Javnost Mogućnosti i Ograničenja

8/17/2019 Javnost Mogućnosti i Ograničenja

http://slidepdf.com/reader/full/javnost-mogucnosti-i-ogranicenja 1/23

УДК:

316.653

Примљено:

21. април 2007.Прихваћено:

6. мај 2007.Оригинални

научни рад

ПОЛИТИЧКА РЕВИЈАPOLITICAL REVIEW

Година (XIX) VI, vol=13

Бр. 1 / 2007.

стр. 153-176

- 153 -

Милена Пешић Институт за политичке студије, Београд

ЈАВНОСТ:

МОГУЋНОСТИ И ОГРАНИЧЕЊА

Сажетак

Овај рад бави се разматрањем могућности и ограниче-ња јавности у контексту савременог друштва. Сагле-давање потенцијала јавности, као и комуникацијских

услова неопходних за постојање критичког и политич-ки делотворног јавног мњења, односи се на случај рела-тивно уређеног и стабилног друштва, које претендуједа буде демократско. Ограничења јавности опсерви-

рана су из перспективе универзалне рањивости јавног мњења као социјално-пихолошког и друштвено-поли-тичког феномена, његове конформистичке природе иподложности идеолошком дејству масовних медија. Посебна пажња посвећена је ограничавајућим дру-штвеним, пре свега комуникацијским, медијским усло-вима, односно дејству разноликих видова медијске ма-нипулације.

Кључне речи: јавност, јавно мњење, комуникација, но-ви медији, медијске манипулације

M

огућности и ограничења јавности разматраћемо у овом ра-

ду на неколико различитих нивоа. Сагледавање потенцијала јавности, као и услова неопходних за постојање критичког и по-

литички делотворног јавног мњења, односе се на случај релатив-

но уређеног и стабилног друштва, које претендује да буде демо-

кратско. Ограничења јавности биће опсервирана из перспективе

универзалне рањивости јавног мњења као социјално-психолошког

и друштвено-политичког феномена, његове конформистичке при-

роде, подложности утицајима политичке елите и идеолошком деј-

ству мас-медија; а посебно из перспективе ограничавајућих дру-

- 153 -



- 154 -

Милена Пешић ЈАВНОСТ: МОГУЋНОСТИ И ОГРАНИЧЕЊА

штвених, пре свега комуникацијских, медијских услова, односно

дејства медијске манипулације.

Јавност: амбивалентни друштвени потенцијал

У савременим проучавањима јавности могу се издвојити два

основна приступа који кореспондирају са две различите мисаоне

оријентације: либерално-демократском и утилитарно-демократ-

ском традицијом. Прва, старија оријентација, која почива на идеја-

ма и нормативним полазиштима просветитељске социјалне мисли

и либералне теорије 18. века, акценат ставља на критички, либер-

тетски и еманципаторски потенцијал којим јавност располаже.

Њен нормативни комплекс постао је и, у извесној мери, и остаооснова из које се генеришу критеријуми вредновања могућности

јавности.1)

Утилитарно-демократска традиција разумевања феномена јав-

ности потенцира стабилизујући, конформишући, ограничавајући

карактер јавности, поистовећује је са целокупном гласачком попу-

лацијом, што омогућава њено лакше идентификовање и проучава-

ње.2)

Разлике у теоријским полазиштима водиле су другачијим ана-

литичким оквирима, концептуализацијама и њиховим резултатима,

одређеним моделима. У оквиру либерално-демократске традиције,

настао је социолошки, такозвани дискурзивни модел јавности, док

се за утилитарно-демократски приступ везује већински, такозвани

агрегативни модел.3)

У научној литератури, разлике између дискурзивног и агрега-

тивног модела јавности своде се на следеће три димензије: „дефи-

нисање субјекта јавног мњења“; „одређење карактера јавног мње-

ња“ и „виђење улоге и значаја јавности у политичком животу“.4)

1) Миливојевић, С., «Јавност и идеолошки ефекти медија», Реч 64.10, 2001, стр. 179-180.

2) Ово схватање значајно је утицало на двадесетовековне концепције, а посебно на развојемпиријских истраживања јавног мњења, односно истраживачких техника.

3) Ову дистинкцију развио је Винсент Прајс, заснивајући је на разликама «у начину накоји је идеја ´јавног мњења´ утицала на формулисање демократских модела друштватоком осамнаестог и деветнаестог века». Опширније о томе у: Price, V., Public Opinion,London, Sage, 1992, према Миливојевић, С., «Јавност и идеолошки ефекти медија», Op.cit., стр. 179.

4) Миливојевић, С., Op. cit., 180.



стр: 153-176

- 155 -

ПОЛИТИЧКА РЕВИЈА бр. 1/2007 год. (XIX)VI vol=13

Прва димензија разликовања тиче се “фиксирања социоло-

шког референта”. Док је у дискурзивном моделу јавност одређена

као „посебна друштвена група која формира и политички изражавасвоје мњење“, у оквиру агрегативног модела јавност се као „соци-

јални референт“ не везује за одређену, чак ни овлашно диференци-

рану друштвену групу; не инсистира се на јавно формираном, већ

на јавно израженом мишљењу укупне популације. 5)

Разлика у схватању природе јавног мњења произлази из раз-

личитих схватања релација појма јавности и појма опште воље/до-

бра. Дискурзивни модел одређује јавност као облик реализовања

опште воље, која се очитује кроз континуирано учешће у јавном

резоновању и равноправној дебати. Реч је о јавном мњењу као наји-справнијем, најквалитетнијем мњењу насталом “јавном употребом

ума” и одмеравањем аргумената. Потенцира се, дакле, полемичко-

аргументативна структура јавности.

Агрегативни модел полази од тезе да јавно мњење настаје мак-

симизирањем појединачних, индивидуалних воља, тј. исказивањем

кроз “владавину већине”. Схваћено као израз најраспрострањени-

јих, најприхваћенијих идеја, јавно мњење не произлази нужно из

јавне дебате. Мишљење већине, које се изражава у изборним про-

цедурама, заменило је у овом концепту јавну дебату, коју дискур-зивни модел узима као најадекватнији механизам за одређивање

општег добра.6)

Трећа, кључна димензија разликовања дискурзивног и агрега-

тивног модела односи се на схватање улоге и функцијa јавности.

Док први модел акценат ставља на критичку, резонујућу, либер-

тетску, еманципаторну функцију, други потенцира конформистич-

ку, стабилизујућу, легислативну и интегративну улогу јавности

(фактор хармонизовања различитих/супротстављених интереса).

У оквиру агрегативног модела јавно мњење одређено је као као«један од збирних показатеља општег интереса у складу са влада-

вином већине».7)

Као што очитују релевантне мњењске теорије, појам јавности

садржи једну фундаменталну противречност која се испољава кроз

амбиваленцију њених основних функција – критичке/либертетске

5) Миливојевић, С., Op. cit., стр. 180.

6) Миливојевић, С., «Јавност и идеолошки ефекти медија» Реч 64.10, 2001, стр. 180-181.

7) Миливојевић, С., «Јавност и идеолошки ефекти медија» Реч 64.10, 2001, стр 181.



- 156 -


и конформишуће/стабилизујуће/легислативне функције; а то ства-

ра посебан дијалектички набој унутар њене структуре и функцио-

нисања.8)

Од настанка њеног либералног концепта, јавност је схватана

као публика приватних грађана која резонује о јавним питањима.

Остварујући своју критичку функцију она сигнализира проблема-

тичне ситуације, контроверзна питања и релевантне проблеме, зах-

тева од надлежних иницијативу за њихово разрешавање, разматра

понуђене и алтернативне могућности решења и врши притисак ка

постизању одговарајуће сагласности различитих гледишта.

Као носилац критеријума друштвеног вредновања оних одлу-

ка које се тичу интереса свих грађана, критика јавности уграђујесе у само функционисање система демократске власти и управо то

чини основу њеног произвођења легитимитета политичког порет-

ка, као и основу њеног значаја за остваривање могућности практи-

ковања грађанских права/слобода.

Остваривање критичке функције јавности, како примећује Ј.

Хабермас, структурно је омогућено њеном социјалном позицијом:

она учествује у процесу одлучивања, а изван је поља вршења вла-

сти и њеног непосредног утицаја. Садејством критике јавности и

владавине права, као претпоставке за уклањање арбитрарног упли-ва државе у јавни домен, уз одговарајуће медијско посредовање,

власт се приморава да прихвати јавну оцену/критику, уколико же-

ли да задржи свој кредибилитет.9)

О стабилизујућој/конформизујућој функцији јавности, у науци

се говори са подозрењем или афирмативно, већ зависно од општег

теоријског приступа – „да ли је у питању критика масовног дру-

штва, или је акценат на стабилизујућем потенцијалу демократских

институција“. Капацитет јавног мњења за уравнотежавање поли-

тичког живота заснован је на могућности превазилажења конфлика-та и њихове пацификације у пољу конституционалне сагласности,

8) « (...) Револуција спаја ове две одвојене функције јавног мњења – критику и легисла-тиву. Устав из 1791. укршта принцип народног суверенитета са принципом парламен-тарне правне државе, која правно обезбеђује политички делатну јавност.», Хабермас,Ј., op. cit. стр. 129; Миливојевић, С., “Јавност и идеолошки ефекти медија” Реч, 64.10,Београд, 2001, стр 179-181, 200-204.

9) Миливојевић, С., “Јавност и идеолошки ефекти медија” Реч, 64.10, Београд, 2001, стр.201; О критичкој ревизији концепције јавности Ј. Хабермаса и преоквиравању значењаовог појма у контексту политичке теорије јавне кредибилности, види у Agnes S Ku, “Re-visiting the notion of ‘public’ in Habermas’ s Theory – Toward a Theory of Politics of PublicCredibility”, Sociological Theory, 18:2, July 2000.



стр: 153-176

- 157 -


односно регуларних изборних процеса и процедура, референдума,

петиција, и других облика грађанских иницијатива. Тај домен одно-

си се на базичне, у најмањој мери проблематичне одредбе о зајед-ништву.

Јавном мњењу својствен конформизам сагледава се неретко

као његова природна основа, која генерише његову системски ста-

билизујућу функцију, те се тако сматра нужним. Међутим, у на-

учној литератури се, као наличје тог стабилизујућег механизма,

истиче друштвено-политички феномен “владавине већине” укоре-

њен управо у конформистичкој димензији друштвености. “...Ова

врста владавине (или специфичне врсте одлучивања) испражњена

(је) како од позитивних тако и од негативно вредносно набијениходређења. Демократија као ‘владавина већине’ може да заврши у

тиранији или у социјалистичком друштву уколико нису присутни

други услови. Под тим се пре свега мисли на конституционално

дефинисање границе одлучивања у оквиру јавне сфере. Уколико је

конституционално заштићено поље личних слобода, демократија

не може да представља претњу по слободу. У том случају су ство-

рене основне претпоставке владавине права која почива на уважа-

вању индивидуалних слобода. Сфера демократског одлучивања

остаје ограничена само на само на сферу онога што је од јавног

значаја и о чему се може јавно расправљати, укратко на јавну, а нена приватну сферу «10).

Када је изражавање мишљења појединаца условљено њиховом

проценом „друштвене климе мњења“, а посебно када је то условља-

вање подржано једногласјем медијских порука, реч је о посебном

психосоцијалном феномену који је Е. Н. Нојман истражила и назва-

ла ”спиралом тишине.”11)

Конформизам је, као избегавање одговорности за различитост

властитог суда, повлачењем у сигурност већинског мишљења, мо-

тивисан страхом од друштвене изолације. Као резултат таквих реаговања, настаје својеврсна “клима мњења” коју припадници

друштва детeктују својим “квази-статистичким осећајем.” Тако се

активира механизам ”спирале тишине”, на коме, по ауторки, почи-

ва процес формирања јавног мњења. ”Његова унифицирајућа сна-

га делује кохезионо, доноси неопходну интеграцију и спречава да

10) Новаковић, А., «Утицај економских и политичких слобода на изградњу демократскогпоретка», СПМ, 1-2/2005, стр. 230-231.

11) Noelle-Neumann, E., (1993), The spiral of silence, Public Opinion - Our Social Skin (2nd ed)Chicago: University of Chicago Press.



- 158 -


се друштво распадне према ‘персоналним преференцама његових

чланова‘ ”. Као такво, јавно мњење је све само не безвредно, јер

етаблира консензус и знатно доприноси друштвеној кохезији, сма-тра ауторка.12)

У сагледавању негативних консеквенци идеолошке експло-

атације конформизма јавног мњења, крајњу тачку представља де-

ловање тоталитарне пропаганде, односно њен првенствени циљ

– стварање карактеристичног једнообразног погледа на свет. Тота-

литарна пропаганда, по природи свог задатка, не ограничава дело-

вање на систем уверења, вредновања, моралне ставове појединаца,

већ се остварује на ширем плану деловања званичних управљач-

ких доктрина, њихових сазнајних оквира, стварања и преобликова-ња политичких митова који их подржавају. Да би се људи нагнали

да их прихвате, званичне вредности, сматра Ф. А. Хајек, морају да

буду оправдане, односно потребно је створити представу о њихо-

вој повезаности са “старим” вредностима, тврдњама о „узрочним

везама средстава и циљева“ ; при томе, „разлика између ... наме-

раваног циља и мера предузетих да се он постигне није, у ствари,

никад тако јасна и одређена, како је општа дискусија о овим про-

блемима склона да представи; зато људе треба навести да се сложе

не само са крајњим циљевима него и са погледима на чињенице и

могућности на којима су засноване одређене мере.” Управо овиммеханизмом, „општи проблем вредности постаје неодвојив од одре-

ђених одлука, којима се кодекс вредности заправо ствара, а управо

то олакшава путеве којима те одлуке бивају наметнуте као легитим-

но подржане од заједнице“.13)

Оба аспекта деловања јавности о којима је реч, подједнако су

важна за функционисање демократског поретка. Критичка улога

јавности значајна је као коректив, не само власти већ политичког

и друштвеног живота уопште. Путем учешћа субјекта јавности у

политичком процесу, у, пре свега, медијској комуникацији, уз аде-кватно медијско посредовање информација релевантних за укљу-

чивање у јавну дебату, јавност остварује критички, коригујући ути-

цај на власт, на основу уставно загарантованих грађанских права

и слобода, али уз поштовање легислативних оквира ингеренција.

Социјална снага јавности, као изражена и уважена воља грађана

повратно доприноси стабилности поретка, дајући легитимитет

12) Миливојевић, С., “Јавност и идеолошки ефекти медија” Реч, 64.10, Београд, 2001. стр.202-203.

13) Хајек, Ф. А., Пут у ропство, Global book, Нови Сад, 1997, стр. 228-229.



стр: 153-176

- 159 -


оствареном друштвеном и политичком консензусу, што омогућава

одржавање стабилности унутар промена у друштву.

Сагледана у контексту овако постављених релација, јавност сепоказује и као медиј учешћа грађана у јавном/политичком животу,

и као моменат њихове контроле, кроз каналисање енергија масе,

путем свођења њеног деловања у институционалне оквире.14)

Јавност као политички субјект

Остваривање политичке функције јавности омогућено је њеном

специфичном социјалном позицијом. Као део политичког система,

јавност учествује у процесу одлучивања, њена критика уграђена је

у саме механизме функционисањa власти, а изван је поља њеногвршења и непосредног утицаја. Као сложени систем произвођења

и одржања легитимности политичког поретка, јавност представља

посебан вид друштвених односа, у том смислу што посредује у ра-

ду свих институција (управо та чињеница их чини јавним) али се

не може свести на било коју од њих.

За разлику од масе, чији су припадници недовољно јасно

повезани изван заједничког политичког сентимента, политичка јав-

ност се темељи на обликованим социјалним групама, политичким

партијама, стручним, невладиним организацијама и разним дру-гим организованим облицима деловања цивилног друштва.15)

Као политички репрезент шире јавности, носилац тумаче-

ња њених интереса, захтева и гледишта, политичка јавност испо-

љава се у форми субјекта јавног мњења, као специфичног типа

друштвености/ облика колективне свести. То никада није поједи-

нац, већ група институционално организованих људи, окупљених

око одређених идеја, политичких ставова, програма, заједничких

интереса; то је систем интеракција друштвене и институционалне

сфере, акција усмерених на промену или учвршћивање одређенихсоцијалних, политичких, економских, комуникацијских односа у

друштву. 16)

Општи ставови и вредности формирају тежиште субјекта јав-

ног мњења, које повратно делује на појединачна мњења, снагом јав-

ном мњењу иманентног механизма “спирале тишине”. Још су пси-

14) Миливојевић, С., “Јавност и идеолошки ефекти медија” Реч, 64.10, Београд, 2001 стр.201.

15) Јевтовић, З, Јавно мнење и политика, Београд, 2003, стр 102;

16) Јевтовић, З, op. cit., стр. 125. Липман, В., Јавно мнијење, Загреб, 1995.



- 160 -


холошка разматрања јавног мњења од стране В. Липмана указала

на кривудаве и склиске путеве којим се неко лично уверење/став о

друштвеној стварности преображава у мњење и спремност на дело-вање у складу са њим, као и на разне могућности експлоатације ре-

цептивности људских чула. Иако је несумњиво да појединац може

поседовати сопствено мњење, такође је вероватно да оно може да

нестане у контакту са другом особом или медијским садржајима.

Ако је концепт јавне рационалне дебате свих заинтересованих

оспораван у науци као утопијски, да ли је утопијска и идеја о ва-

жности постојања могућности да човек рационално просуди окол-

ности у којима живи; о способности људи да препознају оно што

је у њиховом властитом и општем интересу, а изван политичких иидеолошких размимоилажења, уколико му се за то пруже истински

услови? У овом контексту показује се као важан проблем проце-

са формирања јавног мњења и, с њим у непосредној вези, питање

могућности остваривања права грађана на приступ објективним,

тачним и правовременим информацијама, о свему ономе што не-

посредно и посредно утиче на њихов живот. То нас води проблему

структуре и функционисања јавне сфере.

Егалитарна природа, рационалност и сувереност, три су ди-

мензије јавне сфере значајне за проблем остваривања политичкефункције јавности, сматра Ј. Хабермас. Принцип опште доступно-

сти јавне сфере значи да се у њој могу изражавати, у међусобној

конкуренцији, различите идеје и друштвена и политичка искуства,

уз подједнаку приступачност јавног простора/медија свим субјек-

тима јавности, а уз могућност да „актери“ и „посматрачи“ замене

места. Ту се путањом зачараног круга враћамо старом питању: ка-

ко осигурати стварне претпоставке за једнаке могућности оствари-

вања формално истих права.

Рационалност јавне сфере односи се на полемичко-аргумен-тативни карактер њене структуре, односно јавне дебате као њене

тежишнице. Иако слобода јавног говора значи принципијелну отво-

реност јавне сфере за различите садржаје, правила јавног дискурса

искључују право на неодговорност, некомпетентност и произвољ-

ност излагања. У овом контексту значајан је Хабермасов појам ко-

муникативног делања, јер “у средиште ставља интерес за језичко

споразумевање, као механизам координирања деловања”.17)

17) Павићевић, Ђ., “Политички дискурс и рационалност”, СПМ , 1996, 1-4, стр. 85.



стр: 153-176

- 161 -


Рационалност јавне сфере значи да се појединцу, као учеснику

у медијској комуникацији, примарном облику његовог информиса-

ња о друштвеној стварности, пружају комуникативне, сазнајне по-зиције другачије од оних које га третирају као објекат политичког

деловања, пропаганде и манипулације.

Сувереност јавне сфере односи се на услове за остваривање

систематске критичке контроле власти. Функционисање јавности

као медија посредовања јавних делатности, заснива се на реализо-

вању принципа отворености/ публицитета, који подразумева тран-

спарентност политичког живота, а то значи да су начини и проце-

дуре обављања јавних функција утврђени а последице видљиве,

што омогућава како њихово легитимисање, тако и позивање на од-

говорност.

Легитимне форме деловања јавности представљају сви прихва-

тљиви видови јавног оспоравања потеза власти (различити облици

грађанских иницијатива, грађанска непослушност, ванпарламен-

тарни протести, итд.). „У мери у којој су друштвено регулисане

процедуре њиховог манифестовања, разнолики облици политич-

ког деловања јавности генеришу социјалну енергију, која динами-

зује јавну сферу, не угрожавајући поредак“.18)

Неканалисано изливање социјалне енергије дешава се у случа-

јевима деловања гомиле, активирања маса које ни на који начин ни- је могуће контролисати и усмеравати. Разграничење демократских

покрета, који настају унутар цивилног друштва, од тоталитарне

мобилизације маса успоставио је Ј. Хабермас, на основу теорије ко-

муникације. »Комуникативна моћ ствара се само у сфери јавности,

у интерсубјективним односима, на основу узајамног признавања и

успостављених и коришћених комуникативних слобода, дакле омо-

гућава спонтано заузимање да-не ставова о променљивим темама,

разлозима и информацијама. Ако су разорени индивидуализирани

облици здравог интерсубјективитета, масе постају изоловани, ‘је-

дан од другог напуштени’ појединци, који тада индоктринирани ипокренути од плебисцитарних вођа, могу кренути у масовне акци-

је.»19)

Јавност: комуниколошки аспект проблема

Уколико амбивалентни друштвени потенцијал јавности о коме

је било речи (критички/стабилизујући) сагледамо из комуниколо-

18) Миливојевић, С, “Јавност и идеолошки ефекти медија”, Реч 64/10, 2001, стр стр. 202.

19) Хабермас, Ј , “Рационалност и политика”, СПМ , 1996, 1-4, стр 148.



- 162 -


шког аспекта, потаје јасно да је његова конкретна делатна форма

у значајној мери условљена преовлађујућим типом и формама дру-

штвене комуникације. Зависно од карактера јавне/друштвене/медиј-ске комуникације, мњења појединаца, чија јавно изражена већина

представља јавно мњење, конституишу се, у већој или мањој мери

спонтано, или превасходно институционално. С тим у вези, мења

се и природа публицитета потребног да нека одлука власти, или до-

минантна политичка опција добију свој политички легитимитет.20)

Комуникацијски комплекс приватних људи који (политички) ре-

зонују представља, за заговорнике дискурзивног модела јавности,

неопходну претпоставку формирања јавног мњења. У условима по-

стојања овог комуникацијског комплекса, неформална мишљења

формирају се рационално, “у свесном разматрању сазнатљивих од-

носа ствари (…) у јавно вођеном разговору уз навођење свих ‘за‘ и

‘против‘ “. У супротном случају, “мада многоструко посредоване

групним мишљењима, реакције остају приватне у том смислу што

нису изложене коректури публике која приватно резонује”. Јавно

мњење се декомпонује у, с једне стране неформална мишљења при-

ватних људи (а не публике), а с друге се концентрише у формална

мишљења публицистички активних институција, а оба ова подруч-

ја комуникације више нису посредована критичким публицитетом.

Тако се дезинтегрисана публика грађана медијским средствима по-

средује као публика, да би се на њу могло рачунати за легитимиса-

ње политичких одлука, а да она не учествује у ефективном одлучи-

вању, или да за то није способна.21)

Само комуникација слободна од доминације може обезбедити

критички, рационални публицитет, функционисање јавног мњења

као стварног посредника између државе и друштва. Критички пу-

блицитет прелази у демонстративни и манипулативни, уколико, од

20) Институционално формирање мњења остварује се медијском комуникацијом, у којојпојединац много више прима него што саопштава и много мање учествује него што је»адресирано». Овакав вид формирања мишљења пружа могућност за манипулисање јавним мњењем, којим се остварује накнадна легитимизација ауторитета или одлукекоју економска/ политичка/ медијска елита жели да наметне. Руковођени оваквим уви-дима, заговорници дискурзивног модела јавности инсистирају на разлици између јавноформираног и јавно израженог мњења; односно на питању да ли је јавно мњење про-дукт рационалне, егалитарне и суверене дебате или социјалног инжењеринга.

21) Посредовање ових подручја комуникације критичким публицитетом могућe је, данас,по Хабермасу, само путем учешћа приватних људи у процесу формалне комуникацијекојим управља интерна јавност организација. Иде се за тим да се публика неорганизо-ваних приватних људи, деловањем демонстративно и манипулативно развијеног публи-цитета, ствара комуникацијом јавно манифестованих мишљења, а не јавном комуника-цијом. (Хабермас, Ј., Јавно мнење, Београд, 1969, стр. 280, 311)



стр: 153-176

- 163 -


јавности отуђена, политичка/медијска елита монополизује комуни-

кацијску сферу.22)

Општа комуникациона схема М. Недељковића разликује, уну-тар комуникативног поља, подручје отворене и затворене комуни-

кације, у оквиру којих сагледава преламање сложеног и често ме-

ђусобно супротстављеног деловања владе, државних институција,

мас-медија и јавности. „У кружном преплету ових чинилаца, пред-

ставио је дванаест интерактивних испољавања комуникацијског

чина, у распону од директивне информације до информацијског

хаоса“. У зависности од карактера интеракције ова четири чинио-

ца, ствара се и, преовлађујућем типу комуникацијског чина корсе-

пондентан, тип јавног мњења. 23)

Према овој схеми, у подручју затворене комуникације, која је

својствена моделу комуницирања тоталитарних режима, доминант-

но место заузима директивна информација, дата са позиција поло-

жаја и моћи, званична и једносмерна, као и оперативна, која иде

обрнутим смером од државних институција и органа ка влади. Тек

поверљива информација има двосмеран, али ограничен и строго

контролисан ток који се клони јавности, те се у овом подручју ко-

муникације јавља као двосмерна и непотпуна информација, која се

отела контроли, нечијом вољом (манипулација полуистинама) или

неспособношћу, и као окрњена отвара могућности за манипулаци- је сваке врсте.

Ванинституционална и непредвидљивих могућности ширења

је интерперсонална комуникација, и као таква представља сталну

претњу подручју државне/корпорацијске контроле информација.

Одсуство информација, као и њихова хипер-продукција која у про-

цесу рецепције узрокује такозвани “јаз сазнања”, доводе у систему

затвореног комуницира до прекида, информативне блокаде, која је

сигнал неадекватности комуникативног поретка. Паралелно с овим

процесима кружног тока затворене комуникације, расту притисци

јавности и медија, чиме се држава и њене институције приморава- ју да ступе у отворену комуникацију.

22) ”Степен јавности једног мнења мери се по томе у којој мери оно произлази из интерне јавности чланства неке организације и у којој мери ова интерна јавност организацијекомуницира са екстерном јавношћу која се у публицистичком саобраћају преко сред-става масовне комуникације формира између друштвених организација и државнихинституција.”Хабермас, Ј., Јавно мнење, Београд, 1969, стр. 312.

23) Недељковић, М., “Уводне напомене о новинарству”, Радио и ТВ новинарство, скриптаЦентра за савремену журналистику, Београд, 2003, стр. 29, према Јевтовић, З., Јавно мнење и политика, Београд, 2003, стр. 59-61.



- 164 -


Тек на пољу отворене комуникације може се говорити јавности

рада владиних институција и слободи медија, о правима грађана на

обавештеност. Од државе се, посредством мас-медија, упућује у јавност функционална информација, као садржај који се са званич-

ног становишта сматра целисходним. “Дата на увид и подложна

критици, ова врста информација је пробни камен односа државе са

једне и мас-медија и јавности са друге стране, она је огледало де-

мократичности или ауторитарности неког друштва. Ван државне

је контроле вест која долази и обелодањује се из дубине народа и

она је стога фундаментална, јер има латентну могућност експлози-

је расположења, као и покрета маса.”24)

Двосмерна информација у отвореној комуникацији, идеал ко-муникацијског чина, представља тек мали сегмент информационог

поља, те је као таква више тежња него реална могућност, о којим

год размерама медијске комуникације говорили. Уз то, у широкој

примени је искривљена информација, у чијем стварању или ши-

рењу и сами мас-медији имају знатну улогу. Међутим, и у пољу

отворене комуникације дејствује интерперсонална комуникација,

непредвидљива као и она у затвореној комуникацији. Једним сво-

јим током, (циљне лажи, гласине и полуистине), она, подржана ра-

зним облицима искривљења које могу садржати и други облициинформација, води у информативни хаос – стање комуникацијског

система деструктивније по друштво од информативнe блокаде.25)

У контексту разматрања могућности и ограничења јавно-сти, посебно су важне њене промене везане за омасовљење,односно појаву масовне публике. Једна од најочитијих и, занаш проблем најрелевантнија разлика између публике и ма-се, свакако је она између њихових доминантних начина оп-штења.” У заједници група публике дискусија представља

претежно средство општења, а средства масовног комуници- рања (…) само проширују и оживљавају дискусију везујући једну примарну публику са дискусијама једне друге публике.У масовном друштву, доминантан тип општења представља- ју званична средства комуницирања, а разни сектори јавно-сти постају само тржишта на која делују средства масовног

24) Јевтовић, З., Јавно мнење и политика, Београд, 2003, стр. 61.

25) Јевтовић, З., Op. cit. стр. 62.



стр: 153-176

- 165 -


комуницирања, те су сви припадници масе изложени дејствутих средстава .” 26)

За појам публике везујемо приближност броја оних који из- ражавају своје мњење и оних који примају туђа; средстава јавног

комуницирања која су тако организована да постоји могућност да

се одмах и ефикасно одговори на свако мишљење које би било из-

ражено у јавности; могућност да се мишљење формирано кроз та-

кву дискусију претвори у ефектну акцију, чак и против владајућег

система власти, ако се за тим укаже потреба; немогућност проди-

рања ауторитативних установа у односе публике, више или мање

аутономне у свом деловању.

О појму масе говоримо када је далеко мањи број људи којиизражавају своја мишљења у односу на оне који примају туђа, јер

заједница већег броја сектора публике представља заправо апстрак-

тан скуп појединаца који примају утиске кроз средства масовног

комуницирања; када је систем комуникационих средстава такав да

је појединцу отежано или немогуће да одмах, и иоле ефикасно од-

говори; када спровођење мишљења у акцију контролише власт која

организује и надгледа канале кроз које се таква акција спроводи;

маса не ужива аутономију у односу на институционалну власт, ње-

не санкције и контролу; чак и ако је појединац стекао непосредно,лично сазнање о догађајима, оно није непосредно, ни примарно,

већ стереотипизирано, руковођено медијским садржајима.27)

Појам масовне публике је у дискурсу теоретичара медија по-

служио за операционализацију критике новог вредносног и кому-

никацијског система развијених индустријских друштава. “У том

преименовању публике у масу био је садржан страх од деперсона-

лизације, ирационалности, манипулације, и, уопште, од опадања

културних и моралних стандарда”.28)

26) Милс, Р., Елита власти, Београд, 1998, стр. 365. Визија масовне публике настала јеспецифичним повезивањем истраживања социолога Чикашке школе, (који су стриктно разликовали публику и јавност, као два облика друштвене организације) са идејама омасовном друштву. У интерпретацији Р. Милса, појам критичке јавности постаје неза-обилазан при сваком трагању за субјектом способним да се супротстави нарастајућојмедијској манипулацији. О томе у Миливојевић, С., “Јавност и идеолошки ефекти ме-дија”, Op. cit. стр. 160.

27) Милс, Р., Елита власти, Београд, 1998, стр. 365, 373 ; О сложеном односу измеђумедијски посредоване стварности, представа људи о њој и реаговања на ту стварност,као и о значају стереотипа у формирању мњења видети у Липман, В., Јавно мнијење,“Напријед”, Загреб, 1995.

28) Томић, З., Комуникација и јавност, Београд, 2004, стр. 121.



- 166 -


Иако омасовљење јавности не мора нужно значити и крај ње-

ног историјског значаја, као што се ни публика електронских ме-

дија не може безрезервно свести на изманипулисану масу, неспо- ран је негативан потенцијал овог вида масификације јавности. У

посттоталитаристичком добу слика покренутих маса повукла се

иза електронски узајамно повезаних гледалаца, сматра Ј. Хабер-

мас; штавише, учесници масовних акција, посредством директног

телевизијског преноса постали су учесници “Live” емисија. Иако

су нестале слике тоталитарне државе, задржан је деструктивни по-

тенцијал новог начина омасовљавања. “У медијској јавности још

опстају структуре које блокирају хоризонталну размену спонтаних

ставова, дакле употребу комуникативних слобода. Истовремено,

ове структуре чине усамљене и приватизоване гледаоце пријемчи-

вим за старатељско колективизирање њиховог света слика и појмо-

ва ” 29)

Међутим, истовремено са процесом масификације одвија се и

процес фрагментације публике, процес уласка мањинских делова

популације, као последица све веће и у одређеном смислу разно-

врсније медијске понуде, односно нових могућности комуницира-

ња које доносе нове медијске технологије. Све то у значајној мери

мења карактер јавне сфере. ”Фрагментарност публике коинцидира

са фрагментарношћу јавних сфера: њена мозаичност је последицапродора различитих група и светова у јавни домен. Карактер јавне

сфере промењен је колико и природа субјекта који се у њој оглаша-

вају. То резултира вишегласјем, различитим дискурсима који изла-

ском у јавност полажу право на општост”. Умногостручена јавна

сфера и обиље медијских садржаја пружају могућност бирања раз-

личитих информативних токова, вредносних оријентација и погле-

да на свет, што за једну од последица има и нестајање заједничке

основе искуства чланова једног друштва, као важне основе заједни-

штва. “Медијска публика се структурира из различито профилира-

них група које учитавају различите смислове у опште доступне ме-дијске поруке. У мозаичном, фрагментарном ткиву постмодерног

окружења публика функционише као вишезначан и комплексан

29) Хабермас., Ј., “Рационалност и политика”, Српска политичка мисао, 1996, 1-4, Бео-град, стр, 148; Хана Арент, у својој књизи Vita activa (1960 ), ламентира над нестанком јавног живота схваћеног као способност грађана да говоре и ступају у интеракцију ради дефинисања и редефинисања жељеног начина заједничког живота; а услед “нагри-зајућег утицаја конзумеризма” (према Кин, Џ., Цивилно друштво, Београд, 2003, стр.196); у књизи Елементи и извори тоталитарне власти, ауторка је указала на важнеулоге које у међузависности тоталитарних режима и мобилизације маса имају структу- ре јавности (према Хабермас, Ј., Op. cit., стр. 148)



стр: 153-176

- 167 -


феномен који на сцени коегзистира са многим покретима, интере-

сним групама, заинтересованим јавностима.”30)

*

Ако се пође од тога да је у данашњим условима непосредно

учешће у јавној дебати свих заинтересованих за то практично

неоствариво, питање је да ли се може говорити о спонтано фор-

мираним мњењима, и у којој мери? Спонтано формирана мњења

појединаца настају током њиховог међусобног усаглашавања у ин-

терперсоналној комуникацији, постепеним процесом укључивања

нових елемената у властиту структуру ставова. То је фаза персонал-

не конструкције јавног мњења, у којој појединци разматрају одређе-но политичко питање, интерпретирају га и конструишу субјектив-

но значење датог проблема.

Ова фаза/димензија формирања јавног мњења показује своју

важност када је посматрамо са становишта индивидуалних могућ-

ности појединаца и комуникацијских услова потребних за приме-

ну критичког мишљења, при анализи релевантних података о дру-

штвеној и политичкој стварности. 31)

Управо ова промишљајућа димензија фазе персоналне кон-

струкције мњења у демократским друштвима битно условљаватокове друге две фазе формирања јавног мњења: фазу социјалне

конструкције, „јавног изражавања приватних мњења у облику

групних, народних, или масовних мњења“; и фазу политичке кон-

струкције, „повезивања јавно изражених мњења са активностима

изабраних представника власти“. Наиме, спонтано настала мњења

појединци су спремнији да бране, јер тиме бране и своје ставове

као важне чиниоце свог идентитета. Зато су институционални ути-

цаји ефикаснији када се зачну пре спонтаних мњења, па се тако

тежи да се преко медија утиче на прво дефинисање проблема, а ако

се закасни, на преобликовање оних спонтано формираних. 32)

Општепозната је истина да већина грађана није обдарена ве-

ликим способностима самосталног, критичког мишљења, те да је

склона прихватању готових решења за већину контроверзних пита-

ња. У том смислу, слобода мишљења само је за мањину непосред-

30) Миливојевић, С., “Јавност и идеолошки ефекти медија”, Оp. cit., стр. 184, 185, 198.

31) О друштвеном смислу и важности критичког мишљења видети у Пешић, Ј., “Еманципа-торна улога критичког мишљења“, СПМ , 3/4, 2006.

32) Томић, З., Комуникација и јавност, Београд, 2004, стр. 145: Миливојевић, “Јавност иидеолошки ефекти медија”, Оp. cit., стр. 204-205.



- 168 -


но значајна, примећује Ф. А. Хајек, али додаје да то не значи да је

било ко компетентан и позван да изабере оне за које је та слобода

резервисана, нити да одређује шта други људи треба да мисле и ушта да верују. ”Омаловажавати вредност интелектуалне слободе,

јер неће значити за сваког исту могућност независне мисли, значи

потпуно промашити разлоге који интелектуалној слободи дају пу-

ну вредност.”33)

С новим медијима усавршени су техничких аспекти друштве-

не комуникације (обим, брзина, доступност информација), али су

успостављене и нове форме комуницирања које собом носе више-

струки пасивизирајући потенцијал (наративни оквир, психолошка

олакшања – пречице до кохерентне приче, извесности и задовољ-ства). У једносмерној комуникацији електронских медија, гледао-

ци се доводе у позицију пасивних посматрача, чији се избор своди

на спектакуларно приказивање суштински небитних специфичних

аспеката јавног живота, нарочито елемената насиља и маркетинга

присутних у њему. У садејству са јавном мњењу иманентном под-

ложношћу пропагандним утицајима, нове форме медијске комуни-

кације стварају погодну основу за сложеније и све мање видљиве, а

по аутономију људске личности погубније форме манипулације.

Нестајање јавног човека и јавног простора као места реле-

вантне дебате, сложен је процес који се непосредно очитује и кроз

опадање интереса грађана за учешће у обликовању јавног живота

властите заједнице, кроз значајан проценат апстинената на избори-

ма и незаинтересованост бирачког тела за активности политичара.

Затворен у свет рутине свакодневице, просечни појединац показује

недостатак знања о изражајним димензијама говора, вештине у из-

ражавању које подразумева изношење теза и аргумената, уопште

недостатак иницијативе у том смислу, уз истовремено инсистира-

ње на исказивању стереотипизираних личних искустава, доживља-

ја и псеудоаутентичних емоција.34)

Веома мрачну и проницљиву перспективу гледања на проблем

медијске стварности налазимо у Бодријаровом схватању савреме-

ног друштва, као завршетка историјског процеса развоја симула-

ције. Неокапиталистичко-кибернетски поредак, путем културних

кодова и модела управља свим аспектима друштвеног живота. Си-

33) Ф. А. Хајек тако закључује да су консеквенце тоталитарне пропаганде деструктивне посваки морал јер поткопавају осећање за истину и њено поштовање, као основу свакогморала. Хајек, Ф. А., Пут у ропство, Global book, Нови Сад, 1997, стр. 240, 241.

34) Видети у Сенет, Р., Нестанак јавног човека, Загреб, 1989.



стр: 153-176

- 169 -


мулацијски модели конституишу свет који је вођен структуралним

законом вредности. Кодови и модели структуришу бинарни систем

који нема алтернативе, јер се може одлучивати само између двејупонуђених могућности.”Читав систем комуникације је са сложене

синтаксичке структуре језика прешао на бинарни и синалгетички

систем питања/одговора – на непрестани тест. А тест и референ-

дум су, као што нам је познато, савршене форме симулације: одго-

вор је индукован питањем, обликован је унапред”.35)

Медијска информација нема више ничег заједничког са реално-

шћу чињеница. И објекти и информације већ происходе из једног

извора, из монтаже, из већ тестиране стварности којој су поставље-

на само одговарајућа питања. Медији својим системом порука, ко- је су у ствари селекционисана питања, сврставају и кроје обрасце

прималаца.

Појединац је, изложен новој форми субјективности, у којој по-

стаје прожет информацијама, менталним представама, спектакли-

ма и екстазама, без могућности дистанце, и сам постао екран у

којем се рефлектују сви постојећи медијски утицаји. Тако је, по

Бодријару, ера промишљеног, приватног и унутрашњег уступила

место ери опсценог, фасцинантног, вртоглавог, моменталног, тран-

спарентног и преекспонираног, у којој је све више информација а

све мање значења у оптицају. Тешко је не сложити се с њим око

тога да постоји реална опасност “да ће грађани постати жртве не-

прекидне информативне мећаве, а да неће имати довољно слобод-

ног времена да пробаве или осмисле токове информација који их

окружују.”36)

Јавно мњење само је најуспешнији од образаца, друштвено и

ментално обликованих усмереним дејством медијских порука, сма-

тра аутор. Оно “није нестварна, већ хиперреална политичка суп-

станца, фантастична хиперреалност која живи само од монтаже и

текстуалне манипулације. ”37)

Јавност и електронски медији

Савремене студије о идеолошким ефектима масовних медија

пошле су од неколико кључних питања: „Зашто су медији тако моћ-

ни браниоци statusa quo“?; „Зашто учвршћују уверења која су већ

35) Бодријар, Ж., Симболичка размена и смрт, Београд, 1991, стр. 74.

36) Кин, Џ., Медији и демократија, Београд, 1995, стр. 134.

37) Бодријар, Ж., Симболичка размена и смрт, Београд, 1991, стр. 76.



- 170 -


доминантна?“ и „Каква је њихова улога у иницирању, или чак инду-

ковању ставова које потом утврђују и ојачавају?“ 38)

Могућност одговора на ова питања појавила се на видику теконда када је преоквирен укупан поглед да стварност и њену пер-

цепцију; када се реалност почела схватати као последица специ-

фичног начина конструкције, а не као објективно и природно дата

серија чињеница, а комуникација као процес сигнификације, произ-

водње значења, а не као пуки пренос порука; када је установљено

да у том процесу означавања медији нису само пуки преносиоци

чињеница датих изван и мимо њих, већ да они производе поруке,

па и креирају смисао који се догађајима приписује, будући да у де-

финисању значајних тема и оквира за њихово разматрање немајунимало занемарљиву улогу.

Дакле, медијски учинци не исцрпљују се у видљивим и мер-

љивим, краткотрајним утицајима, већ се очитују кроз дугорочни

и сталан медијски рад у „означавању“ реалности. Он је могућ јер

информативни садржаји управо и настају „културно енкодираним

и социјално детерминисаним процесом“; и зато што медијске пред-

ставе „ре-презентују“ стварност, тј. представљају догађај и појаве

у одсуству, омогућавају усвајање садржаја изван сфере непосред-

ног искуства. Конститутивна улога медија у креирању стварностибазира се на два симултана процеса: селекцији догађаја из обиља

дешавања и креирању медијских порука о њима, на основу којих

„друштвени актери стварају своје оријентационе механизме и фор-

мирају акциони потенцијал“.39)

Оно чиме медији баратају су лаичка знања, доступна свима

и неопходна за репродукцију тзв. „рецептивних формула“, потреб-

них у свакодневном животу за типификацију искуства, за свођење

„појединачног и посебног на опште и подразумевајуће“. Ове рецеп-

тивне формуле „уводе у зону личног искуства оно што га надила-зи, обезбеђујући блискост и разумљивост догађаја и онима који у

њима не учествују непосредно.” „Процес конструкције здравора-

зумског је, дакле, најзначајнији идеолошки и политички процес,

у коме су популарни медијски програми ангажовани док преводе

егзотични свет политике у свакодневне термине и тако конструишу

38) О прегледу студија медијских ефеката и обрту који су у ова истраживања унеле студијекултуре у : Миливојевић, С, “Јавност и идеолошки ефекти медија”, Реч 64/10, 2001,стр. 151-178.

39) Миливојевић, С, “Идеолошки рад медија”, НСПМ VIII, 1-4 стр 235.



стр: 153-176

- 171 -


за своју публику веома прецизну перспективу и однос према свету

политике“.40)

Медијске поруке су високо уверљиве онда када се сматра дасвет приказују објективно и природно. С тим циљем, медији нуде

прихватљиве дефиниције свакодневице, као „елементарне увиде у

друштвене ситуације“, као „средства за утврђивање актера, улога,

могућности и ефеката људске активности у одређеним околности-

ма“. ”Дефиниција фиксира симболичку форму догађаја. Њен циљ

је да се семантички заокруже и фиксирају значења која су флуидна

и вишесмислена. Фиксирање значења редукује неизвесност и та-

ко смањује несигурност коју актери осећају од будућих догађаја“.

Мада је претерано рећи да медији непосредно индукују понашањепублике, „медијски фиксирана значења“ функционишу као оријен-

тационе тачке, уколико се безрезервно прихватају.41)

Дефиниције догађаја представљају само грађу за формирање

медијског говора, посредством одговарајућих интерпретативних

оквира. Као принципи селекције, „кодови за процесирање велике

количине често контрадикторних информација“, медијски окви-

ри представљају нужност, и релативно су трајни јер подразумева-

ју трајност базичних поставки о свакодневици. Интерпретативни

оквири нису само оријентири, већ одређују и „избор врсте предста-

вљања, начин прилагођавања вести наративном формату, бирање

‘угла’ осветљавања одређених појединости и замагљивања других.

Један од начина представљања информација у складу са формати-

ма који су истовремено предвидљиви и лако разумљиви јесу за-

бава, драма или конфликт.” Тако су многи наративни стандарди,

заплети и карактери забавних програма уведени у информативну

продукцију.42)

Смисао деловања оваквих програма открива базичне принци-

пе деловања медијских порука на примаоце. Својим популарним

приступом, они ”олакшавају да се базични структурни конфликтисимболички пацификују, преведу у разлике у животним стиловима

и индивидуалним позицијама, а не друштвеним статусима. О њима

се, потом, расправља као о разноврсним културним могућностима

а не политичким разликама. Када се супротстављања преведу у кул-

40) Миливојевић, С., Op. cit. стр. 237. Morley, D. u Swanson, D. L., Nimmo, D. , “New Directi-ons in Political Communication “, стр. 128, према Миливојевић, С, “Јавност и идеолошкиефекти медија”, Реч 64/10, 2001, стр 174.

41) Миливојевић, С.,“Идеолошки рад медија”, НСПМ VIII, 1-4 стр 238.

42) Миливојевић, С., “Идеолошки рад медија”, НСПМ VIII, 1-4 стр 209,240-244.



- 172 -


турни код, одузме им се набој политички сукобљених становишта

и олакшава се њихово укључивање у заједничку наративну цели-

ну.”43)

Трајност и постојаност медијских оквира одржава контролу

над свакодневицом, у том смислу што утичу на јавну перцепцију

стварности. Тек у кризним ситуацијама, они долазе у питање, јер

се се гомилају појаве и догађаји који не могу бити растумачени

применом постојећих интерпретација. Тада се јављају захтеви за

усклађивањем нових појава и владајућих дефиниција, а уколико

то није могуће долази до модификовања оквира. „У друштвима са

заштићеном слободом медија, контрола над свакодневицом никада

није потпуна, јер су у оптицају различите, често супротстављенедефиниције. У недемократским системима, контрола је ефикасна,

јер се управља над производним инструментима, а не у домену кон-

куренције различитих виђења. Медијска традиција у њима почива

на строгом надзору над системом за производњу представа о ствар-

ности, чиме се обезбеђује двострука превласт одабраних интерпре-

тативних формула: и ‘институционална’ (директном интеграцијом

медија у систем власти) и ‘садржинска’ (производњом порука које

фабрикују подршку за официјелне политичке пројекте).“44)

Оваква “медијска превласт” омогућава одржавање пасивности

као хроничног стања јавног мњења и блокирање његове могуће

критичке улоге. На руку оваквим тежњама власти иду неке осо-

бине јавног мњења, пре свих његова конформистичка природа и

подложност утицају медија и елита у процесу његовог формира-

ња. Питање на које је тешко одговорити тиче се границе између

нужног нивоа медијског интервенисања у стварности и нивоа када

те интервенције прелазе у манипулације. Можда је део одговора у

упућивању на структурну везу медија као “секундарне дефинишу-

ће институције” са “творцима примарних дефиниција”, обично зва-

ничним изворима информација који генеришу и контролишу ини-цијалне дефиниције стварности (државне и владине институције,

комерцијалне организације, професионална и синдикална тела).

У стварању медијске дефиниције, учествују непосредно или

посредно творци примарних дефиниција, јер им горепоменута веза

пружа водећу улогу у репродуковању становишта која имају медиј-

ски повлашћен статус “акредитованих извора”. Посматрани у пер-

43) Миливојевић, Op. cit., стр. 244.

44) Миливојевић, С., “Идеолошки рад медија”, НСПМ VIII, 1-4 стр. 241.



стр: 153-176

- 173 -


спективи дугорочног деловања, оквири које намеће веза медија и

твораца примарних дефиниција обезбеђују одржавање постојећег

стања. „Због средишње улоге медија у фаворизовању једних и мар-гинализовања других порука, карактер њиховог деловања повод је

сталних друштвених тежњи ка њиховом нормирању и контролиса-

њу”. Међутим глобализација медија, односно концентрација медиј-

ске моћи на неколицину транснационалних емитерских компанија,

не пружа простора великом оптимизму.45)

Један од покушаја успостављања медијских стандарда свака-

ко представља ревидиран модел комуникација у јавној служби Џ.

Кина. Овај модел “формулисан је у категоријама политичке демо-

кратије, као и максималног регулисања и – у оквирима датих могућ-ности – сузбијања приватне корпоративне моћи над цивилним дру-

штвом”. Опструирајућа позиција у односу на „арканску државну

власт“ и моћ тржишта претпоставља развој густе “хетерархијске”

мреже комуникационих медија изван њихове контроле, финанси-

ране путем јавних фондова, сматра Кин. Суштински састојак ре-

видираног модела јавног сервиса чине, по њему, „непрофитне и за-

конски заштићене медијске установе цивилног друштва, које кроз

демократске процедуре непосредно одговарају својој публици, по-

штујући елементарна начела слободне и равноправне комуникаци-

је; уважавајући чињенице друштвене разноликости (регионалне,старосне, материјалне разлике, као и оне међу групацијама засно-

ваним на професији, националности, језику, полу…)“.46)

Од посебног значаја свакако је и фокусирање научне пажње

на проблем критичког мишљења.”Због хипердинамичности про-

мена и својеврсне ‘владавине информација’, посебно се акцентују

вештине и стратегије селекције, евалуације и коришћења информа-

ција”, а критичком мишљењу додељује се кључна улога у функци-

онисању рационалног, демократског друштва; оно добија велики

значај” и као индивидуална и друштвена ‘савет’ модерног човека.Није случајно да се великим делом популарност и присутност овог

појма везује за критику савременог друштва и разне видове соци-

јалног активизма. Критичко мишљење у том контексту постаје

инструмент за освешћивање различитих проблема савременог дру-

штва међу којима доминирају проблеми медијске манипулације,

45) Миливојевић, Op. cit., стр. 235, 239-240, О негативним ефектима глобализације медијавиди у Херман, Е. С., Мекчесни, Р. В., Глобални медији:нови мисионари корпоративногкапитализма, Clio, Београд, 2004.

46) Кин, Џ., Медији и демократија, Београд, 1995, стр. 113, 117, 122.



- 174 -


родне равноправности, маргинализованих група, и односа према

различитом…Посебно место има критика владајуће идеологије у

(либералном, потрошачком, глобалистичком…) друштву”.47)

Било да је схватимо у кључу дискурзивног или агрегатив-

ног модела, јавност је могуће посматрати као процес у коме једна

друштвеност тежи неком облику ауторефлексије, као њен самоко-

ригујући процес са исходима који нису у потпуности предвидљи-

ви. Јер, јавност је друштвени ентитет који се константно изнова

ствара, те се не може ни потпуно контролисати, а камоли креирати,

нити је у потпуности спонтан феномен. Она је у великој мери усло-

вљена институционалним уређењем јавне сфере, посебно функци-

онисањем медијског система.

Литература:

Бодријар, Ж., Симболичка размена и смрт, Београд, 1991.

Ђорђевић, Т., Политичко јавно мнење, Београд, 1989.

Јевтовић, З., Јавно мнење и политика, Београд, 2003.

Кин, Џ., Медији и демократија, Београд, 1995.

Липман, В., Јавно мнијење, Загреб, 1995.

Миливојевић, С., “Идеолошки рад медија”, НСПМ VIII, 1-4 стр 243-244.

Миливојевић, С., «Јавна сфера, медији и јавност», Реч 64.10, 2001

Милс, Р., Елита власти, Београд, 1998.

Noelle-Neumann, E., (1993), The spiral of silence, public opinion, oursocial skin (2nd ed) Chicago: University of Chicago Press.

Новаковић, А., “ Утицај економских и политичких слобода на изград-њу демократског поретка“, СПМ , 1-2/2005.

Павићевић, Ђ., “Политички дискурс и рационалност”, СПМ , 1996,1-4, стр. 85.

Пешић, Ј., “Критичко мишљење између помодарства и промишља-ња: ка теоријском утемељењу концепта”, Психологија, 2003, 36 (4),

стр. 411-423.Томић, З., Комуникација и јавност, Београд, 2004.

Хабермас, Ј, “Рационалност и политика” , СПМ, 1996, 1-4.

Хабермас, Ј., Јавно мнење, Београд, 1969.

Хајек, Ф. А., Пут у ропство, Global book, Нови Сад, 1997.

Херман, Е. С., Мекчесни, Р. В., Глобални медији: нови мисионари кор-поративног капитализма, Clio, Београд, 2004.

47) Пешић, Ј., “Критичко мишљење између помодарства и промишљања: ка теоријскомутемељењу концепта “, Психологија, 36 (4), Београд, 2003, стр. 413-414.

•

•

•

•

•

•

•

•

•

•

•

•

•

•

•

•

•



стр: 153-176

- 175 -


Milena Pesic

PUBLIC: THE POSSIBILITIES AND LIMITS

Summary

Potentials and limitations of public will be analyzed from several different aspects in this article. Perspective is ma-inly focused on public in well organized and relatively sta-ble societies, those that pretend to be democratic, as wellon the conditions that are vital for mere existence of criti-cal and politically efcient public opinion. Limitations of

public will be observed from the angle of universal vulne-rability of public opinion, as social, political and psycho-logical phenomenon. Special attention will be paid on re-

strictive social and communicational factors in the worldof media and daily politics, and on the effect of various

forms of manipulation that public is submitted to, duringthe process of creating its own opinion.

Key words: public, public opinion, communication, massmedia, manipulation

Documents

Javnost Mogućnosti i Ograničenja