Vladislav ROTBART

JUGOSLOVENI U MAĐARSKIM ZATVORIMA I

LOGORIMA 1941 - 1945

DHEBHHK

JDNEVN1K." NOVI SAD 1988.

(CIP) Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад

940.547.2(439=861/866)

РОТБАРТ, Владислав

Jugosloveni и mađarskim zatvorima i logorima 1941-1945. / Vladislav Rotbart. Novi Sad : Dnevnik, 1988. - 459 str. ; 21 cm. - (Biblioteka Stradanja i otpori ; 1)

Bibliografija: str. 383-388. - Indeks.

YU ISBN 86-7011-027-X

Na predlog Predsedništva Saveznog odbora SUBNOR-a i Saveznog odbora Socijalističkog saveza, Savet Zajednica za izučavanje novije istori- je naroda i narodnosti Jugoslavije formirao je grupu naučnih i stručnih rad- nika za izradu predloga projekta „Jugosloveni u fašističkim zatvorima, za- robljeničkim i koncentracionim logorima i pokretima otpora drugih zema- lja u drugom svetskom ratu“.

О ovom predlogu projekta raspravljano je na sednici Saveta Zajedni­ca novembra 1977. godine, koji je tada prihvaćen i poslat da se о njemu iz- jasne sve članice Saveta Zajednice - instituti za noviju istoriju u republika- ma i pokrajinama. Posle iscrpnih rasprava predlog su prihvatile sve članice Zajednice, pa ga je Savet Zajednice institucija za izučavanje novije istorije naroda i narodnosti Jugoslavije prihvatio 1978. godine i istovremeno odo- brio program rada na njegovoj realizaciji, s tim da ga treba tretirati kao re- publičko-pokrajinski projekat.

Samoupravni sporazum о formiranju, realizaiciji i finansiranju ovog projekta potpisan je na sednici Saveta Saveza republičkih i pokrajinskih sa- moupravnih interesnih zajednica za naučne delatnosti u SFRJ na sednici održanoj maja 1982. godine.

Ovim Sporazumom regulisano je i pitanje finansiranja ovog projekta. Dogovoreno je da se sredstvima koja obezbeduju savezi interesnih zajedni­ca za nauku republika i pokrajina finansiraju izrade monografija о zatvori­ma, logorima i stratištima na teritoriji Jugoslavije, a sredstvima koja obe- zbeđuje Savezno izvršno veće preko Saveznog komiteta za pitanje boraca i vojnih invalida izrada monografija о logorima koji su bili van jugosloven- skih granica, a u njima bili zatočeni pored ostalih i jugoslovenski građani.

S obzirom da ova problematika do sada nije bila istraživana, a imaju- ći u vidu njenu obimnost i raznovrsnost, dogovoreno je da realizacija pro­jekta traje sedam godina. Koordinacija ovog projekta poverena je Institu­te za savremenu istoriju iz Beograda, a u njegovu realizaciju uključuju se svi instituti za izučavanje novije istorije u republikama i pokrajinama.

Projektom je predvidena izrada oko 30 monografija i više manjih radova.

NAPOMENA IZDAVAČA

5

Tokom aprilskog rata 1941. mađarske fašističke trupe okupirale su severne delove Jugoslavije i to: Bačku, Baranju, Međimurje i Prekomurje. U ovim krajevima oni su odmah po ulasku и pojedina naselja sprovodili teror nad nedužnim stanovništvom, ubijajući veći broj nevinih Ijudi i internirajući nekoliko desetina hljada žitelja koje su smatrali nepoželjnim za svoj režim. Sledeći akt nasilja bilo je proterivanje desetine hiljada Srba, Crnogoraca, Jevreja i Cigana, koji su se и ove krajeve doselili posle prvog svetskog rata. Bili su to mahom kolonisti, koji su и ovim krajevima dobili zemlju zbog dobrovoljnog učešća и borbama srpske vojske tokom prvog svetskog rata. Kada su se nemačke vlasti suprotstavile daljetn iseljava- nju ovog življa, mađarski okupator je još neproterane koloniste internirao zajedno sa njihovim porodicama.

Na poziv Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije na oružani ustanak protiv okupatora, organizacije Komunističke partije i Saveza komunističke omladine Jugoslavije su takođe na ovom području pre- duzele razne akcije, koje su imale za cilj jačanje borbenog morala stanovni- štva i slabljenje udarne snage okupatora.

Usled snažnog kontraudara mađarske policije, žandarmerije i vojne kontrašpijunaže, veliki broj članova KPJ, SKOJ-a i drugih učesnika narod- nooslobodilačkog pokreta bio je uhapšen, podvrgnut bestijalnim metodama istrage i izveden pred sud, koji je mnoge osudio na smrt ili dugogodišnju robiju.

Osuđeni rodoljubi izdržavali su kazne и mađarskim zatvorima и Se- gedinu, Vacu, Budimpešti, Kaloči, Šatoraljaujhelju, Marijanostri i Šopro- nu, ali ih je bilo i и novosadskom, somborskom i subotičkom sudskom za- tvoru, te и bačkotopolskom logoru, koji je jedno vreme služio kao zatvor, i и nekim manjim zatvorima širom Mađarske.

Vcći broj zatvorenika kojima je tokom rata istekla kazna, pušten je na slobodu. Ovi su uglavnom nastavili aktivnost и narodnooslobodilačkom pokretu. Mnoge zatvorenike mađarski fašisti su oterali na Istočni front и

UVODNE NAPOMENE

1

sastavu takozvanih posebnih radnih četa, gde su radili na fortifikacionim poslovima. Mnogi od njih su uspeli da pobegnu i priključe se sovjetskim partizanima ili predu preko fronta.

U radnim četama bio je i veliki broj Srba, Jevreja, Rusina, Slovaka, Slovenaca i Bunjevaca sa mađarskog okupacionog područja na Istocnom frontu, ali i na drugim mestima.

Posle nemačke okupacije Madarske 1944. Mađarska je, između ostalog, sprovela i deportaciju Jevreja iz Madarske, pa i sa okupiranih područja.

Veći broj autora se do sada bavio obradom pojedinih vidova terora mađarskog okupatora nad stanovništvom Bačke, Baranje, Medimurja i Pre- komurja. Najznačajnija dela iz ove oblasti napisali su Milenko Beljanski („Hronika о narodnooslobodilačkom pokretu и Somboru i okolini", „Četiri susreta sa ljudima“), Magda Simin-Bošan („Dok višnje procvetaju ), Živan Milisavac („Šuma nije olistala“, „Poruke iza rešetaka“), Lazar Plavšić („Čilag“), Vladislav Rotbart („Ne zaboravi druga svog“), Stevan Vrgović („Rame uz rame“), Mladen Vrtunski („Kuća užasa“) itd.

Sva ova dela pisana su mahom na osnovu sećanja autora, od kojih su neki bili i sami učesnici ovih dogadaja, i na osnovu sećanja bivših zatvoreni- ka, interniraca i prinudnih radnika, a pisana su, uglavnom, kao romansi- rani prikazi tamnovanja i borbe rodoljuba po zatvorima i logorima.

Visoko ceneći trud uložen и pisanje ovih dela, autor je и knjizi koju nudi pažnji čitalaca pokušao da borbu članova KPJ, SKOJ-a i ostalih rodoljuba iz Backe, Baranje, Medimurja i Prekomurja obradi celovito, služeći se naučnim metodama i koristeći, pored sećanja aktera ovih dogada­ja, i raspoloživu arhivsku građu i stručnu literaturu.

Pridržavajući se ovih metodoloških principa, и pripremi ovog dela obavljen je obiman naučno-istraživački rad и Zemaljskom arhivu Madarske и Budimpešti (Orszägos leveltär - Budapest), Vojnoistorijskom arhivu Madar­ske и Budimpešti (Hadtörtenelmi leveltär, Budapest), županijskim arhivima и Pečuju i Segedinu (Csongrädmegyei leveltär - Szeged, Baranyamegye level- tära - Pies), Pokrajinskom muzeju и Murskoj Soboti, Muzeju Medimurja и Čakovcu, Arhivu Subotice, Arhivu Vojvodine и Sremskim Karlovcima, Mu­zeju socijalističke revolueije Vojvodine и Novom Sadu, biblioteci Mdtice srpske и Novom Sadu i biblioteci Arhiva grada Sombora и Somboru.

Prilikom sakupljanja i proveravanja pojedinih podataka korišćena su i dela nekih madarskih autora, koji и celini, ili delimično obraduju temu ovog rada. Među njima treba istaći: dr Janoš Csima, dr Ervin Hollos, Gyula Kädär, dr Jänos Marsalkö, dr Istvän Megyessy i dr Oszkär Szöllössy.

Na osnovu svih ovih izvora pokušao sam da pružim čitaocu realnu i naučno dokumentovanu sliku о borbi jugoslovenskih rodoljuba koji su tamnovali и madarskim fašističkim zatvorima i logorima i bili и četama prinudnih radnika. Neka i ovaj rad bude izraz poštovanja i zahvalnosti njima, koji nisu doiiveli slobodu za koju su se borili.

Autor

I deo

TEROROKUPATORA

MAĐARSKA I DRUGI SVETSKI RAT

Opštenarodni ustanak, koji je u raznim krajevima Jugoslavije, usme- ren ka jedinstvenom cilju, imao i svoje specifične oblike i sadržaje, bio je istorijski ispit za organizacije i članove Komunističke partije i Saveza ko- munističke omladine Jugoslavije, na kome je trebalo pokazati do koje mere su bili spremni da izvršavaju zadatke koje je pred njih postavljala Komunistička partija Jugoslavije, na čelu sa generalnim sekretarom partije Josipom Brozom Titom. Jedan od specifičnih oblika aktivnosti i borbe komunista i skojevaca odvijao se u zatvorima i logorima Kraljevine Madar­ske, čije su jedinice posle šestoaprilskog rata 1941. okupirale neke severne krajeve Jugoslavije: Bačku, Baranju, Medumurje i Prekomurje.

U vreme narodnooslobodilačkog rata i revolucije okupatorski organi su širom zemlje prilikom suzbijanja revolucionarne i oslobodilačke aktiv­nosti učesnika narodnooslobodilačkog rata uhapsili veći broj boraca. Gotovo u svim krajevima porobljene Jugoslavije okupatori su uhapšene patriote, učesnike narodnooslobodilačkog rata, uglavnom streljali ili upućivali u koncentracione logore. Mađarski fašistički okupator je na- izgled drugačije postupao. On ih je izvodio pred sudove, uglavnom pred one specijalno formirane za borbu protiv pripadnika radničkog i narodno- oslobodilačkih pokreta. Uhapšeni borci su u zatvorima i logorima, kuda su ih upućivali ovi sudovi, nastavili svoju revolucionarnu borbenu aktivnost, doprinoseći time bogatstvu oblika i sadržaja borbe jugoslovenskih komuni­sta na putu ka pobedi revolucije.

Poseban način borbe protiv komunista i pripadnika narodnooslobo- dilačkog pokreta u Bačkoj, Baranji, Međumurju i Prekomurju može se objasniti iskustvom mađarske feudalno-kapitalističke klase u borbi protiv radnika i agrarne sirotinje a posebno u borbi protiv proleterske revolucije i radničkog pokreta 1919. u Madarskoj i narodnooslobodilačkih pokreta u delovima Cehoslovačke i Rumunije koje je Mađarska okupirala uoči i za vreme rata.

11

Specifični načini borbe protiv učesnika narodnooslobodilačkog po­kreta u delovima Jugoslavije koje je okupirala Mađarska zavisili su i od po- litičke orijentacije vladajućih krugova ove zemlje i njihovog odnosa prema Hitlerovoj Nemačkoj i vođenja rata protiv savezničkih sila. Stoga je potrebno da se na ovom mestu bar u najkraćim crtama skiciraju ta politika i njene najvažnije manifestacije.

Bilo je to daleke 1919. godine. Posle kratkotrajne vladavine proleta- rijata, srušena je Republika saveta u Mađarskoj i zaveden krvavi beli teror, koji je doveo na čelo države Mikloša Hortija. On će upravljati drža- vom sve do nekoliko meseci pred kraj drugog svetskog rata, rukovodeći se politikom koja se izgrađivala na društveno-ekonomskoj i političkoj situaci- ji u kojoj se Mađarska našla posle prvog svetskog rata i pobede reakcionar- nih snaga nad proleterskom revolucijom.

Trijanonskim ugovorom о miru Mađarska je umanjena u tom obimu da je, umesto 20 miliona, ostala sa svega oko 7 miliona stanovnika. Gubi- tak teritorija nastanjenih sa oko 13 miliona stanovnika, pretežno pripadni­ka nemađarskih naroda i narodnosti, bio je elemenat koji je velikim delom određivao politiku hortijevskog fašističkog režima.

Kada su pojedine oblasti, nastanjene slovenskim i rumunskim ži- vljem, pripale posle prvog svetskog rata novoformiranim nacionalnim državama Čehoslovačkoj i Jugoslaviji, velik broj mađarskih državnih činovnika, bojeći se osvete mesnog stanovništva, masovno napušta svoja mesta boravka i odlazi u Mađarsku. Tako se u Madarskoj, iscrpljenoj četvorogodišnjim ratom, revolucijom i orgijanjem terorističkih oficirskih odreda, našlo oko 350 hiljada izbeglica, uglavnom iz Čehoslovačke i Rumunije, medu kojima je bilo oko 200 hiljada bivših državnih činovnika i članova njihovih porodica. Nova država nije mogla da im obezbedi egzi- stenciju, od koje su oni to očekivali. Živeli su u železničkim vagonima sme- štenim na sporednim kolosecima ili po barakama i udžericama, izdržavaju- ći se od milostinje koju su dobijali od svojih rodaka.

Ovim beskućnicima, dojučerašnjim ugnjetačima madarskog naroda i pripadnika slovačke, rusinske, rumunske, srpske i hrvatske narodnosti, predratna Mađarska je ostala u sećanju kao zemlja blagostanja, čije ponovno vaspostavljanje im je postao osnovni politički cilj. Ulicama gradova odjekivale su parole koje su izbacivali prilikom svojih svakodnev- nih iredentističkih demonstracija, stalno su izazivali tuče sa onima koji nisu bezrezervno prihvatali njihove ideje, prednjačili su u antisemitskim ispadima i premlaćivanju Jevreja po gradskim ulicama.1

Režim je imao prilično nevolja sa ovim izbeglicama. Trebalo ih je smestiti i hraniti a i neredi koje su stvarali zadavali su vlastima ozbiljne brige. No, njihova osnovna parola, koja se sastojala u reviziji trijanonskih granica, u uspostavljanju Ugarske u njenim predratnim okvirima, činila se režimu prihvatljivom. Njome su se mogle pravdati sve ekonomske teškoće

12

na koje je režim nailazio. Tako je uskoro pod parolama iredentistički nastrojenih izbeglica režim sve do svog sloma zasnivao politiku: „Pravdu Madarskoj!“, „Okrnjena Madarska nije država - cela Madarska je raj!“ . Tada je iskovan i termin о „sentištvanskoj ideji“.2

U istoj meri u kojoj je režim za sve ekonomske nedaće krivio posto- jeće granice države, krivicu za sve socijalne teškoće bacao je na jevrejstvo, pa je u zemlji pokrenuta nezajažljiva antisemitska propaganda. To je bio drugi konstitutivni elemenat politike hortijevske države. Treći elemenat se sastojao u besomučnom antikomunizmu. Mađarska buržoazija nije mogla da se oslobodi neprijatnih sećanja na dane sprovođenja buržoasko-demo- kratske (1918) i proleterske revolucije (1919) u Madarskoj, kada je bila li- šena političke i ekonomske vlasti. Vladajuće klase su i pre revolucije bile svesne potrebe za snažnom državnom upravom, vojskom, policijom i žandarmerijom u sprovodenju svoje klasne vladavine. Sada, posle sloma proleterske revolucije, to joj je postala opsesija. Zbog toga su državna politika i propaganda bile zasnovane prvenstveno na snažnom antikomuni­zmu, pa je tako kontrarevolucija u Madarskoj stvorila prvu državu faši- stičkog tipa u Evropi. Ona se donekle razlikovala od fašističkog ustrojstva Italije i Nemačke, jer je svoju fašističku diktaturu pokušavala da prikrije velom „parlamentarne demokratije“, što nije moglo da promeni suštinu.3

Rukovođen ovakvom unutrašnjepolitičkom doktrinom, Hortijev kontrarevolucionarni sistem je prvi u Evropi prekinuo medunarodnu izola- ciju Hitlerovog Trećeg Rajha, priključivši mu se, kako iz razloga što su ideološke osnove obe države bile identične, tako i stoga što su se vladajući krugovi nadali da će Madarska, kao saveznik Hitlerov, ostvariti svoje iredentističke aspiracije, u čemu je delimično i uspela. Novembra 1938. madarski domobrani su ušli u delove Slovačke, marta 1939. u prikarpatsku Rusiju a početkom septembra 1940. i u delove Transilvanije (Erdelja).

Horti time nije smatrao da su revizionistički apetiti zadovoljeni. Od svog pokrovitelja i saveznika Hitlera traži da mu se prizna pravo na delove Jugoslavije: Bačku, Banat, Baranju i Prekomurje. О Medumurju tada još nije bilo reči. Hitler je, preko svojih emisara, u jesen 1940. stavio Hortiju do znanja da će u proleće 1941. „raščistiti stanje u Jugoslaviji“ . Tada je šefu madarskog Generalštaba Henriku Vertu jedan Nemac postavio pita­nje: kakav bi stav zauzela Madarska prilikom eventualnog napada na Jugo- slaviju, na šta je sa mađarske strane zatraženo moderno naoružanje. Dileme kod šefa Generalštaba u pogledu napada na Jugoslaviju nije bilo. Neki mađarski političari zazirali su, medutim, od Hitlerovog napada na našu zemlju i to iz razloga što bi u slučaju da Hitler, okupira Jugoslaviju Madarska bila potpuno opkoljena prohitlerovskim režimima, što bi uma- njilo ionako slabu nezavisnost zemlje.

Nemacka je, međutim, smatrala da bi bolje bilo da se Jugoslavia mirnim putem privuče u Trojni savez, pa je u okviru tog plana i potpisan

13

„ugovor о večitoim prijateljstvu“ između Jugoslavije i Mađarske, decem- bra 1940, svega nekoliko nedelja nakon što je general Vert tražio od Hitle- ra oružje za napad na našu zemlju. Tih dana Horti u jednom svom pismu Hitleru napominje, đoduše, da Madarska ni potpisivanjem „ugovora о večitom prijateljstvu“ nije odustala od svojih revizionističkih zahteva prema Jugoslaviji.4

Sledeći ovakvu revizionističku politiku prema Jugoslaviji, bilo je očito da će madarska vlada stupati u rat protiv Jugoslavije, u interesu osva- janja Banata, Bačke, Baranje, Međumurja i Prekomurja.

Mađarski domobrani prešli su jugoslovensko-madarsku granicu 11. aprila 1941. i okupirali Bačku, Baranju i Prekomurje, a nedelju dana kasnije i Međumurje. Pre toga u Budimpešti je izvršio samoubistvo pred- sednik madarske vlade grof Pal Teleki, koji je svega nekoliko nedelja pre svoje smrti parafirao „ugovor о večitom prijateljstvu“ izmedu Madarske i Jugoslavije. Mnogi su tada njegov gest protumačili kao rezultat neslaganja sa namerom regenta Mikloša Hortija da napadne Jugoslaviju. Iz dramatič- nog teksta njegovog oproštajnog pisma upućenog regentu ne može se sa sigurnošću utvrditi pravi razlog samoubistva. Zanimljivo je, medutim, što je grof Teleki podigao ruku na sebe tek onda kada je diplomatskim kana- lom dobio odgovor od vlade Velike Britanije da će ova, u slučaju da Madarska napadne Jugoslaviju, pa bilo to i posle njene kapitulacije, objaviti rat Madarskoj.

Posle okupacije Jugoslavije Hitlerova Nemačka je nastavila pripre- me za napad na Sovjetski Savez. U Madarskoj tada nisu zabeleženi nikakvi znaci koji bi upućivali na to da je madarsko domobranstvo sprovodilo pri- preme za rat protiv Sovjetskog Saveza. Ipak, svega nekoliko dana posle izbijanja rata između Nemačke i Sovjetskog Saveza, madarska fašistička vlada, na čelu sa Laslom Bardošijem, objavila je rat Sovjetskom Savezu, motivišući tu svoju odluku, koju je sama inscenirala vazdušnim napadom na grad Košice.

Bilo je više razloga koji su Madarsku, svega dva i po meseca posle napada na Jugoslaviju, odveli u rat protiv Sovjetskog Saveza. Osnovna politička orijentacija države - borba protiv mogućnosti ponovne proleter­ske revolucije u Madarskoj - svakako je bila jedna od osnovnih pokretač- kih snaga prilikom donošenja odluke о objavljivanju rata Sovjetskom Savezu. Spektakularni uspesi hitlerovske Nemačke i osvajanje gotovo cele Evrope kao i ostvarivanje revizionističkih aspiracija mađarskih vladajućih krugova uz pomoć i blagonaklonost Hitlera, takode su doprineli stvaranju veoma snažnog prohitlerovskog raspoloženja u krugovima vladajućih klasa u Madarskoj. Veoma važan razlog za stupanje Madarske u rat protiv Sovjetskog Saveza bio je i taj što su se madarski vlastodršci nadali da će Nemačka za nekoliko nedelja oboriti na leda svog neprijatelja na istoku, pa su želeli da obezbede ravnopravno prisustvo prilikom deobe plena.

14

Karakteristično je da je Hitler u početku očekivao da će Madarska u ratu protiv Sovjetskog Saveza igrati samo pomoćnu ulogu, ali se mnogi pri- padnici vladajuće klase u Madarskoj sa time nisu hteli pomiriti. Karakteri- stična je u tome uloga tadašnjeg šefa Generalštaba Henrika Verta, koji je od 6. maja 1941. godine, u više memoranduma upućenih madarskoj vladi, predlagao da se još pre pokretanja rata protiv Sovjetskog Saveza Nemač- koj ponude trupe za izvođenje ove operacije, tvrdeći da će se rat završiti za nekoliko nedelja, pa će se „mobilisani vojnici moci blagovremeno demobi- lisati, kako bi mogli da učestvuju u jesenjem sakupljanju letine“ .5

Stupanjem u ovaj avanturistički rat protiv Sovjetskog Saveza, madar- ski vlastodršci su sve vise verovali da su povukli dobar potez. Nemci su u početku od Madarske tražili, pored bezrezervne ekonomske eksploatacije zemlje, samo 40 hiljada vojnika za potrebe istočnofrontovske kampanje. Početni uspesi Nemaca na Istočnom frontu i brzo napredovanje ka Moskvi i Lenjingradu još vise ih je ubedilo u političku oportunost svojih poteza. Verovalo se da će Madarska, uz relativno neznatne žrtve, doći do pozama- šnog plena.

U to vreme u Madarskoj je, tako reći, u potpunosti bila potisnuta u pozadinu ona struja u redovima vladajuće buržoazije i feudalno-veleposed- ničkih krugova u kojoj su bili zagovornici prozapadne orijentacije, dok su političke snage, okupljene oko predsednika vlade Lasla Bardosija okura- žene trenutnim fašističkim uspesima na Istočnom frontu, u zemlji sve vise sprovodile fašističku strahovladu, usled čega su do izražaja dolazili nacio- nalistički, šovinistički, antisemitski i antiradnički elementi. Dolazi do masovnih hapšenja u Bačkoj pa i drugim okupiranim krajevima, sprovode se krvave „racije“ u Novom Sadu i većem broju mesta u južnoj Bačkoj, iz Erdelja je proterano nekoliko hiljada Rumuna a donošenjem tzv. Trećeg jevrejskog zakona, preko stotinu hiljada Jevreja, mahom činovnika i zana- tlija, lišeno je osnovne životne egzistencije. Preko trideset hiljada Jevreja, stranih državljana, deportovano je u Ukrajinu, gde su bili, tako reći, listom pogubljeni.6

No, bez obzira na čvrstinu Bardošijeve vladavine, u Madarskoj se sve vise javljaju demokratski nastrojeni elementi, medu kojima i Komunistič- ka partija Madarske, koji zahtevaju raskid sa bezumnom ratnom politikom Bardošijeve vlade. Vredno je pomenuti čuveni božićni broj sindikalnog lista „Nepszava“ iz decembra 1941. godine, u kojem su objavljeni napisi velikog broja demokratski nastrojenih političara, književnika i javnih rad­nika, zauzimajući se za nezavisnu, slobodnu i demokratsku Mađarsku. Iste godine, 6. oktobra, komunisti, socijaldemokrati, članovi partije malih po- sednika i drugi demokratski nastrojeni poslanici organizuju demon- stracije kod Baćanijevog večitog plamena a 1. novembra kod groba Lajoša Košuta, poznatog borca za nezavisnost Madarske iz oslobodilačke borbe, 1848.

15

Bile su to snage nedovoljno jake za preduzimanje sudbonosnijih po- litičkih koraka, ali dovoljno moćne da navedu Hortija na to da otpusti svog premijera Bardosija, koji je bio izraziti Hitlerov lakej, i da ga zameni poli- tičarem, protiv koga Nemci neće moći da imaju nikakvih rezervi, a time će trenutno zadovoljiti domaće javno mnjenje nezadovoljno Barđošijevom politikom. Izbor je pao na njegovog prijatelja, predstavnika klase velepo- sednika, Mikloša Kalaija.

Ima mišljenja da je Horti Kalaija postavio na čelo svoje vlade sa zadatkom da pokuša za Madarsku da obezbedi zaključenje separatnog pri- mirja. Medutim, ako se dobro osmotri politička delatnost i javne izjave Mikloša Kalaija, može se lako zaključiti da Kalaji nije došao na vlast da okonča rat, već da ga u datim okolnostima uspešnije vodi od svog prethod- nika i da u granicama mogućnosti, spreči akcije onih koji su bili nezado- voljni politikom koju je vodio njegov prethodnik. Njegovo osnovno geslo u vodenju madarske politike bilo je, da mađarske vlađajuće klase mogu uspešno da zadrže vlast u rukama i bez ekstremnih pronemačkih i njilaških7 snaga, uz primenu već oprobanih metoda upravljanja Madarskom, te da će na taj način moći da udovolji i svojim savezničkim obavezama prema Hitlerovoj Nemačkoj.

U kolikoj meri Kalai u početku svoje vladavine nije bio eksponent snaga koje su tražile mogućnost zaključenja separatnog mira, svedoče i njegove reči isgovorene u madarskom parlamentu 19. marta 1942. godine, prilikom svoje inauguracije:

„Sve svoje energije staviću u službu ovog, naglašavam, našeg ra ta . .. Nas u ovaj rat nisu uveli strani, to jest nemački interesi!“8

Moglo bi se, međutim, reći da su reči izgovorene ovom prilikom bile namenjene za spoljnu upotrebu. Ali, politička aktivnost Kalaija svedoči о nečem drugom. On je, doduše, tada još odbijao zahtev Nemaca da se svi mađarski Jevreji deportuju u nemačke logore smrti, ali je donošenjem odgovarajućih propisa omogućio da se oko 40 hiljada Jevreja, veliki broj političkih osudenika i levičarski nastrojenih aktivista radničkog pokreta pošalje na Istočni front u sastavu posebnih radnih četa, tih pokretnih koncentracionih logora u kojima je masa ljudi izgubila život. Posle antirat- nih demonstracija, koje su održane 15. marta 1942. godine kod Petefijevog spomenika u Budimpešti, Kalaji je naredio da se sprovedu prave hajke ц cilju istrebljenja levičarskih grupa u zemlji. Tom prilikom je uhapšeno pre- ko 500 komunista, medu kojima su bili i Ferenc Roža i Zoltan Šenherc, istaknuti rukovodioci Komunističke partije Madarske. Posle sadističkog mučenja obojica su izvedeni pred sud šefa generalštaba i pogubljeni. Ova- kvu delatnost Kalaji sigurno nije sprovodio u interesu sondiranja terena za zaključenje separatnog mira.

Početkom 1943. godine nastupila je, medutim, potpuno nova vojno- -politička situacija, koja je nužno uticala i na koncipiranje politike Kalaije-

16

ve vlade. Velika bitka kod Staljingrada, započeta septembra 1942. godine, okončana je februara 1943. kapitulacijom Seste armije nemačkog generala Paulusa, krenula je velika sovjetska ofanziva kod Voronježa protiv Druge madarske armije, održan je sastanak između Ruzvelta i Čerčila u Kaza- blanci, smenjen je italijanski ministar spoljnih poslova grof Ćano, što pokazuje postojanje jaza medu rukovodećim ličnostima jednog od stubova fašističke alijanse.

Može se smatrati da ovde, upravo od početka 1943. godine, počinje druga faza vladavine premijera Kalaija. Prva je bila faza bezrezervne podrške nemačkom fašizmu a druga bezuspešnih pokušaja udaljavanja od nemačke politike i neshvatljiv i nelogičan pokušaj zaključenja separatnog mira sa zapadnim saveznicima, uz nastavljanje ratnih operacija protiv Sovjetskog Saveza.

U pronadenim spisima Hortijevog kabineta nalazi se memorandum, pisan na nemačkom jeziku, bez datuma i naznake adrese, niti imena onoga ко ga je sastavio. Po stilu memoranduma može se zaključiti da je negde u poznu jesen 1943. godine pripreman sa namerom da se preda nemačkoj vladi. Tekst memoranduma je zanimljiv stoga što je u njemu skiciran odnos Mađarske prema Hitlerovoj Nemačkoj, počev od izbijanja rata izmedu Nemačke i Sovjetskog Saveza, pa sve do prvih velikih poraza Nemaca na Istočnom frontu i namere madarske vlade da prestane sa bezre- zervnom podrškom Hitlerovoj državi.10 U uvodnom delu memoranduma se navodi kako Nemačka nije računala na učešće Madarske u ratnom pohodu na Sovjetski Savez, već samo u ratu protiv Jugoslavije (no, ona je ipak, samovoljno pristupila tom ratu, shodno svojoj opštoj antiboljševičkoj poli- tici), da je u njemu žrtvovala gotovo celokupnu svoju vojsku, da Madarsku sve više ugrožava opasnost sa juga, iz pravca Balkana, te da ona tu mora svoje granice što vise da obezbedi. Nadalje se govori о ekonomskoj situaci- ji u Madarskoj: da predstoje poljoprivredni sezonski poslovi i da je u inte- resu cele Evrope da Madarska za njihovo obavljanje ima dovoljno poljo- privrednih radnika. Autor ovog teksta se žali da, usled tri uzastopne godine sa obimnim poplavama, mađarska poljoprivreda jedva može da prehrani celokupno stanovništvo, i to veoma oskudno. Stoga je, na primer, u Budimpšeti dnevno sledovanje hleba 180 grama po osobi, dok je u Nemačkoj bilo 250 grama. Zanimljiva je nadalje tvrdnja da je Madarska, i pored velike oskudice u stočnoj hrani, ipak uspela da izveze u Nemačku predvideni kontingent stoke, a smanjene količine pšenice nadoknadi pove- ćanom isporukom voća i povrća, i da je čitav rod Bačke „stojao i stoji na raspolaganju Nemačkoj“ . Iz memoranduma se saznaje da izvoz madarske industrijske robe u Nemačku u velikoj meri nadmašuje uvoz ovih proizvo- da iz Nemačke u Madarsku, tako da Nemačka duguje Madarskoj milijardu pengi (deset milijardi predratih dinara - prim, autora). Posle konstatacije

2 Jugosloveni u m ađarskim zatvorim a.. 17

da ovakva situacija uslovljava pojavu jakih inflacionih tendencija u Madar­skoj, autor memoranduma završava sledećim demagoškim političkim parolama:

„Madarska je svesna око čega se vodi trenutna borba, pa je stoga spremna da potisne u pozadinu svoje specifične spoljnopolitičke interese. Ali, sVoj doprinos opštim evropskim stremljenjima Madarska može da ostvari samo na sopstveni način, na osnovu sopstvenih procena (podvukao autor), imajući stalno u vidu i evropske interese. Madarska je u prošlosti pružila toliko dokaza о svojoj privrženosti evropskoj stvari da sa pravom može za sebe da zahteva potpuno poverenje i slobodu sopstvenog delova- nja (podvukao autor). Madarska - starom savezničkom vernošću - veruje u vođe nemačkog naroda, pa očekuje da se isto tako veruje i njoj“ .

Nije dokazano da je ovaj memorandum ikada dostavljen nemačkoj vladi, ali da on u potpunosti odražava raspoloženja u krugovima vladajućih klasa govori nam i sačuvani zapisnik sa sednice madarske vlade, održane 24. avgusta 1943. godine, na kojoj je ministar vojske preneo zahtev Nema- ca da madarska vojska preuzme funkciju obezbeđenja na Balkanu, to jest da povede borbu protiv jugoslovenskih partizana, govoreći da se trenutno ratna sreća preokrenula. Posle njega, prvi govornik je bio ministar unutrašnjih poslova, koji je, prema zapisniku, izjavio da se „ovde ne radi ni о kakvoj ratnoj sreći, već о ogromnoj materijalnoj premoći saveznika. Ne može da bude nikakvog govora о smanjenju snaga neprijatelja. Sve se doslovno onako desilo kako su Anglosaksonci na početku rata prognozira- li, to jest da će 1943. oni doći u materijalnu prevlast. Prirodno je da Nemac još veruje. Ali, objektivno treba da konstatujemo kuda vodi buduća si­tuacija.“11

Već iz ovih dokumenata se vidi da su mađarski vlastodršci izgubili poverenje u to da će Nemačka pobediti u ratu, pa je Kalaji, zajedno sa svo- jom vladom, počeo da razmišlja i о tome šta će se desiti kada Nemačka izgubi rat. Stoga je vlada dala uputstvo svojim ambasadorima u neutralnim državama da pokušaju preduzeti neke, makar i samo informativne korake u pogledu uspostavljanja veza sa zapadnim saveznicima. Horti i Kalaji tada još nisu razmišljali о ma kakvim vezama sa Sovjetskim Savezom. Njihova se koncepcija sastojala u tome da vodeći borbu protiv nadiranja sovjetskih trupa izdejstvuju primirje sa zapadnim saveznicima. Ova ideja išla je do fantastičnih kombinacija. Tako je madarska vlada u jednom momentu izvela da će prekinuti sa neprijateljstvima onog trenutka kada Engleska vazdušnim desantom zauzme Madarsku! Prilikom tih pregovora madarska vlada ni jednog momenta nije izrazila spremnost da napusti okupirana područja. Štaviše, nadala se da će uz pomoć zapadnih saveznika rnoci da okupira još neke teritorije.

Ovi pregovori su se dosta dugo vodili, sve dok Kalaijeva vlada nije zaključila preliminarni sporazum sa zapadnim saveznicima, prema kome će

18

Mađarska čim zapadni saveznici stignu do njene granice položiti oružje, odnosno stupiti u rat protiv Nemačke. Madarska se tom prilikom obaveza- la da će neodložno umanjiti svoje ratno angažovanje na strani Nemačke i da će povući svoje trupe sa Istočnog fronta.12

Valja napomenuti da je ovaj sporazum Kalaji sklopio sa zapadnim saveznicima 3. septembra 1943. godine, to jest, posle kapitulacije Italije. Medutim, Madarska ga nije sprovela u život: nije umanjila angažovanost u vodenju rata na strani Nemačke, niti je povukla svoje trupe sa Istočnog fronta. Doduše, Kalaji je odbio Hitlerov zahtev da svoje trupe uputi na teritoriju Jugoslavije, verovatno zbog toga što su madarski vlastodršci očekivali iskrcavanje zapadnih saveznika na Balkanu, sa kojima nisu hteli da stupe u oružani konflikt.

Krajem 1943. godine u Madarskoj je pokrenut sudski postupak pro­tiv vinovnika krvoprolića u Novom Sadu, Bečeju i selima Šajkaške. U to vreme njihova zlodela su nailazila na sve žešće osude. Dok su antinemački raspoloženi slojevi zahtevali da se počinioci ovih zločina kazne, dotle je svetsko javno mnjenje osudivalo i čitav Hortijev režim, zbog koga krivci za ovo masovno krvoproliće ne samo što nisu kažnjeni, već i nadalje obavlja- ju svoje nimalo sporedne javne fukcije. No, ovaj sudski spor se pretvorio u lakrdiju. Okrivljeni su se branili sa slobode i, uz znanje vlasti, tokom traja- nja sudskog pretresa omogućeno im je da prebegnu u Nemačku, gde su sve do pada Hortija i dolaska Ferenca Salašija na vlast služili kao oficiri u SS trupama.

Vojno-politička situacija posle kapitulacije Italije konstelirala se tako da je, usled konsolidacije nemačkih trupa u severnom delu Italije, plan dolaska zapadnih saveznika do madarskih granica privremeno postao neostvarljiv, pa su zapadni saveznici Hortiju poručili da je potrebno da se za zaključenje separatnog mira obrati Sovjetskom Savezu.

Hitler je iz Italijanskih dogadaja izvukao dovoljnu pouku. Pokušaji Hortija da iskoči iz saveza sa Hitlerom nisu ostali tajna pred organima Trećeg Rajha, pa je plan okupacije Madarske, poznat pod šifrom „Plan Margarita“ , bio sačinjen već početkom marta 1944. godine. Sedamnaestog marta Hitler je pozvao Hortija u svoj glavni stan i saopštio mu da je odlu- čio da okupira Madarsku, ponudivši mu ujedno da on i nadalje ostane na čelu države. Horti je prihvatio ovu sramnu ulogu, čime je najbolje pokazao koliko su bile ozbiljne njegove namere da raskine savez sa fašističkom Nemačkom.

Devetnaestog marta iste godine nemačke fašističke trupe zaposele su celu Madarsku. Nijedan Hortijev vojnik i nijedna domobranska vojna jedinica nisu pružili otpor nemačkom okupatoru. Bio je to rezultat dugo- godišnje profašističke politike u Madarskoj, usled koje su ključne pozicije u njenoj vojsci zauzimali oficiri, zadojeni fašističkom ideologijom i odanošću Hitlerovoj Nemačkoj.

2* 19

Mađarska rađio-stanica Radio-Košut, koja je emitovala svoje pro­grame iz Moskve, na dramatičan način je prokomentarisala ovaj dogadaj:

.. .Braćo Madari! Na dan godišnjice Košutove smrti (Košut je bio jedan od voda revolucije 1848. godine u Madarskoj - prim, autora) zemlja nam je ponovo zavijena u crno. Nemac je okupirao našu domovinu! Nisu im bile dovoljne naše dosadašnje žrtve, oni zahtevaju našu potpunu pro­p a s t.. . Nemačka okupacija znači da će nam domovina biti potpuno op- ljačkana, ona će doneti na stotine hiljada mrtvih, gradovi će nam biti razrušeni usled bombardovanja, naša zemlja će postati poprište ratnih ope- racija, ona znači propast za našu domovinu i naš narod.. ,13

Odmah po ulasku Nemaca u Madarsku, Horti je otpustio svog pred- sednika vlade i 22. marta 1944. godine za premijera postavio Demeja Stojaija, bivšeg ambasadora u Berlinu, koji je deset godina bio njegov po- slanik kod Hitlera i koji je bezgranično bio odan Hitlerovim idejama. Hi- tleru, medutim, ni Stojai, izgleda, nije bio dovoljno povertjiv političar. Za- to je 19. marta potpisao strogo poverljivu naredbu kojom je člana Nacio- nalsocijalističke partije dr Edmunda Vezenmajera postavio za ambasadora i opunomoćenog predstavnika u Budimpešti.

Time je Vezenmajer postao neograničeni gospodar političkog, voj- nog, policijskog i administrativnog aparata u Madarskoj. Njemu je bilo sve podredeno pa i vlast nad zatvorima i logorima hortijevske Madarske.

Nemačkom okupacijom Madarske i dolaskom Demea Stojaija na čelo madarske vlade Madarska je počela da se sunovraća u još dublji kal fašističke strahovlade. Bila je to, zapravo, sama predigra poslednjeg čina fašističkog divljanja u Madarskoj, koji je počeo 15. oktobra 1944, kada je Ferenc Salaši iz ruke Mikloša Hortija preuzeo svu vlast u ovoj zemlji. On je, na čelu svoje zločinačke fašističke organizacije strelastih krstaša, spro- veo neviđenu strahovladu u Madarskoj.

U prvi plan svoje politike Salaši je stavio pružanje bezrezervne podr- ške Hitleru u vođenju „zajedničkog rata“. Dolaskom na vlast Salaši je že- leo svu živu silu države da stavi u službu Hitlera, pa je stoga započela masovna mobilizacija stanovništva u vojsku i na prinudni rad, kako bi se ostvarilo Salašijevo obećanje Hitleru da će mu staviti na raspolaganje milion i po vojnika. Širom zemlje je počelo demontiranje fabričkih postro- jenja radi njihovog odvlačenja u Nemačku. Za vreme Salašijeve vladavine iz Madarske su odnešene u Nemačku i državne zalihe plemenitih metala, umetnički predmeti neprocenjive vrednosti i veliki broj muzejskih ekspo- nata. Odneto je u Nemačku sve za šta su Salašijevi ljudi smatrali da pred- stavlja neku vrednost.

Muško stanovništvo koje su oterali u vojsku želeli su da nateraju na bezumnu borbu protiv nadirućih trupa Crvene armije. Svima onima koji se nisu povinovali zahtevima Salašijevih fašističkih organa vlasti i partije sle-

20

dila je smrt. U to vreme stanovništvu se u svakom proglasu, u svakoj na- redbi, pretilo masakrom a Salašijevi ljudi su, zatim, svakodnevno dokazi- vali da to nisu bile prazne reči.

Teror je dostigao vrhunac u Buđimpešti, čijim ulicama su neprekidno patrolirali do zuba naoružani članovi Partije strelastih krstaša, sa raznim trakama oko rukava, što je bio znak da pripadaju represivnom aparatu Salašijeve fašističke vlasti. Tražili su vojne begunce i Jevreje, ili one koji se nisu povinovali naredbama njihovog gospodara. Njihovog hapšenja nisu bili pošteđeni ni oni koji su im bili samo sumnjivi. Čim bi naišli na nekoga za koga su ustanovili da je pobegao iz fašističke vojske, iz geta ili transpor­ta pohvatanih Jevreja, smesta bi ga streljali. Ostale bi odvodili u njilaška partijska središta, odakle bi ih, posle bezdušnog mučenja, bacali u Dunav, gde ih je čekala sigurna smrt.

Mnoge pohvalane patriote i Jevreje upućivali su u nemačke ešalone smrti. Njih su usput desetkovali meci esesovaca, glad i iznemoglost, a veći- ni se život završavao u jednom od koncentracionih logora.15

21

VOJNE I ŽANDARMERIJSKE SNAGE FAŠISTIČKE MADARSKE NA OKUPIRANOM PODRUČJU JUGOSLAVIJE

Mađarska vojska prešla je jugoslovensko - madarsku granicu kada u Bačkoj, Baranji, Medumurju i Prekomurju nije bilo vise nijedne vojne jedinice kraljevske jugoslovenske vojske. Tim pre se može reći da je Horti na jugoslovenske krajeve koje je želeo da okupira poslao relativno broj ne vojne efekte.

Za okupaciju Bačke i Baranje mobilisane su i korišćene jedinice I, IV, V i I korpusa Treće madarske domobranske armije i nekoliko manjih jedinica van njihovog sastava. Računa se da je u njima bilo oko 80.000 ljudi.

Okupaciju Medumurja i Prekomurja sprovele su jedinice IX samo- stalne brigade III domobranskog korpusa, koje su za ovu priliku bile mobilisane u obližnjoj Nađkanjiži.16

U sastavu I korpusa nalazio se Prvi pešadijski puk I pešadijske briga­de, Dvadeseti i Pedeseti pešadijski i Petnaesti artiljerijski puk XV pešadij- ske brigade, te Sedmi i Trideset sedmi pešadijski puk XIII pešadijske brigade, Šesti i Šesnaesti pešadijski i Deseti artiljerijski puk X brigade i Osamnaesti i Četrdeset osmi pešadijski i Dvanaesti artiljerijski puk XII pešadijske brigade.

Peti korpus je takođe krenuo u osvajanje jugoslovenskih krajeva sa znatnim snagama. Bili su to Deveti i Trideset deveti pešadijski i Četrnaesti artiljerijski puk XIV pešadijske brigade, Trinaesti i Cetrdest treći pešadij- ski i Devetnaesti artiljerijski puk XIX pešadijske brigade, zatim 15. i 16. biciklistički bataljon i četvrto motorizovano artiljerijsko odeljenje.

U sastavu Brzog korpusa na Jugoslaviju su krenuli Treći i Četvrti ko- njički puk XIII i 14. biciklistički bataljon I konjičke brigade, zatim 1,2. i 3. motorizovani bataljon, motorizovani izviđački bataljon i 9. biciklistički bataljon I motorizovane, kao i 4, 5. i 6. motorizovani bataljon i motorizo­vani izvidački bataljon II motorizovane brigade i 12. biciklistički bataljon. U okupciji Jugoslavije su učestvovali Prvi i Drugi konjički puk i oklopni bataljon II konjičke brigade Brzog korpusa, ali su bili privremeno stavljeni

22

pod komandu V korpusa. Van sastava ovih korpusa angažovani su i 4. 5. i6. pionirski bataljon, 103. bataljon za gradnju željezničkih pruga, 101. pontonjerski bataljon, 152. motorizovani pionirski bataljon i četiri bataljo- na Prvog puka mornaričke pešadije. Neke od ovih jedinica pripadale su IV domobranskom korpusu, koji je uglavnom sproveo okupaciju Baranje.

Sve ove vojne jedinice nisu ostale u okupiranim krajevima do kraja rata. Moglo bi se reći da Brzi korpus (osim onih njegovih jedinica koje su bile dokomandovane u sastav V korpusa) nije ni učestvovao u okupaciji Bačke i Baranje, jer je već 14. aprila dobio naredenje da se povuče i stavi na raspolaganje nemačkoj komandi, koja mu nareduje da učestvuje u oku- piranju dela Hrvatske i Srbije. Na svom ratnom putu ovaj korpus je zatim prošao pošavši od Mohača preko Osijeka, Vinkovaca, Vukovara i Пока sve do Rume, Sremske Mitrovice i Valjeva. Sve ostale jedinice su se zad- ržale na okupiranom području do kraja aprila 1941. godine, kada se jedan njihov deo vraća u Mađarsku. Značajnije vojne snage ostale su skoncentri- sane u garnizonima u Novom Sadu, Starom Bečeju, Subotici, Somboru, Novom Vrbasu, Staroj Kanjiži, Belom Manastiru, Prelogu i Čakovcu. Posle povlačenja, početkom maja 1941. godine, neke vojne jedinice, su dobile takpzvani mirnodopski raspored i status.

Početkom januara 1942. godine, usled borbenih dejstava Šajkaškog partizanskog odreda i zbog toga što okupator, i pored teških represija pro­tiv pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta nije mogao da ga skrši, hortijevske snage počinju pripreme za poznate progone u Bečeju, Novom Sadu i većem broju sela u Južnoj Bačkoj i Šajkaškoj. Usled toga ponovo dolaze veći vojni efektivi u Bačku.

U okolini Žablja, 4. januara, došlo je do sukoba izmedu Šajkaškog partizanskog odreda i jedne žandarmerijske patrole, pojačane izvesnim brojem pograničnih lovaca. Tog popodneva, iz Novog Sada, okupator, kao pomoć žandarmerijskoj patroli, šalje jednu četu, sastavljenu od pogranič- nih lovaca i žanđarma, a tokom noći na ovaj teren je upućeno još око 350 vojnika. Sutradan su se ovim okupatorskim snagama pridružile četiri stre- Ijačke i po jedna mitraljeska i protivtenkovska četa. Na čelo ovih jedinica postavljen je pukovnik Laslo Deak, komandant Devetog pešadijskog puka. Njima se stavljaju na raspolaganje i dve streljačke i jedna mitralje­ska četa Devetog puka iz Segedina, po jedna streljačka četa iz Hodmezeva- šarhelja i Kiškunfeleđhaze, kao i 150 žandarma iz novosadske žandarmerij- ske škole. Osim toga, u ovaj kraj Backe prebacuje se i jedna brigada iz Sombora, oklopna motorizovana četa Drugog konjičkog puka i jedan bata­ljon Dvadesetog pešadijskog puka, čije detašovanje ostaje trajno.

Posle krvoprolića koja su sprovele ove okupatorske jedinice, ponovo ih razmeštaju, pa je od tada pa sve do oslobođenja ovih krajeva raspored okupatorskih vojnih efektiva u Bačkoj bio sledeći:

23

Granice prema Hrvatskoj i Banatu, držale su jedinice 16. bataljona pograničnih lovaca, te Prva i Druga četa 55. patrolnog odeljenja. Prva četa ovog bataljona pograničnih lovaca imala je svoje karaule u Bogojevu, Vajskoj, Bačkom Novom Selu, Bukinu (sada Mladenovu) i Bačkoj Palanci a Druga u Čibu (sada Čelarevu), Futogu, Novom Sadu, Kovilju i u Loku. Prva četa 55. patrolnog odeljenja imala je karaule u Titelu, Mošorinu, Žablju, Čurugu, Starom Bečeju i Bačkom Petrovom Selu, a druge čete u Adi, Senti i Martonošu.

Osim pograničnih jedinica, smeštenih u dvadesetak mesta, u Bačkoj su bile stacionirane i vojne jedinice iz V domobranskog korpusa, čije je sedište bilo u Segedinu. U Subotici se nalazila komanda XIII domobranske brigade sa svim pratećim četama, dva bataljona Devetog pešadijskog puka i Drugi konjički puk. U Staroj Kanjiži je bila komanda Druge čete 55. patrolnog odeljenja i 3. odeljenje mornaričke pešadije. U Senti je bila sta- cionarna komanda 55. patrolnog odeljenja i jedna oklopna četa Prvog konjičkog puka. U Novom Sadu se nalazila pešadijska komanda XIII bri­gade, 16. bataljon pograničnih lovaca, jedan bataljon Dvadesetog pešadij- skog puka, izviđačko odeljenje XIII brigade, komanda puka i komanda Bataljona mornaričke pešadije, u Somboru komanda Dvadesetog pešadij- skog puka sa svojim 3. bataljonom i kontraavionskoizvidajnim jedinicama, u Bačkoj Topoli Druga četa 13. izvidačkog odeljenja, u Baču komanda Prve čete 16. bataljona pograničnih lovaca a u Žablju je bila komanda Prve čete 55. patrolnog odeljenja.

Pored svih ovih suvozemnih vojnih jedinica, treba napomenuti da je madarska rečna flotila neprikidno patrolirala Dunavom i Savom, otežava- jući kontakte između Bačke, Baranje, Srema i Banata. Osim toga, veći broj madarskih plovnih jedinica učestvovao je u borbama protiv partizan- skih jedinica i van svog okupacionog područja.

Posle naredbe Generalštaba о povlačenju nekih jedinica iz okupira- nih jugoslovenskih krajeva, u Murskoj Soboti ostaje Drugi bataljon Petog pešadijskog puka a u Cakovcu bataljon Sedamnaestog pešadijskog puka i jedan artiljerijski puk. U ovim delovima zemlje ostaje neznatna vojna efektiva, zbog blizine nekih jačih domobranskih garnizona u Madarskoj.

Tokom prve godine okupacije, samo u Bačkoj, sa komandom prvo u Subotici a posle 4. juna u Novom Sadu, postojalo je jedno žandarmerijsko odeljenje sa 3 oficira i 351 žandarmom i žandarmerijskim podoficirom. Drugo odeljenje je bilo u Somboru, sa 2 oficira i 158 žandarma. Žandar- merijsko odeljenje sa 4 oficira i 299 žandarma, koje je bilo predvideno da bude u Velikom Bečkereku, nalazilo se do 4. juna u Subotici a kasnije delom u Novom Sadu, dok je stotinu žandarma bilo određeno da čuva granicu. Odeljenje sa 4 oficira i 388 žandarma i podoficira, koje je bilo predvideno da stacionira u Pančevu nalazilo se takode prvo u Subotici, a zatim je prešlo u Novi Sad. Tako je u Bačkoj u to vreme bilo 18 žandarme- rijskih oficira i 1.477 žandarma i žandarmerijskih podoficira.

24

Za razliku od žandarmerijskih jedinica u Bačkoj, koje su bile podre- dene 5. segedinskom žandarmerijskom odeljenju, u Medumurju su horti- jevski žandarmi bili pod komandom 3. žandarmerijskog odeljenja sa sedištem u Sombatelju. Oko 80 žandarma bilo je na ovom području raspo- ređeno u osam žandarmerijskih stanica, koje su na taj način pokrivale čitavu teritoriju Medumurja. Njih je bilo u Čakovcu, Gardinovcu, Mur- skom Središću, Štrigovi, Macincu, Prelogu, Donjoj Dubravi i Goričanu. Žandarmerijska stanica iz Macinca premeštena je 1943. godine u Ne- delišče.

U početku okupacije žandarmerijske snage su se mahom koristile za obezbedenje iseljavanja kolonista, dobrovoljaca srpske vojske iz prvog svetskog rata i ostalih ljudi koji su odlukom hortijevskih vlasti bili protera- ni iz Bačke i Baranje, jer su se ovde nastanili posle završetka tog rata. Pored ovih čisto žandarmerijskih jedinica, u okupiranim krajevima pod madarskom vojnom upravom nalazili su se i takozvani vojnobezbednosni bataljoni (Hadtäpzäszlöally). Bile su to specifične formacije mađarske faši- stičke vojske. Njih su formirale komande pojedinih domobranskih korpu­sa, a nosile su brojčane oznake koje su bile za stotinu veće od oznake korpusa koji ih je osnovao. Na čitavoj okupiranoj teritoriji postojalo je ukupno pet ovakvih bataljona. U Subotici su bili stacionirani 101. i 103. vojnobezbedonosni bataljoni, koje su formirale komande I, odnosno III domobranskog korpusa, u Novom Sadu se nalazio 105, u Vrbasu 107. a u Murskoj Soboti 104. vojnobezbednosni bataljon, koji su formirali V, VII, odnosno IV domobranski korpus. Komandanti ovih bataljona su bili is- ključivo žandarmerijski oficiri a zadatak im je bio prvenstveno da obezbeduju takozvane „pokretne, sabirne i rasporedne“ logore, koje je okupator formirao neposredno posle okupacije delova Jugoslavije, kao i stražu pri pojedinim vojnim ustanovama koje nisu raspolagale sopstvenim vojnim jedinicama. Njih je komanda bataljona bila dužna da postavlja na osnovu naredenja komande garnizona.

Na okupiranom području Madarska je odmah uvela vojnu upravu, koja će kasnije prerasti u civilnu. Može se reći da je sistem okupacijske uprave u Bačkoj i Baranji prošao kroz četiri faze. (U Medumurju i Preko- murju je organizovanje vlasti i uprave teklo u izvesnom smislu drukčije.)

Kao prva faza može se smatrati onaj vid vojne uprave koji je sprovo- den prvih dana nakon ulaska okupatora u zemlju. Ova etapa, koja se uslovno može nazvati fazom nužne vojne uprave, trajala je do 30. aprila 1941. godine. U njoj je okupator zauzeo određena područja. Tada je tre- balo da započne čišćenje okupiranih teritorija, prvenstveno od nacionalno nepoželjnih elemenata. Tokom ove faze vojne uprave adm inistrative vlast bila je u rukama pet gradskih i sedamnaest sreskih vojnih ko- mandanata.

25

Tokom ove faze vojne uprave sprovođena je i takozvana pacifikacija okupiranih krajeva, koju je okupator sproveo krajnjom brutalnošću, u že- lji da skrši i najmanji otpor koji je očekivao. U nedostatku takvog otpora, madarski okupatori su inscenirali sukobe sa izmišljenim četnicima, koji su bili prava opsesija okupacionih organa. I sami vojni komandanti su u svojim izveštajima i naredenjima spominjali da se radilo о insceniranim, ili, pak, potpuno nepostojećim sukobima. Tako, na primer, general-potpu- kovnik Laslo Horvat, komandant IV korpusa, saopštava u svojoj poverlji- voj naredbi da je imao prilike da uoči sam, pa i preko svojih izaslatih organa, da se u velikoj meri preteruje prilikom neprekidnog slanja izvešta- ja о napadima četničkih jedinica. „Stekao sam utisak“ - kaže ovaj okupa- torski general - „da je jedinicama zavladala sklonost ka panici i da je pojedince obuzeo isto takav neopravdan strah kao početkom prvog svet- skog rata od kozaka. Ustanovljeno je da usled panike koja obuzima vojnike, oni sami iniciraju bezrazložnu pucnjavu, što je kod nekih jedinica poprimilo takve razmere da je došlo i do zahteva za popunu rezervi munici- je“. Tako je, na primer, u noći izmedu 13. i 14. aprila, u okolini somborske gimnazije i u centru grada došlo do besomučne pucnjave. Kada je komandant brigade naredio obustavu vatre ustanovljeno je da sa druge strane niko nije pucao, ali nije moglo da se utvrdi ко je ispalio prvi hitac.

Sačuvano je još jedno zanimljivo svedočenje okupatora о ovim ,,bor- bama protiv četnika“ , u kojem se naslućuje i pravi razlog njihovog iniciranja. Štabski kapetan grof Jožef Markovič piše u svom izveštaju: „Moglo se ustanoviti da je pucnjava sprovodena pod nazivom borbe protiv četnika nastupila uglavnom zbog nedisciplinovanosti vojnika i nesnalažlji- vosti komandnog kadra. Ako je negde odjeknuo pucanj, vojnici su počeli besomučno da pucaju, a da nije ni ustanovljeno odakle potiče taj pucanj. Komandanti nisu pokušavali odmah da Obustave beskorisnu pucnjavu, već su je još i podstrekavali, pod uticajem datog opšteg raspoloženja... Naši vojnici su prilikom pretresa stanova, naredenih usled borbi sa četnicima, počeli neobuzdano da pljačkaju, ne štedeći pri tome ni imovinu stanovni- štva madarske narodnosti. Ovo je kod Madara izazvalo prilično razočara- nje i izazvalo porazno mišljenje о našem domobranstvu.“

Nisu to bili naivni sukobi u kojima se samo pucalo. Leševi su ležali tih dana na ulicama okupiranih gradova i sela. Prema jednom sačuvanom izveštaju, samo tokom prvih nedelja madarske okupacije jugoslovenskih krajeva, tokom hapšenja, interniranja i uzimanja talaca, ubijeno je 1.122 ljudi, pored onih 319 koji su pogubljeni na osnovu presuda vojnih sudova okupatorskih jedinica.

О veličini straha okupatora od mogućeg otpora stanovništva govore tekstovi pojedinih naredbi okupatorskih komandanata. Njihova naoko potpuna identičnost upućuje na to da su izdati na osnovu jedinstvenog uputstva viših organa.

26

U Somboru su 14. aprila 1941. ujutro osvanuli plakati na kojima je komandant mesta general Aladar Večei, između ostalog, saopštavao sta- novništvu da je svaki građanin dužan da sve vrste oružja donese i preda u dvorište županijske zgrade najkasnije do 12. časova. „Onaj“ - kaže se u saopštenju - „kod koga se i posle ovog roka pronade oružje, biće na lieu mesta pogubljen“ (podvukao autor).18

Komanda korpusa koja se 15. aprila nalazila u Somboru izdala je takozvano Uputstvo о sprovodenju pacifikacije, po kome je cilj pacifikaci- je čišćenje naznačene teritorije od neprijateljski raspoloženih pojedinaca i njihovo onesposobljavanje. U uputstvu, izmedu ostalog, stoji: „One koji izvrše oružani napad ili budu pružali otpor treba istrebiti, a sumnjive treba izvesti pred preki sud.19 U jednom poverljivom naredenju general-potpu- kovnika Horvata podredenim jedinicama stoji: „Gradanina koji bude uhvaćen sa oružjem u ruci treba na licu mesta streljati.20 Vojni komandant okupacionih snaga u Novom Sadu takode poziva gradane putem oglasa da predaju sve vrste oružja, preteći da će „svako kod koga se danas, 14. apri­la, posle 17 časova, nade ma kakvo oružje, biti bez daljeg postupka stre- Ijan“ (podvukao autor).21

Tako su glasila naredenja, a u praksi je bilo više slučajeva da su oku- patorski vojnici ubijali ljude i bez ikakvog razloga, nakon insceniranja nekog tobožnjeg napada na njih, a najčešće i bez toga. Pukovnik Đula Kadar, koji je prilikom okupacije Bačke bio u sastavu štaba IV domobran- skog korpusa, u svojim memoarima opisao je nekoliko terorističkih akata, čiji je bio očevidac u Somboru. Tamo je prvih dana okupacije jedan niži oficir uhapsio nekog pravoslavnog sveštenika i sa grupom vojnika poterao ga da se ispred njih penje u zvonik pravoslavne erkve, tobože zbog toga što četnici odande pucaju na madarske vojnike. . Kada je odjeknuo prvi pucanj, sveštenik se mrtav stropoštao niz stepenice zvonika. Bio je pogo- den metkom u leda.

Istog dana jedan oficir kontraobaveštajne službe upao je u kuću nekog jevrejskog trgovea i počeo da ga saslušava. Naime, u podrumu njegove kuće pronadene su razbacane fišeklije, a u stanu jedan radio- -termalni uredaj za lečenje reumatizma. Trgovac se branio da je u kući bila smeštena jedinica jugoslovenske vojske i da su oni, verovatno, ostavili munieiju za sobom, a u vezi sa termalnim uredajem, islednik je zahtevao da mu saslušavani prizna da se zapravo radi о tajnoj radio-stanici pomoću koje održava vezu sa britanskom obaveštajnom službom.22

Kadar je zabeležio i slučaj vojnika stare Jugoslavije koga je madarski vojni sud osudio na smrt streljanjem jer je izvršavajući svoj vojnički zadatak minirao i aktivirao mine pod mostom nad jednim tamošnjim kanalom.23

Bila je to, očigledno, povreda međunarodnog ratnog prava, ко ja nije bila jedina, niti uperena samo prema vojnicima koji su branili zemlju, već i

27

prema civilima koji nisu hteli da padnu u ropstvo a da ne pokušaju da brane svoju otadžbinu. Sačuvan je obiman arhivski materijal u kome se pojedini hortijevski madarski sudski organi bave problemom 40-godišnjeg Branka Markovića, i 20-godišnjih Aladara Šuvakova i Matije Banca iz baranjskog sela Branjin Vrh. Njih trojica su 11. aprila 1941. godine, kada je domobranska jedinica prešla jugoslovensko-madarsku granicu, zajedno sa još nekim meštanima, puškama dobijenim od jugoslovenskih vojnika koji su ovde minirali mostić preko reke Karašice, kroz prozor neke kafane satima zaustavljali okupatorsku vojsku.

Županijski javni tužilac u Pečuju pokrenuo je protiv njih krivični postupak zbog pokušaja ubistva većeg broja neidentifikovanih osoba. Punih devet meseci su njih trojica sedeli u istražnom zatvoru, kada je Županijski sud u Pečuju zaključio da oni, u stvari, nisu izvršili krivično delo za koje ih javni tužilac okrivljuje, već veleizdaju (!), pošto su uspeli da spreče madarsku vojsku u izvršenju svojih ratnih zadataka. Posle toga, postupak se protiv njih vodio zbog krivičnog dela veleizdaje, ali se nije okončao, jer su sva trojica, negde septembra 1942, odvedeni na prinudni rad, na Istomi Front, gde im se izgubio svaki trag.24

Pored terora koji su okupacijske snage sprovele odmah nakon oku­pacije, Hortijev režim raspolagao je već obimnim iskustvom u pogledu sprovodenja vojne uprave na okupiranim područjima, pa je to, bez većih teškoća učinio i na okupiranim delovima Jugoslavije.

Druga faza vojne uprave počinje krajem aprila 1941. godine i traje do formiranja civilnih vlasti i uvodenja civilne uprave u ovim krajevima. Uvodenjem civilne uprave uspostavljaju se administrativne jedinice od pre prvog svetskog rata. Da bi se stekao privid konitnuiteta vlasti formira se bač-baodroška županja sa sedištem u Somboru. Baranja je pripala baranj- skoj županiji, prekomurje županji Vaš, a Medumurje županji Zalka. Novi Sad, Sombor i Subotica su dobili status slobodnog kraljevskog, a Kanjiža i Senta županijskog grada.

Treća faza uprave nad Bačkom i Baranjom nastaje njihovom aneksi- jom od strane Madarske. Prekomurje i Medumurje nije bilo anektirano. Poslednja, četvrta faza okupatorskog upravnog sistema nastaje nemačkom okupacijom Madarske. Tada se u okupiranim krajevima, pored madar- skih, oseća i prisustvo nemačkih vojnih, pa i civilnih organa.

Hortijevski političari su bili veoma razočarani kada im je, svega dese- tak dana posle upada domobrana u Jugoslaviju, Hitler saopštio da Madar­ska može da okupira samo Bačku, Baranju, Medumurje i Prekomurje, a da će Banat zadržati pod svojom upravom. Tako su ove teritorije otceplje- ne od ostalog tkiva Jugoslavije.

Bačka je Tisom bila odvojena od Banata, a Dunavom od Srema i Baranje, sa kojom su komunikacije bile takođe veoma otežane. Između

28

Bačke i Baranje, s jedne strane, i Medumurja i Prekomurja, s druge, nije postojala fizička povezanost. Okupiranjem Prekomurje je bilo otcepljeno od ostalog dela Slovenije, a Medumurje od Hrvatske.

Već i sama geografska otcepljenost ovih područja od ostalih krajeva Jugoslavije stvorila je posebne uslove za vodenje narodnooslobodilačkog rata. Tome je, naročito u Bačkoj i Baranji, doprinela i činjenica što je ovde teren bio uglavnom ravničarski, ispresecan većim brojem manjih i većih reka, rečica i kanala, kao i relativno gustom mrežom železničkih i drum- skih saobraćajnica.

Pored odvojenosti Backe i Baranje od ostalih delova Jugoslavije, te guste mreže saobraćajnica u njima, na razvoj i tok narodnooslobodilačkog pokreta i revolucije na ovom terenu uticali su i razni drugi elementi. Nacionalno šarenilo predstavljalo je poseban problem sa kojim se suočio narodnooslobodilački pokret. Već sama činjenica da je oko četvrtina bačkog i trećina baranjskog stanovništva pripadala nemačkoj narodnoj grupi govori о složenosti situacije, nastale nacionalnim šarenilom, jer su pripadnici ove narodnosti gotovo listom podržavali hitlerovsku okupaciju Jugoslavije. Madarsku okupaciju Bačke i Baranje, doduše, nisu opravda- vali, nadajući se osnivanju takozvane južne nemačke pokrajine, koja bi obuhvatala Bačku, Baranju, Banat i još neke krajeve dopirući čak do austrijsko-madarske granice i bila prisajedinjena Trećem Rajhu.25

0 planovima da se od Bačke, Banata, Baranje i južnih delova Erde- lja (Transilvanije) stvori nemačka pokrajina „Südgau“ (Zidgau) pisao je i tadašnji beogradski list „Donauzeitung“ (Donaucajtung). Na stepen lojal- nosti pripadnika nemačke narodnosti prema madarskom hortijevskom o- kupatorskom režimu svakako je uticala i činjenica da su nemačke vlasti već 18. aprila 1941. godine u Futogu regrutovale 27 nemačkih mladića u svoju armiju, da su se, zatim, regrutne komisije pojavile već 20. i 21. aprila u Bu- kinu, Bačkom Novom Selu i Plavni a dan kasnije i u Baču. Bio je to svaka­ko gest koji je bio sračunat na to da se madarskim vlastima i pripadnicima nemačke narodnosti u područjima pod madarskom okupacijom stavi na znanje da Nemci u ovim krajevima nisu obični gradani, već da potpadaju i pod jurisdikciju nemačkog Rajha, koji je, eto, Nemce, vojne obveznike koji ovde žive, uveo u svoje knjige vojne evidencije.26

1 pored svega ovoga, sa veoma retkim izuzecima, predvodeni svojom fašističkom organizacijom, Kulturbund, i pored izvesnih nesuglasica sa ma­darskim okupacionim vlastima, može se reći da su, pripadnici nemačke na- cionalnosti koji su tokom čitavog rata aktivno pomagali organe madarske hortijevske vlasti u borbi protiv narodnooslobodilačkog pokreta.27

Nerešeno nacionalno pitanje u staroj Jugoslaviji odrazilo se u Vojvo- dini posebno na društveno-politički i ekonomski položaj madarske na- cionalne manjine. Ona se ogledala ne samo u neadekvatnom rešenju kulturnih, prosvetnih i ostalih nacionalnih, političkih aspiracija Madara

29

u Jugoslaviji, već i u njihovoj ekonomskoj neravnopravnosti. Sve to je prouzrokovalo veliko nezadovoljstvo pripadnika ove narodnosti svojim društveno-političkim i ekonomskim položajem u društvu. Madari su bili mimoideni prilikom sprovodenja agrarne reforme posle prvog svetskog rata a neposredno ih je pogađao i veći broj diskriminacionih propisa. Režim pripadnike madarske narodnosti nije smatrao mostom uspostavlja- nja prijateljskih odnosa sa Madarskom, već, budući da je sa Madarskom imao veoma lose i nedovoljno sredene odnose, koji se posle atentata na kralja Aleksandra 1934, još više pogoršavaju, smatrao ih je stranim, anacionalnim i nepoželjnim.

Takav položaj pripadnika madarske nacionalne manjine i njihovo nezadovoljstvo svojim položajem odvelo ih je na dva različita puta. Oni koji su rešenje svojih nacionalnih i klasnih problema videli u rušenju bur- žoaskog društva i izgradnji pravednijih, socijalističkih društvenih odnosa prišli su radničkom pokretu i vodili borbu protiv nenarodnih režima, zajed- no sa pripadnicima ostalih naroda i narodnosti koji žive pod ovim podneb- ljem. Mnogi Madari u Vojvodini kroz tu borbu usvajaju marksistički pogled na svet i postaju članovi Komunističke partije i Saveza komunistič- ke omladine Jugoslavije. Posle ulaska hortijevskih trupa u jugoslovenske krajeve ovi komunisti gotovo listom ostaju verni Partiji i od prvog dana okupacije učestvuju u pripremanju narodnog ustanka, bez obzira na to što je teror okupatora bio posebno uperen upravo protiv njih.

Pod uticajem veoma intenzivne i neprekidne propagande iz Madar­ske, mnogi pripadnici madarske narodnosti u Jugoslaviji podlegli su horti- jevskoj revizionističkoj i iredentističkoj propagandi, očekujući od prisaje- dinjenja pojedinih jugoslovenskih oblasti Madarskoj ne samo rešenje svojih nacionalnih, već i ekonomskih i klasnih interesa. Zato je ogromna većina madarskog življa madarsku okupaciju pozdravila i u početku pri- hvatila.

30

DEPORTACIJA STAN О VNIŠT V A

Već prve dane okupacije pratilo je hapšenje talaca, interniranje određenih kategorija stanovništva i formiranje logora u kojima su oni bili smešteni. Puškaranja koja su počela u Subotici, Somboru, Novom Sadu i još nekim mestima pod izgovorom likvidiranja četnika koji su, navodno, pucali na okupatorske jedinice, prema nekim podacima, bila su unapred pripremana i obavljena na osnovu unapred izdatih naredaba. U prilog ovoj tvrdnji govori i rečenica iz već pomenute naredbe, upućene XII brigadi, о sprovodenju pacifikacije: „Pacifikaciju treba započeti 18. aprila u podne i sprovesti je u roku od tri do pet dana.“28 Da je pacifikacija bila odgovor na „puškaranje četnika, vojne jedinice bi odmah reagovale, a pacifikacija bi trajala dotle dok postoji otpor onih koje treba umiriti. Poznato je da su tih dana pločnici novosadskih, subotičkih i somborskih ulica bili prekriveni leševima nevinih ljudi, a ni prašnjavi sokaci mnogih bačkih, baranjskih, me- dumurskih i prekomurskih sela nisu bili pošteđeni ovakvih prizora29.

Uporedo sa tom pacifikacijom teklo je i hapšenje talaca i drugih ljudi. Zabeleženo je da su neki koji su se doselili u ove krajeve posle prvog svetskog rata bili uhapšeni i proterani preko Dunava u Petrovaradin još pre nego što je naredba о tome obnarodovana30.

Zatim je usledilo hapšenje onih koji su ,,sa nacionalnog gledišta opa- sni i nepouzdani“. Tako je komandant grada Subotice 7. maja 1941. godine naredio da se uhapse 34 eminentna gradanina i interniraju zbog toga što je utvrđeno da su „za vreme dok su južni krajevi bili otcepljeni od matice zemlje, sa gledišta madarskih nacionalnih interesa, ispoljavali štetnu delat- nost, a delimično se još i sada tako ponašaju, što je sa nacionalnog stanovi- šta štetno i opasno“. Medu ovim hapšenicima, koji su bili isključivo Srbi, Hrvati i Jevreji, nalazili su se viši gradski i policijski službenici, industrijal- ci, advokati, poznate zanatlije, lekari, ali i dva rimokatolička sveštenika. Da ljudi sa spiska nisu nasumice odabrani govori okolnost što je koman­dant grada pet dana kasnije, 12. maja, doneo rešenje kojim odreduje da se lekar dr Paja Ivandekić pusti na slobodu, jer je omaškom interniran

31

(trebalo je internirati bivšeg gradonačelnika Ivana Ivandekića, što je bilo i određeno istim rešenjem). Međutim, polovinu ovih ljudi nije ni trebalo hapsiti, jer su već od ranije bili pritvoreni kao taoci.31

Interniranje talaca obavljeno je skoro istovremeno i u Novom Sadu. Kada je negde krajem aprila formiran logor u delu atara Begeča, zvanom Vizić, u novosadskom sudskom zatvoru su odabrani ljudi koji su do tada bili u zatvoru kao taoci. Jedna grupa je puštena na slobodu, druga je streljana, dok je treća prebačena u begečki logor.

Logori u Begeču i Subotici bili su samo deo razgranatog sistema logo- ra koje je okupator uspostavio u jugoslovenskim okupiranim krajevima. U okolini Novog Sada formirani su već pomenuti logori u Begeču i na starom aerodromu na Jugovićevu. Komandant vojnoupravne grupe južne armije general Novaković naredio je 7. maja 1941. godine da se u bivšoj artiljerij- skoj kasarni u Subotici uredi logor za hiljadu ljudi a na Palićkom putu još jedan za smeštaj 400 interniraca. U isto vreme formiraju se logori i u drugim krajevima koje je okupirala Madarska. Bili su to logori u Apatinu (za 600 interniraca), Bačkoj Topoli (za 2.000), Bačkoj Palanci (1.000), Belom Manastiru (6.000), Begeču (2.000), Novom Sadu (7.500), Odžaci- ma (500), Starom Bečeju (1.000), Starom Vrbasu (3.000), Somboru (600), Staroj Kanjiži (600), Titelu (500) i Subotici (za 2.000 interniraca). To znači da je u trinaest logora, koji su odmah po okupaciji zemlje osnovani u Bač- koj i Baranji, bilo, prema tvrdenju okupatorskih vlasti, mesta za 27.300 in- terniranih gradana.

Bili su to „pokretni, sabirni i rasporedni logori“. Njihove komande su se nalazile u Bačkoj Palanci (komanda broj 101), Somboru (104), Bečeju (105), Novom Sadu (106), Bačkoj Topoli (107) i Subotici (108). Obezbedenje ovih logora obavljali su već pomenuti vojnobezbednosni bataljoni. Svaka komanda je mogla da ima pod svojom nadležnošću i vise logora, kao što je novosadska upravljala logorom u Begeču i Jugovićevu, koji su u tom slučaju nosili naziv pomoćnog logora.

Prema izveštaju od 14. maja, logor koji je uspostavljen u Subotici, na Palićkom putu broj 10, i koji predstavlja vlasništvo preduzeća za izradu bravarskih proizvoda „Moravia“, može da primi 400 osoba. Za logore se koriste dva velika magacina, koja su se donedavno upotrebljavala kao Sta­le. Drugi logor je bio u bivšoj artiljeriskoj kasarni, koja je za vreme prvog svetskog rata korišćena kao logor za ruske ratne zarobljenike. Mada je, po jednom dokumentu, logor mogao da primi samo 1.000 interniraca, u doku- mentu od 14. maja stoji da bi se, uz odgovarajuću adaptaciju jedne Stale i korišćenje tavanskih prostorija, u logor moglo da se smesti do dve i po hiljade ljudi. Toga dana u logoru je bilo 130 žena i dece i 407 odraslih muškaraca.32

Bilo je mnogo nedužnih građana koji su prošli kroz ove logore. Ta- čan njihov broj se ne može ni ustanoviti, jer je fluktuacija logoraša bila

32

velika. Neki su iz njih puštani, neki streljani, neki proterani u Srbiju ili Hrvatsku, a mnogi su oterani i u razne logore širom Madarske. Brojnom stanju ovih logora treba dodati i one gradane koji su pre uspostavljanja „pokretnih sabirnih i rasporednih logora“ bili uhapšeni kao taoci i držani po raznim zgradama, kao što su Sokolski dom u Subotici, Oficirski dom u Novom Sadu, razni sudski zatvori, opštinske hapsane itd.

Kako su ta hapšenja sprovodena vidi se iz jednog policijskog izvešta- ja od 24. juna 1941. godine, u kome se daje pregled rada policijske isposta- ve u Subotici od prvog dana okupacije do dana podnošenja izveštaja. Prema tom izveštaju, već 14. aprila policija je, zajedno sa vojskom i žandarmerijom, preduzela „najenergičnije korake“ radi pronalaženja i hapšenja četnika i ljudi opasnih po državanu bezbednost, koje su odmah pritvorili u Sokolski dom. Vršene su i racije, pretresi stanova i legitimisa- nje. Na osnovu raspoloživih podataka, stoji u izveštaju, sačinjeni su spi- skovi četnika a uhapšeni su i četnici koji su učestvovali u borbama. Tako je u Sokolskom domu od 14. do 20. maja, uključujući i ratne zarobljenike koji su se vraćali u Suboticu, saslušano oko devet hiljada ljudi. Većina je puštena na slobodu, dok je 470 uhapšenih upućeno u logor na Palićkom putu. Naredna dva meseca uhapšeno je još oko 600 ljudi, od kojih je 360 zadržano i upućeno u logor na Palićkom putu. Bili su to - prema policij- skom izveštaju - četnici, nosioci velikosrpske politike, te sumnjivi srpski orijentisani Jevreji (!).33 Koliko je bilo interniranih možda će, ipak, najbo- lje osvetliti činjenica da je dva meseca posle ulaska okupatorskih jedinica,7. juna 1941, u Bačkoj internirano još 11.375 osoba.

Bez obzira na to što su madarske okupatorske vlasti imale konkretan plan hapšenja i zna se kakve su ljude želeli da interniraju, bilo je i mnogo samovolje i osionosti. О tome govori i izveštaj madarske telegrafske agen- cije MTI od 24. aprila, u kome se opisuje na koji način su okupatorske jedinice u masi uhapšenih sumnjivih ljudi pronalazili nevine ili krive. ,,Če- sto su“ - kaže izvestilac novinske agencije - ,,već na prvi pogled, u masi pohapšenih mogli da ustanove ко je medu njima nevin, ко nepouzdan, а ко je opasan nitkov. Postrojili bi one koji su čekali da budu saslušani. Oficir koji je vodio postupak osmotrio bi tada stroj. - Ovaj je čist madarski tip iz okoline Kečkemeta - rekao bi pokazujući na jednog - ne verujem da bi s njim bilo ikada ikakvog belaja. . . Nade se medu njima i takvih delikve- nata koje se ponizno klanjaju i čudno osmehuju. Kada im se oficir koji sprovodi postupak naglo obrati strogim rečima, ovi se prvo zbune, počnu da govore bez veze, zatim postanu jogunasti, pa se ispostavi da su to oni najopasniji.34

Na čitavoj okupiranoj teritoriji hortijevske vlasti su, već prvih dana okuapcije, hapsile i one za koje su, iz sačuvane policijske arhive predratne Jugoslavije, saznale da ih je predratna policija evidentirala zbog aktivnosti u okviru Komunističke partije ili SKOJ-a. Svega desetak dana nakon

3 Jugosloveni u m ađarskim zatvorim a. 33

upada u Bačku izdat je nalog za hapšenje senćanskog komuniste Miroslava Birclina, studenta tehnike. Iz teksta obrazloženja ovog naloga za hapšenje se vidi u kojoj meri su okupatorske vlasti kontinuirano nastavile proganja- nje komunista na okupiranoj teritoriji, čemu su doprineli i policijski činov- nici predratne Jugoslavije, ostavivši svojim madarskim kolegama dragoce- ne podatke. U tom nalogu za hapšenje se kaže da je „Miroslav Birlclin, septembra 1937, u Zagrebu, preko nekog Franje Šnajdera stupio u vezu sa zagrebačkim stanovnikom Jožom Vlahovićem, članom Komunističke par­tije Jugoslavije, koji je Birclina uključio u rad omladinskog komunističkog pokreta, pri čemu se poziva na evidenciju policije Kraljevine Jugoslavije. Nadalje se kaže da je Birclin od 1937. do 1941. održavao stalne veze sa Zagrebom, aktivno šireći ilegalnu i polulegalnu komunističku štampu. Do propasti stare Jugoslavije bio je, kao opasan komunista, pod stalnom pri- smotrom, te da je u to vreme, kao organizovani revolucionar, ispoljavao vidnu aktivnost u redovima članova KPJ, SKOJ-a i radništva.

Navodeći ove podatke, policijski pristav Bodnar daje nalog da se Birclin internira i sprovede u Saborni i rasporedni pokretni logor broj 105. Ovakvih hapšenja bilo je i u Novom Sadu, Subotici i drugim mestima.35

U ove logore, medutim, nisu dovodeni samo oni koje je okupaciona vlast smatrala nepouzdanim i opasnim po režim, već i svi koji su se, usled ratnih operacija, našli van svog mesta boravka, pa su se vraćali kući iz ne- mačkog zarobljeništva ili iz svojih vojnih jedinica, a da nisu ni tretirani kao zarobljenici.

Prošli su kroz ove logore i bivši jugoslovenski vojnici, pripadnici madarske narodnosti, koji su otpušteni iz nemačkih zarobljeničkih logora. Jedna takva grupa od oko dve hiljade ljudi stigla je u Suboticu iz Hajnbur- ga. Njih su sve smestili u subotički logor, da bi Banaćane kod Sente predali nemačkim vlastima, a Sremce ustašama. Onima koji su bili sa teritorije Bačke izdali su lične isprave i pustili ih kućama.

Teror okupatora u Baranji bio je gotovo identičan onom u Bačkoj. Samo prilikom ulaska domobranskih jedinica u Baranju u petnaest sela ubijeno je preko pedeset ljudi. Mnogo je bilo vise onih koje su okupatorski vojnici uhapsili i maltretirali. I u Baranji su formirani logori za internirce. Jedan je postojao u Kneževim Vinogradima, u koji je moglo da stane hilja- du interniraca, dok su u kasarni u Belom Manastiru zatvorenici bili samo privremeno. Stanovnike Baranje koje je okupatorski režim smatrao nepoverljivim, osim u logore u Baranji, intrenirao je i u druge logore, kako u Bačkoj, tako i na području Madarske (Nađkanjiža, Kištarča, Ungvar, Garanj itd.).36

Okupacija hortijevske Madarske u Medumurju tekla je drugačijim tokom nego u Bačkoj i Baranji. Svega dva dana posle započinjanja nepri- jateljstva između Nemačke i Jugoslavije, u Čakovcu je tamošnji apotekar Teodor Košak formirao takozvani ustaški stožer. Potpomognut grupicom

34

čakovečkih intelektualaca, te nekoliko ljudi bez zanimanja i malobrojnim zemljoradnieima, uspeo je sve do 16. aprila da održi ustašku vlast u Čakov- cu i čitavom Medumurju, kada su madarske trupe ušle u Medumurje. To, medutim, još nije značilo i uspostavljanje madarske vlasti na medumur- skom tlu. Na sednici madarske vlade od 21. aprila ustanovljavaju se uslovi pod kojim će madarska delegacija pregovarati sa ustaškim vlastima u Zagrebu о sudbini Medumurja. Tu se izražava spremnost da se sredinom korita Drave i Dunava uspostavi granica izmedu dve države, što znači da bi Medumurje pripalo ustaškoj takozvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, ali bi Madarska zadržala pravo korišćenja železničke pruge od Murakerestu- ra, preko Čakovca, do nemačke granice, pravo na eksploataciju eventual- no pronadene nafte u Medumurju, kao i još neke, uglavnom ekonomske, koncesije.

U meduvremenu, nekoliko delegacija čakovečkih takozvanih mada- rona odlaze u Budimpeštu da bi izdejstvovale prisajedinjenje Medumurja Madarskoj. Madarska vojna uprava u Medumurju, oblasti nastanjene gotovo isključivo hrvatskim življem, uvedena je tek 9. juna 1941, progla- som koji je izdao i potpisao pukovnik Žigmond Timar, zapovednik kotar- ske vojne uprave. Time je i spor izmedu Hortijeve Madarske i Pavelićeve Nezavisne Države Hrvatske oko suvereniteta nad Medumurjem završen. Sada je okupaciona vlast mogla da počne da obavlja svoju funkciju, koja se sastojala, kao i u Bačkoj i Baranji, u sprovodenju terora nad mirnim sta- novništvom.

No, ovde je i to išlo drugim tokovima. Vidnu ulogu u tome odigrala je teroristička organizacija „Stuka“ , sastavljena od promadarski orijentisa- nih mesnih fašista. Njihov cilj je bio da zastraživanjem nateraju hrvatsko činovništvo i inteligenciju da napuste Medumurje i odsele se u Hrvatsku, što ovi ni pod pritiskom terora nisu bili voljni da urade. Čakovečki sreski načelnik Lorant Zarubai, koga su okupatori doveli ovamo iz Zalaegersega, naredio je 31. juna 1941. da se pohapsi 99 ljudi koji su bili popisani kao ne- poželjni po mađarski okupacioni režim. Sakupljeni u dvorištu čakovečke učiteljske škole sreski načelnik ih je prisiljavao da potpišu izjave da dobro- voljno napuštaju Medumurje i odlaze u NDH ili Beograd. Onima koji nisu hteli da potpišu izjave zapretio je da će ih internirati u logore u unutrašnjo- sti Madarske. Posle ove akcije mnogi činovnici i intelektualci napustili su Medumurje.37

Teror okupatora bio je posebno drastičan prema bivšim kolonistima i dobrovljcima sa Solunskog fronta, kao i Srbima, Crnogorcima, Jevrejima i Romima, koji su se u krajeve koje je Madarska okupirala naselili posle za- vršetka prvog svetskog rata.

Iseljavanjem ovih kategorija gradana bavili su se organi hortijevske vlasti već kada je Madarsku još vezivao „ugovor о večitom prijateljstvu“ sa Jugoslavijom. Nedelju dana pre nego što je u Beogradu oborena vlada ko-

3* 35

ja je potpisala ugovor о pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, 20. marta 1941, u Budimpešti, u Predsedništvu vlade, završena je i datirana studija, u čijem petom poglavlju stoji:

„Madare su posle prvog svetskog rata lišili prastarih teritorija na osnovu parole „čija je zemlja, tome pripada i država“ i njen veliki deo dali Slovenima doseljenim iz stare Srbije i drugih krajeva. Jačanje madarske nacije može da započne samo pod uslovom da se bez ikakve milosti neod- ložno isele Sloveni naseljeni ili doseljeni u Vojvodinu posle 1914. godi­n e . ..

„Zemlju slovenskih naseljenika i doseljenika, koje treba energično i u najkraćem mogućem roku iseliti, treba, pre svega, dodeliti onim madar- skim zemljoradničkim porodicama koje na osnovu broja dece pružaju ga- ranciju da će se pomoću njih ostvariti politika energične brojčane prevage madarskog življa. Naravno, treba naći mogućnost i za to da se primerno o- beštete i upropašćeni madarski srednji posednici i gde god je to moguće, a da se madarski interesi ne okrnje, treba dopuniti madarske srednje posede koji su u velikom broju onesposobljeni za egzistenciju.

Uporedo sa iseljenjem kolonista, treba ponovo naseliti u Bačku one madarske zemljoposednike i ostale madarske narodne slojeve koji su se iselili u južnu Srbiju i ostale krajeve Jugoslavije.. .38

Ova koncepcija našla je svoje oživotvorenje u naredbi koju je okupa- ciona vlast izdala 25. aprila 1941. godine, mada je nekoliko gradana pri- nudno prebačeno preko Dunava već 22. aprila.39 Zbog karakterističnosti teksta ove naredbe, kako po sadržaju, tako i njenom stilu, objavićemo je u celini:

„Svi Srbi, Bosanci, Crnogorci, Cigani i Jevreji koji pre 31. oktobra 1918. godine nisu imali opštinsku zavičajnost na području Velike Madar­ske (bez Hrvatske), a nisu ni potomci ovakvih lica, to jest useljenici i kolo- nisti, dužni su da napuste područje Države u roku od tri dana, počevši od 0 sati.

Na iseljenje obavezni mogu sa sobom poneti osim dragoeenosti, one pokretnosti koje mogu da nose i onoliko gotovog novca koliko je potrebno za pokriće najnužnijih izdataka nastalih iseljenjem.

Svaki iseljenik dužan je da otputuje u Srbiju, preko Petrovaradina, te da područje Hrvatske, preko Mitrovice, napusti za jedan dan.

One koji gornjoj dužnosti - ma iz kog razloga - ne udovolje, odstra- niću brahijalnom silom i u tom slučaju ova lica gube, pored drugih kazni, i ovom naredbom njima osigurane pogodnosti.

2. Svaki useljenik druge narodnosti dužan je od 1. do 10. maja prija- viti se lično kod ujvideškog (novosadskog prim, autora) odeljenja madar­ske kraljevske policije.40

Kao što se i iz teksta ove naredbe vidi, namera okupatora je bila da se Bačka i Baranja (za Medumurje i Prekomurje se ovo nije odnosilo u

36

tolikoj meri) očiste, prvenstveno od slovenskog življa doseljenog u ove krajeve posle prvog svetskog rata, kako bi se doseljavanjem madarskih porodica iz Erdelja i Bukovine uticalo na promenu nacionalnog sastava ovog područja. Iseljenje Jevreja i Cigana, doseljenih posle prvog svetskog rata, usled njihovog srazmerno malog broja, nije imalo nikakvog praktič- nog, već vise političkog značaja. To je ujedno trebalo da bude i demonstra- cija antisemitskog i uopšte rasističkog karaktera hortijevske vlasti i jedno od sredstava raspirivanja antisemitizma u Bačkoj, Baranji, Medumurju i Prekomurju. Već i sam tekst naredbe svedoči о tome da je studija od 20. marta 1941. bila prihvaćena kao zvanična politika hortijevskih političara.

Između mađarskih fašista i njihovih saveznika u Nemačkoj, Paveliće- voj Hrvatskoj, Italiji i Bugarskoj bilo je prilično nesporazuma oko namera- vanih proterivanja većeg broja stanovnika sa područja koje je okupirala madarska vojska. U vezi sa obimom i načinom proterivanja nije postojao jedinstven stav ni u redovima samih mađarskih vlastodržaca. Na jugoslo- venskom području koje su 1941. godine zaposeli Hortijevi domobrani bilo je 1,145.000 stanovnika, od kojih je, prema nemačkim izvorima, bilo '301.000 Madara, 243.000 Srba, 220.000 Hrvata, 80.000 Slovenaca, 40.000 Slovaka, po 15.000 Rusina i Jevreja (koji su nastanjivali uglavnom Bačku)i 197.000 Nemaca41. Kao što se vidi, na ovom području Madari nisu pred- stavljali većinu stanovništva i bio je to prvi slučaj posle prvog svetskog rata da su Madarskoj pripojeni delovi susednih zemalja, a da su Mađari na tom području bili u manjini.

Posle ulaska u ovako nacionalno šareno područje, madarski okupa­tor je odmah utvrdio različite aršine za postupak prema pojedinoj narod- nosnoj grupi, zavisno od svojih političkih ciljeva i trenutnog rasporeda sna- ga. Tako je utvrdeno da „postupak prema Srbima treba da bude rigorozniji nego što je svojevremeno bio zauzet prema Rumunima“ (misli se na vreme okupacije Transilvanije -- primedba autora).42 Što se tiče Hrvata, Hortijevi fašisti su bili u veoma delikatnoj situaciji. Odnos izmedu Madarske i njoj savezničke Pavelićeve državne tvorevine, zbog nesuglasica oko okupiranja Medumurja nije se moglo nazvati prijateljskim.43 Stoga je formula koje je trebalo da se drže okupacijske vlasti prema Hrvatima glasila: „Organi vojne uprave treba prema Hrvatima da se odnose prijateljski, sve dotle dok oni ne zloupotrebe poverenje koje im je u svojoj proklamaciji preduj- mio vrhovni komandant“ (Horti - primedba autora).44

Poseban tretman je, naravno, bio predviden za Nemce na ovoj terito- riji. Madarska je imala poseban ugovor sa Nemačkom о pravnom položaju Nemaca u Madarskoj, na osnovu kojeg su Nemci imali pravo da koriste svoje zastave, organizaciju, štampu itd.45 Ostali gradani na okupiranoj teri- toriji: Slovaci, Rusini, Makedonci, Jevreji i Romi, smatrani su, kao i Srbi, neprijateljskim i nepouzdanim elementom, zbog čega je i osnovan veliki

37

broj logora za interniranje. Oštrica represalija mađarskog okupatora bila je uperena protiv kolonista, ne samo iz šovinističkih, već i iz veoma kon- kretnih ekonomskih razloga.

Pripadnici ovih narodnosti bili su najviše izloženi internaciji, koja je u Hortijevoj Madarskoj, kao i mnoge druge vrste šikaniranja gradana, bila regulisana propisima. Još 1939. godine najviši vojni savet Madarske utvrdio je principe kojih su madarski organi bili dužni da se drže prilikom interniranja gradana. Na osnovu ovog propisa, mogao se internirati svaki gradanin „koji je učinio nešto što je opasno po javni red i javnu bezbednost ili po neki drugi važan državni interes, odnosno ко učini nešto na štetu pri- vrede“. Krajem naredne godine ovaj propis se menja, uglavnom time što se iz definicije briše izraz „ко je učinio nešto“ i zamenjuje izrazom „ко je sklon tome da“.

No, 15. aprila 1941. Ministarstvo unutrašnjih poslova donelo je pro­pis kojim se posebno reguliše način interniranja Srba na području Madar­ske. Na osnovu ovog propisa mogu se internirati oni Srbi „koji su zaintere- sovani u pogledu sprovodenja srpske politike i koji na osnovu svog dosadašnjeg ponašanja i individualnosti pružaju razloga za sumnju da se pripremaju da preduzmu takve akcije koje bi mogle biti od stete po bez­bednost države“.46

Sada je već moglo da počne ničim ne sputano interniranje Srba na okupiranoj teritoriji. Problem je bio samo u tome koliko će se Srba interni­rati i šta će se s njima. О ovome je bilo različitih mišljenja i stavova. Jedno od najekstremnijih rešenja dao je hortijevski funkcioner šef Gene- ralštaba Henrik Vert, koji se 19. aprila 1941. godine obratio predsedniku vlade Laslu Bardošiju memorandumom u kojem je zahtevao da se oko150.000 Srba protera sa teritorije okupirane Bačke, što bi bilo oko 60 odsto ukupnog srpskog stanovništva u Bačkoj. U junu Vert ponovo piše Bardoši- ju i insistira na svom ranijem predlogu, dok u avgustu izlazi pred predsed- nika vlade sa monstruoznim planom: Madarsku treba osloboditi svih Slovena i Rumuna koji žive medu granicama koje kontrolišu Hortijevi domobrani. Ni sam Bardoši ovaj predlog nije smatrao ozbiljnim. Njegovim sprovođenjem trebalo je iz države da se protera oko osam miliona grada­na, što bi svakako imalo velikih posledica i na ekonomski život države.47

Proterati toliko ljudi iz jedne zemlje država, naravno, može samo onda ako te gradane primi neka druga zemlja. Zato su madarski organi vlasti počeli о ovome da pregovaraju sa Nemcima, ustašama, Bugarima i Italijanima. Pregovori su započeli još pre nego što je Jugoslavia kapituli- rala, 17. aprila 1941. godine. Madarska je zatražila od komandanta ne- mačkih okupacionih jedinica u Srbiji da primi ljude koji će biti proterani iz Backe47. Dva dana kasnije počeli su četvorodnevni razgovori madarskih i hrvatskih predstavnika о eventualnoj zameni stanovništva izmedu Hrvat-

38

ske i Madarske. Naime, u Madarskoj je bila veoma ozbiljno prisutna zami- sao da se Hrvati iz Bačke presele u Hrvatsku, a Madari iz Slavonije u Mađarsku. Pavelićevi predstavnici su odbili ovaj predlog, kao i da prime Srbe proterane iz Madarske. Pristali su samo na to da im dozvole prolaz kroz državu. Ovi razgovori su vodeni pre sporazuma, zaključenog izmedu Nemačke i Italije, о raskomadanju Jugoslavije. Kako je taj sporazum po- stignut 24. aprila u Beču, to su madarski političari smatrali da je došlo vreme da se aktualizira pitanje sudbine proteranih ljudi iz Bačke, pa samim tim i sudbina čitavog proterivanja. Stoga, 1. maja 1941. godine Mađari traže od oficira za vezu u Beogradu da im se dozvoli proterivanje150.000 Srba iz Madarske u Srbiju. Nemački oficir za vezu Oto fon Erdmansdorf je posle dve nedelje odgovorio na ovaj zahtev, odbijajući ga uz argument da u Srbiji ne postoje uslovi ni za ishranu, ni za smeštaj ovoli- kog broja izbeglica, ostavljajući, ipak, mogućnost da se kasnije ponovo pregovara о ovome.48

Bez obzira na to što između nemačkih i madarskih organa nije postig- nut sporazum о proterivanju Srba iz Madarske u Srbiju, Madari su to, ipak, činili. Zato je predstavnik Druge nemačke armije stavio na znanje madarskim organima da prestanu sa ilegalnim proterivanjem ljudi u Srbiju jer „time ugrožavaju bezbednost nemačke armije, a moglo bi i štetno da utiče na nemačko-mađarsko vojno prijateljstvo.“ Stoga je 20. maja izdato naredenje vojnim vlastima u okupiranoj Bačkoj da privremeno prestanu da proteruju ljude u Srbiju, a ujedno im je zabranjeno da ih i ubuduće pro- teruju na teritoriju Hrvatske. To, medutim, madarske vlasti nisu poštova- le. U sačuvanim dokumentima nailazimo na proteste nemačkih organa vla­sti zbog daljeg ilegalnog proterivanja iz Madarske nekoliko hiljada Srba.49

U to vreme bilo je već internirano oko 12.000 kolonista i dobrovolja- ca a, prema nekim podacima, proterano ih je oko 35.000, mada se tačan broj ne zna. Uvidevši da će njihov nemački saveznik pružiti ozbiljan otpor daljim proterivanjima, naročito kada su Nemci kao argumenat za svoj stav naveli da „Jugoslovene proterane iz njihovih prebivališta smatraju neisc- rpnom rezervom narodnooslobodilačkog rata“, madarski vlastodržci su odustali od insistiranja za sprovodenje ideje о proterivanju 150.000 Srba, smanjivši taj broj na 12.000 ljudi, to jest na one koji se nalaze u logorima. Taj zadatak je poveren ambasadoru Madarske u Berlinu Demeu Stojaiju, kasnijem predsedniku madarske vlade, koji ga nije uspešno obavio, bez obzira na to što je Nemcima prebacio što su iz jugoslovenskih krajeva, pri- ključenih Nemačkoj proterali u Srbiju 280.000 Slovenaca a Hrvatima odo- brili proterivanje još 200.000 Srba, kako je saznala madarska obaveštajna služba.50

Od prvog dana okupacije kolonistička sela u Bačkoj su bila okružena odredima žandarmerije, a stanovnicima je bilo zabranjeno da ih napuštaju. Ipak je većem broju pojedinaca, posebno kompromitovanim komunisti-

39

ma, ali i čitavim porodicama, uspelo da napuste ne samo svoje selo, već i Bačku i da odu u Srbiju ili u stari zavičaj - Liku ili Bosnu. Ostali kolonisti i dobrovoljci iz prvog svetskog rata koji su bili naseljeni u Bačku i Baranju, početkom maja 1941. krenuli su na mukotrpan put poniženja, maltretira- nja, gladi i masovnog umiranja.

Po prethodno zamišljenoj i do tančina utvrđenoj proceduri, počet- kom maja počela je akcija prinudnog iseljavanja ovog življa iz Bačke. Od preko pet stotina kolonističkih porodica koje su stanovale na području su- botičke opštine, prema okupatorskim podacima, do 2. maja dobrovoljno se iselilo oko 140. Ostale su internirane i smeštene u logor koji se nalazio na Palićkom putu u Subotici. Drugog maja prinudno je iseljen i veći broj kolonista iz Njegoševa a šest dana kasnije domobranske jedinice i madar­ski žandarmi prinudno ih iseljavaju iz Novog Feketića. Većinu preko No- vog Sada proteruju u Srbiju, a ostale interniraju u logor u Bačkoj Topoli. Dva dana kasnije, 8. maja, oko 1.300 kolonista iz Lipara preko Vrbasa te- raju u privremeni logor koji je bio formiran na bivšem aerodromu Jugovi- ćevo, kod Novog Sada. U ovaj logor dospeli su zatim 14. maja i kolonisti iz Kočićeva, 19. maja iz Gornje Rogatice, 23. iz Bačkog Dušanova itd. U isto vreme veći broj kolonista doteran je iz raznih kolonija i u logor Vizić, kraj Begeča. Iz ovih logora okupatori su počeli svakodnevno da prebacuju ske- lom preko Dunava, kod Novog Sada, veći broj interniraca, koji su, zatim, krenuli dalje na jug, u neizvesnost. Činjenica što su i iz severnih krajeva okupirane Bačke dovodili internirane koloniste u logore u Novom Sadu i Begeču govori u prilog nameri da se svi oni prebace preko Dunava, koji je tada predstavljao državnu granicu izmedu Madarske i takozvane Nezavi- sne Države Hrvatske.

Iz logora na aerodromu Jugovićevo, prema nekim procenama, pre- bačeno je u Hrvatsku i Srbiju preko 15.000 interniranih Srba i Jevreja. To prebacivanje, medutim, nije teklo glatko. Dešavalo se da grupu koju madarski okupatori tokom dana prebace preko Dunava, nemačke i ustaške vlasti istog dana vrate na levu obalu reke a odatle u logor. Madarski okupa­tori planirali su da na ovaj način prebace preko Dunava oko 150.000 ljudi. Tome su se suprotstavile nemačke i ustaške vlasti jer, pre svega, nisu bile spremne da obezbede posao, smeštaj i ishranu za ovoliko proteranih ljudi. Osim toga, verovatno su se bojali i potencijalne revolucionarnosti ove mase obespravljenih i ogorčenih rodoljuba, bivših dobrovoljaca u prvom svetskom ratu, čija su deca izmedu dva rata već pripadala, mahom, naprednom omladinskom pokretu. Tada je hortijevska vlada donela odlu- ku da se ovi kolonisti izoluju u logorima u unutrašnjosti Madarske. Spro- vodenju ovog plana pristupili su odmah posle suprotstavljanja nemačkih i ustaških vlasti, ali do konačnog ostvarenja trebalo je da prode nekoliko meseci.

40

Deportacija i interniranje kolonista

Nisu svi kolonisti internirani u isto vreme jer je, po prvobitnom pla- nu, trebalo da budu prebačeni preko Dunava, pa je kapacitet skela odredi- vao tempo proterivanja i iseljavanja iz njihovih sela. Kada je već doneta odluka о tome da se kolonisti ne proteraju van države, već interniraju, tre­balo je da prode izvesno vreme da bi se obezbedio smeštaj za toliko ljudi. Otuda i prebacivanje grupa iz jednog logora u drugi. Evo, tako je to teklo.

U selu Radivojevićevu (sadašnjem Višnjevcu) i salaškom naselju ko­lonista zvanom Pustara, 4. juna 1941, rano ujutro pojavio se veći broj žan- dara. Putem dobošara objavljeno je stanovništvu da svi treba da se okupe pred školom i da sa sobom ponesu samo onoliko stvari koliko u rukama mogu da nose. Selo je bilo zaposednuto žandarmerijom. Niko nije smeo ni do svog prvog komšije da pode. Na Pustari su žandarmi išli od salaša do sa- laša i terali koloniste put Radivojevićeva.

Satima su stajali pred školom, okruženi žandarmima i vojskom. I ta­da, odjednom, iznenada, ne zna se ni po čijoj inicijativi, a možda je to bio izraz kolektivnog prkosa i samohrabrenja, usred dvorišta odjeknu pesma i omladina zaigra kolo. Na zvuk pesme i ritam kola, deca koja su neprestano plakala, prestrašena vikom žandara, smirila su se, sa lica starijih nestade izraza nespokojstva i strepnje, a žandarmi i vojnici su zabezeknuto gledali tu mladež koja je svojom pesmom i kolom nagoveštavala borbu koja će uslediti narednih meseci i godina.

Pesmu i igru omladinaca prekinuo je dolazak desetak kamiona koji su blizu stotinu porodica, sa preko pet stotina članova, odveli u improvizo- vani logor na Palićkom putu u Subotici, gde će se sresti sa kolonistima iz drugih mesta. Tu su se našli i kolonisti iz Novog Žednika, gde su, takode 4. juna, došli žandari da isteraju one koji do tog dana nisu dobrovoljno napu- stili selo, to jest pobegli u strahu od svakodnevnih pretnji okupatora. Ovde je za zborno mesto bila odredena železnička stanica, gde su pridošle kolo- nističke porodice već čekali pripremljeni kamioni, kojima su ih odvodili u logor na Palićkom putu u Subotici. Tamo su ih smestili u konjske stale i da- li im nešto slame za prostirku.

U logoru je, pored kolonista, bilo i interniranih Jevreja i Srba iz Subotice. U sećanju interniraca posebno je zabeležen nehuman odnos logorskih vlasti prema Vinku Arasu, predratnom predsedniku sokolske organizacije iz Subotice, kao i prema dvojici Jevreja, jednom izuzetno mršavom i jednom debelom čoveku, teškom i preko strotinu kilograma. Stražari su ovoj dvojici dali jedna kolica i terali ih da jedan drugog, na sme- nu trčeći, guraju po krugu logora, a oni su se zabavljali, gledajući njihove muke.

Kolonisti iz Žednika i Višnjevca doterani su u subotičku artiljerijsku kasarnu istog dana kada je general Novaković, komandant vojne uprave

41

Južne armije, izdao naređenje kojim osniva logor za internirce u bivšoj artiljerijskoj kasarni, za hiljadu ljudi, i još jedan, za njih 400, na Palićkom putu. Ujedno, nareduje da se logor ogradi bodljikavom žicom da se za in­ternirce obezbedi dovoljno slame, stolova i klupa i da im se izgradi poljski nužnik, zatim da se obezbedi potreban broj kotlova za kuvanje hrane i nameštaj za kancelariju uprave logora. Pri tome naglašava da se odmah pristupi pravljenju nužnika, a ostalim stvarima samo posle njegovog po- novnog izričitog naređenja.45 Medutim, domobranski komandant grada Subotice je već 30. aprila doneo sopstveno rešenje о formiranju logora za internirce u istoj kasarni, postavljajući za svog komandanta kapetana (fö- hadnagy) Zoltana Batkia, a za obavljanje policijskog nadzora nad logorom ovlastio je policijskog inspektora dr Andraša Tomaša. Tom naredbom određeno je da će Deveti pešadijski puk dati 70 vojnika za obezbeđenje lo­gora. No, naredba о formiranju logora dostavlja se i 101. vojnobezbedno- snom bataljonu.

U isto vreme dovode se kolonisti u logore Vizić, kod Begeča, i na ae- rodrom Jugovićevo, kod Novog Sada. U logoru kod Novog Sada našli su se kolonisti iz Nove Crvenke, Novog Feketića, Kočićeva, Gornje Rogatice, Svetićeva, Bačkog Dušanova i još nekih mesta. Ovde su ostali negde oko mesec dana. U logoru u Begeču nalazili su se, izmedu ostalih, i ljudi iz ko- lonija u okolini Sente, Bačkog Dušanova i drugih mesta.46 U ovim logori­ma pored, kolonista i dobrovoljaca, nalazilo se i nešto Srba i Jevreja iz raz- nih krajeva Bačke. Njih su internirali zbog toga što su okupatorski organi smatrali da su nepouzdani za režim.52

Iz ovog logora, kao i iz logora u Bačkoj Topoli, internirani kolonisti prebačeni su posle kratkog vremena u logore koji su se nalazili u Somboru i Apatinu, da bi se kasnije našli u tri logora u unutrašnjosti Madarske: u Nadjkanjiži, Barču i Šarvaru.

Logor и Nađkanjiži bio je formiran još pre izbijanja rata izmedu Ne- mačke i Jugoslavije. Za logor je iskorišćena napuštena fabrička zgrada u kojoj se proizvodila cikorija poznata pod nazivom „frank-kafa“. U njemu su se po njegovom osnivanju nalazili pripadnici poljske armije koji su posle sloma u ratu sa Nemačkom masovno bežali u Madarsku. Ovde su bili sme- šteni u logore (Nađkanjiža, Barč, Šarvar, Kištarča i dr.) da bi, uz prećutnu saglasnost madarskih vlasti, u manjim i većim grupama bežali iz njih i pre­ko ilegalnih punktova prelazili madarsko-jugoslovensku granicu. Iz Jugo­slavije su takode nastavili svoj put i priključili se nekim poljskim jedinica- ma u inostranstvu koje su nastavile borbu protiv nemačke fašističke okupa­cije. U ovom logoru su se kolonisti zadržali kratko, pa su uglavnom svi pre- bačeni u Šarvar.53

Logor и Bartu, koji se nalazio u jednom napuštenom mlinu na samoj obali Drave, ostao je u sećanju kolonista po izuzetno teškim uslovima živo- ta i brutalnom odnosu stražara prema internircima. Mada je u krugu logora

42

postojao bunar pitke vode, logoraši su morali da piju vodu iz Drave, oda- kle su je koristili i za umivanje i kuvanje, a slivnik iz improvizovanog nuž- nika oticao je u reku. U ovom logoru su se kolonisti nalazili do početka decembra 1941. Tada su ih delom prebacili u Šarvar, delom u Nađkanjižu, odakle su ih opet transportovali u Šarvar, gde su se tako početkom 1942. godine našli gotovo svi internirani kolonisti iz Bačke i Baranje, kao i veći broj interniranih Slovenaca iz Prekomurja, uglavnom iz Lendave i okolnih mesta.54

Bare (Bares) se nalazi na samoj jugoslovensko-madarskoj granici, svega četrnaest kilometara udaljen od Virovitice. Nađkanjiža je bila negde stotinak kilometara severozapadnije od Barča i oko dvadeset kilometara udaljena od jugoslovensko-madarske granice. Dok su se kolonisti nalazili u logoru u Barču, hortijevske vlasti se, izgleda, nisu bile pomirile sa činjeni- com da koloniste neće moći da prebace preko granice, pa su jednom prili­kom formirale železničku kompoziciju i u nju ukreale koloniste muškarce,i preko Virovitice krenule sa njima ka Vinkovcima. Medutim, nemačke i ustaške vlasti su ih silom vratile natrag, u Bare. Prilikom zadržavanja na usputnim stanicama, kad god bi ustaše saznale da se u vagonima nalaze ko­lonisti i dobrovoljci srpske vojske, pokušavali su da obiju zaključane vago- ne kako bi poklali ove nesrećnike sa kojima su se dve fašističke države već nekoliko meseci loptale. Madarski vojnici, pošto su bili odgovorni za odre- den broj ljudi, preteći napadačima i svojim oružjem, štitili su živote svojih interniraca i sve ih žive vratili u Barč.55

Prebacivanjem u Nađkanjižu, a kasnije u Šarvar, koji se nalazi još stotinak kilometara severnije, bar sa ove strane predstavljalo je izvesno o- lakšanje, jer je postalo očigledno da su madarske vlasti prebacivanjem in- terniranih kolonista u unutrašnjost svoje zemlje odustale od ranije namere da ih sve pošalju preko Dunava u Hrvatsku ili Srbiju.

Prilikom sprovodenja internacije i deportovanja kolonista iz Bačke madarski okupatori nisu zaboravili da likvidiraju kolonističke skupine u Baranji i Medumurju, koje su bile daleko malobrojnije od onih u Bačkoj. Osim toga, pod udar deportacije dospeli su i neki optanti, to jest ljudi koji su posle formiranja jugoslovenske države ostali da žive na teritoriji Madar­ske, a izrazili su, u skladu sa mirovnim ugovorom želju da se nastane u Kraljevini Jugoslaviji.

U Baranji su kolonistička naselja bila Novo Nevesinje, Branjina, Bolman, Uglješ i Svajcernica kod Darde. U njima je živela većina koloni­sta, ali ih je bilo i rasutih po gotovo svim mestima. Odmah po ulasku u ove krajeve, madarski okupatori su ih prebacivali preko Dunava i Drave, kao i onih nekoliko hiljada kolonista iz Bačke. Iseljenje ovih kolonista sprove- deno je u dva maha. Prvi nalet bio je maja 1941. godine, kada je iz Novog Nevesinja iseljeno 189 ljudi, iz Branjine sedam, iz Kneževih Vinograda 5,

43

Majiških Međa 288, Bolmana i Zornice 27, Jagodnjaka 28 i Hosjata 33 oso- be. Od ovih sa svoje zemlje proteranih kolonista njih 382 je deportovano u šarvarski logor.

Godinu dana kasnije, maja 1942, sa svog ognjišta proterano je još oko četiri stotine kolonista. Neki od njih su proterani preko granice, njih 35 je oterano u šarvarski logor, a okolno stanovništvo je prihvatilo u svoje domove 303 članova kolonističkih porodica.

U prekomurskim selima je takode bilo nešto kolonista. Prema poda- cima koje objavljuje poznati slovenački istoričar Ferdo Godina, juna 1942. deportovano je ukupno 668 kolonista iz Prekomurja. Podaci sadržani u knjizi evidencije šarvarskog logora govore, medutim, о 569 Slovenaca - kolonista iz Perkomurja. Ovi kolonisti su sve do sredine 1942. godine živeli na svom zemljištu, a onda su počeli da ih proteruju i interniraju na osnovu zahteva sreskog načelnika iz Donje Lendave. Tada su iz Sombathelja po- slata u Prekomurje dva voda naoružanih domobrana da proteraju koloni­ste, riastanjene u mestima Benica, Dolga Vas, Petiševci i Pince-Marov.

Logor u Šarvaru - logor uništenja

Istocno od Budimpeste, na magistralnom železničkom pravcu Bu- dimpešta-Sombathelj, nalazi se gradić Sarvar sa nešto preko 15.000 stanov­nika. Star preko dve hiljade godina, bio je svedok gotovo svih krupnih dru- štvenih dogadaja koji su tokom minulih vekova i decenija potresali društvo u ovim krajevima. Krajem prošlog i početkom ovog veka u Šarvaru se gra­de prvi značajniji industrijski pogoni. Posle šećerane, francuski kapitalisti grade ovde 1904. godine fabriku veštačke svile, zapošljavajući veliki deo radno sposobnog stanovništva. Posle prvog svetskog rata fabrika prelazi u rulce belgijskih vlasnika koji je likvidiraju i nude velikom broju bivših rad­nika fabrike zaposlenje u Belgiji i Francuskoj, što dovodi do masovnog ise- ljavanja radnika iz Šarvara.56

Za ovu fabriku, koja, izgleda, novim vlasnicima nije mogla u Šarvaru da pruži dovoljno velike profite, vezane su još dve mnogo tragičnije ljud- ske migracije. О tome svedoči nekoliko suvoparnih reči u publikaciji о o- vom gradiću. Sudbina hiljade i hiljade ljudi koji su prošli tokom drugog svetskog rata kroz ovu bivšu svilaru samo je ovlaš naznačena sledećim reči- ma:

„Tokom rata u zgradi bivše svilare prvo se nalazio sabirni logor za iz- begle Poljake, a zatim logor za internirane Jugoslovene. Potonja pokolje- nja obeležila su ovo mesto spomen-pločom u znak poštovanja prema žrtva- ma. Spomenik na groblju koji je izradio Mihalj Nemet (Nemet Mihäly), evocira uspomenu na nedužne žrtve.“57

44

Početkom diugog svetskog rata, posle vojničkog sloma Poljske, veli- ki broj pripadnika poljske armije, u želji da izbegne zarobljavanje nemač- kih fašista, prebegao je u Madarsku, gde su bili smešteni u sabirne logore. Jedan od njih se nalazio u prostorijama bivše svilare u Šarvaru. Kada su ju­na 1941. godine u ovaj logor doterani prvi internisti kolonisti iz Bačke, u logoru se nalazilo svega nekoliko Poljaka. Medu njima su se nalazila i tri lekara, koji će još izvesno vreme obavljati lekarsku dužnost u logoru. Bili su to dr Armejski, dr. Boževski i dr. Volf. Sva trojica su ostala u najlepšem sećanju interniranih Vojvođana, a naročito dr Armejski koji je tokom rata pobegao iz logora i priključio se jednoj partizanskoj jedinici. Bio je i lekar Sestog korupsa Narodnooslobodilačke vojske.58

Zvanični naziv logora je bio Madarski kraljevski logor za interniranje- Šarvar (Magyar kirälyi internälötäbor - Särvär). U sredini logora nalazila se zgrada uprave logora, zgrade u kojima su bili smešteni stražari i vojska koja je obezbedivala logor, a jedna baraka je služila za kuhinju. U krugu logora bilo je devet bivših fabričkih hala, u kojima su bili smešteni internir- ci. One su bile gradene od betonskih zidova, sa prozorima na krovovima, kroz koje je u hale prodirala svetlost. Bile su pretrpane ljudima. Računa se da je kroz šarvarski logor tokom drugog svetskog rata prošlo oko 12.000 Jugoslovena a da ih je odjednom najviše bilo oko 8.000. Računajući da su internirci bili smešteni ravnomerno po halama, može se zaključiti da je u jednu baraku bilo smešteno i do devet stotina ljudi, što ne znači da ih po- vremeno nije bilo i manje, odnosno vise. Sa obe strane hale nalazili su se drveni kreveti na sprat. Bili su to, u stvari, kavezi u koje su se logoraši mo- rali uvlačiti, jer je za svakog od njih bilo predvideno svega četrdesetak san- timetara širine tog kreveta, koji je bio širok koliko i čitav zid fabričke hale.59

Usled ovakvih uslova života bolest i smrtnost su bile neprekidno pri- sutne u logoru. Nakon rekonstrukcije i obnove logoraškog groblja u Šarva- ru sačinjen je spisak od oko 750 osoba koje su tokom drugog svetskog rata umrle u ovom logoru i sahranjene u posebnom delu šarvarskog groblja. Najviše ljudi umrlo je u zimu 1941/42. godine, a medu njima je bio veoma veliki broj dece. Medutim, ovo nisu svi umrli logoraši iz Šarvara. Veliki broj njih umro je u logorima u Nadjkanjiži i Barču, odakle je trebalo da ih prebace u Šarvar, a veći broj logoraša umro je u Sombathelju, Đeru i dru- gim okolnim mestima gde su bili odvodeni na rad ili su umrli u tamošnjim bolnicama. Stoga se može smatrati da je u Šarvaru i drugim logorima kroz koje su prošli Jugosloveni tokom drugog svetskog rata umrlo oko 1200 interniraca60.

Ovako velik broj umrlih logoraša svakako je rezultat opštih uslova ži- vota u logoru. Slaba ishrana, nepodoban smeštaj i nedostatak najosnovni-

45

jih higijenskih uslova doprineli su visokom procentu smrtnosti logoraša. Tome treba dodati i to da je najveći broj logoraša umro upravo prve godi­ne zatočeništva, kada madarske fašističke vlasti nisu dozvoljavale nikome da pruži ma kakvu pomoć u hrani i lekovima internircima u Šarvaru.

Ovaj logor, doduše, nije bio koncentracioni, tipa hitlerovskih i pave- lićevskih logora smrti i uništenja. U njemu nije bilo krematorijuma, gasnih komora, niti koljača ustaškog tipa. Ovde je smrt trebalo da naide „prirod- no“, bez privida nasilja. No, sticaj mnogih okolnosti doprineo je tome da se taj monstruozni plan fizičkog uništenja šarvarskih logoraša ipak ne spro- vede u delo.

Tome, naravno, trojica poljskih lekara, koji su svesrdno pomagali lo- gorašima, nisu mnogo mogli da doprinesu. Oni su se, bez dovoljno lekova i druge opreme, tako reći donkihotovski hvatali u koštac sa bolestima i lo- gorskim ljudskim nevoljama. Često, ne svojom krivicom, potpuno bezu- spešno.

U ambulatnu je, zapravo, dolazilo malo onih koji su bolovali od neke bolesti zbog koje čovek na slobodi posećuje lekara. Bile su to, mahom, specifične logorske bolesti, prouzrokovane gladu, nečistoćom, hladnoćom itd. Tako je jednog dana doveden u ambulantu starac, potpuno iznemo- gao. Ličio je na živi kostur. U dnu očnih duplji još je svetlucala iskra život- nog plamička. Lekar ga upita na šta se žali, ali on nije mogao ni da odgovo- ri. Kada ga je pregledao, pozvao je bolničara Nikolu Narandžića i naredio mu da bolesnika oslobodi vašiju. Kada ga je pogledao, zaprepašćen bolni- čar je video da po bolesniku prosto gamižu vaši. Toliko ih je bilo da su mu se neke nastanile i u obrvama. Kada ga je obrijao tako reći od glave do pe­te, oprao i smestio u bolesnički krevet prišao mu je lekar kojem tada već ništa drugo nije ostalo već da konstatuje starčevu smrt.

Logorska ambulanta je prvih meseci po dolasku interniraca iz Jugo­slavije u nekoliko navrata poslužila i kao porodilište. No, iz tog porodilišta retko su izlazile žive bebe. Zabeležen je slučaj kada su dve mlade žene, uz to još i u rodbinskoj vezi, u razmaku od jednog sata donete u ambulantu sa porodajnim znacima. Obe su se same poradale, bez ičije stručne pomoći. Umrle su još istog dana, zajedno sa svojom novorođenom decom, i to u razmaku od jednog sata, istim redom kako su i donešene u ambulantu.61

Poznavajući situaciju u kojoj su se kolonisti iz Bačke našli u ovom lo­goru za internirce, moglo bi se jednostavno konstatovati da su se nad njih nadvili veoma tamni oblaci. Nekoliko stotina kilometara daleko od zaviča- ja, izloženi hladnoći, gladi, bolestima i smrti, bez ikakvih mogućnosti ko- municiranja sa spoljnim svetom, reklo bi se da su bili ostavljeni sami sebi. Ni politička i vojna situacija u svetu nije im ulivala mnogo ohrabrenja. Ne- mačke horde još su napredovale na Istočnom frontu, a u Novom Sadu i

46

većem broju mesta južne Bačke u zimu 1941/42. godine izvršen je niz ma- sovnih zločina, za koje su saznali i internirci u Šarvaru. No, usred te sveop- šte tmurne situacije, postupci pojedinih ljudi prema njima, kako u logoru, tako i za vreme njihovog odvođenja od kuća, ulivali su im veru u čoveka i nadu da fašistička neman neće uspeti da svoj način razmišljanja i postupa- nja prenese na sve njihove sugradane.

Često se u logoru prepričavao događaj koji se u leto 1941. godine de- sio na železničkoj stanici u Staroj Moravici, u koju su kamionima bili doterani kolonisti iz Bačkog Sokolca. Utovareni u vagone, očekujući šta će se s njima desiti, nisu imali prilike nikog od meštana da upitaju za smer nji­hovog putovanja, jer na stanicu nijedan nije izašao. Da li nisu hteli, ili im nije bilo dozvoljeno, to oni nisu nikada saznali. No, odjednom se na svojim kolima, krcatim hlebovima, pojavi mesni pekar Lajoš Buzaš. Uvagonirane internirce ta scena podseti na sliku iz svoje kolonije. Tu je Buzaš svakod- nevno dolazio svojim kolima i donosio hleb kolonistima. Ovog puta on nikoga nije pitao koliko mu hleba treba. Podelio ga je medu internircima, a na radoznala zapitkivanja svojih bivših mušterija, doduše, ni on ništa nije mogao, ni znao da odgovori. Ali, njegov gest je tim vise govorio ovim lju- dima koji su bili tek na polaznoj tački svoje kalvarije.

Okupacija Bačke i Baranje od strane Hortijeve Madarske dovela je do erupcije nacionalističke euforije kod jednog dela madarskog življa u ovim krajevima. Nacionalno podjarmljeni u staroj Jugoslaviji mnogi su od hortijevske okupacije očekivali bolji život. Huškani od mađarskih političa- ra, mnogi su se i ogrešili о svoje sugradane drugih nacionalnosti. Ali, zna- čajno je pomenuti one Madare koji ne samo da nisu prihvatili politiku oku­patora, već su se, rukovodeni humanim motivima, suprotstavljali nekim njegovim merama.

Pored toga što je zabeležen veći broj slučajeva da su pripadnici ma­darske narodnosti prilikom odvodenja kolonista pljačkali njihovu imovinu, bilo je i takvih koji su je sklanjali i posle povratka kolonista u domove iz kojih su oterani vratili im sve do poslednjeg komada, mada, naravno, о ovome nije bilo nikakvih pisanih dokaza. Zanimljiv je i postupak velepo- sednika Bele Vojniča, na čijem posedu je svojevremeno formirana koloni- ja Mali Beograd. Ulaskom Hortijevih trupa, umesto da se sveti onima zbog kojih mu je svojevremeno veliki deo imovine nacionalizovan, zalagao se kod okupatorskih vlasti da se prema kolonistima ne preduzimaju nikakve represalije. Isto tako je postupao i Janoš Fernbah, na čijem imanju je svo­jevremeno formirana kolonija Bački Sokolac.61

Takvi postupci su se, doduše, mogli ubrajati u izuzetke, ali po svom značaju predstavljali su veliki prilog jačanju svesti о tome da mostovi koji su vezivali koloniste sa starosedeocima raznih naroda i narodnosti nisu pre- kinuti. U tom pogledu posebno mesto zauzimaju trgovački pomoćnik An­tal Kiš iz Starog Zednika i Subotičanka Jagica Mucakova.

47

Mnogi Žedničani se dobro sećaju lika Antala Kiša, koji se aprila 1941. godine prihvatio da bude komandir mesne narodne straže (u ostalim mestima Bačke i Baranje poznate po kolaboraciji sa okupatorom), sa jedi- nom željom da pomogne kolonistima u Novom Žedniku da izbegnu razne neprijatnosti, koje su svi manje-više očekivali.

Atmosfera u Novom Žedniku već prvih dana nakon ulaska Hortije- vih domobrana bila je veoma napeta. Okupatori su se svojim zločinima već predstavljali narodu. U selu, koje je bilo okruženo žandarmerijskim patro- lama i iz kojeg je bio zabranjen izlaz, već su pale prve nevine žrtve. Ubijeni su svi članovi porodice Marjanović, medu kojima i starica od 65 godina i mlada žena u šestom mesecu trudnoće. Zatim, okupatorski vojnici su osuli paljbu na decu koja su igrala fudbal na jednom poljančetu i tom prilikom ubili maloletnike: Nikolu Bucala, Laciku Fazekaša, Sandora Kabaia, Lajo- ša Kolara i Đuru Mandića.

Tih dana Antal Kiš, koga su u selu svi zvali Antika, skoro stalno je držao zatvorenu radnju u kojoj je radio, kako bi uspeo da se nade svuda gde je smatrao da bi mogao nešto da pomogne kolonistima. Tako je uspeo da spase porodicu Kravarušić, pa Maksima Dragovića i druge.

No, svima će, ipak, najviše ostati u sećanju slučaj kada je okupator­ski potpukovnik Laslo Horvat naredio da se svi stanovnici Novog Žednika isteraju na jednu ledinu i da se izdvoje omladinci. Kada je izdvojeno pedesetak mladića izmedu 15 i 20 godina jedan mitraljez je bio uperen ka njima, a drugi ka ostalom narodu. Taman kada su izdvojeni omladinci već pomislili da im je došao kraj, pojavi se njihov poznanik Antika Kiš. Pred- stavio se potpukovniku i energično zahtevao da se prestane sa maltretira- njem nedužnih ljudi. Kada mu je potpukovnik rekao da je neko pucao na madarsku vojsku i da će on pobiti omladince u znak odmazde, Antika izja- vi da on garantuje da niko od ovih ljudi to nije uradio. Na pitanje čime to može da garantuje Kiš odvažno reče: „Svojim sopstvenim životom“. Na to okupatorski potpukovnik saopšti Kišu da će narediti da se svi okupljeni meštani pretresu i ukoliko se kod njih pronađe ma kakvo oružje da će po- streljati sve okupljene koloniste, ali i njega. Okupatorski domobrani su odmah sve pretresli, ali ni kod jednog koloniste nisu našli oružje. Kada je dobio izveštaj о ovome, potpukovnik je održao reč. Pustio je sve okuplje­ne svojim kućama. Usput, dok su išli ka selu, jedan omladinac je krišom predao pištolj Antiki Kišu, izvinjavajući mu se zbog toga.62

Kada su Žedničani, poput ostalih kolonista iz Bačke, dospeli u Šar- var, Antika ih nije zaboravio. U logor su na ime pojedinih žitelja Novog Žednika stizali paketi sa hranom, odećom i obućom. U tim paketima bilo je toliko raznih stvari da su svi oni koji su ih primali bili ubedeni u to da Antika sve to ne može sam da pošalje, već da je sakupio od svojih drugova. Ujedno, niko od primalaca nije mogao da dokuči zašto Antika baš njemu šalje pakete.

48

U sećanju logoraša ostao je i lik Subotičanke Jagice Mucakove, koja je sa dozvolom okupacijskih vlasti, obučena u duboku crninu, obilazila logor donoseći razne poklone logorašima, a skoro prilikom svake posete uspela je da nekoga od logoraša odvede sa sobom u Suboticu i smesti ga kod neke tamošnje porodice.63

Navođenjem imena ovih nekoliko ljudi, medutim, ne iscrpljuje se li- sta onih koji su na neki način pritekli u pomoć о vom opljačkanom i obes- pravljenom življu. Još dok se većina iz svojih domova proteranih kolonista nalazila u logoru koji je bio na novosadskom aerodromu, u okviru Srpske pravoslavne crkvene opštine u Novom Sadu osnavan je Odbor, sa zadat- kom da pruži pomoć interniranim Novosadanima i onima koje okupator bude dovodio u logore u okolini grada. Ovaj Odbor je, koristeći okupator- sku ideologiju favoriziranja crkve, poslao svoje predstavnike kod nekih okupatorskih funkcionera, naglašavajući pri tome da čitava akcija treba da se obavi u okviru crkve, pa je tako i dobijeno odobrenje da se internircima mogu doturiti hrana, odeća, obuća i lekovi. Odbor je tako uspeo da razdeli logorašima u logoru na aerodromu oko 600 kilograma slanine, 175 kilogra- ma sira i veću količinu hleba, mleka, sapuna, cigareta, odeće i obuće. Da bi se potvrdio verski karakter akcije, u logoru na aerodromu održane su i dve liturgiie: prva 8. juna, a druga na dan napada Nemačke na Sovietski Savez, 22. juna 1941. godine.64

Po odlasku interniraca iz Novog Sada u Sarvar, Odbor pri Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Novom Sadu neprekidno je pokušavao da dobije do- zvolu od vlasti da svoju karitativnu funkciju u odnosu na internirane kolo­niste nastavi, pa i proširi na ostale žitelje porobljene Backe. To, medutim, vlasti nisu dozvoljavale. Bilo je to još za vreme vlade Lasla Bardosija, čija je vlada pala u proleće 1942. godine, kada se slobodoljubivo čovečanstvo već zgražavalo nad krvoprolićem i drugim oblicima genocida sprovede- nih u jugoslovenskim zemljama koje su okupirali hortijevski domo- brani.

No, nije samo crkvena opština u Novom Sadu preduzimala korake radi pružanja pomoći internircima. To su uradile i srpske pravoslavne cr­kvene opštine u Budimpešti i Pomazu. Ova pomoć se u početku sastojala u slanju paketa sa hranom, odećom, obućom i lekovima u logor, a kasnije su članovi ovih dveju crkvenih opština učestvovali, zajedno sa crkvenim opštinama u Bačkoj, u odvodenju dece, pa i čitavih porodica iz logora i u njihovom zbrinjavanju kod srpskih porodica. Od gradana Budima koji su organizovali i sprovodili ovu akciju pomoći kolonistima, bivši internirci se posebno sećaju Sredoja Beloša, predsednika Srpske pravoslavne crkvene opštine u Budimpešti, i sveštenika iz Budima Dušana Vujičića. Medu gra- danima Pomaza, posebno su internircima ostali u sećanju oni koji su, pored toga što su im pružali pomoć, primili u svoju kuću one internirce koje su logorske vlasti na njihov zahtev pustile iz logora. Bili su to: Petar i

4 Jugosloveni u m ađarskim zatvorim a. 49

Svetozar Abžić, Svetozar Apić, Milan Bašić, sveštenik Stevan Bešlić, Irenai Jova Golub, Đureika, Ilija, Jova i Pelagija Pega Mijakić, Kosta Pandu- rov, Laza i Živko Staničić, Sofija Šajn i Ilija Todorov.65

Prva pomoć internircima u Šarvaru, od gradana iz Budimpešte i Po- maza stigla je tek početkom 1942. godine, kada crkvenoj opštini u Novom Sadu još nije bilo dozvoljeno da im pruži ma kakvu pomoć. No, zabeleže- no je da je i sveštenik Slavko Nikolić iz Darde radio na organizovanju pru- žanja pomoći internircima. Dvanaestog decembra 1941. godine on izvešta- va pečujskog podžupana da je saznao kako vlasti u Subotici nameravaju da likvidiraju logor u kojem se nalaze i neki kolonisti. Napisao mu je da su ovi kolonisti takvog imovnog stanja da posle puštanja iz logora ne bi mogli sa­mi da se staraju о sebi, te je neophodno da ih neko primi u svoje domaćin- stvo i brine se о njima. Tako je ovaj sveštenik na zavijen način stavio do znanja podžupanu da se radi о ljudima koje je hortijevska vlast opljačkala do gole kože. Stoga on moli za odobrenje da neki njegovi parohijani, koji su izrazili spremnost za to, prime u svoje domove ove otpuštene internirce. Pečujski podžupan je već posle deset dana odgovorio na Nikolićevu mol- bu. On veli da se ne slaže s tim da se na područje njegove županije näsele bivši internirci koji ranije tu nisu stanovali, ali da nema ništa protiv toga da se oni nakon puštanja iz logora nastane u mestima u kojima su i ranije bo- ravili.

Qva prepiska izmedu sveštenika Nikolića i pečujskog podžupana za- služuje i uzgredni komentar. Naime, dok je ovo pisao, Nikolić, verovatno nije bio podrobno informisan, jer se u vreme kada je on molio podžupana da odobri njegovim parohijanima da prime internirce iz subotičkog logora, oni su već bili doterani u Sarvar. Možda Nikolić nije hteo da pominje ime ovog logora, smatrajući da će podžupan pre odobriti prihvat interniraca iz nekog privremeno formiranog logora u Subotici, nego iz Šarvara, koji je tada u Madarskoj već bio poznat kao logor za poljske izbeglice, a kasnije za internirane koloniste iz Jugoslavije. Ni pečujski podžupan se nije рока- zao slabim diplomatom u svom odgovoru. Pre svega, isključio je moguć- nost da u Baranji nade utočište т а i jedan internirani kolonista koji je rani­je živeo u Bačkoj. Time je u velikoj meri suzio broj mogućih doseljavanja ovog življa u njegovu županiju. Drugi uslov bio je ne manje perfidan. Nai­me, on nema ništa protiv da se internirci näsele u „ona mesta u kojima su stanovali pre interniranja“ . Poznata je činjenica da su kolonisti stanovali po selima u kojima su oni bili gotovo jedini stanovinici. Posle proterivanja i interniranja, hortijevske vlasti su na njihova imanja i u rijihove domove na- selili prvenstveno Sekelje iz Bukovine, zatim porodice poginulih vojnika i još neke kategorije svojih gradana. Zar se moglo očekivati da će ovi ljudi iz humanih razloga primiti u domove, koje su dobili od fašističke države, lju- de koje ta država proganja kao svoje neprijatelje? Nikolić se nije zadovo- ljio odgovorom, pa je i nadalje, tokom čitavog rata bio neumorni učesnik i organizator akcije pružanja pomoći kolonistima.66

50

Sve do pada Bardošijave vlade, u proleće 1942. godine, novosadska crkvena opština je bezuspešno pokušavala da dobije dozvolu da pruži po- moć interniranim kolonistima u Šarvaru. Međutim, posle smene na čelu vlade fašističke Madarske, kada je za predsednika bio naimenovan Mikloš Kalai, Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj opštini u Novom Sadu odobreno je da organizuje pomoć internircima u ovom logoru.

Koristeći se iskustvom iz vremena kada su kolonisti bili još internira- ni na aerodromu u Novom Sadu, crkvena opština je počela da prikuplja priloge od svojih članova. Prikupljenu hranu, odeću i obuću odneo je u lo- gor tadašnji predsednik crkvene opštine Jovan Ćulum. Bilo je tu око 15 to- na razne robe. Ovom pošiljkom uspostavljen je prvi kontakt između crkve­ne opštine u Novom Sadu i logora u Šarvaru. Akciji se zatim priključuju pravoslavne crkvene opštine u Subotici, Somboru, Srbobranu i mnogim drugim mestima širom Bačke.

Pomoć interniranim dobrovoljcima i kolonistima nije, međutim, bila zamišljena samo slanjem hrane, odeće, obuće i lekova. Krajnji cilj onih koji su pokrenuli akciju i rukovodili njome bio je da se internirci oslobode logora, u koji su dospeli bez ikakve krivice. Frontalnom akcijom se, narav- no, ništa nije moglo postići. Zato je već u proleće 1942. godine, to jest od- mah nakon što je mađarska vlada odobrila kontakte između Novosađana i interniraca u Šarvaru, pokrenuta akcija izbavljenja dece iz logora. Mini- starstvo unutrašnjih poslova Mađarske odobrilo je da se iz logora izvedu muška deca do 14 i ženska do 15 godina starosti, kako bi bila smeštena u srpske porodice u Bačkoj, koje će ih izdržavati, vaspitavati i negovati. Ta- ko je početkom aprila 1942. godine u Novi Sad stiglo 186 dece iz šarvar- skog logora. Bila su to deca koja su preživela skoro godinu dana po logori- ma, izložena gladi, nemaštini, a posebno surovoj zimi 1941/42, kada se živa neretko spuštala i na dvadeset-trideset stepeni ispod nule. Lekari iz Novog Sada, zajedno sa predstavnicima organizatora ove akcije, odlazili su u Šar- var i u tamošnjoj ambulanti pregledali decu, pa su konstatovali da ne mogu sva da budu smeštena u porodice, usled njihovog slabog zdravstvenog sta- nja. Neka deca su mogla da se smeste samo u one porodice u kojima nije bilo dece. Tako je iz Sarvara, u Bačku dovedeno u šesnaest transporta, 2.812 dece, 188 odojčadi i 184 porodilje.

U sećanju organizatora ove plemenite akcije zabeleženo je da su se mnoge porodice prosto otimale za decu. Pored onih koji su primali u svoje domove po jedno ili dvoje dece, bilo je i takvih koji su pod svojim krovom zbrinuli i šestoro, izražavajući na taj način svoj humanizam, patriotizam i otpor mađarskoj fašističkoj okupaciji.

U šarvarskom logoru je bilo internirano i oko 600 Slovenaca iz Pre- komurja, i to iz mesta Pince-Marov, Benica, Petiševci, Komovci i Dolga Vas. To su takode bili kolonisti koji su u staroj Jugoslaviji bili naseljeni iz primorskih u ova mesta. Razumljivo je da je akcija izbavljenja dece iz šar-

4 ’ 51

varskog logora obuhvatala i njih. Pored srpske dece, srpske porodice u Bačkoj su primile i 206 slovenačke dece. Vredno je pomena da su u svim mestima gde su bila smeštena deca iz Slovenije, pored toga što su ih srpski domaćini svesrdno primili, pravoslavni sveštenici posebno vodili brigu о to­me da ona redovno pohađaju rimokatoličku versku nastavu i da upražnja- vaju obrede predviđene rimokatoličkim dogmama. Radeno je to prven- stveno zbog toga da ne bi iskrsla sumnja da postoji želja da se na ovu decu vrši ma kakav pritisak u pogledu njihove nacionalne ili verske pripadnosti.

Najviše dece je bilo smešteno u Novom Sadu (710), Somboru (598), Srbobranu (112), Subotici (110), Bačkoj Palanci (106), Molu (102), Stapa- ru (95), Pašićevu - sadašnjem Zmajevu (95), i Senti (74). Dece iz šarvar­skog logora bilo je i u Apatinu, Adi, Bačkom Brestovcu, Bačkom Gradi- štu, Bačkora Monoštru, Bačkoj Topoli, Bajši, Begeču, Buljkesu (sada Ma- glić), Crvenki, Deronjaraa, Đurđevu, Futogu, Gajdobri, Gardinovcima, Gospođincima, Kaću, Kanjiži, Kovilju, Kuli, Kulpinu, Loku, Martonošu, Nadalju, Obrovcu, Parabuću (sada Ratkovo), Paragama, Pivnicama, Ru- menci, Silbašu, Sivcu, Stanišiću, Šovama (sada Ravno Selo), Tovariševu, Turiji, Vrbasu i Vilovu. Deca su bila smeštena i u nekoliko baranjskih me- sta: Belom Manastiru, Dardi i Kneževim Vinogradima. Pored tako preko tri hiljade spašene dece, zahvaljujući ovoj akciji iz logora je izbavljeno i 647 staraca i starica, koji su takode smešteni u porodice.

Odlaskom ovako velikog broja dece i staraca iz logora nije prekinuta njihova veza sa rodbinom koja je ostala u internaciji. Staviše, uspostavila se veza između domaćina ove dece i staraca, s jedne, i njihove rodbine u logoru, s druge strane. Tako su domaćini ove dece i staraca slali pakete sa hranom, odećom i obućom u logor, što je u velikoj meri poboljšalo stanje u njemu. Novosadska pravoslavna crkvena opština uputila je u logor sredi- nom 1942. godine osam vagona slame, četiri vagona kiselog kupusa, dva vagona pasulja i druge hrane, što je takođe doprinelo da se ishrana u logo­ru poboljša.

Akcija pružanja materijalne pomoći internircima u Šarvaru i odvođe- nju blizu četiri hiljade dece i staraca iz logora bio je samo jedan deo akcije koju su preduzele pravoslavne crkvene opštine u Bačkoj. Drugi deo za čije sprovođenje je bilo potrebno mnogo više novca nego za prvi deo akcije, bi­lo je formiranje bolnice u Novom Sadu. Radi rešavanja ovog problema 24. jula 1942. godine u Novom Sadu su se sastali predstavnici novosadske, sen- ćanske, srbobranske i subotičke pravoslavne crkvene opštine, kao i pred- stavnice nekih bivših, ukinutih ženskih udruženja iz Bačke. Eparhija Bač- ka stavila je na raspolaganje ovoj akciji četiri svoje zgrade, pa je tako po- stojala osnova za formiranje bolnice. Za upravnika bolnice, ко ja je imala eetiri odeljenja, postavljen je bio poznati sanitarni radnik dr Jovan Popo- vić. Upravnik prvog odeljenja postao je istaknuti novosadski fiziolog dr Đorđe Ognjanović, drugo odeljenje je vodio dr Milutin Simić, treće jedan

52

od vodećih novosadskih pedijatara dr Stojan Kaluderski a četvrto dr Slo­bodan Mihaldžić. Bolnica se u svom radu u velikoj meri oslanjala na pri- vatne sanatorijume novosadskih lekara dr Vladimira Jakovljevića i dr Branka Ilića. Njeni bolesnici su se u ovim zdravstvenim ustanovama mogli besplatno lečiti, a besplatno su i operisani.

Bolnica je bila potpuno opremljena već 30. jula 1942. godine i primi- la prvu grupu od 80 bolesne dece iz šarvarskog logora. Do kraja rata kroz bolnicu, koja je imala 150 ležaja, prošlo je 441 bolesnik, od kojih je četrde- setoro umrlo. Ovakav stepen mortaliteta (oko 3,3 odsto godišnje) može se smatrati velikim uspehom ove zdravstvene institucije, kada se uzme u obzir da je mortalitet celokupnog stanovništva u Jugoslaviji 1948. iznosio oko 1,3 odsto.

Zajedno sa prvom grupom bolesne dece, u svojstvu vaspitača, pošla je i grupa omladinaca iz logora, medu kojima su bili Iso Njegovan, Mara Rapajić i drugi, koji su, pored toga što su se brinuli о deci iz šarvarskog lo­gora, kako su gotovo svi bili članovi SKOJ-a, aktivno učestvovali u radu novosadske partijske organizacije i održaVanju neprekidne veze sa inter­nircima u Šarvaru, a posebno sa njihovim političkim organizacijamä, о се­т и će još biti govora.

U bolnici su, pored zdravstvene nege koju su dobila, deca iz logora bila podvrgnuta i veoma intenzivnom vaspitnom radu. Novosadski učitelji su tu držali razna predavanja, a poznati dramski umetnik Milan Ajvaz je tako reći svakodnevno obilazio decu, razgovarao sa njima i hrabrio ih. Jed­nom prilikom im je priredio i predstavu pozorišnog komada „Knez Ivo od Semberije“ . Pored toga, vaspitni uticaj mladih komunista koji su došli sa njima iz logora takode je ostavio dubokog traga na formiranju ličnosti dece и ovoj bolnici.

Koliko je ova akcija bila široko postavljena i и kojoj je meri i ona predstavljala manifestaciju patriotskog i antifašističkog opredeljenja nje- nih organizatora, može se steći i letimičnim pregledom izvora novca od ko- jeg se ova bolnica izdržavala. Ukupni prihodi bolnice iznosili su 550.000 penga. Od te svote madarska vlada dala je 196.000 penga, koliko je bilo predvideno za izdržavanje bolesnika da se nalaze и logoru. Crkvena opšti- na и Novom Sadu dala je 300.000 penga, prilozi pojedinaca iznosili su 44.000, od eparhijskog poljoprivrednog dobra и Sirigu bolnica je dobila10.000 penga a proknjiženo je još 3.000 penga prihoda iz drugih izvora. No, značaj ovih cifara postaje još veći ako se zna da većina ljudi koji su ra- dili и bolnici: lekari, učitelji, bolničari i drugi, za svoj rad nisu dobijali ni- kakve naknade.

Bolnica je prestala da radi mesec dana nakon oslobodenja Novog Sa­da. Tada je и njoj bilo još 26 bolesnika, koji su prebačeni и opštu bolnicu. Bolnica interniraca iz Sarvara predata je 29. novembra 1944. godine Na- rodnooslobodilačkoj armiji.67

53

Život u logoru je posle prve surove zime, odlaska dece i staraca iz lo­gora i početka pomoći koju su pružile pojedine pravoslavne crkvene opšti- ne šarvarskom logoru postao u neku ruku snošljiviji. Stanju u logoru dopri- nelo je i to što su već 1942. godine vlasti jednom manjem broju porodica dozvolile da se isele u Srbiju, dok je veći broj porodica i pojedinaca odve- den da radi u polju na pojedinim većim i manjim gazdinstvima u užoj i široj okolini Šarvara. Neke su porodice, doduše, odvedene i u sela severne Bačke. Internirci koji su odlazili na rad van logora imali su slobodnije uslo- ve kretanja, a dobijali su i neku, doduše simboličnu, platu i sa svoje strane mogli su da pruže pomoć onima koji su ostali u logoru.

No, i pored svih ovih okolnosti koje su doprinele tome da je stanje u logoru bilo snošljivije nego ranije, šarvarski logor je i nadalje ostao mesto gde su internirani kolonisti bili lišeni svog osnovnog ljudskog prava - prava na slobodu. Živeći pod takvim uslovima oni su do kraja ostali privrženi svojoj domovini i odbijali su sve vrste ponuda da stupe na put izdaje. Tako su internirci u Šarvaru jednodušno odbili predlog predstavnika ustaške vla­sti koji ih je posetio u logoru i pokušao da navede na prekrštavanje i odla- zak u takozvanu Nezavisnu Državu Hrvatsku. Bilo je to sredinom 1943. godine. Ustaškom oficiru koji je tada došao da vrbuje internirane koloni- ste'nedvosmisleno je objasnio raspoloženje Jovo Zaklan, jedan od starijih ljudi u logoru. Smelo je stao pred njega i rekao: „Šta vi hoćete od nas? Vi Srbe koljete, pa hoćete i nas na klanicu da vodite!“ Na to se ustaški oficir okrenuo, ostavio internirce i napustio logor. Verovatno je hortijevskoj vla­sti, u neku ruku, počeo da smeta šarvarski logor. Njega je trebalo izdržava- ti, a i u pregovorima sa saveznicima im ovakav logor sigurno nije predstav- ljao pozitivan poen. Negde krajem 1943. ili početkom 1944. godine inter­nirce je uprava logora obavestila da će biti pušteni iz logora ukoliko prime mađarsko državljanstvo i daju izjavu lojalnosti prema hortijevskoj mađar- skoj državi. Nije zabeležen ni jedan jedini slučaj da je neko prihvatio ovu sramnu ponudu okupatorskih vlasti.

Nisu se menjali samo uslovi života u logoru, već i vojno-politička si- tuacija u svetu, a naročito u ovom delu Evrope i Madarske. Veći deo Jugo- slavije oslobodile su jedinice Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije, a Crvena armija je sve vise gonila okupatore, ne samo sa svoje teritorije, već i sa teritorije drugih zemalja sila osovine. Tako su jedinice Crvene armije sredinom marta 1945. godine stigle i do logora u Servaru. U njemu je tada, već bilo prilično malo interniraca, a naročito omladine. Poslednjih dana i nedelja postojanja logora disciplina u njemu je počela da opada. To su mnogi omladinci iskoristili i pohitali u susret voj- vodanskim brigadama, a mnogi od onih koji su oslobođenje sačekali u logoru priključili su se jedinicama Crvene armije i u njenom sastavu gonili fašističkog neprijatelja sve do njegove kapitulacije.69

54

Deportacija Jevrejä

Okupacija Mađarske od strane hitlerovskih jedinica značila je za Je- vreje ove zemlje i one u krajevima ко je su hortijevski domobrani okupirali pre i za vreme rata sprovodenje monstruoznog zločina nad njima, koji su njegovi tvorci cinično nazivali „konačnim rešenjem jevrejskog pitanja“. Taj ein se sastojao u odvodenju i ubijanju oko 450.000 Jevreja, medu koji- ma je око 12.000 bilo iz Bačke, Baranje, Medumurja i Prekomurja. Oni su zajedno sa madarskim Jevrejima deportovani u nemačke logore smrti i tamo pogubljeni.

Cesto se postavlja pitanje kako je moglo da se desi da je u Madar- skoj, čiji su vlastodršci davali bezrezervnu podršku Hitlerovim ratnim na- porima protiv Sovjetskog Saveza i čija se čitava državna ideologija sastoja- la od antikomunizma, antisemitizma i revizije državnih granica, došlo do masovnog istrebljenja Jevreja tek u poslednjim danima rata. Zna se, me- dutim, da su se ostali Hitlerovi trabanti prosto utrkivali u tome da upravo svojim antisemitskim merama dokažu svoju fašističku pravovernost. U Ba- natu i velikom delu Srbije već krajem 1941. godine bio je u životu tek po koji Jevrejin. Pretežna većina je već bila ubijena ili odvedena u logore. Pavelićeve ustaše su se sa Jevrejima na teritoriji takozvane Nezavisne drža- ve Hrvatske obračunali u svojim logorima smrti, pretežno u Jasenovcu, koji je bio najveće gubilište i zajednička grobnica jugoslovenskih Jevreja.

Stoga se često postavlja pitanje da li je Horti uopšte bio za istreblje- nje Jevreja i da li je istrebljenje Jevreja u Madarskoj i zemljama koje je ona okupirala bilo delo Hortijevih fašista, ili se taj zločin može pripisati is- ključivo Hitlerovim fašistima koji su, kao što je poznato, 19. marta 1944. godine okupirali Madarsku.

Neosporno je da su mađarski i nemački fašisti u pojedinim fazama ra­ta i svoje vladavine imali u izvesnoj meri različite stavove u pogledu rešava- nja jevrejskog pitanja, a naročito u pogledu onoga što su hitlerovci cinično nazivali „konačnim rešenjem“ (Endlögung). Zato je ambasador nemačkog Raj ha u Budimpešti 17. oktobra 1942. godine predao madarskoj vladi notu u kojoj se energično zahteva da se donošenjem niza zakona i drugih propi- sa odstrane svi Jevreji iz kulturnog i privrednog života zemlje i da se svi o- bavežu da će na svojim odelima nositi znake raspoznavanja pripadnosti je- vrejskoj narodnosti. Takode je traženo da vlada preduzme sve potrebne korake za iseljavanje svih Jevreja u okupirane delove Sovjetskog Saveza i Poljske.

Predsednik mađarske vlade Mikloš Kalai punih mesec i po dana nije odgovorio na ovu notu. Kada je to napokon učinio, odbio je da sprovede sve nemačke zahteve, a na kraju note je uvredeno saopštio: „Iznenaduje me što u noti nemačkog ambasadora provejava izvestan didaktički duh. U ovom pogledu Mađarska nije spala na to da joj se drže lekeije. (podvukao

55

autor). Naime, opšte je poznato da smo u Evropi upravo mi bili inicijatori rešavanja jevrejskog pitanja. Uveravam nemačku vladu da ću elemente hitnog rešavanja jevrejskog pitanja i ubuduće stalno da imam pred očima, te da ću preduzeti sve potrebne mere koje su u skladu sa zajedničkim evropskim, nemačkim i madarskim interesima“.70

Na prvi pogled izgleda kao da Kalai štiti Jevreje od nemačkih metoda uništavanja. No, u vreme kada saopštava nemačkoj vladi da bude strpljiva u pogledu mera protiv Jevreja, na Istočnom frontu, u sastavu radnih četa, nalazilo se već oko 50.000 Jevreja. To znači da je već tada svaki deseti Je- vrejin u Madarskoj, i to muškarci između 18 i 42 godine starosti, bio poslat na jedno specifično gubilište. Tamo su oni, pod komandom posebno oda- branih ekstremno fašistički nastrojenih komandanata, bili terani na ropski rad, mučeni gladu, zimom i nemilosrdnim disciplinskim kaznama. Ne treba imati bujnu maštu da bi se dočarali uslovi života ovih prinudnih radnika, medu kojima su se nalazili i Jevreji iz okupiranih jugoslovenskih krajeva, kada se zna da je od 50.000 jedva njih 5.000 preživelo strahote prinudnog rada.

Predsednik madarske vlade je, svakako, znao za postojanje ovih četa obespravljenih prinudnih radnika sa žutom trakom oko rukava, znakom koji ih je unižavao, stavljao van zakona i omogućavao svakom ко je to že- leo da ih muči, kinji, pa i ubije. Znao je i za pokolj bačkih Jevreja prilikom sprovodenja racija u Novom Sadu, Žablju, Curugu i drugim mestima južne Bačke. Zašto je onda odbijen izričiti zahtev nemačke vlade za preduzima- nje drastičnijih mera protiv Jevreja?

Bio je to u osnovi rezultat politike koju su vladajući slojeve Madar­ske sprovodili putem Kalaijeve vlade. Bila je to, pre svega, želja da se spa- se kapitalističko-feudalni režim koji je vladao u Madarskoj do izbijanja rata. Zbog toga je Madarska i ušla u rat protiv Sovjetskog Saveza, u očekiva- nju da će tokom rata doći do sukoba izmedu Sovjetskog Saveza i njegovih zapadnih saveznika, te da će anglo-američke trupe ili posle invazije na Baikanu, ili putem vazdušnog desanta (!) pre stići do Madarske nego jedi­nice Crvene armije. No, nije bilo dovoljno dočekati anglo-američke jedini­ce na granicama svoje zemlje. Trebalo im je dati dokaz о tome da nisu pru- žali bezrezervnu podršku Nemcima i njihovoj fašističkoj politici. Laslo Bardoši, koji je bio predsednik madarske vlade u vreme pokolja bačkih Srba i Jevreja, otpušten je upravo i iz tog razloga što se javno mnjenje u Evropi zgražavalo nad tim zlodelima Hortijeve soldateske. Mikloš Kalai je doveden za predsednika vlade zato da i nadalje uporno vodi rat protiv So­vjetskog Saveza i ujedno pokuša da stupanjem u kontakte sa zapadnim sa­veznicima, obezbedi da, u slučaju pobede Sovjetskog Saveza i njegovih sa­veznika, Madarska i posle rata zadrži svoje kapitalističko-feudalno dru- štveno uredenje. Zbog toga je on odbio zahtev svog nemačkog saveznika, u jesen 1942. godine, da pošalje u smrt oko pola miliona madarskih Jevre-

56

ja. To bi, svakako, uništilo i ono malo šansi da će saveznici blagonaklono da prihvate Kalaijeve poteze u ođnosu na zaključenje separatnog primirja. Stoga je mađarska vlada skoro godinu i po dana oklevala da pristane na sprovođenje zahteva nemačkog ambasadora od 17. oktobra 1942. godine. Do toga je došlo tek posle okupacije Madarske od strane Hitlerovih trupa, kada je vojno-politička situacija bila takva da Madarska nije više bila u mogućnosti da preduzme ma kakve korake za sklapanje separatnog ugovo- ra. Novi predsednik vlade Deme Stojai to, doduše, nije ni želeo, pa je otpala i potreba da se pred zapadnim saveznicima dokazuje da Madarska nije fašistička država, već režim koji je zaslužio da se s njim pregovara о miru. Krajem avgusta 1944. smenjen je Stojai, pa su mađarski političari ponovo povlačili poteze usmerene ka iskakanju iz savezništva sa Hitlerom.

Tada je Italija već bila napustila svog nemačkog saveznika, a Hitleru je postalo sve jasnije da mu ni ostali saveznici nisu toliko verni kao u vreme kada su njegove trupe znale samo za pobede. U to vreme Nemačkoj je bilo veoma važno da je ne napusti više nijedan saveznik, pa ma koliko slaba bi­la udarna snaga njegove armije. Posmatrajući vojno-političku situaciju iz ovog aspekta, hitlerovskim političarima je sada bilo veoma važno da Ma­darska bude dovedena u takvu situaciju da ni Sovjetski Savez, a ni njegovi zapadni saveznici ne budu spremni da sa njom pregovaraju о zaključenju separatnog primirja.

Hitlerov opunomoćenik u Madarskoj ambasador Vezenmajer, sagle- davši ovu situaciju, kao i stalno prisutno opredeljenje vladajućih klasa u Madarskoj, 10. oktobra 1944. godine u svom izveštaju nemačkom Mini- starstvu spoljnih poslova, između ostalog kaže: „Merodavni madarski kru- govi se, očigledno, trude da pre nego što preduzmu dalje korake u pogledu rešavanja jevrejskog pitanja sačekaju razvoj vojne i političke situacije, od- nosno, očekujući nailazak eventualnih budućih događaja obezbede sebi neki alibi.“ Bilo je to, kao što je poznato, svega nekoliko dana pre nego što će Horti zatražiti primirje od Sovjetskog Saveza, a zatim predati vlast eks- tremnoj desničarskoj nacionalističkoj Partiji strelastih krstova, na čelu sa zloglasnim Ferencom Salašijem.

Progon Jevreja, koji je još za vreme Stojaijeve vlade započet i spro- veden deportacijom oko pola miliona ljudi nastavljen je deportovanjem Jevreja iz unutrašnjosti, okupljenih u budimpeštanskom getu. Tih dana, tačnije 20. oktobra 1944. upravo na Dan oslobodenja Beograda, ministar spoljnih poslova nemačkog Rajha Ribentrop šalje telegram Vezenmajeru, u kojem se nedvosmisleno ogleda uticaj postojeće medunarodne vojno-po- litičke situacije na dalju sudbinu Jevreja u Madarskoj. U njemu pod zna- kom „strogo poverljivo i hitno“ , izmedu ostalog, kaže: „Molim vas da ne sprečavate Madare u sprovodenju takvih akcija koje bi ih mogle kompro- mitovati u očima naših neprijatelja. Naprotiv, pružajte im punu podršku. Posebno smo veoma zainteresovani da Madari sada postupe najoštrije pro- tiv Jevreja.“72

57

Ova razmena telegrama upućuje na politička špekulisanja vladajućih slojeva u Madarskoj sa progonom Jevreja. Oni su odlagali da sprovedu „konačno rešenje jevrejskog pitanja“ ne zbog toga što nisu želeli, jer bi to, eventualno, bilo u suprotnosti sa njihovim političkim shvatanjima, već pro- sto zato da se ne kompromituju u očima neprijatelja fašističkih sila, kako to i sam Ribentrop kaže.

Kada su Nemci okupirali Madarsku i kada je Horti odmah posle toga imenovao za predsednika vlade Demea Stojaija, izričitog Hitlerovog obo- žavaoca, počele su masovne represalije protiv Jevreja u ovoj zemlji. Oni su tada i ovde bili izloženi istom tretmanu kao i u Hitlerovoj Nemačkoj i veći- ni njenih saveznika.

Tamo je progon Jevreja bila svakodnevna pojava, tako reći opsesija fašističkog režima. No, u glavama Hitlerovih saradnika dugo se nije iskri- stalisala ideja о tome na koji način treba u Nemačkoj i u drugim evropskim zemljama rešiti „jevrejsko pitanje“ . Jedno vreme se smatralo da je najbo- lje rešenje prinudno iseljavanje Jevreja iz Nemačke. Govorilo se i о tome da ih treba poslati u Afriku. Najviše se spominjao Madagaskar. No, ti se planovi nisu ni počeli sprovoditi. Kada su nemačke trupe duboko prodrle u Sovjetski Savez, rodila se ideja о iseljavanju svih evropskih Jevreja u Ukrajinu i Poljsku, gde bi bili korišćeni kao robovska radna snaga i terani na težak rad do njihovog fizičkog uništenja. Paralelno sa razradom ove ide- je, koja je samo delimično sprovedena i donela smrt velikom broju Jevre­ja, počev od 8. jula 1941. godine, pod rukovodstvom šefa bezbednosti Haj- driha a po naredbi Hermana Geringa, jednog od Hitlerovih najbližih sa­radnika, razraduje se plan za sprovodenje priprema kako bi se u zemljama pod nemačkom dominacijom pristupilo korenitom rešavanju „jevrejskog pitanja“. Posle pola godine Hajdrih je održao sastanak sa grupom šefova službe bezbednosti u Berlinu, u ulici Grosser Vansee. (Po tome se ova kon- ferencija i pominje kao „konferencija Vanze“). Ovde je prvi put u istoriji sprovodenja antisemitskih mera u Nemačkoj pomenut izraz „konačno re- šenje“ (Endlösung). Upotrebio ga je lično Hajdrih. Tada je saopštio da je od firera dobio saglasnot da se „jevrejsko pitanje“ više ne rešava pokuša- jem njihovog iseljenja, već odvodenjem u okupiranu sovjetsku zemlju. Tu će, saopštio je prisutnima Hajdrih, mladi i zdravi da rade do iznemoglosti, a stare i nemoćne će da pobiju.

Na ovoj konferenciji Hajdrih je saopštio kako se „jevrejsko pitanje“ rešava u pojedinim nemačkoj prijateljskim zemljama. Izmedu ostalog, on je tada naglasio da bi „konačnom rešavanju jevrejskog pitanja“ trebalo pr- vo pristupiti na teritoriji Rajha, te na području češkog i moravskog protek- torata, ako ni za šta drugo, a ono zbog potrebe rešavanja stambenih pro- blema, koji su ovde veoma akutni. Hajdrih je tada izrazio svoje zadovolj- stvo zbog uspešnih antijevrejskih mera u Slovačkoj i Hrvatskoj. „Tamo su“- rekao je, izmedu ostalog - „osnovne probleme već tako reći rešili.“ U

58

Rumuniji je vlada upravo tih dana postavila komesara za rešavanje jevrej­skog pitanja. Medutim, sa stanjem u Madarskoj Hajdrih nije bio zadovo- ljan, pa je zaključio da „Madarskoj vladi treba naturiti savetnika za rešava- nje jevrejskog pitanja“ .73

Još dok je trajao rat protiv Poljske, nemačke vlasti su naredile da se Jevreji iz svih poljskih mesta u kojima ih živi manje od po pet stotina mora- ju preseliti u veće gradove. Tokom prve godine okupacije Poljske uspo- stavljaju se prva geta i neprestano se sprovode pogromi nad njihovim sta- novništvom. Тек posle izbijanja rata izmedu Nemačke i Sovjetskog Saveza u Poljskoj počinje masovno uništavanje Jevreja.

SS trupe na okupiranoj sovjetskoj teritoriji sprovode prave hajke na komuniste i Jevreje. Više desetina hiljada Jevreja ubijeno je u Ukrajini od- mah na početku rata. Ništa bolje nisu prošli ni Jevreji deportovani iz Buko- vine. Tu je stradalo preko sto hiljada ljudi. Sve se to, medutim, po mišlje- nju hitlerovskih glavešina, radilo „zanatski“ . Ubijalo se iz pušaka, pištolja ili, u najboljem slučaju, iz automata i mitraljeza.

Jesen 1941. godine donela je novinu i na ovom planu. Tada su ese- sovci uspostavili prvu plinsku komoru u zloglasnom logoru u Osvjencimu, u Poljskoj, gradu koji su Nemci zvali Aušvic. Zatim su se ove komore po- javile i u drugim logorima. Sada se moglo prići masovnijem „industrij- skom“ uništavanju Jevreja.

Prvi transporti varšavskih Jevreja u Aušvic počeli su 22. jula 1942. godine. Iste godine kreću ešaloni Jevreja u ovaj logor smrti i iz Francuske, Luksemburga, Belgije i Holandije, da bi 1943. došli na red Jevreji iz Grčke, a u jesen iste godine i iz Italije. Od januara do aprila 1944. završena je deportacija Jevreja iz zapadne i južne Evrope, kao i preostalih ljudi je- vrejske narodnosti iz Hrvatske i Albanije, koje italijanski okupatori i Pa- velićeve ustaše dotle još nisu pobili. Prema procenama istoričara, do maja 1944. godine pet do pet i po miliona Jevreja izgubilo je život u plinskim komorama hitlerovskih logora smrti.

U to vreme izgledalo je kao da će usahnuti izvori „sirovina“ za mons- truozne hitlerovske fabrike smrti. I upravo tada Hitler donosi odluku da okupira Madarsku. Nemačke trupe, ne nailazeći na otpor, 19. marta 1944. godine ulaze u Madarsku. Horti nekoliko dana kasnije smenjuje predsed- nika vlade Mikloša Kalaija a na njegovo mesto postavlja dugogodišnjeg mađarskog ambasadora u Nemačkoj Demea Stojaija. Zajedno sa Kalai- jem, sa političke scene u Madarskoj odlazi i takozvana „politika ljuljaške“ . Sada više nema pregovora sa saveznicima, ne treba više izigravati zemlju „humanog fašizma“ . Sada se do kraja može sprovoditi represivna politika protiv Jevreja, koja se već 1919. mogla nazreti u antisemitskim orgijama hortijevskih oficirskih odreda koji su pročešljavajući zemlju vršili pravu „istragu“ komunista. No, vešajući i streljajući komuniste bez ikakvog sud- skog postupka, oni su usput ubijali i velik broj Jevreja, kojima pripisivaše u greh sve nevolje madarskog naroda.

59

Bivši Hortijev pukovnik Djula Kadar u svojoj autobiografskoj knjizi, pišući о svojim susretima sa premijerom Miklošom Kalaijem, kaže da mu je ovaj govorio kako, po njegovom mišljenju, rešavanje jevrejskog pitanja zavisi od ishoda rata, te ukoliko Nemci dobiju rat, Madari će biti prinudeni da postupe prema Jevrejima u skladu sa nemačkim zahtevima, ali do tie sa­mo taktiziraju, jer u nemačku pobedu ni oni nisu sigurni.75

Kada je posle okupacije Mađarske od strane Nemaca Deme Stojai došao na vlast, mađarski zvaničnici se više nisu slagali sa Kadarovom inter- pretacijom Kalaijevih stavova, već su, po scenariju po kojem je sprovođe- no istrebljenje Jevreja u drugim evropskim zemljama, započeli sa ostvare- njem „konačnog rešenja jevrejskog pitanja“ i u Madarskoj.

Prvih dana posle okupacije zemlje regulisanje odnosa prema Jevreji­ma bilo je u rukama Nemaca. Međutim, kada su videli da Stojaijeva vlada veoma brzo i energično donosi pravu poplavu diskriminatorskih propisa protiv Jevreja, Nemci su se, uglavnom, zadovoljavali nadziravanjem spro- vodenja vladinih akcija.

Svega deset dana posle ulaska Nemaca u Mađarsku, vlada donosi ve- ći broj uredaba i naredaba u vezi sa ograničavanjem prava Jevreja. Jedna od prvih nosila je naziv „Naredba vlade u pogledu obeležavanja Jevreja radi njihovog raspoznavanja“. Ova naredba bila je u suprotnosti za zakon- skim propisima iz 1867, kojim se izričito proglašava da mađarski podanici mojsijeve vere imaju sva politička i građanska prava kao i ostali građani države.

Ovu naredbu je ministar unutrašnjih poslova Andor Jaroš obrazla- gao time što su Jevreji politički nepouzdani i ako budu propisno obeleženi, njihova subverzivna delatnost će se moći lakše kontrolisati. Naredbom su obavezani svi Jevreji stariji od šest godina, bez obzira na pol, da nose žutu šestokraku zvezdu na svom odelu.76

Posle ove, sledile su i druge naredbe. Jevrejima je zabranjeno da se bave određenim zanimanjima, ograničeno im je kretanje po gradovima. Oni koji su zatečeni na železničkim stanicama bez ikakvog objašnjenja odvođeni su u logore, da bi im se kasnije i formalno zabranilo da putuju iz mesta u mesto. Stvaraju se geta, pa sabirni logori, odakle je preko pola mi- liona ljudi krenulo na put strave i smrti77.

Na sprovođenju deportacije Jevreja aktivno se počelo raditi odmah po ulasku Nemaca u Mađarsku. Svega nedelju dana nakon okupacije Ma- đarske, Horti je smenio dva državna sekretara u Ministarstvu unutrašnjih poslova i na njihova mesta postavio dvojicu ekstremno fašistički orijentisa- nih funkcionera. Bili su to Laslo Endre, dotadašnji podžupan u Ujpešti, i Laslo Baki, penzionisani žandarmerijski major. Oni su odmah svojski prio- nuli na izvršenje zadatka koji im je poveren, saradujući pri tom veoma us- ko sa nemačkim okupacijskim organima, a naročito sa nemačkim stručnja- kom za deportaciju Jevreja Adolfom Ajhmanom.

60

Državni sekretar Laslo Endre davao je i javne izjave, iz kojih se vide-lo čime se bavi na svojoj novoj dužnosti. U budimpeštanskom listu „Pester Lojd“ on I. aprila 1944. piše da je vlada odlučila da jevrejsko pitanje reši u ceioj državi na osnovu jedinstvenog plana i da su „prošla vremena eksperi- menata i polovičnih rešenja“ . Posle svega nedelju dana, on izdaje strogo poverljivo naredenje о deportaciji Jevreja, koja je započela 3. maja 1944. Na osnovu ovog naredenja, prvo je počelo sakupljanje Jevreja u geta, što je obavljeno do 31. maja, a u Buđimpešti nekoliko nedelja kasnije78.

Druga faza akcije deportacije bilo je sakupljanje Jevreja u sabirne logore, odakle je već 14. maja transportovana prva grupa u nemačke logo- re smrti. Prvi ešaloni krenuli su iz sabirnih logora koji su se nalazili na teri- toriji Osmog (košičkog) domobranskog korpusa i Devetog korpusa, čije je sedište bilo u Klužu. Zatim su sledili Jevreji sakupljeni u ostalim delovima države. Ministar unutrašnjih poslova izdao je u to vreme i posebno narede­nje da se svi Jevreji koji se nalaze u zatvorima ili kazneno-popravnim usta- novama, kao i u duševnim bolnicama, takode upute u geta radi njihovog deportiranja79.

Deportacija Jevreja sprovedena je u Madarskoj na najsvirepiji mo- gući način. U ovoj akciji učestvovalo je око 20.000 žandara, ali i velik broj policajaca i drugih upravnih službenika. Sećanja preživelih deportiraca i materijali sa suđenja pred narodnim sudovima posle oslobodenja daju obi- lje materijala о okrutnosti kojom su predstavnici vlasti i uprave sprovodili deportaciju. Da spomenemo samo to da su u getima, u sabirnim centrima i u teretnim vagonima tokom odvođenja u Nemačku pokupljeni Jevreji bili smešteni tako da su jedva mogli i da stoje jedan do drugog, da su zajedno sa zdravima bili u bolesni i samrtnici itd. Nije onda neshvatljivo što je u ovim getima i sabirnim centrima došlo i do većeg broj a samoubistava.

U gomili materijala о grozotama deportacije našao se svega jedan originalni dokument koji govori u prilog tome da je i u to doba bilo ljudi, pa i u redovima nosilaca vlasti, koji su drugačije mislili. To je naredba pod- župana županije Zala, koji 4. aprila upućuje svoje potčinjene da se unutar sabirnih centara „neodložno pristupi formiranju porodilišta, azila za izne- mogle starce, bolnice i posebnih bolničkih odeljenja za obolele od infektiv- nih bolesti“. Bio je to, međutim izuzetak, jer se sa pravom može reći da je pretežna većina pripadnika mađarske javne uprave, policije i žandarmerije u sprovodenju „konačnog rešenja“ pružala berzrezernu pomoć Nemcima i njegovim domaćim zagovornicima80.

Sprovodenje deportacije, ipak, nije prošlo bez otpora u jednom delu javnog mnjenja u Madarskoj. Tokom deportovanja organi javne bezbed­nosti otkrili su veći broj punktova u kojima su se proizvodile lažne isprave za Jevreje koji su pokušali da beže ispred sudbine koju im je madarska vla­da odredila. Zabeležen je i veći broj bekstava Jevreja u Rumuniju, gde su naišli na gostoprimstvo nekih krugova.

61

U spašavanju Jevreja istakli su se i neki crkveni krugovi. Svi biskupi protestantskih veroispovesti uputili su, zbog sprovođenja deportacije, pro­test regentu Hortiju, koji je to i saopštio na sednici Krunskog saveta. Tada je rekao i to da je lično od pape dobio telegram u vezi sa deportacijom, ne iznoseći njegov sadržaj. Medutim, poznat je sadržaj protesta papskog nun- cija u Budimpešti, koji je upućen madarskoj vladi. U njemu se, medutim, papski nuncije ne zalaže za to da se zaustavi sakupljanje Jevreja, već insi- stira na tome da se Jevreji smeste u posebna geta, a u posebna prekršteni pripadnici ove narodnosti.

Papski nuncije pominje u svom protestu i deportaciju, ali navodeći da je saznao da je madarska vlada dala pristanak da se Jevreji iz Madarske deportuju, insistira samo na tome da se od ove mere izuzmu prekršteni Je­vreji, što će reći da papski nuncije uopšte nije protestovao zbog proganja- nja Jevreja, već samo onih koji su već ranije prešli u rimokatoličku veru .81

Sačuvan je veći broj dokumenata iz kojih se vidi da su madarski vla- stodršci bili svesni velike odgovornosti koja leži na njima zbog sprovodenja genocida nad Jevrejima u Madarskoj. Pojedini Stojaijevi ministri držali su širom Madarske govore u kojima su želeli da pravdaju taj čin, ali je zato i na sednicama Ministarskog saveta bilo disonantnih tonova. Bela Imredi, jedan od ekstremnijih članova vlade na njenoj sednici, pravdajući deporta­ciju Jevreja, ipak, postavlja pitanje odgovornosti za posle rata, insistirajući na tome da se „deportacija sprovodi na human način“ , kao da se jedan na- rod može humano ili nehumano istrebiti. On zamera vladi i to što ugovor sa Ajhmanom о deportaciji Jevreja nije sačinjen pismeno i što vlada odgo- vornost za istrebljenje Jevreja nije prevalila na pariament.

Nije Imredi bio jedini koji je govoreći о deportaciji predlagao da se ona sprovodi humano. On jasno stavlja vladi do znanja da „svako zna šta u praksi predstavlja deportacija“ i insistira na tome da se prilikom deportaci­je „poštuju osnovna ljudska prava i da se onemoguće svi mogući ekscesi protiv crkve“(!).

U svom odgovoru na protest papskog nuncija madarska vlada želi da negira da deportacije uopšte postoje, tvrdeći da su Jevreji samo odvodeni u Nemačku na rad, što se ne može smatrati deportacijom, i da je odlučila da tamo šalje čitave porodice, što je i učinila iz čisto humanih razloga. Jer, opšte poznato je da su Jevreji veoma privrženi svojim porodicama, pa se pretpostavljalo da bi na njih negativno uticalo to što sami treba da idu na rad u Nemačku.

Retko se u diplomatskoj prepisci može naići na veći cinizam. No, da je deportaciji u početku želeo da se da privid odvodenja na rad u Nemačku svedoče i činjenice da je madarska vlada 29. aprila 1944. godine donela od- luku da se u Nemačku pošalje na rad 50.000 Jevreja, s tim da sa njima podu i njihove kompletne porodice. Iz logora u Bačkoj Topoli su već 29. aprila iste godine počeli da odvode Jevreje, tobože na rad u Nemačku a da im ni-

62

su dali nikakva lična dokumenta. Već i sama ta činjenica govori о tome da se ni tada nije mislilo о radu, već о uništavanju. Uostalom, mađarske vlasti su već 1941. godine odvodile Jevreje na prinudan rad, ali nikada u pratnji njihovih porodica. Osim toga, u ovo vreme se već retko koji radno sposob- ni Jevrejin nalazio kod svoje kuće83..

Prema podacima Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, 1940. godine je na teritoriji Bačke živelo 14.700 Jevreja. Posle oslobodenja, prema po­dacima iz 1947. godine, bilo ih je svega 2.880. Iz ovoga neki izvlače zaklju- čak da je u deportaciji našlo smrt oko 11.900 bačkih Jevreja. Medutim, od ovog broja treba oduzeti, pre svega, onih oko 2.000 Jevreja koji su ubijeni tokom takozvanih racija januara 1942. godine u Novom Sadu, Bečeju, Ču- rugu, Temerinu i drugim mestima južne Bačke, onih nekoliko stotina bač- kih Jevreja koji su bili oterani na prinudni rad, gde je velik broj izgubio ži- vot, kao i onih 540 učesnika narodnooslobodilačkog rata, od kojih je 162 poginulo u borbi. Iz istih izvora saznajemo da u Baranji nije bilo Jevreja. Naime, 1941. godine u Belom Manastiru je bila u osnivanju Jevrejska ve- roispovedna opština, pa Savez jevrejskih opština nije imao podatke о bro- ju Jevreja u ovoj regiji. Medutim, evidentirano je da je u logorima smrti ubijeno 83 Jevreja iz Baranje84.

Podaci о odvodenju baranjskih Jevreja možda najbolje pokazuju svu monstruoznost plana „konačnog rešenja jevrejskog pitanja“ , koji je spro- veo okupator, kao i upornost u doslednom realizovanju ideje uništenja či- tavog jednog naroda. Kao što se iz ovih podataka vidi, Jevreji su u Baranji bili rasuti po selima i svojom malobrojnošću nisu mogli predstavljati nika- kvu društveno-političku snagu. No, fašistički režim, ipak, nalazi dovoljno snage da ih, tako reći lupom traži i po najzabačenijim selima, pa tako odvode 70-godišnju staricu iz Šumarina, 36-godišnjeg agronoma i 20-godi- šnjeg soboslikara iz Kneževih Vinograda, 40-godišnju domaćicu sa dvoje dece od po devet godina iz Duboševice itd85.

U Medumurju je pre rata ževelo oko 400 Jevreja, uglavnom u Ča- kovcu. Svi su odvedeni u logore smrti. Zabeleženo je da ih je posle oslobo­denja bilo svega nekoliko desetina. U Prekomurju, prema raspoloživim podacima, pre rata je u okviru jevrejske veroispovedne opštine u Murskoj Soboti živelo 711 Jevreja a u Donjoj Lendavi oko 135. Njihov broj se posle odvodenja u logore smrti tako smanjio da oni svoje opštine posle oslobo­denja nisu više ni obnovili86.

Svi Jevreji iz jugoslovenskih krajeva koji su tokom rata živeli pod madarskom okupacijom odvedeni su na gotovo identičan način u logore smrti. Postupak odvodenja Jevreja započeo je naredbom ministra unutra- šnjih poslova Madarske od 7. aprila 1944. godine, о izvršenju priprema za odvodenje Jevreja u koncentracione logore. On svoje naredenje dopunju- je 19. aprila, precizirajući da će sakupljanje Jevreja započeti 25. istog me- seca i da će ono trajati četiri-pet dana. Shodno ovoj ministarskoj naredbi,

63

mesni organi vlasti, gradonačelnici i sreski načelnici, u zajednici sa najvi- šim mesnim policijskim službenikom, doneli su lokalne naredbe, koje su policijski službenici u vidu plakata lepili po naseljima Bačke, Baranje, Me- dumurja i Prekomurja. U ovim naredbama je stojalo da Jevreji, počev od 26. aprila 1944. godine, od pet sati ujutro ne smeju da napuštaju svoje sta- nove, kao i da niko ne sme da primi na čuvanje novae ili druge predmete od nekog Jevrejina, a oni koji su to već učinili dužni su da, pod pretnjom strogih kazni, te stvari predaju organima vlasti.

Rano ujutro 26. aprila u svim ovim krajevima mađarska žandarmeri- ja sprovela je pravu hajku na Jevreje. Oni su sakupljani u pojedinim mesti- ma u privremene sabirne centre. U Novom Sadu je 26. i 27. aprila uhapše- no oko 1.900 Jevreja. Svaki od njih je mogao da ponese sa sobom samo odelo koje se nalazilo na njemu, dva para rublja, hranu za 14 dana i najviše do 50 kilograma prtljaga. Njihove stanove, kuće, radnje i radionice zatvo- rili su organi policije i žandarmerije, a sva imovina im je zaplenjena, zajed- no sa svim dragocenostima. Iz zaključanih stanova organi policije su bili dužni da lako kvarljivu robu predaju mesjiim organima vlasti, a dragoceno- sti najbližoj filijali Narodne banke. Pohapšeni Jevreji bili su nekoliko dana smešteni u zgradi Sinagoge i zgradi koja se nalazi pored nje, a ostali u pro- storijama novosadskog hotela „Sloboda“ . Sve novosadske Jevreje su već 28. aprila poterali za Suboticu, gde su bili smešteni u zgradi jednog mlina, kuda su bili doterani i Jevreji iz drugih krajeva Bačke. Iz ovog improvizo- vanog logora Jevreje su poterali dalje za Baju, gde su bili smešteni u logu- ru, udaljenom oko četiri kilometara od železničke stanice. Jevreje iz baj- skog logora utovarili su u železničke kompozicije koji će ih odvesti u logor Osvjencim (Aušvic) drugom polovinom maja 1944. godine87.

Jevreji, koji su pre odvođenja živeli u manjim mestima u istočnoj Bačkoj, odvedeni su krajem maja 1944. godine u Segedin, a iz nekih mesta severne Bačke Baranje, Prekomurja i Medumurja u madarsko mesto Ba- čalmaš (Bäcsalmäs).

Jedan od prolaznih logora na teritoriji Bačke bio je i logor u Bačkoj Topoli, u koji su bili doterani Jevreji iz Sombora i neki iz Novog Sada. Iz ovog logora već 29. aprila počelo je odvodenje Jevreja u Nemačku.

Uslovi života u ovim prolaznim logorima bili su nepodnošljivi. Žan- darmerijski potpukovnik Ferenci, koji je rukovodio deportacijom Jevreja iz Mađarske ostavio je veći broj poverljivih izveštaja u kojima na suv, či- novnički način opisuje tok deportacije. Iz njih se može mnogo što šta sagle- dati. Iz njih saznajemo da je u ovim logorima bilo više slučaja samoubista- va. 'Гако je u sabirnom logoru u Bačalmašu izvršio samoubistvo Karolj Ha­vas i njegova supruga. (Verovatno se radi о poznatom subotičkom novina- ru i publicisti Karolju Havašu - primedba autora), kao i još jedna Jevrejka. Bilo je tu, međutim, još nekoliko smrtnih slučajeva, kako to Ferenci kaže „usled staračke iznemoglosti“. U sabirnom logoru u Bekeščabi bilo je ta- kođe četiri samoubistva i jedan nasilni smrtni slučaj.89

64

U izveštajima potpukovnika Ferencia, naravno nema ni red о nehu- manim uslovima života, о pljačkanju i maltretiranju logoraša. Nema tog ni u njegovom izveštaju od 9. jula, u kome izveštava о deportaciji Jevreja iz III sombatheljskog i IV pečujskog žandarmerijskog okruga. Na ovim teri- torijama, na kojoj se nalazilo Medumurje, Prekomurje (III) i Baranja (IV žandarmerijski okrug) sakupljanje i deportacija Jevreja započeta je 4. jula, a završena već dva dana kasnije, 6 . jula 1944. godine.90

Bio je to poslednji izveštaj ovog transportera smrti. On saopštava da su svi Jevreji iz Madarske deportovani, sem onih koji žive na području Bu- dimpešte i da sada već u dtavoj zemlji Jevreja ima samo u radnim četama, zatim onih koji su zadržani na radu u vojnoj industriji, onih koji su prekr- šteni ili žive u mešovitom braku. U izveštaju se, medutim, daje mogućnost da se u zemlji tu i tamo još uvek krije po koji Jevrejin. Hortijevski organi, a kasnije posebno fašisti Ferenca Salašija sprovodili su prave hajke kako bi pohvatali ove Jevreje koji su izbegli deportaciju91

Sve se to, naravno, odnosilo i na Jevreje u Bačkoj, Baranji, Medu­murju i Prekomurju. Njih je, medutim, bilo i u partizanskim jedinicama a bilo ih je i u madarskih zatvorima, kuda su dospeli zbog učešća u narod- nooslobodilackom pokretu. Naredba о deportaciji Jevreja odnosila se i na one koji su se nalazili u zatvorima. Međutim, upravnik popravilišta u Aso- du, u kojem se nalazilo oko 35 maloletnih osudenika Jevreja, medu kojima i devet skojevaca iz Bačke i upravnik ženskog popravilišta u Rakošpaloti gde se nalazila jedna Jevrejka skojevka iz Subotice nisu se povinovali na­redbi о deportaciji, pa su ovi jevrejski omladinci spašeni zahvaljujud njihovom stavu.

Poznato je da su mnogi organi okupatorskih vlasti koji su sprovodili sakupljanje i odvodenje Jevreja naveliko pljačkali njihovu imovinu, ne sa­mo onu koju su ovi ostavljali u napuštenim stanovima, već i onu koju su smeli da ponesu sa sobom na ovaj svoj put koji je vodio u smrt. Medutim, i sama madarska država organizovano pljačka imovinu uhapšenih i deporto- vanih Jevreja. Već je spomenuto da su dragocenosti koje su ovi morali da ostavljaju u svojim stanovima sakupljane u filijalama Narodne banke, a još za vreme trajanja deportacije u Budimpešti je održan sastanak predstavni- ka ministarstvä vojske, unutrašnjih poslova i socijalnog staranja. Tamo je sačinjena specifikacija odevnih predmeta koje su Jevreji „napustili, odno­sno koje su prestali da drže u svom posedu“ . Takvih vrsta predmeta je bilo ravno četrdeset i šest. U spisku, koji je pedantno sadnjen, nalazili su se muški kaputi, kratki i dugački, ženski kaputi, kratke i dugačke bunde, ali i dečje benkice i pelenice. Na ovom sastanku tačno je odredeno koji državni organ ima pravo na koji procenat tako prikupljenih predmeta. Neshvatlji- vo je kako su učesnici sastanka došli do zaključka da od odredene vrste odevnog predmeta Ministarstvu vojske pripada 18, a ne, na primer, 20 pro- cenata ukupnog plena.

5 Jugosloveni u m adarskim zatvorim a. 65

Mada su sporazum sačinili, napisali i potpisali odgovorni rukovodioci ministarstva, medu onima koji su ne osnovu njega imali pravo na odredeni deo opljačkane robe izbijali su i ozbiljni sukobi. О tome svedoči i saču- vano pismeno naredenje komandanta IV pečujske vojne oblasti komandi garnizona u Pečuju, po kome treba odmah da se oduzme od civilnih vlasti onaj deo odevnih predmeta koji je otet od baranjskih Jevreja, a koji, po pomenutom sporazumu, pripada vojsci. To treba učiniti, veli komandant, i u slučaju da civilne vlasti još nisu sačinile detaljan inventar plena. Predvi- deo je on i postupak za slučaj da se tome civilne vlasti suprotstave. Tada, nareduje domobranski komandant, treba protiv njih primeniti silu! I još nešto. О ovom predmetu on ne želi da dobije više nikakve izveštaje, jer smatra da je izdatim uputstvom о primeni sile on, sa svoje strane, predmet okončao92.

Ovo je, ujedno, još jedna dimenzija sprovodenja „konačnog rešenja jevrejskog pitanja“.

66

ORGANI MAĐARSKE FAŠISTIČKE POLICIJE, ŽANDARM ERIJEI VOJNE KONTRAŠPIJUNAŽE NA OKUPIRANOM PODRUČJU

JU GOSLAVI JE

Opšte je poznata činjenica da je narodnooslobodilački pokret u Voj- vodini, a naročito u Bačkoj i ostalim delovima Jugoslavije koji su pali za vreme rata pod mađarsku okupaciju, još 1941. godine pretrpeo izuzetno teške gubitke.

Kada je Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije pozvao narode i narodnosti Jugoslavije na oružani ustanak protiv okupatora, ko- munisti su i u ovim krajevima počeli da organizuju ustanak i sprovode raz- ne akcije radi slabljenja okupacijske vojne i ekonomske snage.

Prva diverzantska akcija u Bačkoj izvedena je već 19. jula 1941. godi­ne. Tada je u bečejskom ataru upaljeno više krstina žita, Posle toga, poče-lo je i u atarima Novog Sada, Žablja, Bačkog Petrovca i drugih mesta da gori žito i kudelja. Do oktobra u Bačkoj je izvedeno preko pedeset diver- zantskih akcija. Pored paljenja žita i kudelje, obarani su telegrafski stubo- vi, sečena je telefonska i telegrafska žica, minirani železnički koloseci, na- padani policijski agenti (u Novom Sadu je ubijen predratni policijski agent Laslo Kelč, koji se bio stavio u službu okupatoru). Počeli su radovi na izra- di ekspoliziva, mina i ručnih bombi, kao i pripreme za formiranje prvih partizanskih odreda. Najuspešnije je bilo formiranje Novosadskog parti- zanskog odreda, Kisačke i Petrovaradinske partizanske grupe, te Sajka- škog partizanskog odreda.

Novosadski partizanski odred je trebalo da se formira od brojnih voj- nih desetina, obrazovanih u Novom Sadu, zavisno od mogućnosti nabavke oružja. Prve dve grupe ovog odreda trebalo je 25. jula 1941. godine da iza- đu na teren i počnu sa akcijama. Prva grupa, pod komandom vazduhoplov- nog podoficira Milana Simina i komesara Radivoja Smiljanova, grafičkog radnika, toga dana krenula je u okolinu Rimskih Šančeva, gde je trebalo da se sretne sa drugom grupom. Medutim, bili su otkriveni i na njih je po- slato odeljenje konjičke policije, jedan vod vojske i žandarmerija. U ne-

5 ’ 67

ravnoj borbi poginuli su komandant Milan Simin i borac Antal Nemat, Živko Radovanović je zarobljen tokom borbe, a komesar Smiljanov tek sutradan. Radovanović je izveden pred preki sud i obešen 2. avgusta 1941. godine u Novom Sadu. Kada je komesar Smiljanov uhapšen, policija nije imala nikakvog dokaza о tome da pripada partizanskom odredu. Kako ni pored teških mučenja ništa nije priznao, zadržan je u zatvoru, a tek posle provale partijske organizacije u Novom Sadu i drugim mestima Bačke, o- suden je na 14 godina robije.

Partizanska grupa u Kisaču sastojala se, uglavnom, od predratnih članova Partije. Pod rukovodstvom Mihala Kardelisa, ona se oslanjala na brojne vojne desetine u Bačkom Petrovcu, Gložanu i Kisaču. Ova parti­zanska grupa trebalo je da bude jezgro partizanskog odreda bačkih Slova- ka. Grupa je uspešno izvršila više diverzija, uništavajući, uglavnom, skla- dišta kudelje, važnog strateškog materijala.

Mada je bila na desnoj obali Dunava, petrovaradinska diverzantska grupa, pod komandom predratnog oficira Dalibora Francistija, delovala je pod rukovodstvom Okružnog komiteta KPJ za južnu Bačku. Ona je iz voj- nih magacina u Petrovaradinskoj tvrđavi iznela dvadesetak pušaka, nekoli- ko puškomitraljeza, veću količinu municije, eksploziva i druge vojne opre- me. Nešto je prebačeno u Novi Sad, a ostalo dostavljeno fruškogorskim partizanima. Odred se pripremao da postavi paklenu mašinu u jedan šlep napunjen oružjem, municijom i avionskim bombama. Akcija je izdajom otkrivena, pa su Francisti i trojica njegovih saboraca, posle dugotrajne borbe u lagumima Petrovaradinske tvrđave, uhapšeni. Tom prilikom uhva- ćen je veći broj članova ovog odreda i nekoliko komunista iz Petrovaradina i drugih mesta Srema. Ustaški preki sud osudio ih je na smrt. Njih trideset i troje streljani su u Vukovaru 19. oktobra 1941. godine.

Šajkaški partizanski odred formiran je tek decembra 1941. godine, od ranije obrazovanih partizanskih grupa iz Čuruga, Đurđeva i Žablja, kao i ilegalnih partijskih aktivista iz drugih sela. Nastao je već posle velike kon- traofanzive okupatorskih vlasti na narodnooslobodilački pokret, koji je za- počeo, tako reći, odmah posle sprovodenja prvih akcija njegove organiza­cije.93

Podunavski deo Baranje, nastanjen pretežno madarskim življem, na- lazio se i pre i za vreme okupacije pod rukovodstvom Okružnog komiteta KPJ za zapadnu Bačku i Baranju, sa sedištem u Somboru, čiji je sekretar bio Erne Kiš, koji je, inače, bio rodom iz Suze, u Baranji. Sama ta činjeni- ca imala je odredenog uticaja na razvoj narodnooslobodilačkog pokreta u Baranji. Erne Kiš je u to vreme u istočnom delu Baranje delovao preko već ranije formiranih partijskih organizacija u Zmajevcu, Suzi i Kopačevu a, pored Kiša, pokretači njihovog rada bili su i Jožef Bokoš, Šandor Fadi, Gustav Gestmajer, Ištvan Gombarovič, Julijana Kiš, Mark Klajn, Ištvan

68

Kurel, Ištvan Munkaš, Mihalj Munkaš, Pal Orban, Lajoš Sič i Katalin Ti- bor. Zanimljivo je da su svi oni bili madarske nacionalnosti, osim Klajna, koji je bio Jevrejin i Gestmajera, Nemca.

Aktivnost partijskih ćelija na ovom području sredinom 1941. godine odvijala se, uglavnom, u sprovodenju propagandne aktivnosti, organizova- nju pasivnog otpora prema okupatoru, pa i u pružanju otpora njegovim merama94.

Partijska i skojevska organizacija Medumurja našle su se okupacijom hortijevske Madarske otcepljene od sedišta Okružnog komiteta Partije u Varaždinu. Bilo je pokušaja partijske organizacije iz Prekomurja, naročito preko narodnog heroja Štefana Kovača iz Lendave, da se povežu pokidane niti partijskih veza u Medumurju, što je naišlo na izvestan otpor medumur- skih komunista. Oni su smatrali da njihova aktivnost ne bi mogla da se po- kreće direktivama iz organizacija Komunističke partije Slovenije. Takva situacija je, medutim, prevazidena delovanjem člana Okružnog komiteta KPJ iz Varaždina Stjepana Hajdarevića, a kasnije i Karla Mrazovića Ga- špara. Medumurski komunisti su tokom juna 1941. godine održali dva zna- čajna savetovanja, na kome su donete odluke о aktivnosti organizacije u novonastaloj situaciji. Tada su počeli na ciklostilu da se umnožavaju leci, а početkom jula skojevci su izveli obimnu akciju pisanja parola po zidovima čakovečkih ulica.95

Narodnooslobodilački pokret na području Prekomurja takođe je do- bio snažan zamah već 1941. godine. I ovde je okupator odmah nakon ula- ska u zemlju sprovodio razne terorističke akcije. U Gornjoj Radgoni su već 19. aprila nemački okupatori uhapsili tridesetak talaca, a već početkom maja počelo je iseljavanje Slovenaca. Samo iz Gornje Radgone iseljeno je tih dana 63 ljudi. Kada su ih Nemci odvodili kamionima, iz njih su se orile pesme „Hej Sloveni“ i „Nazaj še pridemo“. Već tada je napredna omladi- na saminicijativno sklanjala knjige koje su okupatori počeli da spaljuju.96

Odmah posle poziva Centralnog komiteta KPJ na oružani ustanak, u Prekomurju je počelo snažno organizovanje Narodnoosvobodilne fronte i prvih diverzantskih akcija. Pokretom u ovom kraju u to vreme rukovodi Stefan Kovač, koji je postao član KPJ 1938. godine. Za narodnog heroja proglašen je 20. decembra 1951. Iz sačuvanih okupatorskih dokumenata se vidi da je Kovač neumorno radio na osnivanju organizacija Osvobodilne fronte, okupljajući, pored članova Partije radnike, seljake, intelektualce, sitne trgovce, pa i sveštenike.97

Kovač i njegovi saradnici: poznati narodni književnik Miško Kra- njec, zatim Koloman Cigit, Rudolf Trinski, Janez Kuljević, Jožef Polak, Vendel Zrim, Viktor Makovec, Franc Ribnikar, Martin Hane, Jožef Vuk, Ferdo Godina, Eugen Kardoš, Danijel Šumenjak, Koloman Flisar, Martin Žalik i drugi tokom avgusta i septembra 1941. godine presekli su veći broj telegrafskih i telefonskih vodova u okolini Murske Sobote, Dobrovnika,

69

Turnišča i drugih mesta, upalili žito na imanju jedne grofice u Rakičanu, ši- rili list Osvobodilne fronte „Slovenski poročevalec“, štampali i širili razne letke. 98

Iz ukratko skiciranih akcija i aktivnosti partijskih i skojevskih organi- zacija u Bačkoj, Baranji, Međumurju i Prekomurju, te prvih oružanih for- macija narodnooslobodilačkog rata u ovim krajevima, može se nedvojbe- no zaključiti da su okupacijske policijske snage došle do sigurnih saznanja da je Partija u ovim krajevima pokrenula ozbiljnu akciju za podizanje na- roda na ustanak protiv okupatora. Tome je, naročito, doprinelo i to što su se gotovo svuda organizovale i takve akcije koje su se prvenstveno vršile radi podizanja morala stanovništva. Takvo je bilo pisanje parola koje su organizovali skojevci i deo napredne omladine početkom jula u Međumur- ju i početkom septembra u Bačkoj. Ovim akcijama stanovništvo, se uverilo da, i pored sramne kapitulacije kraljevske vojske, u okupiranim gradovima i selima postoji snaga koja je spremna da se uhvati ukoštac sa okupatorom. No, okupatorska policija je, takođe na osnovu ovih akcija, mogla da dođe do saznanja о postojanju brojne organizacije koja je dobro organizovana i koja se sprema da joj zadaje i snažnije udarce.

Organi mađarske okupatorske policije, žandarmerije i vojne kontra- špijunaže uspeli su za relativno kratko vreme da nanesu teške udarce narod- nooslobodilačkom pokretu u ovim krajevima. Po tvrđenju organižacionog sekretara Pokrajinskog komiteta Partije Svetozara Markovića, samo u Bač- koj pre izbijanja rata bilo je око 400 članova Partije, a već oktobra 1942. njih preko 350 je bilo pohapšeno. SKOJ je pretrpeo još veće gubitke."

Kakva je to bila snaga koja je uspela da za relativno kratko vreme nanese toliko snažne gubitke partijskoj i skojevskoj organizaciji u Bačkoj, Baranji, Medumurju i Prekomurju, koja je bila čvrsto organizovana, imala podršku u širokim masama i bogato iskustvo u borbi protiv klasnog nepri- jatelja? Partijske i skojevske organizacije su u ovim krajevima i pre rata dolazile u sukob sa policijom, ali ona nikada nije uspela da zada tako sna- žan udarac Partiji i SKOJ-u kakav su oni pretrpeli prve godine okupacije. Stoga bi valjalo naći odgovor na pitanje: koji su bili subjektivni i objektivni razlozi koji su doveli do masovnih hapšenja učesnika narodnooslobodilač- nog pokreta u Bačkoj, Baranji, Medumurju i Prekomurju tokom 1941. i početkom 1942. godine?

Govoreći о gubicima koje su Partija i SKOJ pretrpeli od okupacije do sredine 1942. godine, Svetozar Marković, izmedu ostalog, kaže da je u to vreme borba vodena protiv „kudikamo nadmoćnijeg neprijatelja“ , u če- mu on takode vidi jedan od razloga tako velikih gubitaka. 100 Stoga je neop- hodno da se upoznamo sa onim islednim policijsko-žandarmerisjkim sna- gama koje su se u jesen 1941. godine sručile na organizacije narodnooslo- bodilačkog pokreta u Bačkoj, Baranji, Medumurju i Prekomurju.

70

Posle kratkotrajne vladavine mađarskog proletarijata, sile Antante, koje su i same doprinele pobedi kontrarevolucije, želele su da mirnim pu- tem, pomoću kvazidemokratske vlade, osiguraju u Madarskoj vlast bur- žoazije. Tim, međutim, domaća buržoazija i veleposednici nisu bili zado- voljni. Njima nije konvenirala ni prividna demokratija. Ona je bila željna sigurne vlasti, bez ikakvih kompromisa; želela je osvetu i odmazdu. Tu že- lju buržoazije i veleposednika bio je spreman da realizuje admiral Mikloš Horti, kasniji regent Madarske. On u Segedinu stvara takozvanu nacional- nu armiju, koja, zajedno sa trupama antante, okupira delove Madarske. Pored ovih jedinica, Horti formira i takozvane oficirske odrede, koji posta- ju najefikasniji i najokrutniji instrument kontrarevolucije.

Nikada se, možda, neće tačno utvrditi kakva su sve nedela počinili ovi odredi posle sloma madarske komune. Posadne jedinice pri komanda- ma vojnih okruga i žandarmerijske jedinice imale su zadatak da hapse sve one koji su na ma koji način učestvovali u funkcionisanju revolucionarne vlasti ili bili članovi Komunističke partije Madarske. Oni su to i radili, si- stematski, i ogroman broj ljudi predavali sudskim organima ili ih trpali u zatvore i koncentracione logore.

Oficirski odredi su imali drukčiji zadatak. Oni su u svom radu bili efi- kasniji. Vrhovna komanda, kojoj su neposredno bili podredeni, poverila im je da pohvataju „krivce“ i dala ovlašćenje da im odmah, na licu mesta, „sude“ i izvršavaju te svoje „presude“ . Često se dešavalo da su oficirski o- dredi otimali hapšenike od žandarmerije i posadnih jedinica u pojedinim garnizonima, izrekli im „presude“ i na licu mesta ih pogubili101

Zahvaljujući ovakvom teroru, zlostavljanju naroda masovnim ubija- njima i zastrašivanju, sve više se učvršćivao kontrarevolucionarni režim re- genta Hortija, koji je desetine hiljada ljudi držao po koncentracionim lo- gorima. Život je, medutim, i pored neopisivog terora počeo da se konsoli- duje i vlada je uvidela da ne može unedogled da vlada merama terora i da dozvoljava samovlašće koje sprovode oficirski odredi po Madarskoj. Tome je, naravno, doprinelo i veliko nezadovoljstvo masa. U takvoj situaciji i društveno-političkoj klimi, vlada je želela da ostvari dva, na prvi pogled kontradiktorna cilja. S jedne strane, želela je da, radi umirenja duhova u zemlji, uspostavi kvazidemokratski višepartijski sistem iz vremena pre pr- vog svetskog rata, a s druge, da zadrži faktičko stanje, kada je svaki grada- nin mogao da bude uhapšen, okrivljen i pogubljen, ili bačen u koncentra- cioni logor.

Vlada je Parlamentu, u kojem su se nalazile samo buržoaske partije, predložila donošenje Zakona о efikasnijoj zaštiti državnog i društvenog po- retka. Već sama činjenica da je vladi trebalo ravno dve nedelje da ubedi poslanike da izglasaju ovaj zakon dovoljno govori о njegovom karakteru i mogućnosti manipulisanja s njim. Ovim zakonom, poznatim kao Treći za- konski članak, iz 1921. godine, institucioniše se beli teror u Madarskoj.

71

Prema ovom zakonu, mogao je da bude osuđen na dugogodišnju robiju svako ко „pripada pokretu, odnosno organizaciji čija je aktivnost bila upe- rena ka obaranju postojećeg državnog ili društvenog poretka“ , ili ко deluje sa ciljem da „dovede na vlast jednu odredenu klasu“.

Bilo je i parlamentarnih poslanika, koji su se uplašili ovog zakona, po kojem je, maltene, svaki opozicioni poslanik mogao da se nađe iza reše- taka. Naime, madarska buržoaska politička demagogija, kao, uostalom, i u mnogim drugim državama, nikada nije priznavala da se u Madarskoj na vlasti nalazi buržoazija, zajedno sa klasom veleposednika. Govorilo se о nadklasnom karakteru vladavine, te da vlada štiti interese svih klasa u Ma­darskoj. Prem tome, vlada je sa fonnalno-pravnog gledišta mogla, na o- snovu ovog zakona, da goni i one političare koji su težili ka isključivoj vla­sti buržoazije, mada je zakon, u osnovi, bio uperen isključivo protiv rad- ničke klase, seljaka i njihovih klasnih borbenih organizacija. No, sama či- njenica da su se i građanski političari uplašili ovog zakona najbolje svedoči0 intenzitetu terora i opštoj atmosferi koji su u to vreme vladali u Madar­skoj.

Posle usvajanja ovog zakona, kojim je, u stvari, beli teror bio san- kcionisan kao forma vladavine, vlada je postepeno praznila logore u koji­ma su čamili nevino pokupljeni ljudi, uzdajući se u svoj zakon, na osnovu kojeg su u svako doba svakoga mogli da uhapse i optuže.

Reakcionarna buržoazija i veleposednici nisu hteli da odustanu od te­rora i nasilja, već su mu samo dali drugi oblik; teror su zaodenuli u plašt za- konitosti. Dvadeset godina kasnije ovo svoje iskustvo hortijevski okupato­ri će obilato koristiti u okupiranim jugoslovenskim krajevima, о čemu će kasnije biti reči.102

Da bi Zakon о efikasnijoj zaštiti državnog i društvenog uredenja mo­gao da se primeni, bilo je potrebno da se formira jak, stručan i buržoaziji odan policijski aparat, koji bi bio tako ustrojen da može u svako doba da garantuje sigurnost režima i da obezbedi vladajuću buržoaziju i krupne ve- leposednike od ma kakvih revolucionarnih iznenadenja. Zato je sledeći korak Hortijeve vlade bio formiranje odgovarajućih policijskih institucija.

Ne ulazeći u redosled formiranja pojedinih organa gonjenja koji su postojali u hortijevskoj Madarskoj, navešćemo samo najvažnije karakteri- stike njihove organizacije i njihovog rada, tim pre što su se jugoslovenski komunisti i ostali pripadnici narodnooslobodilačkog pokreta za vreme dru­gog svestskog rata sretali u svojoj borbi sa svim ovim organizacijama.

Ugovorom о miru, zaključenim sa Madarskom u Trijanonu, Madar­skoj su stavljene rigorozne granice u pogledu brojčanog i kvalitetnog razvi- janja vojnih formacija. Madarska buržoazija, pod Hortijevim rukovod- stvom, ovu stegu pokušala je da reši odgovarajućom organizacijom policije1 drugih poluvojnih formacija. Pored onih odeljenja i odseka kojipostoje u

72

gotovo svim savremenim policijskim aparatima, ova policija je imala i svo­je tenkovske odrede, čime je, zapravo, na ilegalan način, formirana mirov- nim ugovorom nedozvoljena vojna formacija.

Pored ove uloge, prvorazredni zadatak policije je bio da se bori pro­tiv naprednog radničkog pokreta. Tim poslom se veoma uspešno bavilo njeno političko odeljenje 103.

Novembra 1933. godine jedna delegacija madarskog Ministarstva u- nutrašnjih poslova vodila je pregovore sa predstavnicima hitlerovske poli­cije u Berlinu о borbi protiv komunizma i komunista. Podnoseći izveštaj о boravku delegacije u Nemačkoj, njen šef, izmedu ostalog saopštava da je šef nemačke delegacije, otvarujući razgovore, ukazao da madarska policija ima deset godina duže iskustvo u borbi protiv komunizma od nemačke po­licije104.

Još daleko pre osnivanja zloglasnih hitlerovskih koncentracionih lo­gora, Hortijeva policija je obilato koristila interniranje. Sabirni zatvor u Budimpešti (Tolonchäz) bio je tokom Hortijevog režima mešavina zatvora i logora. Ovamo su dovodeni lopovi, razbojnici, prosjaci, prostitutke i raz- ni drugi nepoželjni elementi, ali i politički nepouzdani gradani. Protiv njih nije voden sudski postupak, već je njihovo zatvaranje odredivano admini- strativnim, policijskim merama. Kada se približavao drugi svetski rat, po- čev od 1937. godine, u Madarskoj su formirani logori za interniranje u Ki- štarči i Nađkaniži (Kistarcsa, Nagykanizsa), a kasnije u još nekim mesti- ma.105

Žandarmerija je posle prvog svetskog rata takode bila zgodno mesto za skrivanje nedozvoljenog porasta vojnih efektiva Madarske. Imala je srazmerno velik broj oficira, iako se posebna pažnja poklanjala njihovom poreklu. Bili su to isključivo kandidati iz reda veleposednika, grofova i ofi­cira madarske vojske. Strogi su bili i kriterijumi za regrutovanje žandarma. Njih su primali gotovo isključivo iz reda zemljoradnika.106

U kojoj meri je madarska žandarmerija bila državna teroristička or- ganizacija, što su zvanične, pa i najviše vlasti podržavale, svedoče i neka sačuvana dokumenta.

Narodni poslanik Karolj Maroti ustao je u budimpeštanskom Parla- mentu, 16. marta 1940. godine, u zaštitu dve stotine seljaka sa područja opštine Tapolca, koje su žandarmi pretukli vodeći istragu povodom raščiš- čavanja nekog krivičnog dela. Kako je stvar izneta pred Parlament, ta se a- fera nije mogla jednostavno zataškati. Ministar odbrane je stoga našao „spasonosnu“ ideju. Pošto nije moglo da se utvrdi koji je od 143 žandarma koji su bili na službi na terenu Tapolce učestovao u premlaćivanju seljaka, on je podneo krivičnu prijavu protiv svih njih. Naravno, ni sud nije mogao da ustanovi ко je bio kriv.107

Drugi se slučaj odigrao septembra 1942. godine u Temerinu, bačkom gradiću, nastanjenom isključivo mađarskim življem. Aranka Juhas iz Mola

73

došla je sa materom u Temerin, u posetu svojoj sestri. Тек što su dospele, došli su po njih dvojica mesnih policajaca i odveli ih u Opštinu, gde su ih saslušavali i insistirali da im kažu „kakvo su to pile donele sa sobom iz Mo­la“ . Prilikom saslušavanja dve žene su bile i fizički maltretirane. Tukla su ih i dvojica žandarma koji su, patrolirajući, prošli kroz mesto i navratili u prostoriju u kojoj su ih policajci saslušavali. Aranka Juhas je podnela pri- javu protiv žandarma i policajaca, ali je postupak protiv njih obustavljen, jer su „policajci i žandarmi dali istovetnu izjavu о tome da о fizičkom mal- tretiranju Juhasove i njene majke ne znaju ništa“.108

Žandarmerija je posle prvog svetskog rata uglavnom, sprovodila is- trage protiv sitnih prestupnika po selima, i na salašima, po beskrajnim pu- starama. Medutim, kako je u okviru žandarmerije, brižljivim odbirom ofi- cirskog i žandarmerijskog sastava, stvorena prilično velika i snažna organi­zacija, 1. marta 1930. u Budimpešti se formira žandarmerijski isledni cen- tar, koji je trebalo da služi za efikasniju borbu žandarmerije protiv radnič- kog pokreta i Komunističke partije. Centar je imao svoje odseke u mesti- ma u kojima su se nalazile i područne žandarmerijske komande. Ova me­sta su se ujedno, poklapala i sa sedištem komandi pojedinih armija madar- skih domobranskih jedinica. Prvi odsek se nalazio u Budimpešti, drugi u Sekešfehervaru treći u Sombathelju, četvrti u Pečuju, peti u Segedinu, a o- stali u Debrecinu, Miškolcu, Košicama i Trgu Murešu (posle okupacije de­la Rumunije).

Jugoslovenske teritorije koje je okupirala Madarska tokom drugog svetskog rata potpadale su pod III žandarmerijski odsek u Sombathelju (Medumurje i Prekomurje), IV žandarmerijski odsek u Pečuju (Baranja) i V žandarmerijski odsek u Segedinu (Bačka). Medutim, već 1941. godine u Novom Sadu je formiran V/I žandarmerijski pododsek.109

Žandarmerija je, zajedno sa svojim islednim organizacijama, bila de­lom pod upravom Ministarstva unutrašnjih poslova, a delom u nadležnosti Ministarstva odbrane. Stoga ova naročito u sprovodenju borbe protiv na- prednog radničkog pokreta, saraduje i sa policijom i sa vojskom, a poseb­no sa drugim odeljenjem Generalštaba, koje je poznato pod nazivom VFK-2 (skraćenica za: Vezerkari fönökseg II osztälya, to jest Drugo ode­ljenje Generalštaba), kao Defanzivno odeljenje, ili samo po skraćenici, iz- vedenoj iz ovog naziva - DEF. Među pripadnicima naprednog radničkog pokreta u Madarskoj ovo odeljenje je poznato i kao „D-odeljenje“.

Šef Drugog odeljenja generalštaba (VKF-2) bio je jedno vreme i ge- neral-potpukovnik Jene Ruskai, nekadašnji austrougarski oficir i pripad- nik oficirskih odreda koji su gušili madarsku revoluciju i sprovodili beli te­ror posle njenog sloma. Ruskai je, po rečima jednog od njegovih nasledni- ka na tom poslu pukovnika Djule Kadara, u ulozi šefa Drugog odeljenja generalštaba bio izrazito nemilosrdan i neobuzdan. Za vreme njegovog na- čelnikovanja odomaćen je terorizam u Drugom odeljenju Generalštaba.

74

On je bio taj koji je usmerio delatnost odeljenja na polje političkih progo- na. Ruskai je bio tvorac teorije da se protiv svakog člana komunističke par- tije može podići optužnica za krivično delo veleizdaje, odnosno špijunaže. On je to obrazlagao time da svaki komunista, po prirodi svoje aktivnosti, dolazi do raznih podataka poverljivog karaktera i da putem svojih partij­skih veza, koje dosežu čak do Kominterne, može da ih dostavlja Sovjet- skom Savezu. Ovakav stav je kasnije doprineo tome da su i rodoljubi iz Ju- goslavije, protivno medunarodnom pravu, bili sudeni za krivično delo ve­leizdaje.110

Izmedu ove tri policijske institucije postojale su i mnoge razmirice. Medutim, u borbi protiv komunističke delatnosti i narodnooslobodilačkih pokreta na teritorijama koje je okupirala Madarska uoči i za vreme drugog svetskog rata bile su uvek jednodušne. Krajem 1942. godine, na inicijativu tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Ferenca Keresteš-Fišera, formira se takozvani Centar za zaštitu države (Ällamvedelmi központ), sa ciljem da se otklone nesuglasice izmedu ove tri institucije a radi njihovog efikasnijeg delovanja. Prvi šef Centra postao je tadašnji šef Drugog odeljenja Gene- ralštaba Ištvan Ujsasi. U svom radu Centar je bio delimično podreden Mi- nistarstvu unutrašnjih poslova, a delom šefu Generalštaba. Mada je bio pod rukovodstvom Ministra unutrašnjih poslova, sva odeljenja ministar- stva su bila dužna da podnesu izveštaje ovom Centru.

Uporedo sa prvim okupacijskim jedinicama u okupiranu Bačku, Ba- ranju, Medumurje i Prekomurje stigli su i ozloglašeni defovci (agenti kon- trašpijunaže), žandarmerija i policija. Bez obzira na to što su na osnovu za- plenjene stare jugoslovenske policijske kartoteke a, verovatno, i na osno­vu podataka dobivenih od nekih potkazivača, već prvih dana nakon okupa- cije vlasti počele da hapse neke komuniste, oštrica aktivnosti policije, žan- darmerije i DEF-a još nisu bili komunisti. U to vreme njihov je bio cilj stvoriti što veći strah medu stanovništvom, naročito nemadarskim, ali i da novonastalu situaciju u ovim krajevima iskoriste za svoje lično bogaćenje. U ovoj raboti su se posebno istakli šef subotičke političke policije Miloš Kovačević i šef kontrašpijunaže u Novom Sadu major Bertalae Kun i nje- gov saradnik Marton Dešaknai. Njima su pomno pomagali neki fašistički nastrojeni meštani madarske narodnosti, medu kojima su se istakli bivši trgovac Pal Perepatić i gostioničar Andraš Kovač.111

Prvih dana okupacije njihova aktivnost se iscrpljivala, uglavnom u hapšenju uglednih srpskih i jevrejskih gradana, koje su držali kao taoce zbog tobožnjih četničkih oružanih akcija u gradovima i selima okupiranih područja. Zna se da su tih dana mađarski domobrani strelj ali veći broj lju- di, u čemu su vidnu ulogu imali i agenti kontrašpijunaže. Medutim, iskazi nekih osoba koje su u to vreme bile hapšene i preživele rat, osvetljavaju je­dan od bitnih razloga masovnih hapšenja u to vreme, kao i to zbog čega ni­su prvenstveno hapšeni komunisti, već upravo bogatiji gradani.

75

Neposredno posle ulaska okupacijskih jedinica u Novi Sad uhapšen je novosadski trgovac Jovan Vučkov. Marton Dešaknai mu je obećao da će ga pustiti na slobodu ako mu da 12.000 predratnih dinara. Vučkov je na to pristao, Kasnije je saznao da je i od njegovog brata iskamčio 20.000 dina­ra, kako bi Jovana pustio na slobodu.

Drugom polovinom aprila bio je uhapšen i novosadski drogerista Ko- sta Živojinović. Posle dvanaest dana pušten je iz zatvora, uz obavezu da se u određeno vreme javlja vlastima. No, Dešaknai je bio čest gost u njegovoj drogeriji. Prilikom svake posete „kupovao“ bi nešto za sebe i svoju porodi- cu, ali je uvek „zaboravio“ da plati robu. Ni poznati novosadski trgovac Sa­va Nišević nije bio pošteđen Dešaknaijevih ucenjivanja. Četiri puta ga je hapsio i svaki put je tražio pozamašne svote za njegovo puštanje. Nišević je posle rata izjavio da je Dešaknaiju plaćao i za to da pusti iz zatvora druge hapšnike.112

Ovakvim poslovima u Subotici se bavio šef policije Miloš Kovačević. On je tako subotičkog špeditera Nikolu Halbrora u više navrata hapsio i nakon što mu je ovaj dao veće svote novaca, puštao bi ga na slobodu. Isto tako je postupio i sa poznatim subotičkim trgovcem Aleksandrom Rozne- feldom, koga je jednom pustio na slobodu uz „otkupninu“ od 10.000 penga (100.000 predratnih dinara), a drugom prilikom je od njega uzeo 30.000 penga, da bi iz zatvora pustio njega i još neke uhapšene subotičke Jevre-

114

76

BORBA IZMEDU OKUPATORSKIH ORGANA GONJENJA I ORGANIZACIJA NARODNOOSLOBODILAČKOG POKRETA

Od izbijanja rata između Nemačke i Sovjetskog Saveza, madarska vojna kontrašpijunaža imala je ispostave u raznim mestima okupirane Bačke, Baranje, Medumurja i Prekomurja. Ispostave su postojale u tim mestima kraće ili duže, već prema ukazanoj potrebi. No, kada je 1. jula 1941. u Novom Sadu osnovan V/I žandarmerijski isledni pododsek, sve is­postave kontrašpijunaže u Bačkoj počinju usko da saraduju sa ovom usta- novom, tako da se postepeno sve vise utapaju u nju, da bi se na kraju pot­puno uključile u njen rad. Tada se na terenu oseća samo dejstvo odseka kontrašpijunaže mađarskog Generalštaba.

U Subotici su se žandarmerijski i vojni islednici smestili u jednu sta- rinsku, žuto okrečenu kuću, koju je zatim narod prozvao Žutom kućom. U Novom Sadu ovi islednici su se smestili u zgradu u kojoj je pre rata bila ko­manda armijske oblasti, pa je još od ranije nazvana Armijom. Ta reč je u Novom Sadu i okolnim mestima postala sinonim za mučilište. U Bečeju su rodoljube mučili u Hotel „Milo“ , u Čakovcu u starom gradu itd.

Komunisti Backe, Baranje, Medumurja i Prekomurja koji su pre ra­ta iskusili torture po hapsanama kraljevske jugoslovenske policije, suočili su se sada sa daleko surovijim i organizovanijim represivnim aparatom u vidu ove tri organizacije, koje su imale ogromno iskustvo u borbi protiv re- volucionarnog pokreta masa.

Gotovo u svim većim mestima okupiranim od strane hortijevske Ma­darske, DEF i žandarmerijski islednici, kao i politička policija hapsili su odmah po okupaciji pojedine komuniste za čiju su raniju aktivnost saznali od svojih doušnika i iz predratne policijske arhive. Ta hapšenja su retko bi­la praćena torturom, a ni agenti koji su ih saslušavali nisu imali jasnu kon- cepciju zbog čega bi ove ljude teretili. Naime, stav policijskih organa je u to vreme bio da se niko ne može okriviti zato što je sprovodio komunistič- ku, revolucionarnu aktivnost protiv predratne Kraljevine Jugoslavije. Šta- više, u glavama nekih agenata javila se za njih logična misao da su Madari

77

pristupili Komunističkoj partiji ne iz ideoloških i klasnih razloga, već zato da time doprinesu rušenju predratne Jugoslavije. Taj stav se bitno prome- nio od onog momenta kada je aktivnost komunista, skojevaca i ostalih ro- doljuba ukazala na to da je Partija pokrenula mase u odlučnu borbu protiv okupatora. Na to je upućivala učestalost pisanja parola po gradskim i seo- skim zidovima, vatre koje su buktale po bačkim poljima odnoseći unepo- vrat tek požnjevenu pšenicu i kudelju, presečene telefonske i telgrafske ži- ce, izvaljeni telegrafski stubovi, pronadeni leci i partijski proglasi. To je, svakako, doprinelo svojevrsnoj mobilizaciji okupacijskih policijskih efe- ktiva.

Do sredine septembra 1941. godine sedište agenata V/I žandarmerij- skog islednog pododseka nalazio se u Bačkoj Topoli. Do tog vremena u- hapšen je veći broj pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta i, zahvalju- jući slabom držanju i izdaji nekih uhapšenih rodoljuba, isledni organi su saznali da se ne radi о pojedinačnim i izolovanim akcijama, već о organizo- vanom pokretu. Na osnovu materijala sa sudenja nekim agentima žandar- merijskog islednog centra i hortijevske kontrašpijunaže u posleratnoj Ma­darskoj, može se ustanoviti na koji način su se organizovali pripadnici ovih okupatorskih organa i kako su krenuli u ofanzivu protiv narodnooslobodi- lačkog pokreta .114

Istragama je rukovodio u to vreme žandarmerijski potpukovnik Jo- žef Horkai, ali je na terenu radio i iskusni funkcioner žandarmerijskog is­lednog centra Ištvan Juhas. Horkai je bio pristalica hapšenja komunista prema raspoloživoj predratnoj policijskoj evidenciji, dok je Juhas predla- gao da se za centar istrage odredi Novi Sad, jer je verovao da se iz tog cen­tra rukovodi čitavim pokretom širom Bačke i Baranje. I zaista je centar is­trage iz Bačke Topole, sredinom septembra, premešten u Novi Sad, gde su se agenti smestili u zgradu Armije. Ovaj isledni centar je postojao tokom čitavog trajanja rata, samo se nakratko, dva puta selio: u zgradu bivšeg ofi- cirskog doma, na obali Dunava, odnosno u sadašnju zgradu Novosadskog pozorišta.115 No, bez obzira na to, ova ustanova je imala stalni kontinuitet, što upućuje, s jedne strane, na veliku upornost okupatora na polju suzbija- nja narodnooslobodilačkog pokreta, ali i na to da je narodnooslobodilački pokret u ovim krajevima, bez obzira na velike gubitke i na stalno prisustvo iskusnog i surovog islednog aparata, neprekidno bio aktivan, podižući se posle svakog poraza, izlazeći iz borbe sa neprijateljem sve jači i jači.

Tokom drugog svetskog rata, kaže Hološ, organi Žandarmerijskog islednog centra i DEF sproveli su u Madarskoj ukupno dvanaest takozva- nih frontalnih istraga. „Bili su to najgnusniji gresi hortijevskih krugova“ - konstatuje Hološ, da bi odmah zatim citirao rečenicu iz obrazloženja pre- sude budimjbeštanskog vojnog suda, koji je izrekao presudu grupi agenata DEF-a i žanđarmerijskih islednika: „Ne mogu da se nadu odgovarajuće re- či kojima bi se izrazio dovoljan stepen zgražavanja prema učinjenim zlode-

78

lima. Često pojedina krivična dela dugo ostaju u sećanju javnosti, a gresi onog perioda о kojem smo sada raspravljali stići će na najsramnije stranice istorije čovečanstva i neće moći da padnu u zaborav ni posle nekoliko ve- kova.“116

Frontalna istraga u Alagu sprovedena je 1940. godine, u severnoj Transilvaniji 1941, u budimpeštanskoj Andrašijevoj kasarni 1942. a zatim slede frontalne istrage u 1943: u Šorokšaru, i to jedna u proleće, a druga u jesen, pa ponovo u severnoj Transilvaniji, pa u Murskoj Soboti i Čakovcu. Tokom 1944. godine bile su tri frontalne istrage u raznim delovima Budim- pešte. Sve ove istrage trajale su samo po jednu godinu, dok su dve mnogo duže. Ona u Prikarpatskoj Rusiji trajala je od 1939. do 1944. godine, a u Bačkoj od 1941. do 1944, to jest za sve vreme madarske okupacije ovih krajeva.117

Frontalna istraga - ofanzivna strategija islednih organa

Frontalna istraga je bio specijalni metod ofanzive mađarskih fašistič- kih policijskih organa, DEF-a i Žandarmerijskog islednog odseka, uperen ka nekoj ilegalnoj partijaksoj organizaciji. Pre nego što bi ona započela, organi gonjenja bi sakupljali predznanja potrebna za frontalni napad na partijsku organizaciju. To je bilo radeno u najvećoj tajnosti, kako bi člano- ve ilegalne partijske organizacije početak istrage zatekao nedovoljno spremne za iskušenja koja ih u njoj očekuju. Posle odluke о pokretanju frontalne istrage, koju je donosio ministar unutrašnjih poslova, bilo je utv- rdeno mesto gde će se ona sprovoditi, odreden je njen rukovodilac i po- trebno osoblje. Frontalna istraga bi započinjala obično masovnim hapše- njima, posle čega bi počela saslušavanja, „praćena torturom koja je nadvi- sila i torture koje je sprovodila inkivzicija i koja normalna ljudska imagina- cija nije u stanju ni da zamisli“.118

Frontalna istraga koja je bila odredena za okupiranu Bačku i Bara- nju, nije sprovodena samo na jednom mestu, mada je njen glavni centar bio u Novom Sadu, u zgradi Armije. Istraga je vodena i u bečejskom Hote- lu „Milo“, u subotičkoj Žutoj kući, u senćanskom „Tunelu“ , bačkotopol- skoj Adamovoj kući, u somborskoj bivšoj vojnoj bolnici i na drugim mesti- ma. U svim ovim mestima žandarmerijski islednici su se zadržali duže ili kraće dok im nije uspelo da likvidiraju poneku organizaciju narodnooslo- bodilačkog pokreta. Novosadska Armija postojala je, tako reći, do posled- njeg dana hortijevske okupacije Bačke. Ovamo su u početku dovodeni ko­munisti, skojevci i ostali rodoljubi samo iz Novog Sada i okolnih mesta: Bačke Palanke, Bačkog Petrovca, Begeča, Čuruga, Đurđeva, Futoga, Gardinovaca, Gložana, Gospođinaca, Kaća, Kisača, Kovilja, Kule, Loka, Paraga, Pivnica, Ruskog Krstura, Silbaša, Sivca, Turije, Vrbasa i Žablja.

79

Kasnije ovamo su đovođeni uhapšeni pripadnici narodnooslobodilačkog pokreta i iz Bačkog Gradišta, Bečeja, Sombora i drugih mesta širom Bačke.

Metod isleđenja uhapšenih rodoljuba u Armiji, Žutoj kući i u svim punktovima u kojima su delovali agenti kontrašpijunaže i žandarmerijski islednici bio je krajnje drastičan, ali i dobro smišljen. Na uhapšene komu­niste, skojevce i ostale pripadnike narodnoosloBodilackog pokreta vršen je u isto vreme neverovatan fizički i psihički pritisak, počev od načina njiho­vog smeštaja za vreme trajanja istrage, pa sve do neverovatnih fizičkih tor- tura koje su na njima primenjivane.

Iste mere torture i način smeštaja uhapšenih rodoljuba primenjivan je i tokom frontalne istrage u Murskoj Soboti i Čakovcu, mada su je tamo sprovodili žandarmerijski islednici III, odnosno IV žandarmerijskog isled- nog odseka. U Čakovcu žandarmerijski islednici su uhapšene rodoljube to­kom frontalne istrage smestili u stari grad, a zatim u zgradu učiteljske ško- le. Način vodenja istrage - metodi mučenja i postupci prema uhapšenim rodoljubima - bio je i ovde identičan onome koji su u Bačkoj i Baranji pri- menjivali pripadnici V islednog odseka, što upućuje na to da sadistički me­todi isledenja nisu bili ekscesi pojedinih neobuzdanih islednika, već ujed- načen, iz Centra organizovan, smišljen i razraden metod fizičkog iznudiva- nja priznanja od uhapšenih osoba.

Metod bezdušnog mučenja uhapšenih rodoljuba primenjivao se i u manjim mestima, u kojima se, doduše, nije sprovodila takozvana frontalna istraga, već su žandarmerijski islednici saslušavali rodoljube iz po jednog mesta, ili sa manjih ili većih područja. Tako su komunisti i ostali antifašisti iz Baranje isledivani u žandarmerijskoj stanici u Kenževim Vinogradima. Takvih punktova je bilo u Bačkoj, od kojih treba pomenuti one u Adi, Bajmoku, Čantaviru, Senti, Srbobranu i drugim mestima.119

Od sredine septembra 1941. godine, u prostorijama na prizemlju Ar­mije, čiji se prozori otvaraju ka Ulici Žarka Vasiljevića, bili su smešteni hapšenici. Bile su to tri sobe raznih veličina. Pored zidova u njima je bila rasprostrta slama, na kojoj su hapšenici morali da sede ceo dan, gledajući ispred sebe u zid. Svaki razgovor medu njima je bio zabranjen, na šta su neprekidno pazili žandarmi koji su bili na službi u svakoj sobi. Oni su se smenjivali svakih šest časova. Za vreme službe bili su naoružani puškama sa nabijenim bajonetima.120 Već samo to sedenje na slami i nemo posma- tranje golog zida predstavljalo je neku vrstu psihičke i fizičke'torture. Ne treba da prode dugo vremena, tako reći ni pun sat, pa da čoveku u tom polo- žaju počnu da trnu prvo noge, pa leda i zatim čitavo telo. To neprekidno se­denje na zemlji žandarmi koji su čuvali hapšenike zagorčavali su još i time što su ih dnevno puštali na zahod svega dva - tri puta. Rezultati takvog pona- šanja žandarma bili su razumljivi, a sve im je to onda služilo kako za sopstve- no uveseljavnaje, tako i kao izgovor za posebno kažnjavanje hapšenika.

80

Disciplinske kazne su žandarmi primenjivali nad uhapšenim rodolju- bima i zbog toga što bi žandarm uhvatio nekoga kako se dogovara sa svo- jim drugom. Kazne su bile raznovrsne, ali su uvek bile sračunate na fizičko maltretiranje kažnjenika. Jedna od omiljenih kazni koje su izricali žandar- mi bilo je čučanje, stajanje na jednoj nozi, dok bi kažnjenik morao lakat jedne ruke da đrži na kolenu suprotne uzdignute noge, prisianjajući pri to­me kažiprst nalakćene ruke na čelo. Često se kazna sastojala u tome da je hapšenik morao da stane oko jednog metra od zida i da se ispravljenog tela nasloni čelom na zid.

Uskoro posle smeštaja žandarmerijskog islednog pododseka u ovu zgradu, kada se rapidno povećao broj uhapšenih rodoljuba, pored ovih prostorija, za njihov smeštaj korišćene su još dve velike dvorišne prostori- je, u koje se ulazilo iz dugačkog hodnika. Preko puta njih nalazile su se so- be za saslušanje. One su bile opremljene raznim sredstvima za mučenje, među kojima je bilo gumenih palica (pendreka) raznih veličina i debljina, klupa za istezanje, drvenih šipki, kanapa za vezivanje, kesa sa renom, in- duktora za mućenje hapšenika strujom itd .121

Podaci о komunistima, koje je jugoslovenska kraljevska policija o- stavila okupatoru, svakako su bili prvi putokazi u borbi protiv KPJ i SKOJ- a, ali oni nisu mogli sami za sebe da odigraju odlučujuću ulogu. Poznata su hapšenja pojedinih komunista, najverovatnije, na osnovu ovih podataka, iz vremena pre podizanja ustanka jula 1941. godine. No, ni jendo od tih hapšenja nije razultiralo otkrivanjem organizacija, pa ni manjeg obima. To navodi na zaključak da su se komunisti, suočeni sa okupatorskim policij- skim agentima, koji о njima nisu znali ništa drugo sem da su komunisti, držali tako na saslušanju da nisu odali ništa о svom radu. Tako, na primer, hapšenje Lazara Nešića, sekretara MK KPJ, u Subotici, mada je bio pod- vrgnut teškoj torturi koja je prouzrokovala njegovu smrt, nije otkrila orga- nizaciju, jer Nešić nije ništa odao. U Novom Sadu je, takođe, hapšenje Iju- di osumnjičenih da su komunisti počelo odmah nakon ulaska okupatora. Tada je dva puta uhapšen i clan Mesnog komiteta SKOJ-a u Novom Sadu Milan Koma, koji je posle nekoliko dana provedenih u policijskom zatvoru uspeo da pobegne i nastavi ilegalnu partijsku aktivnost.122

Diverzije, sabotaže, širenje letaka, razbijanje izloga sa fašističkim znamenjima i propagandnim materijalom, pisanje antifašističkih parola po zidovima kuća, bili su jasni pokazatelji о delovanju narodnooslobodilač- kog pokreta. Hortijevski agenti su pedantno beležili svaku akciju i vodili istragu, insistirajući na osvetljavanju svake izvršene akcije.

Oni učesnici narodnooslobodilačkog pokreta koji su bili hapšeni pri- likom izvršavanja nekih akcija bili su u posebno teškom položaju prilikom isledenja. Tako je u Bačkoj Topoli uhapšen skojevac Imre Hajvert kada je iz Subotice donosio ilegalni partijski štampani materijal. Da li zbog njego-

6 Jugosloveni u m ađarskim zatvorim a. 81

vog lošeg držanja, ili zato što se u malom mestu, kao što je Bačka Topola, uglavnom zna ко se s kim druži, još te noći su uhapsili i ostale komuniste i predali ih žandarmerijskim islednicima.123

Izdajnici i provokatori u službi okupatora

Krajem jula 1941. godine u Novom Sadu su uhapšeni Živko Radova- nović, a zatim i Radivoj Smiljanov. Prvi je policiji pao u ruke prilikom su- koba partizanskog odreda sa policijom, žandarmerijom i vojskom, a drugi što je samo pala sumnja na njega da je i on pripadao tom odredu. Osim njih dvojice, uhapšeni su još neki komunisti i skojevci za ко je su vlasti sa- znale da su u vezi sa uhapšenim partizanima. Bili su to Stevan Cvejić, Ra­divoj Jovanović-Radić, Jovan Subašić, Matija Teglaš, Radivoj Todorov i još neki. Međutim, usled izvanrednog držanja Radovanovića i Smiljanova, uhapšenim komunistima policija nije mogla da pripiše nikakva terećenja, pa su nekoliko dana kasnije pušteni na slobodu. Radovanović je, na osno- vu presude prekog suda, obešen, a Smiljanov je poslat u Segedin, gde je predat javnom tužilaštvu, koje nije znalo šta u vezi sa njim da preduzme, pa je u više navrata bezuspešno tražilo od novosadske policije dokaze о njegovoj krivici, kojih, naravno, nije bilo.

U Novom Sadu su septembra 1941. godine uhapšene skojevke Gro- zda Gajšin i Natalija Stankov prilikom izvršenja diverzije na dva izloga sa fašističkim propagandnim materijalom. Na istrazi su imale izvanredno držanje i nisu doprinele prodoru policije u skojevsku organizaciju, što se ne bi moglo reći za sekretara jednog rejonskog komiteta SKOJ-a u Novom Sadu studenta tehnike Franju Kardoša, koji je, zajedno sa skojevcem A- leksandrom Petrovićem, uhapšen prilikom izvršenja jedne slične diverzije u Novom sadu.124

Madarski okupatorski policijski organi, zajedno sa žandarmerijskim islednicima i organima kontrašpijunaže, prodrli su u partijsku i skojevsku orgnaizaciju i u čitavu organizaciju narodnooslobodilačkog pokreta, vero- vatno, zahvaljujući nekim svojim agentima - provokatorima, kao i izdaj- ničkom držanju nekih članova Partije i SKOJ-a. Jedan od prvih provokato- ra, koji je okupatorsku policiju uputio na akciju jedne diverzantske grupe, bio je već pomenuti Ferenc Rac iz Subotice. On je 12. avgusta 1941. godine pošao sa grupom omladinaca da pali žito, a pređhodno je о tome obavestio policiju i znao je da ga ona prati, te da će grupa biti uhapšena.

I Sombor je imao svog izdajnika. No, za razliku od Raca iz Subotice, koji je policajce mogao da dovede samo do jedne diverzantske grupe, u Somboru je na put izdaje stupio bivši član Okružnog komiteta Komuni- stičke partije Jugoslavije Janoš Domanj, koji je odmah nakon ulaska Hor- tijevih domobrana u Bačku na svoju ruku otišao u Budimšeštu, u nameri

82

da uspostavi vezu sa Komunističkom partijom Madarske i pripoji 303 som- borsku partijsku organizaciju. Pozvan zbog toga na odgovornost, na sedni­ci Okružnog komiteta, kojoj je prisustvovao i organizacioni sekretar Po- krajisnkog komiteta Svetozar Toza Marković, Domanj je izjavio da smatra da je propašću stare Jugoslavije propala i Komunistička partija Jugoslavije i da on priznaje postojeće stanje, to jest okupaciju Bačke i Baranje od stra- ne hortijevske fašističke Madarske125

Do kojih granica je dosezala izdaja Janoša Domanja svedoče reči predsednika okupatorskog sudskog veća, koji je 15. februara 1942. godine, posle izricanja presude grupi učesnika narodnooslobodilačkog rata u Som­boru, izmedu ostalog, rekao: „Zahvaljujući gospodinu Domanju uspeli smo da sprovedemo istragu u ovom srezu i ja predlažem da se on pusti na slobodu.“

Domanj je, tako reći, izdao okupatorskim islednim organima gotovo sve što je znao о narodnooslobodilačkom pokretu u Somboru i okolini. Iz­dao je veći broj aktivista i članova partije u Somboru, i to: Žarka Ljuboje- va, Lazara Plavšića, Ivana Parčetića, Duru Dojiča, Stipana Gradinca, Mi­lana Milutinovića, Ištvana Balu, Radu Dodića, Nadu Buzadžić i Danila Grujića. Osim toga, otkrivao je neprijateljskim agentima i partijske orga­nizacije u drugim mestima. Zahvaljujući njegovoj izdaji, agenti madarske kontrašpijunaže saznali su za rad Ištvana Mojzeša, Martina Holera, Filipa Erhardta i Antuna Šnajdera u Stanišiću a u Telečkoj su uhapsili Mihalja Saboa i Ištvana Sica. Pored toga što je izdao članove Partije, nije propustio da navede neprijateljskim agentima da su Lacika Nad, Mikloš Grosman, dr Svetozar Panic i dr Gutman iz Sombora i Jožef Sabo, Mihalj Kovač i Stevan Kazeš iz Telečke potpomagali pokret. Sve ovo priznao je Domanj na saslušanju, dan posle oslobodenja Sombora, poručniku Odjela za zašti- tu naroda Slavku Najiću, koji se toga dana prvi put obreo u Somboru i koji nije poznavao po imenu nijednu osobu za koju je Domanj priznao da ju je izdao okupatorskim organima.

Zaslužena kazna posle oslobodenja zemlje stigla je ne samo Doma­nja, već i druge izdajnike koji su u Somboru i okolini pomagali okupator- skoj policiji da prodre u redove narodnooslobodilačkog pokreta, a to su bi­li: Cveta Brankov, Bora Dodić, Žarko i Rajko Stevančev i Justin Utvić.

Zahvaljujući, uglavnom, izdaji Janoša Domanja, početkom avgusta1941. uhapšen je veći broj članova Partije i SKOJ-a u Somboru i okolnim mestima: Bezdanu, Bačkom Monoštru, Stanišiću i Telečki. Tada je u Te- lečki uhapšen i sekretar Okružnog komiteta Partije u Somboru Erne Kiš. Kada je pošao na sastanak tamošnje partijske ćelije, sačekali su ga horti­jevski agenti126

Prvi prodor okupatorske policije u redove narođnooslobodilačkog pokreta u Medumurju odigrao se početkom jula 1941. godine, kada su neki

6* 83

omladinci uhapšeni zbog pisanja antifašističkih parola po kućama. Medu­tim, to organizaciji nije nanelo toliko gubitaka, kao kada ju je početkom1942. godine izdao policijski doušnik Valent Tarandek iz Paklenice.127

Rad i aktivnosti narodnooslobodilačkog pokreta u Prekomurju to- kom 1941. godine vezan je za ime sekretara Mesnog komiteta Partije na- rodnog heroja Štefana Kovača, koji je poginuo u sukobu sa agentima kada su ovi, izdajom člana Komiteta Jenea Kardoša, saznali za mesto i vreme održavanja sastanka ove organizacije. Pre Kovačeve pogibije 18. oktobra 1941. godine u Prekomurju su agenti kontrašpijunaže već uveliko radili na razbijanju narodnooslobodilačkog pokreta. Odmah nakon okupacije Pre­komurja, madarske vlasti, znajući za Kovačevu političku aktivnost, ponu- dile su mu da ga prime u svoj državni aparat, gde su mu, kao advokatskom pripravniku, svakako mogle da nađu odgovarajuće mesto. On je, medu­tim, ovu ponudu odbio, izgovarajući se nedovoljnim poznavanjem mađar- skog jezikä.

Akciju za onemogućavanje rada narodnooslobođilačkog pokreta u Prekomurju hortijevski agenti započeli su još jula 1941. godine. U frontal- noj istrazi, koja je trajala od 27. januara do 20. februara 1942. godine, po­red agenata iz pododseka kontrašpijunaže komande sombatheljskog do- mobranskog korpusa, učestvovali su i islednici iz sombatheljskog žandar- merijskog islednog pododseka i agenti iz odeljenja kontrašpijunaže Gene- ralštaba, kao i 84 žandarma.

Prema kazivanju poznatog slovenačkog borca i književnika Miška Kranjeca, do provale u komitet i pada Štefana Kovača, te prodora neprija- telja u organizaciju narodnooslobodilačkog pokreta, došlo je tako što je o- kupatorska policija uhapsila jednog učesnika pokreta sa lecima. Ovaj je priznao od koga je letke dobio, posle čega je uhapšen član Mesnog komite­ta Jene Kardoš. Podvrgnut teškoj torturi, Kardoš je pokleknuo kada su mu agenti obećali da će mu poštedeti život, ako izda organizaciju. U kalendaru koji je prilikom hapšenja pronađen kod njega bio je zaokružen datum ka­da je trebalo da se održi sastanak Mesnog komiteta. Kardoš je tada odao i vreme i mesto održavanja sastanka. Prilikom pokušaja hapšenja Kovač je pružio otpor, pa je pao u borbi sa agentima.128

Posle ovog događaja, hortijevski agenti su nastavili sa hapšenjima. Prema zvaničnim podacima organa kontrašpijunaže, tokom frontalne istra­ge koja je vođena u Murskoj Soboti uhapšeno je oko 120 učesnika narod- nooslobodilačkog pokreta. Protiv nekih od njih voden je sudski postupak pred gradanskim sudom, nekima je kasnije sudio Sud šefa Generalštaba, a njih sedmorica su izvedeni pred Preki sud. Medu hapšenima je bilo pripad- nika svih naroda i narodnosti koje su živele u Prekomurju, svih klasa i slo- jeva naroda: 13 studenata, 21 zanatlija, 1 književnik, 20 zemljoradnika, 3 trgovca, 6 sveštenika i 1 predratni jugoslovenski žandarm .129

84

Žandarmerijski islednici, agenti kontrašpijunaže i policije okupator- skog režima obilato su se služili i plaćenim agentima provokatorima, koje su ubacivali u partijske i skojevske organizacije, ili ih koristili na drugi na- čin. Komanda Žandarmerije hortijevskog režima je na okupiranoj teritori- ji Jugoslavije, neposredno posle izbijanja rata između Nemačke i Sovjet- skog Saveza, pozivajući se upravo na novonastalu političku situaciju, već 26. juna 1941. godine pozvala sve žandarmerijske stanice i podredene žan- darme da prošire mrežu svojih doušnika, kako bi time doprineli suzbijanju aktivnosti komunista na okupiranoj teritoriji. Svega nekoliko dana kasni- je, 3. jula 1941. godine, donosi se i poverljiva vojno-upravna naredba, ko- jom se podređenim organima nalaže da о svim podacima do kojih doušnici dođu sastave sistematizovanu preglednu evidenciju, kako bi se u svako do- ba moglo znati protiv koga je neka dostava podneta i kako je predmet re­sen.

Jedan od najpoznatijih agenata provokatora u Bačkoj bio je bečejski obućar Nikola Krstonošić. On je pridoneo hapšenju većeg broja rodoljuba na taj način što im je ponudio da će ih prebaciti u Srem, među partizane. Oni koji su mu poverovali, stizali bi veoma brzo u ruke agenata iz Armije. Od organa kontrašpijunaže dobio je dozvolu da nosi pištolj a, kako ne bi izazvao podozrenje, agenti su ga u nekoliko navrata hapsili zajedno sa nje- govom žrtvom.

Agenti iz Armije su uz njegovu pomoć uspeli da uhapse Jana Kiša, člana Partije iz Novog Sada, koga su više od godinu dana bezuspešno goni- li. Krstonošić je odveo u ruke agentima i Aleksandra Popov-Žikelića iz Gospođinaca, koji je posle istrage osuđen na smrt i streljan .130

Metodi torture tokom istrage

Okrutnost islednih metoda u svim centrima u kojima se sprovodila is- traga protiv pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta na teritoriji okupi­ranoj od strane fašističke madarske predstavljala je jedan od osnovnih raz- loga za uspeh organa gonjenja u razbijanju pojedinih organizacija narod- nooslobodilačkog pokreta. Isledni metodi su bili razradeni, rafinirani, sra- čunati ne na ubijanje, već na slamanje ljudi. Bili su godinama usavršavani u borbi protiv madarske radničke klase i narodnooslobodilačkih pokreta na teritorijama okupiranim od strane Madarske.

Najviše primenjivan metod mučenja, radi izvlačenja priznanja od u- hapšenih učensika narodnooslobodilačkog pokreta, bilo je takozvano vezi- vanje u klupče i istezanje na klupu.

Uhapšene rodoljube saslušavalo je uglavnom više agenata odjed- nom, obično po trojica, četvorica, ali se dešavalo da salušanju prisustvuje i po petnaestak agenata i da tom prilikom svi, na smenu, učestvuju u muče-

85

nju hapšenika. Saslušanje je obično počinjalo time što bi agenti naredili hapšeniku da ispruži dlanove. Tada bi ga u isto vreme po dva agenta počela da tuku gumenom palicom po dlanu, a dvojica odostrag po ramenima. Ako bi hapšenik sklonio ruke, pendrek bi mu se, umesto na dlanu, zaustavio svom svojom težinom na glavi. Već posle prvog udarca pendrekom po dla­nu, usled izliva krvi, dlanovi bi otekli, a šake bi, zbog krvnih podliva, po­stale potpuno okrugle, prsti bi odebljali, tako da hapšenik u takvom stanju nije mogao da otkopčava dugmad na svom odelu, da obuva cipele i slično.

Posle ove faze batinjanja obično bi usledilo vezivanje u klupče, ili na- vlačenje na klupu. Vezivanje u klupče bi počinjalo time što bi agenti nare­dili hapšeniku da se izuje i sedne na zemlju. Tada bi mu vezali ruke i tako vezane ih prebacili preko kolena ispod kojih bi provukli neku motku. Tada bi hapšenika gurnuli na leda. U takvom stavu noge su mu došle iznad tela, a tabani zauzeli potpuno vodoravan položaj. Tada bi četiri agenta stali oko njega i, kao kovači po nakovnju, udarali na smenu po nejgovim tabanima. Kada je saslušanju prisustvovalo vise agenata, svi bi se smenjivali udaraju- ći hapšenika po tabanima. Smenjivanje su vršili toliko spretno da se pri to­me ni za sekundu nije poremetio ritam batinjanja. Noge hapšenika bile su posle takve torutre otečene i u tolikoj meri bolne da je jedva mogao da sta- ne na njih. Agetni su ga posle toga mučili još i na taj način što su ga terali da skakuće po sobi.131

Drugi način batinjanja, bilo je rastezanje na klupu. Uhapšenog rodo­ljuba naterali bi da se izuje, svezali bi mu ruke na leda i tako svezane ruke mu namakli na klupu. Zatim bi mu noge vezali za klupu i batinjanje je mo- glo da počne. U ovom položaju agenti su hapšenika tukli po tabanima i po celom telu. Često bi mu neki agent seo na stomak ili grudni koš i cupkajući nanosio nesnosne bolove. Kako prilikom batinjanja hapšenika vezanog u klupče, tako i kada je bio vezan za klupu, agetni su mu tukli i mošnice, če- sto ih stezali i golim rukama nanoseći tako mučenom nesnosne bolove.

Vezivanje na klupu imalo je i drugu varijantu, koja se sastojala u to­me što bi hapšeniku vezali ruke iza leda i razapeli ga na klupu. Tada bi agenti ispravili klupu i prislonili je na zid. Hapšenik bi se tada našao u us- pravnom položaju, glavom nagore. Visio je na sopstvenim ramenim zglo- bovima, a imao je utisak da se sav isteže, da će mu popucati mišići i vene, a utroba rastrgnuti.132

Jedna od najokrutnijih metoda mučenja uhapšenih rodoljuba bila je navlačenje kese sa nastruganim renom na njihovu glavu. Agenti su to radili pomoću kese koja je imala dva dna, izmedu kojih se nalazio nastrugan ren. Prilikom ovog načina mučenja hapšenik bi osećao neizdržive bolove u oči- ma, ustima, grudnom košu, tako da bi obično padao u nesvest.133

Rede primenjivani način mučenja bilo je stezanje glave gvozdenim o- bručem i elektriziranje tela hapšenika pomoću specijalnog električnog in- duktora. Jedan od retkih rodoljuba koji su preživeli torturu stezanja glave

86

gvozdenim obručem bio je Nemanja Mrdanov, skojevac iz Sombora. Bio je to gvozdeni prsten, koji je na jednom mestu imao prorez od nekoliko santimetara. Na tim krajevima bio je po jedan ispust prema spoljnoj strani, kroz koji je bio uvučen navoj. Obrtanjem ovog navoja ispusti su se privla- čili jedan drugom, čime se obim prstena smanjivao. I prilikom ovog načina mučenja uhapšeni rodoljub bi padao u nesvest, a često je pretrpeo i fraktu- ru lobanje134

One rodoljube koji bi na istrazi padali u nesvest a za koje su agenti smatrali da su već umrli bacili bi u podrum a u novosadskoj Armiji jedno vreme je za to služila prostorija sa staklenim zidovima, koju su agenti zvali iivegszoba (ivegsoba - staklena soba). U tim improvizovanim mrtvačnica- ma neki hapšenici, kao Milica Bursać, Nemanja Mrđanov i Branko Skan- darski, dolazili bi к sebi, pa bi se nad njima tada nastavila saslušanja praće- na uobičajenim torturama.135

Svi, medutim, koje su agenti kontrašpijunaže u novosadskoj Armiji, bečejskom Hotleu „Milo“ , somborskoj bivšoj vojnoj bolnici, subotičkoj Žutoj kući, bačkotopolskoj Adamovoj kući i u drugim mestima gde su vo- dili istragu protiv pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta bacili u po- drume, „staklene sobe“, mračne prostorije sa betonskim podovima, nisu bili te sreće da u njima dodu к sebi i prežive, ne samo nemilosrdnu torturu, već i druga iskušenja koja su ih čekala do završetka rata. Tako ni Paja Sta- ničkov, berber iz Stapara, nije došao к sebi u mračnoj podrumskoj prosto- riji u kojoj se Nemanja Mrđanov, tako reći, vratio iz mrtvih.

Krajem januara 1942. godine Staničkova su iz dana u dan vodili na saslušanje, ali agenti, ni pored primene najbestijalnijih metoda mučenja, od njega nisu mogli da saznaju ništa. Toga dana, negde oko podne, u pro- storijama u kojima su se nalazili uhapšeni rodoljubi iz Sombora i okoline žandarmi i agenti su se odjednom ustumarali, vičući da je Staničkov ne- stao! Niko, naravno, nije mogao da poveruje da je Paji Staničkovu uspelo da pobegne, jer je već danima bio u takovm stanju da se jedva i kretao. Je- dino je somborski skojevac Dimitrije Brbaklić znao da Paja vise nije živ. Oko pola sata ranije Brbakliću je žandar koji ih je čuvao dozvolio da ode u zahod. Otvorivši jednu kabinu, video je Paju Staničkova kako leži na zem- lji mrtav. Bez reči je zatvorio vrata i otišao u drugu. Znao je da su Stanič- kova upravo odneli na saslušanje i da on säm nije mogao da dode do nužni- ka. Brbaklić nije smeo ništa da kaže о onome što je video. Uzbuna zbog Staničkova, stoga, Brbaklića nije iznenadila, ali tim pre to što su agenti ka- snije saopštili da su Paju našli u zahodu - obešenog! Tavanica u toj prosto- riji bila je visoka preko četiri metra, pa je nemoguće da je Staničkov to uradio sam. Tih dana u somborskom mučilištu hortijevski agetni su ubili i Staparca Jovana Mucića i Sandora Glida iz Bezdana136.

Dugačka je lista boraca narodnooslobodilačkog porketa koji su iz- dahnuli na istrazi pod rukama agenata hortijevske kontrašpijunaže i žan-

87

darmerijskih islednika. Okupatorski agenti uhapsili su 9. septembra 1941. godine Vladimira Živanovića, sekretara Okružnog komiteta Partije za južnu Bačku. Odveli su ga u Bačku Topolu i podvrgli strahovitim mučenji- ma. Polumrtvog su ga doneli u novosadsku bolnicu, gde je umro 26. sep­tembra iste godine. U matičnu knjigu umrlih upisano je da je umro od tu- berkuloze, od koje nikada u životu nije bolovao. Novosadski komunista Đura Đerić, po nalogu članova pokrajinskog komiteta Partije, naručio je tada kod jednog cvećara veliki venae od crvenih ruža i sa jednom crvenom trakom, a druga je bila jugoslovenska trobojka. Na trakama je bilo napisa- no: Palom borcu za slobodu - bački narod. Venae je, po Đerićevom uput- stvu, predstavljajući se kao rodak pokojnika, odneo na groblje omladinac, simpatizer pokreta Ante Staničić, koji je uskoro zatim postao i clan Parti­je. Godine 1944. poginuo je u sukobu sa okupatorskim snagama, kao se- kretar Okružnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije za južnu Вас­ки .137

Mesec dana kasnije agenti su uhapsili Stevana Jovičina, stolarskog majstora iz Šova (sada Ravno Selo), koji je već godinama saradivao и po- kretu sa Vladimirom Živanovićem, takođe rodenim и Šovama. Ovaj seoski zanatlija, otac petoro nejake dece, posle ulaska okupatora и Bačku neu- strašivo je nastavio ilegalnu političku aktivnost kao sekretar Mesnog komi­teta Partije и Šovama. U novosadsku Armiju doveden je 23. oktobra 1941. godine. Njegov saborac Dušan Markov seća ga se posebno po tome što je ovaj jedan od retkih hapšenika и Armiji koji ništa nije priznao, mada je bio podvrgnut bestijalnoj torturi. Njegova supruga Stevka, naviknuta na česta muževljeva hapšenja još и staroj Jugoslaviji, redovno mu je nosila и Armiju nešto hrane i presvlaka. Njoj je sve to bilo normalno. Čudila se je- dino tome što joj nikada ne vraćaju muževljevo rublje. Tako je to išlo sve do 25. novembra 1941. godine, kada su joj paket koji je donela mužu vrati-li sa naznakom da je Stevan Jovičin pušten na slobodu, što, naravno, nije bilo tačno. Nikada nije utvrdeno kada je podlegao batinama, ni gde je sahranjen. Ni и matičnoj knjizi umrlih nema traga о njegovoj smrti.138

Nije Jovičin bio jedini koji je nestao и nekoj od ispostava hortijevske kontrašpijunaže. Ni za Đorđa Bešlina, člana Okružnog komiteta Partije и Novom Sadu, ne zna se tačno ni kada je ubijen, ni gde je sahranjen. Uhap- šen je drugom polovinom avgusta 1941. godine i odveden na istragu и Bačku Topolu. Tamo su ga nemilosrdno mučili i kada od njega nisu mogli da izvuku nikakvo priznanje, polumrtvog su ga izbacili kroz prozor sa dru- gog sprata i saopštili da je izvršio samoubistvo.139

Uskoro posle tajanstvenog nestanka Stevana Jovičina, 7. novembra1941. godine и novosadsku Armiju agenti su doveli jednog od najomiljeni- jih novosadskih skojevaca, studenta tehnike Ivana Batu Pejinova. Predrat- ni skojevac, odličan dak и gimnaziji i student na fakultetu, Bata je bio i motorni pilot. Posle ulaska okupatora okuplja srednjoškolsku omladinu, a

nakon dizanja ustanka učestvuje kao clan vojne desetine u raznim diver- zantskim akcijama. Posle neprekidne desetodnevne torture umro je 17. novembra a da agentima nije priznao ni jedno jedino terećenje.140

Svega desetak dana posle Batine smrti agentima uspeva da uhvate is- taknutog revolucionara iz Ade Šandora Fodora, člana Mesnog komiteta Partije i sekretara jedne partijske ćelije u Adi. Kao nadničar i kubikaš, Fo- dor je pre rata, idući trbuhom za kruhom radio u mnogim krajevima Jugo­slavije. Tako se obreo i u Beogradu, gde je prvo bio aktivan u URSS-ovim sindikatima, a sredinom tridesetih godina postaje član Partije. Posle ulaska okupatora u Bačku Fodor je već član Mesnog komiteta i bodri svoje sugra- dane, pripadnike madarske narodnosti, u pružanju otpora i borbi protiv madarske fašističke okupacije. Zajedno sa ostalim članovima Komiteta i nj ego vim sekretarom Kalmanom Bakošem organizuje diverzantske grupe i vojne desetine. Kada su članovi Mesnog komiteta u Adi uhapšeni, sredi­nom septembra 1941. godine, Fodor je uspeo da izbegne hapšenje i puna dva meseca se krije na salašima oko Ade, Bačkog Petrovog Sela i Bečeja. Kada su ga uhapsili, 28 novembra, pokušao je da pruži otpor, ali mu je pi- štolj otkazao. Na istrazi u Žutoj kući bezdušno su ga tukli i mučili. Sud šefa Generalštaba osudio ga je u Subotici na pet godina robije, ali je tri meseca kasnije, 22. juna 1942. godine, umro u bolničkom odeljenju subotičkog za- tvora od posledica povreda zadobijenih tokom istrage.141

Subotička Žuta kuća bila je poprište isto takvih zverskih mučenja kao i ostale ispostave madarske kontrašpijunaže. Ovde je život ostavio i is- taknuti subotički partijski aktivista i član Okružnog komiteta Partije za se- vernu Bačku Mato Matko Vuković. Poznat predratnoj policiji kao istaknu- ti komunista, hapšen je neposredno pred rat i pušten 5. aprila, dan uoči iz- bijanja rata. Posle ulaska okupatora Matko je neumoran u izvršavanju raz- nih partijskih zadataka. Okuplja ljude, raznosi partijski materijal. Svuda je prisutan gde treba nešto da se uradi. Agenti ga posle hapšenja nemilosr- dno tuku, ali on ne izdaje nijednu svoju partijsku vezu. Izdahnuo je na sa- slušanju u Žutoj kući, 31. oktobra 1941. godine. Isto tako je prošao i nje- gov partijski drugi i rukovodilac Lazar Nešić, sekretar Okružnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije za severnu Bačku. Njega mađarski agetni hapse svega nekoliko dana posle ulaska u Suboticu. Zahtevaju da izda svo­je partijske drugove, što on odbija. Agenti koji su ga saslušavali ubili su ga 23. aprila 1941. godine.142

Odnos isiednika prema borcima madarske narodnosti

Bez obzira na to što su stekli solidnu političku obuku hortijevski agenti nisu nikako mogli da shvate učešće Madara u narodnooslobodilač- kom pokretu. Znali su oni da je u Vojvodini i Prekomurju veoma velik

89

broj Mađara još pre rata prišao Komunističkoj partiji. Hortijevski agenti su to želeli da protumače tako da su se ti Mađari na taj način borili protiv Jugoslavije, te da sada, kada je stara Jugoslavia propala, oni više nemaju šta da traže u redovima Komunističke partije. Stoga su nekim istaknutim komunistima - Madarima i ponudili saradnju, pod uslovom da raskinu sa svojom komunističkom delatnošću. Broj takvih koji su prihvatili ovakvu soluciju bio je toliko mali da se о tome kao pojavi ne može ni govoriti. Že- leći, pored toga, da narodnooslobodilački pokret prikažu ne kao pokret porobljenih naroda i narodnosti protiv fašističke okupacije, već kao rezul- tat srpsko-jevrejske urote, hortijevski agenti su se sa posebnom brutalnoš- ću odnosili prema uhapšenim Mađarima pripadnicima i rukovodiocima na- rodnooslobodilačkog pokreta.

Jedan od takvih bio je Daniel Sabo, sekretar partijske organizacije u Staroj Moravici. Saslušavao ga je u subotičkoj Žutoj kući ozloglašeni bati- naš Jožef Horvat, pod čijom rukom je izdahnuo i Matko Vuković. Sabo ni­je hteo ništa da prizna od onoga za šta su ga teretili neki već ranije uhapše- ni učesnici pokreta. Nemilosrdno su ga tukli zahtevajući da oda s kim je održavao vezu u Bačkoj Topoli. I pored brutalnih metoda isleđenja, Sabo je uporno ćutao. Poslednjeg dana pre nego što će izdahnuti doveli su pred njega četiri člana Partije iz Bačke Topole. Svu četvoricu je poznavao, ali je sva četiri puta rekao da te ljude ne zna. Kada je to čuo, narednik Horvat ga ponovo odvede na batinanje, poslednje batinanje Daniela Saboa, koje je nad ovim moravičkim ciglarskim radnikom trajalo je do duboko u noć, po­sle čega je umro .143

Prema Dežeu Šinkoviču, članu Mesnog komiteta Partije u Bačkoj Topoli, agenti u Žutoj kući su takođe bili krajnje nemilosrdni. Sinkoviča je jedan njegov saradnik odao, ali ovaj nije hteo ništa da prizna od onoga što je radio. I on je bio u rukama narednika Jožefa Horvata, koji je na njemu isprobao sve metode torture koje je znao. Deže je, međutim, samo ćutao. Vodili su ga često i po pet puta dnevno na mučenje i sve je bilo bez uspeha. Kada je jednom prilikom Horvat mislio da je Šinkovič već izdahnuo, nare- dio je da ga bace na pod hodnika, gde je nekoliko dana ranije ležalo mrtvo telo Matka Vukovića. No, jedva 24- godišnji Šinkovič, zahvaljujući svom snažnom telu i izvrsnom zdravlju, nije pošao Matkovim putem. Došao je к sebi i ozdravio. Kada su ga kasnije agenti pozvali da potpiše zapisnik о sa- slušanju, bez obzira na sve ono što je preživeo u Žutoj kući, odbio je re- kavši da navedeni podaci u njemu ne odgovaraju istini. Na to je agent, uvi- devši da se Dežeom Šinkovičem drukčije neće moći da obavi posao, dopi- sao na zapisnik sledeće reči: „Ja, Deže Sinkovič, bačkotopolski stanovnik, poričem da sam ma šta učinio što je navedeno u ovom zapisniku“. Šinkovič je, zatim, potpisao zapisnik, pa je kasnije i sa suđenja bio pušten .144

Dugo su agenti tragali za Otmarom Majerom, sekretarom Okružnog komiteta Partije i poznatim publicistom i urednikom mađarskog napred-

90

nog časopisa „Hid“ , koji je tada važio kao najbolje uredivani legalni partij- ski organ u Jugoslaviji. Teretili su ga za njegov obiman revolucionarni rad u Subotici i na širem području severne Bačke, ali su hortijevski okupator- ski policijski organi poznavali ovog revolucionara i po onome što je napi- sao ili objavljivao u časopisu na čijem čelu se godinama nalazio.145 U dvo- broju za januar i februar 1939. godine Otmar Majer u „Hid-u“ piše:

„Pristupanje Antikomintern-paktu za Madarsku predstavlja mnogo, mnogo više nego njeno dosadašnje pripadanje osovini Berlin-Rim. To, pre svega, znači priznavanje nemačke pre vlasti ne samo u Podunavlju, već i u celoj Evropi, štaviše u celom svetu. Na drugom mestu, to znači da će Ma- đarska sluginski da potpomaže sve akcije nemačkog imperijalizma i da će mu bez ikakvih uslova podrediti samostalne madarske interese. Na trećem mestu, to znači da će Mađarska vojno i ekonomski potpomagati planirani rat protiv Sovjetskog Saveza pod nemačkim rukovodstvom, kao i da će prepustiti Nemačkoj da koristi madarsku državnu teritoriju za napad na Sovjetski Savez. Na četvrtom mestu, to znači preuzimanje obaveze za unu- trašnje fašiziranje zemlje i za suzbijanje i uništavanje svih neposrednih i posrednih antifašističkih i antiipmerijalističkih snaga. Na petom mestu, to znači postupno popuštanje veza sa onim državama ко je se nalaze van anti- komintern-pakta i zauzimanje neprijateljskog stava prema njima.“146

Već iz ovog citata se vidi da Otmar Majer nije krenuo u borbu da sru- ši jugoslovensku vlast, već da je takode bio naprijatelj hortijevskom faši- stičkom režimu u Madarskoj. Na to nedvosmisleno upućuju i reči koje nje­gov saborac narodni heroj Pavle Pap upućuje na stranicama „Hid-a“ grupi iredentista: „Bas je u tome stvar. Mi se ne zadovoljavamo krnjom agrar- nom reformom (misli se na onu u Madarskoj - primedba autora), ne treba nam osovina za mrtvačka kola, ni kuke strelastih krstova. Baš zbog toga što hoćemo da ostanemo verni svom narodu, jer kuka, osovina i Ferenc ni­su madarski.“

Nije ni čudo što su se hortijevski agenti okomili na ovog revoluciona­ra svom snagom i umećem svog krvničkog zanata, kada su došli do njega izdajom jednog uhapšenog rodoljuba.

Tokom nekoliko nedelja sistematskog mučenja, agenti su uspeli da ga slome. Kada je osećao da više neće moći da izdrži torturu, slomio je jed- nu staklenu teglu prerezao sebi vene na obema rukama. Jedan od hapšeni- ka, koji je sedeo blizu njega, pozvao je pomoć, koja je i dovedena. Otma- rov život je bio spašen, bar privremeno, ali je on posle toga bio potpuno klonuo.147

Agenti su likovali i majstorski iskoristili ovu pobedu u svoju korist. Odvojili su Otmara od ostalih drugova osudenih na to da u dugim redovi- ma sede u nezgodnom položaju duž zidova. Namestili su mu ležaj nasred sale, izmedu dva stuba, kako bi svima bio pred očima. Poneko od agenata

91

se stalno vrzmao oko njega, dajući mu sitne privilegije. Bila je to opomena svim uhapšenima, a naročito onima koji su pristizali da dobro promisle vre- di li davati otpor režimu...

Malo je bilo takvih na koje je uticala ova opomena. Većina uhapše- nih pružila je odlučan otpor agentima, medu njima su bile i dve mlade že- ne, radnice, Mađarice Juca Đeri i Marija Molnar, prva iz Čantavira, a dru­ga iz Sente. Obe su uhapšene u vreme kad su očekivale prinovu u svojoj porodici. Nijedna od njih posle tortura kojima su ih podvrgli nije vise nosi- la plod u sebi.148

Bes hortijevskih agenata što u narodnooslobodilačkom pokretu uče- stvuju i Madari sa okupiranih teritorija postajao je sve veći kada je poneko od Madara ispoljio izuzetnu hrabrost i nepokolebljivo odolevao nasrtajima okupatora. Novosadski komunista Đula Varga, pre nego što će ga izvesti pred preki vojni sud u Novom Sadu, bio je na islednjenju u bačkotoplo- skom punktu žandarmerijskog islednog pododseka. Tamo je podvrgnut strahovitom mučenju, ali ga ni psihički ni fizički nisu mogli slomiti. Videvši kako mirno sedi na svom mestu, jedan žandarm ga je upitao zašto je uhap- šen, na šta mu ovaj odgovori: „Uhapsili me što nisam hteo jesti hieb sa pu- terom onako kako izvolevaju vaši gospodari!“ Na to ga je žandarm nemi- losrdno pretukao kundakom. Nakon što su ga iz Backe Topole prebacili u novosadsku Armiju, izveli pred preki sud i osudili na smrt, novosadski dnevni list „Reggeli ujsäg“ , pišući о njegovom pogubljenju, kaže da je on toliko opasan komunista da je trebalo ne jedanput, već dva puta da ga obe­se. Do takvog zaključka dolazi okupatoru odani novinar nakon što je zabe- ležio da je Dula Varga pod vešalima klicao Komunističkoj partiji Jugosla­vije i slobodi koja će doći.

Varga je bio jedan od istaknutih boraca Partije iz reda madarske na­rodnosti. Sta ga je dovelo u Partiju može da se vidi i iz podatka da mu je otac poginuo kao komandir voda u Trinaestoj medunarodnoj brigadi u španskom gradanskom ratu, u kojem je do kraja učestvovao i njegov mladi brat Ištvan. Varga je bio i jedan od saradnika subotičkog časopisa „Hid“ . Mnogi članovi redakcije i saradnici ovog časopisa izgubili su život tokom narodnoslobodilačke borbe. Bili su to: dr Janoš Atlas, Karolj Čeh, Maćaš Đerđ, Imre Išpanović, Erne Kiš, Đerđ Kovač, Ivan Lebl, Ištvan Lenđel, Otmar Majer, Janoš Es Sabo, Pavle Pap, Franciška Pece, Geza Sabo, Mi- halj Sabo, Adolf Singer, Kata Šer, Roko Šimoković, Nikola Švalb, Antal Šomoškevi, Emil Štern, Mikloš Sugar, Đula Varga i Lola Vol. Ovih dvade- setak poginulih boraca bili su mahom Mađari, Jevreji i Bunjevaci a među njima bilo je lekara, naučnih radnika, seljaka, radnika, što najbolje ukazu- je na pravac njihovog delovanja i klasnu orijentaciju pokreta koji je medu pripadnicima madarske narodnosti širio ideje marksizma i bratstva medu narodima koji naseljavaju ove krajeve.149

92

Oružani sukobi sa agentima

Smrt je uzimala danak u svim ispostavama žandarmerijskih isledni- ka. Pored pomenutih u novosadskoj Armiji, batine su usmrtile i člana Par- tije Miletu Jakića. Tada je u Armiji ubijen i član Partije Đerđ Nemet, ro- đeni brat Antala Nemeta, koga su okupatorski vojnici ubili prilikom suko- ba sa delovima novosadskog partizanskog odreda, jula 1941. godine 15°.

Lista ubistava se time ne završava. Na nju su stigla i dva dobra druga i prijatelja, dva saborca, dva istaknuta partijska i skojevska rukovodioca iz Novog Sada - Kosta Šokica i Đorđe Zličić Ciga.

Tokom leta 1941. godine, kao sekretar PK SKOJ-a, Zličić organizuje omladinske diverzantske i sabotažne akcije i sam aktivno učestvuje u nji­ma. Zajedno sa svojim drugom Kostom Šokicom učestvuje u likvidiranju Lasla Kelča, predratnog novosadskog policijskog agenta koji se stavio u službu okupatora i naneo velike štete naprednom pokretu u Novom Sadu. Posle prodora okupatorske kontrašpijunaže u bačke skojevske i partijske organizacije, zajedno sa Svetozarom Markovićem Tozom ulaže veliki na- por da ove organizacije obnovi. U noći izmedu 3. i 4. februara 1942. godine neprijatelj je otkrio njegovo ilegalno sklonište, koje opkoljava čitav odred madarske vojske, policije i žandarmerije. U borbi sa njima teško je ranjen, pa su ga takvog odveli u Armiju i podvrgli neverovatnom mučenju. Ne progovorivši na istrazi ni jedne jedine reči, umro je 7. februara iste godine. Proglašen je za narodnog heroja 5. jula 1951.151

Kada je Zličić doveden u Armiju, njegov nerazdvojni drug Kosta Šo- kica je već bio mrtav. Njega su agenti takođe uhapsili ranjenog u borbi sa okupatorskim snagama 18. oktobra 1941. godine. Kosta je, međutim, bio u takvom stanju da ga agenti nisu ni mogli saslušavati, pa su ga uputili u no- vosadsku bolnicu, u nameri da ga izleče a zatim podvrgnu mukama, koje su uvek pratile saslušanja u Armiji. Mada u strogoj izolaciji, Kosta je 26. no- vembra saznao u bolnici da su mu okupatori dan ranije, u kasarni u Futo- škoj ulici, obesilli jedanaest dobrih drugova, sa kojima je godinama zajed­no maštao о revoluciji i izgradnji socijalističkog društva. Znajući šta i njega očekuje, smogao je toliko snage da zdere sa sebe zavoje, usled čega su rane prokrvarile što je prouzrokovalo njegovu smrt.152

Borba izmedu žandarmerijskih islednika i agenata hortijevske kon- traobaveštajne službe, s jedne strane, i boraca narodnooslobodilačkog po­kreta, s druge strane, nije uvek započinjala u nekoj od hapsana širom oku- piranog područja. Mnogi borci su pokušali da im pruže otpor i prilikom sa- mog hapšenja. Tako, septembra 1941. godine, Livija Bem, članica Okruž- nog komiteta KPJ u Novom Sadu, puca iz pištolja i ranjava agenta koji je

93

hteo da je hapsi. Na isti način pokušao i Sava Đisalov, član Okružnog ko­miteta SKOJ-a da izbegne hapšenje. Medutim ni jednom od njih to nije us- pelo.153

Kada je u novosadskoj Ärmiji već bilo na desetine uhapšenih boraca, odlučeno je da se 5. okotbra 1941. godine održi sastanak dvoje članova Po- krajinskog komiteta Radivoja Ćirpanova i Gordane Ivačković sa članom Okružnog komiteta Partije Jovanom Žeravljevim, koji je u to vreme već bio uhapšen. Nije se moglo ustanoviti ко je agentima rekao da će se ovaj sastanak održati, ali su oni za njega saznali, jer su postavili zasedu na uglu ulica Đurđa Brankovića i Kraljevića Marka, u kojoj je trebalo da se sasta­nak održi. Na poziv da se predaju, Gordana je odmah podigla ruke uvis, a Ćirpanov je izvadio pištolj i počeo da puca. U toj pucnjavi Cirpanov je pao smrtno pogoden i uskoro izdahnuo. U blizini su se, medutim, nalazili Sve- tozar Marković Toza i Žarko Zrenjanin, koji su se nekoliko minuta pre to­ga rastali od Ćirpanova. Nedaleko odatle je bio i narednik pograničnih lo- vaca Oto Kečkemeti, koji je počeo da риса и pravcu Markovića i Zrenjani- na. Zrenjanin je odvratio vatrom iz pištolja i na licu mesta ubio narednika Kečkemetija, posle čega su se njih dvojica uspešno sklonili. 154

Uskoro zatim, na sasvim drugom kraju države, и Prekomurju, odi- grao se sličan dogadaj. Narodni heroj Stefan Kovač, zajedno sa svojim sa- radnikom Vinkom Meglom, išao je na sastanak Okružnog partijskog komi­teta, čiji je bio sekretar. Kako su agenti kontrašpijunaže već bili saznali za taj sastanak, namestili su mu zasedu и šumici kod Gančana, blizu mesta Beltinci. U kratkom puškaranju Štefan Kovač je pao smrtno pogoden, а Megla je ranjen uspeo da se skloni.

Poznati i medu omladinom veoma omiljeni skojevski rukovodilac и Novom Sadu Milan Kom imao je svega 18 godina kada je Jugoslavia oku- pirana. Do tada je već imao bogato iskustvo revolucionara. Izmedu osta­log, hapšen je već и predratnom dobu zbog toga što je zajedno sa Boškom Palkovljevićem Pinkijem rukovodio štrajkom и Srednjoj tehničkoj školi и Novom Sadu. Po ulasku Madara и Novi Sad, dva puta ga hapse i uvek us- peva da pobegne. Posle masovnih hapšenja и Novom sadu on odlazi и Bačku Palanku, gde postaje sekretar Sreskog komiteta SKOJ-a i član Sre- skog komiteta Partije. Neumoran je и obavljanju svojih partijskih i skojev- skih zadataka. Vraćajući se sa jednog zadatka, uhapšen je na železničkoj stanici и Bačkom Petrovcu. Agenti i žandarmi koji su ga uhapsili vode ga и selo. Usput uspeva da pobegne, ali, na svoju nesreću, uleće и jedan ćorso- kak и kome gine и puškaranju sa nadmoćnijim neprijateljem .155

Komov svega godinu dana stariji drug Đorđe Mikeš, posle masovnih hapšenja и Novom sadu, ostaje jedini član Okružnog komiteta SKOJ-a ko­ji je uspeo da izbegne hapšenje i neumorno radi na obnavljanju skojevskih organizacija. Poginuo je и neravnopravnoj borbi sa agentima kontrašpiju- naže, koji su mu namestili zasedu kada je išao na jedan sastanak.156 Nekoli-

94

ко meseci posle Mikešove pogibije gine u zasedi i ilegalac Ilija Nešin, stu­dent medicine, kada je pozvan da iz Titela krene za Đurđevo da ukaže le- karsku pomoć Stevanu Divninu Babi, komandantu Šajkaškog narodnoo- slobodilačkog odreda.157

Novembra 1942. godine, nakon što se već vise od godinu dana uspe- šno krio od okuopatorskih vlasti i rukovodio partijskim radom u Somboru i okolini, predratni student Kamenko Gagrein bio je skirven u bazi Slavka Stefanovića u Somboru. Agenti su saznali da se on tu nalazi i opkolili kuću u noći između 24. i 25. novembra 1942. godine. Prema sačuvanom policij- skom izveštaju, pored žandarmerijskog kapetana Antala Rakovskog, u ak- ciji hapšenja Kamenka Gagrčina učestovavlo je pet žandarma, pet polica­jaca i osam policijskih agenata, žandarmerijskih islednika i agenata horti- jevske kontrašpijunaže. Protiv ovako nadmoćnog neprijatelja Kamenko nije imao izgleda da se izvuče iz obruča, pa je pucnjem iz pištolja prekratio sebi život, kako mu ne bi pao u ruke .158

Pod sličnim okolnostima je poginuo i Kamenkov saborac, istaknuti partijski aktivista u Sobmoru Dušan Staničkov, bravarski radnik. Agenti su otkrili da se skrivao na jednom salašu u okolini Sombora. Pošto je odbio poziv da se preda agenti i žandari su osuli paljbu po njemu iz pušaka i mi- traljeza. Kako nije hteo da im živ padne u sake, ispalio je sebi metak u sle- poočnicu iz svog pištolja. Kasnije su agenti svojim pretpostavljenim pod- neli izveštaj о tome kako je Staničkov poginuo od unakrsne paljbe agenata i žandarma u noći izmedu 2. i 3. novmebra 1941. godine.

Iz sačuvanog žandarmerijskog zapisnika saznajemo da je u Gospo- dincima, u stanu Zarka i Soke Popov-Praskalova, u ponoći izmedu 19. i 20. juna 1942. godine, odigrana borba izmedu do zuba naoružanih agenata i žandarma, s jedne strane, i dva pripadnika narodnooslobodilačkog pokre­ta, od kojih je jedan bio Žarko Popov-Praskalov, a drugi Milenko Belić. Saznavši da se oni nalaze u ovom stanu agenti su opkolili kuću nekoliko mi- nuta pre ponoći i pozvali Žarka i Milenka da se predaju, što su ovi odbili i pokušali da se izvuku iz obruča. Tom prilikom Milenko je dobio metak u glavu i na lieu mesta umro, a Žarka su teško ranjenog, odveli u novosadsku vojnu bolnicu na lečenje gde će se zatim voditi istraga protiv njega.

Na obali Dunava kod Čiba (sada Čelarevo) poginuo je, u borbi sa mađarskim graničarima, sremski partizan Isa Stojkov, koji je u sastavu grupe naoružanih partizana imao zadatak da grupu od oko trideset bačkih rodoljuba prebaci u Srem, medu partizane, ali ih je pogranična patrola iz- nenadila. Stojkov je ranjen i istog dana je umro u novosadskoj bolnici.

Stevan Divnin, zvani Baba Kartara, legendarni komandant Šajka- škog partizanskog odreda, teško bolestan i sa smrznutim nogama nalazio se oktobra 1942. godine u jednoj od mnogobrojnih baza u Žablju. Tu su ga agenti kontrašpijunaže, žandarmerijski islednici i žandarmi opkolili i teško ranili. Agenti su se nadali da će od njega mnogo štošta saznati о radu na-

95

rodnooslobodilačkog pokreta u Bačkoj, pa su ga odmah poslali u novosad- sku bolnicu radi lečenja. Medutim, Divnin je umro usput, od teških rana koje je zadobio u neravnopravnom sukobu sa okupatorskim snagama.

Godinu dana kasnije, oktobra 1943. godine, okupatorski islednici su organizovali raciju i detaljan pretres sela Silbaša. Iz obruča je hteo da se probije Nikodim Novakov, jedan od organizatora narodnooslobodilačkog pokreta u ovom kraju, koga su agenti kontrašpijunaže i žandarmerijski is­lednici tražili još od 1941. godine. Ubio ga je jedan stražar, kada je ovaj hteo da baci bombu na njega. Istog dana u susednom sleu Parage takode je sprovedena racija. Ovde su agenti ušli u trag Miladina Jocića, političkog komesara Trećeg bačko-baranjskog partizanskog odreda, koji je, videvši da se nalazi u neprijateljskom obruču, pokušao da se sakrije u jednoj kupi kukuruzovine. Agenti su ga otkrili i ubili paljbom iz raznog lakog oružja, da bi mu kasnije žandarmi spalili leš.

U ovom kraju, u Bačkoj Palanci, poginula su u borbi protiv agenata, svega mesec dana kasnije, tri istaknuta aktivista narodnooslobodilačkog pokreta. Bili su to: član Oblasnog povereništva SKOJ-a za Bačku Klara Feješ, sekretar Sreskog komiteta Partije u Bačkoj Palanci Živko Popovići politički komesar Bačko-baranjskog partizanskog odreda Dušan Vidović.

Međutim, u tim sukobima nisu ginuli samo pripadnici narodnooslo- bodilačkog pokreta, već i okupatorski agenti. Tako su Kosta Šokica i B o­rde Zličić 23. avgusta 1941. godine ubili agenta Lasla Kelča, koji je stupio u službu okupatora i obilato koristio svoje poznavanje novosadskog rad- ničkog pokreta, pošto je i säm bio član URS-ovih sindikata u predratno vreme. U Novom Sadu, prilikom pogibije Radivoja Ćirpanova i hapšenja Gordane Ivačković, u obruču agenata su se nalazili i Zarko Zrenjanin i Svetozar Marković. Jedan od njih je tada iz pištolja ubio narednika vodni- ka pograničnih lovaca Ota Kečkemetija. Svega nekoliko dana kansije Ko­sta Šokica i Đorđe Zličić ubili su dva opstinskä p'olicajca u ataru Žablja.

U Starom Bečeju (sada Bečej) žandarmerijski islednik Šandor Me- dve je 12. okotbra 1941. hteo da uhapsi tamošnje skojevske rukovodioce: Momčila Šaranovića, Labuda Pejovića i Irenu Provči. Mladi komunisti se nisu predali bez borbe. U medusobnoj pucnjavi agent Medve je ranjen, na- kon čega je odmah umro. Osim ovih, ima više slučajeva da su komunisti, kada su agenti pokušali da ih uhapse, bezuspešno koristili oružje. Tako su prilikom hapšenja pucali na agente Livija Bern, Sava Đisalov i drugi.159

No, ni hapšenjem i sudenjem borba nije prestajala. Oni, pak, koji su bili puštani iz zatvora ponovo su se uključivali u borbu. Mnogi od njih su i poginuli u njoj. Tako je sredovečni zidarski majstor iz Tovariševa Dušan Rajić, mada član Partije, uspeo da bude pušten sa sudenja u Segedinu 25. juna 1942. godine. Odmah se uključio u pokret i kroz izvesno vreme pogi- nuo u sukobu sa žandarmerijom, pošto nije dozvolio da ga ponovo uhapse. U okršaju sa hortijevskom žandarmerijom poginuo je i kisački nadničar

96

Ondrej Šranka, koji se posle deset meseci zatvora, koje je izdržao u Sege- dinu, vratio u svoje rodno mesto i nastavio da, kao clan Partije, organizuje narodnooslobodilački pokret među Slovacima, koji gotovo isključivo nase- Ijavaju ovaj bački gradić.160

U Bačkom Gradištu, selu nadomak Bečeja, skrivao se jula 1943. go­dine velik broj ilegalaca. Među njima su bili i Radivoj Brankov i Nevenka Sekulić, koji su nekoliko meseci pre toga pušteni iz segedinskog zatvora. Kada su 22. jula hortijevski agenti dovukli nekoliko stotina domobrana i žandarma u selo i počeli sa sistematskim pretresima svih seoskih kuća, njih dvoje, zajedno sa sekretarom Mesnog komiteta Milankom Petrovim, po- kušali su da se, preko jedne čistine, prebace do šibljem obrasle obale Tise i tu nađu utočište. Medutim, pošto su bili primećeni, vojska predvodena žandarmima i agentima opkolila je ova tri ilegalca, koji su bili naoružani samo jednom puškom, čiji su kundak i cev bili skraćeni. U neravnopravnoj borbi poginulo je svo troje, ali je Milanko prethodno uspeo da ubije tri žandarma i jednog policijskog narednika.

Slično su izgubili život u borbi sa hortijevskim agentima i policajcima i sekretar Sreskog komiteta Partije u Bečeju Svetozar Popnovakov i sekre­tar Sreskog komiteta SKOJ-a Vladimir Provči. Pošavši na ugovoreno me­sto gde je trebalo da ih dočeka veza za odlazak u Srem, u partizanski o- dred, bili su otkriveni, pošto je prethodno policija u grupu ubacila jednog' provokatora. Tražeći da ponovo uspostave vezu sa pokretom kod sela Na- dalja, naleteli su na zasedu. Posle dugotrajne borbe sa policijskim organi- ma, obojica su ostali mrtvi na poprištu ove borbe.161

Zanimljivo je da su se u oba slučaja u narodu prepričavale razne ver- zije pogibije ovih pet rodoljuba. Po jednoj Milanko Petrović je poslednjim mecima ubio prvo svoje saborce, pa sebe, a po drugoj njih troje su stavili svoje glave jednu do druge i tada je Milanko svojim poslednjim metkom o- duzeo život svima kako ne bi pali u ruke neprijatelju. Posle smrti Svetozara Popnovakova i Vladimira Provčija, selom se pričalo kako je Svetozar prvo ubio Vladu, pa sebe, a po nekima je Svetozar poslednjim metkom oduzeo sebi život, kada je video da je Vlada, teško ranjen, pregrizao zubima sebi vene na obema rukama.

Ove priče, verovatno, spadaju već u sferu legendi, a legende narod stvara samo о onim herojima koje je zaista cenio!162

Vlada Provči je, po tim merilima, zaslužio da se о njemu ispredaju le­gende. Predratni gimnazijalac, zajedno sa sestrom Irinom, živeo je kod ne- ke svoje rodake, jer su im roditelji otišli u Ameriku i ostavili tetki da se о njima brine. Umesto sreće, u „zemlji velikih mogucnosti“ zadesila ih je prerana smrt. Provčijevi su pripadali rusinskoj narodnosti, čiji su pripadni- ci takođe masovno iskusili istražne metode hortijevskih agenata, ali ih u Bečeju niko nije znao po tome, već po svom izuzetnom poštenju i odlučno- sti u borbi za bolji život. Kada je Vlada poginuo u borbi, u okolini Nada-

7 Jugosloveni u m ađarskim zatvorim a.. 97

lja, Irena već dugo nije bila među živima. Kada su 12. oktobra 1941. godi­ne agenti hteli da je uhapse, pružila je odlučan otpor i pokušala da beži. U- hapšena, podvrgnuta je strahovitim mučenjima, već i zbog toga što su a- genti hteli pošto-poto da saznaju gde se nalazi njen brat Vlada. Pretučenu i obolelu od tetanusa prebacili su je u novosadsku bolnicu, gde je umrla 31. oktobra iste godine. U Bečeju Irena nije imala rodbine, a drugovi su joj svi bili ili u zatvoru, ili u ilegalstvu. Nju je ipak, svaki drugi dan posećivala u bolnici Milena Gavrić iz Bećeja, čiji je jedan sin već bio u zatvoru, a drugi se krio od policije. Kada su joj 31. oktobra predali Irenino mrtvo telo, Mi­lena je platila bolničke troškove, kupila mrtvački sanduk i otpratila je na njen poslednji put, u obližnje rusinsko groblje.163

Teško je sastaviti spisak onih koji su umrli zbog pretrpljene torture. Neki su izdahnuli pod rukama agenata još tokom saslušanja, neki nekoliko sati kasnije, a bilo je i takvih koji su od pretrpljenih batina umrli tek u za­tvoru, ili već kada su pušteni kući da se leče. Tako je bačkopalanački trgo- vac Arnold Orova, star 55 godina, doveden sa istrage u Armiji u segedinski zatvor 19. februara 1942. godine, da bi sutradan, 20. februara, rano ujutro umro u zatvorskoj bolnici. Bečejski 20 godišnji nadničar Mihalj Guljaš se duže borio za život. Sa istrage je u zatvor doteran 13. januara 1942, a umro je 7. aprila iste godine. Dve nedelje posle njega umro je i bačkopetrovosel- ski zemljoradnik Ferenc Rab, dok je Jakov Biljna, fabrički radnik iz Vrba- sa, umro čak šest meseci posle istrage. Milan Grubanov, tesar iz Bečeja, nije umro u zatvoru. Kada je već bio na samrti Ministarstvo pravosuda je odobrilo da ga odvedu kući na četvoromesečno lečenje. Tamo je umro, svega petnaest dana nakon što su ga pustili iz zatvora. Radoslav Sremački je na isti način pušten iz zatvora. On je kod kuće bolovao dva puta duze. Vujica Glavardanov iz Turije umro je svega nekoliko dana nakon što je iz- držao kaznu i vratio se u svoje rodno mesto, a Milan Dudaš svega četiri da­na nakon što su ga oterali na prinudni rad iz zatvora i pošto je vojna lekar- ska komisija ustanovila da je zdrav.164

Držanje uhapšenih boraca na istrazi

Često se u sećanjima preživelih zatočenika mađarskih istražnih za­tvora tokom okupacije nailazi na tvrđenje da je neko imao „izdajnicko“, „slabo“ ili „dobro“ držanje. Pri tome nije uvek jasno šta se podrazumeva pod „slabim“ , a šta pod „dobrim“ držanjem, dok je zä „izdajniöko“ , uglav­nom, usvojeno mišljenje da je ovakvo držanje na istrazi imao onaj ко je agentima izdavao sve ono što je znao, pa i ono о čemu agenti pre njegovog hapšenja nisu ništa znali i što nije ni morao da prizna. Razni su, doduse, bi­li i stepeni „izdajničkog“ držanja, što ne umanjuje krivicu takvih uhapše- nih učesnika narodnooslobodilačkog pokreta.

98

Želimo li da utvrdimo kako je pojedini pripadnik pokreta trebalo da se drži na saslušanju pred agentima okupatorske policije, žandarmerije i DEF-a, treba da pođemo od toga da je u predratnom ilegalnom radu Ko- munističke partije Jugoslavije važilo, kao osnovno, pravilo držanja pred klasnim neprijateljem, to jest, pred policijskim agentima - uhapšeni komu- nista ne sme ništa da prizna! Nije sačuvan nijedan pisani partijski dokume- nat iz vremena rata sa madarske okupacione teritorije u kojem bi se razma- tralo ovo pitanje. Tim je intersantniji dokumenat Okružnog komiteta KPJ za Srem, donet decembra 1941. godine, koji se bavi držanjem pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta pred ustaškim policijskim agentima.

U nizu odredba ovog pravilnika utvrduje se način ponašanja uhapše- nih učesnika narodnooslobodilačkog pokreta. Citiraćemo samo neke od njih, koje su značajne za naša razmatranja.

„Uhapšeni ne sme ni о sebi priznati da je ma šta radio u revolucionar- nom pokretu, jer čim prizna, makar i za samog sebe, počinje da bude izdaj- nik. Pogrešno je mišljenje da izdajnik nije onaj koji tereti samog sebe, a o- stale ne odaje. Ako uhapšeni ne prizna ni za sebe, ima verovatnoće da će biti pušten ... Čim tereti sebe, on indirektno tereti i druge, jer neprijatelj vrlo dobro zna da pojedinac ne sačinjava organizaciju.

Ako neko postane izdajnik i počne da provaljuje naš rad i tereti poje- dine drugove, treba na suočenju sa njim pobijati ono što govori. Opasna je zabluda da treba priznati sve ono što neprijatelj već zna, da se tobož nema kuda. Dobro držanje može da utiče i na onoga koji počinje da izdaje i da ovaj počne da povlači ono što je ranije govorio...

Oni koji su priznali kod policije ma i najmanje stvari, treba da sve povuku kod sudije. Treba i izdajnike prisiljavati da povuku svoje tereće- n je . . . 165

Pravila ponašanja revolucionara pred neprijateljskom policijom i njegovim sudovima, izneta u ovom dokumentu, mogla bi se prihvatiti sa jednom ogradom. Ne bi se mogao smatrati izdajnikom svaki onaj ko na is- ledenju prizna nešto iz svog rada, a da pri tome ne tereti druge. Štaviše, i terećenje se ne bi moglo u svakom slučaju smatrati izdajom.

Prilikom ocenjivanja držanja pojedinih pripadnika narodnooslobodi- lačkog pokreta pred policijskim organima treba imati u vidu i njegovu re- völucionarnu izgradenost, iskustvo u ilegalnom radu i funkciju koju je obav- ljao u pokretu. Pri tome ne treba zaboraviti da su u krajevima pod madar- skom okupacijom najmasovnija hapšenja izvršena u jesen i u zimu 1941/42. godine, kada je narodnooslobodilački pokret bio u naglom porastu, kada je omladina bila spremna za borbu protiv okupatora i kada je Partija u veli- koj meri ojačala, a naročito SKOJ, koji je u to vreme čak utrostručio broj svojih članova. Talas ovog masovnog hapšenja, prema tome, zahvatio je is- kusne predratne članove Partije i SKOJ-a, ali i takve koji su pre hapšenja proveli svega nekoliko nedelja u skojevskoj organizaciji. Zanimljivo je na-

7* 99

pomenuti da je u Segedinskom zatvoru, od ukupno 752 zatvorena pripad- nika narodnooslobodilačkog pokreta, bilo sedam 15-godišnjaka, po 50 o- nih koji su u zatvor dospeli sa 17 i 18 godina, a 75 ih je imalo svega 19 godi- na. Svega njih oko 300 je bilo starije od 26 godina, a onih sa preko 40 godi­na starosti bilo je svega oko 70. Kako je gotovo u svim zatvorima bio sličan starosni sastav može se reći da su u to vreme u Bačkoj, Baranji, Medumur­ju i Prekomurju, uglavnom hapšeni mladi ljudi, bez dovoljno revolucionar- nog iskustva.166

Posle masovnih provala i likvidacija čitavih partijskih i skojevskih or- ganizacija, neotkrivenim komunistima je osnovni zadatak bio da usredsre- de svoje snage na ponovno formiranje organizacija, radi nastavljanja bor­be protiv okupatora. Stoga su se one obračunavale sa neprijateljem samo u pojedinačim, ekstremnim slučajevima. Medutim, u svim zatvorima, kuda su doterali pohapšene pripadnike narodnooslobodilačkog pokreta, već pr- vih dana robijanja počele su diskusije о tome kako se ко držao na istrazi. Ove diskusije su posebno bile podstaknute time što se držanje većine uhap- šenih za vreme masovnih istraga pred organima kontrašpijunaže razlikova- lo od držanja onih iskusnih, prekaljenih revolucionara, na čijim primerima su oni vaspitavani u skojevskoj i partijskoj organizaciji. Medutim gotovo u svim zatvorima se već na početku robijanja iskristalisao stav da tamo ne treba raspravljati о držanju pojedinaca na istrazi. Štaviše, da ne treba žigo- sati ni one koji su svojim izuzetno slabim držanjem prouzrokovali veću provalu, jer bi to dovelo do rušenja jedinstva među uhapšenicima. Mada u to vreme ni uhapšenim članovima Partije, SKOJ-a i ostalim rodoljubima nije bilo jasno ni koliko će ih zadržati na robiji ni koje su opšte konture i- deološko-političkog, kulturno-prosvetnog i revolucionarnog rada unutar zatvorskih zidina, svi su bili svesni toga da se nalaze u jednom žrvnju u ко­т е treba da budu satrveni, a da će jedino jedinstveni moći da se odupru u- ništenju, koje im je bilo namenjeno. Opšte je bilo shvatanje da je boravak na istrazi bila samo jedna ofanziva na pripadnike narodnooslobodilačkog pokreta, u kojoj su njegovi pripadnici imali različito držanje. Sada, u za­tvoru, nastaje sledeća ofanziva i bez obzira na to kako se ко držao na istra­zi, ukoliko nije bio otvoreni izdajnik, treba ponovo da se svrsta u jedin­stveni front borbe. Uostalom, zar svi borci u jurišu imaju herojsko drža- nje?

Takav stav je bio opšteprihvaćen i zbog razlike koja je postojala u predratnim uslovima hapšenja komunista, kao i ovih, koji su se odigrali u hapsanama hortijevskih okupatora. Policijske istrage u predratnom dobu, kako po metodama mučenja, tako i po ostalim okolnostima pod kojima su vodene, u velikoj meri su se razlikovale od one koju su vodili hortijevski žandarmerijski islednici. Zahvaljujući nekolicini izdajnika i tome što se ne­koliko učesnika u pokretu izuzetno slabo držalo na istrazi, isledni organi su došli do saznanja о osnovnoj organizacionoj strukturi partijskih i skojev-

100

skih organizacija, a registrovali šu i sve akcije koje su sproveli pripadnici narodnooslobodilačkog pokreta. Polazeći od ovih, njima već poznatih či- njenica, agenti istražne službe su od uhapšenih rodoljuba zahtevali da, podvrgnuti torturi, priznaju ono što su već i sami znali. Naravno, agenti u- hapšenim rodoljubima nisu predočavali ono što su znali о njihovoj aktivno­sti, tako da je od veštine i intuicije pojedinca zavisilo do koje mere će uspe- ti da zadrži podatke u sebi i da li će otkriti i neke činjenice о kojima agenti dotle nisu ništa znali. Ogromna većina uhapšenih komunista i skojevaca uspela je da ne otkrije ništa ili, eventualno, da tereti već poginule učesnike pokreta i na taj način onemogući dalje odmotavanje klupčeta provale orga­nizacije. Činjenica da su posle svake, pa i najkrupnije provale na terenu o- stajali ne samo pojedini neotkriveni članovi Partije i SKOJ-a, već i čitave organizacije, i to u gotovo svakom gradu i selu, svedoči о tome da su uhap- šeni članovi Partije i SKOJ-a u nastojanju da, po mogućnosti, spasu što ve- ći deo ilegalne organizacije, pokazali prilično veliku umešnost.

Ponašanje onih uhapšenih rodoljuba koji su na istrazi doprineli da- ljem ukazivanju na tok narodnooslobodilačkog pokreta, posebno u zatvo­rima, kuda je većina njih dospela, može da svedoči i о njihovoj odanosti pokretu i motivima njihovog slabog držanja, to jest da osvetli da li se radiloо izdajstvu pokreta, ili о tome da pojedinci, usled nedovoljne ideološke i psihičke pripreme ili fizičke konstitucije, nisu bili u stanju da izdrže tortu­re, a da ne priznaju i one stvari koje agenti još nisu znali.

U svim zatvorima u Madarskoj se smatralo da i one koji su imali sla- bo držanje na istrazi treba prihvatiti u jedinstvene zatvorske kolektive, jer bi svaka njihova izolacija mogla da ih odvede na put otvorene saradnje sa zatvorskim vlastima. Velika većina ovih zatvorenika se veoma brzo uklopi- la u opšti zatvorski život zatočenih rodoljuba. Time su oni dokazali ili svoje kajanje zbog počinjenih šteta pokretu, ili su iskazivali to da njihovo slabo držanje nije bilo rezultat izdaje već fizičke i psihičke slabosti, usled koje ni­su mogli da izdrže pretrpljene torture, ili ih je na priznanje naterao sam strah od mučenja. Bilo je, doduše, nekoliko i onih koji su imali slabo drža- nje na istrazi i koji nisu ni želeli da se uklope u kolektive političkih zatvore­nika.

Karakterističan je i odnos madarskih sudskih organa prema izdajnici- ma ili onima koji su, bez namere da stanu na stranu okupatora, imali slabo držanje. Janoš Domanj, koji se otvoreno stavio u službu okupatoru, bio je osloboden na sudu i još mu se sudija i zahvalio na pomoći u razbijanju par- tijske organizacije u Somboru i okolini. Izuzetno slabo držanje imao je i I- štvan Bala (Balia Istvän), poljoprivredni radnik i član Okružnog komiteta Partije u Somboru. Ipak je osuden na smrt i streljan 19. februara 1942. go­dine.167 Gordanu Ivačković, članicu biroa Pokrajinskog komiteta Partije, koja je tokom istrage krneula putem otvorene izdaje, osudili su na smrt, ali

101

je dobila pomilovanje i smrtna kazna joj je preinačena u doživotnu robiju. U zatvoru u Marijanostri sve drugarice su je bojkotovale, a ona je obukla kaludersku mantiju.168

Ostali bismo, medutim, dužnici onim znanim i neznanim borcima ko­ji su se na istrazi pred agentima hortijevske kontrašpijunaže i žandarmerij- skim islednicima, tako reći, herojski borili, ako ne bismo govorili о toj bor­bi i njenim akterima.

Istražni zatvori mađarskih žandarmerijskih islednika nisu bili samo mučilišta. To su bila i poprišta borbe pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta protiv njihovih tlačitelja. Sećajući se toga vida borbe, Živko Rani- savljević, sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a u Novom Sadu 1941. godi­ne, koji je takode prošao torture u novosadskoj Armiji, izmedu ostalog je rekao:

„Za jednog borca, za jednog revolucionara, ne može da postoji teži vid borbe nego što je borba u takvim uslovima, pred neprijateljem koji ga je opkolio sa svih strana. Tu se borac suprotstavlja sam, samo svojim gru- dima, svojim srcem i ubedenjem da je pobeda na njegovoj strani. Bilo je tu primera sjajnog držanja, bilo je tu smrti pod batinama, bilo je i kolebanja, pa i ponovnog vraćanja i sticanja samopouzdanja.“

Ranisavljević se seća slučajeva da je neko pod teretom torture nešto prizano о radu u pokretu i teretio nekog drugog, a kada bi video da ovaj na suočenju ne priznaje ništa, i sam bi povukao svoj iskaz, mada je to značilo da će ponovo biti podrvrgnut torturi, ako nizašto drugo, bar zato što je la- gao.lfSP

Istraga je u svim islednim punktovima sprovodena na madarskom je- ziku, mada su neki islednici govorili i srpskohrvatski. Kako mnogi uhapše- ni rodoljubi nisu znali madarski, agenti su morali da se posluže prevodioci- ma, koje su, uglavnom, mobilisali iz reda uhapšenih rodoljuba. U novo­sadskoj Armiji, na primer, bile su korišćene kao prevodioci Ana Nemet, supruga Đerđa Nemeta, ubijenog u Armiji, zatim skojevka Vera Vajs, čla- nica Rejonskog komiteta SKOJ-a Marta Husar, Livija Bern, koja je posle obešena, novembra 1941. godine u Novom Sadu, i još neke.

Prevodiocima je bilo teško posmatrati tok ispitivanja. Nije to bio obi- čan razgovor. Bile su to pretnje, batine i strahovite torture, a za one koje su prisustvovale ovakvim slaslušanjima svojih drugova, to je predstavljalo posebnu kaznu. Neke od njih nisu mogle sve to psihički da podnesu, pa su se izgovarale bolešću, onda su ostale morale češće da prisustvuju sasluša- njima. Sve su one smatrale da im je dužnost da pomognu drugovima tokom saslušanja. Naime, prilikom prisustvovanja nekim saslušanjima saznavale su ко je šta priznao i ко je šta uspeo da prikrije od agenata, pa su ispitiva- nim drugovima uspevale da stave do znanja šta agenti znaju, a šta ne. Sre- ćom, nijednu od ovih hrabrih žena i devojaka agenti nisu uhvatili kada su svojim drugovima savetovale kako da se drže za vreme saslušanja. To je

102

takođe doprinelo da agenti mnoge akcije pokreta ne otkriju. Tako je ostao neotkriven kurs prve pomoći koji je posećivao velik broj skojevki i pokoji skojevac. Gotovo svi polaznici ovog tečaja bili su uhapšeni, ali niko о tome nije progovorio ni jedne jedine reči. Zato je dr Karlo Fišl (Fischl), rukovo- dilac kursa i predavač na njemu, ostao do kraja istrage na slobodi, jer ga niko na istrazi nije ni spomenuo. Nije otkriven ni bakteriolog dr Petar Švarc, koji je, po nalogu Patije, uzimao krv na pregled od većeg broja akti- vista narodnooslobodilačkog pokreta radi utvrdivanja njihove krvne gru­pe, kako bi se to znalo u slučaju potrebe davanja krvi, kada dođe do oruža- ne borbe170.

Pored rodoljuba koje su agenti ubili zbog njihovog nepokolebljivog stava da ništa ne priznaju na istrazi, bio je još veći broj onih koji su heroj- ski odolevali torturi kojoj su bili podvrgnuti. Jula 1941. godine uhapšen je omladinac, tek 16-godišnji skojevac Vojislav Vuksanov u selu Gospodinci- ma. Pala je sumnja na njega da je učestovavo u pisanju antifašističkih pa- rola po seoskim kućama. Nekoliko dana su ga tukli, ali bez uspeha. Neko vreme Vuksanov je, zatim, proveo u logoru u Bačkoj Topoli, da bi ga na kraju pustili kući. Mada pod policijskom prismotrom, on nastavlja aktiv- nost u pokretu. Naredne godine ga ponovo hapse i sada dospeva u novo­sadsku Armiju. Podvrgnut strahovitoj torturi, Vuksnaov i sada ostaje ne- pokolebljiv u svom ćutanju, što ga, doduše, nije stalo života, ali u kojoj meri mu je zdravlje bilo poremećeno dovoljno govori činjenica da su ga iz novosadske Armije u budimpeštanski vojni zatvor prevozili na nosilima, jer su mu se obe noge zgrčile i godinama je bio nepokretan.171

Islednici su svojim pretpostavljenima želeli da pokažu kako postižu odlične uspehe u vodenju istrage, pa su uhapšene često prisiljavali da pri­znaju i neistinite stvari. Tako su i novosadskog pravnika, saradnika narod- nooslobodilačkog pokreta Nenada Jovanovića, koji nije ni bio član Partije, prisilili da prizna da je bio sekretar Oblasnog komiteta Partije za Bačku, da bi u izveštaju od 1. oktobra 1944. godine, kada je isledni pododsek već bio prebačen u madarsko mesto Bačalmaš (Bäcsalmäs), javili da su uhapsili člana pokrajinskog komiteta koji je održavao stalne veze sa Centralnim komitetom Komunističke partije Jugoslavije.172 Njega su 56 dana tukli i mučili u Armiji. Kada je priznao da je član Pokrajinskog komiteta Partije, islednicima je, izgleda, laknulo, pa su ga poslali u logor u Bačku Topolu. Za tih 56 dana Jovanović je upoznao sve vrste batinjanja, a mučili su ga i pomoću električnog induktora.173

Pored ovog nabedenog sekretara Oblasnog komiteta za Bačku, u o- vom mučilištu bio je podrvrgnut torturi i pravi organizacioni sekretar Po­krajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu, narodni heroj Svetozar Marković Toza. О njegovom držanju na saslušanju, kuda je doveden teško ranjen, nakon što je pokušao da izvrši samoubistvo, kako ne bi pao u ruke agenti­ma, govorio je bačkim revolucionarima jedan od agenata koji ga je isledi-

103

vao u Armiji. Agent je, naime, u službi počinio neko krivično delo, pa ga je vojni sud, osudio i doteran je u zatvor. О Markoviću je govorio sa puno poštovanja, upravo zbog nepokolebljivog stava da agentima ne oda ništa što bi Partiji i pokretu moglo da naškodi.174

104

UČESNICI NARODNOOSLOBODILAČKOG POKRETA PRED SU- D О VIM A OKUPATORA

Posle istrage u islednim punktovima DEF-a, žandarmerijskim isled- nim centrima i policiji, pripadnici narodnooslobodilačkog pokreta iz jugo- slovenskih zemalja pod madarskom okupacijom mahom su bili predavani sudskim organima. Bio je to sistem koji se u hortijevskoj Madarskoj odo- maćio još iz vremena likvidiranja madarske proleterske revolucije i spro- vođnja krvavog belog terora. Bez obzira na to što su madarske okupator­ske vlasti uveliko sprovodile i internirale gradane ne samo na okupiranoj, već i sopstvenoj državnoj teritoriji, osnovni princip im je bio da uhapšene učesnike narodnooslobodilačkog pokreta izvode pred svoje sudove.

Tokom okupacije pripadnicima narodnooslobodilačkog rata sudilo je vise vrsta okupacijskih sudova. Tako su oni izvodeni pred sudove komandi garnizona slobodnih kraljevskih gradova Novog Sada, Sombora i Subotice, Sud komande vojnoupravne grupe Južne armije u Novom Sadu, okružne sudove u Segedinu i Pečuju, Madarski kraljevski budimpeštanski vojni sud i Sud šefa Madarskog kraljevskog generalštaba. Svi ovi sudovi sudili su ili kao preko sudsko veće, ili kao redovan krivični sud. Ne treba, medutim, smatrati da je medu ovim sudovima, a naročito medu vojnim, bilo neke razlike. Interesantno je, na primer, napomenuti da se vojnosudski kapetan dr Karolj Tarda (Tarda Käroly fohadnagy) pojavljuje kao rukovodilac pre- tresa pred prekim sudskim većem Madarskog kraljevskog budimpeštan- skog vojnog suda 18. oktobra, a 7. novembra je već rukovodilac pretresa pred prekim sudskim većem Suda šefa Madarskog kraljevskog generalšta- ba. U prvom slučaju sudilo se komunistima u Adi, a u drugom u Senti. Oba puta predsednik sudskog veća bio je major Arpad Besenje (Besenye Är- päd), a narednik - dak Laslo Janko (Jankö Läszlö) zapisničar. Prema to­me, slobodno se može reći da se ovde radilo о jednom jedinstvenom sud- skom sistemu.175

Medutim, kako svi sudovi, ipak nisu bez razloga menjali svoje nazi- ve, odnosno nije slučajno što su jugoslovesnkim rodoljubima sudili razni sudovi (bez obzira na to što su u nekim od njih sudije bile iste osobe), to

105

valja pokušati da se ukaže na razlog ovakovom postupanju okupatora. Tre­ba napomenuti i to da su jugoslovenski rodoljubi bili izvođeni i pred sudo- ve vojnih armijskih oblasti, kao i pred pojedine sreske i okružne sudove, о čemu će kasnije biti reči.

Okupacijom Bačke, Baranje, Međumurja i Prekomurja u ovim kraje- vima je bila uvedena vojna uprava. Na osnovu poverljive vojnoupravne na- redbe broj 3, od 18. aprila 1941. godine, regulisano je bilo i krivično sudova- nje za vreme trajanja vojne uprave. Na osnovu ove naredbe, komandant vojnoupravne grupe Južne armije i komandanti garnizona u bivšim slobod- nim kraljevskim gradovima, to jest Novom Sadu, Somboru i Subotici, imali su pravo na gonjenje izvršilaca krivičnih dela.176 U praksi to je značilo da ovi komandanti mogu pokrenuti krivični postupak putem tužilaca vojnih sudova pri komandama na čijem čelu oni stoje. Ovi sudovi bili su nadležni za sude- nje civilima samo do 15. avgusta 1941. godine, do kada je trajala vojna upra­va. Zanimljivo je da je upravo tog dana u Subotici održano suđenje petorici diverzanata, a smrtne kazne izrečene tada odmah su izvršene.

Posle ovog perioda nastaje kratkotrajna nadležnost civilnih sudova. Nadležni za sudenje rodoljubima po prekom sudskom postupku bili su ta­da okružni sudovi u Segedinu i Pečuju. No, i pored toga, postojala je mo- gućnost da se i civili izvode pred vojne preke sudove, ukoliko su optuženi za krivično delo veleizdaje. Ali, kako su posle 26. septembra trupe koje su bile stacionirane u okupiranim krajevima imale status mirnodopskih jedi­nica, a ne jedinica u ratnom pohodu, one nisu imale pravo da formiraju preka sudska veća u okviru svojih vojnih sudova. Zato je okupator uveo novi sistem sudskog proganjanja rodoljuba u okupiranim jugoslovenskim krajevima. Njih je izvodio jedno vreme pred sudsko veće Budimpeštan- skog vojnog suda.177

Aktivnost svih ovih sudova, pa i brojne smrtne presude koje su oni donosili, nisu uspele da parališu narodnooslobodilački pokret u Bačkoj, Baranji, Medumurju i Prekomurju, mada mu je već u to vreme nanet veli- ki udarac, pa je šef hortijevskog Generalštaba General Sombathelji 11. ok- tobra 1941. godine uputio pismo ministru odbrane, u kome ga moli da se zbog potreba pojačanja retorzija u južnim krajevima izvrše izvesne izmene u pojedinim zakonskim propisima, kako bi se postupak protiv učesnika na- rodnooslobodilačkog pokreta mogao ubrzati. Ujedno, predlaže da se on, kao šef Generalštaba, ovlasti da jedini u zemlji može da pokrene krivični postupak protiv osoba okrivljenih za krivično delo veleizdaje. Madarska vlada je na sednici 28. oktobra 1941. godine usvojila Sombatheljijeve pred- loge. Tada je i formiran zloglasni Sud šefa Madarskog kraljevskog general- štaba, koji će sve do kraja rata i propasti hortijevske i salašijevske fašistič- ke države sejati smrt, ne samo u okupiranim krajevima Jugoslavije, već i širom Madarske.178

Bio je to tipičan teroristički sud, koji je veoma brzo postao strah i trepet širom Madarske. Ne treba misliti da ostali sudovi u hortijevskoj Ma-

106

đarskoj nisu imali rigorozan stav prema optuženim komunistima. Takve iluzije bi svako morao da napusti već onda kada sazna da je, na primer, predsednik budimpeštanskog krivičnog suda Geza Tereki (Töröki Geza), u svojoj pristupnoj besedi nakon postavljenja na ovu dužnost, izmedu osta­log, rekao: „Zakon treba primenjivati na taj način da slojevi koji su predo- dredeni da rukovode budu zaštićeni od masa koje podižu glavu.“179

Kakav je mogao da bude stav sudije ovog posebnog suda kada je i sudi- ja civilnog suda smatrao da je njegova dužnost ne da sudi po zakonu, već da vladajućoj klasi obezbedi nesmetnau vladavinu i eksploataciju radnih masa?

On je zaista bio takav, kako je to u nj ego vom nazivu bilo naznačeno. Sud šefa Generalštaba je bio vojna institucija, koja je jedino bila podrede- na lično šefu Generalštaba. Zadatak ovog suda je bio da, izigravajući pra- vosudnu funkciju, oblači u pravosudno ruho kaznene dispozicije šefa Ge- neralštaba. On je Sudu izdavao naredbe о pokretanju krivičnog postupka i bio je jedini ovlašćen da potvrduje, ukida ili preinačuje kazne koje bi ovaj sud izricao.180

Pre nego što se upoznamo sa mišljenjem poznatog madarskog antifa- šiste Endrea Bajči-Žilinskog, poslanika u hortijevskom parlametnu, о ovom sudu, trebalo bi napomenuti da pred Sudom šefa Generalštaba (ili, kako je skraćeno nazivan, Sudom VKF) nije bilo drugostepenog postupka. Ako je Sud zasedao kao preki sud, bio je dužan odmah da dostavi presudu šefu Generalštaba, koji je, pak, u roku od dva dana bio dužan presudu ili da potvrdi, ili preinači. Posle toga, ona je bila izvršna. Ako Veće Suda nije zasedalo kao preko veće, potvrda je mogla da dođe i kasnije. U kojoj meri pukovnik Kadar ima pravo kada kritikuje ovaj način potvrdivanja presuda, najbolje pokazuje slučaj udove Marije Medurić iz Turije, kojoj je ovaj sud sinove Danila i Bogdana osudio na smrt. Saznavši za to, podnela je 20. oktobra 1942. godine lično Hortiju molbu za pomilovanje. Sačuvani su neki dopisi koji svedoče о tome šta je učinjeno sa molbom ove majke dvojice na smrt osudenih sinova. Iz Hortijeve kancelarije je 4. novembra 1942. godi­ne upućeno pismo Sudu VKF, u kojem se traži da se izvidi da li su ona dvo- jica osudena na smrt od strane redovnog, ili Prekog suda, pa ako ih je osu­dio preki sud, da se ustanovi da li je šef Generalštaba koristio svoje pravo da pomiluje na smrt osudene sinove Marije Medurić. Na aktu je pet dana ranije zabeleženo da je Sud VKF telefonom javio da se ne može znati ко je sve u Bačkoj osuđen na smrt, jer se Sud još nalazi negde u Bačkoj, gde se neprekidno održavaju sudenja. Uskoro, medutim, Hortijeva kancelarija, ipak, dobija izveštaj od Suda. U njemu se kaže da su dva brata Medurića obešena ravno deset dana nakon što je podneta molba za pomilovanje i pet dana pre nego što se Hortijeva kancelarija prvi put interesovala za sudbinu ove dvojice Bačvana. Ovaj predmet je zaključen i stavljen u arhivu, jer je, u meduvremenu, Medurićeva izveštena da su joj oba sina obešena181. Ra- zumljivo je onda što je poslanik Bajči-Žilinski u svom memorandumu, koji je 4. februara 1942. godine predao regentu Hortiju, izmedu ostalog, о

107

ovim sudovima napisao: „U svakom slučaju, smatram za žaljenje što je vla­da u borbi protiv sabotaža i zavereničkih, navodno, komunističkih i nacio- nalističkih organizacija koje se pojavljuju u južnim krajevim a... posegla za takvim sredstvom, štaviše, institucionisala ga, kao što su institucionisani vojni putujući preki sudovi, koji su kao žalosna parodija putujućih pozori- šta išli iz grada do grada i od sela do sela.“182

Zar je moglo u jednoj ovakvoj „sudskoj“ instituciji i biti nekog bo- ljeg reda nego što se to vidi iz slučaja Mare Medurić i njenih sinova? Ovaj sud je morao da se priđržava pojedinih uredaba, koje su ga, tako reći, pri- siljavale da radi navrat-nanos. Madarska vlada je 10. aprila 1941. godine donela Uredbu о ubrzanju i pojednostavljenju vojnog krivičnog postupka, na osnovu koje na području na kojem je zavedeno mobilno stanje, za kri- vična dela za koja je predvidena kazna do 10 godina zatvora, pretres se od- ržava bez prethodnog istražnog postupka i bez obaveze da se okrivljenom uruči optužnica, te da se glavni pretres može održati jedan dan nakon što se okrivljenom saopšti zbog čega će mu se suditi. Ovaj propis se na olcupi- ranöj teritoriji mogao primenjivati samo do 26. maja 1941. godine183. No, već 1. jula madjarska vlada donosi uredbu kojom produžava važnost ove Uredbe na neodredeno vreme. Posle toga vlada u više navrata reguliše o- vaj akt. Kao što je već pomenuto, 28. oktobra Vlada je ovlastila šefa Gene- ralštaba da putem svog suda sudi onima koji su izvršili krivično delo velei- zdaje, a koje se sastoji u ma kojoj radnji kojom se nanosi šteta madarskoj i njoj savezničkim vojskama, a čini pogodnost neprijateljskoj vojnoj forma- ciji. No, već nekoliko dana kasnije, 3. novmebra 1941. godine, Vlada U- redbom reguliše da protiv presuda prekih sudova nema mesta žalbi, nada­lje, da Sud sam odlučuje da li će osuđenog predložiti za pomilovanje, ili ne. Ovom uredbom se ujedno utvrduje da se smrtna kazna mora izvršiti u roku od dva sata od momenta njenog izricanja, ili u roku od dva sata od momen­ta kada je sudu sopšteno da predlog za pomilovanje nije usvojen.

Radom ovog terorističkog suda, ne samo u okupirnaim krajevima Ju­goslavije, već i u celoj Madarskoj, rukovodio je major Jožef Baboš (Babös Jözsef, örnagy), ali je njegova centralna ličnost bio dr Vilmoš Dominič (Dominich Vilmos), koji je 1941. godine još imao čin kapetana I klase (fö- hadnagy), a krajem rata već ein majora. Bio je to izvrstan pravnik, koji je za sobom imao bogato pravosudno iskustvo. Komunisti iz Madarske upo- znali su se s njim već početkom tridesetih godina, kad je bio izaslati tužilac šefa Generalštaba u zloglansoj Hadik-kasarni u Budimpešti, gde je bilo se- dište Drugog odeljenja generalštaba, agenata DEF-a i obaveštajnih ofici­ra. Ova kasarna bila je poznata i po tome što je u njoj sprovoden izuzetno brutalan sistem saslušanja uhapšenih komunista. Nije moglo da se dokaže da je Dominič i lično učestvovao u saslušanjima, ali je agentima koji su sprovodili istragu davao pravne upute i sa pravničke tačke gledišta istraga- ma je zapravo, on rukovodio.184 U Sudu VKF radilo je permanentno od de-

108

set do petnaest vojnosudskih oficira, koji su u svojstvu rukovodilaca pre- tresa, zapravo, bili najznačajniji članovi Veća Suda VKF. Pored rukovo- dioca pretresa, u Veću je bilo još dva trupna oficira, jedan od njih dvojice je predsedavao. Pored njih, sudenju su prisustvovali i vojni tužilac i advo- kati. Rukovodilac pretresa je bio taj koji je pripremao rad sudskog veća, koji je ispitivao okrivljene i predlagao kazne. Predsednik i drugi član Veća bili su trupni oficiri, kojima je čitava sudska materija bila strana i koji se skoro nikad nisu ni mešali u tok sudenja.185

Tokom 1942. godine u okviru Suda VFK radilo je 13 vojnosudskih o- ficira. Bili su to doktori prava: majori Jožef Baboš i Jožef Klie, kapetani I klase: Geza Baltazar, Imre Boda, Elek Boršoš, Vilmoš Dominič, Karolj Filep, Gabor Piri, Jene Ronai, Imre Serdahelji i Imre Topoljai, te kapetani Imre Gazdai i Andraš Sabo.

Prilikom sudenja, pored ovih vojnih sudija, bili su i zapisničari, koji su listom bili podoficiri. Oni su samo vodili zapisnike na sudenjima, ali se svuda navodi da su članovi sudskog veća, pa se može pretpostaviti da su i- mali nekog uticaja na tok sudenja. Medutim zna se da je treći član veća, i ujedno predsednik, bio neki trupni oficir koji je na suđenju vise bio samo prisutan nego što je aktivno učestvovao. Takvu ulogu su imali podoficiri: Vilomš Bence, Jožef Hantoš, Ferenc Hamori, Dula Herman, Tibor Leri, Ferenc Palotaš, Janoš Rigo, Imre Sabo, Erne Sili, Jožef Šomođvari i vitez Pal Viola.

Prema raspoloživoj dokumentaciji, ovi vojnosudski oficiri, u pratnji svojih zapisničara, bili su samo tokom 1942. godine 118 puta na službenom putu. Tokom ovih izlazaka van Budimpešte, gde je bilo sedište Suda, oni su obavljali pretrese i izricali presude u Čurugu, Novom Sadu, Somboru, Srbobranu i Subotici, sudeći pripadnicima narodnooslobodilačkog pokre­ta. Prilikom svojih putovanja u Pečuj, Segedin, Sombathelj i Vac, takode su sudili uhapšenim rodoljubima iz Bačke, Baranje, Međumurja i Preko­murja. Potpunija slika о ovom sudu će se dobiti ako se navede i to da su njegove sudije tokom 1942. godine izricale presude i u Klužu, Moru, Koši- cama, Ipoljšagu, Kečkemetu, Ungvaru, Mukačevu, Matrahazi, Trgu Mu- rešu, Balašadjarmatu, Lošoncu, Petervašaru, Nađkanjiži i Mohaču.186

Ovi vojnosudski oficiri su učestvovali u sudenju i izricanju presuda, ali i u vođenju istrage protiv pripadnika narodnooslabodilačnog pokreta. Nema dokaza о tome da su oni i neposredno učestvovali u saslušavanju i fi- zičkom zlostavljanju okrivljenih, ali medu dokumentima ovog suda saču- vani su putni nalozi po kojima se vidi da su major Baboš i kapetani Boršoš i Dominič, zajedno sa zapisničarom Hamorijem, danima boravili 1942. go­dine u Čurugu, „radi učešća u vodenju istrage“.187

Sud VKF je, prema sačuvanim sudskim spisima, čas zasedao kao pre- ko sudsko veće (rögtönitelo bfrösäg), čas kao krivično veće (itelöbfrösäg). Postupak je u oba slučaja bio istovetan. Bez obzira na postojanje obaveze

109

da se optužnica pre pretresa uruči okrivljenom, nije zabeležen nijedan slu- čaj da je to Sud VKF učinio. Okrivljeni su se sa tekstom optužnice upozna- vali tek na sudenju i to na taj način što ju je zastupnik javne tužbe pročitao. Valja, pri tome, zabeležiti da se sudije Suda VKF čas pojavljuju na pretre- sima kao tužioci, čas kao rukovodioci pretresa, što upućujue na to da pri ovom sudu nije postojala posebna institucija koja bi podizala optužnicu, pa, shodno tome, dolazimo do činjenice da su sudije ovog suda učestvovali u vođenju istrage, u sačinjavanju optužnice, a na kraju i u vođenju pretresai izricanju presude. Okolnost je to koja ne zahteva nikakav ni politički, a još manje pravno-stručni komentar. Ona najbolje svedoči u kojoj meri je ovaj sud imao čisto teroristički karakter i da sa nekim pravosudem nije i- malo mnogo veze.

Kako presude ovog suda nije ispitivao drugostepeni sud, nema nika- kve svrhe da se one podvrgnu stručnoj pravnoj analizi.188

Posle čitanja optužnice, Sud je pristupao saslužanju okrivljenih. Vršeno je to, na osnovu sećanja osudenih, veoma aljkavo i nepotpuno. Na to upućuje i činjenica da je ovaj sud uspeo za dva dana da presudi grupama od 30 do 40 okrivljenih. Posle saslušanja okrivljenih, obavljao bi se tako- zvani dokazni postupak. On se, uglavnom, sastojao u tome da je Sud u za- pisniku konstatovao da je javno pročitan zapisnik о saslušanju okrivljenog. Bilo je slučajeva da se okrivlejni branio time da je zapisnik potpisao pod teretom torture. Sud bi u ovakvom slučaju izveo službenika odeljenja kon- trašpijunaže, koji zaista nije maltretirao okrivljene, ali je učestvovao u završnom formulisanju zapisnika. Sačuvano je nekoliko sudskih zapisnika iz kojih se vidi da je Sud odbacivao ovakvu odbranu okrivljenih, jer su oni uvek izjavili da ih svedok zaista nije tukao. Odbrana prisutnih vojnih bra- nilaca, koji su se tokom ovih procesa enormno obogatili, bila je formalna i nije nikada pomagala okrivljenima. Protiv izrečene presude nije bilo mesta žalbi. Presude, kako prekog, tako i krivičnog veća, dostavljene su na potv- rdu nadležnom komandantu, a to je bio šef Generalštaba. Razlika u suđe- njima po ova dva postupka sastojala se samo u tome što je presuda prekog sudskog veća trebalo da se potvrdi u kraćem roku od presude krivičnog ve- ća. Inače, sudije VKF sudili su u sastavu i jednog i drugog veća, tako da, praktično, bitne razlike izmedu njih nije bilo. Iz sačuvanih spisa se vidi da su i preka sudska veća pokatkad izricala i kraće vremenske kazne, a krivič- na veća i smrtne.

I pored dugogodišnjeg istraživanja više ljudi u domaćim i mađarskim arhivima, u čemu velika zasluga pripada pokojnom akademiku profesoru dr Jožefu Mirniču, nisu se mogli pronaći sudski spisi о sudenjima svim uče- snicima narodnooslobodilačkog rata, od strane madarskih vojnih i civilnih sudova. Medutim, i iz nepotpunog pregleda sudenja učesnicima narodnoo- slobodilačkog pokreta od strane madarskih okupatorskih sudova, može da se sagleda masovnost narodnooslobodilačkog pokreta u jugosloven-

110

skim krajevima okupiranim od hortijevske Madarske, ravnopravno učešće svih naroda i narodnosti u oslobodilačkom pokretu, kao i okolnost da se narodnooslobodilački pokret u ovim krajevima, bez obzira na velike gubit- ke koje je stalno trpeo, poput feniksa neprekidno dizao i postajao sve jači.

Iz obrazloženja ovih presuda se da videti šta su okupatori njima želeli da postignu i kakvo im je bilo saznanje о karakteru, širini i snazi narodnoo- slobodilačkog pokreta. Presude, takođe, upućuju na držanje pojedinih u- hapšenih rodoljuba na istrazi pred organima kontrašpijunaže i žandarme- rijskim islednicima.

Sud Komande vojnoupravne grupe madarske kraljevske južne armi­je je 2. avgusta 1941. godine osudio na smrt uhvaćenog partizana Živka Radovanovića, oglašavajući ga krivim za „krivično delo udruživanja radi izvršenja ubistva iz paragrafa 288 krivičnog zakonika, i to u svojstvu sauče- snika“. Još se ne govori о organizaciji narodnooslobodilačkog pokreta, nitiо tome da tim pokretom rukovodi Komunistička partija, mada se u obra- zloženju navodi da je u stanu Živka Radovanovića pronađen ilegalni ko- munistički materijal. Isti ovaj sud 15. avgusta izriče presudu grupi od pet članova Partije i skojevaca za „krivično delo paljenja žita, izvršeno posle proglašenja prekog sudovanja“ . Kako su od pet okrivljenih četvorica bili jevrejske narodnosti, to je sud ovu činjenicu isticao u prvi plan političkog obrazloženja presude, tretirajući akciju paljevine žita kao cionističku ak- tivnsot okrivljenih. Za Ferenca Hegediša, koji je po narodnosti bio Madar, kaže se u presudi da je po ubedenju „ekstremni komunista“ . Sud je, osim toga, našao za potrebno da u obrazloženju detaljnije navede odbranu pr- voredno okrivljenog Jožefa Lihta, koji je, na osnovu navoda iz presude, iz- javio da mrzi Nemačku zbog namere da se uništi jevrejstvo, te da je palio žito zbog toga što je ubeđen u to da će, u slučaju da Madarska bude mogla višak žita da ustupa Nemačkoj, tamo nastati poteškoće sa ishrnaom stanov- ništva, pa će izbiti revolucija. Ni segedinski Okružni sud, sudeći Erneu Ki- šu, ne izvlači u prvi plan okolnost što se sudi komunisti, već čoveku koji je organizovao i učestvovao u paljenju žita.

U narednim presudama okupatorskih sudova, a naročito posle formi- ranja Suda VKF, presude postaju, u neku ruku, jednoobrazne i iz njih se vidi da je okupator postao svestan činjenice da iza niza diverzatnskih i dru­gih akcija ne stoje izolovane grupe, kao i da to nije delo pripadnika jevrej­ske narodnosti, što su oni želeli da dokažu masama, već da pred sobom i- maju dobro organizovan narodnooslobodilački pokret pod rukovodstvom Komunističke partije. U početku se u presudama pretpostavlja da je Ko- munistička partija izolovana snaga unutar okupiranih krajeva, ali se usko- ro dolazi do spoznaje da je borba naroda i narodnosti Backe, Baranje, Me­dumurja i Prekomurja deo borbe svih naroda Jugoslavije, pa tako se u pre­sudi grupi učesnika narodnooslobodilačkog pokreta u Adi, od 11. novem­bra 1941. godine, kaže da je „prosovjetsko i prosrpsko delovanje adanske

U l

komunističke organizacije samo mozaička pojava komunističke organizaci- je, koja se proteže na čitavoj teritoriji južnih krajeva. Kako na srpskoj teri- toriji, tako i na oslobođenom području, počele su da se sprovode sabotaž- ne akcije, koje predstavljaju jedinstven front, kojim se rukovodi iz jednog centra.“ Ova formulacija se kasnije nalazi u gotovo svim presudama.

Od toga vremena sudovi izriču presude, uglavnom, zbog dva krivična dela. Jedno je veleizdaja (hütlenseg), koju, prema krivičnom zakonu, čini onaj ко „za vreme rata izvrši delo kojim se šteti Madarskoj i njenoj save- zničkoj vojsci, a koristi njihovim neprijateljima“ . Ovo krivično delo je i- malo i svoje varijante. Mogao je neko da bude osuden samo zbog toga što je takvu radnju izvršio, ali i što se udruživao radi izvršavanja takve radnje ili rukovodio takvom organizacijom. Svi oni čija su se dela mogla podvesti pod ove formulacije, izvodeni su pred Sud VKF.

Među uhapšenim jugoslovenskim rodoljubima bilo je, naravno, i ta- kvih čije je učešće u pokretu bilo intenzivnije, ili manje intenzivno. Sud še- fa Generalštaba je neke od njih oslobodio optužbe, ali je za one protiv ko- jih nije želeo da izrekne presudu, uglavnom ustanovljavao svoju nenad- ležnost, upućujući ih na „redovan postupak“ , što će reći, ili pred civilne, ili pred mesno nadležne vojne sudove. Tako je i Sud komandanta V segedin- ske armije dobio mesto u sudskoj lakrdiji koja je u ovim krajevima sprovo- dena pod firmom suđenja pripadnicima narodnooslobodilačkog pokreta.

Pred ovaj sud su dolazili oni učesnici narodnooslobodilačkog pokreta za koje je Sud VKF utvrdio da nisu učestvovali i aktivno radili u organiza- ciji čiji je bio cilj da „tokom rata nanesu štetu madarskim i njoj savešnič- kim vojnim efektivima, a da koriste neprijateljskoj vojnoj sili“ već da su samo na određeni način stekli saznanje о tome da takva organizacija posto- ji i deluje, a propustili su da izvrše svoju zakonitu obavezu da о tome pod- nesu prijavu nadležnim vlastima.189

Ovaj sud je neke učesnike narodnooslobodilačkog rata i osudio, u- glavnom na kraće vremenske kazne, ali je većinu oslobodio. Prve presude ovog suda nailazimo u arhivskoj gradi iz kraja 1942. godine. Kao i Sud VKF, i ovaj sud obilazi teren, sudeći na licu mesta. Dvanaestog septembra1942. godine on zaseda u Subotici i sudi Mirku Išpanoviću, Antunu Ivkovi- ću, Franji Pančiću i Franji Vukoviću. Ivkovića je Sud osudio na četiri, a ostalu trojicu na po pet meseci zatvora. Toliko su gotovo svi već bili proveli u istražnom zatvoru.190 Dva meseca kasnije isti sud zaseda u Segedinu i sudi grupi somborskih boraca. Danica Ajdžanović, Dušan Ajdžanović, Milen- ko Beljanski, Nikola Crvkušić, Branislav Gagrčin, Jožef Klet, Jovan Ma- glić, Živojin Milin, Svetozar Parabućski, Stanko Rusov, Nikola Seat i Jožef Ven osudeni su na po dva meseca zatvora. Šest optuženih je Sud oslobodio optužbe, a Svetozara Banjca, Budimira Budimca, Stevana Gradinca, Sto- jana Jerkovića, Nemanju Mrđanova, Nadu Stefanović i Josipa Tomaševa uputio pred civilni sud, jer je ustanovio da nije stvarno nadležan da im sudi.

112

Ovaj sud, obrazlažući svoju oslobadajuću presudu protiv Ištvana Bruka, Sandora Bruka, Imrea Erdeljija, Ljubomira Kupusarevića, Velimira To- polskog i Milke Vrbaški, ustanovio je da optuženi nisu učestvovali u pokre- tu, već su samo stekli verodostojno saznanje о postojanju organizacije čiji je cilj da tokom rata nanese štetu madarskoj vojsci i vojsci nejnih savezni- ka, kao i da koristi neprijateljskim vojskama. Medutim, kako su svi ovi o- krivljeni poricali na sudu, a Sud nije raspolagao nikakvim dokazima da su oni zaista stekli takva saznanja, to je, po mišljenju Suda, njih valjalo oslo- boditi optužbe.191

Sa istim obrazloženjem ovaj sud prekida krivični postupak u Subotici protiv osam okrivljenih ljudi 7. januara 1943. godine, a 26. januara u No­vom Sadu svih 36 okrivljenih oslobada optužbe. Jedne zbog toga što Sud nije imao nikakvog dokaza protiv njih, a druge zbog toga što su u svoju od- branu naveli da su ih agenti prilikom saslušavanja tukli i prisilili da priznaju u islednim zapisnicima navedena terećenja. Sud kaže u obrazloženju da ni­je imao razloga da ne veruje optuženima, a drugih dokaza о njihovim deli- ma nije imao sem priznanja optuženih, data u zapisniku u DEF-u, pa stoga ne može da smatra da je dokazano da su optuženi određena krivična dela izvršili.

Ovakvo obrazioženje u najmanju ruku iznenaduje, kada je poznato da je Sud VKF veoma retko uvažavao ovakvu odbranu okrivljenih.192

Sud šefa Generalštaba je u vise navrata pozivao agente DEF-a, kako bi pied njim opovrgli tvrdnju okrivljenih da su ih islednici tukli i na druge načine zlostavljali za vreme saslušanja. Tako su u vise slučajeva sudenju prisustvovali vitez Janoš Gedevari i Karolj Farkaš. Prvi je, zapravo, samo stilski redigovao i sređivao beleške koje su žandarmerijski islednici sastav- ljali za vreme saslušanja, sistematizovao je pojedine iskaze okrivljenih, do- dajući, eventualno, tekstu zapisnika neke fraze koje bi mogle Sudu da o- lakšaju vodenje postupka. Tako su gotovo u sve zapisnike uneli tekst iz ko- ga je nepobitno proizilazio da je okrivljeni bio svestan toga da ono što je učinio pomaže neprijateljskoj, a šteti madarskoj vojsi. On okrivljene nije tukao, što su oni na suđenju i priznali, pa je Sud zaključio da, pošto je Ge­devari sastavljao zapisnik, nije tačno da su okrivljeni zapisnik potpisali pod teretom batina. Farkas, kao tumač, sve je to takode potvrdivao. No, O- kružni sud u Segedinu je imao suprotno stanovište. Pozivajući se na odre- dene odredbe Zakona о krivičnom postupku ovaj sud je smatrao da zapi­snik može da bude verodostojan dokumenat i dokazno sredstvo na sudu sa­mo ako ga je sastavljala ista ona osoba koja je i neposredno saslušavala o- krivljenog u takozvanom prethodnom postupku. No, kako su uhapšene u- česnike narodnooslobodilačkog pokreta u Bačkoj, Baranji, Medumurju i Prekomurju saslušavali žandarmerijski islednici, a vitez Gedevari i još ne­koliko takvih službenika samo redigovali zapisnik, po gledištu Okružnog suda u Segedinu taj zapisnik nije mogao da bude dokazno sredstvo.193

8 J'ugosloveni ti inađarskim zatvorim a. 113

Znajući kako su pojedini sudovi olako prešli preko odbrane optuže- nih da su pod teretom batina priznavali na istrazi, još vise iznenaduje pozi- vanje Suda komandanta V segedinske armije na, tako reći, šabloniziranu odbranu optuženih u predmetima čiji su nam spisi bili dostupni.

Februar 1943. godine bio je, izgleda, posebno plodan u radu ovog su­da. Bilo je tada niz sudenja rodoljubima u Bačkoj. Veće ovog suda održalo je 11. februara dva pretresa u Novom Sadu, kojom prilikom su, zbog nedo- statka dokaza, oslobodeni Momčilo Krkljuš i Jovan Ostojić iz Šajkaša i Margita Dreksler iz Novog Sada. Devetnaestog februara isti sud oslobada Živka Čelovića u Bečeju i grupu od deset rodoljuba iz Bečeja i okolnih me­sta. Kroz tri dana u Novom Sadu Sud oslobada Jana Bohačeka i Boška La- zića, a u Subotici Gergelja Sentea i Ferenca Urbana. U Senti Sud 27. fe­bruara oslobađa optužbe Mihalja Boršija, Balinta Božika, Maćaša Orsaga, Šandora Saboa, Petera Salaša i Ferenca Tormaša i odlučuje da će poseban postupak voditi protiv optuženih Imrea Lasloa i Maćaša Lilioma, što je i u- činjeno. Pretres protiv njih dvojice održan je u Segedinu 30. aprila 1943. godine, kada su, obojica takode oslobodeni.

Bila je još jedna presuda u februaru. Sud je zasedao u Bečeju i osu- dio Antala Toldija i Kelemena Toldija na po tri meseca zatvora. Iz spisa se vidi da je pretres održan 30. februara 1943. godine. Koliko je poznato, ni te godine februar nije imao toliko dana.194

Medutim, da se ne bi pomislilo da je Sud komandanta V armije u Se­gedinu samo oslobadao krivice rodoljube iz Bačke, sačuvana je i presuda ovog suda od 14. aprila 1943. godine, kojom je Aleksandar Babić iz Turije osuden na tri godine robije.195

Ova presuda, verovatno, nije spadala u red onih koje su poverene Sudu komande V segedinske armije u sklopu čitave sudske lakrdije, orga- nizaovane radi „legalizacije“ terora u okupiranim krajevima. To dokazuje veliki broj presuda ovog suda, u kojima se, tako reći, papagajski ponavlja argumenat: „okrivljeni je na sudu poricao da je stekao verodostjono sazna- nje о postojanju komunističke organizacije, a u tužbi nije bilo verodostoj- nog dokaza da je on takvo saznanje stekao“ . Tako su u Segedinu 30. aprila oslobodeni krivice Janoš Liliom i Imre Laslo iz Novog Sada, a istog dana ovaj sud izriče minimalne vremenske kazne Balintu Nadu, Isi Meduriću, Savi Šijačiću i Dragutinu Velickom, da bi 25. juna, na pretresu u Segedinu, oslobodio novosadskog srednjoškolca Nikolu Berkovića a istog dana u Su­botici Antuna Vojnića i Ružu Vojnić Hajduk. Krajem 1943. i početkom 1944. godine ovaj sud nastavlja istu praksu. Uglavnom oslobađa optužene, kao, na primer, Veru Ćirić, fabričku radnicu iz Novog Sada, 3. decembra, ili ih osuduje na relativno kratke vremenske kazne, kao što je 28. decem­bra osudio Tošu Aćimova iz Bečaja na pet meseci zatvora a 29. januara 1944. godine Milana Milankova iz Titela, Lazara Petrovića iz Šajkaša i Slavka Stojšina iz Kovilja na pet, četiri, odnosno jedan mesec zatvora.196

114

Teško je proceniti šta su bili cilj i svrha sprovođenja ovih, u osnovi potpuno nepotrebnih sudskih pretresa. Da li je to bio samo poslednji čin i logični završetak jednog uhodanog, do kraja predvidenog birokratsko-mi- litarističkog sudskog mehanizma? Ili je to bio trenutni, možda i nešto ishi- treni odraz komande V segedinskog korpusa na trenutne dogadaje u svetu. Nije naodmet da se podsetimo da su se početkom 1943. godine desili neki dogadaji koji su u to vreme mnoge navele na ozbiljna razmišljanja о even- tualnom završetku rata. Dvanaestog januara 1943. godine krenula je velika sovjetska ofanziva protiv jedinica Druge madarske armije na Istočnom for- ntu, koja je u roku od nekoliko nedelja bila potpuno razbijena. Dva dana kasnije u Kazablanci je održan sastanak izmedu Čerčila i Ruzvelta, 2. fe- bruara u okolini Staljingrada Šesta nemačka armija je položila oružje i pre- dala se sovjetskim trupama a 5. februara smenjen je italijanski ministar spoljnih poslova i zet italijanskog diktatora Musolinija grof Ćano.

Tih dana forsiranim tempom Sud komandanta V segedinske armije oslobada od tužbe veći broj učesnika narodnooslobodilačkog pokreta iz Bačke, ili im irziče minimalne kazne. Na pretresu u Subotici ovaj sud 8 . fe­bruara 1943. godine oslobađa optužbe Aleksandra Antunovića, zubnog le- kara dr Ištvana Deneberga i Nenada Bešlina, jer je vojni tužilac povukao optužnicu protiv njih. Sud je 19. februara u Bečeju oslobodio Isu Branko- va, 20. februara u Novom Sadu Katicu Belić iz Bačkog Petrovog Sela, 22. februara na pretresu u Novom Sadu oslobodeni su Todor Asurdžić i Jovan Dotlić, sutradan Nikola Dražić iz Bačke Palanke a 24. i 25. februara braća Imre i Pal Červenak iz Čantavira.197

Posebno zaslužuje pažnju presuda ovog suda od 10. novembra 1942. godine. Tada su osudeni Lazar Bajić, Dorde Cvejić, Aleksandar Katinić, Stevan Lančuški, Dorde Lazić, Nenad Nićetin, Todor Pavkov i Milan Vla- ški iz Sivca na kazne od po jednog, dva i tri meseca zatvora. Ona se, u o- snovi, potpuno uklapa u kaznenu politiku ovog suda. Medutim, zanimljivo je da su svi optuženi tražili odlaganje izvršenja kazne do 31. marta 1943. godine. Motiv podnošenja ovih molbi je mogao da bude taj što osudeni Sivčani, verovatno, nisu hteli da idu u zatvor tokom zime, jer se znalo da se u madarskim zatvorima zimi ne loži, a i nadali su se da će do proleća već doći do odlučujuće promene u ratnim zbivanjima. Medutim, Sud je odbio molbe osudenih, pozivajući se na negativno mišljenje koje je dobio kako od komandanta V segedinske armije, tako i od predstavnika sivačke opšti- ne. Naime, upitani organi su izjavili da boravak osudenih u Sivcu može da bude štetan po političko raspoloženje građana.198

Apstrahujući motive Suda komandanta V segedinske armije u pogle­du donošenja ovih presuda, može se, medutim, konstatovati da je pretežna većina ovih rodoljuba, koji su se posle sudenja pred ovim sudom ponovo našli u svojim mestima, nastavila aktivno i organizovano da radi za narod- nooslobodilački pokret, mada su svi sve do kraja rata bili stalno pod poli-

8 ' 115

cijskom prismotrom. Da okupatorski vojni sudski organi ove rodoljube ni­su smatrali bezopasnim po svoj režim najbolje dokazuje činjenica što su se sredinom 1944. godine, kada su nepouzdane elemente počeli da odvode na prinudni rad i u internaciju, medu njima našli gotovo svi koje je Sud ko­mandanta V segedinske armije oslobodio optužbe.

116

UČEŠĆE CIVILNIH SUDOVA I ADMINISTRATIVNIH ORGANA U PROGANJANJU RODOLJUBA

Mada su tokom čitavog trajanja madarske okupacije vojni sudovi bili osnovna sudska ustanova koju je okupatorska vlast koristila u borbi protiv pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta, civilni sudovi i upravni organi su takode imali odredenu ulogu u tome. Obavljali su to sa različitim uspe- hom a, može se reći, i spremnošću.

Zanimljivo je da se pojedini civilni sudovi na jugoslovenskoj teritori- ji okupiranoj od strane Madarske pojavljuju u ulozi pravosudnog organa već prvih dana posle okupacije, kada nijedan civilni organ nije delovao na ovom području. Maja 1941. godine iz Subotice je u Pečuj oterano šest lju­di, pod optužbom da su 11. aprila 1941. godine pucali na pripadnike ma­darske vojske. Pečujski javni tužilac, koji ni kasnije nije bio nadležan za Suboticu, posle njihovog saslušanja odbio je zahtev da se protiv njih po- krene krivični postupak, jer nisu postojali nikakvi dokazi da su oni zaista pucali na vojsku. Na stranu što se po međunarodnom pravu nikome ne mo- že suditi zato što je pucao na neprijateljsku vojsku koja prodire u njegovu zemlju. Predmet je, zatim, stigao i do Ministarstva odbrane, gde je zauzet stav da bez obzira na mišljenje javnog tužioca, ovoj šestorici treba, ipak, da se sudi, jer za to „postoji važan interes“ .199 Možda se u ova dva različita stava može sagledati i razlika u mišljenju vojnih i civilnih sudskih organa u pogledu gonjenja učinilaca dela protiv državnog uredenja i sličnih krivičnih dela, mada su neki civilni sudovi svojim presudama dokazali da su spremni da u svemu podržavaju Hortijev kontrarevolucionarni sistem.

Medu požutelim spisima civilnih sudova iz vremena rata nailazimo, pre svega, na veći broj presuda političkog karaktera, kod kojih inkrimini- sana radnja ne predstavlja aktivnost boraca narodnooslobodilačkog rata. Bile su to, uglavnom, spontane reakcije pojedinaca, mahom verbalnog ka­raktera, koje dopunjuju sliku političkih prilika i raspoloženja naroda u po- robljenim krajevima, atmosferu vršljanja policijskih doušnika i straha vla- stodržaca od svega što je imalo i najmanji prizvuk nezadovoljstva ili bunta. Avgusta 1942. godine novosadski Sreski sud osudio je 35-godišnjeg zem-

117

ljoradnika Pavla Žakića iz Žablja na dva meseca zatvora zbog toga što je aprila 1941. godine, dve nedelje posle ulaska Hortijevih trupa u Bačku, sprečavao okupatorske vojnike da smeste jednu svoju jedinicu u njegovo dvorište, rekavši: „U mom dvorištu sam ja gazda i iz njega ću da isteram sve madarske vojnike koji u njega budu ušli.“200

Samo mesec dana kasnije Okružni sud u Pečuju osudio je obućara Pala Orbana iz Zmajevca na četiri meseca zatvora zbog toga što je maja1941. godine agitovao protiv postojećeg državnog i društvneog uredenja.201 Sreski sud u Novom Sadu osudio je 28. aprila 1942. godine 22-godišnjeg muzičara Stevana Jakovljevića na dva meseca zatvora zato što je 18. de- cembra 1941. prolazeći pored dva vojnika - stražara koji su čuvali most na kanalu kod Novog Sada, pljunuo na njih.202 Subotički Sreski sud osudio je 31. avgusta 1942. godine Danila Vukušića iz Subotice na dve godine zatvo­ra, zbog vređanja mađarske države i nacije.203

Valjalo bi napomenuti da je za sve ove presude karakteristično da su donete prilično dugo posle izvršenja krivičnog dela i da su u odnosu na pre­sude koje su izricali vojni sudovi bile prilično blage. Na neefikasnost civil- nih pravosudnih organa i njegovu nedovoljno plodotvornu saradnju sa voj- nim organima svedoči i slučaj Radivoja Smiljanova iz Novog Sada, koji je posle hapšenja i pogubljenja Živka Radovanovića uhapšen pod optužbom da je i on pripadao partizanskoj jedinici u kojoj je Radovanović deolovao. Smiljanov je oteran u segedinski zatvor i predat tamošnjem javnom tužio- cu. Ovaj traži 9. septembra 1941. godine od vojnog suda u Segedinu da mu se dostave optužbe protiv Radovanovića, kako bi dokaze u njima koristio radi podizanja optužnice. Dvadeset i petog septembra prinuden je da po- žuri sa slanjem tog materijala, ali ga vojni sud, ipak ne dostavlja. U medu- vremenu Smiljanova vraćaju na istragu u Novi Sad. Ovu korespondenciju potpisivao je sreski javni tužilac dr Tarajoši.

I županijski javni tužilac dr Jene Zombori je povodom istrage koju su vodili organi kontrašpijunaže i žandarmerijski islednici u Bačkoj protiv ta- mošnjih rodoljuba vodio veoma zanimljivu korespondenciju, koja pred- stavlja i odredenu kritiku. Njemu je u avgustu iz Sombora predata grupa pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta, sa predlogom da se protiv njih pokrene redovan krivični postupak.204

Bilo je to upravo tih dana kada je u Madarskoj stupio na snagu pro- pis da krivično gonjenje protiv gradana u okupiranim krajevima preu?,ima- ju gradasnki sudovi. Medutim, za tri dana (od 24. do 27. avgusta) jaVni tu- žilac je, proučavajući spise koje mu je DEF dostavio, konstatovao da je is- traga vodena površno i da na osnovu nje nije u stanju da vodi redovan is- tražni postupak protiv okrivljenih komunista. Tog dana о tome telefonom izveštava Ministarstvo pravosuđa i traži da mu se u roku od tri dana dosta­ve spisi sa suđenja pred vojnim sudom u Somboru studentu Vujadinu Se- kuliću, jer su u tom predmetu okrivljeni koji su doternai u Segedin bili saslušani kao svedoci. U protivnom, veli javni tužilac, okrivljene će predati

118

- Prekom suđu!205 Međutim, već 1. septembra 1941. godine Zombori izve- štava Ministarstvo da je protiv navedene grupe bačkih rodoljuba pokrenuo redovan istražni postupak, te da će, zavisno od rezultata istrage podići op- tužnicu protiv njih kod Okružnog suda u Segedinu. Ne zna se koliko je ova korespondencija doprinela donošenju odluke madarske vlade da se formi- ra Sud VKF, kojem nije smetalo što je DEF površno vodio istragu. Činje- nica je, medutim, da je tužilac Zombori morao da obustavi istražni postu­pak protiv okrivljenih Somboraca, jer je 6. oktobra dobio nalog od Mini- starstva pravosuđa da sve okrivljene protiv kojih bi se mogla podići optuž- nica zbog krivičnog dela veleizdaje ustupi Sudu šefa Mađarskog kraljev- skog generalštaba. Zanimljivo je da je Sud VKF formiran zvanično tek dvadeset dana kasnije.206 Tako, 6. oktobar 1941. godine, u neku ruku, predstavlja prekretnicu u nadležnosti za sudenje rodoljubima iz Jugoslavi- je. Do toga dana održano je suđenje pred Prekim sudskim većem Erneu Kišu, Grozdi Gajšin, Nataliji Stankov, a 10. oktobra pred istim većem osu­deni su i Stipan Tucakov i Nikola Šimunov. Kiš i Gajšinova su osudeni na smrt, a ostali na kazne zatvora.207 Medutim, civilni sudovi su još u nekoliko navrata sudili pripadnicima NOP-a. Činili su to zato što dela za koja su bila terećena nisu okvalifikovana kao veleizdaja, već kao delo upereno ka ruše- nju postojećeg državnog i društvenog poretka, za koje su i nadalje ostali nadležni. Tako je 15. decembra segedinski civilni krivični sud osudio Savu Peškana i Doška Silbaškog iz Novog Sada, a 20. jula 1942. godine Maćaša Bedlega i Radu Gostovića iz Bačke Topole.208

Posle 6. oktobra 1941. godine održan je i proces protiv grupe baranj- skih komunista pred Većem petorice Kraljevskog suda u Pečuju. Oni su ta- kođe okrivljeni za krivično delo pokušaja rušenja postojećeg državnog i društvenog poretka. Uhapšeni su u leto 1941. godine, a sudio im je Kra- ljevski sud u Pečuju, 31. avgusta 1942. godine. Većina se do tog vremena nalazila u istražnom zatvoru u Pečuju a nekoliđna je puštena da se brani sa slobode. U ovoj grupi su se nalazili: Jožef Bokoš, Janoš Borbaš, Aron De­meter, Đerđ Doboš, Šandor Fadi, Janoš Fišer, Gustav Germajster, Ištvan Gombarović, Imre Kanižai, Đula Kiralj, Laslo Kiš, Julija Kiš, Marko Klajn, Mikloš Klinger, Janoš Kovač, Josip Krleža, Istvan Kurel, Ištvan Munkaš, Mihalj Munkaš, Pal Orban, Jožef Rekeće, Lajoš Sič, Janoš Trost, Ileš Valkai i Jerko Zlatarić. Gombarovića je Sud osudio na dve godine za­tvora a ostale na blaže kazne s tim da je većini kazna bila utvrdena u kra- ćem trajanju nego što su već bili proveli u istražnom zatvoru.209

Posle stupanja Suda šefa Generalštaba na scenu sudskog proganjanja jugoslovenskih rodoljuba, civilni sudovi su, ipak, dobili jednu, mada spo- rednu, ulogu. U spisima sa sudenja rodoljubima pred Sudom VKF nailazi- mo na manji broj okrivljenih čije je predmete ovaj sud ustupio ili redovnim vojnim sudovima, formirnaim pri domobranskim korpusima, ili redovnim civilnim sudovima. Videli smo da su sudska veća vojnih sudova pri koman- dama korpusa okrivljene pripadnike narodnoolsobodilačkog pokreta

119

ili oslobađali, uz obrazloženje da im se krivica ne može dokazati, ili su ih osudili na vremensku kaznu, koja je, uglavnom, bila kraća od vremena ko­je je okrivljeni već proveo na istrazi. Iz ove okolnosti se može zaključiti da su to u stvari, bili formalni pretresi koji nisu imali nikakvog pravosudnog, a ni unutrašnjo političkog značaja jer se о njima javnost nije upoznavala.210

Slično je bilo i sa pretresima pred civilnim sudovima, pred kojima su se pojavljivali oni učesnici NOP-a, čije im je predmete Sud VKF uputio. Sreski sud u Bečeju osudio je 3. februara 1943. godine Aladara Binenfel- da, Pala Kohajdu, Mihalja Leveija, Mariju Pirgl-Takač, Antala Toldija, Kelemena Toldija, Mihalja Toldija i Pirošku Terek na kazne od tri do šest meseci. Segedinski sreski sud je, pak, 5. februara 1944. godine izrekao pre- sudu četvorici pripadnika NOP-a. Eržebet Jager-Es Sabo osuđena je na dva meseca zatvora, Eržebet Nađmeljkuti na mesec a Vince Paloa na dva meseca, dok je Mihalj Olajoš oslobođen optužbe.211 Svi su oni bili osudeni za dela koja su izvršili i zbog kojih su bili hapšeni već 1941. godine. Da to nije bila slučajnost svedoče i druge presude. Andor Vinter i Oto Satler iz Novog Sada uhapšeni su novembra 1941. godine. Sud VKF je na pretresu 11. juna 1942. godine ustanovio da nije nadležan da im sudi, pa ih posle vi ­se od Sest meseci provedenih u istražnom zatvoru pušta na slobodu, da bi Vintera segedinski civilni krivični sud definitivno osudio na šest meseci zatvora a Satlera na uslovnu kaznu.212

Ni ove sudske presude nisu imale nikakvog praktičnog značaja. Od- ržavanje ovakvih sudskih pretresa može se objasniti jedino željom okupa­tora da svoju vlast prikaže pravednom i na zakonu zasnovanom. Naime, ova sudenja na uslovne ili kraće vremenske kazne i osiobađajuće presude mogla su se, u poredenju sa surovim presudama Suda VKF-a, tumačiti kao dokaz da su i teroristički sudovi, koji su sejali smrt po okupiranim krajevi­ma Jugoslavije, takode bili objektivni donoseći svoje presude, kao i ovi su­dovi kada puštaju na slobodu pojedine učesnike NOP-a. Ne treba, narav- no, posebno naglašavati da se ovde, uglavnom, radilo о učesnicimaNOP-a koji su imali manje značajne aktivnosti u organizacijama narodnooslobodi- lačkogpokreta.

Citav mehanizam sudskog proganjanja pripadnika NOP-a u Bačkoj, Baranji, Medumurju i Prekomurju od strane okupatorskih vojnih i civilnih sudova ne bi možda, imao nikakvog smisla da se nije zasnivao na övakvim političko-demagoškim razlozima. Naime, videli smo da je Horti posle dola­ska na vlast oštricu svoje borbe protiv komunista i ostalih saradnika prole­terske revolucije poverio neformalnim oficirskim terorističkim odredima i koncentracionim logorima, koji su se vremenom pokazali neprikladni, pa je ovaj vid terora zamenjen sudskim proganjanjem naprednih slojeva, pri- menom odredaba Zakona о efikasnijoj zaštiti državnog i društvneog poret- ka iz 1921. godine, a kasnije i III zakonskim članom iz 1930. Ovakav način proganjanja pripadnika NOP-a imao je, svakako, i svoj medunarodni zna-

120

čaj. Da nije bilo svih ovih razloga, hortijevske okupatorske vlasti bi se sa pripadnicima NOP-a obračunavale onako kako su to činile sa komunistima posle sloma proleterske revolucije. No, one se, ipak, nisu zadovoljavale ti­me da se protiv učesnika NOP-a bore samo putem vojnih i civilnih sudskih presuda. Pomno su se koristile i institucijama prinudnog rada i logorima za interniranje, kojih je zemlja i inače bila puna još pre aprilskog rata 1941. godine. Rađeno je to u saradnji sa mesnim upravnim aparatom, opštinskim beležnicima, sreskim načelnicima, podžupanima i drugim policijskim fun- kcionerima.

Kako se ovaj policijsko-upravni aparat uključio u borbu protiv uče- snika NOP-a najbolje nam pokazuje sudbina Dule Kiralja iz Suze. Septem­bra 1941. godine opštinski beležnik iz ovog mesta obaveštava poverljivim ak.tom sreskog načelnika u Dardi da sedam stanovnika Suze ispoljavaju ko- inunističku aktivnost u selu a da je Đula Kiralj njihov „kolovoda“. Bio je to taj isti Đula Kiralj koji je na sudenju pred civilnim sudom u Pečuju av- gusta 1942,. godine osuden na tri meseca zatvora. No, njegova sudbina je mnogo komplikovanija nego što ju je odredio sudija kada ga je osudio. Ka­da mu je izrečena presuda on je već skoro godinu dana bio u internaciji. Iz opširne korespondencije izmedu internirca Dule Kiralja i sreskog načelni- ka u Dardi, sačuvane u Pečujskom arhivu, saznajemo da je Kiralj, odmah nakon što je opštinski beležnik uputio već pomenuto pismo sreskom načel- niku, bio uhapšen i oteran u Budimpeštu u takozvani sabirni zatvor (To- lonchäz). Tu se zadržao svega nekoliko nedelja, kada ga prebacuju u logor u Kluž, grad koji se za vreme madarske okupacije zvao Koložvar.

Kao internirac u ovom logoru Kiralj januara 1942. godine podnosi molbu sreskom načelniku iz Darde da ga pusti iz logora, navodeći da je in- terniran sredinom oktobra 1941. godine i da je u letnjem odelu, a već je zi- ma uveliko zakoračila. Sada se pokreće administrativna mašina. Sreski na- čelnik traži mišljenje о njemu od žandarmerijske stanice u Kneževu a ova veli da Kiralja žandarmi, doduše, ne poznaju, ali smatraju da bi, ipak bilo bolje da ostane u logoru, jer su saznali da je notorni neradnik. Naravno, molba mu je odbijena. Bilo je to 8. maja, a svega dve nedelje kasnije ko­mandant logora iz Kluža predlaže da se Kiralj pusti iz logora i stavi pod po- licijsku prismotru. I taj predlog je odbijen.

Prošla je posle toga još jedna godina. Kiralja su u meduvremenu o- dveli u Pečuj na sudenje. Tu ga osudiše na tri meseca zatvora, pa vratiše u Kluž, gde krajem maja 1943. godine ponovo podnosi molbu sreskom na- čelniku za otpust iz logora. Posle puna dva meseca sreski načelnik traži mi- šljenje od komandanta logora, koji izveštava da je Kiraljevo ponašanje besprekorno i predlaže ponovo da ga puste. Na to 25. avgusta sreski načel- nik donosi rešenje kojim konstatuje da on, u principu, nije protiv toga da se Kiralj pusti iz logora, ali da bi tada, pošto nema obezbedenu egzistenci- ju, kao socijalni problem pao na teret društva, pa stoga, ipak, odbija nje-

121

govu molbu. Tri dana posle donošenja ovog rešenja Kiralja odvode u bu- dimpeštansku bolnicu na lečenje, a u novembru kada je Kiralj izvestio sre- skog načelnika da je preostali deo kazne zatvora odležao po svim propisi- ma u sudskom zatvoru u Klužu, ovaj donosi rešenje о produženju interna- cije, protiv kojeg Kiralj ulaže žalbu pečujskom podžupanu. Prilikom raz- matranja žalbe, decembra 1943. godine, saslušava se i njegova bivša žena, sa kojom već godinama ne živi u bračnoj zajednici. Ona izjavljuje da je Ki­ralj besposličar, opasan komunistički agitator koji će, ako ga puste, dići re- voluciju u selu. Osim toga, da joj je zapretio da će joj i kuću upaliti kad ga budu pustili na slobodu.

Sredinom februara 1944. godine pečujski podžupan donosi rešenje kojim odobrava da se Kiralj pusti iz logora, ali istovremeno odlučuje da se on protera iz Suze i da se stavi pod policijski nadzor. Ovo rešenje Kiralj u uručuju već u logoru u Kištarči, gde je u meduvremenu prebačen, da bi se uskoro našao i u logoru u Garanju, odakle 9. juna 1944. godine šalje molbu sreskom načelniku u Dardi, u kojoj moli da ga sada definitivno puste iz lo­gora, i kaže da bi se nastanio u mestu Agašedjhaz, kod nekog Ištvana Ge- meria, koji je dao pismenu izjavu da će ga primiti na rad, stan i hranu, oba- vezujući se da će se brinuti о punoj Kiralj evoj opskrbi sve dok ovaj bude želeo da radi kod njega. Znači, Kiralj sada više nije neobezbeden i neće pasti na teret države, a li . ..

U to vreme ministar pravosuda donosi propis po kojem se oni koji su uhapšeni zbog komunističke delatnosti ni kada im istekne kazna ne mogu pustiti na slobodu. Svega dva dana kasnije, tačnije 21. juna 1944. godine, kada sreski načelnik о ovome, verovatno, još ništa nije znao, izvestio je Ki­ralja da veoma žali što ga, ipak, ne može pustiti na slobodu, jer je njegov nesudeni stanodavac i poslodavac Ištvan Gemeri u meduvremenu interni- ran i poslat u logor u Klužu.

Još se svega dva dokumenta nalaze u dosijeu Đule Kiralja iz Suze, koga je hortijevski sud osudio na svega tri meseca zatvora. On 2. jula 1944. godine piše sreskom načelniku u Dardu i podžupanu u Pečuju. U ovim, go- tovo identičnim pismima on pište da je već 34 meseca u internaciji, da po- stoji pravosnažno rešenje о njegovom puštanju na slobodu, a on, eto, već tri godine još čami u logoru.

Nema traga da je na ova pisma dobio odgovore.213Verovatno mu niko nije ni odgovorio. Uostalom, trinaest dana ranije

ministar pravosuda izdao je naredenje da se niko ко je osuden zbog veleid- zaje ili pokušaja nasilnog obaranja društvneog i državnog poretka ne može pustiti iz zatvora, već treba da se internira. Ova se naredba odnosila i na one za koje sud donese oslobađajuću presudu, ili protiv kojih nadležni jav- ni tužilac obustavi postupak. Zašto bi onda Đula Kiralj bio pušten iz logo­ra? Tu je logika hortijevskih birokrata bila jednostavna.214

122

RODOLJUBI PRED IZVRŠENJEM SMRTNE KAZNE

U ratu se gine. Zato borca koji kreće u rat rodbina ispraća punih očiju suza i sa nadom da će njihov sin, otac ili brat, ipak, biti pošteđen ubitačnog metka. I borac na frontu, prikriven iza grudobrana duboko isko- panog rova, kao i prilikom juriša kroz kišu neprijateljskih metaka, uzviku- jući „ura“ , hrabreći sebe i svoje drugove, ne verujući nijednog momenta da mu je to poslednji dan, sat ili minut života, svestan je rizika kome je izložen u tom sukobu čoveka sa nemilosrdnim smrtonosnim komadima me- tala. A njegovi saborci će još dugo posle završetka rata prepičavati kako je ON hrabro poginuo, prkoseći smrti, još sa reskim uzvikom na usnama, ko­jima je svoje saborce pozivao u juriše do krajnje pobede.

Da, bio je to herojski podvig na frontu, bezbroj puta prepričavan, opisan u književnosti, kinematografiji, poeziji; to je priča koja se obično završava rečenicom: Hrabro se borio do poslednjeg daha. Da, do posled- njeg daha, a ON nije pri tome znao kada će taj poslednji dah da udahne, štaviše, nije ni verovao da će to da se desi ovde, na bojnom polju.

Druga je, medutim, situacija borca, revolucionara koji je pošavši u borbu za ostvarenje ideala socijalizma, dospeo u ruke neprijatelja koji ga je osudio na smrt i iščekuje kada će doći vreme da udahne poslednji dah ži- vota, kada će doći čas kada će stati ispod vešala, ili ispred streljačkog stro- ja. Ovde vise nema nade u život, u sopstveni život. Ovde se nada u život pretvara u nadu da će njegovi drugovi produžiti borbu do konačne pobede, a tuga se sastoji u tome što ON neće sudelovati u proglašenju te pobede.

Hortijevski teroristički sudovi izrekli su tokom okupacije preko stoti- nu smrtnih presuda pripadnicima narodnooslobodilačkog pokreta. Cilj je bio da se fizički unište najodaniji borci protiv fašizma i da se ostali zastraše i udalje od borbe protiv fašističkih uljeza. Prvi cilj su postigli. Desetine naj- odanijih, najspremnijih i najaktivnijih učesnika narodnooslobodilačke borbe, velik broj skojevaca, članova Partije, partijskih i skojevskih komi­teta, pa i organizacioni sekretar Pokrajinskog komiteta Partije Svetozar Marković pogubljeni su i onemogućeno im je da ikada nastave borbu pro-

123

tiv okupatora i za novo društvo. Međutim, svojim držanjem od trenutka kada im je saopšteno da će biti pogubljeni pa sve do izvršenja tog gnusnog dela, oni su svojim ponašanjem, svojim delima i pismima koja su ostavili iza sebe dali još jedan doprinos jačanju redova narodnooslobodilačkog pokreta.

Pogubljenja su bila, uglavnom, tajna, ali su neka obavljena javno, radi postizanja političkog efekta. Kako su, medutim, po tada važećim pro- pisima, lica osudena na vremensku kaznu u istoj grupi, to jest, na osnovu iste optužnice sa licima osudenim na smrt bila dužna da prisustvuju njiho- vom pogubljenju, to je gotovo svakom pogubljenju učesnika narodnooslo- bodilačkog rata prisustvovao i neko od njihovih saboraca. Tako su, ipak, ostala svedočanstva о poslednjim minutima ovih narodnih boraca, dokazi о tome da su oni ostali nepokolebljivi, hrabri i odani do svog poslednjeg daha.

Dvanaestoricu skojevaca iz Bečeja Hortijev Sud šefa Generalštaba osudio je na smrt vešanjem. Kako državni dželat nije bio pri ruci - kako stoji u sudskom dokumentu - smrtna kazna je izvršena streljanjem. I toga 11. novembra 1941. godine dvanaest skojevaca, medu kojima nijedan sta- riji od 22 godine, stali su pred zid, gde će se završiti njihov mladi život. Bili su to Toša Cvejanović, Vujica Čiplić, Ivan Ćirić, Živko Gagić, Sveta Ga- vrić, Milan Gavrić, Gotfrid Hove, Stevan Kojić, Isidor Mogin, Labud Pe- jović, Momčilo Šaranović i Borivoj Vlajkov.

Toga dana okupatorske vlasti su ovaj grad na obali Tise pretvorile u vojno utvrdenje. Ulicama su patrolirali tenkovi, vojne patrole, žandarmi. Roditeljima, braći i sestrama na smrt osuđenih mladića dozvolili su da se oproste od njih. Ovi su bezbroj puta ispričali kako je tekao taj poslednji susret sa svojim najmilijima i koje su im bile poslednje reči, upućene, obično, njihovim majkama.

Milan Gavrić je mirno i sabrano zamolio svoju majku da mu na grob zasadi crvene ruže. Isidor Mogin, razgovarajući poslednji put sa svojom majkom i sestrom Zorom, polako je skidao sa sebe kaput, džemper i cipele i predajući to svojoj materi rekao da uzme to za uspomenu na njega, jer njemu to više neće biti potrebno.

Dan ranije, kada još nije znao da će mu biti dozvoljeno da se oprosti od roditelja, sekretar Sreskog komiteta SKOJ-a Labud Pejović napisao je pismo svojim roditeljima, u kojem ih poziva da ne očajavaju zbog njegove smrti. Obraćajući se prvo majci, on joj poručuje: „Othrani ostalu djecu i dobro ih odgoji“. - A zatim nastavlja: „Tata, ni ti nemoj očajavati. Imate još troje djece. Sve vas mnogo pozdravlja Labud“. To je poručio svom оси, koji je sutradan, kada su hortijevski agenti i žandarmi počeli da teraju roditelje iz prostorije gde su se opraštali od svoje dece, predložio svom si- nu Labudu da zajedno napadnu žandarme. Labud se osvrnuo oko sebe i staloženim glasom rekao da od toga nema koristi, jer su ovde slabi i da ne treba uzalud ginuti.

124

Tako je Labud opominjao oca svega nekoliko minuta pre smrti. On je i onda znao da proceni kada treba, a kada ne treba rizikovati život. Ne svoj, već tudi.215

Ovih dvanaest bečejskih skojevaca pali su od kuršuma madarskih do- mobrana. Državni dželat nije mogao da dođe u Bečej, jer je tog dana bio u Senti na pogubljenju šestorice komunista i učesnika narodnooslobodilač- kog rata. Ovde su fašistički okupatori od tog pogubljenja hteli da naprave veliki spektakl. Vešanje je izvršeno u tamošnjoj kasarni, gde je bio Slobo­dan pristup i gradanstvu. Ilona Sekelj je takode bila osudena na smrt, ali je njenu smrtnu kaznu, kao i smrtne kazne izrečene protiv Vincea Nadabonji- ja, Maćaša Nađmeljkutija i Janoša Es Saboa, šef Generalštaba pre- inačio u vremenske kazne. Presudom je bilo utvrđeno da su njih četvoro dužni da prisustvuju vešanju ostalih osudenika. Bili su to dr Ištvan Gere, braća Deneš i Karolj Levi, Ištvan Miler, Peter Molnar i Maćaš Špiro. Ilona Sekelj je kasnije, u jednoj ovećoj brošuri, opisala suđenje i izvršenje kazni nad svojim drugovima:

„Zatim je došao red na Ištvana Milera. Kod stola, gde je sedela sud- ska komisija, zatražio je cigaretu. Pripalivši je, udahnuo je nekoliko dimo- va. Za to vreme dželati su mu se prikradali s leđa. Miler ih je primetio i onog trenutka kada su hteli da ga zgrabe za ruke, jednim jedinim energič- nim pokretom ođbacio je obojicu daleko od sebe. Zatim je odmerenim, vojničkim koracima prišao vešalima i stao pod njih. Lice mu je i sada bilo čelično, poput nekog kipa. Povukao je još nekoliko dimova, bacio cigare­tu, pa je tek tada dopustio da dželati obave svoj gnusni posao“ .216

Karakteristično je bilo za ovo sudenje da je pred Prekim sudom bilo ukupno deset okrivljenih, od kojih su polovina bili Jevreji, a polovina Ma- dari. Šef Generalštaba nije preinačio smrtnu kazni ni jednom Jevrejinu, a od petoro Madara osudenih na smrt samo je jedan pogubljen. Ostalima je ona preinačena na vremenske kazne. О tome zbog čega je to tako uči- njeno najbolje svedoči govor koji je jedan mladi katolički sveštenik održao okupljenoj masi posle pogubljenja šest rodoljuba iz Sente. Stojeći pored još obešenog leša dr Ištvana Gerea, pop je patetičnim tonom govorio о bo- žjoj kazni, koja je, eto, stigla ove Jevreje komuniste i one Mađare hrišćane koje su Jevreji zarazili svojim idejama.217

Dvadesetak dana ranije vojni sud zasedao je još u jednom potiskom selu. Bilo je to ovog puta u Adi. Sudilo se četvorici Mađara, istaknutih ru- kovodilaca narodnooslobodilačkog pokreta u ovom kraju: Kalmanu Bako- šu, Jožefu Halasu, Mati Križanu i Janošu Vargi. Svu četvoricu sud je osudio na smrt. Zatim se sudsko veće, koje je zasedalo kao Preki sud pre- tvorilo u veće za pomilovanje i predložilo šefu Generalštaba da se za Matu Križana i Janoša Vargu presude preinače u vremenske kazne.

Bio je to čudan instrument krivičnog prava hortijevske Mađarske. Naime, sudsko veće, nakon što je izreklo smrtnu kaznu, imalo je pravo da

125

se samoinicijativno proglasi većem za pomilovanje i da na osnovu istih či- njenica i istih saznanja о okrivljenom, njegovom delu i opštim prilikama podnese predlog šefu Generalštaba da se smrtna kazna preinači u vremen- sku. Takav predlog sud, kao veće za pomilovanje, mogao je da podnese i samom Hortiju, šefu države.

Šef Generalštaba general-potpukovnik Sombathelji pomilovao je Križana i Vargu „na osnovu visokog ovlašćenja gospodina regenta“ , kako stqji u njegovoj odluci о tome da se ovoj dvojici smrtna kazna preinači u vremensku. Segedinski list „Nemzeti Üjsäg“, izgleda, ne baš najbolje in- formisan, u svom broju od 22. oktobra 1941. godine javlja sa ovog sudenja da su njih četvorica osuđeni na smrt, da su Bakoš i Halas već pogubljeni a da je za Matu Žigu (umesto Križana - prim, autora) i Janoša Vargu podne- ta molba za pomilovanje. U vreme kada je segedinski list ovo objavio, smrtna kazna nad dvojicom adanskih komunista je već zaista bila izvršena, ali je 20. oktobra, to jest dva dana pre objavljivanja vesti i pre nego što je smrtna kazna izvršena, saopšteno Križanu i Vargi da im je šef Generalšta- ba preinačio smrtnu kaznu na vremensku. No, ova vest u novinama se nije baš mnogo dopala fašističkim glavešinama, što se da zaključiti iz dopisa Hortijevog kabineta ministru pravosuda, u kome ga izveštava da nije po- željno da javnost sazna za to da su podastrte pojedine molbe za pomilova­nje, moleći ujedno da se predlozi za pomilovanje ubuduće ne objavljuju u štampi.“218

U više slučajeva se desilo da su sudska veća tako podnosila predloge za pomilovanje. Medutim, valja utvrditi da su ti predlozi radeni bez želje, pa makar i konsultacija sa okrivljenima. Nije poznat ni jedan jedini slučaj da je neko od osudenih komunista i drugih učesnika narodnooslobodilač- kog pokreta podneo molbu za pomilovanje, bez obzira na to da li je bio osuden na smrt ili na vremensku kaznu.

To, naravno, supruga Jožefa Halasa nije znala kada su je 20. oktobra1941. godine pustili u sobu u kojoj je njen muž čekao da se nad njim u roku od dva sata izvrši smrtna kazna. Ona je znala samo to da su Križan i Varga pomilovani, pa je ubedivala svog muža da i on traži pomilovanje. On je to odbio rekavši da je ionako toliko pretučen da od njega čovek nikada više ne bi ni mogao da bude i da neće nikoga da moljaka za milost.

Ženama na smrt osudenih Kalmana Bakoša i Jožefa Halasa dozvolili su da udu u prostorije u kojima su ovi čekali izvršenje smrtne kazne. Pre njih tamo je već ulazio mesni župnik, ubeđujući, bezuspešno, osudene ro­doljube da se ispovede i pričeste pred smrt. Sveštenik je pokušao i preko njihovih žena da utiče na ove hrabre komuniste, ali su obe žene odbile da о tome razgovaraju sa svojim muževima.

Pogubljeni su u dvorištu opštinske zgrade u Adi, pred većom grupom radoznalog sveta. Tada je uporni sveštenik još jednom pokušao da pred okupljenim narodom navede osudenike da poljube raspeće koje im je pri-

126

nosio. Obojica su to energičnim pokretima odbili. Kada su Bakoša doveli pod vešala, počeo je nešto da govori svojim okupljenim sunarodnicima, ali su ga u tome omeli vojnički doboši, čiji je zvuk nadjačao njegove reči.219

Pored podatka sadržanog u presudi protiv Bakoša i njegovih drugova u Adi da je šef Generalštaba, po ovlašćenju dobijenom od Hortija, pomi- lovao dva na smrt osuđena borca narodnooslobodilačkog rata, u još nekoli- ko okupatorskih sudskih dokumenata nailazimo na tragove ove institucije. Preko sudsko veće Okružnog suda u Segedinu 3. oktobra 1941. godine, po­sle izricanja presude Grozdi Gajšin, koju je osudio na smrt, i Nataliji Stan­kov, koju je, s obzirom na maloletnost, osudio na 14 godina zatvora, tako- de se pretvorilo u takozvano veće za pomilovanje, ali je zaključilo da regentu Hortiju ne podnose predlog za pomilovanje Grozde Gajšin, pa je presuda postala odmah izvršna. Gajšinova je još istog dana obešena u dvo- rištu segedinskog zatvora.220

Tog dana pod vešalima okupatorskog dželata u Segedinu izdahnuo je i poznati vojvodanski revolucionar, clan Pokrajinskog komiteta i sekretar Okružnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije za zapadnu Bačku i Baranju,.32-godišnji tapetarski pomoćnik Erne Kiš. Za razliku od Grozde Gajšin, nad kojom je smrtna kazna izvršena neposredno posle njenog ob- javljivanja, Kiš je na izvršenje kazne čekao puna dvadeset i tri dana. Ceka-lo se na odluku regenta Hortija, kome je sudsko veće, nakon što se pretvo­rilo u takozvano veće za pomilovanje, predložilo da Kiša pomiluje.

Podnošenje te molbe ima svoju istoriju, koja baca posebno svetlo na čitavo pravosude hortijevskog kontrarevolucionarnog perioda. Proučava- jući sudski spor voden protiv Ernea Kiša, dolazi se do zaključka da je on, pre svega, voden protivzakonito. Naime, proglašenje Prekog suda nije izvršeno u skladu sa tada važećim propisima. Šef Generalštaba je svojom naredbom proglasio preko sudovanje 22. aprila 1941. godine, pa je stoga ovaj način suđenja važio samo pred vojnim, a ne i civilnim sudovima. Pred civilnim sudom moglo se suditi po prekom postupku samo u slučaju da je takvu vrstu sudovanja proglasio i obnarodovao predsednik okružnog suda. Kiš je, medutim, izvoden pred civilni sud, koji mu je sudio kao Preki sud, jer je u to vreme bila privremeno ukinuta vojna uprava u okupiranim kra­jevima. Stoga, prema tadašnjoj pravnoj situaciji, Kiš nije mogao da bude izveden ni pred civilni, ni pred vojni preki sud. Pred vojni, jer tada nije po- stojao, a pred civilni, jer takva ovlašćenja nije imao. No, okupatorskom režimu nije odgovaralo da Kiš bude izveden pred redovan sud, pa su ga iz- veli pred preko sudsko veće segedinskog Okružnog suda bez obzira na protivzakonitost tog čina.

Drugi problem se pojavio tokom većanja о izricanju kazne, koja se mogla izreći jedino u slučaju da se svi članovi prekog sudskog veća slože da ona treba da se izrekne. Četiri člana sudskog veća su se izjasnila za smrtnu kaznu, dok se peti član dr Jožef Višković nije složio sa smrtnom kaznom,

127

pa je na osnovu toga trebalo Kišov predmet ustupiti redovnom sudskom veću. Većanje je tada prekinuto. Predsednik suda dr Đula Paraskai je po- zvao к sebi Viškovića, vršeći pritisak na njega da promeni svoj stav. Ovaj je to odbio, uslovljavajući svoj pristanak da glasa za smrtnu presudu time da se Veće odmah posle proglašen ja smrtne kazne pretvori u veće za pomi- lovanje i predloži regentu Hortiju da Ernea Kiša pomiluje i pretvori mu smrtnu u vremensku kaznu. Rukovodeći se uobičajenom praksom, Viško- vić je sa pravom mogao smatrati da će Horti, po svom običaju predlog Ve- ća za pomilovanje usvojiti, pa je glasao za izricanje smrtne kazne. Igra je nastavljena. Preko sudsko veće se pretvorilo u veće za pomilovanje i pod- nelo Hortiju predlog da Kiša pomiluje.221

Za to vreme Kiš je živeo u segedinskom zatvoru, gde je dolazio u kontakt sa tada još malobrojnim političkim zatvorenicima iz Bačke i sa za- tvorskim stražarima koji su se još dugo posle njegove pogibije sećali njego- vog držanja u zatvoru izmedu izricanja i izvršenja presude, kojoj nijedan od njegovih saboraca nije prisustvovao. Tamo su se, medutim, našli po slu- žbenoj dužnosti neki zatvorski službenici, koji su joŠ dugo govorili о Kišo- vim poslednjim minutima.

Kiš je bio u posebnoj ćeliji. Na sebi je imao robijaško odelo. Kada je zatvorski stražar Jožef Pal ušao u njegovu ćeliju i rekao da se presvuče u svoje odelo, njemu je bilo jasno da će da ga vode na gubilište. Stoga je od­mah na svom maternjem, madarskom jeziku počeo da uzvikuje parole.

Uzalud su stražari pokušali da ga umire; on je i nadalje izvikivao pa­role. Zatim se pojavio i zatvorski sveštenik, pokušavajući da uđe u ćeliju, što je Kiš najenergičnije odbio.222

Sve vreme dok su Kiša vodili na gubilište on je izvikivao parole na madarskom jeziku, a sve su to slušali zatvorski stražari i zatvorenici, medu kojima je u to vreme bilo još veoma malo takvih kojima nije madarski je- zik bio maternji. I dok je predsednik suda dr Paraskai čitao presudu pre izvršenja kazne, Kiš je nastavio da uzvikuje parole, koje su sadržavale su- štinu borbe zbog koje je svesno pošao u smrt.

Kada su Kiša doveli u malo, bočno zatvorsko dvorište u kome su bila postavljena vešala, pored odredenih zatvorskih činovnika tu se nalazilo i čitavo sudsko veće, koje je u isto vreme u zgradi Okružnog suda sudilo Grozdi Ciajšin. Pretres je za izvesno vreme bio prekinut, kako bi sudije mogle prisustvovati Kišovom pogubljenju.

Oni su pred sobom imali smirenog, odvažnog čoveka, koji im je u li­ce rekao da ono što oni cine sada s njim sutra očekuje i njegove dželate, za­tim je odvažno prišao vešalima, dozvolio da mu dželat nabaci omču preko glave i sam izbio stolicu pod sobom. Ovakvim svojim držanjem zaprepastio je i same sudije koje su ga osudile na smrt.223

U Segedinu je izvršena još jedna smrtna kazna, kojoj nije prisustvo­vao nijedan od preživelih učesnika narodnooslobodilačkog pokreta. Tom

128

prilikom streljani su u jednoj segedinskoj kasarni Pavel Kardelis iz Kisača i Aleksandar Popov-Žikelić iz Gospodinaca. Njih dvojica su u segedin- skom zatvoru od 12. do 24. avgusta 1942. godine čekali da im šef General- štaba potvrdi ili preinači izrečenu presudu. Preinačio ju je; sa vešanja - na streljanje! Jedan od omladinaca koji se nalazio u istom zatvorskom odelje- nju gde i ova dvojica na smrt osudenih drugova, dao je Kardelisu jednu sa- renu, kariranu košulju, jer je posle istrage Kardelis doveden u zatvor bez košulje, što je takođe svedočilo о tome kako se sa njim postupalo tokom istrage. Kardelisa i Žikelića su negde oko podne odneli iz zatvora, a smrtna kazna je izvršena nad njima posle nešto više od dva sata.

Kada su se njih dvojica već nalazila pred streljačkim strojem. Karde­lis skide sa sebe košulju koju je dobio od druga u zatvoru i zamoli jednog od prisutnih stražara da je vrati njenom vlasniku, objasnivši mu u kojoj zgradi i u kojoj ćeliji se nalazi.224

U Somboru je Sud šefa Generalštaba 15. februara izrekao dvanaest smrtnih kazni. Tom prilikom su osuđeni: Ištvan Bala, Dimitrije Brbaklić, Milan Đulinac, Zoran Gomirac, Vlajko Lančuški, Obrad Lukačević, Niko­la Pajčić, Marinko Plavšić, dr Nandor Poper, Nenad Popov, Gojko Puška- rev i Mita Vasiljević. Odmah posle izricanja kazne njih dvanaestoricu su odveli u sudski zatvor i zatvorili u jednu ćeliju. Stavili su im lance na ruke i noge, dok su im noću vezivali samo ruke. U ćeliji su se danonoćno smenji- vali naoružani žandarmi, tako da je stalno bilo po pet-šest naoružanih Hor- tijevih „perjara“ .

U ovoj ćeliji osudeni borci bili su sve do 18. februara, kada im je saopšteno da je Brbakliću, Đulincu, Gomircu, Pajčiću i Puškarevu smrtna kazna preinačena na vremensku, a da će ostali biti streljani. Ova petorica su, shodno tada važećim propisima, morali da prisustvuju pogubljenju svo­jih drugova. Iz njihovog sveđočenja može se rekonstruisati raspoloženje koje je vladalo u ćeliji u kojoj je osam revolucionara čekalo da se nad nji­ma izvrši smrtna kazna.

Sve vreme su pevali razne revolucionarne pesme: „Marseljezu“ , „Bi- lećanku“ , „Internacionalu“ , popularnu rusku pesmu „Siraka strana maja radnaja“ i mnoge druge. Šalili su se i igrali šah.

Žandarmi koji su ih čuvali su se svemu tome iščuđavali. Raspitivali su se kod osudenika kakve su to pesme a ovi su im prevodili tekstove pojedi- nih revolucionarnih pesama na madarski jezik. Zandarmi su samo ćutali i odmahivali glavom.

Osamnaestog februara, oko četrnaest časova, do sudskog zatvora do- šla je kamionom grupa od tridesetak žandara. Osuđenicima su saopštili da sve svoje stvari zapakuju i napišu na cedulju tačnu adresu na koju žele da se te stvari pošalju posle njihovog pogubljenja. Jedan od osudenih drugova je našao još toliko snage da se na račun te birokratske pedanterije našali na

9 Jugosloveni u m adarskim zatvorim a. 129

taj način što je jednog žandara upitao da li je to baš sasvim sigurno da će te stvari uručiti rodbini, jer je to njemu veoma važno. Ni na ovu sarkastičnu šalu žandar nije našao reči odgovora.

Osuđenike su vratili u zgradu u kojoj je nekada bila smeštena župa- nijska uprava. Svuda oko zgrade i po hodnicima kuda su ih sprovodili sto- jao je vojnik do vojnika sa bajonetom na pušci i šlemom na glavi. Uveli su ih u istu salu u kojoj im je bilo i suđeno. Pored članova sudskog veća, tu se nalazilo i četrdesetak građana, odanih okupatorskom režimu.

Posle toga su ih odvezli do kasarne, gde je osuđenima na smrt dozvo- Ijeno da se oproste od svoje rodbine. Pored 36 vojnika koji su bili priprem- ljeni da izvrše smrtnu kaznu streljanjem, to jest trdjica na svakog osudeni- ka, u dvorištu je bilo još nekoliko vodova vojske. U krug kasarne prvo su dovedeni oni kojima je kazna preinačena u vremensku. Nekoliko minuta kasnije doveli su ostale. Poredali su ih pored zida, u neposrednoj blizini njihovih drugova sa kojima su poslednja četiri dana proveli zajedno u ćeliji.

Kada su vojnici dobili komandu da se rasporede po trojica na svakog osuđenog radi izvršenja streljanja, svi na smrt osuđeni rodoljubi počeli su da uzvikuju parole, i to svaki na svom maternjem jeziku. Tada su zasvirale trube, kako bi zaglušile njihove uzvike. Ipak, jasno se čulo kako se kasarn- skim krugom razležu uzvici na srpskohrvatskom i madarskom jeziku: Dole fašizam, dole krvavi Horti!225

U jesen 1941. godine u Novom Sadu i okolnim mestima izvršeno je vise smrtnih kazni, koje su izrekli okupatorski preki sudovi. Poslednje ova- kvo sudenje 1941. godine u Novom Sadu bilo je grupi od 26 istaknutih par­tijskih i skojevskih rukovodilaca i aktivista. Na smrt su tada osudeni: Livija Bern, Petar Blažić, Svetozar Božić, Jovan Brkić-Bata, Vjećeslav Cimr, Sa­va Đisalov, Gordana Ivačković, Milenko Jakovljević, Janko Kuhar, Andri- ja Lederer, Sava Ljubojev, Ondrej Marčok, Mihal Valenćik, Dušan Šućov i Zoltan Timar.

Ostalih jedanaest okrivljenih Preki sud je odmah osudio na vremen- ske kazne, a šef Generalštaba preinačio je smrtne kazne izrečene Gordani Ivačković, Milenku Jakovljeviću, Janku Kuharu i Mihalu Valenćiku na vremenske kazne.

Sudenje je obavljeno u tadašnjoj zgradi Okružnog suda, (sada Voj- vodanskog muzeja). Medu onima koji su bili osudeni na vremenske kazne nalazila se i Milesa Brkić-Petrov, sestra Jovana Brkića-Bate. Ona se živo seća dogadaja tog dana kada su joj brata i još jedanaest drugova pogubili u kasarni na Futoškom putu.

Kada su im pročitali konačnu odluku о vešanju, podeliše ih u dve grupe. U jednoj su se nalazili oni koji su bili osudeni na smrt, a u drugoj osuđenici kojima je smrtna kazna preinačena u vremensku i koje je Sud odmah osudio na vremenske kazne. Svaku grupu su posebno popeli u po jedan kamion. Na smrt osudeni rodoljubi su još u sudskom zatvoru, pre

130

nego što su ih utovarili u kamione, govorili onima koje će kasnije popeti u drugi kamion da znaju kuda ih vode i da usput do gubilišta ne uzvikuju pa­role, da će to oni da rade, jer bi ostale zbog toga mogli još da vrate na bati­nanje i, eventualno, da ih ponovo izvedu na sud i osude na smrt.

Čim su kamioni izbili u Dunavsku ulicu iz prvog se začula Internacio- nala. Pesma na smrt osudenih rodoljuba trajala je sve dok kamioni nisu sti- gli do kasarne. Sa obe strane ulice stajali su gradani koji su nemo, skida- njem šešira, pozdravljali mlade revolutionäre.

Mili Brkić su, pošto joj roditelje nisu pozvali da se oproste od svog sina, dozvolili da se oprosti od brata. Bio je to dirljiv rastanak brata koji odlazi u smrt i sestre koja ostaje da tuguje za njim, brata i sestre koji su se godinama borili za istu ideju, koji su jedno drugom bili vise nego samo brat i sestra i više nego samo saborci. Tom prilikom Bata je svojoj sestri predao pismo upućeno svojoj devojci i pesmu koju je ispevao u poslednjim časovi- ma svog kratkog života.226

Sud šefa Generalštaba, kao Preki sud, osudio je 18. januara 1943. na smrt Svetozara Markovića, organizacinog sekretara KPJ za Vojvodinu. Smrtne kazne koje su hortijevski organi izrekli osudenim borcima narod- nooslobodilačkog rata izvršavane su, uglavnom, odmah nakon njenog izri- canja, tačnije, najviše pet dana nakon toga. Nešto duže su čekali izvršenje Kardelis, Popov-Žikelić i Erne Kiš, kome je, doduše, sudio civilni sud. Svetozar Marković je čekao na državnog dželata puna 24 dana. Postoje na- gađanja oko toga zbog čega se na izvršenje smrtne kazne organizacionog sekretara Komunističke partije Jugoslavije za Vojvodinu čekalo toliko du­go. Govorilo se о tome da su Nemci hteli da zamene Markovića za nekog svog zarobljenog generala. Nije isključeno ni to da su madarski vlasto- dršci, koji su u to vreme već sumnjali u pobedu Nemačke i počeli da uspo- stavljaju veze sa zapadnim saveznicima о mogućnosti zaključenja poseb- nog mira sa Madarskom, postupak prema Markoviću želeli da prikažu kao svoju dobru volju u odnosima prema saveznicima. Ova verzija je, medu­tim, veoma neubedljiva, jer su mađarski vladajući krugovi, tako reći, do poslednjeg momenta odbijali mogućnost neposrednog pregovaranja sa So- vjetskim Savezom, očekujući iskrsavanje nesuglasica izmedu Sovjetskog Saveza i zapadnih saveznika, i zbog toga što se oni u svojoj borbi protiv „komunističke opasnosti“ nikada nisu pokolebali, pa je stoga nelogično da se takozvana politika ljuljaške Kalaijeve vlade dovede u vezu sa odugovla- čenjem izvršenja smrtne kazne nad Svetozarom Markovićem. Jugosloven- skim naučnim radnicima za sada još nisu dostupni svi arhivski materijali koji bi osvetlili ovu činjenicu. No, ostaje, ipak, ćinjenica da je organizacio- ni sekretar Partije u Vojvodini Svetozar Marković najduže čekao od svih o- sudenih komunista na izvršenje smrtne kazne.227

Do izvršenja smrtne kazne Svetozar Marković je bio u jednoj ćeliji novosadskog sudskog zatvora, u kojoj je bio sve vreme zajedno sa svojim

131

saborcem inženjerom Vilimom Špajdlom iz Sombora. Povremeno su mu dozvoljavali da razgovara i sa svojom suprugom Milicom. Dok je čekao na izvršenje kazne bio je potpuno pribran i razgovarao je sa Špajdlom, kao da i ne očekuje smrt. Kada je šef Generalštaba potvrdio presudu Suda VKF, Markoviću su saopštili da će se u roku od dva sata izvršiti smrtna kazna nad njim. I tada je ostao pribran.

Pridržavajući se svojih proceduralnih propisa, madarske vlasti su po- zvale novosadskog protu Georgija Ugrišića i, u pratnji jednog stražara, uputile ga u ćeliju u kojoj je ova dva sata Marković imao da provede sam. Ugrišić ga je pozvao da se ispovedi pred smrt, što je Marković hladnokrvno odbio, rekavši proti da nema svrhe da se ispoveda kada je on po ubedenju ateist. Predložio je, medutim, proti da porazgovaraju о nečemu drugom, što je ovaj odbio, objašnjavajući to kasnije prisustvom zatvorskog stražara.

Svetozar Marković je pogubljen 9. februara 1943. u kasarni na Futo- škom putu u Novom Sadu. Iz zatvora do kasarne prevezli su ga kamionom, u kome se, pored njega, nalazio jedino prota Ugrišić. U kasarnskom kru- gu, pre izvršenja kazne, prota je ponovo pokušao da navede Markovića da se ispovedi, što je on ponovo odbio. Kada je dželat pristupio obavljanju svoje dužnosti, Marković je počeo da uzvikuje: „Dole krvnici! dole ubice! živela pobedonosna Crvena armija!“ Po običaju, vojni trubači su nadjačali Markovićev glas.228

U novosadskom sudskom zatvoru, u kome je tada bilo zatvoreno ne­koliko desetina boraca narodnooslobodilačkog pokreta, održana je toga dana svojevrsna komemoracija povodom pogubljenja Svetozara Markovi- ća. Njegovi saborci su tom prilikom tiho otpevali Internacionalu, da bi za­tim о revolucionarnom putu Svetozara Markovića govorili Vilim Spajdl, Dobrivoj Lazarević i Todor Grujić, u muškoj ćeliji, a u ženskoj Svetozare- va supruga Milica. Tada je i Somborski skojevac Rada Drakulić pred sku- pom zatočenih boraca govorio pesmu koju je toga dana ispevao u spornen na velikog revolucionara Svetozara Markovića - „Baladu о obešenom“.229

Poput njegovih saboraca koji su život izgubili među rukama dželata, i Svetozar Marković je svojim držanjem i poslednjim rečima poručio svetu ono što je, čekajući poslednje trenutke svog života u ćeliji šatoraljaujhelj- skog zatvora, poručio neidentifikovani pesnik, robijaš, na smrt osudeni borac:

„Ne žalim! Ne!I kada bih mogao,Ispočetka bih počeo sve!230

132

II deo

BORBA U ZATVORIMA I LOGORIMA

MAĐARSKI FAŠISTIČKI ZATVORI

Osuđene učesnike narodnooslobodilačkog pokreta mađarske okupa- torske vlasti slale su u razne zatvore širom Madarske. Jedno vreme ih je bi­lo i u novosadskom, somborskom i subotičkom sudskom zatvoru, a pored Bačke Topole postojao je logor u kome su bili i osudenici, kao i pohapšeni borci, pre nego što su izvedeni pred sud. U ovom logoru je takode vladao zatvorski režim.

Svi ti zatvori imali su svoje specifičnosti i sopstvenu istoriju, ali ujed- no i jedinstvene karakteristike svih madarskih zatvora. Prateći istoriju raz- vbja madarskih zatvora može se pratiti i razvoj društvenih konflikata u ovoj zemlji, kao i odnos vladajuće feudalno-kapitalističke klase prema eks- ploatisanim masama i porobljenim pripadnicima nemadarskih nacionalno- sti još pre prvog svetskog rata.

Već je osnivač madarske države sveti Ištvan uveo instituciju za liše- nje slobode, ali sve do početka XVIII veka kazna zatvora u Madarskoj je, ipak, bila retka. Tako, do tog vremena nije bilo posebnih ustanova u koje bi dovodili one koji su bili osudeni na lišenje slobode. Čuvali bi ih u podru- mima utvrdenih gradova ili na drugim pogodnim mestima. Тек početkom XVIII veka počinju da se ustanovljavaju zatvori zemaljskog značaja. Prvi takav zatvor osnovao je 1772. godine grof Ferenc Esterhazi (Eszterhäzi Fe­renc), uz potporu same Marije Terezije. Zanimljivo je da je ovaj prvi ma- darski zemaljski zatvor sazidan u jednom mestu blizu Bratislave, koja je tada bila pod mađarskom vlašću.231

Drugi zatvor koji su madarski vlastodršci sagradili podignut je u Sa- mošujvaru, u Transilvaniji (Erdelju), 1786. i bio je u upotrebi sve do 1913, kada je pretvoren u popravilište.

Početak XIX veka doneo je Madarskoj niz novih zatvora. U pojedi- nim županijama zidaju se takozvani županijski zatvori, kao što je to bilo u Komaromu, Biharu, Nogradu, Bratislavi. Period vladavine apsolutizma u Austro-Ugarsköj bio je praćen nizom zakonskih propisa u oblasti krivičnog prava i sprovodenja kazne lišenja slobode. To je ujedno i period rapidnog

135

povećavanja broja krivičnih dela, pa je centralna vlast pristupila preurede- nju nekih postojećih pogodnih objekata u zatvore. Političke osudenike su tada držali u zatvorskim odeljenjima pojedinih tvrdava, uglavnom u Ko- maromu, Aradu i Mukačevu, u austrijskim kazamatima u Kufštajnu, Špil- bergu i Jozefštatu, zbog mogućnosti boljeg čuvanja zatvorenika i onemo- gućavanja da oni politički deluju na svoje zemljake. Prema sačuvanim svedočenjima, u ovim zatvorima uslovi života su bili veoma teški. Higijena je bila nezadovoljavajuća, ishrana veoma slaba, a rad robijaša organizovali su za zaradom pohlepni poslodavci.232

Prekretnica u istoriji madarskih zatvora i režima u njima nastaje 1870. Те godine je objavljen „Kućni red i uputstvo za rad zatvorskih službenika i stražarskog osoblja“, koji su izradila dva istaknuta činovnika budimpeštanskog Ministarstva pravosuda, na osnovu iskustva stečenog studiranjem inostranih zatvorskih sistema. Ova uputstva su se u Madar­skoj, uglavnom, primenjivala sve do okončanja drugog svetskog rata.233

Donošenjem XXXVII zakonskog članka 1880. godine, regulisan je nov način izdržavanja kazne robije, tamnice, državnog zatvora, zatvora i pritvora (fegyhäz, börtön, ällamfoghäz, foghäz, elzäräs). Tada nastaje i iz- vesna reorganizacija sistema i mreže zatvora u Madarskoj. Godine 1885. otvara se nov zatvor u Segedinu, sudski zatvor u Nadenjedu 1880. postaje državna tamnica a reguliše se i način i mogućnost izdržavanja kazne lišava- njem slobode po sudskim zatvorima. Uskoro počinje i dogradnja postoje- ćih zatvora (Leopoldovo, Vac, Marijanostra), nakon čega od ukupno 110 samica u madarskim zemaljskim zatvorima, 1904. ih već ima 2.661. U isto vreme se i u sudskim zatvorima grade samice, kojih 1905. godine ima 2.217.

Uoči prvog svetskog rata u Madarskoj je bilo ukupno devet kaznenih ustanova, i to u Leopoldovu, Ilavi, Nadenjedu, Šopronu, Vacu, Segedinu, Marijanostri, Budimpešti i Harti. One su mogle da prime ukupno 5.000 ro- bijaša, a prosečno je u njima bilo oko 4.800 zatvorenika. Osim toga, u zemlji je bilo još 68 zatvora pri okružnim i 313 pri sreskim sudovima, u ko­jima je bilo mesta za oko 12.000 ljudi.

Posle prvog svetskog rata Madarska je izgubila teritorije nastanjene pripadnicima nemadarskih naroda i narodnosti, koje su u njenom sused- stvu formirale svoje nacionalne države Jugoslaviju i Čehoslovačku, a deo državne teritorije tadašnje Madarske, nastanjene i rumunskim življem, pripao je Rumuniji. Time je Madarska izgubila i tri državna zatvora koji su se nalazili u Leopoldovu, Ilavi, i Nadenjedu, zatim 42 zatvora pri okružnim i ravno 200 pri sreskim sudovima.

Odmah nakon sloma madarske proleterske revolucije 1919. godine, zatvori su se počeli puniti komunistima i drugim učesnicima revolucije, ma- da je njima bio pretrpan i velik broj improvizovanih logora. Madarska kontrarevolucionarna vlada sklopila je 1921. ugovor sa Sovjetskim Save- zom о izručenju 367 uhapšenih komunista u zamenu za madarske vojnike

136

koji su se još nalazili u ratnom zarobljeništvu u Sovjetskom Savezu. Među ovim izručenim komunistima bilo je njih 24 koji su bili osudeni na smrt i 44 na đoživotnu robiju.

Time se, medutim, madarski zatvori nisu oslobodili komunista, koji su im predstavljali poseban problem sve do sloma hortijevskog fašističkog konträrevolucionarnog režima. Poznati madarski penolog dr Oskar Seleši, u svojoj knjizi posvećenoj problemima penologije u Madarskoj, kaže da su komunisti u madarskim zatvorima bili „najnemirniji element, koji su i u za­tvoru pokušavali da nastave svoju protudržavnu agitaciju, a svojim nepre- stanim žalbama, zahtevima i rušenjem zatvorskog poretka stvarali najveće probleme upravama zatvora“ . Tako je oktobra 1929. u isto vreme u pet različitih zatvora izbio štrajk glađu, u kojem je učestvovalo 62 komunista. Ovaj štrajk je hortijevskim vlastima bio posebno neprijatan zbog toga što su, zahvaljujući njemu, domaći, pa i inostrani listovi upućivali oštre пара- de na stanje u madarskim zatvorima.

Hortijevske vlasti su zvanično saopštile da su dvojica komunista koji su tokom prve nedelje štrajka gladu umrli, podlegli zapaljenju pluća, pro- uzrokovanog gripom, a zahtev štrajkača da se politički osudenici za vreme izdržavanja kazne upućuju u takozvane državne zatvore, predvidene za prekršioce zakona о štampi, nije bio usvojen. Štrajkom iz 1929, naravno, nije prestala borba komunista protiv zatvorskih uprava u madarskim zatvorima.234

U ove zatvore su dovodeni i komunisti i ostali uhapšeni rodoljubi iz jugoslovenskih krajeva okupiranih 1941. od strane hortijevske Madarske. Najviše ih je bilo u nekoliko velikih zatvora, poznatih i van granica Ma­darske: u segedinskom Okružnom zatvoru, zatim u zloglasnoj kaznionici u Vacu, u ženskom zatvoru u Marijanostri, kao i u vojnim zatvorima u Bu- dimpešti i Šatoraljaujhelju. Sve ove kaznene institucije imale su svoju du- gu istoriju, tradiciju i osoblje iskusno u borbi protiv komunista i pripadnika naprednih pokreta. Njihova istorija, ujedno, deo je i istorije borbe madar­skog naroda protiv tiranije i klasne eksploatacije.235

Kraljevska okružna tamnica (Kirälyi Kerületi Börtön) u Segedinu je najmlada kazniona u Madarskoj. Prvi zatvorenici dovedeni su u ovaj za­tvor 1. januara 1885. godine.236 Mada od svog osnivanja u imenu neprekid­no nosi oznaku okružne tamnice, sve vreme njenog postojanja ovde su ka­znu izdržavali osuđenici iz cele Madarske, bez obzira na to da li su bili osu­deni na kaznu robije, tamnice ili zatvora. U okviru ove ustanove bilo je 74 samica i isto toliko zajedničkih ćelija, a mogla je da primi ukupno 500 za- tvorenika. Pod rukovodstvom uprave zatvora nalazili se i takozvani držav- ni zatvor, sa 20 samica, i sudski zatvor Okružnog suda, sa 68 samica i mo- gućnošću da se u njih i u još nekoliko zajedničkih ćelija smesti 220 zatvo- renika.

137

Izolovano odeljenje, za čije osnivanje nije bilo osnova ni u zakonima hortijevske Mađarske, služilo je za smeštaj osudenika iz reda istaknutih funkcionera Komunističke partije Madarske, ali je tu bilo i osudenih članova ekstremne fašističke Partije strelastih krstova (Nyilaskeresztes pärt), koji su ovamo dospeli, uglavnom, zbog terorističke aktivnosti i po- kušaja atentata na Hortija. U leto 1941. godine na ovo odeljenje dovedena su i dva pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta iz okoline Sombora (Nikola Simunov i Stipan Tucakov), a kroz čitav zatvor su tokom drugog svetskog rata prošla 752 učesnika narodnooslobodilačkog rata iz Ju- goslavije.237

Zatvor je tokom drugog svetskog rata postojao kao ustanova sve do 27. septembra 1944, kada su svi zatvorenici koji su se još nalazili u njemu prebačeni u vacku kaznionu.

Segedin je osloboden 11. oktobra 1944. U zatvoru tada vise nije bilo nijednog zatvorenika.238

Mađarska kraljevska zemaljska kazniona (Magyar kirälyi orszägos fegyintezet) и Vacu imala je prilično burnu istoriju. Nalazi se na samom se- vernom kraju grada, u neposrednoj blizini Dunava.239

Zatvor je, prema podacima iz 1935, imao 198 samica i 116 zajednič- kih ćelija, a pod normalnim uslovima mogao je da primi 850 robijaša. To su uglavnom bili kriminalci sa čitave državne teritorije, ali je u njemu uvek bilo i političkih osudenika.240 Vac, sa svojom kaznionom na obali Duna­va, ušao je u istoriju naroda i narodnosti Vojvodine krajem 1870, kada je is- taknuti vojvođanski političar Svetozar Miletić doteran ovamo na izdržavanje kazne zatvora na koju je bio osuden zbog svoje političke aktivnosti.241

Tokom drugog svetskog rata u ovom zatvoru je bilo oko 250 osudenih učesnika narodnooslobodilačkog pokreta, uglavnom iz Bačke i Medumur- ja. Krajem septembra 1944. ovamo je doterano još njih stotinu, koji su do- tle bili zatvoreni u segedinskom zatvoru. Svi politički zatvorenici su iz ovog zatvora 28. oktobra 1944. prebačeni u vojni zatvor, koji se nalazio u koma- romskoj tvrdavi. Odavde su oterani u Nemačku u razne logore smrti.

Posle transportovanja političkih osudenika u Komarom, u Vacu su ostali zatvoreni još samo kriminalci. Dva-tri dana pre nego što su jedinice sovjetske armije ušle u Vac, početkom decembra 1944, zatvorske vlasti su otvorile vrata kaznione i svi zatvoreni kriminalci su pušteni na slobodu.242

Mađarska kraljevska zemaljska kazniona za žene (Magyar kirälyi or­szägos nöi büntetöintezet) и Marijanostri nalazi se nadomak madarsko- -čehoslovačke granice, tridesetak kilometara zapadno od Vaca i sedam se- verno od mesta Sob (Szob). Zidana kao samostan u XIV veku, bila je nastanjena pripadnicima kaluderskog reda, koji su u krugu sadašnje ka- znione sazidali crkvu i manastirski konak na temeljima zdanja koje postoji još iz X veka.

138

Turska okupacija je i u ovom kraju ostavila za sobom ogromnu pu- stoš. Proterivanjem Turaka i manastir počinje da se obnavlja. U njega se 1858. useljavaju časne sestre iz reda sv. Vinćenta, sa kojima država zaklju- čuje ugovor о uredenju ženskog zatvora u manastirskom krugu. Naredne godine se podiže i drugi sprat, za potrebe smeštaja zatvorenica, ali 1858. već pristižu prve zatvorenice u zatvor.

Kazniona u Marijanostri sastoji se, zapravo, iz dva dela. U jednom su bile žene osudene na kaznu robije i tamnice. Tamo je 1935. godine bilo 68 samica i svega 18 zajedničkih ćelija, u koje je moglo da se smesti ukup- no 340 zatvorenica. Drugo odeljenje, takozvana Kuća rada (dologhäz), imalo je 110 samica.

Dužnost nadzornika u ovoj kaznioni obavljalo je šezdesetak časnih sestara, na čelu sa upravnicom koju je imenovalo rukovodstvo madarske grane kongregacije sv. Vinćenta. Izbor upravnice bio je podložan potvrdi od strane ministra pravosuda. Stražarsku funkciju u zatvoru obavljalo je tridesetak zatvorskih stražara - muškaraca.243

Medu madarskim penolozima dugo je trajala polemika о celishodno- sti angažovanja časnih sestara na čuvanju zatvorenica. Neki su smatrali, kao, na primer, Lerinc Tot i Jene Balog, da su časne sestre jedino pogodne da „blagim i humanim postupcima i molitvom“ utiču na popravljanje za­tvorenica, ali da one nisu u stanju da budu dovoljno energične kada je u pi- tanju zavodenje discipline i reda u zatvoru.

Jedan od dobrih poznavalaca stanja u madarskim zatvorima dr Oskar Seleši povodom ove dileme kaže da su protekle decenije dokazale da nije bilo mesta neverici u sposobnost časnih sestara da obavljaju posao energič- nih zatvorskih stražara.244

Pod nadzor ovih „pouzdanih i požrtvovanih“ zatvorskih stražarbi u mantijama reda sv. Vinćenta dospele su tokom drugog svetskog rata i osu­dene učesnice narodnooslobodilačkog pokreta.

Pored ove tri kaznenopopravne ustanove, uhapšeni učesnici narod- nooslobodilačkog pokreta iz Jugoslavije robijali su u još nekim civilnim za­tvorima u Madarskoj, koji su, uglavnom, imali status okružnih sudskih za­tvora. Bili su to zatvori u Kaloči, Mukačevu, Sombathelju i nekim manjim mestima, ali i vojni zatvori u Budimpešti i Šatoraljaujhelju. Krajem rata bilo ih je izvesno vreme i u budimpeštanskom sabirnom zatvoru (Gyüjtö- foghäz) i u zatvoru komaromskog vojnog utvrdenja. Nekoliko omladinaca je sve vreme robije provelo u zatvoru za maloletnike u Cegledu. Pred kraj rata je grupa omladinaca - učesnika narodnooslobodilačkog pokreta bila smeštena i u Vaspitno-popravni zavod u Asodu, a omladinke u adekvatni zavod za žensku omladinu u Rakošpaloti.

Na području okupirane Bačke novosadski i subotički zatvor i bačko- topolski logor su takođe korišceni za smeštaj uhapšenih, pa i osudenih učesnika narodnooslobodilačkog pokreta.

139

Prema tada važećim propisima, oni koje je osudio vojni sud trebalo je da izdržavaju kaznu u nekom vojnom zatvoru. Kako je presude pretež- noj većini učesnika narodnooslobodilačkog pokreta sa teritorije okupirane od strane Madarske izrekao neki od vojnih sudova, trebalo je organizovati da oni izdržavaju kaznu u nekom vojnom zatvoru. Stoga su one borce koji su tokom jeseni 1941. osudeni na vremenske kazne otpremili, uglavnom, u Kaznenu ustanovu komande Mađarskog kraljevskog Prvog domobranskog korpusa u Budimpešti. (Magyar kirälyi elsö hadtest parancsnoksägänak Margitköruti biintetointćzete). Kako se ovaj zatvor nalazio na Margitinom kružnom putu u Budimu (Margit körut), u sadašnjoj Ulici žrtava, ovaj za­tvor je popularno nazvan „Margitkerut“, kako će se i u ovom radu naziva- ti. U to vreme osuđene učesnice narodnooslobodilačkog rata upućivane su u vojni zatvor u Kontijevoj ulici u Budimpešti. Zbog prenatrpanosti vojnih zatvora, sprovodenje ovog principa naišlo je tokom drugog svetskog rata na velike teškoće. Štoga je i došlo do toga da veliki broj vojnih osudenika bude smešten u civilne zatvore, pa i u logor.

Zatvor „Margitkerut“ se nalazio u krugu vojnog suda Prvog domo­branskog korpusa u Budimpešti. Zatvorska zgrada je imala prizemlje i če- tiri sprata. Na prizemlju su se nalazile prostorije uprave zatvora, zatim, za prijem poseta, biblioteka, kapela, kuhinja, berbernica i soba za prijem za­tvorenika, u kojoj se obavljao njihov detaljan pretres. Pored toga, ovde je bilo i nekoliko samica u kojima su osudeni na smrt čekali izvršenje kazne. Na sva četiri sprata zatvora nalazile su se ćelije u kojima su bili smešteni za- tvorenici. Na prvom spratu je, pored zatvorskih ćelija, bila i zatvorska am- bulanta i bolesnička soba sa dvadeset postelja za bolesne robijaše.

U podrumu se odvijao specifičan zatvorski život. Ovde su se nalazile radionice, kupatilo, prostorije za dezinfekciju i jedna mračna ćelija koja je služila za disciplinsko kažnjavanje zatvorenika. U njoj je na zidu bila pri- čvršćena gvozdena alka, koja je služila za sprovodenje, u madarskoj fašističkoj vojsci, inače, veoma omiljene disciplinske kazne izvešavanja. Ona se izvršavala na taj način što su kažnjeniku ruke vezivane iza leda, a zatim za neki čvrst predmet, na visini da mu noge ne dosežu do zemlje. Kažnjenik je tako visio i po nekoliko sati, gubeći pri tome svest više puta. Ova kazna je obično primenjivana na taj način što su kažnjenika vezivali za neko drvo. Ovde je, medutim, postojao za to ureden mehanizam.

Kada su madarske okupacione vlasti počele da hapse pripadnike na- rodnooslobodilačkog pokreta u Bačkoj, Baranji, Medumurju i Preko­murju, već novembra 1941. godine dovedena je u ovaj zatvor prva grupa zatvorenika iz Jugoslavije. On je tada bio jedan od najopterećenijih u Ma­darskoj, s obzirom na njegov nominalni kapacitet.

Vremenom se broj zatvorenika povećavao, tako da ih je do sredine 1942. već bilo oko 150 samo iz Jugoslavije. Medu njima je tada bio i veći broj iskusnijih komunista, kao što su bili: Stevan Čalenić, Milorad Gara-

140

bantin, Slobodan Kovačević, Ljubiša Protić i Anton Urban, svi iz Novog Sada, zatim Karolj Čeh iz Ade, Spasoje Čobanski iz Vrbasa, Vujica Gaji- nović iz Srbobrana, Đula Lukač i Subotice i Radivoj Milin iz Curuga.314

Novembra 1942. godine iz ovog zatvora odlazi na prinudan rad veći broj političkih osudenika iz Jugoslavije i Madarske. Medu njima su svi čla- novi partijskog rukovodstva, osim Spasoja Čobanskog. Još pre odlaska pri- nudnih radnika na Istočni front, iz ovog zatvora su od 16. oktobra 1942. do 4. novembra 1942. prebačena trideset i tri rodoljuba u segedinski zatvor. Krajem februara 1942. prebačena je grupa od 50, a maja iste godine od 60 rodoljuba iz ovog zatvora u Vac, tako da je u njemu ostao veoma mali broj rodoljuba iz Jugoslavije. Njih su krajem rata prebacili u zatvor u Sombat- helj, gde su ih koristili za čišćenje terena od palih i neeksplodiranih avion- skih bombi.245

Sredinom oktobra 1941. stigla su prva dva politička zatvorenika iz Bačke i u Mađarski kraljevski vojni zatvor и Kontijevoj ulici u Budim- pešti. Bili su to Lajoš Larkin i Vera Pavlović iz Novog Sada, koje je Sud VKF, kao Preki sud, osudio na vremenske kazne 13. oktobra 1941. Larkin nije dugo ostao u ovom zatvoru, niti je Vera dugo bila jedina učesnica narodnooslobodilačkog pokreta u ovoj tamnici. Uskoro zatim dolazi Ra- doslava Skandarski, takode iz Novog Sada, da bi u trećoj grupi, koja je sti­gla 26. novembra 1941, bile Milesa Brkić, Milica Bursać, Marta Husar i Gordana Ivačković, koje je dan ranije Preki sud osudio na vremenske ka­zne. Naredna grupa stigla je decembra iste godine, a poslednja februara 1942. Tada je u ovom zatvoru bilo ukupno oko 60 zatvorenica iz okupifa- nih krajeva Jugoslavije. One su se ovde zadržale do septembra 1942. godi­ne, kada su prebačene u ženski zatvor u Marijanostri.

Zatvor u Kontijevoj ulici bio je stari vojni zatvor, sa dugačkim mrač- nim hodnicima, bezbroj gvozdenih kapija i malim uskim dvorištem u ko- jem su se šetali zatvorenici. Zatvor su čuvali vojnici, kojima je bilo najstro- žije zabranjeno da kontaktiraju sa političkim osudenicima. Režim u ovom zatvoru bio je isti kao i u drugim zatvorima, ali mnogo strožiji, jer ga je sprovodila vojska. Zatvorenice su bile smeštene u ćelije u kojima je bilo mesta za od 3 do 15 zatvorenica. Medusobni kontakt izmedu zatvorenica iz više ćelija bio je onemogućen čak i za vreme šetnje, jer su bile toliko uda- ljene da ne bi mogle da razgovaraju. Zatvorenice koje su bile teže bolesne odvođene su u vojnu bolnicu, gde se sa njima bolje postupalo, a mogle su da dodu u kontakt i sa drugim zatvorenicama. Posle septembra 1942. u ovom zatvoru vise nije bilo zatvorenica iz Jugoslavije.

Odvodenje šezdesetak zatvorenica iz ovog zatvora u Marijanostru, kao i izvesnog broj a političkih zatvorenika iz Madarske, madarske vlasti su sprovele, verovatno, u sklopu mera koje su preduzimane radi obezbedenja većeg smeštajnog prostora za prijem što više političkih osudenika, dezerte- ra i drugih delikvenata u pojedine vojne, pa i civilne zatvore.

141

Poznato je da za vreme svih društvenih kriza broj zatvorenika raste. Tako je, na primer, maja 1920. u svim zatvorima u Madarskoj bilo 14.300 osudenika, dok ih je pre prvog svetskog rata na istoj teritoriji bilo svega 7.700. Ovako velik broj zatvorenika, medu kojima su bili i mnogi aktivisti proleterske revolucije, svakako je rezultat i pobede kontrarevolucije. Po­sle toga broj zatvorenika u Madarskoj se neprekidno smanjuje, pa ih je 1. januara 1930. u madarskim zatvorima bilo svega 7.629. Medutim, nailazi velika ekonomska kriza, pa je tačno pet godina kasnije brojno stanje svih zatvorenika u Madarskoj iznosilo već 8.794.

Posle jedanaest godina već se naveliko bio rasplamsao drugi svetski rat. Madarska je stupila u rat prvo protiv Jugoslavije, a uskoro zatim i pro­tiv Sovjetskog Saveza. Ponovo je nastupila situacija u kojoj se može očekivati povećanje broja osudenih ljudi. U svom izveštaju о stanju u za­tvoru, komandant zatvora Margitkerut piše 13. avgusta 1942. da se „broj zatvorenika usled sadašnjeg rata tako reći utrostručio“ . To, naravno, nije došlo odjednom.

Prema zvaničnom izveštaju komande zatvora u Margitkerutu, u nor- malnim prilikama ima mesta za smeštaj 250 robijaša, a u izuzetnim prilika- ma ih je moguće smestiti i do 400. Medutim, 30. novembra 1941. u ovom zatvoru je bilo 595 robijaša, a uoči 1. januara 1942. taj broj se popeo na 633. To nije bio i najveći broj robijaša koji je bio smeäten u ovom zatvoru. Komandant zatvora javlja da je 31. oktobra 1941. u zatvoru smešteno 823, a septembra te godine 950 zatvorenika. Od toga je 454 robijaša bilo okriv- ljeno ili osudeno zbog krivičnog dela veleizdaje.246

Ovako veliki broj robijaša u najvećem vojnom zatvoru u Madarskoj svakako je bio rezultat prilika nastalih stupanjem Madarske u rat protiv Ju­goslavije i Sovjetskog Saveza, otpora dela madarskog naroda protiv rata i rasplamsavanja narodnooslobodilačkog pokreta u jugoslo venskim i drugim zemljama okupirnim od strane Madarske.

Razmatrajući problem smeštaja sve većeg broja ljudi koji će biti osudeni od strane vojnih sudova, u Ministarstvu odbrane Madarske u Bu- dimpešti sačinjena je jedna beleška, u kojoj, između ostalog, stoji:

„Pošto se očekuju nova hapšenja u raznim krajevima zemlje, a pr­venstveno u Južnom kraju (u Bačkoj), kao i u potkarpatskoj Rusiji i na području Transilvanije, to bi trebalo koristiti za njihov smeštaj one civilne zatvore (prvenstveno okružne sudske zatvore) kojih civilne vlasti mogu da se liše.. .“247

Slično je stanje bilo i u segedinskom vojnom zatvoru, čija uprava smatra da je normalan kapacitet zatvora 100 robijaša u zajedničkim ćelija- ma i 7 u samicama, a da u izuzetnim slučajevima zatvor može da primi do 120 zatvorenika i sedmoricu u samicama. Drugom polovinom 1941. u ovom zatvoru je, medutim, bilo od 170 do 183 zatvorenika248. Slično stanje je bilo i u zatvoru u Kontijevoj ulici.

142

Usled takve situacije u vojnim zatvorima, prvenstveno u dva pome- nuta budimpeštanska, komandant I domobranskog korpusa, sa sedištem u Budimpešti, po I čijom komandom su se ova dva zatvora nalazila, traži od šefa Generalštaba da se na neki način reši pitanje smeštaja sve većeg broja političkih osuđenika, a ovaj se, рак, obraća za pomoć Ministarstvu odbra- ne, u okviru čijeg 13. odeljenja, nadležnog za pitanja vojnog pravosuda, nastaje obimna aktivnost radi razrešenja problema prenatrpanosti vojih zatvora.249

U jednoj informaciji, sačinjenoj u ovom odeljenju, kaže se da, na osnovu dopisa šefa Generalštaba, ,,u skoroj budućnosti, naročito zbog sve većeg broja veleizdajničkih predmeta komunističkog karaktera, možemo očekivati da će biti uhapšeno više stotina ljudi. U vezi sa već ranije otkrive- nim organizacijama u Južnom kraju, kao i ruskih špijunskih predmeta, mo- že se, takođe, očekivati hapšenje još nekoliko stotina ljudi.“ Može se desiti da ćemo kroz nekoliko nedelja ili meseci morati da obezbedimo smeštaj za dve hiljade hapšenika.250

U Ministarstvu nisu ostali samo na konstatacijama iz nekoliko infor- macija sačinjenih о problemu smeštaja sve većeg broj zatvorenika. Nekoli­ko komisija, sastavljenih od visokih oficira Suda šefa Generalštaba i 13. o- deljenja Ministarstva, obilazile su pojedine, pre svega vojne, Objekte, ali i civilne zatvorske ustanove, ne bi li našli pogodno rešenje.

Prvo je jedna komisija otišla da pregleda komaromsku tvrdavu. Ona je raspolagala srednjovekovnim podzemnim kazamatima. Medutim, kako su tvrdavu zaposednule operativne vojne jedinice, a nije se ni pokazala do- voljno prikladnom za smeštaj većeg broja zatvorenika, to se od ove ideje veoma brzo odustalo.

Sledeći zatvor koji je trebalo da se koristi za smeštaj sve većeg broja vojnih osudenika, to jest rodoljuba iz Jugoslavije, trebalo je da bude onaj u Jasberenju (Jäszbereny), gradiću koji se nalazi osamdesetak kilometara istočno od Budimpešte. Ovaj zatvor se nalazio u samom centru grada, u zgradi koja je prvobitno služila za smeštaj županijske administracije, pa ni­je namenski gradena za ono čemu je služila. U izveštaju komisije koja je pregledala zatvor, izmedu ostalog, se kaže da bi se vojni osudenici mogli smestiti u sve ćelije na spratu i u desnom i srednjem krilu prizemlja. „U svaku ćeliju bi moglo da se smesti 6-10 zatvorenika a u jednu veću i 30-40. Vrata i prozori ovih ćelija samo u nuždi mogu da se smatraju pogod- nim. Pod ćelija je delimično od cigala, a delimično od dasaka. Većina ćelija se može zagrevati, ali u njima nema peći“ .

Uz primedbu da bi civilne vlasti zadržale kancelarije i ćelije za sme- štaj sedamdesetak zatvorenika, a u zatvoru bi se moglo smestiti svega njih oko 120, članovi komisije zaključuju da, s obzirom na to da se do grada može teško stići, ovaj zatvor bi se mogao koristiti samo u slučaju krajnje nužde, i to isključivo za smeštaj manje opasnih osudenika. Stoga učes- nike narodnooslobodilačkog pokreta nisu smeštali u ovaj zatvor.

143

Namera da se osuđeni zbog učešća u narodnooslobodilačkom pokre­tu zatvore u sudske zatvore na teritoriji Bačke, Baranje, Medumurja i Pre­komurja odbačena je, zbog toga što je zatvorsko odeljenje Ministarstva pravosuda smatralo da ti zatvori nisu u dovoljnoj meri opremljeni za čuvanje ovih zatvorenika. Tako se krug mogućnosti sve više sužava. Ostalo je još da se ovi zatvorenici smeste u postojeće civilne kaznione. Ideja о kaznioni u Samošujvaru (Szamosujvär) je takođe otpala, mada je u ovoj staroj i zapuštenoj zgradi moglo da se smesti oko hiljadu zatvorenika. Medutim, kako je bila potpuno neopremljena, trebalo je da je Ministar- stvo vojske opremi, što ono nije bilo spremno da učini. Isto tako, privre- meno nije prihvaćena ideja da se sudski zatvor u Šatoraljaujhelju (Sätora- ljaujhely), poprištu kasnijih tragičnih dogadaja, koristi za smeštaj vojnih zatvorenika, mada je savetnik Ministarstva pravosuda dr Ištvan Turi, još na sastanku oktobra 1941, u ime svog Ministarstva ponudio celu ovu zgra- du Ministarstvu odbrane. Sudeći po belešci sa ove sednice, razlog nepri- hvatanju ovog zatvora bio je isti kao i kod zatvora u Samošujvaru, mada se može pretpostaviti da je pravi razlog u tome što se ovi zatvori nalaze na područjima nastanjenim mahom pripadnicima nemadarskih narodnosti.

Na istom sastanku dr Turi je predložio i to da se nekoliko stotina me­sta u segedinskom Okružnom zatvoru „ö lag “ ustupi Ministarstvu odbra­ne, kao i da se izvidi mogućnost smeštaja vojnih osudenika u kaznionu u Vacu i u nekoliko sudskih zatvora koji se nalaze blizu okupiranih područja. Tako je tada za potrebe smeštaja zatvorenika iz okoline Sombora korišćen sudski zatvor u Kaloči, udaljen svega nešto preko sto kilometara od Som­bora, a za smeštaj zatvorenika iz Baranje, Medumurja i Prekomurja sudski zatvor u Pečuju (Pecs), koji je udaljen od okupirane Baranje oko 30 kilo­metara, i Sombathelju (Szombathely), koji je od okupiranog Medumurja i Prekomurja daleko svega nešto više od 50 kilometara.251

Posle ovog sporazuma izmedu dva hortijevska ministarstva, počelo je dovodenje bačkih komunista i ostalih učesnika narodnooslobodilačkog pokreta iz istražnog centra u Bečeju i Novom Sadu u segedinski zatvor. Pr- va grupa od 31 zatvorenika stigla je 10. novembra 1941, iz bečejskog Hote- la „MILO“, svega desetak dana posle sporazuma hortijevskih ministarsta- va. Druga grupa, u kojoj je bilo 34 hapšenika, doterana je iz novosadske Armije 25. novembra.

Zatim dolaze naizmenično grupe iz Novog Sada i Bečeja, u sličnim sastavima: 29. novembra, 4, 13, 15, 16. i 20. decembra, pa 13. januara 1942. i 7 ,14 ,19 . i 24. februara. Tako je u ovaj zatvor tokom nepuna četiri meseca doterano iz okupirane Bačke preko 500 uhapšenih učesnika narod- nooslobodilačkog pokreta.

Oni, medutim, nisu bili ni prvi, ni jedini učesnici narodnooslobodi- lačkog pokreta iz Backe koji su se obreli u ovom zatvoru. Ovamo je bila doterana i grupa rodoljuba iz Bača, već 21. avgusta 1941, a zatim nekoliko

144

grupa učesnika NOP-a iz Sombora i okoline, i to 24, 25. i 29. avgusta i 2. septembra 1941, zatim iz Bačke Topole 26. avgusta i 14. i 18. septembra, a 10. i 25. istog meseca 1941. i iz Novog Sada.252

Ovi zatvorenici, medutim, nisu bili vojni zatvorenici, već su potpada-li pod jurisdikciju civilnih vlasti. Nad svima njima je istragu vodio segedin­ski javni tužilac. Nekolicini je Okružni sud u Segedinu, kao redovni ili Pre­ki sud, izrekao kazne. Bili su to Maćaš Bedleg i Rade Gostović iz Bačke Topole, Grozda Gajšin, Vladimir Peškan, Doško Silbaški i Natalija Stan­kov iz Novog Sada, Erne Kiš iz Sombora, te Nikola Šimunov i Stipan Tuca- kov iz Bačkog Monoštora253.

Ovi borci iz Bačke sudeni su zbog takozvanog krivičnog dela pokuša- ja nasilnog obaranja postojećeg državnog i društvenog poretka iz II zakon- skog članka donetog 1921. godine. Prema tome, svi oni su mogli biti smešteni u civilni zatvor, kakav je bio segedinski zatvor „Cilag“ . Medutim, Ministarstvo pravosuđa naredilo je 6. oktobra 1941. svim javnim tužilaštvi- ma da se „svi predmeti koji se vode protiv okrivljenih čija su dela podobna da se okvalifikuju kao krivična dela veleizdaje iz paragrafa 59. I ll zakon- skog članka iz 1930. imaju ustupiti Sudu šefa Madarskog kraljevskog generalštaba“. Zato je segedinski javni tužilac i za sve političke zatvoreni- ke koji su se još od pre 6. oktobra našli u segedinskom zatvoru obustavio krivični postupak i predao ih pomenutom sudu a krajem godine su gotovo svi vraćeni na istragu.254

Treba na ovom mestu samo pomenuti još i slučaj komuniste Vasilija Kovačeva iz Vrbasa, koga je somborski civilni sud osudio na smrt, pa mu preinačio kaznu u doživotnu robiju. Bilo je to zbog pokušaja ubistva jed­nog okupatorskog žandarma u Vrbasu. Kovačev je to učinio u sklopu ak- cije vrbaske organizacije narodnooslobodilačkog pokreta, prilikom koje je uhapšen, zverski mučen, ali je uspeo da zavara islednike, tako da i nije bio osuden kao učesnik narodnooslobodilačkog pokreta.255

Na pomenutom sastanku predstavnika ministarstava odbrane i pra- vosuda nije doneta definitivna odluka о korišćenju kaznione u Vacu radi smeštaja vojnih političkih zatvorenika. Tamo je prvo otišla komisija u ko­joj su bili vojnosudski pukovnik dr Kiš i vojnosudski major dr Jožef Baboš, da pogledaju odeljenje samica, koje je Ministarstvo pravosuda stavilo na raspolaganje Ministarstvu odbrane za smeštaj oko 500 ljudi osudenih za veleizdaju. Ova dva oficira su ustanovila da je zgrada u kojoj se nalaze 192 samice potpuno izolovana, da se u svaku mogu smestiti i po dva zatvoreni­ka, a u neke, malo veće ćelije, i po tri. Prozori samica okrenuti su ka dvori- štu, oivičenom zgradama, koje je podobno za šetnju robijaša, dok se sta- novnici ćelija iz susedne zgrade nalaze u radionicama. Medutim, članovi komisije ujedno su saopštili da je uprava zatvora postavila i neke zahteve Ministarstvu odbrane, i to uglavnom materijalne prirode.

10 Jugosloveni u m adarskim zatorim a., 145

Sada se već moglo pristupiti rasterećenju budimpeštanskih vojnih za­tvora, koje nije postignuto ni nakon smeštaja oko 500 bačkih rodoljuba u segedinski zatvor. Krajem oktobra, ili početkom novembra 1941. tužilac Suda šefa Generalštaba izvestio je pravosudno odeljenje Ministarstva odbrane da će u roku od dve nedelje prebaciti oko tri stotine ljudi okrivlje­nih za krivično delo veleizdaje iz budimpeštanskog zatvora „Margitkerut“ u Vac. Za to su i preduzete odgovarajuće mere. Transport ovako velikog broja zatvorenika bio je prvobitno zamišljen tako što bi zatvorenike na Margitinom ostrvu (Margitsziget), koje se nalazi svega nekoliko stotina metara od zatvora „Margitkerut“ , ukrcali u jedan vojni transportni brod, koji bi ih iskrcao ispred zatvora u Vacu, neposredno pored Dunava. Sa- stavljeni su spiskovi i poslata odgovarajuća uputstva upravi kaznione u Va­cu о načinu ophodenja prema osuđenicima, ali do transportovanja ovih za­tvorenika još ni posle nekoliko meseci nije došlo. U nedostatku dokume- nata koji bi upućivali na razlog odlaganja transporta ovih zatvorenika, mo- že se pretpostaviti da je jedan od važnih razloga mogao biti i taj što je zima 1941/42. bila toliko oštra da je Dunav bio zaleden i nepodoban za plovidbu i na mnogo nizvodnijim delovima nego od Budimpešte do Vaca, pa je sto­ga plan transporta 300 zatvorenika rečnim putem trebalo odbaciti kao ne- podesan, a transport tako velikog broja zatvorenika suvozemnim putem ni­je bio najbezbedniji. Ipak, iz Budimpešte su počeli da se transportuju vojni zatvorenici u Vac. Bili su to, medutim, pretežno uhapšeni vojnici, kao i po- litički osudenici iz Transilvanije i okupiranih delova prikarpatske Rusije i Čehoslovačke.256

Prva grupa od oko 50 bačkih boraca doterana je u Vac iz zatvora „Margitkerut“ u Buđimpešti tek krajem februara 1942, a druga, od oko njih 60, maja 1942. godine. Zatvor „Margitkerut“ je i nadalje preoptere- ćen. Nije bolje stanje sada već ni u segedinskom zatvoru. О tome ima traga u jednoj internoj informaciji pravosudnog odeljenja Ministarstva odbrane od 17. decembra 1941, u kojoj se kaže da je dr Turi, savetnik Ministarstva pravosuda, redovnim putem izvestio pravosudno odeljenje da je proteklih dana oko 300 civila dopremljeno u segedinski zatvor, protiv kojih se vodi postupak pred Sudom šefa generalštaba zbog krivičnog dela veleizdaje. Od ovih zatvorenika svega njih 144 je od zatvora dobilo pokrivače, dok ostali nisu mogli da dobiju nikakvu opremu.257

Da stanje ni godinu dana kasnije nije bilo bolje svedoče reči segedin- skog javnog tužioca dr Jenea Zomborija (Zombori Jenö), zapisane u godi- šnjem izveštaju о inspekcijskom pregledu segedinskog zatvora 1942.

„Ćelije se provetravaju i one su čiste. Medutim, njihova veličina ne odgovara velikom broju hapšenika koji se u njima nalaze. Osim toga, u za­tvor se stalno dopremaju vojni zatvorenici, pa se trenutno u nekim ćelija- ma nalazi i po četrdeset ljudi, što je daleko vise od dozvoljenog broja. Us- led toga vazduh je u ćelijama nezadovoljavajući“ .258

146

U to vreme je budimpeštanski zatvor „Margitkerut“ dobio novog upravnika. On je odmah nakon preuzimanja dužnosti izvršio inspekcijski pregled zatvora i 13. avgusta 1942. podneo ministru odbrane detaljan izveštaj о svojim zapažanjima, koja su krcata pesimističkim tonovima.

„Izveštavam da sam prilikom svog prvog inspekcijskog pregleda na­kon što sam preuzeo kaznenu ustanovu I domobranskog korpusa na Margi- tinom kružnom putu u Budimpešti naišao na takve prilike koje nisu dostoj- ne domobranskog pravosuda“ - glasi prva rečenica u ovom izveštaju, da bi usledili i pojedini detalji. Tako saznajemo da u zatvoru, čiji je kapaci- tet 250 zatvorenika, a u slučaju nužde bi, prema mišljenju novopostavlje- nog komandanta, mogao da primi i 300, trenutno ima preko 1.000 zatvore­nika, čemu treba dodati još njih 60 koji su smešteni u zatvorsku bolnicu. U zatvoru nema dovoljno opreme. Komandant kaže da je prilikom obilaska ćelija naišao i na takve u kojima leži i oko 35 zatvorenika, koji nemaju ni slamarice, ni čaršava, ni pokrivača, to jest spavaju na golom patosu. Ko­mandant zatvora se žali i na to da nema ni dovoljno zatvorskih stražara, mada se, usled ratnih prilika, broj zatvorenika više nego utrostručio.259

Novopostavljeni komandant ovog vojnog zatvora već tada, avgusta1942, negde oko pola godine pre staljingradske bitke i velikog poraza hor- tijevskih snaga kod Voronježa, izgleda, nije mnogo verovao snazi hitlerov- ske vojske i njenih saveznika. Svoj turoban izveštaj završio je konstataci- jom da će „rat, verovatno, duže da potraje, pa može da se predvidi da će se broj zatvorenika još više povećati“. Stoga predlaže da se u komarom- skoj tvrdavi uredi sabirni zatvor za tri-četiri hiljade osudenika.

U pravosudnom odeljenju Ministarstva odbrane pomno su proučili dopis novog komandanta ovog budimpeštanskog zatvora, mada im je i pre toga stanje bilo dobro poznato. Naravno, malo je šta moglo da se uradi. U belešci koja je u Ministarstvu sačinjena već 5. septembra stoji da će se pre- duzeti odgovarajuće mere radi popune podoficirskog stražarskog kadra, i to ne iz reda aktivnih podoficira, već da će se za ove potrebe mobilisati ci- vili. Što se tiče sabirnog zatvora u Komaromu, u belešci je navedeno da se od toga već ranije odustalo i da su preduzete neke mere za rasterećenje zatvora. Najpre, da se formira posebna radna četa, sastavljena od 192 zat­vorenika koji su osudeni za krivično delo veleizdaje. U belešci se ne pomi- nje kuda bi ona trebalo da bude upućena, ali se kaže da je izdat odgovarajući nalog da se formira još jedna radna četa, takode od 192 osu­denika, ali koji nisu osudeni zbog veleizdaje, te da se ona uputi na rad, negde u pozadinu. Znači, „veleizdajnike“ neće slati u pozadinu, već - na front!

U belešci stoji i to da su već preduzete mere da se neki zatvorenici, oni koji nisu osudeni zbog veleizdaje ili se protiv njih, zbog nekog dela, vo- di istraga, prebace u neki civilni zatvor u Budimpešti. Time je Ministarstvo rešilo probleme za koje novi komandant zatvora smatra da su stvorili takve uslove u zatvoru koji „nisu dostojni domobranskog pravosuda“ .260

10* 147

U to vreme dolazi i do permanentnog prebacivanja manjih i većih grupa bačkih rodoljuba iz ovog zatvora u segedinski i vacki. Tako je 16. oktobra 1942. prebačena grupa od 17 bačkih boraca u Segedin. Zanimljivo je da je u njoj bilo i onih koji su se već odranije nalazili na spiskovima za­tvorenika koje treba prebaciti u Vac. Nije moglo da se utvrdi zbog čega ni­su prebačeni tamo. Zatim dolaze grupe iz Budimpešte u Segedin i 28. ma­ja, 19. juna, 24. avgusta, 21. septembra i 4. decembra 1943. godine.261

Formiranje posebnih radnih četa, kao što se vidi iz beleške od 5. sep­tembra 1942, sačinjene u pravosudnom odeljenju Ministarstva odbrane, bilo je planirano prvenstveno radi rasterećenja zatvora. Medutim, kada se ima u vidu da je za „veleizdajnike“ bilo pripremljeno da u‘sastavu poseb­nih radnih četa budu odvedeni na Istočni front, a oni koji su osudeni zbog nekog drugog krivičnog dela da idu na prinudni rad u pozadinu, onda je ja- sno da je ideja о odvodenju rodoljuba iz Jugoslavije na prinudni rad na Is- točni front imala za cilj i njihovo fizičko likvidiranje, a ne samo rastereće- nje zatvora. Na takav zaključak navode i druge okolnosti prilikom sprovo- denja čitave akcije odvodenja prinudnih radnika, u sastavu posebnih rad­nih četa, na Istočni front.

Na odlazak rodoljuba iz Jugoslavije koji su se nalazili u hortijevskim zatvorima na prinudni rad nije ni trebalo više dugo čekati. Septembra1942. u zatvorima u Budimpešti, Vacu, Segedinu, Sombathelju, Kaloči i Subotici pojavile su se vojne lekarske komisije, pred koje su izvodili zatvo- rene rodoljube, a uskoro su i sastavljene radne čete.

Posebna radna česta broj 451 sastavljena je od učesnika narodno- oslobodilačkog pokreta koji su bili utamničeni u Kaloči, Subotici i Segedi­nu. Oni su iz ova tri zatvora prvo odvedeni u Kiškereš, odakle su krenuli na Istočni front, 24. oktobra 1942. godine.

Od učesnika narodnooslobodilačkog pokreta koji su bili u segedin- skom Okružnom zatvoru „Čilag“ formirane su 452. i 453. posebna radna četa. Njima se priključilo i nekoliko njihovih saboraca koji su bili u sege- dinskom vojnom garnizonom zatvoru. Čete su na Front krenule 20. no­vembra 1942. godine.262

Osudeni učesnici narodnooslobodilačkog rata koji su bili u budimpe- štanskom zatvoru I domobranskog korpusa „Margitkerut“263 činili su 403. posebnu radnu četu, a 407. oni učesnici NOP-a koji su izdržavali kaznu u vackoj kaznioni. Ove dve čete krenule su iz zatvora 22. novembra 1942. godine.264

Na ovaj način madarski zatvori su se oslobodili oko hiljadu zatvore­nika iz porobljenih delova Jugoslavije. U isto vreme odvedeni su na pri­nudni rad na Istočni front i mnogi politički osudenici, uglavnom komunisti iz Madarske, ali i mnogi kriminalci, u sastavu Druge armije, koja će neko­liko meseci kasnije neslavno proći na okuci Dona.

148

Traganje za slobodnim zatvorskim prostorima, medutim, ne jenjava. Kada je već doneta odluka da se oko hiljadu jugoslovenskih rodoljuba ote- ra na Istočni front, gde ih očekuju najokrutniji oblici umiranja, vojne vlasti su još obilazile zatvore i tvrdave, napuštene i nedovoljno iskorišćene fabričke hale, kako bi omogućile da se smeste oni rodoljubi i revolucionari za koje su se nadali da će i nadalje puniti hortijevske kazamate.

Ministarstvo vojske je tako 9. oktobra 1942. godine saopštilo koman- di I budimpeštanskog korpusa da izvidi da li može za smeštaj zatvorenika da se nade neko pogodno privatno vlasništvo koje nije potpuno iskorišće- no. Ujedno predlaže da se ispita mogućnost smeštaja zatvorenika u kom-' pleksu zgrada Zavoda za oplemenjivanje semena „Selekta“ (Selecta) u me- stu Tapiosele, gde su ranije bili smešteni Poljaci koji su posle sloma u ratu protiv Nemaca izbegli iz svoje zemlje. Prema mišljenju Ministarstva, u ovim objektima bi moglo da se smesti oko četiri-pet stotina robijaša. Osim toga ne bi ih bilo teško pribaviti, jer su vlasništvo neke firme u kojoj je jako izražen britanski interes.

Komisija se već 14. oktobra sastala da ustanovi mogućnost korišćenja „Selekte“ za smeštaj zatvorenika. Prema podacima iz zapisnika koji je tom prilikom voden, svi članovi komisije su bili veoma zadovoljni ovim rešenjem, međutim, upravnik Zavoda je tada izjavio da vlasnici firme ni- kako ne bi pristali da ustupe svoje prostorije za formiranje zatvora.

U raspoloživim dokumentima nema podataka о tome da li su objekti „Selekte“ pretvoreni u zatvor, da li je odustajanje od toga povezano sa dvoličnom politikom hortijevskih ministara, ili se odustalo iz drugih razlo- ga. Nema, medutim, podataka ni о tome da je ma koji Jugosloven robijao u ovoj zgradi.

Nigde se ne pominje ni to da su Jugosloveni tokom drugog svetskog rata robijali u rumunskom mestu Oradea, okupiranom od strane Madarske još uoči tog rata, mada je i ovaj zatvor bio predviden za smeštaj vojnih osudenika. Naime, Ministarstvo odbrane je dopisom 2. jula 1942. naredilo vojnom zatvoru „Margitkerut“ i garnizonom zatvoru u Segedinu da ako prvi uspe da sakupi 25, a drugi 50 vojnih zatvorenika kojima je preostalo da odleže još najmanje tri meseca a najviše dve godine, da ih odmah upute u zatvor u Oradeu (Nagyvärad), gde, kako stoji u dopisu, ima mesta za smeštaj 300 zatvorenika, a za slučaj nužde i do 400, pa i 450.

Svega nekoliko dana kasnije uprava vojnog zatvora iz Košica javlja Ministarstvu da u njemu trenutno ima 376 zatvorenika, koji spavaju na spratnim krevetima, ali da bi zatvor mogao da primi još 150, pod uslovom da se osudenici koji su osudeni na kaznu zatvora u dužem trajanju od godi- nu dana premeste negde na drugo mesto. Izgleda da ova kombinacija nije bila dovoljno pogodna, jer nema nikakvih podataka о tome da su i ovde dovodene grupe Jugoslovena na izdržavanje kazne.265

149

U jesen 1942, kada je Ministarstvo odbrane na sve moguće načine pokušalo da rastereti vojne zatvore u Budimpešti, vojska je preuzela od ci- vilnih vlasti i zatvor i Šatoraljaujhelju, gradiću koji se nalazi u neposrednoj blizini čehoslovačke granice, podno planine Šator. Za razliku od ostalih vojnih zatvora, koji su bili pod komandom nekog korpusa, ovaj je dospeo direktno pod upravu Suda šefa Generalštaba, pa je dobio zvaničan naziv: Kaznena ustanova Suda gospodina šefa Mađarskog kraljevskog domobran- stva - Šatoraljaujhelj (Magyar kirälyi vezerkari fönök ür bfrösägänak bün- tetö intezete, Sätoraljaujhely).

U početku u ovom zatvoru nije bilo političkih osudenika, već onih koji su bili sudeni za razna vojna krivična dela. Uprava ovog zatvora dosta- vila je 20. decembra 1942. godine svojim pretpostavljenima izveštaj neuo- bičajenog sadržaja. Dok su tada svi izveštaji zatvorskih uprava sadržali po- datke о prenatrpanosti zatvora, upravnik ovog javlja da je 20. decembra1942. u zatvoru bilo svega 5 zatvorenika. Bilo je, kaže se u izveštaju, odra- nije 103 zatvorenika u ovom zatvoru, ali je njih 8 pušteno na slobodu, 3 su vraćena na istragü а 87 je pomilovano.

Zvuči, možda, neverovatno da je hortijevska vlast pomilovala usred rata 87 vojnih zatvorenika. Radilo se, medutim, о tome da je u to vreme svaki robijaš koji se dobrovoljno javio za službu u oružanim snagama auto- matski dobijao pomilovanje. Verovatno je stanje u zatvoru bilo takvo da je zatvorenicima bilo milije otići i na front nego robijati u zatvoru Suda šefa Generalštaba. Pomoćnik upravnika zatvora rezervni poručnik (föhadnagy) Lajoš Lindenberger u svom dopisu Sudu šefa Generalštaba od 8. februara1943. izveštava da je toga dana stigla u zavod pod njegovom upravom gru­pa od 22 osudenih od strane vojnog suda, a koji su dopremljeni ovamo iz vacke kaznione. Bila je to prva grupa jugoslovenskih boraca koja je dove- dena u ovaj vojni zatvor. On javlja:

„Ovaj vojni zatvor ne raspolaže nikakvim odevnim predmetima, osu- denici spavaju na slami i nemaju pokrivače. Nemaju ni presvlake, usled čega su, i pored najveće predostrožnosti, izloženi opasnosti od izbijanja za- raznih bolesti i rasprostiranja razne gamadi. Nadalje, usled nedostatka po- suda za vršenje nužde, ćelije treba da budu otključane i danju i noću, kako bi osudenici radi obavljanja svojih prirodnih potreba mogli da odlaze u nužnik koji se nalazi na kraju hodnika, a koji se ne može ispirati tekućom vodom. Dostavljajući dva primerka spiska dopremljenih osudeni­ka, ponovo molim da se ovom vojnom zatvoru što pre dostavi potrebna odeća, kao i posude za vršenje nužde.“266

Eto, u tako opremljen zatvor je 8. februara 1942. stigla grupa od 22 bačka omladinca iz vacke kaznione. Posle toga je tek 12. juna stigla grupa od 12 bačkih rodoljuba, i to neposredno sa istrage u novosadskoj Armiji. Sve do jeseni Jugosloveni vise nisu dovodeni u ovaj zatvor, ali su zato do-

150

vedene dve grupe madarskih komunista, da bi septembra 1942. ponovo sti- gle dve velike grupe neposredno iz novosadske Armije. Poslednja grupa je stigla u ovaj zatvor 4. novembra 1943. godine.267

Kao što se vidi, zatvor je tokom 1943. primio prilično velik broj za­tvorenika. Medutim, izgleda da Ministarstvo odbrane nije najozbiljnije shvatilo zahtev poručnika Lindenbergera od 8. februara, jer je on 28. juna1943. morao ponovo da se obrati svojim pretpostavljenima sa zahtevom da mu se, pored čelične kase za smeštaj dragocenosti oduzetih od zatvoreni­ka, najhitnije pošalju posude za vršenje nužde. On sada u svom dopisu i objašnjava da usled nedostatka tih posuda osudenici ne mogu da vrše nu- žđu u svojim ćelijama, pa ih moraju često puštati u nužnik, što je dovelo do toga da u zatvoru ne postoji čvrsta disciplina, usled čega ni bezbednost za­tvora nije na dovoljnoj visini.268

U ovom zatvoru je marta 1944. izveden poznati oružani ustanak poli- tičkih zatvorenika, u kojem je poginulo šezdesetak robijaša. Posle toga, grupa od 42 zatvorenika izvedena je pred vojni sud, od kojih su jedanae- storica osudena na smrt i obešena. Svega dva meseca kasnije u ovom zatvo­ru je formirana posebna radna četa, u koju je, pored većeg broja krimina- laca i vojnih begunaca, uvršteno i tridesetak jugoslovenskih boraca. Oni su jedno vreme radili na izgradnji provizornog aerodroma u Šarošpataku, ko­ji nikada nije korišćen, da bi kasnije bili povučeni ispred nadirućih jedinica sovjetske armije i odvedeni u komaromski zatvor, gde su se našli sa ostalim robijašima iz Šatoraljaujhelja.269

U vreme kada su iz Šatoraljaujhelja stizale prosto neverovatne infor- macije о minimalnom broju zatvorenika koji izdržavaju kaznu medu nje- govim zidinama, iz sasvim drugog kraja Madarske, sa njenog krajnjeg za- pada, iz Sombathelja, vojni tužilac Treće armijske oblasti javlja da u zatvo­ru ove vojne oblasti, u koji može da stane 80 zatvorenika, 1. aprila 1943. ima 196 zatvorenika, da nema izgleda da će neko od zatvorenika biti pu­sten na slobodu i da očekuje da će uskoro stići nova grupa od 42 osudenika. Ovde je vojni tužilac iz Sombathelja, verovatno, imao u vidu grupu rodo­ljuba iz Medumurja, kojima je 29, 30. i 31. marta sudeno pred Sudom šefa Generalštaba u Sombathelju.

Autor ovog dopisa navodi da u zatvoru u Sombathelju na mestu predvidenom za dve osobe spavaju njih petorica i da je to pogubno za odr- žavanje discipline u njemu, ne pominjući to da je u nemogućnosti da orga- nizuje izđržavanje kazne po predvidenim propisima, to jest da drži odvoje- no zatvorenike, robijaše i sužnje. Stoga traži da mu se naznači zatvor u koji bi mogao da prebaci višak svojih robijaša. On ujedno predlaže da se za smeštaj vojnih zatvorenika koristi i okružni sudski zatvor u Sombathelju, koji raspolaže sa 219 mesta, a trenutno u njemu ima svega 192 zatvorenika, od kojih su 58 istražni zatvorenici kojima treba da sudi vojni sud. Ovaj vojni tužilac, izgleda, takode veruje u dugotrajnost stanja koje liferu-

151

je tako ogroman broj zatvorenika, pa navodi u svom dopisu da je predložio da se Trećoj armijskoj oblasti obezbedi novac za dozidivanje još jednog sprata na postojeći vojni zatvor.270

U ovom zatvoru je bilo nekoliko grupa rodoljuba iz Medumurja. Za- državali su se kratko vreme, da bi bili prebačeni u druge zatvore širom Ma­darske. Тек sredinom 1944. iz „Margitkeruta“ dovedena je u ovaj zatvor grupa političkih osudenika radi vadenja neeksplodiranih mina. U njoj je bilo i nekoliko Jugoslovena, koji su mahom uspeli da pobegnu iz zatvora pre nego što je čitav zatvor ispražnjen a zatvorenici oterani u Komarom.271

Oko mesec dana kasnije javlja se i komandant zatvora „Margitkerut“ sa svojim problemima, sličnim onima u Sombathelju. Iako je ovaj zatvor predviden za 250 ljudi, 6. maja 1943. je u njemu bio 1.081 zatvorenik, zna- či četiri puta više od kapaciteta. Upravnik se žali da je tokom četiri prva meseca te godine primio stotinu zatvorenika više u zatvor nego što ih je ot- pustio, bez obzira na to što je 184 zatvorenika otpremio u vacku kaznionu, pa kaže da se u malim čelijama nalazi 1-3 osobe, a u srednjim 4—11. On smatra da su u ovim ćelijama uslovi smeštaja zatvorenika zadovoljavajući, što se ne bi moglo reći za velike ćelije. One imaju 180 kubnih metara za- premine, a u njima je smešteno 58-62 zatvorenika, te na jednu osobu dola- zi oko tri kubna metra zapremine. U svom izveštaju upravnik zatvora se poziva na paragraf 6. Uputstva Đ-A, po kome u zajedničkim zatvorskim ćelijama treba da bude obezbedeno po 20 kubnih metara vazduha za sva- kog zatvorenika, znači sedam puta više nego što je to slučaj u zajedničkim ćelijama zatvora „Margitkerut“.

Ovom sumornom opisu zatvora u Budimu mogao bi se dodati kratak, jezgrovit opis о ovom zatvoru Hortijevog pukovnika Đule Kadara (Kädär Gyula), koji je od 25. jula 1943. do 19. marta 1944. bio načelnik II odelje- nja Domobranskog generalštaba u Budimpešti. Ulaskom nemačke vojske i okupacijom Madarske Kadar je bio uhapšen i izvesno vreme zatvoren u „Margitkerutu“ . U svojoj knjizi Od Ludovike do Šopronkehide napisao je sledeće:

„Zatvor na Margitinom kružnom putu je jedno grozno mesto. To je starinski vojni zatvor, koji pođseća na Bahovu eru i toliko smrdi da se u njemu jedva može izdržati. Svuda se oseća ustajao zadah zahoda“.

Dok je još godinu i po dana ranije upravnik ovog zatvora tražio da se, zbog preopterećenosti, prebaci odredeni broj zatvorenika u druge za­tvore, sada je već mnogo skromniji. Ne zahteva da se zatvorenici vode na druga mesta, jer i sam zna da za to nema mogućnosti, već traži od Ministar­stva odbrane da se privremeno obustavi dopremanje novih zatvorenika u „Margitkerut“, jer, praktično, nema gde da ih smesti. Doduše, on ni nema mnogo takvih robijaša koje bi mogao da prebaci u drugi zatvor, jer od 1.081 zatvorenika protiv njih 678 se još vodi istraga, a ovi u proseku provedu'i po šest-osam meseci pre nego što im vojni sud presudi, a posle toga treba sače- kati i pravosnažnost presude, na šta se opet čeka i po pola godine.272

152

U takvoj situaciji madarske vojne vlasti su se ponovo setile logora za interniranje u Bačkoj Topoli, u kojem su još od prvih dana okupacije 1941. godine bili internirani mnogi rodoljubi, a dovodeni su ovamo i pohapšeni gradani iz Madarske. U okupiranim krajevima Jugoslavije madarske oku- pacione vlasti uspostavile su veći broj logora za interniranje nepoželjnih Jugoslovena, ali su svi oni bili prolaznog karaktera. Jedino je logor za inter­niranje pohapšenih kolonista u Šarvaru (koji, doduše, nije bio na jugoslo- venskoj teritoriji) i logor u Bačkoj Topoli postojao sve vreme okupacije.

Tokom rata menjani su i namena i naziv ovog logora. Odmah nakon njegovog formiranja nazivao se Pokretni, sabirni i rasporedni logor broj 101 (101-es mozgo, gyüjtö es elosztö täbor). Kada su septembra 1941. go­dine civilne vlasti preuzele logor od vojske, dobio je i nov naziv: Madarski kraljevski pomoćni zatvor za šupiranje. U narodu je, medutim, sve vreme rata nazivan bačkotopolskim logorom.273

Kroz ovaj logor je tokom rata prošlo preko šest hiljada interniraca i zatvorenika. Odmah nakon njegovog uspostavljanja ovde je bilo internira- no oko 200 kolonista, koji su zatim bili proterani u Srbiju i Crnu Goru. Osim njih, ovde je bilo i oko 800 Srba iz južnih krajeva Bačke, osim onih stotinu antifašistički nastrojenih žitelja Bačke, i oko 150 Srba i Jevreja koji su tokom novosadske racije dovedeni u ovaj logor. Oko 3.200 Jevreja de- portovanih iz raznih delova Bačke takođe su bili ovde smešteni pre nego što su oterani u nemačke logore smrti. Bilo je tu i stotinak Jevreja i oko 200 Roma koji su ovamo dospeli zbog svoje rasne pripadnosti, a i oko četiri stotine budimpeštanskih prostitutki i njihovih drugarica iz drugih madar­skih gradova. Odmah posle formiranja logora u njega je dovedeno oko sto­tinu članova KPJ i SKOJ-a, koji su pohapšeni na osnovu podataka iz arhive kraljevske jugoslovenske policije, ili na osnovu prijava okupatorskih dou- šnika. Njih je u ovom logoru najviše bilo od jula do avgusta 1941. godine, a počev od 15. maja 1944. godine, bez obzira na to što logor i nadalje zadrža- va taj status, njega okupatorske vlasti koriste kao zatvor i u njega dovode uhapšene učesnike narodnooslobodilačkog pokreta, koji su prethodno prošli kroz istragu, uglavnom u novosadskoj Armiji. Bilo ih je oko sedam stotina. Većini je ovde i sudio sud šefa Madarskog kraljevskog generalšta- ba, a i posle izricanja presude oni su ostajali u logoru, ali su bili izolovani od ostalih logoraša.274

Bačkotopolski logor je bio smešten s obe strane puta koji vodi iz Ba­cke Topole u Bajšu, na oko četiri kilometara od mesta. Ovde nije bilo ćeli- ja kao u zatvorima, već su zatvorenici živeli u velikim zajedničkim prostori- jama, što je omogućavalo mnogo veću komunikaciju medu njima nego u ostalim zatvorima. Odmah pored ulaza u logor nalazila se upravna zgrada, a do nje jedna mala zgrada, koja je služila za pritvaranje logoraša po disci- plinskoj kazni. U dnu logora, nasuprot ulaznih vrata, nalazila se oko stoti­nu metara dugačka zgrada, koja je nekada, dok je ovde bila artiljerijska

153

kasarna kraljevske jugoslovenske vojske, služila za smeštaj topova. Grade- na od opeke, sa podom napravljenim delimično od betona, delimično od opeke, imala je vise odvojenih prostorija. U ovoj zgradi su bile smeštene zatvorenice. Bili su tu i logorska ambulanta, kupatilo sa raskužnom stani- com i neke radionice.

Desno od ulaza nalazila se jednospratna zgrada zidana od betona i o- peke. Zatvorenici su u njoj bili smešteni na prizemlju, spratu i tavanu, gde su se nalazile svuda po dve velike prostorije.275

U vreme kada je bačkotopolski logor korišćen za smeštaj pohapšenih učesnika narodnooslobodilačkog pokreta, on je već bio pod komandom nemačkih SS-trupa, koje su upravu nad logorom preuzele odmah posle nemačke okupacije Madarske. Komandant logora bio je jedan ese- sovski oficir, koji je u gradanstvu bio sekretar kriminalističke policije u jednom gornjovestfalskom mestu. Osoblje logora su takode bili esesovci, medu kojima je bilo ljudi koji su na sve moguće načine gledali da zagorčaju život zatočenicima, ali i takvih koji su bili naklonjeni zatvorenicima, kao, na primer, pomoćnik komandanta Anton Miler, tesarski radnik iz Minhe- na. Isto tako se korektno ponašao prema zatvorenicima i drugi pomoćnik komandanta Vili Hiko.276

Prema tvrdnji nekih preživelih logoraša iz ovog logora, u jesen 1944. godine pripremano je bilo oslobodenje logora uz pomoć Subotičkog parti­zanskog odreda. Do akcije nije došlo jer se, s jedne strane, subotički parti- zani nisu na vreme pripremili za ovu akciju, a, s druge strane, ni logoraši nisu bili spremni da učestvuju u njoj, na šta ih je naveo jedan nesvakod- nevni dogadaj u logoru.

Krajem leta, jedan od pomoćnika komandanta logora saopštio je po- verljivo logorašima da je visa komanda naredila da se inscenira noćni na- pad partizana na logor i da, ukoliko logoraši pokušaju da se priključe svo­jim tobožnjim oslobodiocima, svi budu ubijeni, pod optužbom da su se po- bunili protiv uprave. Dve noći su fašistički vojnici zaista i inscenirali napad na logor, ali su sve vreme logoraši ostali mirni u svojim barakama, pa je plan likvidiranja logoraša propao.

Posle bezuspešne provokacije logorska uprava nije preduzimala ni- kakve represivne mere protiv logoraša, što je medu njima učvrstilo uvere- nje da ih Nemci neće pobiti bez logoraške pobune. Logorašima je pomoć- nik komandanta saopštio i to da je plan о likvidiranju zatočenika putem insceniranog partizanskog napada na logor usvojen izmedu tri alternative. Naime, zbog nadiranja jedinica Crvene armije i Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, visa vojna komanda je razmatrala dalju sudbinu logo­ra. Odbačena je mogućnost da se logor raspusti, kao i da se logoraši eva- kuišu u Nemačku. Znajući za ovakvu odluku, logoraši su verovali da će, usled neuspele provokacije, Nemci ostaviti logor u Bačkoj Topoli kada se nemačke snage budu povlačile. Medutim, ipak je došlo do evakuacije logo-

154

ra. Prva grupa logoraša poterana je iz Backe Topole 26. septembra 1944., a druga kasno uveče 7. oktobra, dan uoči oslobodenja Backe Topole. Svi za­tvorenici su prebačeni u Komarom, gde su se sreli sa svojim drugovima iz drugih madarskih zatvora.277

Okružni sudski zatvori u Novom Sadu, Somboru i Subotici veoma su malo korišćeni za smeštaj osudenih komunista i ostalih pripadnika narod- nooslobodilačkog pokreta. Bilo je to u skladu sa stavom okupatora da se osudeni rodoljubi drže u zatvorima što dalje od njihovog zavičaja, zbog bo- jazni da bi njihovo prisustvo u okupiranim krajevima Jugoslavije moglo da podstakne učesnike narodnooslobodilačkog pokreta da ih oslobode iz za­tvora. Stoga je u zatvorima u Novom Sadu i Subotici samo povremeno, a u Somboru samo jednom bilo nešto malo političkih zatvorenika, i to na krat- ko vreme. Tu se, naravno, ne može uračunati boravak u zatvoru od nekoli­ko dana onih revolucionara koji su bili ovde sudeni i pogubljeni, ili odmah posle sudenja oterani u neku kaznionu.

Život ovih zatvorenika u pomenutim zatvorima, a naročito u subo- tičkom, pruža dovoljno dokaza za to da je stav okupatora u pogledu neko- rišćenja ovih zatvora za smeštaj rodoljuba iz ovih krajeva bio, sa njegovog gledišta, opravdan. Specifičnost boravka rodoljuba iz Sombora i okolnih mesta prvo u Somboru, a kasnije u zatvoru u Kaloči, upućuje na to da se na jednom mestu kaže nešto opširnije о robijanju jugoslovenskih rodoljuba u Kaloči, Novom Sadu, Somboru i Subotici, jer se uslovi života i borbe rodo­ljuba u ovim zatvorima donekle razlikuje od uslova koji su vladali u drugim zatvorima, mada će se о političkom životu ovih zatvorenika govoriti i u de- lu о političkom životu, organizovanju zatvorskih kolektiva i ideološko-po- litičkom radu ostalih zatvorenika u zatvorima madarskog fašističkog oku­patora.

Islednici u subotičkoj Žutoj kući, pored toga što su se trudili da po- hapse što veći broj učesnika narodnooslobodilačkog pokreta, morali su da obezbede i smeštaj za sve te pohapšene rodoljube. U Žutoj kući je postalo sve tešnje, pa su čim bi okončali istragu protiv manjeg ili većeg broja hap- šenika, prebacivali ih u subotički sudski zatvor, ali je zato u Žutoj kući sta­nje ostalo isto. Svakodnevna saslušanja, mučenja i maltretiranja rodoljuba trajala su nesmanjenom žestinom sve do sredine novembra 1941. godine. Tada su agenti predali Prekom sudu grupu rukovodilaca NOP-a u severnoj Bačkoj, koja je 18. novembra i izvedena na sud. Posle toga je nastalo izve- sno zatišje. Očigledno su agenti smatrali da su u ovom kraju obavili posao i razbili partijsku i skojevsku organizaciju. U to vreme skoro svakodnevno je poneko i pušten na slobodu, ali je još velik broj rodoljuba čamio u ovoj zloglasnoj batinašnici. Тек 13. januara ispraznila se ova zgrada, u kojoj je nekoliko meseci vodena istraga protiv rodoljuba iz Subotice, Bačke Topole, Čantavira, Moravice, Sente, Ade i drugih okolnih mesta.

155

U to vreme još nije bio sklopljen sporazum izmedu Ministarstva od­brane i Ministarstva pravosuda Hortijeve Madarske о smeštaju vojnih hap- šenika u civilne zatvore, a izgleda da su izbegavali da smeste rodoljube u zatvore na okupiranoj teritoriji, plašeći se reperkusija koje može da ima ovakav njihov smeštaj. Nužda je, ipak, naterala okupatora da u subotički zatvor krajem 1941. i početkom 1942. smesti 249 političkih zatvorenika, medu kojima su 24 bile žene. Nacionalna pripadnost ovih zatvorenika uka- zuje na to da je oslobodilački pokret i u ovim krajevima bila jedinstvena stvar svih naroda i narodnosti. Medu ovim zatvorenicima bilo je 90 Mada- ra, 60 Jevreja, 48 Hrvata, 45 Srba i po jedan Rusin i Slovenac.

Zgrada subotičkog zatvora je takode bila pretesna za sve one rodo­ljube koji su u nju doterani iz Žute kuće. Već prvog dana kada su stigli u ovaj zatvor videlo se da je režim prema uhapšenim rodoljubima bio daleko strožiji nego prema kriminalcima, koji su ovde čekali sudenje ili pravo- snažnost protiv njih izrečenih presuda. Kriminalci su u ćelijama imali gvo- zdene krevete sa slamaricama, dok su rodoljubi doterani iz Žute kuće ležali na golom patosu, pokrivajući se svojim kaputima. Krevete nisu ni mogli da dobiju, jer ih je bilo toliko da je, na primer, u ćeliju široku i du- gačku po četiri metara bilo smešteno i po 18 zatvorenika.

Komandant zatvora bio je neki bivši radio-tehničar Bela Lukač (Lu- käcs Bela), koji je na ovu funkciju došao negde iz Madarske, nakon što su ga obukli u uniformu potporučnika (hadnagy) zatvorske straže. Bio je to čovek koji je svojom patriotskom dužnošću smatrao da treba da zagorčava život uhapšenim rodoljubima. To se ogledalo i u tome što je ishrana zatvo­renika postala mnogo slabija kada je brigu о njoj od vojnih vlasti preuzela uprava sudskog zatvora.

Uprava zatvora je, naravno, posvetila veliku pažnju tome da zatvore­nici ne dodu ni do kakvih informacija iz spoljnjeg sveta. Nije im bila do- zvoljena poseta, nisu smeli ni da pišu, ni da dobijaju pisma, a о dobijanju novina nije moglo biti ni govora.

Slučaj koji se u ovom zatvoru desio najbolje objašnjava to sto su hor- tijevske vlasti izbegavale da politieki osudenici tamnuju u kraju odakle potiču. U to vreme se u zatvoru nalazio neki Imre Tari, sitan lopov, koji je ovde čekao da mu istekne kazna od nekoliko meseci zatvora. Zajedno sa još jednim kriminalcem obavljao je dužnost hodničara u zatvoru. Jednom prilikom, kada je kupio robijaške porcije posle ručka, hitro je iz svoje blu- ze izvadio budimpeštanski sindikalni list „Nepszava“ i bacio ga u ćeliju uhapšenih komunista. Ni Tari, a ni stanovnici te ćelije nisu znali da je drugi hodničar to video i prijavio komandantu zatvora.

Kada je potporučnik Lukač, u pratnji dva stražara i obojice hodniča- ra, upao u ćeliju, novine su se nalazile kod Pala Červenaka, koji nije uspeo da ih sakrije. Lukač je od Červenaka zahtevao da oda ко mu je dao novi­ne. Izdati Tarija, koji je u najboljoj nameri želeo da pomogne u zatvoru

156

svojim sugrađanima, nije dolazilo u obzir, a nešto je ipak trebalo reći. Červenak se u trenutku seti da je jedino drugi tamničar mogao da bude iz- dajnik, pa izjavi da je novine baš on ubacio u ćeliju. Potporučnik Lukač se iznenadi, shvatio je da ga je Červenak prevario i u besu naredi da se hodni- čar - potkazivač strpa u samicu.

Zatvorsko osoblje u ovom zatvoru bilo je, uglavnom, preuzeto iz sta­re Jugoslavije. Medu takvima koji su oduševljeno prihvatili okupaciju i verno služili hortijevskim fašistima bilo je, medutim, i onih koji na uhapše- ne rodoljube nisu gledali kao na neprijatelje društva, već kao na svoje su- gradane koje je okupator strpao u tamnicu. Takvi su bili zatvorski stražari Beno Buljovčić i Mijo Jakovetić, koji su sistematski pomagali zatvorenim rodoljubima. Nabavljali su im hranu u gradu, donosili i odnosili pisma i obaveštavali ih о svemu što se dešva u zatvoru а о čemu bi oni trebalo da znaju. Slično su se ponašali prema njima i zatvorski stražari Ištvan Telđeši i Janoš Sabo. Sa njima su zatvoreni rodoljubi vodili česte razgovore о političkoj situaciji, о izgledima za okončanje rata i о odgovornosti sviju o- nih koji su bili u službi okupatoru. Zahvaljujući ovakvim razgovorima, ko­je su sa njima naročito često vodili Jožef Šinkovič i Karolj Brindza, ova dva stražara su kasnije odlučila da napuste ovu službu.

Kao i u mnogim drugim zatvorima, i ovamo je zalazio jedan katolički sveštenik. Zatvorenici se sećaju da je on, navodno, bio rodom iz Čantavi- ra. Prilikom svojih poseta zatvoru on je obilazio zatvorenike i uvek je na- šao pokoju reč utehe za njih. Nije se ponašao neprijateljski prema zatvorenim rodoljubima. Štaviše, osećalo se da ih simpatiše. To se videlo i po tome što je jednom prilikom, mada posete tada nisu bile dozvoljene, doveo sa sobom u zatvor ćerku jedne zatvorenice i omogućio joj da sa svo- jom majkom razgovara u samoj zatvorskoj ćeliji.

Upravnik zatvora Bela Lukač, i pored svoje okrutnosti, nije mogao da onemogući da jedan deo zatvorskog osoblja humano postupa sa zatvo­renim rodoljubima. To mu je onemogućio kasnije i jedan nesvakodnevni dogadaj.

U to vreme u zatvoru se nalazio i neki kriminalac Antal Katona. Ko- risteći nebudnost zatvorskog osoblja, on je obio zatvorsku kasu i iz nje odneo sve dragocenosti koje su zatvorenici morali da deponuju upravi za­tvora i pobegao bez traga. Kako je uprava zatvora odgovarala za te drago­cenosti, to je nadzornik Lukač radije pristao da zatvorenicima da izvesne beneficije, kao primanje paketa, hartije, knjiga, olovaka itd.

Bez obzira na ovakvo stanje u zatvoru, blizina Žute kuće i njenih agenata osećala se stalno i ovde, kao i u novosadskom sudskom zatvoru. Dešavalo se da su nekoga iz sudskog zatvora ponovo odveli u Žutu kuću radi nastavka isledivanja. To je obično bilo propraćeno i batinanjem, ali se dešavalo da su pokojeg zatvorenika odveli da bi ga pod batinama naterali da oda postojanje političke organizacije u zatvoru. Omladinca Ivana Blu-

157

ma su, opet, jednom vratili na batinanje zato što ga je neko prijavio da je u hodniku zatvora pevušio Internacionalu. Vrhunac sadističkog orgijanja agenata iz Žute kuće odigrao se na prvi dan katoličkog Božića 1941. godi­ne. Izgleda, u besu što na praznik treba da dežuraju u svojoj batinašnici, naredili su da se iz zatvora dovede u Žutu kuću pedesetak zatvorenika, ko­je su onda premlatili bez ikakve namere da od njih nešto novo saznaju, pa ponovo vratili u zatvor.

Poput zatvorenika u drugim hortijevskim zatvorima, i u subotičkom su uhapšeni rodoljubi formirali svoj zatvorski kolektiv, čije su odluke bile obavezne za sve članove kolektiva. Medutim, bilo je slučajeva kada je sva- ki član kolektiva mogao sam da donosi odluku, jer za dogovaranje nije bilo vremena ili mogućnosti. Tako se desilo da su sredinom februara 1942. go­dine došla dva agenta kontrašpijunaže, isterali sve političke zatvorenike u hodnik i pozivali ih pojeđinačno pokazujući im fotografiju brkatog mladića kako leži na zemlji izrešetan mecima. Bilo je i takvih koji nisu znali da je to bio član Okružnog komiteta Partije za severnu Bačku Joso Mekrović. Ali, i oni koji su ga poznavali odmahivali su glavom otežavajući na taj način agentima da ustanove identitet mladića koji je tih dana poginuo u puškara- nju sa žandarmima.

Krajem marta u ovom zatvoru je zasedalo Veće Suda VKF, pod ru- kovodstvom dr Eleka Boršoša, a dr Andraš Sabo je zastupao optužnicu. Tokom ovog sudenja nije izrečena nijedna smrtna kazna, a po završetku se u izvesnoj meri poboljšao položaj političkih zatvorenika, jer su smeli pri- mati posete i pisma. Jednom mesečno mogli su da dobijaju pakete sa životnim namirnicama, a oni koji su posle sudenja odvedeni na rad u poje- dine zatvorske radionice jednom nedeljno.

Vreme posle sudenja ostalo je u sećanju bivših zatvorenika ovog za­tvora kao vreme izvesnog opuštanja. Bilo je to zbog toga što su imali bolji tretman nego ranije, a i zato što niko nije bio osuden na smrt. Veselost me- du zatvorenicima ovog zatvora unosilo je i prepričavanje pojedinih detalja sa suđenja. Jožef Šinkovič, koji je u zatvoru okupio oko sebe svoje bivše saborce i predstavljao partijskog rukovodioca, neumorno je ubedivao za­tvorenike da na sudu ne priznaju ništa, sem da su učestvovali u prikuplja- nju „narodne pomoći“. Tog uputstva su se svi pridržavali, a kako su ovde većina okrivljenih bili Madari ili su besprekorno govorili madarski, mnogi su sudenje iskoristili da se prosto šegače na sudu i sudije dovedu do besa. U tome je prednjačio Ferenc Pele, koji je poricao da je imao ma kakve ve- ze sa pokretom, da о Lenjinovom pismu on ne zna ništa, jer je polupismen i ne dopisuje se ni s kim, da je pre hapšenja bio u ilegalstvu jer je ukrao jedna kola kukuruzovine, pa se strašno uplašio da će ga zbog toga žandar- mi uhapsiti.. ., a kada je ein okupacije Bačke od strane hortijevskih domo- brana nazvao lakrdijom, sudiju je obuzeo bes i naredio mu da sedne prekinuvši tako ionako besmisleno ispitivanje.

158

Posle suđenja veliki broj uhapšenih je pušten kući, a oni koji su ostali u zatvoru nisu više bili toliko strogo izolovani jedni od drugih kao pre sude­nja. Veći broj zatvorenika se, odlukom kolektiva, javio na rad u zatvorske radionice. Tamo su, pre svega, mogli lakše da dolaze u medusobni kon­takt, a dok su svi zatvorenici legalno mogli da dobijaju pakete sa hranom jednom mesečno, onima koji su odlazili u radionice to je bilo dozvoljeno svake nedelje. Medutim, dobijanje paketa sa hranom u ovom zatvoru ka­snije vise nije bio problem. Naime, podmićen od strane rodbine uhapšenih rodoljuba, zatvorski lekar dr Hes je izdejstvovao da se zatvorenicima može doturati hrana u neograničenim količinama.

U jesen 1942. godine politički zatvorenici iz subotičkog zatvora odla- ze na razne strane. Desetak žena i devojaka koje su se tada još nalazile u zatvoru odlaze u zatvor „Marijanostru“ , septembra te godine. Odmah za­tim, u oktobru, 72 zatvorenika iz ovog zatvora odlaze u Kiškereš, gde biva- ju uvršteni u 451. posebnu radnu četu, a tri maloletna osudenika odveli su tada u maloletnički zatvor u Cegled. Posle toga, još oko godinu dana po- stoji mali kolektiv političkih zatvorenika u ovom zatvoru, da bi 27. oktobra1943. svi politički osudeniei koji su ostali u zatvoru bili prebačeni u sege- dinski. U ovoj grupi su se tada nalazili još samo Miroslav Birclin, Karolj Brindza, Ferenc Đeri, Mihalj Husak, Antal Kovač, Pavle Lang, Milan Ma- letin, Ferenc Pele, Ferenc Sabo, Matija Šimerling, Jožef Uri, Robert Vaj- nman i Antal Vekonj.278

Prvoj grupi, ко ja je nešto duže boravila u novosadskom sudskom za­tvoru, suđeno je pred Sudom šefa Mađarskog kraljevskog generalštaba, 17. septembra 1942. godine. Bili su tu Đorđe Belić, Šandor Ссфог, Milan Filipović, Ondrej Grnja, Danilo Grujić, Jan Kiš, Slavko Krstić, Stanoje Leskovac, Petar Perić, Stojanka Popov-Žikelić, Đorde Rajić i Branko Za- rić. Oni su posle istrage prebačeni u ovaj zatvor. Na inicijativu Danila Gru- jića, u ćeliji u kojoj je bilo smešteno 11 muškaraca, formiran je odmah, prvih dana posle suđenja, robijaški kolektiv. Prema sećanju preživelih iz ovog malog kolektiva, prva imovina zatvorskog kolektiva bilo je nekoliko glavica crnog luka. To najbolje upućuje na zaključak da je zatvorski kolek­tiv prevashodno bio politička, a tek u drugom redu ekonomska zajednica političkih osudenika. Pedantna deoba i najmanje količine hrane na potpu­no jednake delove često nije imala nikakvog ekonomskog, već isključivo moralnog i političkog smisla.

Ovoj grupi se priključuje i grupa uhapšenih učesnika NOR-a iz Beče- ja i Durdeva. Svi oni, mada mnogi medu njima nisu bili ni članovi Partije ni SKOJ-a, pristupaju kolektivu. U ovoj maloj zatvorskoj zajednici odmah se pristupilo i organizovanju ideološko-političkog rada, što 'je, u stvari, bio osnovni posao kojim se kolektiv bavio. Danilo Grujić je članovima kolekti­va prepričavao popularni roman Ostrovskog „Kako se kalio čelik“, Jan Kiš je držao predavanje о francuskoj revoluciji i Drugoj internacionali, a Sta-

159

no je Leskovac govorio о postanku čoveka i nekim pitanjima iz istorije Komunističke partije Jugoslavije. Kako bi i drugarice u zatvoru bile uklju- čene u ovaj rad, Jan Kiš je napisao svoje predavanje о francuskoj revoluci- ji i dostavio ga u ćeliju u kojoj su bile zatvorene žene.279

Blizina Armije, u kojoj su svoj gnusni posao obavljali agenti kontra- špijunaže, osećala se i u ovom zatvoru, koji se nalazio svega nekoliko dese- tina metara od zgrade u kojoj se vodila istraga protiv pripadnika narodnoo- slobodilačkog pokreta. Agentima, izgleda, nije bilo dovoljno ono što su us- peli da, pod batinama, iscede iz pojedinih uhapšenih komunista, pa su u jednu od susednih ćelija ubacili Novosadanina Milana Beležanskog, koji je ranije imao neke veze sa narodnooslobodilačkim pokretom. Beležanski je izigravao pretučenog čoveka, jadajući se da ga agenti nemilice tuku, a da on ništa nije priznao. Članovi kolektiva, smatrajući to svojom dužnošću, preko zatvorskih stražara zamolili su upravu zatvora da Beležanskog pre- meste u njihovu ćeliju, kako bi mu mogli na neki način ublažiti nevolje. U- prava zatvora je to i očekivala. Beležanski je prebačen u ćeliju u kojoj se uskoro upoznao sa čitavim ilegalnim ideološko-političkim radom u njoj. Svoja saznanja je saopštio agentima kada su ga, tobože, odvodili na saslu- šanje.

Upoznati sa političkim radom u ćeliji, agenti kontraobaveštajne služ- be koji su vodili istragu u Armiji jednog dana su upali u ćeliju i odveli Da­nila Grujića, Jana Kiša, Stanoja Leskovca i Petra Perića u posebne ćelije i nekoliko sati ih bezuspešno tukli, zahtevajući od njih da odaju ilegalnu po- litičku organizaciju u zatvoru. Kada su uvideli da im posao ne ide od ruke, vratili su premlaćene robijaše u ćeliju, a Beležanskog su odveli.280

Ovoj grupi sudeno je u Novom Sadu. Posle sudenja dve stvari su po- remetile zatvorsku monotoniju. Uprava zatvora je dozvolila da zatvorenici dobijaju posete i pakete sa hranom. Poboljšanje ishrane mnogo je značilo zatvorenicima u tim uslovima, ali i posete, koje su doprinele jačanju mo- ralno-političke snage članova kolektiva. Mada su stražari prisustvovali po- setama, zatvorenici su uspeli da saznaju neke vesti о stanju na frontovima.

Drugi važan događaj u životu ovog malog zatvorskog kolektiva bilo je pismo Svetozara Markovića, organizacionog sekretara Pokrajinskog ko­miteta Komunističke partije Jugoslavije za Vojvodinu, koje je on uspeo da doturi preko paketa Danilu Grujiću.

U pismu se Marković posebno zalaže za to da su komunisti u zatvoru dužni da se bore za očuvanje visokog ugleda narodnooslobodilačke borbe i da bi trebalo posebnu pažnju da obrate vaspitanju mladih drugova u zatvoru.281

Zatvorski kolektiv u novosadskom sudskom zatvoru imao je nepo- sredno posle pisma Svetozara Markovića prilike da pokaže kako se čuva ugled narodnooslobodilačkog pokreta. U to vreme u Turiji je pohapšena grupa učesnika pokreta. U jednu od susednih ćelija dovedeno je devet Tu-

160

rinaca, osuđenih na smrt. Očekivali su da im šef generalštaba potvrdi ili preinači kazne. Članovi kolektiva su učinili sve da ovoj devetorici život tih četrnaest dana, koliko su čekali na izvršenje kazne, bude što snošljviji. Sla-li su im hranu, bodrili ih, ali su im slali i pisane teoretske materijale, koje su oni veoma marljivo proučavali. Na zaprepašćenje zatvorskih stra- žara i vojnika koji su čuvali zatvor, oni su se ponašali kao da su osudeni na nekoliko meseci zatvora.

Medu njima se nalazio i Isa Stepanov, čiji je jedan sin već bio obe- šen, a drugi je zajedno s njim očekivao odluku šefa generalštaba. Kada su devetoricu boraca iz Turije poveli na vešanje, čitav zatvorski kolektiv je u stavu mirno pevao Internacionalu, a sutradan, kada se medu njima nalazio i Isa Stepanov, koji je morao posmatrati kako dželat namiče omču njego- vom sinu na vrat, u svečanoj atmosferi zatvorenici su pevali Lenjinov posmrtni mars.

Trinaestog novembra 1942. godine 26 zatvorenika iz ovog sudskog zatvora prebačeno je u budimpeštanski vojni zatvor „Margitkerut“.282

Neposredno posle odlaska ove grupe zatvorenika iz novosadskog sudskog zatvora u Budimpeštu, u Somboru i Novom Sadu dolazi do novih hapšenja. Tada je, izmedu ostalih, uhapšen i Svetozar Marković. Ovoj gru- pi je sudeno pred vojnim sudom, u zgradi Okružnog suda, 15. i 16. janua­ra, a somborskoj grupi 17. i 18. istog meseca 1943. godine. Svi su oni posle sudenja prebačeni u sudski zatvor novosadskog Okružnog suda283.

Kako se sada radilo о mnogo većoj grupi, osudeni su smešteni u male ćelije, u kojima su jedino mogli nepomično da sede, jer mesta za drugo ni­je bilo. Noću su morali da izvode prave vratolomije kako bi mogli svi da legnu da se nekako odmore.

Pošto su i ovi ljudi u zatvor došli neposredno sa istrage, koja je protiv njih vodena u Armiji, nisu imali kod sebe nijednu olovku, niti komadić hartije. A kada se komunisti nadu u zatvoru klasnog neprijatelja, odmah im se rodi ideja da vreme robijanja iskoriste za učenje. Tako je bilo i medu ovim zatvorenicima. Na tu odluku Svetozar Marković nije mogao da utiče, jer je bio osuden na smrt i strogo izolovan od ostalih zatvorenika.

Tih prvih dana robijanja u novosadskom zatvoru neko iz ćelije u ko­joj su bili zatvoreni učesnici pokreta iz Sombora se setio da bi trebalo da svi nauče tekst i melodiju „Internationale“. No, na tome se nije stalo. Kada su svi naučili himnu međunarodnog radničkog pokreta, počelo se razgovaratiо poreklu i značaju ove pesme, što je ujedno bio i početak ideološko-po- litičkog rada u ovom zatvoru, koji se sastojao u tome što su seljaci i poljo- privredni nadničari u ćeliji pričali о svom mukotrpnom životu a intelektual- ci prepričavali ranije pročitane romane čuvenih svetskih književnika: Tolstoja, Stendala, Gorkog, Solohova i drugih.

Kako je vreme od izricanja presude prolazilo i režim se u zatvoru me- njao. Dozvoljeno je da se primaju posete, paketi, knjige i nešto pisaćeg

11 Jugosloveni u m ađarskim zatvorim a. 161

pribora. Tada su počela po ćelijama da se drže razna predavanja, a da bi se pomoglo onima koji u tome nisu bili naročito vični, u ćeliji u kojoj su bili Laza Plavšić i Milenko Beljanski pisane su jednoobrazne teze za održa- vanje predavanja i doturane do svih ćelija.

Pored zatvorskih stražara, u zatvor je svakodnevno dolazio i jedan odred vojske. Smenjivali su se tako pešadinci, artiljerci, graničari i mornari rečne flotile. Osim mornara, svi su bili neprijatelj ski nastrojeni prema poli- tičkim osudenicima. Kinjili su ih na sve moguće načine, a posebno su se za- bavljali time što su pojedine zatvorenike fizički kažftjavali. Najomiljenija kazna im je bila ta da postave zatvorenika na 50-60 santimetara od zida i nateraju ga da se sa rukama na ledima odupire glavom о zid. Već posle ne­koliko minuta čovek u ovakvom položaju dobija neopisive bolove u svim delovima tela, a naročito u glavi.

U nameri da saznaju za postojanje ilegalne političke organizacije u zatvoru, stražari su jednom prilikom izveli iz ćelije somborskog skojevca Milenka Beljanskog, pod izgovorom da je, navodno, odnekud krišom do- bio neki koverat. Kada su ga počeli besomučno tući, о koverti ga vise niko nije pitao, već samo о tome ко rukovodi organizacijom u zatvoru. Nekoli­ko puta su ga zbog toga pretukli, ali on ništa nije odao. Medutim, posledice ove torture osećao je još dugo, pa i posle oslobodenja.284

Posle skoro pola godine robijanja u novosadskom zatvoru, ova grupa je 29. aprila 1943. prebačena u segedinski Okružni zatvor. Posle dobro or- ganizovanog ideološko-političkog rada u novosadskom zatvoru, mnogo je doprinela oživljavanju političkog rada i u segedinskom, odakle je 388 za­tvorenika oterano na Istočni front pet meseci pre dolaska ove grupe u ovaj zatvor, u kome je, osim omladinaca, tada već bilo veoma malo političkih osudenika.285

U Somboru su 19. februara 1942. godine streljani: Ištvan Bala, Vlaj- ko Lančuški, Obrad Petar Lukačev, Marinko Plavšić, dr Nandor Poper, Nenad Popov i Dimitrije Vasiljević. U isto vreme počeo je i pretres veće grupe učesnika narodnooslobodilačkog pokreta iz Bačkog Brestovca, Bačkog Monoštora, Bezdana, Sivca, Stapara, Sombora i Telečke pred Su- dom šefa generalštaba, koji je trajao oko nedelju dana. Ovaj sud izrekao je razne vremenske kazne stotinu osmorici boraca. Skoro mesec dana posle sudenja, ova grupa osudenika, zajedno sa Vasom Perišićem i Jovanom Ma- rinkovićem iz Bačke Palanke, koje je ovaj sud takode osudio na vremen­ske kazne, te onom petoricom koje je Preki sud prvobitno bio osudio na smrt, a kojima je šef generalštaba preinačio presude na vremenske kazne: Dimitrijem Brbaklićem, Mirkom Đulincem, Zoranom Gomircem, Niko- lom Pajčićem i Gojkom Puškarevim, bila je smeštena u somborskom sud- skom zatvoru.

Smešteni u nekoliko većih ćelija, osudenici su znali da ovde sigurno neće duže ostati, jer je i odnos zatvorskih stražara prema njima bio takav

162

da se stalno osećalo da je njihov boravak u Somboru privremen. To, ipak, nije uticalo na utamničene borce da ne pristupe organizaciji svog zatvor­skog života. Kao i u ostalim zatvorima, na početku robije, bez ikakvih knji- ga, hartije, olovke, vesti iz spoljnog sveta, i ovih stotinak utamničenih boraca narodnooslobodilačkog rata koristili su svoje ranije stečeno znanje kao osnovu za sprovodenje idejnog rada u zatvoru. Bez nekog posebnog or- ganizovanja, u ćelijama su pojedinci počeli da prepričavaju ranije pročitane knjige iz beltristrike, popularne nauke, marksističke literature i druge.

Desetog marta popodne stražari su prvo došli po onu petoricu koji su prethodno bili osudeni na smrt. Okovali su ih u lance, tako da su im levu ruku vezali za desnu nogu ili obrnuto i uz jaku stražu poveli u dvorište za­tvora, koja je izgledala isto tako kao kada su iz istih prostorija vodili osu- dene komuniste na streljanje. Vojnik do vojnika, svuda je vladala neka čudna svečana atmosfera neizvesnosti. Imresioniran ovakvom situacijom, Dimitrije Brbaklić došapnu svojim drugovima ne baš mnogo optimističku slutnju: „Nećemo mi daleko stići odavde“.

Bila je vto, srećom, pogrešna procena situacije. Izveli su ih na ulicu i tamo ukrcali u već ranije pripremljene kamione. U isto vreme u druge ka- mione ukrcavali su ostale osudenike. Kamioni su krenuli ka železničkoj stanici, koja je takode bila prepuna okupatorskih vojnika. Sa stanice su bili odstranjeni putnici, a osudene borce su potrpali u za to specijalno priprem­ljene vagone. Dugo su tako stojali na somborskoj železničkoj stanici, kada su kasno u noć krenuli prema severu. Do Kaloče od Sombora nema više od 150 kilometara. Voz je, ipak, išao skoro celu noć, a tek rano ujutro je sti- gao na kaločansku železničku stanicu.

Tog 11. marta, kada je železnička kompozicija dovezla u Kaloču po- litičke osudenike iz Sombora i okoline, železnička stanica je bila načičkana radoznalim stanovništvom. Dok su rodoljube iz Backe vodili kroz okuplje- nu masu, mogli su se čuti razni komentari pojedinaca koji su došli da vide „spektakl“ kojeg su hortijevske vlasti htele da prirede žiteljima Kaloče. Slika koju su očekivali nije se mnogo slagala sa onom koju je hortijevska propaganda stvorila о rodoljubima koje su vojni sudovi u Bačkoj osudivali na smrt, vešali, streljali i upućivali na dugogodišnju robiju.286

Odmah, čim su ih poredali nasred zatvorskog dvorišta, prozvali su ih, što nikoga nije iznenadilo. Uzbudenje je postalo još veće kada su videli da na spisku nema Zorana Gomirca. Kako je on tri nedelje pre toga bio osu- den na smrt, pa mu je kazna preinačena na vremensku kaznu, mnogi po- strojeni Bačvani su pomislili da će Zorana vratiti u Sombor, verujući da mu, ipak, smrtna kazna nije preinačena. Medutim, posle kratkotrajnog trčkaranja, sve se razjasnilo. Radilo se о običnoj administrativnoj grešci. Zoran Gomirac ostao je u zatvoru u Kaloči.287

n : 163

Bila je to velika žuta zgrada, oivičena visokim zidom, povezanom sa zgradom Okružnog suda. Ovo nije bila kazniona, već redovan okružni sud- ski zatvor, koji je određen za prijem političkih osudenika iz Bačke jedino zbog toga što u vojnim i civilnim kaznionama u to vreme nije bilo dovoljno mesta za smeštaj sve većeg broja političkih osudenika iz jugoslovenskih krajeva koje je okupirala madarska vojska. Na severozapadnoj strani za- tvorske zgrade nalazile su se veće, takozvane skupne ćelije, u kojima je bi­lo mesta za 221 zatvorenika. Da ispred prozora ovih ćelija nije bilo nikakve gradevine, one bi, s obzirom na geografski položaj, dobijale nešto sunca u kasno popodne. Medutim, preko puta ovih ćelija nalazila se visoka zgrada kaločanske biskupije. Tako su to bile ćelije u kojima je tada, kada su poli- tički osudenici doterani iz Sombora, a bilo je to u rano proleće, bilo dosta hladno. Sa druge strane zgrade, prema jugoistoku, nalazila se 41 samica. Ni ovde nije bilo mnogo bolje, jer su prozori ovih ćelija gledali u malo, četvrtasto dvorište sudskog zatvora, pa su takode bile lišene sunčeve svetlosti.288

Bački revolucionari se, tako reći, još nisu ni potpuno snašli u novim uslovima života u kaločanskom zatvoru kada je stigla grupa madarskih do- mobranskih oficira i od upravnika zatvora najenergičnije zahtevala da im se predaju svi vojni politički osudenici iz Bačke.

Upravnik zatvora Laslo Nad i okružni javni tužilac dr Bela Varju tom prilikom su se prvi put predstavili političkim zatvorenicima iz Bačke.

Kada je prošao prvi šok, izazvan energičnim postupkom grupe oficira (medu kojima se, po sećanju nekih preživelih robijaša, nalazio i jedan od članova vojnog sudskog veća koje im je sudilo u Somboru), upravnik za­tvora Laslo Nad stupio je telefonom u kontakt sa nadležnim pravosudnim organima u Budimpešti, tražeći mišljenje da li treba da ispuni zahtev ove grupe oficira. Kada je informisan о tome da on nije dužan da preda zatvo- renike oficirima, uspešno se suprotstavio ovom samovoljnom aktu.289

Upravnik zatvora Laslo Nad i okružni javni tužilac dr Bela Varju bili su poreklom Vojvodani: Nad iz Sombora, a Varju iz Bečeja. Obojica su posle prvog svetskog rata kao optanti dospeli u Madarsku. Znali su malo i srpskohrvatski jezik, poznavali mentalitet bačkog življa i tokom čitavog ra­ta nisu pokazivali nikakvo neprijateljstvo prema političkim zatvorenicima iz Backe. Taj njihov stav je omogućio da ih rodbina osudenika na razne na- čine korumpira a onda su se u nekim momentima prema borcima koji su se nalazili u ovom zatvoru ponašali blagonaklono.29®

Teško je danas utvrditi da li je ovaj dogadaj naveo ovu dvojicu pra- vosudnih funkcionera da pristupe regulisanju položaja bačkih robijaša u kaločanskom zatvoru, ili se početak poboljšanja uslova života u njemu slu- čajno poklopio sa ovim ne baš bezopasnim incidentom. Naime, odmah sutradan nakon što je grupa domobranskih oficira pokušala da odvede po- litičke zatvorenike iz kaločanskog zatvora, njima je u ćelije dato nešto sla-

164

me na kojima su mogli da naprave sebi kakav-takav ležaj, a u svaku ćeliju je ubačeno i po nekoliko ćebadi. Mada to nije bilo dovoljno, ali je bilo više nego ranije, jer kada su grupu robijaša iz somborskog sudskog zatvora prebacili u Kaloču, smestili su ih u potpuno prazne ćelije. U njima, sem uobičajenih kibli, nije bilo ni kreveta, ni slame, ni slamarica, niti ma ka- kvog pokrivača. Bez obzira na to što je u to vreme surova zima, kakva je te godine bila, već u velikoj meri izgubila svoju oštrinu, usled zaklonjenosti prozora zgradom biskupije, u ćelijama je bilo izuzetno hladno i neprijatno. Zatvorenici su se dovijali na taj način što bi dvojica-trojica prostrla jedan kaput na zemlju i legla na njega, a ostalim se pokrivala.291

Bez obzira na to što su se pre dolaska grupe zatvorenika iz Sombora madarski pravosdni i vojni organi detaljno dogovorili о pogledu obezbede- nja smeštaja vojnih političkih zatvorenika, kaločanski zatvor je, ipak, ne- spremno dočekao ovako veliku grupu osudenika. Pored zatvorskih straža- ra, koji su vršili redovnu službu u zatvoru, njemu je bio dodeljen i jedan odred domobrana, koji je obezbeđivao zgradu. Što se ishrane tiče, ovi za­tvorenici su dobijali mnogo man je nego što je u to vreme propisima bilo odredeno. Uprava zatvora, shodno postojećim propisima, nije dozvoljava- la da zatvorenici od svojih kuća dobijaju pakete sa hranom, ali je od toga ubrzo odustala. U početku oni su bili lišeni i robijaškog prava da primaju posete. Тек nešto oko dva meseca posle dolaska grupe u ovaj zatvor date su prve dozvole za posete zatvorenika, a i to u vidu nekog izuzetka. Već ta­da se znalo da je do tih poseta došlo zahvaljujući tome što je rodbina nekih zatvorenika potplatila upravnika Nada i tužioca Varjua. Pored poseta, uprava zatvora je dozvolila da se u zatvor unesu i paketi sa hranom ograničene težine. Ustalilo se, zatim, da zatvorenici mogu da primaju po­sete jednom nedeljno i da pri tome dobijaju i pakete, čija je težina stalno postajala veća.292

Čim su prvi paketi počeli da dolaze u zatvor, formiran je i zatvorski kolektiv. Inicijativu za formiranje kolektiva dao je zatvorski komitet, čiji su članovi bili: Nada Buzadžić, Radivoj Dodić, Zoran Gomirac, Ivan Par- četić, Slavko Radanov i Jeca Zarić. Odlukom ovog komiteta, koji je spon- tano formiran u zatvoru od najizgrađenijih komunista, rukovođenje radom kolektiva povereno je Jeci Zariću. Jedna ćelija u kojoj su se nalazili robija- ši iz Bačke bila je pretvorena u neku vrstu magacina za raspodelu hrane do- bijene od kuće. Tu je Zarić, uglavnom uz pomoć Ratka Kurjakova, raspo- deljivao hranu po ćelijama, vodeći računa о brojnom stanju u njima.

Odredbama kućnog reda u zatvoru, svako kolektivno držanje hrane je bilo zabranjeno. Mada su saznali za kolektiv, stražari nisu ometali nje- gov rad, ali su se čudili njegovom besprekornom funkcionisanju.

Kolektiv je uveo sistem pružanja pomoći bolesnim članovima. Oni su dobijali više hrane, kako bi se uspešno borili protiv svojih bolesti.293

165

Potplaćivanjem zatvorskih stražara kolektiv je, tako reći, svakodnev- no dobijao budimpeštanski socijaldemokratski list „Nepsava“ (Nep Szava) i građanski liberalni list „Madar Nemzet“ (Magyar Nemzet). Osim toga, zatvorenici su uspeli da uspostave i poseban kanal za dobijanje pošte od kuća, i to preko zatvorskog stražara Pala Nemeta, na ciju adresu su rodite- lji pojedinih zatvorenika slali pisma, u kojima je bilo i vesti sa frontova, sa poprišta borbi u Jugoslaviji, о međunarodnim političkim događjima i о to­me šta se događa u Somboru i okolini.

Upravnik zatvora i javni tužilac, koji je po službenoj dužnosti odgo- varao za stanje u zatvoru, takode su bili podmićeni od rodaka pojedinih za­tvorenika, pa se ni oni nisu nekorektno odnosili prema zatvorenicima iz Ju­goslavije. Jedan pomalo groteskan dogadaj najbolje svedoči о čudnim odnosima koji su vladali u ovom zatvoru, u kojem su pokatkad pojedini za­tvorski stražari doslednije sprovodili politiku države koja ih je plaćala od korumpiranih zatvorskih funkcionera.

Bilo je to 1. maja 1942. godine. Rodoljubi u zatvoru, uglavnom sko- jevci i članovi Komunističke partije, slavili su Medunarodni praznik rada. Pesma je smenjivala pesmu. I tako se stiglo i do „Internacionale“. Otpevao ju je skojevac Nikola Predojev, zvani Proskurica. U svim zatvorima je ro- bijašima bilo zabranjeno da pevaju, a pevanje „Internacionale“ je moglo da se okvalifikuje ne kao disciplinski prekršaj, već kao sprovodenje nedo- zvoljene agitacije u zatvoru, za šta su svakog zatvorenika mogli ponovo da izvedu i pred sud. Stražar koji je prepoznao melodiju medunarodne rad- ničke himne podneo je prijavu upravniku zatvora, koji se našao u nezgod- nom položaju. Na prijavu svog stražara trebalo je da interveniše, što, opet, nije bio voljan da čini.

Postrojio je u zatvorskom hodniku sve političke osudenike iz Bačke, od kojih je zatražio da odaju onoga ко je pevao „Internacionalu“. Kada se niko nije javio, upravnik je zapretio da će narediti da se svaki deseti zatvo- renik strelja. Nastalo je komešanje. Niko nije sa sigurnošću mogao da zna da li upravnik ima pravo i da li uopšte hoće tako nešto da učini, ili je sve to pusto blefiranje. Neizvesnost je prekinuo sam Nikola Predojev. Istupio je iz stroja i saopštio upravniku da je to, zapravo, on pevao, ali ne ,,Interna­cionalu“ , već jednu srpsku narodnu pesmu i započeo da peva „Skripi de- ram, škripi deram, ко je na bunaru“ . Upravniku kao da je laknulo. Straža- ru pesma „Škripi deram“ nikako nije ličila na „Ustajte prezreni na svetu“ , ali je, na upravnikovo navaljivanje, ipak na kraju rekao da je možda ipak to bila ta narodna pesma.

Kada je upravnik bio siguran da stražar više ne insistira na „Interna- cionali“, obrati se zatvorenicima objašnjavajući im da je po pravilima kuć- nog reda u zatvorskim ćelijama zabranjeno pevati, pa ih je zamolio da to više ne eine. Predojeva, naravno, nije kaznio ni za prekršaj što je pevao u ćeliji. Za to, uostalom, nisu kažnjavali nikoga ni oni upravnici zatvora koji nisu bili korumpirani. To ih mnogo nije zanimalo.294

166

I tako su prolazili jednolično robijaški dani u kaločanskom zatvoru, sve do jeseni 1944. godine, kada se već jasno osećalo da je hitlerovska koa- licija izgubila rat. Nemačka je u to vreme već okupirala i Madarsku. Upravnik zatvora i javni tužilac su sve man je bili sigurni u svoju budućnost i ličnu sigurnost. Tada su, verovatno, već češće pomišljali na to da treba sa- čekati i one koji će iz Kaloče oterati ne samo nemačke okupatore, već i hortijevsku vojsku, ukoliko ne bude položila oružje.

Istočni front se sve više približavao Kaloči. Uprava zatvora je u to vreme dobila nalog da rastereti zatvor na taj način što će lakše zatvorenike pustiti na slobodu prekidajući im izdržavanje kazne, koju će nastaviti da izdržavaju kada se prilike srede. Tako je u zatvoru ostalo svega nekoliko težih i 32 politička osudenika iz Bačke. Oni su još ranije upravniku zatvora stavili do znanja da se u Bačkoj zna da su ovde i da od njegovog stava zavisi sudbina svih njih. Ođlazak delegacije političkih zatvorenika kod upravni- ka, na čelu sa Dimitrijem Brbaklićem, bio je samo nastavak ovakvih odno- sa između političkih zatvorenika i uprave zatvora. Brbaklić je, silom prili- ka, uvek kada su odlazili kod upravnika postajao rukovodilac delegacije. Naime, upravnik zatvora je znao da je on bio rezervni oficir stare jugoslo- venske vojske, pa ga je stoga smatrao najvišim po rangu medu zatvore- nicima.

Posle vise odlazaka kod upravnika prvo je izdejstvovano da se i kri- minalci sa težim kaznama puste na slobodu, a kada je 15. oktobra 1944. go­dine stigla vest da je Horti zatražio primirje od Sovjetskog Saveza, uprav­nik je smatrao da je sada Madarska definitivno iskočila iz Trojnog pakta, pa je odobrio odlazak političkih zatvorenika iz zatvora. Postavio je samo jedan uslov: da jedna grupa zatvorenika ostane u zatvoru, kako bi vojnici- ma Crvene armije kada dodu mogli da svedoce о tome da se on korektno ponašao prema političkim osudenicima doteranim iz Sombora i okoline.

Svrstani u nekoliko grupa, preostali politički osudenici iz kaločan- skog zatvora krenuli su svojim kućama. Jedna od tih grupa, pre nego što je stigla do Sombora, naišla je usput na grupu madarskih seljaka, koji su na poziv vlasti krenuli u vojsku. Bivši kaločanski zatvorenici počeli su da im objašnjavaju da su Nemačka i Madarska izgubile rat i da oni nemaju nika- kvog interesa da se bore protiv Sovjetskog Saveza. Saslušavši argumente političkih osudenika iz Kaloče, čitava ova grupa ljudi se vratila svojim ku- ćama. I to je bio jedan od doprinosa ove grupe mladih komunista ratnim naporima saveznika u borbi protiv fašizma.295

167

REŽIM U MAĐARSKIM FAŠISTIČKIM ZATVORIMA

Uslovi života robijaša u zatvorima zavise od više komponenata. Naj- pre od same zatvorske zgrade u kojoj robijaš izdržava kaznu lišenja slobo­de. Tu prvenstveno ima značaja okolnost da li su ćelije male, predviđene samo za jednog zatvorenika (tzv. samice), ili se kazna lišenja slobode iz- država u skupnim ćelijama i da li su to ćelije sa četiri-pet, ili ćak i pedese- tak, pa i više robijaša. Pored toga, veoma velik uticaj na uslove života za­tvorenika ima i to da li rade na nekim poslovima unutar zatvora, da li taj posao, usled svoje monotonosti, ubitačno deluje na zatvorenika, da li je fi- zički težak ili lak, da li negativno utiče na zdravstveno stanje zatvorenika i sl. Najbitnija stvar na osnovu koje možemo oceniti uslove robijanja svaka- ko je ishrana zatvorenika.

U hortijevskoj Madarskoj, kao i u drugim državama, propisima su bili regulisani takozvani uslovi robijanja osoba lišenih slobode, posebno za pojedine kategorije zatvorenika. Tako su bili odredeni uslovi smeštaja za­tvorenika, njihova ishrana, odevanje, korišćenje njihove radne snage itd. No, i ako se upoznamo sa ovim propisima, još nismo dobili odgovor na pi­tanje.kako su utamničeni živeli u ovim zatvorima. Pored uslova smeštaja, koji su mahom zavisili od toga kada i kako je pojedina zatvorska zgrada zi- dana, kao i od odnosa broja zatvorenika i smeštajnih kapaciteta u zatvori­ma, na uslove života u zatvorima u velikoj meri su uticali i mnogi drugi objektivni i subjektivni činioci, pa je stoga potrebno da se posebno piše i о uslovima robijanja u svakom pojedinom zatvoru u kojem su bili učesnici narodnooslobodilačkog pokreta iz Jugoslavije.296

Prema zakonskim propisima postojalo je više vrsta kazni lišenja slo­bode.

Najčešći oblici kazne bili su robija (fegyhäz), tamnica (börtön) i za­tvor (foghäz). Specijalna vrsta zatvorske kazne bio je takozvani državni za­tvor (ällamfoghäz), predviden za izvršioce odredenih političkih prestupa, zatim radna kuća (dolghäz), rezervisana za notorne neradnike, i postrože- na radna kuća (szigoritott dologhäz), u koju su odlazili okoreli kriminalci, višestruki povratnici.

168

Politički osuđenici osuđeni su uglavnom, na kaznu robije, maloletnici na kaznu zatvora, a samo je mali broj suden na kaznu tamnice, i to oni sa kraćim vremenskim kaznama. Kako je većina osudenih učesnika narod- nooslobodilačkog pokreta, mada su im sudili vojni sudovi, kaznu izdržava- la u civilnim zatvorima, to nije bez interesa da se upoznamo sa propisima koji su važili u njima. Mnogi od tih propisa, doduše, primenjivali su se i u vojnim zatvorima.

Osnovna prava i obaveze pojedinih kategorija zatvorenika važila su, u principu, za sve zatvore u zemlji. Tako su osudeni na kaznu robije imali pravo da primaju i pišu pisma svaka tri meseca. U tom intervalu su mogli da primaju i posete, a bili su obavezni da rade prema rasporedu koji im odredi uprava zatvora. Osim toga, imali su pravo da svaki dan provedu po jedan sat, u šetnji po zatvorskom dvorištu.

Sužnji (rabok) koji su bili osudeni na kaznu tamnice imali su pravo da svakog meseca pišu i primaju pisma, kao i posete a, kao i robijaši mogli su da provedu jedan sat dnevno u šetnji. Zatvorenici su imali nešto veća prava. Oni su mogli dnevno da provedu u šetnji dva sata, da pišu rodbini dva pisma mesečno i da svake druge nedelje primaju posete. Bili su takode obavezni da rade, ali posao koji sami odaberu ili koji odgovara njihovoj stručnoj spremi. Taj princip, međutim, na političke osudenike nije prime- njivan. Maloletni osudenici su, pored toga, imali pravo i da izučavaju neki zanat za vreme izdržavanja kazne. U maloletničkom zatvoru u Cegledu, gde su tokom rata bila zatvorena svega tri učesnika narodnooslobodilačkog pokreta iz Bačke i dvojica iz Medumurja, ovaj princip je bio poštovan, ta­ko da su neki zatvorenici izučavali zanate. U segedinskom zatvoru, gde je nekoliko zatvorenih omladinaca podnelo zahtev da uči neki zanat, uprav­nik ih je odbio, uz obrazloženje, da u zatvoru nema uslova za izučavanje zanata.297

Prema zakonskim propisima, robijaši, sužnji i zatvorenici trebalo je da izdržavaju kazne odvojeno jedni od drugih, i to u kaznenim ustanova- ma, specijalizovanim za smeštaj odredene vrste zatvorenika. Kako je to­kom čitavog trajanja drugog svetskog rata u Madarskoj permanentno bio prisutan problem prenatrpanosti svih zatvora, ovome se nije posvećivalo pažnje. Jedino su u segedinskom zatvoru „Cilag“ maloletnici osudeni na kaznu zatvora bili izolovani od ostalih osudenika. Pripadnici narodnooslo- bodilačkog pokreta, osudeni na kaznu robije, odnosno tamnice, bili su smešteni na II i III odeljenju centralne zgrade zatvora, dok su maloletnici osudeni na kaznu zatvora, bili u nekoliko ćelija istražnog odeljenja zatvo­ra, sto je, opet, bilo u suprotnosti sa zakonskim propisima.

Osim navedenih razlika, kazna zatvora, tamnice ili robije nije se mnogo razlikovala jedna od druge. Zakonski imperativ da osudeni na ka­znu robije ili tamnice odredeno vreme na početku izdržavanja kazne pro-

169

vedu u samicama, nije se primenjivao ni prema kriminalcima, ni prema po- litičkim zatvorenicima, jer za to nije bilo objektivnih mogućnosti, zbog prenatrpanosti zatvora.

Bez obzira na vrstu kazne lišenja slobode, normativi predvideni za uredenje zatvorskih ćelija bili su jedinstveni za sve vrste izdržavanja kazne i za sve zatvore u zemlji. Po tim propisima, osudenici su morali da budu smešteni u ćelijama u kojima je za svakog od njih trebalo da bude obezbe- deno najmanje 20 kubnih metara vazduha, dok su samice morale da imaju najmanje 26 kubnih metara zapremine. Na osnovu postojećeg propisa, sa- mica je trebalo da bude najmanje 3,5 metara dugačka, 2 široka i 3,7 metara visoka, što predstavlja 25,9 kubnih metara. Prozore je na ćelijama trebalo obezbediti oblim rešetkama, debljine najmanje 20 milimetara, a postaviti ih na takvoj visini da se kroz njih ne bi moglo gledati napolje.

Ćelijska vrata je trebalo da budu debela najmanje 35 milimetara, sa unutrašnje strane da imaju oblogu od limene ploče, a po ivicama da budu postavljeni odgovarajući okovi. Na vratima je trebalo da bude najmanje dve brave, od koji jedna da bi se zatvarala automatski. Na svim je trebalo da postoje i mala vratašca, koja se mogu otvarati samo sa spoljne strane i koja su služila za doturanje hrane osudenicima. Osim toga, sva vrata je tre­balo snebdeti okruglim otvorom prečnika 15-20 santimetara (takozvanom špijunkom), kroz koji se zatvorenici mogu nadzirati i bez otvaranja ćelije. Predvideno je da špijunka sa spoljne strane ima limeni poklopac, kako za­tvorenici kroz nju ne bi mogli da gledaju u hodnik, a sa unutrašnje sito i staklo, kako kroz nju ne bi mogli da ozlede stražara dok obavlja rutinski nadzor nad robijašima. Staklo u špijunci uvedeno je, navodno, zbog toga što se dešavalo da su zatvorenici kroz nju stražaru duvali alevu papriku ili biber u prahu u oči.

U svakoj ćeliji je trebalo da postoji i odgovarajući broj gvozdenih kreveta na sklapanje, zajedno sa slamaricama i jastukom. Osudenik je, osim toga, trebalo da dobije čaršav i ćebe, a zimi i po dva ćebeta. Ovaj osnovni inventar trebalo je da bude popunjen i jednim stolom i dve-tri sto- lice, kao i malim ormanom, u kojem su osudenici mogli da drže svoje lične stvari. Propisima je bilo predvideno da svaki robijaš mora da ima svoj krevet, da kreveti moraju biti udaljeni jedan od drugog najmanje jedan metar i da je najstrože zabranjeno da po dva osudenika spavaju u jednom krevetu.

U kojoj meri su ovi propisi primenjivani tokom drugog svetskog rata u madarskim zatvorima najbolje svedoče izveštaji pojedinih zatvorskih upravnika i javnih tužilaca о stanju u zatvorima. U njima je, usled prenat­rpanosti, bilo i po nekoliko stotina zatvorenika, koji su ležali po podu, bez slame i slamarice. U nekim zatvorima na jednog osudenika nije dolazilo ni po tri, a kamoli po dvadeset kubnih metara vazduha itd.298

170

U teoretskoj raspravi о režimu izdržavanja kazne lišenja slobode u mađarskim zatvorima nailazimo i na sledeću rečenicu: „Robijaši se oblače u robijaška odela, izmedu ostalog i zato što se u tome nalazi i elemenat ka­zne. Medutim, to se čini, pre svega, zbog toga da bi se osudenici lakše mo­gli raspoznavati, kako unutar zatvora, tako i van njega, pa se pomoću toga ujedno otežava njihovo bekstvo. Većini zatvorenika to i pogoduje, jer se na taj način njihovo odelo ne upropašćava za vreme robijanja.“ (Izuzetak od ovoga su takozvani državni zatvorenici, koji su imali pravo da nose svo- ja odela, da sami organizuju sebi ishranu, štaviše, da u ćelije unose i svoj nameštaj.)

Argumenti izneti u ovom objašnjenju su sasvim logični i opravdani. Osudenika, u krajnjoj liniji, treba izolovati i onemogućiti mu bekstvo. Me­dutim, njega najviše zanima kakvo je to odelo i da li ga u dovoljnoj meri štiti zimi od hladnoće. Na to pitanje se teško može dobiti odgovor iz zva- ničnog opisa robijaškog odela:

„Muškarci robijaši nose kapu, kaputić, prsluk i pantalone, leti od platna, a zimi od grubog sukna, zatim cokule (u bolnici papuče), košulje, obojke, šal (?) i maramicu a osudenice kaput i suknju, leti od platna, zimi od grubog sukna, zatim podsuknju, maramu za povezivanje kose, košulju, cokule, obojke, kecelju, šal i maramicu.“

Nije naodmet da se spomene i to da je, prema važećim propisima, u- prava zatvora bila obavezna da osudenicima jednom nedeljno da čisto rub­lje, a dva puta nedeljno obojke.

U svim zatvorima gde su jugoslovenski rodoljubi dobijali zatvorsko odelo, navedeni propisi su se dosledno sprovodili, bar u početku. Ovo ode­lo je i moglo biti pogodno za zatvorenika, ali pod pretpostavkom da se zimi u zatvorskim ćelijama i radionicama uredno loži, što, medutim, tokom dru­gog svetskog rata u madarskim zatvorima nije bio slučaj. U sisteme cen- tralnog grejanja puštana je dnevno jedanput ili dvaput para u trajanju od svega pet-šest minuta. U zatvorima su se uglavnom grejale samo kancelari- je i neke radionice. Kako je robijaško odelo bilo veoma oskudno, sve je to doprinosilo čestom poboljevanju zatvorenika;299

Kvalitet odevnih predmeta koje su u zatvorima tokom rata dobijali osudenici menjao se uporedo sa pogoršavanjem opšte ekonomske situacije u Madarskoj. U početku su rublje i letnje odelo koje su robijaši dobijali bi­li satkani od lana. Zatim su počeli da se tkaju pola od lanenog a pola od ku- deljnog vlakna, da bi već 1944. godine Ian bio potpuno izostavljen sa spiska sirovina za pripremanje letnjeg odela i robijaškog rublja. U isto vreme, dok je u početku svaki robijaš nedeljno dobijao čisto rublje, tokom 1944. ono se sve rede menjalo, tako da su na kraju osudenici i po pet-šest nedelja nosili neoprano rublje, što je bio znak nedostatka sapuna u državi.

Oskudica je pratilac svih ratova. Nje nije bilo samo u lanenom predi- vu i sapunu. Pojavljivala se i u drugim artiklima, a osudenici su je uvek naj-

171

više osećali. Tako je bilo i sa obućom. Oskudica u obući, a posebno u koži za donove, nije mimoišla ni Hortijevu Madarsku. Stoga je Ministarstvo pravosuda 8. juna 1942. naredilo svim upravama kaznenih institucija i za­tvora okružnih i sreskih sudova da zabrane korišćenje cokula u letnjem pe- riodu.300

Zatvorenici su išli bez cipela sve do duboko u jesen. Za to vreme bilo im je, doduše, dozvoljeno da nose cipele koje bi dobijali od svoje rodbine, ali su u jesen 1942. godine, umesto cokula sa kožnim dobili cipele sa drve- nim donom. Koža je ustupila mesto drvetu, pa je i kloparanje drvenih do- nova po zatvorskim dvorištima unelo nove motive u jednoličnu simfoniju zatvorskih šumova i atmosfere.

Ishrana osudenika u madarskim zatvorima takode je bila regulisana putem nekoliko propisa. Još je Austro-Ugarska Monarhija regulisala re- žim ishrane svojih zatvorenika. U to vreme, po propisu iz 1890. godine, ro- bijaši su dnevno dobijali po 840 grama hleba, a tri puta nedeljno im se ku- vala i hrana sa mesom. Ostalih dana dobijali su za doručak mleko, slaninu a u podne bareni krompir, a kada je mesa bilo za ručak, nisu dobijali ni do- ručak ni večeru.

Posle prvog svetskog rata u Madarskoj su vladale veoma teške eko­nomske prilike, pa je ishrana robijaša za državu predstavljala veliko bre- me. Zato je tadašnje Ministarstvo pravosuda svojim naredenjima iz 1920, 1922. i 1923. dozvolilo osudenicima da u neograničenim količinama prima­ju hranu od svojih rodaka, pa i od onih sa kojima nisu bila u srodstvu. To stanje se zadržavalo sve do 1. marta 1928, kada je Ministarstvo pravosuda ukinulo ovu robijašku privilegiju. Od tog doba u svim madarskim civilnim zatvorima na snazi je bio nov, jedinstveni robijaški jelovnik, koji se u veli- koj meri razlikovao od onog koji je važio pre prvog svetskog rata.301

Prema tom jedinstvenom jelovniku, trebalo je da svi zatvorenici dnevno dobiju po 650 grama hleba, koji je morao da bude bajat, star naj- manje dva, ali najviše pet dana. Ovaj hieb je trebalo da se rasporedi robi- jašima u tri jednaka obroka. Od toga se, medutim, gotovo svuda odustalo, jer bi to stvorilo komplikacije, pa su zatovorenici dnevno sledovanje hleba dobijali ujutro, pre doručka.

U to vreme je ü robijaškom jelovniku bilo mesnih i bezmesnih dana. Meso se kuvalo dva puta nedeljno. Za doručak robijaši su dobijali po pola litre zapržene čorbe, a za nedeljni ručak su postojala dva zvanična jelovni- ka. Po jednom, robijašima je trebalo dati po pola litre govede supe i isto toliko variva a za večeru gustu čorbu, dok po drugom, trebalo je da dobiju litru govedeg gulaša, pri čemu se za svakog robijaša mora obezbediti 87,5 grama govedeg mesa. Onih dana kada se robijašima ne daje meso, sleduje im porcija guste čorbe. Tri puta nedeljno trebalo im je davati varivo, a dva puta testo. Ako se, pored svega ovoga, želi steći prava slika о robijaškoj is-

172

hrani, treba znati i to od čega je pojedino jelo sastavljeno. Kao što se vidi, jedna litra goveđeg gulaša, spravljenog od 87,5 grama govedeg mesa nije nikakva dakonija.

Varivo se za robijaše pripermalo od mahunastih biljaka, krompira, mrkve, kelerabe, bele repe, kiselog kupusa, kelja, a leti od zelenog variva (tikve, salate itd.).

Za pripremanje hrane u kaznenim ustanovama upotrebljavalo se me- sečno po zatvoreniku jedan kilogram masti i 19,32 kilograma brašna. Od ove količine 1,32 kilogram brašna se trošilo za pripremanje testa.

Taj propis donet je 1928. godine, a već tri godine kasnije, 1931, usled teške ekonomske situacije u koju je zemlja upala zbog svetske ekonomske krize, Ministarstvo pravosuda svojim rešenjem smanjuje dnevno sledova- nje hleba na 550 grama po robijašu a uvodi se još jedan bezmesni dan, tako da se od tog vremena robijašima davalo meso samo jednom nedeljno, i to u nedelju. Ujedno se smanjuje i sledovanje svinjske masti sa jednog kilogra­ma na 800 grama mesečno po zatvoreniku.

Takvo se stanje zadržalo sve dok nisu prvi pohapšeni Jugosloveni sti- gli u madarske zatvore tokom drugog svetskog rata. Ali, ratne nedaće su tek tada počele ozbiljno da ugrožavaju Hortijevu Madarsku. Pukovi koje je Horti slao na Jugoslaviju, Sovjetski Savez i drugde zahtevali su, izmedu ostalog, i ogromne količine hrane. Tome su doprineli i Hitlerovi apetiti i zahtevi da mu madarski saveznik preda sve veće količine prehrambenih proizvoda.302

Madarska je još pre napada na Jugoslaviju u svojoj zemlji uvela ra- cionisano snabdevanje nekim životnim namirnicama. Tokom rata sve vise je smanjivala garantovane količine namirnica koje gradani mogu da kupu- ju i uvodila nove artikle pod sistem racionisanja. Stoga nije ni čudno što jei količina hrane predviđene za ishranu robijaša tokom rata stalno trpela ko- rekcije, naravno, na štetu robijaša.

Uoči Božića 1941. Ministarstvo pravosuđa u Budimpešti izdaje nare- denje о smanjenju pojedinih artikala potrebnih za ishranu robijaša. Bio je to dokument uveden u Ministarstvu pravosuda 24. decembra 1941. godine. Dok je 1928. bilo propisano da se po jednom zatvoreniku mesečno utroši po 20 kilograma brašna, sada je ta količina umanjena na svega 12 kilogra­ma. Ministarstvo pravosuda, medutim, precizira i to da od te količine bra- šna treba spraviti za ishranu robijaša:

1. Dnevno sledovanje hleba od 350 grama;2. Dopunsko sledovanje hleba za teške fizičke radnike, po mogućno-

sti od 200 grama dnevno;3. Zapršku za pripremanje čorbi i variva;4. Redovnu porciju testa sa kupusom i krompirom, i to u utorak i

četvrtak.303

173

Pola godine kasnije, 28. jula 1942, Ministarstvo pravosuda ponovo donosi naredenje kojim se reguliše mesečno snabdevanje brašnom, ali po­novo odreduje 12 kilograma mesečno. Uskoro zatim piše svim kaznenim ustanovama u zemlji da snabdevanje ljudi lišenih .slobode brašnom treba smanjiti za 10 odsto. Tada je i dnevno sledovanje hleba u madarskim za­tvorima smanjeno sa 350 na svega 300 grama dnevno. To, naravno, nije bio jedini vid pogoršavanja i inače oskudne i slabe ishrane. Dnevna porcija ro- bijaškog hleba od 1890. do 1942. godine smanjila se sa 840 na svega 300 grama, ali na tržištu je bilo i sve manje krompira, pasulja i drugih artikala, pa je ministar pravosuda 8. juna 1942. u svim kazneno-popravnim ustano­vama pokrenuo eksperimentalnu primenu takozvanog „beta“ praška za spravljanje čorbe robijašima. Ova je čorba trebalo da bude u zatvorenič- kom jelovniku dva puta nedeljno. Od ovog praška mogla se spravljati čor- ba veoma lošeg ukusa, koja je po aromi podsećala na grašak. Izveštaji upravnika kazneno-popravnih ustanova bili su, verovatno, pozitivni, jer je Ministarstvo pravosuda 1. decembra iste godine odlučilo da se, ,,s obzirom na sadržaj primljenih izveštaja“, čorba spravljena od „beta“ praška robija- šima kuva najmanje tri puta nedeljno, ali se pošlo i korak dalje. Istim nare- denjem je odredeno da se od ovog praška robijašima spravlja i varivo dva puta nedeljno!

Ovaj prašak je proizvodila budimpeštanska firma nekog Andraša Pa­pa. U početku eksperimenta jedan kilogram „bete“ stajao je 2,75 penga a od te količine se moglo spraviti stotinu porcija čorbe. Znači, materijal za jednu porciju čorbe iznosilo je 9 filira, a Ministarstvo odbrane je u to vre­me plaćalo civilnim zatvorima za ishranu vojnih zatvorenika po 80 filira dnevno. Medutim, kada je eksperimenat sa spravljanjem čorbe uspeo, ce- na jednog kilograma praška je već narasla na 3,30 penga.304

Ministarstvo pravosuda u Budimpešti izdalo je 31. oktobra 1941. go­dine naredbu kojom je rukovodiocima kaznenopopravnih ustanova i sud- skih zatvora dozvoljeno da odobre rodacima zatvorenika ili dobrotvornim ustanovama da prilikom „uobičajene proslave božićne jelke“ , na prvi dan Uskrsa, odnosno Duhova, zatim na Dan svetog Ištvana, te na rodendan (18. juni) i imendan (6. decembar) Hortija, kao šefa države, mogu svakom zatvoreniku da pošalje paket od dva kilograma hrane, delikatesnih proi- zvoda, sredstava za održavanje higijene, knjige, pribor za pisanje i poštan- ske marke. U naredbi je, međutim, posebno istaknuto da osudenici ne mo­gu da primaju ovakve pakete od udruženja ili organizacija političkog ka- raktera i da zatvorenici jevrejske narodnosti ne smeju da dobijaju pakete za Božić, Uskrs i Duhove, to jest ne šest puta, kao svi ostali, već samo tri puta godišnje.305

Mada je ovim propisom bilo odredeno da paketi sa hranom mogu da teže najviše dva kilograma, zatvorenici se sećaju da su zatvorske uprave dozvoljavale primanje paketa teških i do dva i po kilograma, i to u bruto

174

težini, ukoliko su poslati poštom, a ako su rođaci zatvorenika paket doneli sami u zatvor dešavalo se da su neki stražari puštali u zatvor i pakete nešto veće težine. Osim toga, sređstva za održavanje lične higijene, knjige i pri- bor za pisanje zatvorenici su mogli da primaju van paketa sa hranom.306

Ovi paketi sa hranom, koji su zatvorenicima predstavljali veoma zna- čajnu dopunu svakodnevne ishrane, mogli su da se primaju tokom čitavog trajanja rata. U početku, nemajući dovoljno iskustva, zatvorenici su do- zvoljavali da im od kuće šalju u ovim po težini, ipak, minijaturnim paketi- ma, i razne poslastice, pečeno meso, kolače i slično. No, posle veoma krat- kog vremena u većini zatvora došlo se do zaključka da je najcelishodnije ako u paketima bude, po mogućnosti, najkaloričnija hrana, pa je nepo- sredno posle toga, u ovim paketima dolazila u gotovo sve zatvore širom Madarske iz porobljene Jugoslavje uglavnom čista svinjska mast i ništa vi­se. Naime, u uslovima zatvorske ishrane bilo je mnogo važnije da se pojača kalorična vrednost hrane, nego da se dan-dva jedu razne poslastice.

Kada se već govori о kaloričnoj vrednosti ishrane, valja napomenuti da ni u jednom propisu, niti teoretskom radu koji obrađuje način ishrane u hortijevskim civilnim zatvorima nigde nije pomenuto kolika treba da bude kalorična vrednost robijaške hrane. U propisu stoji da robijaši treba da do- biju, na primer, pola litra variva, ali nema ni pomena о tome od koliko si- rovina treba to varivo spravljati, a kako je količina brašna i masnoće koja se koristi za spravljanje robijaške hrane stalno smanjivana, to je i kalorična vrednost hrane u zatvorima bila sve manja. To dokazuje i činjenica što su svi zatvoreni rodoljubi u hortijevskim zatvorima stalno gubili od svoje tele- sne težine, neki i preko jedne četvrtine.307

U vojnim zatvorima vladale su drugačije prilike, mada je položaj za­tvorenika u njima bio takode nezavidan. О ishrani zatvorenika u vojnim zatvorima, a posebno u zatvoru „Margitkerut“, pruža prilično plastičnu sli- ku izveštaj komandanta ovog zatvora od 30. januara 1943, koji je sačinjen na osnovu zahteva Ministarstva odbrane od 21. januara iste godine. U tom naredenju Ministarstvo je zahtevalo da se u izveštaju opiše ishrana u zatvo­ru, sa posebnim osvrtom na količinu i hranljivost namirnica koje se daju zatvorenicima.308

Prema ovom izveštaju, zatvorenici, sužnji i robijaši koji se nalaze na izdržavanju kazne u zatvoru „Margitkerut“ dobijaju hranu dva puta dnev­no, to jest doručak i ručak, kao i 330 grama hleba na dan. Što se tiče količi- ne i kvaliteta hrane koja se daje osudenicima, komandant zatvora veoma šturo konstatuje da se hrana priprema u predviđenim količinama i da je propisanog kvaliteta, jer se sirovine za pripremu robijaške hrane redovno dobijaju od, za to odredenog magazina. Osim toga, zatvorenici dva puta nedeljno, a sužnji i robijaši jedanput mesečno mogu do određenog iznosa da kupuju razne prehrambene namirnice.

175

I ovde je komandant dao neprecizne podatke о tome koliko para osudenici mogu najviše da utroše za kupovinu prehrambenih proizvoda, niti je naveo kakvi su to proizvodi, mada na kraju dopisa dodaje:

Pravo na kupovinu ovih artikala sada postoji već samo na papiru, jer usled uvodenja karata za snabdevanje, hleb, slanina, kobasice i drugi ko- basičarski proizvodi, zatim mleko, puter, sir i ostali mlečni proizvodi mogu da se kupe samo na karte, kojima, pak, osudenici ne raspolažu. Naime, bez karata za snabdevanje sada se još može kupiti samo džigernjača, pek- mez i „ovomaltin“. Komandant u svom dopisu ističe da je hranljivost hrane koja se, na osnovu postojećih propisa, daje osudenicima dovoljna samo u slučaju ako im se omogući da je dopune kupovinom hranljivih prehrambe­nih proizvoda.

Iz ovoga se može zaključiti kakva je bila hrana koju su osudenici u vojnim zatvorima dobijali. Ona je trebalo da se dopunjuje hranom koju o- sudenik säm kupuje, a kako nije imao karata za snabdevanje, ove artikle nije mogao ni da kupi. Ostaje veoma jasan i jednostavan zaključak: osude­nici su u vojnim zatvorima horitjevske Madarske za vreme drugog svetskog rata dobijali hranu nedovoljne hranljivosti.

Komandant „Margitkeruta“ u svom izveštaju uporeduje stanje u nje- govom zatvoru sa stanjem u civilnim zatvorima, sa čijim upravnicima, kako sam kaže, u poslednje vreme sve češće dolazi u kontakt, te da je saznao da stanovnici ovih zatvora dobijaju hranu tri puta dnevno (doručak, ručak i večera) i 300 grama hleba, a mogu da primaju mesečno i po jedan paket sa životnim namirnicama. (Podatak о tome da se mesečno jedanput mogu sla- ti paketi civilnim osudenicima nije bio tačan, sem tamo gde je to bilo po- stignuto podmićivanjem - primedba autora).

Iz svega ovoga komandant zatvora izvlači zaključak da bi trebalo osudenicima dozvoliti da tri puta godišnje, to jest na Božić, Uskrs i na Dan svetog Ištvana dobijaju po jedan paket sa životnim namirnicama do pet ki­lograma težine.309

Čitava ova prepiska rezultat je jednog nemilog dogadaja koji se odi- grao u „Margitkerutu“ 8. januara 1943. godine. Tog dana je glavni zatvor­ski lekar dr Elemer Sarudi pismeno izvestio komandanta zatvora da u za­tvoru ima vise obolelih od pegavog tifusa, pa stoga predlaže da se privre- meno, u narednih šest nedelja, dozvoli zatvorenicima da primaju od svojih kuća pakete sa prehrambenim artiklima. Svoj predlog dr Šarudi obrazlaže sledećim rečima:

„Pegavi tifus je opasan, naročito za one pojedince čija je normalna ishrana onemogućena i čija je otpornost usled toga umanjena. Poznata je činjenica da se epidemija pegavog tifusa pojavljuje u većem obimu na onim teritorijama i delovima država gde stanovništvo nije imalo prilike da se uredno hrani.“

176

Još istog dana komandant zatvora, pozivajući se na usmeno narede- nje vojnosudskog general-majora dr Mihalja Čeha, izdao je sledeće nare- denje:

„Na osnovu usmenog naređenja, primljenog od XIII odeljenja Mini­starstva odbrane, dozvoljavam da rodbina, prilikom dozvoljene posete, preda zatvorenicima pakete sa životnim namirnicama u težini od pet kilo­grama. Ovo vanredno odobrenje za predaju paketa važi do kraja aprila 1943. godine. To znači da se od kraja aprila paketi mogu predavati samo tri puta godišnje, kako je to postojećim propisom odredeno.“310

Prema „postojećim propisima“ , medutim, kako to vidimo iz izveštaja komandanta zatvora od 30. januara, u vojnim zatvorima zatvorenicima ni­je bilo dozvoljeno da primaju pakete sa životnim namirnicama. О kakvim onda paketima govori komandant? To se saznaje iz njegovog dopisa upu- ćenog takode 8. januara Ministarstvu odbrane, u kome u svega jednoj re- čenici predlaže da se ukine naredba Ministarstva odbrane broj 423.619/13 iz 1939. godine i ujedno usvoji nova naredba, čiji nacrt je „Slobodan da pri- loži u prilogu ovog dopisa“ . Tekst ovog nacrta je veoma interesentan, pa ga stoga valja i u celini upoznati. On glasi:

„Radi jačanja disciplinskog autoriteta komandanta zatvora, odredu- jem da on ima pravo da dozvoli onim zatvorenicima (istražnim i osudenim) koji se dobro ponašaju da prime od svojih kuća godišnje tri paketa sa život- nim namirnicama, u težini koja ne može da bude veća od pet kilograma.

Na osnovu odredbe iz pargrafa 62, prilog 14 uputstva označenog sa D.4, osudenicima koji su disciplinski kažnjeni oduziinanjem odredenih be- neficija (prava pisanja pisama, ograničenjem ili zabranom prijema posete) ne smeju da se izdaju paketi za vreme trajanja disciplinske kazne, već uko- liko su stigli na njihovo ime, treba ih, zajedno sa onim paketima koji pre- mašuju pet kilograma težine, vratiti poštom pošaljiocu.“311

Iz ove prepiske proizilazi da su državni organi, utvrđujući količinu i kvalitet hrane koja se u zatvorima daje osuđenicima, unapred računali s tim da je ta hrana nedovoljna za normalnu ishranu osudenika, što koman­dant „Margitkeruta“ jasno i navodi u svom izveštaju Ministarstvu rekavši da je „propisana ishrana samo onda dovoljna ako joj se doda i hrana koju osudenici kupuju za svoj novae“. Ta ista misao provejava i u izveštaju za- tvorskog lekara kada tvrdi da treba osudenicima dozvoliti da privremeno dobijaju pakete sa prehrambenim proizvodima, jer je u zatvoru izbila epi- demija pegavog tifusa, a on napada one ljude koji su lišeni normalne ishra- ne. Znači, u zatvoru osudenici петајц ni normalnu ishranu.312

Ni zatvorski lekar, ni komandant zatvora, medutim, ni ne pomišljaju na to da bi se ishrana osudenika mogla poboljšati na taj način što bi im se povećalo sledovanje masti, mesa, brašna, hleba. . . Jedini teoretski način vide u tome što bi osudenici od rodbine primali pakete za životnim namir-

12 Jugosloveui u m ađarskim zatvorim a. 177

nicama, koje oni, doduše, ne mogu da kupuju za svoj novae, jer se sva iole značajnija hrana prodaje samo na karte za snabdevanje. Odakle, onda, rodbini ta hrana? To nije briga zatvorskih vlasti.

Ostaje da se odgonetne još jedno pitanje. Zna se da je ishrana osude­nika tokom drugog svetskog rata u madarskim zatvorima bila veoma slaba, što tvrde ne samo oni koji su životarili hraneći se njome, već i zatvorski funkcioneri. Izlaz iz situacije neki od njih su videli u dozvoljavanju da osu­denici primaju pakete od rodbine. Medutim, i tu je večito prisutno određe- no cenkanje. Civilni zatvorenici mogu godišnje da primaju po šest paketa od 2,5 kilograma hrane, a Jevreji samo tri. U vojnim zatvorima osudenici ne mogu da primaju ovakve pakete. Predlaže se jednostruko, vanredno primanje paketa, pa zatim tri puta godišnje po 5 kilograma itd. Zašto, kada tu vide jedini izlaz, nisu osudenicima dozvolili da mogu da prime veću koli- činu hrane od svojih kuća, pa bi u zatvorima bilo mnogo manje raznih obo- ljenja, a i radna sposobnost osudenika bi bila veća.

Ne bi trebalo pretpostaviti da je zatvorske vlasti i organe uprave na to navodila jedino slepa mržnja prema zatvorenicima, mada je i to bilo pri­sutno. U dopisu komandanta „Margitkeruta“ od 26. oktobra 1938. godine, kada još ratna oskudica nije bila zakucala na vrata hortijevskih kazamata, čitamo da je, pored đosadašnja uobičajena dva paketa, vise rukovodstvo u tri maha dozvolilo da se osudenicima šalju i vanredni paketi, i da pridrža- vanje strogih mera predostrožnosti, kao i savestan pregled ovih paketa, u tolikoj meri opterećuje ionako malobrojno stražarsko osoblje, da kada bi se ono još češće koristilo za ovakve svrhe doslo bi do slabljenja kvaliteta obavljanja službe.

Ima, medutim, još jedan razlog zbog čega se u ovom dopisu predlaže da se ne poveća pravo osudenika da primaju pakete. Naime, velik je broj zatvorenika čije porodice, po mišljenju komandanta, ne bi mogle da im ša- lju do 25 kilograma životnih namirnica godišnje, što bi osudenici, ako im se to dozvoli, svakako tražili od svoje rodbine. To bi, opet, dovelo do nezado- voljstva, kako u zatvoru, tako i van njega.313

Iz svega toga bi se mogao izvesti zaključak da je celokupna ishrana osudenika u hortijevskim zatvorima bila do nehumanosti slaba, prvenstve- no zbog krajnje birokratskog odnosa nadležnih organa prema ovom pita- nju. Njima nije bilo važno da se osudenici normalno hrane, već da spokoj- no, bez većih potresa otaljavaju posao koji im je poveren. Život i zdravlje hiljade zatvorenika ih se nije mnogo ticalo, pa ni lekara koji je za to bio za- dužen. U nekim zatvorima, medutim (Vac, Kaloča itd.) neki stražari su do- zvoljavali unošenje izvesne količine hrane u zatvor, pošto su bili potplaćeni od strane rodbine zatvorenika. Bili su to retki izuzeci.314

178

POLITIČKO O RGANIZOVANJE RO DO LJUBA U ZATVO RIM A I LO GO RIM A

Posle sprovođenih suđenja pred okupatorskim sudovima u nekoliko madarskih zatvora i logora našlo se tako više stotina članova Komunističke partije i Saveza komunističke omladine Jugoslavije. Treba, medutim, na- pomenuti da su ovi članovi Partije pre rata, kao i za vreme okupacije, svo­ju partijsku aktivnost uglavnom ispoljavali u okviru skojevskih organizaci­ja i rukovodstava. Uoči izbijanja drugog svetskog rata partijske i skojevske organizacije pripremale su svoje članove za odbranu zemlje, u izvesnoj meri i za vodenje gerilskog rata, ali i za držanje na isledenju pred klasnim neprijateljem. Medutim, za dalje ispoljavanje revolucionarne aktivnosti u zatvorima i logorima oni nisu bili pripremani. Tim je bio teži i složeniji za- datak koji je stojao pred njima kada su se našli u madarskim fašističkim za­tvorima i logorima. Ništa im drugo nije preostalo već da se oslone na sop- stvenu političku intuiciju.

U neku ruku im je politički oslonac i putokaz predstavljala knjiga Rodoljuba Čolakovića (R. Bosanac) „Kuća oplakana“ , koju je pre rata pročitao velik broj članova Partije i SKOJ-a. Medutim uslovi borbe na ro- biji u predratnoj Jugoslaviji i za vreme okupacije u madarskim zatvorima bili su različiti. Komunisti zatočeni u kazamatima predratne Jugoslavije vo­dili su borbu oslanjajući se na delatnost Komunističke partije Jugoslavije i SKOJ-a van zatvora, održavajući čvrste veze sa organizacijom, kao i na de- mokratsko javno mnjenje u zemlji. U zatvorima madarskog fašističkog o- kupatora, sem retkih izuzetaka, zatvorenici nisu imali veze sa partijskom i skojevskom organizacijom u domovini, a na javno mnjenje u Madarskoj oni uopšte nisu mogli da se oslone. Prema tome, na suprotnim stranama ovog specifičnog fronta unutar zatvora i logora, s jedne strane, nalazio se Hortijev madarski kontrarevolucionarni režim sa svojim institucijama državne prinude, a s druge, jugoslovenski komunisti i ostali rodoljubi, koji su u toj borbi uglavnom mogli da se oslone na sebe i sopstvenu političku u- mešnost i samoinicijativu.

12* 179

Posle masovnih otkrivanja i likvidiranja čitavih partijskih i skojev- skih organizacija u Bačkoj, Baranji, Medumurju i Prekomurju, organizaci- je su na torn terenu imale ogromnih poteškoća da ponovo okupe nove bor- ce koji će se boriti protiv fašizma, do konačne pobede. U takvim okolnosti- ma partijske i skojevske organizacije nisu ni mogle detaljnije da se bave re- volucionarnom aktivnošću zatočenih robijaša, koje su oni, bar u prvo vre­me, smatrali izgubljenim za narodnooslobođilački pokret.

No, i pored toga, zabeleženo je nekoliko kontakata partijskih organi- zacija sa komunistima u zatvorima. U leto 1942. godine u segedinski zatvor stiže poruka od novosadske partijske organizacije sa uopštenim nalogom da se u zatvoru organizuje rad Partije i SKOJ-a315

Politički zatvorenici u Kaloči uspostaljaju mnogo konkretniju vezu sa pokretom na terenu. Nada Buzadžić, skojevka iz Sombora, dobija ilegalno pismo od Đurice Jojkića, partijskog radnika koji je jedno vreme radio na somborskom terenu. Bilo je to u jesen 1942. godine, kada je većina ljudi iz zatvora već oterana na Istočni front. Jojkić od Buzadžićeve traži da mu do- stavi izveštaj о političkom stanju i raspoloženju medu političkim zatvoreni­cima, interesujući se, ujedno, da li bi se u zatvoru mogao preradivati partij- ski matrerijal koji bi im on ilegalno dostavljao u zatvor. Kada je dobio po- zitivan odgovor, počeo je putem potplaćenih stražara da im dostavlja razne partijske materijale. Bili su to pojedini brojevi listova „Slobodna Vojvodi­na“ , „Istina“, „Vojvodanka u borbi“, kao i veći broj ilegalnih letaka koje su izdavali Partija i SKOJ. Ovaj materijal Nada je doturala Radivoju Do- diću, koji je, opet, organizovao njegovu proradu u zatvoru.316

Komunisti u Vacu imali su povremeno i veze za partijskom organiza- cijom na terenu, koja je bila intenzivnija prilikom odlaska robijaša na pri- nudni rad 1944. godine. Medutim, ni posle izlaska većeg broja članova Par­tije i SKOJ-a iz zatvora, krajem 1942. i tokom 1943. godine, koji su se ma- hom svi ponovo uključili u pokret, veze izmedu organizacija sa terena i onih u zatvorima ne postaju intenzivnije. Zabeleženi su, ipak, i slučajevi doturanja partijskog materijala u zatvor u Vac i Marijanostru.

Iz toga proizilazi da komunisti i skojevci u madarskim zatvorima i lo- gorima nisu imali jedinstveno rukovodstvo kojem bi u to vreme bili podre- deni. Bez obzira na to, a ni pored nejednakih uslova tamnovanja u raznim zatvorima, postojala je sličnost u formama i sadržajima revolucionarne ak­tivnosti u raznim zatvorima, a njihova politička delatnost urodila je, uglav­nom, sličnim plodovima.

U svim zatvorima i logorima hortijevske Madarske u kojima su robi- jali jugoslovenski rodoljubi uočeno je da se skoro u isto vreme formiraju dve organizacije. S jedne strane, formiraju se kolektivi (zatvorski, ćelijski, odeljenjski ili po nekom drugom principu), a s druge, partijsko-politička rukovodstva. Ideja о stvaranju kolektiva gotovo u svim sredinama se rada spontano. U kaločanskom zatvoru kolektiv je formiran odmah kada je za-

180

tvorska uprava dozvolila da se dobijaju paketi sa hranom od kuće. Sva hra- na se tada sakupila u jednu ćeliju, gde ju je Jeca Zarić delio prema broj- nom stanju u pojedinim ćelijama.317 U „Margitkerutu“ je kolektiv, takode, formiran odmah nakon dolaska prvih zatvorenika u ovaj zatvor. Kada je Jan Kuhar, tekstilni radnik, postao rukovodilac tekstilne radionice u zatvo­ru, ova radionica je postala centar čitave političke aktivnosti zatvorenika, pa, naravno, i kolektiva. Vremenom je izdejstvovano da iz svake sobe radi najmanje po jedan Jugosloven u ovoj radionici, pa je to u velikoj meri do- prinelo uspešnom delovanju kolektiva.318

Kada je velik broj političkih osudenika iz budimpeštanskog „Margit- keruta“ prebačen u kaznionu u Vac, ovde je, po ugledu na budimpeštanski kolektiv, odmah formirana organizacija.319 LJ segedinskom zatvoru prvo su formirani ćelijski kolektivi, zatim su se objedinila pojedina zatvorska krila, da bi na kraju svi politički osudenici iz Jugoslavije i komunisti iz Madarske bili objedinjeni u istom kolektivu.320

Na prvi pogled kolektiv u zatvoru je bio ekonomska organizacija, što je samo delimično tačno. I u onim slučajevima kada je u jednom zatvoru ili logoru bilo vise kolektiva, članstvom u jednom kolektivu zatvorenik je, praktično, bio član svih kolektiva. Jer, prelaskom iz jedne ćelije u drugu, iz jednog odeljenja zatvora u drugo, član kolektiva bi automatski postajao član kolektiva one sredine u koju je dospeo. Štaviše, kada su pojedini za­tvorenici prebacivani iz jednog zatvora u drugi, oni bi u novoj sredini od­mah saopštavali da su u zatvoru iz kojeg dolaze bili članovi kolektiva. Već i iz ove činjenice se vidi da kolektiv nije bio samo ekonomska organizacija, već prevashodno, politička.

Kolektiv je bio ilegalna organizacija, pa i u onom delu koji se odno- sio isključivo na njegovu ekonomsku funkciju. Naime, u tačci 15. kućnog reda u madarskim zatvorima kaže se da je zatvoreniku zabranjeno „da ma šta kupuje, zamenjuje, prima na poklon, ili da ma kome nešto poklanja. Strogo će se kazniti oni koji to izvrše medu sobom, ili sa ma kojim trećim licem.“321 Kako su članovi kolektiva medusobno razmenjivali hranu, davali onima koji od kuća nisu ništa dobijali, a ovi, pak, primali od onih koji su dobijali pakete od kuća, to je očigledno da se tu radilo о organizaciji koja je bila zatvorskim propisima zabranjena. Medutim, nije zabeležen nijedan slučaj da je neko kažnjen zbog toga što pripada kolektivu, mada je u nekim zatvorima, kao, na primer, u Kaloči, njegov rad bio poznat zatvorskim stražarima. Kolektiv je, nadalje, bio prevashodno politička organizacija, jer su njegovi članovi mogli da postanu samo oni zatvorenici koji su dospeli u zatvor ili logor kao članovi ili simpatizeri narodnooslobodilačkog pokreta ili antifašističkog antihitlerovskog pokreta otpora i koji su i u zatvoru ostali dosledni principima ove borbe i prihvatali njene ciljeve.

181

Zatvorski kolektivi su na razne načine fiksirali principe svoga delova- nja. Među tim principima se, uglavnom, nalaze dve vrste normi. Jedni se odnose na medusobne ekonomske odnose članova kolektiva, a drugi na njihove moralno-političke odnose.

Kolektiv, kao ekonomska organizacija, vodio je računa о materijal- nom položaju svojih članova, trudeći se da im stvori podjednake materijal- ne uslove života u zatvoru. Celokupna imovina svih članova kolektiva: hra­na, odeća, obuća, knjige, materijal za pisanje i ostalo, bila je zajedničko vlasništvo kolektiva. Zahvaljujući ovakvom stavu, u svim kolektivima se hrana delila na jednake delove i svi članovi kolektiva bili su obezbedeni po- trebnom zimskom odećom i obućom, što je u nekim slučajevima bilo i važ- nije od nabavke hrane.

Pored ovih opštih principa, zatvorski kolektivi su obezbedivali snab­devanje pušača duvanom, ali im zabranjivali da za hranu kupuju duvan, kao i da ma ко trguje ili razmenjuje hranu i druge stvari koje prima od ko­lektiva.

Drugi vid aktivnosti zatvorskih kolektiva bio je ideološko-vaspitna i politička delatnost. Kolektiv je bio društveno-politička organizacija koja je za svoje članove organizovala društveni, vaspitni i ideološko-politički rad na principima marksizma-lenjinizma. Svaki član kolektiva bio je dužan da svojim držanjem i postupcima čuva ugled učesnika narodnoolobodilačkog pokreta i da disciplinovano izvršava odluke rukovodstva kolektiva. Svi ko­lektivi su, shodno obavezama i pravima njihovih članova, predvidali i ka­zne za one koji prekrše data pravila. Vaspitne mere protiv njih su bili opo- mena, isključenje i bojkot.322

Kolektivi u kojima je ponegde bilo preko stotinu zatvorenika morali su imati i svoj a rukovodstva. Prateći proces formiranja i razvoja zatvorskih kolektiva, može se konstatovati da je formiranje kolektiva negde sprove- deno na inicijativu jednog svesnog političkog gesta, a negde su spontano formirani. Ali, rukovodstvo nad njima su neposredno nakon formiranja preuzela politička rukovodstva koja su svuda bila strogo ilegalna i konspi- rativna, ali se pred masom političkih zatvorenika upravo legitimisala kao rukovodstva kolektiva. Otuda, možda, i ta dvojnost karaktera kolektiva; da je kolektiv bio kako ekonomska, tako i ideološko-politička organizacija zatvorenika. Ova politička rukovodstva se negde nazivaju komitetima, negde aktivima, upravama itd. Medutim, osnovna njihova karakteristika je da su u njima bili okupljeni najiskusniji, najobrazovaniji i najborbeniji članovi Partije i SKOJ-a. Sva su formirana spontano i to na inicijativu jed­nog ili više zatvorenih komunista. Nijedno od tih partijsko-političkih ruko- vodstava nije imalo pomoć partijske organizacije na terenu prilikom formi­ranja ovih tela. Jedino je Lazar Plavšić u svojoj knjizi „ö lag “ naveo da ga je Svetozar Marković ovlastio da u zatvoru rukovodi partijskim radom.323

182

U zatvoru „Margitkerut“ zatvorsko partijsko rukovodstvo se formi- ralo decembra 1941. godine. U njemu su bili: Stevan Čalenić, Rada Milin, Ljubiša Protić i Anton Urban, a kasnije, nakon dolaska u ovaj zatvor i Spasa Čobanski, u jesen 1942. godine, Milina i Urbana prebacuju u sege­dinski zatvor, a Čalenića i Protića na Istočni front, na prinudni rad. Pored Spase Čobanskog, tada u novo rukovodstvo ulaze: Danilo Grujić, Zdravko Isijanov, Jan Kiš, Stanoje Leskovac i Đorde Rajić.324

U Marijanostri su se u sastavu zatvorskog partijskog političkog ruko- vodstva nalazile: Magda Bošan-Simin, Milica Bursać, Milesa Brkić, Julija Cimir, Marta Husar i Vera Pavlović. Tokom 1943. godine, dolaskom novih grupa zatvorenica, u rukovodstvo su kooptirane i Zora Rakoši i Ilonka Va- moš iz Madarske.325

Odmah po dolasku prvih zatvorenika u vacku tamnicu formirano je i političko rukovodstvo jugoslovenskih rodoljuba, na čelu sa profesorom Slobodanom Kovačevićem. U rukovodstvu su se nalazili i Slobodan Bo- šnjak, Milorad Garabantin, Slobodan Grujić, Bogoljub Jović i Ivan Kaćan- ski. Njihovim odlaskom na prinudni rad i dolaskom novih zatvorenika u Vac formira se novo rukovodstvo, na čelu sa Danilom Grujićem. U sastavu ovog rukovodstva nalaze se, uglavnom, oni koji su svojevremeno rukovo- dili i političkim radom u „Margitkerutu“ : Zdravko Isijanov, Jan Kiš, Sta­noje Leskovac i Đorđe Rajić. Njima se pridružuje i Anton Rob.326

U zatvoru u Šatoraljaujhelju, partijsko rukovodstvo, u koje su ušli: Milenko Marinković, Janoš Nadmeljkuti, Ivan Sue, Milenko Vlaškalić i Božidar Vučković, formirano je pod rukovodstvom Milana Džanića. Ono je radilo neposredno sa političkim zatvorenicima, ali i preko rukovodilaca pojedinih soba, kao što su bili Milivoj Čonkić, Miladin Dimić, Tibor Levi, Jovanka Marić i Miroslav Simić. Ovo partijsko rukovodstvo je pismom ko­je je napisao Milan Džanić, ali ga, naravno, nije potpisao, upućenim svim rukovodiocima soba, saopštilo zatvorenicima da je formirano partijsko ru­kovodstvo zatvora i da su svi obavezni da se pridržavaju uputstava koja od njega budu dobijali. Nije zabeležen nijedan drugi slučaj da se partijsko ru­kovodstvo na ovaj način obratilo članstvu Partije i SKOJ-a.327 Staviše, član- stvo uglavnom nije ni znalo za postojanje partijskog rukovodstva. Njegovi članovi su delovali zahvaljujući svom ugledu i autoritetu koji je stican ne- pokolebljivim stavovima i time što su prednjačili u održavanju borbenog optimizma u zatvoru. Medutim, bez obzira na to što su ta rukovodstva for- mirana spontano, i da ih nije biralo članstvo ili postavio viši partijski fo­rum, ona bi, imajući neprikosnoveni autoritet, sa puno odgovornosti izvr- šavala zadatke koje su sama preuzela na sebe.

U kaločanskom zatvoru organizator partijsko-političkog rada bio je Ivan Parčetić, a članovi Komiteta: Nada Buzadžić, Radivoj Dodić, Zoran Gomirac, Slavko Radanov i Jeca Zarić. Na inicijativu ovog komiteta for- miran je i zatvorski kolektiv, a za funkcionisanje ekonomskog dela kolekti­va bio je zadužen Jeca Zarić, član Komiteta.328

183

U segedinskom zatvoru i bačkotopolskom logoru se ustrojstvo poli- tičkih rukovodstava u neku ruku raziikuje od onih u ostalim zatvorima. Or- ganizator partijskog rada u segedinskom zatvoru bio je predratni student Aleksandar Grujić. Pored njega, u sastavu partijskog rukovodstva, koje je on formirao, nalazili su se: Stevan Momčilović, Slavko Mušicki, Ljubiša Popara, Jovan Popov-Žikelić, Živko Ranisavljević i Radovan Smiljanov. Odlukom ovog partijskog rukovodstva u proleće 1942. godine formirano je i skojevsko rukovodstvo, na čelu sa Vladimirom Krajačevićem. Za članove rukovodstva odredeni su: Gavra Altman, Sima Panic i Sekula Zeremski. Pošto su Vlada Krajačević i Sima Panic odvedeni na prinudni rad, za ruko- vodioca skojevskog rukovodstva partijsko rukovodstvo je postavilo Gavru Altmana, a pored Sekule Zeremskog, u rukovodstvo su kooptirani Dejan Ivačković i Vladislav Rotbart. U jesen 1942. godine svi članovi partijskog rukovodstva odlaze na prinudni rad. Pre nego što su krenuli Aleksandar Grujić je, u ime partijskog rukovodstva, zadužio Radu Milina i Ivana Sen- ka, koji su u to vreme prebačeni izBudimpešte u Segedin, da nadalje ruko- vode partijsko-političkim radom u zatvoru. Senk je, medutim, uskoro pre- bačen na istražno odeljenje, medu omladince, tako da je Milin ostao säm i do dolaska novih zatvorenika, sredinom 1943. godine, nije postigao velike uspehe u radu na partijsko-političkom planu.

Od kraja novembra 1942. do 29. aprila 1944. godine u segedinskom zatvoru je bilo veoma malo političkih zatvorenika iz Jugoslavije. Većina je oktobra i novembra 1942. godine oterana na prinudni rad, pa je u central- nom delu zatvora bilo oko stotinak Jugoslovena. Većina je spadala u tako- zvanu turinsku grupu, a ostatak, njih dvadesetak, bili su zatvorenici koji su u jesen 1941. i naredne zime doterani iz Backe i ovde osudeni, a zbog poodmaklih godina nisu uvršteni ni u jednu posebnu radnu četu. Medu omladincima u takozvanom istražnom odeljenju ostali su posle tog datuma samo oni mladi od osamnaest godina. Oni stariji su takode oterani na pri­nudni rad.

U segedinski zatvor doterano je 26. oktobra 1942. 65 osuđenih uče- snika NOP-a, pohapšenih u Turiji, a pre dolaska u zatvor sudeno im je u Srbobranu. Ovu grupu zatvorenika ostali zatvorenici iz Jugoslavije nazivali su Turincima. Medutim, one zatvorenike koji su doterani iz ovog mesta u sastavu drugih grupa niko nije nazivao Turincima, jer se ovaj naziv odno- sio na jednu specifičnu grupu, koju je i zatvorska uprava nekako izolovala od ostalih Jugoslovena, pa ih i administrativno posebno vodila.

Ovi ljudi svojom idejnošću nisu pripadali komunističkom pokretu i organizaciji. Medutim, svi su oni bili u suštini korektni, nacionalno isprav- no orjentisani i to u tolikoj meri koliko nisu voleli i priznavali okupaciju. Svi su oni, neko vise, neko manje, ali sasvim sigurno, nesebično pomagali pokret. To su, uglavnom, bili dobrostojeći, porodični ljudi, koji su uživali priličan ugled u selu. Stoga su njihovi stavovi u pogledu nepriznavanja okupacije imali značajan uticaj na razvoj pokreta u selu.

184

Shvatljivo je da su ovi ljudi imali sasvim drukčiji odnos prema kolek- tivu i ideološko-političkom radu u zatvoru. Mnogi su stoga do kraja robija­nja ostali van kolektiva i neobuhvaćeni ideološkim radom. Iz čitave lepeze političke aktivnosti u zatvoru, njih je, možda, jedino zanimalo da nešto sa- znaju о stanju na ratištima i ništa vise. To se, naravno, nije odnosilo na sve njih. Bilo je i u ovoj grupi nekoliko članova Partije, ali su oni krajem novembra uvršteni u jednu od posebnih radnih četa, i nekoliko skojevaca, koji su se aktivno uključili u politički rad u onoj sredini u kojoj su se na- Jazili.

U proleće 1943. godine, tačnije 29. aprila, u zatvor stiže grupa od 39 Novosadana i Somboraca sa istrage i sudenja u Novom Sadu, medu kojima i nekoliko ideološki uzdignutijih i obrazovanijih ljudi, kao što su bili: Lazar Plavšić, Vilim Špajdl, Branko Skandarski, Branislav Gagrčin i drugi. Vi- devši stanje medu političkim zatvorenicima u segedinskom zatvoru, Lazar Plavšić pristupa formiranju partijskog rukovodstva, u koje, pored njega, ulaze Branko Skandarski i Vilim Spajdl. Kasnije u ovo rukovodstvo ulaze i Tibor Gotesman i Stevan Grbić. Branislav Gagrčin, kao omladinac, dospe- va na istražno odeljenje. Skojevsko rukovodstvo odlučuje da ga kooptira i ponudi mu funkciju sekretara rukovodstva. Posle razgovora sa Lazarom Plavšićem on odbija da se prihvati te dužnosti, jer se tome suprotstvio Plavšić, rekavši da on nije siguran da je ovo skojevsko rukovodstvo postav- ljeno od nadležnog partijskog rukovodstva. Ujedno, Plavšić zadužuje Gag- rčina da rukovodi ideološko-političkim radom medu omladincima u istraž- nom odeljenju.

Omladincima, članovima ovog skojevskog rukovodstva, Plavšićev stav je bio neprihvatljiv, pa je naden način da se prevazide ovaj „statutar- ni“ spor. Naime, Gagrčin je u svakodnevnoj praksi video da se ovo ruko­vodstvo pridržava ideja i principa delovanja Partije i SKOJ-a, pa je svesr- dno prihvatao saradnju sa skojevskim rukovodstvom, čijim sednicama nije prisuustvovao, ali je redovno bio obaveštavan о zaključcima donetim na njima, kao i konsultovan о nekim pitanjima. Štaviše, preko njega je često i sam Plavšić bio konsultovan. Gagrčin je bio jedan od najagilnijih predava- ča u istražnom odeljenju zatvora, gde su se nalazili omladinci.329

U bačkotopolskom logoru partijska organizacija je formirana dru- gom polovinom juna 1944. godine. Glavni inicijatori za njeno formiranje bili su Boža Kuzmanović Kurjak, koji je već pre toga bio duže u madar- skim zatvorima, zatim Miroslav Prodanović i Đoka Dotlić. Za sekretara partijskog komiteta logora izabran je Boža Kuzmanović, a članovi su bili: Smilja Aćimović, Franja Blažević, Milan Bulja, Đoka Dotlić, Branko Odobašić, Miroslav Prodanović i Vida Stojković. Milan Bulja je bio zadu- žen za organizaciju ideološko-političkog rada, Đoka Dotlić za rad sa sko- jevskom organizacijom, Branko Odobašić za rad kolektiva a Smilja Aći- mović i Vida Stojković su bile zadužene za rada sa ženama. Miroslav Pro-

185

danović nije imao posebno zaduženje, jer je, usled torture koju je pretrpeo na istrazi, bio toliko iznuren da nije mogao praktično da obavlja nikakva partijska zaduženja, pa je samo prisustvovao sednicama komiteta i tako u- čestvovao u njegovom radu.

Ovo partijsko rukovodstvo koordiniralo je rad nekolio partijskih, odnosno skojevskih grupa. Grupe članova Partije brojale su tri-četiri 51a- na, dok su skojevske bile nešto broj nije.

Kao što se iz ovog pregleda vidi, u svim ovim zatvorima (izuzev sege- dinskog) i u bačkotopolskom logoru postojalo je samo jedno rukovodstvo, koje je sebe smatralo partijskim rukovodstvom. Postojanje posebnog sko- jevskog rukovodstva u Segedinu može se objasniti činjenicom što su tamo omladinci bili izdvojeni u posebnu zatvorsku zgradu. Stoga ono i nije us- meravalo rad skojevaca starijih od 20 godina, smeštenih u centralnoj zgra­di zatvora. Zanimljivo je da svi članovi ovih partijskih rukovodstava nisu bili članovi Partije. Bilo je medu njima i kandidata i pokoji skojevac.

Politički život u šarvarskom logoru odvijao se pod specifičnim uslovima.Akcija pravoslavnih crkvenih opština iz Bačke i Baranje na odvode-

nju dece i staraca iz šarvarskog logora, a zatim i logoraša na rad u razna mesta zapadne Madarske doprinela je da se vremenom logor u velikoj meri rastereti, pa samim tim i da uslovi života u njemu budu podnošljiviji. Tome je doprinelo i to što je u logor počeo da stiže veći broj pošiljaka sa hranom, odećom, obućom, lekovima i drugim materijalom.

Usred takvih okolnosti, gde je svaki domaćin okupljao svoju porodi- cu oko sebe, u nameri da ih što više zaštiti od logorskih nedaća, već prvih dana internacije počeo je da se odvija još jedan život, život politički opre- deljenih mladića i devojaka koji su sebi dali u zadatak da ovde, u ovim surovim uslovima internacije, daju svoj doprinos razvoju i uspehu narod- nooslobodilačke borbe. Bili su to mladići i devojke stasali u predratnim ko- lonističkim selima, a vaspitavani u okviru i od strane aktivista Kulturne zadruge vojvodanskih naseljenika „Preporod“ . Osnovana 15. oktobra 1939. godine u Novom Žedniku od strane 67 prisutnih na osnivačkoj skup- štini iz većeg broja naseljeničkih sela, ona je svoje članstvo do izbijanja rata povećala na око 250. Inicijativu za osnivanje ove zadruge dali su napredni omladinci, skojevci i članovi Partije iz nekoliko kolonističkih sela. Njenom aktivnošću su sve do odvodenja kolonista u logore rukovodili komunisti i napredno orijentisani omladinci. No, uticaj „Preporoda“ na naseljenike, a posebno na kolonističku omladinu, ne može da se ceni pre­ma broju članova organizacije, jer je ona imala uticaj na daleko širi krug naseljenika.

Gotovo u svim naseljeničkim mestima „Preporod“ je osnovao nogo- metne i odbojkaške ekipe u okviru sportskih sekcija. Za oko dve godine svog postojanja ova organizacija je uspela da na sportskim priredbama, koje su održavane skoro svake druge nedelje u svakom naseljeničkom me-

186

stu, okupi omladinu i zbliži je. Ona se okupljala i na kulturnim priredbama i čitaonicama i bibliotekama. Od uprave Zemljoradničke stranke „Prepo- rod“ je uspeo da dobije pomoć od 20.000 dinara, što je bilo dovoljno da se opremi biblioteka Zadruge i da se nabavi sportska oprema.

Biblioteka „Preporoda“ imala je na svojim rafovima samo dela na- prednih pisaca, a omladina koja ih je čitala vaspitavala se u duhu ljubavi prema svojoj zemlji, mržnji prema stranoj hegemoniji i u spremnosti za odbranu zemlje od fašističkog agresora. Ona je u organizaciji „Preporoda“ vaspitavana u skladu sa ideološkom linijom Komunističke partije i Saveza komunističke omladine Jugoslavije. To može da dokaže i spisak pozorišnih komada koje su prikazivali amateri okupljeni oko organizacije. Bile su to drame „Zakopajte mrtve“ Irvina Šoa, „Sluga Jernej i njegovo pravo“ Iva- na Cankara, „Gospoda ministarka“ Branislava Nušića i mnoge druge.

Posle uspešne predstave „Sluge Jerneja i njegovog prava“ u Novom Žedniku, uprava „Preporoda“ je odlučila da se komad prikaže i ostalim na- seljeničkim mestima. To je, medutim, osujetila policija, smatrajući to ko- munističkom propagandom. Tome je „Preporod“ hteo da doskoči time što je podneo molbu sreskom načelstvu u Subotici da se dozvoli prikazivanje predstave u pozorišnoj sali koja je pre rata služila kao bioskop, ali vlasti ni to nisu dozvolile.

U kojoj meri je „Preporod“ revolucionarno vaspitavao svoje član- stvo i svu naseljeničku omladinu najbolje svedoči incident koji se zbio u Novom Žedniku maja 1940. godine. Omladina je spremala neku priredbu. Publika je već ulazila u salu Sokolskog doma kada su se pred zgradom po- javila dva vojnika i jedan narednik na konju. Bili su to pripadnici vojne formacije koja je u okolini Novog Žednika kopala rovove. Narednik je hteo svog konja da utera kroz ulazna vrata u salu. Jedan omladinac mu je prišao u nameri da ga zaustavi. Kada je narednik isukao sablju, mladić mu je hitro prišao i oborio ga na zemlju. Njegova dva pratioca su takode isuka- li sablje, ali kada su videli odlučan kordon žedničkih omladinaca oko sebe, sva trojica su se pokupili i ostavili omladinu da radi svoj posao. Ovaj inci­dent je naj bolje pokazao da omladina okupljena oko „Preporoda“ nije spremna samo da čita knjige i priprema, izvodi i gleda pozorišne komade, već i da se bori za svoja prava protiv tiranije.330

Kada je ova omladina, vaspitavana u okviru „Preporoda“ krenula iz svojih domova u nepoznato, ponela je sa sobom, pored svog revolucionar- nog vaspitanja, i prilično veliki broj naprednih knjiga, koje je čitala i pre napada na Jugoslaviju. Bile su to mahom knjige iz biblioteke „Preporoda“ .

Neposredno nakon što su internirci stigli u šarvarski logor, medu nji­ma se nije odvijao nikakav organizovani politički život. Bivši kolonisti, okupljeni oko „Preporoda“, a naročito omladinci, sakupljali su se u logo­ru, razgovarali о političkoj situaciji, međusobno se upoznavali, a pojedini politički izdignuti ljudi, u prvom redu Iso Njegovan iz Malog Beograda,

187

objašnjavali su ljudima da će Komunistička partija dići ustanak u Jugosla- viji i da njihovo robijanje neće biti dugovečno. Svima u logoru je bilo jasno da su svi njegovi žitelji neprijatelji okupacije, ali su se omladinci, koji su već bili članovi SKOJ-a, i oni koji su usvajali politiku Komunističke partije okupljali, izmenjivali misli, medusobno se hrabrili i dogovarali о tome šta bi im valjalo činiti.

Najveća prepreka za pokretanje ozbiljnijeg političkog rada u logoru bila je njihova potpuna izolovanost od spoljnjeg sveta, a naročito to što ni­su imali nikakve veze sa pokretom u zemlji. Stoga je nekolicina njih odluci- la da na neki način uspostavi vezu sa pokretom u Novom Sadu ili Beogra- du. Izbor je pao na Maru Rapajić, koja je, po uputstvima Ise Njegovana, uspela da se izvuče iz logora i krene u Beograd, kako bi uspostavila veze sa onima sa kojima je Njegovan saradivao pre rata. Medutim, Mara je usput bila uhvaćena, ali kako protiv nje nije bilo nikakvih optužbi, sem što je kao internirani kolonista pobegla, vratili su je u logor.

Bilo je to početkom avgusta 1941. godine, a svega nekoliko nedelja kasnije u logor su stigle prve vesti о narodnooslobodilačkoj borbi i sukobi- ma partizanskih odreda sa okupatorima u Bosni, Lici, Crnoj Gori, Srbiji. Neko je tih dana dobio pismo sa detaljnim informacijama о stanju u zem­lji, о tome da se narod, pod rukovodstvom Partije, svuda diže na ustanak,о zverstvima okupatora, stanju na frontovima i uopšte о političkoj i vojnoj situaciji u svetu. To pismo unelo je, i pored mnogo nepovoljnih vesti, ve- drinu i raspoloženje među internirce. Bili su to prvi podaci koji su potvrđi- vali predvidanja Ise Njegovana da će Partija u zemlji dići ustanak protiv okupatora. Mnogima su učvršćivali veru u skoro oslobodenje, koje, narav- no, nije stiglo očekivanom brzinom. Uostalom, čovek koji se nalazi u za­tvoru, iza rešetaka, ili u logoru, iza bodljikave žice, uvek ostaje tamo mno­go duže nego što on to sam želi i nego što se nada.

Prošla je i prva zima medu logorskim žicama, zima koja je bila jedna od najhladnijih u XX veku. Bila je to i najsurovija zima u logoru, ne samo zbog hladnoće, koja je često naterala živu u termometru da se spusti na tri­deset podeoka ispod nule, već i zbog toga što je te zime logor bio najnat- rpaniji, hrana najslabija, jer još niotkuda nije stizala sistematska pomoć u hrani i ođeći, a pomor interniraca, naročito sitne dece, najizraženiji upravo te prve zime u logoru. Ljudi su bespomoćno, sa tugom u srcima posmatrali kako se pokatkad i po vise dece stavlja u jednu raku, daleko od domovine, daleko od porođičnog ognjišta.

Sa prolećem u logor je stiglo i veliko olakšanje. Mada se stanje u nje­mu nije ni u čemu promenilo, već sama činjenica da vise nije bilo one ne­snosne, oštre zime, u velikoj meri je olakšalo trpljenje ostalih logorskih ne- volja. Proleće 1942. godine donelo je šarvarskim logorašima još jedno pri- jatno iznenadenje: u logoru se pojavila prva delegacija novosadske crkve-

188

ne opštine sa darovima koje je obezbedila internircima. Bio je to početak nešto snošljivijeg života u logoru. Tome je u velikoj meri doprineo i nasta- vak akcije, koji se sastojao u odvodenju dece iz logora.

Kada je grupa lekara iz Novog Sada došla u logor da, po ovlašćenju crkvene opštine, ispita stanje u njemu, u njoj su se nalazila i trojica koji ni­su bili lekari. Bili su to inženjeri Milenko Marinković i Milenko Vlaškalić, članovi KPJ, i službenik novosadske crkvene opštine Josif Stojković, koji, doduše, nije bio član Partije, ali je svojom aktivnošću mnogo pomogao rad partijske i skojevske organizacije u šarvarskom logoru, koje će se kasnije osnovati.

Marinković i Vlaškalić su se još odranije poznavlai sa Isom Njegova- nom, pa su prilikom posete logoru saznali о stanju u njemu, kao i koliko tu ima skojevaca i, eventualno, članova Partije. Tada je i dogovoreno da pri­likom odlaska prve grupe bolesne dece iz logora u Novi Sad sa njima krene i Isa Njegovan i nekolicina skojevaca i da se sa ostalim grupama takode prebace neki skojevci iz logora.

Kada je 30. jula 1942. godine u Novi Sad pošla prva grupa bolesne dece iz šarvarskog logora, s njima su krenuli i Iso Njegovan, Mara Rapajić i još nekoliko omladinaca. U ovoj i kasnijim grupama u Novi Sad su stigli sledeći skojevci: Uroš Basarić, Dušan Damjanović, Jovan Dejanović, Du- šan Dugandžija, Đuro Mazarak, Dušan Paripović, Nikola Pribić, Marija Rapajić, Milan Rapajić, Dušan Hinić i Mara Hinić. Tadašnji član Mesnog komiteta KPJ Ante Staničić sazanao je preko Milenka Vlaškalića i Nade Kuzmanović da su Isa Njegovan i neki skojevci došli sa bolesnom decom iz Šarvara. Pošto je Nada bila ćerka novosadskog sveštenika Kuzmanovića, ona je za njihov dolazak saznala od svog oca. Staničić je pismom, upuće- nim preko bolničarke Bane Čizmić, pozvao Njegovana na sastanak, koji je predstavljao ujdjučivanje skojevaca iz Šarvara u rad novosadske skojevske organizacije. Staničić je tada Njegovana primio u Partiju i ovlastio ga da formira skojevski aktiv od omladinaca koji su s njim došli iz logora. Ovaj aktiv je formalno bio u sastavu novosadske skojevske organizacije, ali mu je isključivi zadatak bio da organizuje politički rad medu internircima u Sarvaru.

Pored Staničića, koji je vodio brigu о ovom radu, za vezu izmedu Mesnog komiteta SKOJ-a i šarvarskog aktiva bio je odreden Milenko Vla- škalić, koji je u kontakt sa Njegovanom obično stupao preko skojevke Na­de Kuzmanović. Ona je Njegovanu donosila razne partijske i skojevske materijale, izmedu ostalih i „Vesti“ i „Mladu gardu“ . Ovaj materijal su Njegovan i skojevci iz šarvarskog aktiva u skrivenoj prostoriji u podrumu bolnice umnožavali i doturali skojevcima u logoru. Materijal je obično no- sio sa sobom službenik novosadske pravoslavne crkvene opštine Josif Stoj- ković. Osim njega, i Đuro Mazarak je jedno vreme obavljao dužnost kuri- ra izmedu novosadske skojevske organizacije i one u šarvarskom logoru.

189

Njemu su Vlado Teslić i ostali pripadnici narođnooslobodilačkog pokreta u logoru obezbedili potrebne lažne isprave pomoću kojih je mogao slobodno da putuje i ulazi u logor.

Sredinom 1943. godine Isa Njegovan izabran je za sekretara Mesnog komiteta SKOJ-a u Novom Sadu. Još pre toga, od kraja 1942. godine, po- činje i zvanično uključenje skojevaca iz Šarvara u skojevsku organizaciju Novog Sada, mada su oni i nadalje ilegalni kanal izmedu Novog Sada i Šar- vara. Po ovlašćenju Mesnog komiteta KPJ iz Novog Sada, Isa Njegovan putem pisma izveštava Vladu Teslića u Šarvaru da formira tamo partijsku i skojevsku organizaciju. Sekretar ćelije KPJ postaje Vlado Teslić a aktiva SKOJ-a Jovo Savic, a posle njegovog odlaska u partizane Milan Mi­lanko.331

Sem u bačkotopolskom i šarvarskom logoru, ni u jednom zatvoru ko- munisti i skojevci iz Jugoslavije nisu formirali partijske ćelije ili aktive. Do takvog stava se svuda došlo na osnovu procena da bi takav rad, ukoliko se za njega sazna, mogao da otkrije organizaciju. Osim toga, smatralo se da bi formiranje partijskih ćelija i skojevskih aktiva, pored toga, što bi, usled pomešanosti članova Partije i SKOJ-a sa ostalim učesnicima NOP-a po će- lijama, onemogućavalo njihov konspirativni rad, dovodilo i do stvaranja podvojenosti među zatvorenim učesničima NOP-a. Opšta politička situaci- ja među političkim zatvorenicima iz Jugoslavije je u svim zatvorima u koji­ma su oni bili u Madarskoj takode doprinela ovakvom stavu partijskih ru- kovodstava. Naime, bez obzira na to da li je neke bio član Partije, SKOJ-a, kandidat za člana Partije, simpatizer, član diverzantske grupe ili desetine, svi su se u zatvoru osećali pripadnicima jedinstvenog narodnooslobodilač- kog pokreta Jugoslavije. Većina je, osim toga, bila i klasno jasno proleter- ski opredeljena i, bez obzira na svoju organizacionu pripadnost pre hapše- nja, smatrali su se komunistima sa neskrivenom željom da postanu članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zato su sva partijska rukovodstva sma- trala da bi čitav revolucionarni rad u zatvoru trebalo organizovati putem kolektiva, te jedinstvene ideološko-političke i ekonomske društveno-poli- tičke organizacije robijaša.

Osnivanjem i jačanjem ovih kolektiva, partijska i skojevska ruko­vodstva su kroz njih organizovala ideološko-političko uzdizanje svih poli- tičkih zatvorenika podsticala kulturno-zabavni život i sprovodila prosvetno uzdizanje. Kroz kolektiv su bile organizovane i sabotaže na radu i iznalazi- le se mogućnosti i sprovodila bekstva zatočenih rodoljuba. Sav ovaj rad imao je za cilj ideološko-političko pripremanje svih zatočenih rodoljuba za nastavljanje borbe protiv okupatora i njegovih slugu posle izlaska iz zatvora.

Ovakva organizaciona šema u suprotnosti je sa onom koju je usvojio SKOJ i sa odnosom izmedu SKOJ-a i Partije na terenu. Poznato je da je Partija insistirala na tome da SKOJ bude samostalna i nezavisna organiza-

190

cija mladih komunista, ne iz čisto organizacionih razloga, već zbog toga što je ona na taj način želela da obezbedi da se SKOJ može baviti specifičnim problemima mlade generacije, te da ne bude puka transmisija Partije. U zatvorskim uslovima bile su beznačajne razlike izmedu uslova života mla­dih i starijih, kojih je, uostalom, bilo mnogo manje, pa je stoga postalo potpuno normalno da jedno političko rukovodstvo rukovodi politickim ak- cijama i aktivnošću svih zatvorenih rodoljuba. Štaviše, to je bila i jedina prihvatljiva alternativa. Zato se tamo gde su omladinci bili izdvojeni (sege­dinski zatvor) i pojavljuje posebno skojevsko rukovodstvo.

Usled ovakvog organizacionog ustrojstva, tokom robijanja jugoslo- venskih rodoljuba u madarskim zatvorima i logorima, sem u šarvarskom logoru, nisu primani neorganizovani omladinci u SKOJ, niti skojevci, sim- patizeri i kandidati Partije u njeno članstvo, mada bi mnogi od njih, na osnovu držanja na istrazi, svoje revolucionarne aktivnosti u zatvorima i spremnosti na dalje žrtve tokom narodnooslobodilačke borbe mogli postati članovi Partije još tokom robijanja. Oni su, medutim, na to morali da sače- kaju dok se ne vrate u domovinu. Mnogi, medutim, nisu ni doživeli kraj rata.

191

IDEOLOŠKO-POLITIČKI RAD MEDU RODOLJUBIMA U ZATVO­RIMA I LOGORIMA

U svim zatvorima i u većini logora u Madarskoj u kojima su se tokom drugog svetskog rata našli zatočeni jugoslovenski rodoljubi, organizovan je veoma intenzivan ideološko-politički rad. Prateći sećanja preživelih zatvo­renika, može se zaključiti da su forme i sadržaj ovog rada bili gotovo pot­puno identični, da su počeli na gotovo identičan način i dali, uglavnom, iste rezultate.

Ideološki rad u gotovo svim zatvorima počeo je spontano, a ne na osnovu nekog unapred dogovorenog plana. Kako su veze između uhapše- nih članova Partije i SKOJ-a sa partijskim i skojevskim organizacijama u domovini bile veoma slabe, može se reći da ni na ovom planu komunisti u zatvorima, sem retkih izuzetaka, nisu dobijali nikakva uputstva za organi- zovanje rada medu robijašima.

Herojsko držanje pojedinaca na istrazi, u hapsanama hortijevske kontrašpijunaže, bio je takode jedan od vidova ideološko-političkog rada. Zar Ivan Pejinov, skojevski rukovodilac iz Novog Sada, nije mnogo ideo- loški uticao na skojevce kojima je u šipražju kraj novosadskog kanala go- vorio о budućnosti, kada je uporno prkosio agentima ne odajući im ništa iz svoje revolucionarne aktivnosti? Zar Nemanja Mrđanov i Milica Bursać ni­su držali svojevrsna predavanja i ideološki jačali svoje saborce kada su ih pretučene odneli u mrtvačnicu, misleći da su izdahnuli pod batinama? Zar to isto nisu radili i Paja Staničkov iz Sombora, Josip Beliga iz Kotoribe, Vla­dimir Živanović i Stevan Jovičin iz Ravnog, Đorde Bešlin iz Novog Sada, Šandor Fodor iz Ade, Matko Vuković iz Subotice i mnogi drugi, koji su radi- je izabrali smrt nego da agentima na istrazi ma šta saopšte što bi moglo da šteti pokretu kojem su pripadali i koji se borio za proterivanje okupatora?

To su činili i oni na smrt osudeni komunisti, skojevci i ostali rodoljubi koji su dok su ih vodili na stratište uzvikivali parole, pevali revolucionarne pesme i time bodrili svoje saborce osudene na robiju, ali i gradane koji su sve to posmatrali.

192

Takve su bile forme ideološkog uticanja na uhapšene borce narod- nooslobodilačkog rata tokom istrage i za vreme izvršavanja smrtnih kazni. No, oni koji su preživeli ovaj deo ofanzive fašističkog okupatora, našli su se u zatvorima, pripremani u okviru organizacije za neposrednu borbu, za akciju, a ne za organizovanje zatvorskog života. Neki od uhapšenih čitali su još pre rata knjigu „Kuća oplakana“ Rodoljuba Čolakovića (R. Bosa- nac) i to im je bilo jedino rukovodstvo za akciju u zatvoru, koje se veoma teško moglo primenjivati, jer su uslovi robijanja u hortijevskim kazamati- ma bili u velikoj meri različiti od onih u sremskomitrovačkoj kaznioni.

Stoga se slobodno može reći da su se prvi organizovani oblici ideolo- ško-političkog rada u hortijevskim zatvorima počeli javljati spontano, kao rezultat samoinicijative pojedinih, u političkom radu iskusnijih zatvo­renika.

Robijaš oskudeva u svemu. Hrane je malo, nedostaje mu i odeće i obuće, prekrivača takode, a negde ih nije ni bilo. On, medutim, jedino ne oskudeva u - vremenu. Vremena ima napretek. Sedi u svojoj ćeliji, jed- nom ili dva puta dnevno ga izvode u šetnju u dvorište, a ostala 22 časa pro- vodi izmedu četiri zida. U hortijevskim zatvorima Jugosloveni su, uglav­nom, bili smešteni u ćelijama u kojima je bilo od četiri do tridesetak, pa i vise zatvorenika. Jedino ih je u Vacu i Marijanostri u ćelijama bilo po dvo- je-troje, ali ovamo su robijaši dovodeni posle izvesnog boravka u drugim zatvorima. Svuda su bili strogo odvojeni od ostalih zatvorenika, sem u za­tvoru „Margitkerut“. I sedeći tako u ćelijama madarskih zatvora, morali su da se bore protiv u zatvorima uvek prisutne čamotinje, za održavanje viso- kog stepena borbenog morala, uz mogućnost političke pripreme zatvoreni- ka za nastavljanje borbe posle eventualnog izlaska iz zatvora.

Još pre nego što je grupa pohapšenih revolucionara krenula iz som- borskog sudskog zatvora u Kaločanski zatvor, Ivan Parčetić i Rada Dodić započeli su sa smišljenim ideološko-političkim radom medu zatvorenicima. Tamo je Dodić održao predavanja о Međunardnom danu žena 8. martu а Parčetić о položaju žene u braku u kapitalizmu i socijalističkom društve- nom uređenju. To je bio početak, koji je kasnije nastavljen u kaločanskom zatvoru.

Ideološko-politički rad nije bio podjednako intenzivan u svim ćelija- ma. Izraženiji je bio u onim u kojima su se nalazili iskusniji i izgradeniji ko- munisti. Ivan Parčetić, trgovački pomoćnik iz Sombora, koji je pre hapše- nja bio član Okružnog komiteta KPJ za zapadnu Bačku i Baranju, uložio je mnogo truda da komunisti i skojevci koji su se s njime nalazili u ćeliji vre­me provedeno na robiji što bolje iskoriste za upoznavanje osnove teorije marksizma-lenj inizma.

Širok je bio dijapazon tema о kojima je Parčetić govorio svojim sa- borcima u ćeliji, u kojoj su se zatekli u Kaloči. Govorio im je о poreklu i suštini fašizma, objašnjavo im je osnovu politike KPJ u vodenju narodnoo-

13 Jugosloveni u m ađarskim zatvorim a. 193

slobodilačke borbe, evocirao im je događaje iz predratnih štrajkova potla- čenog proletarijata u Jugoslaviji, govorio о predratnom reakcionarnom sudu za zaštitu države, о herojskom držanju komunista pred policijskim agentima predratne Jugoslavije i о koncentracionim logorima koje je veli- kosrpska buržoazija formirala radi borbe protiv naprednih snaga. Mladim skojevcima, okupljenim oko njega, Parčetić je govorio i о teoretskim po- stavkama osnivača naučnog socijalizma, a kako je raspolagao izvanrednom memorijom, gotovo doslovno je prepričao Marksov „Manifest komuni- stičke partije“ . Pričao im je о Lenjinovoj ulozi u oktobarskoj revoluciji, borbi naroda carske Rusije protiv ugnjetača, borbi protiv kontrarevoluci- je, о zakonima razvoja ljudskog društva i mnogim drugim temama koje su zanimale omladince koji su tek odnedavno stupili na put revolucionarne borbe. Slušali su ga ne samo zato što im je govorio о stvarima koje su ih in- teresovale, već i zbog toga što je Ivan pričao zaneseno, uvek pun elana i za- nimljivo.

On je u Kaloči bio začetnik i jednog drugog načina vaspitnog rada, koji je vremenom postao opšta forma medusobnog vaspitanja. Počelo je ti­me što je ostalim zatvorenicima u ćeliji prepričao prvo romane „Mati“ Maksima Gorkog i „Tihi Don“ Mihaila Šolohova, a zatim gotovo sve ro­mane koje je u životu pročitao a za koje je smatrao da će biti interesantni njegovim drugovima u ćeliji. No, uskoro su i drugi zatvorenici počeli da prepričavaju knjige koje su pre hapšenja čitali, upoznavajući na taj način svoje drugove sa vrednim delima domaće i strane literature.

Gotovo u svim zatvorima, a posebno tamo gde su robijaši iz Jugosla­vije bili smešteni u skupne ćelije, ideološko-politički rad je započeo na sli- čan a ponegde i na identičan način kao u Kaloči. U vojnom zatvoru „Mar­gitkerut“ u Budimpešti politički zatvorenici iz Jugoslavije bili su smešteni u skupne ćelije, u kojima je bilo i po sedamdeset zatvorenika. Nisu tu, me­dutim, bili isključivo Jugosloveni, već i drugi politički osudenici, pa i krimi- nalci. Jugosloveni su preko novosadskog skojevca Vladimira Totovića, ko­ji je radio prvo u kancelariji a kasnije u zatvorskoj ambulanti, uspeli da razmeste uzdignutije komuniste u pojedine ćelije, tako da je svaka imala ponekog ко je mogao da rukovodi ideološko-političkim radom.

Slično je bilo i u Šatoraljaujhelju, gde je u ćelijama obično bilo po dvadesetak zatvorenika. U svakoj se našao bar jedan takav zatvorenik, ko­ji je mogao da pokrene rad na ideološko-političkom uzdizanju ostalih. U ćelijama ovog zatvora držana su predavanja о nacionalnom i seljačkom pi- tanju, о problemima u zadrugarstvu, mehanizaciji poljoprivrede, о izdaj- stvu vrhova stare Jugoslavije i о suštini narodnooslobodilačke borbe naro­da i narodnösti Jugoslavije.332

Unutar zidina segedinskog zatvora uslovi i mogućnosti za razvoj ideološkog rada bili su raznovrsni. Veliki broj zatvorenika, naročito prve godine robijanja, bio je smešten u ćelijama u kojima je bilo najviše četiri-

194

-pet zatvorenika. Ostali su bili u zajedničkim ćelijama, gde ih je bilo po dvadesetak. U ovom zatvoru omladinci su bili odvojeni: ne samo što su ih smestili u posebne ćelije, već i u posebnu zgradu, pa je njihovo kontaktira- nje sa starijim zatvorenicima bilo otežano. U istoj situaciji su bile i žene, koje su takode bile smeštene u posebnoj zgradi. No, i pored toga, neke for­me ideološkog rada rađaju se identično na svim ovim mestima i u isto vre­me. To se pre svega odnosi na prepričavanje pročitanih romana, što, uosta- lom, ne bi smeo da bude nikakav kuriozitet, jer se sa ovim oblikom rada srećemo ne samo u svim odeljenjima ovog zatvora, već i u svim ostalim za­tvorima u Madarskoj. Vredno je napomenuti i to da je, po sećanju prežive- lih zatvorenika iz ovih zatvora, gotovo svuda serija prepričanih romana po- činjala romanom „Mati“ Maksima Gorkog.

U ćelijama u kojima su bili smešteni omladinci držana su i predava- nja iz raznih oblasti marksizma, ali i iz drugih domena ljudskog saznanja. Bile su to, pre svega serije predavanja iz oblasti političke ekonomije, isto­rije, geografije i prirodnih nauka. Tu je napisan i materijal iz oblasti poli- tičke ekonomije, na listićima toalet-papira, jer druge hartije u početku nije bilo, ali je zato iz centralne zgrade stigao ovamo materijal, umnožavan is- tom „tehnikom“ , pod naslovom „Pitanja lenjinizma“ . Ovaj materijal je, po sećanju preživalih, napisao sekretar zatvorskog partijskog rukovodstva Aleksandar Grujić, student iz Bašaida, a u vise primeraka ga prepisivala grupa zatvorenika. Pisan je zbog toga da bi se ova tema mogla proradivati i u onim ćelijama u kojima je bilo svega do pet zatvorenika.

U sprovođenju ideološko-političkog rada u ovom zatvoru u velikoj meri je korišćen odlazak zatvorenika na rad u pojedine radionice, kao i na pletenje i pravljenje čizama od ispletenog rogoza. Prilikom sprovodenja ovakvog rada, zatvorenici bi se okupljali oko pojedinih ideološki uzdignu- tijih osudenika, koji su im držali predavanja о kojima su potom mogli da razgovaraju. U početku ovakva predavanja su držali Aleksandar Grujić, Živko Ranisavljević, Ljubiša Popara, Miša Stupavski, Stevan Momčilović, Slavko Mušicki i Jovan Popov-Žikelić. Kasnije su se ovim predavačima pri- ključili i mnogu drugi, koji su se među zatvorskim zidinama osposobili za predavače.

Kada je u jesen 1942. godine blizu četiri stotine zatvorenika iz ovog zatvora otišao na prinudni rad, izvesno vreme, osim u ćelijama omladina­ca, nastao je zastoj u ideološko-političkom radu. Trajalo je to sve dok i no- vosadske Armije nije stigla oveća grupa rodoljuba iz Sombora i Novog Sa­da. U grupi iz Sombora su se nalazili: Milenko Beljanski, Lazar Plavšić, Vilim Spajdl i Banislav Gagrein, koji su, pored ostalih, dali nov impuls raz- voju ideološko-političkog rada.333

U kaznioni u Vacu, u kojoj su se nalazili politički osuđenici iz Bačke, Baranje, Medumurja i Prekomurja, uslovi ideološko-političkog rada bili su sasvim drukčiji od onih u „Margitkerutu“, odakle su gotovo svi pre-

13* 195

bačeni u ovu kaznionu. Za razliku od stanja u Budimpešti, ovde su zatvo­reni rodoljubi iz Jugoslavije bili smešteni po dvojica ili trojica u jednoj ćeli- ji, tako da о držanju predavanja nije moglo biti ni govora. No, mnogi od njih su radili u radionicama, u kojima su u početku bili rukovodioci krimi­nalci, ali su uskoro gotovo u svim radionicama za rukovodioce bili postav- Ijeni politički osudenici iz Jugoslavije. Tako su radionice postale mesto ka­ko za izmenu raznih informaciju, tako i za sprovodenje ideološkog uzdiza- n ja.334

Učesnice narodnooslobodilačkog pokreta koje su posle sudenja jed- no vreme bile u Segedinu, vojnom zatvoru u Kontijevoj ulici u Budimpešti, zatim u Pečuju, Sombathelju, Subotici i Novom Sadu, prebačene su tokom1942. i 1943. godine u ovaj zatvor, pa ih je za vreme rata u njemu bilo oko stotinu.

U početku zatvorene učesnice narodnooslobodilačkog pokreta nisu izvodene na posao, pa je ideološko-politički rad trebalo organizovati u veoma teškim uslovima, pošto su bile pozatvarane u ćelijama, u kojima ih je bilo najviše po tri. Tada se u ovom zatvoru odomaćila forma rada, koja ni u drugim zatvorima nije bila nepoznta. Predavanja su pisana olovkom na toaletnoj hartiji. Prva dva ciklusa predavanja napisala je Magda Bošan i to iz istorije SKP (b)-a i lenjinizma. Ona je to morala raditi isto onako ka­ko su radili njeni saborci u drugim zatvorima širom Madarske, oslanjajući se isključivo na sopstveno znanje, stečeno u predratnom političkom radu.

Svako od ovih predavanja bilo je napisano na po desetak stranica i umnoženo u tri primerka. Ovako napisana i umnožena predavanja kružila su po ćelijama. Posle upotrebe, vraćena su onome ко ih je pisao da bi ih uništili. Osim ovog materijala, političko rukovodstvo u zatvoru je obezbe- dilo i pisanje posebnih, politički aktuelnih letaka, i to svake godine povo- dom Prvog maja, godišnjice oktobarske revolucije, za dan Lenjinove smrti i godišnjice madarske bune 1848. godine. Ovi leci su, za razliku od pisanih predavanja, bili umnožavani u tolikom broju da ih je mogla dobiti svaka ćelija.

Posle izvesnog vremena zatvorenice iz Jugoslavije su izvedene na rad. U početku su u jednoj velikoj sali, poredane uz dugačke stolove izra- đivale ukrasne predmete od kože. Kod svakog stola je poneka žena koja je raspolagala većim znanjem držala predavanja iz političke ekonomije, о razvitku društva i dijalektičkom materijalizmu. Posle svakog predavanja vodena je i diskusija о temi о kojoj se govorilo, a zatim je obično jedna od zatvorenica prepričavala neki pročitani roman, davno gledani film ili se razgovaralo о nečemu drugom. Kako je većina zatvorenica bila sa svega za- vršenih četiri razreda osnovne škole, to su se na ovakvim sastancima, uz pravljanje kožnih loptica i ukrasa, đržala i predavanja iz geografije, istori­je, geologije i drugih nauka.335 Usled jednoličnosti zatvorskog života, po- stojala je opasnost da zatvorenicima ovlada čamotinja, protiv koje su se u

196

svim zatvorima neprestano borili. Zbog toga su u vackoj kaznioni učili ma- đarski jezik, igrali se pogađanja gradova čiji nazivi počinju na isto slovo i drugo. Prosto rečeno, izmišljali su neku gimnastiku za mozak. Isti razlozi su naterali i zatvorene skojevce u segedinskom zatvoru da u omladinskoj ćeliji, usred najveće žege u leto 1942. godine, izučavaju analitičku geome- triju za artiljerijsko učilište u Budimpešti, da organizuju kurs radio-tehni- ke, naravno, bez ijednog parčeta žice, da uče mađarski jezik, da opisme- njuju jedinog nepismenog omladinca u ćeliji i da prosto gutaju svaku knjigu do koje su mogli da dođu.336 Iz istog razloga su omladinci u ovom zatvoru, u ćeliji gde ih je bilo petnaestak, organizovali i pozorišne predsta- ve. Bilo je to, možda, pozorište sa najmanjim brojem gledalaca. U pone- kom komadu, pisanom prema sećanju na neke viđene ili pročitane pozori- šne komade, uglavnom Branislava Nušića, učestvovala je obično polovina stanovnika ćelije. Druga bi se smestila u „gledalište“ i tako bi se sat-dva za- bavljali, odvojivši se od jeđnoličnog sivila zatvorske čamotinje. U borbi protiv te „zatvorske bolesti“ poslužila je i odluka partijskog rukovodstva u segedinskom zatvoru, kojom je članovima kolektiva bilo zabranjeno da pe- vaju staru narodnu pesmu:

„U gorici sazrelo je grožđe,A na meni zardalo gvožde“.337Možda je najefikasniji način u borbi protiv zatvorske čamotinje bilo

čitanje knjiga. U madarskim zatvorima knjiga, u principu, nije bila zabra- njena, ali nije bila ni mnogo poželjna. Gotovo svaki zatvor je imao i svoju biblioteku, koja se stvarala, uglavnom, na taj način što knjiga koju bi za- tvorenik dobio od svoje kuće nije više mogla da se iznese iz zatvora, već je postala vlasništvo zatvorske biblioteke. Knjiga u zatvor nije mogla da ude bez cenzure, a stavovi cenzora su bili raznovrsni. Neki su, na primer, i u Tolstojevim knjigama videli prevratničke ideje, pa ih zabranjivali, dok su drugi bili tolerantniji.

Zatvorska biblioteka u Vacu imala je nekoliko hiljada knjiga, pa i ta­kvih koje su bile štampane u prošlom veku. Većina je bila na madarskom jeziku, ali su ih čitali i zatvorenici koji su slabo vladali ovim jezikom, što im je ujedno bilo i učenje jezika. Zapamćeno je i to da je iz zatvorske bibliote­ke u Vacu neko dobio na čitanje i roman „Mati“ Maksima Gorkog.338

Slična situacija je bila i u segedinskom zatvoru, s tim što je u njemu cenzuru knjiga na srpskohrvatskom jeziku u početku obavljao pravoslavni sveštenik Mihalj Doroslai, koji se, iz čiste aljkavosti, nije mnogo upuštao u sadržaj knjiga koje su dolazile u zatvor, a kasnije učitelj Andraš Imre, koji je, рак, zbog simpatija prema političkim osudenicima iz Jugoslavije, cen- zorsku funkciju obavljao prilično liberalno. Tako su, izmedu ostalih, u za­tvor ušle i knjige „Filozofija i teorija odraza“ Todora Pavlova, „Poreklo čoveka“ od Živkovića i mnoge druge koje su poslužile i kao osnova ideolo- ško-političkog rada u zatvoru.339

197

U budimpeštanskom „Margitkerutu“ biblioteka je odigrala posebnu ulogu u organizovanju života robijaša. Bački komunista Vujica Gajinović, koji je po zanimanju bio pravoslavni sveštenik, nalazio se jedno vreme u posebnoj ćeliji sa tri rimokatolička sveštenika iz Prekomurja, koji se kao učesnici Osvobodilne fronte dospeli u zatvor, i sa još tri sveštenika rumun- ske narodnosti. Ovu četvoricu sveštenika iz Jugoslavije odredili su da rade u zatvorskoj biblioteci. Njihov zadatak je bio da, po sopstvenom izboru, ali i želji zatvorenika, raznose knjige iz biblioteke po ćelijama. To je njima, naravno, omogućilo da održavaju vezu sa svim zatvorenicima iz Jugoslavi­je, što je doprinelo i jačanju njihove organizovanosti u zatvoru.

198

PRIBAVLJANJE I ŠIRENJE INFORMACIJA MEĐU ZATVORENICIMA

Ovakav svoj položaj u zatvoru Vujica Gajinović je koristio i za obav- ljanje drugih poslova u interesu zatvorenih rodoljuba iz Jugoslavije. Kre- ćući se slobodno po zatvoru, dolazio je u kontakt sa raznim zatvorenicima, pa i onima koji su neposredno pre toga bili na slobodi. Kontaktirao je i sa stražarima, ali i sa rodbinom onih koji su dolazili u posetu nekom svom u zatvor. Tako je on bio u mogućnosti da od svakog sazna ponešto, pre svega vesti о stanju na frontovima, pa ih je, zatim, zajedno sa knjigama, raznosio i širio medu zatvorenicima.340

Na taj način je u ovom zatvoru na veoma prikladan način rešeno jed- no od osnovnih političkih problema organizovanja života zatvorenih poli- tičkih osudenika. Prema propisima koji su vladali u hortijevskoj Madar­skoj, zatvorenici, ne samo politički, već ni kriminalci, nisu smeli da čitaju novine. Štaviše, koga bi u zatvoru uhvatili da je nabavio neki dnevni list, bio bi disciplinski kažnjen. I pored toga, švercom novina u madarskim za­tvorima su se bavili politički osudenici, ali i kriminalci, pa i poneki stražar.

Za razliku od dnevne štampe, zatvorskim propisima je bilo dozvolje- no da se u zatvoru, uz prethodno cenzurisanje, primaju nedeljni ilustrovani književni i drugi časopisi. Koristi od njih u pogledu saznavanja vesti sa fronta nisu bile velike. Oni su, obično, prilično dugo zadržavani na cenzuri, pa su članci u kojima je i bilo nekih vesti sa frontova stizale u ćelije sa veli- kim zakašnjenjem. Članci koji su se odnosili na ratne dogadaje bili su, uglavnom, razni vojno-politički komentari, pisani pristrasno, a njihovi au- tori su često bitne činjenice prećutkivali, ili ih prikazivali u pogrešnom sve- tlu, tako da ni iz ovih razloga ovi časopisi nisu mnogo doprineli informisa- nju političkih osudenika u zatvorima.

Bez prethodne cenzure, zatvorenici su dobijali nedeljne ili mesečne publikacije koje su izdavale neke verske organizacije, kao i ekstremno faši- stički nastrojeni nedeljni časopis „Magyar Futär“ (Mađarski kurir) . Od verskih listova zatvorenici nisu imali nikakve koristi. U njima je bilo člana-

199

ка о „čudima“ svetaca i raznih naivnih pričica о izlečenju bolesnih putem „čvrste vere i boga“. Zatvorenici, pa i kriminalci, terali su šegu sa ovim li- stovima, koji su, naravno, deljeni besplatno po zatvorima.

„Magyar Futär“ je bio zanimljiviji za čitalačku publiku iz Jugoslavije. Pre svega, časopis je stizao rekordnom brzinom u zatvor. Kada ga je nečiji posetilac doneo u nedelju, za vreme posete, on je tog dana posle podne, ili najkasnije sutradan, već bio u ćeliji. Izlazio je u Budimpešti i zastupao krajnje desničarske pozicije. Za njega je trebalo da Mađarska pruži daleko jaču pomoć svom nemačkom savezniku u vodenju rata na Istočnom frontu. Svoje čitaoce je povremeno, putem kraćih ili dužih informacija a pokatkad i foto-reportaža, izveštavao о stanju na balkanskom ratištu. Sve te infor- macije i reportaže završavale bi se konstatacijama da su „banditi“ u srpskim, bosanskim, crnogorskim, hrvatskim i slovenačkim planinama li- kvidirani i da partizanskih jedinica više nema. Takve konstatacije su se, onda, posle dve-tri nedelje ponavljale.

Jedna od tih foto-reportaža ostala je posebno u sećanju preživelih političkih zatvorenika u madarskim zatvorima. List je jednom prilikom ob- javio vise fotografija koje prikazuju zarobljene partizane u pohabanim o- delima, vezanih ruku sa petokrakama na карата. Tu je, medutim, bio i partizanski voz, na čijoj lokomotivi je bilo napisano „Živio Tito“. Bio je to dokaz о postojanju oslobodenih teritorija, i to obimnijih razmera, na koji­ma postoji i železnički saobraćaj.

Ovaj fašistički časopis priredio je zatvorenicima i jedno posebno za- dovoljstvo. Kada je nemačka komanda raspisala poznatu ucenu za vodu jugoslovenskih partizana Josipa Broza Tita, „Magyar Futär“ je i о tome doneo informaciju, objavljujući i sliku Marsala: Za gotovo sve zatvorene jugoslovenske komuniste i ostale rodoljube koji su videli taj broj ovog ča- sopisa bio je to prvi put da su videli lik svog generalnog sekretara i vrhov- nog komandanta.341

„Magyar Futär“ je, osim toga, svake nedelje donosio mapu istočnog bojišta sa označenim kretanjima pojedinih zaraćenih strana tokom prote- kle nedelje. To je već bila informacija vredna pažnje, bez obzira na to što su komentari uz to kretanje bili potpuno neobjektivni. No, na njih se ova čitalačka publika vremenom navikla, pa joj više nije smetalo što se povla- čenje naziva skraćivanjem fronta.

Informacije koje su se pribavljale putem ovih nedeljnih časopisa nisu bile dovoljne da bi političkim osudenicima zadovoljile znatiželju i da bi se mogli realno orijentisati u ratinim zbivanjima. Ni dnevni listovi koji su u to vreme izlazili u Madarskoj nisu uvek objektivno opisivali ratne dogadaje, ali su, ipak, bili upotrebljiviji od demagoški pisanih komentara u nedeljnoj štampi. Zato su se politički osudeici u svim zatvorima hortijevske Madar­ske potrudili da što redovnije dodu do madarske dnevne štampe. Činili su to na razne načine, ali su se gotovo svi načini ilegalnog pribavljanja novina pojavljivali u svim zatvorima u kojim su oni tokom rata bili zatočeni.

200

U svakom zatvoru je bilo takozvanih slobodnjaka. Bili su to krimi- nalci osuđeni na kraće vremenske kazne, koji su, radi obavljanja raznih poslova za zatvor, odlazili i van zatvorskih zidina, često i sami, bez pratnje stražara. Upravo su oni političkim zatvorenicima često nabavljali dnevnu štampu. Činili su to za neku uslugu, uglavnom za novae, koji se, opet mo- rao prošvereovati u zatvor. Bilo je, medutim, i takvih slobodnjaka koji su političkim osudenicima iz Jugoslavije ovu uslugu činili bez ikakve naknade, poštujući ih zbog izvanrednog ugleda koji su oni, gde god su bili, veoma br- zo stekli, kako medu ostalim robijašima, tako i medu zatvorskim stražari- ma.342

Neki politički zatvorenici, koji su sticajem prilika došli u situaciju da rade odredene poslove u zatvorima, mogli su takode da nabavljaju novine za svoje drugove. Tako je Paja Crnojački u segedinskom zatvoru jedno vreme bio takozvani hodničar.343 On je tada mogao uvek da ukrade novine u zatvorskoj kancelariji. Kako stražari nikad nisu istraživali gde im nestaju novine, nije neosnovano poverovati u to da su oni znali za ovu kradu.344

Rečeno je već da je Vujica Gajinović u budimpeštanskom zatvoru „Margitkerut“ radio u zatvorskoj biblioteci. Sticajem prilika ona se nalazi­la uz prostoriju u kojoj su se primali i raspakivali paketi koje su primali za­tvorenici. Na osnovu prethodnih dogovora sa rodbinom, u paketima goto­vo svih zatvorenika pojedine stvari su bile umotane u novinsku hartiju. Stražari bi, naravno, te no vine bacali u stranu, a Gajinović ih, tobože, od- nosio da baci. Novine je zadržavao kod sebe a kasnije raznosio po ćelija- ma.345

Štampa se nabavljala i neposredno preko zatvorskih stržara. Naime, bilo je stražara koji su se veoma lako mogli podmititi. Jednom podmićeni stražar nikada nije prestao da saraduje sa zatvorenicima, a njemu je u osnovi bilo svejedno šta im donosi: hranu poslatu od kuće, novae, duvan ili novine. Sve je on to radio za novae ili zbog neke druge materijalne koristi, mada je bilo i onih koji su radili besplatno. Stražari koji su se dali podmititi uglavnom su ostali neotkriveni. Zanimljiv je slučaj segedinskog zatvorskog stražara Janoša Kolompara. Po nagovoru grupe političkih zatvorenika, u kojoj su bili Boža Bunjevački, Paja Crnojački i Aleksandar Kekić, Kolom- par je pristao da donosi hranu u zatvor, ali i pisma, novine i duvan. To je u početku radio u korist političkih osudenika, ali je trgovao i sa kriminalci- ma. Vremenom je razradio čitav sistem šverca. Pakete je trebalo slati na adresu njegove ćerke Vere Kolompar, koja je stanovala s njim u istom sta- nu. Polovinu poslate hrane i duvana odnosio bi u zatvor, a drugu polovinu zadržao za sebe. Njegova nezajažljivost i nespretnost u organizovanju ovog šverca doprineli su tome da ubrzo bude otkriven. Naime, poštanskim službenicima je zapalo za oko da Vera Kolompar odjednom dobija neo- bično velik broj paketa iz Backe. Od tog saznanja pa do Kolomparovog hapšenja nije vise bio dalek put. Na sudu su bili saslušani i neki zatvoreni-

201

ci, među kojima i Aleksandar Kekić. Osim šverca hranom, na sudu Ko- lompara nisu mogli nizašta drugo da okrive. Da je unosio i novine i nosio ilegalna pisma, to se nije moglo dokazati. Da ne bi bio kažnjen, dobrovolj- no se javio u vojsku.

Posle rata Kolompar je tražio da ga ponovo postave za zatvorskog stražara. Odbijajući njegovu molbu, segedinski javni tužilac je, između ostalog, rekao: „U sudskim spisima se ne mogu naći nikakvi podaci koji bi upućivali na to da su molioca, kada je u interesu osudenika kršio propise, rukovodili neki humani motivi. Štaviše, može se ustanoviti da je pred so- bom imao samo jedan jedini cilj - da popravi svoje materijalno stanje.“346

Nisu, medutim, samo novine bile izvor informacija. Bez obzira na to što su se posete svuda održavale u prisustvu stražara i što se о stanju na frontovima nije smelo tom prilikom izreći ni jedne jedine reči, one su, ipak, bile jedan od načina informisanja političkih zatvorenika. I pored pri- sustva stražara, poSetioci su uspevali krišom da kažu ime nekog grada, pra- vac nadiranja oslobodilaca, ime nekog jugoslovenskog mesta koje su parti- zani oslobodili. Govorilo se i u šiframa. Sifre u živom govoru za vreme po­sete preseljavale su se i u legalno napisana pisma. Cenzori, naravno, nisu razumeli rečenice u kojima neko od rodbine javlja о tome da je „stric Josip krenuo na dalek put i da je odmah prvih dana stigao.“ Bila je to vest о us- pešnoj ofanzivi na Istočnom frontu. Uz nedeljne informacije u fašističkim časopisima ova šifra bi dobila svoj pravi značaj.

Sledeća forma doturanja vesti u zatvor bila je vezana za dozvolu da se primaju knjige od kuća. Marti Husar su u zatvor u Marijanostri u nekoli­ko navrata stizale knjige, u kojima se na veoma jednostavan način nalazila šifrovana poruka. Na svakoj drugoj ili trećoj stranici bilo je podvučeno po jedno slovo. Strpljivim sastavljanjem svih slova dobijena je poruka, u ko­joj su se nalazile prvenstveno vesti sa frontova. Na taj način je u Marijano- stru stigla i vest о tome da je novembra 1943. održano Drugo zasedanje AVNOJ-a i da je formiran Nacionalni komitet oslobodenja Jugoslavije. Na isti način dospela je u zatvor i vest о rasformiranju Kominterne.347

Ovakav način informisanja zatvorenika zabeležen je i u drugim za­tvorima, ali, po sećanju preživelih političkih zatvorenika, samo u tri zatvo­ra je zabeleženo da su tokom rata u njih na ilegalan način dospeli i partijski materijali iz okupirane Bačke.

Prvi takav slučaj desio se u kaločanskom zatvoru. Kada je posle odla- ska političkih zatvorenika iz ovog zatvora na istočni front u njemu ostalo svega tridesetak ljudi, Durica Jojkić se nalazio u Somboru, na partijskom radu. On je, preko Mesnog komiteta u Somboru, uputio pismo Nadi Bu- zadžić u zatvor, tražeći od nje izveštaj о političkom raspoloženju rodoljuba koji su tamo zatočeni. Kada je dobio izveštaj, Jojkić je u kaločanski za­tvor, putem potkupljenih stražara, dostavljao razne partijske materijale,

202

pojedine brojeve „Slobodne Vojvodine“, „Istine“, „Vojvodanke u borbi“ , kao i veći broj ilegalnih letaka koje su izdavali Partija i SKOJ. Ovaj mate­rijal je proradivan po ćelijama kaločanskog zatvora.348

Leei su stizali i u Marijanostru. Njih je Budimka Stefanović iz Som­bora dobijala od svog oca, koji joj ih je na veoma vešt način doturao za vreme poseta.349

Zvuči pomalo ironično kada se kaže da su komunisti zatočeni u ka- znioni u Vacu dobili pregršt partijskog materijala zahvaljujući rodendanu regenta Hortija. Naime, povodom Hortijevog rođendana robijaši su, izme­du ostalog, mogli da dobijaju i pakete sa hranom od kuća. U istoj ćeliji ovog zatvora nalazili su se Đorđe Rajić i Zdravko Isijanov iz Novog Sada. Kada je Đorđu došla sestra u posetu uspela je da mu saopšti da se u po- klopcu paketa koji će Zdravko primiti nalazi partijski materijal. Odmah po završetku posete Zdravko je potražio skrovito mesto u paketu. Kasnije je saznao da je partijski materijal bio vešto i stručno upakovan u štampariji i knjigoveznici „Bogdanović“ u Novom Sadu, pa zato stražar koji je pregle- dao paket nije ni mogao da posumnja u to da je u poklopcu kutije nešto skriveno. U ovoj ilegalnoj pošiljci nalazili su se: Proglas Centralnog komi­teta KPJ od novembra 1943. godine, povodom godišnjice oktobarske revo- lucije, Proglas Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu od decembra 1943. godine, povodom osnivanja Nacionalnog komiteta oslobodenja Ju­goslavije, Proglas Pokrajinskog komiteta od 7. novembra 1943. godine i Cirkular broj 3, koji je Pokrajinski komitet KPJ uputio svim partijskim ru- kovodstvima na svom području.

Razumljivo je bilo oduševljenje i radost političkih zatvorenika w. Ju­goslavije kada su primili ovaj materijal, zajedno sa pismom Ante Staničića, sekretara Okružnog komiteta KPJ u Novom Sadu. Pored toga što su se pu­tem ovog materijala informisali о osnivanju Nacionalnog komiteta dobili su i podrobne informacije о političkim prilikama kako u domovini, tako i u svetu. Ovaj materijal proučilo je partijsko rukovodstvo u zatvoru, a delom i svi članovi kolektiva.350

Jedino su robijaši u Vacu uspeli da nabave i detektor. Dušan Topalo- vić je nabavio delove za detektor od zatvorskog stražara, sa kojim ga je po- vezao jedan kriminalac, koji je bio naklonjen političkim osudenicima. Slu- šajući vesti putem ovog detektora, zatvorenici su uspeli da dodu do najsve- žijih podataka. Tako su jednom prilikom pre zatvorskih stražara saznali da su Amerikanci oslobodili Pariz, jer su oni do vesti sa ratišta obično dolazili putem novina i madarskog radija, koji su obično kasnili sa objavljivanjem nepovoljnih vesti.

Zatvorenici su zbog detektora mogli da dovedu sebe i u neugodnu si- tuaciju. Naime, u jesen 1944. godine nad ovim delom Madarske skoro sva- kodnevno su bile noćne vazdušne uzbune. Topalović je, slušajući emisije Radio-Budimpešte, na vreme upozoravao ostale zatvorenike da je odrede-

203

na vazdušna uzbuna za rejon Vaca. Tada su se oni svi obukli i čekali straža- ra, kome je jednom postalo sumnjivo odakle zatvorenici znaju da treba da se spreme za odlazak u zaklon. No, srećom, čitav incident se završio na sumnji. Posle toga zatvorenici su obučeni u krevetu sačekali da se otvore vrata ćelije a krenuli su u zaklon tek kada su i ostali zatvorenici to uradi- li.351 Devet skojevaca - Jevreja, koji su u to vreme bili u asodskom zatvoru za maloletne delikvente, nisu imali detektor, ali kada su posle nekoliko da­na videli da su vazdušne uzbune svakodnevne, nisu se uveče vise ni skidali, već su u odelima legali u krevet, čekajući tako da i u zatvoru bude dat znak za uzbunu.352

204

ILEGALNE ZATVORSKE NOVINE

Skoro u svim zatvorima hortijevske Madarske u kojima su robijali rodoljubi iz Jugoslavije nieali su ilegalni zatvorski listovi. Bez obzira na to što su oni svuda korišćeni za distribuciju vesti i ideološko-političkog mate- rijala, uslovi pod kojima su se oni radali i motivi koji su uplivisali na njiho- ve pokretače bili su od slučaja do slučaja i različiti.

„Čelik“

U kaznioni u Vacu izlazio je ilegalni robijaški list „Čelik“. Ideja о po- kretanju ovih novina rodila se medu zatvorenim Jugoslovenima još dok su se nalazili u „Margitkerutu“, u Budimpešti. U ovom zatvoru zatvorenici su bili smešteni u velikim, skupnim ćelijama, u kojima je bilo i do sedamdese- tak ljudi. Uz pomoć madarskih komunista, koji su radili po kancelarijama, po pojedinim ćelijama su bili razmešteni ideološki bolje obrazovani Jugo­sloveni, pa je ideološko-politički rad mogao nesmetano da se obavlja, pu­tem usmenih predavanja. No, već ovde su po ćelijama počele da kruže raz- ne ceduljice. Bile su to skice za predavanja, razne beleške, pisma itd. Kada su zatvorenici saznali da će biti prebačeni u Vac, da će tamo biti smešteni po manjim ćelijama i da će im biti omogućeno da rade u pojedinim zatvor- skim radionicama, rodila se ideja da se u Vacu pokrene robijaški list, koji će poslužiti kao sredstvo ideološko-političkog rada i širenja vesti među zatvorenim rodoljubima.

Ime „Čelik“ list je dobio po romanu Ostrovskog „Kako se kalio če- lik“ , koji je pred rat predstavljao omiljenu literaturu napredne omladine. Na naslovnoj strani lista bio je crtež zgrade sadašnjeg Izvršnog veća Vojvo- dine, sa jugoslovenskom trobojkom i petokrakom i borcem koji u rukama drži zastavu. Zaglavlje ovog lista bilo je dovoljno sugestivno i simbolično da bi iziskivalo podrobnije objašnjenje značenja pojedinih simbola u njemu.

205

Na uređenju lista u Vacu najviše su se angažovali: Zdrako Isijanov, Stanoje Leskovac i Miroslav Štajner. Njegov prvi broj, koji je izašao u se- dam primeraka i, tako reći, išao od ruke do ruke, svi Jugosloveni u vackom zatvoru primili su sa velikim simpatijama. Madarski komunisti nisu jedno- dušno prihvatili izlaženje ovog ilegalnog lista. Laslo Štern, Ferenc Tot, Ištvan Tuli i još neki svesrdno su ga prihvatili. Štaviše, Štern je za njega na- pisao prvih sedam glava Istorije SKP (b)-a a prve četiri su za potrebe lista preveli na srpskohrvatski jezik Spasoje Čobanski, Dragutin Levinger, Fe­renc Šoti i Miroslav Štajner. Medutim, neki medu madarskim komunistima nisu prihvatili ovaj metod rada, izgovarajud se da je u zatvorskim prilika- ma riskantno izdavati ilegalni list. Do ovakvog zaključka madarski komu­nisti su, verovatno, došli i zbog toga što njima za uspešan ideološko-poli- dčki rad nije bio potreban ovakav nadn komuniciranja sa zatvorenicima. U svakoj zatvorskoj radionici radio je ved broj madarskih komunista, dok je Jugoslovena bilo samo nekoliko. Madari su stoga mogli u svakoj radioni­ci da obezbede da po jedan ideološki obrazovaniji zatvorenik drži predava­nja dvojici-trojici svojih drugova, a Jugosloveni to nisu mogli.353

List „Čelik“ sadržavao je prilično raznovrstan materijal. Pored infor- mativnog dela, imao je spoljnopolitičku i kulturnu rubriku, kutak о higije- ni, a objavljivo je i crtice iz zatvorskog života, pesme robijaša i tekstove humorističke sadržine. Ovaj tekst, koji je bio umnožavan rukom, pomoću indiga prošvercovanog u zatvor, bio je ilustrovan i pojedinim crtežima. List je uredivao Stanoje Leskovac, prepisivao ga i umnožavao Miroslav Štajner a crtež radio Zdravko Isijanov. Članak Spasoje Čobanskog „О imperijali- zmu“ bio je jedan od najzapaženijih u ovom ilegalnom robijaškom glasi- lu.354

Sticajem okolnosti, zatvorske vlasti su saznale za list. Naime, Boža Melkus, pošto nije imao prilike da ga blagovremeno vrati Zdravku Erdevi- ku, od koga ga je dobio, sakrio ga je u neispravan kotlić za vodu u svojoj ćeliji. Mada je kotlić već mesecima bio neispravan, upravo tog dana je stra- žar doveo u ćeliju Dušana Čavića, mašinskog bravara i naredio mu da pre- gleda kotlić. Ne znajud da u ovoj ćeliji ima i jugoslovenskih komunista, Cavić se popeo do kotlića i neoprezno izvadio novine.355

Posle višednevnog isledivanja, jedan od robijaša koji je bio sa Mel- kusom u ćeliji saopštio je zatvorskim vlastima da je te novine vidao kod Melkusa, pa ovaj, nemajud kud, priznade da su novine njegove, ali da ih je on sam pisao i to za sebe. Uprava zatvora se zadovoljila takvim ishodom istrage, pa je Melkusa disciplinski kaznila. Dobio je mesec dana da prove- de u samici, uz tročasovni dnevni kratki vez i da svakog trećeg dana bude u mračnoj ćeliji. Ova kazna bila je praćena i oduzimanjem toplog rublja, smanjenom ishranom i tvrdim ležajem, što je znadlo da će robijaš, umesto na slamarici, ležati na golim daskama. Medutim, posle nekoliko dana pro- vedenih u samici, stražar koji je nadziravao odeljenja disciplinskih samica

206

počeo je Melkusu da donosi više hrane i da postupa sa njim daleko huma- nije nego što je to smeo i što je to od njega ma ко mogao i da očekuje.356 Tako se ovaj incident manje-više srećno završio, ali „Celik“ vise nije iz- lazio.

„Okovana Vojvodina“

List političkih zatvorenika u vojnom zatvoru u Šatoraljaujhelju bio je jedan od najbolje uređivanih, a tehnički najbolje opremljen ilegalni za- tvorski list u hortijevskoj Madarskoj. Pokrenut je u jesen 1943. godine, ne- posredno posle proslave godišnjice oktobarske revolucije. Glavni urednik lista bio je Ivan Sue a saradnici prilikom izdavanja prvog broj a bili su: An­tal Benja, Milan Džanić, Milenko Marinković i Milenko Vlaškalić. Božidar Vučković se brinuo о ilustracijama, Aleksandar Katie je sa grupom omla- dinaca prepisivao materijal a Geza Budinčević povezivao svaki pojedini broj.

Motivi za pokretanje lista bili su isti kao i u drugim zatvorima, što se vidi i iz sadržaja lista. Uvodni članak prvog broja lista bio je posvećen ok- tobarskoj revoluciji a zatim su sledili komentari о aktuelnoj političkoj si- tuaciji. Teoretska rasprava iz marksizma-lenjinizma nikada nije izostala, kao ni vesti iz zemlje. To su obično bile vesti о partizanskom ratovanju a posebno su bile obradene one о dogadajima u Vojvodini. U listu su mesto našli i članci о izdajničkoj delatnosti vladike Irineja Ćirića i političara Mila­na Laži-Popovića. Bila je tu i rubrika koja nije u ovom obliku postojala ni u jednom drugom zatvorskom robijaškom listu. Zvala se „Stub srama“ . U ovoj rubrici je pisano о onim zatvorenicima koji, po mišljenju uređivača lista, nisu imali ispravno držanje na istrazi pred organima hortijevske kontrašpijunaže, kao i о onima koje je kolektiv iz bilo kojih razloga disci- plinski kažnjavao. Valja ovde napomenuti da je gotovo u svim zatvorskim kolektivima bio zauzet stav da se о držanju pojedinaca na istrazi ne treba raspravljati za vreme robije, jer se verovalo da ogromna većina onih koja se slabije držala na istrazi to nije činila iz izdajničkih razloga. Kasniji doga- daji su pokazali da je većina ovih (osim izrazitih izdajnika), kako u zatvo­ru, tako i posle izlaska iz njega, dokazala svoju bezrezervnu podršku oslo- bodilačkoj borbi.

Prvi broj lista pripreman je u potpunoj tajnosti. Niko, sem onih koji su neposredno radili na njegovom pripremanju, nije znao da se u zatvoru rada jedno novo, veoma efikasno sredstvo za unapređenje ideološko-poli- tičkog rada i informisanja robijaša. Naslovna strana lista bila je nacrtana na polukartonu. Odmah na vrhu stranice stojao je tekst: „Organ Narodnog fronta zatvorenika u Šatoraljaujhelju“ . Ispod ovog teksta bile su tušem nacrtane konture Jugoslavije sa crvenom petokrakom zvezdom. Granice

207

Vojvodine su bile izvučene crvenom bojom, a preko nje nacrtana dva lan- ea, čije su neke karike već pueale. Ispod ove шаре stojao je krupnim ma- snim slovima naslov lista „ O K O V A N A V O J V O D I N A “, a ispod njega: „Zatvor Satoraljaujhelj“ .

Ceo tekst je bio „odštampan“ tehničkim slovima. Grupa omladinaca, na čelu sa Aleksandrom Katićem, toliko je znalački radila na prepisivanju ovih zatvorskih novina, da su gotovo svi zatvorenici poverovali da je list negde štampan u gradu. Tom utisku doprinelo je i to što je list bio povezan u poluplatno, kao i veći broj veoma lepo i precizno izradenih ilustracija, pa je bilo teško i poverovati da se u zatvoru tako nešto može napraviti. Mate­r ia l za pravljenje lista nabavljen je mnogo ranije nego što je list počeo da izlazi. Hartiju, tuš, materijal za povez i ostalo, pored rodbine zatvorenika, donosili su i neki kriminalci.

„Okovana Vojvodina“ nije bila prvi pisani materijal koji je kružio zatvorom. Čim se u zatvoru okupio veći broj političkih zatvorenika iz Bač- ke, iz ćelije u ćeliju su počele da stižu razne ceduljice sa porukama, vesti- ma, pojedinačnim i kolektivnim saopštenjima. Zatim, kada su zatvorenici počeli redovnije da nabavljaju dnevnu štampu, počela je da se redovno iz- daje neka vrsta informativnog biltena, koji je sadržavao vesti sa ratišta, razne političke vesti i informacije iz domovine. Kasnije, kada je „Okovana Vojvodina“ izlazila redovno dva puta mesečno i bila namenjena svim poli- tičkim zatvorenicima iz Jugoslavije, partijsko rukovodstvo je došlo na ide- ju da se pokrenu jos dva lista. Bili su to „Naša knjižnica“ , namenjena pr- venstveno širenju opšteg obrazovanja medu zatvorenicima, i „Nas put“, koji je izlazio kao „Organ KPJ i SKOJ-a zatvorenika u Šatoraljaujhelju“ , kako je bilo navedeno u podnaslovu lista.

Na izdanju „Naše knjižnice“ najviše je radio Milenko Vlaškalić, a materijal su prepisivali Božidar Čolić i Milan Anđelić. Ova publikacija do- nosila je članke о elektrifikaciji, о borbi protiv sujeverja i slične teme. „Naš put“ je izašao samo jedanput. Za izradu zaglavlja ovog lista bio je raspisan konkurs, na kome je, izmedu petnaestak prispelih radova, poli­t i c o rukovodstvo odabralo predlog Aleksandra Katića.

Pored članaka objavljenih u ovim glasilima, u zatvoru u Šatoraljauj- helju napisan je i niz drugih tekstova. Bili su to uglavnom materijali pisani sa ciljem da pospeše ideološko-političku obuku zatvorenih komunista i skojevaca. U ovu grupu pisanih sastava, koji su takođe obilazili zatvorske ćelije, spadaju referati о konspiraciji, о tome šta je kritika, о aktuelnim te- mama narodnooslobodilačkog pokreta i drugo. Sačuvan je u prepisu i je­dan obiman rad pod naslovom „Istorijski pregled“ , koji je imao i sledeća poglavlja: „Revolucija u Nemačkoj, Madarskoj i Finskoj“, „Mirovna kon- ferencija“, „Suprotnosti izmedu država versajskog sistema“ , „Konferenci- ja u Denovi“, „Dozov Plan“ , „Konferencija u Lokarnu“ , „Borba za svet- sko tržište i uticajne sfere“, „Borba za pomorsku dominaciju“, „Priznava-

208

nje Sovjetskog Saveza“ „Suprotnosti na Dalekom istoku“ , „Jačanje politi- ke revanša i nemačko naoružanje“ , „Cepanje kapitalističkih zemalja na dva tabora“. Autor ovog materijala, koji je pokazao izvrsno poznavanje gibanja u svetskoj politici, po mišljenju preživelih zatvorenika iz Šatora- ljaujhelja, bio je student Ivan Šuc, inače jedan od najaktivnijih zatvoreni­ka na polju izdavačke delatnosti. Ovi listovi su izlazili do tragičnih događa- ja u martu 1944. godine.357

„Usmene novine“

U logoru u Bačkoj Topoli je takođe izlazilo više robijaških glasila. List „Borac“ bio je organ članova Partije i SKOJ-a. Poput „Našeg puta“ , koji je izlazio u Šatoraljaujhelju, i ovaj list je služio za ideološko-političko obrazovanje članova KPJ i mladih komunista. „Žena danas“ je beležila kulturno-obrazovne aktivnosti žena i devojaka zatočenih u ovom logoru. Nijedan primerak ovog glasila nije sačuvan, ali je sačuvano sedam brojeva lista „Usmene novine“, koji je od 6. avgusta 1944. godine izlazio u ovom logoru. On je u prvom broju, u zaglavlju, saopštio da je to list osudenika u logoru u Bačkoj Topoli. Medutim, vremenom, pošto je u logoru bilo osu­denih, onih koji još nisu izašli pred sud i onih koje je sud oslobodio odgo­vornosti, a ipak su zadržani u logoru, „Usmene novine“ postaju list osude­nih, neosudenih i oslobodenih interniraca u Bačkoj Topoli.

Prvi broj lista izašao je 6. marta 1944. godine. „Ovo nisu prve .Usme­ne novine* u topolskom logoru“ - stoji u uvodnom članku lista. „Imali smo ih već u sobi preko puta, još dok nismo bili sudeni i osudeni. Bile su pode- ljene na dva dela: ozbiljni, to jest poučni, i informativni, to jest šaljivi deo. Prvom delu bila je obraćena veća pažnja. Posle suđenja, kada su nas raz- dvojili od neosudenih drugova, a pošto smo se najpre konstituisali, u svom kulturno-prosvetnom odboru smo odlucili da nastavimo da izdajemo .Us­mene novine1. Samo, ovoga puta sa jednom malom izmenom: u njima će- mo, naime, veću pažnju obraćati šali i satiri i kroz nju takođe popravljati i vaspitati pojedince koji svojim nedrugarskim i nesocijalnim postupcima štrče među nama, dok će manje pažnje biti posvećeno ozbiljnim temama. Ovo, pak, stoga što ćemo ozbiljne i poučne teme obrađivati odvojeno, na posebnim predavanjima sa diskusijama. Prema tome, naše ,Usmene novi­ne4 imaće ubuduće ove glavne rubrike: 1) informativni deo, 2) poučni deo (jedan ili dva poučna članka, odnosno izvodi sa predavanja) i 3) šala i sati- ra pod raznim podrubrikama.“ Na kraju, pisac uvodnog članka, koji do- voljno govori о ciljevima i sadržaju lista, ujedno napominje da će uredni- štvo, ukolio mu se pruži mogućnost, sarađivati i sa logorskim odeljenjem u kojem se nalaze neosuđeni drugovi, kao i sa drugaricama. Iz sačuvanih brojeva lista se vidi da se ta mogućnost veoma brzo ukazala.358

14 Jugosloveni u m adarskim zatvorim a. 209

Kada se u jesen 1944. godine pronela vest u logoru da će logoraši, najverovatnije, biti evakuisani i oterani u Nemčku, Paja Horvat i Mladen Vrtunski su uspeli, preko svojih žena, koje su im došle u posetu, da spasu sve brojeve ovih jedinstvenih robijaških novina, tako da se iz njihovog sad- ržaja može steći uvid u veoma intenzivan idejno-politički i kulturno-obra- zovni život rodoljuba u ovom logoru.

List je izlazio od 6. marta do 17. septembra 1944. godine, znači svega nešto vise od šest meseci. Za to vreme na stranicama lista, koji je umnoža- van rukom, pisanim slovima, objavljena su sledeća predavanja: „Kako je postala naša zemlja i život na njoj“ , „Tuberkuloza“, „Čovek i društvo“ , „Pariz i francuska revolucija“, „О bolestima krajnika“, „О štalama“ , „Ка- kva treba da bude naša ishrana“ , „O fotografiji i fotografisanju“ , „O Slo- vacima u Jugoslaviji“. Sva predavanja držana u.logoru nisu, naravno, mo- gla biti objavljena. Zanimljiv je zato pregled održanih predavanja od 24. jula do 5. avgusta, koji je objavljen u prvom broju lista. Iz ovog pregleda se vidi da je 24. jula Gaja Gračanin održao predavanje о tome šta je 1937. godine video na Međunarodnoj izložbi u Parizu a zatim da je ovo predava­nje poslužilo kao povod pokretanju zanimljive aktivnosti medu zatvoreni­cima. О tome nam svedoče sledeće reči iz ove informacije: „Ovim povo­dom odlučeno je da se о pojedinim granama kulturnog i privrednog života u onim zemljama koje mogu da nam posluže kao uzor, ovde održavaju po- vremeno detaljna predavanja, da bi se svi naši drugovi mogli upoznati sa tekovinama racionalne proizvodnje, kao i pravilne i pravedne podele do- bara u tim zemljama, a radi naše pouke i osposobljavanja za naš život i rad u slobodi.. .“ Nadalje, iz pregleda se vidi da je u tom periodu Bogoljub Stanković359 održao predavanje о postanku materijalnog sveta, te dva pre­davanja iz matematike. Iz ove oblasti predavanja je držao i Mladen Vrtun­ski, dok je dr Slavko Stanić pričao о čoveku i njegovoj ulozi u društvu, kao prvo u seriji predavanja iz sociologije.360

U sačuvanim brojevima „Usmenih novina“ ovekovečeni su i razni pravilnici i zaključci Skupštine osudenika, kako se naziva zbor svih 126 o- suđenika u logoru. Tu treba, pre svega, pomenuti zaključke ove skupštineо organizaciji rada medu osuđenim logorašima. U tim zaključcima se kaže „da se sve vreme koje budemo morali provesti ovde, zajedno, u koncentra- cionom logoru u Topoli, iskoristi u medusobnom obaveštavanju i učenju“. Sve ono što je tom prilikom zaključeno služilo je upravo postizanju ove ideje vodilje bačkih zatočenika u ovom logoru. Tu je, osim toga, i Opšti lo- gorski pravilnik (u trećem) i Logorski disciplinski pravilnik (u šestom broju lista). Ovi pravilnici mogu da posluže kao verodostojan dokumenat о živo- tu, radu i borbi bačkih rodoljuba u ovom logoru.361

Gotovo u svakom broju „Usmenih novina“ srećemo se sa pregledom ratne situacije. Tu se otvoreno, bez ikakvog uvijanja, saopštavaju vesti sa ratišta. U drugom broju lista ovaj raport počinje rečima: „Saveznički ratni

210

točak se i dalje okreće. Ove nedelje samo je malo zastao na Istočnom fron­tu. To je, međutim, i prirodno i potrebno. Ogromne prostore prošle su i o- svojile sovjetske trupe za nepunih šest nedelja; potrebno je sada da taj pro- stor, naročito njegov saobraćaj bude organizovan kao i trupe pregrupisane za nova nastupanja. Nismo proroci kada kažemo da će ta nastupanja nasta- ti vrlo skoro, jer naše predvidanje zasnivamo na rečima državnika, koji strogo izvršavaju ono što obećaju... Na Zapadnom frontu, medutim nadi- ranje saveznika je u punom j eku . .. Hitler se preko naročitog Narodnog suda obračunava sa uhapšenim zatvorenicima, a preko posebnog Suda maršala i generala izbacuje sve što mu je sumnjivo u vojsci i mornarici. Znači, ima mnogo, mnogo trulog u državi nacističkoj. Iz madarske vlade nestali su Imredi, Jaroš i dr Kunder, protagoniste politike 19. marta 1944.1 ovde kola počinju da škripe, nikako da se postigne jedinstvo radi spasenja nacije i države.“362

Pored ovih, tako da kažemo, ozbiljnih tema, svaki broj lista imao je čitav niz humorističkih i satiričnih priloga. Kroz te priloge su se zatvorenici medusobno bodrili, ali i ispravljali greške i mane pojedinaca. Zanimljivo je da su ovde satirične žaoke bile upućivane ličnostima čija su se imena oba- vezno i navodila, što takode svedoči о visokom političkom moralu i čvrstini ovih zatvorenika. Lako će se ra'zumeti način iznošenja mana i pokušaj me- njanja naravi pojedinaca kad se, na primer, zna da se u rubrici „Ко je šta sanjao u logoru?“ za jednog logoraša kaže: ćebe, u rubrici „Šta bi ко želeo da bude?“ za istoga logoraša kaže: vrhovni komandant, ma kome, ma če- mu, ma gde!, a da se taj isti naj bolje razume u egzerciranje.363

Posebnu draž ovom listu daje jedna njegova stalna rubrika. Bila su to pisma Pante Bućkalova, kako sam za sebe kaže: „ratara i jekonoma, sada robijaša u Topoli“. Ova pisma, jezikom seljaka iz Bačke, pisao je Đurica Davidovac. U njima je na satiričan način pisano о dogadajima u logoru, medu zatvorenicima, о odnosima izmedu njih i stražara, ali i о dogadajima u svetu, pa, naravno, i о zbivanjima na ratištima. Evo kako je Panta Buć- kalov komentarisao situaciju u Bačkoj u poslednjem broju „Usmenih novi- na“, 17. septembra 1944. godine:

„Nije da je drugo, nego se ovaj svet baš tumbe okrenuo. Eto, naši stražari ne pazidu na to da niko od nas ne izide iz logora, već čuvadu da ni­ko ne ude u logor, pa čak i pucadu da čovek, što reko čika-Milan Aždaja, živ pusti u gaće od straha.364 Ono jest, da čerez polupani električni centra- la, porazvaljeni ajzlibana i džada, pokidani žica i poizvaljeni bandera, džandari ne možedu da vatadu taze ilegalce i partizane, pa čerez toga nas moradu da čuvadu za seme, ко oči u glavi. Čerez toga se, valjda, i Armija doselila u Topolu, da nam je bliže.365 Kažedu da je to čerez toga što je u Novom Sadu razvaljena električna centrala, ко da ne pravidu i oni sami do- sta struje, da nas Bog od nje čuva.366

14' 211

Članke, predavanja, pesme, popularne „vrapce“ i druge priloge au- tori, naravno, nisu potpisivali, tako da se sa sigurnošću ne može utvrditi ко je koji članak napisao. Medutim, po sećanju preživelih iogoraša, gotovo či- tav logorski kolektiv je sarađivao na izdavanju lista. Pored Đurice Davi- dovca, kao najagilniji saradnici lista ostali su u sećanju logoraša: Đokica Dotlić, Jelica Jojkić, Ilona Pataki, Štefica Oberkirš, Danilo Tandori, Sava Vlalukin, Sava Vlaškalić i Emil Zamurović, a tehnička obrada i prepisiva- nje rezultat su upornog i strpljivog rada Đoke Tapavice.367

„Glasnik - Hiradö“

Zatvorski ilegalni list političkih zatvorenika u segedinskom zatvoru bio je po mnogo čemu sličan ostalim zatvorskim glasilima, ali se po nečemu u velikoj meri i razlikovao. Bio je to, naime, jedini ilegalni zatvorski list koji su zajedno izdavali madarski i jugoslovenski komunisti u zatvoru. Sto­ga je i bio pisan na dva jezika - srpskohrvatskom i madarskom, a i naslov mu je bio dvojezičan - „Glasnik - Hiradö“.

Ideja о pokretanju lista rodila se u Segedinu, tako reći spontano. Me­du političkim zatvorenicima, kako medu Jugoslovenima, tako i medu Ma- darima, bilo je nekoliko njih koji su bili naklonjeni pisanju. Rada Draku- lić, Laslo Erdeš i Tibor Gotesman pisali su pesme, ali i po koju pripovetku. U isto vreme stizale su vesti u segedinski zatvor na razne načine. Nabavlja- le su se novine preko korumpiranih stražara i kriminalaca - slobodnjaka, a madarski komunisti su od jednog bivšeg političkog zatvorenika, koji je po­sle puštanja na slobodu dospeo u Budimpeštu, dobijali specijalnim hemij- skim mastilom pisana pisma sa vestima sa frontova. To mastilo je postalo vidljivo ako se na njega nanese prašak „razor“ , koji je korišćen za brijanje bez upotrebe noža. Kako je zatvorenicima bilo dozvoljeno da drže taj pre- parat, nije postojala opasnost da se ovaj kanal otkrije.

Postojanje ova tri izvora materijala dovelo je do ideje о pokretanju časopisa za političke zatvorenike. Kako je u to vreme u kolektivu, kao i u političkom rukovodstvu, bilo i madarskih i jugoslovenskih komunista, bilo je logično da i časopis bude njihovo zajedničko delo. О uredivanju lista brinula se četvoročlana redakcija. U njoj su bili, sa jugoslovenske strane, Lazar Plavšić i Vilim Spajdl, te Đerđ Mate-Policer i Mihalj Tot, sa madar­ske. Glasnik je izlazio na 32 stranice. Bio je uredivan tako da su se na udar- nim mestima nalazili beletristički napisi, a vesti sa frontova su bile uklapa- ne u stranice, tako da u slučaju da časopis padne u ruke uprave zatvora izgleda kao da je beletristika bila osnovni cilj izlaženja lista, mada i beletri- stički napisi nisu bili takovg karaktera da bi se mogli smatrati legalnim za­tvorskim štivom.368

Malo je bilo političkih zatvorenika u segedinskom zatvoru koji na bi­lo koji način nisu saradivali u ovom časopisu. Umnožavali su ga omladinci i

212

on je zatim krenuo na put iz ćelije u ćeliju. Svega nekoliko brojeva ovog časopisa, koji nije imao tačno vreme izlaženja, dospeo je i među omladince u istražnom odeljenju. Članci su obradivali teme iz istorije Partije i rad- ničkog pokreta, ali je bilo i takvih koji su ukazivali na zadatke u oslobode- noj zemlji. Tako je u jednom broju objavljen i članak Tibora Gotesmana, grafičkog radnika iz Subotice, о naeionalnom pitanju u Vojvodini. U nje­mu se pisac zalagao za kažnjavanje svih onih koji su tokom rata vršili ma kakva zlodela, ali je istakao i potrebu življenja u bratstvu i jedinstvu sa svim narodima i narodnostima koji žive u Vojvodini, jer nisu svi pripadnici određene narodnosti učestvovali u delima za koja bi trebalo da im se sudi ili oduzme neko gradansko pravo.369

Glasnik je izlazio od kraja 1943. godine do maja 1944. Prestao je da izlazi zbog jedne nesmotrenosti. Madarski komunisti su jedan primerak li­sta hteli da pošalju u Budimpeštu, kako bi ga pokazali svojim drugovima u pokretu. Prilikom odlaska iz zatvora zatvorenika koji je bio zadužen za to stražari su detaljno pretresali i u dvostrukom dnu njegovog kovčega prona- šli skriveni robijaški list. Posle toga izvršen je detaljan pretres u ćelijama bačkih i madarskih komunista, ali nije naden ni jedan broj časopisa. U me­duvremenu, madarskim komunistima stigla je poruka iz Budimpešte da hitno obustave izdavanje časopisa, jer su saznali da njegovim urednicima, ukoliko ih otkriju, preti smrtna opasnost. Ovo upozorenje prihvatili su ka­ko madarski, tako i jugoslovenski komunisti i tada je „Glasnik - Hiradö“ ukinut.370

Madarski komunista i publicista Derd Mate, koji je bio jedan od urednika „Glasnika“, objavio je 1956. godine, u Buđimpešti, knjigu о isto- riji radničke i komunističke štampe u Madarskoj. U njoj autor tvrdi, na osnovu svojih istraživanja, da su od 1942. do 1944. godine u Madarskoj ko- munistički listovi izlazili samo u tamnicaina.371

213

OD SITNIH SABOTAŽA DO ORUŽANE POBUNE

Čitav ideološko-politički rad u hortijevskim zatvorima, koji je bio sprovoden medu utamničenim učesnicima narodnooslobodilačkog pokreta iz Jugoslavije, bio je usmeren ka njihovom pripremanju da se u datom mo­menta priključe nekoj oružanoj jedinici koja vodi borbu protiv fašističkih zavojevača, ili da kada izadu iz zatvora nastave ilegalnu delatnost na još okupiranom terenu. Taj rad je, kao što je rečeno, tekao kroz razne oblike vaspitne aktivnosti. No, zatvoreni rodoljubi su se u zatvoru čeličili za na- stavak borbe na slobodi i sprovodenjem raznih neposrednih političkih akci­ja, počev od sitnih i krupnijih sabotaža na radu, pa sve do dizanja oružanog ustanka u zatvoru u Šatoraljaujhelju ili bekstava iz zatvora i sa prinudnog rada.

U većini zatvora u Madarskoj jugoslovenski rodoljubi nisu masovno terani na rad u zatvorske radionice. S jedne strane, bilo je to zbog toga što zatvorske uprave nisu htele da ih mešaju sa kriminalcima, a imale su i izve- snih teškoća prilikom zapošljavanja zatvorenika, proisteklih iz opšte nesta- šice sirovina u to doba. Početkom 1942. godine uprava zatvora „Margitke­rut“ zatražila je intervenciju komande Prve domobranske armije radi nabavke sirovina za nesmetani rad svojih pogona. Komanda, umesto da interveniše, izveštava upravu zatvora da će se ubuduće sirovinama prven- stveno snabdevati civilni pogoni, jer je, sa gledišta nacionalnih interesa, važnije da posao ne izgube radnici, koji izdržavaju porodice, nego da robi- jaši ostanu izvesno vreme bez posla.372

Stoga je i razumljivo što su robijaši u madarskim zatvorima radili, uglavnom, poslove za koje se mogla nabaviti sirovina, kao i one za održa- vanje rada i života u zatvoru.

Prema sačuvanim dokumentima, u vojnom zatvoru „Margitkerut“ je januara 1942. godine u zatvorskim radionicama radilo svega 164. robijaša. Oni su radili u stolarskoj i obućarskoj radionici, pleli su čarape, radili u knjigoveznici, štampariji, bravarskoj i krojačkoj radionici, tkačnici, radio-

214

nici za popravku i izradu tepiha. Kao što se vidi, bile su to uglavnom usluž- ne delatnosti. U isto vreme, u vojnom zatvoru u Kontijevoj ulici radila su samo tri robijaša, ali se iz dokumenata vidi da su četiri stražara iz istog za­tvora dobili poseban mesečni dodatak po 15-18 penga, zbog naročitog za- laganja u organizovanju robijaškog rada i habanja odela. Takvu naknadu su dobijali i stražari u „Marigitkerutu“, ali ona se kretala izmedu 5 i 30 pengi.

Robijaši u segedinskom garnizonom zatvoru, u kojem je povremeno bilo i po desetak jugoslovenskih rodoljuba, takode su bili korišćeni za rad. Ovde je u proseku radilo 50-90 robijaša u stolarskoj i obućarskoj radionici i u tkačnici tepiha, a pravili su i kese od hartije.

U Pečujskom zatvoru robijaši su uglavnom radili poljoprivredne po- slove. Zato njihov broj stalno varira, izmedu 20 i 80 zatvorenika. Koriste ih uglavnom za obavljanje nekvalifikovanih fizičkih poslova. U Sombathelju robijaši rade u knjigoveznici, tkačnici ćilima, obućarskoj i stolarskoj radio­nici, ali i za seču drva.373

U bačkotopolskom logoru zatvorenici nisu vodeni na rad. To je i ra- zumljivo kada se zna da je ovo bio improvizovani logor, u kojem nije bilo radionica, niti sredstava za rad. Medutim, nije tako bilo u svim logorima. U logoru u Nađkanjiži rad interniraca je, u principu, bio obavezan, ali ga niko nije uzimao za ozbiljno. Internirci koji su bili odredeni da rade provo- dili bi dnevno sat-dva na poslu u radionici. Tamo su bili angažovani poli- tički internirci. Kriminalci su radili u kupatilu, praonici i berbernici. Ova- kve poslove su im davali stražari, jer su sa kriminalcima bili u prisnijem od- nosu nego sa ostalim zatvorenicima, a tamo se moglo nešto i zaraditi.

I u ovom logoru pravljenje kesa od hartije bio je jedan od osnovnih poslova interniraca. Dok su oni to radili u jednoj radionici, u drugoj su in­ternirci pleli rogoz i od rogoznih pletenica pravili čizme sa drvenim donom. Medu logorašima se govorilo da će preduzimač za čije potrebe oni rade, ove čizme poslati u Nemačku, gde Nemci njima snabdevaju one koji su ra­dili u nemačkim logorima.374

Čizme od upletenog rogoza pravile su se i u segedinskom zatvoru. Na njihovoj proizvodnji, počev od pletenja pa do pravljenja, radili su uglav­nom rodoljubi iz Jugoslavije, kao i manji broj vojnih osudenika, uglavnom nazarena, koji su u zatvor dospeli zbog odbijanja da služe u nekoj madar­skoj oružanoj formaciji, ali i kriminalci.

Ovde se govorilo da čizme služe madarskim i nemačkim vojnicima na frontu, dok su na straži. Prvi put je u ovom zatvoru počeo naveliko da se plete rogoz i da se prave čizme od upletenog rogoza u leto 1942. godine, neposredno posle masovnog sudenja u ovom zatvoru juna 1942. godine. U zidove zatvorskog dvorišta, koje se nalazilo između trećeg i četvrtog za­tvorskog krila, zabodeni su klinovi. Uz svaki klin je postavljen po jedan ro-

215

bijaš i tu je počelo pletenje. Uskoro su se robijašima koji su izveđeni na pletenje rogoza priključili i omladinci iz istražnog odeljenja. Mada je izda- to naređenje da se omladinci ne smeju mešati sa starijim zatvorenicima, to niko nije kontrolisao, pa je na pletenju rogoza, posle skoro godinu dana zatočeništva, uspostavljen prvi neposredan kontakt izmedu nekih saboraca iz vremena pre hapšenja. Na ovom poslu radilo je preko tri stotine robija- ša. U isto vreme, u hodniku trećeg odeljenja zatvora namešteni su stolovi, za kojima su politički zatvorenici iz Bačke i nazareni šili čizme od uplete- nog rogoza.

U ovom zatvoru su neki politički osudenici, kada se zbog hladnoće vise nije moglo raditi pod vedrim nebom, radili u predionici kudelje (u- glavnom omladinci), a stariji delom u tkačnici, a delom u grebenari. Sege- dinski zatvor imao je i veći broj radionica: stolarsku, kovačku, berbersku, krojačku. U njima su radili isključivo kriminalci, ali je vremenom nekoliko političkih osudenika iz Jugoslavije prebačeno na rad u ove radionice, naro- čito zbog njihove stručne spreme. Jedan od njih je bio i Nikola Krstić, koji je postavljen za rukovaoca sistema centralnog grajanja u zatvoru. Posle to­ga on se potpuno odvojio od kolektiva jugoslovenskih rodoljuba, ne nano- seći, doduše, nikakve štete njihovom radu. Povremeno su neki politički osudenici korišćeni i za sitnije kućne poslove, kao što je bilo pripremanje hrane u kuhinji (guljenje krompira, čišćenje kelerabe i si.), a omladinci su povremeno radili na pripremanju industrijske paprike za sušenje, izradi štukatora od trske i skidanju kore sa vrbovog pruća, namenjenog za plete­nje korpi.375

Ni u jednom zatvoru jugoslovenski rodoljubi, u principu, nisu odbi- jali da rade. Takav stav je svuda zauzet zbog toga što je odlazak na rad predstavljao mogućnosti za bolju komunikaciju medu zatvorenicima, a, osim toga, bilo im je bolje da idu da rade nego da sede u hladnim, zimi go- tovo potpuno negrejanim ćelijama, u kojima je, opet leti vladala nesnosna žega. Međutim, i neki poslovi su bili štetni po zdravlje, kao grebenanje ku­delje u kudeljari segedinskog zatvora, na koje je uprava zatvora odredila bačke komuniste: Mitu Bozejca, Milovana Polovinu, Živka Ranisavljevića i Savu Tucića. Od kudeljne prašine, koja se diže u obliku pravih oblaka dok se kudelja grebena, sva četvorica su dobili specifičnu groznicu, od koje su se, medutim, za nekoliko dana izlečili. Kada su videli za kakav posao su ih angažovali i da je to smišljen način da ih sve fizički unište, počeli su siste- matski da sabotiraju posao. Čim bi stražar izašao iz radionice prestali bi da rade, a kada bi čuli da nailaži, metlom bi digli prašinu, tako da je izgledalo kao da su sve vreme radili. Medutim, po njihovom radnom učinku se vide- lo da ni polovinu radnog vremena ne koriste za rad. Na više načina je bio vršen pritisak na njih da vise rade, pa je na kraju i tamničar, zapovednik

216

straže Šimandi, došao da ih obide. Bilo je očigledno da je slab rad rezultat dogovora medu zatvorenicima, jer, inače, ne bi svi izgrebenali jednaku ko- ličinu kudelje. Šimandi ih je ispitivao zbog čega ne rade vise, a oni su ne- prestano ponavljali da su gladni, slabi i da vise ne mogu. Šimandi nije pro­tiv njih preduzimao nikakve mere, a stražari koji su ih čuvali čestitali su im na hrabrosti i jedinstvenom stavu prilikom razgovora sa poručnikom Ši- mandijem. Još kratko vreme su odlazili na rad u grebenaru, a onda su ih, zajedno sa ostalim zatvorenicima, oterali na prinudni rad na Istočni front.376

Zatvorenici koji su radili na pletenju rogoza i pravljenju rogoznih či- zama takode su se saboterski odnosili prema poslu. Uprava zatvora je odredila da svaki robijaš treba dnevno da isplete pedeset metara rogoznog pletiva. Za tu količinu svaki je dobijao po dve cigarete, a za svakih 25 me­tara više još po dve, što znači da bi za 200 metara zgotovljenog pletiva „nadnica“ iznosila po 14 cigareta. To je za zatvorske uslove predstavljalo pravo bogatstvo, jer u to vreme zatvoreni Jugosloveni još nisu smeli legal- no da nabavljaju duvan. Pravljenje rogoznog pletiva je bio veoma lak po- sao a dnevna norma od 50 metara se mogla brzo postići. Tokom jednod- nevnog rada svaki robijaš je mogao, bez posebnog napora, da napravi i po 300 metara. Medutim, medu zatvorenicima iz Jugoslavije koji su radili na ovom poslu usvojen je jedinstveni stav, na inicijativu rukovodioca partij­skog rukovodstva Aleksandra Grujića, da se nipošto ne pravi ni jedan jedi- ni metar rogoznog pletiva iznad normom odredene količine.

Uprava zatvora je i u ovom slučaju osetila da se radi о odluci da se norma ne prekoračuje, već i zbog toga što bez posebnog dogovora ne bi moglo da se desi da baš ni jedan zatvorenik od njih nekoliko stotina ne pre- maši normu ni za jedan jedini metar, i to nikada. Zato je neprestano vršen pritisak na pletače rogoza da povećaju produktuvnost. Stalno su isticane pogodnosti u pogledu dobijanja cigareta, ukazivalo se na to da u gradu de- vojke od 15 do 16 godina pletu dnevno i po tri-četiri stotine metara, pretilo se samicom i drugim disciplinskim kaznama, ali su pletači rogoza uporno pleli po 50 metara dnevno i ni metar više.

Prva konkretna mera koju je uprava zatvora preduzela u interesu po- većanja produktivnosti bila je zabrana maloletnim osudenicima da koriste svoje pravo da, ne samo ujutro, zajedno sa ostalima, već i uveče, od šest do sedam sati, idu u šetnju, dok su ostali robijaši za to vreme radili. Ova za­brana nije imala nekog naročitog značaja. Naime, zatvoreni omladinci su ionako po ceo dan bili na svežem vazduhu, tako da im taj jedan sat večer- nje šetnje nije predstavljao jedinu mogućnost da budu na čistom vazduhu kao što je bio slučaj sa robijašima koji nisu radili, već stalno bili u ćelijama, ili onima koji su radili u kudeljari ili nekoj zatvorskoj radionici. Mnogi omladinci su stoga često, umesto u večernju šetnju, odlazili u ćeliju, kori-

217

steći slobodno vreme za čitanje ili nešto drugo. Zato je medu omladincima i bilo dileme oko toga kako treba reagovati na ovu odluku uprave zatvora. Bilo je mišljenja da ne treba ići u šetnju, ali da, i pored ove mere uprave zatvora, ne treba povećati produktivnost. Skojevsko rukovodstvo i većina omladinaca imala je drukčiji stav. Kao što nepovećanje norme prilikom pletenja rogoza, pa ni grebenanja kudelje i šivenja čizama od rogoza nije imalo nekog posebnog ekonomskog značaja, produžetak rada za jedan čas ne bi ni u čemu koristio upravi, niti škodio zatvorenicima. Medutim, sabo- tiranje na radu i dolazak u sukob sa upravom zatvora imao je veoma ozbi- ljan i dubok vaspitni smisao. Bila je to u zatvorskim uslovima možda jedina mogućnost da se utamničeni borci, kroz neposredno sukobljavanje sa za­tvorskim vlastima, čeliče i pripremaju za borbu koju su svi očekivali i pri- željkivali.

Stoga je, na inicjativu članova zatvorskog skojevskog rukovodstva, odlučeno da se uveče, u šest sati, prekine posao i da se omladinci, po običa- ju, poredaju u dvojne redove ispred izlazne kapije. Takav stav su prihvatili i članovi partijskog rukovodstva i svi ostali zatvoreni Jugosloveni. Omla- dince je i u ovoj akciji posebno hrabrio sekretar partijskog rukovodstva Aleksandar Grujić.

Akcija omladinaca, koju su svi u zatvoru nazvali štrajkom, počela je nekoliko minuta pre šest časova. Bez reči su se njih četrdeset osmorica po- redali u dvojne redove ispred izlazne kapije, spremni da pođu u šetnju. Stražar koji je bio zadužen za pletenje rogoza trčao je gore-dole pored stroja, vičući i preteći, a omladinci su samo ćutke stojali i čekali da se kapi- ja otvori. Kada ih je stražar upitao zašto neće dalje da rade, pojedinci su odgovorili da oni imaju pravo na šetnju i da im to on ne može uskratiti. Stražar je rekao da on о tome ne odlučuje i da ко god hoće da se zbog toga žali, on će ga odvesti poručniku Šimandiju, koji će ih saslušati. Javila su se devetorica. Bili su to: Miladin Crveni, Laslo Fabijan, Ivan Haker, Dejan Ivačković, Vlada Manić, Sima Panić, Vladislav Rotbart, Nikola Timar i Se- kula Zeremski. Njih nisu odveli komandiru straže, već izolovali u jednu sa- micu. Posle nekoliko dana izvedeni su na raport pred upravnika zatvora, nakon što im je prethodno zaprećeno da pred upravnikom niko ne sme da progovori ni reči pre nego što ga upravnik pita. Na raportu nije bilo ni vre- mena za to, jer je upravnik odmah izrekao svoju odluku. Kaznio je svu de- vetoricu omladinaca sa tri meseca zabrane pisanja, primanja pisama i pose­te, kao i prava na kupovinu namimica i primanja paketa od kuća. Posle ovog incidenta zatvorenici su nastavili da pletu rogoz istim tempom kao i ranije, a omladinci su i nadalje koristili dve šetnje dnevno.377

U hodniku trećeg zatvorskog odeljenja, gde je jedna grupa osudeni­ka radila na šivenju čizama, pored jugoslovenskih rodoljuba i madarskih komunista radili su i neki pripadnici verskih sekti, osudeni zbog odbijanja da s oružjem u ruci služe hortijevskoj armiji. Njima su jugoslovenski i ma-

218

đarski komunisti objašnjavali da se i šivenjem čizama od rogoznog pletiva može doprineti jačanju fašističkih vojnih moći, pa su i oni pristupili jedin- stvenom pokretu sabotiranja na ovom poslu. Čizama je bilo uvek manje nego što je to uprava očekivala, pa je i ovde vršen pritisak na robijaše radi povećanja produktivnosti rada. Taj pritisak je bio naročito snažan krajem1943. godine, kada su već po drugi put počele u zatvoru da se prave ove či- zme. Tada, pored političkih osudenika, na ovom poslu su radili i kriminal­ci, koji su se, tako reći, utrkivali u tome ко će više čizama da napravi i da zaradi što vise cigareta. Zato izgovor za slabu proizvodnju, kao što su bili: nevičnost u ovom poslu, slaba ishrana i slično, nije zvučao logično, jer su i kriminalci radili pod istim uslovima kao i politički osudenici. Tada je po- ručnik Šimandi odlučio da najsurovijim metodama natera i političke osu- denike na pokornost i povećanje proizvodnje. Kaznio je njih dvanaestori- cu sa po dva sata kratkog veza, mada za to nije imao ovlašćenje, ni pravo. Ovu kaznu izdržali su tada: Paja Crnojački, Karolj Brindza, Nestor Erge- lašev, Deže Gros, Mustafa Hromić, Jovica Maširević, Đerd Pikier, Lazar Plavšić, Đerđ Policer, Branko Skandarski, Ištvan Šebeš, Mihalj Tot, An­tun Urban i Laslo Volf.378

Sutradan, nakon što su Mustafa i njegovi drugovi pretrpeli torture, stražari su uzalud očekivali da će uveče prebrojati više sašivenih stražarskih čizama. Tada je došla na red druga grupa. U njoj se nalazio i član partij­skog rukovodstva zatvora Branko Skandarski, koji se na istrazi upoznao sa navlačenjem rena na glavu, jednim od najokrutnijih metoda hortijevskih vojnih islednika, kao i sa kratkim vezivanjem. On je smogao dovoljno sna- ge da usred tih neopisivih muka zapeva revolucionarnu pesmu, koja je ov­de u prizemnim prostorijama zatvora, gde je u isto vreme šest revoluciona- ra bilo podvrgnuto ovoj nehumanoj kazni, imala i svoje posebno simbolič- no značenje:

„Land nam se kuju kletikrvavi se sprema r a t . . . “Pesma se začula i u ostalim ćelijama. Lancima sputani revolucionari

su je prihvatili i svaki ju je pevao na svom maternjem jeziku. . . Možda je i ta pesma uverila poručnika Šimandija da sa komunistima, ni pomoću ova- kvih surovih metoda, neće m od da izade na kraj, pa sutradan nije nastav- ljeno izvršenje ove nehumane kazne. Posle toga, stražari nisu vise ni terali zatvorene komuniste i ostale rodoljube da povećaju proizvodnju cipela od rogoza.379

U drugim zatvorima nisu zabeleženi ovakvi sukobi izmedu zatvoreni­ka i uprava zatvora oko izvrašavanja radnih zadataka, verovatno i zbog to­ga što zatvorske uprave rad zatvorenika nisu tako ozbiljno ni shvatile kao u segedinskom zatvoru, pa su ovde radionice više koristile zatvorenim komu­nistima nego zatvorskim upravama. Stoga nije ni postojao interes zatvor- skih kolektiva da se zaoštrava odnos sa upravom zatvora zbog rada u radio­nicama.

219

U budimpeštanskom zatvoru „Margitkerut“ , gde su madarski komu- nisti, uglavnom, obavljali celokupnu zatvorsku administraciju, bilo je omogućeno da jugoslovenski komunisti, preko svojih madarskih drugova, utiču na raspored zatvorenika po pojedinim radionicama. Tako je Jan Ku- har bio postavljen za rukovodioca tekstilne radionice, a obezbedeno je bilo i to da iz svake ćelije najmanje po jedan jugoslovenski zatvorenik dospe u ovu radionicu. Već drugom polovinom 1942. godine ova radionica postala je žarište čitave ilegalne zatvorske organizacije Jugoslovena, pa je bilo po- željno da se ova organizaciona šema što bolje i duže održi, čemu odbijanje izvršavanja ionako malih radnih obaveza sigurno ne bi doprinosilo. Vladi­mir Totović, kojeg je zatvorski lekar madarski komunista dr Emil Vajl uzeo za bolničara i administratora ambulante, radeći savesno svoj posao, uspeo je u velikoj meri da doprinese održavanju zdravlja zatvörenih rodo­ljuba. Vujica Gajinović je kao bibliotekar obavljao veoma važne zadatke u pogledu funkcionisanja političke aktivnosti zatvörenih rodoljuba. Petar Mažić je radio kao berber u berbernici u kojoj se brijalo zatvorsko osoblje. Mogao je prilično slobodno da se kreće unutar zatvora, što mu je omogu- ćavalo da obavlja veoma odgovorne i važne zadatke za kolektiv. On je bio uvek prvi zatvorenik koji bi dolazio u kontakt sa novopridošlim zatvoreni­cima, a svoju slobodu kretanja koristio je za raznošenje vesti, direktiva, hrane po sobama i radionicama, a skoro svakodnevno dolazio je do najno- vijih novina. Boško Srdanov i Slobodan Kesler radili su u knjigoveznici. Oni su bili u mogućnosti da na svom radnom mestu neke zabranjene mar- ksističke i druge knjige povezuju u korice drugih, sasvim beznačajnih knji­ga i tim omoguće njihovo lakše korišćenje u zatvoru. Zbog toga kada je grupa omladinaca bila prebačena u segedinski zatvor, izdejstvovalo se da njih dvojica ostanu u zatvoru i nastave da rade u radionici.380

Razumljivo je da kolektiv političkih osudenika u „Margitkerutu“ nije bio zainteresovan da Gajinović, Kesler, Mažić, Srdanov i Totović dodu u ma kakav sukob sa upravom zatvora, jer bi to više štetilo zatvorskom ko- lektivu nego što bi od toga bilo neke moralno-političke koristi. Ovde bi va- ljalo napomenuti da su omladinci u segedinskom zatvoru uspeli, na neki način, da uspostave veoma korektne odnose sa zatvorskim učiteljem An- drašom Imreom. Na njihovu inicijativu formiran je zatvorski orkestar, čiji su članovi, koristeći svoju relativnu slobodu kretanja, kad su odlazili u za­tvorsku školu, na probe, izvršavali niz zadataka, poput onih koje je Mažić obavljao u „Margitkerutu“ , a uspeli su i to da učitelj povede u školu za pi- sara omladinca Gavru Altmana. Kada je poručnik Simandi za to saznao odmah je to zabranio a kasnije je ukinuo i rad zatvorskog orkestra.381

U nekim zatvorima odlazak na rad u zatvorske radionice predstav- ljao je jedinu mogućnost komuniciranja medu zatvorenicima, pa zbog toga protiv rada nisu preduzimali nikakve protivakcije. Tako je bilo, na primer,

220

i u Marijanostri, gde su se zatvorenice upravo odlaskom na rad u radionice, u kojima su od otpadaka kože izradivale razne ukrasne predmete, oslobo- dile ubitačne izolacije kojoj su bile ranije podvrgnute.382

Da je to bio jedini razlog što u ovom zatvoru nije đošlo do odbijanja izvršenja radnih zadataka ili nekog drugog oblika sabotiranja govori i po- našanje ove grupe zatvorenih revolucionarki kada su odvedene iz Madar­ske u jednu fabriku oružja u nemački grad Falersleben. Sećajući se tih dana, Magda Simin je pričala kako je rad u fabrici municije i oružja pred- stavljao za njihovu savest najveći problem. Pošto nisu mogle otvoreno da odbiju posao, odlučile su da sabotiraju, usporavajući ga do najveće mogu- će mere. Zato su se zatvorenice na radu pravile nevešte, radile sporo i po- grešno, kvarile mašine koliko god su mogle, rušeći čak i transmisije. Baca- le su gotove proizvode u sanduk za polugotovi proizvod, praveći time zabu- nu medu radnicima sledeće smene. Zbog toga su neke skoro svakog dana premeštane sa mesta na mesto. Mnoge su i uklonjene od mašina i poslate na rad na druge poslove, u dvorište.

Kada su Nemci uvideli da im ova grupa žena iz Jugoslavije ne koristi na poslovima u fabrici, prebacili su ih na raščišćavanje ruševina, nastalih posle bombardovanja, koji je bio fizički mnogo teži posao od onog u fabrici.383

Sve te neposredne akcije u zatvoru nisu bile sprovodene samo da bi se postigao izvestan neposredan učinak, koji bi se ogledao u smanjenju proizvodnje. Vise su one bile značajne zbog toga da se zatvoreni rodoljubi nauče na sukobe sa stražarima, da jačaju svoju spremnost na neposrednu akciju, medu kojima se najčešće računalo na organizovanje bekstva iz za­tvora. Nekoliko primera pojedinačnih i kolektivnih bekstava to najbolje i dokazuje.

Sva ta bekstva, sama po sebi, ne bi bila dokaz da su izvedena i kao rezultat ideološko-političkog rada u zatvoru da su se odbegli robijaši, bu- dući da su se našli van zidina zatvora i domašaja hortijevskih organa gonje- nja, pritajili, sklonili na neko bezbedno mesto, očekujući uspešan završe- tak rata. Staviše, nijedno bekstvo nije preduzeto samo u cilju oslobadanja iz zatvora i nevolja koje prate zatvorski život. Glavni motiv svih njih, kako pojedinačnih, tako i grupnih i organizovanih, bila je mogućnost da se posle bekstva može efikasnije učestvovati u oružanoj narodnooslobodilačkoj borbi i narodnoj revoluciji. To će najbolje pokazati nekoliko primera. Ta­ko su se ponašali, uostalom, i oni jugoslovenski rodoljubi koji su iz zatvora pušteni na slobodu, a koji nisu imali posebnog razloga da se skrivaju od okupatorskih vlasti.

Radivoj Radosavljev, u pravom smislu reči, nije pobegao iz zatvora. Pošto je bio težak tuberkulozni bolesnik, pušten je iz segedinskog zatvora kući u Srbobran, 27. januara 1944. godine. Bilo mu je tada ravno dvadeset godina. Posle četvoromesečnog odsustva nije se vratio u zatvor. Mada je odmah sutradan bila izdata poternica za njim, hortijevske vlasti ga vise ni-

221

kada nisu uhvatile. Kraj rata dočekao je kao politički komesar - major Ju- goslovenske narodne armije. To mu, verovatno, ne bi tako lako uspelo da se u bečejskom skojevskom komitetu u to vreme nisu nalazili njegovi stari drugovi sa robije: Jovan Barjaktarović, Emil Petrović, Radislav Saranović i drugi, koji su pre njega pušteni na slobodu i odmah se uključili u ilegalni rad i, izmedu ostalog, omogućili i Radosavljevu da, umesto da se vrati u za­tvor, pode u partizanski odred.384

I hortijevskim istražnim organima je bilo poznato da zatvorenici koji izvesno vreme provedu na robiji u hortijevskim kazamatima nakon odlaska iz zatvora ne prestaju da se bore u redovima narodnooslobodilačkog po­kreta. To se vidi i iz jednog izveštaja DEF-a iz oktobra 1943. godine, u ko- jem se daje pregled rezultata istrage protiv jedne veće grupe boraca NOP-a. Izvestilac posebno napominje da se u ovoj grupi nalazi relativno velik broj onih koji su već 1941. godine bili isledivani u Armiji a kasnije pušteni ili su izvesno vreme proveli u nekom madarskom zatvoru, pa navodi sledeća imena: Milan Apić, Milivoj i Sava Čonkić, Milan Drakulić, Branko Gerić, Miloš i Sava Gostojić, Ivanka Grujić, Dorde Jankov i Vasa Zlpkolica.385

U istom borbenom duhu kalili su se i zatvorenici u vojnom zatvoru u Šatoraljaujhelju. Intenzivan ideološko-politički rad, odlučni članovi partij­skog rukovodstva i izazov koji je pružala blizina slovačkih planina, za koje su smatrali da su utočište slovačkih partizana, doprineli su tome da je u ovom zatvoru sve vise sazrevala ideja о organizovanju bekstva i odlasku u planinu Sator, kako bi zatvoreni rodoljubi sa oružjem u ruci doprineli što bržem slomu fašizma. Sredinom decembra 1943. godine partijsko rukovod­stvo je donelo odluku о početku priprema za organizovanje pobune u za­tvoru i bekstva iz njega. Datum izbijanja pobune nije bio utvrden, ali je nemačka okupacija Madarske doprinela tome da se i taj dan odredi. Bio je to 22. mart 1944. godine, koji će ući u istoriju Evrope kao jedini dan kada su politički zatvorenici u porobljenoj Evropi sami, bez ičije pomoći, poku- šali sopstvenim snagama da se oslobode iz fašističkog zatvora, i to sa jedi- nim ciljem: da svoje živote stave u službu daljoj borbi protiv fašizma. Bio je to dan koji će ući u istoriju i zbog toga što je tada započela strahovita golgota učesnika nepotpuno uspelog oružanog prodora iz zatvora, dan koji će se večito pamtiti i po tome što je tada nekoliko stotina, mahom mladih ljudi, pokazalo svetu svoju hrabrost, odlučnost i smelost.386

Nema potrebe za detaljnim opisom dogadaja koji su se zbili tog he- rojskog i tragičnog dana. To je učinio Živan Milisavac u svom delu „Suma nije olistala“. Ali, da bi se razumeli i dogadaju koji su sledili, trebalo bi makar u najkraćim crtama, reći nekoliko reči о ovom.

Na dati znak za pobunu, zatvorenici su uspeli, bez većih teškoća, da razoružaju desetak stražara i da im otmu oružje, zatim su počeli da otvara- ju sve ćelije zatvora, pri čemu su neke, pa i one u kojima su bili zatvorenici koji su imali značajne zadatke u izvršavanju pobune, ostale neotključane.

222

Zatim su se pobunjenici snabdeli oružjem stražara koji su se odmarali u svojoj prostoriji i zaključali ih. Neki stražari, čuvši neuobičajenu tutnjavu u hodniku, probudiše se i kada su videli da su zaključani, dali su znak za uzbunu, ispalivši nekoliko hitaca kroz prozor, iz puške koja je slučajno bila kod jednog stražara, koji je pošao da je očisti. Na ovaj znak uzbune oda- zvali su se neki stražari i vojnici koji su bili ispomoć zatvorskoj straži, pa u dvorištu zatvora poče pucnjava. U opštem metežu, veći broj zatvorenika je uspeo da izade iz zatvora i krene ka planini. Jedna grupa je krenula levo, ka centru grada, druga pravo a treća desno, ne znajući ni jedna u kom pravcu bi trebalo da ide. Jedna grupa nailazi na policajca koji se tu slučaj- no zadesio, puca na njega a ovaj, pak, ranjen, alarmira Mesnu kapetaniju policije. Ona poziva u pomoć madarsku i nemačku vojsku, koja je tada već bila zaposela i ovaj gradić. Borba izmedu pobunjenih zatvorenika, s jedne strane, i do zuba naoružanih nemačkih i madarskih vojnika, s druge, trajala je nekoliko sati, a hvatanje onih koji su uspeli da se domognu periferije gra­da i podu stazama svojih nadanja, nekoliko dana. Tužni bilans ovog robija- škog ustanka nasred fašističke tvrdave bio je 51 poginuli borac narodnooslo- bodilačkog rata. Oni su ili stradali tokom borbe sa neprijateljem, ili su od­mah streljani nakon što su ih uhvatili. Još četvorica su kasnije umrli od zado- bijenih rana, a jedanaestorica rukovodilaca i najagilnijih učesnika ove pobu- ne izdahnuli su 6. aprila 1944. godine pod vešalima okupatorskog dželata, koji ih je obesio na osnovu presude Prekog vojnog suda iz Košica.387

Često se postavljaju pitanja da li je trebalo izvesti ovu akciju, da li se njenim eventualnim uspehom može pravdati gubitak 66 mladih života uče- snika narodnooslobodilačkog rata, da li je akcija bila dobro organizovana i koji su propusti u njenom organizovanju?

Posmatrajući iz sadašnje perspektive, nakon više od četiri decenije, moglo bi se konstatovati da je najveći nedostatak u planiranju i izvodenju oružanog prodora iz zatvora bila pretpostavka da se u planinama iznad gra­da nalaze slovačke partizanske jedinice i da će pobunjenike narod u okolini grada svesrdno prihvatiti. Partizanskih jedinica nije bilo, a narod, zastra- šen neopisivim terorom, koji je posle ulaska Nemaca još bio pojačan, nije pružio odbeglim robijašima očekivanu pomoć i zaštitu.

Iz opisa ovog dogadaja, koji u svojoj knjizi daje Živan Milisavac, može se videti da svi učesnici pobune nisu bili ni upoznati sa nameravanom akcijom, a još manje sa konkretnim zadacima koji stoje pred njima. Zato se i moglo desiti da su neke ćelije ostale neotključane. Rukovodstvo pobu­ne je mislilo da neće doći do krvoprolića. Ostavimo li ovu odluku diskuta- bilnom, jer se u rat ne može ići s mišlju da se ne ubija, greška je svakako napravljena i onda kada su stražari samo zaključani, a ne i zarobljeni.

Nekoliko kobnih slučajnosti takođe je doprinelo tragičnom ishodu pobune. Puška u rukama stražara, gde se pretpostavljalo da puške nema, slučajni policajac na ulici i još neke okolnosti rukovodstvo nije moglo da predvidi, niti se sve to može smatrati njegovim propustom.

223

Razmatrajući ovaj slučaj Milisavac kaže da je za neuspeh proboja za mnoge glavni krivac bio Milan Džanić, da se kasnije govorilo da on nije u- meo stvar da organizuje kako treba, da se zanosio iluzijom о podršci vojni­ka u zatvoru i prijateljskim prijemom stanovnika u okolini Satoraljaujhe- lja. Milisavac tvrdi da je Džanić odluku о ustanku u zatvoru, koja iziskuje mnogo priprema i strpljivog rada, doneo naprečac i bez mnogo razmišlja- nja. Analizirajući posle rata čitavu ovu akciju, mnogi učesnici su smatrali da bi oni to bolje izveli od Džanića, u čije poštene namere su neki počeli i da sumnjaju. Posle neuspelog proboja u zatvor su dopirale razne price о Džaniću a mnogi su bili spremni da prihvate samo ono što mu ne bi išlo u prilog. Otuda su ga neki i teško optuživali. Znalo se u zatvoru da je Džanić pre hapšenja imao nekoliko neusplih poduhvata u pokretu, kao i da je is- ključen iz Partije. Stoga su neki smatrali da je on čitavu ovu akciju organi- zovao samo zbog toga da bi se rehabilitovao i proslavio.388

Da li je vredelo žrtvovati šezdeset i šest mladih života? - jedno je od pitanja koje se i sada postavlja. Smrt nikada, a naročito u ratu, ne dolazi nekim uhodanim i logičkim redom. Tokom pobune izgubilo je život 66 bo­raca, njih 25 je kasnije ostavilo svoje živote u nemačkim logorima smrti a 88 ih se vratilo u domovinu. Negde u isto vreme 101 učesnik NOP-a iz zato- čeništva u segedinskom zatvoru kreće na put, preko Vaca, u nemačke logo­re smrti, iz kojih se njih 74 nije vratilo kući. Sledi iz toga da su zatvorenici segedinskog zatvora platili veći danak u krvi ovom nerazumnom ratu nego oni u Šatoraljaujhelju, koji su celom svetu pokazali hrabrost, odlučnost i nepokolebljivost boraca narodnooslobodilačkog rata naroda i narodnosti Jugoslavije. To, naravno, ne znači da ne treba, u interesu istine i izvlačenja pouke iz ove herojske akcije, ukazati i na greške koje su učinjene u njego- vom sprovodenju.389

Uticaj uspešno sprovedenog ideološko-političkog rada u zatvorima i logorima širom Madarske na jačanje spremnosti zatočenih rodoljuba da se uključe u oružanu borbu protiv okupatora dokazuju i dogadaji koji su se odigrali u šarvarskom logoru.

Upoznavši se sa stanjem u zemlji putem ilegalne političke literature, koja im je dolazila u logor, omladinci su se sve vise zanosili idejom da i oni krenu u domovinu i priključe se nekoj partizanskoj jedinici. Kako su tada već mnogi internirani kolonisti iz šarvarskog logora izlazili na kraće ili duže vreme, da rade kod zemljoposednika u bližoj i daljoj okolini Šarvara, izla- zak iz logora nije bio nemoguć. U tome su onima koji su ilegalno hteli da izadu iz logora mogli da pomognu oni logoraši koji su bili zaposleni u lo- gorskoj kancelariji. Tako se septembra 1943. godine rodila ideja da jedna grupa omladinaca ode u Novi Sad, poveže se sa Isom Njegovanom i da pre­ko njega, kao sekretara Mesnog komiteta SKOJ-a, obezbedi vezu za odla- zak u Srem, u partizane.

224

Tako su skojevci iz šarvarskog logora: Jovo Antelj, Milorad Batriče- vić i Đorde Katić stigli 9. septembra 1943. godine u Novi Sad. Na zakazani sastanak Iso Njegovan nije mogao da dode, jer je bio u ilegalnosti, a bio je to slučajno upravo onaj dan kad je fašistička Italija kapitulirala, pa je Novi Sad bio preplavljen okupatorskim vojnicima i raznim bornim kolima. Na sastanak je došla Mara Rapajić, koja je skojevcima iz Šarvara sopštila da novosadska skojevska i partijska organizacija, za sada, nema mogućnosti da udovolji njihovom zahtevu i da prebaci grupu interniranih omladinaca u Srem, jer su trenutno veze prekinute. Prenela je tom prilikom dve poruke Ise Njegovana. Prva se odnosila na to da, ukoliko žele po svaku cenu da us- postave vezu sa partizanxma, to treba da pokušaju da urade preko Hrvat- ske. Osim toga, Njegovan je poručio šarvarskim skojevcima i partijcima da je njihov rad u logoru u najmanju ruku važan koliko i odlazak u partizane, jer medu onih nekoliko hiljada interniranih kolonista treba sprovesti inten- zivan politički rad i pripremati ih za predstojeće aktivnosti u oslobodenoj zemlji.

Bilo je to u vreme kada se u šarvarskom logoru već nalazilo i oko šest stotina Slovenaca, koji su bili deportovani iz Prekomurja. Medu njima je bio i bivši španski borac Emil Valenčič iz Donje Lendave, koji je pre rata, kako bi izbegao policijske progone u staroj Jugoslaviji, jedno vreme ilegal­no živeo u Madarskoj, u mestu Bolhaš, pedesetak kilometara severoistoč- no od Koprivnice. Valenčič je nekoliko nedelja pre odlaska omladinaca u Novi Sad na razgovor sa Njegovanom, pod izgovorom da ide negde na rad kod seljaka, otišao u Bolhaš i pronašao neke svoje stare poznanike iz pre- dratnog radničkog i komunističkog pokreta. Na osnovu neuspelog pokuša- ja da se pronade kanal za odlazak u Srem i uspeha Valenčiča u uspostavlja- nju svojih starih veza u Bolhašu, odlučeno je da Valenčič ponovo ode u Bolhaš i pokuša da obezbedi prebacivanje omladinaca u Hrvatsku, u parti­zane.

Valenčič je tako ponovo pošao na put i 11. januara 1944. godine u lo­gor je stiglo njegovo pismo sa nalogom da prva grupa omladinaca može da dode u Bolhaš i da treba tamo da stigne 13. januara, večernjim vozom. Va- lenčič im je tom prilikom poslao i skicu okoline železničke stanice sa tač- nom naznakom mesta gde će ih čekati. Na dogovoru о pripremi grupe za odlazak u partizane bilo je prisutno oko dvadeset interniraca, mahom mla- dića. Na tom sastanku je rečeno da ne ide veća grupa, već samo Jovo An­telj , Nikica Narandžić i sekretar skojevskog aktiva u logoru Jovo Savić. Ta- kva je odluka doneta uglavnom zbog toga što se smatralo da će trojica naj- neupadljivije uspeti da stignu do Bolhaša, za šta je potrebno da se promeni nekoliko vozova, a i da se ispita sigurnost veze koju je uspostavio Valenčič. Kada je doneta odluka, prisutni na sastanku su sakupili novac potreban za kupovinu voznih karata, a njih trojica, koji su sa ovog sastanka upućeni da

15 Jugosloveni u m ađarskim zatvorim a. 225

provere kanal, opskrbljeni su najboljim odevnim predmetima koje su o- mladinci u logoru imali. Vlado Teslić i Milan Milanko obezbedili su im ile- galne isprave, tako da su bili spremni za polazak.

Poslednju noć pred put trojka je provela u ambulanti, u kojoj je Jovo Antelj radio zajedno sa Gojkom Milanovićem. Celu noć su proveli dogo- varajući se о pojedinostima u sprovodenju ovog poduhvata. Imali su i pri- premljenu priču u slučaju da budu legitimisani: reći će da su Hrvati iz Me- dumurja i da se vraćaju kući sa nekog posla. No, na sreću, put od Šarvara do Bolhaša, koji je trajao od pet sati ujutro do četiri časa posle podne, pro- šao je bez ikakvog incidenta. U Bolhašu su našli Valenčiča, koji ih je o- dveo do nekog obućara, predratnog sindikalnog aktiviste, a on, sutradan, preko neke šume, do mesta Belvar (Belavär), na samoj madarsko-jugoslo- venskoj granici. Iz ovog mesta ih je njihov domaćin preveo preko tadašnje granice koja je razdvajala Mađarsku i takozvanu Nezavisnu Državu Hrvat- sku i predao jednom Hrvatu, koji je bio saradnik u narodnooslobodilač- kom pokretu. Područje na kom su se tada nalazili bila je neka vrsta ničije zemlje. Ovamo su dolazili i partizani, koji su tada bili oslobodili gotovo či- tavu Podravinu, a i ustaše. Zato su narodnooslobodilački odbori i druge političke organizacije delovali u strogoj ilegalnosti. Njihov novi domaćin ih je 15. januara poveo preko neke šumice do Drave, gde su na drugoj strani videli grupu naoružanih ljudi. Bili su obučeni različito. Neko u civilu, neko je imao i po koji komad vojničke odeće, na glavi im каре domobranske, šubare, pa i stare partizanske troroge каре, ali na svakoj se nalazila pričv- ršćena crvena petokraka. Šarvarsku trojku su prebacili čamcem preko Dra­ve. Tu su se tri mladića iz šarvarskog logora prvi put sreli sa partizanima. Pošto su odbegli logoraši izrazili želju da odu u Durdevac, partizanska pa- trola ih je odvela tamo i predala komandi mesta.390

U Durdevcu su prisustvovali prvom političkom času u partizanima. Komesar, mlad čovek, uostalom, kao i svi borci njegove jedinice, obja- šnjavao je kako se partizani ne bore za komunizam, već za oslobodenje zemlje i za jedno demokratsko društvo u Jugoslaviji, koja će biti uredena na federativnom principu. Šarvarska trojka je bila iznenadena tonom ko- mesarovog predavanja. Posle časa prišli su mu i saopštili svoje negodova- nje. On je to mirno primio i pozvao ih u komandu da im neke stvari obja- sni. U početku su šarvarski zatvorenici teško shvatili suštinu komesarovih argumenata, ali su ubrzo uvideli da su oni u logoru izolovani, u neku ruku bili na pogrešnoj političkoj liniji.

Posle ove prve ideodloške nastave u partizanima, šarvarska trojka se uputila u Koprivnicu, gde su u komandi tog područja naišli na Antuna Bi- bera i Grgu Jankeza. Saopštili su im ко su i odakle dolaze i da Savić treba da se vrati u logor, kako bi doveo sledeću grupu omladinaca koji žele da dodu u partizane. Biber i Jankez su bili prilično nepoverljivi prema njima.

226

Тоше je doprinelo i to što su oni, tako reći, prvi put čuli za logor u Šarvaru, a osim toga sva trojica su bili veoma dobro obučeni, pa nisu ličili na ljude koji su se oslobodili logorskog života.

Posle dužeg objašnjavanja, omladinci iz Šarvara su pomenuli Emila Valenčiča, španskog borca. Kako je komandant mesta bio španski borac, Biber ga je pozvao telefonom i upitao za Valenčiča, kome je ovaj slučajno bio komandir u Španiji. Komandir je garantovao da se, ukoliko se radi о Valenčiču, omladincima iz Šarvara može pokloniti puno poverenje. Zatim su Jovo Antelj i Nikica Narandžić upućeni, kao borci, u Bjelovarski parti- zanski odred, a Jovo Savić se istim putem kojim je trojka stigla u Koprivni- cu vratio natrag u Šarvar. Na veliko iznenađenje mase interniraca, Savić je nasred logorske hale pune ljudi podigao uvis desnu stisnutu pesnicu i uz- viknuo:

- Smrt fašizmu, drugovi!Bilo je to prvi put da se u logoru neko pozdravio popularnim parti -

zanskim pozdravom. Priprema sledeće grupe omladinaca za odlazak u par- tizane trajala je nekoliko dana. Gotovo svi internirci u logoru su znali za odluku omladinaca da krenu ka Slavoniji, a uprava logora za to nikada nije saznala. Jovo Savić je jednu grupu omladinaca poslao već pripremljenim putem, a odmah za njima krenuo je i on sa još nekoliko mladića. Zatim je, pored poljskog lekara dr Aramejskog, nekoliko omladinaca pošlo u parti- zane pojedinačno. Tako su, izmedu ostalih, u partizane stigli: Savo Božić, Bogdan Dokić, Đorđe Katić, Miloš Marinković, Gojko Milanović, Dušan Počuča, Mirko Tarbuk, Boško Toško, Jovo Vukmirović, koji je uspeo da stigne tek posle drugog bekstva, i Dušan Zaklan. Posle grupe u kojoj se na- lazio i Jovo Savić, u partizane je otišao i Emil Valenčič, na poziv partizan- ske komande iz Slavonije. Čim je došao postavljen je za obaveštajnog ofi­cira.391

15' 227

UMETNIČKO STVARALAŠTVO KAO VID BORBE U ZATVORIMA

Borba jugoslovenskih rodoljuba utamničenih u mađarskim fašistič- kim zatvorima i logorima nije se ograničila samo na organizovanje ideol- ško-političkog i opšteg obrazovanja zatvorenika, pribavljanje i širenje in­formacija о tekućim vojno-političkim događajima i sabotaže na poslu sve do pripremanja i sprovođenja bekstava. Ona se ispoljavala i u specifičnom vidu kulturno-umetničkog stvaralaštva, koje se ispoljavalo u raznim vido- vima.

Najrasprostranjeniji vid ovog oblika borbe bilo je grupno i pojedi- načno pevanje narodnih i revolucionarnih pesama. Ovo nije bila puka za- bava, mada se može reći da robijaš peva, pre svega, da bi prekratio vreme, pošto ga u zatvoru ima napretek. Taj višak vremena krije u sebi opasnost od pojave zatvorske čamotinje, odakle do demoralizacije vodi kratak put. Stoga se pevanje u zatvoru sa pravom može smatrati borbom zatvorenika protiv monotonije, čamotinje i demoralizacije. Jednom rečju, pesma je ja- čala borbeni moral u zatvorima.

Zatvorskim kućnim redom zabranjeno je pevanje u ćelijama, a svako svesno kršenje ovog propisa uprave zatvora su smatrale buntom. Zatvore­nici su to isto tako shvatali, pa je pevanje i bilo neka vrsta bunta uperenog protiv režima u zatvoru, koji je predstavljao deo čitavog režima fašističke države. Možda onome ко nije bio u zatvoru deluje naivno kada se kaže da su zatvoreni rodoljubi pevajući narodne i revolucionarne pesme osećali kao da jurišaju na neprijatelja.

Na početku boravka na robiji Jugosloveni su u madarskim zatvorima, pored narodnih, pevali i razne revolucionarne pesme, naučene još u okviru naprednog radničkog i omladinskog pokreta. Jedna od najomiljenijih pe­sama u svim zatvorima bila je „Internacionala“ , zatim „Budi se istok i za- pad“, „Podignimo uvis čela“ , „Rabotnici, rabotnički“ , pa „Bilecanka“ i „Mitrovcanka“ (čiji je tekst obično prilagođavan mestu u kome je bio za­tvor u kome se pevala), a bile su veoma popularne i ruske pesme „Siraka

228

maja. . „Ćupćik“ i druge. Ovim pesmama se zatim pridružio čitav venae narodnih i drugih popularnih pesama. Nije nelogično što je jedna od veo­ma omiljenih pesama zatvorenika bila i „Tamo daleko“ , rodena nekoliko decenija ranije u sličnim uslovima.

Jugosloveni su u madarskim zatvorima robijali zajedno sa madar­skim, rumunskim i čehoslovačkim rodoljubima, koji su se, poput Jugoslo­vena, takode bodrili pevajući revolucionarne pesme, medu kojima je bilo i tavkih koje su se samo po jeziku na kome su pevane razlikovale od onih koje su pevali Jugosloveni. Tako su improvizovani horovi u nekim ćelijama pevali ne samo u dva glasa, već i na dva i više jezika.

Kako nisu svi u celijama znali tekst svih revolucionarnih pesama, on je prepisivan i taj no doturan stanovnicima onih ćelija u kojima reči neke pesme niko nije znao. U svim zatvorima su stražari neprekidno motrili da zatvorenici jedan drugom ne doture ma kakav pisani materijal, pa su robi- jaši u nekoliko mahova u vezi sa ovim ceduljama imali i manje ili veće ne- prilike sa zatvorskim vlastima.

Prirodno je da je u svakoj ćeliji bilo boljih i lošijih pevača, ali su se gotovo svuda svojim lepim glasom i skladnim pevanjem isticali pojedinci, koji su onda zapravo preuzeli rukovodenje ovom aktivnošću u svojoj ćeli-j L 392

Kako je vreme robijanja proticalo, dolaskom novih grupa hapšenika u zatvoru su počele da se pevaju i partizanske pesme, rođene u oružanom sukobu sa neprijateljem. Postale su veoma popularne medu zatvorenicima, što je i razumljivo kada se zna da su svi robijaši želeli što pre da se oslobo- de robije i krenu u oružanu borbu protiv okupatora. Medutim, usred mno- štva pesama koje su se pevale u zatvorima, valja izdvojiti jednu, koja je i rođena medu jugoslovenskim rodoljubima na robiji u Madarskoj. Bila je to „Kolektivka“ , smatrana nekom vrstom himne jugoslovenskih revolucio- nara u Madarskoj.

Decembra 1942. u Novom Sadu je osudena veća grupa boraca narod- nooslobodilačkog rata. Posle sudenja odvedeni su u Budimpeštu, gde su smešteni u zatvor „Margitkerut“ . U ćeliji broj 58 smešteno je četrnaest mladića iz ove grupe, uglavnom skojevaca. U istoj ćeliji, medu stotinak za­tvorenika, nalazio se i izvestan broj komunista iz prikarpatske Rusije. Od njih su mladi revolucionari iz Bačke naučili neke ukrajinske revolucionar­ne i narodne pesme. Pevajući tako zajedno sopstvene i ukrajinske pesme nekome je palo na pamet da bi trebalo napisati pesmu koja bi odslikavala život jugoslovenskih robijaša u ovom vojnom zatvoru. Uskoro je odlučeno da bi pesma trebalo da govori о kolektivu i životu u njemu. Tekst pesme je napisao Milan Zečević, jedan od petorice skojevaca koji su kasnije, posle bekstva, poginuli kod Gajdobre. Melodija je pozajmljena od jedne stare ukrajinske narodne pesme a dat joj je naslov „Kolektivka“ .

229

Bez obzira na to što je ova pesma trebalo da bude pesma о kolektivu, njen autor nije mogao da izbegne maštanje о budućnosti, о pobedi, о iz- gradnji novog sveta:

Napred mladi skojevci,Smelo napred, mladi!U kolektiv skup’mo se:Novi svet se gradi.

Refren: Crvena zvezdo, ti vodi nas Za tebe spremni smo mret Jer, mi smo tvoji borci Za bolji i lepši Novi svet!

Robijaši sprem’te se Stazom rada poći! čas osvete pravedne Skoro će nam doći!

Refren: Crvena zvezdo, ti vodi nas Za tebe spremni smo mret Jer, mi smo tvoji borci Za bolji i lepši Novi svet!

Kad u jutra rumena Svane dan plameni,S pesmom ćemo krenuti U boj, zagrljeni

Refren: Crvena zvezdo, ti vodi nas Za tebe spremni smo mret Jer, mi smo tvoji borci Za bolji i lepši Novi svet!

Slobodna će pevati Naša srca mlada,Procvetaće zemlja nam Plodovima rada!

Refren: Crvena zvezdo, ti vodi nas Za tebe spremni smo mret Jer, mi smo tvoji borci Za bolji i lepši Novi svet!

Ova pesma je ispevana u „Margitkerutu“ , ali kako su iz ovog zatvora robijaše premeštali u Vac, Segedin, Satoraljaujhelj, odatle neke puštali na slobodu, pa ponovo hapsili i oterali u bačkotopolski logor i druge zatvore, to se ona ubrzo pevala u svim zatvorima u Madarskoj u kojima su robijali rodoljubi iz Jugoslavije. Zabeleženo je, osim toga, da su ovu pesmu pevali i partizani u Sremu, ali sa nešto izmenjenim tekstom.393

230

Od pevanja već odranije poznatih i u zatvoru naučenih pesama put je vodio do pisanja originalnih stihova. Time se, naravno, mogao baviti samo uži krug zatvorenika, mada ni oni koji su ih pisali nisu bili pesnici, obično se pre time nisu ni bavili. Većina tih nežnih bojovika koji su u surovim za- tvorskim uslovima našli dovoljno tananosti u svojoj duši da progovore jezi- kom muza, nisu se ni svrstali u red poznatih umetnika pisane reči. To, ma- hom, nisu ni mogli, jer nisu preživeli vrtloge ratnog vihora. Možda ti stiho- vi ni ne nagoveštavaju postojanje umetničkog, pesničkog dara njihovih au- tora. Oni, verovatno, nisu ni želeli da postanu pesnici, jer su pisanje pesa­ma smatrali jednim vidom borbe, a drugog oružja pri sebi nisu imali.

Jedan od najplodnijih pesnika robijaša bio je Rada Drakulić, skoje­vac iz Sombora. Kao gimnazijalac, pre rata se nije mnogo bavio politikom. Zanimala ga je muzika, voema lepo je crtao, pa je zato i krenuo pred rat da studira arhitekturu. Još dok je ovaj mladić nežnog izgleda pohadao som- borsku gimnaziju, govorkalo se da je napisao i nekoliko pesama, ali ih, kao što to obično biva u tom uzrastu, nikome nije pokazivao.394

Veći broj pesama napisao je u zatvoru i Zdravko Erdevik, bivši član Mesnog komiteta SKOJ-a u Novom Sadu. Rodio se u Čurugu. Kada mu je bilo svega šest godina, otac ga je ostavio samog sa materom, kako bi potra- žio sreću u dalekoj Belgiji. Ne našavši je, posle dve godine se vraća u rod- no mesto i ubrzo prelazi u Novi Sad, gde radi kao fabrički radnik.

Još kao dete Zdravko se upoznao sa ocem kao pečalbarom, zatim kao štrajkačem u novosadskoj Svilari, koji je pošto-poto hteo da sinu obe- zbedi lepši život od onoga koji je sam proživeo. Zato ga posle završene ma­le mature šalje u Šabac u učiteljsku školu. Zdravko tamo prilazi napred- nom omladinskom pokretu i postaje clan SKOJ-a. Zbog komunističke de- latnosti, kako je to rečeno u rešenju Prosvetnog saveta Kraljevine Jugosla­vije, početkom 1941. isključen je iz svih srednjih škola u zemlji, bez prava na nastavak školovanja.

Zdravko nije prekinuo revolucionarnu aktivnost. U jesen 1942. uhapšen je u Novom Sadu kao clan Mesnog komiteta SKOJ-a i oteran na robiju u Vac.395

Medu pesmama napisanim u madarskim zatvorima nalaze se i pesme Anke Čupić iz Čuruga, koja je nakon pro vale baze koju je držala u Čurugu za svega nekoliko meseci prošla prvo kroz mučilište u Bačkoj Topoli, Nad- kanjiži, Komaromu, Ravensbriku i Bergen-Belzenu, gde je oslobodena 1945. godine.

Od svih pesnika robijaša izdvaja sa Zorka Medurić iz Turije, neuka žena koja je kao aktivni saradnik pokreta dospela na robiju i od 1942. do1944. boravila u budimpeštanskom vojnom zatvoru u Kontijevoj ulici. Ona je svoje misli i osećanja zabeležila neveštim, osnovačkim rukopisom, bez ikakve interpunkcije, u stilu narodnog deseterca, pa je stoga s pravom mo- žemo nazvati i pesnikom naivcem.396

231

Relativno velik broj pesama u zatvoru napisali su zatvorenici čiji je maternji jezik bio madarski. Najplodnija medu njima bila je Magda Bo- šan-Simin, koja je kao aktivni član subotičke partijske organizacije dospela u zatvor. Ona i subotički skojevac Pal Šafer su jedini pesnici robijaši koji su se i posle rata bavili literaturom i to veoma uspešno, ali su oboje uspehe na literarnom polju postigli pišući prozne radove.397

Osim njih, na madarskom jeziku su pisali pesme i subotički skojevci Gizela Jenei i Lajoš Sirteš, kao i Novosadanka Ana Farago, koja je kao ak­tivni saradnik pokreta dospela u zatvor.398

Razumljivo je da je usled skučenih životnih uslova u zatvoru i temati- ka koju su obradivali ovi pesnici bila veoma uska. Ona se svodila na opisi- vanje života i dogadaja na istrazi, u zatvoru, sećanja pojedinaca na učešće u pokretu, evociranje uspomene na poginule borce i na viziju slobode. Pri tome kod gotovo svih ovih, uslovno rečeno, pesnika nailazimo na misao da žrtve koje narod i njegovi borci podnose u narodnooslobodilačkoj borbi neće biti uzaludne. To najeksplicitnije izražava Rada Drakulić, koji u svo­joj pesmi kaže da on zna

„Da nisu glave zabadava mrtve,I da se muke uzalud ne trpe,Jer drukčije će naše sutra biti“.399Ovi pesnici, opisujući životne uslove kažu: „Rešetke. Zidovi visoki,

sivi. - Rešetke. Pogledi naši blude i prate gavranov let. - Ali srca naša bijui radost u nama živi - Jer idu drugovi naši, stvaraju novi svet“ (Zdravko Er- devik), „Na goloj rešetki, pod zgurenim svodom, Cedi se krpa neba, - Iz nje moja duša beskonačno pije. Na stolu čežnja umesto hleba - U mrtvom zraku se krije“ (Rada Drakulić) i „Kroz crne gvozdene šipke - gde niko ne može proć - mesec nam svoje zrake - šalje po celu noć“ (Liubica Prišić- Berberski).400

Boravak u zatvorskoj ćeliji svim ovim pesnicima predstavlja samo privremeno stanište. Zato oni bodre svoje saborce, pa Ljubica Prišić-Ber- berski kaže: „Zato dižite čelo visoko - ne klonite duhom sad - slobode na- še bliži se dan . . . “. Milan Zečević istu misao kaže na sledeći način: „Kad u jutra rumena - Svane dan plameni - s pesmom ćemo krenuti - u boj zagr- ljeni“, a Lajoš Sirteš vidi i viziju budućnosti koja će nastati posle pobede: „Strešću na kraju robovske lance sa svojih ruku - 1 borbenim rukama gra- diću svetu slobodu“ . Tu viziju opisuju i ostali pesnici robijaši. Iz ovih stiho- va se vidi njihovo jasno opredeljenje u pogledu ishoda i ciljeva borbe u ko­joj učestvuju. Milan Zečević kaže da „Slobodna će pevati - Naša srca mla- da, - Procvetaće zemlja nam - Plodovima rada!“. U toj viziji našli su mestai internacionalistička ljubav i težnja za sveopštim svetskim mirom. Lajoš Sirteš kaže: „I zaboravivši muke, smrt i udarce bičem, - Gladan ljubavi pe- vajući ću da zagrlim ceo cvet“ , a Gizela Jenei da bi nakon toga što će „око- ve i rešetke razbiti u prah i pepeo - Obišla sva, pa i najmanja mesta - da proglasi mir iznad svih smrti.“

232

Zanimljivo je da su gotovo svi pesnici robijaši ostavili za sobom bar po jednu pesmu posvećenu majci. Čitaocu ovih pesama upada u oči da je većina njihovih autora posegla za ovom temom samo zato da bi iskazali svoj odnos prema robijanju, perspektivama dalje borbe i viziji budućnosti. U tim pesmama pesnik obično razgovara sa svojom majkom о borbi i о bu- dućnosti. Osim toga, karakteristično je da se u njima često pojavljuje mo- tiv da će preživeli borci zameniti ucveljenoj majci poginulog sina i da će preživele majke zameniti deci izginule roditelje, pre svega majku. U onoj meri u kojoj je ovaj motiv u neku ruku nasleden iz narodne poezije, u ne­kim pesmama robijaša može se osetiti ne samo duh, već i stil, ritmika i ver- sifikacija narodnog pesnika.

Ta kolektivnost odnosa: naše majke - naši sinovi nije se pojavila bez- razložno. Ovaj motiv, koji se pojavio u pesmama tri pesnika robijaša koji su stvarali na tri različite strane, u tri razna zatvora, rezultat je jedinstve- nog duha koji je vladao u svim zatvorima i logorima. Pojava ovog motiva u pesmama robijaša može se pripisati i duhu koji je stvarao medu robijašima kolektiv, ta specifična politička i ekonomska organizacija boraca narod- nooslobodilačkog rata u madarskim zatvorima, čijim dejstvom je sve po- stalo zajedničko: i hrana, i odeća, i želja za slobodom, i odanost pokretu, i ljubav prema majci, prema - svim majkama! To Rada Drakulić u svojoj pesmi jasno i nedvosmisleno kaže: „Tvoj sin je živ i zdrav - 1 danas samo о tebi misli - О tebi i о svim majkama - Sto sinove izgledaju - 1 ко nekad u bajkama - Sede kose upredaju“.

Zorka Medurić je takode ostavila za sobom stihove u kojima peva о materinstvu i odnosu dece i majke, ali ne о majkama koje čekaju svoju de- cu iz borbe, već о sebi, о majci koja je kod kuće ostavila dvoje nejake de­ce. Ona se u stilu narodnog pesnika žali „Kad pomislim, a deca u kući - Mi- slim da će moje srce pući“ , ali odmah i savetuje svoju decu: „Slažite se, de- co, budite dobri, Vaša mati u Kontiki robi“. Ona nadalje kaže da će svim tim mukama doći kraj kada svetom zavlada mir, kako bi ona ponovo mogla da uživa medu svojom decom.

Ovde nema ideja о zajedništvu, о kolektivnom odnosu. Možda je to zbog toga što je autorka ovih stihova od sve ideologije koja je uticala na poeziju Drakulića, Erdevika, Zečevića, Čupićeve, Bošanove i drugih znala samo to da treba okupatora isterati iz zemlje i da je sve ono što je radila i zbog čega je dopala robije bila njena patriotska dužnost, pa zato u pesmi i kaže: „Deco moja, ’vako mora biti“. Zanimljivi su i njeni opisi robijanja, uslova života u zatvoru i bespomoćnost robijaša za vreme vazdušnog na­pada.

Pevajući о svojim osećanjima kada je u zatvorskom hodniku ugledala zatvorenu Ciganku sa odojčetom u naručju, Magda Bošan-Simin se latila pera kako bi nam predočila čitavu paletu ljudskih sudbina i tragedija žena

233

u zatvoru. Već u pesmi о ovom događaju se oseća sva ona ljudska toplina i lirika kojom će ona kasnije, u slobodi, pisati о svojim drugaricama sa koji­ma je provela teške godine robije.401

Poznati prozaista Pal Safer je takode kao skojevac dospeo u zatvor. Izolovan od svojih drugova u maloletničkom zatvoru u Cegledu, medu mnoštvom pesama napisao je i jednu, veoma upečatljivu, о robijaškim pi- smima, u kojoj se našla i mati402.

Posebno mesto medu pesnicima robijašima pripada onima koji su svoje prozne ili poetske poruke sastavljali sat-dva pre nego što će im se ži- vot ugasiti medu rukama fašističkog dželata ili pred streljačkim strojem madarskih domobrana. Sačuvano je nekoliko pisama u kojima se ovi na smrt osudeni borci opraštaju od svoje rodbine. Bez obzira na to što su to uglavnom porodične poruke, gotovo u svakom od njih nailazimo i na poru- ku šireg značaja. Ivan Koči, član Okružnog komiteta KPJ za južnu Bačku, poručuje u oproštajnom pismu svojoj ženi: „Za mnom nemoj plakati, da- nas milioni žena ostaju udovice. Tako mora da bude, takva je stvar- n o s t .. .“ . Jedan od najaktivnijih rukovodilaca diverzantske grupe u No­vom Sadu Petar Blažić takođe zahteva od svojih roditelja da ga ne oplaku- ju rekavši: „Nemojte kukati, umirem za narodnu stvar.“ U sličnom stilu pi- še i omladinac Branko Barudanov koji je osuden zbog učešća u organizo- vanju oružanog proboja u Satoraljaujhelju: „Vi nemojte da žalite za mnom, jer znam za šta sam um ro. . . Ovde će nas pasti preko 70, pa mogu i ja. Mama neka ne plače, jer ima da se diči sa mnom dok ste živi, ja kao i ostali drugovi ne žalim umreti jer znamo da ginemo za ideju.“

Pored poruke da se ne oplakuju pogubljeni rodoljubi, u ovim pismi- ma provlači se i misao о neminovnosti svega onoga što se dešava, pa se i smrtna kazna prihvata kao nešto što je moralo doći, što je normalno i na šta se i računalo. Tako Sever Stefanović, knjižarski pomoćnik iz Bečeja, pi­se svojim roditeljima: „Tako je moralo biti. Ja sam to predosećao“ , a Ot­mar Majer, sekretar Orkužnog komiteta i član Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu, u skladu sa tada uvreženim shvatanjem da rat neće dugo tra- jati, poručuje svojim roditeljima: „Jedino žalim to što ne mogu da živim još bar tri meseca“ , izražavajući na taj način svoju veru u skoru pobedu, posle čega uverava svoje roditelje da „osveta neće izostati“ i da misli „da će se sve brzo srediti.“

Kada je orgnaizacioni sekretar KPJ za Vojvodinu Svetozar Marković pred smrt pisao roditeljima, punih šesnaest meseci pre toga nije imao nika- kvih vesti о njima, tako da nije znao ni da li su živi. Ipak, on se oprašta od njih moleći ih za oproštaj što su zbog njega često morali i da pate, pa i on izražava fatalističku misao: „Ali, tako je to moralo da bude“ , da bi odmah nastavio: „Idem u smrt bez i najmanjeg straha. Nikada se ničega nisam bo- jao, pa tako i sad a ..

Sekretar partijske organizacije u Bačkom Petrovcu student prava Branislav Mokić napisao je, možda, najduže oproštajno pismo pred po-

234

gubljenje. U tekstu koji obuhvata oko šest stotina reči kao da je izrazio sve misli i osećanja koje su ostali na smrt osuđeni poručili u svojim, takoreći, telegrafski sročenim porukama. Pismo počinje rečima: „Ja moram da umrem kao heroj u borbi za pravednu stvar socijalizma. Moja žrtva nije uzaludna; to što treba da dođe sigurno će doći. U to budi, sestro moja, ubedena.. Zatim savetuje sestru i majku kako da urede svoj život posle njegove smrti, pa sledi veoma interesantan odeljak u kome Mokić poruču- je sestri da pročita od Volkera „Umiruci“ i „Epitaf“ : „Ovde počiva pesnik Jirži Volker koji je voleo svet i za njegovo pravo išao u boj.“ Nadalje save­tuje: „Pročitaj od Šantića ’Mi znamo sudbu i sve što nas čeka’ - ja tako u- mirem! ’Boj se onog ко je sviko bez golema mrijeti jada’. (Mažuranić)“.

Mokić daje uputstvo sestri i u pogledu sahrane boraca koji čekaju po- gubljenje: „Sahranite ovih šest Petrovčana u jedan grob - Srbe takode - svega osam - to je naš Jova Žeravljev, crni što je bio kod nas na ručku, i Ljuba Doroslovački, rukovodilac SKOJ-a.“ U svom oproštajnom pismu Mokić je našao mesta i za razmišljanje о tome kako će narod, možda, jed- no vreme da osuduje pogubljene borce da nije trebalo raditi ono zbog čega su osudeni. „Ali, vreme će nas opravdati“ - zaključuje ovu misao, pa se ka- snije vraća na razmišljanje о budućnosti: „Na zajedničkoj grobnici biće lep spomenik sa prikladnim napisima, ali s tim nemojte žuriti, kad dode socija- lizam - tada će spomenik podići javnost ili naša rodbina, zajedno, u ljubavi - ljubim vas najtoplije, zahvaljujem mami za sve dobro što je učinila za mene. Neka me ne osuduje - ja sam žrtva rata - kao toliki milioni - Bra- nja.“403

Medu ovim na smrt osudenim rodoljubima našla su se i dvojica koji su svoje poslednje misli, osećanja i poruke izrazili kroz stih. Prvi je bio Jo- van Brkić Bata, koga je Sud šefa Generalštaba, novembra 1941. godine, u Novom Sadu, osudio na smrt. On je bio član Okružnog komiteta SKOJ-a a pre rata je u Križevcima završio srednju poljoprivrednu školu. Pre nego što su ga fašisti izveli pod vešala, dozvolili su mu da se oprosti od svoje se­stre Milese, koja je u istoj grupi bila osudena na vremensku kaznu. Tom prilikom doturio joj je tekst pesme i pismo upućeno njegovoj devojci Pau­li, u kojem joj saopštava da je umro 25. novembra 1941. od „teške bolesti“ i moli da se tekst pesme dostavi i učenicima I II i III tečaja Srednje gospo- darske škole u Križevcima. Ovu pesmu njegova Paula nikada nije mogla da pročita, jer je i sama poginula u oslobodilačkoj borbi. Originalni tekst ove pesme još čuva njegova sestra Milesa Brkić-Petrov:

Rat

Rat, kratka reč, puna strave,pojam za pobesnelu rulju ljudikoji se tuku, kolju, dave do uništenja.

235

Kao mušice ginu, neki od metka, neki od iperita padaju kao snoplje sa izrazom lica, koje kao da pita:„Zašto sve to?Je li to u ime kulture ili slobode?Možda u ime oslobodenja?“Ne!Sve se te laži umetno tvore, mase se zovu u pohode, za izmišljene ideale, do kojih ovi putevi ne vode.

Dokle ovako?Osvestite se!Zar ne vidite te što umirući razgoračenim pogledom traže ne svoj život koji im о koncu njiše već živa čo\eka, kome bi rekli:„Ne verujte u stare zablude i laži, novim se putem borite, da rata ne bude više!“404

Grupa Jugoslovenskih rodoljuba osudena je na smrt i pogubljena 6. aprila 1944. u Šatoraljaujhelju, zbog organizovanja i učešća u pobuni i oru- žanom proboju zatvorenika u zatvoru koji se nalazi u ovom gradu. Posle pogubljenja, stražari su grupi zatvorenika naredili da očiste ćelije u kojima su se nalazili na smrt osudeni rodoljubi pre nego što će ih povesti na njihov poslednji put. U jednoj od ovih ćelija pronadena je tada na madarskom je- ziku napisana pesma pod naslovom „Utolsö percek“ (Poslednji minuti). Do sada nije tačno utvrdeno ко je njen autor. Medu rodoljubima koji su tog dana pogubljeni bila su četvorica koji su govorili madarski. Bio je to kalfa Šandor Ajzenberg, student Antal Benja, ženski frizer Ižak Ganc i student Ljudevit Husar. Najverovatnije je jedan od ove dvojice studenata bio autor pesme:

Kao sunce iz otvorenih očiju, teku jedni za drugim dani bez utehe.Kao da sečem svakidašnji hieb kratka je jedina radost kada dobijem pismo.Tu provodim svoje poslednje minute, mada nisam zločinac.

236

Jos deset minuta mi ostaje a zatim će me pokriti šatorsko krilo neba u svanuću.Na hladnom kamenu odjeknuće koraci i vratiće se dvoje i kucnuće dvaput.Vodiće me, a ja ću ići.Dva minuta već su prošla, a niko mi nije odgovorio kada sam zapitao: Zašto?Kad bi me pustili sada u sumrak zore, ne bi bilo dobro i ne bih mogao da shvatim. Davio bih se u mleku, u strasti, ali zašto gundati о tome?Nije uspelo.Svi smo dospeli ovamo koje je srušio dah novca, svi koji su hteli isto što i ja, da zbacimo jaram novca i zgrabimo tiranina za gušu.Šest minuta mi još preostaje, kao da čujem korake. ..Ne razumem.Još ne mogu da dodu po mene!Ne možete mi oteti šest minuta, vi, trule ubice!„Umiri se, sine mili, milost ti božju donosim“ - ulaguje se glas, mastan i gladak, unosi časak tišine u moje srce.Milost? Milost mi donosiš, je li? odjekuje u meni dragi glas i zajaučem kada mi se kaže:„Da, milost božju!Ispovedi se, sine, i primi poslednju pričest.“Poslednju? Vrisne u meni saznanje.Divlji očajni pokret i kroz zardale rešetke zgrabim mantiju koja se сера od mojih trzaja.Ha, ha, ha, i pop trči, i njegovo zapomaganje isprepletalo se sa ludačkim jaukom moga cerekanja.

Još samo možda dva-tri minuta - kako vreme jezdi.Brže nego maločas pop!U mašti polazim drumom napred:Sanjam drum kojim idem, idem,Bilo bi divno sesti, počinuti,Živeti životom i gledati žar sunca.Vreme prolazi, neka ga nek ide.Neka te pakao ne vuče, a nebo ne podiže!Širim ruke,da u zagrljaj obujmim ceo svet.Vidim, imam još vremena.Baš sam to mislio kada mi se u uši zasekoše odjeci koraka,Ali, oni su mi odsekli nokte - ni umreti ne smem kada to ja hoću,Ubice, odakle vam pravo?!Ко vam ga dade? Da samo tako raspolažete mojim razderanim životom?Pitali ste me da li žalim što sam učinio.Nisam odgovorio tada, ali sada čujte:Ne žalim! ne!I kada bih mogao, ispočetka bih počeo sve!405

Ni preživeli politički osudenici iz zatvora u Šatoraljaujhelju, ni autor knjige „Suma nije olistala“ Živan Milisavac, u kojoj se obraduje pobuna rodoljuba zatvorenih u Šatoraljaujhelju, nisu utvrdili ко je mogao da bude pisac ovih potresnih redova. No, izgleda da dilema ne bi smela da bude to- liko velika. Naime, utvrdeno je da je pesmu napisao jedan od na smrt osu­denih zatvorenika koji je 6. aprila 1944. godine pogubljen u ovom gradu na severu Madarske. Sudeći po tekstu pesme, može se zaključiti da je njen au­tor morao biti intelektualac. To bi upućivalo na Benju ili Husara. Medu­tim, medu zatočenim komunistima pripadnicima madarske narodnosti bilo je vise radnika koji 'su i bez posebne školske spreme raspolagali izvanred- nim stilom i bili poznati kao autori zapaženih literarnih sastava. Takav je, na primer, bio Janoš-Es Sabo nadničar iz Sente. On je, mada je završio sa­mo četiri razreda osnovne škole, još pre rata objavljivao literarne radove u madarskom časopisu “Hid“ , koji je izlazio u Subotici. I budimpeštanski grafički radnik Laslo Erdeš bio je poznati mladi pesnik. Tako da na osnovu ovakvog selektiranja ne bi se mogao odrediti autor pesme.

238

Međutim, jedna druga okolnost, jedan detalj u pesmi, upućuje tako reći, nepogrešivo na pravi trag. Autor u pesmi opisuje svoje misli, raspolo- ženja i osećanja dok očekuje da ga vode na gubilište. Izmedu ostalih, tu je i epizoda zamišljenog sukoba sa popom koji dolazi da ga ispovedi i pričesti. Ajzenberg, Ganc i Husar bili su Jevreji, čija religija ne poznaje ispoveda- nje i pričešćivanje. Bez obzira na to što ni jedan od pogubljenih, pa ni Be- nja, nisu bili religiozni, već ateisti, svaki od njih je poznavao bar osnovne dogme religije kojoj su, bar formalno, pripadali. U smrtnom času, u očeki- vanju dželata, neverovatno bi bilo da komunista Jevrejin u pesmi piše о is- povesti i pričesti. To su momenti u kojima je pesnik u tolikoj meri ostav- ljen sebi, svojim mislima, da bi bilo potpuno neverovatno da Jevrejin pišeо ispovesti, jer tu situaciju tako reći i ne poznaje. Stoga se sa pravom može tvrditi da je Antal Ben ja autor pesme „Poslednji minuti“ , о kojoj dr Imre Bori u svojoj studiji „Književnost jugoslovenskih Madara“ , izmedu osta­log, kaže: „Oni koji su ostali u životu pronašli su pesmu za vreme čišćenja ćelije, pa su je smesta preveli na srpskohrvatski jezik. Pesnik se ovom pe- smom oprašta, ali ujedno i hrabri i dokazuje svoju privrženost revolucio- narnoj misli. To je pesma čoveka koji je priželjkivao „slobodu i novi svet pun pesme i stvaranja“ , ali koga je oborio „bes novca“ i koji u poslednjem redu, u vidu sumiranja svog životnog puta, na pitanje da li se pokajao za svoja dela, dovikuje dželatima: „I kad bih mogao, ispočetka bih počeo sve!“ .

Ova pesma, medutim, ima i poseban značaj i mesto u književnosti vojvodanskih Madara. „Period izmedu dva rata u književnosti jugosloven­skih Madara“ - kaže dr Bori - ,,se, zapravo, ovom pesmom završava, i sim- bolično, a i stvarno, jer dela stvorena posle oslobođenja odražavaju rezul- tate borbe opevane u ovoj pesmi, kako na društvenom i političkom, tako i na estetskom i tematskom polju.406

Likovna umetnost u zatvorima bila je mnogo manje zastupljena nego aktivnost robijaša na pesničkom polju. Tome je, pored toga što za bavlje- nje likovnim umetnostima autor treba da raspolaže i izvesnom predispozi- cijom, doprineo i nedostatak potrebnog materijala: olovaka, pera, boja, hartije itd. Medu nekolicinom rodoljuba u madarskim zatvorima koji su se bavili crtanjem treba posebno istaći Stanoja Leskovca Uču, koji je delom u novosadskom, a delom u vackom zatvoru izradio nekoliko izvanrednih a- kvarela sa prizorima iz zatvorskog života i portretima nekih svojih drugova na robiji. Ostali sačuvani crteži zatvorenika Radeta Drakulića, Marte Hu­sar, Dragice Ranisavljević-Vojnović i Kovinke Šeguljev takođe predstav- ljaju scene iz zatvora, pa i viziju oslobodenja iz njega, ali po kvalitetu ne prevazilaze bolje srednjoškolske crteže. Za sve njih se, medutim, može re- ći da su u datim okolnostima predstavljali ozbiljno sredstvo u borbi za jača- nje moraine snage i političke odlučnosti zatvorenika.

239

SVEŠTENICI U SLUŽBI TAMNIČARA I ZATVORENIKA

Uprave madarskih zatvora su nedvosmisleno prihvatale činjenicu da su uhapšeni jugoslovesnki rodoljubi svesni borci za slobodu, medu kojima je pretežno većina marksistički ideološki opredeljena. Shodno ovakvom saznanju, odredile su i svoj odnos prema njima, koji je, sa izvesnim nebit- nim nijansama, uglavnom bio neprijateljski. No, nigde se uprave zatvora nisu trudile da ideološki utiču na ove zatvorenike, to jest, da ih pridobiju na svoju stranu. Nisu to činile ni prema zatvorenicima iz Madarske, iz reda madarske narodnosti. Ovakav uticaj na političke osudenike iz Jugoslavije pokušavali su donekle da ostvare samo sveštenici koji su vršili funkciju za­tvorskih duhovnika. Razumljivo je stoga da je ta ideološka ofanziva naj- snažnija bila u ženskom zatvoru u Marijanostri, gde su opatice vršile dvo- struku funkciju: bile su i verski službenici i zatvorski stražari.

Čim su prvi zatvorenici iz Backe stigli u jesen 1941. godine u segedin­ski zatvor, počeli su da ih, bez obzira na versku pripadnost, odvode na ne- deljnu misu u posebnu prostoriju, koja je bila uredena kao rimokatolička bogomolja. Na ove mise jedino nisu odvodeni zatvorenici jevrejske narod­nosti. Politički zatvorenici iz Backe su ovu obavezu prihvatili bez pogovo- ra, iz prostog razloga jer im je to bila idealna prilika da se nadu i porazgo- varaju sa onim drugovima sa kojima nisu mogli da kontaktiraju jer su bili u odvojenim zatvorskim odeljenjima. Bila je to mogućnost i za uspostavlja- nje kontaktata sa madarskim komunistima i kriminalcima. Po dolasku iz bogomolje zatvorenici su sa sobom obično donosili po neku krišom nabav- ljenu knjigu, najnovije vesti sa bojišta, ali i krišom nabavljeni duvan, hieb i slično.

Svešteničku funkciju u zatvoru obavljao je rimokatolički sveštenik Gabor Lelek koji je imao veoma velik uticaj na upravnika zatvora i tamni- čara. Dešavalo se da se nekom zatvoreniku skrati izdržavanje disciplinske kazne ili da bude predložen za uslovni otpust upravo na njegov predlog, pa su se kriminalci stoga trudili da osvoje njegovu naklonost. Pored njega, u kaznioni je još od 1938. godine funkciju pravoslavnog sveštenika obavljao

240

grkokatolički sveštenik dr Jovan Magdu. On nije obilazio zatvorenike, niti je držao službe kada su politički zatvorenici iz Bačke došli u zatvor. Sredi- nom 1942. godine zamolio je da ga iz zdravstvenih razloga razreše dužno- sti. Nekoliko meseci kasnije za pravoslavnog sveštenika u segedinskom za­tvoru postavljen je segedinski sveštenik Mihalj Doroslai koji je ovu funkci- ju obavljao svega nešto preko godinu dana, jer je umro 18. januara 1944. godine. Iz posmrtnog oglasa, koji je sačuvan u arhivi segedinskog zatvora, vidi se da je ovaj dušebrižnik bio rezervni vojni sveštenik, srpski zakleti tu- mač u Okružnom sudu u Segedinu, srpski lektor na segedinskom univerzi- tetu, a pored ostalih društvenih funkcija bio je i kopredsednik organizacije MOVE, političke organizacije najreakcionarnijeg dela pripadnika madar- skih oružanih snaga. Posle njegove smrti, na njegovo mesto konkurisali su sveštenici Borislav Pandurović iz Batonje i Živan Nikolašev iz Siriga. Upravnik zatvora, medutim, Nikolaševa ne preporučuje Ministarstvu pra­vosuda za ovu funkciju, jer je, kao što kaže u svom izveštaju, po mišljenju žandarmerijske stanice u Sirigu, pop Nikolašev sa nacionalne tačke gledi- šta nepodoban za obavljanje ove funkcije. Ne zna se kako je Ministarstvo nakon ovog izveštaja postupilo. Zna se samo da posle Doroslaija u sege­dinski zatvor nije dolazio više ni jedan pravoslavni sveštenik.407

Ni Lelek ni Doroslai nisu vršili naročiti pritisak na političke zatvore­nike. Doroslai je jednom naredio da se svi politički zatvorenici iz Bačke dovedu na ispovest. Zatvorenici su se dogovorili da ni jedan ne pristane da se ispovedi. Doroslai je svakog od njih upitao zašto je došao kad ne želi da se ispovedi. Odgovor je bio jedinstven: „Naredili su mi da dodem“. Već posle desetak neuspelih pokušaja pop Doroslai je priznao poraz. Prestao je da poziva backe rodoljube na ispovest i nikada više nije ni pokušao to da čini. Za života je još redovno držao službe i to u istoj prostoriji u kojoj je ćinodejstvovao i Lelek. Obavljao je i cenzurisanje srpskohrvatskih knjiga, u čemu je bio mnogo liberalniji od svog rimokatoličkog kolege, a zatvore­nici su stekli utisak da se cenzurisanje pisama kod njega sastoji isključivo od udaranja pečata na pisma.408

U ovom zatvoru postojao je još jedan sveštenik. Bio je to dr Jene Frenkel, jevrejski rabin. Za razliku od ostlaih sveštenika, ovom je bilo do- zvoljeno da kontaktira sa političkim zatvorenicima jedino u prisustvu stra- žara, kako je to odredilo Ministarstvo pravosuda. To je bilo u suprotnosti sa zakonskim propisima, ali u skladu sa antisemitskom politikom hortijev­ske Madarske. U ovom zatvoru je bio veći broj Jevreja skojevaca. Oni su odbili da odlaze na bogosluženja pod izgovorom da su ateisti. Rabin Fren­kel je to uzeo na znanje bez ikakve vidne reakcije. I pored toga, održavao je kontakte izmedu zatvorenih omladinaca i njihovih roditelja. Kada je grupa komunista sredinom 1943. godine dospela iz Budimpešte u ovaj za­tvor, Frenkel je na njihov zahtev obezbedio da Jevreji, omladinci iz Bačke koji su godinu dana ranije odbili da dodu u jevrejsku bogomolju, ipak

16 Jugosloveni u m adarskim zatvorim a. 241

dođu na bogosluženje, kako bi uspostavili kontakt sa madarskim komuni- stima iz Budimpešte, medu kojima je bilo i Jevreja. Tom prilikom im je go­vorio da on ne želi da utiče na njihovo ideološko opredeljenje, već samo da im pomogne da lakše izdrže dane robijanja. Zahvaljujući tom kontaktu, uspostavljena je veoma prisna i značajna veza izmedu madarskih komuni­sta i omladinaca u istražnom odeljenju segsdinskog zatvora.

Na bogosluženje u prostoriju koja je bila odredena za jevrejsku bo- gomolju, kako se tamo moglo slobodno razgovarati, dolazili su i nejevreji - rodoljubi iz Jugoslavije, da bi se međusobno viđali i dogovarali. Često su se ovde nalazili i Lazar Plavšić, rukovodilac kolektiva i partijskog života u centralnoj zgradi zatvora, i Branislav Gagrčin, koji se nalazio medu omla- dincima, a pre hapšenja bio prisni saradnik Lazara Plavšića.

Dr Jene Frenkel ostao je u pamćenju robijašima po jednom veoma smelom postupku. Kada su Nemci okupirali Madarsku i kada je madarska vlada naredila da Jevreji moraju van svojih stanova da nose žutu šestokra- ku zvezdu kao znak prepoznavanja, Frenkel je došao u zatvor i dugo šetao gore-dole po zatvorskom dvorištu pokazujući svima svoju žutu zvezdu. Ta­da robijaši još nisu bili obavezni da nose ovaj znak raspoznavanja. Svi stra- žari i robijaši koji su tada prošli pored njega pozdravljali su ga sa toliko po- štovanja, kakvo su iskazivali jedino svojim pretpostavljenima ili lično u- pravniku.409

U ostalim zatvorima u kojima su se nalazili rodoljubi iz Jugoslavije nije zabeleženo da se igde pojavio neki jevrejski sveštenik. No, tim vise su zatvorske vlasti imale teškoča sa tim kako da sa „verske tačke gledišta“ tre- tiraju Jevreje.

U kaznioni u Vacu nije bilo jevrejskog sveštenika, pa su zatvorske vlasti naredile da Jevreji moraju zajedno sa robijašima rimokatoličke vere da posećuju mise koje je držao katolički sveštenik. Svi ostali: pravoslavci, grkokatolici, evangelici itd. morali su da odlaze na službu u reformatsku cr- kvu. Za razliku od ovog rasporeda, Jevrejke u Marijanostri su odlazile u reformatsku crkvu, jer opatice koje su držale zatvor nisu dozvoljavale da im Jevrejske „kuže vazduh“ u rimokatoličkoj crkvi.

Kao i u Segedinu, i u Vacu odlazak u prostorije u kojima su se održa- vali nedeljni verski obredi koristio se za održavanje medusobnih kontakata zatvorenika smeštenih u raznim odeljenjima zatvora. Usled gužve koja bi nastupila prilikom dolaska robijaša u ovu prostoriju, niko nije mogao da vodi računa о tome ко pored koga sedi ili stoji, tako da je jedino ovde bio svake nedelje, doduše za kratko vreme, zanemaren zatvorski sistem stroge izolacije robijaša koji su se nalazili u raznim ćelijama, na spratovima i u odeljenjima410

I u ovom zatvoru su sveštenici pokušali da privedu zatvorene rodolju- be iz Jugoslavije na ispovest i pričest. Mada je medu njima bilo i ljudi koji su pre hapšenja bili religiozni, usled uticaja komunista na njih oni su u Va-

242

cu odbili da se odazovu pozivu rimokatoličkog sveštenika da podu na ispo- vest. To u osnovi nije bio antireligiozni postupak, već težnja da se i na taj način pokaže jedinstvo jugoslovenskih rodoljuba i jedan od metoda kalje- nja političkih zatvorenika za dalje akcije.

Prema sećanju bivših političkih zatvorenika iz ovog zatvora, svaki onaj ко nije hteo da se ispovedi bio je obavezan da se pismeno izjasni zbog čega to ne želi da učini. Većinom su dali kratko obrazloženje; da ne žele da se ispovedaju zato što nisu grešni.

Pravoslavci nisu bili toliko pod pritiskom sveštenika, jer je u ovaj za­tvor pravoslavni sveštenik zalazio samo jednom do dva puta godišnje. Ta­da bi on, a bilo je to obično za Božić ili Uskrs, držao verski obred i pozivao zatvorenike da se pričeste. U nameri da to izbegnu, zatvorenici bi mu rekli da ne mogu da se pričeste jer nisu postili, a po kanonima Pravoslavne crkve tada ne mogu da se pričeste. Popu to nije bio dovoljan izgovor, pa je saop- štio da će ih pričestiti i pored toga što su tog dana doručkovali. Posle ova- kvog stava sveštenika svi su bez ikakvog obrazloženja odbili da se pričeste, osim nekoliko zatvorenika iz prikarpatske Rusije i jednog starijeg učitelja iz Bačke. No, već sledeći put i oni su odbili da se pričeste, pa je sveštenik posle toga odustao od namere da političke zatvorenike iz Jugoslavije privo- li da učestvuju u ovom verskom obredu.411

Sasvim je, medutim, bila drugačija situacija u ženskom zatvoru u Marijanostri. Dok su u ostalim zatvorima stražari svoju dužnost uglavnom shvatali kao ma koje drugo zanimanje i obavljali su ga manje-više savesno, izvršavajući naredenja pretpostavljenih, opatice nisu bile smao obični stra- žari. Njima je stražarska funkcija u neku ruku bila sredstvo za sprovodenje svojih verskih ubeđenja, mogućnost da na zatvorenice deluju tako da one za vreme boravka u zatvoru postanu religiozne. Bile su, osim toga, i be- skompromisne antikomunistkinje, pa je i to uticalo na njihov odnos prema političkim zatvorenicama iz Jugoslavije.

Za sve vreme boravka u zatvoru u Marijanostri vodila se oštra borba izmedu opatica i zatvorenih komunistkinja za uticaj nad mladim zatvoreni­cama. U toj borbi opatice su primenjivale veoma lukavu i dobro smišljenu taktiku, raspolažući raznim sredstvima i materijalnim dobrima koja su pri tom koristile. Kako bi izbegle medusobni uticaj zatvorenica, one bi ih strpale u samice, onemogućavajući medu njima i najmanji kontakt. Za vre­me šetnje morale su da koračaju udaljene jedna od druge na tri koraka, sa rukama skrštenim iza leda. Dve - tri opatice su na svakom ćošku budno pa- zile da za vreme šetnje ne dode do razgovora medu ženama iz Vojvodine.

U takvim uslovima opatice su započele svojevrsnu ofanzivu. Po ceo dan su obilazile ćelije, razgovarale sa osudenim pripadnicama narodnoo- slobodilačkog pokreta, iskušavajući njihovo mišljenje i čvrstinu. Mladim devojkama, pogotovo seljankama, koje su u racijama u Bačkoj izgubile nekog od svoje rodbine govorile su о božjoj volji, о zagrobnom životu, о

16' 243

raju, gde će se naći sa svojima ako budu dobre u zatvoru. Pri tome su im obećavale da će se moliti za njihove mrtve. Bile su ubeđene da će ove mla- de seljanke skrhati samoća, da će ih ovakvim svojim stavom raznežiti i da će im se one same predavati.

Često su mlađim zatovrenicama donosile voće ili čaj. Izvodile su ih iz ćelija, pokazivale im razne lepe ženske haljine i govorile da će im ih poklo- niti ako prilikom božićnih svečanosti pristanu da odigraju ulogu anđela. Sa ovim mladim devojkama znale su da vode duge razgovore i о raznim tema- ma о intimnom životu žene.412

Ovakav ideološki pritisak, koji su opatice vršile uglavnom na mlađe zatvorenice, delimično je uspeo. Neke devojke pristale su da za opatice obavljaju neke sitnije poslove: da čiste crkvu i tome slično. Političke osu- đenice u Marijanostri su protiv uticaja opatica na svoje mlađe i politički neiskusnije drugarice iskoristile upravo jednu od formi pomoću kojih su opatice želele da svoj uticaj prošire na sve zatvorenice. Bio je to obavezan odlazak dva puta nedeljno u zatvorsku crkvu. U početku su se dvoumile da li da odlaze u crkvu ili ne, a kada je već bilo jasno da opatice izolovanost mladih zatvorenica žele da iskoriste za njihovo ideološko dezangažovanje u narodnooslobodilačkom pokretu, zatvorenice u Marijanostri su počele redovno da posećuju zatvorsku crkvu. Kratkotrajne boravke u zatvorskoj crkvi politički iskusnije zatvorenice, stare članice Partije i SKOJ-a, koristi- le su za bodrenje ostalih žena, za razgovore sa njima i za prenošenje uput- stava u pogledu zauzimanja zajedničkog stava u odnosu na opatice.

Ovakav rad je uskoro urodio plodom. Sve zatvorenice su mahom najenergičnije odbile da se opatice mešaju u njihov život u zatvoru. Tada su opatice prišle drugoj taktici. Zatvorenice kojih je bilo po tri u jednoj će- liji razmestile su, a one za koje su smatrale da su rukovodioci političkog ži- vota u zatvoru smestile su na poseban sprat, onemogućavajući im da se vi- daju sa ostalim zatvorenicama ni za vreme šetnji. Tako je Julija Cimr skoro stalno bila u samici. Veru Pavlović su kada je dobila srčani napad smestile u samicu, pod izgovorom da je bolesna, pa da se predupredi ma kakva za- raza! Ta borba protiv ideološkog uticaja opatica trajala je sve vreme borav- ka Jugoslovenki u ovom zatvoru i vodena je tako da su opatice iz dana u dan iz nje izlazile pobedene. Vremenom one su popustile u svojim nastoja- njima da „preobrate“ zatvorenice iz Jugoslavije. Bilo je to zbog toga što su im Jugoslovenke imponovale zbog svog poštenja i pristojnog ponašanja ali i zbog sve bržeg približavanja frontova, sa istoka i sa zapada.413

Političke zatvorenike pravoslavne vere u budimpeštanskom vojnom zatvoru „Margitkerutu“ niko nije pozivao na božje službe. Možda zato što u Budimpešti nije bilo pogodnog sveštenika koji bi se prihvatio ovog posla. No, ovde su politički zatvorenici iz Jugoslavije imali svog popa. Bio je to član Partije Vujica Gajinović, iz Turije. Sećajući se vremena provedenog u ovom zatvoru, Gajinović kaže da je kada je u njemu bilo preko stotinu za-

244

tvorenika iz Jugoslavije neko došao na ideju da bi on mogao da se u zatvo­ru aktivira kao sveštenik i da svake nedelje održi bogosluženje, na koje bi dolazili svi ovde zatvoreni pravoslavci. Ovu ideju, za koju Gajinović sma- tra da je potekla od Spasoja Čobanskog, Danila Grujića ili Zdravka Isija- novog, odmah su prihvatili svi pripadnici NOR-a u ovom zatvoru. Najveći otpor oživotvorenju ove ideje pružio je sam Gajinović, kome je, izgleda, bilo neprijatno da kao osudeni komunista drži bogosluženje u crkvi faši- stičkog zatvora. Medutim, on se ipak povinovao volji kolektiva i svake ne­delje je držao bogosluženje. Ove božje službe politički zatvorenici iz Jugo­slavije koristili su, možda i intenzivnije nego u ostalim zatvorima, za raz- menu misli, dogovore, videnja i poslužile su kao veoma dobra mogućnost za intenziviranje političkog rada u zatvoru.414

245

RASPRAVE I JEDINSTVO

Odnos izmedu političkih osudenika iz jugoslovenskih krajeva okupi- ranih od strane Madarske i pripadnika mađarskog antifašističkog pokreta otpora, koji su se zajedno našli u hortijevskim zatvorima, kretao se tokom četvorogodišnjeg robijanja od medusobnog neshvatanja i ideološko-poli- tičkih i akcionih nesuglasica sve do potpunog medusobnog razumevanja i saradnje na svim poljima aktivnosti.

Ovakav medusobni odnos, prvenstveno komunista iz Jugoslavije i Madarske, rezultat je odredenih objektivnih okolnosti koje su usmeravale aktivnost jednih i drugih, kako pre njihovog hapšenja, tako i tokom robija­nja. Pre svega, treba napomenuti da medu madarskim i jugoslovenskim komunistima nikada nije bilo rasprave niti nesuglasica u pogledu osnovnih opredeljenja antifašističke orijentacije i potrebe, odnosno mogućnosti iz- vojevanja pobede radničke klase u njihovim zemljama.

Jugoslovenski komunisti, shodno zaključcima sa majskog savetova- nja u Zagrebu 1941. godine, nikada nisu priznali raskomadanje Jugoslavije i nastavili su svoju revolucionarnu aktivnost u okviru jedinstvene komuni- stičke partije Jugoslavije. To se, naravno, odnosilo i na SKOJ. „Partijska organizacija Vojvodine, suočena sa činjenicom faktičkog razbijanja Jugo­slavije, izuzimajući nekolicinu dezorijentisanih pojedinaca, jednodušno je zauzela stanovište da se to razbijanje ne može priznati, da se pravni i poli- tički kontinuitet jugoslovenske države mora braniti i da, prema tome, i sa- ma KPJ nastavlja rad kao nedeljiva celina“.415

Ostajući, tako, u sklopu jedinstvene organizacije jugoslovenskih ko­munista, komunisti u krajevima okupiranim od strane Madarske nisu se, poput komunista i njihovih organizacija u južnoj Slovačkoj, prikarpatskoj Rusiji i Transilvaniji, posle okupacije priključili Madarskoj komunističkoj partiji i zajedno sa svojim organima i organizacijama stupili u njene redo­ve416

Tome treba dodati i činjenicu da hortijevske vlasti dosta dugo u jugo­slovenskim okupiranim krajevima nisu dozvoljavale aktivnost nijednoj po-

246

litičkoj partiji, pa ni onima čija su sedišta bila u Madarskoj. Zato se u ovim krajevima nisu formirale ni legalne organizacije mađarskog antifašističkog pokreta otpora, to jest, ni jedne od dveju radničkih stranaka, pa ni levo o- rijentisane gradanske partije.417

Učesnici narodnooslobodilačkog pokreta koji su u jesen 1941. i na- redne zime doterani u segedinski zatvor, zatekli su ovde desetak madarskih komunista, koji su već godinama robijali u ovom zatvoru. Njih je donekle iznenadivala široka lepeza političke pripadnosti i izgradenosti uhapšenih Jugoslovena. Oni su predlagali formiranje jedinstvenog kolektiva i jedin- stveno organizovanje političkih akcija unutar zatvora, ali su izrazili sprem- nost da saraduju isključivo sa članovima Partije ako oni stupe u jedinstve- nu organizaciju pod rukovodstvom Madarske komunističke partije. Jugo­slovenski komunisti ovo nisu prihvatili, jer bi to bilo u suprotnosti sa stavo- vima KPJ о čuvanju nedeljivosti kako jugoslovenske države, tako i Komu- nističke partije Jugoslavije. Medutim, u prvim mesecima robijanja, a mo­glo bi se reći sve do sredine 1943. godine, ta saradnja se zbog veoma teških uslova medusobnog komuniciranja i striktne izolovanosti jugoslovenskih od madarskih političkih zatvorenika nije ni mogla intenzivnije razvijati. Drugačija je, medutim, bila situacija od sredine 1943. godine. Tada je, pre svega, Jugoslovena već bilo daleko manje u zatvoru a u zatvor je doterana oveća grupa budimpeštanskih komunista, koji su uhapšeni zbog aktivnosti u radu takozvane Partije mira. U okviru ove organizacije madarski komu­nisti su sprovodili akciju širokog okupljanja antifašističkih snaga, pa im je bilo blisko i okupljanje širokih antifašističkih krugova u okviru narodnoo- slobodilačkog pokreta u Jugoslaviji pod rukovodstvom Komunističke par­tije Jugoslavije. Ova saradnja se kasnije manifestovala u jedinstvenom za- tvorskom kolektivu, zajedničkim ideološko-političkim radom i izdavanjem zatvorskih novina.418

Jedinstvo je postignuto i u sprovođenju raznih zajedničkih akcija, kao što je, na primer, bilo organizovano sabotiranje rada na izradi stražar- skih čizama od upletenog rogoza. Tako su zbog odbijanja da povećaju proizvodnju tih čizama, zajedno, u dve grupe, jugoslovenski komunisti: Paja Crnojački, Nestor Ergelašev, Mustafa Hromić, Jovica Maširević, La­zar Plavšić i Antun Urban i komunisti iz Madarske: Deže Gros, Đerđ, Pi­kier, Đerd Policer, Ištvan Šebeš, Mihalj Tot i Laslo Volf iskusili nehumau kaznu kratkog vezivanja.419

Kada su prvi komunisti iz Bačke dospeli u budimpeštanski zatvor „Margitkerut“ , u njemu su madarski komunisti već imali svoj kolektiv i razradenu organizaciju. No, kolektiv je obuhvatao samo članove komuni- stičke partije, što je za njih, verovatno, bilo i logično. Okolnost što je me­du uhapšenim pripadnicima narodnooslobodilačkog pokreta bio i veći broj skojevaca i vanpartijaca postala je kamen spoticanja u formiranju zajed- ničkog kolektiva političkih zatvorenika iz Madarske i okupiranih krajeva Jugoslavije

247

Među njima su u početku iskrsli i drugi nesporazumi. Stav madarskih komunista je i ovde bio da pošto se zatvor nalazi na području Madarske, jugoslovenski komunisti treba da se podvrgnu disciplini i direktivama Ma­darske komunističke partije. Na to komunisti iz Jugoslavije nisu pristali, iz istih razloga, iz koji su takav predlog odbili i oni u segedinskim zatvoru. Ali predložili su madarskim komunistima da se u zatvoru formira zajedničko partijsko rukovodstvo, u koje će ući i komunisti iz KPJ, i iz MKP. Zanim- ljivo je da je isti način rukovodenja partijskim radom i akcijama bio usvo- jen, počev od druge polovine 1943. godine, i u segedinskom zatvoru.420

Razmimoilaženja zbog nesuglasica oko pojedinih pitanja izmedu ma­darskih i jugoslovenskih komunista ne treba shvatiti u bukvalnom smislu reči. Oni su, bez obzira na manje ili oštrije polemike о pojedinim temama, ispoljavali veoma visoku solidarnost i medusobno drugarstvo, što se mani- festovalo i u „Margitkerutu“, gde su madarski komunisti čim su prvi Jugo­sloveni dospeli u ovaj zatvor preduzeli odredene mere kako bi im olakšali već prve dane robijanja. Nesporazumi su, uglavnom, iskrsavali stoga što su i jedni i drugi u zatvoru želeli da nastave političku liniju koju su usvojili u svojoj svakodnevnoj aktivnosti, a ne treba zaboraviti da se u Jugoslaviji vodila oružana narodnooslobodilačka borba i revolucija, a madarski ko­munisti su bili učesnici antifašističkog pokreta otpora.

Osim ovih nesporazuma, bilo je i drugih. Madarski komunisti su smatrali da bi ideološko-političkim radom u zatvoru trebalo obuhvatiti sa­mo članove komunističke partije, a Jugosloveni da boravak u zatvoru treba iskoristiti da se od onih rodoljuba koji su krenuli sa Partijom u borbu pro­tiv okupatora formiraju borci koji će usvajati program i ideologiju Komu- nističke partije Jugoslavije. Bilo je nekih nesporazuma i oko vodenja poli- tiokih akcija u zatvoru. Madarski komunisti su smatrali da u zatvoru ne tre­ba voditi nikakve akcije radi poboljšanja položaja političkih zatvorenika, već da to treba činiti podmićivanjem pojedinih zatvorskih funkcionera i stražara. Ovaj njihov stav se, verovatno, zasnivao na dugogodišnjem isku- stvu prilikom robijanja u „Margitkerutu“ , gde su uspeli manje-više da ko- rumpiraju sve zatvorske funkcionere i stražare od kojih su u velikoj meri zavisili i uslovi njihovog života u zatvoru. Jugosloveni nisu pristali na to da korumpiranjem poboljšaju uslove života pre svega zbog brojnosti jugoslo- venskog dela kolektiva, i materijalnog položaja zatvorenika iz Jugoslavije, a naročito zbog stava rukovodstva i čitavog kolektiva da komunisti moraju i u zatvoru da se čeliče neprekidnom borbom.

Ovako oštre razmirice pretile su da dode i do rascepa izmedu jugo­slovenskih i mađarskih antifašista u zatvoru, što nijedna strana nije želela. Stoga su povedeni razgovori izmedu predstavnika dva kolektiva, dva pro- fesora matematike Spasoja Čobanskog i Đerđa Piklera. Razgovori su uspe- šno okončani. Kolektiv je i nadalje živeo zajedno, madarski komunisti su nastavili da koriste metod korumpiranja zatvorskog osoblja, a Jugosloveni

248

samo kada je nekoga trebalo prebaciti iz jedne ćelije u drugu ili za slanje važnih poruka iz zatvora. Tada, bilo je to već sredinom 1942. godine, ko­lektiv se učvrstio na veoma konkretnim i jasnim principima.

Kao i u drugim zatvorima u kojima su bili zatočeni učesnici narod- nooslobodilačkog pokreta iz Jugoslavije, kolektiv nije bio samo ekonom- ska, već prevashodno politička organizacija zatvorenika. Karakteristično je za zatvor „Margitkerut“ da je rukovodstvo kolektiva ujedno bilo i partij­sko rukovodstvo u zatvoru. Obaveze članova kolektiva prevazilazile su one čisto ekonomskog karaktera. Članovi organizacije su bili dužni da se pod- vrgavaju odlukama rukovodstva kolektiva, koje je, opet, imalo zadatak da vodi računa о društvenom, vaspitnom i ideološko-političkom životu u za­tvoru. U sklopu tog zadatka, rukovodstvo je trebalo u pojedine ćelije da šalje ljude koji će u njima rukovoditi političkim i ideološkim radom medu zatvorenim Jugoslovenima. Medu veoma važne političke zadatke svakog člana kolektiva svakako se može uvrstiti i obaveza da vodi računa о ugledu kolektiva medu ostalim zatvorenicima.

Ovako koncipiran kolektiv nailzaio je na sve veće simpatije i zatvore­nika koji nisu doterani iz Jugoslavije. Naročio su pokazali razumevanje za njegov rad i aktivnosti oni budimpeštanski antifašisti koji su početkom1942. godine uhapšeni kao pripadnici takozvanog Pokreta nezavisnosti Madarske. (Magyar függetlensegi mozgalom). Gotovo su svi oni prišli ko- lektivu jugoslovenskih rodoljuba i odmah pristupili i sprovodenju ideolo- ško-političkog rada. Uspeli su da nabave i neke teoretske knjige, a ideolo- škim radom rukovodili su komunisti, medu kojima je bilo i nekoliko bivših boraca španske republikanske armije.421

Rezultat rada u okviru kolektiva, kao i raščišćavanje raznih političkih nesporazuma dovelo je na kraju, ipak, do prilično snažnog akcionog jedin- stva svih komunista i ostalih antifašista u ovom zatvoru. Ovo akciono je- dinstvo se, pre svega, pokazalo u jedinstvenom rešavanju pitanja razme- štaja političkih osudenika po radionicama, tako da je gotovo u svaku radio- nicu dospeo poneki jugoslovenski rodoljub, a lekar dr Vajl je novosadskog skojevca Vladimira Totovića doveo u zatvorsku ambulatu, u kojoj je ostao sve do kraja boravka političkih osudenika u ovom zatvoru. Dr Vajl je to mogao da učini zbog velikog autoriteta koji je uživao, ne samo medu za­tvorenicima, već i kod uprave zatvora. U gradanstvu je bio internista. U- hapšen 1935. godine, u zatvoru je obavljao dužnost zatvorskog lekara, jer oficir koji je obavljao ovu funkciju nije mnogo voleo da se bavi zatvoreni­cima. Ali, ni mnogi zatvorski službenici se nisu lečili kod zatvorskog leka­ra, već su se za medicinske usluge obraćali zatvoreniku komunisti dr Vajlu.422

Akciono jedinstvo svih antifašista u zatvoru posebno se ispoljilo prili­kom posete komandanta Prvog korpusa ovom zatvoru. Za posetu su zatvo­renici unapred saznali od onih koji su radili u kancelarijama, ali i po tome što je bilo naredeno temeljno čišćenje i uredivanje zatvora. Na osnovu to­

249

ga su mogli da pretpostave da će u zatvor doći neki viši vojni ili civilni fun- kcioner. Razmišljali su kakav stav da zauzmu ako se taj funkcioner bude raspitivao о uslovima života u zatvoru i, eventualno, о željama ili žalbama zatvorenika. I madarski i jugoslovenski komunisti su bili jedinstveni u to­me da posetiocu ne treba ništa reći, od njega ništa ne treba tražiti, niti mu se žaliti na stanje u zatvoru. Ovakav stav je zauzet iz razloga što se pošlo od pretpostavke da onaj ко dolazi da obilazi zatvor zna kakve su prilike u nje­mu i da sigurno nema nameru da doprinese poboljšanju uslova života u za­tvoru, pa onda mu treba staviti do znanja da zatvoreni komunisti i ostali antifašisti nisu klonuli duhom i da od njega ne traže ništa.

Došao je i dan posete. Pojavio se komandant Prvog domobranskog korpusa u pratnji zloglasnog vojnog sudije dr Vilmoša Dominica. Sve za- tvorenike su postrojili u hodniku. Visoki hortijevski oficir je obilazio za- tvorene antifašiste i tu i tamo upitao ponekog da li se žali na nešto u zatvo­ru, no odgovor nije dobio. Zatvorenici su ostali nemi i kada ih je upitao i- maju li kakve molbe ili želje. Dominič, koji, možda, ni sam nije znao koli- ko je smrtnih kazni izrekao komunistima, sada ih je ubedivao da slobodno kažu ako imaju neku želju, molbu ili žalbu. Govorio je on i srpskohrvatski, ali ni to mu nije pomoglo. Stroj zatvörenih komunista i antifašista pokazao je Dominiču i komandantu korpusa da ih nije napustio borbeni duh i da ih robija nije slomila.423

Slične su se rasprave vodile i u drugim zatvorima, ali je gotovo svaki imao i svojih specifičnosti. Uslovi života i rada u vackoj kaznioni bili su različiti za jugoslovenske i madarske komuniste. Dok su madarski komuni­sti, uglavnom, bili smešteni u skupnim ćelijama, Jugosloveni su bili u ćeli- jama gde ih je bilo obično po dvojica, a najviše trojica. Prirodno je što su u grupnim ćelijama madarski komunisti mogli veoma lako da sprovode ideo- loško-politički rad, putem usmenih predavanja. Imali su medu sobom i do- voljan broj ideološki uzdignutih ljudi, pa su u radionicama mogli da orga- nizuju predavanja i za po dva tri slušaoca. To jugoslovenski komunisti nisu mogli, pa su odlučili da pokrenu zatvorski list a pristupilo se i pisanju raz- nih ideološko-političkih materijala. Neki madarski komunisti u zatvoru bili su protiv ovakvog načina sprovodenja ideološko-političkog rada, uglav­nom iz konspirativnih razloga, mada su mnogi, kao, na primer, Laslo Stern, Ferenc Tot i Ištvan Tuli, podržavali ovakav način rada. Stern je, šta- više, po sećanju napisao prvih sedam poglavlja Istorije SKP (b)-a, od kojih je jedan deo bio preveden na srpskohrvatski jezik.424

Može se reći da je do najoštrijih razmirica izmedu madarskih i jugo- slovenskih komunista došlo u zatvoru u Šatoraljaujhelju. Kada je zatvor napunjen političkim osudenicima, u njemu su formirana dva posebna ko­lektiva. Jedan su osnovali komunisti iz Madarske, a drugi iz Jugoslavije. Do stvaranja zajedničkog kolektiva nije došlo uglavnom zbog nesporazu- ma u pogledu sastava njegovog rukovodstva. Madarski komunisti su zahte-

250

vali da u rukovodstvu bude jedan Madar vise nego što je Jugoslovena. To su obrazlagali činjenicom što u zatvoru ima vise madarskih komunista i da i medu Jugoslovenima ima Madara, a svi su oni državljani Madarske, pošto ih je ona okupirala. Jugosloveni su zastupali gledište da u rukovodstvu ko­lektiva treba da bude zastupljen jednak broj Jugoslovena i Madara. Oko ove osnovne razlike u gledištima vodene su, zatim, veoma žučne diskusije, u kojima su sa madarske strane učestvovali: Šandor Braun, Laslo Erdeš i Andraš Šalai, a sa jugoslovenske: Lazar Andrić, Milan Džanić i Milenko Vlaškalić. Dok jugoslovenski komunisti nisu ni u ovim diskusijama prizna- vali okupaciju delova Jugoslavije, madarski su, pozivajući se na imperijali- stički karakter ugovora о miru u Versaju i Trijanonu, smatrali da Bačka, Baranja, Prekomurje i Medumurje, kao i Banat treba posle rata da pripad- nu Madarskoj.

No, i pored ovako oštrih nesuglasica, ni u ovom zatvoru nisu nikada dolazili u pitanje opšte idejno jedinstvo, solidarnost i drugarstvo medu pri- padnicima oba zatvorska kolektiva. Medutim, u cilju raščišćavanja medu- sobnih nesporazuma, rukovodstvo jugoslovenskog kolektiva napisalo je, novembra 1943. godine, jednu brošuru i prevelo je i na madarski jezik. U njoj je izvršen pokušaj objašnjavanja razlike u taktici borbe mađarskih i jugoslovenskih komunista. U ovoj brošuri madarskim komunistima su po- stavljena i sledeća konkretna pitanja:

Zašto madarski antifašistički pokret još nije uspeo da prodre u najSi­re slojeve naroda?

Kakve su uspehe u borbi protiv fašizma postigli Madari do trenutka pojave navedene brošure?

Kako to da u Madarskoj nije došlo do narodnooslobodilačke borbe i da li bi ona mogla imati uspeha u Madarskoj?

Da li se za neuspehe na ovom planu može kriviti vrhovno rukovod­stvo Madarske komunističke partije, ili su po sredi drugi razlozi?

Na ova pitanja rukovodstvo madarskog kolektiva dalo je takode pi- smeni odgovor. Prema sećanju preživelih robijaša iz ovog zatvora odgovor madarskog kolektiva sačinili su predstavnici Partije mira, medu kojima su bila i tri člana Partije, te nekoliko članova takozvane Deakove frakcije. Odgovor je, pre nego što je predat jugoslovenskom kolektivu, prodiskuto- van u čitavom madarskom kolektivu, zajedno sa brošurom, sačinjenom od strane jugoslovenskog kolektiva, koji je i dao povoda za pisanje odgovo- ra.425

Mađari su proučili teze i odgovorili pismeno. Važnije teze u njiho- vom odgovoru bile su sledeće:

Ne mogu se poistovetiti uslovi pod kojima se razvio pokret kod njih i kod nas. Kod njih je posle ugušivanja proleterske revolucije 1919. godine zavladao beli teror Hortijeve bande, koji traje već punih dvadeset godina. Kao posledica toga, madarski radnički pokret je uništen a najbolji

251

predstavnici madarske partije su ubijeni. (U vezi sa ovim učinjene su aluzi- je da državni aparat stare Jugoslavije, ipak, nije bio toliko okrutan kao Hortijev kontrarevolucionarni režim).

Oružana borba u Madarskoj protiv fašizma ne postoji i ona, za sada, još ne bi bila aktuelna i ne bi mogla imati uspeha, iz sledećih razloga:

1. Madarska nije imala oružani sukob sa Hitlerovom Nemačkom, kao što je to bio slučaj u Jugoslaviji.

2. Ostaci poražene vojske stare Jugoslavije služili su - po shvatanju Madara - kao osnovno jezgro za stvaranje prvih partizanskih grupa, a nji­hovo oružje kao arsenal za snabdevanje ovih grupa vojnim materijalom.

3. Eventualna oružana borba kod njih ne bi mogla imati podršku na- rodnih masa, jer Madarska nije napadnuta i okupirana od strane Nemaca, pa je sasvim prirodno da Madari ne osećaju na sebi teret fašističke okupa­cije. Rezultat toga, kao i 20-godišnjeg Hortijevog belog terora, je da su ši- roke mase madarskog naroda zatrovane fašističkom propagandom. Znatan njihov deo je profašistički nastrojen. Madarske mase u Nemcima ne mogu da vide gnusnog okupatora, već saveznika svoje zemlje.

4. Teren u Jugoslaviji, po svom reljefu, pruža odlične uslove za par- tizansku borbu, dok je kod njih pretežno ravnica. Izuzetak ovde predstav- lja potkarpatska Rusija, koja je u to vreme bila pripojena Madarskoj, kao i deo Transilvanije. Ove oblasti, pak, nisu nastanjene Madarima, već slo- vačkom, rusinskom i rumunskom manjinom.

5. Važan je ovde i mentalitet i temperamenat Jugoslovena. Jugoslo- venski narodi su oduvek bili buntovnički nastrojeni - oni su po svojoj pri- rodi revolueionarni.

Zaključak Madara je bio da naši drugovi nisu objektivno razmotrili situaciju koja je vlađala u Madarskoj i da su stoga došli do pogrešnih kon- statacija i konsekvencija u pogledu zadataka i neobjektivne ocene u odno- su na postignute rezultate madarskog antifašističkog pokreta.

Sto se tiče narednih zadataka madarskog pokreta, mađarski drugovi su stojali na liniji Partije mira (Веке pärt), po kojoj Madarska treba da se istrgne iz kola nemačkih saveznika u ratu i da se po svaku cenu dode do mi­ra. To bi, po njihovom mišljenju, bio najveći doprinos koji je madarski na- rod tada mogao da pruži svetskoj antifašističkoj koaliciji u opštoj borbi protiv fašizma.

U pogledu vida borbe najprikladnijeg za političke osudenike, sma- trali su da bi svaki pokušaj oružane borbe političkih odudenika, kao što su bekstvo iz zatvora i, u slučaju da uspe, formiranje partizanskog odreda, bio osuđen na propast, jer ne bi uživao podršku madarskih masa.426

Posmatrajući ovu diskusiju nakon četiri decenije, ona može zvučati i pomalo čudno, neuobičajeno medu komunističkim partijama i njihovim članovima. Ne može se u potpunosti shvatiti a ni pravdati činjenica što ne­koliko članova Komunističke partije Jugoslavije, koji, doduše, predstav-

252

ljaju rukovodstvo svih zatočenih jugoslovenskih komunista, članova SKOJ-a i ostalih rodoljuba u jednom zatovru, zahtevaju od članova Ma­darske komunističke partije da se pred njima pravdaju što MKP ne sprovo- di na isti način borbu protiv fašizma kao što to čini KPJ. To pravo ne bi mo­gao imati ni Centralni komitet Partije.

Iz čitave ove prepiske se, medutim, vidi da nijedna strana nije u pot- punosti realno sagledavala situaciju, što je razumljivo kada se zna da se sve ovo odigravalo u zatvoru, usred potpune izolovanosti, ne samo od akcija i informacija sopstvene Partije, već i bez svakodnevne mogućnosti čitanja dnevne štampe.

Jugoslovenski komunisti, poneseni širokim razmahom narodnooslo- bodilačke borbe u Jugoslaviji, nisu mogli da shvate da to nije učinjeno i u Madarskoj. Stoga su, svakako, mogli da postavljaju pitanja о ovome svo­jim madarskim drugovima, ali to nije smelo da uzme forme pozivanja na odgovornost. Objašnjenja madarskih komunista i antifašista bila su delom i opravdana. Ne može se negirati pogubni uticaj Hortijevog belog terora na slabljenje Madarske komunističke partije i radničkog pokreta uopšte. Me­dutim, madarski antifašisti su propustili da svojim jugoslovesnkim drugovi­ma saopšte još neke veoma važne okolnosti.

Uporedo sa belim terorom, u Hortijevoj Madarskoj sprovodena je veoma intenzivna demagoška politička propaganda, zasnovana na šovini- zmu, revizionizmu, antisemitizmu i antikomunizmu. Pod stalnim pritiskom ove propagande, koja je sadejstvovala i sa neprekidnim terorom, narod se sve više udaljavao od Komunističke partije. Nadalje, Horti, kao nagradu za podršku Hitlerovoj Nemačkoj, dobija južne delove Slovačker, prikarpat- sku Rusiju i deo Transilavnije a kasnije i Bačku, Baranju, Medumurje i Prekomurje. Širenje državnih granica donosi Madarskoj ekonomski pro- speritet; mnogi pripadnici birokratskog aparata dobijaju u pripojenim kra­jevima unosne položaje, usled intenzivne angažovanosti industrije na jača- nju nemačkih ratnih potencijala industrijski radnici ponovo dobijaju po- sao, Nemačka otkupljuje sve količine poljoprivrednih proizvoda, pa seljak nema teškoća sa njihovim plasmanom. Zar se usled takvih prilika može očekivati da će široke narodne mase prihvatiti narodnooslobodilačku bor­bu protiv Nemaca, koji, doduše, nisu okupatori, ali su omogućili ostvare- nje izvesnog prosperiteta u Madarskoj.

Druga je, medutim, bila situacija u Madarskoj posle okupacije zem­lje, 19. marta 1944. godine. Tada su se ne samo komunisti, već i pripadnici ostalih rađničkih i građanskih demokratskih partija počeli odlučivati za realizaciju narodnooslobodilačke borbe. Ali, diskusija izmedu madarskih i jugoslovenskih komunista о ovom pitanju vodila se do januara 1944. godi­ne, to jest pre nastupanja korenito drugačijih društvneo-političkih prilika u Madarskoj.

253

Sve ove diskusije, rasprave i neslaganja povodom pojedinih pitanja u zatvorima širom Madarske izmedu jugoslovenskih i madarskih komunista nikada nisu poprimili značajnije i šire obime od diskusija i medusobnog ubeđivanja u ispravnost sopstvenog stava. U nekim zatvorima takvih dis­kusija nije ni bilo, kao, na primer, u ženskom zatvoru u Marijanostri.

I pored ovih neslaganja о pojedinim ideološkim pitanjima ili о razli- kama koje su nastupile, pretežno usled neshvatanja uslova borbe u sused- nim državama, akciono jedinstvo i medusobna solidarnost u zatvorima iz­medu madarskih i jugoslovenskih komunista uvek je bila na toj visini koja se od revolucionara u zatvorskim uslovima može očekivati. Izmedu jugo­slovenskih i madarskih delova zatvorskih kolektiva uvek je postojala sa- radnja u pogledu obezbedivanja najnovijih vesti sa frontova i iz Jugoslavije a odnos prema zatvorskim upravama je uvek bio jedinstven i odlučan. To jedinstvo, koje je dovodilo i do zajedničkih akcija unutar zatvora, pa i do nekoliko bekstava, izgradilo se do te mere možda i zbog toga što su se me­du njima vodile otvorene diskusije о svim spornim temama, pri čemu se ni­su poštovale nikakve prepreke. Do toga je moglo doći upravo zato što su se jugoslovenski i madarski komunisti u madarskim zatvorima do te mere osećali pripadnicima jedne jedinstvene organizacije koja se bori za slom fa- šizma i pobedu socijalističkog društvneog uredenja, da, u krajnjoj liniji, ni­su mogli ni da shvate da ta jedinstvena borba može da ima razne varijante.

254

I l l deo

U EŠALONIMA SMRTI

RADNE ČETE - POKRETNA GUBILIŠTA

Sredinom 1942. godine Nemci su skoncentrisali sve svoje snage na zauzimanje Staljingrada, želeći zajedno s tim da prigrabe bogata kavkaska naftonosna polja i boreći se ujedno za zaokruženje Moskve. U ovim bitka- ma, madarskoj armiji, koja se nalazila na Istočnom frontu, dat je zadatak da u okuci Dona štiti severni krak nemackih jedinica. Posle napredovanja Nemaca tokom rata, usledio je i niz poraza. Novembra 1942. godine već je krenula velika sovjetska ofanziva, uslfd koje su sovjetske jedinice zaokru- žile i uništile armiju kojom je komandovao general Paulus a koja je brojala oko tri stotine hiljada vojnika. Paulusova armija je mesecima opsedala Sta- ljingrad, da bi januara 1943. počela bezglavo da se povlači.

Tokom prva dva meseca 1943. godine na Istočnom frontu se odvijala jedna od najsudbenosnijih bitaka u drugom svetskom ratu. Povlačeći se pred sovjetskim jedinicama, Nemci su koristili Drugu madarsku armiju kao svoju zaštitnicu. Telima madarskih vojnika su hteli da obezbede svoje povlačenje, što je madarsko vojno rukovodstvo svesrdno prihvatilo. Ko­mandant madarskih trupa na Istočnom frontu Gustav Jani izdao je 15. ja­nuara 1943. godine naredenje kojim zabranjuje madarskim vojnicima da se povuku i jedan korak sa fronta. Svoje naredenje je završio rečima: „Та- mo je moguće samo uinreti, ali povući se niko ne može!“ Izveštavajući о o- vome general-pukovnika Vajksa, komantanta nemačkih grupa armija „B“, Jani konstatuje da će usled njegove naredbe čitava armija kojom koman- duje biti samlevena.427

Vojni istoričari su izračunali koliko je eksploziva bačeno na kvadrat- ni metar zemljišta, koliko ispaljeno metaka, ubijeno, ranjeno i zarobljeno vojnika, ali se u mnoštvu podataka koji se odnose na ovu bitku nalaze i ta- kvi koji su neuobičajeni prilikom svodenja rezultata jedne vojne operacije. Istoričari su jednodušni u tome da se nikada neće moći utvrditi tačan broj onih koje je u okviru četa prinudnih radnika Hortijev fašistički režim ote- rao na Istočni front i koji su tamo u grotlu užasa našli smrt. Ne zna se ni koliko ih je pokušalo ili uspelo da pobegne preko fronta i tako spase ži-

17 Jugosloveni u m adarskim zatvorim a. 257

vot. Procenjuje se, medutim, da je tih dana u okuci Dona u raznim radnim četama pridodatim fašističkim vojnim formaeijama bilo oko 50.000 ljudi či- ja je sudbina bila daleko kobnija od sudbine hortijevskih vojnika. U prilog ovoj tvrdnji svedoče i reči tadašnjeg ministra odbrane nadbaeoni Vilmoša Nada date u jednoj posleratnoj izjavi organima Republike Madarske: „Od armije koja je brojala oko 200.000 ljudi ostalo je svega 60.000-70.000, dok se od 50.000 prinudnih radnika sa Fronta vratilo svega 6.000-7.000. Ostali su ili poginuli, ili pali u rusko zarobljeništvo.“ Medu ovim prinudnim rad- nicima, bilo je i nekoliko hiljada Jugoslovena. Bili su to mahom Jevreji i Srbi oterani na prinudni rad i politički osudenici iz hortijevskih zatvora.428

Istorija radnih četa u Madarskoj stara je koliko i Hortijev kontrare- volucionarni, fašistički režim. Odmah posle sloma madarske proleterske revolucije, Hortijev Generalstab izdao je naredenje da prilikom regrutova- nja u vojsku ne treba pozivati organizovane radnike i Jevreje. Ta odluka je bila zasnovana na doslednom sprovodenju logike kontrarevolucije.

Bilo je to daleke 1919. godine, kada svet još nije znao za Hitlera i Musolinija, a u ovoj zemlji, u kojoj je proletarijat nekoliko meseci držao vlast u svojim rukama osvojivši je silovitim revolucionarnim jurišem, svaka državotvorna misao započela je obezbeđenjem onemogućavanja ponovnog dolaska na vlast radničke klase. Bila je to osnovna ideja fašizma, koja je tokom čitavog perioda Hortijeve kontrarevolucionarne vladavine striktno sprovodena. U jednoj izjavi krajem 1942. godine predsednik madarske vlade Mikloš Kalai (Källay Miklös) rekao je da se ponosi time što je njego- va država prva u Evropi stala na put fašizma. Stoga nije ni iznenađujuće što su Jevreji u ovoj državi odmah posle dolaska Hortija na vlast bili smatrani gradanima drugog reda.

Ta logika kontrarevolucije, logika fašizma, provlačila se kroz zako- nodavnu delatnost hortljevske fašističke Madarske od 1919. pa sve dok u zemlji vlast nije ponovo uzeo u ruke radni narod. To vreme koje je trajalo četvrt veka, bilo je doba besomučnog rata vladajućih slojeva protiv svega što je u toj zemlji bilo napredno a karakterisao ga je ogroman broj žrtava progonjenih.

U tom ratu protiv naprednih snaga Horti je svojoj armiji, koju je osnovao odmah posle dolaska na vlast odredio ulogu bedema u brobi za odbranu kontrarevolucije. Čim je formirana, iz nje su istisnuti organizova- ni radnici i Jevreji i seoska sirotinja, koji su odredeni da služe u takozva- nim radnim četama. Od prvog momenta uspostavljanja radnih četa u Ma­darskoj posle prvog svetskog rata, one su predstavljale formu legalizovane diskriminacije odredenih slojeva stanovništva. Ovo se u prvo vreme ispo- ljavalo prema Jevrejima i organizovanim radnicima, a kasnije i prema pri- padnicima nacionalnih manjina i učesnicima i simpatizerima narodnooslo- bodilačkih pokreta, odnosno svih vrsta politickih neprijatelja hortijevskog fašističkog sistema.

258

Hortijevska Madarska ostavila je za sobom mnoštvo dokumenata u kojima je legalizovana ova diskriminacija. Koliko je opširna ta literatura svedoči i činjenica da je istoričar Elek Karšai, kada je početkom šezdesetih godina objavio opširnu studiju о prinudnom radu u vreme Hortijeve vla- davine, obnarodovao i zbirku dokumenata, štampanu na preko hiljadu strana.

Iz jednog od tih dokumenata se vidi da su policijske vlasti još pre iz- bijanja drugog svetskog rata sačinjavale spiskove nepouzdanih osoba, ko­je, umesto u vojsku, treba pozvati na prinudni rad. Postoje, osim toga, i veoma precizna, na nekoliko desetina stranica kucana uputstva о tome ко se sve smatra nepouzdnaim, о stepenu nepouzdanosti i о načinu postupa- nja prema pripadnicima svake od ovih grupa diskriminisanih ljudi.

Hortijev Generalstab izdao je 30. maja 1942. okružnicu koja se od- nosi na pripremu takozvanih posebnih radnih četa, u koje su svrstani naj- nepouzdaniji slojevi stanovništva. U jesen te godine u okviru ovih četa je nekoliko stotina Jugoslovena oterano na prinudni rad na Istočni front, gde su ih čekale nezapamćene muke i masovna smrt.

Sadržaj ove okružnice naj bolje svedoči о klasnoj i fašističkoj suštini ne smao institucije prinudnog rada, već i čitave Hortijeve državne tvorevi- ne. U okružnici se konstatuje da se do juna 1942. godine neće formirati no- ve posebne radne čete i da će komartde pojedinih korpusa blagovremeno dobiti naređenja о formiranju ovakvih jedinica. Autori okružnice se žale na to da provera postojećih spiskova u unutrašnjosti teče prilično sporo, pa sve dok taj posao nadležne vlasti ne obave, komanda I korpusa će usposta- viti posebnu radnu četu, u kojoj će biti onih 1.200 industrijskih radnika ko­ji su već odredeni za posebne radne jedinice, a koji do sada još nisu anga- žovani. No, izgleda da Generalstabu ovaj kontingent budućih prinudnih radnika nije bio dovoljan, pa je naredio u okružnici da se ovim indu- strijskim radnicima dodaju i internirci u logorima madarske kraljevske po­licije.429

Kako ne bi bilo nesporazuma oko toga ко se sve smatra poverljivim, odnosno nepoverljivim sa gledišta službe u oružanim snagama Hortijeve vojske, u okružnici su date dve definicije. Jedna se odnosi na poverljive, za koje se kaže da su to gradani, pa makar bili i internirani, ,,u čije ruke mirne duše možemo dati oružje, jer ga neće koristiti protiv otadžbine i društva, to jest oni koji sa gledišta nacionalne vernosti nisu štetni elementi“ . U daljem tekstu se navodi da su poverljivi i: notorne kavgadžije, pripadnici raznih sekti, razbojnici, lopovi, falsifikatori, neradnici, elementi štetni po javni poredak, špekulanti itd.

Lepi egzemplari nacionalno poverljivih osoba! Njih je, po ovoj o- kružnici, trebalo iz zatvora i logora uputiti u oružane jedinice i poslati na Istočni front da se bore protiv Crvene armije.

17* 259

Po drugoj definiciji, sa gledišta službe u oružanim snagama, nepover- ljivi su Jevreji, a kasnije i pripadnici pojedinih, posebno slovenskih narod­nosti. U okružnici se kaže da se „medu nacionalno nepoverljive osobe ima- ju svrstati svi kojima se u ruke oružje ne može dati, jer bi, kao po naciju i društvo štetni elementi, mogli protiv njih da upotrebe svoje oružje“. Pre­ma tome, to se ne odnosi na lopove, razbojnike, notorne kavgadžije i dru­ge koje stete javnom poretku. Svi su oni za Hortijevu soldatesku bili po- verljive osobe. Ali, zato su nepoverljivi bili industrijski radnici i mnogi drugi.

Ovom okružnicom Ministarstvo odbrane izveštava podređene organe da će zbog izuzetnih prilika koje vladaju u Madarskoj formirati posebnu radnu četu u koju će neodložno da se mobilišu svi oni koji se budu pronašli ma gde na teritoriji države a za koje se smatra da su sa gledišta nacionalne bezbednosti štetni i „od kojih treba društvo neodložno osloboditi“ . Bilo je predvideno da se ova četa čim se popuni predviđenim brojem ljudi odmah pošalje na front, a odmah zatim da se formira nova, u okviru koje će se po­novo okupiti po režim nepoželjne osobe.430

Prilično kobno zvuči u ovom cirkularnom pismu izraz „od kojih treba društvo neodložno osloboditi“ . S tim izrazom se, uostalom, često susreće- mo prelistavajući dokumenta о prinudnom radu u hortijevskoj Madarskoj. Tako je hortijevski fašistički režim želeo da postupi i prema političkim za­tvorenicima iz okupiranih delova Jugoslavije. Negde septembra 1942. go­dine u subotičkom, kaločanskom, segedinskom, vaclcom, pečujskom, som- batljeskom i vojnom zatvoru I armijske oblasti u Budimpešti pojavile su se vojne lekarske komisije koje su trebale da utvrde koji su politički zatvore­nici fizički sposobni za prinudni rad. Čudna su bila shvatanja ovih komisijaо radnoj sposobnosti zatvorenih rodoljuba iz okupirane Jugoslavije. Medu njima nisu našli nijednog koga bi mogli da proglase nesposobnim. Njihovo mišljenje je bilo da je i Milan Šilić, student iz Novog Sada, bio sposoban za rad mada su ga u segedinskom zatvoru dva njegova druga prosto odvukla do stola lekarske komisije. Šilić se, naime, ni posle godinu dana nakon pretrpljenih povreda tokom istrage u novosadskoj Armiji nije oporavio i bio je gotovo potpuno nepokretan. Zar to nije najbolji dokaz da komisija nije birala radno sposobne ljude, već one „od kojih društvo treba neodlož- no osloboditi“? Vredno je zabeležiti i slučaj iz subotičkog zatvora, gde je Subotičanin Ladislav Fišer izašao pred lekarsku komisiju, koja ga je oglasi- la za sposobnog, bez obzira na to što mu je jedna noga bila za šest santime- tara kraća od druge. Treba li još nešto reći о tome da lekarskoj komisiji ni ovako hendikepiran čovek nije bio nesposoban za obavljanje teških fizič- kih poslova?431

U pozadini, u Budimpešti i drugim krajevima zemlje svakako se zna-lo šta su to posebne radne čete. Karakteristično je da ih narod nije tako na- zivao, već „kažnjeničke radne čete“, mada se one tako nikada nisu zvale.

260

Ali, njihova suština, im je ne bez razloga, nadenula takav naziv, a kako su one formalno bile u sastavu madarskih oružanih snaga, niko nije imao pra­vo da se žali što je svrstan u radnu četu, mada se znalo da u nju odlaze oni коjih režim želi da ga se oslobodi. Bilo je poznato u to doba da su ljubavni- ce viših oficira pretile onima sa kojima sü bile u zavadi da „se čuvaju, jer će ih tako udesiti da će se kroz nekoliko nedelja naći na frontu, u sastavu neke kažnjeničke čete“.432

Bilo bi suviše naivno verovati da su u ove radne čete dospevali samo ljudi koji su imali neke lične neprijatelje, mada se i to dešavalo. Osnovni princip odbira bio je da se na Istočni front pošalju ljudi koje treba likvidi- rati, što je i navedeno u cirkularnom pismu Generalštaba. Materijal sa jed­nog procesa pred Madarskim narodnim sudom, posle oslobodenja, protiv hortijevskog potpukovnika Lipota Muraija, baca više svetlosti na suštinu posebnih radnih četa. Murai je bio komandant Mobilizacionog centra u madarskom mestu Nadkati. U proleće 1942. on je formirao 401. posebnu radnu četu, u okviru koje je na Istočni front oterano oko dve stotine sindi- kalnih aktivista, uglavnom iz Budimpešte. Pred postrojenom četom, u pri- sustvu vojnika koji će ih voditi na Istočni front, on je rekao:

„Svi vi imate nekog putera na glavi. Madarski narod treba očistiti od takvog ološa kakav ste vi, koji ste se urotili sa našim neprijateljem. Poći će- te napolje u Ukrajinu i tamo ćete da radite. Kući će moći da dode samo onaj ко će svojim radom da okaje svoje grehe.“

Tada se u prisustvu radnika obratio i pripadnicima pratećeg odreda.„Čuli ste ко su ovi! Oni će biti povereni vama. Ako negde idete s nji­

ma, oni mogu da idu samo kolovozom, jer ovo nisu ljudi, već stoka i ne­mo jte prema njima da gajite nikakvo milosrde. Kada budete stigli u Ukra­jinu, slobodno ukrasite njima drveće uz puteve. Obesite ih sve redom. Ti­me ćete učiniti veliku uslugu domovini i čovečanstvu, jer je ovo najgori društveni talog.“433

Ovim rečima se opraštao komandant Mobilizacionog centra od pri- nudnih radnika i njihovih stražara pre nego što su krenuli na front. Bili su to, doduše, samo sindikalni aktivnisti, protiv koji nijedan hortijevski sud nije izrekao nikakvu kaznu, čije antidržavno ili antidruštveno ponašanje nikakvom odlukom zvaničnog državnog organa nije bilo utvrđeno. Kakva su, onda, morala biti uputstva koja su dobijali oficiri i vojnici koji su na Is- točni front poveli rodoljube iz Jugoslavije pokupljene iz hortijevskih zatvo­ra, gde su oni već vise meseci čamili zbog toga što ih je Sud šefa General- štaba osudio zbog krivičnog dela veleizdaje? Nisu mogla biti blaža ni uput­stva koja su dobijali vojnici i oficiri koji su vodili na Istočni front Jevreje, zatim Srbe iz okupirane Bačke i pripadnike drugih nemadarskih naro- dnosti.

Zabeležen je veći broj izjava komandanata i pripadnika prateće momčadi radnih jedinica, iz kojih se vidi da su oni bili svesni toga da su na

261

Istočni front poveli ljude koje je režim bio osudio na smrt, da oni koman- duju pokretnim koncentracionim logorima, a ne jedinicama koje treba da obavljaju neke, po armiju važne, poslove.434

Posle završetka drugog svetskog rata mnogi hortijevski viši oficiri do- šli su u situaciju da pred svojim narodom a i pred licem slobodoljubivog sveta polože račune о svojim delima i nedelima za vreme rata, kao i о ne- delima organizacije kojoj su pripadali. Tako su mnogi davali izjave о tome kako je bilo moguće da u radnim četama dode do pravog masakra prinud- nih radnika. Niko, medutim, od njih nije uspeo da opovrgne, ni da objasni, misao istoričara Nemeškirtija da je okolnost da su prinudni radnici, sastav- ljeni, po režimu, od nepoverljivih ljudi, bili korišćeni na frontu sa vojničke tačke gledišta, bila nemoguća i bez presedana. Naime, on smatra da ljude koji su kvalifikovani kao nepouzdani poslati na front bez oružja i tamo te- rati da rade ne samo opasne, već i, sa vojno-tehničke strane, poverljive po­slove, nije bilo samo nemilosrdno i nehumano, već, sa vojničke tačke gle- dišta, i glupo. Jer, ako su oni zaista nepouzdani, onda im se ne može pove- riti poverljiv posao; ako im se, pak, poveravaju ovakvi poslovi u prvoj bor- benoj liniji, onda oni nisu nepoverljivi.435

No, bez obzira na ovakva razmišljanja, činjenica je ne samo da su prinudni radnici bili korišćeni za obavljanje poverljivih poslova na frontu, u neposrednoj blizini neprijateljske vojske, već da je prema njima posto- jao poseban tretman, koji ih je lišavao svakog ljudskog dostojanstva. Tu tvrdnju ilustruje i to da je general Gustav Jani, komandant Druge domo- branske armije na Istočnom frontu, izdao posebno naredenje da prinudni radnik ni u kom slučaju ne može da se vozi nikakvim prevoznim sred- stvom. To naredenje sprovodeno je do te mere da ni prinudni radnici koji su bili kočijaši nisu smeli da se popnu na kola, već su konjima morali da u- pravljaju hodajući pored kola! Na kola su se penjali samo onda kada su bili sigurni da ih neće sresti neko od pretpostavljenih.436

Ne znamo da li je pukovnik Dula Kadar ikada znao za ovu bezumnu i nehumanu naredbu generala Janija kada je u svojoj knjizi „Od Ludovike do Štopronkehide“ napisao da je „prinudni rad takva ponižavajuća, sram- na institucija koja je kasnije dovela do groznih tragedija“ . On kaže da je usled razvoja madarske armije došlo do nedostatka oficirskog kadra, pa u ovim jedinicama za komandante nisu postavljali aktivne, već rezervne ofi- cire i to uglavnom one koji ni za šta drugo nisu mogli da se upotrebe. Oni, pak, koji su rukovodili organizacijom, trudili su se da za komandire ovih jedinica dođu poverljivi desničari i provereni antisemiti.

To je jedan od načina na koji neki žele sa čitave hortijevske kontra- revolucionarne, fašističke državne tvorevine da skinu odgovornost za sva zlodela koja su činjena u okviru četa prinudnih radnika. Medutim, general Gustav Jani nije bio rezervni oficir, potpukovnik Murai takode, ali je to prebacivanje odgovornsoti za masovne zločine protiv prinudnih radnika na

262

pojedine ekstremiste bilo prisutno već i za vreme Hortijeve vladavine, jer su se vesti о maltertirnaju prinudnih radnika sve više širile zemljom, pa i u inostranstvu. Stoga ih je na neki način trebalo amortizovati. Prilikom bud- žetske debate u parlamentu, ministar vojske nadbaconi Vilmoš Nad, govo- reći о prinudnom radu i prinudnim radnicima, rekao je, izmedu ostalog, da su njemu potrebni radnici da vojnici ne bi morali da obavljaju odredene tehničke poslove, pa prema tome, ako od njih zahteva da rade, onda treba da vodi računa i о radnoj sposobnosti tih ljudi.437

Bile su to ministrove reči upućene domaćem, a verovatno i svetskom javnom mnjenju. Nemamo neposrednih dokaza о tome kako su glasila taj- na usmena naredenja ili, eventualno, strogo poverljiva uputstva о sprovo- denju masovnog istrebljenja prinudnih radnika, ali su sačuvane izjave koje svedoče о stavu mnogih nižih, pa i viših hortijevskih oficira о prinudnom radu i zvaničnom stavu prema njemu.

U svojoj izjavi datoj posle rata organima dembkratske Madarske, ge­neral Ferenc Sombathelji, nekadašnji šef Generalštaba, rekao je prite- šnjen obimnim dokaznim materijalom:

„Neosporno je da su se, naročito na frontu, ali i u pozadini, masovno dešavali ekscesi i to kao rezultat onog duha koji je bio iniciran iz Ministar­stva odbrane. Protiv tog duha bilo je nemoguće voditi borbu, jer je on ta­mo, napolju, nailazio na veoma plodno tlo.“438 Možda je general Sombat­helji pod tim ekscesima podrazumevao i one koje je u svojim memoarima opisao, naravno, posle rata, general Vilmoš Nađ. On piše о tome kako su u mestu Dorošic, na Istočnom frontu, u jednom kolhozu sakupili oko sedam stotina prinudnih radnika koji su većinom bili zaraženi pegavim tifusom. Noću je velika štala, u kojoj su bili smešteni ovi ljudi, počela da gori. Sa tavana, zahvaćeni plamenom, počeli su da skaču, poput živih baklji, kako bi se spasli od požara! Dole ih je čekala mitraljeska paljba. Ovo je kasnije pravdano time da je ljude trebalo streljati, kako susedne zgrade na imanju ne bi zahvatio plamen. To se tamo zvalo gašenjem vatre. Zgrada je, narav­no, izgorela a u njoj je našlo smrt sedam stotina prinudnih radnika.439

Mogli su to da budu i ekscesi pojedinih ekstremno fašistički orijenti- sanih oficira. Medutim, postoje nepobitni dokazi da su vise komande pods- trekivale niži komandni sastav na brutalnost prema prinudnim radnicima i na beskompromisno sprovodenje svih diskriminacionih mera protiv njih.440

Čini se da je general Sombathelji ipak realno opisao atmosferu koja je u redovima oficira, podoficira i vojnika madarskih domobrana vladala u vezi sa četama prinudnih radnika. On kaže da je odredeni duh zračio iz Mi­nistarstva odbrane, koji je na frontu, medu oficirima, vaspitavanim u reak- cionarnom, kontrarevolucionarnom, šovinističkom i fašističkom duhu, nai- šao na veoma plodno tlo.

263

To stanje je opisao u svojoj pesmi i poznati madarski pesnik Mikloš Radnoti, koji je i sam iskusio gorčinu života prinudnog radnika radeći u borskom rudniku, rekavši da je živeo u doba „kada su živi zavideli crvlji- vom lešu.“441

Bilo je medutim, madarskih domobranskih vojnika, podoficira i ofi­cira koji su se drukčije ponašali nego što je to zahtevao „duh koji je zračio iz Ministarstva“. Bili su to, doduše, retki pojedinci koji su se trudili da pri- nudnim radnicima obezbede iole pristojne uslove života. Tako je ostalo za- beleženo da je krajem 1942. kapetan dr Elek Serdahelji, u svojstvu vojnog lekara, čim je preuzeo brigu о zdravstvenom stanju pripadnika jedne čete prinudnih radnika, odredio da se za potrebe ovih ljudi uredi improvizova- na bolnica, uspostavi kupatilo i dezinfekciona stanica. Preživeli prinudni radnici često su spominjali po dobru i kapetana Nandora Toša (Tosch Nän- dor) i njegove zamenike Kalmana Barlu i Rajmunda Bota. Zabeležen je i jedan veoma zanimljiv dogadaj. Negde u Karpatima 11 prinudnih radnika je pokušalo bekstvo. Uspeli su da se udalje od svoje jedinice i da potraže spas na drugoj strani fronta. Zalutali su, zalihe su utrošili i kada su već da- nima bezuspešno išli nepreglednim planinskim masivom toliko su fizički bi­li iscrpljeni da su legli na zemlju očekujući jedini mogući spas - smrt.

Kao iz zemlje, odjednom se stvorila pred njima madarska domobran- ska patrola. Odveli su ih do svoje stražare i nahranili ih. Situacija je bila potpuno jasna. Jedanaest prinudnih radnika patrola je našla u bekstvu. Za to je postojala samo jedna jedina kazna: metak u čelo. No, patrola je pod- nela lažni izveštaj. Saopštili su nadležnoj komandi da je ovih jedanaest do smrti iznemoglih ljudi, usled guste magle, zalutalo prilikom obavljanja ne- kog posla i da su se oni sami javili patroli, zamolivši je da im pomogne u pronalaženju svoje jedinice.442

I Jugosloveni koje su tokom drugog svetskog rata okupatorske vlasti bile oterale na prinudni rad nailazili su tu i tamo na domobranske oficire koji su im bili naklonjeni i kome mnogi od njih mogu zahvaliti što su živi prebrodili iskušenja prinudnog rada na Istočnom frontu. Tu bi, pre svega, trebalo spomenuti komandira 407. posebne radne čete poručnika dr Lajču Vujkovića, о к о т е će kasnije još biti reči.

264

POLITIĆKI OSUDENICI NA PRINUDNOM RADU

Prvi susret Jugoslovena s teritorije okupirane 1941. od strane Madar­ske sa prinudnim radom bio je u Novom Sadu, nekoliko dana posle okupa­cije. Ovaj prinudni rad bio je organizovan van postojeće regulative madar­ske fašističke države о prinudnom radu. Njegov orgnaizator i inicijator bio je madarski general Ferenc Bajor, koji je u svojstvu komandanta okupira- nog grada Novog Sada, nekoliko dana posle ulaska madarske vojske u grad, pozvao predstavnike novosadske jevrejske veroispovedne opštine i, pod pretnjom da će ih odvesti na prinudni rad ili proterati preko granice u takozvanu Nezavisnu Državu Hrvatsku, naredio im da medu Jevrejima u gradu prikupe pet miliona pengi, to jest 50 miliona predratnih dinara, koje će predati lično njemu. Razlog raspisivanja ove kontribucije bio je, po re- čima generala Bajora, taj što novosadski Jevreji za vreme stare Jugoslavije nisu ničim pomogli madarsku državu. Novosadski Jevreji uspeli su da saku- pe 34 miliona predratnih dinara, što u novcu, što u dragocenostima i raznoj robi, ali je pretnja da će svi punoletni Jevreji biti oterani na prinudni rad ipak počela da se ostvaruje.

Na prinudni rad je oterana polovina (oko hiljadu) muškaraca, starih izmedu 18 i 60 godina. Posao koji su ovi ljudi, svrstani u dve radne jedini­ce, obavljali, nedvosmisleno upućuje na zaključak da ovaj rad nije bio or­ganizovan zbog postizanja nekog radnog učinka, jer su gotovo svi obavljali potpuno beskorisne poslove, mada su bili korišćeni i za pljačkanje okupira- nog područja. Stari Novosadani se još sećaju male uskotračne železnice, koju su od milja zvali trčikom. Ona je vozila putnike od ugla tadašnje Žele- zničke ulice (sada Lasla Gala) i Sremske do dunavskog kupališta. Novo­sadski Jevreji su u sastavu radne čete morali da povade kolosek trčike. Ko- loseci su negde odneti i Novi Sad ih nikada vise nije video.

Često su ljudi iz ovih četa radili i na predratnom novosadskom voj­nom aerodromu na Jugovićevu. Radeći po 12 - 14 sati dnevno u sopstve- nom odelu, sopstvenim alatom i ne đobijajući ni hranu, oni bi prebacivali gomile kamen ja sa jednog kraja aerodroma na drugi, da bi ih sutradan dru- ga grupa vraćala na prvobitno mesto. I tako je to trajalo danima.

265

Pored izuzetno teškog fizičkog posla i bestijalnog ponašanja pripad­nika pratećeg odreda domobrana prema njima, pripadnike ovih radnih če- ta posebno je dovodila do očaja i sama činjenica da se njihov rad ne koristi radi obavljanja nekog korisnog posla, već isključivo radi ponižavanja i ši- kaniranja.

Pripadnici ovih dveju radnih četa, koje su postojale svega dva i po meseca, bili su izloženi raznim fizičkim maltretiranjima. Za i najmanji pre- stup, pa i izmišljen, i za neažurno izvršavanje naredenih zadataka, sledile su fizičke kazne, koje su često bile i kolektivne. Sastojale su se u izvodenju sklekova, čučnjeva i drugih napornih fizičkih vežbi a vrhunac kažnjavanja bilo je izvešavanje. Prinudnim radnicima nije bila nikakva uteha saznanje da se ova srednjovekovna kazna primenjivala i prema običnim vojnicima Hortijeve domobranske vojske.443

Predsednik vlade Mikloš Kalai, odgovarajući na interpelaciju jednog poslanika, izjavio je 17. jula 1942. u madarskom parlamentu da je u radne čete mobilisano onoliko Jevreja iz cele države koliko srazmerno odgovara broju mobilisanih vojnih obveznika. Tada on ništa nije govorio о prinud­nim radnicima koji su dospeli u posebne radne čete, ili se tek pripremalo njihovo odvodenje na prinudni rad. A bilo je to već mesec i po dana nakon donošenja raspisa о kategorizaciji robijaša.444 No, slučaj je hteo da istog dana, tog 17. jula 1942. godine, Ministarstvo vojske donese naredenje na osnovu kojeg su kasnije formirane posebne radne čete u budimpeštanskom zatvoru I domobranskog korpusa i u kaznioni u Vacu. Ove radne čete for- malno su uspostavljene 1. okotbra 1942. godine, i to posebna radna četa broj 403 od političkih osudenika u zatvoru Margitkerut a broj 407 u Vacu. U isto vreme formirane su radne čete broj 452 i 453, od političkih osudeni­ka iz segedinskog zatvora, a posebna radna četa broj 451 oformljena je u Kiškerešu, rodnom mestu čuvenog madarskog revolucionara i pesnika Šandora Petefija od političkih osudenika iz subotičkog, kaločanskog i sege­dinskog zatvora. Posebne radne čete broj 403, 407, 452 i 453 krenule su iz Budimpešte i Vaca 20. a iz Segedina 22. novembra 1942. godine na Istočni front, dok je četa broj 451 otišla mesec dana ranije.445

Vise razloga je uslovilo formiranje ovih posebnih radnih četa i njiho­vo upućivanje na Istočni front.

Kao što je već rečeno, sprovodeći represalije protiv učesnika narod- nooslobodilačkog pokreta, Hortijev vojnopolicijski i vojnosudski aparat osudio je na smrt i ubio na istrazi preko stotinu rodoljuba. Zajedno sa tero- rom koji je sprovoden u vreme okupiranja jugoslovenskih krajeva, zatim prilikom takozvanih racija u Novom Sadu, Bečeju i šajkašnim selima, oku­pator je postao sve omrznutiji medu narodom. Povećati broj pogubljenja više nije smeo, već i zbog toga što se bojao neželjene reakcije naroda, a sredinom 1942. godine madarski vlastodršci već pomišljaju na mogućnost

266

zaključenja separatnog ugovora о primirju, pa stoga žele, bar pred svet- skim javnim mnjenjem, da poprave utisak koji su stvorili dotadašnjim te- rorističkim režimom vladavina u okupiranim krajevima.

Horti je predsednika vlade Lasla Bardošija smenio i na njegovo me- sto doveo Mikloša Kalaija, 9. marta 1942. godine. To je vreme kada su ma­darski zatvori prepuni robijaša a medu njima i velik broj učesnika narod- nooslobodilačkog pokreta iz okupiranih jugoslovenskih krajeva. Mnogi od njih tada, još nisu ni bili osudeni. Juna 1942. godine sudeno je u Segedinu, unutar zatvorskih zidina, grupi od preko pet stotina bačkih rodoljuba. Tom prilikom nije izrečena ni jedna jedina smrtna kazna! Ne bi se tome osudeni borci čudili da su znali za postojanje posebnih radnih četa u okviru horti- jevskog domobranstva i cirkularnog pisma Generalštaba u kojem je stojalo da u posebne radne čete treba uvrstiti sve one ,,od kojih društvo treba neodložno osloboditi“.

Svakako je jedan od razloga za formiranje posebnih radnih četa od osudenih učesnika narodnooslobodilačkog pokreta bio taj što su hortijev- ske fašističke glavešine smatrale da će na Istočnom frontu ovi revolucionari lako biti likvidirani. Desiće se to daleko od očiju javnosti, tamo gde smrt i inače uzima svoj bezumni danak, pa niko neće moći da prebaci Hortiju i nj ego vim novoodabranim ministrima da su organizovali pokolj stanovni- štva sa okupiranih područja. Bila je to, u osnovi, politika koja je vodila is- tom rezultatu kao i ona koju je sprovodio Bardoši, samo je ova bila nešto skrivenija i perfidnija.

Ova tvrdnja proističe i iz zapisnikom konstatovanih reči hortijevskog ministra odbrane generala Lajoša Čataila, na sednici Ministarskog saveta 16. novembra 1943. godine, kada je, izmedu ostalog, govorio о tome kako je Horti u proleće 1942. godine izdao naredenje da se zajedno sa Drugom armijom pošalju na front kažnjeničke radne jedinice, u koje bi se svrstali svi oni koji ispoljavaju ,,ma kakvu po javni poredak opasnu delatnost ili svojim stavom koče funkcionisanje ratne privrede“.446 Da ne bi medu Hor- tijevim ministrima bilo neke nedoumice oko karaktera ovih „kažnjeničkih“ radnih četa, ministar Čataji je rekao a zapisničar pomno zabeležio: „Ovim bi se, s jedne strane, mogla sprečiti njihova štetna delatnost a, s druge, mo­gli bi da se navedu na to da i oni žrtvuju svoje živote poput ostalih gradana domovine.“447

Bilo je i mnogo prozaičnijih, na prvi pogled manje političkih razloga za formiranje posebnih radnih četa, sastavljenih od zatvorenika. Zatvori su širom hortijevske Madarske bili u to vreme prenatrpani zatvorenicima. U pravnici u njima nisu znali kako da reše ovaj problem, pa su zahtevali od pretpostavljenih ministarstava da rasterete njihove zatvore odvodenjem robijaša u druge, prestankom dovodenja novih zatvorenika ili formiranjem koncentracionih logora. Nijedan od ovih načina nadležnima u ministarstvi- ma nije se činio prihvatljivim. Štaviše, neki nisu videli nikakav izlaz iz si-

267

tuacije. Jer, znalo se da borba naroda protiv hortijevske strahovlade neće prestati ni dovodenjem novih hapšenika u zatvore, pa je izlaz naden u odvodenju zatvorenika na prinudni rad,448

Treći razlog za odvodenje zatvorenika, a posebno učesnika narod- nooslobodilačkog pokreta, na prinudni rad, bio je, verovatno, najmanje važan. Naime, u proleće 1942. godine Horti je svoju Drugu armiju poslao na Istočni front. U njoj je bilo oko 250.000 vojnika i oficira i oko 40.000 prinudnih radnika, čiji se broj do kraja godine povećao za još oko 10.000.

Svaki front odnosi ljudske živote, pa je i broj no stanje ove armije po- stepeno počelo da se smanjuje. Tako se, verovatno, rodila ideja da se broj borbenih i radnih jedinica Druge domobranske armije na Istočnom frontu popuni hiljadama robijaša koji su iz raznih razloga čamili u hortijevskim zatvorima širom zemlje. Ubice, razbojnike, lopove, proneveritelje i druge kriminalce, oslobađajući ih daljeg izdržavanja kazne, pripremali su da ih sa oružjem u ruci pošalju na Istočni front. One kriminalce, medutim, za koje su uprave zatvora smatrale da sa političke tačke gledišta nisu dovoljno po- verljivi, svrstali su u takozvane posebne radne čete i zajedno sa političkim osudenicima, medu kojima je bilo i nekoliko stotina boraca narodnooslo- bodilačkog pokreta iz Jugoslavije, uputili na ropski prinudni rad na Istočni front. Prema tadašnjim propisima, ova kategorija, to jest osudenici za kri- vično delo veleizdaje, smatrani su najnepoverljivijima, pa su prema njima i primenjivani najsvirepiji metodi. Oni koji su upućivani na prinudni rad ni­su bili oslobodeni daljeg izdržavanja kazne. Njima je izdržavanje kazne sa­mo prekinuto dok se, eventualno ne vrate sa prinudnog rada. Horti je 21. oktobra 1942. godine doneo akt о pomilovanju onih robijaša koji odlaze u vojsku, ili koji su se za vreme zauzimanja pojedinih teritorija okupiranih od strane Madarske nalazili u vojsci ili odredeno vreme proveli na frontu, odnosno tamo bili ranjeni. Pomilovanje se, medutim, nije odnosilo na za­tvorenike koji su bili osudeni zbog krivičnog dela veleizdaje. Ovako je Horti odlučio о zatvorenicima koji su već bili u vojsci, pa su kasnije dospeli na robiju. Medu njima je bilo i onih koji su bili u posebnim radnim četama. Pomilovanje se odnosilo i na njih ukoliko su bili osuđeni na kaznu kraću od dve godine, ali i tu su izuzeti oni koji su osudeni zbog veleizdaje. No, na kraju Horti daje mogućnost i „veleizdajnicima“ da im bude oprošteno iz- državanje kazne, ukoliko na frontu u više navrata ispolje „herojsko drža- nje“.449

I tako su se u jesen 1942. godine po hortijevskim zatvorima pojavile čudne regrutne komisije. Pred njih su izvodili sve zatvorenike koji su bili vojni obveznici, to jest sve one od 18 do 42 godine starosti. Kriminalci su nakon pregleda koji je ova komisija vršila krenuli u oružane jedinice Dru­ge armije, a borce narodnooslobodilačkog pokreta je ova komisija progla- šavala sposobnima za radnu službu.

268

Rad ovih komisija uneo je mnogo živosti u zatvore u kojima su bili zatvoreni rodoljubi iz Jugoslavije. Disciplina je popustila, zatvorske ćelije nisu tako redovno zaključavane kao ranije a oni koji su bili svrstani u radne jedinice mogli su da dobiju hrane od kuće u neograničenim količinama. To je, naravno, imalo uticaja i na poboljšanje ishrane onih zatvorenika koji (zbog toga što su bili mladi od 18, ili stariji od 42 godine) nisu svrstani u radne čete.

Po zatvorima su počele da kolaju razne price. Neki su čuli od pojedi- nih stražara da će robijaše oterati na prinudni rad u rudnike, drugi da će radne čete raditi na raščišćavanju ruševina nakon bombardovanja a najpe- simističkije raspoloženi su verovali da će ih odvesti na Istočni front, gde će kopati rovove, raščišćavati minska polja i obavljati druge teške i opasne poslove.450

Kada je u nevolji, čovek teško može da poveruje u to da ima nešto još gore od njegovog trenutnog položaja. Ко je mogao da veruje da od sta- nja u hortijevskim zatvorima ima nešto gore? Zato je opšte raspoloženje medu onim borcima narodnooslobodilačkog pokreta koji su bili svrstani u posebne radne čete bilo prilično optimističko. Uglavnom se smatralo da ako su im potrebni za obavljanje ma kakvih radova, moraće ih hraniti i po- stupati s njima pristojno, a ako ih odvedu na front, pružiće im se prilika da prebegnu preko fronta i da se late oružja!

Prema postojećim propisima, svim političkim osudenicima koji su uvršteni u ovu radnu četu najkasnije 1. oktobra 1942. godine prekinuto je izdržavanje kazne, s time da kada se vrate sa prinudnog rada nastave da iz- državaju kazne. Bez obzira na to, niko od pripadnika radne čete nije pu­sten iz zatvora, mada više nije postojao pravni osnov po kojem treba da budu zatvoreni kada im je izdržavanje kazne pravno bilo prekinuto. No, nije to jedini put da su hortijevske vlasti drugačije postupale nego što je to njihovim sopstvenim propisima bilo predvideno.

Oni su i nadalje ostali zatvoreni, ali je režim prema njima u velikoj meri bio izmenjen, mada se on i tada od zatvora do zatvora razlikovao.

Osnovna promena u režimu u svim zatvorima bila je relativno veća sloboda kretanja robijaša unutar zatvorskih zidova, mogućnost nabavlja- nja dnevne štampe i hrane od kuće. Те okolnosti su politički osudenici u svim zatvorima u Madarskoj iskoristili na najbolji način, kako bi spremni krenuli u susret nevoljama prinudnog rada.451

U svim zatvorima se formiraju partijsko-politička rukovodstva poje- dinih radnih četa, obavlja se živa diskusija i zauzimaju stavovi u pogledu organizovanja i sprovodenja bekstva sa prinudnog rada, nabavljaju se hra- na, razna oprema i lekovi. Pri tome su kolektivi u svim zatvorima preduzi- mali potrebne mera kako bi svi pripadnici radnih četa bili podjednako snabdeveni zimskom opremom. U tome su učestvovali i oni politički zatvo­renici koji nisu ušli u sastav radnih četa.

269

U svim zatvorima u Madarskoj politički osudenici iz Jugoslavije su vodili duge rasprave о opravdanosti odlaska na prinudni rad. Bez obzira na to što zatvorenici nisu mogli da utiču na to da li će neko da bude svrstan u radnu četu ili ne, zanimljivo je da su se u ovim diskusijama u svim zatvori­ma u Madarskoj iskristalisali identični stavovi a to je da treba ići na prinud­ni rad, jer se smatralo da se iz četa može bežati i, kako se verovalo da će se ići na Istočni front, pretpostavljalo se da će se moći prebeći na sovjetsku stranu fronta ili ka sovjetskim partizanima. Stav da bi na sve moguće nači- ne trebalo izbeći odlazak na prinudni rad, simulirajući neke bolesti, odba- čen je kao nerealan i nepotreban, jer se od odlaska u radnu četu gotovo sa sigurnošću očekivala mogućnost bekstva.

Malo se medu zatvorenicima govorilo u to vreme о tome kako treba da se opreme za ovaj put u neizvesnost, ali se iz sačuvanih pisama i dopisni- ca jasno vidi da su svi osećali da na njega treba da krenu fizički potkreplje- ni, opskrbljeni, lekovima, toplom odećom i obućom.450

Jedno vreme su tako stizali paketi u hortijevske zatvore. U njima je bilo šunke, slanine, omiljenih kolača, kobasica, pa i pečenih prasića, leko- va, toplog rublja, zimskih cokula. Trajalo je to sve do dana kada su iz sege- dinskog, vackog, kaločanskog, subotičkog i buđimpeštanskog vojnog za­tvora krenuli u nepoznato pripadnici posebnih radnih četa broj 403, 407, 451, 452 i 453.

Može se postaviti pitanje zbog čega je četa broj 451, krenula na Is- točni front već 24. oktobra 1942. godine, a ostale mesec dana kasnije, tek 20. i 22. novembra? Nestašica vagona ili opreme sigurno nisu bile razlog, kao ni to da je 451. četa trebala da pripremi teren za ostale čete ili da vojni­ci i oficiri iz pratećeg odreda steknu neko iskustvo. No, neke pojedinosti mogu da objasne i tu neobičnu žurbu. Iz segedinskog zatvora u ovu četu je uvršteno 19 zatvorenika iz Bačke koji su bili osudeni na svega deset meseci zatvora i svi su oni morali da budu pušteni na slobodu već narednih mesec- dva dana. Sada se svakako nameće misao da je četa broj 451 krenula mesec dana ranije na Istočni front upravo zato da bi se stvorila mogućnost za lega- lizaciju likvidiranja i ovih zatvorenika.452

U zatvoru „Margitkerut“ u Budimpešti formirana je posebna radna četa broj 403. U dvorištu ovog zatvora postavljena je posebna tezga za pro- daju voća, gde su pripadnici radne čete mogli da kupuju voća koliko žele. Dozvolili su im takode da dobiju neograničene količine hrane od svojih ku- ća a i vanredne posete rodaka, prijatelja i drugova. Odjednom je režim u zatvoru postao sasvim drukčiji nego što je bio ranije. Pre podne, od 8 do 12 časova, svi pripadnici radne čete mogli su slobodno da se kreću zatvorskim dvorištem, a posle podne, kada se izmedu 16 i 18 sati takođe mogli da budu u dvorištu, mogli su da primaju posete.

Odmah sutradan nakon izdvajanja pripadnika radne čete u posebne ćelije, komandir čete rezervni kapetan Imre Molnar, u gradanstvu bankar-

270

ski službenik, postrojio je četu u zatvorskom dvorištu. Tom prilikom im je pročitana neka vrsta zakletve koja je sadržavala propise kojih moraju da se pridržavaju na prinudnom radu, pa su rasporedeni u vodove i čete. Posle toga počele su pripreme za odlazak na prinudni rad, koje su trajale nešto vise od pedeset dana.

Bez tog pedesetodnevnog pripremanja jedva da bi iko od robijaša mogao da izdrži tegobe koje su ih čekale na Istočnom frontu. Višemesečno robijanje, uz izuzetno lošu ishranu i stalno obitovanje u ćelijama, bez do- voljno kretanja i fizičkih napora, ostavilo je duboke tragove na telesnu te- žinu i, fizičku kondiciju svih zatvorenika. Tako se, na primer, Juraj Spevak iz Bačkog Petrovca seća da je njegova normalna telesna težina pre hapše- nja iznosila oko sedamdeset kilograma, a da je od hapšenja pa do formira­nja radne čete oslabio ravno petnaest kilograma. Stoga su vreme do odla- ska na prinudni rad koristili ne samo za povratak izgubljene telesne težine, već su sistematskim fizičkim vežbama pokušali da koliko-toliko vrate kon­diciju i spreme se za predstojeća iskušenja.

Zatvorenici koji su se spremali da idu na Istočni front nisu zanemarili ni svoje obaveze solidarnosti prema onima koji su ostajali u zatvoru. Njima su, na razne načine doturali hranu, tako da je vreme pripreme radne čete i za one koji su ostajali u zatvoru predstavljao period u kojem se pomalo i počelo zaboravljati na permanentnu glad, usled koje su mnogi izgubili i do jedne četvrtine svoje telesne težine.

Pored snabdevanja životnim namirnicama, odećom i obućom, pri- padnici 403. radne čete su se snabdeli i izvesnom količinom neophodnih le- kova, kako ih nikakva eventualnost ne bi iznenadila u dalekim prostran- stvima kuda su ih hortijevski fašisti nameravali odvesti.

Za vreme boravka u budimpeštanskom zatvoru pripadnici 403. radne čete mogli su da nabavljaju i dnevnu štampu, pa su se mnogo bolje obavešta- vali о stanju na frontovima nego ranije. Preživeli iz te čete se sećaju da su im za to naročito dobro poslužile novine iz Slovačke, koje su češće nego madar­ske donosile i vesti о neuspesima fašističkih trupa na Istočnom frontu.

Zahvaljujući slobodnijem kretanju u krugu zatvora, daleko boljoj is- hrani, vestima koje su stizale sa frontova, i čestim posetama rodaka i prija- telja, raspoloženje medu pripadnicima 403. posebne radne čete u budim- peštanskom zatvoru „Margitkerut“ bilo je veoma optimističko. Svi su sma- trali da je radna četa pogodno sredstvo za bekstvo preko fronta ili do neke partizanske jedinice. Kao rezultat takvog raspoloženja, oživeo je i kultumi život medu ovim zatvorenicima. Organizovano je i nekoliko kulturnih pri- redaba, koje su odisale humorom i optimizmom.453

U vackoj kaznioni, u kojoj je od osudenih pripadnika narodnooslo- bodilačkog pokreta formirana posebna radna četa broj 407, politički osu­denici iz Jugoslavije bili su smešteni u posebnu zgradu, u kojoj su bile samo samice. U svakoj od njih bilo je po dva, a u većim i po tri zatvorenika.

271

Režim je bio mnogo stroži nego u „Margitkerutu“, već i zbog toga što je u ćelijama u „Margitkerutu“ bilo nekoliko desetina robijaša, pa se tu ni­je mogao sprovoditi takav zatvorski režim kao u Vacu. Razumljivo je da su i kontakti medu zatvorenicima ovde bili mnogo teži nego u „Margitkeru­tu“ . Hrana u Vacu bila je slična onoj u drugim zatvorima a zatvorenici su bili obučeni ili u sopstvena odela, ili su nosili bivše jugoslovenske letnje vojničke uniforme.

Prvi nagoveštaji о mogućnosti da će se ići negde na rad van zatvor­skih zidina stigli su u zatvor još krajem avgusta 1942. godine. Vest je saop- štio Miloradu Garabantinu, prilikom posete, njegov otac, koji je nekako saznao za to. Ovo su odmah, uz pomoć morzeove azbuke, saznali svi robi- jaši iz Jugoslavije koji su robijali u Vacu.

Na ovu vest prvi je reagovao Slobodan Kovačević, član rukovodstva kolektiva u zatvoru, koji je pre hapšenja bio rukovodilac tehnike Pokrajin- skog komiteta KPJ za Vojvodinu. On je savetovao drugovima u zatvoru da odmah pišu svojima kući da odmah počnu da im pripremaju toplu odeću i hranu, kako bi se što bolje pripremili za odlazak na prinudan rad.

U vackom zatvoru, pre nego što je zatvorenicima zvanično saopšteno da su svrstani u posebnu radnu četu, desilo se nešto neobično. Pojavili su se ovde oficiri Gestapoa, koji su pojedinačno pozivali političke osudenike iz Jugoslavije. Nakon što su im uzeli otiske prstiju, ispitivali su ih zbog čega su uhapšeni, na koliko su osudeni, koga imaju od rodbine kod kuće, kako se ко od njih zove, čime se bave i slično.

Istragu protiv pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta u Bačkoj, Baranji, Medumurju i Prekomurju vodili su isključivo organi madarske po- licije, žandarmerije i vojne kontrašpijunaže. Nisu zabeleženi slučajevi da su se u te istrage mešali organi Gestapoa, nemačke tajne državne policije. Stoga je zanimljivo što su se gestapovci interesovali za podatke onih jugo­slovenskih rodoljuba koji su pripremani za odlazak na prinudni rad na Is~ točni front.

Ova akcija Gestapoa se, medutim, može povezati sa kasnijim tragič- nim dogadajima na Istočnom frontu. Naime, zabeleženo je da su se vojnici Crvene armije prilično nepoverljivo odnosili prema prinudnim radnicima koji su uspeli da prebegnu na drugu stranu Fronta, na kojoj su očekivali spas i mogućnost nastavljanja borbe protiv fašizma. Tamo su ih, kako će- mo kasnije videti, odvodili u zarobljeništvo, a neke i streljali. Sve se to mo- že objasniti time što su nemačke fašističe jedinice na Istočnom frontu svoje špijune, prerušene u prinudne radnike, prebacivale na stranu Crvene armi­je, što su neki sovjetski oficiri i objasnili prinudnim radnicima iz Jugoslavi­je. Zato su im, verovatno, bili potrebni svi oni podaci koje su uzimali od vackih zatvorenika, kako bi njihovi špijuni mogli što verodostojnije da se predstave kao jugoslovenski rodoljubi, ne strahujući od toga da sovjetska obaveštajna služba proveri i njihove, navodne rodake u okupiranoj Jugo-

272

slaviji. To, naravno, vacki robijaši nisu mogli ni da pretpostave, pa su vero­vatno davali tačne podatke о sebi. No, da ne bi bilo nekih nesporazuma oko tih sasiušavanja i davanja izjava, zatvorenici i nisu mogli da daju о sebi lažne podatke, jer je to Gestapo, verovatno, proveravao, pa bi u svojoj prljavoj raboti i bez „saradnje“ vackih zatvorenika mogla da obavi svoj plan špijunske aktivnosti protiv Sovjetskog Saveza.

Nekoliko dana posle posete gestapovaca vackom zatvoru, počeo je lekarski pregled u zatvorskoj bolnici. Tamo je zatvorenicima i saopšteno da će biti odvedeni na prinudni rad. Kada su svi koji su bili predvideni da idu na rad zavrsili lekarski pregled, budući pripadnici 407. posebne radne čete odvedeni su u drugu zgradu, gde su do tada bili samo kriminalci.

Tamo su bili u izvesnoj meri slobodniji; smeli su i da pričaju glasno, da pevaju i da se dogovaraju kroz prozore, mada su i nadalje bili stalno za­tvoreni u ćelijama. Nisu smeli da izlaze iz ćelija, izuzev kada su izvodeni u redovnu šetnju.

Čim su politički osudenici koji su bili svrstani u radnu četu bili sme- šteni u posebne ćelije, dozvolili su im da pišu kući i da traže da im se poša- lje hrana. Tada su im rekli da ukoliko se na radu pokažu dobrim, posle iz- vesnog vremena će biti pušteni kući. Tome, naravno, po sećanju pripadni- ka ove radne čete, niko nije verovao. Tim više su se svi nadali da će moći u datoj situaciji da prebegnu Crvenoj armiji ili sovjetskim partizanima.

Zatvorski kolektiv se i u Vacu veoma ozbiljno pripremao za dalek i neizvestan put svojih članova. Zatvorenici su seckali hleb na sitne komadi- će sušili ga, kako bi ga mogli poneti sa sobom. Od svoje rodbine su tražili da im pošalje što vise suve kobasice i slanine, koje mogu duže da stoje. U isto vreme pripadnici radne čete su se snabdevali i potrebnom toplom ode- ćom. Ni tu niko nije bio ostavljen sam sebi. Bilo je drugova koji su tražili da im od kuće pošalju i više zimskih kaputa, kako bi ih mogli dati i onima koji nisu mogli da ih dobiju.454

Sredinom oktobra 1942. godine u Kiškerešu je formirana posebna radna četa broj 451, u čiji sastav su ušla 192 učesnika narodnooslobodilač- kog pokreta iz Bačke koji su bili zatvoreni u kaločanskom, segedinskom ili subotičkom zatvoru. Kada su se ovi rodoljubi iz Vojvodine našli u Kiškere- šu, smestili su ih u tamošnju školu, unutar čijih zidova su imali relativnu slobodu kretanja. Svi su oni u zatvorima iz kojih su pošli pripadali zatvor- skim kolektivima, pa je bilo prirodno da i ovde stvore jedinstven kolektiv, kao specifičnu ilegalnu ekonomsku i političku organizaciju. Bio je to sada kolektiv radne čete.

Prvo je u Kiškereš stiglo 72 robijaša iz subotičkog zatvora. Clan ovi njihovog partijskog rukovodstva iz tog zatvora Jožef Sinkovič, Uglješa Moljac i Lajoš Sirteš odmah su počeli da prilagodavaju političku aktivnost novonastalim uslovima. Sutradan, 13. oktobra, Subotičanima su se pridru- žili i zatvorenici iz segedinskog zatvora, njih 48, a zatim je stiglo 73. Som- boraca koji su do tog vremena robijali u Kaloči.

18 Jugosloveni u m adarskim zatvorim a.. 273

Za vreme boravka u Kiškerešu, tri pripadnika radne čete, koji su do- terani iz Kaloče: Ratko Kurjakov, Ištvan Sentderdi i Živko Tomašević vra- ćeni su u zatvor. Prema sećanju nekih preživelih političkih zatvorenika, to je tada objašnjavano time da su ih vratili zbog toga što su bili teži tuberku- lozni bolesnici. Živko Tomašević iz Bačkog Brestovca pušten je kasnije i iz zatvora, zbog bolesti, i pre završetka rata je umro u svom selu, dok su Kur­jakov i Sentderdi preživeli rat.

Umesto ove trojice iz kaločanskog zatvora doterani su zatim u Kiške- reš Jeca Zarić, star oko 45 godina, i Stanko Katić, osuden na svega deset meseci zatvora, koji je uskoro trebalo da bude pušten na slobodu. Kako su iz Kaloče prvobitno bila doterana 73 zatvorenika, trojica vraćena a na nji- hovo mesto dovedena samo dvojica, iz kaločanskog zatvora na Istočni front, na prinudni rad, oterana su 72 rodoljuba.

Partijskom rukovodstvu formiranom u Kiškerešu od strane drugova iz subotičkog zatvora priključio se i Ivan Parčetić iz Sombora, koji je pri- speo sa grupom iz Kaloče, dok iz segedinske grupe niko nije uključen u partijsko rukovodstvo.

U Kiškerešu, pre polaska na put, partijsko rukovodstvo se uglavnom bavilo organizovanjem što bolje snabdevenosti čete toplim odelom i leko- vima i zauzimanjem stava u pogledu bekstva iz radne čete, ukoliko se za to ukaže mogućnost. Ovde su se politički osudenici doterani iz tri različita za­tvora veoma brzo uklopili u jedinstven kolektiv, jer su, pre svega, svi robi- jali zbog učešća u jedinstvenom narodnooslobodilačkom pokretu, a bilo je medu njima i takvih koji su se medusobno i poznavali.

Pored Uglješe Moljca, veterinara iz Bačke Topole, ovde se našao i dr Nikola Fišer, lekar iz Sombora. Njih dvojica su sastavili spisak lekova, koji su nabavljani preko rodbine zatvorenika i pripadnika narodnooslobođilač- kog pokreta koji su u to vreme bili na slobodi, pa su dolazili u posetu svo­jim drugovima u Kiškereš. Na taj način je sakupljeno dosta lekova i sprem- ljeno u jedan sanduk. Kasnije, na Istočnom frontu, Uglješa Moljac i dr Ni­kola Fišer raspodelili su ove lekove u vise torbi. Naime, kolektiv je odlučio da se bekstvo sme preduzimati samo grupno i to u slučaju ako može da po­begne većina pripadnika radne čete. Torbe su bile pripremljene tako da svaka grupa dobije najmanje po jednu torbu, kako bi za vreme bekstva svi begunci bili obez.bedeni najnužnijim sanitetskim materijalom.

Prikupljanje tople odeće i obuće vise nije predstavljalo veliki pro­blem. Još dok su bili u zatvorima, robijaši koji su se pripremili da podu u radnu četu tražili su i dobijali toplu odeću i obuću od svojih kuća a organi- zovano je bilo slanje obuće i odeće i onim zatvorenicima koji nisu imali ni- koga ко bi im poslao opremu za ovaj dalek, neizvestan i težak put. No, ono što je još moglo da se dopuni, dopunjeno je na isti način kako je to činjeno sa lekovima.

274

Drugi problem je bio mnogo komplikovaniji. Radilo se о donošenju jedinstvene odluke о tome da li da se beži sa prinudnog rada, kako i kada? U to vreme, kada se četa nalazila u Kiškerešu, već se sa sigurnošću znalo da će se ići na Istočni front ili negde na okupiranu teritoriju. Bilo je potpu­no prirodno da će se u svesti svakog pojedinca roditi nada u mogućnost bekstva. Vojnici i oficiri iz sastava prateće momčadi neprestano su davali do znanja pripadnicima radne čete da će svaki pokušaj bekstva biti kažnjen streljanjem, a ukoliko neko uspe da pobegne da će streljati svakog desetog pripadnika njegove čete. Zato je rukovodstvo kolektiva odlučilo da niko ne sme da beži sam, već da bekstvo treba orgnaizovati samo ako se može obezbediti da većina pripadnika čete pobegne odjednom, kako bi se izbe- gle represalije.

Nisu svi preživeli pripadnici radne čete jedinstveni u interpretaciji ove partijske odluke, odnosno odluke rukovodstva kolektiva kao celine. Naime, ima i onih koji tvrde da je kolektiv odlučio da je dužnost svakog za­tvorenika da odmah, čim mu se za to ukaže prilika, prebegne u redove Crvene armije ili u redove sovjetskih partizana, bez obzira na eventualne žrtve koje takvo bekstvo može da izazove.

Nije isključeno da je ovakva interpretacija odluke о bekstvu rezultat želje onih koji su kasnije, iskoristivši zgodnu priliku, uspeli da prebegnu na stranu Crvene armije, da se liše odgovornosti zbog pogibije svojih drugova koji su streljani zbog tog bekstva. Ne ulazeći na ovom mestu u raspravu о potrebi tog samoopravdavanja, može se konstatovati da je u svim radnim četama bio jedinstven stav da se bekstvo organizuje samo kolektivno, ali dati uslovi su u nekoliko navrata doveli do toga da je i pojedinačno ili grup- no bekstvo bilo opravdano, pa u interest! istorijske istine valja, ipak, kon­statovati da je i četa broj 451 u Kiškerešu zauzela jedinstven stav о bek­stvu, koje se sastojalo u tome da se opravda jedino kolektivno, a ne i poje- dinačno ili grupno bekstvo, tj. samo ono u kome može da učestvuje većina pripadnika čete.

Desetak dana pripadnici čete su boravili u kiškereškoj školi. Posete su bile dozvoljene. Našao se tu i neki fotograf koji je snimao grupe, poje- dince, pripadnike radne čete u poslednjem zagrljaju roditelja, supruga, ve- renica, drugova. Retki preživeli pripadnici čete se živo sećaju jednog za- nimljivog dogadaja. Bez obzira na napore kolektiva, nekoliko drugova je ipak ostalo bez potrebne zimske opreme, pa su u Kiškerešu dobili neke sta­re, pohabane vojnicke uniforme sa kojih su vojnici iz pratećeg odreda od- sekli dugmad, uz objašnjenje da se na njima nalazi utisnuta madarska kra- ljevska kruna, a pripadnici čete nisu dostojni da tu krunu nose na svom telu.

Tako su se ovi vojnici, mahom bivši otpušteni robijaši koji su zbog raznih krivičnih dela ležali po zatvorima, predstavili pripadnicima radne čete. No, stanovnici Kiškereša su im se predstavili u sasvim drugom svetlu.

18* 275

Neki su primali u svoje kuće rouoinu prinudnih radnika, odbijajući da za tu uslugu prime ma kakvu novčanu naknadu. Bilo je i takvih koji su se u toli- koj meri sprijateljili sa svojim gostima koji su dolazili da vide, možda po poslednji put, svoje najdraže, da su se i nadalje dopisivali i održavali prija- teljske odnose.455

Pripreme za odlazak robijaša iz segedinskog zatvora na prinudni rad tekle su slično kao u ostalim zatvorima. Jugoslovenski rodoljubi koji su bili odredeni da idu na prinudni rad bili su smešteni na posebnim spratovima. Ćelijska vrata se danju nisu zaključavala, pa je bio olakšan medusobni kontakt budućih prinudnih radnika. Svi ovi zatvorenici su imali srazmerno velike količine hrane, pa su ponešto ostavili onim zatvorenim rodoljubima koji su ostajali u zatvoru. U nekoliko navrata su dobijali dozvolu od straža- ra da veće količine namirnica dobijene od kuća odnesu i u omladinske ćeli- je, koje su se nalazile u posebnoj zgradi.456

Posebna radna četa broj,451 formirana u Kiškerešu, dobila je 24. okto­bra 1942. u popodnevnim časovima komandu da krene. Već na putu ka že- lezničkoj stanici osetilo se da se odnos vojnika, pripadnika prateće momča- di, u velikoj meri promenio prema prinudnim radnicima. Dok su se u ki- škereškoj školi, često i nasmejani, postavljali pored prinudnih radnika ne bi li i njihov lik ovekovečio fotograf na celuloidnoj traci, sada su postali grubi. Počeli su da prete streljanjem a svaki njihov postupak je slutio na zla koja su ih očekivala.

Na železničkoj stanici ih je čekala kompozicija marvenih vagona. U svaki vagon se ukrcalo 16-17 prinudnih radnika i po 4 vojnika. Polovinu vagona su zauzeli vojnici, a drugu polovinu obespravljeni rodoljubi. Na onoj strani vagona na kojoj su bili vojnici bio je postavljen mitraljez, čije prisustvo je nedvosmisleno govorilo о rešenosti vojnika da u datoj situaciji upotrebe svoje oružje protiv prinudnih radnika i da pretnje koje su pljušta- le na putu ka železničkoj stanici nisu bile puste reči.

Noću je kompozicija stigla u Budimpeštu, gde prinudnim radnicima nisu dozvolili da izadu iz vagona. Iz glavnog grada Madarske kompozicija je uskoro krenula ka istoku, pa su njeni putnici sada već bili vise nego si- gurni da ih put vodi ka ratom opustošenoj sovjetskoj zemlji. Sledeća stani- ca je bila pogranično mesto Čop.

Voz je zatim stao u Mukačevu. Sada su već znali dalju maršrutu. Pu- tovalo se kroz prikarpatsku Rusiju, pa Galiciju, da bi posle zamornog pu- tovanja kompozicija stigla u Lavov. Na stanici punoj železničkih kompozi­cija koje su nosile hranu i municiju na front, čuo se samo govor nemačkih vojnika. Tu su dobili večeru. Na ručak se nekako zaboravilo. Zatim je kompozicija krenula ka severoistoku. Redali su se gradovi poznati iz još ne tako davno objavljivanih ratnih izveštaja: Kijev, Orelj, Kursk, Stari Oskol. Gradovi i sela su bili razrušeni, puni madarskih, nemačkih, italijan- skih i drugih fašističkih vojnika.

276

Krajem oktobra u ovim krajevima već nastupa prava zima. Snežni pokrivač je prekrivao porobljenu zemlju. Raspoloženje stražara se odjed- nom promenilo. Ratna razaranja koja su se videla na svakom koraku, stra- na okolina i nesigurna budućnost umanjili su i njihovu samouverenost. Bi­lo je očigledno da ih je počeo hvatati strah. Boj ali su se i sopstvenog oru- žja, kao i preteće beline prostranih ukrajinskih polja i ćutljive šume koja se protezala sa obe strane železničke pruge kojom su jezdili vagoni noseći u neizvesnost pripadnike ovog pokrentog koncentracionog logora, ali i nji- hove okrutne stražare. Bojali su se miniranih mostova, napuštenih razruše- nih kuća, izvaljenih telegrafskih i telefonskih stubova i čitavog ovog nepo- znatog sveta kuda su ih poslali da čuvaju ove čudne robijaše, uz nalog da ih pre ili kasnije fizički unište.

Iz Novog Oskola radna četa je krenula dalje pešice. Robijaši su svoje stvari nosili na leđima, a pripadnici prateće momčadi su ih zajedno sa hra- nom i municijom, natovarili na kola koja su konji jedva mogli da vuku kroz snežne dalj ine okupirane Rusije. Zato su robijaši morali da im pritiču u po- moć.

Kolona je danima išla kroz nepoznate predele. Činilo se da taj put i nema nekog odredenog cilja, da je samo hodanje cilj, da je cilj iznurivanje ljudi do iznemoglosti. Kada bi neko od prinudnih radnika zastao na putu radi odmora, vojnici bi mu pretili streljanjem, tukli ga kundacima i vraćali u kolonu.

Tako je kolona prinudnih radnika koračala beskrajnim putevima od ranog jutra do kasne večeri. Put je bio duži nego što je trebalo da bude, iz­medu ostlaog i zbog toga što su, po naredenju komandira, stalno izbegavali naselja, kako se bački rodoljubi ne bi sreli sa stanovnicima Sovjetskog Sa­veza i preko njih dolazili do nekih informacija. Odmarali su se, jeli uglav­nom van mesta a noć su prinudni radnici provodili po napuštenim šupama ili štalama, koje su jedva nešto štitile od nesnosne hladnoće.

Pored umora, gladi i neprekidnog maltretiranja od strane pripadnika prateće momčadi, prinudne radnike je mučila još jedna nevolja. Sunčevi zraci prelamani preko beskrajnog belila snegom pokrivenih površina ne- snosno su im nadražavali oči. Većina ih je imala neizdržljive bolove и oči- ma. Njihovi lekari Moljac i Fišer su im i ovde priskočili и pomoć. Kako su drumovi kojima su išli bili mahom pravi, savetovali su svima koji su imali tegoba da povremeno hodaju zatvörenih očiju i na taj način ih odmore od nesnosnog bljeska. Tako se radna četa oslobodila jedne nevolje, koja je pretila da nekima oduzme vid.

No, ovom napornom iscrpljujućem putu je ipak došao kraj, ali pre nego što je četa stigla na svoje odredište pala je i prva žrtva medu njima. Negde, već nadomak sela Gremjače, gde će se četa duže zadržati, tužna kolona do smrti iznurenih prinudnih radnika jedva se kretala. Ljudi su te- škom mukom vukli svoje noge, kao da su bile okovane olovnim čizmama.

277

Lajoš Sirteš iz Novog Sada nije više mogao da hoda. Imao je veoma izra- žene ravne tabane, pa mu je pešačiti bilo daleko teže nego ostalima a i no­ge su mu se bile smrzle. Vojnici su ga tukli, preteći mu i streljanjem. Kada ni to nije pomoglo da ga nateraju da krene dalje, prišao mu je desetar Seči (Szecsi) i počeo nemilosrdno da ga tuče kundakom svoje puške, sve dok mu se kundak nije slomio. Uzalud su Sirtešovi drugovi molili razjarenog desetara da im dozvoli da svog nesrećnog druga smeste na kola, jer ionako su oni gurali kola kroz snežne daljine. Medutim, desetar, a još manje ko­mandir radne čete kapetan Kiš, nisu hteli ni da čuju о tome.

Sirtešu je bilo jedva dvadeset i dve godine. Bio je jedan od najomi- ljenijih članova radne čete. Dok je imao snage uvek je bio spreman da pri- tekne drugome u pomoć, da svojim pričama razgali i ohrabri sapatnike, po- digne im duh i učvrsti nadu u oslobodenje.

Sirteš je, usled zlostavljanja od strane vojnika, izgubio svest. Kako se četa tada nalazila blizu naselja u kome je bila smeštena madarska domo- branska jedinica, vojnici ščepaše Sirteša i odvedoše ga u mesto rekavši da ga vode lekaru.

Posle kratkog vremena, vojnici koji su odveli Sirteša, bolje rečeno odvukli, vratiše se, ali bez njega. Pripadnicima radne čete je saopšteno da je Sirteš pokušao da beži i da je tom prilikom ubijen. Zatim su vojnici po- tražili Sirtešove lične stvari i sve ono što je bilo vredno podeliše medu so­bom.

Bio je to tužan, ali i veoma poučan dogadaj.Posle Voronježa, četa je 8. ili 9. novembra 1942. stigla u selo Gre-

mjače, udaljeno 11 kilometara od Voronježa, na samoj obali Dona, koje je bilo njihovo odredište.457

Iz segedinskog zatvora krenule su čete broj 452 i 453 na Istočni front 20. novembra 1942. godine. U prvoj su se nalazili uglavnom učesnici na- rodnooslobodilačkog rata osudeni na vremensku kaznu od preko pet godi­na robije, dok su u 453. radnoj četi bili oni koje je Sud šefa Generalštaba osudio na blaže kazne. No, i u jednu i u drugu četu bili su svrstani i neki kriminalci, kao i drugi vojni osudenici, za koje su bački rodoljubi verovali da su medu njima zbog toga da usput pratećoj momčadi posluže kao dou- šnici. Zato su pripadnici ovih četa bili veoma oprezni u razgovorima pred tim ljudima. Osim toga, ovim radnim četama priključena je bila i nekolici- na zatvorenika iz segedinskog vojnog garnizonog zatvora, medu kojima je bilo i uhapšenih boraca narodnooslobodilačkog rata.

Svaka od ovih dveju četa imala je po jednog oficira, koji je vršio dužnost komandira čete, a one su bile podeljene na vodove, a vodovi na desetine. Svaka desetina imala je jednog podoficira, koji je bio komandir desetine, i po dva vojnika stražara. Na železničkoj stanici u Segedinu uto- vareno je po 30-40 prinudnih radnika u jedan marveni vagon, ali za razliku od načina transportovanja ostalih radnih četa, u ovoj kompoziciji vojnici

278

nisu putovali zajedno sa prinudnim radnicima, već u posebnim vagonima, koji su bili razmešteni izmedu vagona sa prinudnim radnicima. Vrata vago- na su bila zabravljena, a kada bi kompozicija stala na nekoj usputnoj stani- ci, ispred i iza svakog vagona stojao bi po jedan naoružani vojnik.

Zatvorenici su po vagonima u kojima su bili smešteni u neku ruku na- stavili svoj način života, stečen tokom jednogodišnjeg robijanja u segedin­skom zatvoru. Delili su hranu na jednake delove, mada su je sada imali u izobilju, i dogovarali se о svakom problemu koji bi iskrsao, a ponajviše о tome kako treba organizovati bekstvo kada se za to ukaže mogućnost. Us­koro po polasku ešalona, ovu monotoniju zatvorskog života, zatvorskih te- ma i zatvorskog načina rasudivanja prekinulo je nekoliko dogadaja, prizo- ra i razmišljanja.

Voz je prešao bivšu granicu Madarske i Čehoslovačke. Na jednoj us­putnoj stanici vojnici su dozvolili da iz svakog vagona podu jedan - dva ro- bijaša po vodu. Odjednom nasta neka strka medu vojnicima i vagone su počeli da zaključavaju. Naime, vojnici su primetili da nedostaje jedan pri­nudni radnik koji je otišao po vodu. Očito je neko pobegao. U vagonima nasta tajac. Radost zbog bekstva druga bila je pomućena iščekivanjem iz- vršenja zaprećene odmazde da će se za svakog odbeglog prinudnog radnika streljati po deset drugih. Odjednom, stanicom se razleže radosni poklič jednog od vojnika: „Nije pobegao, nije pobegao, izvršio je samoubistvo!“ Pri tome je u ruci nosio glavu mladića koji je bio osuden na kraću vremen- sku kaznu i koji je govorio još pre polaska na prinudni rad da će se ubiti ukoliko železnička kompozicija sa prinudnim radnicima prede madarsku granicu.

Vojnicima je laknulo. Njima nije bilo važno što imaju jednog radni­ka u četi manje, već što niko nije pobegao. Uostalom, zato su stalno i po- navljali pripadnicima radne čete da ih ne vode u Ukrajinu da bi ih vratili, već da tamo svi izginu.

Tako je kompozicija sa dve čete prinudnih radnika, vozeći blizu četiri stotine obespravljenih ljudi u neizvesnost, stigla istim putem kao i 403. i 407. posebna radna četa do poslednje železničke stanice na svom desetod- nevnom putovanju. Bio je to grad Bjelgorod. Tu su ih istovarili i smestili u neku školu, gde su, bez obzira na veliku izolaciju, ipak uspeli da dodu u kontakt sa nekim sovjetskim gradanima. Te kontakte su uspostavljali uglavnom oni pripadnici čete koji su iz škole u kojoj su bili smešteni izlazili napolje radi snabdevanja četa vodom. Bez ikakvog uvijanja sovjetskim gradanima su stavljali do znanja da su oni politički osudenici, antifašisti, komunisti i da traže da ih povežu sa partizanskim jedinicama, jer bi hteli da im se priključe. Njihovom razočaranju nije bilo kraja jer su od svih sovjet- skih ljudi dobijali identičan odgovor - da ovde nema nikakvog partizan- skog pokreta i da oni о tome ništa ne znaju.458

279

Teško je ustanoviti da li su pripadnici 452. i 453. posebne radne čete u Bjelgorodu takve odgovore dobijali od meštana zato što partizanskog pokreta tamo zaista, nije bilo, ili su slučajno nabasali na ljude koji о tome ništa nisu znali, ili je otvoren istup jugoslovenskih boraca bio sovjetskim gradanima sumnjiv, pa stoga nisu hteli da uspostave nikakav kontakt sa pripadnicima posebnih radnih četa. Svega nekoliko dana posle njih, istom ovom maršutom prošli su i pripadnici radnih četa iz Margitkeruta i Vaca. Prema njima su sovjetski gradani već pokazivali vise poverenja. Verovatno su tada uvideli da segedinski robijaši nisu izuzetak na Istočnom frontu i da ih nisu obmanjivali. Ali, bilo je kasno za ispravljanje greške nastale usled nepoverenja. Uostalom, to nepoverenje, potpuno opravdano u ratnim pri- likama i to u neposrednoj blizini fronta, često i preuveličano, dovelo je kasnije i do masovne katastrofe pripadnika ovih radnih četa.

Bez obzira na zatvorenost sovjetskih gradana i na nepoverenje kojim su okruživali pripadnike 452. i 453. posebne radne čete, politički osudenici iz segedinskog zatvora su još u samom Bjelgorodu, pre nego što će peške, kroz snežnu mećavu, krenuti ka Boldirevki, mestu gde su bili smešteni, ra­dili i dočekali početak velike sovjetske ofanzive, saznali da u ovim krajevi­ma ipak postoji pokret otpora i da funkcionišu politički organi sovjetskog naroda, države i partije. Jednom prilikom, kada je nekoliko drugova otišlo na česmu po vodu, neko od njih je našao na zemlji hartiju koja ga je neo- doljivo podsecala na letke kakve je pre hapšenja primao, čitao i rasturao. Podigao je hartiju i poneo je u školu, u kojoj je bilo prebivalište prinudnih radnika. Našao je Aleksandra Grujića, predratnog komunistu, rodom iz Bašaida, bivšeg sekretara partijskog rukovodstva u segedinskom zatvoru, kome je mati bila Ruskinja, pa je i on besprekorno govorio ruski. Grujić je uzeo hartiju u ruke i počeo da čita okupljenim drugovima. Bio je to letak, potpisan od strane partijskog komiteta u Bjelgorodu. U njemu je bio pre- pričan Staljinov govor, u kome poziva gradane porobljenih predela Sovjet­skog Saveza da neprekidnim sabotažama i diverzijama ometaju fašističke armije da nesmetano vode rat protiv Sovjetskog Saveza. To je pripadnici­ma radnih četa bilo dovoljno da budu ubedeni u to da ovde ipak postoji partizanski pokret, samo treba znati doći do njega.459

U Bjelgorodu vise nije bilo vremena za uspostavljanje veze sa ilegal- nim pokretom otpora, jer su posle nekoliko dana odmora čete krenule ka svom konačnom odredištu. Tada su još obe čete išle zajedno. Već prvog dana pešačenja prinudni radnici su se upoznali sa svim teškoćama ovakvog načina putovanja kroz snegom prekrivena prostranstva. Nije niko ni sum- njao da će novosadski student Milan Šilić biti prvi koji neće moći da izdrži ovaj naporan put. Uostalom, njega su pred lekarsku komisiju, koja ga je oglasila sposobnim za radnu službu u madarskoj vojsci, dopratila dva dru- ga, jer sam nije bio u stanju da hoda. Videvši nesrećnog Silica kako se uz pomoć svojih drugova jedva probija putem, jedan madarski vojnik, saža-

280

livši se nad njim, popeo ga je na kola i postavio pored kočijaša. Šilić se, medutim, nije dugo zadržao na kolima. Naišao je komandir čete i videvši prinudnog radnika na kolima izgrdio je vojnika koji mu je dozvolio da se popne i izbacio Šilića na sneg. Posle toga niko ga više nije video. Ne zna se da li je bio ubijen ili se, možda, smrznuo u snegu.460

Kolonom se proneo glas da jedan od oficira iz prateće momčadi ide na začelju kolone i ubija pištoljem sve one koji zaostaju. Već prvog dana pešačenja nestalo je tako nekoliko osudenika, koji su bili u zatvoru zbog špijunaže ili nekog drugog krivičnog dela. Ne zna se da li su bili ubijeni ili su iznureni pali pored puta i umrli od hladnoće. Pored njih, na ovom delu puta nestali su i Aleksa Čonkić i Cveta Stojkov iz Žablja.

Sve se to desilo i pored toga što su drugovi organizovano pomagali je­dan drugom u hodu, što su se čitave grupe starale о iznemoglom sapatniku. Pored izuzetno teških uslova pešačenja, domobrani su terali prinudne rad- nike i da pomažu konjima i izvlače kola koja su se stalno zaglavljivala u snegu. Kada je na novosadskog grafičkog radnika Savu Tucića došao red da gura kola, bio je već toliko iznemogao da je u jednom momentu ispustio kola i pao na sneg, čekajući da ga smrt snade u zaledenom izgaženom sne­gu. Savin brat Rajko, koji se nalazio u 453. posebnoj randoj četi, pritekao mu je tada u pomoć, smestio ga na neke improvizovane saonice i vukao ga sve do sledećeg naselja, sela Zajače.461

Usred ovakvih uslova neprekidnog hodanja kroz snežna bespuća, ju- goslovenske rodoljube nikada nije napuštala ideja о oslobadanju, о bek- stvu i priključenju sovjetskim partizanima. Tako je jednom prilikom, za vreme pokreta, grupa u kojoj su bili Ivan Krnjajac, Zivko Ranisavljević i Radivoj Smiljanov iz Novog Sada i Pera Stojkov iz Turije, iz 452, i Jovan Štrboja, iz 453. čete, u nameri da se povežu sa sovjetskim partizanima, zaostala iza čete i krenula po usputnim selima ne bi li na neki način uspo- stavili kontakt sa pripadnicima ilegalnog antifašističkog pokreta. Imali su vise susreta sa sovjetskim ljudima, za neke su, po nekim znacima, i pretpo- stavljali da imaju veze sa partizanima, ali su se svi prema njima ponašali krajnje suzdržano, moglo bi se reći i nepoverljivo. Zato im ništa nije preo- stalo, već da stignu svoju jedinicu i zajedno sa ostalim drugovima pokušaju da nadu drugi put i način da se prebace do partizana.

Posle nešto dužeg zadržavanja u mestu Krasnoju, gde su se pripadni- ci ovih dveju četa odmorili i zacelili rane na nogama, usled pešačenja po dubokom snegu i mrazu, čete su krenule na svoj poslednji put, do radnog mesta koje im je bilo odredeno.

Železnička kompozicija sa pripadnicima 403. posebne radne čete krenula je iz Budimpešte 22. novembra 1942. godine. Odmah posle ručka pripadnici čete su u zatvorenim kamionima, pod rukovodstvom kapetana Molnara, njegovog zamenika (za koga preživeli pripadnici čete tvrde da je bio obaveštajni oficir) i svega 22 vojnika, krenuli su na jednu manju bu-

281

dimpeštansku stanicu, gde su se ukrcali u vagone. U svaki vagon je bilo smešteno po 30 prinudnih radnika i po 2 vojnika iz prateće momčadi. Na sredini svakog vagona stajale su peć i kanta vode a bilo je i nešto slame.

Toga dana, pre nego što će krenuti na put, pred postrojenom četom održao je govor politički zatvorenik član Partije Vujica Gajinović, koji je po zanimanju bio pravoslavni sveštenik. Zahvaljujući svom pozivu, dobio je dozvolu da svojim „vernicima“ pred polazak na Istočni front kaže koju reč. On je u zavijenoj formi govorio prinudnim radnicima koji odlaze na dalek put kako treba tamo da se vladaju i šta da rade, poželevši im da iz- drže sva iskušenja na koja će naići.

Za razliku od odnosa prateće momčadi prema pripadnicima 451. po­sebne radne čete, koja je pre nešto vise od mesec dana krenula iz Kiškere- ša na Istočni front, oficiri i vojnici kojima je bila poverena 403. radna četa ponašali su se prema prinudnim radnicima prilično korektno. Usput nije bilo nikakvog šikaniranja, niti pretnji, koje su doživeli pripadnici čete koja je prva krenula na front.

Voz je pošao predveče 22. novembra 1942. godine iz Budimpešte. Kompozicija je grabila ka severu i posle četrdesetak kilometara stala u Va­cu, gde joj se priključila kompozicija u kojoj su se takode nalazili prinudni radnici. Bila je to 407. posebna radna četa, formirana u vackoj kaznioni. U obe ove radne čete, pored političkih osudenika iz Jugoslavije, bilo je i uče- snika pokreta otpora iz Madarske i iz drugih oblasti okupiranih od strane hortijevske Madarske.462

Komanda 407. posebne radne čete u izvesnoj meri se razlikovala od komandi ostalih četa. Njen komandir bio je dr Lajčo Vujković, poručnik (hadnagy), navodno iz Subotice. Odlično je govorio srpskohrvatski, bodrio svoje prinudne radnike da izdrže iskušenja na koja nailaze, a neki se sećaju i toga da ih je podstrekavao i na to da pred njim, a i pred nekim višim ma- darskim oficirima, pevaju revolucionarne pesme. Pored njega postojao je u četi i neki potporučnik (zäszlös) koji je, navodno, bio obaveštajni oficir i koji se nije mnogo mešao u rukovodenje četom. Prema izveštaju о povla- čenju ove čete sa Istočnog fronta od 1. marta 1943. godine, koji je potpisao potporučnik Šandor Čala (Csalla zäszlös), dr Lajčo Vujković i potporučnik Geza Palfi (Pälffy Geza) su 18. januara upućeni u vojnu bolnicu, posle če- ga je narednik Ištvan Kremnič (Kremnich) preuzeo komandu nad četom, sve dok potporučnik Čala 24. januara nije dobio naredenje da komanduje radnom četom broj 407.

Toliko о komandnom sastavu ove čete. Ne može se tačno ustanoviti koji je od dvojice potporučnika bio obaveštajni oficir, što i nije od većeg značaja. No, kasnije ćemo se još vratiti na pomenuti izveštaj od 1. marta1943. godine.463

Kompozicija sa dve posebne radne čete krenula je od Vaca pravo ka severu. Sudeći po natpisima na usputnim železničkim stanicama, prinud-

282

nim radnicima je bilo jasno da se voze kroz Slovačku. Zatim su se natpisi u neku ruku počeli menjati. To vise nije Slovačka. Zašli su u prvu zemlju po- robljenu tokom durgog svetskog rata - u Poljsku.

„Katowice“ - pisalo je na jednoj železničkoj stanici. Bio je to grad za koji je većina prinudnih radnika znala. Zatim su krenuli ka istoku. Negde ispod Varšave, kompozicija je ubrzo stigla na nekadašnju poljsko-sovjet- sku granicu. Bio je to Brest-Litovsk, poznat po zaključenju primirja posle oktobarske revolucije.

Putovalo se dugo i sporo. Gotovo na svakoj većoj stanici kompozicija sa prinudnim radnicima bila je sklonjena po nekoliko sati na sporedni ko- losek, kako bi mogle da produ kompozicije sa vojnicima koji su kretali na front, voz napunjen municijom ili drugim potrepštinama bez kojih se rat ne može voditi. Od Bresta je kompozicija ponovo krenula ka severoistoku. Redale su se male železničke postaje, veće stanice, za putnike ovog neo- bičnog voza nepoznatih imena.

Prvi veći grad na ovom delu puta bio je Baranoviči. Malo njih je zna- lo za ovo mesto, ali ga gotovo ni jedan od preživelih prinudnih radnika iz ovog voza neće zaboraviti. Tu je voz takođe duže stojao na železničkoj sta­nici a neke prinudne radnike su pustili da izadu po vodu. Bilo je to prvi put da su se sami kretali po okupirnaoj sovjetskoj zemlji i prvi put da su došli u neposredni kontakt sa gradanima Sovjetskog Saveza. Razgovor, naravno, nije mogao da bude mnogo opširan. Sovjetski gradani su, doduše, videvši prinudne radnike u civilnim odelima sa žutom trakom oko rukava i veli- kom crnom tačkom preko nje, imali malo poverenja u njih, ali su bili pri- lično zatvoreni. No, prinudni radnici su iz tog prvog kontakta osetili da su sovjetski gradani krajnje neprijateljski raspoloženi prema okupatoru i na osnovu onoga što su od njih čuli vise su verovali nego znali da nailaze na terotoriju na kojoj postoji organizovan pokret otpora protiv okupatora.

Iz Baranoviča put ih je vodio ka Minsku, odakle se kompozicija o- krenula pravo ka istoku, gde su posle oko pet stotina kilometara vožnje sti- gli u Brjansk, koji se nalazio na oko 350 kilometara od linije fronta. Ovde je kompozicija opet čekala nekoliko sati, ali ne zbog preopterećenosti pru- ge, već zato što je na njoj izvršena neka diverzija, pa se čekalo dok se ne popravi. Činjenica da se u ovako dubokoj pozadini bojišta dešavaju ozbilj- ne diverzije, kao i razgovori koje su tu i tamo mogli da vode sa sovjetskim gradanima, ulivali su velik optimizam medu prinudne radnike oterane na Istočni front.

Iz Brjanska kompozicija je krenula prema jugoistoku do Harkova, pa ponovo ka severoistoku put Bjelogoroda, pa dalje do Solnceva, gde su obe radne čete iskrcane iz železničke kompozicije.

Iz Solnceva su preživeli prinudni radnici poneli veoma upečatljive doživljaje. Prvi put su duže boravili u nekoj kući zajedno sa porobljenim

283

žiteljima Sovjetskog Saveza. Bio je to prvi kontakt sa ljudima koji su živeli u socijalizmu, u društvenom uredenju za koje su i oni krenuli u borbu i о kojem su imali idealizirane predstave.

Na usputnim stanicama, u selima i zaseocima prinudne radnike iz Ju­goslavije nisu iznenađivale razrušene kuće, već one koje nisu bile porušene a njihov izgled je odavao da stanari u njima ne žive u izobilju. U čudu su se pitali kako je moguće da u Sovjetskom Savezu, dvadeset i pet godina posle revolucije i četvrtvekovne izgradnje socijalističkog društva, još ima ljudi koji žive u ovakvim kućercima. Tada ovi mladi revolueionari još nisu bili svesni svih teškoća i mukotrpnog rada u mirnodopskoj izgradnji socijali- zma. Vodeni svojom bezgraničnom odanošću Komunističkoj partiji i ideji izgradnje socijalizma, oni su verovali u to da se društveni standard stanov- ništva posle pobede proleterske revolucije, tako reći, preko noći može po- boljšati do neslućenih razmera.

U Solncevu su jugoslovenski komunisti sticali utiske ne samo po neu- glednim straćarama, već i na osnovu razgovora sa sovjetskim gradanima. U ovom gradu su svi prinudni radnici istovareni iz voza i smešteni po grupa­ma od pet do osam ljudi u pojedine kuće. U njima su takode naišli na neke stvari koje nisu mogli da uvrste u arsenal svojih shvatanja о izgradnji soci­jalizma. Naime, gotovo u svakoj kući su videli ikone po zidovima, raspeća i druge znake očigledne religioznosti stanovnika onih seoskih kućica. Mnogi prinudni radnici nisu mogli da shvate da u Sovjetskom Savezu i posle dva­deset i pet godina nakon pobede revolucije ima religioznih ljudi i da nisu svi postali marksisti. No, tema razgovora sa sovjetskim gradanima nije bila religioznost i materijalistički pogled na svet. Bilo je tu mnogo konkretnih razgovora. Njih je, uglavnom, vodio Juraj Spevak, koji je govorio ruski, pa su njegovi kontakti sa sovjetskim gradanima tekli bez teškoća koje na- meće jezička barijera.

Dok su madarski domobrani patrolirali po selu, prinudni radnici su ostajali sami sa svojim domaćinima. Tada se razgovaralo о životu sovjet- skih seljaka pre rata i za vreme okupacije a jugoslovenski rodoljubi su im pričali kako su dospeli na Istočni front i da su pre hapšenja i oni vodili bor­bu protiv madarskih i nemačkih okupatora. Već posle prvih ovakvih razgo­vora sa svojim domaćinima Jugosloveni su imali utisak da su seljaci u Sol­ncevu stekli poverenje u njih. To se najviše ogledalo u tome što su oni, ma­da u velikoj oskudici, iznosili razne, doduše sirotinjske, ponude, ali bolje ni sami nisu imali. Nudili su ih krompirom, raznim povrćem, a posebne su ih ganuli kada su pred njih izneli mleko, koje je u to vreme na okupiranoj teritoriji bilo prava retkost.

Mada su osećali da su stekli poverenje domaćina, jugoslovenski pri­nudni radnici su se u početku ustezali od toga da ih pitaju za neku organiza- ciju koja se bori protiv okupatora. Bojali su se da nekim ishitrenim pote- zom ne odbiju sovjetske gradane od sebe, ali i neke provokacije, pa su ta-

284

kve razgovore ostavljali za kasnije. No, pored svega toga, susret sa grada- nima Solnceva uneo je mnogo optimizma medu prinudne radnike. Osećali su, doduše da se nalaze na okupiranoj teritoriji koju drže fašisti, ali medu narodom koji im je naklonjen. Takode su naslućivali da na tom području postoji neka organizovana snaga koja se bori protiv okupatora.

Taj optimizam im je bio i te kako potreban, jer je pred njima stojalo natčovečanski teško putovanje kroz zavejane, besputne daljine okupira- nog Sovjetskog Saveza. Na tom putu po snegu, kroz koji i sam čovek jedva može da korača, trebalo je nositi opremu i pomagati konjima da pokreću natovarena kola.

Mora se, medutim, pomenuti da su pored optimizma koji su medu prinudne radnike uneli razgovori sa sovjetskim seljacima, neki kontakti delovali donekle i suprotno. Veliku nedoumicu medu prinudne radnike uneo je tako jedan razgovor sa bivšim kolhoznicima, koji su otvoreno go- vorili о svom životu i kritikovali neka rešenja u okviru rada kolhoza.464

U Solncevu su se radne čete koje su pošle iz Margitkeruta i vacke ka- znione zadržale svega dva dana. Zatim je počeo najteži period boravka po- litičkih zatvorenika u ovim četama. Dalje se nije išlo vozom, već peške, kroz neraščišćene puteve, kroz mećavu, po hladnoći koja se kretala izmedu 15 i 30 stepeni ispod nule.

Jedno od usputnih mesta, u kojem su se čete nešto duže zadržale, bi­lo je Kondenzovo, gde su boravile od osam do deset dana. Sve dok nisu sti- gli u ovo mesto prinudni radnici su dnevno morali da hodaju i preko deset časova, jer im je za svaki dan bilo odredeno gde će da konače. Pešačenje je bilo toliko teško da se dešavalo da za ceo dan hoda čete ne pređu više od desetak kilometara. Kada bi stigle do mesta gde je trebalo da se odmore mnogi pripadnici radnih četa nisu mogli da smognu ni toliko snage da dodu do kazana da prime hranu, već su se mrtvi umorni stropoštali na ležaj koji im je bio određen. Već i samo pešačenje kroz zavejane nepoznate krajeve predstavljao je ogroman fizički napor za pripadnike ovih dveju četa.

Posle dvadesetak dana ovakvog mukotrpnog puta, pripadnici 403. i 407. posebne radne čete stigli su u Novi Oskol. Ovde su se takode zadržali nekoliko dana. Bili su smešteni u bivšu bioskopsku salu i sve vreme su bili na oku stražarima čak i kada je neko od njih morao da ide napolje, radi obavljanja nužđe. Ovde im je bilo gotovo potpuno onemogućeno da stupe u kontakt sa civilima.

Preživeli pripadnici ovih četa se sećaju da su u Novom Oskolu prote- stovali kod svojih pretpostavljenih zbog toga što ih drže pod stražom i ne dozvoljavaju im da se slobodno kreću po gradu. Taj protest nije urodio plodom, ali ukazuje na to da je položaj pripadnika posebnih radnih četa u velikoj meri zavisio ne toliko od zvaničnih naredaba i propisa, već od shva- tanja komandira četa i ostalih oficira, podoficira i vojnika koji su predstav- ljali prateću momčad čete, od njihove humanosti ili bestijalnosti. U prilog

285

tome govori i to što su se pripadnici 451. posebne radne čete, koja je sredi- nom oktobra iz Kiškereša krenula na Istočni front, najviše žalili ne na te- škoće koje su imali usled neprohodnih puteva i neprekidnog pešačenja, već na šikaniranje od strane pripadnika prateće momčadi, koja je dosezala čak i do bezrazložnog ubijanja pojedinih prinudnih radnika.

U Novom Oskolu je dvojici prinudnih radnika, i pored zabrane, us- pelo da razgovaraju sa nekim civilima. Ovog puta nisu čuli od njih vesti sa frontova, niti su mnogo pričali о raspoloženju sovjetskih gradana. Ovde, daleko od svoje domovine, saznali su od meštana da u ovom kraju njihove dve čete nisu jedine u kojima se nalaze bivši politički zatvorenici iz madar­skih zatvora, već da je svega nekoliko dana ranije kroz Novi Oskol prošla oveća grupa prinudnih radnika i da su u razgovoru sa civilima rekli da su Jugosloveni, borci narodnooslobodilačkog pokreta, pohapšeni u krajevima okupiranim od strane hortijevske Madarske i da su pre polaska na prinudni rad robijali u segedinskom zatvoru.465

Vest koju su ova dvojica doneli prinudnim radnicima 406. i 407. po­sebne radne čete izazivala je medu njima različita osećanja. Saznanje da nisu jedini Jugosloveni koji se nalaze u ovim dalekim snežnim prostranstvi- ma unelo je, s jedne strane, tugu u njihova srca. Zar nije dovoljno što su oni ovde? Zar je potrebno da još nekoliko stotina Jugoslovena pode ovim ubistvenim pohodom? S druge strane, prisustvo radnih četa iz Segedina značilo je da se na vise mesta pojavljuju prinudni radnici sa žutom trakom na kojoj je utisnuta crna tačka, koji svuda govore da su jugoslovenski ro­doljubi, da su antifašisti i da žele da se bore protiv nemačkih, madarskih i ostalih fašističkih trupa na Istočnom frontu. To će - verovali su oni - dopri- neti tome da se sovjetske vlasti i njeni ilegalni organi na okupiranoj terito- riji pozabave njihovim problemom i omoguće im bekstvo ili ih na neki dru- gi način oslobode. U svakom slučaju, pojava posebnih radnih četa sa jugo- slovenskim antifašističkim borcima na vise mesta trebalo je, po njihovoj oceni, da utiče na što bržu i lakšu mogućnost bekstva i nastavak borbe pro­tiv neprijatelja.

No, niko nije znao kuda su krenule 452. i 453. radna četa, ni gde se nalazi 451, koja je skoro mesec dana ranije pošla na ovaj put u daleku nei- zvesnost. Ovde, u Novom Oskolu, razdvojio se i put dveju četa koje su za- jedno došle iz Budimpešte i Vaca.

Svaka nova etapa ovog puta donosila je po neku novu poteškoću, ne­ko novo iskušenje, pa su pripadnici radnih četa verovali da su upravo to najveće nevolje na koje mogu naići, da većih nevolja od tih nema. Ali stvarnost je uvek demantovala ova shvatanja, verovanja i želje.

Ni u ovim teškim uslovima života, kada se svaki čovek borio da preži- vi, nije zatajila komunistička solidarnost, izgradivana još u zatvorima, kroz zatvorski kolektiv. Kako ne bi ostavili u snegu svoje drugove koji vise nisu mogli da hodaju, pripadnici 407. posebne radne čete pravili su od dasaka,

286

koje su ко zna gde nabavili, neku vrstu sanki, na kojima su vukli iznemoglei prtljag onih koji su još nekako mogli da hodaju, ali bez tereta. Ove sänke su na smenu vukli oni koji su smogli toliko snage da polože još jedan težak ispit na ovoj visokoj školi humanizma i ljudske solidarnosti.

Četa je posle nekoliko dana hoda kroz bespuće stigla do grada Ostro- goška. Bilo je to krajem decembra 1942. godine. Bili su već više od mesec dana u radnoj četi, a ništa nisu radili, već putovali, pešačili i mučili se, ve- rujući u skoro oslobodenje. U Ostrogošku su se zadržali nekoliko dana. Ovde su se upoznali sa još jednom nevoljom kojoj mogu da budu izloženi. Bilo je to bombardovanje Ostrogoška od strane sovjetske avijacije. Kolikoli suprotnih osećanja bukti u čoveku u ovakvim situacijama?! Radost zbog toga što sovjetski avioni uništavaju fašističku borbenu snagu, a ujedno i strah da se ne pogine od bombi savezničke, bratske i prijateljske avijacije.

Posle završetka napada iz vazduha, postrojena je cela četa i svima je naređeno da se skinu do gole kože, pa je izvršen pretres njihovog odela. Oduzeta im je sva hrana koju su uspeli da sačuvaju još od onog dana kada im je donesena u zatvor, ili ona koju su nabavljali od sovjetskih gradana. Kada su se ponovo obukli, pratećoj momčadi priključeno je još desetak madarskih domobrana i tako je četa krenula da prede i poslednju etapu, do mesta na kome je trebalo da bude stacionirana i korišćena za neki rad. Če- ta je išla puna dva dana i jednu noć dok nije stigla do mesta Misevo, koje se nalazilo u nekoj jaruzi.466

Selo Gremjače, u kojem je bila smeštena 451. posebna radna četa, ležalo je na samoj obali Dona. Bilo je to malo mesto sa drvenim kućicama, koje su pripadale kolhoznicima. Ali, ovih stanara vise nije bilo u selu. Da li su i njih fašisti oterali u neku radnu četu, u koncentracioni logor, ili su svoj davolski posao sa njima obavili na drugi način? Kolhoz se bavio voćar- stvom i povrtarstvom, о čemu su svedočili beskrajni voćnjaci oko sela i neposečeni kupus koji se mogao naći na svakom koraku ispod snežnog po- krivača. Prinudni radnici su bili smešteni po kućama. Pored njih, u svakoj kućici je bila smeštena i straža, jer je na oko dve stotine prinudnih radnika bilo nešto preko osamdeset vojnika, što znači da je na svaka dva stražara došlo po pet prinudnih radnika. Zar i to nije jedan od dokaza da produkti- van rad nije bio osnovni razlog zbog kojeg su formirane posebne radne čete u hortijevskoj fašističkoj Madarskoj?!

Osvanuo je i dan kada su ih prvi put poterali na rad. Bio je to 11. novembar. Rad je počeo tek posle ručka, negde oko 16 časova. Trebalo je obalu Dona utvrditi bodljikavom žicom i izvlačiti na obalu takozvane špan- ske prepreke. Rad je svaki dan počinjao od vrha obale ka reci, tako da su crvenoarmejci mogli da ih vide po mesečini. Bez obzira na to što su ih vide­li, retko su pucali na njih, a i kada su to činili, pucali su preko njihovih gla- va. Iz njihovog ponašanja se videlo da su znali ко su, jer su im često i dovi- kivali, dozivajući ih da prebegnu к njima.

287

Rukovodstvo kolektiva je donelo odluku da se rad mora obavljati u najvećoj tišini i da drugovi jedan drugom pomažu u poslu, jer su vojnici za- pretili da će streljati one koji ne budu dovoljno dobro radili. Pretnja odma- zdom onih koji ne budu dobro radili bila je, u stvari, besmislica. Naime, ni najsnažniji i najvredniji radnik, pod uslovima pod kojima se radilo na obali Dona, nije mogao ništa naročito da uradi. U prvo vreme pripadnici ove radne čete kopali su neka udubljenja, za koja ni sami nisu znali da li će to biti bunker, rov ili nešto treće. Trebalo je iskopati četiri puta četiri metra. Kopanje na hladnoći koja je u to vreme tamo vladala, bila je prava besmi­slica. Nedaleko od radnog mesta ove čete nalazila se neka nemačka radna jednica, koja je takode kopala zemlju. Medutim, dok su to Nemci radili ekrazitom, dotle su pijuk i kramp u rukama pripadnika ove radne čete pro- sto odskakali od zaledene površine zemlje, pa su tokom čitave noći uspeli da iskopaju svega dva santimetra dubok rov. Već i po tome kako su ih za- pošljavali bilo je jasno da madarskim vlastima uopšte nije bio važan njihov radni učinak, već da su jugoslovenske rodoljube doveli na Istočni front sa­mo da bi ih mučili i na kraju i fizički likvidirali.

Koliko je ova četa bila potrebna na Istočnorn frontu govori i to što ni- jedna komanda kojoj su se javili nije htela da ih primi, jer ni jedna takvu jedinicu nije ni tražila, ni očekivala.

Kopanje tih, nazovi, rovova nije dugo trajalo. Četa je dobila nov po- sao. Bilo je to nošenje nekih žičanih prepreka, namontiranih na drvene no­gare, koje su madarski vojnici nazivali španskim jahačima ili španskim pre- prekama. Njih je trebalo razmestiti na obalu Dona, verovatno radi odbra­ne od eventualne sovjetske ofanzive. Ti „španski jahači“ bili su teški oko stotinu kilograma. Njihovo nošenje pričinjavalo je velike teškoće svim pri­nudnim radnicima, tim pre što su im vojnici pre tili da će svi koji ne budu mogli da ih nose biti smesta likvidirani. No, bez obzira na to, posao im baš nije mnogo napredovao. Naime, naprave sa bodljikavim žicama koje bi oni postavili tokom svog radnog vremena, noću su vojnici Crvene armije, a možda i neko drugi, vešto uklonili, što je medu prinudne radnike unosilo dozu ohrabrenja, verujući da onaj ко im „kvari posao“ mora da pripada onima koji će ih, možda, za kratko vreme osloboditi robovanja.

Hrana im je bila veoma slaba a i ono što im je sledovalo obično bi potkradali vojnici i oficiri. No, svoju ishranu su poboljšavali time što su ku- vali kupus i krompir koji su često pronalazili ispod snega na napuštenim njivama. Kuvali su ih bez soli i masnoće, deleći tu hranu svima, na jednake delove, kako su i naučili tokom višemesečnog boravka u zatvorima.

Sve je vise njih obolevalo od raznih bolesti. Pojavio se i skorbut, taj neizbežni pratilac avitaminozne ishrane. Veterinär Uglješa Moljac je us- peo da ubedi kapetana Kiša da dode na rad u četnu ambulantu. Bio je u če- ti i dr Fišer iz Sombora, koji je bio lekar. On mu je postao pomoćnik. Mo-

288

žda kapetan Kiš nije hteo Fišera, kao Jevrejina, da postavi za šefa ambu­lante, a možda je u tome da prinudne radnike leči veterinär, a ne lekar, video i neku svoju fašističku simboliku.

Moljac je u svojstvu četnog lekara oprezno, ali planski, radio na to­me da prepiše poštedu onima kojima je to bilo najneophodnije. Po njego- vom mišljenju, a i mišljenju dr Fišera, svi pripadnici radne čete su bili bole- sni, ali je samo ograničen broj drugova mogao da koristi poštedu i da se oslobodi bar privremeno ropskog rada. To je svakom od njih bila ogromna pomoć u borbi za ođržavanje života. Zbog ovakvog ponašanja Moljac je imao česte sukobe sa kapetanom Kišom, ali ga je uvek uspeo ubediti u is- pravnost svojih postupaka.

Uglješa Moljac je spašavao ljude koliko je mogao. Njegove moći su, medutim, bile minimalne. I pored svih napora da slabije robijaše zadrži na poštedi, dešavalo se da je na rad odlazio i po koji prinudni radnik koji se jedva borio sa sopstvenom težinom, a kamoli sa teškim španskim pre- prekama.

U radnoj četi je večito vladala neka napetost. Stalno se nešto iščeki- valo, stalno se od nečega strepelo i večito je neka nada lebdela nad prinud­nim radnicima, koji su iz dana u dan postajali sve slabiji. Jednog dana ne- stao je Šanjika Grinberger iz Subotice. Četom prostruji nada da je uspeo da pobegne. Nadu je, medutim, mutio strah od odmazde. Bilo je, doduše, sumnjivo što vojnici nisu ni na kakav način stavljali do znanja prinudnim radnicima da znaju da im nema jednog druga. Da je pobegao, verovatno bi bilo pretnji, a možda i represalija. Tako je prošao dan-dva u neizvesnosti. Odjednom, neko od prinudnih radnika primeti Grinbergerove rukavice na jednom od vojnika. Posle nekoliko dana pronaden je i Grinbergerov leš. Ubijen je bio metkom u leda. Da li zato što više nije mogao da nosi teške španske prepreke, ili je odbio da pokloni svoje rukavice gramzivom vojni- ku, ili ga je vojnik i bez ubedivanja ubio, ne bi li došao do odličnih rukavica.

Biti bez dobre zimske opreme u vreme stravične ukrajinske zime bilo je veoma teško. Imati neki dobar deo tople odeće bilo je, medutim, opa- sno. Trgovački pomoćnik Aleksandar Manhajm iz Novog Sada platio je glavom zbog toga što je imao odličnu kratku bundu koja se dopala podofi- ciru Rigou, koji je bio poznat medu prinudnim radnicima po svojoj okrut- nosti. Manhajma je Rigo ubio tobože zbog toga što sam nije mogao da nosi takozvanu špansku prepreku pet kilometara. Ali, pri tome nije propustio da sa njega skine bundu.467

I tako je iz dana u dan poneko nestajao. Prvi je bio Sirteš. Sledili su ga Grinberger, pa Manhajm. Zatim su došli na red Lajoš Krishaber i Tibor Kaufman.

Krishaber, koji je u svom velikom rancu imao mnogo izuzetno do- brih zimskih stvari, bio je jedno vreme smešten sa grupom prinudnih radni-

19 Jugosloveni u m adarskim zatvorim a. 289

ka u nekoj šupi. Jedne večeri, kada su iz ove grupe svi završili svoje radne obaveze, uđoše dva vojnika iz pratećeg odreda i prozvaše Krishabera, to- bože da pode sa njima da negde u blizini obave neki posao. Krishaber pode sa njima. Uskoro se začu pucanj. Oba stražara se vratiše u šupu, upitaše koji ranae pripada Krishaberu, pa pokupiše iz njega sve što je imalo ma ka- kvu vrednost.468

Nekoliko dana kasnije, Miroslav Birclin iz Sente i Tibor Kaufman iz Subotice pijucima su vadili neki panj iz zemlje. Kaufmanu, koji je fizički bio prilično slab, posao nije išao najbolje od ruke. Jedan od stražara mu pride, poče da ga udara kundakom, kad ovom ispade pijuk iz ruku. Na to ga stražar odvede u stranu. Posle izvesnog vremena stražar se vrati, ali bez Kaufmana, i povede dva prinudna radnika da ga sahrane. Kaufman je imao ranu od metka na potiljku. Stražar je dvojici prinudnih radnika koji su sahranili Kaufmana rekao da ga je pogodio metak nekog sovjetskog voj­nika. Bunda koju je Kaufman nosio vise, medutim, nije bila na njemu.

Nije bilo slučajno što su prve žrtve u četi bili Jevreji. No, zatim su sle- dili ostali. Za neke se nije znalo da li su uspeli da pobegnu, ili su vojnici bo- lje sakrivali svoje zločine. Kako mnogi koji su uspeli da prebegnu preko Fronta ipak nisu preživeli rat, nikada se neće saznati koiiko pripadnika ove čete je uspelo da pobegne.

U noći izmedu 4. i 5. decembra eksplodirala je mina i ranila petoricu, od kojih su četvorica bila upućena na bolničko lečenje. Bili su to: Peter Blinka, Josip Rudić, Ladislav Vilhelm i Bruno Vujković. U bolnici, koja je bila smeštena u selu Staro Mikoskolje, zatekli su i Stipana Milašina, kome su dlanovi bili prekriveni gnojnim ranama.

U to vreme u četi je bila veoma zategnuta situacija. Jedan za drugim nestajali bi robijaši. Za neke se nikada nije ni saznalo kakva im je bila sud- bina. Eksplozija mine je unela nove nemire medu ionako uzbudene rodo- ljube. Sve više se pomišljalo na neophodnost bekstva.

Pobeći iz radne čete nije bilo nimalo teško. Ali, kolektivno se to nije moglo izvesti, jer bi vojnici odmah primetili akciju robijaša, a pojedi- načno bekstvo u početku niko nije hteo da preduzme, zbog stalne pretnje da će četa biti desetkovana ukoliko neko pokuša da beži. Takav je bio stav kolektiva. Ova pretnja je u početku svakom pojedincu bila dovoljan razlog da izdrži sva maltretiranja i težak fizički rad. Niko nije želeo da neko drugi plati životom za njegovu slobodu. Solidarnost, izgradivana još u zatvori­ma, deobom i najsitnijeg komadića hrane na sićušne delove, kako bi sva­kom dopalo jednako, razvijana je i negovana do savršenstva. Ona se odno- sila ne samo na hranu, na lekove, već i na bezgranično drugarstvo, pa i - na život!

Ali, Sirteš, Grinberger, Manhajm, Krishaber i Kaufman su ubijeni a da niko nije ni pokušao da beži. Blinka, Rudić, Vilhelm i Vujković su mo­gli da poginu, ali niko ne bi mogao da upre prstom u nekoga i da ga okrivi

290

za njihovu smrt. A šta je sa ostalima, za koje se ne zna ni da li su mrtvi, ili, možda, već na slobodi? Zatim je život izgubio Đeze Nemet (Nemet Gyö- zö), subotički skojevac, taj uvek raspoloženi mladić, koji je radije sebi oduzeo život nego da pokuša bekstvo i da druge dovede u životnu opasnost.

Te smrti su pokrenule talas razmišljanja. Redali su se argumenti za i protiv pojedinačnih i grupnih bekstava.

Krajem 1942. godine odigrali su se krupni dogadaji na Istočnom frontu i to upravo na ovom njegovom delu. Tako reći nadomak ruke, blizu Staljingrada (sada Volgograd) bila je zaokružena VI nemačka armija, ko­jom je komandovao general Paulus. Umesto želje za pojedinačnim bek- stvom, prinudni radnici su priželjkivali i verovali u skoru sovjetsku ofanzi- vu i na ovom delu fronta, koja će i njima doneti slobodu.

Ofanziva Crvene armije na ovom sektoru fronta nikako da krene, a posao je sve teži, vojnici sve grublji i nemilosrdniji, noge sve otečenije, ru­ke se sve teže dižu, a leda sve jače savijaju pod teretom.

Fizičkim torturama se priključila i bol za ubijenim i nestalim drugovi- ma. Usred takvog raspoloženja izašli su pripadnici radne čete na svoje uobičajeno radno mesto, na obalu zaledenog Dona. Bilo je to u noći izme­du 4. i 5. decembra. Noć je bila izuzetno hladna, a posao isti kao i prethod- nih dana. Postavljale su se odbrambene naprave, tako reći nadomak prvih sovjetskih linija. Nemilosrdna zimska hladnoća nije štedela ni njihove stražare, koji su ih nakratko ostavili same, sklonivši se u neki bunker, ne bi li se tamo malo zagrejali.

Bila je to za njih prilika koja se sigurno više nikada neće ponoviti. Nigde stražara, nigde puške. Dok stražar primeti da su nestali, biće već van domaša njegovog oružja. I, verovatno bez ikakvog dogovora, trinaest dru­gova je počelo da grabi ka suprotnoj obali Dona.

Bila je to trka za život, trka sa smrću!Već posle nekoliko trenutaka stražari su primetili njihovo bekstvo.

Alarmirali su ostale stražare i uskoro je mitraljeska paljba osuta za begun- cima. Meci su odskakali sa tvrdog leda koji je prekrivao Don, ne po- godivši cilj eve.

Odmah posle bekstva ove grupe rodoljuba, komandir čete kapetan Kiš naredio je da se svi povuku sa rada i zatvore u njihova staništa. Tada je od 192. ostalo svega 172. ljudi. Nastupili su časovi grozničavog iščeki- vanja. Uskoro komandir naredi da se čitava četa postroji i pročita sledeća imena: Leo Akerhalt, Stevan Beljanski, Ladislav Bokor, Mirko Dulinac, Predrag Dulinac, Žarko Durašev, Milenko Glavaški, Ladislav Gusman, Slavko Lepojev, Mikša Morgenštajn, Sava Pejak, Nikola Predojević, Ladi­slav Santo, Gustav Verber, Naftali Vinkler i Jeca Zarić.

Odmah te večeri, kod nekog šumarka blizu sela Gremjače, grupa madarskih domobrana, pripadnika prateće momčadi čete, streljala je ove

291

rodoljube. Drugovi streljanih su hteli da naprave humku na njihov zajed- nički grob, ali im to vojnici nisu dozvolili, tako da se ni danas ne zna tačno mesto gde su ovi rodoljubi sahranjeni.

Preživeli pripadnici ove radne čete nisu jedinstveni u pogledu toga kako je izvršen odbir za streljanje. Prema nekima, komandir Kiš je odbro- javao i stavio u stranu svakog desetog. Drugi, medutim, tvrde, po svom se- ćanju, da je kapetan Kiš sastavio spisak u kući gde je bila smeštena koman- da čete i da je sa gotovim spiskom izašao pred postrojene prinudne radnike i pročitao imena osudenih na smrt. Činjenica da su medu šesnaest strelja­nih čak sedmorica bili Jevreji, upućuje na to da je kapetan Kiš spisak sasta­vio po svom nahodenju i da odbir prinudnih radnika za streljanje nije pre- pustio slučajnosti. Poznavaocima prilika u hortijevskoj vojsci na Istočnom frontu izgleda takode više verovatno da je komandir Kiš sam odredio koga će se osloboditi streljanjem.

Retki preživeli rodoljubi koji su prisustvovali streljanju sećaju se da su domobrani prvo naredili osudenima na smrt da iskopaju jednu oveću ja- mu, zatim su ih postrojili na ivicu i streljali. Kada su obavili ovaj posao, vojnici su se nadvili nad rakom, pitajući da li ima medu njima živih. Kada se jedan od streljanih javio, neki od prisutnih desetara je sišao u raku i sva- kom ispalio još po jedan metak iz pištolja u glavu.

Izgleda da kapetanu Kišu još nije bilo dovoljno zabave. Pozvao je dr Nikolu Fišera i naredio mu da side u raku i konstatuje po svim medicinskim propisima da li je smrt nastupila kod svih streljanih.

Posle ovog dogadaja, vojnici koji su bili zaduženi za streljanje dobili su dopust, a radna četa je premeštena oko stotinu kilometara u pozadinu. Tada je naišla nova opasnost, nova smrt. Bio je to tifus! Jedan za drugim pripadnici radne čete su oboljevali od ove opake bolesti, tako da početkom januara 1943. vise niko nije radio u četi. Nije to vise ni bila četa prinudnih radnika, već četa tifusara.

Dvanaestog januara počela je velika ofanziva Crvene armije. Nije to bio samo početak velikog obračuna sovjetskih vojnika sa fašističkim oku- patorskim hordama na ovom sektoru Fronta, već i početak masovnih bek- stava pripadnika posebnih radnih četa.

Mada je kapetan Kiš povukao svoju četu stotinak kilometara u poza­dinu, uskoro ona vise nije bila u pozadini. Front je neumoljivo stigao kape- tana Kiša. Vojnici, svesni zločina koje su počinili, počeli su jedan za dru­gim da napuštaju četu i da beže u pozadinu. Bežali su i mnogi prinudni radnici, iskoristivši nebudnost stražara, i sklanjali se po okolnim šupama.

Posle višednevne neizvesnosti, naišao je i prvi ešalon sovjetskih voj­nika. Bački rodoljubi, iznureni i bolesni, polako su počeli da se izvlače iz svojih skloništa kako bi krenuli u susret svojim oslobodiocima. Crve- noarmejci, smatrajući ih neprijateljima, uperili su oružje u njih. Usred ove neshvatljive situacije neko se seti spasonosne ideje: zapevao je na ruskom jeziku „Buđonijev marš“ , što su svi ostali rodoljubi prihvatili.

292

Tekst i melodija dobro poznate vojničke koračnice Crvene armije učinili su svoje. Crvenoarmejci su prijateljski prihvatili bačke rodoljube. Medutim, svuda, gde god su pripadnici posebnih radnih četa došli u kon­takt sa partizanima, a naročito sa vojnicima i oficirima Crvene armije, ima­li su velikih teškoća dok nisu uspeli da dokažu svoj idenitet. To je uglav­nom objašnjavano time što su Nemci, navodno, prebacivali svoje špijune, prerušene u prinudne radnike, na sovjetsku stranu, pa su stoga crvenoar­mejci postali podozrivi i prema pravim prinudnim radnicima.469

Posebna radna četa broj 403 je takode prilično brzo stigla do svog ođredišta. Bilo je to Judinovo, mesto na oko četiri stotine metara od obale Dona, što znači da su se nalazili na samoj liniji Fronta. Četa je, prema se- ćanju njenih preživelih članova, u Judinovo stigla 1. januara 1943. godine. Odmah po dolasku je postrojena i pred njom je saopšteno da će se za svaki pokušaj bekstva ili nepoštovanja naredbi pretpostavljenih streljati svaki deseti pripadnik čete.

Usput do Judinova pripadnici ove čete doživeli su slična iskušenja kao i njihovi drugovi iz 407. Judinovo je bilo potpuno evakuisano. U nje­mu nije bilo nijednog civila. Pre 403. čete ovamo je dovedena i jedna četa prinudnih radnika - Jevreja.

Odmah sutradan četa je isterana na obalu Dona da кора protivten- kovske rovove. Teren je bio takav da se sa suprotne strane reke moglo vi­de ti da se ovde nešto radi, pa su to crvenoarmejci hteli da spreče pucajući nasumce medu prinudne radnike. Toga dana poginuli su Cveta Gajinov iz Stapara i još jedan prinudni radnik, za koga se preziveli pripadnici ove čete sećaju samo da je bio po narodnosti Rusin. Ranjen je i Milivoj Kolarić iz Kule.

Komanda čete je posle ovog dogadaja ođlučila da se na obali Dona ubuđuće radi samo noću. Efekat rada nije mogao da bude naročito velik, a bolest je počela da napada pojedince. Kosta Marić je prvi dobio znake smrzavanja udova, pa je upućen u bolnicu. Već posle nekoliko dana rada na obali Dona kraj Juđinova, veći broj pripadnika 403. radne čete gledao je na sve moguće načine da izbegne odlazak na rad. Neki su se izgovarali na prehladu, neki na to da su dobili šugu, i rukovodstvo čete se prilično to- lerantno odnosilo prema masovnom simuliranju prinudnih radnika. Ko- mandir čete je, na primer, odredio da kapetan Ljubiša Protić ne odlazi na rad zbog svog slabog zdravstvenog stanja. Isto tako je ponudio još nekoli- cini drugova za koje je smatrao da se nalaze u rukovodstvu ilegalnog po­kreta u četi da, ukoliko žele, ne moraju da idu na posao. Sa mnogo vero- vatnoće se može tvrditi da je to bio smišljen postupak komandira čete i ostalih pripadnika prateće momčadi, sračunat na to da u slučaju da padnu u zarobljeništvo Crvene armije, imaju neke pozitivne poene.

- Možemo slobodno reći - seća se Juraj Spevak - da nas stražari za ono kratko vreme boravka na Istočnom frontu uopšte nisu maltretirali.

293

Naš rad je tako reći bio bez ikakvog efekta, što nam stražari nikada nisu za- merali. Na frontu je u to vreme sve bilo mirno. Bilo je očigledno da Crvena armija priprema ofanzivu a ponašanje naših stražara tokom onih četrnaest dana, koliko smo proveli na obali Dona, mogla bi se okarakterisati kao nji- hova priprema za obezbedenje povoljnog tretmana kada jednog dana budu zarobljeni od strane Rusa.470

Da komanda čete uskoro očekuje sovjetsku ofanzivu svedoči i to što je nekoliko dana pre nego što će početi ofanziva kapetan Molnar, koman­dir čete, pozvao ne razgovor Juraja Spevaka i Ljubišu Protića i rekao im da se on ne odnosi neprijateljski prema prinudnim radnicima. Tada im je na- govestio da i on očekuje skori početak sovjetske ofanzive.

U ovoj četi nije postojalo neko postavljeno ili izabrano rukovodstvo. Medutim, svojim principijelnim stavovima i većim iskustvom u političkom radu Džanić, Protić i Spevak su nekako smatrani političkim rukovodstvom osudenika u četi. Oni su savetovali pripadnicima čete da sačuvaju hlad- nokrvnost i da se pripreme za to da se, kada dode pogodan trenutak, odvo- je od stražara i pridu crvenoarmejcima. No, veoma retko se ovakvi planovi u potpunosti mogu izvršavati, pa je i ovde situacija bila drukčija od one ko­ju su prinudni radnici očekivali.471

U nedelju, 16. januara 1943. godine, rano ujutru, četa je dobila zada- tak da u susednom selu izgradi topovske platforme. Pri izlasku iz sela četa se srela sa nepreglednom kolonom madarskih domobrana, koji su se povlačili prozebli, smrznutih noseva i ušiju. Bilo je očigledno da je kolo­nom ovladala potpuna apatija. Ljudi su se u njoj vukli bezvoljno, većina i bez oružja. Videlo se da ovi vojnici dolaze iz susednog sektora fronta, gde je Crvena armija već izvršila svoj prvi snažan prodor.472

Oko podne četa je bila povučena sa radnog poligona, postrojena i pred njom je pročitana naredba о povlačenju. Tada su pripadnici čete sko- vali nov plan о bekstvu. Pravac povlačenja išao je preko nekoliko sela u kojima su pripadnici radne čete već stekli poznanstva sa nekim sovjetskim seljacima, pa su se dogovorili da se u svakom selu odvoji po nekoliko grupa i skloni kod onih seljaka koji već imaju poverenja u njih. Tako je i urade- no. Odmah, čim je pao sumrak, u prvom selu je ostalo dvanaest drugova. Petnaestak kilometara dalje, u Kondenzovu, gde su imali veći broj pozna- nika medu seljacima, ostalo je još nekoliko grupa robijaša. Seljaci su ih svuda sa razumevanjem prihvatili, tako da su tih dana gotovo svi pripadnici ove radne čete na sličan način uspeli da se prebace na stranu Crvene armije.473

Dan nakon dolaska u Misevo, pripadnike posebne radne čete broj 407 su postrojili, pa ih je obišao jedan madarski domobranski potpukov­nik, koji je prišao svakom prinudnom radniku pitajući ga da li je voljan da radi. Pitanje ih je sve iznenadilo, ali su davali jedinstven odgovor: da su oni zato i dovedeni ovamo i da nemaju ništa protiv toga da rade. Posle ove

294

smotre od strane potpukovnika, koji je verovatno bio pretpostavljeni svim radnim četama na ovom delu fronta, četa još nekoliko dana nije izvedena na rad. Nikome nije bilo jasno zašto. No, i iz toga se vidi da osnovni razlog dovodenja političkih osudenika na Istočni front nije bila potreba da oni ta­mo nešto rade, već da se na javnosti neprimetan način likvidiraju.

Četa je, napokon, ipak počela nešto da radi. Izvan naselja terali su njene pripadnike da kopaju neke zemunice. Bio je to prilično beskoristan posao, jer se na temperaturi od minus 30 stepeni, kakva je u to vreme vla- dala u tom kraju Sovjetskog Saveza, nikakvi ozbiljniji zemljani radovi nisu mogli obavljati.

Velika ofanziva Crvene armije počela je na ovom terenu 12. januara 1948. godine. Za svega dva dana odbrana Druge madarske domobranske armije bila je skršena. Zajedno sa domobranskim jedinicama povlačeni su sa Istočnog fronta i pripadnici posebnih radnih četa. Tako su pošli i pripad­nici 407. posebne radne čete iz Miseva ka Ostrogošku. Jedan od retkih pre- živelih pripadnika ove čete Slobodan Grujić ovako opisuje dolazak čete u Ostrogošk i svoje uspešno bekstvo:

„U ovom gradu pripadnici radne čete naišli su na sveopšti metež, u kome su neke nemačke jedinice a i posebno za to formirane madarske do­mobranske pokušavale da uvedu red. Ove domobranske jedinice su imale i svoj poseban odred za pogubljenja a njihov komandant je tek nakon što je obustavio snabdevanje vojnika uspeo da formira dvanaest bataljona. Usred takvih prilika stigla je 407. posebna radna četa u Ostrogošk. Ve- ćina oficira i vojnika iz prateće momčadi je ovde napustila četu a prinudni radnici su se dogovorno razbežali. Ovde su sačekali i nailazak Crvene armi­je. Tako je četa sa svega nekoliko vojnika iz prateće momčadi i sa po kojim prinudnim radnikom stigla u mesto Budonij, gde se u to vreme nalazio sa- birni centar jednog dela razbijene Druge madarske domobranske armije“.

Ove dogadaje ovekovečio je i domobranski potporučnik Šandor Ča- la, koji je u svojstvu komandira 407. posebne radne čete podneo 1. marta 1943. godine izveštaj komandi Desete domobranske lake divizije о tome šta se sa ovom četom desilo u toku prva dva meseca iste godine. To je, ujedno, jedini pismeni izveštaj koji je pronaden о posebnim radnim četa- ma političkih osudenika iz madarskih zatvora koji su boravili na Istocnom frontu.474

Četa broj 452 bila je smeštena u mestu Boldirevka, u nekim velikim zemunicama, usred krajnje nehigijenskih uslova. Kako ne bi bili izloženi pogledima a možda i paljbi od strane vojnika Crvene armije, četu su terali da radi noću. Stoga je raspored rada u četi bio takav da su njeni pripadnici praktično stalno bili angažovani i nikada nisu mogli da se odmore. Ustajali bi negde izmedu 13 i 14 časova. Posle toga su dobijali ručak, pa bi kolona krenula na radno mesto, koje je bilo udaljeno desetak kilometara od prebivališta čete. To je već trajalo tri, pa i više časova. Radilo se do

295

izjutra, do četiri ili pet sati, kako bi četa mogla do svanuća, to jest do otprilike osam časova da stigne do svoje zemunice. Tu su se zatim odmara- li. Do iscrpljenosti umorni ljudi legli bi na zemlju u zemunici i zaspali.

Vojnici i oficiri iz prateće momčadi čete izmislili su perfidan način ši- kaniranja prinudnih radnika, a da im se to ne može pripisati u zlo. Često se, naime, dešavalo da oko 12 sati probude čitavu četu, kako bi joj dali ru- čak. Jer, govorili su, ono što dobijaju pre polaska na rad, to je večera, a ne bi hteli da im uskrate ručak. Na taj način su im oteli nekoliko časova sna, koji im je bio neophodan za okrepljenje.476

Pored tog kolektivnog budenja, vojnici su ih i na druge načine ome- tali u snu. Čas bi neko od njih došao po nekog da mu očisti čizme, da nace- pa ili donese drva za kuhinju, ili bi izmišljali neke slične, često i potpuno nepotrebne poslove. Prema sećanju preživelih prinudnih radnika, hronična neispavanost ih je mnogo vise iscrpljivala nego mukotrpan rad i stalna glad. Verovali su da će ih to pre fizički satrti nego fizički rad.

Pod ovakvim uslovima, Jugoslovene na prinudnom radu u Boldirevki podjednako je zanimala mogućnost bekstva, kao i način na koji bi se ono moglo izvesti. Medutim, osnovni uslov za bekstvo nije postojao. Naime, pripadnici ove čete uopšte nisu znali gde se nalaze, koliko su udaljeni od nekih mesta ili komunikacija, a još manje u kom pravcu i koliko je udalje- na linija Fronta.

To je bio jedan od osnovnih problema koji je trebalo rešiti. Neuspeo pokušaj Krnjajca, Ranisavljevića, Smiljanova, Stojkova i Štrboje da uspo- stave kontakt sa partizanima nije pokolebao ostale pripadnike ove čete da pokušaju da dodu u kontakt sa pokretom otpora u pozadini. Bilo je to tim teže što su Boldirevka i njena okolina bile potpuno evakuisane od stra­ne civila, pa nisu mogli ni s kim razgovarati. U isto vreme stražari su stalno ponavljali pretnju da će za svakog odbeglog prinudnog radnika streljati po desetoricu, ili svakog desetog u četi.

I ove momente su imali u vidu politički osudenici koji su radili u oko- lini Boldirevke. О njima su često i dugo raspravljali u krugu užeg politič- kog rukovodstva.

Bili su jedinstveni u tome da bekstvo nekog od prinudnih radnika tre­ba izvršiti tako da madarski domobrani ne mogu zbog toga da se svete osta- lima. Smatrali su, takode, da je pojedinačno bekstvo unapred osudeno na neuspeh, pa da ga zbog toga ne treba ni pokušavati. Bekstvo čitave čete je još bilo nemoguće, pa su se složili u tome da se stalno motri na situaciju, da se neprekidno bdi nad tim kada će se ukazati prilika da se beži i to po gru­pama, ali samo kada bude postojala mogućnost da pobegnu svi. Kasniji do- gadaji su i dokazali da je taj stav bio ispravan.477

Dok se nije ukazala prva prava prilika za bekstvo, za onih petnaestak dana boravka u Boldirevki, pored svakodnevnih nevolja, šikaniranja od strane pripadnika prateće momčadi i sve veće iscrpljenosti, desila su se dva

296

događaja koja su uzbudili duhove u celoj četi. Prvi je bilo ranjavanje trgo- vačkog pomoćnika Joce Popsavina iz Srbobrana. Evo kako se tog dogadaja seća Ivan Krnjajac, koji je, poput mnogih drugih, bio očevidac neobičnog događaja:

- Vraćali smo se sa rada. Kada je četa ušla u neko ulegnuće na putu, ja sam imao osećaj da neposredno na koji korak iza mojih leda čujem štek- tanje mitraljeza. Svi smo se razbežali na sve strane i polegali na zemlju. Tom prilikom je Joca Popsavin bio ranjen u butinu. Madarski domobrani su govorili da su to pucali Rusi, što je bilo malo verovatno. Karakteristično je da se onda, kada je rafal osut po nama, medu prinudnim radnicima nije nalazio ni jedan pripadnik prateće momčadi. Iz toga smo zaključili da su oni pucali u nas. Da li iz obesti, ili na osnovu nekog smišljenog plana, to je teško reći, ali sada to možda nije ni važno.478

Sem Popsavina niko tada nije ranjen u četi. Takvi napadi na četu se vise nisu ponavljali. Popsavin je odnesen u bolnicu a posle izlečenja vraćen u segedinski zatvor.

Nekoliko dana kasnije nov dogadaj je uneo veliku dilemu medu pri- padnike 452. posebne radne čete. Pripadnici prateće momčadi zvanično su ponudili prinudnim radnicima da se dobrovoljno jave u madarske domo- branske jurišne odrede. Tada bi odmah dobili vojničko odelo, vojničko snabdevanje i tretman slobodnih gradana, a ako se u borbi istaknu hrabrim držanjem, bila bi im oproštena njihova ranija antifašistička i komunistička delatnost, bili bi rehabilitovani a posle izvesnog vremena i demobilisani iz vojske.

Na prvi pogled, bila je to ponuda koja bi se mogla i prihvatiti, jer ona, usled veće slobode kretanja, pruža idealnu mogućnost da se prebegne preko fronta. О ovoj ponudi da se stupi u redove madarskih domobrana, to jest u jednu fašističku vojsku koja se bori protiv Sovjetskog Saveza i nje­govih saveznika, bilo je mnogo i to veoma žučnih diskusija medu pripadni­cima radne čete.

Ukoliko bi ovu ponudu prihvatili, govorili su neki, pripadnici radne čete bi na taj način došli do oružja, pa bi eventualno, mogli i da pomoću oružja dospeju na stranu Crvene armije. No, ovakvom stavu se veoma oštro suprotstavila većina u radnoj četi, a naročito su bili protiv politički zreliji i iskusniji ljudi. Po sećanju preživelih prinudnih radnika, Saša Grujić i Radovan Smiljanov su bili najenergičniji u obuzdavanju želje pojedinaca da se na ovaj nafrin oslobode nevolja prinudnog rada. Njihovi argumenti su, uglavnom, bili sledeći:

„Ako bi pripadnici radne čete stupili u redove madarskih domobra­na, to bi u velikoj meri naškodilo ugledu narodnooslobodilačke borbe. Fa- šisti mogu da likvidiraju političke osudenike dovedene na Istočni front i ovako a i ako ih obuku u svoje uniforme. Oni bi se svakako pobrinuli da se

297

u Bačkoj sazna da su borci narodnooslobodilačkog rata na Istocnom frontu poginuli u mađarskim uniformama, što bi nanelo neprocenjive štete per- spektivi daljeg razvoja narodnooslobodilačkog pokreta u Bačkoj“.

Na ove argumente nije bilo ozbiljnijih prigovora, о čemu naj bolje svedoči činjenica da su iz čitave čete svega trojica prihvatila ovu ponudu okupatorskih vojnih predstavnika. Bili su to Vladimir Bujandrić iz Zmaje- va, Avram Grujić iz Turije i Stanko Šijački iz Čuruga. Njih trojica su, preobučeni u madarske vojničke uniforme, bez oružja, negde nakraj sela izvodili vežbe u bacanju ručnih gran ata.479

Sada je trebalo odrediti kakav stav zauzeti prema onim drugovima koji su prihvatili ponudu madarskih domobrana. Bilo je nekih koji su pred- ložili da se oni proglase izdajnicima, da se sa njima raskine svaki kontakt, to jest da se bojkotuju. Medutim, pobedio je, ipak, realističniji a može se reći i pravedniji stav. Naime, na predlog onih istih drugova koji su naj- energičnije bili protiv prihvatanja ponude madarskih oficira, kontakti sa ovom trojicom nisu prekinuti. Štaviše, obavljeni su sa njima i neki razgo- vori u vezi sa saradnjom prilikom eventualnog bekstva. Oni su se obavezali da će, u slučaju organizovanja kolektivnog bekstva pripadnika radne čete, snabdeti ih izvesnom količinom oružja, municije, ručnih granata i drugim potrebnim sredstvima. Da su oni to i iskreno želeli najbolje govori način na koji su završili to svoje „vojevanje“ na strani fašističke armije.

Stanko Šijački je bio odreden da sa ptiškom i granatama u ruci prati jedan nemački tenk koji je bio ubačen na Front kako bi zaustavio nadira- nje crvenoarmejaca na tom delu bojišta. Kada je tenk pogoden, Nemci su iskakali iz njega i počeli da beže u pozadinu. Stanko je jedno vreme ležao, zaklonjen olupinom nemačkog tenka. Kada je po fijuku metaka razaznao gde se nalazi linija Crvene armije, ustao je iz svog zaklona i krenuo ka so­vjetskim vojnicima. Uprkos obostranoj vatri, do njih je stigao nepo- vreden.480

Avram Grujić, visoki mršav mladić, takode je u madarskoj uniformi sačekao crvenoarmejce. Kada je ugledao prvog pripadnika Crvene armije izgleda da je zaboravio da je u uniformi fašističkog vojnika; izleteo je iz ro- va i razdragano, raširenih ruku poleteo crvenoarmejcu u zagrljaj. Videvši pred sobom čoveka u madarskoj uniformi kako trči raširenih ruku prema njemu, ruski vojnik je verovanto mislio da on hoće fizički da se razračuna s njim. Bio je dovoljan đelić Sekunde da vojnik Crvene armije donese, možda, i jedinu moguću odluku. Povukao je obarač na svom automata i 21-godišnji skojevac je bio mrtav, dok je Vladimir Bujandrić ranije poginuo.481

Bilo je to već onog 12. januara 1943. godine, kada je na čitavom sek- toru fronta ispod Voronježa Crvena armija krenula u svoju veliku ofanzivu protiv fašističkih snaga, a posebno protiv Druge madarske domobranske

298

armije, koja je držala ovaj deo fronta. Odmah posle prvog sovjetskog na- pada četa je povučena na oko dva kilometra zapadno od Boldirevke, u jed- nu bivšu kolhoznu senaru. Tu su se prinudni radnici dogovorili da je došao trenutak kada treba pokušati bekstvo u manjim i većim grupama, jer usled pomeranja fronta neće se znati da li je neko pobegao, poginuo ili je odsečen od strane sovjetskih jedinica.

Tih dana pretežna većina pripadnika 452. posebne radne čete uspela je da prebegne na stranu Crvene armije. Način njihovog bekstva uglavnom je identičan načinu već opisanih bekstava drugova iz drugih radnih četa. No, neka od njih zaslužuju da se о njima detaljnije piše.

Dobrivoje Bančev iz Žablja, član Partije, odlučio je te noći da, i po­red neprekidne puščane paljbe i sa jedne i sa druge strane, iskoristi nebud- nost stražara i prebegne preko fronta. Uskoro je naišao na dvojicu sovjet­skih vojnika, koji su ga odveli u bunker, gde su počeli da ga ispituju. On je govorio da je komunista, uhapšeni pripadnik narodnooslobodilačkog po­kreta Jugoslavije, da je bio na prinudnom radu i da je, eto, iskoristio prvu priliku i prebegao к njima. Crvenoarmejci mu nisu poverovali i odlučili su da ga streljaju, jer je sigurno špijun.

Kada su ga izveli napolje iz bunkera, naišao je sovjetski oficir i upi- tao ih ко je taj koga vode, na šta su mu crvenoarmejci odgovorili da je to neki špijun. Oficir naredi da ga vrate u bunker i poče Bančeva da sasluša- va. Iz svoje oficirske torbe je izvadio spisak i upitao Bančeva poznaje li ne­kog Radu Čonkića. Odgovor je bio pozitivan. Zatim je sledilo još tridese- tak imena, sve samih Bančevljevih drugova iz radne čete. Тек na kraju ofi­cir je pročitao i njegovo ime. Zatim je proveravao Bančevljevo poznavanje ljudi sa spiska - raspitivao se za mesto rodenja i zanimanja pojedinaca a na kraju je pročitao samo prezime, a Bančev je morao da doda ime dotičnoga. Kada se oficir uverio u istinitost Bančevljevih navoda, strpali sti ga u jedan tenk i krenuli. Bančev je zamolio da pokupe i njegove drugove koje je ostavio u nekoj kući pored Boldirevke. Crvenoarmejci su otišli da ih pro- nadu, ali su se vratili bez njih; nisu ih poveli sa sobom, već su im objasnili u kom pravcu treba da se povlače. Zahtev bivših prinudnih radnika da dobiju oružje, kako bi i oni mogli da gone fašiste, crvenoarmejci nisu prihvatili, govoreći im da su oni preslabi za to, da treba prvo da odu u pozadinu, da se oporave, a onda mogu da stupe u redove Crvene armije.482

Živko Ačanski, Živa Brzak, Živko Ranisavljević, Rada Smiljanov i Sava Tucić uspeli su da predu preko fronta sa mnogo manje neprilika. Oni su se smestili u jednu seljačku kuću. Ubrzo je naišla prva grupa sovjetskih vojnika i objasnila im kojim putem treba da idu u pozadinu.483

Ali, nisu tako prošli i Sima Dorokhazi iz Paraga, Ljubiša Popara i Marko Stepanov iz Novog Sada i Branislav Simin iz Bečeja, koji su zajed­no pokušali da se oslobode fašističkog jarma. Iz kolhoznog senika, kuda je četa bila povučena iz Boldirevke posle prvog naleta crvenoarmejaca, njih

299

četvorica su krenuli ka selu Krasnoju, jer su tamo imali već nekog poznani- ka među sovjetskim seljacima. Usput su vojnicima koji su ih presretali govorili kako traže svoju jedinicu, jer su čuli da je ona krenula u tom prav- cu u kome oni idu. To je u to vreme bilo moguće, jer je u celom rejonu na- stala prilično velika pometnja. Ne našavši selo koje su tražili, ušli su u ne- kom selu u kuću jednog seljaka, objasnili mu ко su i rekli da žele negde da se skriju. Bio je to bivši predsednik kolhoza, koji ih je posle dugog nateza- nja primio i skrio u jednu tavansku prostoriju. Posle izvesnog vremena provedenog u tom skrovištu njihov domaćin ih je pozvao dole, jer je prvi crvenoarmejac već stigao kod njega. On ih je prijateljski pozdravio i posle kraćeg razgovora saopštio im da ne treba ničeg da se boje, već da krenu s njim. Odveo ih je u neku kuću u kojoj su već bili nekoliko Jevreja, bivših prinudnih radnika, i jedan madarski vojnik, koji je govorio da je po narod­nosti Slovak.

U toj prostoriji, koja je bila zagrejana, neko je od crvenoarmejaca doneo malo sira da počasti svoje prijatelje, pa je neko počeo da peva. Bila je to, po Poparinom sećanju, poznata revolucionarna pesma „Budi se istok i zapad“ , koju je ovde, na ovom cudnom mestu, čudna skupina ljudi pevala na srpskohrvatskom, madarskom, slovačkom i ruskom jeziku, jer su je za- pevali i prisutni sovjetski vojnici. No, odjednom je odnekud naišao oficir Crvene armije u pratnji dvojice vojnika. Stao je nasred sobe i uzviknuo da sve ove ljude treba streljati. Uzalud su mu sovjetski vojnici objašnjavali da su to bivši prinudni radnici, rodoljubi koji su jedva čekali crvenoarmejce, svoje oslobodioce. Oficir je bio nepokolebljiv u sprovodenju svoje name- re, govoreći da on nema vremena da proverava ко je ко.

Četrnaest bivših prinudnih radnika i jedan madarski vojnik, koji je takode imao prava na život po ženevskim konvencijama о ratnim zaroblje- nicima, izvedeni su u to zimsko praskozorje pred kuću, postrojeni licem okrenutim ka zidu i oficir izda naredenje da se cela ta grupa postrelja. Dvojica su pukim slučajem ostali živi: Ljubiša Popara i Marko Stepanov. Naime, za vreme paljbe oni su se bacili na zemlju pre nego što ih je metak pogodio.

Kada su završili streljanje vojnici su ušli u toplu sobu. Ljubiša, videv- ši da nigde nema vojnika, ustade i poče da beži. U koji mah se okrene i vidi da neko trči za njim. Izgubivši snagu da se dalje bori za život, pošao je u susret onom koji je trčao za njim, misleći da je to vojnik koji je primetio da ga nema. No, kada je ovaj primetio Ljubišu, okrete se i svom silinom poče da beži. Ljubiša ga prepoznade po šiljatoj šubari i vikne ga. Marko je stao i tada su zajedno krenuli u sovjetsku pozadinu.

Tamo je već bilo mnogo bezbednije. Niko ih nije dirao, ali su im svi govorili da treba da idu u pozadinu. Na putu do sabirnog logora, u kome je Marko Stepanov, poput mnogih njegovih drugova iz posebnih radnih četa, izgubio život, podlegavši gladi i raznim bolestima.484

300

DESETINE HILJADA GRAĐANA U RADNIM ČETAMA

Tokom madarske okupacije jugoslovenskih krajeva u svakodnevnom srpskohrvatskom govornom jeziku odomaćila se reč „munkaši“ . Pod tim pojmom podrazumevala se ogromna armija bačkih, baranjskih, medumur- skih i prekomurskih Srba, Hrvata, Bunjevaca, Slovenaca, Rusina, Slovaka i pripadnika drugih, uglavnom nemadarskih, naroda koje su hortijevski okupatori odvodili na prinudni rad u okviru radnih četa, koje su bile po­sebne organizacije madarske vojske. Sama reč potiče od madarske reči munkaš (munkäs), koja znači - radnik. Toj reči dodat je srpskohrvatski na- stavak za množinu, pa se dobila reč munkaši. Pod ovim izrazom, upotreb- ljavanim u srpskohrvatskom govoru, nikada se nisu podrazumevali radnici u fabrikama, zanatskim radionicama ili na zemljišnim posedima, već is- ključivo oni koje je okupator silom odveo od njihovih kuća i terao da obav- ljaju za njega razne, najčešće veoma teške, fizičke poslove.

Zanimljivo je da Jevreje svrstane u radne čete u ovim krajevima nisu nazivali „munkasima“, pa ni oni sami sebe nisu tako zvali, već „musoši- ma“. I ova ree, stvorena tokom mučnih godina okupacije, ima svoj logičan koren. Prinudni radnik se na madarskom jeziku zvao munkasolgalatos (munkaszolgälatos), što će reći - radni obveznik. Zvanična skraćenica ove složenice bila je musz-os (čita se musoš). Većini Jevreja, pripadnika ovih četa, bio je maternji jezik madarski, pa su stoga ovu skraćenicu upotreblja- vali za obeležavanje svog statusa. Govoreći ujedno i srpskohrvatski jezik, nije vise daleko bilo stvaranje reči „musoši“ , koja je označavala prinudne radnike, ali samo Jevreje.

Zakonodavstvo hortijevske Madarske omogućavalo je vladajućoj klasi da na razne načine liši slobode gradane za koje je smatrala da nisu do- voljno poverljivi da bi bili na slobodi. Pored osuda na zatvorske kazne, na raspolaganju joj je stojao veliki broj logora za interniranje a prinudni rad je predstavljao posebnu vrstu lišavanja slobode, pogodnu iz vise razloga. Pre svega, izmišljena je formula da je prinudni rad vrsta vojne obaveze ko­joj podležu svi gradani i da je svejedno da li se gradanin nalazi u vojsci ili u

301

radnoj četi. Time je omogućeno da se broj ljudi u logorima za interniranje ne poveća a da se, zapravo, ogromna grupa gradana ipak internira i to u radne čete, koje su bile neka vrsta pokretnih logora. U njima je postupak prema prinudnim radnicima bio i suroviji nego u logorima za interniranje. Ovim se pred javnim mnjenjem na neki način prikrivala činjenica da se ogroman broj građana nalazi u internaciji. Samo iz okupirane Backe to­kom drugog svetskog rata na prinudnom radu je bilo oko 32.000 Srba, Hr- vata i pripadnika drugih nacionalnosti, a njihovim angažovanjem u radnim četama država je dobijala i radni učinak, veći nego od interniraca. Ne na poslednjem mestu značajna je bila i činjenica što su, za razliku od logora za interniranje, radne čete bile pokretljive, pa je njihovim premeštanjem veo­ma lako mogla da se obezbedi radna snaga u raznim krajevima države.485

Osnovna karakteristika ovih četa munkaša bila je ta što su u nju bili svrstani pripadnici slovenskih narodnosti iz okupiranih krajeva, uglavnom izolovani jedni od drugih (posebno Srbi, posebno Bunjevci itd). Cuvala ih je naoružana grupa vojnika, takozvani prateći ili posadni odred, pa su rad izvodili besplatno, obučeni u sopstvena civilna odela. Vojska pod čijom komandom su bili obezbedivala im je samo vojničke каре, nekima i coku­le, a obavezno crveno-belo-zelenu traku, to jest madarsku trobojnicu, koju su, kao znak raspoznavanja, morali da nose oko rukava. Koliko su ove rad­ne čete bile potcenjivane najbolje svedoči to što je u madarskom parla- mentu jedan poslanik postavio zahtev da se ove trobojke skinu sa rukava prinudnih radnika i da se obeleže nekim drugim znakom - jer oni nisu do- stojni da nose obeležje madarske države oko rukava.486

Madarske okupacione vlasti su, pored četa prinudnih radnika, kori- stile i gradane sa okupiranog područja da besplatno rade za njih. Tako je, na primer, Đura Bučko, Slovak iz Backe Palanke, krajem maja 1943. godi­ne dobio poziv da se javi na rad u fabriku municije Ferenca Altenbaha u Budimpešti. Tamo je radio četiri meseca, bez ikakve nadoknade, pa je po- begao.487 Čuruškog krojača Savu Dragaša je početkom 1942. godine narednik pograničnih lovaca naterao da pet meseci radi u svojoj radionici samo za potrebe jedinice pograničnih lovaca besplatno, naravno,488 a 23-godišnja Branka Riđički iz Žablja je pod pretnjom internacije radila šest meseci kao kućna pomoćnica kod opštinskog beležnika Karol ja Baloga.489

Ovakvih primera je bilo mnogo vise. No, ovo se ne može svrstati u prinudni rad. Ovakvo eksploatisanje ljudi u korist pojedinih predstavnika okuptorskog režima ili njegovih organizacija je prvenstveno rezultat samo- volje pojedinih okupatorskih funkcionera, što je predstavljalo i zloupotre- bu njihovog službenog položaja, zbog čega, medutim, niko nije bio pozi- van na odgovornost. Cesto je takav rad izmišljan samo radi ponižavanja građana. Tako je januara 1942. godine, uoči pravoslavnog Božića, polica- jac Peter Balog odveo 18-godišnju Branku Matić da peskom riba neke

302

zarđale kotlove u prostorijama Opštine. Bio je to koliko nepotreban, toli- ko i ponižavajući posao i to u vreme kada su se vernici upravo spremali da proslave praznik.490

U krajevima okupiranim od strane hortijevske Madarske tokom 1941. i 1942. godine đošlo je do velikih gubitaka u organizacijama narod- nooslobodilačkog pokreta, koji je, medutim, smogao dovoljno snage da okupljajući nove snage ponovo postane ozbiljan faktor koji ugrožava inte- rese okupatora i njegovu sigurnost. Okupatoru je bilo jasno da omladina, posebno ona stasala za vojsku, predstavlja izvor za mobilizaciju novih sna- ga narodnooslobodilačkog pokreta, a praksa je pokazala da su pripadnici slovenskih a i drugih narodnosti iz okupiranih krajeva (Jevreji nikada nisu mobilisani u madarsku vojsku) veoma nepouzdani vojnici. U to su se uveri- li, izmedu ostalog, zbog velikog broja dezertera od mobilisanih na područ- ju Backe, Baranje, Medumurja i Prekomurja. Sreski načelnik iz Darde 27. februara 1942. godine izveštava da su vojnici Arpad Kovačević, Milan Drugić, Janoš Naška, Fabian Valentin, Roko Majer i Teodor Rideg, vrativši se sa Istočnog fronta, u Beli Manastir doneli veću količinu značaka ukrašenih srpom i čekićem. To isto su, po rečima sreskog načelnika, učinili i vojnici koji su se sa fronta vratili u Petlovac. Sudeći po njihovim imenima, bili su to pripadnici i madarske i hrvatske narodnosti: Ferenc Ko- lož, Todor Ferenc, Bela Kalman, Adam Marta, Janoš Sineš, Ištvan Nad, Dragutin Nedučin, Milan Kovačević, Đuro Bošnjak i Ferenc Laškai. No, nepoverljivost madarskih vojnika regrutovanih na okupiranoj teritoriji (što je u suprotnosti i sa medunarodnim pravom) ispoljavala se i u tome što su mnogi odsustvo dobijeno zbog ranjavanja ili sređivanja porodičnih prili- ka koristili za bekstvo u partizane. Pečujski podžupan javlja 18. decembra 1941. godine da su baranjski vojni obveznici posle korišćenja dobijenog odsustva, umesto da se vrate u svoje jedinice, pobegli iz države i da su se, verovatno, priključili hrvatskim partizanima. U svom izveštaju on pomi- nje: Janoša Kovača, Petera Nada, Lasla Maosa, Jožefa Feika, Lazara Du- diča, Marka Šaroša, Đuru Šarosca, Đuru Vidovića, Martina Lakatoša, La­sla Nemeša, Marka Katića, Josipa Katića, Kristofa Lomboša, Pavla Radeca, Dušana Radića i Matu Dobrovića. Doda li se ovim pojedinostima i to da su se, na primer, neki mladići koji su iz Turije bili pozvani u vojsku u svoje selo vratili sa oružjem i tako se priključili mesnoj oružanoj jedinici narođnooslobođilačkog pokreta, kao i to što je gotovo iz svakog mesta odakle su ih sa okupirane teritorije odvodili bilo i po nekoliko dezertera, onda se može pretpostaviti da je sve ovo doprinelo tome da vlasti odluče da pripadnike slovenskih narodnosti sa okupiranih područja više ne pozivaju u vojsku, već da ih vode na prinudni rad.491

Bez obzira na to što je madarski okupatorski režim pokazivao veliku netrpeljivost, pa i neprijateljstvo prema slovenskim, prvenstveno srpskim, stanovnicima okupiranih krajeva, navodeći u jednom uputstvu za ponaša-

303

nje na okupiranoj teritoriji i to da prema Srbima treba postupati strože ne­go što je to ranije činjeno prema Rumunima, u početku je okupator sma­trao da sva srpska i ostala slovenska omladina treba da bude obuhvaćena službom u redovima madarskih domobranskih snaga. Stoga je Ministarstvo odbrane 9. jula 1941. godine izdalo uputstvo о sprovodenju regrutacije na okupiranim područjima Backe i Baranje. Prema ovom uputstvu, treba da se regrutuju svi na okupiranoj teritoriji rodeni 1920. godine, koji u sastavu jugoslovenske vojske nisu služila više od dva meseca, kao i svi rodeni od 1916. do 1919. koji su završili neku srednju školu, a nisu uopšte služila u ju- goslovenskoj vojsci. Naravno, izuzimaju se Jevreji koji od jeseni 1940. go­dine u Madarskoj nisu mogli da služe u regularnim vojnim jedinicama. Po- menutom naredbom predvideno je i regrutovanje dobrovoljaca iz reda omladine rodene od 1921. do 1924. godine, ali se ovde izuzimaju Sloveni pravoslavne vere.

Medutim, veoma brzo su komandanti madarskih domobrana uvideli da od službe srpske omladine u okupatorskoj vojsci nema mnogo koristi, pa su pojedinci tu svoju sumnju nedvojbeno i saopštavali svojim pretpo- stavljenima. Komandant Petog segedinskog korpusa u izveštaju od 23. ma­ja 1942. godine saopštava pretpostavljenoj komandi da je saznao da su mnogi Srbi omladinci još pre nego što su pozvani na obuku u domobransku jedinicu izjavili da jedva čekaju trenutak kada će biti pozvani u vojsku i naoružani protiv madarske vlasti. Takode u izveštaju navodi da smatra da je obuka srpske omladine potpuno beskorisna i da on u slučaju mobilizaci- je srpsku omladinu ne misli pozvati pod zastavu.

Iznoseći tako svoj a zapažanja u vezi sa srpskom omladinom u domo- branskoj vojsci, komanda Petog segedinskog korpusa tvrdi: „Vojnici srpskog porekla, odnosno rezervni oficiri koji potiču sa bivših jugosloven- skih teritorija, u sastavu jedinica Petog korpusa, sa gledišta narodne od­brane su potpuno nepouzdani, pa stoga ne mogu da obavljaju ma kakvu vojnu službu. Ovaj nacionalni sloj je, bez izuzetka, najekstremnije zaražen jugoslovenskim šovinizmom i ideologijom boljševizma. Oni bi svoje oružje prvom prilikom iskoristili, ne u borbi protiv neprijatelja, već protiv nas i spremni su da saboritaju sprovodenje ma koje madarske ideje.“

Ištvan Ujsasi, koji se nalazio u okupiranoj Bačkoj na čelu žandarme- rijskih islednika i agenata kontrašpijunaže, 1. decembra 1942. godine izveštava svoje pretpostavljene da se u okupiranoj Bačkoj u redovima do­mobrana nalaze i pripadnici srpske nacionalnosti i moli da se oni razmeste po drugim krajevima zemlje. Povodom ovog izveštaja Ministarstvo unutra- šnjih poslova traži od Ministarstva odbrane da nešto preduzme, na šta ono odgovara da se ne radi više о aktivnim vojnicima, već о pripadnicima srpske nacionalnosti koji se bez oružja, bez ma kakve vojne obuke, nalaze pri pojedinim vojnim jedinicama u Bačkoj u sastavu tehničkih jedinica i da nema potrebe da se razmeštaju po drugim krajevima zemlje.

304

Ovakva iskustva sa srpskom omladinom u sastavu domobranskih je­dinica lako su mogla dovesti do odluke da se vojni obveznici srpske nacio- nalnosti, umesto u vojsku, odvode na prinudni rad. Bila je to ujedno i kolektivna kazna zbog neprihvatanja madarske hortijevske okupacije. Podžupan Šandor Brand iz Zalaegersega ovaj svoj predlog obrazlaže okol- nošću što su ova godišta stasala u Kraljevini Jugoslaviji i da su sa gledišta madarske nacionalne bezbednosti opasni. Ujedno predlaže da se radne če- te, koje bi se formirale od Medumuraca, oteranih na prinudni rad imale koristiti za obavljanje radova u onim krajevima države koje su udaljene od Medumurja, pa i Prekomurja.

Prva naredba podžupana bač-bodroške županije, sa sedištem u Som- boru, о mobilizaciji u radne jedinice izdata je 23. septembra 1941. godine pod brojem 18/6, po kojoj na području županije treba da se jave za rad svi mladići rodeni 1917,1918,1919. i 1920. godine. Mada se u ovom naredenju ne spominje njihova nacionalnost, u praksi su to bili samo pripadnici slo- venskih narodnosti i Jevreji. Madari i Nemci nisu odvodeni na prinudni rad. Već sredinom februara 1942. godine podžupan nareduje da se popišu svi Srbi koje treba kasnije oterati na prinudni rad, a mesec dana kasnije traži od svojih podredenih organa da mu dostave spiskove Srba zanatlija. Bila je to već priprema za odlazak, u okviru čete prinudnih radnika, Srba, zanatlija na Istočni front. Ni na ovom se nije stalo. Podžupan krajem maja traži da mu se dostave spiskovi nepouzdanih osoba, radi selekcije onih ko­je treba poslati na prinudni rad. Zatim, 20. novembra 1942. godine zahteva da se popišu svi Jevreji stari izmedu 18 i 48 godina. Oni su u sastavu poseb- nih radnih četa oterani na Istočni front, a kasnijp i u borski rudnik.

Zabeleženo je da je na prinudnom radu u okviru radnih četa koje su formirane u okupiranim krajevima od strane hortijevske Madarske bilo oko 32.000 ljudi. Odvodenje ovako velikog broj a gradana na prinudni rad bilo je povereno 140. mobilnom centru, čije je sedište bilo u Vrbasu, 141. mobilnom centru u Subotici i 145. mobilnom centru, čije se sedište nalazilo u Sombora. U subotičkom 141. mobilnom centru neprekidno je radilo de­set aktivnih oficira i trideset mobilisanih rezervista. Aktivnost sva tri mo- bilna centra bila je približno jednaka, tako da se s pravom može reći da je tokom okupacije oko 120 vojnih lica neprekidno radilo na organizaciji odvodenja Srba, Bunjevaca, Rusina, Slovaka i Jevreja na prinudni rad.

Radne čete u kojima su gradani jugoslovenskih zemalja pod madar- skom okupacijom odvodeni na ropski rad formirane su u Abonju (čete od broja 5.010 do 5.013), Nađkerešu (5.001-5.006), Kiškunhalašu (5.024), Se­gedinu (5.026), Sentešu (5.027, 5.028. i 5.029), Hodmezevašarhelju (5.030. i 5.032), Komaromu (5.031), Kiškerešu (5.036) i Sekešfehervaru (5.102). Osim u ovim gradovima, čete su formirane i u Baji, Somboru, Subotici, Pustaseru, Vespremu, Đeru i još nekim mestima, ali brojčane oznake ovih četa nisu utvrđene.. Čete prinudnih radnika jevrejske narodnosti osnovane

20 Jugosloveni u m ađarskim zatvorim a. 305

su u Bačkoj Topoli (imale su oznake 105/10,105/11,105/12,105/13,105/14 i 105/15) i u Berecku. Ove čete su mahom odvođene na Istočni front. Sud- bina pripadnika četa u kojima su bili Jevreji gotovo je potpuno istovetna sa sudbinom posebnih radnih četa koje su u jesen 1942. godine pošle na Istočni front iz hortijevskih zatvora. Iznurivanje na poslu, fizička maltreti- ranja, ponižavanja i desetkovanja bila su svakodnevna pojava u svim ovim četama. Retko je koji pripadnik ovih četa uspeo da se prebaci preko fronta i vrati se u domovinu.492

306

ŽIVOT NA PRINUDNOM RADU

Uslovi života i rada Jugoslovena na prinudnom radu u Madarskoj ni­su bili isti kao oni političkih osudenika koji su u jesen 1942. godine oterani u sastavu posebnih radnih četa na Istočni front. Za ove čete se ne bi moglo reći da su bila pokretna gubilišta, poput posebnih radnih četa, ali su to ipak bili pokretni logori u kojima su se oficiri, podoficiri i vojnici iz sastava pra- teće momčadi ponašali prema prinudnim radnicima kao prema internirci­ma. U ovim radnim četama su uslovi rada i postupak prema prinudnim rad­nicima u svemu podsećali na uslove života i rada u koncentracionim logorima.493

Pripadnike ovih radnih četa koristili su, uglavnom, za najopasnije i najnezdravije radove. Mnoge od ovih četa radile su u kamenolomima i rudnicima. Tako je jedna radna jedinica oterana iz okoline Sombora aprila1943. godine prvo u Hodmezevašarhelj, a zatim u transilvansko mesto Des, gde je radila u kamenolomu. Na Doku Volića, 35-godišnjeg Staparca, tokom rada se survao oveći kamen, pa je mesecima bio na bolovanju. Na kraju su ga pustili kući kao nesposobnog. Njegovi zemljaci Branko Milić i Jovan Selakov istog dana su pošli sa njim na prinudni rad. U raznim mesti­ma u Madarskoj radili su punih sedamnaest meseci. Kada se Selakov raz- boleo na radu, vojni lekar dr Derd Hunvald mu se žalio da mu je zabranje­no da prinudnim radnicima daje lekove.494

Veći broj prinudnih radnika iz Bačke radio je tokom drugog svetskog rata i u madarskim rudnicima. Bili su to uglavnom rudnici u Varpaloti, Ta- tabanji, Komlou, Rožamartonu i Felšegali. Mesar Toša Stankov i obućar Živan Maksimović iz Novog Sada svedoče da su na dubini od preko i pet stotina metara, zajedno sa ostalim pripadnicima četa, radili u rudnicima uglja, tovareći i izvlačeći vagonete iz rudnika. I zemljoradnik Jovan Mušic- ki iz Srbobrana i pekar Ivan Rajčetić sećaju se mukotrpnog rada u dubini rudnika uglja, gde su u vodi i glibu morali, uz veoma slabu ishranu, da rade i do dvanaest časova dnevno.

20* 307

U istoriji prinudnog rada u okviru madarskih okupatorskih jedinica posebno mesto zauzima rad u horskom rudniku, koji će ostati simbol zver- skog odnosa madarskih domobrana prema prinudnim radnicima, о čemu će na posebnom mestu biti reči.

Jedna četa Srba iz okoline Subotice, koja je nosila oznaku 5.014, ra- dila je u rudniku u mestu Komlo. Gurali su vagonete, čistili puteve od sne- ga, nosili drva, a u okno su silazili samo po kazni.405 Četa iz okoline Srbo- brana, formirana takode aprila 1943. godine, radila je mesecima u rudniku uglja u Pecuju.496 Jedna četa je radila u Šarošpataku. Tu je rad bio organi- zovan po sistemu akorda. Kako niko nije mogao da iz.vrsi radne zadatke, prinudni radnici su se jednom prilikom žalili komandiru čete. Njegov za- menik, verovatno obaveštajni oficir, je tada optužio pripadnike radne čete za komunističku sabotažu. U četu je zatim dospeo i vojni sud, pa je prinud­nim radnicima zaprećeno da će ih desetkovati ukoliko se neko ponovo bude žalio na radne zadatke.497

Nisu se, medutim, svuda zadovoljavali time da prinudne radnike iz jugoslovenskih krajeva koriste za površinske radove, već su ih vodili i da kopaju rude, na šta oni nisu bili navikli a nisu im davali ni potrebnu opre- mu. Velik broj ih se tamo razboleo a svi su neprekidno maštali о tome da ih odvedu negde na poljske radove. To su u nekoliko rudnika i zahtevali od svojih pretpostavljenih, ali bezuspešno.498

Bile su to želje prinudnih radnika koji su pod radom pod vedrim ne- bom podrazumevali posao na poljoprivredniin imanjima, onaj na koji su navikli u svojoj domovini. Da su znali kako njihovi drugovi rade na njiva- ma okupatorskih veleposednika sigurno se ne bi ni setili da traže da ih iz rudnika izvedu na površinu zemlje.

Maja 1943. formirana je radna četa broj 5.016, čiji su pripadnici jed- no vreme okopavali repu na veleposedu grofa Harkanja. Posle dve nedelje rada četa je prebačena u županiju Bekeš, gde je radila u mestima Ke- rešladanju i Kereštarči. Tu su na imanju grofa Merana obradivali pirinčana polja, pod veoma teškim uslovima.

U početku su pripadnici 6ve radne čete ovde sejali pirinač, pri čemu su bosi morali da gacaju po vodi dubokoj od trideset do osamdeset santi- metara. Nogavice su morali da podsaviju do iznad kolena, a oblačili su i zimske kapute, da bi se zaštitili od hladnoće. Pod takvim uslovima su radili po dvanaest časova dnevno.

Svaki četvrti pripadnik čete dospeo je u bolnicu, odakle se mnogi ni­su ni vraćali u četu. No, sredinom juna 1943. četa prelazi na rad na državno dobro Šomodor. Nadzornik imanja, videvši da su radnici koje je dobio iznureni i izgladneli, odluči da im da posebno sledovanje slanine. To, medutim, komandant njihove čete kapetan Ferenc Kevehazi nije do- zvolio. Uskoro se četa vratila na imanje grofa Merana, jer je trebalo obavi- ti i žetvu pirinča.

308

Dan pre žetve sa pirinčanih polja je ispuštena voda, pa su ostala po- krivena muljem. Po tom mulju su prinudni radnici žnjeli pirinač za grofa Merana. Noge su im duboko upadale u glib, pun pijavica, žednih ljud- ske krvi.

Već i sam takav rad mogao je biti dovoljan pa da se kaže da su čete prinudnih radnika bile mučilišta za one koji su bili u njima. No, njihovi ko- mandiri i vojnici koji su ih čuvali još više su doprineli tome da čete prinud­nih radnika postanu pokretni koncentracioni logori.499

Mada nije postojalo opšte uputstvo о tome, mnogi komandiri radnih četa zabranjivali su da pripadnici radne čete primaju pakete sa hranom od kuće, a u nekim četama stanje je bilo takvo da bi radnici pomrli od gladi da im njihovi ukućani nisu slali hranu. No, maltretiranje prinudnih radnika se nije svelo samo na to. Komandiri tih četa bili su, uglavnom, nepodobni za ozbiljniju vojnu službu, a neretko i notorni alkoholičari. Komandir 5.026. čete bio je rezervni poručnik Lajoš Fišer, koji je u gradanstvu radio kao ra- čunovođa u jednoj budimpeštanskoj klanici. Kada je četa radila u Budim- pešti, za vreme noćnih bombardovanja zabranjivao je prinudnim radnici­ma da se sklanjaju na sigurnija mesta. Kada su petorica Subotičana: Antun Kopunović, Sima Džanić, Blaža Mijadžić i neki Crnković i Miloda- nović poginuli od bombi bačenih iz aviona, on je pred četom izjavio da žali što su samo poginula njih petorica; trebalo je da izginu svi. Četom broj 5.030 takode je komandovao jedan rezervni poručnik. Bio je to Lajoš Vin­ce, učitelj iz Đera. Večito pijan, prepustio je komandu nad četom naredni- ku daku Lajošu Totu iz Đera i podnaredniku Lajošu Bordašu iz Debreci- na. Ovi su, uz blagonaklonost svog komandira, skoro svakodnevno „izvešavali“ ponekog prinudnog radnika.500

О izvešavanju, tom nemilosrdnom sadističkom načinu kažnjavanja u hortijevskoj vojsci, svedoče mnogi prinudni radnici. Posebnu pažnju zaslu- žuje sećanje Srbobranca Ivana Maksimovića, koji je jednom bio i vraćen sa prinudnog rada, jer je bolovao od trahoma. No, već kroz nekoliko meseci, krajem avgusta 1942. godine, pozvan je na prinudni rad u Segedin. Tamo je tada formirana četa prinudnih radnika, sastavljena od onih koji su zbog trahoma bili poizbacivani iz drugih radnih četa. Četa je imala i svog lekara, koji je svima davao neku vodicu kojom su morali svake večeri da ispiraju oči, ali kako je četa radila na istovaru i utovaru kreča, peska, cigala i uglja, stanje se svima neprekidno pogoršavalo. Pored davanja tog leka, lekar je imao još jednu funkciju u četi. Kada bi neko od prinudnih radnika pao u nesvest dok je bio izvešan ili nakratko vezan, čemu je lekar uvek prisustvo- vao, on bi ga polivao vodom kako bi došao к sebi i kako bi se moglo nasta- viti sa izvršenjem kazne.501

Živeći i radeći pod ovakvim uslovima na raznim poljoprivrednim do- brima, gradevinama, industrijskim postrojenjima, u rudnicima i na izgrad­nji većeg broja pomoćnih aerodroma, od kojih nijedan nikada nije poslu-

309

žio svrsi za koju je građen, prinudni radnici širom Madarske neprekidno su težili da se oslobode ropskog rada. Svako bekstvo je predstavljalo bez- izlaznu avanturu, ukoliko begunac nije mogao sebi da obezbedi da se posle bekstva potpuno izvuče od okupatorskih vlasti, a to je u uslovima okupaci­je Backe, Baranje, Medumurja i Prekomurja bilo veoma teško izvesti. Me­dutim, ipak je zabeležen veći broj bekstava ovih obespravljenih prinudnih radnika. Ta bekstva su bila naročito česta od sredine 1944. godine.

Četa broj 5.027 nalazila se sredinom 1944. godine u Transilvaniji, gde je radila na rušenju nekog mosta preko Samoša. Kada su četu odatle oterali u Budimpeštu, a odatle u Nemačku, u transportu je ostalo svega stotinak ljudi. Druga polovina čete se razbežala. Tako su postupili i pripad­nici čete broj 5.026. Kada su ih utovarili u vagone u Nadkarolju, u nameri da ih odvedu u Nemačku, tridesetak prinudnih radnika je pobeglo. Pods- trek za bekstvo nije davala samo opasnost od odvodenja prinudnih radnika u Nemačku, već i neprekidno bombardovanje Budimpešte i drugih mesta u Madarskoj. Kada su septembra 1944. godine četiri prinudna radnika iz čete broj 5.030 poginula prilikom bombardovanja, mnogi pripadnici čete su po- begli. Većina ovih begunaca je uspela da se domogne svojih kuća i da se skriva do oslobodenja, ali su se neki sklonili i u Budimpešti i to medu pri­nudne radnike koji su bili svrstani u četu broj 5.103 a radili su u budimpe- štanskoj fabrici „Ganz“ . Oni su mogli da prime u svoje konačište veći broj begunaca, smatrajući to ujedno i svojom patriotskom dužnošću.502 Bilo je, medutim, i pojedinačnih bekstava, koja su uglavnom srećno završena.

Veliki broj Srba u Bačkoj dobio je u martu 1943. godine poziv da se javi na prinudni rad. Komande posebnih radnih četa kojima je trebalo da se jave nalazile su se u Cegledu, Nađkerešu i Solnoku. Bili su to mahom mladi ljudi, izmedu dvadeset i trideset i dve godine starosti. U Nađkerešu je tada formiran bataljon prinudnih radnika sa šest četa, koje su nosile oznake 5.001, 5.002, 5.003, 5.004, 5.005 i 5.006. Uskoro po formiranju ba­taljon je krenuo na Istočni front. Razbijena Druga madarska domobranska armija imala je tada svoju komandu u ukrajinskom mestu Korostenju. Ka­da je kompozicija sa prinudnim radnicima stigla u ovo mesto, sve su čete rasporedene u okolna mesta, gde su pod komandom nemačkih i madarskih vojnika radile razne teške poslove. Ceta broj 5.001 bila je smeštena u selu Pašinovki.

Čete u kojima su se nalazili pripadnici srpske narodnosti takode su se zvanično nazivale posebnim radnim četama, a one u kojima su bili politički osuđenici, u neslužbenom govoru dobile su još i epitet „kažnjeničke“ . Ma­da se čete u kojima su se nalazili Srbi koji nisu smatrani političkim krivci- ma, već su u njih svrstani samo zbog svoje nacionalne pripadnosti, nisu nazivale kažnjeničkim, u mnogim od njih se režim nije razlikovao od onog u „kažnjeničkim“ posebnim radnim četama.

310

To su naročito osećali pripadnici 5.001. posebne radne čete, čiji je komandir bio posebno okrutan prema prinudnim radnicima. Jednog dana je Jocu Josića, kočijaša iz Srbobrana, bez ikakvog razloga pretukao, a La- zara Jeftića, zvanog Tutu, iz Šajkaša, nemilosrdno je gazio nogama. U pra- teću momčad je na neki način stigao i neki Živojin Dragin, Srbin iz Ade. Jednom prilikom je pijani komandir Draginu naredio da puca u Lazara Jef- tića Tutu. Dragan je pucao daleko iznad Tutine glave. Kada je drugom pri­likom jedna grupa prinudnih radnika kasnije došla sa lekarskog pregleda nego što je to komandir očekivao, do iznemoglosti je terao ostale prinudne radnike da rade proste vežbe. Naravno, kaznio je kasnije i nedužne bole- snike. Česta su u četi bila i izvešavanja i druge surove kazne.503

Medu pripadnicima ove radne čete bilo je mnogo onih koji su bili spremni da učestvuju u organizovanom bekstvu radi pristupanja partizani­ma. Medutim, u četi je bilo više takvih koji su od svojih kuća dobijali pi­sma u kojima su ih uveravali da su vladika Irinej Ćirić i poslanik u hortijev- skom parlamentu Milan Popović preduzeli odgovarajuće korake kod nadležnih vlasti da se prinudni radnici - Srbi vrate sa fronta kućama. Protiv ovakvih shvatanja uporno se borila grupa naprednih mladića, na čelu sa predratnim sindikalnim funkcionerom Dušanom Georgijevićem iz Novog Sada i šajkaškim učiteljem Momčilom Krkljušem, koji je pre nego što je krenuo na prinudni rad već iskusio svu težinu hortijevskog terora na islede- njenju u novosadskoj Armiji. Njima je nesvesno pomagao u radu i koman­dir čete, koji je često govorio prinudnim radnicima da je on već četiri čete Jevreja doveo na Istočni front i da se od njih niko nije vratio kući, te da će tako i oni proći. Raspoloženje u četi se u velikoj meri promenilo kada je četa iz Pašinovke prebačena u Belorusiju. Neki su bili smešteni u selo Avramovsko, a neki u Hojniku. Mada je, pod pretnjom Prekog suda, pri­nudnim radnicima bilo najstrože zabranjeno da kontaktiraju sa stanovni- štvom, oni su uspeli da uspostave vezu sa Tamarom Šapalovom, koja je bila ilegalni partijski radnik na ovom terenu i imala stalnu vezu sa hojnič- kim partizanskim odredom.

Zahvaljujući ovoj vezi, organizovano je bekstvo čitave čete 5.001. Partizani su nečujno, u noći 30. jula 1943. godine, došli do logora čete, gde su ih prinudni radnici spremno dočekali; savladali su i vezali svoje dojuče- rašnje stražare i oficire, zajedno sa komandirom čete, i pošli sa partizani­ma. U logoru partizanskog odreda „Suvorov“ petoricu najokorelijih oficira i stražara su prvo ispitali partizanski oficiri, zatim su ih predali prinudnim radnicima, da im oni sude.. ,504

311

BIVŠI PRINUDNI RADNICI U SOVJETSKIM BORBENIM JEDINI- CAMA I JUGOSLOVENSKIM VOJNIM JEDINICAMA U SOVJET­

SKOM SAVEZU

Pregledu sudbine prinudnih radnika na Istočnom frontu valja dodati i kratak pregled njihovih aktivnosti nakon što su prebegli u sovjetske parti- zanske jedinice ili u borbene redove Crvene armije. Bila su to mahom po- jedinačna, ali i grupna bekstva. Bežali su prinudni radnici - bivši politički zatvorenici, ali i takozvani munkaši i Jevreji oterani na rad.

Prinudni radnici koji su uspeli da prebegnu u neki partizanski odred koji je operisao na okupiranoj sovjetskoj zemlji obično su bili veoma prija- teljski primani i nakon provere njihovog identiteta uvršteni u borbene jedi­nice. Mnogi od njih su i poginuli u toj borbi.

Novembra 1943. godine počeo je u Sovjetskom Savezu da se formira Samostalni jugoslovenski odred u Sovjetskom savezu, koji je 1. juna iste godine reorganizovan u Prvu brigadu Narodnooslobodilačke vojske u SSSR-u. U sastav ove jedinice ušli su i bivši politički osudenici iz madar­skih fašističkih zatvora koji su u jesen 1942. oterani na Istočni front i koji su preživeli boravak u radnoj četi, a kasnije odoleli smrti usled epidemije tifusa u sovjetskim zarobljeničkim logorima.505

U ovoj borbenoj jedinici Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije našli su se i Jugosloveni koji su iz raznih radnih četa uspeli da pobegnu so­vjetskim partizanima, ali i oni koji su na Istočni front dospeli u sastavu ne- mačkih, madarskih ili ustaških vojnih formacija. Razumljivo je stoga što su bivši politički osudenici u ovoj jedinici veoma brzo dobili značajne funkcije i što su mnogi od njih stekli oficirski ili podoficirski ein, a bili su mahom rasporedeni na političke i kulturno-prosvetne dužnosti. Dr Pavle Kovač je postao zamenik komesara brigade, a posle njega Aleksandar Krajačević. U ovoj, kao i u Drugoj tenkovskoj brigadi, oficirske, odnosno podoficirske činove, stekli su, osim navedene dvojice bivših političkih osudenika, i sle- deći njihovi drugovi sa robije: Dobrivoj Bančev, Andrej Bohuš, Sima Be- lić, Josip Brajner, Milenko Dokić, Stevan Dušanić, Slobodan Grujić,

312

Spasoje Grujić, Julijan Herceg, Rada Jovanov, Stevan Korenoj, Luka Krajnović, Ivan Krnajac, Spasoje Kunić, Ljubomir Manojlović, Stevan Mihajlović, Đoka Milić, Jan Mojžiš, Nikola Pajčić, Živko Paunić, Samuilo Ponjiger, Gavra Popadić, Ljubiša Popara, Slavko Radanov, Milorad Ra- šković, Juraj Spevak, Todor Stojšin, Lazar Subić, Gruja Šeguljev, Đura Šipoš, Andrej Sirka, Vasa Tanasijin, Stevan Terzin, Sava Tucić, Vlada Vrbaški, Dušan Vukov, Bruno Vujković, Mirko Zamurović i Mlađen Zlo- kolica.

No, i iz reda ostalih prinudnih radnika regrutovan je niži i viši ko- mandni kadar ovih brigada. Bivši prinudni radnici: Zoltan Brajer, Petar Dejanović, Aleksandar Ergelašev, Đurica Grgar, Arpad Horvat, Sava Kantardžić, Boško Katić, Đorđe Kesler, Mita Kozarev, Momčilo Krkljuš, Vladislav Lazić, Milorad Letić, Nikola Letić, Dimitrije Lozanov, Dušan Lukić, Tihomir Majinski, Petar Miković, Milenko Panić, Lazar Petrović, Jovan Popesku, Lazar Popjovanov, Ozren Rackov, Stjepan Smodiš i drugi takođe su se sa brigadama vratili u zemlju iz Sovjetskog Saveza sa činom oficira ili podoficira Jugoslovenske armije.

Neki politički osudenici koji su prebegli sovjetskim partizanima ili nekoj jedinici Crvene armije nisu dospeli u jedinice Narodnooslobodilačke vojske formirane u Sovjetskom Savezu. Ivan Basić, Boško Čupić, Stevan Čipkar, Lazar Kikoš, Nikola Mijatov, Milorad Ovcin, Živko Ranisavlje- vić, Rada Štrboja, Žarko Vujičin i Žarko Vuksanov završili su u Sovjet­skom Savezu vojnu pilotsku školu, pa su kasnije predstavljali značajne kadrove mladog Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva. Drugi (neki pre­begli politički zatvorenici) su prošli kroz diverzantske ili obaveštajne kur- seve, posle čega su poslati na odgovarajuće zadatke.506

Predratni clan Partije Andraš Farago bio je nadničar u Bačkom Pe- trovom Selu kada je uhapšen krajem 1941. godine. Bio je osuden na šest godina robije i krajem 1942. oteran na Istočni front. Tu je uspeo da pre- begne preko fronta i da se priključi Crvenoj armiji. Posle izvesnog vremena Farago je upućen na neki diverzantsko-obaveštajni kurs, nakon čega je padobranom prebačen u nemačku pozadinu u Čehoslovačkoj, gde je izvršavajući dobijene zadatke sačekao jedinice Crvene armije.507

Dvadesetogodišnji nadničar Janoš-Es Sabo bio je član mesnog komi­teta KPJ u Senti kada je uhapšen takode u jesen 1941. godine. Prvo je osu­den na smrt, pa mu je kazna preinačena na deset godina robije. Iz zatvora u Vacu, gde je robijao sa ostalim Jugoslovenima, odveden je krajem 1942. na Istočni front, gde je uspeo da prebegne Crvenoj armiji. Posle zavr- šenog diverzantskog tečaja godinu dana je vojevao u sastavu jedne sovjet- ske partizanske jedinice na području okupirane Poljske. U svojstvu poli- tičkog komesara jednog padobranskog odreda poslat je avgusta 1944. na zadatak u planinu Bik, u severnoj Madarskoj. Posle neuspelog ateriranja Es Saboa je opkolio veći odred esesovaca, madarskih domobrana i žanda- ra. Da im ne bi pao u ruke, izvršio je samoubistvo.508

313

Ovako zapažena vojnopolitička aktivnost bivših političkih osuđenika nakon što su dospeli na teritoriju Sovjetskog Saveza, gde im je omogu- ćeno da dobrovoljno stupe u borbene jedinice, svakako je rezultat čitavog ideološko-političkog rada u zatvorima, kroz koji su se spremali da nakon izlaska iz zatvora nastave borbu, kako na političkom polju, tako i sa oružjem u ruci.

314

ODVOĐENJE OMLADINE NA PRINUDNI RAD

Kada se Istočni front sve više približavao Madarskoj, a posebno kada su se borbe već vodile unutar ove zemlje, madarski vlastodršci se još nisu definitivno uverili u to da je hitlerovska koalicija izgubila rat. Stalno su očekivali neki spektakularni obrt na bojištu. Štaviše, i napuštanje zemlje ispred pobedonosnih jedinica Crvene armije neki su smatrali privremenim izgnanstvom. Tako je, na primer, general-pukovnik Janoš Vereš, koji je do Hortijevog pada bio šef Generalštaba, u svom dnevniku 8. septembra1944. godine zabeležio da u interesu borbe protiv „boljševizacije Madar­ske“ zajedno sa Nemcima treba nastaviti borbu protiv Sovjetskog Saveza, pa makar i po cenu gubitka većih teritorija države. On tu ujedno kaže da je predložio da sa teritorije sa koje će se madarska vojska povlačiti „treba po- vući sve one elemente koji su potrebni za održavanje nacije“ .

Svega nekoliko nedelja kasnije Vereš podnosi Hortiju memorandum u kome kaže da će Nemačka sigurno izgubiti rat i predlaže da se madarska armija prebaci na zapad i da se sva mobilna nacionalna snaga i vojnoobve- zna omladina evakuišu u Nemačku, kako bi se tamo pripremale za ponov- no osvajanje domovine.309

Verešova ideja, medutim, nije bila originalna, niti nova. U to vreme je na zapadu već bio ogroman broj madarskih državljana, bilo da su tamo poslati u sastavu vojnih jedinica, bilo da su oterani u logore smrti, ili odve­deni na prinudni rad preko zapadnih granica Madarske. Posle Verešove in- tervencije na sednici vlade i memoranduma upućenog Hortiju taj talas do- brovoljnog i prinudnog odvodenja ljudi iz Madarske, preko Austrije, u Nemačku još je intenziviran. To je vreme kada Madarska sakuplja sve po- litičke osudenike iz svih zatvora u vojni zatvor u Komaromu, gde ih preda- je Nemcima, i kada vlasti, zajedno sa nemačkim okupacijskim jedinicama, evakuišu čitave gradove i sela i prinudno iseljavaju njihovo stanovništvo na zapad. No, tada je već velik broj stanovnika okupirane Bačke, Baranje, Medumurja i Prekomurja takode bio oteran na zapad, van granica Madar­ske, a naročito mladih.

315

Bilo je to sredinom 1944. godine. U junu i julu okupacijske vlasti su sprovodile prave hajke, pre svega na srpsku omladinu, kako bi je odvela iz njihovih mesta prebivanja. Činjeno je to, s jedne strane, da bi Madarska i njen saveznik Nemačka dobile jeftinu radnu snagu za izgradnju raznih for- tifikacionih objekata, a ne manje važan razlog bio je i taj da se one- mogući da ova omladina posle oslobodenja njihovih mesta stupi u jedinice narodnooslobodilačke vojske.

Okupator se, izgleda, bojao da redovnim putem, kako se pozivaju vojni obveznici i kako su ranije pozivali Srbe na prinudni rad, pozivaju i ovu omladinu. Sve je to činjeno na prepad, na brzinu, uz pomoć vojske, policije i žandarmerije. Tako su, na primer, u Vilovu 13. jula 1944. godine vojnici išli po selu i po spisku koji je sastavio komandir mesne fašističke or­ganizacije „Levente“ kupili omladince srpske nacionalnosti i odveli ih u opštinsku zgradu. Nisu im dali ni da se pozdrave sa svojim roditeljima, već su ih oterali na stanicu i odveli na prinudni rad.510

Slično je bilo i u drugim mestima. U bačkom mestu Mošorinu je 13. jula 1944. godine došao mesni policajac po 18-godišnjeg Vojina Jovanovića i rekao mu da ponese sa sobom dve presvlake i hranu za tri dana, jer je odreden za čuvara žitnih poija. Kada je doteran u opštinsku zgradu, od­mah su ga poveli na stanicu a odatle na prinudni rad.

Po njegovog zemljaka, godinu dana starijeg Dušana Živkovića, tako- de je došao mesni policajac. No, njemu nije govorio о čuvanju žita. Odveo ga je bez reči, a roditeljima naložio da mu donesu hranu za pet dana. Kada su doneli hranu, kolona je već bila spremna za pokret. I njega su odveli na prinudni rad.

I tako su omladinci iz krajeva okupiranih od strane Madarske tokom juna i jula 1944. godine skupljani po njihovim mestima stanovanja i odvo- deni na prinudni rad. Jedna oveća grupa se dosta dugo zadržavala u Som­boru, gde je radila na izgradnji privremenog aerodroma, a kasnije, kada su se oslobodilačke jedinice približavale ovom kraju Jugoslavije, gotovo svi ovi mladići odvedeni su na rad u Austriju. I medu njima je bilo mnogo onih koji su uspeli da pobegnu iz radnih četa i da se vrate u svoj zavičaj, a neki su našli utočište u Budimpešti, skrivajući se u radnoj četi broj 5.103, koja je predstavljala neku vrstu azila za odbegle prinudne radnike.511

Medu ovim omladincima našao se i pokoji skojevac. Najviše ih je bi­lo iz Bečeja (tada Stari Bečej). Naime, kada su neki omladinci, članovi SKOJ-a, saznali da omladinu odvode na prinudni rad, zatražili su od svojih skojevskih rukovodstava da im omoguće da odu u Srem u partizane, ili da im obezbede smeštaj u bazama. U to vreme veza partijskih organizacija, a naročito bečejske, sa Sremom bila je privremeno prekinuta, a baza nije bi­lo na raspolaganju, pa je odlučeno da ovi omladinci odu na prinudni rad, jer da su ostali kod svojih kuća bili bi silom odvedeni, a kada bude uspo- stavljena veza sa nekim partizanskim odredom, javiće im da pobegnu sa

316

prinudnog rada. Ovakva odluka je doneta i stoga što su do tog vremena svi omladinci - prinudni radnici iz Backe radili na izgradnji privremenog aero- droma kod Sombora, odakle bi ovi skojevci, zajedno sa omladincima koje bi u meduvremenu pridobili za odlazak u partizane, u datom momenta mo­gli da pobegnu. Do toga, medutim, nije došlo, jer su ih oterali u Austriju, pa je veza i sa njima prekinuta.

317

PRINUDNI RAD U BORSKOM RUDNIKU

Nemačka organizacija Tot513, preko general-majora Hornija, koman­danta svih jedinica prinudnih radnika Madarske, zatražila je u proleće1943. godine od madarskog ministra odbrane nađbaconi Vilmoša Nada10.000 prinudnih radnika za rad u borskom rudniku. Tada je madarska vla­da, na predlog Vilmoša Nada odbila ovaj zahtev, ali se u zvaničnim krugo- vima hortijevske Madarske о njemu i dalje raspravljalo. Nad je 12. juna1943. godine smenjen. Na njegovo mesto dolazi general Lajoš Čatai, koji je odmah obećao Nemcima 3.000 prinudnih radnika za Bor, pa je svega dvadeset dana otkako je postao ministar odbrane potpisan Prethodni spo­razum izmedu madarske vlade i organizacije Tot о slanju prinudnih radni­ka u Bor.

U prva dva paragrafa ovog sporazuma о kupoprodaji robovske radne snage precizira se broj prinudnih radnika koje je Madarska dužna da isporuči i kako treba da su opremljeni. Madarska se obavezala da prinudne radnike dopremi do Prahova о svom trošku i da ih tamo preda organizaciji Tot. U trećem paragrafu su navedene obaveze Trećeg Rajha. „Ministar­stvo privrede“ - stoji doslovno u ugovoru - „davace madarskoj vladi u vidu protivusluge mesečno po 100 tona bakarnog koncentrata sa najmanje 30 procenata bakra i to takvog sastava koji može da se preraduje u madarskim postrojenjima“ .

Ugovor je sklopljen, pa su obe strane, kao dobri privrednici, pristu- pile njegovom izvršenju. General Čatai već 6. jula izdaje naredbu о formi- ranju 15 četa prinudnih radnika, određujući da se svi oni koji će biti poslati u Bor puste kućama, ali ne da bi se oprostili od svoje rodbine, već da se snabdeju opremom za zimski boravak na prinudnom radu, kako bi pošte- deo državu da se о tome brine. U Hodmezevašarhelju su već posle nedelju dana, 11. jula 1943, formirane čete koje su nosile oznake V/1, V/2, V/3, V/4 i V/5. Sledećih pet četa (101/82,101/63, 101/64,101/68 i 101/59) formi­rane su u mestu Sentkiraljsabadi a 30. jula iste godine formirano je još pet četa, u okviru kojih su prinudni radnici trebali u prvoj grupi da budu otera-

318

ni u Bor. Četa broj 103/4 formirana je u Sekešfehervaru, 108/81 u Bukovim Salašima, 108/84 u Prigreviei i 108/90 u Kupusini. U isto vreme formirana je i četa broj 801, u kojoj, za razliku od ostalih, nije bilo Jevreja, već pri­padnika verske sekte Jehovinih sledbenika, koji su, u skladu sa svojim ver- skim opredeljenjem, odbili da u sastavu hortijevske vojske uzmu oružje u ruke. Kako je u svakoj četi bilo po 220 prinudnih radnika, prvim transpor- tom prinudnih radnika u borski rudnik je oterano oko 3.300 ljudi.514 Medu njima bilo je i oko dve stotine jevrejskih mladića iz Bačke, Baranje, Medu­murja i Prekomurja, od kojih su mnogi već u jesen 1942. godine oterani na prinudni rad.515

Trinaestog jula krenuo je prvi transport za Prahovo. Putovalo se la- dom „Karadorde“ i jednim šlepom. U njima su bili smešteni pripadnici radnih četa broj V /l, V/2, V/3, V/4 i V/5, znači 1.100 ljudi. U Boru su pri­nudni radnici radili razne poslove na eksploataciji rude, pod neposrednom komandom pripadnika organizacije Tot. Madarski domobrani koji su ih doterali tamo čuvali su ih samo van radnog vremena i brinuli se о njihovom snabdevanju i životu u logoru.

Ishrana im je bila veoma slaba. Kako bi je poboljšali, prinudni radni­ci u Boru koristili su spremnost madarskih domobrana da kada odlaze svo­jim kućama na dopust donesu veće količine hrane od rodbine prinudnih radnika, za šta su primali zamašne svote novca i hrane. Ovakav način do- pune ishrane prinudnih radnika trajao je samo do marta 1944, kada je Nemačka okupirala Madarsku. Posle toga madarski domobrani vise nisu bili spremni da na ovakav način pomažu prinudnim radnicima.516

Nemačke vlasti, pod čijim rukovodstvom su radili ovi pripadnici rad­nih četa najstrože su zabranjivale da se prinudnim radnicima šalje hrana od kuće. Kada su im novembra 1943. dozvolili da svi dobiju od svojih ukućana topla odela i opremu za zimu, izričito je bilo naredeno da u tim paketima ne sme da se šalje ni trunka hrane. Permanentnoj gladi pridružio se i krajnje nehuman odnos madarskih vojnika prema prinudnim radnici­ma. Usled teških uslova života u logoru neki su pokušali i bekstvom da skrate svoje muke, no ona obično nisu uspešno izvodena.517

Stevan Engler i Gabor Gal iz Subotice i Mirko Orova iz Bačke Palan- ke pripremali su se za bekstvo. Stražari su prozreli njihove namere i počeli su na njih više da motre. Prva grupa od deset prindunih radnika koja su po- begla, uhvaćena je već posle dva dana. Posle njih pokušalo je da beži još devet prinudnih radnika, ali su i oni uhvaćeni posle nedelju dana. Koman­dant radnih četa u Boru pukovnik Muranji izrekao im je smrtne kazne. Dvojica su odmah streljana, a ostalima je preinačio smrtnu kaznu na pet- naest godina robije. Zatvorio ih je u deset metara dugačak i tri metra širok trap za krompir, odakle sve do polaska radnih četa iz Bora, septembra1944, nisu smeli ni da izadu, pa su i nuždu tamo morali da vrše. No, pre to­ga im je sledovala disciplinska kazna izvešavanja, koja je trajala 120 časo- va! Pre poslaska iz Bora Nemci su ih, ipak, sve streljali.

319

Bilo je, medutim, i pojedinačnih bekstava. Neki su uspeli da usposta- ve vezu sa partizanima, ili su se na drugi način spasli. Neki od njih, kao Bernat Fišer i Dragutin Presburger, borili su se u redovima Narodnooslo- bodilačke vojske. Presburger je bio politički komesar.

Sredinom septembra prinudnim radnicima u Boru su saopštili da će uskoro krenuti za Madarsku, gde će biti otpušteni sa prinudnog rada. Prva kolona od oko 3.600 ljudi krenula je 17. septembra 1944, u jedan sat uju- tru. Pratili su ih madarski i nemački vojnici i četnici Draže Mihajlovića. Druga kolona je trebalo da krene dve nedelje kasnije. I pored jake straže, osmorici prinudnih radnika je uspelo da pobegne na putu od Bora do Beo- grada. Medu njima su bili i Vojvodani: Eugen Ginc i Jovan Prizner iz Su- botice, Andrija Here iz Sente i Stevan Lipković iz Novog Sada. Andrija Here je još iste godine poginuo kao borac Narodnooslobodilačke vojske.

Kolona je tako stigla do Zemuna, bez osmorice odbeglih prinudnih radnika. Ovde su prinudni radnici tri dana čekali dok nadležni nisu od- lučili da njihov dalji put za Mađarsku neće voditi kroz Srem, već preko Ba- nata, mada je put preko Srema bio mnogo kraći. Tada se kolona ponovo vratila iz Zemuna u Beograd, pa preko Pančeva stigla do Titela, gde je pre- šla u Bačku. Put ih je vodio do Novog Sada, pa dalje do Crvenke, poprišta masovnog masakra nad ovom grupom prinudnih radnika.

Prema nepotpunim podacima, tada je ubijeno oko 2.000 ljudi. Samo nekoliko njih uspelo je da preživi masakr i da svedoči о tome kako su ese- sovci sproveli ovaj masovni zločin. Po grupama od nekoliko desetina ljudi odvodili su prinudne radnike u jedno ograđeno dvorište, gde su ih poredali pored unapred iskopane rake i osuli rafale iz automata po njima. Oni iz sle- deće grupe morali su leševe da ubace u raku, pa bi se rafal osuo i po njima. Vilim Potasman, profesor matematike iz Subotice, uspeo je da zajedno sa lešom koji je morao da baci, skoči u raku i tako spase sebi život.

Celu noć Potasman je proveo u raci medu mrtvacima. Тек sutradan ujutru se usudio da izade. Jedan dan se skrivao u sušari neke ciglane, da bi predveče zakucao na vrata jednog salaša. Bila je to kuća nekog Antala Ma- naija, koji mu je pružio prvu pomoć i skrivao ga dvanaest dana, dok prve sovjetske jedinice nisu oslobodile Crvenku i okolinu. Od njega je posle oslobodenja Crvenke čuo da je u zajedničku grobnicu položeno oko sedam stotina mrtvih pripadnika radnih četa koje su esesovci ubili u Crvenki.518

Potasman nije bio jedini preživeli Jevrejin na koga su esesovci pucali tog kobnog dana. Ostalo je traga о tome da je još desetak „streljanih“ us­pelo da preživi ovaj pokolj. Ujutro, kada je Potasman već napustio grob u kome je živ proveo noć, naišao je jedan madarski oficir i pozvao sve preži- vele da izadu iz rake i rekao im da će ih smestiti u četu Jehovinih sledbeni- ka. Kada su njih osmorica već poverovali da im se sudbina nasmešila, do- trčao je jedan domobranski narednik-đak., i saopšti im da se esesovci vraća- ju. Tada više izbora nije bilo. Osam preživelih prinudnih radnika bez da-

320

ha je počelo da trči kroz selo; gonile su ih seoske žene - folksdojčeri, koje su ih vijale raznim toljagama, i mlađići koji su odnekud nabavili i automa­te. No, želja za životom je bila snažnija od metaka a i paljba je uskoro za- nemela. Spasavajući se, prinudni radnik Bela Daskal je izgubio svoje sa- patnike. Istrčao je iz sela i do besvesti jurio kroz neobrane kukuruze. Kada je iznemogao, seo je i jedinom svojom prljavom maramicom pove- zao krvavu ranu na licu. Zatim je, nogu pred nogu, slomljen, umoran i iz- gubljen krenuo preko širokih bačkih polja. Odjednom, kao da su iz zemlje iznikli, opkolili su ga naoružani bački partizani. Umesto pozdrava, ponudi-li su ga šoljom mleka.519

Od Crvenke put ove kolone je vodio preko Mohača do mesta Sentki- raljsabada a odatle u Nemačku, gde je većinu njih čekala smrt u nekom od logora. Tog dugog puta od Bora do nemačkih logora živo se seća svaki pre- živeli prinudni radnik. Tada se ispoljila sva bestijalnost straže, kada se za to što je neko skrenuo sa puta da se napije vode iz usputne bare mogao do- biti metak u glavu, ali na ovom mukotrpnom putovanju su se upoznali i sa internacionalnom solidarnošću stanovništva kroz čije krajeve su prolazili. Dok je kolona prolazila kroz krajeve nastanjene srpskim življem svuda su osećali simpatije stanovništva. U Novom Sadu, gde su se zadržali oko ne- delju dana, gradani su im dobacivali hieb i druge namirnice, bez obzira na oskudicu koja je u to vreme i tamo vladala i stražu koja je to branila.520

Na tom krvavom putu od Bora do Saksenhauzena, Oranienburga i drugih logora smrti samo je mali broj prinudnih radnika potražio spas u bekstvu. Preživeli prinudni radnici smatraju da bi mnogo veći broj ljudi spasao život da se vise njih opredelilo za bekstvo, naročito tokom prve faze puta, kada je kolona još prolazila kroz krajeve nastanjene srpskim življem i kada još ni straža nije bila toliko stroga kao kasnije. U to vreme, medu­tim, malo se njih odlučivalo za takav poduhvat. Bilo je to i zbog tcga što su tada još mnogi verovali u ono što su im pripadnici prateće momčac'i govori­li: da će ih demobilisati i pustiti kućama čim stignu u Madarsku. Uostalom, bilo je to vreme kada je i Horti sa svojim ministrima razmišljao о raskidu sa Nemačkom i počeo da radi na tome. Osim toga, ljudi u toj etapi ovog tragičnog marša još nisu bili toliko apatični da bi olako preuzeli na sebe ri- zik koji ide uz takav poduhvat. Prema tome, slepa nada je takode doprine- la smrti oko tri hiljade nedužnih ljudi.

21 Jugosloveni u m adarskim zatvorima.. 321

OKUPACIJA MAĐARSKE I POLOŽAJ POLITIČKIH ZATVORENIKA

Ulaskom nemačkih vojnih jedinica u Madarsku i njenom okupacijom u Madarskoj nastaje neka vrsta dvovlašća. Bez obzira na to što i nadalje postoje i funkcionišu madarski organi vlasti i uprave, prisutna je i nemačka vlast. Štaviše, ona ima i vise vlasti od madarskih organa.

Politički zatvorenici u madarskim zatvorima i logorima su znali da za njih nastaje teži i rizičniji period robijanja i da će početi fizičko likvidiranje neprijatelja hitlerovskog fašističkog režima. To su osetili i nosioci vlasti u Madarskoj, već prvog dana okupacije, i to još pre nego što je Mikloš Kalai napustio dužnost predsednika Ministarskog saveta.521

Ministar pravosuda hortijevske Madarske izdao je 20. marta 1944. godine telefonom naredenje svim upravnicima kazneno-popravnih ustano­va i javnim tužiocima koji su po svojoj funkciji vršili dužnost upravnika sudskih zatvora da „ukoliko se nemačke trupe pojave u zatvorima, treba ih najučtivije primiti. Ako zahtevaju da se izvrši nešto što bi bilo u suprotno- sti sa postojećim zakonskim propisima, treba im skrenuti pažnju da je za izvršenje tih radnji potrebno da zatraže odobrenje viših vlasti. Ukoliko i pored toga zahtevaju izvršenje tražene stvari, zahtev treba izvršiti i о tome odmah podneti izveštaj.“522

Ne treba imati bujnu maštu da bi se pogodilo šta mogu biti te radnje koje Nemci mogu da zahtevaju, a da su u suprotnosti sa propisima. Sigurno se tu mislilo na pokušaj Nemaca da pobiju zatvorene komuniste i druge ro- doljube, kako su to činili i u drugim zemljama. Jugoslovenski komunisti po madarskim zatvorima su svuda u to vreme strepeli od ovakvih akcija ne- mačke okupatorske vojske. Medutim, nigde nije zabeleženo da su to i ura- dili, ili odvodili političke zatvorenike iz madarskih zatvora. Ali, zabeležena su dva dogadaja koja upućuju na to da je ovo uputstvo stiglo do zatvorskih upravnika i da su se oni njega i pridržavali.

Nemačke jedinice su tih dana ušle i u novosadski sudski zatvor i razo- ružale stražu. Mada je i to bilo protivpropisno, novosadski javni tužilac u

322

svojstvu upravnika sudskog zatvora nije za to zatražio odobrenje od svog pretpostavljenog, već je samo posle nekoliko dana о tome dostavio izve- štaj županijskom javnom tužiocu u Segedin, navodeći da je zbog toga za­tvor dva puna dana bio bez naoružanog stražara i da je tek onda od neke madarske jedinice pograničnih lovaca dobio nekoliko pušaka i nešto muni- cije, posle čega je uspeo kako-tako da osigura bezbednost zatvora.523

Nije zabeležen nijedan slučaj da su nemačke okupacione jedinice za- htevale izvršenje nekog zločina nad uhapešnim rodoljubima i komunisti- ma. Nisu se interesovali ni za zatvorene Jevreje. Sve se to može objasniti time što su ulaskom u Madarsku Nemci imali detaljno razraden plan kako da likvidiraju Jevreje i političke osudenike, ali to im nije bilo u prvom pla- nu. Slučaj koji se odigrao u zatvoru u Satoraljaujhelju posle ugušenja oružane pobune upućuje, međutim, na to da su se upravnici madarskih za­tvora pridržavali naređenja ministra pravosuda. Naime, kada je pobuna u zatvoru praktično bila skršena, sve preživele političke osuđenike postrojili su u dvorištu zatvora, gde su se nalazili i pripadnici nemačkih i madarskih vojnih jedinica koje su učestvovale u savladavanju pobune. I nemački i madarski oficiri zahtevali su od upravnika zatvora Lajoša Lindenbergera da se svi zatvorenici streljaju.

Upravnik zatvora se tome suprotstavio. Nije isključeno da je imao u vidu uputstvo dobijeno telefonom iz Budimpešte. Zahtevao je od zapoved- nika vojnih jedinica da mu omoguće da se posavetuje sa svojim starešina- ma u Budimpešti. Posle dužeg natezanja, pristali su. Nema podataka о to­me kako je tekao taj razgovor. Činjenica je, medutim, da su robijaše držali na dvorištu skoro do pola noći, a onda su ih oterali u ćelije.524

Sećajući se tog perioda svog robovanja, budimpeštanski komunista dr Ervin Hološ rekao je u dokumentarnom filmu madarske televizije, snimljenom о životu političkih osudenika u segedinskom zatvoru od 1919. do 1944. godine, sledeće:

„Kada su Nemci okupirali Madarsku mi smo i formalno postali taoci. Mogli su da nas odvedu odavde kada god i kuda god su hteli.“525

To nije bila samo impresija ovog tada osudenog mladog budimpe- štanskog radnika komuniste. To je bila stvarnost. A kako je Hortijev režim sav počivao na legalizaciji bezakonja i terora, to je i pretvaranje političkih osudenika u taoce izvedeno „legalnim“ putem. Ministarstvo pravosuda je 19. juna, tačno tri meseca posle ulaska nemačkih okupacionih jedinica u zemlju, svojim raspisom praktično obesnažilo sve sudske presude kojim su sudovi pre okupacije zemlje utvrdili trajanje kazne zatvora za učesnike na- rodnooslobodilačkog rata iz Jugoslavije, pa i za učesnike pokreta otpora u Madarskoj. Naime, do tog dana, kada bi nekom od osudenika istekla ka- zna, bio bi pušten na slobodu, a mnogi su bili pušteni i uslovno. No, na osnovu ovog naredenja Ministarstva pravosuda, osobe koje su bile kažnje- ne zbog krivičnog dela veleizdaje ili pokušaja nasilnog obaranja državnog i

21* 323

društvenog poretka, ili zbog nekog drugog krivičnog dela komunističke aktivnosti, a izdržale su svoju kaznu, ne mogu da budu puštene na slobodu, već ih treba neodložno predati mesnoj kapetaniji policije, koja će u vezi sa njima preduzeti odgovarajuće administrativne mere.526

U praksi to je značilo interniranje ili upućivanje u Nemačku, u neki logor smrti. Ministar pravosuda se, medutim, nije zadovoljio preduzima- njem ovih administrativnih mera protiv onih koji su bili osudeni i izdrža- vali svoju kaznu, već je naredio da se na isti način postupi i sa onima koji su bili optuženi zbog navedenih krivičnih dela, pa su u sudskom postupku pra- vomoćno oslobodeni, ili je sud protiv njih iz ma kog razloga ukinuo istražni zatvor. To je značilo da ako je protiv nekoga jednom pokrenut postupak, bez obzira na to da li je krivica dokazana ili nije, on mora da ostane, ako ne u zatvoru, a ono u logoru, zajedno sa onima koji su izdržali svoju kaznu. Tako Stojaijev režim nije više poštovao ni sopstveno, fašističko, kontrare- volucionarno pravosuđe. U teroru protiv pripadnika narodnooslobodilac- kog pokreta pošlo se, dakle, još jedan korak dalje.527

Ove mere madarske vlade nisu donete samo kao rezultat unapred odredene procedure. One su, verovatno, bile i rezultat opšte političke si- tuacije u zemlji, a posebno u porobljenoj Bačkoj, Baranji, Medumurju i Prekomurju. Na takav zaključak upućuje nekoliko činjenica. Istog dana kada je ministar pravosuda izdao raspis о tome da se politick! osudenici vi­se ne mogu pustiti na slobodu posle izdržane kazne, V segedinski žandar- merijski odsek izdao je uputstvo područnim žandarmerijskim stanicama о potrebi da se pooštri aktivnost žandarmerije u pogledu otkrivanja partizan- skih baza, jer je, kako se kaže u uputstvu, primećeno da narod u Bačkoj sve više daje utočište partizanima po bazama, koje su pravljene sa veoma mnogo umešnosti i jedva se mogu otkriti. Potrebno je, kaže se dalje u uputstvu, da istražni organi, to jest žandarmerija, preduzmu sve potrebne mere kako bi se obezbedili dokazi protiv držalaca baza, da bi oni mogli da budu izvedeni pred sud i osudeni kao saučesnici partizana i pri tom kazna treba da im bude istovetna sa onom prema uhvaćenim partizanima, a u slu- čaju potrebe i smrtna.528

I sud Šefa Generalštaba se poziva na postojeću političku situaciju, kada je 9. maja 1944. godine odbio zahtev Nade Buzadžić iz Sombora, ko­ja se nalazila na izdržavanju kazne u zatvoru u Kaloči, da joj se prekine izdržavanje kazne zbog lečenja. Bez obzira na to što je i zatvorski lekar predložio da se Nada Buzadžić pusti privremeno iz zatvora, jer je to neop- hodno za njeno lečenje. Sud obrazlaže svoju negativnu odluku time da u datoj situaciji nije poželjno da komunisti budu na slobodi.529

Organi fašističkog pravosuda nisu bez razloga smatrali da osudene pripadnike narodnooslobodilačkog pokreta ne treba puštati na slobodu. Imali su oni već dovoljno iskustva sa borcima koji su se posle izdržane ka­zne obreli na slobodi. To nisu bili ljudi izbačeni iz stroja, već oni koji su se

324

ponovo svrstavali u redove boraca za slobodu. Kada je oktobra 1943. godi­ne pred islednim organima hortijevske kontrašpijunaže u Novom Sadu sprovedena istraga nad jednom većom grupom boraca, šef odseka kontra- špijunaže napisao je u izveštaju pretpostavljenima u Budimpešti da je to­kom sprovodenja istrage utvrdeno da se medu uhapšenim pripadnicima narodnooslobodilačkog pokreta nalazio i velik broj onih koji su i ranije bili hapšeni zbog revolucionarne delatnosti i osudeni zbog krivičnog dela vele­izdaje, pa su posle izdržane kazne ponovo nastavili svoju aktivnost u okvi­ru narodnooslobodilačke borbe. Stoga je i razumljivo što su okupatorske vlasti ođlučile ne samo da uhapšene rodoljube ne puštaju na slobodu, već su i hapsile i internirale i one koji su ranije bili u zatvorima, ili su bili po- znati po svojim naprednim stavovima. Tako je 26. aprila 1944. godine u Čantaviru uhapšena grupa naprednih Madara, mahom nadničara, koji su prvo oterani u logor u Nađkanjižu, odatle u jesen 1944. godine u vojni za­tvor u Komaromu, pa su ih zajedno sa ostalim političkim zatvorenicima iz raznih madarskih zatvora na kraju odveli u logore smrti u Nemačkoj. U ovoj grupi nalazili su se: Mihalj Barši, Vince Bodza, Erne Capar, Laslo Curnovič, Vince Guljaš, Ferenc Januško, Peter Januško, Deže Mihalj, Imre Oravec, Peter Rapčanj i Antal Šomoškevi. Neki od ovih interniranih poljoprivrednih radnika bili su 1941. godine hapšeni zbog učešća u narod- nooslobodilačkoj borbi. Prilikom transportovanja grupe iz Nađkanjiže u Komarom Erne Capar je uspeo da pobegne i da se živ vrati u svoje rodno mesto Čantavir. Ostali su izgubili živote u fašističkom logoru smrti Dahau.530

Uporedo sa donošenjem mera za pooštravanje režima u zatvorima, madarske vlasti su posle ulaska nemačkih okupatorskih snaga u Madarsku posebnu pažnju poklanjale takozvanom rešenju jevrejskog pitanja, pa sto­ga nije neobično što je tada za veoma kratko vreme donet niz propisa po- moću kojih je posebno pooštren zatvorski režim prema Jevrejima, bez obzira na to zbog čega su bili uhapšeni. Petnaestak dana posle okupacije, 4. aprila, Ministarstvo pravosuda nareduje da su svi osudeni Jevreji dužni da kao znak raspoznavanja nose žutu šestokraku zvezdu na svojim robija- škim odelima. U prvo vreme naredenje se odnosilo samo na slučaj kada ro- bijaš izlazi van zidina zatvora. Uvidevši potpunu besmislenost ove solucije, naredba je preinačena, pa su žutu zvezdu morali nositi čim napuste ćeliju. Dana 11. aprila dolazi nova naredba: Jevreji - zatvorenici ne mogu od kuće da dobijaju nikakve pakete. Osmog maja ponovo se oglašava Ministarstvo pravosuda i nareduje da zatvorenim Jevrejima pripada mesečno najviše do 300 grama jestivog ulja i šećera i 100 grama govedeg ili konjskog mesa ne­deljno. Odreduje se da se Jevreji moraju smestiti u posebne ćelije, da im se posebno kuva i to slabija hrana nego ostalim zatvorenicima, a da ne bi bilo nekakvog propusta u ograničavanju nekih njihovih prava, 14. juna Mini­starstvo nareduje da ubuduće Jevreji u zatvoru ne mogu da koriste nikakve

325

zatvoreničke beneficije.531 Istog dana je izdata i naredba na osnovu koje je trebalo da se svi osudenici jevrejske narodnosti skoncentrišu u tri kazneno- popravne ustanove u Madarskoj.

Punoletni Jevreji i Jevrejke trebalo je da se prebace u budimpeštan- ski sabirni zatvor („Gyüjtöfoghäz“), Političkih osudenika ove narodnosti iz Jugoslavije u to vreme više nije ni bilo u madarskim zatvorima. Oni su de- lom 1942. godine oterani na Istočni front, a nekolicina, koja se 1944. još nalazila u zatvorima u Segedinu i Vacu, uvrstena je u 406, 408. i 452. po- sebnu radnu četu, koje su formirane sredinom te godine.

U to vreme u zatvoru u Marijanostri nalazilo se još šesnaest Jevrejki. One su 22. juna 1944. godine prebačene u budimpeštanski sabirni zatvor. U tom zatvoru su zatekle Jevrejku koja je svega nekoliko dana ranije dote- rana iz zatvora u Kaloči i drugu, iz subotičkog.

Odmah po dolasku u ovaj zatvor one su bile smeštene po dve u jednu samicu. Na takav smeštaj su već odranije bile navikle. Iznenadilo ih je, me­dutim, mnoštvo stenica i razne druge gamadi, kojih u bivšem samostanu u Marijanostri nije bilo. Ovde, doduše, nije bilo opatica, koje su na njih ne- prestano vršile politički pririsak, ali je režim u zatvoru bio mnogo stroži ne­go u Marijanostri. Oduzeli su im civilna odela, rublje, pa i cipele i obukli ih u zatvorske ženske uniforme. Kompletnu uniformu bile su dužne stalno da nose, pa i za vreme zatvorskih šetnji, bez obzira na to što su odlazile i po najvećoj žezi. Kako mnoge zatvorenice nisu mogle pod tim uslovima da izlaze u šetnju, sve ih je man je izlazilo iz celije, a kada jednog dana vise ni jedna politička osudenica nije izašla napolje, zatvorska uprava im je do- zvolila da se po zatvoru kreću bez debelog, suknenog kaputa, samo u košu- lji i suknji.

Po dolasku u ovaj zatvor, od ovih osamnaest žena, kao i onih pedese- tak Jevrejki iz Madarske i krajeva pod madarskom okupacijom, oduzeli su sve knjige, hartije i olovke. Štaviše, ni igle ni konca nisu smele da imaju u ćelijama. Medutim, režim u zatvoru je ipak uskoro počeo da bude snošlji- viji, zahvaljujući dvema stražarkama. Jedna od njih, koja je bila antifaši- stički nastrojena, želela je na sve moguće načine da pomogne ovim obes- pravljenim ženama, a druga je to činila zbog toga što su joj zatvorenice dozvolile da uzme iz zatvorskog magacina sve njihove deponovane odevne predmete koji bi joj se dopali.

Hrana je u zatvoru bila mnogo gora nego u Marijanostri i zatvorenice su zbog toga tražile da odu kod upravnika zatvora, ali on na njihov protest nije reagovao. Uostalom, to su i mogle očekivati, jer je zatvorska uprava sigurno znala da je boravak Jevrejki u zatvoru privremen i da će ih uskoro transportovati u Nemačku. Stoga, ako je upravnik zatvora bio fašistički na- strojen, verovatno ove žene nije ni smatrao ljudskim bićima, a ako nije, si­gurno nije imao hrabrosti da primi na saslušanje Jevrejke koje su u zatvor dospele zbog revolucionarne delatnosti.

326

Osuđenice su od prvog dana boravka u ovom zatvoru verovale da su tu privremeno i da će ih, pre ili kasnije, predati Nemcima, koji će ih odve- sti u neki od nemačkih logora smrti. No, i pored toga, u zatvoru je nastav- ljen organizovan život i rad, po ugledu na onaj već ustaljen u Marijanostri. Kolektiv, zajedno sa ostalim političkim osudenicama, funkcionisao je po istim principima, a u zajedničko rukovodstvo kolektiva ušle su: Magda Bo- šan-Simin, Marta Husar, Zora Rakoši, Agneza Sas i Ilonka Vamoš.

Mada je hrana bila veoma slaba, ne bi se moglo reći da su političke osudenice bile izgladnele. Mnoge su imale rodake u Budimpesti, koji su preko one dve pomenute stražarke ilegalno slali pakete u zatvor. Sadržaj paketa se delio na jednake delove i raznosio zajedno sa hranom po svim će- lijama. Ovaj posao su obavljale Marta Husar i Henica Štajner, a od budimpeštanskih drugarica Eva Đeneš.

Pored besprekornog funkcionisanja ekonomskog dela kolektiva, ide- ološko-politički rad je takode dobio velikog zamaha. Po sećanju preživelih drugarica iz ovog zatvora, rad na ideološkom uzdizanju članica zatvorskog kolektiva bio je intenzivniji i življi od onog u Marijanostri. Sećajući se tih dana, Magda Bošan-Simin je to objasnila jednom sažetom rečenicom: „Sav taj rad obavljan je sa velikom voljom, kao prava duševna i politička potreba prvog reda.“

Bilo je to, naime, u vreme kada su ove zatvorenice svakodnevno sa- znavale vesti о sve surovijem postupanju prema Jevrejima u Madarskoj, о prvim deportacijama, о getima i sakupljanju Jevreja u Budimpešti u po­sebne zgrade. Izučavanje osnova marksizma-lenjinizma u tim uslovima, pi- sanje referata i održavanje čitavih ciklusa predavanja iz raznih oblasti marksizma i istorije pojedinih komunističkih partija, značilo je ujedno i svojevrsan prkos i nepriznavanje neminovne sudbine koja ih očekuje.

Kako su po ćelijama bile razmeštene drugarice različitog nivoa ide- ološke uzdignutosti, zatvorenice su često po danu odlazile iz ćelije u ćeliju, kako bi mlade imale prilike da borave u ćeliji sa nekom od teoretski obra- zovanijih drugarica i ponešto nauče od nje. Kada su stražarke koje su u ne- ku ruku saradivale sa njima bile na dužnosti, održavala su se i predavanja za čitav ovaj kolektiv žena. Tada bi se njih osamnaest sakupile u jednu ćeli- ju, da bi slušale neko zanimljivo izlaganje.

Agneza Sas, predratni partijski aktivista, bila je uhapšena tek pred kraj 1943. godine. Ona je članicama ovog malog kolektiva, pored teoret- skih predavanja, mnogo govorila i о dogadajima u okupiranoj Jugoslaviji,о toku narodnooslobodilačkog pokreta, о uspesima partizanskog ratovanja u Jugoslaviji, о slobodnim teritorijama i politici narodnooslobodilačkog fronta. Slušajući Agnezina predavanja, ove mlade žene i devojke, sedeći iza zatvorskih rešetaka, osetila bi dah domovine, dah borbe koja se u njoj vodi.

327

Na stanovnice ovog zatvora vrebale su mnoge opasnosti. Pored stal- ne bojazni da će ih predati Nemcima, koja se napokon i obistinila, postoja- la je stalna opasnost i od bombardovanja Budimpešte. Za vreme napada iz vazduha zatvorenice su bile zaključane u svojim ćelijama, dok su stražari i stražarke odlazili u podrum. Usred takvih okolnosti, medu zatvorenicama se rodila ideja da pokušaju da pobegnu iz zatvora. Plan bekstva razraden je zajedno sa političkim osudenicama iz Budimpešte. Svaka od njih se prihva- tila da posle bekstva odvede svojoj kući poneku drugaricu iz Bačke, Tran- silvanije ili prikarpatske Rusije. Podeljene su adrese zatvorenica iz Bu- dimpešte, a Klara Bern i Henica Stajner su stupile u vezu sa jednim spoljnim stražarom, koji se prihvatio da napravi kopiju ključa kojim su se otvarala vrata od hodnika. Zatvorenice su za vreme deljenja ručka ukrale original ključa, napravile otisak u sapunu i vratile ključ. Plan bekstva je bio razraden. Znalo se ко treba da otvori vrata od hodnika dobijenim ključem, kako otvoriti zatvorske ćelije, ко će preseći telefonske žice i obaviti druge potrebne radnje. Medutim, nesrećnom koincidencijom se desilo da su sve Jevrejke iz zatvora odvedene u vojni zatvor u Komaromu upravo dan pre nego što je trebalo da dobiju lažni ključ, izraden van zatvora, bez kojeg se akcija nije mogla sprovesti. Tako su one, umesto na slobodu, krenule na najtežu etapu svog ratnog robijanja.532

Osim ovih Jevrejki, u madarskim zatvorima su se nalazile još dve mlade učesnice narodnooslobodilačkog pokreta, dve skojevke, koje su skoro sve vreme rata tako reći prebacivane iz zatvora u zatvor, iz logora u logor.

Lilika Bek uhapšena je 1941. godine kao 16-godisnja omladinka. Osu- dena od Suda šefa Generalštaba u Subotici, ostala je u subotičkom zatvoru sve dok joj nije istekla kazna, pa je puštena na slobodu. Kada su Nemci okupirali Madarsku, internirali su je u logor u Kištarči, odakle je oslobode- na krajem rata.533

Edita Spicer bila je takođe Subotičanka, istih godina kao i Lilika. Osudena je na osam godina zatvora i bila je jedina Jevrejka koju su osudili maloletnu. Kada su ostale osudenice transportovali iz Subotice u Marija- nostru, nju su prebacili u jedan ženski zatvor u Budimpešti. U tom zatvoru ona je bila jedini politički osudenik. Uzalud se sama borila za neka svoja zatvorska prava. Kada su joj teškom mukom dozvolili da čita beletristiku, zatvorska cenzura je odbila da joj dozvoli da primi Tolstojevu „Anu Kare- njinu“, jer se knjiga nalazila na papskom indeksu. Zatim joj vise nisu do­zvolili da prima ma kakve knjige.

Februara 1944. godine su je, zajedno sa ostalim maloletnim osudeni- cama, prebacili u ženski maloletnički zatvor u Sekešfehervaru. Kada je Stojaijeva vlada donela odluku о koncentrisanju osudenih Jevreja radi nji- hovog izručenja Nemcima, za maloletne ženske osuđenice jevrejske narod­nosti bilo je odredeno popravilište u Rakošpaloti (Räkospalota), budimpe- štanskom predgradu, na krajnjem severoistoku šireg gradskog područja.

328

Dok je bila u Sekešfehervaru, Edita je živela pod relativno dobrim zatvorskim uslovima. Posete su bile dozvoljene svake nedelje, trajale su po celo prepodne bez ikakvog prisustva stražara. Za vreme poseta zatvorenice su mogle da primaju pakete od svoje rodbine u neograničenim količinama a isto tako i krvjige, pisaći materijal i, naravno, pisma. Kada su odmah po­sle okupacije Madarske zabranili Jevrejima da putuju iz mesta u mesto, Edita nije vise primala posete, ali je dobijala pisma i pakete, tako da je još imala neke kontakte sa spoljnim svetom. To se u popravilištu u Rakošpalo- ti potpuno izmenilo. Roditelje su joj deportovali u Nemačku, pa vise nije dobijala ni od koga pisma, prestajali su da dolaze i paketi, pa, naravno, ni poseta vise nije bilo. Nastalo je vreme njene potpune izolacije od spoljnog sveta. U novembru u ovu ustanovu doterana je iz Marijanostre i Pirika Kon, Jevrejka iz Transilvanije tako da Edita Spicer tada vise nije bila sama u ovom zatvoru.

Uskoro je počela i opsada Budimpešte. Borbe su se vodile i nadomak zavoda, a kada se prasak pušaka i ručnih granata preselio daleko na zapad, Edita i njena nova drugarica saznale su od uprave zatvora da je Rakošpa- lota oslobodena i da se već nalazi u rukama sovjetskih vojnika. No, uprav­nik zatvora je i tada odbio da ih pusti na slobodu, pa su one pobegle iz za­tvora preko gvozdene ograde koja je okružavala zatvor.

Istog dana u Rakošpaloti su pronašle prostorije tek formirane mesne organizacije Komunističke partije Madarske, gde su ih svesrdno primili, upisali u svoje redove i uključili u sprovodenje prvih partijskih akcija u tek oslobodenom predgradu. Tada još nije bila oslobodena cela Budimpešta, pa je Edita oko šest nedelja pro vela sa svojim novim poznanicima, madar- skim komunistima.

Kada je Budimpešta bila potpuno slobodna, ona se uputila u centar grada tražeći neko jugoslovensko predstavništvo. Tako je dospela u jugo- slovensku vojnu misiju, gde ju je prepoznao Miroslav Stajner, takode po- reklom iz Subotice. Edita je ostala izvesno vreme u ovoj misiji, da bi ubrzo krenula kući sa prvom grupom bivših političkih osudenika koji su u Budim- peštu dospeli posle uspelih bekstava sa prinudnog rada i tu vršili diverzant- ske akcije pre oslobadanja grada.534

Juna 1944. godine u madarskim zatvorima vise nije bilo punoletnih Jevreja - političkih osudenika. Ostala su, medutim, tri maloletna osudeni­ka u maloletničkom zatvoru u Cegledu i šestorica u segedinskom „Čilagu“. Odlukom vlade о koncentrisanju Jevreja u pojedine zatvore, njih su okupi-li u popravilištu za maloletne kriminalce u Asodu, gradiću na oko četrdeset kilometara istočno od Budimpešte. Tamo je tada već bilo tridesetak mla- dih Jevreja, mahom Peštanaca, uhapšenih zbog raznih sitnijih ili krupnijih krivičnih dela. Bili su to tipični predstavnici velegradskog podzemlja.

Medu njih su prvo stigla tri subotička skojevca, koji su ovamo dote­rani iz cegledskog zatvora. Bili su to: Ivan Blum, Dorde Hajzler i Pal Sa­

329

fer. Nekoliko dana posle njih, 19. juna, stigla je i segedinska grupa, u kojoj su bili: Gavra Altman, Sima Epštajn, Ivan Haker, Vladislav Rotbart, Egon Stark i Nikola Timar.

Popravilište u Asodu bilo je smešteno u jednoj velikoj, trospratnoj zgradi. Ovde nije bilo ćelija, kao u zatvorima, već je zgrada bila podeljena u jednake grupe prostorija. U svakoj grupi se nalazila jedna velika prosto- rija za dnevni boravak pitomaca. Iz nje se s jedne strane ulazilo u malu kancelarijsku prostoriju, u kojoj se pored kancelarijskog nameštaja nala- zio i otoman za dežurnog vaspitača, a s druge u veliku prostoriju, koja je služila kao spavaća soba štićenika. Pored nje se nalazio nužnik. Ovakva grupa soba nazivala se „porodicom“. Svaka „porodica“ , a u Asodu ih je bi­lo dvadeset, bila je označena rimskim brojem. Porodica maloletnih Jevreja bila je označena sa XIII.

Uprava popravilišta tretirala je pripadnike trinaeste, ili, kako se češ- će nazivala, „jevrejske porodice“ , podjednako, bez obzira na to da li su bili osudeni kao kriminalci ili zbog učešća u narodnooslobodilačkom pokretu. Politički osudenici, koji su, po uzoru na život u ostalim zatvorima, odmah formirali kolektiv, uspeli su da uspostave veoma prisne odnose i sa ostalim članovima „jevrejske porodice“ . Uskoro su medu njima uživali veliki ugled, što se najbolje moglo uočiti prilikom biranja zatvoreničkog povere- nika u „porodici“. Naime, u ovom zavodu je svaka „porodica“ imala svog poverenika, koji organizuje unutrašnji život u njoj. On rasporeduje zatvo- renike na pojedine kućne poslove, kao što su: donošenje hrane, pranje su- dova, pranje patosa u pojedinim prostorijama itd. Poverenik se birao jav- nim glasanjem. Jednoglasno je najpre izabran Vladislav Rotbart, kada je on otišao na rad u zatvorsku kuhinju da pere posude u kojima se raznosila hra- na po „porodifama“, svi su bili za to da poverenik bude Pal Safer.

Već prvog dana boravka u ovom popravilištu pripadnike „jevrejske porodice“ su izveli na rad. Trebalo je graditi neku cestu. Sestorica, koja su dovedena iz Segedina, već vise od dve godine su radili u predionici kudelje, pa im je rad ašovima i krampovima bio izuzetno naporan. Otvarali su im se krvavi plikovi po rukama, ali su ipak morali da rade. Ovakav rad otežavao je svojim nemilosrdnim ponašanjem i nadzornik Pongo, koji je jednim čvornovatim štapom neprekidno udarao pripadnike „jevrejske porodice“ , vičući da treba da rade više, brže i bolje.

Svaka „porodica“ je imala po tri nadzornika, koji su se smenjivali svakih osam časova. Drugi nadzornik, koji je takode vodio pripadnike „porodice“ na rad, bio je neki Borbelj, koji je na sva usta grdio Sovjetski Savez i komunizam, ali je prema skojevcima koji su radili pod nj ego vom rukom bio veoma korektan. Treći nadzornik bio je Janoš Nad, cipelarski poslovoda, koji je u „jevrejskoj porodici“ boravio samo van radnog vreme­na i bio veoma ćutljiv i izbegavao, bar u početku, svaki kontakt sa Jevrejima.

330

Već prilikom prvog susreta sa popravilištem u Asodu skojevcima je palo u oči da oko ovog zatvora ne postoji nikakva ograda, da na ulaznoj kapiji nema ni stražara, već samo u portirskoj loži sedi vratar i to bez oružja. U razgovoru sa kriminalcima koji su ovde već proveli duže vreme, oni su saznali da, bez obzira na idealne mogućnosti za bekstvo, odavde skoro nikada niko ne beži. Naime, maloletni kriminalci koji su odavde be- žali, čim bi se našli na slobodi navaljivali bi na imanja seljaka u okolnim mestima. Zato sada nemilosrdno hvataju sve mladiće koje primete da se po okolini vrzmaju u zatvorskim uniformama.

Bačkim skojevcima je stoga preostalo da svoje bekstvo odlože za neko vreme, jer tada oni već nisu imali nikoga kod svojih kuća ко bi im mogao do- neti civilno odelo i na taj način omogućiti da pobegnu. No, ideja о bekstvu ih nikada nije napustila. Bezbroj puta su о tome raspravljali, sve dok se na kra­ju nisu svi složili da je došlo vreme i za ovaj poduhvat. Do tada je prošlo oko pet meseci otkako su ih doveli u popravilište i devetorica bačkih skojevaca, pripremajući se za bekstvo, ujedno su iz dana u dan očekivala i oslobodenje, jer su na ovom sektoru fronta sovjetske trupe sve brže napredovale.

Monotoni dani robijanja u Asodu bili su pokatkad isprekidani ohra- brujućim vestima sa istočnog bojišta. U sobi nadzornika „porodice“ nala- zio se i radio-aparat. Štićenici nisu smeli da ga koriste, ali su im nadzornici, najpre Borbelj, a kasnije i Nad, pa na kraju i Pongo, dozvoljavali da sluša- ju vesti, ili su im prepričavali šta javlja radio i dokle se proteže front. Ka­snije su vesti sa radija bile dopunjavane i zvucima koji su dolazili sa fronta, a po zvuku artiljerijske kanonade moglo se zaključiti koliko je front uda­ljen od Asoda. U takvoj situaciji ideja о bekstvu je dospela u drugi plan, naročito kada su stigle vesti о tome da je Bačka oslobodena, pa tako nije bilo ni moguće dospeti do rodnog kraja.

Postojao je još jedan izvor informacija. Bio je to tapetarski poslovo- da Ištvan Huler, koji je u zavodu medu štićenicima kriminalcima bio po- znat kao veoma human čovek, kao jedini poslovoda koji nikada nije tukao štićenike i koji je, kako su to oni govorili, bio nekako drugačiji od ostalih. Huler zvanieno nije imao nikakve veze sa zatvorenim Jevrejima, ali je našao način da im bude od pomoći. Ubedio je upravnika zavoda da se prema Jevrejima ne preduzimaju nikakve mere diskrimancije u pogledu is- hrane i smeštaja, mada je bilo takvih i zvaničnih instrukcija. Možda se nje- govom uticaju može pripisati i to što upravnik Vago (Vägö) nije udovoljio naredenju ministra pravosuda da pošalje Jevreje iz njegovog zavoda u lo- gore smrti. Izdejstvovao je i to da Sima Epštajn iz Backe Palanke bude po- slat na rad u tapetarsku radionicu, pa ga je koristio kao vezu sa zatvorenim skojevcima, doturao vesti, ali i prilično mnogo hrane.

Kada se medu zatvorenim Jevrejima u jesen 1944. godine masovno pojavila neka kožna infekcija, a zatvorski lekar je odbio da ih leči, Huler je preko mesnog apotekara nabavio veću količinu 'ekova i doprineo brzom izlečenju svih tridesetak zatvorenih mladića.

331

U jesen, kada se front već sasvim približio Asodu, upravnik zatvora je dobio nalog od teritorijalnog nemačkog komandanta da evakuiše zavod prema zapadu. On je to odbio a kada su Nemci zapretili da će minirati za­tvor, zajedno sa pripadnicima neke mehaničarske radionice, koji su iz ma- darskog mesta Diošđera (Diösgyör) bili još odranije ovamo poslati na rad, stvorio je prigodnu oružanu stražu, kojoj je bio zadatak da brani zatvor od Nemaca. U toj straži, pored madarskih radnika, koji su mahom bili levičar- ski nastrojeni, nalazili su se i skojevci Gavro Altman i Vladislav Rotbart, po dogovoru sa upravnikom zatvora.

Asod je bio pod neposrednom opsadom sovjetskih trupa skoro dva me­seca. Izgleda da je usled neprekidnih kiša i teškog, blatnjavog terena, a mo- žda i iz nekih posebnih strateških razloga, ovde front zastao na svega nekoli­ko kilometara od same zgrade zatvora. Prema istoku, ka sovjetskim jedinica­ma, se nije moglo bežati, jer je trebalo preći brisani prostor i proći kroz ne- mačke linije, a na zapad se nikome nije išlo. Poslednjih dana novembra 1944. godine, upravnik zatvora, zbog neprestanog pritiska, nije vise imao snage da odoli nemačkom zahtevu, a ostvariti ga, izgleda, nije hteo, pa je jedne noći zajedno sa svojom porodicom pobegao, navodno, u obližnji grad Gedele.

Posle upravnikovog bekstva, njegov pomoćnik je preuzeo upravu nad zatvorom. Na zahtev zatvörenih Jevreja, naredio je da se svim Jevreji- ma izdaju civilna odela, svestan toga da će im to poslužiti za uspešnije bek- stvo. Odbio je da im da propusnice, kao što je to učinio upravnik ka- ločanskog zatvora, ali im je ipak izdao novae koji su oni imali u zatvorskom depozitu. Istog dana kada je pomoćnik upravnika zatvora dr Tot predao štićenike zatvora Nemcima, svih devet skojevaca koji su se ovde nalazili pobegli su iz kruga zatvora. Altman i Rotbart su se sklonili u bunker dioš- derskih radnika, sa kojima su već danima zajedno stražarili, a ostali su ima­li pripremljeno sklonište kod pojedinih zatvorskih službenika. Sima Ep- štajn i Pal Safer su se sklonili kod Ištvana Hulera, koji im je nabavio i lažne otpusnice iz zavoda.

Sem dvojice, koje su posle nekoliko dana otkrili Nemci i poveli ih za­jedno sa diošđerskim radnicima na zapad, ostali skojevci su ovde sačekali oslobodenje. Jedan od njih je krenuo sa sovjetskim jedinicama kao prevo- dilac, a ostali su već posle nekoliko dana bili u oslobodenoj domovini i stu- pili u službu oslobodilačkih oružanih snaga535.

Na kraju ovog prikaza sudbine Jevreja u hortijevskim fašističkim za­tvorima tokom takozvanog konačnog rešenja jevrejskog pitanja posle ne- mačke okupacije Madarske, valja pomenuti da je državni sekretar dr Laslo Endre, koji je u Madarskoj sprovodio deportaciju Jevreja, u svom izve- štaju od 20. juna 1944. godine, izmedu ostalog, napisao sledeće:

„Na osnovu naređenja gospodina ministra pravosuda, Jevreji iz ka- znenopopravnih ustanova i popravilišta prebačeni su u geta. Takođe i oni koji se nalaze u zavođima za mentalno obolele.“

Državni sekretar je, srećom, bio loše informisan536.

332

PONOVNO FORMIRAN JE RADNIH ČETA U MADARSKIM ZATVORIMA

Ubrzo posle ulaska nemačkih trupa u Madarsku, u madarskim zatvo­rima se ponovo pristupa formiranju posebnih radnih četa. Tome su doprineli opšta privredna i politička situacija u zemlji, ali i veliki zahtevi Hitlerove Nemačke u pogledu korišćenja radnog potencijala Madarske.

Poznato je da je u leto 1944. godine preko pola miliona Jevreja deportovano iz Madarske u nemačke logore smrti. Prema nemačkim pro- cenama, trećina deportovanog jevrejskog življa bila je radno sposobna, pa je njena deportacija imala velikog uticaja na smanjenje ionako oskudne radne snage u Madarskoj. Pored gubitka oko 200.000 ljudi u borbi nn oku- ci Dona, početkom 1943. godine, Madarska je u to vreme imala jedanaest naoružanih kompletnih divizija na istočnom frontu, a dvanaesta se pripre- mala da pode tamo. Oskudica u radnoj snazi je bila toliko izražena da su madarske vlasti predvidale da ne deportuju sve Jevreje, već da zadrže oko80.000 radno sposobnih, za rad u industriji, pretežno u Budimpešti.

Usled ovakve situacije, Hitlerova Nemačka zahteva od Madarske da joj pošalje prvo 3.000, a zatim još 15.000 radnika u okolinu Веса radi iz- gradnje provizornih aerodroma, jer je nemačka tada već sa sigurnošću predvidala da će se Istočni front sve vise pomerati na zapad. Iz nemačkih izvora se vidi da je u to vreme u Madarskoj bez vojne prinude bilo nemoguće obezbediti radnu snagu. Stoga su madarski organi radnu snagu za ispunjenje nemačkih zahteva potražili u redovima političkih i drugih zatvorenika, prvenstveno utamničenih u Segedinu, Satoraljaujhelju i Vacu, kao i u redovima srpske omladine koja je u leto 1944. godine masov- no oterana na prinudni rad.

U vackoj kaznioni ovog puta su formirane 406. i 408. posebna radna četa. U prvoj je bilo 45 a u drugoj 32 pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta iz Backe i Medumurja. Pored njih, u četama je bilo i nekoliko komunista iz Madarske, kao i veći broj vojnih begunaca i vojnika koji su

333

zbog raznih krivičnih dela dospeli na robiju. U ovim četama je bilo i pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta iz Erdelja i prikarpatske Rusije.537

U segedinskom zatvoru je formirana posebna radna četa koja je do- bila oznaku 452, istu koju je imala i jedna od četa koja je iz ovog zatvora krenula na front 1942. godine. Ni ona nije bila sastavljena isključi- vo od jugoslovenskih rodoljuba. Njih je bilo svega 44. Pored njih, u četi koja je brojala 220 prinudnih radnika, bilo je i 25 komunista iz Madarske, a ostali su, kao i u Vacu, bili mahom vojni begunci i vojnici, osudeni zbog drugih krivičnih dela538.

U vojnom zatvoru u Šatoraljaujhelju formirana je takode jedna rad­na četa. Bilo je to 22. maja 1944. godine, tačno dva meseca posle poznatog oružanog ustanka u ovom zatvoru. Pored 30 rodoljuba iz Bačke, u ovoj četi je bilo i komunista iz Madarske, kao i pripadnika pokreta otpora iz krajeva okupiranih od strane hortijevske Madarske. Nisu nedostajali u ovoj četi ni vojni begunci, ni vojnici osudeni zbog drugih krivičnih dela.539

Noć izmedu 4. i 5. juna 1944. godine bila je jedna od najstravičnijih u segedinskom zatvoru. U neko doba noći sirene su najavile napad iz vazdu- ha a u zatvoru su zazvonila alarmna zvona. Robijaši su u potpunom mraku počeli da se oblače, u uverenju da će ih pustiti u zatvorsko dvorište. Medu­tim, nijedna vrata na ćelijama kazamata se nisu otvorila. Otvorila se samo špijunka, kroz koju ovom prilikom stražar nije gledao, već govorio. Saop- štio je da niko ne sme da puši, da viče i da se penje na prozor. Izgovorivši još niz uobičajenih, pa i neuobičajenih pretnji, špijunka se na svakoj ćeliji ponovo zaklopila, a stražari se ućutaše, kao da su nestali iz zatvora.

Velika je razlika doživeti bombardovanje napolju, u nekom specijal- no pravljenom zaklonu, i u zatvorskoj ćeliji. Ovde čovek ne može nigde da nade zaklon. Stvaranju takve atmosfere bespomoćnosti doprinela je i činjenica da se segedinski zatvor nalazi u neposrednoj blizini nekoliko voj­nih kasarni, koje su mogle biti logične mete avijacije.

Sutradan, posle popodnevnog rada u zatvorskim radionicama, svi zatvorenici su doterani u jedno krilo centralne zatvorske zgrade. Robijaša je bilo toliko da su ispunili i hodnik na prizemlju, svetlarnik i sve konzole na spratovima. Stražari su bili razmešteni na sve strane. Prvi put su se pred robijašima pojavili sa mašinkama. Dotada njihovo jedino naoružanje su bili pištolji ili puške, kada su bili na straži. Kada su svi robijaši bili saterani u ovo krilo zatvora, pojavio se upravnik Šikrei u pratnji tamničara kapeta- na Šimandija i nekoliko viših zatvorskih časnika. Upravnik je okupljenim robijašima saopštio da su Englezi i Amerikanci počeli da bombarduju mnoge gradove u Madarskoj, da mu je poznato da se tome mnogi zatvore­nici raduju, ali da to neće dugo trajati, jer će napadači ubrzo biti odbijeni i onemogućeni da nastave bombardovanje. Pod pretnjom najrigoroznijih kazni je zatim naredio da za vreme bombardovanja niko ne sme da se

334

pojavi na prozoru, pali šibice ili da puši. Posebno je zapretio onima koji bi, eventualno, davali neke svetlosne signale. Ti će - rekao je - biti streljani po kratkom postupku! I ne samo njima, već i onima koji ih ne prijave, sle- dovaće najoštrija kazna. Saopštenje upravnika Šikreija bilo je puno pret- nji. Iz njega se videlo da će zatvorski režim biti pooštren. О budućem ponašanju u zatvoru rekao je samo toliko da će svi zatvorenici za vreme dnevnih bombardovanja ostajati na svojim radnim mestima, a u slučaju napada iz vazduha noću, stražari će otvoriti sve ćelije, kako bi zatvorenici sa visih spratova mogli da sidu u prizemlje, posle čega će ćelije ponovo biti zaključane.540

Na ovom skupu robijaša nalazilo se i onih četrdeset i četiri Vojvoda- na koji su 16. maja 1944. godine bili uvršteni u 452. posebnu radnu četu, ali su ostali u zatvoru, kao da se ništa nije desilo. No, odmah posle formiranja radne čete, to jest kada su njene buduće pripadnike izveli pred vojnolekar- sku komisiju, ponovo je u zatvoru nastala živost, kao u jesen 1942. godine, kada su prve radne čete odlazile na Istočni front. Robijaše je ponovo mučila čudna dilema. Šta je bolje, ispravnije i celishodnije: ostati u zatvoru, ili poći na prisilni rad? Ovde, u zatvoru, svima je poznato stanje i nekako su već navikli na prilike koje vladaju iza zatvorskih rešetaka. Ovde su već naučili kako mogu da izigraju propise о cenzuri, kako da ilegalno nabave hranu, cigarete, novine, ali niko nije znao šta zatvorenika očekuje na prinudnom radu, niti su mogli da pretpostave kuda će ih odvesti. Kolek­tiv je odlučio da se po svaku cenu izbegne odlazak na prinudni rad. Naj- važniji razlog tome je bio taj što su neki zatvorenici koji su sa prinudnog rada na Istocnom frontu vraćeni u zatvor govorili da su radne čete pokret- na gubilišta. Ovde, u zatvoru, po mišljenju kolektiva, zatvorenici su bili bezbedniji a i verovali su da će uprava zatvora kada oslobodilačke trupe dodu nadomak grada osloboditi zatvorenike, ako ni za što drugo, da bi sebi pribavili pozitivne poene kod sovjetskih vlasti. Bez obzira na ovakav stav kolektiva, zatvorenici su malo šta mogli da urade u pogledu donošenja od- luke о odlasku u radnu četu.541

Za tih dvadesetak dana od formiranja čete do prvog bombardovanja Segedina kolale su razne glasine po zatvoru. Bilo je sigurno da ih neće voditi u Ukrajinu, jer tamo vise nije bilo fronta. On je sada već bio nado­mak Karpata, pa je i većina priča о budućnosti radne čete bila vezana za obavljanje radova na izgradnji odbrambenih objekata na Karpatima. Tim više što se tada već znalo da su neke čete prinudnih radnika, sastavljene od Srba iz Bačke, oterane na rad u Karpate. No, izgleda da je iznenadno bom- bardovanje Segedina i mnoštvo ruševina koje su ostale posle njega dopri- nele tome da se donese odluka da četa ostane u Segedinu i da joj posao bude uklanjanje ruševina.

Činjenica da je radna četa dvadesetak dana posle svog formiranja ostala još u zatvoru i da je kasnije korišćena isključivo za otklanjanje i raš-

335

čišćavanje ruševina govori u prilog tome da su hortijevci imali drugi plan sa ovom četom. S tim u vezi treba dodati i da su radne čete formirane u isto vreme u Šatoraljaujhelju i Vacu radile na pripremanju privremenih ratnih aerodroma.

Odmah dan posle Šikreijevog govora, robijaši koji su bili uvršteni u radnu četu broj 452 predati su vojnim vlastima, koje su po njih poslale komandira čete kapetana Olaha (Olah föhadnagy) i četrdesetak vojnika, koji su predstavljali prateću momčad čete. Pripadnike radne čete su obukli u neka izandala, stara vojnička odela, a kada su se uniformisani postrojili pred komandirom čete, nekoliko podoficira im je podelilo žute trake sa velikom crnom tačkom, koje su morali stalno da nose na svojoj levoj ruci.

Tako obučene i okićene žutim trakama su ih postrojili i komandir čete im je održao govor, koji se sastojao od samih pretnji. Na kraju im je saopštio da svaki stražar ima pravo da ih kazni. Ako koji od njih pobegne i posle bekstva ne bude uhvaćen, streljaće se svaki deseti pripadnik njego- ve čete.

Zatim je četa krenula u grad na posao. Prolaznici su je posmatrali za- čuđeni. A imali su i razloga za to. Bila je to čudna četa. Svi bledi, suvonja- vi, u pohabanim vojničkim uniformama, koje su visile na njima kao rite na strašilu. Žuta traka oko rukava nije bila novina za stanovnike Segedina. Nju su već nosili Jevreji svrstani u radne čete. Ali, na tim trakama nije bilo crne tačke. Verovatno je ta tačka svojom bojom, bojom smrti, zastrašujući delovala na gradane koji su dolazili u kontakt sa pripadnicima posebne radne čete, pa su je uskoro nazvali mrtvačkom četom. No, možda su im i sami pripadnici čete ličili na mrtvace, a ni posao koji su obavljali nije bio daleko od toga da asocira na smrt.

Prolazeći sredinom kolovoza četa je stigla do železničke stanice, gde su ih razmestili na rad. Raščišćavali su ruševine ostale posle nedavnog napada iz vazduha. Bio je to težak i opasan posao, pre svega zbog velikog broja neeksplodiranih bombi. Ali, uprkos svemu tome, pripadnici radne čete su bili zadovoljni, prvenstveno zbog toga što se nalaze van zatvorskih zidova, na suncu, kiši ili vetru. Bile su to prirodne pojave sa kojima se mnogi pripadnici čete već godinama nisu sretali. Bez obzira na to koliko je na prinudnom radu bilo neprijatno i teško, bilo je prijatnije nego u kužnoj i večito smrdljivoj atmosferi zatvora.

Radili su jednokratno, sa kratkim odmorom za ručak, koji je dono- šen iz neke kasarne. Svako jutro vojnici su dolazili po njih u zatvor, a predveče ih vraćali nazad, gde su ih zatvorski stražari ponovo zaključavali u ćelije. Tako su postali pola zatvorenici, pola prinudni radnici. I tako je tekao dan za danom. Mukotrpan posao oko uklanjanja porušenih delova kuća s vremena na vreme je bio prekidan reskim zvukom alarmne sirene koja bi objavljivala nailazak bombardera. Bez obzira na to što stambene četvrti nisu bile meta bombardovanja, prilikom svake uzbune gradom bi

336

zavlađala strahovita panika. Kolone građana jurile su peške, biciklima, zapregama, a poneko i automobilom iz grada, ka periferiji. Svako je nosio sa sobom neku bezvrednu sitnicu, koju čovek obično ponese kada ga obu- zme panika.

I pripadnici prateće momčadi su bili podložni panici i strahu od bom- bardovanja. Zato su kad god bi se nad gradom oglasile sirene poterali pri- padnike radne čete negde van grada, obično na obližnje groblje, pa su pod krošnjama drveća, kojeg je ovde bilo u izobilju, tražili sigurnost. To je, naravno, dobro došlo i prinudnim radnicima. S jedne strane, bili su oslobodeni ropskog rada, a bili su i na bezbednijem mestu.542

Ti ne baš retki predasi prouzrokovani preletanjem savezničkih avio- na predstavljali su posebno prijatne trenutke za zatočene rodoljube. Tu nije bilo ćelija, koje su, i pored čvrste povezanosti Jugoslovena u zatvoru, pa i uske saradnje sa komunistima i ostalim pripadnicima pokreta otpora iz Madarske, ipak doprinosile izvesnoj medusobnoj izolovanosti robijaša. Jedno je bilo progovoriti pokoju reč krišom prilikom pražnjenja kibli ili unošenja vode u ćelije, u šetnji ili u radionici, kada je uvek bio prisutan stražar koji je zabranjivao svaki razgovor, a drugo ležati na mekoj travi segedinskog groblja i razgovarati slobodno, bez straha da će stražar, ako ništa drugo, prekinuti započeti razgovor. Ovde je bilo dovoljno vremena za prepričavanje dogadaja iz predratnog radničkog i omladinskog pokreta, ratnih akcija i sabotaža, ali i za još veće medusobno zbližavanje onih koji su ovde mesecima i godinama čamili medu zidinama zatvora.

Ovde je došlo do još većeg zbližavanja revolucionara iz Jugoslavije i onih iz Madarske. Kako mnogima jezik nije predstavljao barijeru za medu­sobno razumevanje, stvarana su mnoga drugarstva i prijateljstva tokom diskusija nad grobom nekog nepoznatog bivšeg stanovnika Segedina. Ovde se odvijao i jedan od najneobičnijih razgovora među robijašima. Vodila su ga dva grafička radnika, obojica tada još nepoznati pesnici, komunisti Laslo Erdeš (Erdös Läszlö) iz Budimpešte i Tibor Gotesman iz Subotice. Razgovarali su najpre о njihovom nekadašnjem radu u sindikal- nim organizacijama a ubrzo su obojica stidljivo počela da pričaju о svojim prvim literarnim pokušajima i ambicijama. Rezultat razgovora bio je prepev poznate pesme Branka Radičevića „Kad mlidijah umreti“ na madarski jezik, a kako reči prevoda niko tada nije zapamtio, ovde će se na- ći samo prva strofa, koje se autor prepeva Lacika Erdeš mogao setiti:

A zöld lombok mär särgulödnak a fän es a särga lombok mär hullanak, nem läthatok zöld lombokat soha, soha mär.543

Uhapšeni rodoljubi su u svim zatvorima uvek bili jednodušni u tome da u datom momentu treba pobeći. Ali, večita dilema odnosila se na odre-

22 Jugosloveni u m adarskim zatvorim a. 337

đivanje pravog trenutka bekstva. Ta dilema bila je prisutna i među pripad- nieima posebne radne čete broj 452, formirane 1944. godine u Segedinu.

Da li je došlo vreme za sprovodenje masovnog bekstva pripadnici radne čete procenjivali su na osnovu sledećih činjenica i okolnosti:

Svima je bilo poznato da je komandir čete zapretio da će svakog pri- nudnog radnika koji bude pokušao da pobegne nakon što ga uhvate odmah streljati, a ako ga ne uhvate, da će četa biti desetkovana. Kolektiv politič- kih osudenika je u početku zauzeo jedinstven stav da još nije vreme za bekstvo. Iz čete je, medutim, pobeglo nekoliko osudenih vojnih begunaca i kriminalaca. Svi su pohvatani i - streljani. To je značilo da je komandir čete spreman da izvrši ovaj deo svoje pretnje. Ostalo je, medutim, neizve- sno da li bi se obistinile i pretnje ukoliko nekog begunca ne uhvate. Većina prinudnih radnika, doduše, nije znala da su neki pripadnici madar- skog dela kolektiva odmah po izvođenju čete na rad skrenuli pažnju komandiru čete da se medu njima nalaze i pripadnici madarskog pokreta otpora i učesnici narodnooslobodilačkog rata iz Jugoslavije, da će Sovjet- ski Savez i njegovi saveznici uskoro odneti pobedu u ovom ratu i da će on biti odgovoran za sudbinu ovih ljudi koji se nalaze pod njegovom koman- dom. Hortijev oficir ništa nije odgovorio na ovo upozorenje, ali je karakte- ristično da zbog ove otvorene pretnje nikoga nije ni pozvao na odgovor- nost, niti uputio pred vojni sud. To je donekle značilo da je komandir shva- tio situaciju u kojoj se četa nalazi, ali se na njegovu dobronamernost, ipak, nije moglo sa sigurnošću računati. Na njegovu saradnju još manje. No, u ovoj četi nije bilo onog uobičajenog maltretiranja prinudnih radnika, kako je to bilo u drugim četama.

U početku rada ove čete prinudnih radnika Istočni front je bio još poprilično daleko, tako da je i to doprinelo tome da ideja о kolektivnom bekstvu još nije bila sazrela. Medutim, dogadaji na istocnom bojištu napredovali su svojom neumitnošću. I, 21. septembra, radeći na raščišća- vanju ruševina pored nekog mlina nadomak Tise, neko je sišao do obale i začuo čudno tutnjanje. Pozvao je još nekolicinu svojih drugara. Niko nije smeo ni da izusti ono što se slutilo. Pozvaše zato jednog starijeg robijaša, koji je ceo prvi svetski rat proveo na frontu i kome su poznati zvuci te stra- vične simfonije. Bled od uzbudenja, on izjavi da je to zvuk topovske paljbe. Vest se munjevitom brzinom pronela medu pripadnicima čete. Na­sta oduševljeno klicanje, koje ni vojnici, pripadnici prateće momčadi, nisu mogli da zaustave.544

Ovaj dogadaj je umnogome doprineo oživljavanju dileme oko bek­stva. Većina je, medutim, smatrala da vreme za bekstvo još nije stiglo, jer sovjetske trupe još nisu dovoljno blizu da bi se moglo sa pravom računati da će begunci posle nekoliko dana skrivanja biti oslobodeni. Nije, medu­tim, tako razmišljao i tihi, povučeni bačkotopolski komunista Ferenc Pele. Tih dana on je sam, ne najavljujući svoju nameru, pobegao iz čete. Uspeo je da dode do svog rodnog mesta i sačeka oslobodioce.

338

U četi je nekoliko dana posle njegovog bekstva vladalo grozničavo iščekivanje. Kada je prošlo vise dana, a od ovog bačkotopolskog revolucio- nara ni traga ni glasa, članovi kolektiva su se počeli pribojavati zaprećenog desetkovanja, koje je, medutim, izostalo. Neće se nikada saznati da li je to bio rezultat razgovora madarskih komunista sa komandirom о njegovoj odgovornosti za sudbinu članova kolektiva u četi, ili je poručnik Olah, osmatrajući opštu vojno-političku situaciju, i sam došao do spoznaje da bi desetkovanje moglo posle rata na terazijama narodne pravde da prevagne na njegovu štetu.545

Sovjetske jedinice ušle su 11. oktobra 1944. godine u Segedin, bez borbe. Fašističke trupe napustile su grad dva dana ranije. No, potrudile su se da pripadnike posebne radne čete broj 452 poteraju u pozadinu još dan pre nego što će evakuisati grad, 8. oktobra.546

Desetak dana ranije, 28. septembra, zatvor je ostao prazan, zatvore­nici su iz segedinskog zatvora prebačeni u Vac a pripadnici radne čete u jednu obližnju kasarnu. Odatle su, po običaju, izlazili da raskrčavaju ruševine.

Doneti odluku о bekstvu nije bilo nimalo lako. Činjenica da su sve zatvorenike, i političke i kriminalce, koji su bili u zatvoru van sastava rad­ne čete oterali u Vac, a njih ostavili u Segedinu, pružala je prinudnim radnicima prilično opravdane nade da ih fašisti neće terati dalje od Segedi- na, već da će ovde moći da sačekaju oslobodilačku armiju. Okolnost da nije sprovedena zaprećena odmazda zbog Peleovog bekstva takode je doprinela tome da je medu njima počela da sazreva nada da će u Segedinu sačekati svoje oslobodioce. Tim teže im je pala naredba izdata 8. oktobra da se četa spremi za pokret, koji je za kratko vreme i usledio.

Kolona prinudnih radnika kretala se ka zapadu. Put od stotinu kilo­metara, do Baje, prešli su ne baš usiljenim maršom. U proseku su dnevno išli ne vise od desetak kilometara. Ovakav tempo držali su ne zbog toga što su ih njihovi stražari štedeli napornog mar.ša, već zato što su drumovi ka zapadu bili pretrpani fašističkim trupama koje su se bezglavo povlačile ispred nastupajućih oslobodilačkih jedinica Crvene armije i Narodno- oslobodilačke vojske Jugoslavije. I redala su se manja i veća naselja: Morahalom, Asothalom i, odjednom raskrsnica na kojoj stoji oznaka da se četa već nalazi zapadnije od Subotice.

To saznanje navodilo je prinudne radnike na ozbiljno razmišljanje о bekstvu.547 Četa je bila, tako reći nadomak Bačke, rodne grude jugoslo­venskih rodoljuba svrstanih u ovu radnu četu. Osim toga, od povlačenja čete na zapad oni su očekivali ili masakr negde usput, ili odvodenje u neki koncentracioni logor. Stoga je ideja о bekstvu postala prihvatljiva sve većem broju Jugoslovena u ovoj radnoj četi.

Drukčije su, medutim, razmišljali antifašisti iz Mađarske. Odlaskom iz Segedina ka Baji oni nisu napustali svoju domovinu. Pred njima je bilo

22* 339

još oko tri stotine kilometara madarske zemlje. Suviše je bila velika nada u to da će sovjetske trupe brže napredovati nego četa prinudnih radnika, koja je svaki čas morala da side sa druma i sačeka da prode neka vojna je- dinica, nemačka ili madarska.

I tako je četa posle deset dana hoda stigla u Baju. Bio je to 18. okto- bar. Smestili su ih u jedan improvizovani logor i odmah ih poterali da rade na izgradnji utvrdenja oko grada. Ovde su saznali i za dramatične dogadaje oko poznatog Hortijevog proglasa u kome traži primirje od Sovjetskog Saveza. Tada su predstavnici prinudnih radnika zahtevali od komandira čete da ih naoruža, kako bi se, zajedno borili protiv Nemaca. No, izgleda da je militarizam ostavio isuviše duboke tragove u psihi oficira Hortijeve vojske. Njima nije bilo dovoljno da sami procene političku situaciju. Bez naredbe odozgo о tako nečemu nisu hteli ni da razgovaraju.548

Sutradan je Horti abdicirao i predao svu vlast Ferencu Salašiju, vodi zloglasne madarske nacionalsoeijalističke Partije strelastih krstova. Tada je počeo petomesečni najmračniji period strahovlade kroz koji je prošao madarski narod. Nailazak tog terora pripadnici „mrtvačke čete“ su instin- ktivno predosećali, pa je sve vise sazrevala ideja о neophodnosti bekstva. Za to im je pružao priliku sam šef države Salaši, koji je naredio da mu čitav sastav Hortijeve vojske položi zakletvu na vernost. Stoga su pred smiraj dana 19. oktobra i pripadnike prateće momčadi 452. posebne radne čete poveli na polaganje zakletve. Privremeno ih je zamenila grupa vojnika, medu kojima su bili uglavnom stariji ljudi. Ovi su se vojnici okupili oko ulaznih vrata logora, u koji nisu hteli, ili nisu smeli da ulaze. To su bački rodoljubi iskoristili i njih trideset i dvojica su se izvukli iz logora, prošavši ispod ograde od bodljikave žice. Nalazili su se tačno pedeset kilometara severno od Sombora, kuda su se svi uputili, ne štedeći svoju preosta- lu snagu.

Već posle nekoliko dana bili su u Somboru, odakle su se sva trideset dvojica uputili ili svojim kućama, gde su se odmah uključili u rad društve- no-političkih organizacija, ili su krenuli u neku vojnu jedinicu. Tako se i novosadski skojevac trgovački pomoćnik Ste van Abraham prijavio da se bori u sastavu mlade jugoslovenske avijacije. U jednoj od prvih borbi u kojima je učestvovao poginuo je kao mitraljezac jednog borbenog aviona, izvršavajući zadatak nad zapadnim delovima Backe, negde iznad Odžaka.549

Kada su politički osudenici iz Backe i Medumurja koji su robijali u vackoj kaznioni u proleće 1944. godine saznali za nameru okupatorskih vlasti da ih svrstaju u posebne radne čete, i oni su, poput robijaša u drugim zatvorima, počeli da raspravljaju о tome da li da krenu u ove radne jedini- ce, ili da to na neki način izbegnu. Osnovni razlog za neodlazak u radne je- dinice bio je taj što su robijaši smatrali da će svojim radom u okviru radne čete doprineti jačanju fašističke vojne snage, ali je ipak prevagnulo gledi- šte da bi trebalo da što više političkih osudenika pode na prinudni rad, jer

340

je odatle sigurno lakše organizovati bekstvo nego iz zatvora. Kada je u Va­cu počeo odbir robijaša za prinudni rad, ispostavilo se da svega njih 63 tre­ba da idu na prinudni rad, dok je za 46 odlučeno da i nadalje ostanu u za­tvoru. Bili su to robijaši mlađi od osamnaest ili stariji od četrdeset i dve go­dine. Rukovodeni svojom odlukom, zatvorenici su od zatvorskih vlasti tra- žili da svi budu svrstani u radne čete, ali njihovom zahtevu nije udovolje- no. Tako je grupa od 46 omladinaca i starijih zatvorenika iz Jugoslavije ostala u zatvoru. Oni su 27. oktobra 1944. godine, zajedno sa stotinak političkih zatvorenika iz Jugoslavije koji su ovamo doterani iz segedinskog zatvora, oterani u komaromski vojni zatvor, odakle, pak, posle nekoliko nedelja, u namačke logore smrti. Boravak u Nemačkoj preživelo je svega njih osmoro iz ove grupe, a od segedinske oko dvadeset i petoro.550

Tako su u Vacu od političkih osudenika iz Bačke, Medumurja, Madarske, prikarpatske Rusije i Erdelja, zatim izvesnog broja kriminalaca i vojnih osudenika formirane posebne radne čete broj 406 i 408.

Uprava zatvora vratila je svim pripadnicima radne čete sve stvari koje su im bile oduzete prilikom dovodenja u zatvor: pisma, olovke, slike, novac i gradanska odela. Sve predmete za koje su zatvorenici pretpostav- ljali da im mogu biti od koristi poneli su sa sobom 22. maja 1944. godine, kada su ih postrojili u zatvorskom dvorištu i poterali na železničku stanicu.

Pored komandnog kadra, obe čete su imale oko šezdeset vojnika u sastavu prateće momčadi. Prema sećanju pripadnika ovih radnih četa, bili su to, uglavnom, odabrani ekstremno fašistički nastrojeni vojnici, naoruža- ni, pored pušaka, mitraljeza i bajoneta, posebnim bičevima, koje su na putu do železničke stanice pomno koristili.

Posle dva dana putovanja, četa broj 406 stigla je u madarsko mesto Jasberenj (Jäszbereny), a pripadnici čete broj 408 iskrcali su se u Sent- andreji.551

Kada su čete stigle na odredište, izvršena je zamena pripadnika pra- teće momčadi. Umesto onih koji su bičevima u rukama dokazivali svoje junaštvo nad obespravljenim i nemoćnim pripadnicima posebnih radnih četa, dovedeni su, uglavnom, rezervisti starijih godišta, koji su se veoma korektno ponašali prema podredenim prinudnim radnicima. Pripadnici 406. čete zadržali su se u Jasberenju oko tri nedelje. Tu su ravnali neko sportsko igralište i uredivali parkove.

Uslovi rada i života u ovoj radnoj četi bili su daleko bolji od onih u zatvoru. Od kuća su počeli da stižu paketi u većim količinama, lakše se dolazilo i do vesti sa bojišta a i sa stražarima su počeli da se uspostavlaju prisniji odnosi. No, takvo stanje ubrzo su pokvarili kriminalci i vojni begunci, koji su se takode nalazili u četi. Našavši se u relativno boljoj situaciji nego u zatvoru, počeli su medusobno da trguju, da nabavljaju raznu robu i od meštana i da igraju razne hazardne kartaške igre. Tako su se jedne noći oko kartaškog poštenja, ili nepoštenja, posvadali i potukli.

341

Stražari su u to vreme, a i pripadnici radne čete, znali za neuspeo oružani proboj robijaša u zatvoru u Šatoraljaujhelju. Misled da je svada samo simulirana i da je to, u stvari, poziv na ustanak i pobunu, stražari su odmah pozvali pojačanje, pa su vojne jedinice tenkovima i sa mitraljezima upale u konadšte radne čete, preted odmazdom. Srećom, do nje nije do- šlo ali je režim u četi od tog momenta bio u velikoj meri pooštren, sve dok četa posle nekoliko nedelja nije prebačena u mesto Sentkiraljsabadu, nedaleko od grada Vesprema, u blizini Blatnog jezera. Ovde su se prinudni radnici sreli sa pripadnicima 408. posebne radna čete, koja je posle svega dva dana boravka u Sentandreji bila prekomandovana u Sentkiraljsabadu, gde je radila na raskrčavanju terena za neki nemački privremeni vojni aerodrom.552

Smešteni u drvene barake, Jugosloveni iz obe radne čete su uspeli da u velikoj meri doprinesu stalnom opadanju radnog učinka kriminalaca, vojnih begunaca i ostalih pripadnika čete, objašnjavajud im da uspešan rad na izgradnji aerodroma šteti madarskom narodu i da doprinosi samo produženju ratnih nedaća. Jugosloveni su, osim toga, sličnu političku aktivnost sprovodili i medu prinudnim radnicima iz Backe i Medumurja, koji su u ove krajeve doterani u sastavu manjinskih radnih četa. No, čete se ovde nisu dugo zadržale. Posle nekoliko nedelja prebačene su u mesto Bergend, nedaleko od Sekešfehervara, gde su bile smeštene u jedan veliki hangar za avione, a njihovi pripadnici bili terani da grade podzemna sklo- ništa za nemačke avione.553.

Politički zatvorenici iz Jugoslavije koji su se nalazili u ove dve radne čete imali su jedinstveno političko rukovodstvo, u kojem su se nalazili Danilo Grujić iz 408. i Zdravko Isijanov, Jan Kiš i Anton Rob iz 406. posebne radne čete. Ovo rukovodstvo je uspelo da tokom boravka u Ber- gendu razvije veoma živu političku i ideološku aktivnost medu Jugoslove- nima koji su se nalazili u ovim četama. Za razliku od 452. posebne radne čete, koja je formirana u Segedinu a d ji pripadnici su posle rada bili oterani u ćelije segedinskog zatvora, ovde su svi prinudni radnici bili po ceo dan zajedno, tako da nije postojalo nikakvih smetnji za održavanje stalnih medusobnih kontakata. Držana su predavanja iz raznih oblasti mar- ksizma, pri čemu su korišćena i pojedina poglavlja Marksovog „Kapitala“, koja su komunisti iz Madarske imali kod sebe. I ovde je bilo nekoliko rad­nih četa iz delova okupirane Jugoslavije, pa su pripadnici obe čete sprovo­dili intenzivnu političku agitaciju medu njima.

Usled takve situacije, kada su pripadnici radnih četa, putem poseta rodaka, drugova i prijatelja, dolazili do pozamašnih kolidna hrane i prove- renih vesti о neprekidnom napredovanju savezničkih trupa na svim fronto- vima i sve značajnijim uspesima jedinica narodnosolobodilačkih odreda Jugoslavije, prinudni radnici su sve češće razgovarali о bekstvu. Sada

342

razgovor više nije bio usredsređen na bekstvo, već se težilo i tome da se ustanovi zästo ranije nisu pobegli. No, tri su osnovna razloga bila što je to bilo tako.

Kolektiv političkih zatvorenika iz Jugoslavije je znao da se bekstvo ne može organizovati tako da odjednom pobegnu svi, a nije se znalo kakve bi represalije preduzeli madarski i nemački vojnici da su bežali u manjim grupama. U to vreme, osim toga, nije postojala pouzdana veza sa pokre- tom u Vojvodini, a i komunisti iz Madarske su obećavali da će uspostaviti potrebne veze sa svojom Partijom i tako obezbediti bekstvo za sve. No, vreme je prolazilo i veliki uspesi saveznika na svim frontovima, kao i činjenica da madarski komunisti nisu uspeli da ostvare svoje obećanje, naveli su političko rukovodstvo da 20. avgusta 1944. godine donese odluku da se pristupi organizovanju bekstva.554

U Bergendu je radila i jedna radna četa sastavljena od Hrvata iz Medumurja. Sa njom je Nikola Tkalčec uspostavio vezu, pa je tako za potrebe organizovanja bekstva dobio od njih desetak ličnih isprava. Kori- steći dve od ovih legitimacija, a u skladu sa ovom odlukom, Danilo Grujić i Pera Andrić 2. septembra 1944. beže u Vojvodinu, uspostavljaju veze sa pokretom u domovini i šalju preko kurira Trive Popova iz Paraga veći broj ilegalnih isprava i pismo sa uputstvima u pogledu bekstva prinudnih radni­ka. Tako je krajem septembra krenula za Vojvodinu prva grupa prinudnih radnika. U njoj su bili: Jan Kiš, rukovodilac grupe, Slobodan Gajić, Vil- moš Mere, Andrija Popov, Radica Stanisavljev, Ištvan Šipoš, Daniel Širka, Ferenc Šoti i Milan Zečević. Grupa je vozom stigla nadomak žele- zničke stanice u Gajdobri, pa se rastala radi uspostavljanja veza sa pokretom u Paragama. Tom prilikom su Gajić, Stanisavljev, Šipoš, Širka i Zečević uhvaćeni na železničkoj stanici u Gajdobri i pretučeni od strane žandarma bačeni u jedan bunar, odakle se samo Slobodan Gajić spasio, posle čega je krenuo kući i stupio u partizanski odred, gde je poginuo tukući neprijatelj a .

Kiš i Šoti su u Paragama uspostavili vezu sa pokretom i uskoro stigli u Bačkopalanački partizanski odred. Andrija Popov je takođe uspeo da izbegne hapšenje, dok se trag Vilmoša Merea gubi posle pristizanja begu- naca u okolinu Paraga.555

Ubrzo posle bekstva prve grupe, krenula je druga grupa begunaca, na čelu sa Lazarom Mitrovčanom. U njoj su se nalazili i Rade Čobanski, Slobodan Mišić, Đorđe Radosavljević i Marko Vezilić. Ni ova grupa nije srećno stigla na svoje odredište. Stigavši u Sombor, njih petorica su se povukli u čekaonicu železničke stanice, očekujući poslepodnevni voz. Medutim, žandarmerijskoj patroli su se ovi mladići učinili sumnjivima, pa su ih uhapsili. Posle torture koja je vršena nad njima, oni nisu priznali da su begunci, već da su došli na odsustvo sa prinudnog rada. Žandarmerija ih je zatim predala policiji, a ona mesnoj vojnoj jedinici, koja ih je strpala u

343

garnizoni zatvor. Тек kada se madarska vojska povukla iz Sombora pustili su ih na slobodu. Čim su se našli na ulicama ovog grada, u kojem toga tre- nutka nije bilo nijedne vojske, krenuli su da potraže majku njihovog par­tijskog rukovodioca iz zatvora Danila Grujića. Slučaj je hteo da se na ulici obrate skojevki Mileni Selak, inače bivšoj robijašici u zatvoru u Kaloči, ko­ja ih je odmah odvela do Grujićeve. Još istog dana njih petorica su uče- stvovala u pripremama za doček Crvene armije i oružanih jedinica narod- nooslobodilačkog pokreta.556

Vesti о neuspelom bekstvu prve i teškoćama prilikom bekstva druge grupe dospele su do Bergenda. Osim toga, napredovanjem savezničkih je­dinica i oslobadanjem Vojvodine od fašističke okupacije, bežanje prinud­nih radnika prema Vojvodini, je postalo bespredmetno jer je sada trebalo organizovati prelazak preko fronta, što političko rukovodstvo u Bergendu nije moglo da uradi. Zato se rodila ideja da se bekstva dalje ne organizuju prema Bačkoj i Baranji, već prema Medumurju i Budimpešti.

Koristeći razne veze, prvenstveno poznavanje terena, početkom sep­tembra Stjepan Novak beži u Medumuje, a tokom prve polovine oktobra i ostali politički osudenici iz ovog dela Jugoslavije i to: Josip Bajkovac, Antun Bratko, Viktor Brandi, Đura Bujanić, Ivan Cvetković, Ivan Hor­vat, Martin Horvat, Franjo Kvakan, Martin Lovrenc, Ivan Majerić, Flori- jan Munda, Martin Novak, Franjo Panic, Ivan Pataki, Nikola Tkalčec i Vinko Višković. Neki od njih su po dolasku u Medumurje još uspeli i da se prebace u neki partizanski odred i nastave borbu protiv okupatora.557

Osim prinudnih radnika koji su pobegli u okviru grupa kojima su rukovodili Jan Kiš i Lazar Mitrovčan, u Bačku su još na razne načine pobe­gli i: Šandor Cabar, Joca Milin, Radivoj Rajinac, (?) Sabo iz Subotice i Branko Živković, a u Baranju Todo Kurjačić i Milan Maksimović.

No, i pored toga, u Bergendu je ostalo još dosta rodoljuba, uglav­nom iz Bačke. Tada se ponovo rada ideja о bekstvu u Budimpeštu. Sudeći po sećanjima bivših prinudnih radnika iz Bergenda, posebno Antuna Robai Miroslava Štajnera, ovakva odluka je pala uglavnom zbog toga što je veza sa Vojvodinom usled ratnih operacija bila prekinuta, a u Budimpešti su neki drugovi, naročito Miroslav Stajner, imali poznanike (Štajner i rodenu sestru, koja je živela pod lažnim imenom), pa se sa pravom pretpostavljalo da bi se u Budimpešti mogao stvoriti odgovarajući punkt za prebacivanje preostalih političkih osudenika iz radne čete u Bergendu.

Tako je i urađeno. Štajner je ubedio nemačkog vojnog lekara da ga pošalje na lekarski pregled u Budimpeštu, u pratnji jednog madarskog voj­nika. Boraveći tri dana tamo, uspeo je da preko svoje sestre stupi u vezu sa nekim ljudima, koji su mu obezbedili lažne legitimacije, nešto novca i druge potrebne stvari za bekstvo. Ujedno je obezbedio i ilegalni smeštaj za političke osudenike koji će bežati iz Bergenda. Tako je od kraja septem­bra do kraja novembra iz Bergenda pobeglo u Budimpeštu još deset poli-

344

tičkih osudenika iz Jugoslavije i to: Dušan Čavić, Aleksandar Erdeš, Velimir Goločorbin, Laslo Levinger, Jožef Nemet, Đorđe Rajić, Antun Rob, Miroslav Štajner, Aleksandar Vlaškalić i Zdravko Isijanov558

U Budimpešti je ova grupa jugoslovenskih boraca uspostavila veze sa madarskim komunistima, ali i sa nekim Jugoslovenima koji su se posle boravka u zatvorima na neki način zatekli u ovom gradu. Medu njima su bili i Stevan Avramov i Petar Moljac, koji su pobegli kada su ih u sastavu jedne radne čete, formirane u madarskom zatvoru Satoraljaujhelju, preko Budimpešte transportovali iz Šarošpataka (Särospatak) u Komarom.559

Tu su se zatekle i Milica Milanov, koja je bila puštena iz budimpe- štanskog zatvora u Kontijevoj ulici, i Klara Bern, koja je pobegla iz tran­sporta dok su osuđene žene iz Budimpešte vozili u Komarom. Tu je bila i Evica Horvat iz Hrvatske, koja je ovde bila povezana sa grupom madara- skih diverzanata u Budimpešti.

No, u Budimpešti je u to vreme bilo i nekoliko takozvanih manjin- skih radnih četa, u kojima su se nalazili Srbi iz Bačke. Medu njima je bilo i onih koji su i ranije saradivali sa narodnooslobodilačkim pokretom. Tako se, na primer, u jednoj radnoj četi nalazio i Vasa Prkosavac, koji je u to vreme tek bio pušten iz vacke kaznione. Sa ovim Bačvanima je grupa pri­nudnih radnika koja je pobegla iz Bergenda takode uspostavila vezu i medu njih smeštala neke begunce pre nego što bi im obezbedila bolji ile- galni smeštaj.560

Čitava ova grupa zadržala se u Budimpešti sve do oslobodenja grada, učestvujući u raznim akcijama pokreta otpora u Budimpešti.

Naredba da se svi politički zatvorenici izmedu 18 i 42 godine starosti poteraju na prinudni rad stigla je i u Zatvor šefa Generalštaba u Satora­ljaujhelju. Tu je formirana jedna posebna radna četa, čija se oznaka do sada nije mogla ustanoviti. U njoj je, pored trideset rodoljuba iz Bačke, bilo vise madarskih, transilvanskih i slovačkih komunista, kao i izVestan broj kriminalaca i vojnih begunaca. Komandir radne čete postao je u Madarskoj veoma popularni sportski radio-reporter Ištvan Pluhar, koji je bio mobilisan kao rezervni oficir. Pluhar je ostao u najlepšem sećanju pre- živelim pripadnicima čete. Zahvaljujući njemu, nijedan pripadnik prateće momčadi nije maltretirao prinudne radnike, hrana je bila veoma dobra a dobijali su i novčanu naknadu za to što su habali sopstveno odelo. Takva naknada, inače nigde se nije davala, sem pripadnicima ove, 406. i 408. po­sebne radne čete. No, izgleda da se višem rukovodstvu nije baš mnogo do- pao Pluharov humani odnos prema bačkim komunistima, pa je ubrzo sme- njen. Posle njegovog smenjivanja stanje se nije bitno promenilo, jer su se pripadnici prateće momčadi već bili navikli na odredeni korektan odnos prema prinudnim radnicima.

Četa je iz Šatoraljaujhelja krenula na rad u Šarošpatak 22. maja1944. godine. Tamo su radili na izgradnji jednog provizornog vojnog aero-

345

droma, koji nikada nije bio ni završen, ni korišćen. Kada su sovjetske trupe već bile blizu madarske granice, četa je, kao i druge posebne radne čete u Madarskoj, dobila naredenje da se povuče u pozadinu. Drugom polovinom oktobra četa je od Šarošpataka krenula pešice ka Budimpešti, udaljenoj od Šarošpataka oko tri stotine kilometara. Kada su stigli otprili- ke na pola puta, smešteni su u železničku kompoziciju i preostali put do prestonice prevalili vozeći se u marvenim vagonima. Na oko dvadesetak kilometara od Budimpešte vojnici su zatvorili vagone i prinudni radnici su čuli ne baš ohrabrujuću komandu, koja je glasila da ukoliko se ma ко bez odobrenja udalji od vagona treba ga bez ikakve opomene streljati.

Negde 6. ili 7. novembra voz je po podne prispeo u železničku stani- cu Ujpešt (Ujpest). Na stanici masa sveta. Vojnici, kompozicije, transpor- ti. Medu svetom su se našli i rođaci budimpeštanskih komunista koji su bili u transportu. Tu su bili i roditelji Petera Suta, sa kojim se Steva Avramov bio sprijateljio u zatvoru. Znao je i njihovu adresu u Budimpešti, mada nije verovao da će mu ona ikada biti od koristi.

Uveče, kada su robijašima delili hranu, Steva Avramov i Petar Moljac su ocenili da mogu da iskoriste trenutnu nebudnost jednog stražarai da pobegnu. Zamišljeno - učinjeno. Kada su se našli na ulicama Budim- pešte, sa nešto novca i bez ikakvih isprava u džepu, pođoše ravno kući Pe­tra Šuta. Ukućani su ih svesrdno primili, ali ih nisu smeli zadržati da noće kod njih, već su ih odveli do nekog rodaka, po imenu Lajoš Mundi. Ovaj, viđevši prozeble, izgladnele begunce, poče da razvaljuje stolice, ne bi li ogrejao svoje neočekivane goste, jer drugog ogreva nije bilo. U neko doba naiđoše neki Mundijevi prijatelji, sa kojima je, zajedno sa svoja dva gosta, prionuo „poslu“ zbog kojeg su ovi i došli kod njega, a to je bilo slušanje vesti Radio-Moskve i Londona.

Avramov i Moljac su sutradan krenuli u grad. Usput su sreli čoveka sa crveno-belo-zelenom trobojkom na rukavu. Bila je to oznaka pripadni­ka takozvanih manjinskih radnih četa. Prišli su mu i, zaista, bio je to neki Srbin iz Sente. Brzo su našli zajednički jezik. On im je objasnio gde je smeštena njegova jedinica, kuda se odmah i uputiše. Kad tamo, Moljac naide na nekog svog prijatelja iz Novog Sada. Sa njim su se odmah dogo- vorili da će njih dvojica moći da se hrane u četi a i da spavaju zajedno s njima. Dali su im i trobojke koje su se stavljale oko rukava, što je u to do­ba predstavljalo i neku vrstu legitimacije.

Sada su već lakše disali. Svratili su i kod svog domaćina Mundija. Tamo su zatekli Janoša Baloga, radnika u fabrici sijalica „Tungsram“, koji je prethodne noći zajedno sa njima slušao vesti inostranih radio-stanica. Doneo im je lažne legitimacije. Bio je to jedan od njihovih najprijatnijih doživljala u tim surovim ratnim danima. Snabdeveni lažnim legitima­cy ama, Avramov i Moljac se vratiše u radnu četu, u nameri da tu prenoće, kako Mundija ne bi izlagali opasnosti. U četi ih je čekalo novo iznenade-

346

nje. Tu su zatekli Đorđa Rajića, Miroslava Štajnera i Zdravka Isijanova, koji su tek nedavno stigli iz Bergenda u Budimpeštu, ali su već uspeli da uspostave vezu sa vise manjinskih radnih četa, pa i ovom na koju su Avramov i Moljac nabasali. Pripadnici ove čete su ih izvestili da su Avra­mov i Moljac kod njih, pa su zato i došli da ih odmah uključe u svoju orga­nizaciju, sto su njih dvojica svesrdno prihvatili.

Jedan od najvažnijih zadataka koje su njih dvojica dobili od ove organizacije je bio taj da prikupljaju prinudne radnike koji se nalaze u Budimpešti i pripremaju ih da učestvuju u eventualnom oružanom ustanku sjtanovništva u ovom gradu. Zahvaljujući njihovom radu, prinudni radnici: Žarko Bajšanski, Steva Cvejić, Nebojša Jovanović, Rada Kantardžić, Mile Pejčić, Stevan Svirčev, Dragiša Šokica i mnogi drugi bili su spremni da u određenom momentu lopatu zamene puškom i krenu na neprijatelja.561

347

EVAKUACIJA POLITIČKIH ZATVORENIKA

Još dok je Horti bio šef države, madarska vlada, na čijem čelu se nalazio Deme Stojai, donela je 30. maja 1944. godine naredbu kojom se ministri odbrane i unutrašnjih poslova ovlašćuju da na teritorijama koje su ugrožene ratnim operacijama mogu prekinuti izdržavanje kazne osudenim osobama, ali da one za koje budu smatrali da su sumnjivi sa gleđišta nacio- nalne bezbednosti moraju predati organima bezbednosti. U naredbi je posebno naglašeno da se ona odnosi i na maloletnike koji se nalaze po zatvorima. Naredba je stupila na snagu odmah nakon što je objavljena u službenom listu.

Posle nepune tri nedelje, ministar unutrašnjih poslova, razrađujući ovo svoje ovlašćenje, proširuje primenu ovog naredenja i na one koji nisu osudeni, a nalaze se u zatvorima ili logorima, i kojima su izrečene osloba- đajuće presude, odbačene optužnice, prekinut krivični postupak ili im je istekla kazna. Na osnovu ovog uputstva, iz madarskih zatvora vise nije pušten na slobodu nijedan politički zatvorenik koji je u zatvor dospeo zbog svoje antifašističke opredeljenosti.s62

Evakuacija političkih osudenika iz madarskih zatvora počela je 28. septembra 1944. godine. Toga dana su maloletni osudenici i Milica Grujić, jedina žena politički osudenik u segedinskom zatvoru, nakon naredenja Ministarstva pravosuda, prebačeni iz segedinskog zatvora u budimpeštan- ski sudski zatvor. Sutradan Ministarstvo pravosuda, kako su se jedinice Crvene armije već nalazile blizu Tise, ponovo telefonom izdaje naredenje. Ovog puta da se svi zatvorenici, bez obzira na to zbog čega su dospeli u za­tvor, prebace u Vac, u tamošnju kaznionu.563

Petog oktobra krenula je iz bačkotopolskog logora kolona od oko200 interniraca. Prva stanica im je bila komaromska vojna tvrdava „ö lag “, gde će se uskoro sakupiti velik broj jugoslovenskih zatvorenih boraca.564

U bečejskom sudskom zatvoru izvršen je 8. oktobra bezuman zločin. Kada su jedinice Crvene armije obasipale mecima iz svog oružja poslednje okupatorske snage u gradu, u dvorištu sudskog zatvora vojnici su ubili Nadu Bulat, Jovanku Janković i Ivanku Petrović.565

348

Iz kaznione u Vacu krenuo je 27. oktobra 1944. eŠalon od 100 poli- tičkih zatvorenika iz Segedina i 48 iz Vaca u Komarom. Tamo su i njih smestili u vojni zatvor „Cilag“566

U isto vreme počinje i povlačenje zatvorenica iz Marijanostre u Komarom, gde su zatekle Jevrejke koje su ranije bile prebačene iz Marija­nostre u jedan budimpeštanski zatvor. Ovde su se uskoro našle i zatvoreni­ce iz Šatoraljaujhelja i bačkotopolskog logora567.

Zatvorenici iz Šatoraljaujhelja evakuisani su u dve grupe. Jedna je doterana u Komarom, a druga je krenula pešice u zapadnomadarsko selo Celdemek, a tek kasnije je dovedena u Komarom. Iz ove grupe je oko 50 zatvorenika uspelo da pobegne.568

U podzemnim, memljivim i mračnim ćelijama komaromske tvrdave jugoslovenski rodoljubi nisu dugo boravili. Ovde su ih madarski fašisti skoncentrisali samo da bi ih sve predali nemačkim SS-jedinicama, koje su ih kasnije odvele u nemačke logore smrti, odakle se ni svaki deseti nije vra- tio u domovinu. Svi zatvoreni u ovoj tvrdavi znali su šta ih čeka. Medu njima se u dve velike prostorije nalazilo i preko stotinu žena, koje su već mesece i godine provele u zatvorima širom Madarske, nadajući se konač- nom oslobodenju i pobedi nad fašizmom. Kakva im je nada mogla ostati ovde, na krajnjem zapadu Madarske, kada su strpane u mračne prostorije u srednjem veku sazidanog vojnog kazamata, ispred kojeg se smenjuju Salašijevi krvnici sa esesovskom stražom, uz svakodnevne pretnje koje ne daju mesta ni trunci optimizma u mogućnost da će biti bolje? Usred takvih okolnosti, kada se ne bi ni moglo očekivati ništa drugo sem pesimizma i očaja, u komaromskoj tvrdavi stotinak obespravljenih, do smrti iznurenih žena slavi 27-godišnjicu izbijanja prve socijalističke revolucije u svetu. U podzemnoj zatvorskoj ćeliji, bez govornice i svečanog defilea, bez nazdravljanja i zakuski, stotinak revolucionarki, učesnice narodnooslobo- dilačkog pokreta naroda i narodnosti Jugoslavije, žene koje su oružjem nasrtale na okupatora i one koje su u svojim skromnim radničkim ili seljačkim stanovima pružale utočište borcima za slobodu, netremice su slušale govor Kate Stojaković iz Bačke Palanke, čiji je sin Đorđe bio pomoćnik komandanta Bačko-baranjskog partizanskog odreda.

Do duboko u noć se čula pesma, setna, melanholična, koja je doziva- la daleke krajeve rodne grude, i borbena, odlučna, koja je stavljala do zna- nja svima da ni u ovom zatvoru revolucionare nisu napustili borbeni duh, optimizam i vera u pobedu.

Horu ženskih glasova uskoro su se pridružili i duboki basovi i visoki tenori iz prostorija komaromske tvrdave, u kojima su rodoljubi iz Bačke, Baranje, Medumurja i Prekomurja zatvarani u mađarskim fašističkim zatvorima očekivali da krenu na najtragičniji deo svog robijanja, solidari- šući se svojom pesmom sa prkosom svojih drugarica.

349

Ta snaga, kojom su ovi revolucionari i revolucionarke tako hrabro prkosili smrti i neizvesnoj budućnosti, kalila se dugo, mučno i uporno. Kalila se kroz kolektiv, deleći i najmanji zalogaj hrane, proučavajući osnove marksizma i lenjinizma, izvršavajući sabotaže na radu, suprotstav- ljajući se zatvorskim stražarima, popovima, kaluderieama. . .

Sredinom novembra komaromski zatvor je ispražnjen. Njegovi sta- novnici su predati esesovcima, koji su ih poterali u Nemačku. Tako se njihova sudbina stapa sa sudbinama stotine hiljada obespravljenih žitelja Evrope koji su dospeli u hitlerovske logore smrti.569

U Madarskoj je tada političkih osudenika iz jugoslovenskih krajeva bilo još samo u zatvoru šopronskog predgrada Šopronkehida, koji je za vreme vladavine Partije strelastih krstaša bio pretvoren u logor za interni- ranje. Bilo je tu, uglavnom, hortijevskih oficira koji nisu hteli da služe Salašiju a i pedesetak političkih zatvorenika sa područja Medumurja i poneki iz Bačke, koji je ovamo doteran iz „Margitkeruta“.

Bačka i deo Baranje bili su u to vreme već oslobodeni. Medumurje i Prekomurje su još bili pod neprijateljskom okupacijom i strahovladom strelastih krstaša.

Madarski fašistički civilni i vojni organi, besni zbog čestih i uspešnih diverzantskih akcija na području Medumurja i Prekomurja, sprovodili su represije protiv ovdašnjeg civilnog stanovništva i brutalno se obračunavali sa svima za koje su samo i posumnjali da imaju veze sa partizanima. Kada je 18. novembra 1944. godine u blizini sela Krištanovca izvršena diverzija na jednu železničku kompoziciju, uhapšeno je šesnaest meštana, pod sumnjom da su imali veze sa diverzijom. Posle sprovedene istrage svi su pušteni kući, osim Šimuna Mejsena i njegovog sina Ivana. Nekoliko dana kasnije, 4. decembra, njih dvojica su oterani, bez ikakve sudske presude, u sombatheljski zatvor, a odatle ih je preuzelo dvanaest madarskih vojnika da bi ih oterali u Dahau. Ivan je tamo i dopremljen, ali su Šimuna vojnici udavili u vozu čim je voz krenuo iz Bratislave. Oborili su ga na pod vagona i gurali mu razne krpe u usta dok nije izdahnuo. Zatim su ga izbacili iz vagona.570

To nije bio prvi zločin izvršen u ovom kraju za vreme njilaške straho- vlade. Osamnaestog oktobra 1944. godine, svega dva-tri dana posle preuzi- manja vlasti, njilaši su oterali iz Murske Sobote 92 gradanina, a da о tome ni žandarmerijsku postaju ni sreskog načelnika nisu obavestili. Kada je on protestovao zbog toga, jer je povredena njegova nadležnost, dobio je samo obaveštenje da su svi uhapšeni zbog oživljavanja partizanske aktivnosti i da su oterani u Nemačku, a četrnaestorica pušteni kućama.571

Kako je vreme prolazilo i kako su se jedinice Jugoslovenske narodne armije sve više približavale Medumurju i Prekomurju, rastao je i teror nad stanovništvom, a posebno nad uhapšenim rodoljubima. Uoči oslobodenja Murske Sobote, u mesnom sudskom zatvoru nalazili su se još: Štefan

350

Antolin, Aleksej Balkanj, Jožef Drvarić, August Gašparić, Stanko Genza, Josip Major, Peter Osterc, Jože Pavšek, Josip Prša i Štefan Trajbarič. Sekretar ekspoziture vojnog suda Jožef Sardi izdao je 31. marta 1945. godi­ne, u deset časova pre podne, naredenje da se ova desetorica izvedu do mesta Črnske Meje i streljaju. Streljanje su pukim slučajem preživeli Antolin i Prša.572

Madarsku su jedinice Crvene armije oslobodile 4. aprila 1945. godi­ne. Budimpeštu skoro dva meseca ranije. Centralne vojne institucije madarske fašističke države, zajedno sa svojim trupama, selile su se na zapad, pa su se tako Sud VKF i druge institucije Generalštaba preselile u mesto Cepreg i Đepisalaš, daleko na zapad, uz samu madarsko-austrijsku granicu. Sudije Suda VKF su se i ovde bavile sudskim predmetima protiv okrivljenih jugoslovenskih rodoljuba. Deluje groteskno sa kakvom su se zaslepljenom militarističko-birokratskom logikom ovi doktori prava obu- čeni u oficirske uniforme bavili tim poslom.

Iz sačuvanih spisa ovog suda se vidi da je jedno sudsko veće 7. okto­bra 1944. godine automobilom krenulo u Bačku Topolu da bi tamo sudilo pojedinim grupama bačkih rodoljuba. Iz beleške koju je sudija sačinio tek 18. januara 1945. godine vidi se da on do Bačke Topole nije mogao ni da stigne jer ,,su se u okolini Subotice vodile borbe sa sovjetskim jedinicama“ , pa je stoga izdao telefonom naredenje da se okrivljeni prebace u Nad- kanjižu, gde će im suditi. Verovatno nije znao da je logor dva dana ranije bio evakuisan.573

Tri dana kasnije vojnosudski kapetan dr Ištvan Gast rukovodi pretre- som ove grupe okrivljenih, u kojoj su bili: Pavel Đurovka, Jan Hrćan, Mihal Kardelis, Mihal Macak, Mihal Vozar i Jan Martinko. Kako okrivlje- ne nisu mogli da pronadu, i bez njih Sud je doneo presudu i ustanovio da su sva šestorica bili članovi Mesnog komiteta Partije u Kisaču. Kada je ova presuda utvrdena sva šestorica su već bila u nekom nemačkom logoru, iz kojeg se samo Jan Hrćan vratio kući. Ovakvih presuda u spisima vojnog suda ima vise.574

Pored toga ovi sudski stručnjaci bavili su se jos jednim poslom, koji se ne bi mogao smatrati neposrednom odbranom od nadirućeg neprijate- lja. Uprava vojnog zatvora u Komaromu pokušala je 26. oktobra 1944. godine da naplati sudske troškove od Jelene Jovin iz Čuruga, koja se tada još nalazila u ovom zatvoru. Medutim, to joj nije pošlo za rukom. Zatvore­nica se izgovarala da je sva njena imovina u Čurugu, a da na području Madarske nema nikakve rodbine koja bi joj mogla posuditi novae. Na osnovu toga je u Čepregu, 11. januara, Sud VKF sačinio službenu belešku u kojoj stoji da se troškovi krivičnog postupka ne mogu naplatiti od Jelene Jovin, jer se Novi Sad, mesto u kojem se nalazi za to nadležan sreski sud, „privremeno nalazi pod ruskom okupacijom“.

351

Nekoliko dana kasnije, 29. januara 1945, vojnosudski kapetan dr Mihalj Kečkeš takode sprovodi pretres protiv „neprisutnih“ okrivljenih. Sa optuženičke klupe sada su nedostajali: Radovan Blanuša, Milan Kolarski, Petar Palančanin, Velimir Radujkov i Danilo Šijački. I oni su se tada već nalazili u nekom logoru smrti, odakle su se vratili samo Palančanin i Radujkov. Medutim, to nije bila smetnja da se tada i protiv Palančanina vodi postupak radi naplate troškova krivičnog postupka. No, kako on nije bio dostupan Sudu, sudija piše ministru odbrane da će pokrenuti po­novo postupak za naplatu troškova kada „Rumenka ponovo bude oslo­bodena“.575

U ono vreme, kada su se sudije Suda VKF u Čepregu i Đepisalašu „igrale sudija“, u Šopronkahidi je bilo razloga da zatvorenici još strepe za svoj život. Ovde je Preki sud VKF-a stalno zasedao. Ali, sudilo se, uglav­nom, madarskim oficirama. Izgleda da je to bilo mesto gde su se njilaški oficiri razračunavali sa svojim političkim rivalima. Ovde je bio osuden i obešen i poznati mađarski antifašista Endre Bajči-Žilinski.

Pre evakuacije ovog zatvora u njemu je bilo oko tri stotine zatvoreni­ka. Početkom marta 1945. godine u zatvoru su počeli da sačinjavaju spi- skove Hrvata. Govorilo se da je to zbog toga što su, navodno, madarskom ministru spoljnih poslova prebacili u Zagrebu da u ovom zatvoru drže mnoge Hrvate bez ikakvog osnova. Spiskovi su sačinjeni, ali rezultati toga se nisu videli.576

Kolona od oko tri stotine zatvorenika je 29. marta 1945. godine kre­nula iz Šopronkehide u Austriju. Posle skoro mesec dana pešačenja, 27. aprila, kolona je stigla u austrijsko mesto Bernau, gde su zatvorenici raspušteni.

U ovoj koloni nalazilo se i pedesetak Jugoslovena, mahom Medumu- raca i Prekomuraca i svega jedan Bačvanin. Usput od Šoprona do Bernaua iz kolone od tri stotine zatvorenika odbegao je gotovo svaki treći. Sada, kada su svi oni bili na slobodi, pokušala su da pobegnu i dvojica najozlogla- šenijih Hortijevih i Salašijevih vojnosudskih oficira - major Dominić i pot- pukovnik Foti.

Dominić u tome nije uspeo. Otkrili su ga i uhapsili organi američke vojne obaveštajne službe i predali ga svojim sovjetskim kolegama, a oni organima mlade madarske demokratske republike, u kojoj mu je sudeno i presudeno na jedini mogući način.577

U Madarskoj je 25. januara 1945, odmah posle oslobodenja većih površina države i formiranja narodne demokratske vlade, donet propis о formiranju narodnog sudstva i narodnih sudova. Zakon je stupio na snagu 5. februara iste godine a prvi takav sud formiran je posle mesec dana, tačnije 7. marta, u Budimpešti, zatim 14. marta u Segedinu, da bi kasnije u celoj zemlji bilo ukupno dvadeset i četiri takvih sudova sa oko šezdeset sudskih veća.

352

Ovi sudovi, koji su bili nadležni da izriču smrtne i vremenske kazne počiniocima ratnih zločina, ukinuti su 1. aprila 1950. godine. Prema posto- jećoj statistici, zaključno sa 31. januarom 1949. godine ovi sudovi su raz- motrili 41.516 predmeta. Do toga dana doneli su 20.380 osuđujućih presu­da, a u 10.930 slučajeva su oslobodili okrivljene. Pored vremenskih kazni, ovi sudovi su izrekli i 414 smrtnih, od kojih je do kraja 1949. godine izvrše- no 180 nad osudenim ratnim zločincima. Ne raspolažemo podacima о izvršenim smrtnim kaznama posle 1. januara 1950. godine. Ovi osudeni ratni zločinci bili su, uglavnom, oficiri i vojnici koji su tokom rata nehuma- no postupali prema prinudnim radnicima u čijim posadnim jedinicama su služili.578 Broju osudenih ratnih zločinaca od strane madarskih narodnih sudova treba dodati i one koje su posle raspuštanja ovih sudova osudivali redovni sudovi Narodne Republike Madarske, kao i one koji su ekstradira- ni onim državama, pa i Jugoslaviji, u kojima su izvršili svoja zlodela. Tako su, na osnovu presude Vrhovnog suda Vojvodine od 31. marta 1946. godi­ne, osudeni na smrt i pogubljeni glavni vinovnici i organizatori pokolja i progona rodoljuba u jugoslovenskim krajevima pod madarskom okupaci- jom: šef Generalštaba Ferenc Sombathelji, Ferenc Feketehalmi-Cajdner, Marton Zeldi, Ferenc Bajor, Lajoš Gal i drugi.579

23 Jugosloveni u m adarskim zatvorim a. 353

ZAKLJUČAK

Tokom aprilskog rata 1941. godine Madarska je uspela da ostvari svoju davnašnju aspiraciju: da okupira pojedine krajeve Jugoslavije. Tako reći bez ikakvog oružanog otpora madarske domobranske jedinice ušle su u Bačku, Baranju, Medumurje i Prekomurje. Hortijeva Madarska je žele- la da okupira i Banat, ali joj to Hitlerova Nemačka nije dozvolila.

Odmah po ulasku madarskih domobranskih jedinica u jugoslovenske krajeve počinje da se formira vojno upravna vlast, koja sprovodi takozva- nu pacifikaciju područja. Bila je to prva faza terora, kojom se okupator predstavio narodima u okupiranim krajevima. Uporedo sa pacifikacijom, koja je odnela nekoliko stotina nevinih žrtava, okupatorske vlasti počinju da hapse nepoželjne elemente i da ih odvode u veoma brzo formirane sa- birne logore.

Okupator time nije prestao da sprovodi nasilje nad stanovništvom okupiranih krajeva Jugoslavije. Donosi se propis о iseljavanju Srba, Crno- goraca, Bosanaca, Jevreja i Cigana koji su se u ove krajeve naselili posle prvog svetskog rata, kao i kolonista koji su tada došli i dobili zemlju agrar- nom reformom. Kada su se nemačke vlasti suprotstavile masovnom prote­rivanju kolonista, madarske fašističke počinju da interniraju i deportuju u pojedine logore, medu kojima je najveći bio u madarskom mestu Šarvaru.

Krajem okupacije, počev od sredine 1944. godine, zabeležena je još jedna masovna deportacija ljudi sa ovog područja. Okupator je tada nasil- no odveo u nemačke logore smrti oko 12.000 Jevreja.

Sledeći vid terora nad stanovništvom bio je sistem prinudnog rada, koji je obuhvatao pre svega Jevreje, koji po madarskim zakonskim propisi­ma nisu mogli da služe vojsku, pa su ih, umesto u vojsku, odvodili u radne čete. Pored Jevreja, madarski okupator je u radne čete odvodio i pripadni­ke svih slovenskih naroda koji žive u ovim krajevima, pošto nije imao po- verenja da ih mobilise u svoju vojsku, a želeo je da ih odvoji od svojih kuća, gde su predstavljali potencijalnu snagu narodnooslobodilačkog po­kreta, protiv kojeg je madarski fašistički okupator upotrebio srazmerno velike i dobro obučene žandarmerijske-policijske i vojno-isledne kadrove.

354

Sa okupacionim trupama u Bačku, Baranju, Međumurje i Prekomur- je stižu i policijske i žandarmerijske jedinice i vojni islednici iz domobran- skih kontraobaveštajnih struktura. Ove snage su uložile maksimum umeća u borbi protiv organizacija Komunističke partije Jugoslavije, Saveza komunističke omladine Jugoslavije i drugih pripadnika narodnooslobodi- lačkog pokreta. Već u leto 1941. godine padaju policijsko-žandarmerij- skim organima u ruke prvi učesnici narodnooslobodilačkog pokreta. Svi oni prolaze kroz groznu torturu agenata hortijevske kontrašpijunaže i žan- darmerijskih islednih organa, posle čega ih izvode pred preke i redovne civilne i vojne sudove, koji im izriču preko stotinu smrtnih kazni i masovno ih upućuju na dugogodišnju robiju u pojedine madarske zatvore.

Našavši se u madarskim fašističkim zatvorima, zatočeni rodoljubi, pod rukovodstvom iskusnijih članova KPJ i SKOJ-a, formiraju zatvorske kolektive, specifične ekonomsko-političke organizacije, kroz koje se spro- vodi čitav politički i idejno-vaspitni rad u zatvorima. Članovi kolektiva dele medu sobom oskudnu hranu koju imaju i koju na razne načine nabav- Ijaju sa strane, izgrađujući veoma stroge principe medusobne solidarnosti. Ovakav vid jedinstva umnogome je doprineo tome da su mnogi politički zatvorenici u madarskim fašističkim zatvorima i logorima izdržali sve te- škoće robijanja, od kojih, pre svega, pretrpanost ćelija po zatvorima, slabu ishranu, rad na nezdravim radnim mestima, izolaciju od spoljnog sveta itd.

U svim zatvorima i logorima u madarskoj ideološko-politički rad medu jugoslovenskim rodoljubima bio je usmeren ka dizanju revolucio- narnog morala zatočenim rodoljubima i nastavljanju borbe posle bekstva ili izlaska iz zatvora. Rezultati ovakvog rada vide se i u tome što su gotovo svi zatočeni rodoljubi posle izlaska iz zatvora nastavili svoju aktivnost u redovima narodnooslobodilačkog pokreta. Mnoga partijska i skojevska rukovodstva u Bačkoj bila su, počev od sredine 1942. godine, sastavljena i od političkih osudenika kojima su istekle kazne i koji su se vratili u svoja mesta. Neki od njih su pali u toj borbi, neki su ponovo hapšeni, a većina je do kraja rata obavljala značajne funkcije u okviru partijskih i skojevskih organizacija na terenu i u jedinicama Narodnooslobodilačke vojske i parti- zanskih odreda, kao i u okviru Prve jugoslovenske brigade i Druge tenkov- ske brigade, formiranih u Sovjetskom Savezu.

Gotovo svi politički zatvorenici pobegli su iz madarskih zatvora čim im se za to ukazala prilika. Bežalo se iz zatvora, prilikom transporta ili sa prisilnog rada. Posle bekstva svi su oni našli načina da se pridruže nekoj borbenoj jedinici, što su želeli i rodoljubi u zatvoru u Šatoraljaujhelju kada su odlučili da tamo podignu oružani ustanak. Nijedan politički osudenik koji je uspeo da pobegne iz zatvora nije se pasivizirao, već je nastavio borbu.

Široki narodni slojevi u okupiranoj Bačkoj, Baranji, Medumurju i Prekomurju još su se za vreme rata upoznali sa životom, borbom i visokim

23* 355

revolucionarnim i borbenim moralom koji je vladao među zatočenicima po mađarskim fašističkim robijašnicama i logorima. Ova saznanja su se sticala kako od rodbine zatočenika koji su posećivali političke zatvorenike po za­tvorima, tako i od onih koji su tokom rata puštani sa robije. Nemalu ulogu u tome su imala i pisma robijaša, a naročito ona koja su uspeli da pošalju van zidina zatvora, bez prethodnog cenzurisanja.

Već i samo saznanje da ni najbrutalnije policijske - žandarmerijske torture i mizerni uslovi života u zatvorima i logorima nisu uništili, već još više podigli borbeni moral zatočenih članova Partije, SKOJ-a i ostalih rodoljuba, mobilizatorski je delovalo na široke narodne mase, a naročito na omladinu. Tom revolucionisanju masa doprineli su u velikoj meri bivši politički zatvorenici, koji su se tokom rata vraćali sa robije i nastavili svoju političku aktivnost.

Visok stepen tog revolucionarnog razvoja političkog raspoloženja ljudi u krajevima okupiranim od strane Madarske najeklatantnije se moglo uočiti kada su jedinice Narodnooslobodilačke vojske u svom pobe- donosnom nadiranju oslobodile sela i gradove Bačke. One na ovom pod- ručju nailaze na iznenađujuće velik broj omladine koja dobrovoljno stupa u njene redove.

Na Prvom kongresu Antifašističke omladine Vojvodine Stevan Doronjski je u svom referatu pomenuo bačke i banatske omladince koji su se u vreme održavanja ovog kongresa još nalazili po fašističkim zatovorima i logorima. Tom prilikom je, izmedu ostalog rekao:

„Narodi Banata i Bačke prvi su razvili borbeni barjak u Vojvodini, ali narodnooslobodilački pokret u samom početku pretrpeo je takve udar­ce da se od njih teško oporavljao. U tim krajevima besneo je teror okupa­tora, slobodno su rasprostirali svoj uticaj razni reakcionarni tipovi. No, uprkos tome, narodnooslobodilački pokret, a unutär njega i naše omladin- ske organizacije, razvijale su se u tim krajevima. U tom periodu najbolji bački i banatski omladinci davali su nesebično svoje živote za oslobodenje naših naroda, radeći na jačanju našeg pokreta. Koliko je njih umiralo na vešalima sa Titovim imenom na usnama, koliko ih je palo junačkom smrću u borbi sa švapskim i madarskim krvnicima, a još i danas veliki broj ih čami po tamnicama i logorima Salašijeve Madarske. Oni sa radošću slušaju grmljavinu naših topova i pobednički marš bratske Crvene armije i sa že- ljom očekuju čas kada će njihova braća borci slavne Narodnooslobodilačke vojske i borci Crvene armije svojim kundacima razbiti teške katance tam- ničkih vrata i doneti im slobodu“.

Ova želja političkih zatvorenika u madarskim fašističkim zatvorima i logorima, о kojoj su maštali od prvog dana zatočeništva, nije se nigde mogla ostvariti, sem u logoru u Šarvaru. Madarski i nemački fašisti, povla- čeći se pred pobedonosnim jedinicama antihitlerovske koalicije, odvlačili su zatočene političke osudenike iz madarskih zatvora i logora dublje u svo­ju zemlju, pa zatim u Nemačku, u razne logore smrti.

356

Zabeleženo je, medutim, tom prilikom i nekoliko slučajeva beksta­va. Politički osuđeniei koji su uspeli da pobegnu iz ovih ešalona smrti pohi- tali su u susret oslobodiocimä i stupivši u njihove redove nastavili borbu protiv okupatora.

Uzimajući u obzir sve ove činjenice i okolnosti, sa pravom se može reći da su učesnici narodnooslobodilačkog pokreta koje su na okupiranom delu Jugoslavije madarski okupatorski organi uhapsili i oterali na dugo- godišnju robiju u zatvorima nastavili svoju političku aktivnost i da ni u zatvorima i logorima nisu prestali da budu borbena snaga narodnooslobo- dilačkog pokreta, već su svoju patriotsku i revolucionarnu dužnost savesno i časno do kraja izvršili.

357

PRILOZI

PR E G L E D SU Đ E N JA U Č E SN IC IM A N A R O D N O O SL O B O D IL A Č K O G PO K R E T A P O D M A D A R SK O M O KUPACIJO M O D 1941. D O 1944.

N i pored dugogodišnjeg istraživanja nije se uspelo doći do svih presuda učesnicima narodnooslobodilačkog pokreta na području okupiranom od strane faši- stičke Mađarske. Uhapšenim učesnicima narodnooslobodilačkog pokreta sudili su razni sudovi m esne i stvarne nadležnosti, tako da ni jedan od sačuvanih zbirnih izveštaja о sudenim ili osuđenim rodoljubima ne daje celovitu sliku sudskog proga­njanja od strane madarskog fašističkog okupatora. O vde prikazani pregled sudenja ipak osvetljava svu m asovnost sudskog proganjanja rodoljuba, što ujedno upućuje i na m asovno učestvovanje stanovništva ovog područja u narodnooslobodilačkom pokretu.

Sud šefa Madarskog kraljevskog generalštaba sačinio je početkom 1942. godine pregled suđenja, ali samo za Bačku, prema kom e je tokom 1941. i sve do 26. januara 1942. godine u Bačkoj ovaj sud, kao Preki sud, osudio 190 rodoljuba, od kojih je nad 110 izvršena smrtna kazna. Nadalje, do 23. februara 1942. osudeno je pred Krivičnim većem ovog suda još 279 rodoljuba. D o tog dana Sudu su bile preda­te još 474 osobe radi sprovođenja sudskog postupka protiv njih, što je ukupno njih 943. Prema ovom izveštaju, sa istrage su, bez sudenja, u ovom periodu puštene 263 osobe, što znači da je tada od strane agenata kontrašpijunaže i žandarmerijskih islednih organa bilo u Bačkoj uhapšeno 1.308 rodoljuba. Broj uhapšenih je , m edu­tim, bio veći, jer ovde nedostaje izveštaj civilne policije о broju ljudi koje je ona uhapsila. (M SRV , arh. br. 19.878 - К-И)

Sudenja navedena u ovom pregledu data su hronološkim redom , bez obzira na to koji je sud izrekao kaznu; civilni, vojni, Preki ili redovan krivični sud. U ovom pregledu, m edutim , nisu navedena sudenja pred sudovima kojima je Sud VK F upućivao okrivljene, a da im on sam nije izrekao kaznu. О ovim sudenjima dat je prikaz u poglavljima „Učesnici narodnooslobodilačkog pokreta pred sudovima okupatora“ i „U češće civilnih sudova i administrativnih organa u proganjanju rodoljuba“ .

31. ju l 1941. U Somboru se Sud komande Vojnoupravne grupe proglašava nenadležnim da sudi som borskom studentu Vujadinu Sekuliću i upućuje ga pred redovan sud. Spisi sa ovog sudenja nisu sačuvani. О njemu saznajem o samo iz no- vinskog članka u listu „D elvidek“ od 1. avgusta 1941. godine, tako da se ne zna tač- no zašto je Sud ovako postupio. („D elvidek“ , Novi Sad, 1. avgusta 1941. g.)

361

2. avgust 1941. U Novom Sadu je Sud komande Vojnoupravne grupe, kao Preki sud, osudio Živana Radovanovića na smrt vešanjem . (M SRV , arh. br. 2336/11/771-739) Smrtna kazna izvršena je još istog dana, u 14 časova. (M SRV , arh. br. 19.880/11-13)

14. avgust 1941. Sud vojnog komandanta grada Sombora osudio je na smrt vešanjem Vujadina Sekulića. Kazna je ižvršena istog dana, ali kako nije m ogao da se pribavi državni dželat, pogubljenje je izvršeno streljanjem. („D elvidek“, Novi Sad, 15. avgusta 1941.)

15. avgust 1941. Sud komandanta Vojnoupravne grupe Južne armije, kao Preki sud, zasedao je u Subotici i sudio grupi učesnika narodnooslobodilačkog pokreta. U njoj su bili: Ivan Blum , Nikola Gerzon, Ferenc H egediš, Đorđe Hajzler, Jožef Liht i Pal Safer. Sud je H egediša i Lihta osudio na smrt vešanjem , koje im je preinačeno na streljanje, Gerzona je uputio pred redovan sud a ostalu trojicu, kao m aloletne, to jest osobe ispod 21 godine starosti, osudio je nä vrem enske kazne. (H L H M , 13. odeljenje br. 58.776/41, 71.334/41 i 76.020/41)

11. septembar 1941. Završeno je pred Okružnim sudom u Segedinu, kao Prekim sudom , suđenje Erneu Kišu. Sud је Kiša osudio na smrt vešanjem , ali, na izričit zahtev sudije dr Jožefa Viškovića, Sud se odmah pretvorio u veće za pom ilo­vanje i predložilo Hortiju da Kiša pom iluje, što je ovaj odbio. Kiš je obešen u krugu segedinskog zatvora 3. oktobra 1941. godine, u 10 časova i 30 minuta. (M SRV , arh. br. 22.967 i Segedinski državni arhiv (S A ), Fond političkih osudenika, paket br. 3, arh. br. 2.948/41 i 2.383/42)

3. oktobar 1941. D ok se u segedinskom zatvoru priprema izvršenje smrtne kazne nad Erneom Kišom , zaseda preko sudsko veće segedinskog Okružnog suda, pred kojim se nalaze okrivljene Grozda Gajšin i Natalija Stankov iz N ovog Sada. Pretres s prekida kako bi čianovi sudskog veća mogli da prisustvuju vešanju Ernea Kiša. U nastavku sudenja Grozda Gajšin je osudena na smrt vešanjem . Kazna je izvršena istog dana posie podne. Natalija Stankov, kao m aloletnica, osuđena je na 14 godina zatvora. (SA , M atična knjiga segedinskog zatvora (M K) za 1941, str. 780 i 781)

10. oktobar 1941. Preko sudsko veće Okružnog suda u Segedinu osudilo je Stipana Tucakova i Nikolu Šim unova, zemljoradnike iz Bačkog M onoštora, na po 15 godina robije. (Na istom m estu, str. 691 i 692)

13. oktobar 1941. Madarski kraljevski vojni sud u Budim pešti, kao Preki sud, izrekao je presudu grupi učesnika narodnooslobodilačkog pokreta u N ovom Sadu. Okrivljeni: Pal Karas, R udolf Klaus, Ivan K oči, Lajoš Larkin, V era Pavlović i Dorde Radujkov osudeni su na smrt. Šef G eneralštaba preinačio je presude Lajoša Larkina i V ere Pavlović u vrem ensku kaznu od po 12 godina robije. Sva četvorica na smrt osudenih obešeni su u novosadskoj kasarni, u sadašnjoj U lici Ivana Miluti- novića, još istog dana. (H L H M , 13. odeljenje br. 71.333/41-eln)

18. oktobar 1941. Madarski kraljevski vojni sud u Budim pešti, kao Preki sud, osudio je u A d i na smrt vešanjem: Kalmana Bakoša, Jožefa H alasa, Matu Križana i Janoša Vargu m ladeg, rukovodioce narodnooslobodilačkog pokreta iz A de. Šef Generalštaba je posle dva dana preinačio kaznu M ate Križana i Janoša Varge: prvom na doživotnu robiju, a drugom na petnaestogodišnju. B akoš i H alas su istog dana obešeni u Adi. (M SRV , arh. br. 23.051 - 13/185 - 190)

362

24. oktobar 1941. Madarski kraljevski vojni sud u Budim pešti, kao Preki sud, osudio je u Futogu na smrt vešanjem novosadske diverzante komuniste: Ota Blam a, Rudolfa Grina, Franju Kardoša i M ihajla Ključika. Tri dana kasnije, 27. oktobra, šef Generalštaba potvrdio je smrtne kazne izrečene B lam u, Grinu i Kardošu, pa je ona toga dana i izvršena. Presudu izrečenu M ihajlu Ključiku šef Generalštaba je preinačio u doživotnu robiju. (H L H M , Fond Suda VKF)

25. oktobar 1941. Madarski kraljevski vojni sud u Budim pešti, kao Preki sud, osudio je u Bačkom Petrovcu na smrt vešanjem grupu boraca, m ahom iz Bačkog Petrovca i Kulpina, i to: Ljubu D oroslovačkog, Pavela Đ ugu, Martina Hrubika, Rudolfa Hrubika, Jana Labata, Jana M arčoka, Franju M okića, Samuela Ponjigera, Juraja Spevaka i Jovu Žeravljeva, dok je Gavru Popadića osudio na 12, a Andreja Sirku na 15 godina robije. Šef Generalštaba potvrdio je presudu, izmenivši je samo u slučaju Samuela Ponjigera, čiju je smrtnu kaznu preinačio u doživotnu, i Juraja Spevaka - na 15 godina robije. Smrtna kazna nad pripadnicima ove grupe izvršena je 28. oktobra 1941. godine u Bačkom Petrovcu. (Na istom mestu)

30. oktobar 1941. Madarski kraljevski vojni sud u Budim pešti, kao Preki sud, osudio je u Murskoj Soboti grupu aktivista i rukovodilaca narodnooslobodilačkog pokreta iz Prekomurja. Na smrt vešanjem osudeni su Kolom an Cigit, Stefan Cvetko i Eugen Kardoš. Šef Generalštaba preinačio je presudu Kolom ana Cigita na doživotnu robiju. Stefan Cvetko i Eugen Kardoš obešeni su 31. oktobra 1941. godine u Murskoj Soboti. Ostale okrivljene Sud je osudio na vrem enske kazne, ko­je su dobili: Franc Bobnjikar, Ivan Camplin, Ignjat Cvetko, Justina Čepres, Ljude- vit Čurman, Josip Džuban, K olom an Flisar, Bojan Gabrielčić, Daniel H alas, Mar­tin Hane, Josip H edjed, Stevan H orvat, M ihajlo Jerić, Josip Kardoš, Josip Kelenc, Ladislav K enje, Stevan Kovač, Tom a Kovač, Ignjat Kranjec, Jovan Kulejević, Viktor M arkoviec, Aleksandar Perž, Sidonia Perž, Josip Polak, M etod Senčar, Stanko Serbez, Štefan Sm odić, Josip Šiftar, M ihajlo Talijan, Josip V uk, Vend Zrim i Rudolf Zrinjski. Zajedno sa ovim rodoljubima u Murskoj Soboti je tokom frontal- ne istrage saslušano još 85 ljudi, koji su upućeni pred vojne sudove nižeg ranga, odnosno pred civilne sudove. (M SRV , arh. br. 19.875 H L H M , Fond Suda VKF- arh. br. 71.334/41)

7. novembar 1941. Sud šefa Madarskog kraljevskog generalštaba, poznat pod skraćenicom V K F, kao Preki sud, zasedao je u Senti i osudio na smrt vešanjem deset kom unista, rukovodilaca narodnooslobodilačkog pokreta u Senti. Bili su to: Janoš-Es Sabo, dr Ištvan G ere, Vince M ikloš Nadabonji, Maćaš Nadm eljkuti, Ilona L evei, D eneš Levi, Karolj Levi, Ištvan M iler, Peter M olnar i M aćaš Špiro. Šef Generalštaba potvrdio je smrtne kazne izrečene šestorici osudenih, dok je Janošu- E s Sabou kaznu preinačio na 10 godina, Iloni Levei i Vinceu Nadabonjiju na 15, a M aćašu Nadm eljkutiju na 12 godina robije. (H L H M , Fond Suda V K F - 1. kutija)

8. novembra 1941. Sud VK F, kao Preki sud, sudio je grupi rukovodilaca i aktivista skojevske organizacije u Starom B ečeju (sada B ečej). Bili su to: Todor Cvejanov, Vujica Čiplić, Ivan Ćirić, N ikola Đ isalov, Radivoj Đuričin, Živko Gagić, Milan Gavrić, Svetozar Gavrić, Borislav G ložanski, M ilorad Gložanski, M laden G ložanski, Gotfrid H ove, Stevan Kojić, Kosta Marić, Isa M ogin, Labud Pejović, I- štvan Seke, Rada Stanišić, M om čilo Šaranović, Borislav Vlajkov, Vujica Vorgić i

363

Ivica Vračarić. Sud je Kostu Marića, Borislava Gložanskog, Milorada Gložanskog, Vujicu Vorgića i Ivicu Vračarića osudio na po deset, a Radu Stanišića na dvanaest godina zatvora. O stale je osudio na smrt vešanjem . Šef G eneralštaba general Som bathelji preinačio je četiri smrtne kazne u po petnaest godina robije, koju su dobili M laden Gložanski, N ikola Đ isalov, Radivoj Đuričin i Ištvan Seke. Preostalih dvanaest omladinaca streljani su 11. novembra 1941. godine. (M SRV , arh. br. 23.051/130-140)

18. novembar 1941. U Subotici su pred preko sudsko veće Suda VK F izvede- ni: Geza Babijanović, Lazar Bačić, Ferenc Balog, N ikola G erzon, E de Kornštajn, Konstantin Lakenbah, Đ ula Lukač, Ištvan Lukač, Kalman M ajer, M ikloš Majer, Otmar M ajer, Jožef N em et, G elert Perl, Magda Rac, Dim itrije Rakić, G eza Sabo, Antun Suturović, R oko Šim oković, M ikloš Švalb, Šime Tikvicki, Velimir Tikvicki, Lazar V asiljev, Laura Lola V ol i dr A d olf Zinger. N a smrt su osuđeni i obešeni u Subotici 18. novembra 1941. godine: Lazar Bačić, N ikola G erzon, E de Kornštajn, Konstantin Lakenbah, Ištvan Lukač, Kalman Majer, M ikloš M ajer, Otmar Majer, G elert Perl, Antun Suturović, R oko Šim oković, M ikloš Švalb, Šime Tikvicki, Laura Lola V ol i dr A d olf Zinger. Ostalim osuđenim a šef Generalštaba je smrtnu kaznu zam enio vremenskim. Smrtnu kaznu izrečenu G ezi Babijanoviću, Ferencu Balogu, Đuli Lukaču, Jožefu N em etu, Dimitriju Rakiću, G ezi Sabou, Velimiru Tikvickom i Lazaru Vasiljevu preinačio je u kaznu od po petnaest godina robije, a M agdi Rac u devetnaestogodišnju robiju. (M SRV , arh. br. 23.051/141)

21. novembar 1941. Sud VK F, kao Preki sud, započeo je zasedanje sudenjem rukovodiocima i aktivistima narodnooslobodilačkog pokreta u južnoj Bafikoj. Tom prilikom pred Sud su bili izvedeni: Đ orđe A pić, Livija Bern, Petar Blažić, Svetozar B ožić, Jovan Brkić, M ilesa Brkić, M ilica Bursać, Ivan Butinja, Vjećeslav Cimr, Stevan Čalenić, Sava Đ isalov, M ilorad Garabantin, Marta Husar, Gordana Ivačko- vić, M ilenko Jakovljević, Dragoljub Jevremović, B ogoljub Jović, Jan Kuhar, Andrija Lederer, Sava Ljubojev, Ondrej M arčok, Stevan Prodanović, Dušan Šućov, Zoltan Timar, Vladimir Totović i Mihal Valenćik. Sud je osudio na smrt vešanjem: Liviju Bern, Petra Blažića, Svetozara Božića, Jovana Brkića, Vjećeslava Cimra, Savu Đisalova, Gordanu Ivačković, M ilenka Jakovljevića, Jana Kuhara, Andriju Lederera, Savu Ljubojeva, Ondreja M arčoka, Dušana Šućova, Zoltana Timara i Mihala Valenćika. Šef M adarskog kraljevskog generalštaba general Som ­bathelji, koristeći svoje pravo da m ože da m enja presude, preinačio je smrtne kazne izrečene Gordani Ivačković, M ilenku Jakovljeviću, Janu Kuharu i Mihalu Valenći- ku u doživotnu robiju. Sud je Ivanu Butinji, Stevanu Čaleniću, Dragoljubu Jevre- m oviću, Bogoljubu Joviću i Stevanu Prodanoviću izrekao kaznu od po petnaest godina robije, Đorđu Apiću, M ilesi Brkić, M ilici Bursać, Miloradu Garabantinu i Marti Husar od po dvanaest godina, a Vladimiru Totoviću deset godina zatvora. Smrtna kazna nad osudenim rodoljubima izvršena je 25. novembra u N ovom Sadu. (M SRV , arh. br. 23.061/108, L 124)

29. novembar 1941. U vackom zatvoru, posle trodnevnog pretresa, Krivično veće Suda VK F izreklo je presudu grupi učesnika NO P-a iz Sente, A d e i okolnih m esta, u kojoj se nalazio i učitelj Karolj Č eh, legendarna ličnost ađanskog radnič- kog pokreta i major Crvene armije za vrem e oktobarske revolucije. Pored njega u ovoj grupi su bili i Andraš B oja, Ištvan Išteneš, Janoš Lajko, Lajoš R ac Sabo, Jožef

364

Šoti, Jožef Špang, Šandor Taši, Janoš Varga mlađi i Jožef Varga. (Pavle Pap, Otmar M ajer, Karolj Č eh, Izabrani spisi, socijalistička m isao u V ojvodini, Novi Sad, 1978, str. 529)

8. januar 1942. Na pretresu u Žablju Sud VKF, kao Preki sud, osudio je na smrt Stevana Gerića, Vladu M ušickog i Stevana Solarića. Smrtna kazna je izvršena u Žablju 10. januara 1942. godine. (M SRV, arh. br. 19875, F 25 - 2/3)

13. januar 1942. U zgradi Okružnog suda u Novom Sadu Sud V K F, kao kri- vični sud izrekao je presude grupi učesnika NO P-a iz N ovog Saida i okoiine. Ovom presudom osudeni su na vrem enske kazne Julija Cimr, Jan Filjko, Ižo Fridman, D orde H eser, Pavle Katie, Estera M andel, Ljubica M andel, Zorica M andel, Marija N em et, Henrijeta Štajner i Vera Vajs, a oslobodeni su Petar Đurđević, Borislav Gradanski i Aleksandar Kelić. (M SRV , arh. br. 23051)

15. januar 1942. U zgradi Okružnog suda u Novom Sadu Sud VK F, kao kri- vični sud izrekao je presudu grupi učesnika NO P-a iz Futoga, Kulpina i Pivnica. U grupi su bili: Nenad Bošnjak, Stevica Bošnjak, Ivan Činčurak, Stanko Keravica, Dušan M arkov, Jovan M ijatov, Danijel Širka, Em il Tom ić, Milan Vidak i Vitomir Živanov. (M SRV, arh. br. 23051)

Istog dana u zgradi Okružnog suda u Novom Sadu Sud V K F, kao krivični sud osudio je u više grupa učesnike NO P-a iz N ovog Sada, Kulpina, Gložana, Šova i još nekih m esta južne Bačke. To su bili: Jovan Basić, A na B enka, V era Berger, Ondrej Bohuš, Stevan Bukinac, Samuel Čelovski, Stevan Čipkar mladi, Ibrahim Ćirić, Jovan Deđanski, Dragica Dinjaški, Juraj Dubovski, Svetislav Đorđević, M ihajlo Đurić, Bogdan Gajdobranski, Dušan Gajin, Spasoje G ajinov, Ondrej H ovan, Jan Hrubik, Samuel Jakus, Rada Jankov, Ivan Kaćanski, Stanko Keravica, Janko Kolar, Edita K om loš, Juraj Kriška, Pavel Kukučka, Dušan M arkov, Jan M artulj, M ileta M ijatov, Samuel M ijavec, Jovan M išković, M ilenko M ogin, Mihal Pagač, Pavel Palinkaš, Ondrej Peterski, Aleksandar Petrović, Tihomir Popov, Draginja Ranisavljević, Jan Sabo, D ionisije Sonenberg, Jan Struhar, Miroslava Šećerov, Ivan Šenk, Jaroslav Šnajder, Vadimir Šuster, Latinka Štrbački, Samuel Takač, Antun Urban, Emilija Varga i Milan Živanov. (M SRV. arh. br. 23.051)

18. januar 1942. U zgradi Okružnog suda u Novom Sadu Sud V K F, kao Preki • sud, osudio je na smrt: Radivoja Milina - Kairca, Stevana N ikoletića, Stevana V ukova, U roša Vukova i M ilana Živkovića, koji su se nalazili na istrazi u novosad­skoj Arm iji. Streljani su 20. januara 1941. u dvorištu opštinske zgrade u Čurugu. (M ilorad Curčić: Putevima slobode u ravnici, str. 274-275)

19. januar 1942. U B ečeju je Sud VK F po prekom sudskom postupku osudio na smrt grupu rukovodilaca i aktivista NO P-a iz B ečeja i okoiine, u kojoj su se nala­zili: Jovan Crveni, Svetozar Čalenić, Milan Čiplić, Marko Garić, Ištvan Nađ, M ihaj­lo O stojić, Janoš R ečo , M ilorad Rus, Slavko Simin, Sever Stefanović i Milorad Živkov Popov. Sva jedanaestorica streljana su u B ečeju 20. januara 1942. godine. (Muzej i galerija B ečeja, Fond NO B-a)

22. januar 1942. U zgradi Okružnog suda u N ovom Sadu Sud VK F, po prekom sudskom postupku, osudio je na smrt četiri rukovodioca i aktivista NO P-a iz Čuruga. Osudeni su: Milivoj Dragin-Budišin, Marko K onjević-Čebac, Zdravko M aksimović i Lazar Marticki. Smrtna kazna im je izvršena 24. januara 1942. godine u N ovom Sadu. Istom presudom Sud je M iloša Dabića i N ikolu Milića osu­dio na po deset, a Milorada Nem čevića i Radoslava Radosavljevića na po petnaest

365

godina robije. Valja napom enuti da je 22. januar bio drugi dan krvave racije u N ovom Sadu, koja je okončana sutradan, 23. januara. (M SR V , arh. br. 19.876)

23. januar 1942. U zgradi Okružnog suda u N ovom Sadu, Sud VK F, kao Kri- vični sud izrekao je presudu grupi učesnika NO P-a iz Žablja. U njoj su bili: Draginja Bragalić, Radivoj Bugarin, Dušan Ćurčić, Stevan Kuzmić, M ilica Marti- nović, Andrija Popov, Živko Ratkov, Miladinka Riđički i Branko Sačić. U ovoj grupi su se nalazili i sledeći učesnici NO P-a, koje je sud oslobodio: Slavko Cekanica, Jovan Dujić, M om čilo Krkljuš, Paja Prkosavac, B oško Sekulić, Ljubica Sekulić, Milan Sekulić, Stevan Sekulić, Todor Sekulić i Draginja Zlokolica. (M SRV , arh. br. 19.875)

31. januar 1942. u N ovom Sadu je zasedao Sud VK F, koji je po prekom sudskom postupku osudio na smrt grupu učesnika NO P-a iz Žablja u kojoj su se nalazili: Milan M ilošev, Vladimir Erdeljan i Vojislav Skandarski. Istom presudom na dugogodišnju robiju osudeni su: Emil Ignjatov, Vasa M ijatov, Dimitrije Marković i Sofija Skandarski. (M SRV , arh. br. 23051)

15. februar 1942. U Somboru je Sud VK F, kao Preki sud osudio na smrt gru­pu rukovodilaca i aktivista narodnooslobodilačkog pokreta, u kojoj su se nalazili: Ištvan Bala, Dim itrije Brbaklić, Milan Đulinac, Zoran G om irac, Vlajko Lančuški, Obrad Lukačević, N ikola Pajčić, Marinko Plavšić, dr Nandor Poper, Nenad Popov, G ojko Puškarev i Mita Vasiljević. Šef generalštaba preinačio je kaznu izrečenu Brbakliću, Đulincu, Gom ircu, Pajčiću i Puškarevu, izrekavši im vrem en­ske kazne, a ostali osudenici Ištvan Bala, V lajko Lančuški, Obrad Lukačević, Marinko Plavšić, dr Nandor Poper, Nenad Popov i Mita Vasiljević streljani su 19. februara 1942. (H L H M , 13. odeljenje, arh. br. 40.497/1942-eln)

19-27. februar 1942. U zgradi somborskog suda Krivično veće Suda VKF sudilo je grupi od 108 učesnika NO P-a iz Sombora i okolnih mesta: Stapara, Bačkog Brestovca, T elečke, Bezdana, Bačkog M onoštora i Sivca. Ova grupa se nalazila na isledenju u Somboru. Svi okrivljeni osudeni su na vrem enske kazne i posle izricanja presude jedno vrem e su zadržani u som borskom sudskom zatvoru, odakle su bili prebačeni u K aloču, zajedno sa petoricom komunista koje je preko sudsko veće osudilo na vrem enske kazne.

U ovoj grupi su se nalazili: Leo Akerhalt, Mihalj Bačvardi, Stevan Beljanski, Janoš B očo, Ladislav Bokor, O lga Braun, Adam Bugarin, M ilanka Buzadžić, Nada Buzadžić, Boško Cucić, Ivan Cizmar, Jovan Čupić, Milan Čupić, Ksenija Ćirić, Rada D od ić, Julije Drasinover, Stevan Dušanović, M om čilo Delbabin, Marin Đipanov, Predrag Dulinac, Milan Đurđević, Žarko Đ urošev, dr Andraš Fišer, Cveta Gajin, Joza Gavranović, Josip Glavan, M ilenko Glavaški, Slavka Gradinac, Branko Hadžić, Milivoj Hadžić, Bogoljub Jeftić, Branko Josić, Boško Kaličanin, M ilica Kapusta, Jozef Karanic, Vitomir Katanić, Stanimir Katić, Janoš K edveš, Jožef Kobor, Ladislav K on, Ištvan K ovač, Rada Kovčin, Ištvan Križan, Branko Krstić, dr Nikola Krstić, Radivoj Krstić, Ratko Kurjakov, Slavko L epojev, Tihomir Lukačev, M ilenko Lukić, Danilo M rđanov, Milan M ajski, Jugovica Maširević, N ikola M ilošev, Milan M ilutinović, Ivan M ironicki, Milivoj M ladenović, Ištvan Nad, Milan Ninkov, Jugovica Nastasić, G ojko Opančarev, Stipan Ostrogonac, Zla- toje Pajčić, Ivan Parčetić, Dušan Pavkov, Jovan Pavkov, Ljubica Pavkov, Sava Pe- jak, Stevan Pejak, Đura Pejin, Ljubisav Pejin, Triva Petkov, Dušan Petrović, Đuka Petrović, Cveta Plavšić, N ikola Predojević, Đura Pujić, Zagorka Pušin, G ojko

366

Puškar, Slavko Radanov, Vera Radišić, Mira Radojević, M ilorad Rašković, Mihalj Sabo, Svetislav Sadžakov, Laslo Santo, M ilena Selak, Ištvan Sentđerđi, Žarko Simin, Ištvan Sič, Jovan Slepčev, Kosta Stojšić, Žarko Stričević, Đura Suvajdžić, Tibor Šenbrun, Đura Šipoš, Ivan Šomđvarac, Ištvan Štefanović, Stevan Terzin, Živko Tom ašević, Slavko Trifunov, Antun Tucakov, Jovan Vujić, Stevan Vujković, Jeca Zarić i Branko Žižić. (M ilenko Beljanski, navedena hronika, str. 91-94 .)

26. februar 1942). U Somboru je Sud VK F, kao krivični sud osudio grupu učesnika NO P-a, u kojoj su bili: Janoš K edveš, Janoš Čizmar, Antun Tucakov i Nikola M ilošev, dok je sud svoju nenadležnost izrekao u pogledu okrivljenih A dam a Periškića, Petra Popovića, Bartalana Strugara, Šandora Takača i Adam a Tucakova. (M SRV , arh. br. 23.051)

28. februar 1942. U Somboru je Sud VKF, u prekom sudskom postupku izre­kao presudu grupi istaknutih rukovodilaca NO P-a iz N ovog Sada i Sombora. U ovoj grupi su se nalazili: M iloš Bebić, Jan Kardelis, Josip Kramer i Živan Tatarski. Svi su osudeni na smrt i pogubljeni, a Vasi Perišiću, koji je takode bio osuden na smrt, kazna je preinačena na 15 godina robije, a Jovana M arinkova Sud je osudio na 15 godina robije. (M SRV, arh. br. 23.051)

12. mart 1942. U Novom Sadu u zgradi Okružnog suda Sud VK F, kao Kri- vični sud osudio je grupu učesnika NO P-a iz Begeča. U ovoj grupi su se nalazili Sima B elić, Živko Grujić, Đ orđe Pavkov (rod. 1922.), Đ orde Pavkov (roden 1921.), Ljubica Pavkov, M ilanko Pavkov i Slavuj Petrov. Svi su osudeni na vrem en­ske kazne. (M SRV , arh. br. 23.051)

19. mart 1942. U zgradi subotičkog suda Krivično veće Suda VK F izreklo je presudu grupi rodoljuba, u kojoj su se nalazili: Viktorija Balažević, Ivan Balunović, Katalin Baš, Rem ija Bašjć-Palkovljević, Lili B ek, Vladimir Bojčuk, Magda B ošan - Simin, G eza Budim čević, Ferenc Caler, Marija Dalm ački, Andrija D er, Laslo D er, Karolj Feleđhazi-Dudaš, Laslo Fišer, Andrija Florek, Karolj Fontanji, Lajoš Frenkel, Grgo Gabrić, Feliks Galik, Šandor Grinberger, Laslo Gusman, dr Jolanda Hajm an, Imre H an, Oskar H an, Bela Huska, Tibor Ikić, Mirko Išpanović, Antun Ivković, Andrija Jakšić, Ljubica Jarić, Dušan Jelić, G izela Jenei-N em et, Jagoda Jovelić, Ksenija Jovelić, Antun Katančić, Tibor Kaufman, Peter K esegi, Stipan Kopilović, Antal K ovač, Ruža Kovač, Janoš Kraus, M ilan Krkljuš, Andraš Lang, Pavle Lang, Tibor Lang, Draginja Lendvai, Grgo Lulić, Joso M ačković, Marko M ales, Barbara M alušev, Joso M ačković, Marija M erković, Karlo Mironicki, Stipan Milašin, Giza M usin, M ilojka Nastić, Đ eze N em et, Šandor N em et, Joso Pančić, Franjo Pančić, Šandor Pap, Josip Patarčić, Žarko Pecin, R oko Peić, Ivan Pivnički, Stipan Poljaković, B ela Prčić, Gala Rakoši, N ikola Ristić, Joso Rudić, Irena Sarić, Mirko Sekelj, Magda Seneš-Presburger, Kristina Sič, Đerđ Singer, Aleksandar Skenderović, Marija Stilinović, G eza Šarčević, M ikloš Štajner, Imre Šulman, Taško Tom as, Šandor Ujvari, Žika Vasiljev, Laslo Vilhajm , Naftali Vinkler, G izela Vojnić, Bruno Vujković Lamić, Franjo V uković, Božidar Vukm an, Aleksandar Vujić, Sreten Zvekić i Vojislav Zečević. Sud je Antala Kovača osudio na smrt, ali mu je kaznu odmah preinačio na 15 godina robije. Ostali okrivljeni, sem Marije Dalm ački, Tibora Ikića, Ljubice Jarić, Ksenije Jovelić, Stipana Kopilovića, Marka M aleša, Stipana Poljakovića, N ikole Ristića i Irene Sarić, kojim a sud nije izrekao presude, osudeni su na kaznu lišenja slobode od15 godina do 8 m eseci. (M SR V , arh. br. 19.876 i Evidencija Opštinskog odbora SU B N O R -a Subotice.)

367

23. mart 1942. U zgradi subotičkog suda pred Krivičnim većem Suda VKF sudeno je grupi učesnika narodnooslobodilačkog pokreta, u kojoj su bili: Mihalj Banski, Mihalj Barši, V ince B odza, Balint Božik , Peter B linka, Erne Capar, Laslo Curnović, Boldižar Čontoš, Peter Contoš, Janoš D er, Peter D er, Antal Filip, Dula Gruač, V ince Guljaš, Karolj Igumanović, Ferenc Januško, Ferenc K elem en, Franja Levi, Maćaš M eljkuti, D eže M ihalj, Peter M olnar, Andraš M uči, V ilm oš Nad, Ferenc Oravec, Imre Oravec, Maćaš Orsag, Antal Rapčanj, Peter Rapčanj, Ferenc Sabo, Šandor Sabo, Nandor Salaš, Antal Šom oškevi, Janoš Šom oškevi, Ferenc Tormaši, Antal V ekonj, Balaž Virag i Lajoš Zelić. (D r M ilenko Palić, Ištvan Kiš, n. d. str. 73-74 i Evidencija Opštinskog odbora SU B N O R -a u Subotici).

27. mart 1942. U zgradi subotičkog Okružnog suda Sud VK F, kao krivični sud, izrekao je presude grupi rukovodilaca i aktivista narodnooslobodilačkog pokreta iz Sente, Bačke T op o le ,sČantavira i okolnih mesta. U ovoj grupi su se nalazili: Mihalj Adam ko mladi, G eza A lbert, Aladar B inenfeld , Miroslav Birclin, dr Ruža Blau, Karolj Brindza, Maćaš Kozma Čerge, Silva Pal-Červenak, Peter Čičman, Ištvan D eri, Ferenc Đ eri, Joso Gadžur, B ela G om boš, Imre Hajvert, Mihalj H usak, Ištvan Jozo, Mihalj Kinčeš, Ištvan Kiš, Jožef K let, Mirko Klusković, Pal K ohajda, Jezdimir Krstić, Josip Langhof, Mihalj Levai, Ištvan Loci mladi, Kazimir M amužić, R eže M arton, Jožef Gabor M olnar, Marija Kalmar-Molnar, Ug- lješa M oljac, Lajoš Nad, Ferdinand Patuš, Ferenc P ele, Florijan Pergel, Ištvan Pergel, Franjo Petrekanović, Laslo Pik, Tibor Polak, Ivan Poljaković, Eržebet R ekecki, Mihalj Salma, Jožef Šinković, Ervin Špicer, Šandor Šterbik, Marija Pirgl- Takač, Andraš Taši, Bela Terek, Mihalj Terek, Piroška Terek, Jožef T ot, Jožef U ri, Gergelj Vam oš, Mihalj Verešbaranji i Jožef Zaboš. (M SRV , arh. br. 19876 i Evidencije Opštinskog odbora SU B N O R -a u Subotici.)

30. mart 1942. U zgradi subotičkog Okružnog suda Krivično veće Suda VK F izreklo je presudu grupi aktivista narodnooslobodilačkog pokreta iz raznih krajeva Bačke (Subotice, N ovog Sada, Sombora itd .), u kojoj su se nalazili: Dorde Abra­ham , Marinko Alim pić, M ilenko Alim pić, Jožef B akoš, Janko B obaček, B oško Borocki, Lipot Brajner, Bogdan Cvejić, Ferenc Čik, Janko Čuha, Sava Dejanović, Radivoj D obanovački, Janoš D om a, Todor D otlić, M ilenko D ožić, Đula Erdei, Karlo Feldšer, Jožef Feldi, Milan Gavrilov, Balint Guljaš, Peter Januškov, Dim itrije Kalajić, Mirko Katić, Ljudevit K ovač, Josip Kujundžić, Sava Lučić, Milan M aletin, M ilovan M edurić, Andrija M ikeš, M ita Opačić, Petar Opriško, Milan Leptir Petrović, Milan Petrović, Mija Popović, Vitom ir Popović Vatralj, Gavra Popsavin, Radomir Protić, M iloš Radanov, M iloš Radojčin, Mirko Rajcer, Ivan Ristić, Lajoš Sirteš, Mirko Šević, D eže Šinković, M atija Šimerling, inž. Tibor Štajn, Ferenc Štajner, Robert Vajnm an, Gustav Verber, Sava Vlalukin, Živan Vranić, Tanasije Vuletin, Janko Zajec i Jožef Žaki. (Evidencija Opštinskog odbora SU B N O R -a u Subotici)

27. maj 1942. Županijski sud u Pečuju izrekao je presude grupi aktivista i rukovodilaca narodnooslobodilačkog pokreta iz Medumurja i Prekomurja, čiji su članovi bili hapšeni još jula 1941. godine. Ovaj sud ni po kojim propisima nije bio nadležan da sudi ovoj grupi, jer niko od okrivljenih nije živeo na toj teritoriji, niti su počinili krivično delo na teritoriji za koju je ovaj sud bio nadležan. U grupi su se nalazili: Mirko Bagar, Karlo Barbarić, Gašpar Barić, Lovro Barič, Valent Baric, Antun Bendal, V iktor B esko, Franjo Blum vajs, Franjo Bujan, Josip

368

D onat, Ilona Đ eri, Đorđe Ebenšpanger, Stjepan Fišer, Stjepan Fučko, Andrija Grinvald, Franjo Grinvald, Stjepan Hajdarović, Franjo H idvegi, Ivan Horvat, Jo­sip H orvat, Tereza Horvat, Stjepan H ozjan, Karlo Jung, Antun Kanižaj, Aladar Kardoš, Jene Kardoš, Andrija Kolarić, Josip Koren, Antal K oroš, Ferenc Koroš, Josip Koroš, Josip Kostolic, G izela K ovač, dr Pavle K ovač, Stjepan K ovač, Vinko K ozjak, M ihajlo Kranjec, Stjepan Kuhar, Đ orđe Lakić, Đ urek Langer, Franjo La- nji, Stjepan Lepoza, Ivan Lovrec, Marija Lovrec, Gustav Lutkar, Stjepan M alek, Petar M asten, Antun Nojm an, Ferenc Njakaš, Teodor O sonji, Petar Pinter, Ana Prstec, Martin Puštek, Andrija R ozenberg, Anton Rozm an, Franjo Senčar, Vinko Sever, Ivan Srpak, A leksa Stipan, Stjepan Strahinja, Ivan Škrilec, Marija Skrilec, A nton Špoljarić, Ladislav Svarc, Franjo Vajsštengler, Mirko Vajs, A nton Varga, Josip Varga, Ljudevit Vlah, Rudolf Vlahek, Jovan Vrbanec, Mirko Vrbanec, Mir­ko Vurušić i Stanko Zorman. (M SRV , arh. br. 19.878/a i Pokrajinski m uzej u Mur­skoj Soboti, fascikl br. 12, dokum ent br. 8)

30. maj 1942. U zgradi Okružnog suda u N ovom Sadu Sud V K F, kao Krivični sud izrekao je presudu grupi učesnika NO P-a iz okoline Kule i još nekih mesta južne B ačke, koji su se nalazili na istrazi u novosadskoj Arm iji. U ovoj grupi su se nalazili: Stevan Banić, M ile Basara, Damjanka Belić, Milivoj Bošković, Nedeljko Bukinac, Milivoj Bukvić, Persa Čonkić, Vlajko D ojčinović, Vukosava Đaković, Grga Đuragić, Spasoje Grujin, Julijan H erceg, Dura Kišjuhas, Petar Kostić, Tihoinir M arkovljev, Đorđe M ilić, Toša M ilić, Miroslav N ićetin, Gavra Oros, Slo- bodanka Pavkov, Rajko Pejčić, Slobodan Pešić, Dragoljub Prekajac, Dušan Rankov, Joakim Salontai, Jovgen Sem an, Đorđe Sitar, Todor Stojšin, Milan Sujić, N ikola Varga i Pavle Vernački. (Evidencija SU B N Ö R -a Kula).

13. jun 1942. U zgradi segedinskog zatvora Sud VKF, kao Krivični sud izrekao je presudu grupi učesnika NO P-a iz Bačkog M onoštora. U ovoj grupi su se nalazili: Josip Tucakov, N ikola Šumunov i Adam Štrangar. Sva trojica su osude- na na vrem enske kazne.

Istog dana u segedinskom zatvoru Sud VK F, kao Krivični sud izrekao je pre­sudu grupi učesnika NO P-a koja je 24. februara iste godine doterana sa istrage u N ovom Sadu. U ovoj grupi su bili: Žarko Ačanski, Dragom ir A ničin, Martin Augustin, Franja Bauer, Tibor Berger, Novak Bičanski stariji, N ovak Bičanski mlađi, Jakov Biljna, Aleksandar Blau, Mita Bogdanović, Josip Brajner, Dorde B uzek, Jovan Dim itrijević, Sima Dorokhazi, Margita Dreksler, A lisa Farago, A na Farago, dr Dorde Farago, Novak Gajdobranski, M ihajlo G oga, M ihajlo H olik, Ivan Inđić, Dorde Isajev, Uija Isajev, Milan Iskrin, Ćira Janušakov, Milan Jeftić, Ivan Kaćanski, Sava Kaćanski, Emil Keiner, Klara Klajn, Irina Kopčanski, M ihajlo Kopčanski, Vladimir Krajačević, Branko M alešev, D orde M andel, Aleksandar M anhajm, M ilenko M arjanov, Borislav M ilanović, Mikša M orgenštajn, Gavra Nahtigal, Ratomir N inkov, Vladimir N ota, M ilorad Ovcin, M laden Pešić, Triva Petrić, Ljubiša Popara, G ojko Preradov, Lazar Prišić, Borislav Protić, Jovan Samardžija, Toša Savin, Jovgen Sivč, Jovgen Sopka, G ojko Stankov, Natalija Starčev, Marko Stepanov, Dušan Stojšić, Miša Stupavski, M ilenko Subotin, A lek ­sandar Radišić, Dezider Šozberger, Karlo Štajn, Jovan Štajnic, Ilija Topalov, Jan Ušjak, Karlo Vagala, Todor Vujić, Vladimir Vujičić, Lazar Vuksanov i Drago­mir Žderić. (SA , Matična knjiga vojnih osuđenika -M K V -)

24 Jugosloveni u m ađarskim zatvorim a. 369

Istog dana u segedinskom zatvoru Krivično veće Suda V K F izreklo je presu- du i grupi učesnika NO P-a doteranih u ovaj zatvor 15. decembra 1941. godine sa istrage vođene u Bečeju. U grupi su se nalazili: Imre Baranji, Karolj B icok, Pavle Cvetnarov, Ištvan Čizmar Varga, Pava Dudvarski, Đorđe Dunderski, Stanika Ergelašev, Mirko Gavanski, Andraš Farago Ištok, Maćaš Farago, Ištvan Farago Tiš, Dim itrije Gagić, N ikola G arčev, Avaram Grujić, Milica Grujić, Ištvan H ege- diš, Šandor H egediš, Ladislav Klinenberg, Marija Korponai, Milan Kovačev, Vu- kašin Kurjački, Eržebet M ajšai, Ištvan M ajšai, Pal M ajšai, A na M edurić, Jelena M irilov, Đ orđe Obadov, Stevan O badov, Radojka Paroški, Danilo Pavkov, Franci- ška Pece, Branko Popov, Sava Popov, Jovan Popsavin, Ljubica Prišić, Radivoj Ra- dosavljev, E tel R ečo, Ištvan Sabo, Vladimir Sadžakov, A na Siriški, Radoslav Sre- mački, V eselin Sremački, Đ orđe Stajić, Petar Stojkov, Petar Šarčev Šalaj, Miladin Šijačić, Ištvan Šindeleš, Sever Tatić, Jovan Velicki, Sekula Zerem ski, Janoš Zupčik i D ejan Žikić. Sa ovom grupom je bio doteran i Ferenc Rab, ali mu nije suđeno jer je umro u zatvoru 21. aprila 1942. (SA , M KV)

16. jun 1942. U segedinskom zatvoru Krivično veće Suda VKF izreklo je presudu grupi učesnika N O R -a koja je u ovaj zatvor doterana 13. januara 1942. godine sa istrage u Bečeju. U grupi su se nalazili: Martin A dler, Milan Bajac, Živko Bakić, Jovan Belić, Dim itrije Brankov, Aleksandar Brezdička, A na Bre- zdička, Fani Brezdička, Zoran Budišin, M iloš Bugarski, N ebojša Čiplić, Branislav Doroslovački, Milorad Doroslovački, Jakov Đ urđev, Triva Erem ić, Jožef Fajngold, Tibor Fajngold, Svetozar Gajić, Vujica Glavardanov, N estor Gluvakov, Milan Grubanov, Đ orđe Grujić, Jovan Jojkić, Mihalj M ajor, Vladimir Manie, G ojko M anojlović, Ilija Maričić, A d olf M encer, Ilija M ilovanov, Paja N ikolić, Branko Pavkov, Vladimir Peškanov, M ilorad Pivnički, Ilija Stanisavljev, Aleksandar Stefanović, Zdravko Subakov, Đ orđe Šijačić, Živko Tanurdžić, Milutin Tatić, Mihalj V ig Terek, D ina Velim irov, Ištvan Vig i Stevan Živkov Aksin. U ovoj grupi se nalazio i Mihalj Guljaš, ali mu nije suđeno jer je umro u zatvoru 7. aprila 1942. godine. (SA , M KV)

Istog dana u segedinskom zatvoru Krivično veće Suda VK F izreklo je presu­du grupi učesnika NOP-a koja je u ovaj zatvor doterana sa istrage u Novom Sadu 13. decembra 1941. godine. Ü grupi su bili: Jovan Barjaktarov, Dimitrije Bozejac, Filip Ćurčić, M ilovan Dobanovački, M ilenko D ok ić, Toša D erm anov, Milan Du- kić, Bogoljub Erdeljan, Marko Hin, D esanka Jakšić, Milutin Jovanović, Đorđe Ma- karin, Radivoj Marinkov, M ita M arinkov, Stevan M arinkov, Đ orđe Marković, Mi­lan M atić, Stevan M ihajlović, Stevan M ilivojev, Rade M ujić, Zdravko Mušicki, Jožef Palašti, Marko Plačkić, M iladin Polovina, Milan Rutonić, Milutin Sam očeta, Milisav Sekulić, Živan Somborac, Jovan Srdanov, Stevan Stanković, Branislav Subić, Lazar Subić, Ignjat Šokica, Stevan Tanasijin, Vasa Tanasijin, Stevan Valen- tirov, Pavle Vrbaški, Stevan Vujanović, Živan Vukov, Kajica Živanov i Jovan Živković. (SA , M KV)

17. jun 1942. U segedinskom zatvoru Krivično veće Suda VK F izreklo je pre­sudu grupi učesnika N O R -a koja je 4. decembra 1941. godine doterana u ovaj za­tvor sa istrage u N ovom Sadu. U grupi su se nalazili: Gavra A ltm an, Radivoj Buki- nac, Dušan D otlić, Gavra Erdeljan, D ejan Ivačković, Đ orđe Jelin, Petar Jovanov, Pavel Kolar, Milan K ovačev, N ikola Krstić, Paja Krstić, Radivoj Marković, Bori-

370

slav M ogin, Slobodan M ogin, Em il M omirov, Lazar Prodanović, O to Satler, Milan Šilić, Ernest Šlezinger, N ikola Timar, Rajko Tucić, Andor Vitner, M ita Vladović i D ušan Vuković. (SA , M KV)

Istog dana u segedinskom zatvoru Krivično veće Suda VK F izreklo je presu- du grupi učesnika NO P-a koja je 14. februara 1942. godine doterana u ovaj zatvor sa istrage u B ečeju. U grupi su se nalazili: Paja Belić, Stevan Bogdanović, Stanislav Doroslovački, Rajko Gagić, Velim ir M atić, Isa Medurić, Balint Nad, Sima Panić, Ljubomir Stanaćev, Đ orđe Stanisavljević, Sa v a Šijačić, Vladimir Tuturov, Dragutin Velicki i Rada Velisavljev. (SA , M KV)

19. jun 1942. U segedinskom zatvoru Krivično veće Suda VKF izreklo je pre- sudu grupi učesnika NO P-a koja je doterana u ovaj zatvor 10. novembra 1941. godi­ne sa istrage u Bečeju. U grupi su se nalazili: Lazar A ćim ov, Jovan Barjaktarević, Ljubinko Bogdanović, Božidar Bunjevački, M iladin Crveni, Nestor Đurkić, Laslo Fabrijan, Mihalj Fero, Joca Gložanski, Milorad Jurišić, Aleksandar Kekić, Milan Kodić, Stevan K orenoj, Ferenc K ovač, Branko Krstić, Ištvan Lenđel, Vladimir M iščević, Lazar Obadić, Rada Obadić, Jovanka Pejović, Stanko Perić, Đura Peto- vić, Gliša Popov, Sava Svirčević, Radislav Šaranović, Sima Štrbački, Mita Trbić, Lazar Vlajkov, M ilenko Vujčić, Ivan Živkov Aksin i M ilena Živkov-Popov. (SA ,M K V )

20. jun 1942. U segedinskom zatvoru Krivično veće Suda VKF izreklo je pre- sudu grupi učesnika NO P-a koja je u ovaj zatvor doterana 29. novembra 1941. godi­ne sa istrage u B ečeju. U grupi su bili: Radivoj Brankov, Žarko Čiplić, Stevan Dor- m ošev, Dušan Dujin, Katica Džigurski, Sreten Glavaški, Svetozar G lavaški, Marija G ložančev, Lazar Jovičić, Janoš M ajor, Stevan M irilov, Živko M itrovčan, Nićifor N onin, Ištvan Pece, Em il Petrović, N evenka Sekulić, Mirko Stajić, M iloš Tom ić, Stojan Vorgić, Vojislav Vujičin, Žarko Vujičin, Stevan Vukadinov i Smiljka Živko- vić. (SA , M KV)

23. jun 1942. U segedinskom zatvoru Krivično veće Suda VK F izreklo je pre- sudu grupi učesnika NO P-a koja je 7. februara doterana u ovaj zatvor sa istrage u B ečeju. U grupi su se nalazili: Bela Baliž, Milan Baskijin, Milan B otić, Jovan Bo- žić, Jovan Brankov, B oško Čiplić, Milan Dražić, Milorad Đordević, Sima Ergela- šev, Ivan Fehirov M atić, Dušan Ivanović, Slavko Jojkić, Zdravko Kaćanski, Milan Kozarski, Stevan Krstonošić, Branislav Lekić, Andraš M orel, Milan Ognjanović, Mihalj Pakši, Stojan Pleštić, Danilo Rajić, Ljubomir Rajić, Aleksandar Simin, V a­sa Sivački, Dobrivoje Stanisavljević, Luka Subakov, M iloš Šarčev, Gruja Šeguljev, Radovan Sević, Janoš Šim onjik, M ilenko Vlajkov i A nica Zurković. (S A , M KV)

25. jun 1942. U segedinskom zatvoru Krivično veće Suda VK F izreklo je pre- sudu grupi učesnika NO P-a koja je 19. februara 1942. godine doterana u ovaj zatvor sa istrage u Novom Sadu. U njoj su se nalazili: Sofija Babić, Slobodan Bajac, Boži- dar Bašić, Dušan Beronja, Juraj Biljna, Slavko Borovec, Žarko D akić, Jan Drotar, Juraj Drotar, Milan Dudaš, Juraj Džunja, M ihajlo Gadnjai, Vojislav Gajdobran- ski, Jan Gazdjik, M ilorad Glavatić, V ince Horvat, Onufrije Hrom iš, Jelena Isakov, Benjam in Jafa, Stevan Jocić, Janoš Kiš Juhas, Jovan Kojić, Milan Kokir, Luka Krajnović, Selimir Kuljančić, Spasoje Kunić, Aleksandar Lup, Novak M aletin, Ma- rinko M arjanov, M ilorad M ažić, Desanka M iladinović, Đ oka M ilovanović Rimski, Danilo M oskalj, Stevan M ožar, Ljubomir N ikolić, Marko Panić, Jefrem Pastovnjic- ki, Juraj Pejha, Milan Petrović, Ilija Pogančev, Svetozar Prekajac, Dušan Rajić,

24* 371

Joakim Sivč, Julijan Skuban, Milan Stankov, Sima Stankov, Jelica Šeguljev, Isa Ši- jakov, N ikola Šlarp, Joakim Tom orski, N ovak Vukov i Sava Živkucin. Sa ovom grupom je bio doveden i Arnold Orova, ali mu nije suđeno jer je 20. februara 1942. godine, sutradan nakon što je stigao u zatvor, umro. (SA , M KV)

25. jun 1942. U segedinskom zatvoru Krivično veće Suda VK F izreklo je pre­sudu grupi učesnika N O P-a koja je 24. novembra 1941. godine doterana u ovaj zatvor sa istrage u N ovom Sadu. U grupi su se nalazili: Živko Ačanski, Jan Čizmar, Pavel Filjko, Vladislav Fridman, Đ oka G luvakov, Ivan G al, Juraj Grnja, Jan Grnja, Aleksandar Grujić, Ivan Haker, Lenta Hornjak, Mihal Karaba, Stevan Kavraja, Aleksandar Krajačević, Jan M arčok, Jovan M ijatov, Jan M ojžiš, Ondrej M oravek, Živko Ranisavljević, Vladislav Rotbart, Pavel Skalicki, Jan Straćinski, Ljudevit Šrahol, Ondrej Šranka, Filip Štajn, Egon Štark, Pavle Terzin, Sima Trbo- vić, Sava Tucić, Jan Urban, Vladimir Varga i Mirko Zamurović.

U sastavu ove grupe u zatvor su doterani i N enad Bošnjak, Zorka M alic i Pa­vel Šuster, ali su 12. januara 1942. godine vraćeni u Novi Sad na istragu i nije im su- deno kad i ovoj grupi). (SA M KV)

27. jun 1942. U segedinskom zatvoru Krivično veće Suda V K F izreklo je pre­sudu grupi učesnika NO P-a koja je 20. decembra 1941. godine doterana u ovaj zatvor sa istrage u N ovom Sadu. U grupi su se nalazili: Sava Banić, Stevan Banić, Dobrivoj Bančev, Borivoj Bugarski, Vladimir Bujandrić, Svetozar Čiplić, Aleksandar Čonkić, Dragomir Čonkić, Lazar Čonkić, Sava Čupić, Radoslav Doba- novački, Tanasije D obanovački, Rada Đurić, Branko Cerić, Milan Igrački, Slavko Ječinac, Rada Kalanj, M ile K ecić, Radivoj K oledin, Spasoje K oledin, Zdravko K osovac, D ionisije K ovač, Živan M ilošev, Kosta Mušicki, Slavko Mušicki, Stevan O stojić, Jovan Popov, Žarko Popov, Julijan Rac, Đorđe Rutonić, Dušan Slavnić, Svetislav Stojkov, Đorđe Šovljanski, Andrija Varga, Petar V ezilić, Ivan Vuksanov, Sima Vuksanov, N edeljko Žakić i Petar Živanov. (SA , MKV)

30. jun 1942. U segedinskom zatvoru Krivično veće Suda V K F izreklo je pre­sudu grupi učesnika N O P-a koja je u ovaj zatvor doterana 16. decembra 1941. godi­ne sa istrage u N ovom Sadu. U grupi su se nalazili: Aleksandar B elie, Mita Boškov, Živko Brzak, Rada Čonkić, Stevan D ejanović, Gruja Doroški, Marko Drakulić, Aleksandar Džiguraš, Jan G ložan, Žarko Isakov, M laden Jankov, Lazar Kikoš, Paja K olarov, Ivan Krnjajac, Tadija Lončarski, Rada Ludoški, Todor M ilanov, Stevan M om čilović, Miša M unkači, Silvester M unkači, Lazar Nenadov, Živka Nešin, Đorđe N ikolašev, Sava Opačić, Živko Paunić, Branko Pecić, Grujica Popić, Radovan Popić, Isidor Popin, Slavko Radojčić, Slavko Pustajić, Đorđe Radonić, G ojko R ajkov, Luka Ravić, Andrija Sabo, Vladimir Sem lekan Berić, Ljubinko Slavnić, Radovan Smiljanov, Milan Stanković, Milan Stoja, Stanko Šijački, Jovan Štrboja, Draginja Tanasijin, Aleksandar Tapavica, Vladimir Tapavica, Vasa U jfaluši, Jan V itez, Žarko Vuksanov, M laden Zlokolica i Stevan Živanov. (SA , M KV)

11. avgust 1942. U zgradi segedinskog zatvora Krivično veće Suda VKF izreklo je presudu svim članovima četvoročlane porodice Ilin iz Kule: ocu Stanimi- ru, majei Mariji i dvojici sinova Borivoju i N ikoli, zbog toga što su u bazi koja se nalazila u njihovoj kući skrivali rukovodioce narodnooslobodilačkog pokreta. (H L, Fond Suda VK F, H 233/42)

372

12. avgust 1942. Sud VK F je u prekom sudskom postupku, zasedajući u škol- skoj prostoriji segedinskog zatvora, osudio na smrt vešanjem Pavela Kardelisa iz Kisača i Aleksandra Popov-Žikelića iz Gospodinaca, a Josipa Veljaka iz N ovog Sada na osam godina robije. Šef Generalštaba preinačio je kaznu vešanja na strelja- nje, pa su Kardelis i Popov-Žikelić streljani 24. avgusta 1942. godine u kasarni pored segedinskog zatvora. (H L H M , paket br. 6065, arh. br. 414/42)

22. septembar 1942. U zgradi novosadskog suda Krivično veće Suda VKF izreklo je presudu grupi rodoljuba, u kojoj su bili: Nada M arinkov, Dobrinka M iškov, Аса Pušić, Svetozar Radojčić i Julijan Skuban.

Istom optužnicom optuženi su i M ilovan Otić, Mila Popnovakov, Stevan Tadija i Slavko Vrgović, ali se nisu odazvali pozivu na suđenje, pa im se stoga ovom prilikom nije sudilo. (H L H M , 13. odeljenje, paket br. 6.066, arh. br. H 143/42)

13. oktobar 1942. U Srbobranu je Sud VK F, kao Preki sud, izrekao presudu grupi učesnika NO P-a iz Turije. Na smrt su osudeni; Ignjat Gajić, Velim ir Ganjin, Bogdan M edurić, Danilo M edurić, Lazar Srem čev, Isa Stepanov i Pera Stepenov. Na vrem enske kazne od 10 godina do doživotne robije osudeni su: Slavko Elesin, Ivan Ganjin, Aleksandar Jojkić mladi, Danilo M edurić, Zaka M edurić, Tom ica M edurić, N ikola M išković, Đ orđe Crnojački, Paja Crnojački, Radivoj Crnojački, M ihajlo Siriški, Milan Subotin i Lazar Zerem ski. Šef Generalštaba potvrdio je pre­sudu 29. oktobra 1942. godine, s tim što je smrtnu kaznu Isi Stepanovom preinaćio u doživotnu robiju (H L H M Fond Suda VK F, arh. br. H 313/42)

16. oktobar 1942. U Srbobranu je Krivično veće Suda VK F tri dana sasluša- valo 28 učesnika NO P-a iz Turije i izreklo im presude. U ovoj grupi su se nalazili: Stevan Atlagić, Joca Babić, M ilan Botić, Obrad Crnojački, Stevan Drapšin, Mita Elesin, A leksa Jojkić, B ogoljub Golub Jojkić, Čedomir Jojkić, Dobrivoj Jojkić, Milorad Jojkić, M laden Jojkić, N ikola Jojkić, Živko Jojkić, Dančika M edurić, Đ orđe M edurić, Gavra M edurić, Nova Lala M edurić, U roš M edurić, Stevan Milan- kov, Rada Popnovakov, Ljubomir Rajić, Đ orđe Santrač, Borivoj Srem čev, Borivoj Vujanov, Atanas Vujin, Jovan Zeremski i Vasa Živčić. Svi su osudeni na vrem en­ske kazne od četiri godine do doživotne robije. Atanas Vujin je prvobitno bio osuden na smrt, ali mu je šef Generalštaba preinačio kaznu na doživotnu robiju. (H L H M , Fond Suda VK F, arh. br. H 331/42)

22. oktobar 1942. U zgradi novosadskog suda Krivično veće Suda VK F izre­klo je presudu grupi rodoljuba koja se nalazila na istrazi u novosadskoj Arm iji. U grupi su se nalazili: Marija Bača, Petar Dražić, Jan Hrćan, Jelica Krkljuš, Miroslav Rac i Jovan Škrbić. (H L H M , Fond Suda VK F, br. H 332/42)

26. oktobar 1942. U zgradi novosadskog suda Krivično veće Suda VK F izreklo je presude grupi rodoljuba koji su se branili sa slobode a koji su krajem1941. godine bili na isledenju u novosadskoj Armiji. N a vremenske kazne od 2 do14 m eseci osudeni su: Ivan Bešlin , Petar D espotov, Jovan D otlić, Josip H orota, Emil Kušetin, Žarko M ilinkov i Jovgen Pregun. O slobodeni su, odnosno upućeni pred gradanski sud: Živan A nđelić, Svetislav Avram ov, Slavko B ošković, Jan Cin- kocki, Branko Čordar, Pavel Ćeman, Đ orđe Jankov, Stevan Justinov, M laden Kašić, Juraj K opčok, Živan K ozarov, Milan M ilić, Janoš Palinkaš, Jožef Šreder i Živan Zlokolica.

Vredno je zabeležiti da je Jožef Šreder bio imućni Nem ac iz sela Veprovca, sadašnjeg Kruščića. (H L H M , 13. odeljenje, paket br 6.065, arh. br. 2.707)

373

29. oktobar 1942. U zgradi subotičkog suda Krivično veće Suda VK F izreklo je presudu grupi učesnika NO P-a, u čijem sastavu su se nalazili: Tereza Bartuš, Tibor Bartuš, Ferenc D ević, Marko Gabrić, supruga Jožefa Fišera, Šandor Fogel, dr Pavle Franka, Pal Gadžur, Teza Kontić, Tereza K ovač, Marko Monastirski, Jolan N em et, Nandor N em et, G izela M usin, Tereza Pajić, dr Pal Sem ere, Peter Šinković, G izela Vam oš i Jožef Varga. (M SRV , arh. br. 19.876)

3. decembar 1942. u zgradi novosadskog suda završeno je trodnevno suđenje grupi učesnika NOP-a koja se nalazila na isleđenju u N ovom Sadu. U njoj su se nalazili: Đ orđe Am idžić, Petar Andrić, Irma Armbruster, Klara Bern, N ikola Berković, Đ orđe Bešlin , Jan Bohuš, Andrija Cigler, N ikola Cvrkušić, Marija Čale- nić, Dušan Čavić, Kaća D ejanović, Marko D espotović, N egoslav Dobanovački, Velimir D obanovački, Ljubica Đom parić, Jovan Erdeljanović, Aleksandar Erdeš, Zdravko Erdevik, Ondrej Ferko, Slobodan G ajić, Eržebet Grinfeld, Gerhard Gusman, Milan Jockov, Lazar Jovanović, Milica Jovanović, Radivoj Jovanović, Greta Kadelburg, Bela K elerm an, Slobodan Kesler, O to Kinderlaj, N ebojša Kojić, Marija Kolarski, M ile K oledin, Olga Koljazinski, Gabor K oh, Petar Krivokuća, Petar Krstonošić, Nada Kuzmanović, Nada Leskovac, Danilo Lekić, Dragutin Levinger, M iša Lučić, Zora Lučić, Lazar Lujić, Irena Lustig, M ilica Martinović, B oža M elkus, Vilm oš M ere, Radoslav M ijatović, Milica M iladinov, Jovan M ilić, Mita M ilić, Dušan M irković, Slobodan M išić, Đ orđe Nafusi, Sava Palkovljević, Milivoj Pavlica, Katica Pejak, Nićifor Pejin, B oško Petrović, Sava Popović, Vasa Prkosavac, Đorđe Radosavljević, Vera Sadžakov, Lazar Slavnić, B oško Srdanov, Anica Stajić, N ikola Stojšić, Imre Šenbergcr, Gertruda Šer, Dušan Šilić, Ištvan Šipoš, Jovanka Šovljanski, M iroslav Štajner, Jovan Švarc, N ada Velicki i Sava Via. (H L H M , Fond Suda VK F, arh. br. H 373/42)

9. decembar 1942. U zgradi novosadskog suda Krivično veće Suda VKF izre­klo je presudu grupi rodoljuba, u kojoj su bili: Julija Baji, Zdravko Isijanov, Đ orđe Jovanović, N ikola Kisačev, Mara Maksić, Latinka M iškov, Đ orđe N ikolić, N ikola Stanković, Kristina Švind, Aleksandar Vlaškalić i Mira Vlaškalić. (M SRV , arh. br. 19.876)

16. januar 1943. Posle dvodnevnog sudenja u zgradi novosadskog suda, Sud VK F, po prekom sudskom postupku, izrekao je presudu grupi rukovodilaca i aktivi­sta NO P-a, medu kojim a se nalazio i organizacioni sekretar Pokrajinskog kom iteta KPJ za Vojvodinu Svetozar Marković. Osim njega, u ovoj grupi su bili i: Branko Babić, Vasa Babić, Radovan Birovljev, Miroslav Bojanić, Zdravko Bršadinac, Saveta Erdeljan, Ljubica Eric, Mita Gajinov, Sava G ostojić, Stevan Grujić, Toša Grujić, Lazar Dražić, N estor Ergelašev, D okica Isakov, Milan Jerković, Kosana Jocić, M ika Krgin, Dobrivoj Lazarević, Živan M andić, M ilica M arković, Sava M iodragović, Vojislav Petrović, Svetislav Popović, D anica Puškar, N ikola Radoj- čin, Branko Radin, Dura Rusov, Branko Skandarski, Lazar Stejin, Nova Stepanov, Zorana Tucakov i Dim itrije Vukić.

Sud je Svetozara M arkovića osudio na smrt vešanjem . Smrtna kazna je izvršena 9. februara iste godine, u dvorištu novosadske kasarne, u sadašnjoj U lici Jugoslovenske narodne armije, tačno u 11 časova, a izdahnuo je trinaest minuta kasnije. (Lazar Plavšić, n. d ., str. 85-87)

18. januar 1943. U zgradi novosadskog suda preko sudsko veće Suda VKF izrekao je presudu grupi rodoljuba iz Sombora i okolnih m esta koji su se posle istra-

374

ge u novosadskoj Armiji nalaziü u novosadskom sudskom zatvoru. U ovoj grupi su se nalazili: M ilenko Beljanski, M ilenko Bogdanov, Branislav Gagrčin, Biserka Grujić, Eva Cuker, Kosta G uconja, Rada Drakulić, Đura Zarić, Đurica M aširević, N em anja M rdanov, Vitomir Pavkov, Lazar Plavšić, Budimka Stefanović, Milivoj Stričević, Dura Šarčanski, M ancika Špajdl i V ilim Špajdl. (Lazar Plavšić, n. d. str. 85-87)

10. mart 1943. U Pečuju je Krivično veće Suda VK F izreklo presudu grupi aktivista i rukovodilaca NO P-a iz Baranje, koja je uhapšena decembra 1942. godine i do suđenja bila na istrazi u ispostavi hortijevske kontrašpijunaže u mestu Madarbolji. Od oko devedeset uhapšenih osudeni su: M ijo Bošnjak, M ustafa Hrom ić, Stjepan Ilić, Vinko K ovačev, Jovan Lazić, Marko M utavdžić, Dragutin Panic, Vinko Petrović, M atija Prakatur, A lojz Prašnikar, Aleksandar Stefanović i V inko Vorgić. Svi su osudeni na vrem enske kazne i oterani u razne zatvore u M adarskoj, dok je Lazić, koji nije prisustvovao sudenju, jer se nalazio u ilegalstvu, osuden na smrt. Lazić je posle kraćeg boravka na partijskom radu u Budim pešti, po direktivi Partije, otišao na partijski rad u Bačku, gde je uhapšen i ubijen na istrazi. Ostali okrivljeni su upućeni pred druge sudove ili oslobođeni optužbe. (Lazar Plavšić, n. d. str. 68, i Nada Lazić, n. d. str. 215)

31. mart 1943. Posle trodnevnog sudenja, Krivićno veće Suda VK F, koje je zasedalo u zgradi vojnog suda u Sombathelju, izreklo je presudu grupi od oko 60 rukovodilaca i učesnika NO P-a iz Medumurja, koji su bili na isleđenju u čakoveč- kom Starom gradu. Sud je Vinka Karlovića i Antuna Lovrenca osudio na smrt, pa im je kazna preinačena u vremensku kaznu. U ovoj grupi osudeni su na vrem enske kazne, izmedu ostalih, i: V inko Antunović, Josip B ajković ,'Franjo Barić, Ivan Blagus, Antun Bratko, Ivan Bratko, Arpad Brandl, Viktor Brandl, Đ uro Bujanić, Ivan Cvetković, N ikola Čalopek, Josip Ćirić, Đuro Ebenšpanger, Bernard Filipo- vić, Ivan H orvat, Josip Horvat, Martin Horvat, Dragutin Kolarić, Pavao Kovač, Ivan Krištofić, Franjo Kvakan, Martin Lovrenc, Ivan M ajerić, Florijan M unda, Ivan N ovak, Martin Novak, Stjepan Novak, Franjo Pašić, Ivan Pataki, Petar Orel, Antun R ob, N ikola Tkalčec i V itko Višković. („M edim urje“ , str. 80)

Maj 1943. godine. Županijski sud u Sombathelju izrekao je presude grupi rukovodilaca i učesnika narodnooslobodilačkog pokreta koja je uhapšena 27. januara 1942. godine, na dan kada je trebalo da se održi sreska konferencija KPJ. U grupi su se nalazili: Valent Balent, Stjepan Balent, Josip Barić, Josip B eliga, Dragutin Bedenicki, stariji, Dragutin Bedenicki mladi, Josip Benger, T om o Berm anec, Dragutin Blagus, Lovro Cavlek, Stanko Čavlek, Stjepan D olen- čić, Andrija D olenec, Dragutin D olenec, Stjepan D olenec, Ivan Frančić, Pavao G lavina, Stjepan G lavina, M ijo H abuš, A lojz H orvat, Elizabeta H orvat, Franjo H orvat, Franjo H orvat mladi, Marija Jurčee, Andrija Jurčec, Ignjat Jurčec, Josip K erovec, Ivan Knez, Ignjat K os, Josip Kos, Vinko K os, Slavko K upec, Dragutin Kustić, Antun Legin, Ivan M alek, Josip M alek, Stefika M alek, Franjo M atoš, Ivan M atoš, M ijo M atoš, Ivan M esarić, Jpsip M ihac, Franjo M linarec, Ivan Mlinarec, Josip Mlinarec, Vinko Nad, Josip Nedera, Andrija Pigac, Pero Pinter, Stjepan Pipšek, Ladislav Plačkov, Josip Radm anović, V inko Rajher, Josip Siladi, M ijo Stanišćak, D uro Strahija, Antun Švenda, Josip Švenda, Ivan Skoda, M ijo Tizaj, A na Vlahek, R udolf V lahek, N ikola Vizer, Stjepan Vrančić, Ivan Vud i Josip Zadravec.

375

Svi u ovoj grupi bili su osudeni na vrem enske kazne i odvedeni u razne madarske zatvore. Sekretar Sreskog komiteta SKOJ-a Dragutin Bedenicki mladi osuden je na doživotnu robiju. N ekoliko puta se javio svojim a iz zatvora u Ungvaru (sada Užgorod). Josip Beliga, koji je bio osuđen na 12 godina robije, umro je ubrzo posle izricanja presude, od pretrpljene torture na istrazi. (Arhiv Muzeja Medumur­ja u Čakovcu, Kutija sećanja učesnika narodnooslobodilačke borbe)

13. decembar 1943. U zgradi novosadskog suda Krivično veće Suda VKF izre­klo je presudu grupi rodoljuba koja se nalazila na istrazi u Arm iji. U grupi su bili: Milorad Crnjak, M iloš Crnjakov, M ihajlo Novakov, Vitom ir Pejak, Ignjat Tucić, Vitomir Tucić i Vukica Tucić.

Istog dana Krivično veće Suda VKF izreklo je presudu i grupi rodoljuba na čelu sa Simom Paninim. (M SRV , arh. br. 19.876, Spisi Suda VK F br. H 274)

14. septembar 1943. U zgradi novosadskog suda Krivično veće Suda VKF izreklo je presudu grupi učesnika NO P-a iz Čuruga, Đurđeva, D espotova, Kaća i još nekih mesta. U grupi je bilo 45 okrivljenih. M edu njima su, izmedu ostalih, bili i: Ivanka Grujić, Lazar Grujić, Radivoj Ivkov-Plačkić, Danilka Savin, M iloš Jovin, Janko Kolesar, Joakim K ovač, Petar Krstić, Sava Lazin, Tanasije Milić, Julijan Pa- puga, Jelka Panin, Petar Panin, Dušan Pisarev, Emilija Pisarev, Grozdana Pisarev, Draginja Popić, Ankica Radišić, Branka Savin i Zora Savin. (Nedostaju imena još19 osudenih) (Živan Milisavac, n. d. str. 84-88)

Istog dana u zgradi novosadskog suda krivično veće Suda V K F izreklo je pre­sudu četvorici rodoljuba. Petar Crnjakov i Petar Panin osudeni su na šest, odnosno osam , godina robije, dok je Sud u pogledu okrivljenih Radovana Gajića i Toše Panina ustanovio da nije nadležan da im sudi. (M SRV arh. br. 19.876)

Septembar-oktobar 1943. Prema sačuvanom izveštaju Suda VK F, tokom druge polovine oktobra 1943. godine ovaj sud je osudio u Bačkoj veću grupu rodoljuba. M edutim , pronadene su neke presude iz septem bra 1943. godine, koji­ma je osuđen veći broj ljudi sa ovog spiska. M edu njima se nalazi i Sava V ia, koji je, prema presudi koja je sačuvana, osuden već 3 ., decembra 1942. godine. Usvajajući mogućnost da je prilikom sastavljanja spiskova došlo do greške pri naznačivanju vremena kada su ove osobe osudene, ovaj spisak ipak ukazuje na m asovnost sude­nja pripadnicima NO P-a krajem 1943. godine, kao i na to da se N O P, bez obzira na veliki udar koji je u Bačkoj pretrpeo 1941. godine, stalno razvijao i jačao. Okrivlje- ni sa ovog spiska, su uglavnom, posle izricanja presude oterani u zatvor u Šatora- ljaujhelju. Prema njihovom sećanju, u ovaj zatvor su dovedeni već krajem septem ­bra. Stoga je najverovatnije da je sastavljač spiska pogrešio i, um esto septembra, napisao oktobar.

U ovoj grupi, u okviru više pretresa, osudeni su: M ilovan Avram ov, Stevan Avram ov, M ilovan Anđelić, Milan Apić, Svetislav B ajčetov, Vasa Bajić, supruga Aleksandra Banića, Renata Bažik, Ruža B atos, Antal B enja, Todor Blizanac, Mili­ca Bokšić, Vasa B oškov, Slavko Bugarski, Đorde Bulić, Radivoj Cimborov, Milorad Crnjak, Petar Crnjakov, Pavle Cerkezov, Rada Čerkezov, Milivoj Čonkić, M ilovan Čonkić, Sava Čonkić, Milan Čopović, D ejan D ejanov, Stevan D ejanović, Slavko D olovac, Žarko D olovac, Milan Drakulić, Vladimir D udašev, Milan Džanić, Ivanka Erdeljan, Branko Gerić, M iloš G ostović, Sava G ostović, Ivanka Grujić, Lazar Grujić, N ikola Gucunski, Imre Husar, Lajoš Husar, M ikloš Husar, Ištvan H orti, Lazar Igić, D orde Jankov, Radivoj Jankov, D ina Janković, Milan Jo-

376

vanović, Darinka Jovin, N ikola Jovin, Ivan Kaćanski, Milivoj K iselički, Ilijana Kobiljski, Janko Kolesar, Jovan K ovač, Slavka Kostić, Petar Krstić, Sava Lazić, Svetislav Leskovac, M ilenko M arinković, Karolj M esaroš, Đ erđ M iler, Aleksandar M ilić, D anko M ilić, Jovan M ilić, Tanasije M ilić, Stanko M ilivojević, Janoš Nađm eljkuti, Ivan N ovakov, Jovan Petrov, Katica Petrović, Mirko Petrović, Jelena Panin, Petar Panin, Sima Panin, Draga Papić, Toša Papić, Đura Papuga, Desanka Pavlović, Jovan Petrov, Emil Petrović, Katica Petrović, Mirko Petrović, Dušan Pisarev, Emilija Pisarev, Grozdana Pisarev, Nem anja Popović, Stevan Popović, Vujica Popović, Ankica Radišić, M iloš Radosavljev, Jovan Radosavljev, Velimir Rajić, Branka Savin, Todor Savin, Zorka Savin, Ivan Selakov, Stevan Siracki, Juli- jan Skuban, Dragoljub Srdanov, Joca Stejić, Milivoj Stejić, Jovan Stepanov, supru- ga Pavla Stražmeštera, M ilenko Svačić, Živan Šokica, Ivan Šuc, Žarko Todinov, D orde Višnjić, Sava V ia, M ilenko Vlaškalić, Nova Velicki, Božidar V učković, Vasa Zlokolica, Em il Živančev i Dragomir Žugić. (M SRV, arh. br. 19.875/K , III, F 21/13-27)

Svi sa ovog spiska osudeni su na vremenske kazne, osim Vase Bajića, koji je osuđen na smrt vešanjem , pa pom ilovan i osuden na doživotnu robiju. Na spisku nisu oni kojima je sudeno, ali im Sud nije izrekao kazne, već ih oslobodio ili uputio pred drugi sud. Prema dokum entu, svima njima sudeno je drugom polovinom okto­bra 1943. godine. Prema tvrđenju Živana M ilisavca u navedenom delu, ova grupa osuđenih već je u septembra stigla u zatvor u Šatoraljaujhelju.

20. septembar 1943. U zgradi novosadskog suda Krivično veće Suda VKF osudilo je Savu Nikšića iz Šajkaša na dve godine i dva m eseca zatvora. Pre toga ga je gradanski sud već osudio na-pet m eseci, a kako tu kaznu nije bio izdržao, ovom prilikom mu je izrečena takozvana skupna kazna. (H L H M , 13. odeljenje, paket br. 6.721, br. H 194/43)

26. oktobar 1943. U zgradi novosadskog suda Krivično veće Suda VKF izre­klo je presude Đordu Buliću, M ilanu Drakuliću i Ivanu N ovakovu, koji su uhapšeni krajem leta 1943. godine u Žablju i od tada bili na istrazi u novosadskoj Armiji. Drakulić je osuđen na doživotnu robiju, a druga dvojica na po tri godine zatvora. Na istom pretresu oslobodena je optužbe Grozda Bordin, takode iz Žablja. (H L H M , Fond Suda VK F, br. H 304/43)

Septembar 1943. U budimpeštanskom zatvoru „Margitkerutu“ Krivično veće Suda VK F izreklo je kazne od 8 do 12 godina robije Ivanu M ešm enderu, Mirku Ša- riću i Stjepanu Šariću, iz Gornjeg Pustakovca kod Čakovca, jer su skrivali partizane u svom stanu. Sva trojica su našla smrt u nem ačkom logoru u Dahau. („Medimur- je“ , str. 52)

13. mart 1944. U N ovom Sadu je obešen N ovak Pejčić, istaknuti rukovodilac NO P-a iz K ule, a koga je Sud VK F, kao Preki sud osudio na smrt. (Sećanja Julijana H ercega iz Kule)

5. april 1944. Posle trodnevnog pretresa, madarski domobranski vojni sud u K ošicam a, kao preko sudsko veće, izrekao je presudu grupi od 41 učesnika N O P-a i nekoliko učesnika madarskog pokreta otpora, koji su bili zatočeni u vojnom zatvo­ru u Šatoraljaujhelju. Sudilo im se zbog oružane pobune i pokušaja proboja iz zatvora 22. marta 1944. godine. U ovoj grupi su se nalazili: Laslo A dam , Šandor Ajzenberger, Milan Anđelić, Branko Barudanov, A ntal B enja, Darinka Berić, Geza Budim čević, Rade Čerkezov, N estor Dim itrijević, Slavko D olovac, Vladimir

377

Dudašev, M ihajlo Đurić, Ižak Ganc, Alferd Goldštajn, Ljudevit Husar, Nikola Husar, Ilijin Mirjana, Danilka Jovin, Slavka Kostić, Svetislav Leskovac, Ferenc Levi, Tibor Levi, Danko M ilić, Petar M ogin, Desanka M oljac, Nikola Mravić, Desanka Pavlović, Emilija Pisarev, Grozdana Pisarev, Lazar Popadić, Toša Popin, M ilenko Sačić, Branka Savin, Miroslav Simin, Imre Sem ere, Dragoljub Srdanov, Lajoš Švajger, M ilenko Vlaškalić, Ivan Vračarić, Uroš Vukić i Vasa Zlokolica.

Sud je na smrt osudio: Šandora Ajzenbergera, Branka Barudanova, Antala Benju, Nestora Dim itrijevića, Ižaka Ganca, Ljudevita Husara, Nikolu Mravića, M ilenka Sačića, Imrea Sem erea, Dragoljuba Srdanova, M ilenka Vlaškalića, Uroša Vukića i Vasu Zlokolicu. O stale okrivljene delom je osudio na kazne od osam do četrnaest godina ztvora. Predm ete šesnaestoro optuženih Preki sud je uputio pred redovan vojni krivični sud, smatrajući da u prekom sudskom postupku nema dovoljno vrem ena da se dokaže i njihova krivica. Komandant domobranskog kor­pusa u Košicama general-major Bela Tanito već je sutradan potvrdio presudu, s tim da je smrtne kazne izrečene N ikoli Mraviću i Imreu Sem ereu preinačio na po deset godina robije. Smrtna kazna je još istog dana izvršena nad 11 osuđenih rodoljuba, u sudskom zatvorskom dvorištu, u 10 časova i 45 minuta. (H L H M , 13. odeljenje, paket br. 6.065 i Pärttötenelmi leveltär, Budapest br. 653 F 4/V 1944-3.191)

23. april 1944. U Sombathelju je Krivično veće Suda VK F osudilo na dve godine robije Dragutina Karlovčeca iz Čakovca, jer je pokušao da pom ogne Jevre- jima koji su se nalazili na prinudnom radu u Cakovcu. („Rad V kolone u M edimurju“, str. 81)

Leto 1944. U zgradi čakovečkog Starog grada Krivično veće Suda VKF osudi­lo je grupu rodoljuba zbog organizovanja narodnooslobodilačkih odbora u Preko­murju. Jedan od njih osuden je na doživotnu robiju, a ostali na vrem enske kazne. („M edimurje“ , str. 76)

29. februar 1944. U zgradi novosadskog suda Krivično veće Suda VKF osudi­lo je Milana Panića iz Bačke Palanke na 14 m eseci zatvora, zbog toga što je u svom stanu skrivao ilegalne borce. Panić je na sudenje doveden iz logora u Nađkanjiži, čiji komandant moli da mu se osudenik vrati u logor nakon izdržane kazne. Inače, Paniću je ovom prilikom već drugi put sudilo Krivično veće Suda VKF. (H L HM , Fond Suda VK F, br. H 164/44)

Jul 1944. U Bačkoj Topoli pred dva Krivična veća Suda V K F izrečena je pre­suda većoj grupi učesnika NO P-a koji su bili zatočeni u bačkotopolskom logoru. Na osnovu raspoloživih podataka tokom dvodnevnog rada pred ova veća izvedeni su:

Smilja Aćim ović, Aleksandar Alargić, Milivoj Am idžić, Svetozar Andrin, Kata Arsenin, Kosta Arsenin, Isa Avram ov,

N ikola B alenović, Irena Balog, Stevan Bertus, Franja B lažeković, Vida Bog- danović, Jeliborka Božić, Aleksandar Branković, Lajoš Budai,

Rada Crnojački, M iladin Crveni, Žarko Crveni,M ilanka Čalenić, Jovan Čerevicki, Spasa Čerevicki, M arinko Čupić, Tinka

Čuruški,D orde D otlić,Stanimir Erceg, Vera Erdeljan, Vera Erem ić, Stevan Eror,Jožef Fišteš,

378

Jelena G aćaš, A leksa G ajinov, Svetislav Garabantin, M ilka Gavanski, Vujica Glavardanov, Jovanka Glavić, Jan dr Gombar, Gaja Gračanin, M ile Grao- vac, Ibolja Grinberger, Katarina Grinberger,

Jovan Hajzler, Josip Halper, Kalman Horvat, Paja Horvat,Rada Ivanov,Gavra Jocić, Jelica Jojkić, Sava Jojkić, Đ oka Jovanović, Vasa Jovanović, Je­

lena Jovin, Ljubica Jurišić,Rada Kantardžić, M iloš Kavraja, Milan Kiždobranski, Gruja Knežević,

Petar K ojić, Velim ir K ojić, V em a K ojić, M iloš Kolarski, Dobrila K oledin, Vera K oledin, Dragica K oledin, Vera K osovac, Milan K ovačev, M laden Kozarev, N estor Kozarev, Lazar Krivokuća, M elanija Krkljuš, M ilenko Kronić, B oža Kuzm anović, Dragica Kuzmanović, Nada Kuzmanović,

Olgica Lančuški, Branko Laušev, Isa Laušev, M ilica Laušev, Joca Lazić, Svetozar Lazić, Pal Lehotski,

Paja M adžarev, Stevan M aletić, M ileva M alešev, M iladin M alivuk, A leksan­dar Marić, Jovan Marić, Stevka Marić, V oja Marinkov, Božidar M ašić, Dragiša M ažić, Pelka M ilić, Slobodan M iloradov, Stojan M iloradov, M iroslav M ilovanov, Dobrila M iškov, Radivoj M ogin, Jelena M om čilović, Franja Mor,

Anđelka Naum ov, Rada Naum ov, Isa N edeljkov, Slavica N estorović, Olga Nikolić, Stevan Nikolić,

Štefanija Oberkirš,Pera Palanački, Jovan Pandurović, M aca Panin, Rada Pantić, Zora Pašćan,

Ilona Pataki, Vasa Paunović, Julka Pavkov, Mira Pavlas, Petar Pavlov, Anka Pećnik, Đ orđe Petrović, K osta Petrović, Mirko Petrović, Tanasije Pilić, G eza Polaček, Ružica Popov, Voja Popov, Joca Prodanov, Ljubica Prodanović, M ilena Prodanović, M iroslav Prodanović, Vera Prodanović,

Kosana Radišić, Sava Radnov, Dobrila Radojev, Anka Rajkov, Kristina Raletić, M ilica Raletić, Marko Repić, Blanka Rus, Lazar Rusov, Stevan Rusov, Živka Rusov,

Franja Sarkotić, Pavle Sekeruš, Draginja Sekulić, Petar Simić, Sofija Simin, Milan Sivački, Nada Sremac, M iloš Stankov, Bogoljub Stanković, Dušan Stanko- vić, Živka Stanković, Živko Stević, Dragoljub Stojković, Lazar Subić, Sava Subo- tić, Boško Subotin, Đ oka Surdučki,

Imre Šenberger, Sava Šijački, E gon Štajner, Marta Stark, Svetozar Šućov, Đ oka Tapavica, Toša Tom ić, Dobrila Todorović, Katica Tucakov,Dara Vardić, Nada V elicki, Matija Venčelovski, Julka Vernački, Mara V ese-

linov, Jovica Višnjički, Marinko Višnjički, Stevan Višnjički, M ara Vlaškalić, Radojka Vlaškalić, Sava Vlaškalić, M ita V ojnović, N ada V ojnović, M laden Vrtunski, Ruža V ujkov, M ilenko V ukov, Ružica V ukov, Sofija Vuksanov,

Jan Zajac, G ojko Zerem ski, Sekula Zerem ski, Smilja Zerem ski,Mirjana Žabaljac, Adalbert Žem ba, Kristina Žem ba i Milan Živanov. Pre hapšenja, ovi logoraši radili su u organizacijama N O P-a u Bačkom Bre-

stovcu, B ačkom Gradištu, Bačkoj Palanci, B ečeju, Čurugu, Gospođincim a, Kisaču, K ovilju, Kuli, Laliću, Nadalju, N ovom Sadu, Rum enci, Sivcu, Silbašu, Srbobranu, Šovam a, Tovariševu, Turiji i Vrbasu. Osim ovih učesnika NO P-a u logoru u Bačkoj Topoli bila je i povelika grupa uhapšenih rodoljuba koji nisu izve- deni na sud, koji su zajedno sa osuđenim logorašim a oktobra 1944. oterani preko Komaroma u nem ačke logore smrti. Qsim iz navedenih m esta, neosudenih logoraša

379

bilo je i iz A d e, Bačkog Petrovca, Gložana, Ruskog Krstura, Loka, Pačira, Sombora i Subotice. M edu njima je bilo i deset omladinaca koji su iz šarvarskog logora dovedeni u Novi Sad radi negovanja bolesne dece u logoraškoj bolnici, pa su se tamo uključili u rad novosadske omladinske organizacije. (G olubović - Kuma- nov n. d. str. 315-323; M laden Vrtunski n. d. str. 127-205; H L H M , Fond Suda VK F, br. H 626/44). Nekim a od ovih neosuđenih logoraša Sud VK F je sudio u od- sustvu, već onda kad su oni bili u nemačkim logorima.

30. avgust 1944. U prostorijama čakovečkog Starog grada Sud VK F, po pre- kom postupku, izrekao je smrtne kazne grupi međumurskih učesnika NO P-a. U toj grupi su bili: Josip D obrovoljec, Ivan Jelšovec, Rafael Jelšovec, Leonard Krčmar i Ignac Pintar. Sud je ovom prilikom izrekao i jednu kaznu doživotne robije, koju je dobio Mijo Ivaci. Istog dana smrtnu kaznu su izvršili pripadnici jedne madarske domobranske tenkovske jedinice, koja je bila stacionirana u Starom gradu u Čakov- cu. („M edimurje“ , str. 76).

Na osnovu raznih okupatorskih policijskih izveštaja, rekonstrukcija sastava robijaških kolektiva i sećanja preživelih zatočenih učesnika N O P-a, utvrđeno je da su osim lica, čije su presude pred okupatorskim sudovima sačuvane ili rekonstruisa- ne, pred okupatorske sudove, uglavnom Sud VK F, izvedeni i sledeći učesnici NO P-a i oterani na robiju u razne madarske zatvore:

Radivoj Ačanski, Stanko Ačanski, Marko A ksin, Gavra A leksić, Anka Andrić, Lazar Andrić, Slavka Aranđelović, M iloš Avram ov,

Stevan Bakić, Dezider Balog, Jovan Basara, Toša B ečejac, Ignjat Bedjač, Avram B elić , Ivan Belić, Stevan Belić, Vince B enja, Darinka Berić, Ferenc Bertron, Magda Bertron, M ihajlo Biljna, Ljubomir Blažić, Stanislav Blažić, Andrej B ohuš, Peter Boršoš, Josip Božanić, Rajko Božin , Dobrivoj Brankov, Bora Budošan, Radivoj Bugarin, Đ oka Bulić, Dura Burgijašev,

Šandor Cobor,Stevan Čalenić, Uroš Čerkezov, Samuilo Čelovski, Štefan Čipkar, Persa

Čobanski, Rada Čobanski, Spasoje Čobanski, Božidar Čolić, M ilan Čom ić, Milan Čonkić, Vladimir Čordaš, Boško Čupić,

Milan Ćopić, N ikola Ćurčić,M ileta D anilovac, N ikola D anilovac, А са D ickov, Isa D ickov, Miladin

D im ić, N estor Dim itrijević, Stevan Dim itrijević, Uroš D im itrijević, Stevan D okić, D orde D olovac, Rada Doroški, Marijan D ostanić, G iga Dragić, Đura Dubovski, Ljudevit D udok,

Imre D eri, Đura Đ erić, N ikola Đom parić, Šaca Đulinac, Giga Đuragić, Mita Đurdev, M ihajlo Đurička, Mihal Đuriš,

Sava Džiguraš,Slavko Elesin, Saveta Erdeljan,Samuel Feđi, Milan Filipović, K olom an Fliser, Kosta G ajić, Pera Gajinov,

Vujica G ajinović, Jan Gašpar, Sam o G ažo, Branko G lavaški, Milan G ojić, Mita G oločorbin, Velim ir G oločorbin, V eselin G oločorbin, Tibor G otesm an, Stevan Grbić, M arko Grnić, Ondrej Grnja, Herman Grosman, Ferenc Grigač, Danilo Grujić, Slavko Grujić, Slobodan Grujić, Vasa Grujić,

Durica H erceg, Ondrej Hrnčiar, Janko Hromiš,Pavle Ilić, Mirjana Ilijin, Gruja Ilin, Nićifor Ihn, Ilija Isakov, Branko

Iskrin, Pavle Iskrin, D orde Itebejac, Petar Ivančić, Radivoj Ivkov, Stevan Ivkov,

380

M enjhert (?) Jakovljev, Aleksandar Jakovljević, Samo Jakuš, Đ orđe Janko- vić, Stevan Ječanski, Mita Jevrosimov, Stanko Jevrosimov, Vasa Jevrosimov, Radica Jocić, Radivoj Jockov, Aleksandar Jojkić, Tugomir Jojkić, B oško Jovano- vić, Petar Jovanović, Bogoljub Jović,

Ivan Kaćanski, Stevan Kaćanski, Lazar Kalić, Mihal Kardelis, Josip Kardoš, Stevan Katanić, Aleksandar Katić, Milivoj K esovan, Jan Kiš, Ferenc Kiščepregi, Ivan Knežević, Đura Kolar, Milivoj Kolarić, Vitomir Kolarić, Vujica Kolarić, Milan K om adinović, Janko Kopčanski, Milivoj K osanov, Petar K ošić, Dura K ovač, Mihalj K ovač, Danica Kovačev, Dušan Kovačev, Olga K ovačev, Sever K ovačev, Vasa K ovačev, Slobodan Kovačević, Lajoš Krishaber, Lazar Krstić, Petar Krstono- šić, Velizar Kozarski, Zdravko Kunić,

Stevan Lazić, Stanoje Leskovac,Milan M aksimović, M iloš M aksimović, Slavko M aksimović, Ljubiša Manoj-

lović, Jovanka Marić, Todor Marić, Dušan M arkov, Maksim M arkov, Dura M ažić, Petar Mažić, Slavko M edurić, Karolj M esaroš, Bogdan M ijatov, Milan M ijatov, N i­kola M ijatov, Svetozar M ijin, Dam jan M ilanov, Mirko M ilanović, Đ ok a M ilić, To- ša Milić, Mika M ilin, Radivoj M ilin, Boško M ilutinovic, M ilan M iljuš, Sava Mi- škov, Jovan M išković, Petar M ogin, Lazar M itrovčan, D esanka M oljac, Petar M o­ljac, Jovan M ošorinac, Nikola M ravić, Rada M ušicki,

Svetko Nešić, Zoran Ninković, Petar Novak, Stevan N ovak, Branko Novoselac,

Vujadin O bradov, Jan O čovej, N edeljko Ostojić,Pavel Palinkaš, Milivoj Pavlica, Rajko Pandurov, Stevan Papić, Julijan

Papuga, Josip Pavliković, Petar Pejčić, Petar Perić, Vasa Petrović, Slobodan Pešić, Vasa Petrović, Vojislav Petrović, D ejan Pešić, Pal Peter, D ejan Petrovački, Milan Pitejin, Radica Pitejin, Rada Plačkov, Vladimir Plahitinski, Gavra Popadić, Lazar Popadić, Draginja Popić, Todor Popin, Andrija Popov, Ljubiša Popov, M iloš Popov, Mirko Popov, Paja Popov, Rada Popov, Uroš Popov, Žarko Popov Praska- lov, Nem anja Popović, Fedor Popović, Sava Prekajac, Giga Pujin, Stevan Proda- nov, Ljubiša Protić, Samo Pucovski, Milan Puškarev, Staitimir Putnik,

Josa Radnov, Jovan Radosavljev, Sava Radanov, Panta Radosavljević, D orde Rajić, M iloš Rajić, Rada Rajinac, M aksim Rakić, M laden Raletić, Zivko Ratkov, Dorde Rihtarić,

Imre Sabo, Jan Sabo, Pavel Sabo, Branka Savin, M ilica Savin, Stanika Sekicki, Samuel Seleštianski, Pavel Selnec, Sava Sentivanac, Ferenc Sič, Miroslav Simić, Pera Simin, D orde Singer, M ihajlo Siriški, Janko Skuban, D orde Sitar, Kiri-lo Skuban, Stevan Stajić, Rada Stanisavljev, Jovan Stejić, Stevan Stefanov, Stevan Stojšić, Dušan Stepanov, Isa Stepanov, Milan Stepanov, Todor Stojšin, Janko Struhar, Mihal Stupavski,

Ivan Šerkov, Isa Šijački, Jan Širka, Ferenc Šoti, Mita Šovljanski, Josip Span a, Edita Spicer, Erža Šreder, Milan Štrboja, Rada Strboja, Slavko Sućov, Pa­vel Suster, Vladimir Suster, Jovan Svarc,

G edeon Tatić, Daniel Tandori, M iloš Tatić, Rada Todorov, Mara Todorović, Dušan Topalović, M ilorad Tovariški, M ile Trbić,

Josip Urban,

381

Hans Vagman, Nikola Varga, V eselin Velim irović, V lada Velim irović, Paja Vernački, Marko Vezilić, Dragutin V inić, Aleksandar V ia, Lazica Vrbaški, Vasa Vujić, Milan Vujkov, Stevan Vučić, Sava Vujičin, Živko V ukić, M ile Vujkov,

Branko Zarić, Milan Zečević,Milan Živanov, Branko Živković i Tugomir Živić.

382

IZ V O R II L IT E R A T U R A

А/ Izvori

I. Arhivska grada1. Arhiv V ojvodine, Sremski Karlovci

- Fond A nketne kom isije za utvrdivanje ratnih zločina na teritoriji Vojvodine- Fond Okružnog javnog tužilaštva u Novom Sadu 1941-1944.

2. Baranyamegyei Leveltär, Pecs (Arhiv baranjske županije u Pečuju)- Fond poverljivih spisa velikog župana 1941-1944.- Fond podžupanskog ureda 1941-1944.- Fond Okružnog suda i Okružnog tužilaštva u Pečuju 1941-1944.- Fond sudskog zatvora 1941-1944.

3. Csongrädmegyei Leveltär, Szeged (Arhiv čongradske županije u Se­gedinu)- Fond Okružnog zatvora u Segedinu- Fond Okružnog suda i tužilaštva u Segedinu

4. Hadtörtenelm i Leveltär, Budapest (Vojnoistorijski arhiv u Budimpešti)- Fond Trinaestog vojnosudskog odeljenja Generalštaba 1941-1944.- Fond Suda Madarskog kraljevskog generalštaba 1941-1944.- Fond vojnog suda u Segedinu 1941-1944.

5. Istorijski arhiv, Subotica- Fond okupatorske vojne uprave 1941.

6. Jevrejski istorijski m uzej, Beograd- Fond sećanja preživelih logoraša i prinudnih radnika

7. Magyar Orszägos Leveltär, Budapest (M adarski zemaljski arhiv u Bu- dimpešti)- Fond Predsedništva vlade 1941-1944.- Fond Ministarstva pravosuda 1941-1944.

8. Muzej i arhiv M edimurja, Čakovec- Fond sećanja učesnika narodnooslobodilačkog rata

9. Muzej i galerija slika, Bečej- Fond sećanja učesnika narodnooslobodilačkog rata

10. Muzej Socijalističke revolucije V ojvodine, Novi Sad- Fond sećanja učesnika narodnooslobodilačkog rata

383

- Fond dokumenata о madarskoj okupaciji 1941-1944.11. Pärttörtenelmi Leveltär, Budapest (Partijski istorijski arhiv u Budim-

pešti)- Fond sećanja bivših zatvorenika u Šatoraljaujhelju- Zbirka policijskih izveštaja о levičarskim pokretima

12. Pokrajinski muzej Prekomurja, Murska Sobota- Fond sećanja učesnika narodnooslobodilačkog rata

13. Zgodovinski arhiv CK Zveze komunistov Slovenije, Ljubljana (Istorijski arhiv Centralnog kom iteta Saveza komunista Slovenije, Ljubljana)- Fond sećanja učesnika narodnooslobodilačkog rata

В) Objavljena građa

1. A Jogi Hirlap Törvenytära, Budapest 1921-1944. (Zbirka propisa prav- nih novina, Budim pešta, 1921-1944)

2. Karsai, dr Elek: Fegyvertelen älltak az aknam ezökön. Dokum entum ok a munkaszolgalat tortenetćhez. (B ez oružja su stajali na minskim poljim a. Dokum en- ta za istoriju prinudnog rada) A Magyar Izraelitäk Orszägos K epviselete Kiadäsa, Budapest, 1962.

3. Magyarorszäg es a mäsodik viläghäboru (Madarska i drugi svetski rat), Kossuth K iado, Budapest

4. M arschalko, dr Janos: A hatälyban levö Igazsagiigyminiszteriumi rende- letek rendszeres gyüjtem enye (Sistem atizovana zbirka važećih propisa Ministarstva pravosuda), Budapest, 1897.

5. Oltvai, Ferenc: Szeged multja l'rott em leekekben (Prošlost Segedina u pi- sanim dokum entim a), Szeged m egyei jogu varos tanacsa vegrehajtö bizottsägänak M üvelödesi osztälya. Szeged, 1968.

С) Periodika i štampa

1. A Magyar Zsidök lapja, Budapest (List madarskih Jevreja, Budim pešta)2. A rena, Zagreb3. A Jogi Hirlap (Pravni vesnik - madarski službeni list - prim, autora),

Budapest4. Budapesti közlöny, Budapest (Budimpeštanski vesnik)5. D nevnik, Novi Sad6. Hadtörtenelm i közlöny (Vojnoistorijski glasnik), Budapest7. Igazsägügyi közlöny (Pravosudni glasnik), Budapest8. Istorija dvadesetog veka, Beograd9. K epes figyelö (Ilustrovani posm atrač), Budapest

10. Magyarorszäg (M adarska), Budapest11. M edim urje, Cakovec12. Pärttörtenelmi kozlem ćnyek (Partijsko-istorijska saopštenja), Budapest13. Reggeli ujsäg (Jutarnje novine), Novi Sad

384

В) LITERATURA

I. Članci i priloziB r i n d z a , Käroly: K obe vest m em ento (U kamen uklesano sećanje). Bilten

Opštinskog odbora SU B N O R -a Subotica, 1983.G a z s i , Jozsef: 6.000 bori munkaszolgälatos tragediäja (Tragedija 6.000 pri­

nudnih radnika iz Bora). Hadtörtenelm i közlöny, Budapest, 1964.K a č a v e n d a , dr Petar: Logor u Bačkoj Topoli,K a l š a n , Vladimir: M edimurje 1941. godine. Medimurje br. 1/1981, Čako-

vec.Magyar mult. (Madarska prošlost). Feljton bez potpisa. Magyarorszäg, B u­

dapest, br. 22/84.M i j i ć , Milan: Svjedočenje о skojevcima. A rena, Zagreb, 1981.M i r n i ć , dr Josip: Sistem prekog sudenja na madarskoj okupacionoj terito-

riji 1941. Vojvodina 1941. N ovi Sad, 1967.P a 1 ä s t i , Läszlo: Ferenczy csendörezredes jelenti (Žandarmerijski pukovnik

Ferenci javlja), Kepes figyelö br. 1-5/1946.P e r n e k i , dr Mihäly - S z a k t e r , dr Gyula: Kiss Ernö statäriälis pere es

em leke (Preki sudski postupak protiv Ernea Kiša i uspom ena na njega).R o t b a r t , Vladislav: Revolucionarna delatnost om ladine Bačke u zatvorima

i logorima fašističke Madarske 1941-1944. (Omladina Vojvodine u ratu i revoluciji 1941-1945. - za štampu priredio dr Danilo Kecić) Izdanje Instituta za istoriju, Novi Sad, 1981.

R o t b a r t , Vladislav: Ž ivot i smrt za legendu, D nevnik , N ovi Sad, 1981.S aj t i , Enikö: A magyar - horvat hatärtärgyaläsok es lakössägcsere kudarca

(1941-1944) - (Neuspeh madarsko-hrvatskih pregovora u pogledu regulisanja gra- ničnih pitanja i razmene stanovništva - 1941-1944). A cta Universitatis Szegedinien- sis de A ttila Jozsef nom inatae - acta Historica. LX X X II, Szeged, 1983.

S a j t i , Enikö: A jugoszlav komunista pärt vezette ellenälläs a dćlvideken es a Bärdosi kormäny m egtorlo politikäja (Pokret otpota u južnim krajevima predvo- đen Komunističkom partijom Jugoslavije i represivna politika Bardošijeve vlade) Pärtörtenelmi közlem enyek, Budapest, 1982.

S a j t i , Enikö: Katonai közigazgatäs es nem zetisegpolitika a D elvidćken (V ojna uprava i manjinska politika u južnom kraju). A cta Universitatis Szegedi- niensis de A ttila Jozsef nom inatae - acta Historica LX X II, Szeged, 1982.

V u j k o v i ć , Bruno: 451. vanredna kažnjenička radna četa. Bilten SUBNO R-a Subotica, 1983.

II. Knjige

Ä r eilen (Protiv struje), sastavio Käroly A cs, Forum, Novi Sad, 1982. В a r n a , Csorba: A Szönyi csoport (Senjieva grupa), A M HS Borsod m egyei

elnöksegenek kiadvänya, 1964.B e l j a n s k i , M ilenko: D va partijska druga, Som borske novine, Som bor,

1959.

25 Jugosloveni u m ađarskim zatvorim a. 385

В e lj a n s k i , Milenko: Hronika о narodnooslobodilačkom ratu u Somboru i okolini 1941-1945, Sombor, 1969.

B e l j a n s k i , Milenko: Madari somborskog kraja u borbi protiv fašizma, Som bor, 1973.

B e n e s c h o f s k i - K a r s a i : Vädirat a fasizmus eilen (Optužnica protiv fašizm a), Budapest, 1960.

B o r i , Imre: Književnost jugoslovenskih M adara, M atica srpska, N ovi Sad,1979.

B r č i n , Vida: Više od života. Opštinski odbor SU B N O R -a, B ečej, 1979.В r i n d z a , Käroly: M ondd el helyettem elvtärs. . . (D ruže, ispričaj to um esto

m e n e . . . ) , Forum, Novi Sad, 1971.B r i n d z a , Käroly: Sećanje na boravaku „Žutoj kući“ u Subotici, (rukopis u

posedu autora rukopisa)B u z ä s i , Jänos: A z uvideki razzia (Novosadska racija), Budapest, 1963.C s i m a , dr Zoltän: A dalekok a Horthy hadsereg szervezetenek ćs Häborus

tevekenysegenek tanulmänyozäsähoz (1938-1945) - Prilozi za izučavanje organiza­cije i dejstva hortijevske vojske tokom rata (1938-1945), H onvedelm i Miniszterium központi irattär kiadäsa, Budapest, 1961.

Č o b a n s k i , Mila - G o l u b o v i ć , Zvonimir, - K u m a n o v , Živan: Novi Sad u ratu i revoluciji, Tom I, Institut za istoriju, N ovi Sad, 1976.

Č u r č i ć , Milorad: Putevim a slobode u ravnici, Opštinski odbor SU B N O R - a, Žabalj, 1974.

D о m о к о š , Jöszef: K et per egy kötetben (D va procesa u j ednoj knj iz i), Ma- gvetö kiadäs, Budapest, 1978.

D r a k u l i ć , Rada: Krv sa klanice ljudskih duša, Som bor, 1960. (Predgovor M ilenko Belj anski).

D u b a j i ć , Milan: Portreti, Radnički univerzitet „Veljko Vlahović“ , Suboti- ca, 1976.

G o l u b o v i ć , Zvonimir - K u m a n o v , Živan: Novi S a d u ratu i revoluciji, Tom II, Institut za istoriju, Novi Sad, 1981.

G r u j i ć , Radivoj: Revolucionarni pokret u Bačkom Gradištu 1919-1945. Opštinski odbor SU B N O R -a, B ečej, 1977.

G r u j i ć , Radivoj: Revolucionarni pokret u Bačkom Petrovom Selu. Opštinski odbor SU B N O R -a, B ečej, 1981.

H o l l o s , Ervin: Rednörseg, csendörseg, VKF-a (Policija, žandarmerija, drugo odeljenje Generalštaba), Kossuth kiado, Budapest, 1961.

H e t n у i , Im re: Am ikor a redn öre voltam (Kada sam bio čuvar reda), Pester Loyd, Budapest, 1942.

K ä d ä r , Gyula: A Ludovikätöl Sopronköhidäig (O d Ludovike do Sopronke- hide),-Budapest, 1981.

K ä l l a y , Miklös: Hungarien Premier. (Madarski prem ijer), Columbia U n i­versity Press, N ew York, 1954.

K i s s , Käroly: Nines megälläs (Nem a zastaikivanja), Kossuth Könyvkiado, Budapest, 1974.

K o s s a , Istvän: D unätöl a D önig (O d Dunava do D on a), Kossuth könyvkia- dö, III izdanje, Budapest, 1984.

386

L a z i ć , Nada: Baranja 1941-1945, Historijski institut Slavonije i Baranje, Slavonski Brod, 1979.

L u k ä c s , dr Tibor: A magyar nepbi'rosägi jog es a nepbi'rosägok (M adarsko narodno sudstvo i narodni sudovi), Közigazgatäsi es jogi kiado - Zrinji kiado, B u­dapest, 1979.

L u k i ć , В. Miloš: Žedničke iskre, Institut za istoriju, Novi Sad, 1978.M a r k o v i ć , Svetozar: Izabrani spisi - Izbor i objašnjenja dr Danilo Kecić.

Socijalistička misao u Vojvodini, N ovi Sad, 1982.M ä t e , György: Szikräböl lobban a läng (Iz iskre će se razviti plam en), K os­

suth könyvkiadö, Budapest, 1955.M e g y e r y , dr Etienne de: Les institutions penetiaires de la H ongrie, Fran­

klin tärsulat, Budapest, 1905.M i l i s a v a c , Živan: Poruke iza rešetaka, Institut za istoriju, Novi Sad, 1968.M i 1 i s a V а с , Živan: Šuma nije olistala, hronika о pobuni rodoljuba zatvore-

nih u Šatoraljaujhelju, II izm enjeno i dopunjeno izdanje, Institut za istoriju, Novi Sad, 1983.

N a s z ä d o s , dr Istvän: Särvär, Vasm egyei Idegenforgalmi Hivatal, Särvär.N e m e s , D ezsö: A z ellenforadalom törtenete Magyarorszägon. (Istorija

kontrarevolucije u M adarskoj), Akadem ia kiado, Budapest, 1962.N e m e s k ü r t h y , Istvän: Requiem egy hadseregert (Podušje za jednu armi­

ju), M agvetö kiadäs, Budapest, 1972.P a l i ć , dr M ilenko - K i s s , Istvän: Forrongö földviläg (Uzavrela zem lja),

Radnički univerzitet „Veljko V lahović“, Subotica, 1983.P l a v š i ć , Lazar: Čilag, SU B N O R Srbije, Novi Sad, 1965.Räcsok m ögött - rab antolögia (Iza rešetaka - robijaška antologija); pisaćom

mašinom um nožene pesm e pisane na robiji u madarskim fašističkim zatvorima, sa- kupljeno i ukoričeno u platno 1943. u Subotici, vlasništvo M agde Simin.

R o m a n o , dr Jaša: Jevreji Jugoslavije 1941-1945. -ž r tv e genocida i učesnici narodnooslobodilačkog rata, Savez jevrejskih opština Jugoslavije, Beograd, 1980.

R o t b a r t , Vladislav: N e zaboravi druga svog; hronika о tamnovanju i borbi rodoljuba iz Backe u segedinskom zatvoru (1941-1944), Institut za istoriju, Novi Sad, 1976.

Saopštenja о zločinima okupatora u Vojvodini 1941-1945, Novi Sad, 1946.S a v i ć , Sreta Kolja - M i l i n , Vojislav: Narodnooslobodilački rat i revoluci-

ja u Vojvodini; kratak istorijski pregled, Pokrajinski odbor SU B N O R -a, Novi Sad, 1981.

S z e k e l y , Ilona: Halälra itćlve (Osudeni na smrt), Senćanske sveske, Senta,1971.

S i m i n , Magda: D ok višnje ne procvetaju, M ladost, Zagreb, 1980.S i m i n , Magda: Materijal za istoriju ženskih zatvora i logora za vreme oku­

pacije 1941-1945. (Šapirografom um nožen tekst na oko 100 stranica u oko 200 primeraka. Nalazi se u Muzeju socijalističke revolucije V ojvodine.

S i m o n f f y , Andräs: Komporszäg K atonäi- Törtenelm i kolläzsregeny (V oj­nici države na splavu - Istorijski kolaž - roman, M agvetö kiado, Budapest, 1981.

Spom enica 1919-1969. Saveza jevrejskih opština Jugoslavije. Savez jevrej- skih opština Jugoslavije, Beograd, 1969.

25 ’ 387

Shvoy Kälmän titkos naplöja es emlekirata 1918-1945. (Tajni dnevnik i memoari Kalmana Švoja); priredio i predgovor napisao Mihalj Perneki, Kossuth könyvkiadö, Budapest, 1983.

S z ö l l ö s s y , d r Oszkär: Magyar börtönügy (M adarsko zatvorsko pravo), Bu­dapest, 1935.

U n g e r , Mätyäs - S z a b o l c s , Otto: Magyarorszäg törtenete (rövidättekin- tes) - (Istorija Madarske - kratak pregled), G ondolat kiadö, Budapest, 1965.

U r b ä n , Jänos: Plam eno ostrvo, Tom I, Forum, N ovi Sad, 1967.U r b ä n , Jänos: Tüzsziget (Plam eno ostrvo) Tom II, Forum , 1980.Usm ene novine logoraša u Bačkoj Topoli 1941-1944. Izdao Uređivački od-

bor bivših političkih zatvorenika, interniraca i deportiraca logora u Bačkoj Topoli. N ovi Sad, 1969.

Vojvodina u narodnooslobodilačkom ratu i socijalističkoj revoluciji 1941—1945. U redakciji dr Čedomira Popova. Institut za istoriju N ovi Sad, 1984.

V r g o v i ć , Stevan: Ram e uz ram e, SU B N O R V ojvodine, Novi Sad, 1972.V r t u n s k i , Mladen: Kuća užasa. Četvrti jul, Beograd, 1970.

388

BELEŠKE

'■ Unger Mätyäs - Szabolcs Otto: Magyarorszäg törtenete (rövid ättekintes) Gondolat kiadö, Budapest, 1965, str. 313

2 Na istom mestu, str. 3143 H ollös Ervin: Rendörseg, csendörseg, VK F 2, Kossuth kiadö, Budapest

1971, str. 94 Unger-Szabolcs, n. d. str. 3445 Magyarorszäg 6s a M äsodik Viläghäboru, Kossuth kiadö, Budapest, 1961,

str. 3426 Unger-Szabolcs, n. d. str. 3427 Nyilaskeresztes pärt - Partija strelastih krstaša Ferenc Salašija je ekstrem-

na nacionalsocijalistička, fašistička partija Madarske, koja je oktobra 1944, posle abdikacije regenta M ikloša Hortija, došla na vlast u Madarskoj i zavela najcrnju strahovladu u toj zemlji - prim, autora.

8 Magyarorszäg es a M äsodik Viläghäboru, str. 389 i 3909 Na istom m estu, str. 413 i 41410 N a istom m estu, str. 415 i 41611 N a istom mestu, str. 413 i 41412 Källai Miklös: Hungarien Premier, Columbia Universite Press, N ew York,

1954, str. 373 i 37413 Unger-Szabolcs, n. d. str. 353-35514 Magyarorszäg es a M äsodik Viläghäboru: str. 460 i 46115 Unger-Szabolcs, n. d. str. 358 i 36016 Dr Csima Zoltän: A dalekok a Horthy hadsereg szervezetenek es häborus

tevekenysegenek tanulmänyozäsähoz (1938-1945). H onvedelm i Minisztćrium köz- ponti irattär kiadäsa. Budapest, 1961. str. 51-74

17 Na istom m estu, str. 6318 Na istom mestu, str. 5919 Na istom mestu20 Na istom mestu21 Mila Čobanski, Zvonimir G olubović, Živan Kumanov: Novi Sad u ratu i

revoluciji, Edicija Vojvodina u borbi, Novi Sad, 1976, I tom , str. 28822 Kädär Gyula: A Ludovikätöl Sopronköhidäig, Budapest, str. 37223 Na istom mestu, str. 372-373

389

24 Baranyamegyei Leveltär (Arhiv baranjske županije - B L ) ZS br. 3554/4225 U spisima Zupanijskog suda u Pečuju ima više presuda iz 1941. i 1942. go­

dine pripadnicima nem ačke narodnosti, protiv kojih se vodi krivični postupak zbog davanja javnih izjava о tom e da će „ova zem lja“ , tj. Baranja, jednog dana biti u sastavu Nem ačke. Nisu pronadene takve presude posle 19. marta 1944, to jest na­kon što je Nem ačka okupirala Madarsku. (B L - Fon Županijskog suda)

26 Dr Jänos Csima, n. d. str. 68 (A utor ovu tvrdnju potkrepljuje i pisanjem bivšeg mađarskog generala nađbaconi Vilm oša Nada u knjizi „Vegzetes esztendök.)

27 Na istom m estu, str. 7328 Sreta Savić Kolja, Vojislav Milin: Narodnooslobodilački rat i revolucija u

V ojvodini - kratki istorijski pregled, N ovi Sad, 1981, str. 429 D r Jänos Csima, n. d. str. 5930 Čobanski, G olubović, Kumanov, n. d. Tom I, str. 33031 Arhiv Subotice (A S ), Fond vojne uprave, Sgt. br. 220/4132 Na istom m estu, Sgt. br. 277/4133 Na istom m estu, Sgt. br. 192/4134 A S , Fond vojne uprave, Sgt. br. 220/4135 Drugi je , medutim , bio tretman onih Madara - bivših vojnika stare Jugo­

slavije, koji su, navodno, obavljali fizičke radove na utvrdivanju jugoslovensko- grčke granice i sada se vraćali svojim kućama. Oni su, njih oko 610, bili zadržani u Bekeščabi (B ekescsaba), nakon što su ih Nem ci kod mesta Lekešhaze (Lököshäza) prebacili u Madarsku. Oni su takode dovedeni u subotički logor, ali su ih istpitivali agenti kontrašpijunaže i pušteni su kućama, dok su oni za koje su agenti utvrdili da su nepouzdani ili se nisu mogli legitimisati, upućeni u logor za internirce i korišćeni za obavljanje javnih radova. (A S , Fond vojne uprave, Sgt. br. 348/41 i 390/41)

U slovi života u ovim logorima bili su veom a loši, mada ih n e treba poistovetiti sa uslovima života u koncentracionim logorima. Naredbom vojnoupravne komande u Subotici bilo je odredeno da internirci u ovim logorima dobijaju polovinu tako- zvanog „S“ sledovnja, dok su pripadnici madarske narodnosti koji su se vraćali iz nem ačkog zarobljeništva i privremeno bili sm ešteni u subotičkom logoru dobijali či- tavo „S“ sledovanje. Polovina „S“ sledovanja iznosila je dnevno, po osobi, za ručak i večeru, ukupno 350 grama hleba, 150 grama sirove govedine, 100 grama suvog po- vrća, 10 grama soli, 10 grama brašna za zaprašku, 10 grama m asti, 2 ,5 grama šećera, 2,5 grama luka, isto toliko zeleni i 0,5 grama začina. Za pripremanje doručka bilo je predvideno po jednom internircu po 3 grama masti, 7,5 grama brašna za zapršku i 0,75 grama kima. (A Sub., Sgt. br. 348/41)

36 Nada Lazić: Baranja 1941-1945, Slavonski Brod, 1979, str. 1037 „M edumurje“ br. 1/1981, Vladimir Kalšan: M edumurje 1941. godine38 Jänos Buzäsi: A z ujvideki razzia, Budapest, 1963, str. 1039 Čobanski, G olubović, Kum anov, n. d. Tom I, str. 33040 Muzej socijalističke revolucije Vojvodine (M SRV) А О 12.191 - original

naredbe41 A cta Universitatis Szegediensis de A ttila Jözsef nom inatae - A cta Histori­

ca, (U daljem tekstu: A cta Historica) br. L X X II-A . Sajti Enikö: Katonai Köziga- zgatäs es nem zetisegpolitika a Delvideken 1941, äprilis, Szeged, 1982, str. 6 (Nem - zctisćgpolitika)

42 M SRV , А О m. voj. 1/1

390

43 A cta Historica, br. L X X X I-A . Sajti Enikö: A magyar - horvat hatärtär- gyaläsok es lakossägcsere kudarca (1941-1944) (Hatärtärgyäläsok)

44 M SRV. m. voj. 1/145 Na istom mestu46 Nem zetisegpolitika, str. 2347 Na istom m estu, str. 2948 Na istom m estu, str. 24 i 2549 Na istom m estu, str. 2650 Na istom m estu, str. 2851 A S , Sgt. br. 277/4152 M SRV , arh. br. 26.011. Sećanja bivših logoraša iz Šarvara, str. 2153 Käroly Kiss: Nines megälläs, Kossuth könyvkiadö, Budapest, 1974. str.

286 i 28754 M SRV , arh. br 26.011. Sećanja bivših logoraša iz Šarvara, str. 21-2955 Na istom mestu56 Dr Naszädos Istvän: Särvär, Vasm egyei Idegenforgalmi H ivatal, 1980, str.

26-3057 Na istom m estu, str. 3158 M SRV , srh. br. 15.013. Stenografske beleške sećanja preživelih logoraša iz

Šarvara, str. 24. (U daljem tekstu: B eleške interniraca)59 Na istom m estu, str. 24-25Novosadski advokat dr Kosta Hadži, koji je tokom drugog svetskog rata bio

jedan od inieijatora i organizatora pružanja materijalne pom oći internircima u šar- varskom logoru, ovako je opisao logor u Šarvaru:

„Zivot u tom logoru bio je neobično težak. Internirce su stavljali u boksove; tako su stanovali. N aim e, u halama su bili postavljeni drveni boksovi u dva reda. Je­dan boks je služio za smeštaj jedne porodice, a nad njenom glavom je bila druga po­rodica. О nekoj higijeni, о higijenskim uslovima života, nije m oglo biti ni govora. А kakva je bila ishrana u tom logoru najbolje svedoči činjenica da je 1942. godine ma­darska vlada plaćala jedan peng za izdržavanje svakog internirca jednom preduzi- maču u Budim pešti, koji je , ako je trošio 70 filira dnevno za ishranu jednog internir­ca, trošio m nogo, jer je on imao i svoju režiju, a pri tom e je svakako išao na to da zaradi od 15 do 20 o ds t o . . .

„Ja sam video, kada sam bio u logoru, žene, decu, kao su na đubrištu čeprkali tražeći krompir, tražeći otpatke koje bi mogli da iskoriste za pojačanje ishrane. Neki ljudi su odlazili na radove; time je bilo bolje što se ishrane tiče. N ešto su oni i zaradivali i na taj način m ogli da pomažu i one u logoru. M edutim , to je sve bila кар vode u jednom nesrećnom mo r u . . .

„U šarvarskom logoru barake su bile velike, sa betonskim podom . Imale su potpuno lošu ventilaciju, bez prozora sa strane, sa prozorima, oknim a, za osvetlja- vanje sa tavanice, bez tavana, sve u staklu. To im je bio dom godinama. U tim bara- kama su podigli drvene spratove, ogradili ih daskama i tako stvorili neke mračne ги­ре. U tim rupama su naši živeli. Те гире su bile i kuća i dom. U takvoj jednoj rupi stanovala je čitava porodica: muž, žena, m nogo dece, često i roditelji bračnog para. Spayalo se na slamaricama, ako ih je bilo. Inače, na slami, ali i nje nije uvek bilo. Jedni nad drugima, jedni ispod drugih, vrlo loše grejanje zimi, uz strašno isparava- nje telesa, para tela se na staklu prozora za osvetljavanje pretvarala и vodene kapi, pom ešane sa kišom koja je procurivala kroz razlupane i loše uglavljene prozore, pa

391

su zasipale one koji su se nalazili na gornjim redovima. U tim drvom i daskama uo- kvirenim rupama tekao je život cele porodice, tu se spavalo i bolovalo, jer ambulan­te nisu m ogle da prime sve b o le sn ik e ..

M SRV , Kosta Hadži: Intervju о saradnji sa pravoslavnom crkvenom opšti- nom u vezi sa spasavanjem dece i iznem oglih iz logora Sarvara u tok rata 1941-1945. godine, (U daljem tekstu: D r Kosta H adži, Intervju), str. 4 i 6

60 M SRV , n. B eleške interniraca, str. 27 i 2861 Na istom mestu, str. 18 i 1962 M iloš B. Lukić, n. d. str. 411, 418, 419 i 42663 Na istom m estu, str. 43964 M SR V , arh. br. 26.012, dr Kosta H adži, Intervju, str. 265 M SRV , arh. br. 26.013, Predlog za odlikovanje gradana SR Madarske

zbog pružanja pom oći internircima u Sarvaru66 Baranyai Leveltär, Fond Podžupanskog ureda Pečuja, arh. br. 23.029/4167 M SRV. arh. br. 26.012, dr Kosta H adži, Intervju68 U M uzeju socijalističke revolucije Vojvodine u Novom Sadu nalazi se sa-

čuvana II knjiga evidencije interniraca Sarvarskog logora, koja je zaključena 26. ju­na 1942. godine. Toga dana, naim e, stigao je u logor transport od 569 Slovenaca iz Prekomurja. Pre njih stigla je grupa od 77 bivših kolonista iz Bolm ana, i to 6. maja1942. godine. Zajedno sa ovim transportima, prema knjizi evidencije, u logor je u- šlo ukupno 8.147 osoba. Pošto knjiga evidencije dalje ne pokazuje dolazak novih interniraca a, na osnovu ostalih saznanja i sećanja preživelih logoraša, posle tog da- tuma u logor niko nije ni dovođen, m ože se tvrditi da je u logoru ukupno tokom rata bilo 8.147 interniraca iz Jugoslavije. M edutim , Sekcija bivših interniraca iz logora vi Sarvaru Saveza udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata raspolaže podatkom da je u logoru bilo oko 12.000 interniraca. Isto tako postoje dva različita podatka koja govore о broju umrlih interniraca tokom rata. Sve do pre godinu-dve govorilo se о 1 .000-1.200 umrlih. M edutim , prilikom rekonstrukcije logoraškog groblja po- menuta sekcija uspela je , na osnovu podataka dobijenih iz svih sela iz kojih je bilo interniraca u ovom logoru, da sastavi spisak od 754 umrlih interniraca u Sarvaru. Posle rekonstrukcije logoraškog groblja saznalo se za još pet-šest im ena umrlih in­terniraca koja nisu uneta u pom enuti spisak.

(M SRV , inv. br. 1.846 i Podaci Sekcije bivših interniraca u logoru Sarvar, SU B N O R ; Bačka Topola)

69 M iloš Lukuć, n. d. str. 295-32470 E lek Karsai: „Deportacija u Madarskoj 1944“ - članak objavljen u dnev-

nom listu „Nepszabadsäg“, Budapest, broj od 16/17. maja 1984.71 Na istom mestu72 Na istom mestu73 Na istom mestu74 Na istom mestu75 Dula Kadar u svojoj knjizi piše da mu je jednom prilikom predsednik vla-

de M ikloš Kalai, govoreći о rešavanju jevrejskog pitanja, doslovno rekao: „Ja znam da m e većina pripadnika oficirskog kora ne voli i to zbog toga što ne rešavam jevrej­sko pitanje. Po m om mišljenju, celo jevrejsko pitanje zavisi od ishoda rata. Ukoliko bi Nem ci dobili rat, mi bismo bili prinudeni da postupim o prema Jevrejima po za- htevu Nem aca. A li šta će biti ako ne dobiju rat? Mi sm o, uostalom , već sada došli do zaključka da do toga ne m ože da dode. A k o ja sada postupim prema Jevrejima

392

po njihovom zahtevu, posle izgubljenog rata treba računati i sa osvetom Jevreja, koja bi bila nemilosrdna i išla bi sa krupnim potresima. Zato ja donosim zakone protiv Jevreja, na koji način nameravam da eliminišem bes Nem aca, ali ne vodim računa о tom e da li se oni sprovode i ne insistiram na tom e.“ - Đ ula Kadar: citirano delo, str. 460

Činjenica je da se centralne vlasti za vrem e Kalaija nisu m nogo zanimale za sprovodenje antijevrejskih propisa, već su to prepustili nižim organima vlasti, uglavnom županima i podžupanima. Od stepena njihovog antisemitizma zavislili su uslovi života Jevreja u pojedinim županijama.

76 Beneschowski - Karsai: Vädirat a näcizmus eilen, str. 31877 U svom tajnom dnevniku madarski general Kalman Švoj о ovim dogadaji­

ma napisao je sledeće:„Poverenik Raj ha u Budimpešti nije samo običan poslanik, već raspolaže

specijainim ovlašćenjem u cilju sprovodenja saradnje i zajedničkog vodenja rata. U svem u tom e je najžalosnije što su oni koji se nalaze na rukovodećim mestima: Imre- di, Jurček, Tašnadi, Nad i drugi, u svemu tražili naklonost Nem ca, pa su se nepre- stano ulagivali ovom nem ačkom gaulajteru ... (Nem ci su) zahtevali preduzimanje brzih i neprekidnih mera za isključenje Jevreja i nekih antiratnih klika iz javnog života. Jevreji ne mogu da drže nejevrejsko osoblje. Udaljili su ih iz javnih službi i banaka. Jevrejin ne m ože da bude član novinarske i glumačke kom ore. Od Jevreja su oduzeli motorna vozila i na kraju su ih obavezali da nose žutu Davidovu zvezdu. O ve naredbe su pokazale da su Nem ci u svemu preuzeli vlast i da se m ešaju u sve oblasti života, shodno svojim interesima. Žalosno je, međutim , pri svem u tom e što Horti i rukovodeći ljudi sve to sprovode bez ikakvih primedaba. Tačno je da je u zem lji i ranije vladao snažan antisemitizam. B ilo je , uostalom , i onih kojim a se do- pao oštar nastup protiv Jevreja. Ipak, bilo je nedopustivo da se do te m ere služi ne- mačkim interesima i tako jednostavno izruče i bace Jevreji u nem ačke kandže. To je bio Hortijev i vladin neoprostivi greh.“

General Kalman Švoj živeo je za vrem e drugog svetskog rata u Segedinu i vo- dio tajni dnevnik i memoarske beleške. Ovaj svoj rukopis predao je posle rata sege­dinskom arhivu, uz napom enu da se čitav materijal m ože objaviti tek kada prode dvadeset godina od deponovanja. Švoj je od 1926. proizveden u čin generala, u svo­joj 41. godini života. B avio se i politikom . U početku pristalica fašističkih ideja D u­le G em beša, posle čije smrti se udaljava od njegove rasističke politike, no, mada je jedno vreme bio poslanik vladine stranke u parlamentu, prilikom izbora 1939. godi­ne kandiduje se za predstavnika Partije malih posednika. Od tog vrem ena politička desnica vodi hajku protiv njega. Poslednje dane rata proveo je u internaciji, kuda stiže za vrem e vladavine Partije strelastih krstaša.

Shvoy Kälmän titkos naplöja es emlekirata 1918-1945. - Sajtö alä rendezte, a bevezetö szöveget l'rta, magyarazö szöveggel ellätta Perneki M ihäly (U daljem tekstu: Tajni dnevnik Kalmana Svoja)

78 „Magyar m ult“ - feljton bez potpisa, objavljen u časopisu „Magyaror- szäg“ , Budapest, 1984, broj 19/84, str. 21

79 Državni sekretar za unutrašnje poslove Laslo Endre, koji je b io zadužen za sprovodenje deportacije Jevreja, podneo je madarskoj vladi 20. juna 1944. pover- ljiv izveštaj о sprovodenju deportacije, u kom e doslovno stoji:

„Čišćenje države od Jevreja započelo je 3. maja tekuće godine i traje i danas. Izuzev u Budim pešti, sakuplajnje Jevreja u geta završeno je 31. maja. U Budimpe- šti je odvajanje Jevreja u toku, koje treba da bude završeno do 21. juna u 24 časa.

393

„Osnovni mi je bio princip da njihovo sakupljanje bude obavljeno sa mini- malnim povredama interesa hrišćana. Najviše nevolja su zadale najkomplikovanije varijante m ešovitih brakova. Prilikom rešavanja ovog problema se najbolje videlo u kojoj meri su Jevreji zarazili našu krv, to jest u kojoj meri je mađarsko društvo preplavljeno jevrejskom krvlju. Najčešće je katolički bračni drug dobrovoljno po­sao u geto, kako bi i tam o sledio svog jevrejskog bračnog druga.

„U vezi sa sakupljanjem Jevreja, izgleda da je u zemlji rešeno pitanje nestaši- ce stanova.

„Moji organi javne bezbednosti otkrili su čitave fabrike za proizvodnju lažnih dokumenata. Na žalost, u spašavanju Jevreja - to iskreno moram da priznam - na prvom mestu su se nalazili sveštenici svih činova i položaja Katoličke crkve. Svešte- nici se pozivaju na hrišćansku ljubav prema bližnjem. Kako bi izbegli zatvaranje u geta, Jevreji su počeli da beže u Rumuniju, koja je om ogućila njihovo infiltriranje. Tim e Rumunija želi da pospeši svoje tajne aspiracije za uspostavljanje kontakata sa anglosaksonskim silama. M olim gospodina ministra spoljnih poslova da preduzme odredene diplomatske korake.

„Disciplinu u getima sam obezbedio putem svih mogućih sredstava. Raspolo- ženje u getim a je mirno. Samoubistava ima malo. Raspoloženje onih koji se nalaze u getim a počinje da poprima za jevrejstvo karakterističnu mirnoću iz vrem ena ka- rakterističnog liberalnog duha.

„Druga faza akcije čišćenja je sakupljanje Jevreja u sabirne logore, odakle će započeti njihovo utovarivanje u vagone. Iseljenje Jevreja iz države započelo je već14. maja i to sa teritorije O sm og domobranskog korpusa iz Košica i D evetog korpu­sa iz Kluža, kao i iz južnog pograničnog pojasa. D o 7. juna 615.577 Jevreja je tran- sportovano iz države. Zatim su deportirani Jevreji sa područja domobranskih kor­pusa iz Sekešfehervara i M iškolca. Iz ovog m esta je ukupno deportirano 50.805 Je­vreja u Nem ačku, znači ukupno 666.382 Jevrejina.

„Trenutno je u toku iseljavanje Jevreja koji su u segedinskom getu i Jevreja iz okoline Debrecina.

„Naredbu za sprovodenje deportacije izdali sm o državni sekretar Baki i ja, u prisustvu predstavnika nem ačke službe bezbednosti.

„Bekstava je bilo. Takođe i upotrebe oružja od strane žandarmerije. Jevreji su bili pretresani. Vrednosne predm ete smo pronalazili na najneverovatnijim m e­stima.

„Na osnovu naredenja gospodina ministra unutrašnjih poslova (Ištvana An- tala) i Jevreji iz kaznenih ustanova i popravilišta su upućeni u geta. Takode i iz du- ševnih boln ica . . .

Podatak da su Jevreji iz popravilišta upućeni u geta ne odgovara istini. Jevreji sm ešteni u ovim ustanovama, m edu njima devet skojevaca i jedna skojevka, spasili su se odvodenja u geta zahvaljujući stavu osoblja popravilišta (primedba autora). Citirani poverljivi izveštaj objavljen je u časopisu „Kepes F igelö“, januara 1946.

80 Kepes F igyelö, januar 1946.81 - Magyar mult - feljton u časopisu „Magyarorszäg“ ,

- Beneschowski - Karsai: str. 300, 318 i 319- Läszlö Palästi: Ferenczy csendörezredes jelenti - feljton objavljen u

časopisu „Kepes Figyelö“ , Budapest, br. 1, 5. januar 1946.82 Dr E lek Karsai, citiran članak83. Beneschowski - Karsai: citirano delo, str. 318 i 319

394

84 „Spomenica 1919-1969“ Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, Beograd, 1969, str. 204-208

Iz podataka sadržanih u ovoj „Spomenici“ , pre rata je u Baranjskom Petro- vom Selu živelo 3 Jevreja, u B elom Manastiru 25, Branjinom Vrhu 8, Čemincu 4, Dardi 10, D uboševici 3, Grabovcu 4, Jagodnjaku 5, Kneževim Vinogradima 3, Po- povcu 3, Šumarini 1, Zmajevcu 10 i Novom Bezdanu 4.

85 Nada Lazić, n .d, str. 306-31186 Dr Jaša Romano: „Jevreji Jugoslavije 1941-1945. - žrtve genocida i učesni-

ci narodnooslobodilačkog rata“ , Savez jevrejskih opština Jugoslavije, 1980, str. 16387 Golubović - Kumano, citirano delo, II tom , str. 312-31388 Dr Jaša Rom ano, n .d , str. 16389 U svom „Tajnom dnevniku“ general Švoj je na sledeći način opisao ono

što je video u vezi sa saterivanjem Jevreja u segedinski geto:„Backe Jevreje su strpali u segedinsku sinagogu, u jevrejske škole i razne

obore. Sm ešteni su na bezdušan način. Ovaj bezdušan način nailazi na odbojnost na celoj liniji. Ima i pripadnika Partije strelastih krstaša koji to ne odobravaju. U grad- skoj kući je 4. maja održan veliki skup u vezi sa formiranjem geta, pod rukovod­stvom Tukača i Buoca, koji se završio velikim skandalom. Naim e, katolici su se su- protstavili formiranju geta, jer bi onda oni morali da napuste svoje sadašnje stanove na tom području. Nem a nikakvih zaključaka. Sastanak je odložen zbog traženja no­vih solucija. Predlaže se da se problem reši korišćenjem zgrađa na M arsovom trgu (oivičenog kasarnama i zatvorom - primedba autora) ili podizanjem baraka. Na kraju, 13. maja je geto uspostavljen u okolini s in a g o g e ...

„Dvadeset trećeg maja“ - piše dalje Svoj - „pocelo je prebacivanje Jevreja iz geta u ciglanu. V ideo sam taj transport. B io je to grozan prizor, bezdušna, nemi- losrdna, gruba i varvarska rabota! U geto ulaze žandarmerijski oficiri, pretražuju stvari i pljačkaju. К о god je im ao dobrih veza m ogao je da uđe tam o i da pljačka. Policajci su u tom e prednjačili. Obrazi su mi brideli od sramote. Jevreje su, talco op- ljačkane, strpali u ciglanu. Žandarmi su bili grubi i nabusiti. B ilo je više smrtnih slu- čajeva, a boiesnici su ostali bez nege. Ciglanu sam video iz daljine. B io je to jeziv prizor. Bilo m e je sramota što sam Madar! Jevreje su deportiraii u Aušvic ili u Au- striju. Iz Segedina je pošlo četiri kom pozicije. B ile su pretrpane. N a put se krenulo bez vode, zajedno sa bolesnicim a, sa onima koji su već umirali. Izuzev nekih svinja, ovaj postupak prema Jevrejima naišao je na opšte nezadovoljstvo i proizveo je su- protan efekat od onoga koji se oček ivao.“

„Tajni dnevnik“ generala Svoja, str. 28490 Laslo Palašti, citirani feljton, nastavak u broju 2 časopisa od 26. januara

1946. 91 Na istom mestu92 Pečujski arhiv, fond komandanta garnizona93 Sreta Savić K olja, Vojislav Milin: citirano delo, str. 16-1894 Nada Lazio, n .d , str. 162-16695 „M edimurje“ br. 1/1981, Čakovec, Vladimir Kalšan: M edimurje 1941.96 Zgodovinski arhiv CK Z veze komunistov Slovenije, Spom insko gradivo

br. 255/2897 Na istom mestu98 H IL - XIII odelenje ein. br. 71.334/41, PI A X V II, 1941.99 Svetozar Marković: Izabrani spisi, Socijalistička m isao u V ojvodini, Novi

Sad, 1982, Izbor i objašnjenja dr Danilo Kecić, str. 338.

395'

100 Na istom mestu101 N em es Dezsö: A z ellenfordalom törtenete M agyarorszägon 1919-1921,

Budapest, Akadem ia kiadö, 1962, str. 91102 Na istom m estu, str. 91-95 i 399-406103 N a čelu političkog odeljanja policije godinama se nalazio viši policijski

savetnik dr Imre H etenji. Policijsku karijeru započeo je 1941. godine. Za vreme revolucionarne vlasti u Madarskoj izvesno vrem e je bio u zatvoru, zatim beži u B ee, odakle je posle sloma Kom une pozvan u Budimpeštu sa nalogom da formira poli- tičku policiju. U svojoj knjizi „Kada sam bio čuvar reda“ detaljno opisuje svoju ak­tivnost u Hortijevom kontrarevolucionarnom režimu. О svojoj borbi protiv kom u­nista na jednom mestu kaže:

„Prvih deset godina koje sam proveo na službi u političkom odeljenju, to jest od 1921. do 1931. godine, prošlo je , tako reći, isključivo u borbi protiv komunizma. Sve vrem e, danju i noću, bilo mi je angažovano usled burnosti toga perioda. Tako reći nije bilo dana kada u Budim pešti ili negde drugde u državi nije bilo neke anti- komunističke istrage.

„Naš položaj je bio posebno težak u predmetima koji su se isledivali u unu- trašnjosti. N o , kasnije su ove teškoće nestale, jer se žandarmerija, koja je izvrsno funkcionisala, takođe uključila u borbu protiv komunista. Tu nam je naročito veliku pom oć pružio žandarmerijski pukovnik H ajnačkei bez čije neum orne vrednoće i vi- soke stručnosti ne bismo mogli raditi toliko uspešno.

,,Ne želim da se hvalim, ali ako želim da čitalac stekne dojam о mojim radnim rezultatima iz tog doba, treba da pom enem da sm o u to vrem e onesposobili za akci­ju око 7.000 komunista, odnosno okončali njihov ilegalni rad. Osim toga, otkrili sm o i 30-40 njihovih štamparija, m edu kojima je bilo i takvih čiji su uredaji po kvali- tetu bili ravni uređajima najmodernijih štamparija.“H etenyi Imre: Am ikor a rend ore voltam , Budapest, 1942, Pester Lloyd, str. 187

104 Ervin H ollos, citirano delo, str. 41105 Na istom mestu, str. 79106 Na istom m estu, str. 86107 H L H M , 13. odeljenje, om ot br. 5.559, arh. br. 461.947108 H L H M , 13. odeljenje, om ot br. 5.557, arh. br. 458.588109 Ervin H ollös, citirano delo, str. 99110 Đ ula Kadar, n .d, str. 333111 Ervin H ollos, n .d , str. 134, 135, 222 i 223m Arhiv V ojvodine, Fond A nketne kom isije za utvrđivanje ratnih zločina

okupatora u Vojvodini, arh. br. 571 i 568/1945.113 N a istom m estu, arh. br. 263, 267, 721/1945.114 Na istom mestu, „Zločini okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini

1941-1944. godine“ II, Grupa masovnih zločina Arm ija (u daljem tekstu u beleška- ma: Arm ija) str. 12

115 Na istom mestu, str. 12 i 13116 Budimpeštanski vojni sud BI 0042/1959, zapisnik sa pretresa, citirano po

n. d. Ervina H ollša117 „Frontalna istraga“ nije doslovan prevod madarskog termina „nyilt nyo-

m ozäs“, köjem je jezički više odgovarao termin „otvoren“ , ili „javna“ istaraga. M e­dutim, ova dva izraza u srpskohrvatskom jeziku i pravnoj terminologiji asociraju na sasvim drugi pojam od onog što predstavlja „nyilt nyom ozäs“.

396

118 Ervin H ološ, n .d, str. 239-240119 N SR V , Upitnik za zatvore u Madarskoj, arh. br. 26.014120 Za razliku od madarskih domobrana, žandarmerija je u svom naoružanju

im ala specijalne bajonete, dugačke oko pola metra i veom a tanke, pogodne za pro- badanje ljudskog tela, (primedba autora)

121 Po usmenim kazivanjima preživelih zatočenika Arm ije autoru i autorova lična sećanja.

122 Čobanski, G olubović, Kum anov, citirano delo, Tom I, str. 597123 Käroly Brindza: M ondd el helyettem elvtärs, В . T opola, str. 105-107124 Čobanski, G olubović, Kum anov, citirano delo, T om I, str. 579-581 i 598125 M ilenko Beljanski: Hronika о narodnooslobodilačkom ratu u Somboru i

okolini, 1941-1945, Sombor, 1969, str. 51 (U daljem tekstu: Hronika Sombora)126 M ilenko Beljanski: Mađari som borskog kraja u borbi protiv fašizma,

Som bor, 1973, str. 30127 Na istom m estu, str. 29128 Vladimir Kalšan, citirani 61anak, str. 68

M SR V , arh. br. 26.018, izjava N ikole Tkalčeca129 Zgodovinski arhiv CK Z veze komunistov Slovenije, Spom insko gradivo

br. 255/28130 M SRV, arh. br. 26.019. Zapisnik sa saslušanja mađarskog agenta Jožefa

H edija Aleksandar Popov-Žikelić osuden je na smrt i pogubljen 24. avgusta 1942. Jan K iš je bio osuđen na vremensku kaznu. Posle uspešnog bekstva postao je borac Bačko-baranjskog partizanskog odreda, a zatim i kom esar X IV slovačke brigade N O V i POJ.

131 M SRV, arh. br. 26.015. Tekst dokumentarnog filma Arm ija, Lazar Plav- šić, citirano delo, str. 50-55

132 Lazar Plavšić, n .d, str. 66133 M ilica Bursae i Branko Skandarski, članovi KPJ iz N ovog Sada, detaljno

su opisali muke koje su doživeli kada su im navlačili kese sa renom na glavu za vre­m e saslušanja u novosadskoj Armiji. M ilica Bursać kaže: „Kada su napunili kesu renom , brzo su mi je navukli na glavu i vezali je oko vrata, tako da ni vazduh nije m ogao da prodre u kesu. Zatim su m e pendrekom počeli udarati po glavi i po ledi- ma. Tu čovek prosto poblesavi, ide mu neka pena na oči i na usta i ne znaš ni ко si, ni šta si. N e osećaš ništa, sve je um azano, ide krv i potpuno se izbezumiš. D ok mi je kesa sa renom bila na glavi neprekidno su m e udarali pendrekom i m oje stanje je postajalo sve gore i gore, a ja sam o grcam i grcam i čekam da već jednom izdah- n e m . . . “M SRV, arh. br. 26.016. Sećanja bivših zatvorenica u ženskim zatvorima u Madarskoj. Branko Skandarski se ovako sećao torture navlačenja kese sa renom na glavu:

„Navukli su mi na glavu papirnu vreću i zavezali je oko vrata sa gornje strane, gde je bilo dno koje su odrezali, a pored m oje glave su sipali ren, koji je padao pred nos, usta, oči, uši, za vrat. Nam ah, u očim a sam osetio bol, kao da mi je neko isto- vrem eno zabadao bezbroj iglica. Potekle su suze i im ao sam osećaj kao da mi se oči povećavaju. Čvrsto sam stisnuo kapke na njima a isto tako i usne. M edutim , miris rena prodirao mi je kroz nos, pa, valjda, i kroz ocne kapke. Pokušao sam da zausta- vim disanje. N ekoliko trenutaka sam zaustavio disanje i kada sam mislio da ću prsnuti ili da će sree pući, otvorio sam usta i snažno uzdahnuo vazduh. Tada su mi i čestice rena, a ne sam o njihov miris, pokuljale u usta. G ušio sam se uz istovremeni

397

osećaj da mi se razdiru pluća. Strahoviti bol u čeonom delu m ozga bio je propraćen lučenjem suza iz očiju, sluzi i pene iz nosa i usta. Sve to mi je teklo niz lice, ali i u grlo, pa m e je gušilo. Krkljao sam, roptao i strahovitim naprom pluća pokušao da to izbacim. Tim e sam ponovo povukao vise vazduha, ali i rena, što je samo pojačalo dalje roptanje i bolove. Zbog snažnih trzanja i grčenja osećao sam se sve nemoćni- jim i posle još nekoliko roptaja malaksao sam i smireno se predao izd isa ju .. Lazar Plavišić, citirano delo, str.66-67

134 M SRV , arh. br. 19.755, sećanja bivših zatočenika u zatvoru u Kaloči.135 M SRV , arh. br. 26.015. Tekst dokumentarnog filma „Arm ija“136 M SRV , arh. br. 19.755. Sećanja bivših zatočenika u zatvoru u Kolači137 M SRV. arh. br. 26.015. Tekst dokumentarnog filma „Armija“138 U sm eno kazivanje autoru sina pokojnog Stevana Jovičina i njegovog sa-

borca Dušana Markova139 Čobanski, G olubović, Kumanov, citirano delo, Tom I, str. 699140 M SRV , arh. br. 26.016. Tekst dokumentarnog filma „Arm ija“141 Urban Jänos: Tüzsziget, Tom II, str. 321142 Milan Dubajić: Portreti, Radnički univerzitet „Veljko V lahović“, Suboti-

ca, 1976, str. 61-67143 Brindza Käroly: Kobe vest m em ento, B ilten Opštinskog odbora SU B ­

N O R -a, Subotica, 1983, str. 83144 Brindza Käroly, citirano delo, str. 188145 Otmar Majer je bio poznati publicista, kulturni radnik i dugogodišnji

urednik časopisa „Hid“ , clan ilegalnog Pokrajinskog kom iteta KPJ za Vojvodinu, politički sekretar Okružnog kom iteta i komandant partizanskih odreda severne Bačke. Pripadao je onoj generaciji vojvođanskih revolucionarnih intelektualaca ko­ja je tokom jedne decenije posvetila sve svoje snage i sposobnosti pobedi revolucije i borbi protiv fašizma. Pošto je u Subotici sa odličnim uspehom maturirao, pokušao je da dobije stipendiju za dalje školovanje. Kako ni u Jugoslaviji ni u Madarskoj ni­je dobio stipendiju, primoran je da radi baštovanski posao u Budim pešti. Početkom tridesetih godina vraća se u Suboticu, gde se zapošljava kao činovnik, ali se i uklju- čuje u kulturnu aktivnost u Subotici. V eom a brzo napušta ovaj posao i radi kao no- vinar u subotičkom madarskom sindikalnom listu „Nepszava“. Kada vlasti zabra- njuju izlazak ovog lista, Otmar sa jedva dvadeset i pet godina postaje glavni urednik „Hida“ a ubrzo i najrevolucionarniji njegov usmerivač. Na V I partijskoj konferen- ciji u Sremskoj Kamenici, septembra 1940, izabran je za člana Pokrajinskog kom i­teta, a ubrzo zatim postaje i clan, pa sekretar Okružnog kom iteta Partije u Subotici. O bešen je u Subotici 18. novembra 1941, nedelju dana nakon što je napunio tride­set godina plodnog života. Na stranicama „Hid-a“ sačuvano je m noštvo njegovih članaka, medu kojima se posebno ističu komentari u vezi sa događajima u špan- skom građanskom ratu i oko njega i oni u kojima beskom prom isno razobličava H ortijev fašistički, kontrarevolucionarni režim u Madarskoj.U dvobroju za januar i februar 1939. godine na stranicama „Hid-a“ mogu se proči- tati sledeće reči Otmara Majera:„Pristupanje Antikomintern-paktu za Madarsku predstavlja m nogo, m nogo više ne­go njeno dosadašnje pripadanje osovini Berlin-Rim . T o, pre svega, znači priznava- nje nem ačke prevlasti ne samo u Podunavlju, već i u celoj Evropi, štaviše, u celom svetu. Na drugom m estu, to znači da će Madarska sluginski da potpom aže sve akcije nem ačkog imperijalizma i da će mu bez ikakvih uslova podrediti samostalne ma-

398

đarske interese. Na trećem m estu, to znači da će Madarska vojno i ekonom ski pot- pomagati planirani rat protiv Sovjetskog Saveza pod nemačkim rukovodstvom , kao i da će prepustiti Nemačkoj da koristi madarsku državnu teritoriju za napad na So­vjetski Savez. Na četvrtom mestu, to znači preuzimanje obaveze za unutrašnje faši- ziranje države i za suzbijanje i uništavanje svih neposrednih i posrednih antifaši- stičkih i antiiinperijalističkih snaga. Na petom m estu, to znači potpuno popuštanje veza sa onim državama koje se nalaze van Antikom intern-pakta i zauzimanje napri- jateljskog stava prema njim a.“Antifašistički i antihortijevski stav lista vidi se i iz reči narodnog heroja Pavla Papa upućenih grupi iredentista na stranicama casopisa:„Upravo je u tom e stvar što se mi ne zadovoljavam o krnjom agrarnom reformom (misli se na onu u Madarskoj - primedba autora), što nam ne treba osovina za mrtvačka kola, niti kuke strelastih krstaša. Baš zbog toga što hoćem o da ostanem o verni svom e narodu, jer kuka, osovina i Ferenc nisu madarski.“ (Aluzija na Herce- ga Ferenca, vojvodanskog književnika koji je u Madarskoj napravio karijeru opisu- jući lagodan život madarskih gornjih društvenih slojeva.)

146 M SRV, arh. br. 12.677. Izjava M agde Bošan-Simin о zatvorima u Madar­skoj

147 M SRV. arh. br. 13.577. Izjava Karolja Brindze о Žutoj kući148 Na istom mestu149 Är eilen, märtir hidasok 1941-1945, összeälh'totta A cs Käroly, Forum kö-

nyvkiadö, N ovi Sad, 1982, str. 487-483150 Čobanski, G olubović, Kumanov, citirano delo, Tom I, str. 606151 Đorđe Zličić Ciga roden je 1920. godine u Đurdevu, odakle 1926. sa rodi-

teljima dolazi u Novi Sad. Tu završava grafički zanat. Političku aktivnost započeo je u naprednom udruženju grafičkih radnika „Grafičar“ u Novom Sadu i ubrzo postaje njegov rukovodilac. Clan SKOJ-a je od 1937. a već 1939. je politički sekretar njego- vog m esnog kom iteta u N ovom Sadu. Uskoro zatim postaje organizacioni sekretar PK SKOJ-a za Vojvodinu, a na Šestoj zemaljskoj konferenciji SKOJ-a u Zagrebu izabran je za člana Biroa CK SKOJ-a. Početkom 1941. postaje političko-organiza- cioni sekretar PK SKOJ-a i član PK KPJ za Vojvodinu. B io je jedan od izrazitih skojevskih rukovodilaca - masovika. M alo je naprednih om aldinaca, a pogotovo skojevaca, u Vojvodini koji ga nisu poznavali, voleli i cenili. G ovoriti о njegovom životu i političkoj aktivnosti znači govoriti о borbenom entuzijazmu napredne voj- vodanske om ladine koja je okupaciju i poziv CK KPJ na oružani ustanak dočekala rešenošću da pruži odlučan otpor okupatoru i da ga istera iz dom o vine, te uspostavi socijalističko društveno uredenje.Čobanov, G olubović, Kumanov, n .d, Tom II, str. 558-559

152 N a istom m estu, str. 587153 Na istom m estu, Tom I, str. 597154 Na istom mestu, torn I, str. 588-593155 Zgodovinski arhiv CK ZK S, Spominsko gradivo, arh. br. 255/28156 G olubović, Kumanov, n .d, Tom II, str. 563-564157 Na istom m estu, str. 570158 M ilenko Beljanski, citirano delo, str. 224-227159 Rotbart, Vladislav; Život i smrt za legendu, D nevnik, N ovi Sad, 1981.

Rotbart, Vladislav: N e zaboravi druga svog, hronika о tamnovanju i borbirodoljuba iz Backe u segedinskom zatvoru (1941-1944), Institut za izučavanje isto­rije V ojvodine, Novi Sad, 1976, str. 431

399

161 Radivoj Grujuć, Revolucionarni pokret u Bačkom Gradištu 1919-1945, Izdanje O O SU B N O R -a B ečej, B ečej, 1977, str. 285-291

162 Vladislav Rotbart, Ž ivot i smrt za legendu, D nevnik , N ovi Sad, 16-20. mart 1981.

163 Vida Brčin, V iše od života, Izdavač O O SU B N O R -a B ečej, B ečej, 1979, str. 168-175

164 Csongradmegyei leveltäs, M atična knjiga vojnih osudenika u segedin­skom zatvoru, str. 183, 204, 334, 341, 343, 424, 444 i 461

165 M SRV, arh. br. А О 2.452166 Vladislav Rotbart, n .d, str. 5-8167 M SRV, arh. br. 19.755. Sećanja bivših zatvorenika iz zatvora u Kaloči168 M SRV , arh. br. 12.677. Izjava M agde Bošan-Simin о zatvorima u Madar-

skoj169 M SR V , arh. br. 26.015. Tekst dokumentarnog filma “Arm ija“170 Nä istom mestu171 Na istom mestu172 H L , Sud VK F, kutija br. 2173 M SRV, arh. br. 26.015. Tekst dokumentarnog filma “Arm ija“174 N a istom mestuSvetozar Marković Toza roden je 1913. u Tarašu (sada Stajićevo). Upoznavši

se sa nemaštinom tuzlanskih rudara, gde je radio jedno vrem e, veom a rado se opre- delio za ideje naučnog socijalizma. Vrativši se zbog bolesti u rodno m esto, 1935. po- staje član KPJ. Baveći se aktivno publicistikom, posebno izučava socijalni položaj seoskog stanovništva. U z to, ispoljava veom a aktivnu partijsku delatnost, zalažući se za obnovu partijskog rada na temeljim a linije novog CK KPJ sa Josipom Brozom Titom na čelu. Krajem 1938. već je član Pokrajinskog kom iteta KPJ za Vojvodinu. Kako je stalno bio u sukobu sa poslodavcim a i monarhofašističkom vlašću, proteru- ju ga iz N ovog Sada u rodno m esto, pa postaje sekretar O kružnog kom iteta KPJ za severni Banat. Februara 1939. izabran je za člana Biroa PK KPJ za Vojvodinu. Jed­no vreme živi ilegalno u Beogradu, Staroj Pazovi, N ovom Sadu, da bi zatim postao član sekretarijata, a marta 1941. i organizacioni sekretar Pokrajinskog komiteta. Posle okupacije, zajedno sa Žarkom Zrenjaninom postaje najistaknutiji organiza- tor narodnooslobodilačkog pokreta u Vojvodini, vršeći, pored svoje partijske fun- kcije, i dužnost političkog komesara štaba partizanskih odreda V ojvodine. Jedno vrem e boravi u Banatu, zatim prelazi u Bačku, gde ostaje da radi, a Žarko Zrenja­nin se vraća u Banat posle poznatog partijskog savetovanja u Durdevu. Posle ma­sovnih hapšenja članova Partije i SKOJ-a u Bačkoj, zajedno sa Đordem Zličićem i drugim partijskim i skojevskim kadrovima pokušava da obnovi rad Partije i SKOJ-a. Izdaje listove „Istina“ i „Slobodna V ojvodina“ , te pokušava da uspostavi veze sa pokretom u Banatu i Sremu. Putem izdaje neprijatelj je saznao za njegovo skloni- šte, koje su opkolile znatne okupacione vojno-policijske snage. U neravnopravnoj borbi Marković je 19. novembra 1942. teško ranjen i pada u ruke neprijatelju. Posle istrage, u kojoj se herojski držao, obešen je 9. februara 1943, na osnovu presude Suda šefa Mađarskog kraljevskog generalštaba. Proglašen je za narodnog heroja 5. decembra 1944. godine.G olubović, Kum anov, citirano delo, T om II, str. 568-570

175 H L H M , 13. odeljenje, arh. br. ein. 76.020/41 i br. 14. 1.042/41176 M SRV , arh. br. Mad. 34/3

400

177 Josip Mirnić: Sistem prekog suđenja, str. 72-75178 OL. K. - 27 Zapisnik sa sednice vlade od 28. oktobra 1941.179 Joszef Doraokos: Ket per egy kötetben, M agvetö kiado, Budapest, 1978,

str. 21180 Više madarskih javnih radnika u svojim delim a, objavljenim posle rata,

negativno se izjasnilo о Sudu šefa Generalštaba, pri čemu ga gotovo svi nazivaju pogrešno Poseban sud šefa Generalštaba (A vezerkari fönök különbirösäga). Reč „poseban“ verovatno je ušao u upotrebu zbog toga da bi označila da je ovaj sud bio drukčiji od svih ostalili sudova, jer se najmanje držao principa usvojenih u zakono- davstvu i postojećih zakonskih odredaba.

Pukovnik Đ ula Kadar u svojoj već citiranoj knjizi о Sudu šefa Madarskog kraljevskog generalštaba, između ostalog, kaže sledeće:

„Po m om znanju, ovaj sud je uspostavljen početkom rata, na osnovu nared- be, a ne na osnovu zakona. Osnivanje ovog suda obrazlagali su time što je za vreme rata potrebno da se nad izvršiocima antiratnih dela, špijunaže, sabotaža i drugih ak­tivnosti uperenih protiv rata, radi zastrašivanja, represija sprovede brzo i efikasno, što se ne bi m oglo izvršiti u okviru redovnog gradanskog ili vojnog pravosuda.

„Presude ovog suda nisu m ogle da dođu na preispitivanje pred žalbeni sud. O ne su postale pravosnažne na osnovu saglasnosti šefa Generalštaba. O vo je , neo- sporno, bio teroristički sud. M nogo kasnije, kada su se nade u „krajnju pobedu“ već uveliko rasplinule, bilo je m nogo primedaba i žalbi na rad Suda VK F. Ministar unutrašnjih poslova K eresteš Fišer je oštro napadao ovu instituciju i zahtevao njeno ukidanje. Na njegov zahtev sam često govorio о tom e sa Som batheljijem . On se kruto držao uz dalje održavanje ove institucije, govoreći da ovakve terorističke su- dove drže sve zaraćene strane i da to zahtevaju izvanredne okolnosti. Zato je on u svako doba spreman da lično odgovara za rad ovog suda.

„Po mom m išljenju, nezakonitost i druge greške ovog suda u velikoj meri je potencirala još i činjenca što je potvrdivanje njegovih presuda zavisilo jedino od ličnosti šefa Generalštaba. N e m ože niko da preuzme na sebe ovakvu procesualnu odgovornost. Poznato je da akta pojedinog sudskog spora dosežu i do nekoliko ki­lograma hartije. D a bi se ona savesno proučila treba m nogo vremena. Za to jedan šef generalštaba koji je svestrano zauzet nem a vremena. N jegov tužilac mu referiše о predm etu, a svaki tužilac u skladu sa optužnicom rutinerski navodi svoje argu- m ente. Prema tom e, о sudbinama i životim a ljudi odlučivalo se za nekoliko minuta, na osnovu trenutnog raspoložen ja .. . (Gyula Kädär, n. d. str. 467 i 468)

Istaknuti predratni madarski komunista i pravnik Jožef D om okoš, dajući ocenu о ovom sudu, kaže i sledeće: „Ovaj sud je zaista bio takav kako je naznačeno u njegovom nazivu. To je bio organ podreden šefu Generalštaba. B ila je to vojna institucija. Jedino je odgovarao šefu Generalštaba i bio je dužan da, izigravajući pravosudnu funkciju, oblači u pravosudno ruho kaznene dispozicije šefa General- štaba. Šef Generalštaba, koji je obično im ao najviši čin u vojsci, izdavao bi naređe- nja vojnosudskom oficiru u pogledu kazne koju treba izreći pojedinom okrivlje- nom .“ (Jozsef D om okos, n. d. str. 371)

181 M SRV, arh. br. 3.634O vom e valja dodati činjenicu da je Endre Bajči-Žilinski bio jedini narodni poslanik koji je u madarskom parlamentu digao glas protiv terora u okupiranim krajevima Jugoslavije.

182 HL H M , 13. odeljen je, paket br. 5.552, arh. br. 568.858/42

26 Jugosloveni u m adarskim zatvorim a. 401

183 Budapesti közlöny od 10. aprila 1941.184 Jozsef D om okos, n. d. 373 i 374185 Na istom mestu186 H L H M , 13. odeljenje, paket br. 6.073187 N a istom mestu188 Pregled suđenja učesnicima narodnooslobodilačkog pokreta u krajevima

pod madarskom okupacijom (1941-1944), dat je u Dodatku.190 Na istom m estu, paket br. 6.065, arh. br. 1.352/43191 N a istom m estu, paket br. 6.067, arh. br. 191.317/42192 Na istom mestu, paket br. 6.065, arh. br. 2.866/43 i 19.918/42193 Sačuvana su dva dijametralno suprotna prilaza Suda VK F u vezi sa odbra-

nom okrivljenih da su ih agenti tukli, pa su morali da priznaju terećenja. Jovanka Pejović, skojevka iz B ečeja, sve je poricala na sudu, a niko od njenih saradnika tada već nije bio u životu. Stoga se ona m ogla braniti tako joj je jedan od streljanih omladinaca rekao u H otelu „M ilo“ u Bečeju šta da prizna, samo da je više ne tuku. Jovanka je oslobođena uz sledeće sudsko obrazloženje: „Tokom glavnog pretresa postavljeno je pitanje svim prisutnim optuženim da li su optuženu Jovanku Pejović videli na nekom komunističkom sastanku i da li nešto znaju о njenoj ulozi u komu- nističkom pokretu. Kako su svi optuženi dali odrečan odgovor, a kako u pogledu krivice Jovanke Pejović ne postoji verodostojni dokazi, to je vojni sud imenovanu morao osloboditi.“(H L H M , Fond Suda VK F, paket br. 1, arh. br. H 10/41)U većini slučajeva, m edutim , Sud bi pozivao na pretres žandarmerijske službenike koji su pravili zapisnike na osnovu službenih beležaka, koje bi agenti sastavljali pri­likom saslušanja. Jedan od takvih, vitez Janoš Gedevari, na osnovu sačuvanog sudskog zapisnika, izjavio je pred Sudom sledeće:„U N ovom Sadu smo saslušanja obavljali ja i Karolj Farkaš, dok je Jožef Balaž vršio dužnost tumača. Sistem saslušavanja je bio sledeći: u jednoj sobi navedene zgrade žandarmerijski islednici u civilnim odelim a su saslušavali okrivljene i zajed­no sa beleškam a koje su sačinili za vreme saslušanja slali ih kod nas, a mi sm o na osnovu ovih beležaka sačinili zapisnik i prikazali ga okrivljenom . A ko bi okrivljeni odobrio zapisnik, onda sm o mu dali da ga potpiše. U protivnom sm o ispravljali za­pisnik, već prema kazivanju okrivljenih. Okrivljenih se lično ne sećam , ali ni njega ni ma koga drugog nisam nikada tukao. To nikada nisu činili ni Karolj Farkaš ni Jo- žef Balaž, koji su zajedno samnom obavljali saslušanje. Sistem saslušavanja je uvek bio isti. Mi nikada nism o samostalno sprovodili saslušanja, jer su to isključivo radili žandarmerijski islednici u civilnim odelim a, ali mi sm o od svih okrivljenih uzimali zapisničke izjave i to na osnovu navedenih beležaka. U to vreme nije bilo drugih or­gana koji su sastavljali zapisnike. N ije se desio nijedan slučaj da je neko povukao svoj iskaz, pa da sm o ga posle vratili islednicima. N e znam ništa о tom e da su isled­nici maltretirali okrivljenog. Nama se on na to nije žalio. A li, da se i žalio, ja ga se medu vise hiljada okrivljenih sigurno ne bih setio. U ostalom , okrivljeni se nama ni na šta nisu žalili. Radovali su se što su već stigli do nas. (Podvukao autor.) (M SRV , arh. br. 19.875, Mk - III, F 23/35-42)

194 H L H M , 13. odeljenje, ein. paket br. 6.068, arh. br. 22.910, 23.743, 24.226, 25.310, 27.993, 27.994, paket br. 6.069, arh. br. 34.748,

195 H L H M , 13. odeljenje, ein. paket br. 6.721, Hb 115/43

402

196 H L H M , 13. odeljenje, paket br. 6 .069, arh. br. 27.993 i 38.400 paket br.6.068, arh. br. 21.875, paket br. 6.067, arh. br. 16.947, paket br. 6.590, arh. br. 71.777, paket br. 6.591, arh. br. 561.863 i paket br. 6.721, arh. br. 84.056

197 H L H M , 13. odeljenje, paket br. 6.051, arh. br. 17.037 , 23.271, 73.225, 17.852 i 17.713 i paket br. 6.050, arh. br. 23.275

198 H L HM , 13. odeljenje, ein. paket br. 6.590, arh. br. 422.853199 H L H M , 13. odeljenje, paket br. 4.344, br. 23.290200 H L H M , 13. odeljenje, paket br. 5.556, br. 522.863201 Pečujski županijski arhiv, Fond sreskog suda br. 17.959/42202 H L H M , 13. odeljenje, paket br. 5.549, br. 415.940203 H L H M , 13. odeljenje, paket br. 5.556, br. 512.744204 M SRV , arh. br. 19.878205 M SRV , arh. br. 19.880, F VIII/11-13206 OL, Fond Ministarstva pravosuda, arh. br. V p 1941-45.241207 SA , M atična knjiga segedinskog zatvora za 1941. godinu, str. 664, 691,

692, 780 i 781208 M SRV, arh. br. 19.880, F VIII 21209 Nada Lazić, citirano delo, str. 175-179

M SRV , arh. br. 19.875, F 23 129210 Vidi poglavlje: Poslednja faza militarističke birokratske farse211 M SRV , arh. br. 19.875212 Na istom mestu213 Baranyamegyei Leveltär, Pecs, Fond poverljivih spisa velikog župana,

Kutija IV , broj 401/a214 Igazgägügyi közlöny, od 19. juna 1944. g.215 Stipe Mijić: Svjedočenja о skojevcim a, „Arena“ , Zagreb, br. 284, str. 6 i

7216 Ilona Szekely: Halälra itelve, Senta, 1971, str. 63217 Na istom mestu218 OL, Om ot br. 348, arh. br. 21219 Urbän Jänos: Tüzsziget, II tom , Forum , N ovi Sad, str. 316-319220 Reggeli U jsäg Novi Sad, br. 4, 4. oktobar 1941.221 Dr Perneki M ihäly, dr Szakter Gyula: Kiss Ernö statäriälis pere es em leke222 M SRV, arh. br. 26.038. Sećanja bivših zatvorenika u zatvoru u Kaloči223 M ilenko Beljanski: D va partijska druga, Sombor, str. 16-20224 M SRV, arh. br. 29.977. Sećanja preživelih zatvorenika iz segedinskog

zatvora225 M SRV, arh. br. 26.038. Sećanja bivših zatvorenika iz zatvora u Kaloči226 M SRV , arh. br. 26.015. Tekst dokumentarnog filma „Arm ija“, str. 10

M SRV , arh. br. 15.013. m agnetofonske beleške sastanka preživelih bora-ca iz N ovog Sada

227 Golubović - Kum anov, citirano delo , Tom II. str. 114228 Mirnoća kojom je umro provejava i u pismu koje je pred smrt uputio svo­

jim roditeljima:„Dragi m oji roditelji,O suden sam na smrt i danas će biti izvršena kazna. O sećam se dobro i potpuno sam svestan onoga što sam radio i za čega sam živeo.B io sam uvek vaš dobar sin, iako ste zbog toga dosta propatili. A li se ničega nisam bojao, pa tako i sada.

26* 403

Nisam о vama znao ništa punih 16 m eseci, te ne znam da li ste u životu i kako ste. H vala vam na svemu.Plam ene pozdrave vama i mojoj braći: Ljubi, Urošu i Radi. Topal pozdrav Mari. M nogo volim , grlim i ljubim našu decu: Katicu, Brašu i Micu. Pozdrav svim ostali- ma. M oja draga M ilica ostaje i dobro će vaspitati moju Ružicu i dete koje očekuje.9. II 1943. Vaš Svetozar(Svetozar Marković: Izabrani spisi, str. 390)О držanju Svetozara M arkovića pred vešanje svedoči i šef novosadske policijske kapetanije, koji je u svom službenom izveštaju Ministarstvu unutrašnjih poslova napisao:„S poštovanjem javljam da je Svetozar M arković, koga je Sud šefa M adarskog kra- ljevskog generalštaba, na pretresu održanom 16. januara tekuće godine (pretres je trajao od 16. do 18. januara - primedba autora) u Novom Sadu, osudio na smrt, o- bešen 9. februara 1943. godine. Presuda je izvršena u mesnoj kasarni biciklista na Putu II Rakoci Ferenca (Sada Ulica Jugoslovenske narodne armije - primedba au­tora) rečenog dana u 11 časova. Svetozar Marković je , pošto mu je presuda pročita- na i na srpskom jeziku protumačena, uzviknuo sledeće: ,D ole sa krvnicima1, ,D ole sa fašistima1, ,D ole sa hortijevskim psiina“ i ,Živela pobedonosna Crvena armija1. G ornje je uzviknuo onda kada su mu izvršilac kazne i njegov pom oćnik vezivali ru­ke i kada su ga privodili vešalim a. . . Smrt je nastupila u trinaestom minutu posle ve- šanja.“(M SRV , arh. br. 19.882, F 10/1, str. 18-21)

229 Lazar Plavšić, n. d. str. 96230 Rada Drakulić, somborski skojevac, na dan smrti Svetozara Markovića

ispevao je sledeću pesmu:

Balada о O bešenom

Kad je paoN ije se zemlja zatresla,Niti su mrtvi ustali iz groba,Samo su jače zaškripala vesla N a trošnoj lađi, u rukama roba.

Kad je pao nem oćno klonule N a slom ljene grudi,N iti je bolno zasuzilo oko,Sam o je tamo u daljinama,Pod nebom tamnim, visoko, visoko Planula mržnja porobljenih ljudi.

Kad je paoD ivlje i besno kucala su srca U ludom ritmu strašnih grmljavina,I krv crvena, što trovački vrca,Zalila je život, u naponu silnom ,Titanski što snažno bije iz dubina.

404

(Rada Drakulić: Krv sa klanice ljudskih duša, pesm e sa robije, Som bor, str. 15)231 Ovaj zatvor nije bio duga veka. Služio je za smeštaj zatvorenika koji su bi­

li osudeni na vrem enske kazne duže od dve godine, ali su se tu čuvali i um obolnici i „ništarije koje se nisu pokoravale svojim roditeljima“.Zatvor je posle desetak godina prem ešten u nezdrave prostorije segedinske tvrda- ve, gde je postojao sve do 1831, kada su ga ukinuli jer se u njemu tada već nalazilo samo dva zatvorenika. Naim e, svaka županija je bila dužna da plaća izdržavanje za robijaše sa svoje teritorije, pa su zatvorenike radije zadržavali u često i improvizo- vanim županijskim zatvorima. (dr Szöllössy Oszkär, Magyar börtönügy, Budapest, 1935, str. 36-39)

232 Na istom m estu, str. 41233 U to vreme se okivanje robijaša ukida kao elem enat krivične sankcije,

mada se u madarskim zatvorima okivanje robijaša zadržava kao vrsta disciplinske kazne sve do sloma fašizma.

234 Dr Oszkär Szöllössy, n. d. str. 49-51235 Dr Etienne de Megyery: Les institutions penetiaires de la H ongrie, Buda­

pest, Franklin tärsulat, 1905, str. 567-579236 Zatvorska zgrada je podignuta na prostranom Marsovom trgu (sada Mar-

ksov trg), u neposrednoj blizini nekoliko vojnih kasarni a iza već postojeće zgrade Okružnog krivičnog suda. Zatvor se sastoji od tri odvojene zgrade, Centralna, tros- pratna zgrada zidana je u obliku krsta, čiji su kraci različite dužine (od 22 do 29 me- tara). U betonskom podu centralnog prostora zatvora, koji se nalazi ispod staklene kupole i iz kojeg se mogu kontrolisati svi kraci zatvora, nalazi se ugraden lik osmou- gaone zvezde. Otuda potiče popularni naziv ovog zatvora Csillag börtön (Zvezdani zatvor), mada neki autori (dr Szöllössy Oszkär i dr Istvän M egyeri) smatraju da na­ziv potiče otuda što je zatvor graden u obliku zvezde, što, medutim, ne odgovara stvarnom stanju.

S desne i leve strane centralne zgrade, izmedu nekadašnje zgrade Okružnog suda i centralne zgrade, podignute su dve potpuno simetrične dvospratne zgrade. Jedna je nekada služila za smeštaj osudenika na kaznu zatvora, a druga za smeštaj istražnih zatvorenika.

Vrem enom je u korišćenju ove tri zgrade došlo do izvesnih izm ena. Okružni sud se iselio u zgradu pravosudnih ustanova u centru grada, a na njegovo m esto, u prizemlju uselila se uprava zatvora, a na prvom spratu je uredena zatvorska bolnica. U isto vrem e, zgrada koja je korišćena u prvo vreme samo kao zatvor svoj drugi sprat je prepustila istražnim zatvorenicima, a u dotadašnju zgradu istražnog zatvora uselilo se žensko odeljenje zatvora, gde su bile držane uglavnom žene sa kraćim vre- menskim kaznama i istražne zatvorenice. Drugi sprat ove zgrade ureden je tridese- tih godina za smeštaj najopasnijih političkih zatvorenika i dobio je naziv Izolovano odeljenje (Elkülönftett osztäly).

(dr Oszkär Szöllössy, n. d. str. 53)Posle sloma madarske proleterske revolucije i dolaska na vlast H ortijevog

kontrarevolucionarnog režima, u ovom zatövru je bio zatvoren i veći broj istaknutih madarskih komunista i učesnika revolucije, m edu njima i Maćaš Rakoši, koji je 1934. bio osuden na doživotnu robiju. Na osnovu sporazuma sa Sovjetskim Save- zom , 1940. je pušten iz zatvora i predat sovjetskim vlastima.

237 Baranyamegyei Leveltär, Szeged, M atična knjiga vojnih i civilnih zatvore­nika segedinskog zatvora 1941-1944

405

238 Vladislav Rotbart, n. d. str. 361-362239 Zgrada vacke kaznione sagrađena je 1755, po nalogu austrijske carice Ma­

rije Terezije, koja je nameravala da ovde uredi školu za vaspitanje dece madarskih plem ića, sličnu Terezijanumu (Theresianum) u B eču, gde su se vaspitavala deca austrijskih plemića. Zgrada, m edutim , nikada nije korišćena za ovu namenu. Počet- kom X IX veka postala je vlasništvo madarske vojne akademije Ludovika, koja je prodaje m esnom spahiji Ferencu Nadaždiju, da bi je na kraju od njega otkupio državni „Fond za tam nice“. Tada je zgrada pretvorena u tamnicu, a prvi zatvorenik je kročio u nju 20. novembra 1855. godine.

U okviru kaznione sagraden je 1894. i takozvani državni zatvor, koji je ova- m o preseljen iz jedne stam bene zgrade, koja je do tog vremena služila za smeštaj ove vrste privilegovanih zatvorenika. Ovaj državni zatvor je privremno prestao da prima zatvorenike, jer je počelo zidanje zatvorske bolnice, pa je trebalo porušiti jedan deo državnog zatvora. Bolnica, sagradena za potrebe zatvorenika iz cele zem lje, imala je 18 bolesničkih soba za smeštaj stotinu bolesnika. U ovu bolnicu su dovodeni oboleli zatvorenici i iz drugih zatvora kad za njihovo lečenje nije bilo uslo- va u bolničkim odeljenjim a (stacionarima) ostalih zatvora. Pored bolesničkih soba, ona je imala sopstvenu laboratoriju, operacionu salu i prostoriju za renđgenološki pregled bolesnika. Imala je i posebne prostorije za smeštaj obolelih od tuberkuloze.

(dr Oszkär Szöllössy, n. d. str. 375)240 Na istom mestu241 Enciklopedija Leksikografskog zavoda Jugoslavije, Zagreb, Tom V,

str. 193242 M SRV , arh. br. 26.022. A nketa о madarskim zatvorima.243 Dr Etienn de M egyeri, n. d. str. 545-550244 Dr Oszkär Szöllössy u navedenom delu, izm edu ostalog, piše:

„Za vreme mojih inspekcijskih obilazaka lično sam se uverio u to da časne sestre, pod rukovodstvom izvrsnih i školovanih igumanija - upravnica, sa velikom revnoš- ću i energičnošću obavljaju svoj posao. O ne su izdržale sva iskušenja i u godinama posle komunističke revolucije, kada je ustanova bila krcata fanatizovanim zatvore­nicima i kad je bilo pokušaja da se i izvan zatvora vrši teror nad izvršiocima kazne. U Marijanostri se ni tada nisu poljuljali red i disciplina, mada su časne sestre samo izuzetno koristile pom oć zatvorskih stražara (koji se, inače, nalaze izvan zidina za­tvora), za izvršenje pojedinih težih disciplinskih k a z n i.. . Kako poznajem rad nad- zornica zaposlenih po zatvorima, sumnjam u to da bism o uskoro m ogli da zameni- m o časne sestre pouzdanijim i požrtvovanijim ženskim osobljem .“Dr Oszkär Szöllössy, n. d. str. 375)

245 M SRV , arh. br. 26.014. A nketa о zatvorima u Madarskoj246 H L 13. odeljenje, arh. br. 74.852/42247 Južnim krajem (D elvidek) nazivao je mađarski fašistički okupator one

jugoslovenske krajeve koje je u drugom svetskom ratu okupirao.248 H L 13. odeljenje, arh. br. 74.852/42249 Na istom mestu250 Na istom mestu251 N a istom mestu252 Csongredmegyei Leveltär Szeged, Državni arhiv u Segedinu, (U daljem

tekstu: LS), Matična knjiga civilnih i vojnih zatvorenika 1941-1944.253 LS, M atična knjiga za 1941. godinu str. 614-618, 620, 621, 634, 642, 649,

652, 653, 654, 664, 668, 670-674, 691-699, 729, 730, 733,-736, 749-758, 780 i 781

406

254 Orszägos leveltär, Budapest, (Zem aljski arhiv, Budim pešta). U daljem tekstu: OL, arh. br. Vp. 1941.-45.241

255 M SRV , arh. br. 26.021. Sudenje Vasiliju Kovačeviću iz Vrbasa 1941. godine.

256 H L, XIIT odeljenje, br. 75.609/eln. 1941257 Na istom mestu258 O l . nmot br. 356. arh. br. h. K. Sa 6349/41259 Hl . XIII odeljenje, arh. br. 47.410/42 ш Na istom mestu2Ы Vladislav Rotbart, n. d. str. 349, 355 i 356262 Na istom mestu, str. 348, 350-352263 M SRV , arh. br. 26.022. Sećanja zatvorenika iz „Margitkeruta“264 M SRV , arh. br. 26.023. Sećanja zatvorenika iz Vaca265 H L, XIII odeljenje, arh. br. 517.300/42266 H L , XIII odeljenje, arh. br. 10.425/43267 M SRV , arh. br. 26.024 Sećanja bivših zatvorenika iz Šatoraljaujhelja268 H L, XIII odeljenje, arh. br. 10.425/43269 M SRV , arh. br. 26.024 Sećanja bivših zatvorenika iz Šatoraljaujhelja270 H L, XIII odeljenje, arh. br. 442.022/43271 M SRV, arh. br. 26.022 Sećanja zatvorenika iz zatvora u „Margitkerutu“272 Gyula Kädär, n. d. str. 756273 H L , XIII odeljenje, arh. br. 456.815/43274 D r Pero Kačavenda: Logor u Bačkoj Topoli275 M laden Vrtunski: Kuća užasa, „Četvrti jul“ , Beograd, 1970. str. 17-19276 Dr Pero Kačavenda. n. d.277 Omladina V ojvodine u ratu i revoluciji 1941-1945, Institut za istoriju -

Edicija „Vojvodina u borbi“ , za štampu priredio dr Danilo Kecić - Vladislav R ot­bart: Revolucionarna delatnost omladine Bačke u zatvorima i logorima fašističke Madarske 1941-1945, str. 422

278 Karolj Brindza: Sećanja na boravak u subotičkoj Žutoj kući i subotičkom sudskom zatvoru. Rukopis kod autora sećanja

279 M SR V , arh. br. 26.025. Sećanja Stanoja Leskovca280 M SRV, arh. br. 19.758. Sećanja Danila GrujićaBeležanski je kasnije odveden u segedinski vojni garnizoni zatvor, gde ga je

vojni sud V armijske oblasti oslobodio optužbe, pa je pušten na slobodu.281 M SRV , arh. br. 19.758. Sećanja Danila Grujića282 M SRV, arh. br. 26.025. Sećanja Stanoja Leskovca U če283 G olubović - Kum anov, n. d. torn II, str. 101284 Lazar Plavšić, n. d. str. 98-109285 Vladislav Ratbart, n. d. str. 354286 M SRV , arh. br. 26.038. Sećanja zatvorenika iz zatvora u Kaloči, str. 22-28287 Na istom m estu, str. 27288 M SRV, arh. br. 26.038. Sećanja Radivoja D odića na Ivana Parčetića i

njegov revolucionarni rad, str. 29Dr Oszkär Szöllössy, n. d. str. 376

289 M SRV, arh. br. 26.038. Radivoj D odić, n. d. str. 29 i 30M SRV , arh. br. 26.038. Sećanja zatvorenika iz zatvora u K aloči, str. 28

290 Na istom mestu, str. 42.

407

291 Na istom mestu, str. 28 i 29292 Na istom mestu, str. 29 i 30293 Na istom m estu, str. 31294 Na istom mestu, str. 34 i 35295 Na istom mestu, str. 39-43296 U svim ćelijama hortijevskih civilnih zatvora na zidu je visio karton na

kom e je na madarskom jeziku bio odštampan Kućni red, kojeg,su svi zatvorenici trebali da se pridržavaju. Kućni red objavljujem o na osnovu teksta objavljenog u knjizi dr Marschalkö Janos: A hatalyban levo Igzasagugyuminiszteri rendeletek rendszeres gujtem enye (Sistematizovana zbirka pozitivinih propisa Ministarstva pravosuda), Budapest, 1897, sveska V I, 109, 110:

1. Svaki je dužan da poštuje ova pravila i rečima i delom da se podvrgava njegovim odredbama.

2. Robijaši su dužni da se prema upravniku, svim službenicima zatvora i stra- žarima ophode sa dužnim poštovanjem i poslušnošću.

3. Svakom robijašu je dozvoljeno da se u za to određeno vreme svojim pita- njem , m olbom ili žalbom lično obrati upravniku zatvora. A li, onaj ко to želi da učini dužan je tu svoju nameru da saopšti stražaru pod čijim se nadzorom nalazi. Robijaš ne m ože da podnese zahteve u im e drugog robijaša.

4. Robijaši mogu na isti način da se obraćaju lekaru, odnosno svešteniku.5. Za vrem e službe božje, nastave ili šetnje zabranjen je bilo kakav razgo-

vor.Za vreme rada dozvoljeno je govoriti samo onoliko koliko je neophodno za

obavljanje zajedničkog posla.Najstrože je zabranjen nepristojan razgovor, kao i prepričavanje izvršenih

zločina. Oni koji to , ipak, eine, biće najstrože kažnjeni.Zatvorenici mogu sa stranim licem razgovarati sam o uz odobrenje upravnika.Zabranjeno je razgovarati tajno ili pom oću znakova.Zatvorenik ne sme drugom zatvoreniku da izdaje naredenja, niti da na

ma koji način raspolaže njime.6. Strogo je zabranjeno gledanje kroz prozor, dizanje galam e, pevanje,

psovanje, zviždanje, dakle, bilo kakvo nepristojno ili bučno ponašanje, vršenje bestidnih ili drugih radnji koje izazivaju odvratnost.

7. Zatvorenici treba medu sobom da žive u miru; zabranjeno je i kažnjivo svako m edusobno podrugivanje, zadirkivanje, tuče i sam ovlasno rešavanje medu- sobnih sporova.

8. Zabranjeno je kartanje, kockanje i sve druge vrste igara, kao i pušenje, žvakanje duvana i uživanje burmuta.

9. Strogo će se kazniti onaj ко pokuša da se izvuče ispod nadzora, ко pobeg­ne ili pokuša bekstvo, ili, pak, samo vrši pripreme za bekstvo, nadalje, ко zna za ovakvu nameru svog druga zatvorenika, a to ne prijavi. U slučaju potrebe, protiv osobe koja se uhvati u bekstvu, a odbije da se preda, m ože se upotrebiti i oružje.

10. Najstrože će se kažnjavati dogovaranje ili udruživanje radi izvršavanja zabranjenih dela.

U slučaju dela kojima se povreduje potčinjenost, prilikom izazivačkog ili ba- hatog ponašanja ili suprotstavljanja, mogu se primeniti i prinudna sredstva.

11. Svako je dužan da na dati znak ujutro ustane, a uveče legne.Nakon ustajanja svaki je zatvorenik dužan da opere lice, vrat, ruke, da ispere

usta, da se očešlja, uredno se obuče i uredi svoj krevet.

408

12. Tokom radnog vrem ena, u radionici, svako je dužan da neprekidno i vredno radi. B ez odobrenja niko ne sme da napusti svoje radno mesto.

13. К о zlonamerno ili iz grubog nehata uništi svoje odelo, krevetninu, alat koji mu je poveren ili sredstvo za rad, knjige itd ., pored toga što će biti dužan da nadoknadi štetu, biće posebno i kažnjen.

14. Zatvorenik kod sebe ne sm e da drži ništa sem stvari koje mu je uprava poverila ili što mu je posebnim odobrenjem dozvoljeno da drži kod sebe. Zato je svaki zatvorenik dužan da sve ono što nađe odm ah preda prvom stražaru na koga naide. Zatvorenik je dužan da trpi da stražar kom e je poveren nadzor nad njim u bilo koje doba pretrese njegovo odelo ili ćeliju.

15. Zatvoreniku je zabranjeno da ma šta kupuje, zam enjuje, prima poklone ili da т а kom e nešto poklanja. Strogo će se kazniti oni koji to izvrše m edu sobom ili sa ma kojom trećom osobom .

16. B ez upravnikovog pristanka niko ne sm e ni da piše, niti da prima pisma.17. Na m esto određeno za vršenje nužde, u isto vrem e sm e da ide sam o je ­

dan zatvorenik.(Izraz zatvorenik ili robijaš u ovom tekstu se odnosi na sve kategorije ljudi li-

šenih slobode - prim, autora.)297 Dr. Szöllössy, n.d. str. 83-89 i 470-473298 Na istom mestu, str. 152-159299 Na istom mestu, str. 161-162M SRV , arh. br. 27.799. Sećanja bivših zatvorenika iz zatvora u Segedinu30° Arhiv Vojvodine (A V ), OJT 1941-1944, paket I-X X301 U ovo vrem e, posle prvog svetskog rata, iz istih razloga iz kojih su vlasti

dozvoljavale zatvorenicima da primaju pakete od svojih kuća, praktikovalo se da uglavnom manji zatvori zakupljuju obradivu zem lju, na kojoj, obrađujući je rad- nom snagom zatvorenika osudenih na kraće vrem enske kazne, pokušavaju da po- boljšaju ishranu osudenima. U to vrem e se sudskim zatvorima dodeljivalo po deset hektara obradive zem lje radi poboljšanja ishrane zatvorenika. N i veći zatvori nisu ostali po strani od sprovodenja ove ideje. Tako je Zem aljski sud za regulisanje zem- ljišnoposednih odnosa (Orszägos Földbirtokrendezö Bi'rösäg) dodelio 1929. sege­dinskom zatvoru 746 katastarskih jutara i 442 kvadratna hvata zem lje na obližnjoj adi na Tisi, na kom e je uređeno zatvorsko gazdinstvo „Nadjfa“ (Nagyfa). Na ovom imanju su radili zatvorenici sa kraćim vremenskim kaznama. Naredne godine ovde je sagradena i zgrada za smeštaj stotinu robijaša. Tokom rata i ovde je bio sm ešten izvestan, doduše mali broj, osuđenih učesnika narodnooslobodilačkog pokreta.

(dr Oszkär Szöllössy, n. d. str. 53)302 Na istom mestu, str. 160-170303 A V , OJT 1941-1944, I-X X304 Na istom mestu305 Igazsägügyi közlöny, Budapest, 1942, br. 10/1941.306 M SRV , arh. br. 29.977. Sećanja zatvorenika iz segedinskog zatvora307 Na istom mestu308 H L , XIII odeljenje, arh. br. 406.569/43309 Na istom mestu3)0 Na istom mestu311 Na istom mestu312 M SRV arh. br. 26.017, A nkete о zatvorima u Madarskoj

409

313 H L , XIII odeljenje, arh. br. 406.569/43314 M SRV arh. br. 26.017. A nkete о zatvorima u Madarskoj315 M SR V , arh. br. 29.977. Sećanja Živka Ranisavljevića316 M SRV , arh. br. 26.038. Sećanja zatvorenika iz K aloče317 Na istom mestu318 M SRV , arh. br. 26.014. Anketa о zatvorima u Madarskoj319 N a istom mestu320 Vladislav Rotbart, n. d. str. 204-205321 Dr Jänos M arsalkö, n. d. str. 109 i 110 (Tekst kućnog reda u madarskim

zatvorima vidi u belešci br. 278)322 M SRV , arh. br. 26.023. Sećanja bivših zatvorenika iz Vaca323 Lazar Plavšić, n. d. str. 130324 M SR V , arh. br. 26.023. Sećanja bivših zatvorenika iz Vaca325 Magda Simin, n. d. str. 19326 M SR V , arh. br. 26.023. Sećanja bivših zatvorenika iz Vaca327 Živan Milisavac, n. d. str 123328 M SRV , arh. br. 19.755. Sećanja bivših zatvorenika iz K aloče329 M SR V , arh. br. 29.977. Sećanja bivših zatvorenika iz Segedina Vladislav

Rotbart, n. d. str. 158-167 , 204 i 205330 M iloš Lukić, n. d. str. 295-324,M SRV , arh. br. 15.013. B eleške interniraca str. 33-37 i G olubović - Kuma-

nov, n. d. Tom II, str. 44-46331 M SRV , arh. br. 26.038. Sećanja zatvorenika iz Kaloče332 M SR V , arh. br. 19.758. Sećanja Danila Grujića i M SRV , arh. br. 26.023.

Sećanja Božidara Čolića333 M SRV , arh. br. 29.977. Sećanja zatvorenika iz Segedina.334 M SRV , arh. br. 26.023. Sećanja zatvorenika iz Vaca335 M agda Simin, n. d. str. 10-25336 M SR V , arh. br. 26.023. Sećanja zatvorenika iz V aca, str. 22-23337 Vladislav Rotbart, n. d. str. 63-70338 M SRV , arh. br. 26.023. Sećanja zatvorenika iz Vaca339 Vladislav Rotbart, n. d. str. 147-160340 M SRV , arh. br. 26.027. Sećanja Vujice Gajinovića341 M SRV , arh. br. 26.023. Sećanja zatvorenika iz Vaca342 M SR V , arh. br. 29.977. Sećanja zatvorenika iz Segedina343 Hodničar je zatvorenik koji održava čistoću u hodniku i sporednim pro-

storijama, raznosi hranu po ćelijama i obavlja druge poslove vezane za unutrašnjost zatvorske zgrade. H odničare su stražari odredivali uglavnom iz reda kriminalaca, retko političkih zatvorenika. Hodničari su imali više m ogućnosti kretanja po zatvo­ru od ostalih zatvorenika.

344 M SRV , arh. br. 29.977. Sećanja bivših zatvorenika iz Segedina345 M SRV , arh. br. 26.027. Sećanja Vujice G ajinovića346 M SRV , arh. br. 29.977. Sećanja zatvorenika iz Segedina Segedinski državni arhiv, Fond segedinskog zatvora, personalni spisi347 Magda Simin, n. d. str. 23348 M SRV , arh. br. 26.038. Sećanja zatvorenika iz K aloče, str. 36, 48 i 49349 Magda Simin, n. d. str. 23350 M SRV , arh. br. 26.028. Sećanja Zdravka Isijanova

410

351 M SRV, arh. br. 19.758. Sećanja zatvorenika iz Vaca352 M SRV , arh. br. 29.977. Sećanja zatvorenika iz Segedina353 M SR V , arh. br. 19758. Sećanja Danila Grujića354 M SRV , arh. br. 26.028. Sećanja Stanoja Leskovca U če355 M SRV , arh. br. 19.758. Sećanja Dušana Čavića356 M SRV , arh. br. 19.758. Sećanja B ože M elkusa357 Živan Milisavac, n. d. str. 146M SR V , arh. br. 26.024. Sećanja zatvorenika iz Satoraljaujhelja358 U sm ene novine logoraša u Bačkoj Topoli 1941-1944, Novi Sad, 1969, iz-

dao Uredivački odbor bivših političkih zatvorenika, interniraca i deportiraca logora u Bačkoj Topoli, (U daljem tekstu: „Usm ene novine“), str. 11

359 Bogoljub Stanković, skojevac iz N ovog Sada, posle oslobodenja postao profesor matematike na Univerzitetu u N ovom Sadu i prvi predsednik Vojvodanske akadem ije nauka i umetnosti.

360 „Usm ene novine“ , str. 14-15361 Na istom m estu, str. 12, 47-49 i 112-116362 Na istom mestu, str. 36363 Na istom m estu, str. 31 i 100364 A luzija na inscenirani partizanski napad na logor od strane nemačkih voj-

nika365 U to vrem e je odsek kontrašpijunaže iz novosadske Arm ije preseljen u

Bačku Topolu366 Aluzija na m etod mučenja zatvorenika putem električnog induktora od

strane agenata kontrašpijunaže„Usm ene novine“ , str. 134367 „Usm ene novine“ , str. 6368 M SR V , atji. br. 29.977. Sećanja zatvorenika iz Segedina369 Na istom mestu370 Lazar Plavšić, n. d. str. 132-140371 M ate György: Szikläbol lobban a läng, Budapest, 1955.372 H L, XIII odeljenje, paket br. 4.679, arh. br. 507.618/42373 Na istom m estu, paket br. 5.556, arh. br. 437.095374 Kiss Käroly, n. d. str. 280375 M SRV , arh. br. 18.936 i 18.895. Sećanja zatvorenika iz Segedina376 M SRV , arh. br. 29.977. Sećanja zatvorenika iz Segedina377 M SRV , arh. br. 18.895, 18.836 i 29.977. Sećanja zatvorenika iz Segedina378 Na istom mestu379 Na istom mestu380 M SRV, arh. br. 26.022. Sećanja zatvorenika iz „Margitkeruta“381 M SRV , arh. br. 18.936. Sećanja zatvorenika iz Segedina382 Magda Simin, n. r. str. 46383 N a istom m estu, str. 62 i 63384 M SRV , arh. br. 29.977. Sećanja zatvorenika iz Segedina385 M SR V , arh. br. 23.163, Izveštaj ispostave kontraobaveštajne službe u

Novom Sadu о toku isledjenja pohapšenih rodoljuba386 Živan Milisavac, n. d. str. 203-294387 Pärttörtenelmi leveltär, Budapest (PL) br. 633 f.4 /V 1944 - 31.191. Sećanja bivših zatvorenika iz Satoraljaujhelja

411

388 Živan Milisavac, n. d. str. 292389 Na istom m estu, str. 309-314Vladislav Rotbart, n. d. str. 360390 Susret trojice omladinaca iz logora u Šarvaru sa partizanima Jovo Antelj

je opisao na sledeći način:„Mislili sm o da će susret sa partizanima biti ко zna kako srdačan. Pripremili

smo se na neko bratimljenje, grljenje i ljubljenje sa našim narodnim borcima. Kad ono, bili su veom a ljubazni, ali se videlo na njima da nisu baš naročito impresionira- ni time što sm o nas trojica stigli. Oni su obavljali svoju dužnost. N ism o bili ni prvi ni poslednji koji su ovde prišli partizanima. Upitali su nas kuda hoćem o da idem o, pa su nas odveli do komande m esta u D urdevcu.“

(M SR V , arh. br. 15.013. Sećanja Jova Antelja)391 M SRV , arh. br. 15.013. B eleške interniraca str. 33-68392 M SRV , arh. br. 26.022, 26.023, 29.977. Sećanja zatvorenika iz „Margitke-

ruta“ , Vaca i SegedinaRäcsok m ögött - Rab antolögia, Összeszedve Szabadkän, 1943. Pisaćom ma-

šinom um nožena sveska, ukoričena u platno. Vlasništvo M agde Sim in-Bošan393 M SRV , arh. br. 26.022. Sećanja zatvorenika iz „Margitkeruta“394 Rada Drakulić: Krv sa klanica ljudskih duša, Som bor, 1960, Predgovor

M ilenka Beljanskog, str. 5-7395 M SRV , arh. br. 22.023. Sećanja zatvorenika iz Vaca396 M SRV , arh. br. 12.677. Sećanja zatvorenica iz M arijanostre397 Imre Bori: Književnost jugoslovenskih Madara, N ovi Sad, Matica srpska,

1979, II izdanje, prevod sa madarskog, str. 206-205398 RäCsok m ögött, str. 9-23399 Rada Drakulić, n. d. str. 52400 Arhiva Sekcije bivših političkih zatvorenika u zatvoru u Segedinu, Bečej.401 U svojoj pesmi bez naslova Magda Bokšan-Sim in kaže:

„Neko je mislio na svoje dete koje je kao siroče ostalo van, neko na sudbinu koja kukavicki strpa decu и zatvor.U nekome ponovo o iive tuga što jo j pendrek ubi zametak, poslednju uspomenu na muža koga je smrt već ugrabila. “

Gornji tekst je Slobodan prevod stihova pisanih na madarskom jeziku.(Räcsok m ögött, str. 2)402 у svojoj pesm i bez naslova, posvećenoj robijaškim pismima, Pal Safer, iz­

medu ostalog kaže:

Mnoge majke i mnoga deca Proliše suze po njima Potisnute želje Pritiskaju ih, Pritiskaju ih.

412

Vi, beli, šuškavi listovi kako da se niste pokidali Pod teretom onog Što niko nije mogao da iskaže,

Što niko na vas nije mogao da napiše.

Gornji tekst je prevod stihova pisanih na mađarskom jeziku.(Räcsok m ögött, str. 11)403 Živan Milisavac: Poruke iza rešetaka, Edicija „Vojvodina u borbi“ , Novi

Sad, 1986. godine, str. 409-453404 Čobanski, G olubović, Kumanov, n. d. str. 638M SR V , arh. br. 26.015. Tekst dokumentarnog filma „Armija“405 Živan Milisavac, Šuma nije olistala, str. 315-319 (Pesm u je još u zatvoru

preveo neko od robijaša sa madarskog na srpskohrvatski jezik.)406 Dr Imre Bori, n. d. str. 170407 Csongrädmegyei leveltär. Szeged, Fond segedinskog zatvora, personalni

spisi408 Vladislav Rotbart, n. d. str. 197-199 M SRV, arh. br. 29.977. Sećanja biv-

ših zatvorenika iz Segedina409 Na istom mestu410 M SRV , arh. br. 26.023. Sećanja zatvorenika iz Vaca411 Na istom mestu412 Magda Simin, n. d. str. 15-16413 Na istom m estu, str. 18~19n414 M SR V , arh. br. 26.027. Sećanja Vujice Gajinovića415 Vojvodina u narodnooslobodilačkoj borbi i socijalističkoj revoluciji 1941—

1945, u redakciji dr Čedomira Popova, Filozofski fakultet - Institut za istoriju, Novi Sad, 1984. str. 72

416 Pärtörtenelmi közlem enyek, Budapest, 1982, 4. szäm. A . Sajti Enikö: A jugoszläv komunista part vezette ellenälläs a delvodeken 6s a Bardosi kormäny m egtorlo politikäja, str. 3 separata

417 Na istom mestu418 Vladislav Rotbart, n. d. str. 81419 Na istom m estu, str. 254 i 256420 M SRV , arh. br. 26.025. Sećanja Stanoja Leskovca421 M SRV , arh. br. 26.022. Sećanja Đ u le LukačaM SRV, arh. br. 26.025. Sećanja Stanoja Leskovca422 Po kazivanj u bivšeg zatvorenika „Margitkeruta“ budim peštanskog komu-

niste Fedenca Petrf.ka autoru423 M SRV, arh. br. 26.022. Sećanja Đ ule Lukača424 M SRV , arh. br. 26.025. Sećanja Stanoje Leskovca425 Živan M ilisavac, citirano delo , str. 164-168426 M SRV , arh. br. 26.023. Sećanja Božidara Čolića427 U nger-Szabolcs, n. d. str. 348-349428 Dr E lek Karsai: Fegyvertelen älltak az aknam ezökön, Dokum entum ok a

munkaszolgälat törtenetehez, A Magyar Izraelitäk Orszägos K ćpviselete Kiadäsa, Budapest, 1962, str. 278

413

429 Dr E lek Karsai, n. d. Uvodna studija, str. V I-V III430 H L, II odeljenje Generalštaba, broj ein. 34.411 D - 1.842431 B ilten Opštinskog odbora SU B N O R -a Subotice, broj 10/1983 - Bruno

Vujković: 451. vanredna radna četa, str. 31432 Gyula Kädär, n. d. str. 504433 D r Elek Karsai, n. d. str. 148-201434 Madarski domobranski potporučnik Jožef Segleteš, zam enik komandira

jedne radne čete u kojoj su se nalazili budimpeštanski Jevreji, izjavio je pred stro- jem čete: „Došao sam na front sa 216, a zadužen sam sa svega 16 ljudi. Za ostale ne odgovaram nikom e, ali ovoj šesnaestorici garantujem da će stići svojim kućama. U - mre li jedan Jevrejin, biće izbrisan iz spiska, jer za njih ne odgovaram nikom e. Čim stignemo na front svi treba da radite, tamo nema ni poštede ni bolovanja.“ (Dr E lek Karsai, n. d. str. 503)

435 Istvän Nemeskürti: Requiem egy hadseregert, M agvetö kisadäs, Buda­pest, 1972, str. 237 i 238

436 Istvän Kossa: Dunätol a D on ig , Kossuth Könyvkiado, III kiadäs, 1984, str. 127

437 Dr E lek Karsai, n. d. tom I, Uvodna studija, str. 20438 N a istom mestu439 Istvän Nem eskürti, n. d. str. 253-254440 Komanda Sedm og domobranskog vojnog okruga kaznila je potporučnika

D ulu Rajsa sa deset dana zatvora zato što su u radnoj četi na čijem čelu se nalazio neki prinudni radnici na žutu traku, što je bio znak raspoznavanja za pripadnike po­sebnih radnih četa, stavili znak crvenog krsta, lekara, inženjera, kurira ili veziste.

Kom anda vojnog okruga je , osim toga, dopisom izvestila о tom e sve područ- ne jedinice, kako bi se svi oficiri upoznali sa izricanjem ove kazne, pa se klonili ova- kvih propusta.

(H L, XIII odeljnje Generalštaba, arh. br. 2.620/44) Poslednjih dana 1941. godine Inspekcija radnih četa pri Generalstabu saznala je da je u jednoj radnoj jedi- nici nad nekim prinudnim radnikom izvršena disciplinska kazna takozvanog izveša- vanja. Inspekcija nije prigovorila zbog toga što je kazna sprovedena, već zato što je to učinjeno u nedelju, i to na takvom mestu gde je to veliki broj stanovnika mesta m ogao da vidi, pa daje uputstvo da se izvešavanje m ože primeniti nad svakim pri- padnikom domobranskih jedinica koji nem a čina, pa prema tom e i nad prinudnim radnikom, ali najduže dva sata. U svom raspisu Inspekcija upozorava komandire radnih četa da pored izvešavanja, nad prinudnim radnicima m ogu da primene i ta- kozvani kratki vez, ali najduže šest sati. Posebno se u raspisu upozoravaju oficiri da ove m ere smeju da primenjuju samo na takvom mestu na kojem to stanovništvo ne- će m oći da vidi. Ovaj raspis je , prema uputstvu Inspekcije, trebalo da se da na uvid svakom oficiru, uz potpis, kako bi bili sigurno upoznati sa time da prinudne radnike mogu kažnjavati izvešavanjem i kratkim vezom . (H L, Inspekcijska jedinica G ene- ralštaba, arh. br. 112.025, eln/41)

Izvešavanje je sprovodeno na taj način što su kažnjeniku ruke vezane iza te­la, zatim je о vezane ruke bio obešen na neko drvo ili drugi fiksirani predmet, kao, na primer, kuku о zidu. Kada je kažnjenik pao u nesvest polivali bi ga vodom . B ez obzira na propis, izvešavanje je trajalo i do šest časova.

Kratak vez se sprovodio na taj način što se levi gležanj kažnjenika vezao za desni članak leve ruke, a desni za levi članak ruke. Za razliku od izvešavanja, ova disciplinska kazna primenjivala se i u madarskim zatvorima.

414

441 Pomenuta pesma M ikloša Radnotija glasi:

U to doba sam živeo na svetu ovom ,kada se ljudi toliko srozašeda ubijaše dobrovoljno, iz strasti, ne po naredbi,i dok su bezgranično verovali и zablude,životi im bejahu obavijeni divljim prinudama.

U to doba sam iiveo na svetu ovom,kada je morao da se skriva onaj ко se usudio da digne glas, te morao и sramu da se grize za lakat, kada je država podivljala i cerila se strašnom usudu pijanom od krvi i kaljuge.

U to doba sam živeo na svetu ovom,kada je majka zla kob svom detetu bila,kad iena srećna bi kad pobaci,kada iiv i zavidjahu crvljivom leSudok im se na stolu isparavao gusti rastvor otrova.(Sa madarskog originala preveo autor)

442 Istvän Kossa u navedenoj knjizi, izmedu ostalog, kaže:„U vek sam naišao na nekog poznanika, prijatelja ili druga koji su mi dozvolili

da pišem kući pod njihovim im enom . To su i drugi radili. B ilo je i takvih nad kojima nije uspela da zagospodari bestijalnost, koji su ostali ljudi i pomagali nam gde god su to mogli da čine. N e želim da dižem spornen onima koji su bili spremni da za zla- to , časovnike, marke ili novčani bon učine po neku uslugu. N e, to su bili najodvrat- niji tipovi. To su bili frontovski lihvari, carinici ljudske bede, najobičnije uštve koje su isisale krv onih koji su jednom dospeli u njihovu paukovu m r ež u ... Na ovom m estu ne želim da se odužim uspom eni ovih trgovaca, već da se setim onih koje nije privlačila m ogućnost lako stečene zarade, već su nesebično pomagali onda kada su to mogli da u č in e . . . N ije ih bilo m nogo. I upravo zato treba da ih se ovde setimo. Neka vide oni koji um eju da gledaju i koji žele da vide da se nije moralo sve tako desiti kao što se desilo. M oglo je to sve i drukčije da se desi da huškanje od strane rukovodstva i četvrtvekovna fašistička propaganda nije uspela da prožgadi ljude. (Istvan K ossa, n. d. str. 206-207

443 Čobanski, G olubović, Kum anov, n. d. I tom , str. 304444 E lek Karsai: n. d. U vodna studija, str. CXX445 H L XIII odeljenje Generalštaba, om ot 6.066, arh. br. 9.296/42Segedinski arhiv, M atična knjiga segedinskog zatvora za vojne osudenike,

str. 1-536Käroly Brindza, n. d. str. 197-214446 Zanim ljivo je da i ministar odbrane na službenom m estu koristi neoficijel-

ni izraz „kažnjeničke“ za „posebne radne čete“ , što navodi na misao da je i on bio svestan toga da su u ove čete sakupljani gradani zbog toga što ih je režim želeo kazniti.

447 OL, Zapisnici sa sednica Ministarskog saveta iz 1943. godine, str. 343 i344

415

448 Segedinski javni tužilac dr Jene Zom bori izvršio je 18. novem bra 1942. in- spekcijski pregled segedinskog zatvora, pa о pretrpanosti zatvora piše: „U nekim ćelijama nalazi se i po četrdeset ljudi, što je daieko više od dozvoljenog brojnog sta- nja.“ U M inistarstvu pravosuda povodom ovog izveštaja nisu preduzeli ništa. Dva dana posle inspekcijskog pregleda iz zatvora je otišlo blizu četiri stotine jugosloven­skih rodoljuba na prinudni rad i još nekoliko stotina kriminalaca i drugih vojnih osudenika, ali nadležni činovnik u Ministarstvu je tek 24. marta 1943. razmatrao tu- žiočev izveštaj, na čijoj margini je napisao: „Sto se pretrpanosti tiče, ne m ožem o ni- šta pom oći“ .

(O L, К 579, Sa 63.549/41, om ot br. 356)U Ministarstvu odbrane su takode u to vreme rešavali problem prenatrpano-

sti zatvora. U jednoj rukom sačinjenoj belešci iz toga vrem ena doslovno stoji: „Tri- naesto odeljenje za sada želi sledećim merama da doprinese smanjenju prenatrpa- nosti zatvora: a) već je u toku formiranje jedne posebne radne čete u kojoj će biti192 osobe osudene zbog krivičnog dela v e le izd a je ..

(H L, XIII odeljenje, M V br. 74.852/42)449 Budapesti közlöny br. 10/42450 Iz velikog broj a sačuvanih pisama i dopisnica robijaša oteranih na prinud­

ni rad m ože se sagledati kakva je bila atmosfera u zatvorima pre nego što će rodo- ljube iz Jugoslavije povesti na Istočni front. Zato ćem o ovde navesti samo pojedine, karakteristične odlom ke iz tih pisama:

„Ako odavde odem o nadamo se da će nam biti bolje i lakše. N ećem o više gle- dati u ove bele zidove koji izvlače vid. Zato i vas molim da ne brinete. Nama nikako ne m ože biti gore nego o v d e . . . “ - piše iz „Margitkeruta“ Živko Ratkov svojim ro­diteljima u Čurug.

„Baš sam sada čuo da idem o u iduću subotu odavde na rad. N em ojte da vas to uzbudi, nem ojte za m ene brinuti, neće još dugo ovako biti, biće sve dobro, m no­go bolje nego ovde, jer ću videti slobodu posle godinu dana i v i š e . . - piše skoje­vac Milorad G ložanski svojim sestrama u Bečej.

„Mi idem o u Ukrajinu. D obro smo oporavljeni i od paketa sm o se potkrepili. Z ato ne brinite za nas. Šta m ožem o kada svuda besni rat? I deda i baba su bili u ra- tu, pa su se vratili k u ći. . . Rat će se, valjda, uskoro završiti, pa ćem o se svi v id eti. . . N em ojte klonuti duhom , sve će biti dobro, sam o čvrsto i ne bojte se n ič e g a .. . “ - napisali su braća Danilo i Ljubomir Rajić iz segedinskog zatvora svojim roditeljima u B ečej. O bojica su ostavili život na prinudnom radu.

„Sada se već m nogo bolje osećam i čakšire mi ne spadaju kao pre. U opšte se bolje osećam i nadam se da ću za kratko vrem e popuniti one kilograme što sam ih izgubio“ - piše iz „Margitkeruta“ somborski skojevac Rada M alešev svojim rodite­ljima.

„Primio sam paket koji ste mi p o s la li . . . M olim vas da mi pošaljete jednu zimsku košulju ili potkošulju, kao i jedan par coku la . . . Pošaljite mi i aspirina, kini- na, „nivea“-kreme. Nisam ja bolestan, ali bih želeo da ove stvari ponesem sa so- bom , da imam kada mi zat reba. . - javlja iz segedinskog zatvora Živan Vukov svojim roditeljima u Kovilj.

„M ogu vam javiti da smo nas šestorica za dva dana pojeli dva praseta od de- vet kilograma od kom ada. . . D a vidiš, m am a, kakve su mi sada ruke, nisu kao onda kada si ti b i la . . . “ - hvali se svojoj majci Rada M alešev, ostavljajući pri tom e i sve- dočanstvo о ishrani zatvorenika u madarskim zatvorima.

416

„Jesen već stiže, a i zima je tu. Nadam se da ću sve to izdržati, ako održim zdravlje i dalje. D o sada sam zdrav i spreman da trpim sve. Raspoloženja sam do- brog. Čuvaću se svuda kako najbolje m ogu. D a li ste zdravi? Z bog m ene nem ojte da se zabrinjavate, jer se nadam da će sve biti dobro“ - piše student šumarstva Ste­van Katanić iz kaznione u Vacu svoje poslednje pismo roditeljima pre nego što će krenuti na prinudni rad.

451 M SRV , arh. br. 26.039. Sećanja bivših zatvorenika iz madarskih zatvora452 M SRV, arh. br. 26.033. Sećanja bivših prinudnih radnika, str. 3453 Na istom mestu, str. 3 -6454 N a istom mestu, str. 16455 Karolj Brindza, n. d. str. 200-204Bilten SU B N O R -a Subotice, br. 10/1983. - Bruno Vujković: 451. vanredna

kažnjenička radna četa, str. 29-32456 M SR V , arh. br. 29.977. Sećanja bivših zatvorenika iz segedinskog zatvora457 Karoly Brindza, n. d. str. 204-207Bruno Vujković, n. d. str. 32-38458 M SRV , arh. br. 26.033, str. 202-214459 Na istom m estu, str. 215-216460 N a istom m estu, str. 216461 Na istom m estu, str. 218462 Na istom mestu, str. 4 -6463 N a istom m estu, str. 16H L, Fond Komanda II armije, paket br. 12464 M SRV , arh. br. 26.033. Sećanja bivših prinudnih radnika, str. 10465 Na istom m estu, str. 12466 Na istom m estu, str. 16467 Käroly Brindza, n. d. str. 202-207468 Bruno Vujković, n. d. str. 32-38469 Käroly Brindza, n. d. str. 207-210470 M SRV , arh. br. 26.033. Sećanja bivših prinudnih radnika, str. 19-20471 Na istom m estu, str. 20-21472 N a istom m estu, str. 23473 M SRV , arh. br. 26.033. Sećanja bivših prinudnih radnika, str. 12-18474 Ovaj izveštaj sačuvan je u originalnom rukopisu i nalazi se u Vojnoistorij-

skom arhivu u Budim pešti i u ovom obliku objavljen je u navedenom delu dr E leka Karsaia, knjiga II, str. 217-218. Iz ovog izveštaja se vidi da je četa br. 407 imala oznaku vojne pošte broj 220/77. Pored toga što se iz ovog izveštaja m ože sagledati situacija na Istočnom frontu, gde su se nalazile posebne radne čete u kojim a su bili rodoljubi iz Jugoslavije, izveštaj je zanimljiv i zbog toga što je to jedini pism eni iz- veštaj о radnoj četi u kojoj su bili politički osudenici tokom zim e 1942/43. na Istoč- nom frontu.

„Posebna radna četa broj 407 je u vrem enu od 1. do 15. januara 1943. godine sa svog konačišta u M izevu odlazila na rad u opštinu Ščepeljeva, gde je obavljala svoj redovan svakodnevni posao: gradili su bunkere i podizali barake.

Četa je, po naređenju komandanta garnizona, krenula 15. januara 1943, u 19 časova i 45 minuta, iz M izova na Krinjicu, gde je zanoćila. Četa je , po naredenju komandanta garnizona, u Krinjici krenula 16. januara, u 10 časova, za Ostrogožšk, gde je od oficira za vezu Četvrtog korpusa u 19 casova i 45 minuta dobila naredenje

27 Jugosloveni u m adarskim zatvorim a. 417

da izvidi, odnosno da zaposedne m esto Novaja M eljnica i obezbedi prolazak osta­lim delovim a ešalona. Četa je u Novoj Meljnici uspostavila kontakt se ešalonom , odnosno delovim a kom orskog ešalona koji su tamo već bili stigli, pa je zakonačila u mestu. Četa je posle kraćeg odmora 17. januara, u 2 časa i 30 minuta, krenula preko Gluhokana za Budonij, gde je stigla 17. u 20 časova.

Osam naestog, u 10 časova, dr Šandor Čala je otišao u komandu m esta da pri- sustvuje oficirskom sastanku, gde je dobio raspored u oficirskoj četi koja je tamo formirana.

Za to vrem e, četa je pod rukovodstvom komandira čete dr Lajče Vujkovića krenula za Novi O skol, a po mom saznanju odande za Staruju M oslovarku, gde su poručnik dr Lajčo Vujković i potporučnik G eza Palfi upućeni u bolnicu. Komandu nad četom preuzeo je narednik Ištvan Kremnič. Potporučnik dr Šandor Čala zad- ržao se na službi u oficirskoj četi do 24. januara.

Mada četa nije učestvovala u borbenim dejstvima, pretrpela je znatne gubit- ke tokom napada iz vazduha na putu izm edu Ostrogožška i Budonija, tako da je od čitave čete, zajedno sa pripadnicima prateće mom čadi, preostalo svega trideset lju­di, koji su pod komandom narednika Ištvana Kremniča upućeni na zborno m esto D esete lake divizije.

Onih dvanaest ljudi, m edutim , koji su iz sastava čete pod m ojom komandom stigli u Bjelgorod, prispeli su 26. februara na trenutno m esto okupljanja D esete la­ke divizije i dobili su konačište u mestu K oločovka.“

475 Kao što se vidi, dr Šandor Čala je od 18. do 24. januara bio u Budoniju, u sastavu neke oficirske čete. Prema istraživanjima dr E leka Karšaija, u to vreme u mestu Budoniju je neki madarski domobranski pukovnik Ferenc Loškai, po naređe- nju komandanta Sedm og korpusa, od žandarma formirao brahijalnu silu i odred za izvršenje pogubljenja, pa je koristeći najdrastičnije m etode pristupio zaustavljanju povlačenja i pokušao da ponovo formira neke jedinice. Obustavio je ishranu vojni­ka i naredio izvršenje niza pogubljenja, ne štedeći pri tom e ni oficire iz nižeg ko- mandnog kadra. Primenom ovakvih m etoda Loškai formira 12 bataljona i upućuje ih u Staru M oslovarku. (Dr E lek Karsai, n. d. str. 190)

Pada u oči podudarnost vremena koje je dr Šandor Čala proveo u pomenutoj oficirskoj četi sa vrem enom terorističke aktivnosti potpukovnika Loškaia, kao i maršruta čete broj 407 i Loškaijevih terorističkih jedinica. Čala je , verovatno, po- znavajući Loškaijeve m etode, u izveštaju prećutao da su prinudni radnici odbegli, već je izmislio da je četa pretrpela gubitke usled sovjetskog vazdušnog napada.

476 M SRV , arh. br. 26.033. Sećanja bivših prinudnih radnika, str. 224477 Na istom m estu, str. 226 i 227478 N a istom m estu, str. 228479 N a istom m estu, str. 230480 N a istom m estu, str. 234481 Na istom mestu, str. 233482 Na istom m estu, str. 242 i 243483 N a istom mestu, str. 244484 N a istom mestu, str. 246-253485 Arhiv V ojvodine, Anketna komisija za utvrđivanje zločina okupatora u

Vojvodini, elaborat „Prinudni rad“, inv. br. 2.121/45 (U daljem tekstu: PR)486 Radne čete u sastavu madarskih domobranskih trupa, kako redovne, tako

i posebne radne čete , brojale su po 192 prinudna radnika (H L , XIII odeljenje M V,

418

br. 74.852/42). Kako je u madarskoj vojsci vladao takozvani trojni sistem ustrojstva jedinica, svaka četa je imala po tri voda od po 64 prinudna radnika i tri odeljenja od po 20, odnosno 21 čoveka. Četom je kom andovao oficir, obično u činu poručnika ili kapetana (hadnagy, föhadnagy), koji je imao zamenika, a svaka četa je imala prido- datog i jednog obaveštajnog oficira. Vodovim a i odelenjim a kom andovali su podo­ficiri a, osim njih, otprilike na svaka tri-četiri prinudna radnika dolazio je i po jedan domobran. Oružani sastav četa, počev od komandira do naoružanih domobrana, nazivao se pratećom m om čadi, što nije doslovan prevod madarskog izraza „keretle- genyseg,“ jer se on doslovno ne m ože prevesti na srpskohrvatski jezik.

(Sećanja bivših prinudnih radnika - M SRV, arh. br. 26.033)487 PR, arh. br. 21.472488 PR, arh. br. 21.483489 PR , arh. br. 21.481490 PR, arh. br. 21.482491 Pečujski arhiv, Fond velikog župana, arh. br. biz. 701/1941.492 PR , arh. br. 2.121/45493 Kao u posebnim radnim četam a u kojima su bili politički osudenici, tako

je i u ovima odnos prema prinudnim radnicima u velikoj meri zavisio od stava ko­mandira čete i njem u podredene prateće momčadi. Stoga je bilo radnih četa prema čijim pripadnicima je uspostavljen odnos sličan onom koji je vladao u posebnim radnim četama u kojim a su bili politički osudenici. A li, bilo je i takvih iz kojih su prinudni radnici m ogli nedeljom da odlaze svojim kućama, naravno, ukoliko se četa nalazila ne m nogo daleko od m esta stanovanja prinudnih radnika. B ili su to , medu-tim , retk i izuzeci.

494 PR, arh. br. 1 .4 1 6 i 1.417495 PR, arh. br. 2.4364% PR, arh. br. 1.431497 PR, arh. br. 1.426498 PR, arh. br. 1.425 i 1.426499 PR, arh. br. 1.409, 1.412 i500 PR, arh. br. 1.411 i 1.412501 PR, arh. br. 1.430502 PR, arh. br. 1.434, 1.435 i503 Stevan Vrgović: Ram e uz rame, SU B N O R V ojvodine, N ovi Sad, 1972,

str. 22 i 23504 Na istom mestu, str. 25-32505 Časopis „Istorija20. veka“, 1984, br. 1 - 2 - N ik o la В . Popović: Jugoslove-

ni u SSSR (1941-1945), str. 68-75506 M SRV, arh. br. 26.033. Sećanja bivših prinudnih radnika507 Radivoj Grujić: Revolucionarni pokret u Bačkom Petrovom Selu, Opštin-

ski odbor SU B N O R -a, B ečej, 1985, str. 410-412508 Barna Csorba: A Szönyi csoport, A z M HS Borsod m egyei elnöksegenek

kiadvänye 1964, str. 35-47509 Đula Kadar, n. d. str. 722 i 723510 PR, arh. br. 21.475511 PR, arh. br. 21.479 i 21.480512 Muzej i galerija slika, B ečej, M agnetofonski snimak sećanja bivših člano-

va M esnog kom iteta KPJ u Starom B ečeju

27' 419

513 Organizacija „Tot“ stvorena je u Nem ačkoj. Isprva, radi suzbijanja neza- poslenosti, gradi auto-puteve. Zatim postaje pom oćna služba nem ačkog vermahta i podiže vojne Objekte. Za vreme rata ova organizacija prisilno m obiliše i deportuje radnu snagu iz cele ökupirane Evrope. Naziv je dobila po svom osnivaču inženjeru Fricu Totu, koji je 1942. godine poginuo u avionskoj nesreći.

(Enciklopedija Leksikografskog zavoda, Zagreb, 1964, Tom V II, str. 446)514 Hadtörtenelm i közlöny, Budapest, 1964, br. 1 - Jozsef Gazsi: 6.000 böri

munkaszolgälatos tragcdiäja, str. 71515 Jevrejski istorijski m uzej, Beograd, (U daljem tekstu: JIM). Zapisnik о

izjavi prinudnog radnika Vilim a Potasmana Komisiji za utvrdivanje ratnih zločina okupatora u Subotici, arh. br. 2.363

516 Na istom mestuMadarski vojnici i podoficiri koji su, uz nagradu, donosili hranu i lekove pri­

nudnim radnicima u Bor od njihovih rodaka iz Backe i M adarske, činili su to uprkos najstrožoj zabrani. Pred obaveštajnim odeljenjem Petog segedinskog korpusa sa- slušavan je 19. septembra 1943. mađarski domobranski narednik Balaž Virag zbog toga što je u njegovom stanu u Segedinu pronađeno m noštvo paketa sa namirnica- ma koje je pripremao da nosi prinudnim radnicima u Bor. Na saslušanju Virag je priznao da je pre polaska na dopust primio od nekolicine Jevreja recepte za lekove i naočare, ali je odbijao i svaku pom isao na to da je pristao da im nosi hranu. U is- tražnim spisima, medutim , nalaze se neka pisma iz kojih se vidi da je Virag sve to radio uz nagradu koja je iznosila jednu trećinu vrednosti paketa, odnosno novca ko­ji je nosio. (H L , Fond segedinskog vojnog suda, br. Hb 1.080/43)

5)7 A Magyar Zsid6k Lapia, eodište 45, broj 5, 11. novembar 1943.518 JIM, arh. br. 2.363519 E lek Karsai: n. d ., Tom II, str. 637 i 638520 Na istom m estu, Tom II, str. 373521 Na istom m estu, Tom II, str. 632522 Arhiv V ojvodine, Okružno javno tužilaštvo 1 9 4 1 -1 9 4 4 ,1 -X X523 Na istom mestu524 Živan Milisavac: Šuma nije olistala, edicija „Vojvodina u borbi“ , Novi

Sad, II izdanje, 1983, str. 238-239525 M SRV , arh. br. 26.017. Tekst filxna „Csillagbörtön“, str. 16526 Arhiv V ojvodine, Fond Okružnog javnog tužilaštva 1941-1944, I -X X527 Na istom mestu528 M unkäsmozgalmi lekszikon, Budapest, str. 301529 H L, XIII odeljenje ein. paket br. 6.721, arh. br. 38.234530 D r M ilenko Palić - Istvan Kiss: Forrongö földvikäg, E letjel könyvek 29,

Subotica, 1983, str. 75531 Arhiv V ojvodine, Fond Okružnog javnog tužilaštva 1941-1944, I-X XPod zatvorskim beneficijama podrazum evalo se pravo zatvorenika da u odre-

denim intervalima prima posete, piše i dobija pisma, da za svoj novac kupuje, preko uprave zatvora, u odredenim intervalima, neke vrste namirnica i da u odredene da- ne u godini prima pakete od kuće.

532 Magda Bošan-Sim in, n. d. str. 29-35533 M SR V , arh. br. 26.034. Sećanja Lilike Bek-Krmpotić na vrem e provede-

no u logorima534 M SR V , arh. br. 26.035. Sećanja Edite Špicer-Hajzler na vrem e provede-

no u zatvorima

420

535 Vladislav Rotbart, n. d. str, 283-293536 K epes figyelö, Budapest, br, 13, 30. mart 1946.537 M SRV , arh. br. 26.023. Sećanja zatvorenika iz Vaca538 M SRV , arh. br. 29.977. Sećanja bivših zatvorenika iz Segedina539 Živan M ilisavac, n. d. str. 294-297540 Lazar Plavšić, n. d. str. 244-250541 Na istom mestu542 Vladislav Rotbart, n. d. str. 276, 278, 280 i 315543 M SR V , arh. br. 26.017. Tekst filma „Csillagbörtön“ , str. 21544 Na istom mestu, str. 24545 Vladislav Rotbart, n. d. str. 320546 Oltvai Ferenc: Szeged multja l'rott em lekekben, Szeged, 1968, str. 299 i

300547 M SR V , arh. br. 26.017. Tekst filma „Csillagbörtön“ , str. 22548 Na istom mestu, str. 24549 Lazar Plavšić, n. d. str. 270-275550 M SRV , arh. br, 26.023, Sećanja zatvorenika iz Vaca, str. 15-16551 jsja js tom mestu, str, 17-18552 Na istom m estu, str. 18-20553 Na istom m estu, str. 20-22554 Na istom m estu, str. 25-27555 M SRV , arh. br. 26.036. Materijal „Nase bekstvo“ , str. 1-6556 Na istom mestu, str. 7—11557 Na istom mestu, str. 38M SRV, arh. br. 26.037. Sećanja Antuna Bratka M SRV , arh. br. 26.018. Sećanja N ikole Tkalčeca558 M SRV, arh. br. 26.023. Sećanja zatvorenika iz V aca, str. 30-38559 Na istom mestuUsm ena kazivanja Stevana Avramova i Petra Moljca autoru560 M SR V , arh. br. 19.759. Sećanja Dušana Čavića561 U sm ena kazivanja Stevana Avram ova i Petra Moljca autoru562 Unger-Szabolcs, n. d. str. 358-360A Jogi Hirlap Törvenytära, Budapest, 1944, br. 868 Budapesti K özlöny iz 1944, br. 121, 19. jun 1944.563 Segedinski arhiv, Fond segedinskog zatvora, M atična knjiga vojnih osu­

denika, 1941.564 M laden Vrtunski, n. d. str. 122565 Vida Brčin, n. d. str. 457566 Segedinski arhiv, Fond segedinskog zatvora, M atična knjiga vojnih osu­

denika M SRV , arh. br. 26.023. Sećanja zatvorenika iz Vaca567 Magda Sim in-Bošan, n. d. str. 35-40568 M SRV, arh. br. 26.014. A nketa о zatvoru u Šatoraljaujhelju569 Magda Sim in-B ošan, n. d. str. 35-40570 Peta kolona u Medimurju, str. 218571 Arhiv Pokrajinskog muzeja u Murskoj Soboti, arh. br. F 13572 Na istom mestu573 HL, Fond Suda VK F, arh. br. H 680/44574 Na istom mestu

421

575 H L , Fond Suda VK F, kutija br. 2, arh. br. H 700/44576 Andräs Simonfi: Komporszäg katonäi, Budapest, M agvetö könyvkiadö,

1981, str. 323577 Na istom m estu, str. 212. i 213578 Dr Tibor Lukäcs: A magyar nepbfrösägi jog es nepbfrösägok, Közigazga-

tosägi es jogi kiadö, Zrinyi Kiadö, Budapest, 1979. predgovor579 „Slobodna V ojvodina“, N ovi Sad, 31. oktobar 1946.

422

REGISTAR LIČNIH IMENA

A

Abdžić Petar 49 Abdžić Svetozar 50 Abraham D orde 368 Abraham Stevan 340 A č Karolj (Ä cs Käroly) 385 Ačanski Radivoj 380 Ačanski Stanko 380 Ačanski Žarko 299, 369, 372 Aćim ov Lazar 371 Aćim ov Toša 114 Aćim ović Smilja 185, 378 Adam Laslo 377 Adam ko M ihalj, mladi 368 Adler Martin 370 Ajdžanović Danica 112 Ajdžanović Dušan 112 Ajhman A d olf 60 Ajvaz Milan 53Ajzenberg Šandor (Eisenberg Sändor) 236, 239, 377, 378Akerhalt L eo (Ackerhalt L eo) 291, 366Aksin Marko 380Alagić Aleksandar 378Albert G eza 368A leksić Gavra 380Alim pić Marinko 368Alim pić M ilenko 368Altenbah Ferenc 302Altm an Gavro 184, 220, 330, 332, 370Am idžić D orde 374Am idžić M ilivoj 378Andrić Lazar 251, 380

Andrić Petar 343, 374Andrić-Popadić Anka 380Andrin Svetozar 378A nđelić Milan 208, 377Anđelić M ilovan 376A nđelić Živan 373Aničin Dragomir 369Antelj Jovo 224, 225, 226, 227, 412Antolin Štefan 351Antunović Aleksandar 115Antunović Vinko 375A pić Đorđe 364Apić Milan 222, 376Apić Svetozar 50Aramejski dr 45, 227Aranđelović Slavka 380Aras Vinko 41Armbruster Irma 374Arsenin Kata 387Arsenin Kosta 378Asurdžić Todor 115Atlagić Stevan 373Atlas dr Janoš 92Augustin Martin 369Avram ov Isa 378Avram ov M iloš 380Avram ov Stevan 346, 376, 421Avram ov Svetislav 373

В

Babić Aleksandar 114 Babić Branko 374 Babić Joca 373

423

Babić Sofija 371Babić Vasa 374Babijanović G eza 364Baboš Jožef (Babös Jözsef) 108, 109,145Bača Marija 373Bačić Lazar 364Bagar Mirko 368Bajac Milan 370Bajac Slobodan 371B ajčetov Svetislav 376Bajči Žilinski Endre (Bajcsi ZsilinszkiEndre) 107, 352, 401Baji Julija 374Bajić Lazar 115Bajić Vasa 376Bajković Josip 344, 375Bajor Ferenc (Bayor Ferenc) 265, 353Bajšanski Žarko 347Baki Laslo 60Bakić Stevan 380Bakić Živko 370Bakoš Jožef (Bakos Jözsef) 368B akoš Kalman (Bakos Kaiman) 89,125, 126, 362Bala Ištvan (Balla Istvän) 83, 101, 129, 162, 366Balaž Jožef (Baläzs Jozsef) 402Balažević Viktorija 367Balenović N ikola 378Balent Stjepan 375Balent Valent 375Baliž Bela (Balizs Вё1а) 371Balkanj A leksej 351B alog D ezider 380B alog Ferenc 364B alog Irena 378B alog Janoš 346B alog Jene (Balogh Јепб) 138, 139 B alog Karolj (Balogh Käroly) 302 B alog Peter (Balogh Peter) 302 Baltazar G eza (Baltazär G eza) 109 Balunović Ivan 367 Banić Aleksandra supruga 376 Banić Sava 372 Banić Stevan 369, 372 Bančev Dobrivoj 299, 312, 372 Banski Mihalj (Bänszki M ihäly) 368 Banjac Svetozar 112

Baranji Imre (Baranyi Imre) 370 Barbarić Karlo 368Bardoši Laslo (Bärdossy Läszlö) 14, 38,55, 56, 267Barić Franjo 375Barić Gašpar 368Barić Josip 375Barić Lovro 368Barić Valent 368Barjaktarov Jovan 370Barjaktarović Jovan 222, 371Barla Kalman 364Barna Čorba (Barba Csorba) 385, 419 Bartuš Tereza 374 Bartuš Tibor 374Barši Mihalj (Barsi M ihäly) 325, 368Barudanov Branko 234, 377, 378Basara Jovan 380Basara M ile 369Basarić U roš 189Basić Jovan 313, 365Baskijin Milan 371Baš Katalin 367Bašić Božidar 371Basic Milan 50Bašić Palkovljević Rem ija 367Batkai Zoltan 42Batos Ruža 376Batrićević M ilorad 224, 225Bauer Franja 369Bažik Renta 376Bebić M iloš 367Bečejac Toša 380Bečvardi Mihalj 366Bedenicki Dragutin mladi 375, 376Bedenicki Dragutin stariji 375B edleg Maćaš (B edleg Mätyäs) 119,145Beđač Ignjat 380B ek Lilika 328, 367, 420B elie Aleksandar 372B elić Avram 380Belić D orde 159B elić Dam janka 369B elie Ivan 380B elie Jovan 370B elić Katica 115B elić M ilenko 95B elić Paja 371B elić Sima, 312, 367

424

Belić Stevan 380 Beliga Josip 192, 375 Beležanski Milan 160 B eloš Sredoje 49B eljanski M ilenko 8 ,1 1 2 ,1 6 2 ,1 9 5 , 375,385, 386, 397, 399, 403, 412Belj anski Stevan 291, 366Bern Klara 328, 345, 374Bern Livija 93, 102, 130, 364Bene Matija 28B ene Vilm oš 109Benešovski (Beneschowski) 393Benger Josip, 375Benka A na 365Bental Antun 368Benja Antal (Benya Antal) 207, 236,238, 376, 377, 378Benja Vince (Benya Vince) 380Berger Vera 365Berger Tibor 369Berić Darinka 377, 380Berković Nikola 114, 374Berm anec T om o 375Beronja Dušan 371Berton Ferenc 380Bertron Magda 380Bertus Stevan 378Besko Viktor 368Bešenje Arpad (B esenye Ärpäd) 105Bešlić Stevan 50Bešlin Đorđe 88, 192, 374Bešlin Ivan 373Bešlin Nenad 115Biber Antun 226Bicok Karolj (B iczök Käroly) 370Bičanski N ovak, mlađi 369Bičanski Novak, stariji 369Biljna Jakov 98 369Biljna Juraj 371Biljna M ihajlo 380Binenfeld Aladar 120, 368Birclin Miroslav 34, 159, 290, 368Birovljev Radovan 374Blagus Dragutin 375Blagus Ivan 375Blam Oto 363Blanuša Radovan 352Blau Aleksandar 369Blau dr Ruža 368

Blažeković Franja 378Blažić Ljubomir 380Blažić Petar 130, 234, 364Blažić Stanislav 380Blažević Franja 185Blinka Peter 290, 368Blizanac Todor 376Blum Ivan 329, 362Blumvajs Franjo 368Bobaček Janko 368Bobnjikar Franc 363B očo Janoš (B ocsö Jänos) 366Boda Imre 109Bodnar policijski pristav 34Bodza Vince 325, 368Bogdanov M ilenko 375Bogdanović Ljubinko 371Bogdanović Mita 369Bogdanović Stevan 371Bodganović Vida 378Bohuš Jan 114, 374Bohuš Ondrej 312, 365 , 380B oja Andraš (Bolya Andräs) 364Bojanić Miroslav 374B ojčuk Vladimir 367B okor Ladislav 291, 366B okoš Jožef (B ökos Jözsef) 68, 119Bokšić Milica 376Borbaš Janoš 119B orbelj, 330, 331Bordaš Lajoš (Bordäs Lajos) 309Borđin Grozda 377Bori dr Imre 239, 386, 412, 413Borocki B oško 368B orovec Slavko 371Borši Mihalj (Borsi M ihäly) 114Boršoš dr E lek (Borsos E lek) 109, 158Boršoš Peter (Borsos Peter) 380Bošan Simin Magda 8, 183, 196, 232,233, 327, 367, 387, 399, 400, 410, 411,412, 413, 420, 421Boškov Mita 372Boškov Vasa 376Bošković Milivoj 369Bošković Slavko 373Bošnjak Đuro 303Bošnjak M ijo 375Bošnjak Nenad 365, 372Bošnjak Slobodan 183

425

Bošnjak Steva 365 B ot Rajmund 264 Botić Milan 371, 373 B ozejac Dim itrije 216, 370 Božanić Josip 380 Boževski dr 45 Božić Jeliborka 378 Božić Jovan 371 Božić Savo 227 Božić Svetozar 130, 364 Božik Balint 114, 368 Božin Rajko 380 Bragalić Draginja 366 Brajer Zoltan 313 Brajner Josip 312, 369 Brajner Lipot 368 Brand Šandor 305 Brandl dr Arpad 375 Brandi Viktor 375 Brankov Cveta 83 Brankov Dim itrije 370 Brankov Dobrivoj 380 Brankov Isa 115 Brankov Jovan 371 Brankov Radivoj 97, 371 Branković Aleksandar 375 Branković Milan (vidi Fero M ihalj)Bratko Antun 344, 375, 421 Bratko Ivan 375 Braun Olga 366 Braun Šandor 251Brbaklić Dim itrije 87, 129, 162, 167, 366Brezdička Aleksandar 370Brezdička A na 370Brezdička Fani 370Brčin Vida 386, 400, 421Brindza Karolj (Brindza Käroly) 157,159, 219, 368, 385, 386, 398, 399, 407,415, 417Brkić Jovan 130, 235, 364Brkić M ilesa 130, 131, 141, 183, 235,364Broz Josip Tito 11, 200, 400 Bršadinac Zdravko 374 Bruk Ištvan (Bruck Istvän) 113 Bruk Šandor (Bruck Sändor) 113 Brzak Živko 299, 372

Bucalo Nikola 56Bučko Dura 302Budai Lajoš (Budai Lajos) 378Budimac Budimir 112Budim čević Geza 208, 367, 377Budišin Zoran 370Budošan Bora 380Bugarin Adam 366Bugarin Radivoj 366, 380Bugarski Borivoj 372Bugarski M iloš 370Bugarski Slavko 376Bujan Franjo 368Bujanić Duro 375Bujandrić Vladimir 298, 372Bukvić Milivoj 369Bukinac Nedeljko 369Bukinac Radivoj 370Bukinac Stevan 365Bulat Nada 348Bulić Dorde 376, 377, 380Bulja Milan 185Buljovčić B eno 157Bunjevački Božidar 201, 371Burgijašev Dura 380Bursać M ilica 87, 141, 183, 192, 364,397Butinja Ivan 364 Buzadžić Milanka 366 Buzadžić Nada 83, 165, 180, 183, 201, 202, 324, 366Buzaš Lajoš (Buzäsi Lajos) 47 Buzaši Janoš (Buzäsi Jänos) 386, 390 Buzek Đorđe 369

С

Cabar Šandor 344Caler Ferenc (Cäler Ferenc) 367Capar Erne (Capär Erno) 325, 368Camplin Ivan 363Cigit K olom an 363Cigler Andrija 373Cimborov Radivoj 376Cimr Julija 183, 244, 365Cimr Vjećeslav 130, 364Cinkocki Jan 373Cobor Šandor 380

426

Crnković, prinudni radnik 309Crnjak Milorad 376Crnjakov M iloš 376Crnjakov Petar 376Crnojački Đ orđe 373Crnojački Obrad 373Crnojački Paja 201, 219, 247,.373Crnojački Radivoj 373, 378Crveni M iladin 218, 371, 378Crveni Žarko 379Crveni Jovan 365Cucić Boško 366Cuker Eva (Cucker Ćva) 378Curnović Laslo (Curnovits Laszlo) 325,368Cvejanov Todor 124, 363 Cvejić Bogdan 368 Cvejić Đ orde 115 Cvejić Stevan 82, 347 Cvetko Štefan 363 Cvetko Ignjat 363 Cvetković Ivan 375 Cvetnarov Pavle 370 Cvrkušić N ikola 112, 374

Č

Čala dr Šandor (Csalla dr Sändor) 282, 295, 418Čalenić Braša 380Čalenić Marija 374Čalenić M ilanka 378Čalenić Stevan 140, 183, 364, 380Čalenić Svetozar 365Čalopek N ikola 375Čatai Lajoš (Csatay Lajos) 267, 318Čavić Dušan 206, 345, 374, 411, 421Čavlek Lovro 375Čeh dr Mihalj (Cseh dr M ihäly) 177 Čeh Karolj (Cseh Käroly) 92, 141, 364 Čekonica Slavko 366 Čelović Živko 114 Čelovski Sam uel 365, 380 Čepres Justina 363Čerčil V inston (Churchill W inston) 17, 115Čerevicki Jovan 378 Čerevicki Spasa 378

Čerkezov Pavle 376Čerkezov Rada 376, 377Čerkezov U roš 380Červenak Imre (Cservenäk Imre) 115Červenak Pal (Cservenäk Päl) 115,157,368Čičman Peter (Csicsman Peter) 368 Čik Ferenc (Csi'k Ferenc) 368 Čima dr Zoltan (Csima dr Zoltän) 8,386, 389, 390 Činčurak Ivan 365 Čipkar Stevan mladi 313, 365, 380 Čiplić B oško 371 Čiplić Milan 365 Čiplić N ebojša 370 Čiplić Svetozar 372 Čiplić Vujica 124, 363 Čiplić Žarko 371 Čizmar Ivan (Csizmär Ivän) 366 Čizmar Jan 367, 372 Čizmar Varga Ištvan (Csizmär Varga Is­tvän) 377 Čizmić Bane 189Cobanski Mila 386, 389, 390, 397, 398,399, 413, 415Čobanski Persa 380Čobanski Rada 343 , 380Čobanski Spasoje 141, 183, 206, 245,248, 380Čolaković Rodoljub 179, 193Čolić Božidar 208, 380, 413Čom ić Milan 380Čonkić Aleksandar 281, 372Čonkić Dragomir 372Čonkić Lazar 372Čonkić Milan 380Čonkić Milivoj 183, 222, 376Čonkić M ilovan 376Čonkić Persa 369Čonkić Rada 372Čonkić Sava 222, 376Čontoš Boldižar (Csontos Baldizsär)368Čontoš Peter (Csontos Peter) 368Čordar Branko 373Čordaš Vladimir 380Čuha Janko 368Čupić Anka 231, 233Čupić Boško 313, 380

427

Čupić Jovan 366 Čupić Marinko 378 Čupić Milan 366 Čupić Sava 372 Čuman Ljudevit 363 Čuruški Tinka 378

Ć

Ćano G aleaco (Ciano G aleazzo) 17,115Ćeraan Pavel 373Ćirić Ibrahim 365Ćirić Irinej 208, 311Ćirić Ivan 124, 363Ćirić Josip 375Ćirić Ksenija 366Ćirić Vera 114Ćirpanov Radivoj 94, 96Ćopić Milan 380Ćopović Milan 376Ćuium Jovan 51Ćurčić Dušan 366Ćurčić Filip 370Čurčić Milorad 380, 386

D

Dabić M iloš 365Dakić Žarko 371Dalm ački Marija 367D am janović Dušan 189Danilovac M ileta 380Danilovac Nikola 380Daskal Bela 321D avidovac Đurica 211, 212D eak Laslo (D eäk Läszlö) 23Dedjanski Jovan 365D ejanov D ejan 376D ejanović Jovan 189D ejanović Kaća 374D ejanović Petar 313D ejanović Sava 368D ejanović Stevan 374, 376D em eter A ron (D öm ötör Äron) 119D er Andrija (D er Andrija) 367D er Janoš (D er Jänos) 368D er Laslo (D er Läszlö) 368

D er Peter (D er Peter) 368D eneberg dr Ištvan 115D espotov Petar 373D espotović Marko 374P ešaknai Marton (D esaknai Märton)25D evič Ferenc (D evits Ferenc) 374 Dickov А са 380 Dickov Isa 380 Dim ić Miladin 183, 380 Dim itrijević Jovan 369 Dim itrijević Nestor 377, 378, 380 Dim itrijević Stevan 380 Dim itrijević Uroš 380 Dinjaški Dragica 365 Divnin Stevan - Baba 94, 95 Dobanovački M ilovan 370 Dobanovački N egoslav 374 Dobanovački Radivoj 368 Dobanovački Radoslav 372 Dobanovački Tanasije 372 Dobanovački Velimir 374 D ob oš Đ erđ (D obos G yörgy) 119 Dobrović M ate 303 D obrovoljec Josip 380 D odić Bora 83D odić Radivoj 83, 165, 180, 183, 193,366, 407D ojić Dura 83D ojčinović Vlajko 369D okić Bogdan 227D okić M ilenko 312, 370D okić Stevan 380D olenčić Stjepan 375D olenec Andrija 375D olenec Dragutin 375D olenec Stjepan 375D olovac Đorđe 380D olovac Slavko 376, 378D olovac Žarko 376D om inič dr V ilm oš (D om inits dr Vil-m os) 108, 109, 250, 352D om okoš Jožef (D om okos Jozsef) 386,401, 402D onat Josip 369D om a Janoš 368Dom anj Janoš (D om äny Jänos) 82, 83, 101D orm ošev Stevan 371

428

Dorokhazi Sima 299, 369Doroslai Mihalj (Doroszlai M ihäly)197, 241Doroslovački Branislav 370 Doroslovački Ljuba 235, 363 Doroslovački M ilorad 370 Doroslovački Stanimir 371 Doroški Gruja 372.Doroški Rada 380D ostanić Marija 380D otlić Dušan 370D otlić Đ orđe 185, 212, 378Dotlić Jovan 115, 373D otlić Todor 368D ožić M ilenko 368Dragaš Sava 302Dragić G iga 380Dragin Živojin 311Dragin Budišin Milivoj 365Dragović M aksim 48Drakulić Marko 372Drakulić Milan 222, 376, 377Drakulić Rada 132, 212, 231, 232, 233,239, 375, 386, 404, 405,412Drapšin Stevan 373Drasinover Julije 366Dražić Lazar 374Dražić Milan 371Dražić N ikola 115Dražić Petar 373Dreksler Margita 114, 369Drotar Đura 371Drotar Jan 371Drugić M ilan 303Drvarić Jože 51Dubajić Milan 386Dubovski Juraj 365, 380Dudaš M ilan 98, 371Dudašev Vladimir 376, 378Dudić Lazar 303Dudok Ljudevit 380Dudvarski Pava 370Duganđžija Dušan 189Dujić Jovan 366Dujić Dušan 371Dunđerski Đ orđe 370Dušanić Stevan 312, 366

D Ž

Džanić Milan 183, 207, 224, 225, 294,376Džanić Sima 309 Džiguraš Aleksandar 372 Džiguraš Sava 380 Džigurski Katica 371 Džuban Josip 363 Džunja Đura 371

Đ

Đ aković Vukosava 369Đelbabin Mimčilo 366Đ eneš Eva (G yenes Ёva) 327Đ erđ Maćaš (György Mätyäs) 92D eri Ferenc (Györi Ferenc) 159, 368D eri Ilona (Györi Ilona) 380Deri Imre (G yöri Imre) 380Đ eri Ištvan (G yöri Istvän) 368Đ eri Juca (Györi Juca) 92Đ erić Đura 88, 380Đerm anov Toša 370Đipanov Marin 366Đisalov N ikola 363, 364Đ isalov Sava 94, 130, 364Đom parić Ljubica 374Đom parić N ikola 380Đom parić M ilorad 371Đorđević Svetislav 365Đuga Pavel 363Đulinac Milan 129Đulinac Mirko 162, 291, 366Đulinac Predrag 291, 366Đulinac Šaca 380Đuragić Giga 380Đuragić Grga 369Đurašev Žarko 291Đurđev Jakov 370Đurđev Mita 380Đurđević Milan 366Đurđević Petar 365Đuričin Radivoj 363, 364Đurička M ihajlo 380Đurić M ihajlo 365, 378Đurić Rada 372Đuriš Mihal 380

429

Đukić Milan 370 Đurkić Nestor 371 Đurošev Žarko 366 Đurovka Pavel 351

E

Ebenpšanger Đorđe 369, 375Elesin Slavko 373, 380Endre Laslo (Endre Läszlö) 60, 61, 332,393Engler Stevan 319Epštajn Sima 330, 331Erceg Stanimir 378Erdei Đula (Erdei Dyula) 368Erdmansdorf von Oto (Erdmannsdorfvon O tto) 39Erdelji Imre (Erdelyi Imre) 113 Erdeš Aleksandar 345, 374 Erdeš Laslo (Erdös Läszlö) 212, 238,251 337Erdeljan Bogoljub 370Erdeljan Gavra 370Erdeljan Ivanka 376Erdeljan Saveta 374, 380Erdeljan Vera 378Erdeljan Vladimir 366Erdeljanović Jovan 374Erdevik Zdravko 206, 231, 232, 233,374Eremić Triva 370 Eremić Vera 378 Ergelašev Aleksandar 313 Ergelašev Nestor 219, 247, 374 Ergelašev Sima 371 Ergelašev Stanika 370 Erhardt Filip 83 Erić Ljubica 374 Eror Stevan 378Es Sabo Janoš (Ö sz Szabö Jänos) 92,125, 238, 313, 363Esterhazi Ferenc grof (Eszterhäzy Fe­renc) 135

F

Fadi Šandor (Faddi Sändor) 68, 119 Fabijan Laslo (Fäbiän Läszlö) 218, 371

Fajngold Jožef (Feingold Jözsef) 370Fajngold Tibor (Feingold Tibor) 370Farago A lisa 369Farago A na 232, 369Farago Andraš 313Farago dr Đorđe 369Farago Maćaš (Faragö M ätyäs) 370Farago Ištok Andraš (Faragö Istök An-dräs) 370Farago Tiš Ištvan (Faragö Tiss Istvän)370Farkaš Karolj (Farkas Käroly) 113, 402Fazekaš Lacika (Fazekas Laci) 380Fedi Samuel 380Feherov Matić Ivan 371Feik Jožef 303Feješ Klara 96Feketehalm i Cajdner Ferenc (Fekete- halmi Ceidner Ferenc) 353 Feldi Jožef (Földi Jözsef) 368 Feldšer Karlo 368Felegyhazi Dudaš Karolj (Felegyhäzi Dudäs Käroly) 367 Ferenc Todor 303Ferenci Laslo (Ferenczi Läszlö) 64, 65 Ferko Ondrej 374 Fernbah Janoš 47Fero Mihalj (Branković Milan) 371Filep Anatal (Fülöp A ntal) 368Filep Karolj (Fülöp Käroly) 109Filipović Bernard 375Filipović Milan 380Filjko Jan 365Filjko Pavel 372Fišer dr Andraš 366Fišer Bernat 320Fišer Janoš 119Fišer Lajoš 309Fišer Laslo 367Fišer dr L eo 370Fišer dr Nikola 274, 277, 288, 289, 292Fišer Stjepan 369Fišera Jožefa supruga 374Fišl dr Karlo 103Fišteš Jožef (Füstös Jözsef) 378Flisar Kolom an 69, 363, 380Florek Andrija 367Francisti Dalibor 68Frančić Ivan 375

430

Franka dr Pavel 374Frenkel dr Jene (Fränkel dr Јепб) 242Frenkel Lajoš (Fränkel Lajos) 367Fridman Isidor 365Fridman Vladislav 372Fodor Šandor 89, 292, 368Fogel Šandor 374Fontanji Karolj (Fontänyi Käroly) 367 Foti, potpukovnik 352 Fučko Stjepan 369

G

Gabrić Grgo 367Gabrić Marko 374Gabrielčić Bojan 363Gaćaš Jelena 379Gadžur Joso 368Gadžur Pal 374Gagić Živko 124, 363Gagić Rajko 371Gagić Dimitrije 370Gagrčin Branislav 112, 185, 195, 242,375Gagrčin K am enko 95 Gain Dušan 365 •Gajdobranski Bogdan 365Gajdobranski N ovak 369Gajdobranski Vojislav 371Gajić Ignjat 373Gajić Kosta 380Gajić Radovan 376Gajić Slobodan 374Gajić Svetozar 370Gajin Cveta 293, 366Gajinov A leksa 379Gajinov Mita 374Gajinov Pera 380Gajinov Spasoje 365G ajinović Vujica 141, 198, 220, 244,245, 282, 380, 410, 413Gajišn Grozda 82, 119, 127, 128, 145,362Gal Gabor 319 Gal Ivan 372 Gal Lajoš 353 Gal Laslo 265 Galik Feliks 367

Ganz Ižak 236, 239, 378 Ganjin Ivan 373 Ganjin Velimir 373 Garabantin M ilorad 140, 193, 364 Garabantin Svetislav 379 Garčev Nikola 370 Garić Marko 365Gast dr Ištvan (Gaszt dr Istvän) 351Gašpar Jan 380Gašparić August 351Gavanski Milka 379Gavanski Mirko 370Gavranović Joza 366Gavrić Milan 124, 363Gavrić Milena 98Gavrić Svetozar 124, 363Gavrilov Milan 368Gazda Imre 109Gazdjik Janko 371Gaži Jožef (Gazsi Jćzsef) 385, 420G ažo Samo 380Gedevari Janoš (G eđovari Jänos) 113,402G em beš Đ ula (G öm bös Gyula) 393G em eri Ištvan (G öm öri Istvän) 122G enza Stanko 351Georgijpvić Dušan 311G ere dr Ištvan (G erö dr Istvän) 125,363G erić Branko 222, 372, 376 Gerić Stevan 365Gering Herman (Goring Herm ann) 58G erzon Nikola 363, 364G estm ajer Gustav 68, 119Ginc Eugen 320Glavan Josip 366Glavardanov Vujica 98, 370, 379Glavaški Branko 380Glavaški M ilenko 291, 366Glavaški Sreten 371Glavaški Svetozar 371Glavatić M ilorad 371Glavić Jovanka 378, 379Glavina Pavao 375Glavina Stjepan 375Glid Šandor 87G ložan Jan 372G ložanski Borislav 363G ložanski Joca 371

431

Gložanski Marija 371 Gložanski M ilorad 363, 416 Gložanski M laden 363, 364 Gluvakov Đ oka 372 Gluvakov Nestor 370 G odina Ferdo 69 G oga M ihajlo 369 G ojić Milan 380 G ojić Slobodan 343 Goldštajn Alfred 378 G oločorbin Mita 380 G oločorbin Velimir 345, 380 G oločorbin V eselin 380 G olub Irena 50 G olub Jova 50G olubović Zvonimir 386, 389, 390, 395, 397, 398, 399, 400, 403, 407, 410, 413, 415Gombar dr Jan 379 Gombarović Ištvan 68, 119 G om boš Bela 368Gomirac Zoran 129, 162 ,163 , 165,183,366G ostojić M iloš 222, 376G ostojić Sava 222Gostović Rade 119, 145Gostović Sava 374, 376Gotesm an Tibor 185, 212, 213, 337, 380Gračanin Gaja 210, 379Gradinac Slavka 366Gradinac Stipan 83Gradinac Stevan 112Građanski Borislav 365Graovac M ile 379Grbić Stevan 185, 380Grgar Đurica 313Grigač Ferenc (Grigäcs Ferenc) 380Grin R udolf 363Grinberger Ibolja 379Grinberger Katarina 379Grinberger Šandor 289, 290, 367Grinfeld Eržebet 374Grinvald Andrija 369Grinvald Franjo 369Grnić Marko 380Grnja Ondrej 380Grnja Jan 372Grnja Juraj 372Gros D eže (G rössz D ezs6) 219, 247

Grosman Herman 380Grosman M ikloš 83Gruač Đ ula (Gruäcs G yula) 368Grubanov Milan 98, 370Grujić Aleksandar 184, 195, 217, 218,280, 297, 372Grujić Avram 298, 370Grujić Biserka 375Grujić Danilo 83, 159, 160, 183, 245,342, 343, 344, 380, 407, 410, 411Grujić Đorđe 370Grujić Ivanka 222, 376Grujić Lazar 376Grujić Milica 348, 370Grujić Radivoj 386, 400, 419Grujić Slavko 380Grujić Slobodan 183, 195, 312, 380Grujić Spasoje 313Grujić Stevan 374Grujić Todor 132, 374Grujić Vasa 380Grujić Živko 367Grujin Spasoje 369Gucunski N ikola 376Gucunja Kosta 375Guljaš Balint (Gulyäs Bälint) 368Guljaš Mihalj (Gulyäs M iläly) 98, 370Guljaš V ince (Gulyäs V ince) 325, 368Gusman Karlo 291, 367Gusman Gerhard 374

H

Habuš M ilo 375Hadži dr Kosta 392Hadžić Branko 366Hadžić Milivoj 366Hajdarović Stjepan 69, 369Hajdrih (H eidrich) 58, 59Hajman dr Jolanda 367H ajnačkei Laslo (H ajnäcsköy Läszlö)396Hajver Imre 81, 368Hajzler Dorde 329, 362Hajzler Jovan 379H aker Ivan 218, 330, 372H am ori Ferenc (Häm ori Ferenc) 109Han Imre 367

432

Han Oskar 367 H anc Martin 69, 363 H antoš Jožef (H antos Jözsef) 109 H avaš Karolj (H avas Käroly) 64 Halas Daniel 363Halas Jožef (H aläsz Jözsef) 125, 126, 362Halbror N ikola 76Halper Josip 379H eđed Josip 363H edi Jožef (H egyi Jözsef) 397H egediš Ferenc (H egedüs Ferenc) 111,362H egediš Ištvan (H egedüs Istvän) 370 H egediš Šandor (H egeüs Sändor) 370 Here Andrija 320 H erceg Durica 380 H erceg Ferenc 399 H erceg Julijan 313, 369 Herman Dula (Herm ann G yula) 109 H eser Dorde 365H etenji Imre (H etenyi Imre) 386, 396H idvegi Franja 369H iko Vili 254Hinić Dušan 189Hinić Mira 189H itler A d olf 12, 13, 14, 15, 17, 20, 55,57, 58, 59, 211, 258, 333 H oler Martin 83 H olik M ihajlo 369H ološ Ervin (H ollös Ervin) 8, 78, 323,386, 389, 397Horkai Jožef 78H orni, generalmajor 318H om jak Lenta 372H orota Josip 373Horti Ištvan (Horthi Istvän) 376Horti M ikloš (H orthy M iklös) 12, 13,14, 17, 19, 20, 28, 38, 47, 55, 57, 58, 59,60, 62, 71, 72, 73, 107, 120, 124, 125,126, 127, 128, 129, 138, 173, 174, 203,251, 252, 257, 259, 261, 263, 266, 270,315, 323, 340, 362, 396, 389, 405H orvat A lojz 375H orvat Arpad 313Horvat Elizabeta 375Horvat Evica 345Horvat Franjo mladi 375Horvat Franjo 375

Horvat Ivan 375, 369 H orvat Josip 375, 369 Horvat Jožef 90 H orvat Kalman 379 Horvat Laslo 26, 48 Horvat Martin 344, 375 Horvat Paja 210, 379 Horvat Stevan 363 H orvat Stjepan 369 H orvat Tereza 369 Horvat Vince 371 H ovan Ondrej 365H ove Gotfrid (H ow e Gottfried) 124,363H ozjan Stjepan 369Hrćan Jan 351, 373Hrnčiar Ondrej 380Hromić M ustafa 219, 247, 375Hromiš Janko 380H rom iš Onufrije 371Hrubik Jan 365Hrubik Martin 363Hrubik Rudolf 363Huler Ištvan (H uller Istvän) 331, 332Hunvald dr Đ erđ 307Husak Mihalj (H uszäk M ihäly) 159, 368Husar Imre 376Husar Lajoš (Ljudevit) 236, 238, 239,376 378Husar Marta 102 141, 183 , 201, 202,239, 327, 364Husar M ikloš 376, 378

I

Igić Lazar 376 Ignjatov Emil 366 Igrački Milan 372Igumanović Karolj (Igumänovics Käro­ly) 368Ikić Tibor 367 Ilić dr Branko 53 Ilić Slavko 380 Ilić Pavle 380 Ilić Stjepan 375 Ilijin Mirjana 378, 380 Hin Borivoj 372 Ilin Gruja 380

28 Jugosloveni u m adarskim zatvorim a.. 433

Ilin Marija 372Ilin Nićifor 380Hin Marko 370Ilin Nikola 372Ilin Stanimir 372Imre Andraš (Imre Andräs) 220Imredi B ela (Imredi B ćla) 62, 211Inđić Ivan 369Isajev Đorđe 369Isajev Ilija 369Isakov Đ okica 374Isakov Ilija 380Isakov Jelena 371Isakov Žarko 372Isijanov Zdravko 183, 203, 206, 245,342, 345, 347, 410Iskrin Branko 380Iskrin Milan 369Iskrin Pavle 380Išpanović Mirko (Imre) 92, 112, 367 Išteneš Ištvan (Istenes Istvän) 364 Itebejac Đorđe 380 Ivaci M ijo 380Ivačković D ejan 184, 218, 370 Ivačković Gordana 94, 96, 101, 130, 141, 364Ivančić Petar 380 Ivanov R ade 379 Ivanović Dušan 371 Ivandekić Ivan 31 Ivandekić dr Paja 31 Ivkov Radivoj 380 Ivkov Stevan 380 Ivkov Plačkić Radivoj 376 Ivkovie Antun 112, 367

J

Jafa Benjam in 371Jager Es Sabo Eržebet (Jäger Ösz Sza- bö Erzsebet) 120 Jakovljev Manjhart 381 Jakovljević Aleksandar 381 Jakovetić M ijo 157 Jakovljević M ilenko 130, 364 Jakovljević Stevan 118 Jakovljević dr Vladimir 53 Jakšić Andrija 367

Jakšić Desanka 93, 370Jakšić M ileta 93Jakus Samuel 365, 381Jani Gustav (Jäny Gusztäv) 257, 262Jankez Grga 226Janko Laslo (Jankö Läszlö) 105Janković D ina 376Janković Dorde 381Janković Jovanka 348Jankov Dorde 222, 373, 376Jankov M laden 372Jankov Radivoj 365, 376Januško Ferenc 325, 368Januško Peter 325, 368Janušakov Ćira 369Jarić Ksenija 367Jarić Ljubica 367Jaroš Andor 60, 211Ječinac Slavko 372Ječanski Stevan 381Jeftić Bogoljub 366Jeftić Lazar 311Jeftić Milan 369Jelić Dušan 367Jelin D orde 370Jelšovec Ivan 380Jelšovec Rafael 380Jenei G izela (Jenei G izella) 232, 367Jerić M ihajlo 363Jerković Milan 374Jerković Stojan 112Jevremović Dragoljub 364Jevrosimov Mita 381Jevrosimov Stanko 381Jevrosimov Vasa 381Jocić Gavra 379Jocić Kosana 374Jocić Miladin 96Jocić Radica 381Jocić Stevan 371Jockov Milan 374Jockov Radivoj 381Jojkić A leksa 373Jojkić Aleksandar mlađi 381Jojkić Bogoljub-G olub 373Jojkić Čedomir 373Jojkić Dobrivoj 373Jojkić Đurica 180, 201, 202Jojkić Jelica 212, 379

434

Jojkić Jovan 370Jojkić M ilorad 373Jojkić M laden 373Jojkić Nikola 373Jojkić Sava 379Jojkić Slavko 371Jojkić Tugomir 381Jojkić Živko 373Josić Joca 311Jovanov Petar 370Jovanov Rada 366Jovanović Boško 381Jovanović Đ oka 379Jovanović Đorđe 374Jovanović Lazar 374Jovanović Milan 376Jovanović Milica 374Jovanović Milutin 370Jovanović N ebojša 347Jovanović Nenad 103Jovanović Petar 381Jovanović Radivoj-Rađić 82, 374Jovanović Vasa 379Jovanović Vojin 316Jovelić Jagoda 367Jovelić Ksenije 367Josić Branko 366Jović B ogoljub 183, 364, 381Jovičić Lazar 371Jovičin Stevan 88, 192, 398Jovičin Stevka 88Jovin Danilka 378Jovin Darinka 377Jovin Jelena 351, 378, 379Jovin N ikola 377Jovin M iloš 376Jozo Istvan (Jozö Istvan) 368Jožef Atila (Jözsef Attila) 390Juhas Aranka (Juhäsz Aranka) 73, 74Juhas Ištvan (Juhäsz Istvän) 78Jung Karlo 369Jurčec Andrija 375Jurčec Marija 375Jurčec Ignjat 375Jurišić Ljubica 379Jurišić M ilorad 371Justinov Stevan 373

К

Kačavenda dr Petar 385, 407Kaćanski Ivan 183, 365, 369, 377, 381Kaćanski Sava 369Kaćanski Stevan 381Kaćanski Zdravko 371Kadar Dula (Kädär Gyula) 8 , 27,60,74,152, 262, 393, 397, 401, 414, 419Kadelburg Greta 374Kalai M iloš (Källay M iklös) 16, 17, 51,55, 57, 59, 60, 258, 266, 267, 323, 386,389, 392, 393Kalajić Dim itrije 368Kalanj Rada 372Kalić Lazar 381Kaličanin B oško 366Kalman Bela (Kälmän B ćla) 303K olož Ferenc (K olozs Ferenc) 303Kaluderski dr Stojan 53Kalšan Vladimir 385, 390, 395, 397Kanižai Imre (Kanizsai Imre) 119Kanižaj Antun 369Kantardžić Rada 347, 379Kantardžić Sava 313Kapusta M ilica 366Karaba Mihal 372Karađorđević Aleksandar 30Karanić Jožef 366Karas Pal (Käräsz Pal) 362Kardelis Jan 367Kardelis Mihal 68, 351, 381Kardelis Pavel 129, 131, 373Kardoš Aladar 369Kardoš Eugen 69, 363Kardoš Franja 82, 363Kardoš Jene 84, 369Kardoš Josip 363, 381Karlovčec Dragutin 378Karlović Vinko 375Karšai dr E lek 259, 386, 389, 392, 394,413, 414, 415, 417, 420Kašić M laden 373Katančić Antun 367Katanić Stevan 317, 381Katanić Vitom ir 366Katić Aleksandar 115, 208, 381

28* 435

Katić Boško 313Katić Đorđe 224, 225, 227Katić Josip 303Katić Marko 303Katić Mirko 368Katić Pavle 365Katić Stanimir 366Katić Stanko 274Kaufman Tibor 289, 290, 367Kavraja M iloš 379Kavraja Stevan 372Kazeš Stevan 83Kecić dr Danilo 387, 395, 407Kecić Mile 372K ečkem eti O to (K ecskem eti O tt6) 94, 96K ečkeš dr Mihalj (K ecskes dr M ihäly)352K edveš Janoš (K edves Jänos) 366, 367 Kekić Aleksandar 201, 202, 371 K elč Laslo (Kelcs Läszlö) 93, 96 K elem en Bela 374 K elem en Ferenc 368 K elenc Josip 363 Kelić Aleksandar 365 Keiner Emil 369 Kenje Ladislav 363 Keravica Stanko 365 K eresteš Fišer Ferenc (K eresztes Fis­cher Ferenc) 75 K erovec Josip 375 K esegi Peter (K öszegi Peter) 367 K esler Slobodan 220, 313, 374 K ešovan Milivoj 381 Kikoš Lazar 313, 372 Kinčeš Mihalj (Kineses M ihäly) 368 Kinderlaj O to 374Kiralj Dula (Kiräly Gyula) 119, 121, 122Kisačev N ikola 374Kiselički Milivoj 377Kiš Antal (Kiss Antal) 48Kiš Erne (Kiss Ernö) 68, 83, 92, 119,127, 128, 131, 145, 362Kiš Ištvan (Kiss Istvän) 368, 387, 420Kiš Jan 85, 159, 160, 183, 342, 381, 397Kiš Julijana 68, 119Kiš Karolj (Kiss Käroly) 386, 391, 411Kiš Laslo (Kiss Läszlö) 119

Kiš (Kiss) kapetan 288, 292 Kiš dr (Kiss) pukovnik 145 Kiščepregi Ferenc (Kiscsepreghi Fe­renc) 381Kišjuhas Đula 369Kišjuhas Janko 371Kiždobranski Milan 379Klajn Klara 369Klajn Marko 68, 119Klaus Rudolf 362Klet Jožef 112, 368K lie Jožef 109Klinger M ikloš 119Klinenberg Ladislav 370Klusković Mirko 368Ključik M ihajlo 363K nez Ivan 375K nežević Gruja 379Knežević Ivan 381Kobiljski Ilijana 377Kobor Jožef 366Koči Ivan (K ocsi Ivän) 234, 362K odić Milan 371Kohajda Pal 120, 368K oh Gavra 374K ojić Jovan 371K ojić N ebojša 374K ojić Petar 379K ojić Stevan 124, 363Kojić Velimir 379K ojić Vem a 379Kokir Milan 371Kolar Đura 381Kolar Janko 365Kolar Lajoš 381Kolar Pavel 378Kolarić Andrija 369Kolarić Dragutin 375Kolarić Milivoj 293, 381Kolarić Vujica 381Kolarić Vitom ir 381Kolarov Paja 372Kolarski Marija 374Kolarski Milan 352Kolarski M iloš 379Koledin Dobrila 379Koledin Dragica 379Koledin M ile 374Koledin Radivoj 372

436

K oledin Spasoje 372K oledin Vera 379K olesar Janko 376, 377K olom par Janoš (Kolompär Jänos) 20,202Kolompar Vera (Kolomär Vera) 201Koljazinski O lga 374Kom Milan 81, 94K om adinović Milan 381K om loš Edit 365Kon Ladislav 366K ontić Tereza 374Konjević Čebae Marko 365Kopčanski Irina 369Kopčanski Janko 381Kopčanski M ihajlo 369K opčok Juraj 373Kopilović Stipan 367Kopunović Antun 309Koren Josip 369Korenoj Stevan 313, 371Kornštajn E de 364Koroš Antal 369Koroš Ferenc 369Koroš Josip 369Korponai Marija 370Kos Ignjat 375K os Josip 375K osanov Milivoj 381K osovac Vera 379K osovac Zdravko 372K ostić Petar 369Kostić Slavka 377, 378K ostolic Josip 369Koša Ištvan (Kossa Istvan) 386, 414, 415Košak Todor 34 Košić Petar 381K ovač Andraš (Koväcs Andräs) 75 Kovač Antal (Koväcs Antal) 159, 367 K ovač D ionizije 372 Kovač Đ erd (Koväcs György) 92 Kovač Đura 381Kovač G izela (K oväcs Gizella) 369 Kovač Ištvan (Koväcs Istvän) 366 Kovač Jakim 376Kovač Janoš (Koväcs Jänos) 119, 303 Kovač Jovan 377’Kovač Ljudevit 368

K ovač Mihalj (Koväcs M ihäly) 83, 381K ovač Pavao 375K ovač dr Pavle 312, 369Kovač Ruža 367Kovač Stjepan 369Kovač Štefan 69, 84, 94K ovać Tereza 374Kovač Tom a 363K ovačev Danica 381Kovačev Dušan 381Kovačev Milan 370, 379Kovačev Olga 381K ovačev Sever 381Kovačev Vasilije 145, 407K ovačev Vinko 375Kovačević Arpad 303K ovačević Milan 303Kovačević M iloš 75, 76Kovačević Slobodan 141, 183, 272, 381Kovčin Rada 366Kozarev Mita 313Kozarev M laden 379Kozarev Nestor 379Kozarev Živan 373Kozarski Milan 371Kozarski Velizar 381Kozjak Vinko 369Kozma Čerge Maćeš (Kozm a Csörgö Mätyäs) 368Krajačević Aleksandar 312, 369, 372Krajačević Vladimir 184, 369Krajnović Luka 313, 371Kramer Josip 367Kranjec Ignjat 363Kranjec M ihajlo 369Kranjec M iško 69, 84Kraus Janoš 367Kravarušić (porodica) 48Krčmar Leonard 380Kremnič Ištvan (Kremnits Istvän) 282,418Krgin Mika 374Krishaber Lajoš 389, 290Kriška Juraj 365Krištofić Ivan 375Krivokuća Lazar 379Krivokuća Petar 374Križan M ate (Krizsän M äte) 125, 126,362, 366

437

Krkljuš Jelica 373Krkljuš Milan 367Krkljuš M elanija 379Krkljuš M omčilo 114, 311, 313, 366Krleža Josip 119Krnjajac Ivan 281, 296, 297, 313, 372Kronić M ilenko 379Krstić Branko 366, 371Krstić Jezdimir 368Krstić Lazar 381Krstić Nikola 370Krstić dr Nikola 366Krstić Paja 370Krstić Petar 376, 377Krstić Radivoj 366Krstić Slavko 159Krstonošić Nikola 85Krstonošić Petar 374, 381Krstonošić Stevan 371Kučera Atila (Kucsera Attila) 368Kuhar Jan 130, 181, 220, 364Kuhar Stjepan 369Kujundžić Josip 368Kukučka Pavel 365K ulejević Jovan 363Kuljančić Selimir 371Kuljević Janez 69Kumanov Živan 386, 389, 390, 397, 398,399, 400, 403, 407, 410, 413, 415Kun Bertalan 75Kunder dr 211Kunić Spasoje 313, 371Kunić Zdravko 381Kupec Slavko 375Kupusarević Ljubomir 113Kurel Ištvan (Kureil Istvän) 68, 119Kurjačić Todo 344Kurjački Vukašin 370Kurjakov Ratko 165, 274, 366Kustić Dragutin 375Kušetin Em il 373Kuzmanović Boža 185, 379Kuzmanović Dragica 379Kuzmanović Nada 189, 374, 379Kuzmić Stevan 366Kvakan Franjo 344, 375

L

Labat Jan 363Lajko Janoš (Lajkö Jänos) 364Lakatoš Martin 303Lakić Đ orđe 369Lakenbah Konstantin 364Lančuški Olgica 379Lančuški Stevan 115Lančuški Vlajko 129, 162, 366Lang Andraš 367Lang Pavle 159, 367Lang Tibor 367Langer Durek 369Langhof Josip 368Lanji Franjo 369Larkin Lajoš 141, 362Laslo Imre 114, 368Laškai Ferenc (Laskai Ferenc) 418Laušev Branko 379Laušev Isa 379Laušev M ilica 379Lazarević Dobrivoj 132, 374Lazić B oško 114Lazić Đorđe 115Lazić Joca 379Lazić Jovan 375Lazić Nada 387, 390, 395, 403Lazić Sava 377Lazić Stevan 381Lazić Svetozar 379Lazić Vladimir 313Lazin Sava 376Lebl Ivan 92Lederer Andrija 130, 364 Legin A nton 375 Lehotski Pal 379 Lekić Branislav 371 Lekić Danilo 374 Lelek Gabor (L ćlek Gabor) 240 Lendvai Draginja 367 Lendvai Lajčo 367Lenđel Ištvan (Lengyel Istvän) 92, 371 Lepojev Slavko 291, 366 Lepoza Stjepan 369 Leskovac Nada 374Leskovac Stanoje 159, 160, 183, 206,239, 381, 407, 411, 413 Leskovac Svetislav 377, 378

438

Levai Mihalj (Levai M ihäly) 368Levei Ilona (L evei Ilona) 363Levei Mihalj (L evei M ihäly) 120Levi D eneš (Löwi D enes) 125, 363Levi Ferenc (Löwi Ferenc) 368, 378Levi Karolj (Löwi Käroly) 125, 363Levi Tibor (Löwi Tibor) 109, 183, 378Levinger Dragutin 206, 374Levinger Laslo 345Letić M ilorad 313Liht Jožef 111, 362Liliom Janoš 114, 368Lindenbeger Lajoš 150, 151, 323Lipković Stevan 320Loci Ištvan (Lćczi Istvän) 368Lom boš Krištof 303Lončarski Tadija 372Lovrec Ivan 369Lovrec Marija 369Lovrenc Antun 375Lovrenc Martin 375Lozanov D im itrije 313Lučić Miša 374Lučić Sava 368Lučić Zora 374Ludoški Rada 372Lujić Lazar 374Lukač Bela (Lukäts B ela) 156, 157 Lukač Ištvan (Lukäcs Istvän) 364 Lukač Đ ula (Lukäcs Gyula) 141, 364,413Lukaš Tibor (Lukäcs Tibor) 387, 422Lukačev Obrad 162, 366Lukačev Tihomir 366Lukačević Obrad 129Lukić Dušan 313Lukić M ilenko 366Lukić M iloš 387, 392, 410Lulić Grgo 367Lup Aleksandar 371Lustig Irena 374Lutkar Gustav 369

LJ

Ljubojev Sava 130, 364 Ljubojev Žarko 83

M

Macak Mihal 351M ačković Joso 367Madžarev Paja 379Maglić Jovan 112Magdu dr Jovan 241Majer Kalman (M ayer Kälmän) 364Majer M ikloš (M ayer M iklös) 364Majer Otmar (M ayer Ottmär) 90, 91,92, 234, 364, 398Majer R oko 303M ajerić Ivan 375Majinski Tihomir 313Major Janoš 371Major Josip 351Major Mihalj 370Majski Milan 366Majšai Eržebet (Majsai Erzsebet) 370Majšai Ištvan (M ajsai Istvän) 370Majšai Pal (M ajsai Pal) 370Makarin D orde 370M aksić Mara 374M akismović Ivan 309M aksimović Milan 344, 381M aksimović M iloš 381M aksimović Slavko 381M aksimović Zdravko 365M aksimović Živan 307M alek Ivan 375M alek Josip 375M alek Stjepan 369M alek Štefika 375M aleš Marko 367M alešev Branko 369M alešev M ileva 379M alešev Rada 416M aletić Stevan 378, 379M aletin Milan 159, 368Maletin N ovak 371M alić Zorka 372Malivuk M iladin 379M alušev Barbara 367Mamužić Kazimir 368M andel Đorđe 369M andel Estera 365M andel Ljubica 365Mandel Zorica 365

439

Mandić Đ uro 381 Mandić Živan 374 Manhajm Aleksandar 289, 290, 369 Manić Vladimir 218, 370 M anojlović G ojko 370 M anojlović Ljubiša 313, 381 M aos Laslo (M aosz Läszlö) 303 M arčok Jan 363, 372 Marčok Ondrej 130, 364 Maričić Ilija 370 Marić Aleksandar 379 Marić Jovan 379 Marić Jovanka 183, 381 Marić Kosta 293, 363 Marić Slavka 379 Marić Todor 381 Marinović M ilica 366 Marjanović M arinko 371 Marjanović M ilenko 369 Marinkov Jovan 367 Marinkov Nada 373 Marinkov Mita 370 Marinkov Radivoj 370 Marinkov Stevan 370 M arinkov Voja 379 M arinković Jovan 162 M arinković M ilenko 183, 189, 207, 377 Marinković M iloš 227 M arkov Dušan 88, 365, 381, 398 Markov Maksim 381 M arkovec Viktor 69 Marković Branko 28 Marković Dim itrije 366 Marković Dorde 370 Marković Jožef, grof (gröf Markovits Jözsef) kapetan 26 Marković M ilica 132, 374 M arković Radivoj 370 M arković Svetozar 70, 83, 93, 94, 96, 103, 123, 131, 160, 161, 182, 234, 374,387, 395, 400, 404 Marković Viktor 363 M arkovljev Tihomir 369 Maroti Karolj (M aröti Käroly) 73 Maršalko dr Janoš (Marschalkö dr Jä­nos) 8, 410Marta Adam (Märta Ädäm ) 303 Marticki Lazar 365 M artinko Jan 351

M artinović M ilica 374M arton R eže (M ärton R ezsö) 368Martulj Jan 365M asten Petar 369M astić M ilojka 367M ašič Božidar 379M aširević Đurica 375Maširević Jovica 247Maširević Jugovica 219, 366M ate Đerđ (M äte György) 213, 387,411M atić Branka 302 M atić Milan 370 M atić Velimir 371 M atoš Franjo 375 M atoš Ivan 375 M atoš Mijo 375 Mazarak Đuro 189, 190 Mažić Dragica 379 M ažić Milorad 371 Mažić Petar 220, 222, 381 Mažić Đura 381 M edve Šandor 96M eđeri dr E tien (M egyeri dr Etienne)8, 387, 405, 406Megla Vinko 94Medurić Ana 370Medurić Bogdan 107, 373M edurić Dančika 373Medurić Danilo 107, 373M edurć Đorđe 373Medurić Gavra 373Medurić Isa 114, 371Medurić Marija 107Medurić M ilovan 368Medurić Nova Lala 373M edurić Slavko 381Medurić Tomica 373Medurić Uroš 373Medurić Zaka 373Medurić Zorka 231, 233M ejsen Ivan 350M ejsen Šimun 350M elkus Boža 206, 207, 374, 411Meljkuti Maćaš (M elyküthi Mätyäs)368M encer A dolf 370M ere Vilm os (M erö Vilm os) 343, 374 M erković Joso 158

440

M erković Marija 367 Mesarić Ivan 375M esaroš Karolj (Meszäros Käroly) 377,381M ešm ender Ivan 377Mihac Josip 375M ihajlović Draža 320M ihajlović Stevan 313, 370Mihalj D eže (Mihäly D ezsö) 325, 368M ijadžić Blaža 309M ijatov Bogdan 381M ijatov Jovan 365, 372M ijatov Milan 381M ijatov M ileta 365M ijatov Nikola 313, 381M ijatov Vasa 366Mijatović Radoslav 374M ijavec Samuel 365Mijić Milan 385Mijić Stipe 403Mijin Svetozar 381M ikeš Andrija 368Mikeš Đorđe 94M iković Petar 313Mihaldžić dr Stojan 53M iladinov M ilica 374Miladinović D esanka 371Milašin Stipan 290, 367M ilanko Milan 190, 226M ilankov Milan 114M ilankov Stevan 373M ilanov Dam jan 381M ilanov Milica 345M ilanov Todor 373M ilanović Borislav 369M ilanović G ojko 226, 227M ilanović Mirko 381M iler Antun 154M iler Đ erđ (Müller György) 377Miler Ištvan (M üller Istvän) 125, 363M iletić Svetozar 138Milić Aleksandar 377Milić Branko 307Milić D anko 377, 378Milić Đ oka 313, 381Milić Đ orđe 369Milić Jovan 374, 377Milić Milan 373Milić M ita 373

Milić N ikola 365Milić Pelka 379Milić Tanasije 376, 377Milić Toša 369, 381Milin Joca 344Milin Mika 381Milin Rada 141, 183, 184Milin Radivoj 141, 381Milin Radivoj - Kairac 365Milin Vojislav 387, 390, 395Milin Živojin 112M ilinkov Zarko 373Milisavac Živan 8, 222, 223, 238, 387,410, 411, 412, 413, 420, 421M ilivojev Stevan 370M ilivojević Stanko 377M ilodanović 309Miloradov Slobodan 379M iloradov Stojan 379M ilošev Milan 366M ilošev N ikola 367M ilošev Živan 372M ilovanov Ilija 370M ilovanov Miroslava 379M ilovanović Đ oka - Rimski 371M ilutinovic Boško 381Milutinović Milan 83, 366Miljuš Milan 381M iodragović Sava 374Mirilov Jelena 370Mirilov Stevan 371Mirković Dušan 374Mirnić dr Josip 385, 401Mironicki Ivan 366Mironiski Karlo 367M iščević Vladimir 371M iškov Dobrila 373, 379Miškov Latinka 374M iškov Sava 381Mišković Jovan 365, 381Mišković Nikola 373M itrovčan Lazar 343, 344, 381Mitrovčan Živko 371M ladenović Milivoj 366M linarec Franjo 375M linarec Ivan 375M linarec Josip 375Mogin Borislav 371M ogin Isa 124, 363

441

M ogin M ilenko 365M ogin Petar 378, 381Mogin Radivoj 379M ogin Slobodan 371M ojzeš Ištvan 83M ojžiš Jan 313, 372M okić Branislav 234, 235M okić Franja 363Molnar Imre (M olnär Imre) 270Molnar Jožef Gabor (M olnär JözsefGäbor) 368M olnar (M olnär) kapetan 294 Molnar Marija (M olnär Märia) 92, 368 Molnar Peter (M olnär Peter) 125, 363,368M oljac Desanka 378, 381 M oljac Petar 346, 381, 421 M oljac dr U glješa 273, 274, 277, 288,289, 368M omčilović Jelena 379M om čilović Stevan 184, 195, 372M omirov Em il 371Monastirski Marko 374Mor Franja 379Moravek Ondrej 372Morel Andraš (M orell Andräs) 371M orgenštajn Mikša 291, 369Moskalj Danilo 371M ošorinac Jovan 381Možar Stevan 371Mravić N ikola 378, 381Mrazović Karlo 69Mrdanov Danilo 366Mrdanov Nem anja 87, 112, 192, 375M ucakov Jagica 49Muci Andraš 368Mucić Jovan 87Mujić R ade 370Munda Florijan 375Mundi Lajoš (Mundi Lajos) 346Munkači M iša 372Munkači Silvester 372Munkaš Ištvan (M unkäs Istvän) 69, 119Munkaš Mihalj (Munkäs M ihäly) 69,119Murai Lipot, potpukovnik (Muray Li- pöt) 261, 262 Musin Giza 367, 374 Musolini Benito (M ussolini Benito) 115, 258

Mušicki Jovan 307 Mušicki Kosta 372 Mušicki Rada 381 Mušicki Slavko 184, 195, 372 Mušicki Vlada 365 Mušicki Zdravko 370 Mutavdžić Marko 375

N

Nadaždi Ferenc (Nädazsdi Ferenc) 405,407Nad Balint (Nagy Bälint) 114, 371 Nad Ištvan (Nägy Istvän) 303, 365, 366 Nad Janoš (Nagy Jänos) 330, 331 Nad Laslo (Nagy Läszlö) 83, 164 Nad Lajoš (Nagy Lajos) 368 Nad Peter (Nagy P6ter) 303 Nad Vilm oš (Nagy Vilm os) 258, 263, 318, 368 Nad Vinko 375Nađabonji Vince (Nagyabonyi Vince) 125, 363Nadabonji Vince M ikloš (Nagyabonyi Vince M iklös) 363Nadm eljkuti Janoš (Nagymelyküti Jä­nos) 120, 125, 183, 363, 377 Nafusi D orde 374 Nahtigal Gavra 369 Najić Slavko 83 Narandžić Nikica 46, 225, 227 Nasadoš dr Ištvan (Naszädos dr Istvän)387, 391Nastić Jugovica 366Naška Janoš 303Naum ov A nđelka 379Naum ov Rada 379Nedeljkov Isa 379Nedučin Dragutin 303Nedera Josip 375Nem čević M ilorad 365N em es D ezse (N em es D ezsö) 396N em eš Laslo (N em es Läszlö) 303Nem eškirti Ištvan (Nem eskürty Istvän)262, 387, 414Nenadov Lazar 372N em et A na (N em et A nna) 102N em et Antal (N em et A ntal) 68, 93

442

N em et Đ erđ (N em et György) 93, 102N em et Đ eze (N em et G yözö) 291, 367N em et Jolan (N em et Jolän) 374N em et Jožef (N em et Jözsef) 345, 364N em et Marija 365Nem et Mihalj (N em et M ihäly) 44N em et Nandor (N em et Nändor) 374N em et Pal (N em et Päl) 166N em et Šandor (N em et Sändor) 367Nestorović Slavica 379N ešić Lazar 81, 89N ešić Svetko 381Nešin Ilija 95Nešin Živko 372Nićetin Nićifor 369Nićetin Nenad 115N ikolašev Đorđe 372N ikolašev Živan 241Nikoletić Stevan 365Nikolić Đorđe 374Nikolić Ljubomir 371Nikolić Olga 379Nikolić Paja 370Nikolić Slavko 50Nikolić Stevan 379Nikšić Sava 377Ninkov Milan 381Ninkov Ratomir 369Ninković Zoran 381Nišević Sava 76Nojm an Antun 369Nonin Nićifor 371Nota Vladimir 369Novak Ivan 375Novak Martin 375Novak Petar 381Novak Stevan 381Novak Stjepan 344, 375Novakov Ivan 377Novakov Nikodim 96Novaković Bela 41N ovoselac Branko 381

NJ

Njakaš Ferenc 369N jegovan Isa 5 3 ,1 8 8 ,1 8 9 ,1 9 0 , 224, 225

О

Obadić Lazar 371Obadić Rada 371Obadov Đ orđe 370Obadov Stevan 370Oberkirš Štefanija 212, 379Obradov Vujadin 381Očovej Jan 381Odobašić Branko 185Ognjanović dr Đorđe 51Olajoš Mihalj (O lajos M ihäly) 120Oltvai Ferenc 421Opačić Mita 368Opačić Sava 372Opančarev G ojko 366Opriško Petar 368Oravec Ferenc 368Oravec Imre 325, 368Oravec Lajoš 368Orban Pal 118Orban Pal 69, 119Orel Peter 375Oros Gavra 369Orova Arnold 98, 372Orova Mirko 319Orsag Maćaš (Orszäg Mätyäs) 114, 368Osonji Feodor 369Osterc Peter 351O stojić Jovan 114O stojić M ihajlo 365Ostojić N edeljko 381Ostojić Stevan 372Ostrogonac Stipan 366Otić M ilovan 373Ovcin Milorad 313, 369

P

Pagač Mihal 365Pajčić Nikola 129, 162, 313, 366Pajčić Zlatoje 366Pajić Tereza 374Pal Jožef (Päl Jözsef) 128Palanački Pera 379Palančanin Petar 352Palašti Laslo (Palästi Läszlö) 385, 394,395

443

Palašti Jožef (Palästi Jöszef) 370 Palfi G eza (Pälfi G eza) 282, 418 Palić dr M ilenko 387, 420 Palinkaš Janoš (Pälinkäs Jänost) 373 Palinkaš Pavel 365, 381 Palkovljević Boško 94 Palkovljević Sava 374 Palo V ince 120Palotaš Ferenc (Palotäs Ferenc) 109Pančić Franjo 112, 367Pančić Joso 367Panić Dragutin 375Panić Franjo 344Panić Marko 371Panić Milan 378Panić M ilenko 313Panić Sima 184, 218, 371Panić dr Svetozar 83Panin Jelena 376, 377Panin M aca 379Panin Petar 376, 377Panin Sima 376, 377Panin Toša 376Pandurov Kosta 50Pandurov Rajko 381Pandurović Borislav 241Pandurović Jovan 379Pantić Rada 379Pap Andraš (Papp Andräs) 174Pap Pavle 91, 92, 399Pap Šandor (Papp Sändor) 367Papić Draga 377Papić Stevan 383Papić Toša 377Papuga Đura 377Papuga Julijan 376, 381Parabućski Svetozar 112Paraskai dr Đula (Paraszkay Gyula)127, 128Parčetić Ivan 83, 165, 183, 193, 274, 366, 407Paripović Dušan 189 Paroški Radojka 370 Pastovnjicki Jefrem 371 Pašćan Zora 379 Pašić Franjo 375 Patarčić Josip 367 Pataki Ilona 212, 379 Pataki Ivan 344, 375

Patuš Ferdinand 368Paulus Fridrih fon (Paulus Friedrichvon) 17 257, 291Paunić Zivko 313, 372Paunović Vasa 379Pavelić A nte 34, 55Pavkov Branko 370Pavkov Danilo 370Pavkov Dušan 366Pavkov Đ orđe (r. 1922) 367Pavkov Đorđe (r. 1921) 367Pavkov Jovan 366Pavkov Julka 379Pavkov Ljubica 366, 367Pavkov M ilanko 367Pavkov Slobodanka 369Pavkov Todor 115, 197Pavkov Vitom ir 375Pavlas Mira 379Pavlica Milivoj 374, 381Pavliković Josip 381Pavlov Petar 379Pavlović Desanka 377, 378Pavlović Vera 141, 183, 244, 362Pavšek Jože 351Pecić Branko 372Pecić Slobodan 372Pecin Žarko 367Pece Franciška 92, 370Pece Ištvan 371Pećnik Anka 379Paić Roko 367Pejak Katica 374Pejak Sava 291, 366Pejak Stevan 366Pejak Vitomir 376Pejčić M ile 347Pejčić Rajko 369Pejha Juraj 371Pejin Ljubisav 366Pejin Dura 366Pejin Nićifor 374Pejinov Ivan 88, 192Pejović Jovanka 371, 402Pejović Labud 96, 124, 363Pele Ferenc 157, 159, 338, 368Pergel Florijan 368Pergel Ištvan 368Perepatič Pal 75

444

Perić Petar 159, 160, 381 Perić Stanko 371 Perl G elert (Perl Geliert) 364 Perišić Vasa 367 Periškić Adam 367 Periškić Vasa 162Perneki dr Mihalj (Perneki dr M ihäly) 385, 403Perž Aleksandar 363 Perž Sidonia 363 Pešić D ejan 381 Pešić M laden 369 Pešić Slobodan 369 , 381 Peškan Sava 119 Peškan Vladim ir 145 Peškanov Vladimir 370 Peter Pal (Peter Päl) 381 Peterski Ondrej 365 Petkov Triva 366 Petović Dura 371 Petrak Ferenc 413 Petrekanović Franja 368 Petrić Triva 369 Petrov Jovan 377 Petrov Slavuj 367 Petrovački D ejan 381 Petrović Aleksandar 82, 365 Petrović B oško 374 Petrović Dušan 366 Petrović Dorde 379 Petrović Đ uka 366 Petrović Em il 222, 371, 377 Petrović Ivanka 348 Petrović Lazar 114, 313 Petrović Katica 377 Petrović Kosta 379 Petrović Milan 368, 371 Petrović M ilanko 97 Petrović Mirko 377, 379 Petrović Vasa 381 Petrović V inko 375 Petrović Vojislav 374, 381 Pigac Andrija 375 Pik Laslo 368Pikier D erd (Pickier György) 219, 247,248Pilić Tanasije 379Pinter Peter (Pintćr Peter) 369, 375 Pipšek Stjepan 375

Piri Gabor 109Pirgl Takač Marija (Pirgl Takäcs Märia) 120, 368Pisarev Dušan 376, 377 Pisarev Em ilija 376, 377, 378 Pisarev Grozdana 376, 377, 378 Pitein Milan 381 Pitejin Radica 381 Pivnički Ivan 367 Pivnički M ilorad 370 Plačkić Marko 370 Plačkov Ladislav 375 Plačkov Rada 381 Plahitinski Vladimir 381 Plavšić Cveta 366Plavšić Lazar 8, 83, 162, 182, 185, 195,212, 219, 242, 247, 387, 397, 398, 404,407, 410, 411, 421Plavšić Marinko 129, 162, 366Pluhar Ištvan (Pluhär Istvän) 345Počuča Dušan 227Pogančev Ilija 371Polaček G eza 379Polak Josip 363Polak Jožef 368Polak Tibor 368Policer Đ erđ (Politzer G yörgy) 212, 219, 247Polovina M iladin 216Polovina M ilovan 370Poljaković Stipan 367Poljaković Tibor 368Pong о 330, 331Ponjiger Samuel 313, 363Popadić Gavra, 313, 363, 381Popadić Lazar 378, 381Popara Ljubiša 184, 195, 299, 300, 313,369Poper dr Nandor (Popper dr Nändor) 162, 129Popesku Jovan 313 Popić Draginja 376, 381 Popić Grujica 372 Popić Radovan 372 Popin Isidor 372 Popin Todor 378, 381 Popjovanov Lazar 313 Popnovakov Mila 373 Popnovakov Rada 373

445

Popnovakov Svetozar 97Popov Andrija 343, 366, 381Popov Branko 370Popov dr Čeđomir 388Popov Gliša 371Popov Jovan 372Popov Ljubiša 381Popović Milan 208Popov M iloš 381Popov Mirko 381Popov Nenad 129, 366Popov Paja 381Popov Rada 381Popov Ružica 379Popov Sava 370, 374Popov Tihomir 365Popov Triva 343Popov Uroš 381Popov V oja 379Popov Žarko 372Popov Praskalov Soka 95Popov Prskalov Žarko 95, 381Popov Žikelić Aleksandar 85, 129, 131,373, 397Popov Žikelić Jovan 184, 195 Popov Žikelić Stojanka 159 Popović Vatralj Vitomir 368 Popović Vujica 377 Popović Živko 96 Popović Fedor 381 Popović Mija 368 Popović Milan 311 Popović Nem anja 377, 381 Popović В . N ikola 419 Popović Petar 367 Popović Stevan 377 Popović Svetislav 374 Popsavin Gavra 368 Popsavin Joca 297 Potesm an Vilim 320, 420 Prakatur Marija 375 Prašnikar A lojz 375 Prčić B ela 367 Pregun Jovgen 373 Prekajac Dragoljub 369 Prekajac Sava 381 Prekajac Svetozar 371 Predojev N ikola 166 Predojević N ikola 291

Preradov G ojkö 369Presburger Dragutin 320Pribić N ikola 189Prišić Ljubica 232, 370Prišić Lazar 369Prizner Jovan 320Prkosavac Paja 366Prkosavac Vasa 374Prodanov Joca 379Prodanović Lazar 371Prodanović Ljubica 379Prodanović M ilena 379Prodanović Miroslav 185, 379Prodanović Stevan 364, 381Prodanović Vera 379Protić Borislav 369Protić Ljubiša 141, 183, 293, 294, 381Protić Radomir 368Provči Vladimir 97Provči Irina 96, 98Prstec A na 369Prša Josip 351Pucovski Samo 381Pujić Đura 366Pujin Giga 381Puntar Ignac 380Pustajić Slavko 372Pušić А са 373Pušin Zagorka 366Puškar Danica 374Puškar G ojko 129, 162, 366Puškašev Milan 381Puštek Martin 369Putnik Stanimir 381

R

Rab Ferenc 98, 370Rac Ferenc (Räc Ferenc) 82, 83Rac Julijan 372Rac Magda 364Rac Miroslav 373Rac Sabo Lajoš (Räc Szabo Lajos) 364Rackov Ozren 313Radanov M iloš 368Radanov Slavko 165, 183, 313, 367Radec Pavle 303Radmanović Josip 375

446

Radnoti M ikloš (Radnöti M iklos) 264,415Radnov Jovan 381Radnov Sava 379, 381Radić Dušan 303Radičević Branko 337Radin Branko 374Radišić Aleksandar 369Radišić Ankica 376, 377Radišić K osana 379Radišić Vera 367Radojčić Slavko 372Radojčić Svetozar 373Radojčin M ikloš 368Radojčin N ikola 374Radojev Dobrila 379Radojević Mira 367Radonić D orde 372Radosavljev Jovan 377, 381Radosavljev M ilos 377Radosavljev Radivoj 221, 370Radosavljević Dorde 343, 374Radosavljević Panta 381Radosavljević Radoslav 365Radovanović Živan 68, 82, 111, 118,362Radujkov D orde 362Radujkov Velim ir 352Rajcer Mirko 368Raječtić Ivan 307Rajher Vinko 375Rajić Danilo 416Rajić Dušan 96, 371Rajić Dorde 159, 183, 203, 345, 347Rajić D orde 381Rajić Ljubomir 371, 373, 416Rajić M iloš 381Rajić Velimir 377Rajinac Radivoj 344, 381Rajkov Anka 379Raj ко v G ojko 372Rajs Dula 414Rakić Dim itrije 364Rakić Maksim 381Rakoši Zora 183, 327, 367Rakovski Antal 95Raletić Kristina 379Raletić M ilica 379Raletić M laden 381

Ranisavljević Draginja 239, 365 Ranisavljević Živko 102, 184, 195, 216, 281, 296, 299, 313, 372, 410 Rankov Dušan 369 Rapajić Marija 188, 189, 225 Rapajić Milan 189Rapčanj Antal (Rapcsäny Antal) 368 Rapčanj Peter (Rapcsäny P6ter) 325, 368Rašković M ilorad 313, 367Ratkov Živko 366, 381, 416Ravić Luka 372R ečo E tel (R ecsö E tel) 370R ečo Janoš (R ecsö Jänos) 365Rekecki Eržebet (R ekecki Erzsebet)368R ekeće Jožef (R ekettye Jözsef) 119 Repić Marko 379Ribentrop Joahim Fon (RibbentropJoachim von) 57, 58Ribnikar Franc 69Rideg Teodor 303Riđički Branko 302Riđički Miladinka 366Rigo Janoš (R igö Jänos) 109Rigo (podoficir R igö) 289Rihtarić Dorde 381Ristić Jovan 368Ristić Nikola 367R ob Antun 183, 342, 344, 345, 375R om ano dr Jaša 387, 395Ronai Jene (R ćnai Јепб) 109Rotbart Vladislav 8 ,1 8 4 , 218, 330, 332,372, 385, 387, 399, 400, 405, 406, 407,410, 412, 413, 421Rozenberg Andrija 369R ozenfeld Aleksandar 76Rozm an Antun 369Roža Ferenc (R özsa Ferenc) 16Rudić Joso 290, 367Rus Blanka 379Rus Milorad 365Ruskai Jene (Ruszkai Jeno) 74, 75Rusov Dura 374Rusov Lazar 379Rusov Stanko 112Rusov Stevan 379Rusov Živka 379Rutonić Dorde 372

447

Rutonić Milan 370Ruzvel Frenklin (R oosevelt Frenklin)17, 115

S

Sabo Andraš (Szabö Andräs) 109, 372 Sabo dr Andraš (Szabö dr Andrš) 157 Sabo D aniel (Szabö D aniel) 96 Sabo Ferenc (Szabö Ferenc) 159, 368 Sabo G eza (Szabö G ćza) 92, 364 Sabo Imre (Szabö Imre) 109, 381 Sabo Ištvan (Szabö Istvän) 370 Sabo Janko 381 Sabo Jan 365Sabo Janoš (Szabö Jänos) 157 Sabo Jožef (Szabö Jözsef) 83 Sabo Mihalj (Szabö M ihäly) 83, 92, 367 Sabo Pavel 381Sabo Šandor (Szabö Sändor) 114, 368 Sabo (Szabö) 344Sabolč O to (Szabolcs O ttö) 388, 389, 413, 421Sačić Branko 366Sačić M ilenko 378Sadžakov V era 374Sadžakov Svetislav 367Sadžakov Vladimir 370Sakter dr D ula (Szakter dr Gyula) 403Salas Nandor (Szälas Nändor) 368Salaš Peter (Szälas Peter) 114Salaši Ferenc (Szälasi Ferenc) 19, 20,65, 346, 389Salma Mihalj (Szalma M ihäly) 368Salontai Joakim 369Samardžija Jovan 369Sam očeta Milutin 370Santo Laslo (Szäntö Läszlö) 291, 367Santrač D orde 373Sarić Irena 367Sarkotić Franja 379Sas A gneza (Szäsz A gnes) 327Satler O to 120, 371Savić Jovo 190, 225, 227Savić Sreta 387, 390, 395Savin Branka 376, 377, 378,381Savin Danilka 376Savin M ilica 381

Savin Toša 369, 377Savin Zorka 376, 377Seat Nikola 112Seči (Szecsi) desetar 278Segieteš Jožef (Szögletes Jözsef) 414Seke Ištvan (Szökö Istvän) 363, 364Sekelj Ilona (Szekely Ilona) 125, 387,403Sekelj Mirko 367 Sekeruš Pavle 379 Sekulić B oško 366 Sekulić Draginja 379 Sekulić Ljubica 366 Sekulić Milan 366 Sekulić Milisav 370 Sekulić N evenka 97, 371 Sekulić Stevo 366 Sekulić Todor 366 Sekulić Vujadin 362 Sekicki Stanika 381 Selak M ilena 344, 367 Selakov Ivan 377 Selakov Jovan 307Selesi dr Oskar (Szöllössy dr Oszkär) 8, 138, 388, 405, 406, 407 Seleštijanski Samuel 381 Selnec Pavel 381 Seman Jovgen 369 Sem lekan Berić Vladimir 372 Sem ere Imre (Szem ere Imre) 378 Sem ere dr Pal (Szem ere dr Päl) 374 Senčar Franjo 369 Senčar M etod 363 Seneš Presburger Magda 367 Sente Gergelj (Szente Gergely) 114 Sentđerđi Ištvan (Szentgyörgyi Istvän) 274, 367Sentivanac Sava 381 Serbez Stanko 363 Sever Vinko 369Serdahelji dr E lek (Szerdahelyi dr E- lek) 264Serdahelji Imre (Szerdahelyi Imre) 109Sič Ferenc (Szücs Ferenc) 381Sič Ištvan (Szücs Istvän) 83, 367Sič Kristina 367Sič Lajoš (Szücs Lajos) 69, 119Silađi Josip 375Silbaški D oško 119, 145

448

Sim ić dr Milutin 51Simić Miroslav 183, 378, 381Simić Petar 379Simin Aleksandar 371Simin Branislav 299Simin Pera 381Simin Milan 67Simin Slavko 365Simin Sofija 379Simin Žarko 367Sineš Janoš (Szrnes Jänos) 303Singer dr A d olf 92, 364Singer Đ erđ (Singer György) 367, 381Siracki Stevan 377Siriški A na 370Siriški M ihajlo 373, 381Sirteš Lajoš (Szirtes Lajos) 232, 289,290, 368, 373, 378Sitar Đorđe 369, 381Sivački Milan 379Sivački Vasa 371Sivč Joakim 372Sivč Jovgen 369Skalicki Pavel 372Skandarski Branko 87, 185, 219, 374,397Skandarski Radoslava 141 Skandarski Sofija 366 Skandarski Vojislav 366 Skenderović Aleksandar 367 Skuban Janko 381 Skuban Julijan 372, 373, 377 Skuban Kirilo 381 Slavnić Dušan 372 Slavnić Lazar 374 Slavnić Ljubinko 372 Slepčev Jovan 367Smiljanov Radovan 67, 82, 118, 154,281, 296, 297, 299, 372Smodiš Stjepan 313Smodić Stefan 363Solarić Stevan 365Sombathelji Ferenc (Szom bathelyi F e­renc) 106, 263, 353 Somborac Živan 370 Sonenberg D ionisije 365 Sopka Jovgen 369Spevak Juraj 271, 293, 294, 313, 363 Srdanov B oško 220, 374

Srdanov Dragoljub 377, 378Srdanov Jovan 370Sremac Nada 379Sremački Radoslav 98, 370Sremački V eselin 370Sremčev Borivoj 373Sremčev Lazar 373Srpak Ivan 369Stanaćev Ljubomir 371Stajić Ankica 374Stajić Đ orđe 370Stajić Mirko 371Stajić Stevan 381Staničić Ante 88, 189, 203Staničić Laza 50Staničić Živko 50Staničkov Dušan 95Staničkov Paja 87, 192Stanić dr Slavko 210Stanisavljev Ilija 370Stanisavljev Radica 343Stanisavljev Rada 381Stanisavljević Dobrivoje 371Stanisavljević Đorđe 371Stanišćak M ijo 375Stanišić Rada 363Stankov G ojko 369Stankov Milan 372Stankov M iloš 379Stankov Natalija 82, 119, 145, 362Stankov Sima 372Stankov Toša 307Stanković Bogoljub 210, 373, 379, 411Stanković Dušan 379Stanković N ikola 374Stanković Stevan 370Stanković Živka 379Starčev Natalija 369Stefanov Stevan 381Stefanović Aleksandar 370, 375Stefanović Budimka 203Stefanović Nada 112Stefanović Sever 234, 365Stefanović Slavko 95Stejić Joca 377Stejić Jovan 381Stejić Milivoj 377Stejin Lazar 374Stepanov Dušan 381

29 Jugosloveni u m ađarskim zatvorim a. 449

Stepanov Isa 161, 373, 381 Stepanov Jovan 377 Stepanov Marko 300, 369 Stepanov Milan 381 Stepanov Nova 374 Stepanov Pera 373 Stepančev Raj ко 83 Stevančev Žarko 83 Stević Živko 379 Stilinović Marija 369 Stipan A leksa 369 Stoja Milan 372Stojai D em e (Sztöjay D om e) 20, 39, 57,58, 59, 60, 62, 324Stojaković Đorđe 349Stojaković Kata 349Stojkov Cveta 281Stojkov Isa 95Stojkov Petar 281, 370Stojkov Svetislav 372Stojković Dragoljub 379Stojković Josif 189, 190Stojković Vida 185Stojšić Dušan 369Stojšić Kosta 367Stojšić Nikola 374Stojšić Stevan 381Stojšin Slavko 114Stojšin Todor 313, 369, 381Straćinski Jan 372Strahija Duro 375Strahija Stjepan 369Stražmešter Pavla supruga 377Stričević Milivoj 375Stičević Žarko 367Stugar Bertalan 367Struhar Jan 365, 381Stupavski Mihal 195, 369Stupavski Mihal 381Subakov Zdravko 370Subakov Luka 371Subašić Jovan 82Subić Branisalv 370Subić Lazar 313, 370, 379Subotić Sava 379Subotin B oško 379Subotin Milan 373Subotin M ilenko 369Sujić Milan 369

Surduški D oka 379 Suturović Antun 364 Suvajdžić Dura 367 Svačić M ilenko 377 Svirčev Stevan 347 Svirčević Sava 371

Š

Safer Pal (Schaffer Päl) 234, 329, 330, 362, 412Sajti A . Enike (Sajti A . Enikö) 50, 385,390, 391, 413Šalai Andraš (Sallai Andräs) 251Šapalova Tamara 311Sardi Jožef (Sardi Jözsef) 351Saranović M om čilo 96, 124, 363Saranović Radislav 222, 371Sarčanski Dura 375Šarčev M iloš 371Šarčev Šalaj Petar 370Šarčević G eza 367Sarić Mirko 377Sarić Stjepan 377Sarosac Đuro 303Saroš Marko 303Šarudi dr E lem er (Särudi dr Elem ćr) 176Šebes Ištvan (Sebes Istvän) 219, 247 Šećerov Miroslava 365 Šeguljev Gruja 313, 371 Šeguljev Jelica 372 Seguljev Kovinka 239 Senberger Imre 374, 379 Sebrun Tibor 367Senherc Zolhan (Schönherz Zoltän) 16Senk Ivan 228, 365Ser Gertruda 374Ser Kata 92Serkov Ivan 381Sević Mirko 368Šević Radovan 371Siftar Josip 363Sikrei (Sükrei) 333, 335Šili Erne (Süli E m o ) 109Šilić Dušanka 374Šilić Milan 260, 280, 281, 371Šijačić Đorđe 370

450

Sijačić M iladin 370 Sijačić Sava 114, 371 Sijačić Danilo 352 Šijački Isa 381 Sijački Sava 379 Sijački Stanko 298 Sijakov Isa 372Šimandi (Simändi) kapetan 220, 333 Simerling M atija 159, 368 Šim oković R oko 92, 364 Simonfi Andraš (Simonffy Andräs) 387,422Simonjik Janoš (Simonyik Jänos) 371 Šimunov N ikola 119, 138, 141, 363, 369 Šinđeleš Ištvan (Sindeles Istvän) 370 Šinkovič D eže (Sinkovics D ezsö) 90, 368Šinkovič Jožef (Sinkovics Jözsef) 157, 273, 368Šinkovič Peter (Sinkovics Peter) 374Sipoš Dura 313, 367Šipoš Ištvan (Sipos Istvän) 343, 374Sirka Andrej 313Širka Daniel 343, 365Sirka Jan 381Škoda Ivan 375Skrbić Jovan 373Skrilec Ivan 369Skrilec Marija 369Slarp N ikola 372Slezinger Ernest 371Šnajđer Antun 83Snajder Franja 34Šnajder Jaroslav 365Sokica Dragiša 347Sokica Ignjat 370Šokica Kosta 93, 96Šokica Živan 377Šomođvarac Ivan 367Šomođvari Jožef (Somogyväri Jözsef)109Som oškevi A ntal (Som oskövi Antal) 92, 325, 368Som oškevi Janoš (Som oskövi Jänos) 368Šoti Ferenc (Söti Ferenc) 206, 343, 364,385Šovljanski Đ orđe 372 Sovljanski Jovan 374

Sovljanski Mita 381Sozberger D ezider 369Spana Josip 381Špang Jožef (Spang Jözsef) 365Špajdl Mancika 375Špajdl Vilim 132, 185, 195, 212, 375Špicer Edita 329, 420Špicer Ervin 368Špiro Maćaš (Spi'ro M ätyas) 125, 363Špoljarić A nton 369Šrahol Ljudevit 372Šranka Ondrej 97, 372Šreder Erža (Sröder Erzsa) 381Šreder Jožef (Sröder Jözsef) 373Štajn Filip 372Štajn ing Tibor 368Štajn Karlo 369Štajner E gon 379Štajner Ferenc 368Štajner H enrijeta 327, 328, 365Štajner M ikloš 367Štajner Miroslav 206, 329, 344, 345, 347, 374Štajnic Jovan 369Stark Egon 330, 372Stark Marta 379Štefanović Ištvan 367Šterbik Šandor (Sterbik Sändor) 368Stern Em il 92Stern Laslo 206, 250Strangar Adam 369Štrbački Latinka 365Strboja Jovan 281, 372Strboja M ilan 381Strboja Rade 296, 313, 381Štrbački Sima 371Sue Ivan 183, 207, 209Šućov Dušan 130, 364Sućov Slavko 381Šućov Svetozar 379Sugar M ikloš (Sugär M iklös) 92Šulman Imre (Schulmann Imre) 367Sumenjak Daniel 69Suster Pavel 372, 381Suster Vladimir 365, 381Sut Peter (Sutt Peter) 346Suvakov Aladar 28Svajger Lajoš 378Svalb M ikloš (Schwalb M iklös) 92, 364

29' 451

Švarc Jovan 374, 381Švarc Ladislav 369Švarc dr Petar 103Svenda Antun 375Svenda Josip 375Svenda Kristina 374Svoj Kalman (Shvoy Kälmän) 388, 393,395

T

Tadija Stevan 373Takač Samuel 365Takač Sandor (Takäcs Sändor) 367Talijan M ihajlo 363Tanasijin Draginja 372Tanasijin Stevan 370Tanasijin Vasa 313, 370Tandori D aniel 212, 381Tanito Bela (Tani'to B ela) 378Tanurdžić N ikola 370Tapavica Aleksandar 372Tapavica D oka 379Tapavica Vladimir 372Tarajoši dr (Tarajossy dr) 118Tarandek Valent 84Tarbuk Mirko 227Tarda dr Karolj 105Tari Imre 156Taši Andraš (Tasi Andräs) 368 Taši Sandor (Tasi Sändor) 365 Tatarski Živan 367 Tatić G edeon 381 Tatić M iloš 381 Tatić Milutin 370 Tatić Sever 370 Teglaš Matija 82Teldješi Ištvan (Tölgyesi Istvän) 157 Teleki Pal (Teleky Päl) 14 Terek Bela (Török Bela) 368 Terek Mihalj (Török M ihäly) 368 Terek Piroška (Török Piroska) 120, 368 Terek V ig Mihalj (Török Vigh M ihäly)370Tereki G eza (Töröki G eza) 107 Terzin Pavle 372 Terzin Stevan 313, 367 Teslić V lado 190, 226

Tibor Katalin 69Timar Nikola 218, 330, 371Timar Zoltan 130, 364Timar Žigm ond (Tfmär Zsigm ond) 35Tikvicki Sime 364Tikvicki Velim ir 364Tizaj Mijo 375Tkalčec Nikola 343, 344, 375, 421Todinov Žarko 377Todorov Ilija 50Todorov Rada 82, 381Todorović Dobrila 379Todorović Mara 381Todt Fric 420Toldi Antal 114, 120Toldi K elem en 114, 120Toldi Mihalj 120Tom as Taško 367Tom aš dr 42Tom ašev Josip 112Tom ašević Živko 274, 367Tom ić Emil 365Tom ić M iloš 371Tom ić Toša 379Tomorski Joakim 372Topalov Ilija 369Topalović Dušan 203, 381Topolski Velim ir 113Topoljai Imre (Topolyai Imre) 109Tormaš Ferenc (Tormäs Ferenc) 114Tormaši Ferenc (Tormäsi Ferenc) 368T oš Nandor (Tosch Nändor) 264T oško Boško 227T ot Ferenc (Toth Ferenc) 206, 250Tot Jožef (Toth Jözsef) 368Tot Lajoš (Toth Lajos) 309Tot Lerinc (Toth Lörinc) 138, 339T ot Mihalj (Toth M ihäly) 212, 219, 247Tot dr (Toth dr) 332Totović Vladimir 193, 220, 249, 364Tovariški M ilorad 381Trajbarić Stefan 351Trbić M ile 381Trbić Mita 371Trbić Sima 372Trifunović Slavko 381Trinski Rudolf 62Trost Janoš 119Tucakov Adam 367

452

Tucakov Antun 367Tucakov Katica 378, 379Tucakov Josip 369Tucakov Stipan 119, 138, 148, 362Tucakov Zorana 374Tucić Ignjat 376Tucić Raj ко 281, 371Tucić Sava 216, 281, 299, 313, 372Tucić Vitomir 376Tucić Vukica 376Tuli Ištvan 206, 250Turi dr Ištvan (Thuri dr Istvän) 146Tutorov Vladimir 371

U

Ugrišić G eorgije 132 Ujfaluši Vasa 372Ujsasi Istvan (Ujszäszi Istvän) 75, 304 Ujvari Šandor (Ujväri Sändor) 367 Unger M aćeš (Unger Mätyäs) 388, 389,413, 421Urban Antun 141, 183, 219, 247, 365 Urban Ferenc (Urbän Ferenc) 114 Urban Jan 372Urban Janoš (Urbän Jänos) 388, 398,403Urban Josip mladi 381Uri Jožef (Uri Jozsef) 159, 368Ušjak Jan 369

V

Vagala Karlo 369 Vagman Hans 382 Vago (Vägo) 331 Vajks (W eiks) 257Vajl dr Em il (W eil dr Em il) 220, 249Vajnman Robert 159, 368Vajs Mirko 369Vajs Vera 365Vajštengler Franjo 369V alenčič Em il 225, 226, 227Velenćik Mihal 130, 364Valentin Fabijan 303Valentirov Stevan 370Valkai Ileš (Valkai Illes) 119

Vam oš Gergelj (Väm os G ergely) 368Vam oš G izela (Väm os G izella) 374Vam oš Ilonka (Väm os Ilonka) 183, 327Varga A nton 369Varga Andrija 372Varga Đ ula (Varga Gyula) 92Varga Em ilija 365Varga Janoš (Vargha Jänos) 125, 126Varga Janoš mladi 362, 365Varga Josip 369Varga Jožef 365, 374Varga N ikola 369, 382Varga Vladimir 372Vardić Dara 379Varju dr B ela (Varju dr B ela) 164, 165Vasiljević Dim itrije 129, 162, 366Vasiljev Lazar 364Vasiljev Žika 367V ečei Aladar (V ecsei Aladär) 27Vekonj Antal (V ekony A ntal) 159, 368Velicki Dragutin 114, 371Velicki Jovan 370Velicki Nada 374, 379Velicki Nova 377Velim irov D ina 370Velim irov V eselin 382Velim irov Vlada 382V elisavljev Rada 371V eljak Josip 373V en Jožef (Ven Jözsef) 112V enčelovski Matija 379Verber Gustav 291, 368Vereš Janos (Veres Jänos) 315Verešbaranji Mihali (Vörösbaranyi Mi-häly) 368Vernački Julka 379Vernački Pavle 369, 382Vert Henrik (W ert Henrik) 13, 14, 38V eselinov Mara 379Vezenm ajer dr Edmund (W eesenm eyerdr Edm und) 20, 57Vezilić Marko 343, 382Vezilić Petar 372Vidak Milan 365Vidović Dušan 96Vidović Đuro 303V ig Ištvan (Vigh Istvän) 370Vilhelm Ladislav 290Vilhajm Laslo 367

453

Vince Lajoš 309Vinić Dragutin 382Vinkler Naftali 291, 367Vinter Andor 121, 371Viola vitez Pal 109Virag Balaž (Viräg Baläzs) 368, 420Višković Vinko 344, 375Višković dr Jožef (Viskovits dr Jözsef)127, 362Višnjić Đorđe 377 Višnjički Jovica 379 Višnjički Marinko 379 Višnjički Stevan 379 V itez Jan 372 Vizer Nikola 375 Via Aleksandar 382 Via Sava 374, 376, 377 V ladović Mita 371 Vlah Ljudevit 369 Vlahek A na 375 Vlahek R udolf 369, 375 Vlahović Joža 34 Vlajković Borislav 363 Vlajkov Borivoj 124 Vlajkov M ilenko 371 Vlajkov Lazar 371 Vlalukin Sava 212, 368 Vlaškalić Aleksandar 345, 374 Vlaškalić Mara 379 Vlaški Milan 115Vlaškalić M ilenko 183, 189, 207, 208,251, 377, 378Vlaškalić Mira 374Vlaškalić Radojka 379Vlaškalić Sava 212, 379Vojnić Antun 114Vojnić B ela 47Vojnić G izela 367Vojnić Hajduk Ruža 114Vojnić Mita 379Vojnić Nada 379V ol Laura - Lola 92, 364V olić D oka 307V olf Laslo 219, 247V olf dr (W olf dr) 45Vorgić V inko 375Vorgić Vujica 362Vorgić Stojan 371Vozar Mihal 351

Vračarić Ivan 364, 378Vrančić Stjepan 375Vranić Živan 368Vrbanec Jovan 369Vrbanec Mirko 369Vrbaški Lazica 382Vrbaški Milka 113Vrbaški Pavle 370Vrbaški Vlada 313Vrgović Slavko 373Vrgović Stevan 8, 388, 419Vrtunski M laden 8, 210, 379, 388, 421Vučić M ilenko 371Vučić Stevan 382Vučkov Jovan 76Vučković Božidar 183, 207, 377Vud Ivan 375Vujanov Borivoj 373Vujanović Stevan 370Vujičić Dušan 382Vujičin Sava 382Vujičić Vladimir 369Vujičin Vojislav 371Vujičin Žarko 313, 371Vujičić Aleksandar 367Vujić Jovan 367Vujić Todor 369Vujić Vasa 382Vujin Atanas 373Vujkov Milan 382Vujkov M ile 382Vujkov Ruža 379Vujković Lamić Bruno 290, 313, 367, 385, 414, 417Vujković dr Lajčo 264, 282, 418Vujković Stevan 361Vuk Josip 39, 363Vukadinov Stevan 371Vukić Dim itrije 376Vukić Uroš 376Vukić Živko 382Vukman Božidar 367Vukmirović Joso 227Vukov Dušan 313Vukov M ilenko 379Vukov N ovak 372Vukov Ružica 378, 379Vukov Stevan 365Vukov Živan 370, 416

454

Vukov Uroš 365 Vuković Dušan 371 Vuković Franjo 112, 367 Vuković M atko 89, 90, 192 Vuksanov Ivan 372 Vuksanov Lazar 369 Vuksanov Sima 372 Vuksanov Sofija 379 Vuksanov Vojislav 103 Vuksanov Žarko 313, 372 Vukušić Danilo 118 Vukušić Mirko 369 Vuletin Tanasije 368

Z

Zaboš Jožef (Zabos Jözsef) 368 Zadravec Josip 375 Zajac Janko 368 Zaklan Dušan 227 Zaklan Jovo 54 Zamurović Emil 212 Zamurović Mirko 313, 372 Zarić Branko 159, 382 Zarić Dura 375Zarić Jeca 165, 181, 183, 274, 291, 367Zarubai Lorant (Zarubay Lorant) 35Z ečević Milan 229, 232, 233, 343, 382Z ečević Vojislav 367Zeldi M arton (Zöldi Märton) 353Zelić Lajoš 368Zeremski G ojko 379Zeremski Jovan 373Zeremski Lazar 373Zeremski Sekula 184, 218, 370, 379Zerem ski Smilja 379Zlatarić Jerko 119Zličić Dorde 93, 96, 399, 400Zlokolica Draginja 366Zlokolica M laden 313, 372Zlokolica Vasa 222, 377, 378Zlokolica Živan 373

Zom bori dr Jene (Zom bori dr Jenö)118, 119, 146, 416Zorman Stanko 369Zrenjanin Žarko 94, 96, 400Zrim V endel 69, 363Zrinjski R udolf 363Zupčik Janoš (Zupcsik Jänos) 370Zurković Anica 371Zvekić Sreten 367

Ž

Žabaljac Mirjana 379 Žaki Jožef 368 Žakić N edeljko 372 Žakić Pavle 118 Žalik Martin 69 Žderić Dragomir 369 Žem ba Adalbert 379 Žem ba Kristina 379 Žeravljev Jova 94, 235, 363 Žikić D ejan 370 Živančev Emil 377 Živanov Kajica 370 Živanov Milan 365, 379, 382 Živanov Petar 372 Živanov Stevan 372 Živanov Vitomir 365 Živanović Vladimir 88, 192 Živčić Vasa 373 Živkov Aksin Ivan 371 Živkov Aksin Stevan 370 Živkov Popov Milica 371 Živkov Popov M ilorad 365 Živkov Branko 344, 382 Živković Dušan 316 Živković Jovan 370 Živković Milan 365 Živković Smiljka 371 Živkucin Sava 372 Živojinović Kosta 76 Žižić Branko 367 Žugić Dragomir 377

455

S A D R Ž A J

N ap om en a izdavača .................................................................................................... 5U v o d n e n ap om en e ....................................................................................................... 7

I deo: T E R O R O K U P A T O R A ............................. ............................................. 9

M adarska i drugi svetsk i rat .................................................................................... 11V ojn e i žandarm erijske snage fašističke M adarske na okupiranimpodručjim a Jugoslavije .............................................................................................. 22D eportacija stanovništva .......................................................................................... 31

D eportacija i interniranje kolon ista ................................................. 41L ogor u Šarvaru - logor uništenja .................................................... 44D eportacija Jevreja ................................................................................. 55

Organi madarske fašističke policije, žandarmerije i vojne kontrašpijunažena okupiranom području Jugoslavije ................................................................. 67B orba izm edu okupatorskih organa gonjenja i organizacijenarodnooslobod ilačkog p o k r e t a .............................................................................. 77

„Frontalna istraga“ - ofanzivna strategija islednih organaokupatora ........................................................................................................ 79Izdajnici i provokatori u službi okupatora .................................... 82M etod i torture tokom istrage .............................................................. 85O dn os islednika prem a borcim a iz reda m adarskenarodnosti ....................................................................... ............................. 89O ružani sukobi sa agentim a ................................................................. 93D ržan je uhapšenih boraca na i s t r a z i ................................................. 98

457

U česn ic i narodn ooslogod ilačk og pokreta pred sudovim aokupatora .......................................................................................................................... 105U č ešće civilnih sudova i adm inistrativnih organa u proganjanjurodoljuba .......................................................................................................................... 117R odoljubi pred izvršenjem sm rtnih kazni ....................................................... 123

II deo: B O R B A U Z A T V O R IM A I L O G O R IM A ................................ 133

M adarski fašistički zatvori ....................................................................................... 135R ežim u m adarskim fašističkim zatvorim a ....................................................... 168Političko organizovanje rodoljuba u m adarskim fašističkimzatvorim a i logorim a ............. ...................................................................................... 179Ideološko-političk i rad m edu rodoljubim a u zatvorim ai logorim a .......................................................................................................................... 192Pribavljanje i širenje inform acija m edu zatvorenimrodoljubim a .......................... .......................................................................................... 199Ilegalne zatvorske n o v i n e .......................................................................................... 205

„C elik“ .......................................................................................................... 205„O kovana V ojvod in a“ ............................. ................................................ 207„U sm en e n o v in e“ ....................................................................................... 209„G lasnik - H iradö“ ................................................................................. 212

O d sitnih sabotaža do oružane pobune ............................................................. 214U m etn ičk o stvaralaštvo - vid borbe u zatvorim a ....................................... 228Svešten ici u službi tam ničara i zatočen ih rodoljuba . . . . . . . . . . . . 240R asprave i jed instvo ................... . . . .................................................. i . 246

III deo: U E Š A L O N IM A SM R T I .........................................................., . . . 255

R ad ne če te - pokretna gubilišta ............................................. , ....................... 257P olitičk i osudenici na prinudnom radu ................... ......................................... 265D esetin e hiljada gradana u radnim četam a ............................................. ... . 301Ž ivot na prinudnom r a d u ....................................................................................... . 307B ivši prinudni radnici u sovjetsk im borbenim jed in icam a i jugosloven-skim vojnim jed in icam a u Sovjetsk om Savezu .......................... 312O dvod en je om lad ine na prinudni rad .......................... ... 315Prinudni rad u borskom rudniku .......................................................... 318O kupacija M adarske i položaj političkih zatvorenika . . . . . . . . . . . 322P onovno form iranje radnih četa u m adarskim zatvorim a ....................... 333

458

E vakuacija političkih zatvorenika 348

Z A K L J U Č A K ................................................................................................................. 354

P R IL O Z I ........................................................................................................................... 359

Pregled suđenja učesnicim a narodnooslobod ilačkog pokreta podm adarskom okupacijom od 1941 do 1944 ........................................................ 361Izvori i literatura .......................................................................................................... 387B e le šk e .............................................................................................................................. 389R egistar ličnih im ena ................................................................................................. 432Sadržaj ................................................................................................................................. 457

459

Vladislav Rotbart

JUGOSLOVENI U MAĐARSKIM ZATVORIMA I LOGORIMA1941 - 1945.

Za izdavače:

Institut za savremenu istoriju, Beograd Dr Petar Kačavenda, direktor

Institut za istoriju Vojvodine, Novi Sad Dr Kalman Čehak, direktor

„Dnevnik“ - Novi Sad Jovan Smederevac, direktor

Ilija Vojnović, rukovodilac OOUR-a „Izdavačka delatnost“Todor Đurić, glavni i odgovorni urednik OOUR-a „Izdavačka delatnost“

Lektor:Sanja Štefan

Likovno rešenje:Stevan Vujkov

Tehnički urednik:Jozef Klaćik

Korektor:Mirj ana Đurić

Tiraž:3.000 primeraka

Štampa:RO ŠTAMPARIJA „BUDUĆNOST“, Novi Sad,

Šumadijska 12