer iako je mom telu tamnovanjem oduzeta vitalnost, moj duh je očuvao svoja mladalačka krila, uz čiju pomoć ću se uzdići iznad hrpa prašine i pretećih zveri sa njihovim oštrim zubima i krvožednim jezicima.“

Došao je i dan u koji je trebalo da se održi prvo saslušanje pred ocima. Na putu koji je vodio od zatvora do crkve u kojoj se održavalo saslušanje nije se video ni jedan jedini kamen, jer je radoznala gomila ispunila sav prostor; uz zidove kuća postavljene su skele i merdevine, jer se više od četrdeset hiljada ljudi sabralo sa i bez mržnje prema arhijeretiku.

Zvona su triput zazvonila, oglašavajući važnost ovog dana, i svuda se prestalo sa radom. Kardinal legat je naredio da iz njegovih odaja zatrube trube, i objavio svrhu današnjeg sinoda otaca, zapovedajući da se svaki hrišćanski vernik, klečeći na kolenima, pobožno moli nebesima da Crkvi daruju pobedu nad kapijom pakla. Mikael de Kozis je jahao unaokolo na snežno belom konju i optuživao Husa nehrišćanskim izrazima, tako da su se slušaoci naježili i kosa im se nakostrešila. Takav duh i mržnja ispunjavali su srca otaca.

Kada je sat otkucao osam, Hus se podigao u svom zatvoru i pešice pošao ka crkvi, uspravan koliko god mu je snaga dozvoljavala, oskudno odeven, u pratnji Venceslava od Dube i grofa Kluma, za kojima je išao stražar. U crkvi su zatekli pedeset i šest klerika, dva prokuratora i nekoliko pisara, smeštenih za posebnim stolovima, takođe i jedanaest svedoka koji su se, uskoro nakon Husovog dolaska, zakleli da je njihovo svedočanstvo istinito. Dogodilo se, dok su polagali zakletve, da se jedan od svedoka predomislio, jer ga je mučila savest. Javno je obznanio da je dozvolio sebi da bude potkupljen da svedoči lažno, za sumu novca koja mu je bila potrebna. Brzo je pokajani svedok odveden odatle pod smrtnom presudom: „Vežite krivokletniku kamen o vrat i bacite ga u vodu van

4

grada, gde je najdublje!“ I uskoro je zapovest otaca izvršena, nesrećnog čoveka su odvukli na most i bacili preko ograde tako da se utopio.

Posle toga, crkvenom dvoranom je zavladao mir kao da nije bio oduzet jedan ljudski život, iako su izvršioci užasne presude glasno i ponosno dovikivali kroz portale: „Jeretička zver je već otišla u pakao, u Rajnu!“ Zatim su Husa odenuli u svešteničku odeću čime su mu naznačili da je samo u toj odori dostojan da mu se obrate. Onda je morao da stane na sveže načinjenu platformu koja je bila podignuta usred dvorane. Progonjeni sveštenik je prvo želeo da uloži žalbu protiv svojih neprijatelja, koji su ga osam meseci držali u pritvoru uprkos carskoj garanciji njegove bezbednosti, kraljevskom obećanju slobode i bohemsko-moravskoj aristokratskoj pratnji; ali oci, kao i kardinal legat, zabranili su mu, silom svog položaja, pravo na svaku žalbu i zahtevali od njega da samo sa ’da’ ili ’ne’ odgovara na pitanja koja je sabor procenio kao umesna.

Hus ih je pažljivo slušao, na dvadeset devet je odgovorio negativno, a na jedno je odlučno i vrlo lepo sročenim govorom odgovorio pozitivno.

Među postavljenim pitanjima, međutim, bilo je nedoslednih optužbi, koje je optuženi odbacio sa smirenom pribranošću i muževnom snagom, ali sumnjivim svedocima pristiglim iz mnogih zemalja više se verovalo nego zatočeniku iz Češke. Među ocima je takođe nastala velika pometnja i zbog izveštaja da je Hus, napustivši Prag zbog zabrane propovedanja, navodno rekao kardinalu de Kolumni, koji mu je naredio da dođe u Rim: „Kakva to treba da bude poslušnost da ja, kao nepoznata i pogrešno optužena osoba, treba da putujem 500 kilometara, kroz toliko mnogo protivnika, do mojih neprijatelja - koji treba da budu sudije, svedoci i sve ostalo odjednom? Treba li da dozvolim da me odvuku pred crkveni sud, da zaboravim svoje verovanje u Boga, da se odučim od svog strpljenja i, ako ne budem mogao nekoga da potkupim, da bude odlučeno da sam kriv u najpravednijoj stvari; da, i još da se klečeći poklonim pred papom kao pred Bogom te da mu pristupim puzeći na kolenima? Ne, radije ću tom Rimljaninu koji sedi na Petrovoj stolici lupiti takvu zaušku da će je pamtiti sto godina“. Detalj: „Papa Jovan je sramotna životinja i pravi antihrist, jer je zarad sopstvenih želja započeo nepravedan rat, protiv kralja Ladislava Napuljskog; on dozvoljava da se oproštajnice prodaju ubicama, lopovima, krivokletnicima i svima onima koji ga potpomažu svojim imanjem, krvlju, novcem ili unajmljenim vojnicima“. Detalj: „Jovan nije nikakva uteha zabludeloj deci, nego sramni ubica, jer je na njegovu zapovest nadbiskup Zbinko u Pragu poslao u nasilnu smrt trojicu tamošnjih stanovnika; zbog čega je Bog momentalno kaznio Zbinka, tako što ga je divlja svinja rasporila tako da su mu creva ispala i nijedno nije ostalo u njegovom debelom stomaku, i to upravo u trenutku kada je on, kao zvanični tužilac jeretika, bio na putu da se sastane sa carem Sigismundom povodom mog slučaja i slučaja propovednika Jakoba Misnensisa“.

Ove i druge optužbe Hus uopšte nije poricao, nego je pokušavao da dokaže šta je zapravo govorio u tim situacijama. Ali stali su ga na sav glas optuživati, proklinjati i osuđivati na mnogobrojnim jezicima, tako da više nije mogao da govori i ostao je nem kada je Mikael de Kozis, penušajući od besa, skočio pred njega i vikao preteći uzdignutim pesnicama: „Sad si u našoj vlasti, i nećeš pobeći dok platiš do poslednje pare! Bićeš spaljen, čak i ako nas tvoje mršave kosti budu tako skupo stajale“. Onaj, koji je na taj način bio ućutkan, morao je ponovo da skine svešteničku odoru; nakon čega su mu se rugali, pogrdno ga nazivajući „guskoglavim“, jer „hus“ znači „guska“ na češkom jeziku, pa su ga odveli u njegovu malenu ćeliju. Ostareli dvoranin Erlo tužno ga je pratio:

„Prijatelju“, rekao je Erlo Husu, kada su ostali sami, „vidiš da sam ja star i da su moji dani odbrojani, već mi je osamdeset i jedna godina. Zato me poslušaj i uzmi k srcu ovo što imam da ti ponudim u ovom samotnom času. Prema onome što mi je ubedljivo rečeno, tvoji neprijatelji su se zakleli da ćeš umreti; bilo od otrova, u slučaju da te oslobodi car koji će sutra ovamo stići; bilo na lomači, ako te proglase krivim. Zbog toga ću ti pokazati planinu sa koje ti može doći pomoć.

5

Noćas, kada sat otkuca jedan, budi budan i spreman za bekstvo. Ispod kreveta ćeš naći odeću austrijskog vojnika, obuci je i preko ramena prebaci kožnu torbicu koju ćeš takođe naći, u kojoj je pismo u kome stoji da putuješ za Beč. U blizini puta pored gradskog zida koji je oivičen drvoredom, do kog ću te ja bezbedno odvesti, nalaziće se jedna brza mazga koja pripada biskupu Volri iz Praga, koji je na tvojoj strani; na toj mazgi možeš otkasati sa Emizkom, moravskim plemićem kojeg poznaješ, i koji je hrabar borac i nosi sa sobom veliku količinu zlata. Možeš se osećati sigurnim pored njega sve dok ne budeš došao do svog kralja koji je ocima napisao: „Neće oni povrediti njegovu ’gusku’, tako mu njegove užasne osvete, jer ona još ima da nosi za njega zlatna jaja“. Ne oklevaj i ne predomišljaj se!“

„Šta će biti sa tobom, stari Erlo, ako te optuže da si mi pomogao da pobegnem?“, oprezno je pitao Hus.

„Dozvoli da se ja pobrinem za to. Kakva bi šteta bila i da me ubiju umesto tebe; i tako uskoro nikome neću biti od koristi, skoro da sam samom sebi na teretu i u svakom slučaju uskoro ću morati da platim grobaru. Ali ti još uvek nemaš, ili si tek napunio četrdeset godina, i možeš da služiš čovečanstvu na svaki mogući način. Idi sad na počinak, da bi prikupio snagu za poduhvat koji te očekuje.“

Tako je navodno postupio dvoranin Erlo, prema onome što mi je sam Hus kazao u poverenju i zaklevši me na ćutanje, što očekujem i od tebe, dragi Nikolaju. Evo šta se dalje dogodilo: u rečenom satu noći, Erlo je otišao do zatočenika i hrabrio ga da pobegne, jer je sve bilo spremno.

Ali Hus je rekao: „Daleko bilo od mene da svojim bekstvom dovedem u opasnost tvoju sedu glavu, čestiti Erlo! Evo, ja ću ići stazom koju mi je prst Božiji pokazao. Smatrao bih to za strašan greh, kada bih otišao poput lopova usred noći i svojim neprijateljima omogućio da trijumfuju na račun moje časti. Ne, ne mogu da dozvolim da mi se to dogodi! Šta mi ljudi mogu, ako me Božija ruka štiti? A ako me on ne štiti, osveta mojih neprijatelja će me stići, čak i ako budem pobegao na najudaljeniji okean! Prilikom rukopoloženja dao sam svečanu zakletvu da ću govoriti istinu, ne gledajući na sopstvenu dobrobit: niko me neće sprečiti da izvršim tu dužnost, niti ću kukavički pobeći i izdati samoga sebe i sopstvene doktrine, tako mi Bog pomogao! Kakva korist od vojnika ako pobegne kad mu se protivnik približi, i kakvu nagradu zaslužuje stražar ako spava sa ostalima?“

„Oh, oh! Kad bi se samo prosvetlio! Izbavi se! Beži! Dok još ima vremena, dok je kapija otvorena i dok te prijatelji iščekuju. Tvoje bekstvo ne može se nazvati kukavičkim nego pravednim, jer tvoje sudije greše protiv tebe sramno zloupotrebljavajući svoju vlast, i uskraćuju ti pravo na pravdu i odbranu! Hajde, hajde!

Beži, izbavi se pre nego što petao zakukuriče!“, navaljivao je stari dvoranin. „Odustani od svog navaljivanja, svoje revnosti i molbi; baš kao što ugaoni kamen nije postavljen u ugao kuće da bi je ukrašavao nego da bi je ojačao, tako ni ja nisam spreman da ustuknem pred zlobom zarad pukog samoodržanja. Nema ničega što Gospod više voli u svojoj deci nego kad pomažu svojoj braći bez hvale i nagrade.“

„Bićeš mrtav čovek pre nego što sunce još tri puta izađe! Diži se, diži se! Obuci se i hajde za mnom! Imamo još samo nekoliko trenutaka, kada oni prođu niko neće moći da odmota mrežu koja se plete oko tebe. Hajde, hajde! Zašto oklevaš? Zar ne čuješ da noćni stražar objavljuje da je pola dva, zar ne vidiš da je njegova baklja skoro dogorela? Dođi, dođi! Preklinjem te, u ime Isusa Hrista i s vrelim suzama! Pobegni sa mnom iz ove tamnice u koju te je bacila zloba!“, plakao je i molio starac onoga koji je oklevao, privijajući se uz njega i pokušavajući, koliko je god mogao, da ga odvuče odatle.

Hus je zaista izašao sa svojim oslobodiocem izvan svog zatvora, a onda je stao i neko vreme posmatrao nebo, kao da je želeo da pita: ’Sveznajući, nije li greh pred Svetim Duhom da napustim

6

stazu koju si Ti za mene pripremio?’ I onda se okrenuo, pružio Erlu ruku i sa uzdahom rekao: „Odani oče, ne mogu da pobegnem! Dozvoli da ti se najusrdnije zahvalim za tvoje delo ljubavi, i moli se za mene, budem li pošao u smrt.“

„Prenesi mojim prijateljima moju iskrenu zahvalnost za njihovu ponudu i zamoli ih da me ne osuđuju zbog moje tvrdoglavosti. Pouzdaću se u Boga i čekati svoj čas!“

Iz slobode, Hus se vratio u svoj skučeni zatvor. Dvoranin je potražio prijatelja koji ih je čekao, da bi ga izvestio o svom neuspehu.

Ovaj se tako razbesneo na starca, za kojeg je verovao da je lažov i izdajnik, da ga je probo svojim bodežom te je ovaj pao. U međuvremenu Hus je pevao ambrozijansku himnu na latinskom tako prelepo i glasno, da su je neki od njegovih neprijatelja čuli i intervenisali za njega, kao istinski pobožnog čoveka, gde god su mogli.

Sledećeg jutra, šestog juna, još dva stranca su se pojavila u Konstanci: jedan od njih uz veliku pompu, drugi bez ikakvog razmetanja. Prvi je bio car Sigismund; vrlo dostojanstven gospodin, riđe kose i brade. Kakva se gomila okupila, dragi Nikolaju, kao da se zemlja otvorila i iznedrila ljude da proslave, na stotine načina i u hiljadu boja, dolazak carske svite. Pevači, plesači, svirači na citri, žongleri, draguljari, vrsni kuvari i prostitutke pristigli su iz svake strane zemlje, da bi ovde stekli pravednu ili sumnjivu zaradu.

Avaj, pomislio sam, ovo treba da bude sabor na kome treba da se prekine sa izvrtanjem pravde! Nesrećni Čehu! Uz urlanje ljudi i zveckanje vrčeva tvojih neprijatelja, ti ćeš završiti kao spektakl za zaslepljenu rulju. I baš kao što sam zamislio, tako se i zbilo. Trkanje, mačevanje, igre i zabave svih vrsta ispunile su dan, i do duboko u noć na ulicama se čula galama, kao da su rajnski vodopadi tik ispred gradskih kapija.

Raznobojne svetiljke gorele su svuda kuda je pogled dopirao, a stari i mladi su hodali unaokolo u svojoj najboljoj odeći, gledajući usiljene Jevreje, razigrane Mađare ili pijane čarke naroda iz zemalja pokraj Majne i slušajući njihove promukle pesme. Mnogi su se jezici čuli i nošnje mnogih naroda videle ovde. Iz Španije, Francuske, Stare Engleske, Holandije, Danske, Pomeranije, Pruske, Poljske, Saksonije, Češke, Austrije, Bavarske i brojnih slobodnih gradova carstva došli su izaslanici, i stotine su pristizale svakog sata, peške, na konju ili u kočiji, kroz kapiju Konstance , iscrpljeni, tražeći mesto za odmor, na suncu ili usijanom kamenju, jer je sunce pržilo kao rasplamsali oganj sa vedrog neba.

Car je jahao gipkog konja koji je imao bele oči, riđi rep i grivu. Telo životinje bilo je prekriveno skerletnim pokrovom; srebrni privesci visili su s njega o svilenim kićankama koje su bile pričvršćene zlatnim iglama.

Na glavi, konj je imao veliku perjanicu, a na grudima grb najživljih boja, sa slikom dvoglavog orla. Uzda je bila ispletena od lepih vrpci, ukrašena prekrasnim školjkama iz morskih dubina.

Car je bio veličanstven u crnom somotskom kaputiću, razrezi na njegovim pantalonama bili su postavljeni plavom svilom, a od kolena su mu počinjale bele, svilene čarape koje su dosezale do crvenih čizama. Uzak i dugačak mač bio je jedino njegovo oružje. Oko vrata je nosio zlatni lanac koji je bio uredno namešten u dijagonalne petlje i kukicama pričvršćen za njegova ramena, a pod srcem se završavao jednim velikim brošem ukrašenim biserom. Bela beretka, postavljena plavom svilom, pokrivala mu je glavu; na njoj je ležala malena kruna, veličine pesnice, na čijem se vrhu vijorilo belo, lelujavo pero. Pred njim je jahala jedna mršava, okretna osoba, poznata kao glasnik, koja je morala da raščisti put za svog gospodara. Careva pratnja bila je obučena kao za karneval, među njima je bilo trubača i onih koji su udarali u talambase, kao i nekoliko crnaca iz Azije.

Drugi stranac kojeg sam spomenuo bio je Jeronim iz Praga, iz klana koji sebe naziva Faulfiš, po zvanju magistar slobodnih umetnosti, profesor i diplomirani teolog. Takođe je i vitez češkog kralja Venceslava i odani Husov učenik i sledbenik. Studirao je u Pragu, Parizu, Kolonju i Hajdelbergu.

7

Ovaj čovek, kome verovatno nema ravna po učenosti i rečitosti, došao je u Konstancu da bi odbranio svog prijatelja koji se našao u nevolji, i tu misiju je sjajno obavio; ali čineći to izazvao je sopstvenu smrt i propast, o čemu ni slučajno neću propustiti da te izvestim, ali učiniću to kasnije.

Čim je stigao, potražio je Husa, za koga se kaže da je ovako uzviknuo kada ga je ponovo video: „Neka je slava Bogu što me hrabrost nije napustila i što moje noge nisu postale noge begunca, jer je silan junak iz Judeje došao meni u pomoć!“ Zajedno su sročili, tako mi je kazano, vrlo učeno pismo, koje međutim nikad nisam pročitao niti čuo, jer ga oci nisu prihvatili i odbacili su ga uz prezrive povike. Jeronim je divno građen, samo mu je lice bledo; oči su mu crne kao ugalj, a isto tako i njegova kovrdžava kosa. Usta su mu, tokom razgovora, izvanredno prijateljskog izraza, a zubi, beli i jednaki, potpuno vidljivi. Njegove je reči lako slušati, bilo da ih govori na francuskom, italijanskom, nemačkom ili latinskom. Plemićki zlatni prsten blista na njegovom kažiprstu, a na sebi ima kaluđersku odeždu bez opasača i tonzure.

Nadbiskupi, biskupi, prelati i sveštenici, pa čak i princ Ludvig, elektor od Palatinata, odmah su ga posetili, čim su čuli da je stigao, iako je odseo u malenoj odaji Sendstritu, u kući zvanoj „Alšlif“, iznad Ulice Ubice.

Mnoštvo nesreća dogodilo se tokom ovih dana, posebno u danu u kojem su dve ličnosti o kojima sam ti upravo pisao došle ovamo.

Doneseno je više stotina ljudi koji su bili u modricama, sa slomljenim rebrima, prekriveni ranama i s posledicama gušenja; jer je gužva bila tolika da su se zidovi kuća naginjali i rušili, a daščane pregrade u nekoliko prizemnih prostorija se raspale i provalile. Jedan trgovac kožom želeo je da podigne majsko drvo na krovu kuće koja je bila sedište njegove gilde; napravio je pogrešan korak i pao, držeći motku obavijenu raznobojnim trakama u ruci, na glave bučne gomile koja je stajala dole tako zbijena da nije mogla da se pomeri. Ali niko nije bio povređen i čovek koji se strovalio dole odšetao je odatle, praćen podrugljivim dobacivanjima onih na koje je sleteo.

Sedmi juni 1415. je osvanuo u Konstanci usred takvog slavlja i uzbuđenja, a sa njim se ponovo probudila radoznalost gomile. Dok je sat otkucavao osam a zvona zvonila, procesija biskupa, kardinala, otaca i izaslanika kretala se prema crkvi, gde je bila postavljena stolica za Husa, oko koje su bila poređana sedišta za gospodu. Napred, naspram hora, na platformi je bilo uzdignuto jedno sedište prekriveno ljubičastom tkaninom koja je izgledala veoma skupoceno.

Nad njim se nalazio baldahin, s kog se spuštao, u dugačkim naborima, pokrov ovog prestola, ukrašen zlatnim dugmadima, pribadačama, kićankama i resama.

Crkveni dostojanstvenici nosili su na sebi najdostojanstveniju odeću i znake njihovog visokog položaja. Mnogi su jahali na konjima i magarcima, druge su nosili u stolicama, kao, na primer, nadbiskupa Šulcbehen, jednog snažnog gospodina, kojeg je pratio Ludvig princ elektor od Palatinata pridržavajući mu skute, ne zato što mu je to bila dužnost, već iz ljubavi prema nadbiskupu koji je bio njegov učitelj.

Kada su sva sedišta u prvim redovima bila popunjena, još mnogima koji su želeli da slušaju bilo je dozvoljeno da uđu u crkvu - a takvih nije bilo malo. Tada je uveden Hus, ponovo odeven u svešteničku odoru, u kojoj su ga doveli do postolja koje se nalazilo u sredini crkve i na kojem je bila pričvršćena stolica koja nije imala naslon, što je bio znak da se optuženik odmarao na njoj. Posle izvesnog vremena kraljevski odeven trubač zatrubio je ispod crkvenog portala i unutra je ponosito ušao car, praćen mnoštvom plemića, u skupocenoj odeći. Svi su zauzeli svoja mesta, Sigismund takođe. Zatim je ustao hroničar, pročitao Husu pobrojane optužbe, kojih je bilo četrdeset sedam, i od svih njih izdvojio i naglasio šest ozbiljnih tačaka koje su bile sledeće:

1. Optuženi ne veruje u transupstacijaciju.2. Prezire verovanje u nepogrešivost pape i obožavanje svetaca.

8

3. Osporava valjanost oproštenja greha od strane (zlog) sveštenika i ispovedanje njemu.4. Odbacuje apsolutnu pokornost svetovnim vlastima.5. Odbacuje zabranu ženidbe za sveštenike.6. Naziva oproštajnice simonijom, grehom protiv Svetog Duha.

Zbog ovih i mnogih drugih bezbožnih argumenata i govora, Jan Hus je optužen za vrhunsku jeres i pozvan pred cara i crkvene oce da opozove svoja učenja.

Posle toga Hus je podigao glas na taj način da se nije mogao naći ni najmanji kutak u tom širokom prostoru gde se nije mogao čuti i jasno razumeti. „Ja sam“, rekao je Hus, „željno i nestrpljivo iščekivao ovaj dan, u kome će mi, posle dugog zatočeništva, biti omogućeno da se borim protiv neistina koje su neki svedočili o meni, i da govorim o svojim doktrinama, kao što sam radio u svojoj domovini, bez straha i stida“. Nakon što je Hus ovako započeo, zabranjeno mu je da nastavi i rečeno da mu je dozvoljeno samo da izrekne odgovor, koji se tiče onoga što mu je bilo pročitano; od njega se, međutim, uglavnom očekivalo da se odrekne svojih grešaka i da se okrene od njih ubuduće i zauvek.

„Pre svega“, progovorio je sad Čeh, „ja sam prvenstveno optužen da ne verujem u transupstancijaciju, i to s pravom, jer uopšte ne mogu da je shvatim. Jer teško da se može uzeti zdravo za gotovo da jedan maleni komad testa, umešen od brašna i vode i osušen na suncu, može da se pretvori u božansko telo kroz koje protiče božanska krv; ili da može, kada ga sveštenik posveti, uz veru da su telo i krv Hristova u stvarnosti prisutni i pojedeni, da postane sredstvo oproštenja svih naših nedostataka. Ova doktrina izgleda mi gnusna, i ništa drugo se pod ovim ne može podrazumevati do jedan simbol, i mnogi upravo tako shvataju reči ’ovo je telo moje i ovo je krv moja’; posebno stoga što su baš to značenje mnogi crkveni oci hvalili i prihvatali kao nešto što zvuči razumno i što je ispravno, tokom poslednjih šest stotina godina, pre nego što je vrhovni prelat u Rimu počeo da veruje da može tako da čini, a sa njim i svi ostali koji su izašli iz njegove škole.

Niti na saboru u Jerusalimu, niti u Nikeji, nije bilo reči o doslovnoj transupstancijaciji hostije, samo o njenoj upotrebi umesto beskvasnog hleba. I baš kao što niko ne može zaista da stvori krv od vode i vina, tako niko ne može da stvori meso od testa umešenog od brašna; takva drska samouverenost od strane sveštenika je grešna, bezbožna i treba je osuditi; nigde u Svetom Pismu nema osnove za tako nešto. Sve dok mi se ne može pokazati iz Svete Biblije da grešim, ja ću insistirati na svom argumentu. Jer je zapisano: „I uze hleb, i zahvalivši prelomi, i dade ga učenicima itd; nakon toga uze čašu, zahvali i dodade je učenicima rekavši da piju iz nje svi itd.“ Izgleda jasno da je Isusova poslednja večera bila data iz dva dela a ne odjedanput, što dokazuju evanđelisti Matej 26, Marko 14, Luka 22, i Pavle kada piše Korinćanima u 11-tom poglavlju, 23. i 24. stihu (1. Korinćanima 11,23.24). Ako neko zna nešto drugačije od ovoga neka posvedoči pred ovim skupom.

Drugo: optužen sam da ne gajim verovanje u papu i njegovu nepogrešivost u stvarima crkvenog verovanja, a takođe i da nalazim malo ili nimalo utehe u obožavanju svetaca. Priznajem ovo, kao svoju doktrinu, u svakom pogledu. Jer kako može čovek, čak i ako je papa, da bude nepogrešiv kada su njegovi nedostaci isti kao i u drugih ljudi, od rođenja pa nadalje; i biti pogrešiv jeste glavni greh i njegov i svih ostalih ljudi. Zar nije zapisano u Svetim Spisima: „Niko nije savršen, samo i jedino Bog!“ Biti nepogrešiv ne znači ništa drugo nego biti savršen i nikada ne pogrešiti; ali pošto smo svi mi smrtnici, skloni smo da pravimo greške i svi to moramo priznati. Ovo je, dakle, vidljiva i ozbiljna prevara svih hrišćana, ovo ponosito i uobraženo propovedanje da je bilo ko, rođen od žene, jednak Gospodu i nepogrešiv. Postupci nijednog ljudskog bića nisu toliko savršeni, da ništa što je učinio danas ne bi moglo da ga navede da zažali sutra. Nadalje, nikome nije bila data vlast da posveti bilo kog čoveka, koliko god čisto i pobožno da je živeo; a to je stvar koju pape već nekoliko vekova smatraju za svoje pravo. Zapisano je u Svetom Pismu: „Niko nije svet, ja sam jedini Bog!“ i

9

ponovo: „Niko ne može sebe nazvati Svetim, osim Boga!“ A da to nije zapisano u Bibliji, onda bi svaki čovek mogao da se pita koliko je zapravo udaljen od spasenja - kad zle misli i sklonosti ne bi svakog dana izvirale iz njegovog srca, i kad bi uvek bio u stanju da nadvlada zlo. Ako želi da bude ponizan a ne arogantan, mora staviti ruku na srce i reći: „Ja sam veliki grešnik!“

Sve dok je ova istina prisutna, treba propovedati i verovati da nema Svetaca pred Gospodom i da obožavanje Svetaca ne donosi nikakvu ovozemaljsku korist, nego je obično prazno brbljanje. Bog je duh i svako ko mu se moli mora ga prizivati u duhu i u istini. Kako da ga prizivam u istini, ako moram neku treću osobu da zamolim da Bog interveniše? On je otac sviju nas i njegovo je srce otvoreno za svakoga istom ljubavlju; on nije bliži ovom čoveku ili udaljeniji od ovoga, nego nam je svima podjednako pristupačan, i pred njim svi mi jesmo i ostaćemo zemljane posude, koje se danas naprave a sutra polome, posude koje ne mogu da zahtevaju nikakvo preimućstvo zbog sopstvenog oblika. To bi izgledalo nekako ovako: ja nemam hrabrosti da sam razgovaram sa Ocem, i zato ti, Sveti Benametre, to radi za mene uvek.

I na kraju, ko će biti najviši a ko najniži na nebu? Ko to zna? Ko je ikada primetio da ima takvu prednost nad drugima? Sve dok smo, opet ponavljam, svi začeti od grešnog semena - mogu postojati pravednici, ali ne i Sveci.

Evo šta je Pavle rekao Timotiju u drugoj poslanici, drugom poglavlju: „Ako se neko i trudi na igrama, ne osvaja venac ako ne poštuje pravila“. Šta to znači, poštovati pravila? Možda mnogo posta, molitve i pokore. Ali niko ne treba time da se hvali, rekao je Pavle Efescima u drugom poglavlju. Takođe je zapisano: „Pošto ste u prošlosti hodali u grehu, vi ste deca neposlušnosti i grešili ste“.

Ako neko zna drugačije, neka posvedoči pred ovim skupom.Treće: moji neprijatelji me optužuju da ne poštujem ispovest kao božansku ustanovu i da

prezirem oproštenje greha od strane (zlog) sveštenika; ova optužba je tačna i ne mogu ovde da je se odreknem. Rimski crkveni učitelji kažu, naravno, da je Hristos rekao: „Primite Duha Svetoga; kome god oprostite grehe, biće mu oprošteni; kome god ne oprostite grehe, neće mu biti oprošteni“.

Ali kako, pitate vi, može sveštenik, koji je istinski Hristov učenik, opraštati grehe ili ih zadržavati, ako ne zna koji su? Na to ovako odgovaram i učim: tako što svakoj savesti prepušta kaznu i odluku da se popravi, uz ozbiljan poziv na pobožnost i odbacivanje svakog zla, na odvraćanje od greha i pogrešaka i na težnju ka milosti sa Bogom i ljudima. Pored ovoga, napisano je u svetim spisima: „Niko ne može da oprašta grehe, osim Boga!“

Ko, od svoje slobodne volje, želi da obznani grehe svoje duše, može biti obogaćen time; ali onoga ko to ne može paklene verige neće okovati. Čak ni Isus nije propustio da ponudi čašu pomirenja svom izdajniku Judi tokom poslednje večere, nego je ostavio ostalima da vide da li je postupio ispravno, iako je bio više od prvosveštenika.

A šta da kažem o razdrešenju koje obavlja (zao) sveštenik, kakvih na stotine sede u ispovedaonicama, sa srcem ogrezlim u bezakonju i ispunjenim prostačkim i primitivnim mislima? Koji ujutro čitaju svetu misu lenjivim jezicima a zatim se prežderavaju, tako da moraju da na tajnim mestima uz odvratne grčeve povraćaju svu tu nečistoću. Koji mamurnog pogleda uveče sede za svojim ogromnim peharima i otežalim jezikom mrmljaju svoje „Ave Marija“, a kad završe s tim, ne časeći ni časa vlaže svoje prste balavim usnama da bi bolje mogli da uhvate karte, koje su ispustili trenutak ranije. Koji sede na hrpi balege i vode rasprave sa svim ljudima, koji psuju i pijanče, poput vojske u neprijateljskom logoru. Koji sviraju na violinama i frulama za vreme vašara, kao da im je potrebno da im prolaznici dobacuju novčiće i kao da nemaju dovoljno za život, kao da su tako siromašni da će umreti. Koji se zadržavaju po osvetljenim i mračnim ćoškovima, u kojima možda neka okretna, lepuškasta služavka riba pod, muze mleko ili radi, da bi započeli razgovor, da bi ih nepristojno zagrlili, da bi uživali u požudnim pogledima, i da bi, gde god je to moguće, zaboravljajući

10

na svako poštenje, ugled, skromnost, zavet i položaj, učinili preljubu, gazeći bračni zavet ili vereničko obećanje onih koje siluju. Koji ne znaju, iz čiste lenjosti, kako da utuku vreme svakoga dana osim ako ne odu u lov, na borbu petlova, paljenje vatre na dan Sv. Jovana ili na praseće pečenje, ili ako ne odjašu tamo na hrbatu konja, magarca, seljaka ili kakve jedre devojke, ukoliko se dogodi da nađu takve odane manastiru. Koji po navici nose bodeže da bi mogli, ako se pesnice ne pokažu dovoljne ili ako ih obmanuti i prevareni muževi iznenade, da se odbrane po svom sopstvenom zakonu. Koji isuviše često sede u dubljem mraku uma od onih koji dolaze na ispovest, i koji manje znaju o Bogu i njegovom evanđelju od nerazumnih neznabožaca, koje kritikuju i na koje prizivaju prokletstvo, tu i tamo!

Kojima su srca tvrđa od gvožđa i kamena i manje sklona pomirenju nego srca krvožednih šumskih zveri, što svako ima priliku da vidi, ako posmatra mučenja kojima bivaju podvrgnuti oni koji im se suprotstave, koji ih ukore za njihove grehe, koji ne žele da poveruju u ono što ovi uče ili propovedaju.

Skoro da je vapijuća potreba da Bog ponovo pošalje svog sina sa neba, da bi ponovo udahnuo u njih svog Svetog Duha i prosvetlio ih i doveo do poznanja Boga. Kao što nijedan slepac ne može da pokaže put drugom slepcu, pod navedenim okolnostima, tako nijedan sveštenik nije u stanju da oprašta grehe koje i sam, u većoj ili manjoj meri, čini. „Bez mene“, kaže Hristos, „ne možete činiti ništa!“ i „Ja sam put, istina i život“, i „Ko god želi da bude moj apostol mora da ponese i moj krst“. Ali kako sveštenici da gledaju očima Hristovim, u koga ne veruju i koga ne nose u svom srcu?

Njihovi putevi nisu Njegovi i nisu istina, nego im njihove iskvarene misli i lukavstvo pokazuju put kojim samoživo i sebično nastavljaju dalje. Stid ih je da ponesu krst i primoravaju druge ljude da nose njihove terete. Odustaju od svega što im izgleda teško, tako je; i da je u njihovoj vlasti da odgode dolazak smrti proširili bi džepove svojih navika da bi mogli u njih da ubace još više zlata, i da bi živeli bezbrižno i u večnom užitku. To ja nazivam služenjem Valu, a ne Jehovi. A pošto sveštenici nisu nanovo rođeni, i ne sede u čistoti srca, jednostavnosti i čestitosti u svojim ispovedaonicama, ja ću nastaviti da propovedam i objavljujem, gde god mi se pruži prilika, da svako, kada prizna svoje grehe pred Bogom, treba da se odvrati od zla i da teži spasenju. Ako sam rekao previše, onda me kaznite zbog laganja, vi oci okupljeni na ovom saboru!“

Ovo je izazvalo gunđanje i nepovoljne komentare među nekim biskupima i starešinama, ali car je podigao desnu ruku i mahao sve dok nije nastala tišina, i Hus je nastavio da govori nakon što je uzeo gutljaj vode.

„Četvrto: mene osuđuju i odbacuju zbog toga što nisam u stanju da se zalažem za apsolutnu pokornost zemaljskim vlastima. Priznajem i ovu optužbu i ni najmanje nisam voljan da opovrgnem ono što sam učio o tom pitanju. Iako znam da je poslušnost bolja od žrtve, ova rečenica se ne može razumno protumačiti drugačije nego kao: „Boj se Boga i voli svoga bližnjeg; onda ćeš postići više poštujući Božje zapovesti nego prinoseći mu žrtve“. Ali da se ljudski zakoni imaju poštovati bezuslovno, to je nerazuman i besmislen zahtev koji čoveka, koji je veoma cenjeno biće, ponižava ispod njegovog statusa i bogom-dane mudrosti, a da mu pritom ništa ne daje. Čak su i hrišćani iz najranijih vremena ovako kazali svojim nadređenima: „Više se treba pokoravati Bogu nego ljudima“. I ja tako kažem i pitam vas, gospodu: da li je ispravno da vrhovni prelati u Rimu zahtevaju da njihove želje imaju prednost nad blagostanjem hiljada ljudi u drugim zemljama?

Da li je pravedno da pape proklinju one koji se odvoje od Crkve i da ih ekskomuniciraju, i da nazivaju dobročiniteljima Crkve one koji ubiju ljude koji su tako osuđeni? Da li je pravedno to što sveštenik može da objavi takvu kletvu sa propovedaonice u zgradi koja je posvećena Bogu pomirenja, uskraćujući osuđenima pravo na odbranu; što može, kao sluga Crkve, da oštri svoj bodež protiv prijatelja i da meša otrov za onoga koji ga je začeo? Da li je pravedno što poglavari Crkve zapovedaju

11

onima koji su im podređeni da se postaraju da svako, dok ga još služi zdravlje ili kad je bolestan, ali posebno na samrtničkoj postelji, sačini svoj testament u korist crkve ili manastira, zanemarujući čak i nesrećnu siročad, i da zatim zahtevaju propovedanje ovog verovanja: „Što je veći dar, to je kraći ostanak u grobu“, i: „Što je veličanstveniji poklon, to je bolji položaj na nebu!”, “Što bogatije zaveštanje, to hladniji pakleni oganj!“

Da li je pravedno u ime zlata zavoditi mlada srca, kao što je Rim naredio, da bi ta mlada bića ostavljala, u suprotnosti sa zdravim razumom i zakonima prirode, ovaj slobodan i prekrasan svet i, zaboravljajući na sve dužnosti prema svojim rođacima, odlazila u manastir; gde se moraju polagati takvi zaveti da je zbog njih do sad zažalilo svako srce, i koje nije moguće održati?

Da li je pravedno da pape propovedaju i sveštenici odobravaju verovanje da svaki poklon poklonjen crkvi, pa čak i ukradeno vlasništvo, mora da se zadrži i ne može se vratiti onome od koga je ukradeno?

Da li je pravedno što sveštenik sluša ispovest kao sveti i nepovredivi sakrament; ali ako prilikom ispovesti čuje nešto što bi bilo štetno za njegove pretpostavljene, te posvećene odaje se moraju otvoriti? Da li je pravedno da moramo da progonimo one koji su drugačije vere, tim pre što je naša vera stvar obrazovanja a ne urođena, a Sveti Duh je darovan svim ljudima? Neću više postavljati pitanja o ovoj ili onoj zapovesti, svakom čoveku njegova savest mora reći, i reći će mu, da će sveštenik, ako je bezuslovno poslušan svom starešini, grešiti više nego njegovo stado. Da li je pravedno to što sveštenik mora da postavi majsko drvo i da ga blagoslovi, nakon što su fanatici i lovci na jeretike koje je poslao Rim razapeli nekoga ovde ili onde, mučili ga na smrt i spalili na mestu na kome treba da stoji majsko drvo? Samo zato da sveštenstvo, od papskog purpura do najmanjeg brata koji služi, ne bi oskudevalo ni za najmanju trunku i da bi Greh i Požuda mogli neometano da caruju? Zbog tog razloga ja znam vrlo dobro, i to saznanje me ispunjava žalošću, da bi mi pre bilo dozvoljeno da oteram deset hiljada Jevreja u smrt najrazličitijim mukama, nego da govorim i propovedam ono što sam govorio i propovedao, pred celim čovečanstvom; ni dlaka mi s glave ne bi falila zbog takvih nedela, ali pošto ne marim da živim u papskoj tmini i odbijam da se pokorim onome što se protivi mojoj savesti, oklevetan sam kao da sam kakvo čudovište, iz pukog neznanja i slepe pokornosti.

Ko mi može zabraniti da ovako govorim? Pošto sam se prilikom rukopoloženja zakleo da ću svima govoriti samo istinu, a reč ’svima’ obuhvata, po mom mišljenju, i papu i običnog vernika, i cara i vojnika, onda ne mogu da ćutim iz straha, nego ću se pokoravati Bogu koga sam prilikom rukopoloženja pozvao za svedoka i osvetnika, više nego ljudima. Ako sam prekršio svoju zakletvu, onda zahtevam od ovog skupa, u skladu sa svetom silom zapovesti koja me je dovela ovamo, da mi pokaže gde je moj jezik izrekao neistinu“.

„Peto: meni se prebacuje da učim i propovedam protiv aktuelne simonije u vezi sa takozvanim oproštajnicama. Moje neprijateljstvo prema njima izgleda mi istinski apostolsko-evanđeosko, i ništa ne osuđujem i ni protiv čega ne propovedam tako energično kao protiv te grešne trgovine, utoliko više što mi se ništa ne čini toliko bezbožnim kao komercijalizovati oproštenje greha, varati siromašne i nesrećne ljude i držati ih u uverenju da se nebo može kupiti za nekoliko novčića. A zbog čega se sve to radi? Zato da bi prelati u Rimu mogli da se opijaju u raskoši. Pre šest godina Dionis Nauklerijus mi je rekao, kada me je posetio u Pragu i video na mom stolu sliku Isusovih stradanja, ukratko ovo: „Pre nego što sam otišao u Rim, moje srce je bilo ispunjeno pobožnim divljenjem prema ovoj slici, a takođe sam poštovao Isusovog namesnika kao nekoga ko je podjednak svet kao raspeti Nazarećanin. Ali kada su moje oči videle prestonicu biskupskog poglavara, zaprepašćenje je ispunilo moje luckasto srce. Umesto blage očinske figure vrhovnog poglavara Crkve, ugledao sam kako četvorica pronose pored mene, umotanog u purpur, zlato i dijamante, mladića koji je navodno bio namesnik Onoga koji nije imao gde da zakloni glavu. Lice mu je bilo drsko, oholo, ispisano tragovima strasti; na glavi je

12

nosio trostruku somotsku kapu. Teški zlatni krstovi visili su mu sa ušnih resica, ružno ih deformišući. Njegovi prsti, od palca do malog prsta, bili su prekriveni blistavim zlatnim prstenjem, a kopča koja mu je pridržavala plašt oko vrata ličila je na raznobojnu dugu, optočena svetlucavim rubinima, topazom, jaspisom, safirima, smaragdima, opalima i dijamantima, podsećajući na svetinju nad svetinjama u Jerusalimu, o kojoj je pisano u Starom zavetu. Na listovima je nosio azurno plave svilene čarape a papuče su mu bile izatkane od zlatnih niti, prekrivene zlatnim kopčama i tačkama. U takvoj raskoši video sam ga i sledećeg dana, kad je na belom konju odjahao na zabavu, a nekoliko dana kasnije video sam ga na balkonu njegove palate kako stoji u sličnom sjaju i posmatra kako odsecaju glave nekolicini jeretika, čija su naga tela zatim bila bačena ulovljenim šumskim zverima.

One su izgledale mnogo milostivije od pape Jovana, dvadeset i trećeg po redu, koji je uživao u krvi ovih nesrećnika; jer nisu htele da ih rastrgnu, nego su milosrdno lizale odrubljene glave i krvava tela. Tik uz njega stajala je mlada devojka, lepša od svih koje sam ikada video, sa kojom je Poglavar Crkve zbijao šale, dok su nesrećnike vodili u smrt. Gde god da se vrhovni prelat pojavi, ljudi padaju na kolena i puze pred njim. Ali ne razmeće se samo papa ovakvim bogatstvom; i nekoliko drugih poglavara Crkve radi to isto, oni koji se nazivaju kardinalima, legatima, nadbiskupima, biskupima i priorima. Oni jašu unaokolo na raskošno ukrašenim magarcima, idući s jedne orgije na drugu, uvek okruženi zgodnim mladićima i prekrasnim devojkama.

To je takav život, da nijedan čovek ne može zamisliti raskalašniji. Avaj, uzdisao sam tada, oh Spasitelju! Zar su ovo tvoji učenici, čija si stopala oprao u znak svoje skromnosti i poniznosti? Propovedaju li ovi razvratnici tvoju veru? Penju li se oni još uvek s tobom na Maslinsku Goru? Mole li se još uvek sa tobom: „Oče, ako je moguće, učini da me mimoiđe čaša ova!“ Ali umesto čaše bola oni ispijaju med požude, umesto da pođu na hodočašće na Golgotu da bi razapeli svoje telo, oni hode cvetnom dolinom senzualnih užitaka! Ko bi se onda videvši Rim, tu jazbinu greha, iznenadio kad bi Bog pohodio ovaj grad ognjenom kišom kao što je to uradio sa Sodomom?“

To je Nauklerijus ispričao meni, Janu Husu. I ja sam poručio da mi se u lipovom drvetu ureže tehnikom duboreza slika pape, zemaljskog namesnika raspetog spasitelja, onako kako mi je bio opisan; uzeo sam obe slike, odneo ih u univerzitetsku salu u Pragu i napao oproštajnice pokazujući svojim studentima istinu i obznanjujući svim ljudima kakva je užasna zver zapravo rimsko sveštenstvo, i kako oni proždiru plodove rada običnog naroda prostituišući se sa celim svetom, uz pomoć svojih oproštajnica, na sraman i bezbožan način. Kako bi ti Valovi sveštenici mogli da i dalje predaju Duha Svetoga molitvom ili polaganjem ruku, kao što se činilo u vreme apostola? To su ’Simoni’, poput onog o kome je pisano u osmom poglavlju Dela Apostolskih: „A kad vide Simon da se daje Duh Sveti kad apostoli metnu ruke, donese im novce govoreći: Dajte i meni ovu vlast da kad metnem ruke na koga primi Duha Svetog. A Petar mu reče: Novci tvoji s tobom da budu u pogibao, što si pomislio da se dar Božji može dobiti za novce. Nema tebi dela ni iseta u ovoj reči; jer srce tvoje nije pravo pred Bogom. Pokaj se dakle od ove svoje pakosti, i moli se Bogu da bi ti se oprostila pomisao srca tvog. Jer te vidim da si u gorkoj žuči i u svezi nepravde.“ Dela 8,18-23.

Šesto: mene treba najstrože kazniti, zbog toga što propovedam protiv celibata, ne poštujem ovu crkvenu dogmu kao sveti sakrament i osuđujem je kao neprirodnu. Ono što sam govorio o tome dovoljno sam hrabar da ponovim ovde, onako kako mi nalaže moj zdrav razum. Pre svega pitam: zbog čega rimokatolička crkva propoveda o sedam sakramenata, u kojima nijedan katolik nema pravo da učestvuje? Nije li sakrament spasonosna sila u ovom životu i u životu posle smrti?

Ali svako ko postaje sveštenik gubi pravo na jedan sakrament, na svetu tajnu braka, pa mu preostaje samo šest tačaka spasenja. Iz istog razloga i onaj ko nije sveštenik ima samo šest tačaka spasenja, jer nije rukopoložen. Nije li to samo po sebi jedna zbunjujuća i nelogična dogma: učiti o sedam sakramenata, a ponuditi samo po šest svakom čoveku? Nadalje, prošlo je mnogo vekova od

13

nastanka hrišćanstva, i biskupi i sveštenici su se ženili i dozvoljavali sebi ženidbu u časti i pristojnosti, sve dok neki Vrhovni Prelati, Grgur VII (nazvan još i Hildebrand) i Inoćentije III, hiljadu godina posle smrti Isusa Nazarećanina, nisu došli na pomisao da sveštenicima zabrane ženidbu - da oni ne bi voleli svoje porodice, da ne bi poštovali svoja ognjišta, i da bi bili primorani da traže spasenje samo pod okriljem Rima, imajući uvek na umu zaštitu od svetovnih vlasti koja im odatle pristiže.

A šta da kažem o neprirodnim posledicama takvog zahteva? Nije li sam Bog ustanovio brak, kao sredstvo zadovoljenja žudnje za ljubavlju koja postoji u svim ljudima, pa i u životinjama? Nije li onaj koji postaje sveštenik takođe načinjen od krvi i mesa? Kao što njegovo srce nije neosetljivo prema prirodi, u koju je Bog smestio sva stvorenja radi uživanja, i dao nam je razum, uz čiju pomoć treba da živimo mudro, tako sveštenik ne može istinski da poštuje ovu najokrutniju od svih ljudskih zapovesti. Ja još uvek verujem da celibat jednom čoveku donosi više iskušenja a drugome manje, ali svakako je tačno da niko nije u stanju da pobedonosno poput sveca vodi bitku za čednost! Bitku, u kojoj se kao neprijatelji na jednoj strani nalaze velika Majka Priroda, a na drugoj obavezujući zavet. A zar ne piše Pavle Timotiju u trećem poglavlju: „Biskup mora da je bez mane, jedne žene muž, trezan, pametan, pošten, gostoljubiv, vredan da uči; ne pijanica, ne bojac, ne lakom, nego krotak, miran, ne srebroljubac; koji svojim domom dobro upravlja, koji ima poslušnu decu sa svakim poštenjem.“ 1. Timotiju 3,1-4. Bolje bi bilo da se oženi, ne radi zakona, nego radi časti Boga i Isusa Hrista. Jer oni koji imaju žigosanu savest, koji zabranjuju ženiti se i udavati i uzdržavaju se od hrane koju je Bog stvorio, oni licemerno lažu. Smatram da je to seme bezakonja i koren sveg zla, to što se sveštenici ne žene. Bog mu okreće leđa, jer se on odvratio od Boga. On tone u obamrlost jer ni žena ni deca ne unose radost u njegov dom, on ne traži spasenje nego neotesanu kafansku atmosferu, predaje se gozbama, iću i piću i njegove sopstvene želje postaju njegov Bog. Okreće se ka suprotnom polu, mami one koje imaju muževe, zavodi udovice ili jednostavne devojke. A ako ne radi sve to, onda zloupotrebljava sopstveno telo i vene, ili se kurva sa poznatim prostitutkama pred očima i na podsmeh svoje parohije. Samo su oni deca Božija koji su ispunjeni Duhom Božijim, a ne oni koji žive u pobuni, u skladu sa zakonima ljudskog porekla!

Tako sam propovedao, i moje reči su bile otvorene za svačiji sud i procenu. Uloženo je i suviše mnogo žalbi i sveštenstvo je prezreno u suviše mnogo mesta da ja ne bih nazivao jeftinim najamnikom onoga ko ne govori protiv celibata i ko ne izgovara časnu, dobronamernu želju, poput starog biskupa Pafnicija iz Nikeje: da naša Crkva ne stavlja na svoje sveštenike veći teret nego na druge ljude. Ako je neko sposoban da dokaže da grešim, neka učini to pred ovim skupom!“

Crkvena gospoda nisu više mogla da se suzdržavaju - povikali su u mahnitom besu, nimalo se ne obazirući se na prisustvo cara niti slušajući glas predsedavajućeg: „Hus, sotona, jeste jeretik! I arhi-jeretik! Gori od Arijela, takav kakav još nije izašao iz pakla do današnjeg dana. Bacite ga u tamu najkrajnju, gde je plač i škrgut zuba! Da bi tako platio što zaslužuje i nestao u vatri! Spalite ga, spalite ga, jer to je čudovište kakvo pakao dosad nije izbacio, dostojno prezira svih hrišćana. Proklet da je onaj koji ga je začeo, majka koja ga je donela na svet, dojke koje su ga othranile, ruke koje su ga negovale i mišice koje su ga nosile! Prokleti da su učitelji koji su ga vaspitavali, prijatelji koji su ga okruživali i uši koje su ga sa zadovoljstvom slušale. Prokleta da je zemlja koja mu je bila dom i vazduh koji je disao!“

„Prestanite, vi bezbožni klevetnici“, grmeo je češki grof Klum, koji je stajao pored predsedavajućeg i preteći mahao mačem iznad svoje glave. „Smrt onome“, uzvikivao je, „ko naudi jednoj dlaci sa Husove glave, tako mi svega! Zar ovako papisti poštuju carevu čast, dostojanstvo, moć i pismenu garanciju bezbednosti? Kako možete tako da proklinjete i besnite protiv nekoga ko je pravedniji svih vas zajedno! Na svoje protivnike Hristos nije slao kletve nego blagoslove! Jeste li se toliko raspalili zbog toga što je razotkrio vaše licemerje, vi fariseji i sadukeji? Jeste li tako besni zato

14

što je zadigao krilo onoga koji sladostrasno sedi na Petrovoj stolici i pokazao kakve se sorte ptica kriju ispod tog blistavog perja? Da li je zločin to što pokazuje u kakvoj se smrdljivoj kaljuzi sveštenici sada osećaju kao kod svoje kuće, a nije tako bilo u proteklim vekovima; kako dokono sedite iza crkvenih i manastirskih zidina; kako se gostite plodovima tuđeg rada i kako krivotvorite Isusovo učenje i tumačite ga onako kako vama odgovara? Zar je Hus učinio nešto neprikladno kada je pred vama otvorio svetu Bibliju i podsetio vas da je vaš učitelj hodio u skromnosti a ne, poput vas, u oholosti, svili i zlatu? On je dao svom učeniku Petru ključeve kojima se otvaraju sva srca i nebesa vere, a ne mač da ubija, kao što vi ubijate sve one koji ne prihvate vaše svetovne doktrine i koji ih izbegavaju... „ „Tišina, jeretiče! Ili će naša kletva pasti i na tebe, i na čitavu Češku!“, besneli su manijaci, a u svakoj pesnici bljeskalo je oružje.

“Moj care!“, uzviknuo je grof Ginter od Palatinata, „kako možete da dozvolite ovakav greh pred svojim očima, je li vam mač dat zato da ostane u koricama protiv crnomantijaša?“

„Trubaču, najavi napad“, povikao je nadbiskup iz Majnca, „da bi se svi hrišćani okupili radi odbrane Svete Crkve od Paklenih Dveri!“

Sigismund je bledeo, drhtao i zamuckivao poput nekog zarobljenika, sve dok elektor Ludevig nije podigao glas i izgovorio, ne baš blagim tonom: „U ime poglavara carstva, mog rođaka Sigismunda, koji sedi ovde na svom prestolu, naređujem momentalnu tišinu i mir, ili će svako ko se ne bude tome povinovao svojim životom i imanjem platiti za uznemiravanje mira ove zemlje!“ Polako i jedan po jedan, gospoda su ponovo posedala, i mir je ponovo zavladao crkvenom dvoranom, koja je sada bila ispunjena zagušljivom vrelinom i takvim oblakom prašine da je bilo gotovo nemoguće razaznati drugu osobu. Predsedavajući je najavio kraj zasedanja i zakazao nastavak sabora za popodne. Mnogi time nisu bili zadovoljni, posebno papisti iz Italije. Oni su zahtevali glasanje, da bi se odlučilo šta će biti sa Husom; i zahtevali su da saznaju šta car misli o odbrani i govoru ovog najvećeg jeretika. Ali Sigismund je uputio najozbiljnije upozorenje protiv upotrebe sile, navaljivanja ili žurbe, i krotko obećao da će im dati pošten odgovor. Gospoda su napustila svoja sedišta ispunjena mržnjom, šapućući jedni drugima da treba držati na oku bohemsku „gusku“ da ne bi odlepršala i izložila sabor podsmehu.

Moje srce je divlje udaralo, dragi Nikolaju, kada sam ustao sa podnevnog obroka i ponovo se zaputio prema kapiji, jer sam imao zloslutno predosećanje o sudbini češkog sveštenika. „Nesreća, trostruka nesreća!“; vapio sam, podižući ruke iznad svoje sede glave. Kako bih rad bio da izgubim oko, da odsečem ruku, ili ako to ne bi bila dovoljna kazna, da dam sopstveni život, samo da nisam učestvovao u Husovom dolasku ovamo. Ti najbolje znaš, dragi prijatelju, odmah posle Boga, šta se nalazi u dubini mog bića, i stoga neću izostaviti da kažem da je sve što je Hus rekao i o čemu je hrabro i pošteno svedočio bilo duboko urezano u moju dušu i da su to bile reči mog sopstvenog srca, zbog čega ga visoko cenim i volim. On nije svoju svetlost stavio pod sud, već je uzdigao tako da osvetli mračne kutove neverstva, u kakvima sam i ja sedeo, očiju ispunjenih solju neznanja. Mnogi su poput mene tako proveli život, u okviru zakona i u skladu sa pravilima, ne pitajući: zašto. Samo zato što sam tako bio vaspitan i što sam imao pobožne oce kao primer. Iako sam pročitao sve reči Osnivača zaveta, mesio sam isto kiselo testo koje su i moje starešine mesile u neznanju. Bio sam nalik na slepog čoveka koji je sedeo kraj puta i čuo Isusa, ali ga njegove oči nisu videle.

Štaviše, bio sam nalik na hromog ili radije lenjivog čoveka, koji je video Isusa i čuo ga, ali je bio suviše flegmatičan da bi ga sledio, da bi ustao iz svoje ustaljene kolotečine navika. Stoga ću, tako sam se zakleo u svom srcu, ukazati Bogu čast danas i, koliko god mogu, pokušati da učinim sve što mogu, da bih sprečio raspinjanje onoga koji je prosvetlio i mene i mnoge druge ljude.“

I dok sam tako govorio u samoći svoje ćelije, neko je pokucao na moja vrata i starešina benediktanskog manastira u Augsburgu, Ksavijer Maentlinus, čiji ti je briljantni mozak poznat iz

15

Korone, ušao je i seo pored mene, uzdišući: „Dragi kolega! Stanovnici Augsburga, kako oni na svetovnim tako i oni na klerikalnim položajima, ogrnuli su me plaštom svog poverenja i poslali ovamo, da poslušam šta Hus propoveda i kakve dobre teorije možda ima, ili savete, u vezi sa obnavljanjem stare apostolske crkvene discipline. Skoro mi je stotinu godina, od kojih sam devedeset i osam proživeo i ne želim, kada umrem, da budem sahranjen kao krivokletnik koji govori drugačije od onoga što mu srce nalaže. Došao sam do tebe da saznam kako ćeš glasati, danas, pre nego što prođe ovaj dan, da li za ili protiv života ovog Čeha, jer se juče jedan legat, jedan mlad grubijan, zakleo onako kako ne priliči hrišćaninu: „Čak i da arhanđel Mihajlo sa svojim vojskama, Lucifer sa svojim sledbenicima i nemačka rulja, svi polete Husu u pomoć, neće imati to zadovoljstvo da spasu ovog arhijeretika iz čistilišta ili da ga izbave od mog mača!“ Zato mi iskreno reci, kako ćeš glasati na kraju. Da se ne bi plašio da ću te odati, dozvoli mi da ti kažem da ja nikada neću glasati protiv njega, čak ni za to da mu se nametne pokora, jer je on pravi Hristov učenik. Moje godine daju mi za pravo da prvi glasam; izjaviću otvoreno pred ušima svih slušalaca da sam bio slep i prevaren čovek, kome je – slava neka je Svetoj Trojici – Bog podario dug život, da može da vidi ružičasto svitanje lepših i boljih dana naše crkve i njeno večno izbavljenje od zla!“

„Moj dragi, dragi Maentinluse!“, uskliknuo sam sa suzama u očima, „čak i ako me budu očekivala sva moguća mučenja u slučaju da stanem na stranu Husa, radije ću podneti njih nego da se i u jednoj jedinoj stvari složim sa Husovim protivnicima. Jer on je zvezda koja zacelo vodi do Vitlejema! I kukurikanje našim ušima, koje neizostavno mora probuditi svakoga ko je dobronameran, i koje nas mora navesti da zažalimo što smo se odrekli Gospoda, kao nekada Petar.“

Posle ovog i drugih razgovora otišli smo do katedrale, oko koje se okupilo mnogo radoznalog naroda i gužva je vladala na svakom koraku, tako da smo morali da se borimo za svaku stopu. Ja još uvek nisam izgubio svaku nadu za Husa, jer su mnogi od nemačkih otaca govorili njemu u prilog i bez pakosti. Ali uskoro su nas zvona opet pozvala u crkvu i samo smo kroz uzani prolaz, koji su vojnici za nas napravili, uspeli da dođemo do svojih mesta. Sigismund se ovog puta pojavio u španskoj odeći od somota, crnoj kao gavran. Loš znak, pomislio sam! Zašto sada ova ugljeno crna boja? Zašto sada crni sto, a jutros je bio azurno plav? Utom je predsedavajući ustao, te se duboko i mnogo puta poklonio caru i okupljenim ocima. Zatim je pročitao ime, zvanje i postojbinu svakog glasača, a takođe i imena onih koji su ih poslali u Konstancu, bilo da je u pitanju bio grad, kneževina, grofovija ili carska opatija, i na sav glas je najavljivao sudije kada bi se odazvali prozivci. Bilo ih je osamdeset i osam bez cara. Trebalo je da ih bude osamdeset i devet, ali nadbiskup iz Klevea je umro dok je Hus čitao svoje preporuke.

Njegovo telo su tiho zavalili u stolicu, kao da je još uvek živ i da samo okleva sa glasanjem. To se dogodilo iz ovog razloga: protivnici ovog Čeha bili su sigurni da će upravo danas ostvariti svoj cilj, jer su drva za lomaču već bila isečena i natopljena katranom, zahvaljujući Amonu Veikliju od Graubundena, za koga je priprema ovog spektakla predstavljala pravo zadovoljstvo.

Starost glasača u godinama, mesecima i danima određivala je redosled kojim su odgovarali, sa ’da’ ili ’ne’, na sledeća tri pitanja:

1. Treba li Jana Husa iz Češke, na osnovu njegovih reformi i doktrina, osuditi kao jeretika?2. Imaju li crkveni oci, okupljeni na saboru u Konstanci, u ime Svetog Oca i Cara, pravo i

autoritet da odrede crkvenu kaznu za Husa, i3. Kakvu kaznu treba izreći Husu zbog njegove hule protiv pape i svetih sakramenata?Na prvo pitanje dat je pedeset i jedan potvrdan odgovor. Na drugo isto tako, bez oklevanja.

Kod trećeg pitanja tridesetorica su glasala da Hus nije kriv, jedanaestorica su bila za javnu ekskomunikaciju, ali četrdeset petorica za smrt, ukoliko se optuženi ne pokaje.

16

Nakon glasanja, predsedavajući je pozvao Čeha da porekne sve što je godinama propovedao protiv zakona crkve, i što je javno predavao. Ali on je stajao uspravno i čvrsto, i glasno je odgovorio: „Nikada neću moći da opovrgnem opravdanost mog učenja i verovanja u jevanđelje Isusa Hrista, i ako Bog bude tako hteo, moja će snaga ostati u meni stalno, sve dok mi se pomoću svete Biblije ne dokaže da grešim. Kada i ako se to bude dogodilo, ja ću svom svojom snagom hvaliti običaje crkve“. Sigismund je nekoliko puta tražio od Husa, usrdno i dobronamerno, da opozove svoje reči. Tada se Hus spustio na kolena i glasno i odano molio Bogu, da prosvetli njegovo srce i glavu i da mu pokaže put prema istini i da ga vodi, ako je pogrešio i odlutao se staze. To je bila njegova molitva, i ja nikada nisam čuo nijednu toliko odanu, kao da se molio božanski prvosveštenik stare i Isus prvosveštenik nove vere. Ali mnogi od delegata su se rugali toj molitvi i bučno su zahtevali da se odmah pređe na glasanje. Čak su i nasuprot carevoj volji podigli takvu graju i galamu, da je molitelj ustao i ostao nem na sve što su protiv njega iznosili svedoci koji su ponovo bili dovedeni pred ovaj skup.

Sigismund je često uzdisao, teško i duboko, njegovo uvek rumeno lice bilo je samrtnički bledo i bacao je uznemirene poglede levo-desno, kao da nešto traži ili se pribojava neke užasne nepravde. Ali kada su se svi ponovo umirili i utišali, Hus je još jednom progovorio: „Poklonio sam se pred Bogom i molio da mi pomogne u mojim nevoljama, ali nisam promenio mišljenje, i ne mogu da se odreknem ni jedne jedine rečenice onoga što sam pisao i tvrdio. Ali ovo znam i posvedočiću, da su svi svedoci lažno svedočili protiv mene u svemu što su rekli i na čemu su insistirali.

Njihove zakletve nisu ništa drugo do crne zamke, jer su daleko od istine, kao što Bog zna. U svakom slučaju, nalazim utehu u drugim vesnicima istine koji su bili predati na smrt zahvaljujući lažnim svedocima - ne zbog toga što su iznosili jednostavno mišljenje o svetim sakramentima i tome da li ih treba uzimati odjedanput ili iz dva dela, niti zbog toga što su propovedali protiv iskvarenosti sveštenstva, već zato što su govorili ili svedočili protiv rimskog biskupa, tvrdeći da je on jednak drugima po svojoj funkciji. To je bio razlog da budu mučeni i ubijeni. Baš kao što su inkvizitori i slepi manijaci poslani iz Rima odredili i meni.“

Na te reči, podigao se užasan urlik osude, i zahtevano je da se odmah pristupi glasanju, što je i učinjeno. Prvo su glasali elektori ili njihovi predstavnici, zatim kardinali, nadbiskupi i biskupi, potom predstavnici grofovija i gradova, prema svojoj starosti. Prvi glas dao je elektor Ludevig od Palatinata, a za njim ostali, ovako kao što ću ti sad reći:

Elektor Ludevig: Iako sam protivnik svih reformi u vezi sa crkvom, ne tolerišem ih i ne sprovodim ih, isuviše dugo sam svestan mnogih činjenica povezanih sa sveštenstvom i crkvenom disciplinom koje zahtevaju korekciju, da bih mogao bez griže savesti da uporedim Husa sa đavolom ili da ga osudim na smrt. Zbog toga sam voljan da u svojoj zemlji upotrebim sve što je dobro, iz Husovih govora i nauke, s nadom da će to doneti dobru žetvu u danima koji dolaze. U onoj meri u kojoj je grešio, smatram da će pokora biti dovoljna kazna za to; ali ponajmanje ga treba lišiti slobode, časti ili života, jer je došao ovamo u potpunoj iskrenosti, oslanjajući se na carevu pismenu garanciju bezbednosti i na nemačku časnu reč, i kao drugo, zato što je dao poštene odgovore na sva pitanja i ponudio da opozove svoja učenja čim mu se iz svete Biblije dokaže da greši. Svedočanstva izneta protiv sebe nijednom nije shvatio ozbiljno, nego kao obično potplaćeno krivokletstvo. Iz tog razloga glasam za njegovo oslobođenje i bezbedan povratak kući, sa – Da.

Fon Ajnbeken, ispovednik elektora od Saksonije, kao delegat: Treba li javno da govorim kao sveštenik, onda moram glasno da izrazim žaljenje zbog toga što nije nimalo časno videti kako smo utamničili Husa poput običnog lopova, s obzirom na to da je on rukopoložen i da je sluga oltara, zbog čega je zabranjeno uvrediti ga.

Ovde u Konstanci nimalo se nije razmišljalo o tome da ovako pravimo spektakl pred čitavim svetom, što navodi čoveka da se postidi. Viđamo sveštenike i vernike kako prete smrtonosnim

17

oružjem čoveku kome je bila obećana zaštita, čoveku koji je bez ikakve odbrane doputovao u stranu zemlju, koji je bez suđenja i pravde bačen u ćeliju namenjenu ubicama, i čijoj su se molbi Bogu za prosvetljenje slušaoci smejali. To čak ni jedan neznabožac ne bi uradio, a ponajmanje bi trebalo da jedan hrišćanin tako postupa prema drugome. To nikako nisam očekivao i kada se budem vratio kući, moraću u stidu sakrivati lice, dok budem izveštavao svog princa o konačnom rezultatu do koga smo došli na našem saboru, i o sredstvima kojima smo se služili da bismo izgradili božansku crkvu. Umesto da dozvolimo da glasnik novih doktrina slobodno govori, ovde su mu usta bila začepljena bukom i toptanjem nogama, da bi se osujetila njegova namera i da jasnoća njegovih argumenata ne bi bila uočljiva; sve je to delo ujedinjene i zlonamerne manjine. Zahtevam stoga, pre svega, dodatno vreme za donošenje presude o Husu; i kao drugo, da Čeh bude pušten iz zatvora i oslobođen krivice, jer on nije kriminalac nego čovek velike hrabrosti, plemenitog obrazovanja i neko ko ima preporuke samog kralja. Pored toga, hrabro vam skrećem pažnju na činjenicu da će svako zlo koje se nanese nekome ko stoji pod zaštitom inostrane sile izazvati osudu, osvetu i mnogo veću neprijatnost čitavom sveštenstvu nego što se može zamisliti. Ja glasam za slobodu, čast i život. Da.

Kengel, delegat elektora od Majnca: Moj princ, prior od Majnca, veruje da je onaj ko otpadne od Rima, kakve god da su njegove greške ili zablude, izgubljena ovca, koju treba dozivati ljubazno i nežno, sve dok se ne vrati svom stadu. Ako ona to ne čuje, onda je treba navesti da se vrati, prvo gađajući je kamenčićima a zatim tvrdim grudvama zemlje. Ako je ni ovaj metod ne povrati, onda ovčarski psi imaju naređenje da u korenu unište tvrdoglavost onoga koji greši, bilo ujedajući ga oštrim zubima za uvo, bilo daveći ga. Hus greši, stoga ga je pastir iz Rima prvo dozivao, zatim gađao kamenicama, i tek tada je posegnuo za bolnom kaznom zarad ostatka stada. Ako ništa ne porekne – neka bi se udavio! - Ne.

Eutropije, delegat elektora od Triera: Prilično je stara ona mudrost koja kaže da će jedna šugava ovca zaraziti čitavo stado i da će mudar čuvar stada odvojiti bolesnu životinju i, kada je neizlečivo obolela, ubiti je, da ne bi osiromašio zbog nesreće koju može da izbegne.

Hus je otrovna zver obolelih usta, kojoj nema leka; zbog toga ne mogu da delim strahove glasača iz Majnca i predlažem samicu za Husa; ako ova blaga mera ne urodi plodom, ili ako se, uz njegovo znanje, njegovi prijatelji podignu da ga oslobode, tek tada ga treba ubiti. Da bi se njegov život za sada poštedeo, ja glasam, u ime mog Gospoda – Da.

Elektor od Kolonja: Ko ne posluša upozorenje, mora da posluša bič. A kada ni jedno ni drugo ne postigne željeni rezultat, kao što je to slučaj ovde, onda je on nalik na nesrećnika koga mora da poduči konopac na vešalima. – Ne.

Ričard Rudolf, guverner Frankonije, predstavnik svog brata, elektora od Branderburga: Sve molitve sveštenika na čitavom svetu ne bi mogle da donesu iskupljenje od nevino prolivene bratske krvi. Uzimam hrabrost da kažem, posle svega što sam čuo, da Hus nije ni zver ni šugava ovca, nego dobar pastir i neuporedivo bolji od nekih u Rimu.

Da se on istinski brine o svom stadu i da ih poji čistom vodom, može se videti iz činjenice da ni list koji otpadne s grane ne može da zaplaši njegovo stado niti strašan vuk da ga prestraši, nego je umesto toga, izgleda, on spreman da rizikuje sopstveni život radi onoga za šta je optužen. Daleko, onda, bilo od mene da postanem brat Kainov i da, ako ne pred svetom, a ono pred uspomenom na Avelja, postanem begunac dokle god sam živ. Glasam za slobodu i život. – Da.

Grof Klum, u ime elektora od Češke i kralja Venceslava: Ovo je danas prvi put da se borim svojim jezikom, poput papista i žena, a ne svojim mačem kao pravi ratnik, i da takvu strašnu nesreću pretvaram u podvig. Kada je pre šest godina vrhovni prelat koji sedi na Petrovoj stolici u Rimu zaratio protiv mađarskog kralja i poslao glasnike u Češku tražeći pomoć, bilo nam je moguće, pa čak bi nam bilo i korisno, da izvučemo svoje mačeve u odbranu naslednika mađarske krune, tim pre što je pravda

18

bila na njegovoj strani u toj raspravi sa Rimom. Ali odlučili smo da doprinesemo izmirenju zaraćenih strana, u čemu smo i uspeli, uz pomoć mnogo zlata, a u korist našeg vrhovnog biskupa. Cele naredne godine Rim nas je obasipao obećanjima i ponudama ljubavi; sve dok u našim zemljama nije procvetao evanđeosko-apostolski duh, pod uticajem Jana Misnensisa, Jana Husa, Antonija Cerča i Jeronima, koji su tada živeli u Pragu, i koji je zahvatio hiljade i hiljade srca, jer je čitavo sveštenstvo do tad postalo prezrena gomila preljubnika i neznalica, kojima je stomak bio Bog i koji su voleli pobožan život manje nego što svinja voli ogledalo. Mi smo vrlo dugo protestovali pred vrhovnim pastirom zbog takvog stanja, ali umesto da dođe do promene na bolje, stvari su postajale sve gore i gore, a pravila i nameti u vezi sa oproštajnicama su se sve više umnožavali. Ponovo, zbog nepravednog rata koji je poveo protiv kralja napuljskog, rimski vladar ustoličen na Petrovoj stolici poslao je znatnu armiju kaluđera-prosjaka u sve hrišćanske zemlje, uključujući i Češku; i dao im ova prava: da svima onima koji mu budu služili u ratu protiv neprijatelja, bilo svojim novcem, bilo imanjem, bilo životom, zauvek oproste sve prošle i buduće grehe.

To je izazvalo nemire među misaonim ljudima, oproštajnice su spaljivane a kaluđeri-prosjaci, koji su preplavili zemlju, proterani su. Zbog toga su papisti naveliko plakali i jadikovali, kao da im je učinjena nepravda, i činilo se da će biti neophodno da im se oni koji su im se suprotstavili pokore i da na kolenima mole za oproštaj.

Cerč, sedokosi sveštenik iz Vralaha bio je pozvan u Rim i otputovao je tamo, imajući poverenja u pravednost svojih žalbi, ali nikada se nije vratio kući. Nestao je iz redova živih.

Još trojici je, po naređenju nadbiskupa Zbinka, odrubljena glava, a tela im spaljena i pepeo bačen napolje, van milosti crkve. Hiljade drugih podvrgnute su ponižavajućim kaznama i prorečen im je zastrašujući kraj; lišeni su radosti neba a večni oganj pakla pripremljen ovde na zemlji za njih. Protiv ovih dela Hus je podigao svoj glas i zato mu je zapoveđeno da se pojavi u Rimu. Nije se usudio da pođe na to putovanje, iz opravdanih razloga, tako da su ga naveli da dođe u Konstancu i tu se bez zazora obrati crkvenim ocima. Čim je stigao, bacili su ga u zatvor, uprkos tome što je imao carsko pismo i obećanje da će biti bezbedan. Uskraćeno mu je pravo na advokata i odbranu i mučen je raznovrsnim pitanjima. Zbog prisustva nama nepoznatih svedoka, saslušanje se pretvorilo u sudsku istragu, lična mišljenja su danas postala presude, svršetak parodije suđenja, koje preti da oduzme život jednom prosvećenom čoveku, na stid i večnu sramotu svakog Nemca i sveg sveštenstva. Ali ovo vam obećavam i zaklinjem se, u ime kralja i svih stanovnika Češke: bude li Hus još bio mučen i bude li mu oduzet život, ljudi Češke će izvršiti užasnu osvetu nad crkvama, manastirima i razvratnim papistima i oni će hiljadu puta više platiti, baš onako kako i zaslužuju njegovi neprijatelji. Mir je narušen pred Bogom i ljudima i češka guska će oprati svoja pera u krvi pristalica Rima. Ako ko ima uši da čuje, neka čuje onda! Život i sloboda za Husa! – Da.

Nadbiskup Namegi: Život i slobodu želim svim ljudima, i nadam se da će ih imati, posebno onima koji rade na tome da oslobode duše od greha i zla i da se njihov um još više usmeri ka Bogu. Da Hus ima na umu oba krajnja cilja jasno je vidljivo, i dokazano je njegovom doktrinom i njegovim primernim životom. Čak i ako je krov bezbožne kuće mogao da podigne malo pažljivije, učinvši to nije on bio taj koji je uradio nešto što bi zaslužilo da se kazni smrću, nego naprotiv oni koji su zamračili prozor kroz koji je prodirala svetlost i time izazvali grobni mrak. Hus treba da živi!

Zaista – Da.Nadbiskup Celc (iz Mađarske): Svako ko traži anđele na zemlji, neka bude poslan na nebo!

Hus traži anđele, i stoga mu učinimo uslugu i pošaljimo ga tamo gde ih može naći. Smrt za njega – danas!

Nadbiskup Stirum (iz Beča): Meni se čini, da je svuda oko nas noć, u kojoj mi hrčemo; zar ne bi svako odobrio, kad bi imao mudrosti, da neki od nas budu budni dok drugi spavaju poput učenika u

19

Getsimaniji? Zar ne bi naš sabor bio poput ludih devojaka koje su potrošile svoje ulje i, probudivši se, ugasile svoje lampe, kada bismo istrebili ovakve svetiljke kao što je Hus? Ne bilo tako s nama! Da li je Hus praktikovao jeres ili ne, to ovde nije dokazano, a čak i kad bi nosio takvu bolest na svom telu, trebalo bi da lekari nauče na osnovu njegove bolesti kako da ga izleče. – Da!

Nadbiskup od Rajmsa: Ako Bog blagonaklono gleda na novo verovanje, neka sada učini čudo; ako ne, neka češka kometa nestane. – Glasam za smrt!

Nadbiskup Londona: Čak i kad bi dugovrati Čeh imao deset života, oduzeo bih mu sedam zbog onoga što je govorio o svetim sakramentima; prvo zato što je hulio protiv gospodara koji sedi na Petrovoj stolici; a zatim zato što je razgolitio sveštenike ne ostavivši im ni krpicu kojom bi pokrili svoju golotinju; treće, zato što je zaveo mnoge neupućene ljude, koji ne umeju da dođu do ispravnog zaključka i za koje je bolje da ne vide svetlost i da zadrže svoju jednostavnu veru. Neka Čeh umre!

Biskup od Bamberga: Pre nego što se podigne oluja i talasi zaljuljaju brod, oprezan kormilar pokuša da savije jedra i da namota užad, jer je korisno za njega da tako postupi kada uplovi u neprijateljske vodene struje i obuhvati ga opasnost. Upravo tako opreznost primorava i nas, koji stojimo za kormilom, da napustimo uzburkane, nemirne vode, da ne bismo bili potopljeni, a to možemo postići samo razbijanjem uzburkanog vrtloga kojeg su Hus i njegovi saradnici stvorili da bi ulovili u zamku Petrov brod. Iz tog razloga, bolje je da jedan ili nekolicina umru pre nego što čitava posada nestane.

Neka se udavi u dubini koju je pretvorio u vir. Ni sloboda ni ekskomunikacija. Ja glasam za smrt!

Biskup od Briksena: Uobičajeno da se guska očerupa i ispeče. Počeli smo da je čerupamo, hajde i da je ispečemo– još danas!

Biskup od Bazla: Oko za oko, zub za zub, Husa na ražanj!Biskup od Kura: Ja glasam za slobodu, čast i život! Jer istina je da će, ako budete hteli da

ispečete gusku, snažna oluja razneti njeno perje po svim zemljama i ljudi će ga nestrpljivo prikupiti, ovde, tuda i svuda.

Do sada, nalazači tih pera umakali su ih samo u crno mastilo, da bi pisali članke u Husovu odbranu. Ali ako budete prolili krv ove guske, njena pera će biti natopljena krvlju i pisaće crvenije od ognjenog sevanja munje, tako da će napisane reči biti vidljive čak i slepima, kao blistava slova u najcrnjoj noći. Iz tog razloga i mnogih drugih, savetujem na hrišćansku samilost, jer iskustvo svakoga od nas mora da kaže, i kazaće, da prenagljeni postupci donose više zla nego koristi. Kamen koji se spremamo da bacimo u oblake lako bi mogao da nam padne na glavu.

Biskup od Ajhtata: Prilikom današnjeg glasanja moramo imati na umu prošlost, sadašnjost i budućnost. Zapitajmo se šta su krvave osude, od začetka crkvene vlasti, postigle protiv jeretika, otpadnika i neznabožaca? Ništa! Oni i danas postoje, u ogromnom broju. Ali blago razumevanje Vanfrida, Zlatoustog i Stefana obratilo je više duša Rimu nego svi mačevaoci i kopljanici moćnika. Ako dozvolimo primeru prošlosti da nas pouči o sadašnjosti, odgovor će biti: uvek se služimo dobrotom! Što se tiče pažnje koju Husova doktrina trenutno zahteva, smatram da prvo treba da ispitamo mane i trošnost crkvene tkanine, pa ako se pronađe da su joj stvarno svojstveni takvi nedostaci, kao što smo slušali, onda bi bilo mudro kupiti novu odeću, u kojoj bi sveštenici mogli da hodaju časno a ne poput nerazumnih ljudi koji prekrivaju poderotine iscepanog kaputa novim zakrpama i trude se oko beskorisnog posla koji će već za nekoliko meseci zahtevati promenu navika; u svakom slučaju, odeću koja će ubuduće štititi od oluje i vetra. Mi smo na takav nerazuman način posmatrali prošlost, sadašnjost ili budućnost, i zbog toga ja ni slučajno neću glasati da Hus umre, nego da bude zauvek zaštićen, kao što zahteva i nemačka časna reč.

20

Biskup od Friziga: Nećemo sebe smatrati za vlastodršce i učitelje u stvarima koje se odnose na Boga, niti ćemo bilo koga smatrati za takvo što; nego ćemo se, da bismo Mu ugodili, potčiniti Hristovoj vlasti i učenjima i prvenstveno od njega tražiti vođstvo i prosvetljenje. Detalj: ja ne tvrdim da sam ravi. Ja sam samo maleni učenik pred Gospodom, koji je i suviše dobro svestan svojih slabosti, neznanja i greha. Kako bih onda mogao da budem toliko nerazuman da prema bližnjem postupam drugačije nego prema sebi. Iz tog razloga, čast i sloboda za Jana, glasnika iz pustinje!

Biskup od Fulde: Moramo biti vrlo pažljivi da ne bismo dozvolili buntovnim ljudima, koji gaje naklonost prema Husu, da steknu prednost. Ne zato što bismo se morali plašiti da ćemo pretrpeti kakav lični gubitak, nego zato što je svima poznato da sekte, čak i kada u njima ima mnogo čega dobrog, vrlo često sačinjavaju prilično ponositi, tvrdoglavi i teški ljudi, koji od drugih traže toleranciju a sami je ne praktikuju. To je nešto što tim veroučiteljima nije ugodno. Moj savet bi bio da se Čehu stavi na raspolaganje odgovarajući stan, u kome bi imao vremena da dobro razmisli o svojoj doktrini. Povrh toga, treba da preda svoja uverenja u pisanoj formi, ali tako da te spise njegove starešine mogu da pregledaju i da njihove dobre strane, ukoliko ih ima, mogu da se upotrebe za dobrobit svih hrišćana, kao što je uradio zatočeni Jovan na ostrvu Patmos. Na taj način, mnogi koji slede Husa neće biti razdraženi, moćan kralj neće biti uvređen, carevo pismo i garancija bezbednosti neće biti pogaženo, nemačka čast će biti sačuvana, papa proslavljen a sveštenstvo očišćeno od krivice za krv.

Bez blagosti ubuduće nećemo moći da imamo ujedinjenu crkvu, a posebno ne ukoliko se pretvorimo u krvožedne sudije, od čega neka nas Bog sačuva. Glasam zato za progonstvo u neki češki manastir!

Biskup od Hildešajma: Ne postoji čovek koga je nemoguće zameniti kada umre, te stoga ničija smrt nije nenadoknadivi gubitak za ovaj svet. Ali život pojedinca može postati opasnost za institucije ovog sveta i u tom slučaju korisno je za čovečanstvo da on bude žrtvovan. Da tako treba žrtvovati Husa – to je moje ubeđenje i ja glasam za – smrt!

Biskup Osnabrika: Nebrojeno mnoštvo ljudi je umrlo radi našeg verovanja. Prvo neka Hus, i mnogi njegovi sledbenici, umru radi njegove doktrine, pa ćemo se onda ponovo okupiti i savetovati šta da se radi. Neka umre u plamenu!

Biskup Paderborna: Mojsije je propovedao nadu, Hristos veru a papa poslušnost. Čeh ne želi da bude pokoran, i zato neka umre!

Biskup Liježa: Svako ko pokuša da naudi papskoj kruni ili stomaku papista jeste jedna drska luda; ali svako ko pokuša da uči prostu rulju onome što piše u Bibliji baca bisere pred svinje i tako greši protiv Svetog Duha. Zbog toga osuđujem Husa, jer ne čuva svoje bisere, na lomaču!

Biskup Pasaua: Onaj koji gasi svetlost, prvenstveno uživa u noći i spavanju. Ja smatram Husa za svetlost, koja lepo i dobro ublažava dugu zimsku noć u kojoj se nalazi naša crkva. Mislim da takav blistav plamen ne treba nasilno gasiti, tim pre, što je previše onih koji spavaju, i mladih i starih. Glasam za čast i život i slobodu. – Da.

Biskup iz Salcburga: Ima nešto što mi ovde nije jasno, nešto nepošteno u vezi sa našom današnjom presudom, i naši govori imaju u sebi malo apostolskog duha, sve dotle dok ne skinemo staru haljinu i zaodenemo se novom; jer, pošteno da kažem, ona je predstavljala samo prekrivač za laži a ne za istinu, kakvu bi svako trebalo da ima prema svom bližnjem; jer smo svi mi braća u Hristu. Zbog toga neću osuditi svog brata, jer ko je pravednik među nama? Gospod ne voli one koji pred njim hodaju u oholosti; za one koji su pravednog srca on zida hram. Čast, sloboda i život zauvek za optuženog.

Biskup iz Spejera: Sabor crkvenih otaca više vredi od života pontifeksa u Rimu, a kamoli od života jednog neposlušnog sveštenika.

21

Ali, budući da u mojim očima nije greh kada se čovek više pokorava Bogu i svojoj savesti nego ljudima, ja nazivam Husovu hrabrost podvigom i ni slučajno ne želim da je zagadim đubretom koje ističe iz smrdljivih žlezda progonstva, vidljivim među nekima ovde. Glasam za život i slobodu. Da.

Biskup iz Konstance: Šest puta je sunce obišlo svoj krug otkako je poslednji jeretik spaljen u gradu Konstanci. Ako Hus ovde ne bude bio ispečen do sutra, onda će narod sutra ispeći sve nas, sve nas koji smo ovde okupljeni. Neka umre!

Klemens Roan, pomoćnik biskupa iz Strazbura: Sva voda Rajne ne bi mogla sa našeg sveštenstva da opere sramotu zbog prolivanja Husove krvi, i ta voda bi odnela sramotu takve nepravde sve do tuđih zemalja iza dalekih mora. Kakvo će dobro naši unuci naslediti od nas, ako pogazimo poverenje onoga ko se pouzdao u našu zaštitu. Optuženi treba da ode u miru, jer se više pokorava Bogu nego ljudima!

Biskop iz Trienta: Čak i kad bi ovaj Čeh bio moj deda, opet bih ga poslao na ražanj!Opat iz Stabla i Malmedija: Jedna mala ptica može izazvati lavinu ako sleti na granu

prekrivenu snegom, koja raste na strmoj strani planine, lavinu koja može da sahrani hiljade i da izazove užasnu nesreću. Jezici Husa i njegovih saradnika su dovoljno palacali i pomoćnici njegovih pomoćnika su gurnuli kamen za klanje duboko u našu zemlju, tako da će nas, ako ih uskoro ne budemo porazili, baciti na njega i ubiti, uz mnogo pogrda i poruga. Zbog toga glasam za smrt.

Delegat Mergentajm od austrijskog reda visokog plemstva i nemačkih gospodara: Polovične mere su uzaludne a trenuci u kojima crkva ima mogućnost da deluje brzo ističu! Neka umre!

Delegat Velikog gospodara sa Malte: Rimski glasnici spasenja nisu gazili močvare, plovili preko mora, lutali pustinjama, prelazili planine, pripitomljavali horde divljaka i borili se protiv divljih zveri radi širenja Hristovog evanđelja i utvrđivanja Petrove stolice, da bi jedan tašti kaluđerčić iz mračnih varvarskih zemalja mogao da se ruga svim tim naporima, da bi mogao da pokušava da sravni sa zemljom kuću koja je građena tokom brojnih vekova mukotrpnog rada i smrvi u prah stenu na kojoj je utemeljena; ne, neka to ne bude sudbina majke na čijim su se grudima hiljade blaženo odmarale i napajale. Hus treba da gori i umre!

Vitez opat od Korveja: Nikada mi nije bilo ovoliko muka od života, do sada, dok sedim na ovom sudu u Konstanci. Nekada sam bio mlad a sada sam ostario, mnogo toga sam video i čuo, često sam se i sam valjao u glibu čulnih užitaka i bluda, imao sam afere s mnogima nečistog srca u svojim mladim godinama, ali još nikada nisam naišao na takvo bezakonje kao što je ovo koje se ovde vrši nad jednim pravednim čovekom. Pre svega pitam, ko je od vas dokazao netačnost ijedne tačke u Husovim teorijama? Ne možete steći veliku slavu proklinjući poput ratničkih plemena i kezeći zube poput vukova pred progonjenom srnom. Da li je zaista laž i prevara ono što jezik ovog Čeha govori, posebno o sakramentima, nepogrešivosti vrhovnog prelata iz Rima, zloupotrebi ispovedaonice, poslušnosti i trgovini oproštajnicama? Detalj: Da li je vaše gromoglasno proklinjanje Husa učinilo svešteničku pustinju plodnom i pretvorilo je u prekrasnu baštu? Nije li Husov vapaj, o kome on peva pred svim ljudima, isti kao i vapaj Krispina, kojega poštujemo kao sveca: „Život i svetlost crkve postadoše jazbina bezakonja i zlobe, u kojoj se čak i sama istina dovodi u pitanje!“ Video sam na svojim putovanjima kako oni, koji propovedaju sa propovedaonice, žive u suprotnosti sa Božjim zapovestima, u suprotnosti sa redom, zakonom i ljudskim običajima, kako se odaju gozbama i pijankama, orgijaju, i o Svetom Pismu misle isto tako malo kao i magarac koji prolazi pored uzica i jarma.

Dok razgovaraju sa gospodom oni su licemerni laskavci i dvolični klovnovi; umesto da kažnjavaju grehe plemića, oni ih se plaše i puze pred njima kao psi. Pošto su se odvratili od Boga, ne umeju da rade ništa drugo osim da pljačkaju kutiju sa crkvenim darovima i zatim mirno spavaju,

22

smatrajući da su obavili dobar posao. Usta drže zatvorena; ako ih otvore, onda laju na nesrećne duše koje nikada u svom životu nisu imale dobre dane i čiji se život završava pod teretom strogih kazni. Oni moćne vladare, savetnike, plemstvo i gospodu nežno ispituju o njihovim prestupima i dodeljuju im laganu pokoru, opraštaju im grehe, pevaju litanije na njihovim sahranama poput unajmljenih krivokletnika, odaju hvalu njihovim smrdljivim životnim stazama, tako lako kao da ljušte pomorandžu ili nar. To je bilo moje sopstveno iskustvo; i zar samo zbog toga što Hus osuđuje i razotkriva takav život, treba da bude kažnjen? Kako ćete opravdati takav postupak pred Bogom i svetom? Nikada! Sve dok postoji budna savest u mom srcu, i u srcu svih ljudi, ne mogu da verujem niti da dozvolim da počinimo takvu nepravdu prema ovom istinski plemenitom Čehu. Glasam za čast i život!

Vitez opat iz Kemptena: Mač u ruci protiv čitavog sveta više mi znači od ključeva crkve na dnu Tibra! Smrt svakom jeretiku, posebno ovom iz Češke!

Prior iz Elvangena: Ja uopšte nisam ortodoksni glasač i uvek volim ljubav i istinu; ali nisam tako siguran da seme koje Hus seje neće doneti otrovne plodove, kao što je bivalo u prošlosti. Da smo pozvani na to da uništavamo korov, nema nikakve sumnje. Gajili smo ovo drvo, čekali da vidimo da li će doneti ugodan rod, i naša nada je uvenula. Dali smo mu još jednu godinu i berba je dala iskvareno voće; zbog toga ga treba poseći i baciti u vatru, ako je moguće, već danas!

Maentlinus, delegat iz Augzburga: Kada sam čuo Husovu nauku, rekao sam, poput Zaharije u hramu: „Sad otpuštaš s mirom slugu svoga, Gospode, jer moje oči videše spasitelja crkve“. Na svoju žalost, priznajem da mnogi od ovde okupljenih otaca ne dele moju radost, nego smatraju da ona zaslužuje osudu. Čak i ako ću time dovesti u opasnost svojih devedeset i osam godina, a svoju zemaljsku karijeru izložiti maču i ognju, neću zaključati svoje usne; da se kasnije ne bi moglo reći za mene: Glasač iz Augzburga je doprineo da Hus nevin strada, time što je dao negativan glas. Sedim ovde kao najstariji i moj dug život me je proveo kroz mnogo tuge, ali najveće žalosti su bile one koje su mi naneli zakoni crkve. Moj otac je bio trgovac draguljima, vredan, pošten i štedljiv, odan svojoj veri, iako su se u mom rodnom gradu mogla čuti mnogobrojna sumnjičava mišljenja. O mojoj majci se pričalo da je bila prelepa devojka, bilo joj je jedva devetnaest godina kada se udala za mog oca. Zajedno su stekli značajan imetak, koji su uvećavali strpljivom marljivošću i štedljivošću. Dogodilo se da je moja baka bila na samrti i da se poverila svešteniku, koji je slušao njenu ispovest, da bi mogla da umre zadovoljna i u miru s Bogom, da nije prekršila zavet kada se Agne, moja majka, udala, jer je ona to svoje dete, još dok ga je nosila pod srcem, obećala crkvi. Otac-ispovednik je zapisao ovu ispovest i tražio da je svedoci potpišu. Čim je moja baka umrla, crkva je položila pravo na moju majku i čitavo njeno imanje. Moj otac je odbio da se tome pokori, zato što je svoju ženu voleo više od života, jer je bila lepa, čestita i podarila mu je sina, mene. Tri godine se moj otac borio protiv crkve za svoja prava; a onda je u Rimu, gde je otišao na hodočašće, primio konačnu presudu, prema kojoj je on bio u krivu, a manastir je imao pravo na majku i celukopan njen imetak. Moj otac je ekskomuniciran jer je bio tvrdoglav, majka je brutalno otrgnuta od njega, i u skladu sa presudama koje su istovremeno donete kod kuće, u Rimu, u Beču i od strane cara Luja, petog u svojoj lozi, oduzeta su mu sva zemaljska dobra. Napušten od prijatelja, zato što je bio isključen iz crkve, obesio se kod kapije Ursulinskog manastira, u kome je verovao da je zatočena moja majka. Telo mu je javno spaljeno, a otac-ispovednik koji je sve to izazvao, odveo je mene, petogodišnjeg dečaka, da to gledam.

Nikada više nisam video svoju majku, a sirotište i parohijska škola u kojima sam morao mnogo da postim i ispaštam postali su moja sudbina. Dok su prior i kaluđeri uživali u najukusnijim obrocima, ja sam morao da poslužujem za stolom, nag kada je bilo toplo a poluodeven kada je bilo hladno, i veoma često sam morao da stojim pred njima tako nag da bi uživali u pogledu. Potop vina je pristizao iz Švabije, kao i danas, a novac kojim se ono plaćalo uzimao se od crkvenih priloga i imanja

23

zaveštanih crkvi. Kad god su sveštenici dolazili u posetu i kad bi se napili vina, kršili su svetost ispovesti i pohotnim rečima pripovedali kako je njihovo telo grešilo protiv svetog duha.

S takvim primerima pred sobom, nisam odrastao kao lepo odgojeno dete i činio sam sve što bi mi srce poželelo. Iako sam bio sveštenik, koji se zavetovao na čednost, bez stida i straha sam držao ljubavnice; jer su me drugi čak i nadmašivali u tome i niko nije imao hrabrosti da počisti tu gomilu prljavštine. Tako sam živeo do svoje četrdesete godine. Uprava elektora od Bavarije pronašla je tad razlog da otputujem u Rim. Ispunjen kajanjem pao sam na kolena i molio Boga i Svetu Devicu da mi oproste grehe, te sam se pobožno zaputio ka svom cilju, misleći da ću ugledati presveti i nebeski Jerusalim, gde ljudi nečistog srca bivaju kažnjeni duševno i telesno. Ali kako sam se razočarao u svojim nadama! Vavilon nije mogao da bude taštiji, Sodom požudniji, a prelepi Jerusalim ponosniji od Rima. Sve blistavo veličanstvo Solomunovog dvora bilo je pomračeno sjajem Petrove stolice, na kojoj je u to vreme sedeo Benedikt. Sve što je zabeleženo u knjizi greha i bezakonja ovog sveta činili su svi oni koji su nosili bilo purpur, bilo kaluđersku mantiju, kao što još uvek rade i danas. Moji gresi su izbledeli do beznačajnosti u poređenju sa onima koje sam video u Rimu. Boravio sam tamo u udobnim i raskošnim odajama trideset dana, nakon što sam Svetom Ocu predao više od pola tone zlata. Kada mi se smučilo da gledam takvo grešenje, okrenuo sam se i vratio kući. Pedeset godina je prošlo od tada i sve više i više sveštenika se odaje zlu, tako da se rimska čaša greha preliva, na zgražanje svih onih koji gaje čistotu misli. Zato, poslušajte glas Husa iz pustinje, da oko Gospodnje ne bi uzalud tražilo pravednike i da s neba ne bi pao oganj i istrebio nas sve. Oslušnite glas svoje savesti, slušajte istinu i poštujte Boga, Devicu i sve Svece poštujući ovog Čeha. Poslušajte njegove reči i izbavite se od uništenja, pre nego što vam se vode odmazde podignu iznad glave. Čast, sloboda i život za optuženog! Da!

Posle glasača iz Augsburga koji se opredelio za Husov život, usledio je dvadeset jedan glas za smrt, uglavnom od delegata iz Švajcarske, Francuske, Italije i Engleske, pa je i moje ime došlo na red. Evo šta sam rekao, dragi Nikolaju: „Imao sam veliku nesreću, časni oci, da budem glasnik koji je Husu uručio poziv da se pojavi pred ovim saborom. Isprva sam u svom slepilu verovao da je opasan i žestoko sam ga progonio; ali otkako sam čuo njegov glas, prepoznao sam istinitost njegovih reči; upoznao sam se s njegovim žalostima i video ih u pravom svetlu, a hrabrost s kojom podnosi kaznu i tamnicu osvojila je u mom srcu mesto za njega; i žalim ga zbog toga što je bio namamljen ovamo, lišen slobode i progonjen radi širenja Hristovog evanđelja. U svemu što je do sada rekao i u svim njegovim odgovorima na pitanja koja su mu bila postavljena, nisam uspeo da nađem nikakvo skretanje sa staze, i stoga perem svoje ruke od krvi ovog pravednika, u slučaju da je prolijete zarad svojih ovozemaljskih dobitaka i zbog toga što ne želite da se bezakonje sveštenika otkrije pred čitavim svetom. Koliko dugo traje ovozemaljska sreća? Samo kratko! Ali dobro ime traje zauvek i to je ono što želim da sačuvam za svoj narod, koji predstavljam. Glasam za slobodu, čast i život – Da!“

Vinsent Fererijus bio je poslednji od Latina koji se izjasnio za spasenje plemenitog Čeha, iako je nekada bio ispovednik pape Benedikta. Bez oklevanja je rekao: „Čak i da je ovaj sveštenik iz čeških zemalja koga su ljubav prema istini, poverenje u ljudsku reč i žeđ za mudrošću doveli u Konstancu, na sabor ljudi njegovog položaja, došao ovamo da širi evanđelje samog Lucifera, vrhovnog đavola - ja ne bih tolerisao da on bude izneveren, jer je izdaja gora od svih greha uzetih zajedno. Koliko više onda moram da ga štitim, budući da Božja reč svedoči za njega. Ko se među nama ne stidi mladalačkih greha? Teško da ima takvog! A samo bi taj bio nalik na Husa, koji je hodao pravim putem naočigled svih ljudi, i niko od nas nema pravo da baci kamen na njega. Već mnogo nedelja sedim ovde, ali osim mnogo praznih priča i brbljanja nisam čuo nijednu optužbu protiv Husa koju on nije ubedljivo opovrgao. Nijedna optužba nije bila dovoljno ozbiljna da bi on bio pravedno osuđen na zatvor, a poslati ga na lomaču – pa to je nečasno i sramno! Svi vaši postupci i ponašanje

24

prema ovom izuzetnom čoveku navode me samo da zgađeno pljunem i uzviknem: trostruka sramota! Ako se takva nedela čine sa mladim stablom, šta ćete raditi sa suvim granjem? Zaista vam kažem, slepiji ste od onoga ko se rodio slep i tvrdoglaviji od neznabošca, ako verujete da ćete spaljivanjem jezika ovog Jovana Krstitelja spržiti sveže zelenilo njegovih učenja! Nećete, kažem vam.

Čak i ako vaša vatra spali mlado žito, kamenje će povikati; a ako vrelina vaše vatre istopi kamenje, ono će se pretvoriti u staklo i nanovo stvoriti, u hiljadu boja, baklju Istine zvanu Hus. Ili vi verujete da možete i dušu da uništite zajedno sa telom? Ako je tako, onda sedite u žalosnoj tami! Onda treba na inteligenciji da zavidite šumskim zverima i crvima koji puze po prašini kraj vaših nogu, i nemate nikakve nade u spasenje ukoliko se vaša prljava kuća od karata sruši i psi lutalice stanu mokriti po njoj. Ne, ne! Morate uvek da verujete, sviđalo vam se to ili ne, u odmazdu višnjega, pa čak i ako ne praktikujete ono što propovedate prostom narodu, nikada nećete naći utehu u životu niti nebesa posle smrti! Budite zato milostivi prema svojim neprijateljima. Isus je rekao: „Blago onima koji su čistoga srca, jer će Boga videti!“ Ali ako postanete bratoubice, kako ćete biti u stanju da se i dalje molite Bogu pred oltarom ili u svojoj ćeliji: „Oprosti nam grehe naše, kao i mi što opraštamo dužnicima svojim!“ Zar nećete, osuđujući Husa, osuditi sami sebe pred Onim koji ispituje srca i koji je pravedan sudija; zar nećete osuđivati sebe dok budete izgovarali Gospodnju molitvu, ako je i dalje budete izgovarali? Lakomisleno biste odbacili utehu koju donosi oproštenje greha i okončali svoje dane, pre ili kasnije, kao oni koji nemaju nade! I najzad, zar se ne bojite osvete onih koji slede Husa, ako insistirate na tome da ga i dalje mučite i na kraju ubijete? Kažem vam da će potoci nevine krvi biti proliveni radi njega, jer vi više volite greh i bezakonje nego istinu, pravdu, mir i vrlinu. Teški papi, teško svima vama koji čeznete za Petrovom stenom ispunjeni takvim smrdljivim smehom! U ime svega što je sveto, pravedno i časno, zahtevam slobodu, čast i život za optuženog. Da, i da još jednom!

Fererijusov glas samo je stvorio još više netrpeljivosti prema optuženom, jer su se svi koji su posle njega bili prozvani da glasaju ledeno izjašnjavali za Husovu smrt.

A kada su glasovi bili prebrojani, broj onih koji su glasali za njegovu smrt bio je četrdeset pet, bez rimskog legata i cara, koji je, kad je čuo konačan rezultat, smrtno prebledeo i uzdrhtao od straha, kao da je trebalo da objavi sopstvenu smrtnu presudu, iako je znao da Husova sloboda i život zavise od njega.

Papski legat kardinal nije glasao, jer je dovoljno drva za potpalu bilo prikupljeno i bez njega.Užasna tišina nadvila se nad čitavom crkvom kada je izgovoren i poslednji govor, a

predsedavajući uputio ovo pitanje Sigismundu: „Moćni care! Šta vaše srce misli o Husovoj doktrini? Verujete li da je on jeretik koji zaslužuje smrt? Da li želite da ga pomilujete ili ne?“

Na to je on tresući se odgovorio: „Verujem da je Hus jeretik i da, ako ne porekne svoje reči, zaslužuje smrt na lomači i da ja, obavezan zakletvom koju sam dao kada sam stupio na ovaj položaj, ne mogu da izbavim od ognja. Nameravam da vrlo oštro kaznim njegove pristalice u svojim zemljama“. Kada je to izgovorio, ustao je i spremio se da pođe. Znoj mu je u graškama orosio čelo. Ali prišao mu je papski legat Mikael de Kozis, i zamolio je Sigismunda da sačeka malo, dok se presuda ne zapiše i dok ne bude spremna da primi potpis njegovog slavnog, carskog imena. U međuvremenu je Hus, koga je presuda vidno potresla telesno i duševno, takođe ustao i zakoračio prema caru, glasno uzvikujući: „Moćni care Sigismunde! Kako možete tako da osramotite svoju krunu i nemačko plemstvo, zanemarujući pismo i garanciju bezbednosti koje ste mi poslali zapečaćene sopstvenim pečatom, i da opteretite svoju pomazanu glavu prokletstvom neverstva?

Nije mi stalo do mog života, već brinem zbog gubitka vašeg ugleda i istinskog veličanstva, koje ćete žive zakopati ako želite moju smrt samo da biste udovoljili mojim bezbožnim sudijama!“ Na to je Sigismund rekao u svoju odbranu: „Ja sam te uverio, jeretiče, samo da ćeš bezbedno doći u

25

Konstancu, i tako je i bilo. Nikada ti nisam obećao bezbedan povratak, niti je to bilo traženo od mene. Odakle ti onda razlog da se žališ na mene? Tvoji pretpostavljeni su te osudili većinom glasova“. Husova hrabrost je vidno splasnula. Grof Klum ga je tešio i hrabrio pobožnim rečima. A kada je de Kozis podneo krvavu presudu caru na potpis, Klum je doviknuo caru: „Cezare, odustani od tog posla: nanosiš sramotu imenu svog naroda i prljaš bezbrojnu vojsku hrišćanskih srca! Odustani, odustani, molim te u ime Svete Trojice! Cezare, cezare, ne potpisuj krvlju svoje ime!“ Ali careve uši bile su gluve, a još više su ih zatisnuli kardinali, biskupi i sveštenici koji su se sjatili oko njega, ljubeći mu skute i slaveći njegovo ime, kad je dohvatio pero i potpisao se na dokument. Kada je car ustao, kaluđer po imenu Kaspriči uzeo je dokument, podigao ga i naglas pročitao: „Na zahtev moćnog cara Sigismunda i uz sveti blagoslov pape Jovana, dvadeset i trećeg po redu, u Konstanci, na obalama Švajcarskog jezera, sazvan je sabor crkvenih otaca, da bi ispitao doktrine Čeha po imenu Jan od Husineka, za koje je sve nađeno da predstavljaju đavolje učenje i najveću jeres. Oci okupljeni na zasedanju blago su ukazali češkom svešteniku na njegove greške, pokazujući mu ružnoću njegovog dela, i nekoliko puta ga pozvali da se odrekne svoje jeresi. Dali su Husu godinu dana da se preispita i pošto se nije pokajao, većina otaca je našla da je gore navedeni sveštenik jedan tvrdoglavi arhijeretik. Proglašen je krivim za drsko bogohuljenje protiv sedam tajni spasenja rimokatoličke crkve i osuđen da bude spaljen na lomači, ukoliko odbije da porekne svoje stavove. Za ovu presudu glasalo je četrdeset pet otaca, kardinal legat je ocenio da je ona zakonita, a car Sigismund je odobrio svojeručnim potpisom u petoj godini svoje vladavine i 1415. godini hrišćanske ere. Amin. Konstanca, peti juli“.

Kada je presuda bila pročitana, podigla se velika graja i rasprava o Božjim sudovima nad drugima, među Husovim protivnicima. Biskup Londona je govorio najpogrdnijim rečima. Umiljavao se Sigismundu: „Oh, care, zaslužili ste da primite slavu iz usta dojenčadi i dečice.

Večno ćete biti hvaljeni, jer istrebljujete neprijatelje prave vere i zatirete njihovo seme. Svi prošli i budući gresi biće vam oprošteni, sva nedela i pogreške, kakvi god da su bili. Svuda će se slaviti vaše ime!“ Na to su se začuli mnogi glasovi protiv papista: „Kakvi ste vi licemeri, krvožedni psi, ljigava stvorenja, vi koji uzimate uzalud ime Gospodnje dok se valjate u smrdljivoj kaljuzi!“ Lomljene su stolice i komadi razbacivali unaokolo. Tokom tog meteža car se iskrao napolje a i Hus je mogao isto to da uradi, bez opasnosti; ali on još uvek nije mogao da poveruje da će umreti, pouzdao se u Boga i dobrovoljno je otišao u svoj zatvor bez ozlojeđenosti.

Lešina princa i biskupa od Klevea, koji je umro tokom zasedanja, prevrnula se na pod i svi su po njoj gazili i ne primećujući to, dok se gomila razilazila. Kada se sve završilo i crkva ostala prazna, Husa nigde nije bilo, na zaprepašćenje njegovih neprijatelja. Podigli su veliku galamu i požurili prema gradskoj kapiji da bi mu preprečili put, dok su zvona zvonila. Kada su se vratili iz potere, pronašli su ga kako kleči u svojoj sobi, usrdno se moleći za hrabrost i snagu.

Nisu zaključali vrata njegove sobe, nego su ukazali poštovanje plemenitosti njegove duše.Kada je završio molitvu, Hus je napisao sledeće oproštajno pismo svojim prijateljima u

Češkoj: „Dragi i voljeni moji: Ovih nekoliko trenutaka života koji su mi preostali, upotrebiću kako je dolično, da vam poželim zbogom, jer je to sve što mogu da učinim!

Pre petnaest meseci, napustio sam vas da bih pred crkvenim ocima okupljenim na saboru u Konstanci odbranio ono čemu sam vas učio. Avaj, nisam uspeo u svojoj nameri, zato što mi nisu dozvolili da slobodno govorim, i sve moje razloge i dokaze nadglasala je vika smrknutih neprijatelja iz tuđih zemalja, koji su govorili latinskim i nemačkim jezicima. Ovde sam proveo dva dana, kada je stigla zapovest da se pojavim pred okupljenim kardinalima i da odgovaram na njihovo ispitivanje. Ne sumnjajući ništa, povinovao sam se naređenju. Isprva je njihovo držanje bilo prijateljsko i bili su zadovoljni načinom i sadržajem mojih odgovora, a onda se njihova žudnja za znanjem iscrpla. Posle

26

toga su blago ukorili moje shvatanje, formalno me upozorili da više ne propovedam nove doktrine, jer je prostom narodu veoma dobro u sadašnjim okolnostima; a da oni koji su učeni u pitanjima vere, treba da žive ne obazirući se na sveštenike, kojima će sledećim ediktom biti naloženo da vode mnogo čistiji život.

Da li je trebalo da se složim da sve ostane isto kao i ranije? Onda bih dobio ono što mi je srce želelo, a oni bi se, dok bi mi ukazivali čast i hvalili moju mudrost, opirali mom učenju iz razloga koje su već naveli.

Pošto nisam želeo da žrtvujem svoju savest pred prefinjenim jezicima ovih kardinala, oni su promenili taktiku. Pretili su mi zatvorom, glađu i žeđu, i te su pretnje vrlo brzo sproveli u delo, jer mi nije bilo dozvoljeno da se vratim u svoje odaje nego su me odveli u zatvorsku ćeliju, daleko od centra grada, na jednom visokom zidu, gde su me dvanaest dana držali zaključanog i sa stražom pred vratima. Zatim su me ponovo ispitivali i rekli da će mi poricanje doneti slobodu. Ali ja nisam mogao da poreknem svoje učenje bez osećanja krivice, a obećano bogatstvo nije moglo da promeni moje ubeđenje. Zbog toga su me, uprkos glasnim protestima zbog upotrebe prisile i nezakonite sile protiv mene, bacili u jednu memljivu rupu u kuli, koja nije imala nikakvo grejanje, i gde sam ostao osamdeset dana. Davali su mi samo retku i slanu čorbu, malo vode za piće, a uskratili su mi i dnevnu svetlost. Onda su me ponovo pitali da li sam preispitao svoje stavove, i moji protivnici su tobožnjom ljubaznošću pokušali da me nagovore da ih javno poreknem. Bilo me je stid da tako postupim, jer je to bilo u suprotnosti sa Božjom rečju i mojom savešću, a i sada je.

Tada su me bacili u još sumorniji zatvor, u kome su talasi sa jezera zapljuskivali otvor za provetravanje moje ćelije koja se nalazila u zidinama kule, te su kvasili slamu na kojoj sam spavao, tako da se ubuđala i istrulila poda mnom. Morao sam da praznim creva u jednu rupu na podu, i često bi mnogo sedmica prošlo pre nego što bi voda nadošla i odnela izmet, tako da se zadržavao užasan zadah koji me je gotovo ubio. Groznica mi je razorila kosti, nepodnošljiv osip mi je prekrio kožu a bolni plikovi izašli po jeziku. Previše slana hrana samo je pogoršavala stanje, pretvarajući svaki zalogaj u mučenje. Zubi su počeli da mi se klate i ispadaju u buđavu slamu, izgubio sam snagu i vid mi je oslabio.

Nokti su mi urasli u meso, jer nisam više mogao da ih odgrizam zubima, a brada mi je bila puna gamadi koja me je neprestano mučila, zavlačila mi se pod kožu i razmnožavala u gnojnim ranama koje su mi prekrile telo. Odeća mi je istrulila i nije više mogla da pokrije moju golotinju tokom šest meseci koje sam proveo u ovoj tamnici.

Zatim su me ponovo izvukli odatle i tražili da se odreknem pred prijateljima i neprijateljima i ja sam – o, kako bih rado ovo prećutao – gotovo na izmaku snage zbog patnji koje sam podneo – porekao sve čemu sam vas učio, voljeni i odani moji prijatelji, pred onima koji su me prisiljavali na to, i tako sam zaradio bolju ćeliju za sebe. Ali kada sam legao da spavam, obuzeli su me kajanje i strah za sopstvenu dušu, zbog toga što sam bio neveran Bogu i sopstvenoj savesti; verovao sam da sam odagnao od sebe anđela Božjeg, i da će tako biti sve dok se ne budem vratio svojoj veri i svetom duhu i Njegovom evanđelju.

S prvim zracima sunca obavestio sam svoje neprijatelje da sam se pokajao zbog odricanja od svoje doktrine, i uz škrgutanje zuba i zaklinjanje na osvetu opet su me spustili u moju rupu, u kojoj sam bio primoran da patim do pre nekoliko sedmica. Za mene je bilo uređeno da pobegnem, uz pomoć nekih koji su me voleli, ali savest mi je zabranila da se poslužim njihovom dobrom voljom, iako nikakvo dobro nije moglo da proizađe iz mog odbijanja. Jedino što me boli je to što ne mogu još jednom da vas vidim na ovom svetu i što moram prestati da propovedam o slavi Boga i evanđelju Njegovog Sina. Ne tugujte, dragi prijatelji. Božje proviđenje mi je namenilo drugačiji put, pa čak i

27

ako je prekriven trnjem i kamenjem, još uvek se nadam da će me odvesti do pobedonosnog cilja, iz sumnje u veru, od kolebanja do postojanosti.

Boli me i to što su sluge svete crkve toliko duboko utonule u greh i bezakonje da više ne mogu da prepoznaju crnilo sopstvene duše i sopstvenu grešnost. Nedostaje im hrabrost da se odvrate od svojih zlih postupaka i radije se utapaju u obamrlost i tamu nego da se obrate i poslušaju sopstveni razum. Ne mogu da ostanem nem o toj nepravdi i gresima koje je većina papista počinila protiv mene, o tome kako su me proklinjali, ismevali, kako su lažno svedočili o mom životnom putu i kako su zlonamerno izvrtali sve što sam govorio, kako su postavili đavoljeg pisara, jednog kaluđera iz Ajnzidela, koji je pakosno menjao moje reči i doslovno ih krivotvorio. Telo mi je mršavo i umorno, koža mi je nečista, vid mi je oslabio, sve zbog nezasluženog zatvora koji nije pogodan čak ni za ubice, krivokletnike i preljubnike.

Spalili su moje spise na češkom jeziku, mada nisu razumeli nijednu njihovu reč; da, njihov bes je išao tako daleko da su uništili čak i jedan bunar u Konstanci zbog toga što sam na njemu ugasio žeđ nakon dugotrajnog saslušanja. Pišem vam sve ovo, voljeni moji, da biste znali da me je Bog silno podržao i ojačao u svim mojim nevoljama, da bih sutra mogao hrabro da umrem; i nadam se da će moje delo biti zapečaćeno spaljivanjem mog tela. Kada odem, moja duša će prvo poleteti ka vama, voljeni moji. Nemojte se nikome svetiti za moju smrt, jer ništa ne biva bez Božije volje. Ostanite smireni i ne budite ogorčeni. Neka mač ostane u koricama, da ne biste i vi stradali od mača, klonite se greha i bezakonja, to je prva dužnost svakog hrišćanina, i ostanite nemi ako vas jezici lažljivih neprijatelja budu ujedali.

Preporučujem vas, sada i zauvek, vašu decu, žene i sluge, zemlju Češku, da, i čitav svet, svetom trojstvu. Neka vas Božiji anđeli čuvaju da ne podlegnete kušanju mojih protivnika. Ne dozvolite da se poljulja vaše pobožno poverenje u Boga, kojem sam vas učio. Iako su vaše molitve Bogu za mene bile uzaludne, nemojte zbog toga posumnjati; dan žetve se približava i dok pada kiša. Neka Bog podari mudro srce mom kralju Venceslavu, da može mudro vladati i biti blagosloven, sve dok traju njegovi dani na ovoj zemlji. Neka Bog podari radosnu dušu mojoj pokojnoj kraljici, čiji sam otac-ispovednik bio. Bog neka podari dug život, spokojstvo i sreću i mom zaštitniku, lordu od Prahatica, i srećan smrtni čas. Blagosiljam vas koji ste mi želeli dobro i praštam onima koji su mi nanosili zlo kod kuće i u tuđini. Molite se za mene, kao što se ja molim za vas i za čitav svet. Neka sećanje na mene počiva u čistom srcu i učite svoju decu onome čemu sam ja učio vas: da vole bližnje, da budu mirotvorci, da budu skromni, i onda će vam biti dobro, i sad i u večnosti. Zbogom, i nemojte previše žaliti za mnom, jer će moja čaša uskoro biti puna. Grof Klum će vam ispričati sve, kako sam pun snage pošao na poslednje putovanje i kako je pobožan bio moj kraj. Amin. Mnogo bih plakao za vama, ali sluga Božiji, što je čast koja će meni pripasti, mora da ostavi radi Njega i radi Hrista svoju ženu, dete, brata, sestru, dom, imanje i sve što mu je drago. I zato ću otrti svoje suze i pokoriti se Gospodnjoj ruci. Amin.

Napisano u Konstanci, tokom moje poslednje noći, petog jula 1415, na dan kada sam imao samo 42 godine.

Jan od Husineka“

Hus je tiho pošao na počinak, nakon što je izgovorio pobožnu molitvu i predao gore navedeno pismo grofu Klumu, svom prijatelju. Proširio se glas da je zatvoreniku ponuđeno da pobegne, ali da to nije prihvatio, zato što se njegova savest usprotivila. Vrata njegove ćelije ostala su otvorena i prijatelji su ga silom podigli i na svojim rukama izneli na ulicu, ali on je odbio da nastavi dalje; bilo zato što je verovao da će ga Božija ruka izbaviti i ukazati mu čast, bilo zato što se plašio da će bekstvom naškoditi svetome delu kome je služio, i osramotiti svoje ime, na kome se mesecima temeljila nada

28

mnogih ljudi. Šta god da je bilo u pitanju, u jutro šestog jula Hus je ustao rano i otpevao nekoliko psalama. Zatim je zatražio malo vina i slatkog hleba. Kada je to dobio, zatražio je da ga ostave samog, a onda je pao na kolena, molio se Bogu glasno i jecajući, zahvaljivao mu za dane života, za radosti i iskušenja, od detinjstva do danas.

Onda je priznao svoje grehe Bogu, molio ga za blagoslove nad njegovim prijateljima i oproštenje njegovim neprijateljima, blagoslovio hleb koji je tražio i pojeo ga, izgovarajući reči poslednje večere; tako je postupio i sa vinom, pre nego što ga je okusio. Kada je sve to bilo gotovo, ponovo se veoma usrdno molio, a potom je hodao po svojoj ćeliji sve dok prijatelji nisu došli da se oproste od njega. I ja sam ga ponovo posetio, dragi Nikolaju, i video da je blagog držanja, u miru sa svetom.

A kada sam ga molio da mi ne uzme za zlo što sam mu doneo pismo koje ga je dozvalo u ovo sedište zla, skromno je odgovorio: „Neka me Bog sačuva od toga da u srcu gajim zlobu prema nekome zbog toga što nije bio kao Jonatan prema meni! Nije li Bog taj koji stvara loše dane zajedno sa dobrima, da čoveku ne bi bila poznata budućnost? Ti si pokazao veoma veliku ljubav prema meni svojim glasanjem i svojim saosećanjem i zato ti, dragi moj Pogije, dugujem zahvalnost za uslugu koju si mi učinio kada si poslušao zapovest rimskog gospodara koji sedi na Petrovoj stolici. To mi je omogućilo da pred svima postanem svedok istine, što je pravi blagoslov za moju dušu i ostaće tako do mog poslednjeg časa, koji će mi danas doneti moji neprijatelji. Na današnji dan pre samo četrdeset i dve godine Milostivi me je izvadio iz majčine utrobe, i čuvao me je do današnjeg dana. Neka mu je slava kroz svu večnost što mi je darovao dah života i što ga uzima“.

U tom času začula se zvonjava koja nas je pozivala u crkvu. Husa su odveli tamo a ja i mnogi drugi smo ga pratili, lijući gorke suze. Ponovo je svuda bila gužva, osobito u crkvi. Londonski biskup je održao dugačku propoved, na osnovu teksta u Rimljanima 6,6 i Aristotela, i strastveno je podsticao cara da spali Husa, arhijeretika, mada se činilo da Sigismund žali zbog svog potpisa, kojim je samo dao svoj pristanak da Hus umre u slučaju da ne opozove svoja učenja. Car je nagovarao Husa da se odrekne svojih mišljenja i zabluda, koje je optuženom naglas pročitao jedan debeli kaluđer. Hus je stajao na platformi, naočigled sviju, u svešteničkoj odori. Kada je kaluđer završio, rimski kardinal legat ponovo je zatražio od optuženog da sve porekne, na šta je Hus odgovorio hrabro i sa apostolskom odvažnošću: „Stojim ovde pred Božijim pogledom, i nikada neću moći da uradim to što tražite od mene a da time ne pohulim na Njegovo ime i ne prodam svoju savest“. Posle te izjave ponovo je pročitana krvava presuda. Dok se presuda čitala car je pobegao, kao da je postao zločinac i kao da su sve ptice nebeske prizivale osvetu.

Onda su nadbiskupi Londona i Rajmsa pristupili Husu i stavili prazan pehar u njegovu desnu ruku, naloživši mu da pije iz njega, kao što sveštenici rade za vreme pričesti. Tada je kazao Hus: „Ovaj pehar, iako u njemu nema vina, ispuniće praštanje svim ljudima! Mada mi zbog pakosti mojih neprijatelja nedostaje hleb, Gospod Isus Hristos, moj Bog, obezbedio je za mene manu!“

Ove reči su izazvale veliko sažaljenje prema pobožnom svešteniku, čak i među nekima od onih koji su bili protiv njega. Kada su to njegovi arhineprijatelji primetili, skočili su na njega, istrgli mu pehar iz ruke i izgazili ga. Podigli su pesnice na njega, psovali ga poput kakvih vojnika, izrugivali mu se i pljuvali u lice. U međuvremenu, Englez je uzvikuo: „O, prokleti Judo, koji si napustio carstvo mira i sklopio savez sa Jevrejima! Pogledaj, oduzimamo ti ovaj pehar, i lišavamo te milosti i spasenja koje nudi crkva! Proklet bio dan tvog rukopoloženja, proklet bio čas kada si primio tonzuru i bio pomazan blagoslovenim uljem. O, da bi se sasušio poput posečenog stabla, koje ostaje ogolelo čak i ako mu se pruži nega i briga. Prokleto bilo mesto u kome si se rodio i rastao, i neka gore tvoje grane i ovde i svuda, u đavolovoj večnoj peći, ti beskorisni trnov grme! Isključujemo te iz svešteničkog bratstva i predajemo dželatu, da on završi s tobom, zli stvore, koji nalikuješ zmiji otrovnici a pretvaraš

29

se pred svima da su tvoji otrovni balavi zubi bezopasni! Neka i sunce tuguje zbog dana u kome se još uvek može reći da čudovište Hus gmiže po zemlji!“

„Avaj, odvucite moje jadno telo u smrt, da ne biste više mogli da grešite protiv nevine žrtve!“, zavapio je čovek izvrgnut ruglu. „Prepustite Onome ko je pravedan sudija, za razliku od vas nesrećnih slepaca, da se smiluje ili kazni moju dušu. Uzdam se u svemogućeg Boga i u svog Gospoda Isusa Hrista, koji me je otkupio i pozvao da propovedam Njegovo evanđelje do poslednjeg daha života. Usrdno se nadam da će mi se smilovati i primiti me u svoju blagodat, da će mi dati čašu večnog spasenja i da je nikada neće uzeti od mene. Takođe sam sasvim uveren da će mi tu čašu pružiti danas, i da ću iz nje piti blaženstvo i večno spasenje. Svi neka slave Njegovo ime!“

Glasna vika ućutkala je plemenitog mučenika. Strgnuli su s njega svešteničku odoru i razderali je na komade, koje su privezali za sopstvenu odeću kao uspomenu na svoju pobedu nad Husom. Zatim su se međusobno svađali i raspravljali o tome da li mu treba nagrditi glavu oštricom brijača, pa su nabavili brijač i gurnuli mu glavu naniže, te mu izbrijali zvezdu u kosi, rugajući mu se. To je izazvalo nezadovoljstvo i proteste mnogih. Većina je u tome uživala, pa su isukali mačeve protiv Husovih zaštitnika. Bilo je prisutno svega nekoliko Čeha, kojima je bilo zabranjeno da unesu oružje u crkvu i bili su pretresani na ulazu. Češki vitez fon Meneček, koji je u čizmi sakrio dugačak bodež, nalazio se usred gomile i kada je video patnje svog prijatelja izvukao je bodež i zario ga među rebra čoveka koji je držao Husovu glavu, tako da se ovaj srušio bez glasa. Odmah su se Husovi neprijatelji bacili na Menečeka sa svojim noževima i pokušali da ga ubiju, ali on je bio hrabar čovek, odbranio se i umakao bez ijedne ogrebotine, kroz vratanca za hor. Hus je, međutim, plakao i pljeskao rukama iznad obrijane glave i molio Boga za blaženi kraj.

Kada je Hus tako obrijan stao pred svoje neprijatelje oni su mu se rugali, gađali ga grumenjem zemlje natopljenim pljuvačkom, i vrlo im je bilo smešno kada bi ga pogodili u lice. I pored tog ismevanja, nesrećnik se nije ispunio mržnjom i tešio se razmišljanjem o svom spasitelju, koji je bez glasa podneo bič i pesnice svojih neprijatelja. „Zašto mi se rugate?

Vaša vika ne može da uništi trijumf moga srca! Čujem umilnu muziku nad golgotskim brežuljkom i radosne zvuke hvalospeva Gospodu, tako da nerazumni bojni poklič Jerusalima ne može nimalo da me povredi!“ Takve reči, dostojne hvale, govorio je Hus, dok su ga izvodili, polugolog, iz Gospodnjeg hrama. Kada se našao izvan crkve, biskup Konstance mu je stavio na glavu papirnu kapu na kojoj su bila nacrtana tri ružna đavola, rekavši: „Sada te predajemo svetovnom sudu a tvoju dušu predajemo đavolu i njegovim učenicima!“

Hus je na ovu užasnu kletvu odgovorio sklapanjem ruku i molitvom: „O Gospode Isuse Hriste, u tvoje ruke predajem svoju dušu, koju si otkupio svojom krvlju. Oče nebeski, ne primi mojim neprijateljima grehe koje su počinili protiv mene, i dozvoli da ih moje oči vide u blaženstvu s tobom, kada njihove duše budu poletele ka tvom prestolu posle lake smrti. O Sveti Duše, prosvetli njihova prevarena srca, da bi istina svetog evanđelja mogla da otvori njihove oči i da bi se njegova slava svuda proširila, za čitavu večnost, amin“.

Gradski vojnici su ispred crkvene kapije napravili širok krug, u koji su uveli ekskomuniciranog čoveka. Zapaljena je mala vatra i u nju je bačeno nekoliko Viklifovih i Husovih knjiga, uz veliku galamu. Dvorska luda odevena u crveno gurkala je knjige dugačkim žaračem, izvodeći neobične i komične skokove preko vatre, sve dok plamen nije zahvatio njegov perjani rep tako da je zapomažući i pretvarajući se da je uplašen pobegao prema vodi. Slični bestidni postupci trajali su čitav sat, a za to vreme Husa su često mazali ovim perjanim repom, s koga je kapala voda. Sunce je visoko odskočilo i bilo je vrlo toplo. Zbog toga su ljudi ožedneli te su pili mnogo vina, koje je besplatno deljeno. Toliko su mnogo pili da su počeli da se teturaju, vesele i pevaju, ne obraćajući nikakvu pažnju na Husova osećanja, kao neki varvari.

30

Ovi događaji su za nekoliko časova odložili smrt nesrećnog sveštenika. Za to vreme trajalo je slavlje, svi su uživali u jelu i piću i željno iščekivali obećani spektakl, mladi i stari, dečaci i devojčice, a osobiti papisti iz latinskih zemalja, među kojima je bilo nekih koji nikada ranije nisu videli spaljivanje jeretika.

U međuvremenu ljudi su ukrasili drva naslagana za lomaču šarenim visuljcima, kićankama, zastavama, zvezdama i sličnim šljokicama, a mnoge žene su mislile da će biti dobro da spale komade svog donjeg veša ili odeće zajedno sa optuženim, radi iskupljenja svojih greha ili greha duša koje gore u čistilištu. „Daj mi gutljaj vode“, zamolio je Hus stražara, „da osvežim jezik i da ne bih umro od žeđi, pa da ostanete bez te radosti da me vidite na lomači. To bi mi bilo žao, zbog onih koji su došli ovamo da bi me videli kako gorim, i koji su toliko novca potrošili radi mene“.

Saosećajni stražar ponudio je Husu svoj prepuni vrč, ali on nije pio iz njega i zatražio je samo čistu vodu, koju su mu odmah doneli. Ova smirenost i pobožnost koju je pokazao Hus ostavili su dubok utisak na stražarevo srce. On je ustao, pristupio svom naredniku i napustio službu uz sledeće reči: „Učestvovao sam u mnogim bitkama tokom svog života i gledao mnoge hrabre ljude kako umiru kod Refelsa u Glarnerlendu, kod Burgena, Nidoa, Unterferna i u zemljama Apencela, ali moje stare oči nikada još nisu videle takvu hrabrost i neustrašivost pred sigurnom smrću. Zbog toga mislim da je ovaj Čeh jedan pravedan čovek, koji nevin strada, i ne želim da služim gospodarima koji progone nejake a štite razvratne papiste.

Vraćam vam svoje koplje i svoj mač, jer ću danas otići iz Konstance, pre nego što se bude podigao dim koji će ugušiti Husa i pre nego što se bude rasplamsao plamen koji će mu sagoreti kosti“.

Tako je stigao i peti čas popodneva kada je procesija, sa Husom, pošla prema kapiji Bruel, sa čije je leve strane bila naslagana i raskošno ukrašena gomila drva. Napred su jahala tri trubača na crnim konjima; njihovo gromoglasno trubljenje dozivalo je ljude izdaleka i navodilo sve stanovnike da napuste odaje svojih kuća i izađu na prozore.

Bilo je samo nekoliko ulica u Konstanci kroz koje procesija nije vijugajući prošla, tako da je trajala više od dva sata. Mnogi su vikali, mnogi se rugali a mnogi molili za Husa. On je pevao hvalospeve Bogu na latinskom; mnogo puta je uzviknuo kao Ožalošćeni Jov: „Moja pesma se pretvorila u jadikovku a moja svirka u plač ožalošćenih. Zar On ne vidi moje puteve i ne broji sve moje korake? Ako sam hodio u oholosti ili ako su moje noge hitale u prevaru; ako sam zašao s puta i moje srce se povelo za mojim očima; ako mi je ikakva mrlja prionula za ruke; ako sam se radovao što mi je bogatstvo veliko i što je moja ruka mnogo stekla; i ako mi se srce u tajnosti prevarilo, ili usta poljubila ruku; i to bi bilo bezakonje koje sudija treba da kazni; jer bih se time odrekao Boga koji je na nebesima. Bio bih veseo poput kralja iako bih putovao u smrt“. Zatim je pevao stihove, glasom punim oduševljenja, kao psalmista u trideset prvom Psalmu, čitajući sa papira koji mu je bio u ruci: „U tebe se, Gospode, uzdam; prigni k meni uho svoje“. Uz takve hrišćanske molitve Hus je stigao do lomače, i gledao je u nju bez straha. Popeo se na nju nakon što su dva dželatova pomoćnika strgla sa njega njegovu odeću i obukla mu košulju natopljenu katranom. U tom trenutku ustao je Ludevig, elektor od Palatinata, i najusrdnije molio Husa da se odrekne svog učenja, da bi izbegao smrt u plamenu. Ali Hus je odgovorio: „Danas ćete spaliti mršavu gusku, ali kroz stotinu godina začućete pesmu labuda, koga nećete uspeti da spalite i nijedna zamka niti mreža neće ga uhvatiti za vas“. Pun žalosti i ispunjen velikim divljenjem, princ se okrenuo i otišao.

Onda su dželati zgrabili natopljene konopce, privezali svoju žrtvu na lomaču, s rukama i nogama svezanim iza leđa, ugurali vunu natopljenu uljem između njegovih udova i lomače i prosuli mu toliko mnogo ulja na glavu da mu se ono cedilo sa brade; i čuli su ga kako se moli: „Gospode Savaote! Ne primi im ovo za greh!“

31

Zatim su potpalili naramke pruća, na pet ili šest mesta, ali oni nisu goreli, zato što je svuda bilo previše vune. Ni dašak vetra nije mogao da prođe i svezani je morao čitavih pola sata da čeka u strahu od smrti, sve dok dim nije počeo da ga obavija.

Jedan starac, kome je bilo blizu osamdeset godina, doneo je svežanj pruća do lomače, potpalio ga i bacio pred Husove noge, rekavši: „Donesoh ovaj svežanj da bi što pre otišao u pakao, arhijeretiče!“ Na to je Hus uzviknuo: „O, sveta jednostavnosti!“ Podigao se oblak gustog, ljutog, dima i obavio nesrećnika tamom, iz koje smo ga čuli kako tri puta doziva: „Isuse Hriste, Sine Boga živoga, smiluj mi se!“

Posle toga sve se utišalo, dim se povukao i svi su opet mogli da vide Husa; glava mu je pala na grudi i on je umro pre nego što ga je ijedan plamen dotakao. Dva sata kasnije telo mu je bilo kremirano, posle čega su zgrnuli pepeo na gomilu, stavili ga u juneću mešinu i uz trijumfalne pokliče bacili u Rajnu.

Želeo sam da te upoznam sa pričom o ovom jeretiku, moj dragi Nikolaju, da bi znao kako je veliku snagu vere Hus pokazao pred svojim neprijateljima i kako je blažen, u njegovoj veri, bio kraj ovog pobožnog čoveka.

Zaista ti kažem, bio je i suviše pravedan za ovaj svet!Neka te Sveta Trojica čuvaju i vode. To ti želi tvoj odaniPogije

Napisano na dan Kalikstusa, u oktobru 1415.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Kratak video prilog o stradanju Jana Husa i husitskoj revoluciji:

http://www.vimeo.com/15749212

32