JEZIK I NAUKA O JEZIKU

Duško Mihajlovic

Jezik (pojam i definicija)Ima više odgovora na pitanje šta je to jezik, tj.

više različitih definicija jezika kao pojave.Najpotpunija definicija jezika glasi ovako:Jezik

je veoma složen sistem znakova pomoću kojih se ljudi u određenoj društvenoj zajednici međusobno sporazumevaju, iskazuju jedni drugima svoje misli i osećanja i obeležavaju se kao pripadnici upravo te zajednice.

Poznata je lingvistička činjenica da postoje četiri osnovna tipa jezika: 1.Fleksivni (naš jezik, svi slavenski i drugi indoevropski jezici); 2.Aglutinativni (turski jezik, mađarski jezik,finski jezik i dr.)

3.Korenski (kineski,vijetnamski,burmanski...); 4.Polisintetički (Indijanska plemena,čukotski itd.)

Jezička sposobnost omogućava da se jezik nauči, da se stekne jezičko znanje,koje se usvaja od ranog detinjstva pa do kraja života.

Jezičko znanje podrazumeva poznavanje samog sistema znakova za sporazumevanje.

Služenje jezikom u lingvistici se obično naziva jezička upotreba.

Tri su, dakle, bitna svojstva čoveka u vezi sa jezikom:

1.Jezička sposobnost2.Jezičko znanje3.Jezička upotreba.

Osnovne funkcije jezikaJezik ima tri svoje osnovne funkcije.To su:1.Komunikativna (sporazumevanje)2.Ekspresivna (izražavanje)3.Simbolička (obeležavanje)Te tri funkcije jezika tesno su međusobno

povezane, praktično su nerazdvojive i utkane u svaki govorni čin.

Komunikativna funkcija jezikaReč komunikacija potiče od latinskog izraza

communicatio što znači saopštavanje.Postoje tri bitna i neizostavna faktora svake,

pa i jezičke komunikacije.To su:

1.Komunikatori2.Komunikacijski kôd i3.Komunikacijski kanalBez bilo kojeg od ova tri faktora komunikacija

nije moguća.Komunikacija može biti verbalna (pomoću

reči, jezika) i neverbalna (pomoću drugih sistema znakova).

Ekspresivna funkcija jezikaEkspresivna funkcija jezika ispoljava se pri

svakom izražavanju vlastitih misli i osećanja, ali je najviše izražena u književnoumetničkom stvaralaštvu, posebno u onim književnim vrstama u kojima je u većoj ili manjoj meri zastupljena emocija.

Simbolička funkcija jezikaO trećoj osnovnoj funkciji jezika, simboličkoj,

retko se govori, iako je ona uvek prisutna i povezana sa prethodne dve funkcije.

Ne možemo izgovoriti ni jednu reč i ni jednu rečenicu, a da se pri tome ne obeležimo kao predstavnici ove ili one govorne ili društvene zajednice, ili pak određenog varijeteta ili skupine unutar nje, da ne pokažemo stepen svoga obrazovanja, kulture, inteligencije itd.

Naš narod kaže: ,,Progovori, pa ću ti reći ko si i šta si.’’

Jezik i društvoNastao zajedno sa društvom, u prvobitnim ljudskim

zajednicama, kao rezultat čovekovih potreba da se sporazumeva sa drugim članovima svog užeg ljudskog kolektiva, jezik se zajedno sa društvom razvija.

Vezu i međusobnu zavisnost jezika i društva pokazuju već osnovne funkcije jezika, posebno komunikativna.

Prirodnim ljudskim jezikom, naime, kao kôdom, moguće je komunicirati samo u određenom ljudskom kolektivu, dakle u društvu.

Ljudska zajednica bez jezika je nezamisliva.U našem jeziku odražavale su se, i odražavaju se,

krupne društveno-istorijske promene koje su se zbivale na ovim prostorima, od doseljenja Južnih Slovena na Balkan do današnjeg dana.

Promene u sistemu nekog jezika su mnogo sporije od promena u njegovom leksiku.

Po nekim računanjima turcizama u našem jeziku ima više od 10.000.Neke od tih reči su se ukorenile, nemaju čak ni domaćih zamena, pa se njima normalno služimo.Kažemo: bakar, boja, čarapa, čizma, papuče...

Mnogo je više turcizama koji se danas ne upotrebljavaju.Takve su reči: menzilhana, kiraethana, musafirhana, hastahana...

Turcizmi su se počeli gubiti iz našeg standardnog jezika kada su se promenile društveno-političke okolnosti na ovim prostorima.Umesto turcizama furuna dolazi nam šporet.Tu su još i šuster (obućar), šnajder (krojač), urar (sajdžija), plajvaz (olovka)...

Sa slabljenjem nemačkog uticaja broj germanizama u našem jeziku se smanjuje, a mnogi od njih se zamenjuju našim rečima.U najnovije vreme primili smo veoma malo germanizama, kao što su: gastarbajter, rol-kragna, folija, deponija...A zadržale su se i neke starije za koje nemamo zamene (rajferšlus, šne-nokle...)

Danas, u eri tzv. globalizma, društvena nadmoć Zapada uslovila je najezdu stranih reči sa te strane: kompjuter, displej, softver, hardver, printer, apdejt...

Narodni, književni i standardni jezikAko pođemo samo od osnovnog značenja termina

jezik, videćemo da se pod tim podrazumevaju tri različita fenomena.

Prvo je jezik kojim govori narod u svakodnevnoj komunikaciji.To je prosto rečeno- narodni jezik.

Drugo je, opet, književni jezik, a treće-standardni jezik.

Narodni jezik je skup svih narodnih govora ili dijalekata koji po nekim svojim bitnim karakteristikama, predstavljaju celinu i razlikuju se od drugih, susednih dijalekatskih sistema.

Osnovno obeležje narodnog jezika jeste njegova raznolikost, neujednačenost.Narod, naime, u različitim krajevima na području jednog jezika različito govori.

Ponekad su te razlike tolike da se pripadnici istog jezika teško među sobom mogu razumeti.I to nije karakteristika samo našeg jezika, nego i drugih jezika u svetu.To svakako otežava širu komunikaciju, pogotovo pismenu, pa se stoga, radi prevladavanja tih teškoća formira prvo književni jezik, a potom i standardni jezik.

Te dve pojave se kod nas, ali i u svetu, pojmovno-terminološki uglavnom izjednačavaju, pa se umesto standardni jezik upotrebljava književni jezik.

Književni jezik je, kako i iz samog tog naziva proizilazi ,,jezik knjige’’ ili, šire shvaćeno ,,jezik pismenosti’’.

Književni jezik javlja se kada se neki narod opismeni, tj. kada dobije svoje pismo.

Kod nas se to desilo pre više od 1.100 godina, kada smo zaslugom sledbenika Ćirila i Metodija dobili svoje prvo pismo-glagoljicu, a potom i ćirilicu i latinicu.

Naš najstariji književni jezik je bio staroslovenski, pa tzv. redakcije tog jezika , a onda su se, do formiranja standardnog jezika na raznim stranama pojavljivali, i upotrebljavali, različiti književni jezici: kod Srba su to bili srpskoslovenski, ruskoslovenski i slavenoserbski.

Hrvati su osim štokavskih književnih idioma imali i kajkavski književni jezik, pa i čakavski književni jezik, a i danas, pored hrvatskog standardnog jezika, imaju i poseban književno-jezički idiom- gradišćansko-hrvatski.

Književni jezik je poseban, relativno homogen jezički idiom, uglavnom bez eksplicitne norme i s nedovoljno razvijenim funkcijama, koji služi kao instrument književnog i uopšte kulturnog stvaralaštva kao i pismene komunikacije na užem ili širem prostoru.

Standardni jezik razlikuje se od književnog pre svega po tome što je obavezno normiran, što znači da je uređen i u visokom stepenu ujednačen eksplicitnom normom i što ima razrađene funkcije kojima se zadovoljavaju kulturne i druge potrebe civilizovanog društva.

Standardni jezik je, dakle, posebno odabran, normiran idiom koji je, zbog zadovoljavanja mnogostrukih društvenih potreba, funkcionalno polivalentan, tj. funkcionalnostilski razuđen.

Standardni jezik nastaje izborom supstancije i strukture jednog dijalekta ili pak mešavine više dijalekata.

Izgrađivanje standardnog jezika je veoma složen proces, koji zapravo nikada ne prestaje.Izbor osnove je samo prvi korak.Sledi dalje opis odabranog idioma, potom kodifikacija tj. normiranje itd.

Prof. Milorad Radovanović dao je pregledan prikaz jezičke standardizacije sa deset različitih postupaka.To su: 1.Selekcija; 2.Deskripcija; 3. Kodifikacija; 4.Elaboracija; 5.Akceputacija; 6.Implementacija; 7.Ekspanzija; 8.Kultivacija; 9.Evaluacija; 10.Rekonstrukcija.

Kada se govori o jezičkoj normi, onda valja imati na umu da postoji implicitna ili inherentna norma, koju ima svaki jezički idiom bilo koga ranga, dakle i organski, kao što su narodni govor i dijalekti, pa čak i jezik pojedinca, na jednoj, i eksplicitna, preskriptivna, standardnojezička norma, koja je rezultat normiranja, tj. propisivanja i društvenog nametanja širem jezičkom kolektivu u procesu standardizacije, na drugoj strani.Norma je, dakle, skup osobina koje karakterišu neki jezik, dijalekat, ili idiolekt.

Raslojavanje jezikaPrirodni ljudski jezik nije homogena, nego složena

i slojevita pojava.Jezik se raslojava.I to je još jedan dokaz o njegovom društvenom karakteru.

U lingvističkoj literaturi navodi se funkcionalno raslojavanje, socijalno raslojavanje, individualno raslojavanje, pa onda disciplinarno, situaciono, tematsko, a neki autori pominju i polno, starosno, vremensko raslojavanje itd. Za narodni jezik karakteristični su posebno socijalno i teritorijalno raslojavanje. Za standardni jezik posebno su karakteristični nacionalno i funkcionalno raslojavanje, zatim disciplinarno, situaciono, tematsko i individualno.

Funkcionalno-stilsko raslojavanjeRezultat ovog raslojavanja jesu funkcionalni stilovi.Postoji pet osnovnih funkcionalnih stilova:

književnoumetnički, publicistički, naučni, administrativni i razgovorni funkcionalni stil.Stilovi se dalje razlažu na podstilove, a ovi, opet na žanrove.

Književnoumetnički stil karakterističan je za književnoumetničko stvaralaštvo.To je specifičan stil, koji već po svojoj prirodi u mnogo čemu odstupa (pesnička sloboda).

Osim veće slobode u izboru jezičkih izražajnih sredstava, za ovaj stil, karakteristični su još i ekspresivnost, slikovitost, emocionalnost, estetičnost i ritmička organizacija, posebno u pesništvu.

Književnoumetnički stil, zavisno od sadržaja i oblika umetničkih dela u kojima je zastupljen, razlaže se dalje na podstilove: prozni, poetski i dramski, a ovi dalje na žanrove, pre svega na lirski, epski i dramski rod, a svaka od njih na veliki broj vrsta i podvrsta.

Publicistički stil zastupljen je, kao što nam već i sam naziv kazuje, u publicistici.Publicistika je vid intelektualne delatnosti koja se sastoji u argumentovanoj analizi aktuelnih pojava u različitim oblastima društvenog života, te objavljivanje tih analiza u štampi i elektronskim medijima, ili u glasilima državnih organa.

Publicistički radovi mogu biti: informativni, analitički, satirički, polemički ili diskusioni, a u njima se načešće obrađuju političke, ekonomske, moralne i književne teme.

Publicistički stil se razlaže na dva podstila: uže publicistički i novinarski, a ovi dalje na veći broj žanrova u pismenoj ili usmenoj komunikaciji.

Naučni stil funkcioniše u oblasti nauke.I on se raslojava na tri osnovna podstila.To su: strogo naučni (akademski), naučno-udžbenički i popularnonaučni.

Administrativni stil u stlskom registru standardnog jezika po svojim osobinama stoji na suprotnom polu prema književno-umetničkom stilu.Karakteriše ga odsustvo estetičke funkcije, ekspresivnosti i metaforičnosti izraza, ustaljenost strukture koja često prelazi u stereotipnost.

Razgovorni stil karakterističan je za svakodnevnu verbalnu komunikaciju, uglavnom usmenu, po čemu se bitno razlikuje od tzv. pretežno ,,knjiških’’ stilova koji se javljaju uglavnom u pismenoj formi.

Nauka o jeziku i njene disciplineNauka o jeziku zapravo je skup većeg broja

nauka, ili naučnih disciplina, kojima je jezik osnovni predmet proučavanja.

Tako shvaćena nauka o jeziku naziva se danas najčešće lingvistika dok je raniji termin za isti pojam glotologija zastareo.

U autonomne lingvističke discipline ubrajaju se: opšta lingvistika koja se bavi opštim suštinskim pitanjima jezika kao pojave, ali i tipologijom različitih jezika na svetu koja omogućuje uopštavanje saznanja o jeziku kao fenomenu sa opšteljudskim obeležjem, i izvođenje definicije toga fenomena, odnosno jezik.

Lingvističke discipline: 1.Deskriptivna ili sinhronijska; 2.Istorijska ili dijahronijska; 3.Uporedna ili komparativna; 4.Istorijsko-uporedna; 5.Kontrastivna; 6.Geolingvistika; 7.Dijalektologija; 8. Lingvistička geografija; 9. Gramatologija; 10.Grafemika ili grafologija;

Najpoznatije lingvističke međudiscipline su: 1.Sociolingvistika; 2.Etnolingvistika; 3.Psiholingvistika; 4.Neurolingvistika.Tu su još i : matematička lingvistika, statistička lingvistika, kompjuterska lingvistika i neke druge koje su određene metodološki, a ne predmetom istraživanja.

Druga klasična nauka o jeziku, koja se takođe razvila u staroj Grčkoj, gramatika bavi se opisom, poređenjem, razvojem, ali i pravilnošću elemenata sistema pojedinih jezika.

Razlikujemo: 1.Opisnu ili deskriptivnu gramatiku; 2.Uporednu ili komparativnu gramatiku; 3.Istorijsku ili dijahronijsku gramatiku; 4.Normativnu ili preskriptivnu gramatiku.

Po tome kojim se nivoom jezičke strukture bavi gramatika se kod nas obično deli na: 1.Fonetiku- nauku o proizvodnji glasova; 2.Morfologiju- nauku o oblicima reči; 3.Sintaksu- nauku o rečenici;

Uz normativnu gramatiku postoje još dve za kulturu govora važne normativne discipline.To su: ortografija ili pravopis i ortoepija ili pravogovor.

Leksičkim slojem (rečima) pojedinih jezika bavi se leksikologija.Veoma srodna ovoj nauci je leksikografija.

Značenjem reči bavi se semantika.Ovim nije zaključen popis svih disciplina nauke o

jeziku.Ali ovo što je ovde rečeno ubedljivo pokazuje da je nauka o jeziku veoma razgranata i multidisciplinarna.

Hvala na pažnji!!!