Kako da pocnem pricu bez kraja, a da je ne zavrsim? Sve sto osijecam i sto zelim prenijeti na papir, rijecima se ne moze oslikati. Za sve to, rijeci nisu dovoljne. One ne iskazuju ni polovinu mog trenutnog stanja, mog ludila ili moje opsednutosti njime. Da li ga zaista volim-vise ne znam ni sama. Da je trenutni i jedini centar mog zivota, necu slagati kada kazem da jeste, bio, ostao, i ostace zauvek. Da li je sve sa nama bila navika, mozda neka neslana sala, samo igra? To ne mogu reci, jer nikada nije hteo da mi kaze pravu istinu. Da li me je volio ili ne, da li me jos uvek voli. . . Nikada nisam mogla biti sigurna u njegova osijecanja, vijesto ih je skrivao. U nekim trenucima, mogla bih se zakleti da sam mu sve na svetu, a vec u slijedecim, nisam mogla da prepoznam decka koji me je volio, a koji me sada tako nadmeno gleda, kao da me ne poznaje. Kao da ne nikada nije imao, kao da nikada nije osetio toplinu moga tijela. Moje poljupce, dodire, moje sve! Potpuni stranac i totalni neznanac. Mislila sam da ga poznajem, da sam ga poznavala, ali sam sad sigurna da je sve vreme provedeno sa mnom, nosio masku. Masku koju nisam uspela da skinem., a zeljela sam da znam, da saznam, da li me je ikada volio? Moja jedina ljubav, moje sve. . . zivot moj!

Posle toliko zajednickih, prelijepih trenutaka, posle toliko njeznosti, njegove, sada ne mogu da vjerujem da me je zaboravio. Ne mogu da zamislim drugo neko zensko pored njega, a tu je. Neka druga ja, moja blijeda kopija. Ona je sada na mom mijestu, ljubi ga, grli, ali zasigurno ga ne voli snagom moje ljubavi! Ne. Njega niko nikada nece voljeti kao ja! Da li ce on to shvatiti jednog dana? Mozda, ali tada ce biti kasno, prekasno za povratak. Zivot ide napred, nikako unazad. Ni sama ne znam da li je to ono sto zaista zelim- da ga zaboravim i da nikada vise ne osijetim njegove ruke na sebi, poljupce, njegovo sve, ali verujem da cu morati. Znam da uspeti necu da ga zaboravim, ali vrijedi pokusati? ! Zelim ga, volim i ne mogu tek tako da ga izbrisem. Nije on za mene stvar, igracka da mogu da ga se odreknem, da lako zaboravim. On je na meni ostavio tragove njega koji su jos prisutni, tragove koji ne nestaju, ostaju zauvjek u meni, duboko. Kazu ljudi: "Ponos e aci od ljubavi. Da li sam ja ikada imala ponosa? Prije njega, uvek! Iz svake bitke, izlazila sam kao pobednik, uvek jaka, najjaca, spremna na sve. Sa njim, nestao je svaki dio mene, sva moja hrabrost! Moj ponos, moje dostojanstvo, sve cime sam se nekad odlikovala. Promijenio je sve u meni, mene cijelu. Postala sam ranjivi kreten samo za njega. Igracka koja igra kako on svira. A odsvirao je vise od hiljadu melodija, laznih, za mene najiskrenijih. Svijesna svega sto mi radi, ja oprastam i idem dalje, verujem da Bog vidi sve, da ce mu pomoci da jednog dana shvati da sam ja ta! Ta koju stvarno voli, koja je dala sve sto ima samo za njega! Znam da sam luda sto sve to dozvoljavam, ali ne mogu, jednostavno ne mogu da ga ostavim. Ne mogu da se pomirim sa tim da on nije vise moj, da pripada drugoj. Pocinjem da ludim cim nocu sklopim oci, a znam da nije sa mnom. Zamisljam ga sa njom i placem. Umirem cijela. Svaka suza, cista, nevina moli da mi se vrati. Svaki dio mene, nestaje, iscezava., gubi se u dubini njegovih ociju, lazljivih! Iako daleko od mene, on je tu. U meni, sa mnom, uvijek-zauvijek. Jedina utijeha mi je sto je opet moj, jedini, u snovima. Jedino tu, u njima, samo je moj i niciji, druga ne postoji. Samo on & ja, i nasa ljubav - cista, iskrena, neraskidiva! On, moje sunce koje je nekada sijalo samo meni, sada nekoj drugoj sija. Meni tek ponekad posalje po koji zrak. zrak nade, vijere u ljubav, ali naravno, opet lazan! Sve sa njim bila je samo jedna velika laz?!