TEORIJA ZAVERE

JOVAN BAJFORD

Teorija zavere : Srbija protiv "Novog svetskog poretka"

("Conspiracy Theory:

Serbia vs. the New World Order")

Jovan Bajford

Strah od jevrejske konkurencije Koreni srpske zaverenike kulture seu do pojavljivanja zaverenikog antisemitizma krajem XIX veka. U veem delu Evrope antisemitske zaverenike teme pojavile su se kao reakcija na emancipaciju Jevreja poetkom XIX veka. U Srbiji se zavereniki antisemitizam razvio relativno kasno (posle 1870), ali se, kao i drugde, naslanjao na ukidanje antijevrejskog zakonodavstva i liberalizaciju srpskog drutva. Srpsku jevrejsku zajednicu ine potomci Sefarda, koji su se posle bekstva iz panije krajem XV veka naselili na podruju Balkana pod otomanskom vlau, i Akenaza, koji su se u XIX veku iz raznih delova Austrougarske naselili u Vojvodini. U vreme otomanske okupacije Balkana, turske vlasti su zauzele prilino liberalan stav prema Jevrejima kao neislamskoj verskoj zajednici unutar turske imperije. Jevrejima je bilo dozvoljeno da upranjavaju svoje verske obrede i obiaje, sve dok plaaju poreze i potuju otomanske sekularne vlasti. Veina Jevreja ivela je u gradovima, gde su radili kao zanatlije i trgovci. Budui gradsko stanovnitvo, Jevreji i ostale manjine, kao Cincari, Grci, Jermeni, Romi, bili su, kao i sami Turci, potpuno odvojeni od srpskog seoskog stanovnitva, koje je manje-vie ivelo samodovoljnim ivotom u ruralnim oblastima. U srpskoj borbi za nezavisnost poetkom XIX veka izbilo je poneto od neprijateljstva prema Jevrejima meu domaim hrianskim stanovnitvom. Tokom Prvog srpskog ustanka (1804) Jevreji su proterani iz unutranjosti Srbije i veina se sklonila u Beograd. Godine 1806. Karaorevi ustanici uli su u Beograd, i uprkos nareenju da ne napadaju Jevreje i ne unitavaju njihovu imovinu, poruili mnoge jevrejske kue, radnje i sinagoge; deo lokalnih Jevreja silom je prekrten, neki su ubijeni, a veina je preko Dunava pobegla u Zemun, koji je bio u sastavu Austrougarske. Motiv koji je poetkom XIX veka stajao iza proganjanja Jevreja nije bio strah od jevrejske zavere. Antisemitizam su uglavnom izazivali podozrivost i neprijateljstvo prema "stranoj" jevrejskoj zajednici, koja je bila nepravedno optuena za urovanje s turskim tlaiteljima. Ovo neprijateljstvo je pothranjivao tradicionalni hrianski antisemitizam, koji je Jevreje slikao kao odbaeni narod, a judaizam kao religiju Hristovih ubica. Kasnije, sredinom XIX veka, antisemitizam je stekao komercijalnu dimenziju poto je deo nastajue srpske trgovake klase vrio pritisak na srpske vlasti da obuzdaju konkurenciju jevrejskih preduzetnika i zakonski ogranie poslovanje firmi u jevrejskom vlasnitvu izvan glavnog grada. Dekret koji je 1844. doneo knez Aleksandar Karaorevi zabranjivao je Jevrejima ak i da se nastanjuju izvan glavnog grada. Ova politika iskljuivanja konano je posle 1861. dovela do getoizacije Jevreja u Beogradu. Tokom ezdesetih i sedamdesetih godina XIX veka Britanija je vrila stalan diplomatski pritisak na srpske vladare da prestanu s diskriminacijom prema jevrejskoj zajednici. Britanski parlament je 1867. usvojio akt sa zakljukom da je "ponaanje srpskog naroda prema jevrejskoj zajednici koja meu njima ivi krajnje nedostojno naroda koji razumno i opravdano pretenduje da zauzme svoje mesto meu civilizovanim zajednicama u Evropi" (Jews in Servia: Motion for Papers, Parliament, 1867; str. 839-842). etiri godine kasnije engleski konzul je podneo izvetaj da su Jevreji u Srbiji "izolovani od njihovih takozvanih sugraana, kao da su kuni". U Berlinskom ugovoru iz 1878, kojim su Srbiji formalno priznati nezavisnost i dravnost, od novoosnovane kraljevine se, delimino pod britanskim pritiskom, trailo da prizna politika i graanska prava svim verskim manjinama. Ovaj deo

ugovora u Srbiji je naiao na prilian otpor, pa su delovi antijevrejskog zakonodavstva ostali na snazi sve do 1889. kada je novi srpski ustav usklaen s obavezama iz Ugovora. Usledila je nagla emancipacija jevrejske zajednice. Poetkom XX veka est Jevreja ulo je u dravnu administraciju, u kolske vlasti i vojsku. Postepenu liberalizaciju srpskog drutva, koja poinje potpisivanjem Berlinskog ugovora, u nekim delovima srpskog stanovnitva pratilo je oseanje ozlojeenosti i osujeenosti. U to vreme tampali su se brojni antisemitski spisi, izmeu ostalog i prevod nemakog pamfleta Vjerozakonsko uenje Talmuda ili ogledalo ivutskog potenja, koje je 1879. preveo i izdao Vasa Pelagi. Jedanaest godina kasnije, Pelagi je objavio jo jednu antisemitsku knjigu, Novi grobari Srbije i Srpstva. Godine 1882, "nekoliko srpskih rodoljuba" napisalo je antisemitski spis Ne dajmo Srbiju ivutima, u kome su pozivali na osnivanje srpskog antisemitskog drutva po ugledu na udruenja koja su se u to vreme osnivala u Nemakoj i Maarskoj. Tu su bili jo i spisi Jevrejsko pitanje u Srbiji Nikole Jovanovia Amerikanca (1879), Kakav zao upliv stvara ivutska vera i moral u drutvu ljudskom Sime Stanojevia (1880) i Jevrejsko pitanje Jae Tomia (1884). http://www.danas.co.yu/20060508/feljton1.html

Zbor predvodi antisemitsku kampanju

Protiv individualizma i parlamentarne demokratije: Dimitrije Ljoti, osniva desniarskog pokreta Zbor S liberalizacijom srpskog drutva posle Berlinskog kongresa nastao je i antimasonski pokret. Prvi antimasonski stavovi uli su se od srpske leviarske inteligencije, koja je na slobodno zidarstvo gledala kao na tajanstvenu delatnost meunarodnog kapitalizma. Do kraja veka antimasonske ideje prisvojila je desnica. Radikalna stranka je 1895. objavila knjigu Framasoni u prosveti, koja je sadrala seriju lanaka na temu o "masonskoj zaveri". Do dvadesetih i tridesetih godina prolog veka antimasonstvo i antisemitizam spojili su se u jedinstven i skladan skup argumenata i postali osnovna tema desniarske retorike. U prvoj polovini XX veka, a pogotovo u vreme vladavine kralja Petra I Karaorevia (1903-1918) antisemitski diskurs je opstajao u Srbiji u opte uzevi liberalnijoj politikoj atmosferi, tolerantnijoj prema Jevrejima. Godine 1919. jevrejska zajednica je osnovala svoju prvu organizaciju, Savez jevrejskih optina. Savez je zastupao Jevreje u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, i bio je neka vrsta zatitnike organizacije koja je Jevrejima obezbeivala jednako postupanje i socijalnu ravnopravnost. Jedan od zadataka Saveza bio je i borba protiv antisemitizma. Ve 1920. jevrejska zajednica je upozoravala na porast antijevrejskog raspoloenja. Pokret koji se 1921. zalagao za bojkot jevrejskih preduzea u Beogradu i nekoliko drugih antisemitskih incidenata izvan prestonice svakako su bili razlog za zabrinutost. Meutim, tek tridesetih godina prolog veka, s usponom Hitlerovog reima u

Nemakoj, antisemitska kampanja postala je i u srpskom drutvu organizovanija. Ovu kampanju je predvodio faistiki pokret Zbor, uz nekoliko pronemakih urednika novina (npr. Stanislav Krakov i Danilo Gregori, urednici lista Vreme, Miodrag M. Savkovi, urednik lista Male novine itd.) koje je podravalo nemako Ministarstvo propagande i njegovi predstavnici u Nemakoj ambasadi u Beogradu. U jesen 1934. anonimna grupa belih ruskih emigranata koji su se nastanili u Srbiji posle Oktobarske revolucije, objavila je prvo izdanje srpskog prevoda Protokola sionskih mudraca. Nekoliko meseci kasnije, posle protesta Saveza jevrejskih optina, vlasti su knjigu zabranile. Zabrana je ostala na snazi do 1939. godine. Antijevrejske predrasude u srpskom drutvu pre Drugog svetskog rata nisu bile rasprostranjene. Meutim, negativni stereotipi o Jevrejima, ukljuujui i ideju o jevrejskoj finansijskoj i politikoj moi bili su, kao i drugde u Evropi, deo svakodnevnog pogleda na svet. S druge strane, u oblasti politike antisemitske ideje svodile su se na marginalne organizacije i pokrete i nisu uticale na politiku srpske vlade. To je trajalo do jeseni 1940. godine, kada je pod pritiskom Nemake jugoslovenska vlada s Dragiom Cvetkoviem na elu uvela antijevrejske mere. Ministarski savet doneo je "Uredbu o upisu lica jevrejskog porekla za uenike univerziteta, visokih kola u rangu univerziteta, viih, srednjih, uiteljskih i drugih strunih kola", kojom je u kolama u Jugoslaviji uveden numerus clausus. Cilj ove mere je bio da se broj jevrejskih studenata i aka proporcionalno svede na procenat Jevreja u srpskom drutvu. Druga istovremeno uvedena mera, "Uredba o merama koje se odnose na Jevreje u pogledu obavljanja radnji sa predmetima ljudske ishrane" zabranjivala je Jevrejima da na bilo koji nain uestvuju u poslovima trgovine prehrambenim proizvodima. Time je trebalo smanjiti ekonomsku mo jevrejske zajednice u zemlji. Uprkos ovim nepopularnim merama, antisemitizam nije imao vei znaaj u ozbiljnijoj politikoj retorici. Pre dolaska nemakih trupa aprila 1941. godine, jevrejska zajednica u Srbiji bila je manje-vie poteena vandalizma i nasilja. Meutim, antijevrejsku ideologiju koju su tridesetih godina zagovarali marginalni politiki pokreti, ipak treba dalje istraivati, jer se u njoj nalaze koreni savremene zaverenike kulture u Srbiji. Naime, u to vreme predstava o jevrejskoj zaveri uzdignuta je na nivo politike ideologije, i artikulisana kao poprilino koherentan skup ideja i pretpostavki koje sve do danas nadahnjuju srpsko zavereniko pisanje. U drugoj polovini tridesetih godina XX veka u jugoslovenskom drutvu raala se zebnja zbog politike neizvesnosti koju su uglavnom izazivale etnike napetosti; u takvoj atmosferi je u Srbiji niklo nekoliko desnih pokreta koji su nudili alternativno "reenje" za etniku razjedinjenost, korupciju, politika trvenja i drutvenu klimu koju su ti pokreti nazivali "opte moralno posrtanje nacije". Najznaajniji i najradikalniji srpski desniarski pokret tog vremena bio je Zbor, koji je osnovao Dimitrije Ljoti (1891-1945). Danas se Ljoti smatra glavnim arhitektom i predstavnikom srpskog faizma od pre Drugog svetskog rata. http://www.danas.co.yu/20060509/feljton1.html

Pronemaki stav i verski fanatizam Nekoliko meseci posle ubistva kralja Aleksandra 1934. godine, lokalni politiar iz Smedereva i bivi ministar pravde u vladi Petra ivkovia Dimitrije Ljoti osnovao je jugoslovenski pokret Zbor. Zbor je bio amalgam desniarskih politikih organizacija, kao to su bile Jugoslovenska akcija, Boj (organizacija slovenakih veterana) i labava grupa aktivista koji su se okupljali oko marginalnih desniarskih publikacija, kao to su bile Zbor, Otadbina i Buenje Ne bi se moglo rei da je politiki program Zbora sadrao koherentan skup ideja ili principa. Zalagao se za naputanje individualizma i parlamentarne demokratije. Ljoti je tvrdio da nacija mora da se okupi oko harizmatskog voe (najbolje oko kralja iz dinastije Karaorevia) i da se vrati svojoj verskoj i kulturnoj tradiciji. Zauzimao se za snanu dravu koja poiva na kategorijama "Bog, kralj, domain", na hrianskom uenju, tradicionalnim vrednostima i korporativizmu. U dokumentu "Osnovna naela i smernice JNP Zbor" o Jugoslaviji se govori kao o istorijskoj i politikoj nunosti jer Srbi, Hrvati i Slovenci "ine jugoslovensku narodnu, drutvenu i duhovnu zajednicu koju vezuje krvno srodstvo i oseanje iste sudbine". Ljoti se tokom tridesetih pridravao ove projugoslovenske retorike, ak i suoen s pogoravanjem etnikih odnosa posle osnivanja Hrvatske banovine 1938. godine. Pa ipak, Jugoslaviju koju je promovisao Ljoti karakterisala je srpska dominacija i hegemonija. U pismu princu regentu Pavlu Karaoreviu iz avgusta 1940. godine Ljoti je predloio ukidanje Hrvatske banovine, ako treba i oruanom silom, s tim to bi u ovaj krstaki pohod protiv hrvatskih separatista trebalo poslati vojsku u kojoj bi bili samo "pravoslavni Srbi" i tek nekoliko probranih hrvatskih i slovenakih dobrovoljaca. Jedna od stabilnih dimenzija Ljotievog politikog shvatanja, kljuna za nau raspravu, bio je njegov estoki i opsesivni antisemitizam. U svojoj knjizi Drama savremenog oveanstva, koja sadri zbirku govora iz 1939. i 1940. godine, Ljoti tvrdi da iza problema u svetu stoji "Veliki Reditelj", "jedna kolektivna linost": Jevreji. On izvore jevrejske zavere pronalazi u Francuskoj revoluciji i tvrdi da su svaki znaajan istorijski dogaaj, sve od 1789. (ukljuujui Berlinski ugovor i Oktobarsku revoluciju) izazvali Jevreji. Ljoti u svojim tekstovima opisuje Jevreje kao snagu koja stoji iza tri glavne anateme Zbora, naime iza liberalne demokratije, masonerije i komunizma; dakle, Jevreji su glavni neprijatelji pokreta (i ire, cele nacije). U svojoj verziji faizma Ljoti vidi oblik otpora protiv globalne jevrejske kontrole, pa ak i velia Hitlera jer je otkrio zaveru "meunarodnog jevrejstva" i govori o njemu kao o "oruu promisla Bojeg" (Na put, br. 4, 26. novembar 1939). Antisemitizam je dominirao i u Ljotievom tumaenju domae politike scene. Nedostatak popularnosti Zbora i njegove politike rutinski je pripisivao subverzivnom delovanju srpskih Jevreja i njihovom negativnom uticaju na vladu. Godine 1940. u pamfletu "Sad je va as i oblast tame: ko i zato goni Zbor?" Ljoti pie da je "Jugoslavija u rukama Jevreja. Dravni aparat je u rukama Jevreja i on goni Zbor zbog njegovih ideja". Takoe, oboavanje "obinog (srpskog) naroda", koje izbija iz Ljotievog pisanja, udruuje se s prezirom prema njegovom moralnom i duhovnom padu, a on za to okrivljuje jevrejski uticaj u obrazovanju i medijima. Meta njegovih napada bio je pre svega Geca Kon, poznati srpski izdava jevrejskog porekla. Ljotieva ustremljenost na Kona nije prestala ak ni kada je na samom poetku Drugog svetskog rata Kon umro u kandama nacista. U jednom od svojih govora, marta 1944, tri godine poto je Kon odveden u koncentracioni logor u Nemakoj, Ljoti je o poznatom

izdavau govorio kao o "belosvetskom jevrejinu" (s malim "j") koji "do smrti svoje nije nauio da govori srpski" i koji je u srpskoj prosveti hteo da "zameni Svetog Savu". Za razliku od svojih nemakih pandana, Ljotiev antisemitizam uglavnom nije bio otvoreno rasistiki. Rasa je u Ljotievoj ideologiji igrala sporednu ulogu, pre svega zbog toga to je bila nespojiva s njegovim hrianskim ubeenjem. Ljoti je svoju preteno zavereniku antisemitsku argumentaciju uvijao u kvazihriansku retoriku. Jula 1944, u svom esto citiranom antisovjetskom govoru, on je kao krajnji cilj Moskve naveo "slom svakog nacionalnog i hrianskog poretka, iz kojeg opet ima da izae vladavina Jevreja nad svim ostalim narodima". Meutim, iako kod Ljotia nije bilo otvorenog rasnog antisemitizima, konceptualizacija "Jevrejina" kao bitnog i negativnog "drugog" implicitno se zasnivala na rasnoj klasifikaciji koja je bez mnogo odstupanja sledila nacistiki model. Poput veine antisemita tog vremena, Dimitrije Ljoti nije bio samo protiv jevrejske vere, ve i protiv jevrejskog naroda. Zbor je u Srbiji bio izrazito nepopularan pokret, preteno zbog Ljotievog otvoreno pronemakog stava i pomalo prevazienog verskog fanatizma. Imao je podrku uglavnom u urbanom srednjem sloju, meu lekarima, pravnicima, dravnim slubenicima, uiteljima i zanatlijama. Ljoti je uivao popularnost i meu desno orijentisanim studentima, meu svetenstvom i u vojsci. http://www.danas.co.yu/20060510/feljton1.html

irenje nacistike propagande u ratu

Hrianska retorika i simbolika: Borci Srpskog dobrovoljakog korpusa polau zakletvu Veina lanova Zbora bili su Srbi, uz manji broj Slovenaca i Hrvata, koji je postepeno opadao. U Srbiji su Ljotievi sledbenici preteno bili koncentrisani oko Smedereva, gde je vodio poljoprivrednu zadrugu. lanstvo Zbora bilo je nestabilno, pre svega zbog nezadovoljstva Ljotievim autoritarnim nainom rukovoenja i frustracijom zbog manjka popularnosti i politike moi. Dok je na elu vlade bio Milan Stojadinovi, mnogi osnivai pokreta i uticajne linosti, poput Velibora Jonia, Milana Aimovia, Danila Gregoria, Vladimira Velmar-Jankovia i drugih, prili su ili Stojadinovievoj Jugoslovenskoj radikalnoj zajednici ili ih je Ljoti najurio zbog stranake neposlunosti. Ljotieva politika srea se promenila s dolaskom nemakih trupa aprila 1941. Nekoliko dana posle zvanine kapitulacije Jugoslovenske vojske, nemake vlasti su poele da uspostavljaju civilnu kolaboracionistiku administraciju, koja je trebalo da obezbedi kakvu-takvu iluziju normalnosti i kontinuiteta s predratnim periodom. Ljoti je postao siva

eminencija srpskih kolaboracionista. Odmah je bio postavljen u Komesarijat za privredu, mada nikad nije stupio na dunost. Nacistiki zvaninici su oseali da bi netrpeljivost koja je u narodu postojala prema Ljotiu mogla da bude tetna po legitimitet i kredibilitet Komesarske uprave. Uz to, Ljoti se zbog svog "firerskog kompleksa" ustezao da prihvati drugorazrednu ulogu u administraciji. Svoj uticaj je sprovodio indirektno, kroz dva bliska saradnika, komesara za industriju Milosava Vasiljevia i socijalnu politiku Stevana Ivanovia. Juna 1941, kada je Smederevo posle eksplozije velikog skladita municije skoro potpuno razoreno, Ljoti se kao "komesar za obnovu" prihvatio posla rekonstrukcije. Ovo zaduenje pruilo mu je priliku da u praksi ostvaruje kolektivizam koji je sainjavao sutinu zborake ideologije. Na brzinu je okupio mlade lanove Zbora iz cele Srbije i osnovao dobrovoljaku formaciju koja je koordinirala raiavanje ruevina. Ovi dobrovoljci kasnije su inili glavninu Srpskog dobrovoljakog korpusa, kolaboracionistike paravojne formacije, osnovane septembra 1941. Dobrovoljaki korpus bio je vojna formacija od tri do etiri hiljade boraca, podeljena na osam jedinica, koje su se borile zajedno sa snagama Vermahta protiv rastueg komunistikog otpora. Dobrovoljci su se borili u uniformama bive Jugoslovenske vojske (ali sa sopstvenim upadljivim obelejima i oznakama inova) pod barjakom "S verom u Boga, za kralja i otadbinu". Svakodnevni ivot dobrovoljaca bio je zasien verskim obredima, ukljuujui i obaveznu dnevnu molitvu. Ljoti im se redovno obraao u duhu hrianske retorike i simbolike, ne bi li pojaao sopstvenu percepciju kolaboracionistike vojske kao spasilaca nacije i krstakih ratnika na zadatku borbe protiv "bezverja" i "masonsko-jevrejsko-komunistikog fronta". Izmeu aprila 1941. i maja 1942. u okupiranoj Srbiji je ubijeno priblino 16.000 Jevreja. Ova brojka ukljuuje 11.000 Jevreja, graana tadanje Srbije, uglavnom iz Beograda, 3.800 Jevreja deportovanih iz Banata prvih meseci okupacije i 1.100 jevrejskih izbeglica iz centralne Evrope (uglavnom iz Austrije), koji su preko Srbije pokuali da pobegnu u Palestinu, ali su bili zaustavljeni kad je Nemaka aprila 1941. napala Jugoslaviju. Konana cena koju su Jevreji platili ivotom rauna se na 98 odsto predratnog srpskog jevrejskog stanovnitva. Ostali su preiveli tako to su pobegli u delove Jugoslavije pod italijanskom okupacijom ili krijui se po manjim mestima u unutranjosti. Iako su proganjanje srpskih Jevreja planirale i izvravale nemake okupacione vlasti, kolaboracionisti su odigrali kljunu ulogu u postupku registracije, obeleavanja, osiromaenja i drutvenog izoptavanja jevrejske zajednice, pripremajui tako teren za njihovo konano unitenje. Ljotieva uloga u ovom vidu kolaboracije bila je nesumnjiva. Odmah na poetku okupacije Ljotievi simpatizeri u Beogradu postali su zloglasni po svom ueu u saterivanju lokalnog jevrejskog stanovnitva, esto praenim poniavanjem, prebijanjem, pa ak i ubijanjem. Takoe, sve vreme okupacije obavetajna sluba Ljotievih dobrovoljakih odreda pruala je pomo Gestapou i kolaboracionistikoj Specijalnoj policiji u pronalaenju jevrejskih graana koji su izbegli registraciju ili potraili sklonite u ruralnim oblastima. http://www.danas.co.yu/20060511/feljton1.html

tampa pod nacistikim nadzorom

Problematina saradnja s nacistima: Pripadnici Srpskog dobrovoljakog korpusa Za vreme vlade Milana Nedia (1941-1944) Ljoti i njegovi sledbenici igrali su znaajnu ulogu u irenju nacistike propagande. Zborai su drali vei deo kolaboracionistike tampe i objavili veliki broj antisemitskih naslova. Od zloglasnijih naslova pomenuemo "Srpski narod u kandama Jevreja" (1941) Milorada Mojia, lana osnivaa i biveg generalnog sekretara Zbora, koji je uz to komandovao petom jedinicom srpskih dobrovoljakih odreda, i "Jevreji u Srbiji" (1941) Lazara Prokia, urednika srpskog izdanja nacistikog lista Signal i bliskog saradnika Dimitrija Ljotia. Bivi elnici Zbora stajali su i iza zloglasne "Velike antimasonske izlobe", koja je otvorena u Beogradu 1941. pod pokroviteljstvom nemakih vlasti. Iza ideje za izlobu, koja je javnosti trebalo da predstavi postojanje navodne judeo-masonsko-komunistike zavere, stajao je ore Peri, ef sektora za dravnu propagandu u Nedievoj kolaboracionistikoj vladi. Ova izloba je bila najvei u seriji slinih projekata koje je Sektor za dravnu propagandu organizovao irom Srbije. Dobila je znatan publicitet i promociju u kolaboracionistikim listovima Obnova, Naa borba, Srpski narod i Novo vreme. Veina urednika ovih listova bili su ljudi koji su u nekom trenutku bili povezani sa Zborom. Ureivaku politiku kolaboracionistike tampe pomno je nadgledalo nacistiko propagandno odeljenje u Srbiji (Propagandaabteilung Serbia), mada su autori veine priloga bili Srbi. Glavni Ljotiev doprinos srpskoj zaverenikoj kulturi je koherentan narativ i politiki pravac kojim je u svojim spisima obogatio lokalnu verziju teorije zavere. Njegov rad je obavljao funkciju koja se moe uporediti s Fordovim delom Internacionalni Jevrejin u SAD ili Hitlerovim Mein Kampf u Nemakoj. U Ljotievoj misli razmiljanje srpskih nacionalistikih i konzervativnih snaga asimilovano je u zavereniku tradiciju objanjavanja, a "problemi" srpskog drutva - koji su se pripisali prodoru zapadnih liberalnih vrednosti i socijalistikih ideja - uitani su u ideju o globalnoj jevrejskoj, komunistikoj ili masonskoj zaveri. S tim u vezi treba posebno naglasiti da je izdavaka delatnost Zbora kako pre tako i za vreme rata, proizvodila samo jezgro srpske zaverenike

kulture i pokretala mnoge teme koje se jo uvek, ezdeset godina kasnije, prepoznaju u varijantama srpskog zaverenikog diskursa. Srpski narod u kandama Jevreja, Jevreji u Srbiji, kao i spisi samoga Ljotia, i danas su obavezna "lektira" srpskih antisemita. Meutim, vano je napomenuti da je uprkos uloge koju su Ljoti i drugi istaknuti pripadnici Zbora odigrali u utemeljivanju savremene zaverenike kulture u Srbiji, a naroito njene antisemitske varijante, njihov ugled je danas sporedan. Razlog za Ljotiev marginalan status u sadanjoj zaverenikoj kulturi treba traiti u problematinoj saradnji Zbora s nacistima, koja je naruila njegovu reputaciju. Iako je poslednjih godina bilo nekoliko pokuaja da se Ljoti rehabilituje i predstavi kao ovek koji je spasavao ivote Srba, dakle kao rodoljub, a ne kao izdajnik i kolaboracionista (rasprave 2003. u vezi s pokuajem da se jedan trg u Smederevu nazove po Ljotiu), njegova politika reputacija jo uvek se dovodi u sumnju, ak i na srpskoj desnici. Veina kritiara na desnici ne zamera Ljotiu ni antisemitizam ni njegove faistike sklonosti, koliko injenicu da su se Zbor i srpski dobrovoljaki odredi borili na strani Nemaca protiv etnika Drae Mihajlovia, koji je posle rata u srpskoj nacionalnoj mitologiji stekao privilegovani poloaj otelotvorenog patriotizma i otpora komunizmu u Drugom svetskom ratu. Dok se polemike o Ljotievom politikom kredibilitetu nastavljaju, kao neprikosnoveni autoritet u srpskoj zaverenikoj kulturi pojavljuje se vladika Nikolaj Velimirovi, koga je u poslednjih dvadeset godina Srpska pravoslavna crkva u potpunosti rehabilitovala. Predstava o svetskoj zaveri, ne mnogo drugaija od Ljotieve, prepoznatljiva je i u spisima vladike Nikolaja i u izdanjima Bogomoljakog pokreta, koji je bio povezan sa Zborom i delovao pod okriljem kontroverznog vladike. Nikolaj Velimirovi bio je u prvoj polovini XX veka jedan od najuglednijih velikodostojnika Srpske pravoslavne crkve, uven koliko po svom patriotizmu toliko i po linoj harizmi, erudiciji i govornikoj vetini. Bio je plodan pisac, ija sabrana dela obuhvataju vie od dvadeset pet tomova. Na poetku svoje svetenike karijere Velimirovi se smatrao naprednim mladim teologom koji pripada liberalnoj struji unutar Srpske pravoslavne crkve. Bio je zagovornik ekumenskog dijaloga i odravao je bliske veze s Anglikanskom i drugim protestantskim crkvama u Velikoj Britaniji i SAD, gde jo uvek uiva veliki ugled. Meutim, Velimirovievi kasniji radovi postali su estoko nacionalistiki i antizapadni. Tridesetih godina prolog veka, na vrhuncu njegove svetenike karijere, Velimirovievi politiki pogledi promenili su se iz korena. Divljenje zapadnom hrianstvu i kulturi i simpatije prema ekumenskom pokretu, koje je gajio u mladosti, ustupili su mesto ksenofobinoj verziji srpskog klerikalnog nacionalizma i populizma. http://www.danas.co.yu/20060512/feljton1.html

Ratne godine u zatoenitvu

Proti vrednosti modernizma i prosveenosti: Vladika Nikolaj Velimirovi je nastupao protiv individualizma, jednakosti, verske tolerancije, demokratije i drugih vrednosti modernizma i prosveenosti, dajui prednost drutvu organizovanom na pravoslavnoj hrianskoj tradiciji i jedinstvenom srpskom obliku klerikalnog nacionalizma i monarhizma. Mnoge od Nikolajevih ideja kasnije je politizovao Dimitrije Ljoti. Na primer, o trojstvu "Bog, kralj, domain" Velimirovi je pisao nekoliko godina pre nego to je ovu ideju preuzeo Ljoti. Posebno vana za ovu raspravu je injenica da je snana antizapadna i antimoderna komponenta u Velimirovievom pisanju tokom tridesetih bila proeta antisemitskim oseanjima. Antijevrejske opaske u njegovom verskom razmiljanju bile su smea tradicionalnog hrianskog antisemitizma i devetnaestovekovne antisemitske zaverenike tradicije. On u svojim spisima Jevreje predstavlja kao ubice Hrista, kao prokleti narod koji je izdao Hrista, i monu satanistiku snagu koja se zaverila protiv hrianske Evrope. Kod Velimirovia je posebno naglaen verski aspekt antijevrejskog stava. U delu Rei srpskom narodu kroz tamniki prozor, koje je napisao pred kraj Drugog svetskog rata, on o Jevrejima pie da su sudili i umorili Hrista "zadahnuti smradnim duhom Satane". Velimirovi je takoe napisao da su "sva moderna gesla evropska sastavili idi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i trajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveoptu revoluciju, i kapitalizam, i komunizam. Sve su to izumi idova, odnosno oca njihova avola". Prema Velimiroviu, iza modernosti kriju se satanistiki zaverenici, iji je cilj da na "na presto Hristov stave svog jevrejskog mesiju". Iako su Rei srpskom narodu, koje je Velimirovi napisao u vreme svog zatoenitva u Dahauu 1944,

njegovo najkontroverznije delo, antisemitske teme nalaze se i u drugim njegovim spisima, ukljuujui Nove besede pod gorom, Ohridski prolog, Indijska pisma i Srpski narod kao Teodul. Antisemitski elementi Velimirovieve religiozne filozofije ne mogu se odbaciti kao puki ostatak starije antijevrejske tradicije koja istraje u pravoslavnoj hrianskoj teologiji, pogotovu ako imamo u vidu da hrianska retorika krije u sebi savremeniju politiku argumentaciju. Neskriveni antisemitizam u Velimirovievom uenju - sa svojom jakom antiliberalnom i antikomunistikom dimenzijom - sadri karakteristike evropske i amerike zaverenike tradicije modernog doba. Takoe ne treba zaboraviti da je bogomoljaki pokret igrao kljunu ulogu u irenju antisemitskih zaverenikih teorija dvadesetih godina prolog veka. Jo 1926, znai gotovo deceniju pre nego to su Protokoli sionskih mudraca prvi put objavljeni (i zabranjeni) u Srbiji, publikacija bogomoljakog pokreta Hrianska zajednica tampala je izvode iz Protokola u tekstu "Krvave osnove i protokoli sionskih mudraca" (Br. 2-3, mart 1926). Iste godine, u ovom glasilu su objavljeni izvodi iz ranije pomenutog srpskog prevoda nemakog pamfleta iz XIX veka "Verozakonsko uenje Talmuda ili ogledalo ivutskog potenja" (br. 4, april 1926). Takoe, bogomoljci su srpskoj javnosti predstavili antisemitske ideje Henrija Forda. U prolee 1927, Hrianska zajednica je objavila lanak "Neprijatelji hrianstva po Henri-u Fordu" (sic) u kom se socijalizam i slobodni zidari prepoznaju kao "najmilije edo jevrejsko" (br. 1-2, januar 1927). Ovi zavereniki tekstovi s antisemitskim, antimasonskim i antikomunistikim porukama, koji umnogome potiu od nacistikih ideologa tridesetih godina prolog veka, vrlo mnogo podseaju na antisemitske ideje koje je zastupao Ljoti, naroito za vreme nacistike okupacije. U Velimirovievom pisanju tridesetih takoe ima tragova pronacistike retorike. Jednom prilikom Velimirovi javno pominje nacistiku Nemaku kao ostvarenje svog sopstvenog nacionalistikog ideala. U govoru, odranom 1935, on o Hitleru govori da je nehotini sledbenik principa koje je utemeljio sveti Sava jer, po Velimirovievom miljenju, "ipak se mora odati potovanje sadanjem nemakom Voi, koji je kao prost zanatlija i ovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u XX veku on je doao na ideju svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svom narodu onaj najvaniji posao, koji prilii jedino svetitelju, geniju i heroju". U eseju "iji si ti mali narode srpski", napisanom 1939, Velimirovi govori o Srbima: "Boja deca i ljudi arijevske rase kojoj je sudbina dodelila poasnu ulogu da bude glavni nosilac hrianstva u svetu". http://www.danas.co.yu/20060513/feljton1.html

Slovenski Istok protiv evropskog Zapada

Posle zatoenitva interniran u Dahau: Vladika Nikolaj Velimirovi Tvrdio je da smo "mi po krvi arijevci, po prezimenu Sloveni, po imenu Srbi, a po srcu i duhu hriani". Za Srbe i ostale Slovene kae da su titili kapije Evrope, "da plemena slabije i nie vere ne bi uznemiravala krtenu Evropu u njenom mirnom razvijanju i napredovanju". Tematska veza izmeu pisanja Nikolaja Velimirovia i Dimitrija Ljotia imala je uticaja i na njihov lini odnos. U jednom od svojih poslednjih intervjua, vladika Nikolaj je otvoreno kazao da je bio duhovni voa i siva eminencija srpskog desniarskog populizma tridesetih. Velimirovi je insistirao da je Ljoti bio njegov "uenik i verni sledbenik u Hristu" koji mu je, metaforiki reeno, "dodavao kadionicu". Inae, Velimirovi je o svom "ueniku" imao visoko miljenje. Kad su jugoslovenske vlasti 1940. zabranile Zbor, izdale nalog za Ljotievo hapenje i uhapsile njegove saradnike (ukljuujui jednog od Velimirovievih uenika, Dimitrija Najdanovia), Velimirovi je srpskom predsedniku vlade Dragii Cvetkoviu napisao protestno pismo, u kom Ljotia opisuje kao oveka "kome su njegova vera u Boga i njegov karakter dovoljna odbrana". Slino, na Ljotievoj sahrani aprila 1945. Velimirovi je govorio o pokojniku - u to vreme neospornom nacistikom kolaboracionisti i ratnom zloincu - kao o "politiaru sa krstom" i "ideologu hrianskog nacionalizma", "koji je zaao u krugove svetske politike". Dalji dokaz da su Ljoti i Velimirovi zapravo pripadali istom

irem politikom pokretu nalazi se u injenici da je postojalo znaajno preklapanje izmeu lanstva Zbora i Bogomoljakog pokreta, evangelistikog pokreta u okviru Srpske pravoslavne crkve na ijem je elu bio Nikolaj Velimirovi. Prema nekim izvorima, od 1935. pa nadalje prvaci Zbora bili su "kima" Velimirovievog pokreta, dok su, prema drugima, bogomoljci krajem tridesetih kolektivno pristupili Ljotievom Zboru. U svojoj biografiji Dimitrije Najdanovi kae da mu je upravo vladika Nikolaj savetovao da se ulani u Ljotiev Zbor. Iako se vladika Nikolaj 1935. povoljno izrazio o Hitleru, njegov odnos prema Nemakoj i njenom reimu bio je ambivalentan. Godine 1941. Velimirovi je bio jedan od najodlunijih protivnika odluke jugoslovenske vlade da potpie pakt sa Silama osovine, zbog ega se privremeno raziao s Ljotiem. Takoe, Velimirovi u nekim svojim kasnijim spisima odbacuje nacizam i faizam kao "pneumoniju" drutva koju treba iskoreniti. Meutim, ova vrsta kritinosti ume da ide rame uz rame sa shvatanjem koje je zapravo srpska kleronacionalistika varijanta iste ideologije, koju karakteriu tvrdnje o moralnoj, duhovnoj i rasnoj superiornosti pravoslavnih Slovena, Srba i dinarske rase i koja, ba kao i njen nemaki ekvivalent, u svojoj biti sadri predstavu o jevrejskoj zaveri. Za razliku od Ljotia, ija je politika karijera procvetala pod Nemcima, vladika Nikolaj Velimirovi bio je u leto 1941. uhapen zbog svojih veza s etnicima. Tri godine je proveo u zatoenitvu u manastirima Ljubostinja i Vojlovica. Godine 1944. bio je na kratko odveden u koncentracioni logor Dahau, zajedno sa srpskim patrijarhom Gavrilom. Velimirovi je u Dahauu bio interniran manje od dva meseca, dok na Ljotievu intervenciju nisu obojica, i vladika i patrijarh, osloboeni. Velimirovi i Doi su u Dahau svrstani u Ehrenhaflinge, odnosno "poasne zatvorenike", to je znailo da su iveli u posebnim odeljenjima unutar logora i dobijali istu hranu kao i nemaki oficiri. Velimiroviev status u logoru obara tvrdnje njegovih podravalaca da su se Nemci plaili njegovog uticaja i popularnosti, pa i da je tokom zatoenitva bio izloen ozbiljnim patnjama (ak i muenju). Pa ipak, Velimirovievo navodno "muenitvo" u akama nacista esto poteu njegovi sledbenici ne bi li izgradili njegov politiki i moralni kredibilitet i opovrgli optube da je Velimirovi bio simpatizer nacista, ili u najmanju ruku blizak saradnik i duhovni voa srpskih nacionalistikih kolaboracionista. U savremenim srpskim zaverenikim teorijama jezgro navodne zavere najee se smeta "na Zapad". Iako fokusiranje na Zapad (posebno Ameriku) nije svojstveno samo Srbiji, koreni antizapadnog stava u srpskoj zaverenikoj kulturi dublji su od same zaverenike tradicije. http://www.danas.co.yu/20060515/feljton1.html

Apokaliptina vizija budunosti Antagonizam prema zapadnim politikim i kulturnim uticajima, koji je oigledan u varijantama savremenog srpskog nacionalistikog diskursa, zasniva se na idejama devetnaestovekovnog slovenofilskog pokreta, koji se povezao s zaverenikim diskursom objanjavanja. Slovenofilske emocije, koje su se prvo razvile u Rusiji poetkom XIX veka, nisu stigle u Srbiju preko ruskih pravoslavnih panslavista kao to su bili Aksakov ili Homjakov kao to se esto misli, ve iz ekih i slovakih izvora, posebno preko Ljudevita tura i pesnika Jana Kolara. Slovenofilske ideje u Srbiju su donosili studenti sa univerziteta u Budimpeti i Pounu (Bratislavi), koji su irili svoje nove ideje preko Drubine mladei srpske, koju su osnovali 1847. godine. Osnovno geslo slovenofilije bilo je verovanje u "slovenstvo" koje ima snage da "preporodi oslabljeno oveanstvo, da zameni iznurenu latinsku i nepotpunu germansku civilizaciju, da osnuje veliko slovensko carstvo, pune, humane i idealne civilizacije". Prema Skerliu, panslavizam se nadahnjivao na spisima Hegela i Fihtea, koji su u Nemakoj XIX veka videli olienje kulture i duhovnosti. Slovenofili su smatrali da e Sloveni kao duhovno "odmorni i svei" nastaviti nemake romantiarske ideje i od Nemaca konano preuzeti "duhovnu hegemoniju", te da e slovenska kultura postati "neto najvie to je ljudski duh stvorio". O navodnoj superiornosti slovenske kulture esto se govorilo u rasnom smislu. Sloveni su se opisivali kao posebna "rasa", ija snaga lei u sveini i zdravlju njene "krvi". U slovenofilsku argumentaciju ugraena je ideja da su "slovenski Istok" i "evropski Zapad" dva nepomirljiva sveta koji su u neprestanom kulturnom, religijskom, nacionalnom i ekonomskom sukobu. Ovu crtu slovenofilske ideologije posebno su isticali ruski autori, naroito Dostojevski, koji je rasnom i kulturnom antizapadnjatvu dao snaan religijski ton. On u svojim delima dihotomiju Istok-Zapad artikulie kao konflikt izmeu pravoslavnog Istoka i katolikog/protestantskog Zapada. Posle 1860. antizapadnjatvo je postalo preovlaujua tema u srpskom slovenofilskom diskursu, koji je u to doba stekao i jak nacionalistiki prizvuk. Atributi koji su se ranije dovodili u vezu sa Slovenima uopte, postepeno su se suavali na srpski narod. Srbi su postali sama sutina slovenofilskih vrednosti, primer za ugled drugim slovenskim narodima i barjaktari u krstakom pohodu protiv "trulog Zapada". Jedna od glavnih tema antizapadne retorike bila je tvrdnja o uroenoj superiornosti srpske kulture nad "Zapadom". Do kraja veka antizapadno raspoloenje postalo je jak sastojak srpskog nacionalistikog diskursa, koji je uticao i na neke ozbiljnije politiare. Pisanje Danilevskog uticalo je na politiku Nikole Paia. Pai je, recimo, napisao da su "zapad i istok dva protivnika, dve suprotnosti, dve kulture", odbacujui "zapadnjatinu hravu". Meutim, u XX veku slovenofilstvo nigde nije bilo toliko uticajno i popularno kao meu pravoslavnim svetenstvom. Neki od uticajnih srpskih pravoslavnih mislilaca, ukljuujui vladiku Nikolaja Velimirovia i oca Justina Popovia, stvorili su od slovenofilstva i antizapadnjatva ideoloko oruje protiv liberalizacije i sekularizacije srpskog drutva. Nikolaj Velimirovi je bio ubeen da je Evropa pod uticajem novih ideologija: individualizma, liberalizma, materijalizma i sekularizma, koje je sve redom otvoreno odbacivao. Prema Velimiroviu, ove vrednosti bile su znak "rashrianjenosti" Evrope i njenog neminovnog sumraka. Vladika Artemije Radosavljevi s velikim ponosom tvrdi da posle 1930. Velimirovi, poto su ga "proele tople struje pravoslavlja", "otura od sebe i svog naroda razne oblike tuintine i povrnog zapadnjatva koje su ga privlaile u mladosti". Otac Justin Popovi smatra da je "Homo Europeicus, koji je boga zamenio trulim

evropskim ovekom", "morao poludeti na kraju svoje kulture: Bogoubica je morao postati samoubica". I Velimirovi je imao apokaliptinu viziju budunosti Evrope. On je Marksa, Darvina i Niea video kao tri "duha Evrope", iji e uticaj dovesti do propasti zapadne civilizacije. Takoe, obojica su bili kritini prema naprednim strujama meu srpskom inteligencijom. Bogomoljaki pokret je osnovan s ciljem "spasavanja narodne due od evropskog nihilizma". Prema Velimiroviu i Popoviu, protivotrov za tetnu sekularizaciju srpskog drutva je privrenost pravoslavim hrianskim vrednostima. Razlika izmeu "pravoslavlja" i "Evrope" esto se opisuje kao prosta dihotomija: Evropa se zalae za smrt, materijalizam i nieanskog natoveka, pravoslavlje za veni ivot, duhovnost i Sveoveka Dostojevskog. Kao to se moe predvideti, kvaliteti "pravoslavnih Slovena" esto su se suavali na kategorije kao to su "Srbi" ili "balkanski narod". Za Velimirovia je "Balkan" (koji se odnosi manje-vie iskljuivo na Srbe ) "simbol autentinog hrianskog poimanja sveta, oveka i kulture". Tridesetih godina radikalno antizapadnjatvo i strah od evropskog kulturnog uticaja meu Srbima ve se stopilo sa zaverenikom tradicijom objanjavanja. Delimino pod uticajem ruskih nacionalistikih spisa, na sekularizam i racionalizam poelo je da se gleda kao na jevrejske ideje, humanizam je postao masonska vrednost, a manje nepravoslavne verske zajednice, kao to su adventisti, oznaavale su se ni manje ni vie nego kao "plod jevrejomasonstva u hrianstvu" i kukavije jaje podmetnuto da bi potkopavalo pravoslavno hrianstvo. Tridesetih su ove teme dalje politizovali Ljoti i drugi ideolozi srpske desnice; tako su integrisane u koherentan diskurs objanjavanja koji je postao sr srpske zaverenike tradicije. Krivica za ukupne srpske drutvene, ekonomske i politike probleme prebaena je na globalnu zaveru, iza koje stoji "truli Zapad" kao sama sutina "jevrejomasonskih" vrednosti kojih su se gnuali srpski konzervativni filozofi i politiari tog doba. Amalgamiranje zaverenike tradicije i slovenofilstva dalo je srpskom zaverenikom diskursu karakteristian nacionalistiki, ak i rasistiki, ton i snanu religioznu dimenziju. Kao to emo pokazati u narednim glavama, srpski zavereniki diskurs se uz opta obeleja zaverenikog narativa i ideoloke tradicije esto poziva na duhovnu (u nekim sluajevima i genetsku) superiornost Srba i pravoslavnog hrianstva uopte, to treba da objasni njihovu viktimizaciju od ruku sekularizovanog, modernog i zaverenikog "Zapada". http://www.danas.co.yu/20060516/feljton1.html

Komunisti protiv nacionalizma i ovinizma

Pridobio najreakcionarnije institucije: Slobodan Miloevi Po zavretku Drugog svetskog rata, jugoslovenski komunistiki reim je u svim delovima Jugoslavije zauzeo nepopustljiv stav prema poraenim saradnicima okupatora. Ljoti nije iveo dovoljno dugo da bi se suoio s partizanskom verzijom "revolucionarne pravde". Poginuo je 1945. u automobilskoj nesrei u Sloveniji, gde je zajedno s drugim srpskim kolaboracionistima planirao poslednju antikomunistiku ofanzivu. Veina ljotievaca je posle nemake kapitulacije pobegla iz Jugoslavije u strahu od komunistike odmazde i predala se britanskim vlastima u Austriji. Mnogima je kasnije dozvoljeno da se nasele na Zapadu, ali dosta ih je izrueno Jugoslaviji, gde su ih partizani po kratkom postupku pobili u Koevskom Rogu. Velimirovi se posle oslobaanja iz Dahaua pridruio Ljotiu u Sloveniji, gde je dao svoj blagoslov nekima od najzloglasnijih srpskih gospodara rata, ukljuujui Momila ujia i Dobrosava Jevevia. Posle rata je emigrirao u SAD gde je 1956. umro. Za to vreme nova vlast u Srbiji trudila se da potisne i marginalizuje desniarsku nacionalistiku ideoloku tradiciju iz tridesetih. Titova vlast proglasila je naelo "bratstva i jedinstva" jugoslovenskih naroda, to je podrazumevalo da se zvanino protivi svakoj vrsti nacionalizma i ovinizma, ukljuujui i antisemitizam. Posle rata, u komunistikoj Jugoslaviji nestao je institucionalizovani antisemitizam, koji se inae odrao u drugim istonoevropskim zemljama, ukljuujui SSSR, Poljsku, ehoslovaku i Maarsku. Leviarske verzije antijevrejskih predrasuda koje su prihvatali komunistiki reimi tokom hladnog rata razlikovale su se od desniarskog zaverenikog antisemitizma, ali su ipak odslikavale neke od tema zaverenike tradicije, kao to je strah od jevrejske ekonomske moi i njenih subverzivnih mogunosti. Ove teme ne samo da nisu postojale u

jugoslovenskoj dravnoj ideologiji, ve je vlast povremeno otvoreno kritikovala antisemitske pojave u drugim zemljama. U to vreme Nikolaj Velimirovi, Ljoti i drugi eksponenti zaverenitva od pre Drugog svetskog rata proglaeni su "izdajnicima", a objavljivanje njihovih radova bilo je zabranjeno. Razna tela i udruenja koja je osnovala nova vlast, npr. Savez udruenja pravoslavnog svetenstva FNRJ, kao i tampa pod kontrolom drave, bili su zadueni da se javno obraunavaju s Velimirovievim idejama. Nikolajevo naslee potajno je tinjalo na marginama Srpske pravoslavne crkve, u vrlo uskom krugu sledbenika koji su se okupljali oko Velimirovievog nekadanjeg saradnika i uenika, disidentskog monaha, oca Justina Popovia. Meu Velimirovievim podravaocima unutar Crkve bila su, uz Justina Popovia, jo etvorica njegovih uenika, Atanasije Jevti, Artemije Radosavljevi, Amfilohije Radovi i Irinej Bulovi, kao i Nikolajev sinovac Jovan Velimirovi, koji je od 1960. do 1989. bio vladika abako-valjevski. Dok je zavereniki diskurs u posleratnoj Jugoslaviji bio marginalizovan, razne organizacije u srpskoj dijaspori odravale su plamen srpske zaverenike kulture. Izdavaka kua Iskra sa seditem u Minhenu objavila je ezdesetih i sedamdesetih Ljotieve radove, dok je grupa Ljotievih pristalica u Birmingemu izdavala publikaciju istog naziva. U SAD i Australiji, dravama s najveim brojem "politikih emigranata" pobeglih iz komunistikih zemalja, razne lokalne organizacije i "udruenja veterana" su raznim prigodama negovale uspomenu na Velimirovia, Ljotia, Momila ujia, Pavla uriia, Drau Mihajlovia i druge saradnike okupatora. Glavnu ulogu u odravanju srpske nacionalistike i populistike ideologije u dijaspori igrala je Srpska pravoslavna crkva, koja je esto bila, i jo uvek jeste, taka okupljanja srpskih iseljenika. Zaverenika kultura svela se na srpske desniarske emigrantske organizacije i razne disidentske grupe, sve do kraja hladnog rata, kada su desniarske ideologije vaskrsle u celoj Istonoj Evropi, ukljuujui Srbiju. * Postkomunistiko oivljavanje srpskog nacionalizma koincidiralo je s politikim usponom Slobodana Miloevia krajem osamdesetih. U medijima, naroito na Zapadu, Miloevi se tokom svoje desetogodinje vladavine redovno pominjao kao "nemilosrdan", "ratoboran" nacionalista i politiar koji je bio mozak iza zloglasnog projekta "Velike Srbije". Meutim, mnogi politiki analitiari su uoili da se isticanjem nacionalistike dimenzije Miloevieve ideologije u izvesnoj meri gubi iz vida sutina njegovog politikog uspeha. Bivi srpski voa bio je u prvom redu politiki oportunist kome su "ideali", nacionalistiki ili bilo koji drugi, naprosto bili sredstvo za ouvanje pozicije moi i vlasti. Klju Miloevievog uspeha kasnih osamdesetih nije njegovo iskreno nacionalistiko ubeenje, ve njegova sposobnost da zajae talas populistikog nacionalizma, predstavljajui se istovremeno kao "socijalista" i uvar "tekovina socijalistike revolucije u zemlji". Zbog ove "dvostruke ideologije" Miloevi je dobio ne samo optu podrku ve i podrku najreakcionarnijih institucija u zemlji (kao to je bila vojska). Dakle, Miloevi nije "izmislio" savremenu srpsku nacionalistiku ideologiju niti ideju Velike Srbije; on ih je naprosto prigrlio kad mu je postalo jasno da ih moe iskoristiti za svoju politiku karijeru. http://www.danas.co.yu/20060517/feljton1.html

Nova retorika na starim temeljim

Vreme uspona: Miloevi je obeavao povratak izgubljenog dostojanstva Zabrinutost za srpsko nacionalno pitanje, koje osamdesetih izraavaju intelektualci, kree od pokuaja da se raspravlja o temi koja je u to vreme bila poznata kao "pitanje Kosova". Godine 1981. komunistika Jugoslavija se suoila s najveim izlivom narodnog gneva u svojoj novijoj istoriji, kada je albanska politika elita zahtevala ustavne promene koje bi pokrajini dale veu autonomiju i zapravo omoguile proglaenje nezavisnosti i otcepljenje Kosova od Jugoslavije. "Separatistike" zahteve su pratili agresivnost i poniavanje srpske manjine u pokrajini, iji pripadnici su poeli da se masovno iseljavaju. Jugoslovenske vlasti u to vreme nisu ba obraale mnogo panje na poloaj srpskih izbeglica ili su ih naprosto ignorisale, to je izazvalo nezadovoljstvo i bes zbog nesposobnosti ili nespremnosti dravnih institucija da se uhvate u kotac s tim problemom. Rasprava povodom poloaja kosovskih Srba otvorila je srpsko nacionalno pitanje u celini, uz zahtev da se razmotri i poloaj srpskih manjina u Hrvatskoj i Bosni. Srpska akademija nauka i umetnosti je 1986. izradila nacrt svog "Memoranduma" s namerom da sagleda politiku i ekonomsku situaciju u Jugoslaviji i upozori na sve gori poloaj srpskog naroda unutar federacije. SANU je u tom dokumentu optuila saveznu vlast za "antisrpsku" pristrasnost. Prema njenom miljenju, posleratni ekonomski razvoj u Jugoslaviji favorizovao je interese Slovenije i Hrvatske i tako osakatio srpski ekonomski potencijal. Memorandum je polazio od pretpostavke da je srpski narod, najvei od jugoslovenskih konstitutivnih naroda, bio namerno "rasparan" i podeljen administrativnim granicama izmeu federalnih jedinica koje su uspostavili Tito i Kardelj posle Drugog svetskog rata. U dokumentu se jadikuje nad stanjem srpskih manjina u Hrvatskoj (za koje se smatra da su ugroene zbog uspona hrvatskog nacionalizma) i na Kosovu, gde su Srbi, kako je reeno, rtve fizikog, politikog, kulturnog i pravnog "genocida", izloeni "neofaistikoj agresiji" i "diskriminaciji, rafiniranoj i delotvornoj asimilacionoj politici nacionalne neravnopravnosti". Memorandum je procurio u tampu i kasnije postao poznat kao "rekvijem za Jugoslaviju" i "skica Velike Srbije", iako je na jedan ili drugi nain samo ponavljao optu zabrinutost srpske nacionalistike inteligencije i artikulisao politike argumente koji su ve kolali u javnosti. Meutim, pravac argumentacije u Memorandumu odslikava jednu komponentu

srpske nacionalistike retorike koja je vana za razumevanje daljeg razvoja u srpskoj zaverenikoj kulturi. Re je o onom aspektu srpskog nacionalizma koji je sociolog Aleksa ilas oznaio kao "istorijski nihilizam". "Istorijski nihilizam" karakterie ubeenje da su ostali jugoslovenski narodi prema Srbima postupali nepravedno jer su propustili da cene rtve koje je srpski narod podneo tokom dva svetska rata i odbijali da priznaju srpski doprinos stvaranju jugoslovenske drave. Politike reminiscencije Dobrice osia osamdesetih daju jasnu sliku glavnih tropa "istorijskog nihilizma". Iako osi nije zauzimao nijednu funkciju unutar Akademije, mnogi smatraju da je odigrao kljunu ulogu u njenoj politizaciji i "uticao na ideoloku i politiku sadrinu delova Memoranduma i prezentaciju u javnosti noseih ideja ovog teksta". Jo 1982. Dobrica osi je govorio o "nezahvalnoj brai" srpskog naroda, i rekao: "Mi smo pristali da nam svi koje smo oslobaali, kojima smo omoguili da postanu nacije sa svojim dravama, poreknu nau oslobodilaku prolost, proglase nas okupatorima i hegemonistima, skrate nam istoriju u okvire tajnih odluka Kominterne i njenih ideolokih tumaenja". Sedam godina kasnije, osi ponavlja da su zbog nezahvalnosti drugih Srbi postali narod koji je "neravnopravan i obespravljen, eksploatisan i tutorisan, podvrgnut ovinistikom teroru, diskriminacijama, asimilacijama". Prema Neboji Popovu, re je o resentimanu i nacionalnom samosaaljenju koje je igralo kljunu ulogu u kasnijem prihvatanju ideje o Velikoj Srbiji. Srbi su se srodili s oseanjem sopstvene pravednosti i rtve i u tome nali opravdanje da zaborave ratne zloine, poinjene u njihovo ime. Kasnih osamdesetih, Miloevi se prikljuio srpskoj inteligenciji u inae ve pretrpanom nacionalistikom vozu, obeavi da e povratiti izgubljeno dostojanstvo i ponos srpskom narodu, u prvom redu na Kosovu, a potom i u Hrvatskoj i Bosni. Ubrzo posle Miloevievog dolaska na vlast postalo je oigledno da srpski nacionalistiki projekt nee dobiti podrku meunarodnih struktura moi, kao to su Evropska unija ili UN. Tako su se tvrdnje o "istorijskom nihilizmu" ubrzo proirile na meunarodnu zajednicu. ilas uoava: "To nihilistiko gledanje da istorija nikada nije nagradila Srbe za njihov plemeniti idealizam, ve ih je, naprotiv, kanjavala poniavanjem i patnjom, kombinovano je s ubeenjem da su se i meunarodni faktori u savremenom svetu zaverili da Srbe lie njihovih legitimnih prava." Jedan od poznatijih mitova o "nezahvalnosti" sveta prema Srbima je uverenje da su Srbi, uprkos svom porazu u Kosovskoj bici 1389, zapravo oslabili tursku vojsku i time spasli evropsku civilizaciju od turske invazije. Prema tom mitu, Srbi su podneli rtvu za koju nikada nisu bili nagraeni prema zasluzi. Na to je podsetio i Miloevi u svom uvenom govoru na proslavi 600. godinjice Kosovske bitke na Gazimestanu juna 1989. Tako je zbog oiglednog nedostatka razumevanja za "srpsku stvar" raslo oseanje nepravde i ozlojeenosti u odnosu na Zapad, a nacionalisti su se ponovo nadahnjivali na temama iz daleke istorije. Prema miljenju Olivere Milosavljevi, ideja da su Srbi bili "pastorad, a Jevropa maeha" i da se Evropa prema srpskim susedima oduvek odnosila s mnogo vie blagonaklonosti, postoji kao nacionalistiki motiv u Srbiji sve od kraja XIX veka. Prema tome, retorika srpskih nacionalista bila je samo zgrada podignuta na postojeim ideolokim temeljima. http://www.danas.co.yu/20060518/feljton1.html

Smea nacionalizma i socijalizma: Slobodan Miloevi i Mira Markovi Ne treba zaboraviti da se buenje nacionalizma u Srbiji krajem 1980. razlikovalo od obrasca u drugim bivim komunistikim zemljama u Istonoj Evropi. Dil Irvin opisuje promenu statusa desniarske ideologije u veini istonoevropskih zemalja posle pada Berlinskog zida koristei metaforu zamrzivaa. Ideje ekstremne desnice, koje su etrdeset godina bile "duboko zamrznute", po zavretku hladnog rata "odledile" su nacionalistike elite koje su se pojavile posle postkomunistikog "otopljavanja". Ova metafora govori da su nacionalistiki establimenti koji su stupali na scenu zapravo krenuli od take gde su njihovi prethodnici zastali 1945. godine. Moglo bi se rei da to, recimo, vai za Hrvatsku, gde je ideologija koju je zagovarao Franjo Tuman pokuala da uspostavi kontinuitet sa starijim varijantama hrvatskog nacionalizma. Mnoge kontroverzne istorijske linosti, kao to su kardinal Alojzije Stepinac, ustaki voa Ante Paveli i drugi, zvanino su ili poluzvanino rehabilitovane, a oivele su antisrpske i antisemitske teme koje su karakterisale hrvatski faizam etrdesetih, premda u neto blaoj formi. Slian razvoj postojao je i u Rumuniji, Slovakoj i Maarskoj. Srbija je krenula drukijim putem ideoloke tranzicije, preteno zbog Miloevieve dvostruke ideoloke strategije, koja je predstavljala smeu nacionalizma i socijalizma. Zbog uporne odanosti titoistikoj ideologiji, za koju neki sude da je bila plod uticaja njegove ene na njegovo politiko razmiljanje, Miloevi nikada nije blagonaklono gledao na srpske nacionalistike pokrete i ideje iz tridesetih godina XX veka. Srpski reim nije pokrenuo rehabilitaciju nacionalistikih linosti tog vremena niti prihvatio iri antikomunistiki program desnice. Uz to, Miloevi je zadrao distancu prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koja je bila jedan od glavnih pobornika vraanja tradiciji predratnog srpskog drutva. Oivljavanje starijih nacionalistikih vrednosti preputeno je opozicionim desnim politikim strankama (Srpski pokret obnove, Radikalna stranka itd.) i raznim uticajnim nacional(isti)nim institucijama (Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Udruenju knjievnika Srbije). Iako se sam Miloevi nije aktivno zauzeo za restauraciju verzije nacionalistike ideologije od pre Drugog svetskog rata, on nita nije uinio ni da obuzda delovanje drugih u tom pravcu. Najzad, to mu nije bilo ni potrebno, ako se ima u vidu da je, kada se ve nametnuo kao predvodnik srpske nacionalne stvari, Miloevi samo mogao da profitira od

popularizacije nacionalnih oseanja svake vrste. Takoe, toleriui nacionalistiki ekstremizam meu svojim politikim protivnicima, srpski voa mogao se - kada i ako je to bilo potrebno - predstaviti kao umerenjak, posebno u oima zapadnih politiara. Tako je Miloevi doputao desnici da izvikuje svoju verziju srpskog nacionalizma, ali unutar granica koje je sam postavio. Vano je, meutim, da je, uprkos oiglednih razlika, Miloevievu populistiku politiku i ideje koje je zastupala tradicionalna srpska desnica spajala jedna vana komponenta, naime snano antizapadno oseanje, koje se u oba sluaja projektovalo na predstavu o meunarodnoj antisrpskoj zaveri s oiglednim ciljem da potini, pa ak i uniti, Srbiju. Kao to emo videti kasnije, u konstruisanju svog narativa objanjavanja, srpski teoretiari zavere iz oba tabora oslanjali su se na istu zavereniku tradiciju. Krajem devedesetih, ovo zajedniko ideoloko naslee pribliilo je obe verzije srpskog populizma. Tako su mnoge zaverenike tvrdnje, koje su ranije bile saterane na rubove srpske desnice, postale ire prihvaeno objanjenje srpske zle sudbine. * Od samog poetka devedesetih godina nezadovoljstvo izazvano navodnim nerazumevanjem Zapada za srpske "nacionalne interese" u Jugoslaviji doprinelo je tome da se u srpskom politikom diskursu pojave predstave o tajnim planovima u svetskoj politici. Ovu ideju svesrdno je prihvatila vladina propaganda, naroito tokom ratnih godina. Uzrono-posledina pripisivost sadrana u pozivanju na zaveru omoguila je vladajuem reimu da izbegne i odgovornost za razne politike, ekonomske i drutvene krize koje su zadesile Srbiju. Tendencija pojavljivanja teorija zavere za vreme rata ve je zapaena u odgovarajuoj literaturi. Kao to je to rekao jedan autor, "svi ratovi poinju teorijama zavere koje putaju u opticaj razliite vlade dokazujui svojim graanima, bar privremeno, da je sve nevolje namerno izazvala druga strana". Temu spoljne opasnosti i zavere koristila je reimska propaganda u domae svrhe da bi nagrizla uverljivost Miloevievih politikih protivnika. U doba prvih viestranakih izbora u Srbiji decembra 1990. godine dve najvee opozicione stranke, Demokratska stranka i Srpski pokret obnove, zastupale su proevropska i uglavnom prozapadna politika stanovita. Da bi nakodili glavnim Miloevievim politikim rivalima, mediji koje je kontrolisala drava i vladina propaganda napadali su opoziciju zbog navodnog uea u zaveri da se potini Srbija. http://www.danas.co.yu/20060519/feljton1.html

Noni sastanak kod Miloevia

"Ako ne umemo dobro da radimo, bar emo znati dobro da se tuemo": Martovske demonstracije 1991. Aluzija na "smiljenu politiku" uvodi temu zavere, naroito ako je ta politika upravljena na to da izazove ekonomsku propast i pokoravanje nacije. Kockarska metafora koja se vidi iz pominjanja "izmirivanja rauna" u "igri" izaziva slike karakteristine za teorije zavere, gde se mali narodi vide samo kao etoni u igri, koju vode neke zle i mone sile. Pominjanje "ekonomskog upropaavanja" Srbije kao glavnog cilja prodiranja Zapada na Balkan postalo je sastavni deo vladine retorike u narednim godinama. Posle nametanja meunarodnih sankcija maja 1992. godine, ideja da je ceo svet u zaveri protiv Srba omoguila je Miloeviu da izbegne odgovornost za porazne posledice "nezasluenih i niim izazvanih" sankcija: "Mi smo se jednostavno, u tom stravinom pritisku interesa monih, raunica pohlepnih, i revanizma poraenih u nekim bivim ratovima, nali u okolnostima u kojima se inilo da nita "od ciljeva Miloevieve politike u Hrvatskoj i Bosni" nee moi da uspe... Zato smo se i nali pod ovako tekim pritiscima, zato to smo uspeli." (Intervju Miloevia RTS-u, objavljeno u "Miloevieve primedbe osiu i Paniu", Politika, 10. oktobar 1992). Korienje rei "jednostavno" da bi se opisali uzroci neke ekonomske krize otkriva atributivni stil teorije zavere. Drutveni problemi se ne predstavljaju tako kao da iziskuju sloena objanjenja, ve kao stvar koja se "jednostavno" moe skinuti s dnevnog reda ukazivanjem na neiji "interes" i "raunicu", pa prema tome na svesne i namerne postupke toga "nekoga". Tokom itavih celih devedesetih godina pozivanje na meunarodnu zaveru omoguilo je Miloeviu i njegovom reimu da odri nacionalnu koheziju u doba socijalnih nemira. Marta 1991. godine, tokom antireimskih demonstracija koje su organizovale opozicione stranke,

Miloevi se susreo s jednim brojem lokalnih funkcionera iz cele Srbije. Zapisnik sa ovog sastanka neko je kasnije dostavio nedeljniku Vreme, koji ga je objavio aprila 1991. Cilj ovoga sastanka bio je da se obezbedi saradnja lokalnih vlasti i sprei da se nemiri proire van glavnog grada. Na tom sastanku, tokom koga je Miloevi dao uvenu izjavu da "ako ne umemo dobro da radimo, bar emo znati dobro da se tuemo", on je rekao i ovo: "Spajanjem Nemake otvorili su se veoma znaajni apetiti restauracije Austrougarske monarhije i mogu da vam kaem, sasvim slobodno jer ovo nije javni sastanak, nae informacije, i to veoma ozbiljne informacije govore da oni raunaju na celu Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Vojvodinu i deo Sandaka, da raunaju i da je njihova strategija da celo Kosovo bude pripojeno Albaniji, jer procenjuju, u njihovim podacima se operie procentom od svega 8,4 odsto srpsko-crnogorske populacije na Kosovu, da u stvari, uz ovu demografsku eksploziju, to treba pripojiti Albaniji, te da prema tome, u toj njihovoj kalkulaciji, Srbija treba da bude svedena, u stvari na bivi Beogradski paaluk. Oni i govore u meusobnim komunikacijama da nema mira na Balkanu dok su Srbi najbrojniji, da je to divlji narod koji e stalno izazivati potrese i politike sukobe i da se on mora svesti u granice u kojima e biti bezopasan, u kojima nee ugroavati stabilnost novog poretka. Na tome se radi ve due vreme. Uostalom interese za Jugoslavijom imaju svi..." ("Ako ne umemo dobro da radimo, bar emo znati dobro da se tuemo", Vreme, 12. april 1991). Miloevieve proverene "informacije" o tajnoj zaveri protiv teritorijalnog integriteta Srbije trebalo je da odvrate panju od unutranjih problema Srbije u trenutku kada su demonstracije u Beogradu dostigle svoj vrhunac. Miloevi se ponaao kao da svojim sagovornicima otkriva neke pouzdane, ali tajne i poverljive detalje o planu da se uniti Srbija. Tajanstvenost koja okruuje neku podlu zaveru kljuni je element svake zaverenike prie. Teoretiari zavere se uvek pozivaju na obavetenja, dobijana iz "provaljenih" dokumenata, sa tajnih sastanaka, iz ispovesti otpadnika itd. koja im omoguuju da dou do "skrivenih saznanja" koja treba otkriti javnosti. Pozivanje na tajni dokument koji dokazuje postojanje antisrpske urote, kojim Miloevi svoje sagovornike uvlai u tajnovitost, smeta ovaj prikaz srpskih nevolja duboko u prostor zaverenikih objanjenja. I pored implicitnih aluzija na tajne mehanizme svetskih struktura moi, okvir objanjenja koji su irili bivi srpski predsednik i njegov reim nije posedovao jedan od kritinih elemenata zaverenike ideoloke tradicije. Nijedan od navedenih primera ne navodi jasno identitet te "skrivene ruke". U prvom citatu Miloevi se ne bavi time ko to zapravo sprovodi "smiljenu politiku" unitavanja Srbije. U treem navodu on samo kae "raunaju", "procenjuju" i "govore u meusobnim komunikacijama", da se "na tome radi", ali ne kae tano ko su ti "oni". Miloevi pominje "interese monih, raunice pohlepnih", ali ne kae na koga se to odnosi. "Revanizam poraenih u nekim bivim ratovima" koji se pominje u drugom citatu verovatno se odnosi na Nemaku. Miloeviev govor odran je u vreme iroko proirenog animoziteta prema Nemakoj, izazvanog njenim ranim priznavanjem otcepljenih republika Slovenije i Hrvatske. Pa ipak, osvetoljubivost Nemaca dodaje se "interesima" i "raunicama" monih i pohlepnih, ali se ne zna ko su tano oni. Isto tako, u jednom navodu pominju se "apetiti restauracije Austro-Ugarske monarhije". Meutim, Miloevi ne misli na aktuelne teritorijalne pretenzije Austrije ili Maarske. Aluzija na novu "Austro-Ugarsku monarhiju" iznosi se u simbolikom smislu kao oznaka za svaku stranu kolonijalnu vlast u jugoistonoj Evropi. http://www.danas.co.yu/20060520/feljton1.html Izmiljanje nevidljive ruke u svetskoj politici

Slina simbolina oznaka vidi se i u lanku "Rekonstrukcija Habzburke monarhije", objavljenom u asopisu Vojska avgusta 1999. godine i u njemu se, bez obzira na upadljivo prisustvo u naslovu, Austro-Ugarska imperija pominje samo jednom, na samom kraju: "Budui da nemaki administratori ve sada nadziru BIH, moe se rei da se granice ujedinjene Evrope ve sada poklapaju sa nekadanjom Habzburkom monarhijom, s tenjom (i mandatom meunarodnih foruma!) daljeg irenja ka jugu." (B. Stojkovi, "Rekonstrukcija Habsburke monarhije", Vojska, 26. avgust 1999). Pored ovog uzgrednog pominjanja ranijih okupatora na Balkanu, tekst u Vojsci bavio se prevashodno intervencijom meunarodne zajednice u regionu. "Habzburka monarhija" se stoga nije navodila kao neka odreena antisrpska politika sila, ve kao simbol strane okupacije i antiteza srpske nacionalne slobode. Odsustvo jasnog upuivanja na grupu ili organizaciju umeanu u komplot protiv Srbije ini Miloevievu teoriju zavere "zaverom bez zaverenika". Iznoenjem teorije zavere bez prepoznatljivog zaverenika naputa se zavereniki stil objanjavanja. Pominjanje odreenih grupa, organizacija ili pokreta koji navodno upravljaju istorijskim i drutvenim dogaajima, jedna je od presudnih osobina teorija zavere. Teorija zavere ne samo da dovodi sve dogaaje u vezu sa namernim odlukama odreenih pojedinaca ili organizacija, ve uvek pripisuje uzroke drutvenih dogaaja istoj i prepoznatljivoj zaverenikoj grupi. U svakodnevnom govoru, zaverenike konstrukcije stvarnosti obino se oznaavaju ukazivanjem na identitet "skrivene ruke". Ljudi govore o "jevrejskoj zaveri", "masonskoj zaveri", "zaveri Vatikana i Kominterne". Time to se ne navode imena pojedinaca i grupa iza zavere, Miloevieva vrsta objanjenja se pokuava predstaviti kao razumna i uverljiva alternativa u odnosu na prostodunije i naivnije tipove zaverenikih objanjenja koji se opsesivno usredsreuju na mahinacije odreenih tela. U okviru trodelne klasifikacije zaverenikog diskursa ova vrsta objanjenja spada u kategoriju protozaverenikih teorija. Dok se obilato koristi pojmom "skrivene ruke" u svetskoj politici, ovo objanjenje izbegava problematinije aspekte zaverenike tradicije, kao to je monomanski atributivni stil, i ne povezuje tekuu antisrpsku zaveru sa zaverama u prolosti. U ovoj glavi razmotriemo podrobnije specifina obeleja protozaverenikog objanjenja, onako kako su se odraavala u ozbiljnim medijima i u politikom diskursu u Srbiji za vreme bombardovanja NATO. Cilj nam je da osvetlimo neke osnovne slinosti i razlike izmeu protozaverenike teorije i drugih providnijih oblika zaverenikog diskursa. Pokazae se da je uoavanje ovih slinosti i razlika od kljunog znaaja za razumevanje toga kako je popularnost protozaverenikih teorija za vreme bombardovanja utrla put pojavi mistinih i antisemitskih zaverenikih tema u ozbiljnoj tampi. Prouavanje protozaverenikog diskursa usredsredie se na pojam masovne manipulacije. I pored nepostojanja jasno definisanog zaverenika, protozaverenika teorija poiva na pretpostavci o tajnovitosti svetske politike, koja je za teoriju zavere isto toliko vana kao i postojanje zaverenika. Piden definie zaveru kao "tajni plan neke grupe da utie na dogaaje delimino skrivenim akcijama". Konova definicija teorije o jevrejskoj zaveri ukljuuje i pretpostavku da je navodna "jevrejska vlada" tajna. Drugi pisci posredno se pozivaju na pojam tajanstvenosti time to, na primer, opisuju delatnost teoretiara zavere kao "otkrie" ili ih uporeuju s "tragaima za blagom" iji je posao otkrivanje neega to je (namerno) sakriveno. U mnogo kom pogledu tajnovitost je raison detre teoretiara zavere. Ona je u osnovi ideje da u drutvenoj i politikoj stvarnosti postoji mnogo tota to se ne vidi golim okom i zato mora da se objasni i otkrije. Naglasak na tajnovitosti u zaverenikim objanjenjima znai da svako otkrie u vezi s delatnou "skrivene ruke" mora da objasni zato su senzacionalna obavetenja koja otkriva

dotle bila drana u tajnosti. Teoretiar mora da objasni kako to da su narodne mase, kojima se on ili ona preutno obraa, neki dotle drali u mraku i da tako nisu znale za podlu zaveru. Znatno vreme i prostor se u svakoj zaverenikoj prii, ukljuujui tu i protozavereniku teoriju, troi na ukazivanje na razne naine kojima se postie manipulisanje masama. Pojam manipulacije masama u protozaverenikim objanjenjima uglavnom se ograniava na verovatnije metode i tehnike, u prvom redu manipulisanje putem medija. Usredsreivanje na medije ini protozavereniku teoriju uverljivom jer se tvrdnje o zaveri smetaju u iru diskusiju o ulozi medija prilikom stvaranja javnog mnjenja. Meutim, kao to emo videti, u objanjavanju manipulisanja medijima kriju se slinosti i razlike izmeu ovog i drugih tipova teorije zavere. Oruane sukobe oko Kosova u prolee 1999. godine pratio je isto tako intenzivan propagandni rat. Svakoga dana su funkcioneri NATO iznosili svoju verziju na redovnim konferencijama za tampu u Briselu, Londonu i Vaingtonu. Srbijanski reim pokuavao je da se suprotstavi priama o "preciznim udarcima", "kolateralnoj teti", "legitimnim vojnim ciljevima" i "humanitarnoj intervenciji" prikazivanjem civilnih rtava i razorenih bolnica i kola. Propagandni rat dostigao je vrhunac poetkom aprila 1999. godine, kada je jedan zvaninik NATO najavio da e sedite dravne televizije (RTS) - glasnogovornika Miloevievog reima - biti stavljeno na listu "legitimnih vojnih ciljeva". Pretnja bombardovanjem RTS izvrena je 24. aprila 1999. godine, kada je glavna zgrada RTS u centru Beograda pogoena jednim projektilom iz vazduha, koji je usmrtio esnaest lica, uglavnom tehnikog i pomonog osoblja RTS. http://www.danas.co.yu/20060522/feljton1.html

Metafore iz pojmovnika lutkarskog pozorita

I oruani i propagandni rat: rtvama su za vreme bombardovanja manipulisale obe strane U vreme kada je napadnuta zgrada RTS, o propagandnom aspektu rata protiv NATO esto se govorilo na medijima u Srbiji, naroito onima pod kontrolom reima. Propagandni rat se mahom opisivao kao masovna manipulacija koja je imala za cilj da se prikriju neki mrani motivi iza vojne intervencije u Jugoslaviji. Posle prvih znakova da RTS moe da bude meta, jedan od glavnih informativnih urednika RTS, Tatjana Lenard, proitala je uivo u okviru udarnog Drugog dnevnika otvoreno prkosno pismo generalu NATO Vesliju Klarku. Ovo je pismo kasnije od rei do rei pretampano u Politici. U poruci generalu jugoslovenski mediji, opisani kao odani "istini" i "profesionalizmu", sueljeni su s manipulativnim zapadnim medijima. "Mi znamo i prenosimo da je hiljade Albanaca sa Kosova i Metohije krenulo u izbeglitvo u strahu od vaih nato bombi, kao i da sa stotinama njih manipulie Si-En-En i Kristijan Amanpur u velikoj reiranoj predstavi o humanitarnoj katastrofi koju plaa Soro i koja treba da opravda svaki Nato zloin nad naim civilima."

(Tatjana Lenard, "Neka Klark puca mi ga ekamo", Politika, 9. april 1999). Sline tvrdnje iznose se u Politikinom uvodniku, objavljenom narednog dana: "Gebelsovi sledbenici sa zapada prevazili su svog uzora. Mona medijska mainerija predvoena turbo manipulatorima Si-En-Ena, Skaj Njuza i Bi-Bi-Sija i ostalih minkera injenica uzalud se borila za nae due sredstvima i metodama kakvi su, verovatno, nezabeleeni u istoriji propagandnog delovanja." (Radivoje Petrovi, "Vrhunac medijske NATO agonije", Politika, 10. april 1999). Neki lanci o zapadnim medijima, objavljeni u Politici tokom bombardovanja, posebno su se bavili nainom na koji deluju strani manipulatori medijima. U tekstu "Kad ideja ponestane tu su opet masovne grobnice" (Politika, 22. april 1999) novinar A. Apostolovski pie: "Smrt i la se kao otrovni oblak ire vazdunim prostorom sveta" i skree panju itaocima na jo jedan "zagaeni overdouz" za milione gledalaca zapadnih televizija irom sveta. Cilj lanka Apostolovskog bio je da objasni kako se "stanje hipnoze" odrava meu stanovnitvom zapadnih zemalja. On otkriva da su bombardovanje sarajevske pijace Markale, snimci iz srpskih koncentracionih logora u Bosni i, u najnovije vreme, izvetaji o masakrima na Kosovu svi bili reirani. U stvari: "celokupni mehanizam meunarodnih odnosa vezan za dogaaje u bivoj Jugoslaviji, bio je uspostavljen na obinom blefu i jeftinoj montai, dostojnoj smenog videa " (Isto). U sva tri gornja opisa zapadnih medija koji su se pojavili u Politici, pojam masovne manipulacije gradi se upotrebom metafora pozajmljenih iz sveta pozorita, televizije i filma. Pozivanje na "jeftinu montau", "minkere injenica", "veliku reiranu predstavu", i "smeni video" ukazuje na to. Metafore uzete iz pojmovnika marionetskih predstava i lutkarskog pozorita zajedniko su mesto teorije zavere. Za teoretiare zavere karakteristian je govor o "dobro orkestriranom", "tajnim dirigentima" i "povlaenju konaca". Primetili smo ve u treoj glavi da je Dimitrije Ljoti o Jevrejima govorio kao o "Velikom reditelju". Sve ove metafore treba da pokau da dogaaji i postupci nisu spontani. U sluaju Politike, filmske i pozorine metafore podvlae tvrdnju da je materijal koji se prikazuje u zapadnim medijima svesna konstrukcija, a ne istina. Drugi niz metafora koje se koriste u navedenim primerima pripada mehanistikim slikama. CNN, SKY i BBC definiu se kao "turbo-manipulatori" koji doprinose uvoenju sistema meunarodnih odnosa, koji se oznaava kao "mehanizam". Isto tako, informativne agencije zemalja lanica NATO oznaavaju se kao propagandna "mainerija". Korienje mehanicistikih metafora da bi se oznaile neprijateljske ustanove postalo je neizbean deo moderne ratne retorike. Svrha prikazivanja neprijatelja kao "maine" je viestruka. Pre svega, neprijatelj - ovog puta suparnik u propagandnom ratu - dehumanizuje se i prikazuje kao deo vojne infrastrukture. Ovakvo prikazivanje ne slui samo za to da podrije uverljivost neprijateljskih medija kao izvora informacija. Ono, takoe, legitimie izvesne postupke, kao to je gaanje televizijskih stanica (u sluaju NATO) ili proterivanje stranih novinara zbog navodne umeanosti u subverzivnu delatnost (u sluaju jugoslovenskih vlasti). Nijedna od ovih akcija ne bi bila umesna kad bi se novinarski rad shvatio kao posao koji ljudi obavljaju bez obzira na depersonalizovani vojni sukob. Pored toga, mehanicistiko prikazivanje neprijatelja unosi u dihotomiju "mi" protiv "njih", koja postoji u svakom ratnom narativu, razlikovanje izmeu oveka i maine, koje je srodno ovoj dihotomiji. Putem ove metafore "naa" ljudskost suprotstavlja se "njima" kao nemoralnoj, neosetljivoj i bezdunoj tvorevini. Tako je za vreme bombardovanja Jugoslavije od strane NATO, "fabrika lai" koju predstavljaju zapadni mediji, esto suprotstavljana srpskim medijima, koji su bili "glas

istine" i odisali su "duhom slobode". Dan posle napada na zgradu televizije antropomorfna predstava srpskih medija, viena na stranama Politike, sadrala je dvostruku bioloku metaforu. U Politici je pisalo da je "ovaj varvarski in pogodio...u srce na glas o istini" ("Atentatom na predsednika Miloevia i na poslenike javnih rei, zlikovci ele da slome slobodarski duh naeg naroda", Politika, 24. april 1999). Dva dana pre toga jedan od naslova ukazivao je na to da su srpska sredstva javnog informisanja rtve "genocida" ("Spreiti genocid nad jugoslovenskim sredstvima za informisanje", Politika, 22. april 1999). http://www.danas.co.yu/20060523/feljton1.html Tvrdnja da mediji hipnotiu graane Upotreba mehanike metafore u protozaverenikom diskursu pojaava utisak o manipulaciji. Medijsku "maineriju" mora neko i da poseduje i da koristi: mediji su obino orue u rukama drugih. "Lai" koje mediji proizvode zato se upadljivo opisuju kao "zagaeni overdouz" i "otrovni oblak". Neprijateljska "mainerija" shvata se kao izvor zagaenja (zaraze, trovanja), kao neto to svesno prlja stvar koja je ista i prirodna: "istinu". Ova ira ekoloka metafora preklapa se s psiholoko-medicinskom. Aluzija na zagaenu preteranu dozu uvodi slike o zavisnosti od droga. Slino tome, govori se o "stanju hipnoze", koja se putem medija odrava u stanovnitvu zapadnih zemalja. I zavisnost od droge i hipnoza ukazuju na svesno i namerno promenjeno stanje svesti. I jedno i drugo predstavljaju pogodan metaforini prikaz masovne manipulacije. Preterana doza i hipnoza uzete zajedno ukazuju na posebno stanje svesti (potinjenosti i pasivnosti) i na injenicu da ono ne moe nastati spontano, ve kao posledica (svesne) intervencije: neko mora da hipnotie ili ubrizga preteranu dozu. Pozivanje na psiho-medicinsku intervenciju u navedenim Politikinim tekstovima isto je metaforino. Ne tvrdi se da je neko stvarno ubrizgao preteranu dozu ili da televizijske emisije stvarno imaju hipnotike efekte. Na tom se mestu ova vrsta objanjenja bitno razlikuje od klasinog zaverenikog diksursa. U klasinoj literaturi o zaverama autori esto doslovno misle na psiho-medicinske metode masovnog manipulisanja. Na primer, u intervjuu objavljenom u Dugi maja 1999, dr Todor Jovanovi (predstavljen kao ovek koji je "doktorirao imunologiju" i kao "tvorac vie patenata u oblasti medicine" ali i kao neko ko "godinama upozorava na ameriko zlo" i na "vladare iz senke") podrobno je prikazao farmakoloku komponentu svetske zavere: "Stalnim delovanjem tableta namenjenim odreenoj kategoriji ljudi, a tu valja ubrojiti i vakcine, razne druge lekove i slino, moe se direktno delovati na ljudski mozak koji je u proseku teak do hiljadu etiri stotine grama. Njegova teina se moe smanjiti na petsto grama i moete shvatiti kakve promene se dogaaju u njemu. Posmatrajte prosenog Amerikanca. Svako moe da primeti otupelost na licu, koja je u dobroj meri proizvod delovanja farmaceutske industrije. Takav ovek prihvata sve to mu se kae. Koliko puta ste bili iznenaeni odgovorima prosenog Amerikanca kojeg intervjuiu na ulici. Iznenaeni i izgledom i odgovorom. Totalna zatupljenost" (Vanja Buli, "Faizam se prenosi i pricom", Duga, maj 1999). U Jovanovievim otkriima nema traga od metaforinog znaenja. On tvrdi da se stanovnici

Amerike odravaju u stanju potinjenosti doslovno time to im se stalno daju specijalizovane droge koje smanjuju intelektualnu sposobnost. Slina tvrdnja izneta je i u lanku "Agresija profita nad duom", objavljenom u jednom ranijem broju Duge. Ovaj tekst novinara Mia Vujovia usredsredio se na satanske vidove meunarodne zavere. U njemu se tvrdi da je meunarodna trgovina drogom sredstvo masovne manipulacije: "Oliver Stoun se javno usprotivio zbog ubijanja crnaca razornim sintetikim drogama. Ima li drava na svetu gde je toliko dubok jaz izmeu bogatih i siromanih? Sa zavisnicima se najlake manipulie" ("Agresija profita nad duom", Duga, april 1999). Vujovi ide i dalje: "Koliko je droga razarajue oruje najilustrativnije govori podatak da je u velikoj Rusiji za poslednjih deset godina stradalo vie ljudi od droge nego bilo gde u svetu. Jugoslavija je ve odavno postala raskrsnica narko-puteva, tako da je osim geopolitikog aspekta, kontrola nad njom od stratekog znaaja" (isto). Porast broja uivalaca droge u "velikoj Rusiji" tumai se kao svesno sredstvo da bi se spreilo "buenje pravoslavlja, vraanje tradiciji i korenima". Ova vrsta objanjenja, koja se poziva na satansku zaveru za unitenje Rusije i ostatka pravoslavnog sveta, tipina je za klasinu teoriju zavere. Pozivanje na doslovno korienje droge u klasinoj teoriji zavere izraz je zajednikog pseudonaunog obeleja ove vrste objanjenja. Ovde je dovoljno napomenuti da razlika izmeu metaforine i doslovne aluzije na psiho-farmakoloke aspekte ilustruje vanu distinkciju protozaverenike teorije u odnosu na klasinu zavereniku tradiciju. Jedan od naina kako protozavereniki diskurs proizvodi razumniju i prihvatljiviju verziju svetske zavere lei u tome to pazi na razliku izmeu metafore i stvarnosti. Protozaverenika teorija slobodna je od spornih pseudonaunih aspekata klasinih zaverenikih objanjenja dok u isto vreme, koristei pogodne metafore, ne dira u osnovnu ideju o namerno izazvanoj manipulaciji, na kojoj poiva navodna zavera. Kao i u ranije navedenim Miloevievim govorima, u pozivanju na masovnu manipulaciju u ozbiljnoj srbijanskoj tampi tokom bombardovanja esto izostaje direktno ukazivanje na organizaciju ili telo koji stoje iza manipulacije. Iz citata iz lanka "Kad ideja ponestane tu su opet masovne grobnice" manipulacija masama sroena je u pasivu tako da se ne vidi ko su "bleferi" i oni koji stoje iza "jeftine montae". Iz slike o laima zapadnih medija kao "otrovnom oblaku" koji se "iri vazdunim prostorom sveta", ne vidi se ko je proizvoa tog "oblaka". Sam naslov teksta "Kad ideja ponestane tu su opet masovne grobnice" ne sadri podatak o tome ko je taj kome je ponestalo ideja. Reenina konstrukcija tvrdnje ima vane posledice na to kako e publika tumaiti njen sadraj. Pasivni oblik reenice, u kome nema ukazivanja na to ko je subjekt delovanja, moe da za posledicu ima ponitenje postojanja ili znaaja specifinih vrilaca radnje. Meutim, pasivi bez subjekta takoe se koriste da bi se doarala dvosmislenost u vezi s njihovim identitetom. Prikrivajui vrioce radnje pasivna konstrukcija reenice doprinosi pojaanju njihove tajnovitosti i omoguava da se nastavi neizvesnost u odnosu na njihov identitet. Redovnu upotrebu pasiva u protozaverenikom diskursu treba stoga posmatrati kao strategiju kojom se kontrolie utisak o razumnosti ovakvog objanjenja. Pomou pasiva moe da se izbegne navoenje svemonog tela koje stoji iza tajnih akcija, i time se protozaverenikoj teoriji omoguava da izbegne optube za uproavanja koja se esto upuuju tradicionalnim zaverenikim objanjenjima. http://www.danas.co.yu/20060524/feljton1.html

Objanjavanje dvosmislenim izrazima i iframa Upotreba eufemizama predstavlja srodnu strategiju koja se u protozaverenikoj teoriji koristi radi kontrole nad dvosmislenou u pogledu identiteta zaverenika. Kada konstrukcija reenice iziskuje da se imenuje subjekt, zaverenici poinju da se nazivaju "direktorijumom zla", "reiserima uasa", "producentima rata", itd. Mnogi od ovih izraza odraavaju ve pomenuto korienje pozorinih analogija u zaverenikom diskursu i stoga mogu da se protumae kao razrada ukazivanja na "jeftinu montau", "minkanje injenica" ili na ponavljanje "bosanskog scenarija". Sklonost ka nejasnim pojmovima i iframa kada se govori o zaverenicima nije nova pojava u irem kontekstu zaverenikog diskursa. ezdesetih godina propagandisti Drutva Dona Bera esto su proputali da jasno oznae "neprijatelja". Umesto toga voleli su da koriste opte i dvosmislene termine, kao to je "komunizam". Isto tako, u publikacijama Nacionalnog fronta u Velikoj Britaniji postojala je tenja da se koriste ire kategorije, kao to su "kapitalizam", "ameriki bankari" itd. Neodreenost ovih termina omoguuje da kategorija zaverenika ostane rastegljiva tako da teoretiari zavere mogu njene granice da smetaju na razliita mesta, u zavisnosti od konteksta i potrebe. U kontekstu srbijanskog protozaverenikog diskursa, jedina stvar u vezi sa zaverenicima o kojoj nije bilo spora ili sumnje jeste da su se oni nalazili na "Zapadu". Ovo samo po sebi nije mnogo udno ili sporno imajui u vidu da se NATO, neprijatelj Srbije u tekuem ratu, esto naziva "zapadnim vojnim savezom". U tom smislu, aluzija na "Zapad" kao na izvor zavere mogla bi se tumaiti kao geopolitiki izraz i kao ostatak hladnoratovske retorike. U isto vreme, kategorija "Zapada" kao izvora zavere ima dublje korene u (srpskoj) zaverenikoj kulturi. Mada su napomene o Zapadu u ozbiljnoj srbijanskoj tampi i elektronskim medijima uglavnom bile liene konotacija iz anti-zapadne retorike likova kao to je bio Nikolaj Velimirovi u tridesetim godinama ili kakav je Ratibor urevi danas, izbor izraza predstavlja potencijalno znaajnu pojmovnu vezu izmeu protozaverenike teorije i klasine zaverenike tradicije. U ranije citiranim tekstovima iz Politike, BBC, CNN i SKY oznaavaju se kao glavni "turbo-manipulatori" javnog mnjenja. Oni, kao i druga medijska preduzea na Zapadu, opisivali su se u srbijanskoj reimskoj tampi kao glavni agenti zavere, iji je osnovni zadatak bio da skrivaju istinu od publike (na Zapadu) i prikriju prave pobude intervencije na Balkanu: "Drugi uslov za ameriku intervenciju je da se amerika javnost ubedi da se tim napadom neki narod spasava od stradanja. Zadatak da se isfabrikuju srceparajui snimci i tekstovi obavljaju uvek mediji, ti velemajstori mistifikacije i manipulacije, pogotovo uvebani da iskoriste i najmanju greku budue rtve." ("Cinini moral agresora", Politika, 17. april 1999)." Srpski ministar informisanja Aleksandar Vui ilustrovao je ubrzanje propagandne kampanje nalogom koji su dobili novinari Si-En-Ena, koji izvetavaju iz Jugoslavije, da ne izvetavaju uopte o vojnim uspesima Srba, ve da govore o demoralisanju srpskih snaga, da naprave listu intelektualaca i politiara koji e napadati vlast u Srbiji i podravati Nato agresiju i da se hitno pronau vojni objekti u blizini bolnice Dragia Miovi kako bi se opravdalo njeno bombardovanje." ("Rakete ne mogu uutkati srpske medije", Politika, 31. maj 1999). U ova dva citata tvrdi se da je novinarski rad proizvod "uvebavanja" i "naloga", podrazumevajui da su mediji "ruka", a ne mozak zavere. Ova vrlo tipina slika o novinarima kao oruu u rukama zaverenika dalje se razvija u lanku "Renik novinarskih lai", objavljenom u Politici krajem maja 1999. Pozivajui se na lanak objavljen u crnogorskom dnevniku Dan, Politika otkriva itaocima da postoje "instrukcije novinarima

koji su u slubi propagande agresora kako da izvetavaju iz nae zemlje" (D. Beirevi "Renik novinarskih lai", Politika, 31. maj 1999). "Instrukcije", koje navodno daje glavna komanda NATO u Briselu, ukljuuju uputstva u pogledu izbora osoba koje treba intervjuisati, naina postavljanja pitanja i renika koji treba koristiti kada se pominju srpski vojnici, albanske izbeglice ili rtve meu civilima. Vredi ukazati na navodni razlog za davanje ovakvih instrukcija zapadnim novinarima. U tekstu se kae da je ovaj potez vrhovne komande NATO odgovor na injenicu da "je propaganda zatajila,