КАНОНСКО ПРАВОИспитна питања из Канонског права:

(јунски испитни рок 2012.)1. Канони и канонска свест2. Трајно и пролазно у Светим канонима3. Извори Канонског права (Свето Писмо и Свето Предање, Обичајно право и

литургијско предање, Природно право)4. Канони и њихов садржај5. Канонски зборници6. Принципи тумачења канона7. Црквеноправна књижевност на српском8. Апостолски канони9. Канони Првог васељенског сабора10. Канони Другог васељенског сабора11. Канони Трећег васељенског сабора12. Канони Четвртог васељенског сабора13. Канони Петошестог трулског васељенског сабора14. Канони Седмог васељенског сабора15. Помесни сабори16. Канони Светих отаца17. Тајна ступања у Цркву18. Поредак вршења тајне пријема у Цркву и проблем крштења у кућним црквама19. Оглашавање20. Крштење од лаика и „клиници“21. Крштавање деце22. Ступање у Цркву из јеретичких заједница23. Разликовање чланова Цркве – јерархијска организација Цркве, службе Цркве24. Служење лаика у области свештенодејства25. Служење лаика у области црквене управе26. Учешће лаика у учитељској служби27. Монаштво – Организација и развој28. Клир, општи појмови, хиротонија и хиротесија29. Избор клирика30. Свештенорадња свете тајне рукоположења31. Услови за ступање у клир32. Физичке особине кандидата за клир33. Духовне особине кандидата за клир34. Хороепископ и викарни епископ35. Установа Сабора36. Богословске претпоставке православног саборског предања

2SOBINA

37. Карактер административне институције канонске аутокефалности38. Историјски критеријуми проглашења аутокефалности39. Појам црквене имовине, њено порекло и врсте40. Власништво над црквеном имовином и одговорност за њено коришћење41. Располагање црквеном имовином и њена неотуђивост42. Ктиторско право43. Услови, време и место склапања брака44. Брачне сметње – неуклоњиве45. Брачне сметње – уклоњиве46. Брачне забране47. Развод брака48. Бракоразводни узроци према Брачним правилима49. Други и трећи брак50. Мешовити брак51. Излазак из Цркве52. Повратак у Цркву53. Преступи чланова Цркве54. Посебни преступи чланова клира55. Црквене казне за чланове Цркве56. Посебне казне за чланове клира57. Патријарх58. Свети архијерејски сабор59. Свети архијерејски синод60. Велики црквени суд61. Епархијски архијереј62. Епархијски црквени суд63. Архијерејски намесник64. Парох65. Патријаршијски савет66. Патријаршијски управни одбор67. Епархијски савет68. Епархијски управни одбор69. Црквеноопштински управни одбор

3SOBINA

1. КАНОНИ И КАНОНСКА СВЕСТ

Када говоримо о канонској свести, можемо разликовати уобичајену и исправнуканонску свест (изрази Афанасјева).

Уобичајена канонска свест јесте канонска свест која се по инерцији развија ушироким црквеним масама, у току дужих мирних периода живота црквених заједница (однеколико генерација до више векова). Уобичајена црквена свест канонским сматра све оношто се налази у оквирима постојећих, уобичајених форми црквеног живота, тј. оних формина које је таква канонска свест одређене епохе навикла. Свако удаљавање од уобичајенихформи сматра се оглушавањем о каноне.

Када околности наруше спокојан ток црквеног живота, форме црквеног животасе нужно мењају. А свака промена форми црквеног живота захтева канонску оцену. Уобичајена канонска свест није способна да дâ ту оцену, јер она сама бива уздрмана изтемеља. Тада уобичајена канонска свест тражи себи дубљи темељ, налазећи га уканонима: канонско је оно што се у складу са канонима. Међутим, ближе упознавање саканонским материјалом доводи нас до сазнања да ни канони не могу увек бити крајњикритеријум, него да и сами често потребују један виши критеријум. Канони нисуапсолутни, јер су сви условљени околностима, а њихова апсолутизација водила биконзервизању црквеног живота, као и релативизацији канонске свести (а тиме ицрквеног јединства кроз време) - свака епоха имала би своју сопствену црквену свест. Исправна канонска свест је она канонска свест која се не темељи на пролазноми промењивом, него на вечном и непромењивом. Форме црквеног живота су, рекли смо, условљене околностима, дакле промењиве. И сами канони су историјски условљени. Канонски поредак је спољни, околностима условљени израз догматског учења о Цркви. А управо је догматско учење о Цркви оно што је непромењиво и вечно. Учење о Црквисе пројављује кроз каноне, који узимају у обзир разнолике и промењиве околностиживота Цркве.

Измена канона, под чим подразумевамо укидање старих канона и доношење нових,валидан је процес. Уколико се покаже да је неки канон престао да испуњава своје назначење - а то је да најпотпуније могуће (потпуно није могуће!) пројављује догматско учење оЦркви у конкретној ситуацији - дужни смо да га укинемо, и да донесемо нови канон који ћебити примерен измењеној ситуацији. Међутим, измена канона не сме да буде израз самоизмењених околности, јер би то значило упадање у замку релативизовања учења о Цркви, укоју је упала Реформација. Канони се у новим околностима могу мењати искључивоуколико ће нова форма адекватније него стара изражавати догматско учење о Цркви. Такође, доношење измена канона не може значити коренити раскид са вековномтрадицијом. Наш однос према канонима треба да буде уједно конзервативан и иновативан.

Разнообразност канонског поретка је такође легитимна и неопходна, подусловом да не задире у суштину Цркве. У Православној Цркви не постоји једансвеобухватан и општеважећи канонски кодекс, какав постоји код римокатолика. Премасхватању Истока, када би се Православна и Римокатоличка Црква поново ујединиле, претходно свевши на минимум међусобне разлике догматског учења о Цркви, не бибило потребе за интервенцијом Истока над канонском структуром Запада, или обратно,

4SOBINA

нити би таква интервенција била легитимна. Свака помесна Црква има свој канонскизборник, који носи локални карактер. Спољашње административно јединство свихпомесних цркава довело би до насилног нарушавања њихових легитимних инеопходних специфичности.

Општеважећи зборник канона Православне Цркве ипак постоји. Чине га канони уужем смислу - апостолски канони, канони васељенских и неких помесних сабора, и правиланеких отаца Цркве. Формирао се главним делом у периоду 4-10. века, али је и после тогадоживљавао измене. Међутим, овај корпус није свеобухватан, нити претендује наважност увек и свуда. С обзиром да ми данас нисмо увек у могућности да одредимо којиканони су валидни, а који не, решавање овог проблема једна је од ствари која се очекује оддугоприпреманог Свеправославног сабора.

Не постоје основни канони, тј. канони који би регулисали основне принципецрквеног устројства, најпре базичну организацију заједнице (епископ - свештенство -лаикат). У томе је кључна разлика црквеног права у односу на световно. Основнипринципи су једном за свагда дати у догматском учењу о Цркви. Према томе, основнипринципи учења о Цркви не припадају канонском праву, него догматици. Док догматиизражавају оно што је вечно, канони говоре о привременим формама црквеног живота, чак и када су те форме фактички непромењиве у границама нашег емпиријскогпостојања. Овде римокатоличка теологија разликује две сфере унутар канонскогкорпуса - ius divinum и ius humanum, при чему се непромењивост приписује канонимазаснованим на божанском праву, тј. онима који произилазе из божанске воље јасно изражене у Писму и Предању. Међутим, у пракси најчешће није лако разлучити којојсфери један конкретни канон припада. Са православног становишта, не може бити речио једној оваквој подели, јер су сви канони плод potestas clavium, „власти кључева“, којаподразумева право доношења одредби регулативних за црквено устројство, а ониканони који се непосредно позивају на Писмо и сл. нису по себи апсолутни, него онисамо наводе сопствену догматску основу.

Па ипак, такви канони се својим садржајем веома приближавају самомдогматском учењу о Цркви, што им придаје фактичко својство неизмењивости. Таквиканони ће сачувати снагу до краја времена, и свети су као и сâме догме које тако верно изражавају.

2. ТРАЈНО И ПРОЛАЗНО У СВЕТИМ КАНОНИМА

Однос између трајног и пролазног у црквеном канонима, односно између трајноги пролазног у животу Цркве, који бива регулисан канонима, најбоље је израженхалкидонским догматом. Као и оваплоћени Логос, и Црква, као његово тело, има двеприроде, двоприродна је - богочовечанска. Можемо говорити о духовној и емпиријскојприроди Цркве (изрази Афанасјева). У вези са тим, две крајности у односу премацрквеном животу биле би „еклисиолошки монофизитизам“ и „еклисиолошкинесторијанизам“.

Еклисиолошки монофизитизам је занемаривање емпиријске природе Цркве. Свеу Цркви сматра се трајним. Црква се, практично, повлачи из света, и остаје само једанпут - из света ка Цркви. Међутим, Црква фактички пребива у свету, у историји, и

5SOBINA

историја у њој. И не само то: Црква је позвана да афирмише свет, да води историју кањеном испуњењу. Због тога је „еклисиолошки монофизитизам“ неприхватљив.

Еклисиолошки несторијанизам занемарује, тачније забацује духовну природуЦркве. Еклисиолошки несторијанизам карактеристичан је за протестантизам, у ком сесве канонске одредбе, као и свеукупно устројство Цркве, стављају у област iushumanum. Темељ тога је протестантско подвајање између видљиве и невидљиве Цркве.

Римокатоличка теологија каноне дели на два корпуса - ius divinum и iushumanum, при чему се непромењивост приписује канонима заснованим на божанскомправу, тј. онима који произилазе из божанске воље јасно изражене у Писму и Предању. Оваква подела не само да се у пракси показује као проблематична и тешко одредива услучају конкретних канона, него је она за православно схватање принципијално неприхватљива - православље не познаје постојање ius humanum у Цркви. Православно становиште, дакле, полази од халкидонског догмата. Говорећи утерминима невидљиве и видљиве Цркве, можемо рећи да ове две представљају, заправо, две природе Цркве - духовну и емпиријску, које су међусобно сједињене„несливено, нераздељиво, неизмењиво, неразлучно“. Духовна природа је неизмењива, аемпиријска измењива. Ако ово пренесемо на план одредби, констатоваћемо да седогматске одредбе тичу унутрашњих истина вере, будући тиме непромењиве, општеобавезне и апсолутне, док канонске одредбе регулишу спољни поредак, спољно устројство, форме живота Цркве. Пребивајући у емпиријској реалности, Црква облачиемпиријско рухо, регулисано канонима. Емпиријско рухо Цркве условљено је са једнестране измењивим историјским околностима у којима се Црква налази, а са другепостоји једно константно језгро - догматско учење о Цркви, које треба да буде„регулатор“ измена унутар канонског корпуса. Ако се у измени канона задире исувишедубоко, долази до нарушавања природе Цркве. Исто то важи и у обратном смеру -другачије догматско учење о Цркви породиће деформацију црквеног устројства(ранохришћанске јереси, римокатолицизам, протестантизам...).

Иако су за православно схватање сви канони „божанска правила“ (Седмивасељенски сабор), откривене истине, ius divinum, иако су богонадахнути, то ипак не значињихову неизмењивост. Назначење црквених канона јесте изражавање догматског учења уконкретним историјским околностима, у највећој могућој мери (историјски живот Црквеникада не може да у потпуности оваплоти суштину Цркве, може само да тежи ка томе). Собзиром да се историјске околности мењају, то и канони треба да се мењају. Оно штоканони изражавају је неизмењиво, али они то изражавају у измењивим околностима, па су исами измењиви.

Измењивост канона је не само допустива и потребна. Она се фактички догађалакроз историју Цркве. Укидање канона, без доношења новог на његово место, редак јеслучај. Међутим, имамо много случајева застарелих, непримењивих канона, који, иако фигурирају у канонском корпусу, немају практичан значај. Ту спадају канони који сетичу поновног примања палих, који регулишу ишчезле институције, питања прелазакаклирика из једне области у другу, итд. Друга појава је претумачивање канона, при чемусе задржава текст канона, али се тумачи на нов начин. Оваква појава је карактеристичназа периоде стагнације стваралачке активности у Цркви. Претумачивање канона је ређеконструктивно, а знатно чешће деградативно. Пример деградативног претумачењаканона јесте апостолско правило које налаже редовно причешћивање, а које се

6SOBINA

устаљено схвата само у смислу присуствовања литургији. Овако се ствара „лажно предање“. И иначе, заблуде у црквеном праву, као последица продирања ius humanum уЦркву, нису ретке кроз историју. Трећа појава је замена канона новим, за шта јекласичан пример увођење обавезе нежењеног епископата од стране Трулског сабора.

3. ИЗВОРИ КАНОНСКОГ ПРАВА (СВ. ПИСМО И СВ. ПРЕДАЊЕ,ОБИЧАЈНО ПРАВО И ЛИТУРГИЈСКО ПРЕДАЊЕ, ПРИРОДНО ПРАВО):

Канони чине основни извор канонског права јер истовремено пружајунајаутентичније сведочење о Црквеним питањима што су се појављивала у различитимепохама и о начину на који се Црква са њима суочавала. Овде је важно обратити пажњу и наисторијске услове и грађу канона, и на црквену свест која је у њима изражена, због овога јенеопходно примењивати објективно истраживање засновано на историјско – генетичкомметоду.

1. Свето писмо (Стари и Нови Завет) се може сматрати темељним извором канонскогправа. Важно је разликовати Стари Завет од Новог Завета. Јер Стари садржиОбећање, а Нови садржи Испуњење Обећања. Многе заповести из Старог Заветанашле су своју примену у Канонском предању Цркве (пр: 10 заповести, брачнесметње, услови за ступање и сметње за свештенство и тд). Међутим, најважнијиизвор целокупног канонског предања је свакако Нови Завет, који садржи аутентичанопис Христовог живота, његове речи поуке, затим списе апостолске који говоре оширењу Цркве по свету и њеном животу.

2. Обичајно право и литургијско предање Евхаристија је основ светотајинскогживота и пастирске мисије Цркве. Литургија је заиста у центру целокупног искустваправославне вере. У прва три века Цркве заиста се живи литургијским животом,животом апостолског предања. Такав начин управљања био је преношен путемОбичаја. То налазимо у: посланици Коринћанима Светог Климента Римског, уАпостолским Установама, у Дидахи… Доказ да Црквени обичај има велики утицај уканонском праву је 6. канон Првог Васељенског сабора, који каже: „Нека важе стариобичаји“, и 2. канон Другог Васељенског сабора.

3. Природно право је оно што апостол Павле назива „природним законом“, одређујућига као закон који је положен у срце сваког човека као иконе Божије. Идеју природногправа развијали су старогрчки филозофи – Платон, Аристотел, стоици. Преко стоика,нарочито Цицерона, начела природног права ће утицати на формирање римскогправа. Надаље, сви филозофски системи који истичу важност људског разумаприхватају постојање некаквог општег урођеног закона, узимајући га за основпозитивног права. За хришћанство, природно право је само одблесак божанскогзакона који обасјава природне способности људског разума. Природно право својеистинско назначење и испуњење налази у божанском закону откривеном крозХриста. Зато је природно право увек било један од темеља хришћанске мисије.Помоћу природног права, хришћански принципи су се постепено интегрисали угрчко-римско право, што ће врхунити у Јустинијановом законодавству.Мисионарећи, пак, у паганском свету, хришћанство је увек афирмисало локалне

7SOBINA

обичаје који су компатибилни са хришћанством, чак до те мере да су добијали скороканонски ауторитет.

4. КАНОНИ И ЊИХОВ САДРЖАЈ:

Термин Канон настао је у Цркви за одлуке које су донете у Духу Светом наВасељенским саборима, Помесним саборима, кроз правила Великих Светих Отаца. Црква јекроз каноне заштитила учење о Оваплоћеном Христу. У званичном канонском предањууниверзалног ауторитета јесу следећи канони:

1. Канони Васељенских сабора (20 кан 1. ВС; 7 кан 2. ВС; 9 кан 3. ВС; 30 кан 4. ВС;102 кан 5 - 6. ВС; 22 кан 7. ВС)

2. 85 Апостолских канона3. Канони Помесних сабора (види 15. питање)4. Делови канона Светих Отаца (види 16. питање)

Најважније теме канонског предања Цркве су:1. Ступање у свештенство 2. Губитак свештенства због тешких преступа3. Административна организација помесне Цркве 4. Деловање саборског система5. Осуда због јереси, раскола, казне за јеретике и поновно враћање у окриље Цркве.6. Дефинисање односа између епископа, и између епископа и Цркава за које су

надлежни7. Неопходност да сви воде светотајински – литургијски и морални живот.

Канони никада нису доношени унапред, него увек да би се решили већ постојећипроблеми. Због тога канонски корпус није један затворени систем који покрива све могућеаспекте црквеног живота. С обзиром да канони непосредно проистичу из историје Цркве,треба их тумачити у историјском контексту њиховог настанка; свако другачије тумачењеодвешће нас погрешном разумевању канона. Историјски карактер канона обухвата време иместо настанка, социјално-политичку и црквену ситуацију, узроке канона, терминолошке идруге језичке специфичности, итд.

5. КАНОНСКИ ЗБОРНИЦИ:

А. Канонски зборници Источне цркве:

Синодикон – специјални зборник у коме су чуване саборске одлуке у местима где суодржавани сабори и додаване одлуке каснијих сабора.

Хронолошки:1. Понтијски зборник (обухвата укупно 166 канона, вероватно служио као узор)2. Синопсис канона Стефана Ефеског ( настао је крајем 6. или почетком 7.

века)

8SOBINA

3. Синопсис Симеона магистра и логотета (10. век, овде су први пут канонипоређани по ауторитету, ово су у 12. веку прихватили Валсамон и Зонара.Распоред је и до наших дана остао непромењен)

4. Кодекс канона Африканске Цркве (значајни канони Картагинског саборакоји потврђују ауторитет римског епископа на Западу, 133 канона)

Систематски:1. Канонска синтагма у 60 наслова (6. век, није сачуван2. Канонска синтагма у 50 наслова (половином 6.века, саставио је Јован

Схоластик цариг. патријарх)3. Канонска синтагма у 14 наслова (7. век)

Б. Грађански и мешовити зборници:

По прихватању хришћанства као државне религије Византије држава је преузеларегулисање одређених питања црквеног живота; питања у почетку нису била регулисанаканонима:

Грађански зборници канона о цркви:1. Изводи из Новела Јустинијанових у 87 глава (саставио патр. цар. Јован

Схоластик, унет у Законоправило Св.Саве и штампану Крмчију)2. Зборник у 25 глава (унет је у Законоправило Св.Саве)3. Зборник у три дела ( део овог зборника унет је у Законоправило Св.Саве)

Мешовити зборници-номоканони:Номоканон означава закон који доноси држава уз пристанак Цркве, а у вези са

појединим црквеним питањима.1. Номоканон у 50 наслова (7.век)2. Номоканон у 14 наслова (7.век)

В. Грчки зборници :

У овом периоду је настало више зборника у облику номоканона14. век:

1. Алфавитна синтагма Матије Властара (Светогорски јеромонах, 13. век,зборник је подељен према броју грчке азбуке на 24 дела, 1349. је преведена насрпски)

2. Синопсис канона Арсенија монаха (има 141 главу, 14. век)3. Зборник Константина Арменопулоса (номофилакс и судија у Солуну)

19. век:1. Пидалион (настаје под утицајем руске штампане Крмчије; званични

канонски зборник грчке Цркве)2. Атинска синтагма (издање у 6 томова штампано у Атини (1852-59) које

представља до данас најбоље издање извора канонског предањаПравославне Цркве)

Г. Српско-словенски зборници:

9SOBINA

1. Методијев превод Схоластиковог номоканона у 50 наслова (једно од делакоја су Света браћа превела спремајући се за мисију међу Словенима, сачуванирукопис се налази у Москви, и вероватно је препис са неког старијег рукописа(потиче из 13. века, а подложак је вероватно настао у 10. веку у Бугарској).Оригинал Методијовог номоканона није сачуван, а од укупно 15 познатихпреписа писаних ћирилицом (12.-17. век) најстарији се налази у Успенскомрукописном зборнику).

2. Типици св. Саве:Хиландарски типик (у години подизања Хиландара, 1198. издате су двеоснивачке хрисовуље (Алексија III Анђела и Стефана Немање), а већ 1199.или 1200. манастир је добио свој устав тзв. Хиландарски типик писан напергаменту. Хиландарски типик је подељен у 43 главе, говори оманастирском оснивању и аутономији, киновијском животу, дужностимамонаха, последицама монашког завета, дисциплини...)Карејски типик (повезан је са оснивањем испоснице у Кареји која јеодмах добила и типик (1199), спада у ред највећих и најзначајнијихспоменика српске културе и писмености 12. века којој припада (српскаредакција старословенског језика), писан је на пергаменту и до половине19. века чуван је у Кареји, а затим је пренесен у Хиландар…)Студенички типик (типик је написан 1206, пре преноса моштију Св.Симеона Мироточивог, овај типик се може сматрати првим уставомСрпске цркве, постоје подаци који указују да је Св. Сава уведен уархијерејски чин још 1210. год (од стране патр. Михаила IV Авторијанацариградског)

3. Законоправило Светога Саве (Крмчија (Крма) један од правних зборникаПравославне Цркве, најзначајније књижевно – правно дело Св. Саве, овај зборникје сачињен пре добијања аутокефалности српске цркве (Жичке архиепископије),оригинал није сачуван, али је сачувано 11 преписа српске редакције (рашки,пчињски, пећки, милешевски...) има 64 главе, 1939 је прихваћен као официјалниканонски зборник.

4. Штампана Крмчија (на Руском сабору 1274. Крмчија Св. Саве је званичноодобрена (добила је општи значај); са благословом патр. руског Јосифа, а у времецара Алексија Михаиловича започето је штампање Крмчије (1649-50), издање јесачувано у неколико примерака, иако патр. Никон није дозволио да она уђе уупотребу).

5. Повеље (владарски документи којима се одређују поседи и права манастира, лицаили градова, представљају најважнији извор за проучавање унутрашње стањесредњевековних држава и њиховог уређења, сачуване су у великом броју, доста супроучаване и често објављиване (мада су често и фалсификоване), најстаријасрпска повеља је повеља Стефана Немање манастиру Хиландару (1198), а одвећег значаја је и повеља његовог сина позната као Жичка Повеља, ухиландарском каталогу српских аката налази се 131 повеља од којих је око 60Душанових и 20 Урошевих, иако су и у другим ман. чуване повеље, многе сувременом уништене, многе словенске повеље се налазе и у страним архивама,

10SOBINA

повеље су незаобилазни извор црквеног права, а писане су на српскомкњижевном језику).

6. Законик Стефана Душана 14. век (потврђен је и допуњен на саборима 1349. и1354. Првих 135 чланова је донето на црквено – народном сабору 1349. године,потребне допуне су донесене на црквено – народном сабору 1354. год, првих 38чланова се односи искључиво на црквена питања, оригинал Законика нијесачуван, али постоји око 20 преписа, овај законик је остао као сећање на једнувелику прошлост чак и кад је нестало душановог царства).

Д. Зборници Западне Цркве:

Све до Дионисија Малог Запад није имао сопствене зборнике (до 6. века то су билигрчки извори преведени на латински).

1) Псеудоисидорове декреталије (зборник који је настао у Франачкој држависредином 9. века. Приређен је по хронологији, а подељен је у три дела, зборник јенеосновано приписан еп. Исидору севиљском. Циљ овог зборника био је дауздигне ауторитет папе којим би се сломила неограничена власт франачкихвладара.)

2) Corpus iuris canonici (комплетан зборник канонског права римокатоличке, остаоје као главни извор црквеног права Римокатоличке цркве до 1917. год).

3) Codex iuris canonici (подељен је у пет књига ,проглашен је за званични зборникРимокатоличке цркве, и то је остао до 1983. год. када је папа Јован 2. прогласионови Codex iuris canonici.)

6. ПРИНЦИПИ ТУМАЧЕЊА КАНОНА:

Да би се канони правилно протумачили потребно је препознати историјскепретпоставке и позадину историјских околности, али и свест Цркве коју ти канониизражавају. Дакле, важно је утврдити духовни карактер и историјску сврху канона.

1. Све ово постиже се, ако онај који се бави егзегезом канона добро познајебогословље, и има здраво Црквено мишљење = став о Цркви. Не сме да имасубјективан став према канонима јер га то може одвући до погрешног закључка.2. Треба водити рачуна да су канони органски део предања Цркве, а не сами за себе,као изоловани део Откривења. Канони треба да се тумаче Светим Писмом и ПредањемЦркве. Када се тумаче буквално, тумачење није довољно, него је потребно једносвеобухватно истраживање.3. Такође, важно је да се схвати разлика између историјског разлога доношењаканона, и самог духа канонског предања које садржи сваки канон појединачно.Канони су доношени у разним историјским епохама, и не могу се сматрати апсолутним.Наравно они канони који се тичу богословља остају непроменљиви. Треба се клонитиопасности неумесног, и погрешног упоређивања са другим канонима, и уочити појавефалсификата који су се појавили у прошлости.

11SOBINA

4. Морају се испоштовати сви општи принципи научне ерминевтике. Даклепотребно је уочити шта канон заиста жели да каже, а шта не. Шта је разлог његовогнастанка у одређеној историјској епохи, шта он доноси, и утврдити његово слагање сасличним канонима (старијим или савременим).5. Треба предупредити сваку могућу непрецизност која може довести допогрешног тумачења: уклонити све двосмислености, разјаснити нејасне термине иформулације, назначити евентуално постојање фалсификата дотичног канона, изнетидосадашња погрешна тумачења, као и све могућности исправног тумачења.6. Различите формулације истог или сличног предмета од стране неколико канонасасвим су валидна појава, јер су настајале у различито време и под различитимоколностима. Међу њима свакако постоји суштинска повезаност, и сви су настали уистом духу.7. Неопходно је разликовати акривијске и икономијске каноне. Први осуђујуодређени преступ, а други одређују услове за повратак у општење. Први су по правилустрожи, и доследније изражавају тајну Цркве, док су други блажи, у пастирске сврхе.8. Светотајински живот цркве, као њен центар, је извор и крајњи циљ целокупногканонског предања.9. Административни и казнени канони такође су усмерени на евхаристију. На овоје нарочито важно обратити пажњу, да би се избегле грешке и непрецизности утумачењу вишезначних израза који се у њима често јављају, као што су: рукоположење(избор кандидата, чин рукоположења), одлучење (мало, велико), забрана причешћа(покајање, казна), итд.

7. ЦРКВЕНО-ПРАВНА КЊИЖЕВНОСТ НА СРПСКОМ:

Када је у питању црквено – правна књижевност истичу се:1) Јевтимије Јовановић (19. век) је био новосадски адвокат и секретар епископа Бачкеепархије. Био је угледна личност у новосадском јавном животу. Најважније дело му јеНачатки церковнаго права древнија православнија восточнија церкве по књизје Кормчеј.Српски правници су се у то време школовали на западу, па нису били упознати саправом Православне Цркве. Зато је ово дело од великог значаја, као први уџбеникцрквеног права у читавом православном свету.)2) Евгеније Јовановић (еп. Горњо – Карловачки (1839-54) је био професор Карловачкебогословије, Стратимировићев секретар, 1848. потпредседник Скупштине Војводине.Најважније дело му је О судјех церковних свјатија восточнија соборнија и апостолскијацеркве иже во державах Австријских.)3) Никанор Ружичић (жички еп. био од 1886 – 1889, био нишки еп. (1898 – 1911) идржавни саветник, истакао се двотомним делом „Номоканон Српске Цркве“ (објављен јеи сачуван само први део) Најважнија су му дела: Велики жупан Стефан Немања и његовзначај за цркву и државу; Таблице сродства и Примери сродства.4) Никодим Милаш (епископ далматинско – истријски) (1890 – 1911.)

12SOBINA

Никодим Милаш пре монаштва Никола, рођен је 4. априла 1845. године уШибенику од оца Трифуна и мајке Марије, по рођењу Италијанке, која је пре удајепримила православну веру. Никола је завршио основну школу 1856. године код францисканаца, априватну нижу гимназију код доминиканаца, слушајући за то време веронауку уБовановој српској школи. Будући да нижа гимназија није имала право јавности, Николаје морао поново полагати четврти разред код језуита у Дубровнику. Захваљујућиурођеној му интелигенцији и бриљантним одговорима не само да му је признат четврти,већ му је признат и пети разред и одмах је преведен у шести. Као стипендиста Зелићевефондације Никола је наставио школовање у задарској гимназији. Иако није имао намеруда се посвети свештеничком позиву, захваљујући православном богослужењу, тој жиликуцавици православне цркве, Никола се уписује у гимназију у Задру, а своје богословскообразовање завршава 1863/4. школске године у Сремским Карловцима са одличнимуспехом. Као свршени богослов опет покушава да се посвети другом позиву, одлази уБеч и уписује се на Филозофски факултет. Међутим, убрзо напушта студије филозофије,одлази 1867. у Русију и уписује се у Кијевску духовну академију. Никола МилашДуховну академију завршио је у двадесет шестој години живота и тиме заокружио својешколовање. Из Кијева се вратио као магистар теологије израдивши магистарски рад ономоканону патријарха Фотија. По повратку из Русије Милаш се надао да ће бити постављен за професорапреуређене Богословије у Задру и зато је време до постављења користио за припремањепредавања из предмета које би имао предавати. За суплента је постављен 17. новембра1871. а 30. јуна 1872. године именован је за сталног професора, с тим што га је епископСтефан (Кнежевић) поставио и за ректора семеништа. Када је Аустро-угарска 1873. године издвојила Далматинску епархију изсастава Карловачке митрополије и припојила је вештачкој творевиниБуковинско-далматинске митрополије чије седиште није било ни у Буковини ни уДалмацији већ у Бечу, а епископи новостворене митрополије су се споразумевалипомоћу преводиоца, јавило се у народу велико узнемирење. Тим поводом појављује сеМилашева књижица Историјско канонични поглед на установљење новесрпско-румунске митрополије. Ову књигу су врло добро примили Срби из свих крајева,између осталог и због смелости аутора. Никола Милаш је и сам увиђао да није умесно да стоји на челу семеништа каосветовњак и одлучује се за монашки чин. Замонашен је на Бадњи дан 1873. године уЗадру, добивши име Никодим, а на Божић је рукоположен у чин јерођакона. Убрзо јеодликован црвеним појасом и протођаконским чином, на Божић 1875. године примапрезвитерски чин а 1880. бива произведен у чин архимандрита. Млади професор се сада посвећује уређењу семеништа по угледу на завод уЧерновцима, и научном раду "допуњујући оне основе знања на црквеном праву" које једобио у Кијевској духовној академији. Године 1875, одржана је теолошка конференција у Бону у циљу сједињењахришћана. "Задатак конференције је био да се пронађе начин како би се сјединили саправославном црквом старокатолици и англиканци, а евентуално и протестанти разнихконфесија." Након конференције Милаш је добио утисак "да од свега овог покушајасједињења старокатолика и англиканаца неће бити ништа, или бар врло касно".

13SOBINA

Пратећи будно догађаје у целом православном свету и дописујући се санајбољим црквеним правницима Истока и Запада, као и са водећим православнимтеолозима, Милашу ништа није могло измаћи. Тако, на пример, када је видео шта се уБосни догађа са митрополитом дабробосанским Савом (Косановићем), његовимдугогодишњим пријатељем, кога као борца за православље нису узели у заштитунадлежне црквене власти, Милаш пише расправу Канонско начело православне црквепри разређивању црквених области. У овој расправи Милаш је заступао гледиште дасрпске епархије у Босни и Херцеговини треба да се споје са Карловачком митрополијом.Међутим, Аустроугарска није то желела, зато је и створила вештачку творевинуспајајући две српске са једном румунском епархијом у буковинско-далматинскумитрополију са седиштем у Бечу, у коме није резидирао ниједан од тројице архијерејаове митрополије. Вредни и у научном свету већ познати "Милаш, скоро никад, није могаоизбећи неприлике које су му загорчавале живот. Година 1885. донела му је нове невоље,јер се било чуло да га је руски Синод предлагао за цетињског митрополита, а епископКнежевић за сарајевског митрополита, на место митрополита Косановића, који је биодао оставку. То је све чињено без да је он дао ма какав повод или испољио жељу за то.Они који су завидели његовом научном успеху, који му је доносио популарност, бојалису се његовог престижа, па су га оптуживали као да је он по налогу аустријске владенаписао брошуру о босанско-херцеговачкој цркви само зато да би дошао на катедрусарајевског митрополита. Таквих и других клевета и оговарања било је толико да их нион није могао препознати од куда долазе, и ко иза њих стоји. Због тога је јула 1885. даооставку на место ректора Сјеменишта." Будући да је од министра просвете у Србији Милана Кујунxића добио позивда дође у Београд и реорганизује Богословију, Милашу је овај позив добро дошао да сеуклони из средине која је према њему постајала непријатељски расположена. У Београдје дошао крајем месеца новембра 1886. и примио дужност ректора Богословије, а убрзоје постао и члан Главног просветног савета. Долазак Никодима Милаша у Београд пада у време међусобних партијскихборби у Србији којих није био поштеђен ни Милаш, иако је тек дошао у Београд.Либерали су ширили вести да је Милаш "дошао у Србију по упутству Аустро-угарске иримске пропаганде да поунијати Србију." У тој ситуацији нису га својски прихватали нисви наставници Богословије. То се сазнало нарочито пошто је саслушана његовасветосавска беседа 13. јануара 1887, у којој је он говорио "о потреби класичногобразовања за кандидате богословије, у ствари како је желео да реорганизујебогословију." Милаш је, дакле, био присиљен да напусти Београд и у јулу 1887. годиневратио се на своју дужност у Задар. По повратку у Задар Милаш се посвећује научном раду и објављује књигеПропаганда и Црквено право. Може се са сигурношћу рећи да је књига Црквено правоњегово животно дело. Оно је преведено на више језика и данас се користи у свимправославним црквама. Иако постоји мишљење да је ово дело превазиђено, са тиме се небисмо могли сложити, јер га је написао највећи канониста нашега века који се користиоизворима из "прве руке", а они никада не застаревају. Милаш поново добија позив дадође у Београд, сада за професора канонског права на Великој школи, на којем се одмахзахвалио, а епископ темишварски Георгије (Бранковић), потоњи патријарх српски, нуди

14SOBINA

му положај ректора Карловачке богословије. Милаш је сматрао да о томе може даодлучи тек када се у Сремским Карловцима попуни патријаршијски престо, који је смрћупатријарха Германа био упражњен. Све те могућности су у међувремену престале битиактуелне, јер је Милаш 10. јула 1890. именован за далматинског епископа, а хиротонисан16. септембра 1890. Епископ Никодим је добро знао да је положај далматинскогепископа врло тежак, зато и каже: "Није лак посао владици у Далмацији и са такозваномправославном интелигенцијом. Ови и овакви људи принудили су далматинске епископеРајачића, Живковића и Мутибарића да бјеже из Далмације у друге епархије. ... Алинајтеже је далматинском епископу са Владом, ако хоће да буде прави православниепископ и чувар вјере и цркве своје. У Аустрији од 1868. влада закон да православљеужива једнака права као и све остале признате државне конфесије. Али у самој ствари таје црква у Аустрији само толерирана." Никодим Милаш се сав посветио својој епархији за коју је, како сам каже,"одговоран и пред Богом и пред људима. Ревносно ју је обилазио, свештенству и паствислао посланице, устројио епархијску скупштину и покренуо акцију за подизање српскогправославног храма у Сплиту, који ни до данас није подигнут због сметњи које судолазиле, за последњих сто година, са исте стране. "А главна је сметња", каже Милаш,"било далматинско Намјесништво. Оно је у овоме стајало под упливом римокатоличкогепископа и свештенства спљетског, који су употребљавали сва могућа, већином тајнасредства, да православни у Сплиту не добију никада своју цркву. И заиста никада је нисуни добили! Будући да римокатоличка црква никада није мировала, већ је настојавала даСрбе поунијати, Милаш је био изазван папском енцикликом 1894. године, којом суправославни позвани да се сједине са римском црквом. Ако се томе још дода посетакрижевачког унијатског бискупа Јулија Дрохобецког (1891-1920) Далмацији, Милаш се"решио за акцију". Дрохобецки се уверио да нико не мрзи толико унијате каоправославни Далматинци", а Милаш је својом ускршњом посланицом свештенству инароду 1896. скренуо пажњу на значај православне вере и на опасност која им прети одримокатолика и унијата. Ови најновији догађаји су га побудили да се пуне четири годинепосвети проучаању "судбе православне вјере и цркве у Далмацији од најстаријихвремена... Резултатом овога била је моја мила и најмилија књига ПравославнаДалмација." Заиста је ово "најбољи пример како је Милаш био оспособљен и смео даувек одговори писањем на изазове, што му је доносило невоље од непријатеља, а славуод пријатеља и непристрасних научника". После смрти митрополита Србије, Инокентија, 1905, Никодиму Милашу јепонуђен положај митрополита Србије. Међутим, он је одбио ову "часну понуду". Смрћуепископа бококоторског Герасима (Петрановића) 1906. епископ Никодим је изгубиосвога великог пријатеља и одличног сарадника у борби за очување православља. Зањеговог наследника је именован архимандрит Доситеј (Јовић) конзисторијалниреферент, рачуновођа и благајник Далматинске епархије, због кога је Милаш доживеоврло велике непријатности приликом примопредаје послова. Црквено-правној науци, коју је обогатио изванредним радовима, Милаш 1907.године даје нову студију Рукоположење као сметња браку коју су на нож дочекала дваректора богословије: Стеван Веселиновић из Београда и Јован Вучковић из Сремских

15SOBINA

Карловаца. Милашу је нарочито тешко пао напад Веселиновићев, јер га је напао"неприхватљивим начином у научној критици". Далматинској влади је добро дошао овај немили догађај да се ослободиНикодима Милаша "кога је сматрала за "фанатичког православног", који јој је спријечиода тјера са православнима своју великокатоличку политику". Акцији против епископаНикодима придружили су се и неки интелектуалци, световњаци, монаси и свештеници.У исто време су неке црквене општине "резолуцијама" тражиле да се епископ Никодимсвргне. Епископу Никодиму је било јасно ко стоји иза свега онога, те је 21. децембра1911. године поднео цару "оставку на задарску епархију", а она му је уважена 19. јануара1912. године. Вест о Милашевом пензионисању примљена је у целом православном свету савеликом жалошћу и протестом, а посебно у Русији у којој је Милаш уживао великиуглед. Након пензионисања Кијевска духовна академија прогласила га је 2. марта 1912.године својим почасним чланом, а то је учинило и Словенско добротворно друштво уПетрограду 5. маја исте године. Као умировљени епископ Никодим Милаш се већ 26. јануара поменуте годиненастанио у Дубровнику, одакле се 29. јануара опростио са свештенством и народомпосланицом. Располажући својом имовином, Милаш се у Дубровнику, под сталномконтролом аустроугарске полиције, посветио научном раду. Док се Милаш налазио налечењу у Штајерској, полиција му је, на дан проглашења рата Аустро-угарске Србији, 23.јула 1914. године, претресла стан и однела приватну преписку и рукопис припремљен заштампу "Црква и држава у Аустро-угарској".

Епископ Никодим Милаш је умро на Велики петак, 2. априла 1915. године уДубровнику и сахрањен у приватној гробници. Његови посмртни остаци пренети су 4.октобра 1930. године у Шибеник и следећег дана сахрањени у посебној капели крајУспенског храма.5) Чедомир Митровић одбранио је докторску тезу: Номоканон словенске источнецркве или књига Крмчија; постаје доцент Велике школе, а 1898 држи запаженопредавање: О законодавним границама између цркве и државе; у београдскојбогословији је предавао црквено право, и за потребе исте је написао уџбеник, никаданије примио свештенички чин. Треба навести још и следеће његове радове:Енциклопедија права; Римско право; Из црквеног и брачног права; Бракоразводни судпо страном законодавству; Суложништво; О браку и узроцима његове кризе; Суд забрачне спорове у Србији. 6) Сергије Викторович Троицки у Кијеву добија звање магистра, често је био уделегацијама које су путовале у иностранство, као секретар сверуског црквеног саборабива изабран и за доцента Ново руског универзитета. Постаје доцент Правног факултетау Суботици, а 1925. год је изабран за експерта за канонска питања (од стране Св.Архијерејског Синода). Неки од радова: Ђаконисе у православној цркви; Црквени илиграђански брак; Црквена јурисдикција над православном дијаспором; Канонска норма;Хиландарски номоканон …. Умро је 1927. год.7) Бранко Цисарж рођен је у Чешкој, вршио је дужност инспектора богословија СПЦ,и за њихове потребе је написао скрипте из права по којима су касније штампани

16SOBINA

уџбеници, иза себе је оставио велики број радова и чланака: Црквено право, Брачноправо, Један век периодичне штампе СПЦ…..8) Гардашевић Благота је био асистент Тројицког, касније предавач на Богословскомфакултету у Београду. Докторирао је на тему Хришћанско право азила у Византији.Дела: Црквена казна над убицама у Византији; Црква као правна институција; Улогахришћанских општина у организацији цркве; Положај жене у Цркви; Сергије Троицкикао црквеноправни писац.9) Зоран Крстић (хм хм татко на сви деца) протојереј - ставрофор, рођен је 20. јуна1962. год. у Кањижи од оца Градимира и мајке Душанке. Основну школу и гимназију језавршио у Крагујевцу. Православни Богословски Факултет у Солуну је уписао 1987. адипломирао је 1991. год. На истом факултету наставља магистарске и докторске студије,где докторира на тему „Социологија хришћанства“. Рукоположен је у чин ђакона 1991.год. Рукоположио га је блаженопочивши Епископ шумадијски Сава, а 2001. год.рукоположен је у чин свештеника, хиротонисао га је администратор Епархијешумадијске Његово Преосвештенство Епископ зворничко – тузлански ВасилијеКачавенда. За ректора Богословије „Свети Јован Златоусти“ постављен је 2002. год. УБогословији предаје Хришћанску Етику, а на Богословском факултету у Београду јепрофесор Канонског права и Хришћанске Социологије. Крсна слава Свети Николај (19.децембар).. НАСТАВИЋЕ СЕ

8. АПОСТОЛСКИ КАНОНИ:

Има их 85. Настали су из апостолског предања. Ови канони су сагласни са Св.Писмом, Св. Предањем и животом Цркве тог периода, и као такви добили су општеобавезанзначај у Цркви. Трулски сабор је другим каноном утврдио обавезност 85 правила. ДионисијеМали је изоставио 35 канона јер се нису слагали са обичајима Западне Цркве (пр: 51. канонје против целибата, или 70. правило о служењу Литургије на квасним хлебовима; или 66.правило које забрањује пост суботом). Не зна се тачно када су настали, највероватније је дасу ова правила скупљена у један зборник између 3. и 4. века од за сада непознатогхришћанина.

Најважније теме апостолских канона су: рукополагање епископа, свештеника иђакона; сметње рукоположењу, право рукополагања, крштење јеретика, преступи клирика,пост, сазивање помесних сабора и тд.1. епископа да рукополажу најмање 2 или 3 епископа минимум2. рукополагање свештеника, или ђакона треба да врши епископ10. 12. 32. 33. одређује казне за оне клирике који примају и моле се са одлученима из Цркве14. 15. забрањује епископу да присваја другу епископију28. предвиђа казну (анатему), оним клирицима који врше свештеничку службу послесвргнућа29. предвиђа свргнуће онима који су новцем купили рукоположење30. исти је као и 29. само се овде односи на интервенцију државне власти за рукоположењеепископа или клирика31. предвиђа свргнуће за свештенике који се одвоје од својих епископа34. одређује да епископи сваког народа треба да имају првог међу собом и да га сматрају заглаву, али да он ништа не чини без знања других

17SOBINA

35. предлаже свргнуће за оне који рукополажу ван својих епархија36. предвиђа одлучење за епископа који одбацује своју епархију37. налаже одржавање сабора епископа два пута годишње45. предвиђа канонске казне за клирике и лаике који се моле са јеретицима, а ако им дозволеда уђу у клир да се свргну47. предвиђа казне за оне који поново крштавају по други пут, а било је исправно иистинито раније крштење49. 50. предвиђа казне и за оне који не крштавају у име Свете Тројице , или не погружавајутрократно68. предвиђа казне за оне који крштавају клирике који су примили друго рукоположење, а заоне епископе који по други пут рукополажу предвиђа свргнуће74. говори о сведочењу против епископа, и позивању епископа да да изјаву поводомоптужбе75. говори да се не прима јеретик да сведочи против епископа

9. КАНОНИ 1. ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА:

20 канона. Одржан 325. у Никеји (данас место Изник у Турској). Присуствовало 300 отаца(број 318 је симболичан, у вези са бројем Аврамових слугу). Сазвао га Св. цар КонстантинВелики, како би се решио Аријански спор.

Арије је засновао своје учење о другом лицу Свете Тројице, Господу нашем ИсусуХристу. Размишљао је Арије да Бог као Апсолутни нема Сина. Као Апсолутни Он не можеда дође у директан додир са светом и зато Он не ствара свет директно. To чини преко Сина,за кога је говорио да је створ Божји и то створен од Бога Оца у времену, из небића(непостојећег). Према томе, учио је даље Арије, Син Божји није вечан, не постоји одвечности, и према томе није савечан Богу Оцу. Он није ни беспочетан, према томе нијеистинити Бог. Даље, по Арију и његовим следбеницима, Христос је први и најсавршенијиствор кроз кога је Отац створио све остало..

1. о самоушкопљеницима и онима које други обезудише2. о онима који одмах по Крштењу постају клирици3. о уведеним женама код клирика4. колико епископа постављају епископа5. о примању одлучених од општења и да Сабори бивају 2 пута годишње6. о градовима који имају првенство, и да епископ не бива без сагласности митрополита7. о епископу града Јерусалима8. о такозваним Катарима9. о непроверено постављеним за презвитере10. о онима који се одрекоше при гоњењу, па посташе клирици11. о лаицима који се одрекоше при гоњењу12. о хришћанима који оставише војну службу, па се опет њој вратише13. о онима који на самрти траже Причешће14. о катихуменима који падну при гоњењу15. о клирицима који прелазе из града у град16. о онима који не остају у назначеним им Црквама17. о клирицима који узимају камату

18SOBINA

18. да ђакони не дају Евхаристију презвитерима, и не седе пре њих19. о прелазницима из јереси Павла Самосатског20. о неклечењу Недељом и током Педесетнице

10. КАНОНИ 2. ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА:

7 канона, 381. године у Цариграду. Сабор је сазвао цар Теодосије I Велики (379-395)поводом остатака Аријеве јереси, затим духоборства и других јереси. Присуствовало је око150 епископа, углавном са Истока. Сабор је потврђен као васељенски већ следеће године.Допуњен је Никејски Символ вере, добивши облик који данас има. Најважнији канони: 1.Потврђује се Никејски сабор и осуђују се описане јереси („свака јерес, а посебно евномијаниили евдоксијани, и полуаријанци или духоборци, и савелијани, и маркелијани, ифотинијани, и аполинаријевци“). 3. Епископ Константинопоља има првенство части одмахпосле римског епископа, јер је Константинопољ нови Рим. 7. Говори се о примању јеретикакоји су се покајали. Неке јеретике треба само миропомазати пошто дају писменоисповедање вере, док друге треба крстити као да су незнабошци.

1. да остане непоколебиво што је у Никеји озакоњено, и о анатемисању јеретика2. о благопоретку у свакој области, и о првенству (Цркава) великих градова, и да

епископи не прелазе у туђе Цркве3. о томе да је, после Рима, Цариград други4. о незаконитој хиротонији Максимовој (Киник)5. о томе да се прима Томос Западних6. који се примају за оптужбе против епископа или клирика7. о приступајућима Православљу, како се примају

11. КАНОНИ 3. ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА:

9 (8+1) канона, 431. године у Ефесу. Сазвао га је цар Теодосије II Млађи (408-450). Узрок суНесторијева и Пелагијева јерес. Одржан је у Ефесу. Председавао је Кирило Александријски,а присуствовало је око 200 учесника.

1. о митрополитима сагласним са Несторијем и Целестијем2. о епископима који приђоше Несторијанцима3. о клирицима рашчињеним од Несторија због Благочешћа4. о клирицима који верују као Несторије5. о кажњеним клирицима, које је Несторије примио6. о онима који изврћу одлуке Сабора7. о држању Символа вере Никејског Сабора8. Саборска одлука о Кипарској Цркви9. Посланица Евстатију епископу у Памфилији

12. КАНОНИ 4. ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА:

30 (29+1) канона, 451. године у Халкидону. Царски пар Маркијан и Пулхерија сазвао јеЧетврти васељенски сабор. Повод сабора јесте монофизитство. Забрањује се симонија,

19SOBINA

Рукоположење без назначења и двојно назначење. Територијално су разграниченеАнтиохијска и Јерусалимска патријаршија.

1. да се канони свакога Сабора непоколебиво држе2. да не треба за новац хиротонисати3. да се клирик или монах не старају о туђим стварима и пословима4. да монаси не чине ништа без сагласности епископа, ни отварају Манастир, нити да

узимају на се световне бриге5. да епископи и клирици не прелазе из једног града у други6. да клирика не треба рукополагати без назначења7. да клирик или монах не могу бити у световној служби8. да сиротишта и Мученичка места и Манастири буду под епископом9. да клирици не иду на световни суд него да се суде код свог епископа10. да клирика не треба постављати у Цркве два града11. о давању мирних писама невољнима, а препоручених само важним лицима12. да епископ не постаје митрополит царским писмом, и да се једна област не дели на

две13. да клирици у другом граду не служе без препоручених писама14. да се нижи клирици не жене с јеретицима15. о ђаконисама16. да посвећене девојке и монахиње не ступају у брак17. о парохијама и спору о њима код митрополита или Цариградског престола, и о

новоосниваним градовима18. о забрани клирицима и монасима склапања завере и групашења19. да Сабори бивају 2 пут годишње у свакој области20. клирици да не прелазе у Цркву другог града, и да се такви не примају21. не примати без провере подносиоце тужбе, клирике и лаике22. да клирици, по смрти епископа, не разносе ствари његове23. о удаљењу из Цариграда страних немирних клирика и монаха24. да Манастири не буду светска обиталишта25. да Цркве удове за 3 месеца добију епископа26. да сваки епископ има при Цркви и економа27. о отимању женске за брак28. одлука о првенству Цариградског престола29. о несвођењу епископа у чин презвитера30. о 13 Египатских епископа који нису потписали Томос Лава Римског јер су тражили

да се прво постави архиеп. Александрије (тада је било упражњено место епископа) јер ониништа не раде без мишљења и исказа свога епископа.

13. КАНОНИ 5/6 ТРУЛСКОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА:

102 канона. Пето – шести сабор одржан је 692. године у Цариграду, за време цараЈустинијана, на истом месту и са готово истим епископима као и Шести васељенски сабор.Председавао је Цариградски патријарх Павле III. Присуствовало је око 240 епископа. Називје добио отуда што, заправо, представља допуну Петог и Шестог васељенског сабора, који

20SOBINA

нису доносили каноне. Први канон потврђује све претходне васељенске саборе, као и некелокалне. Као универзална, прихваћена су и правила неких Светих Отаца.

1. наредба о држању неизмењене вере, предане од Светих Васељенских Сабора2. Потврда Апостолских и претходних Саборских, и Отачких канона

О СВЕШТЕНИЦИМА И КЛИРИЦИМА:3. о свештеницима и клирицима и њиховом ступању у брак4. о епитимији због односа са посвећеном женском5. да нико од свештенства не борави са уведеном служавком6. да презвитер или ђакон не може ступити у брак после хиротоније7. да ђакон не седи испред презвитера8. о обласним Саборима епископа: да буду сваке године, где Митрополит изволи9. да клирик не сме држати крчму10. да свештенство не узима камате11. о неопштењу са Јудејима12. да епископ после хиротоније не живи више са својом женом13. да свештеници и ђакони и ипођакони задрже своје супруге14. презвитера не рукополагати пре 30 и ђакона пре 25 и ђаконису пре 40 година15. ипођакона не рукополагати пре 20 година16. о броју ђакона у Црквама17. да се клирик без воље свог епископа не поставља у другу Цркву18. да се избегли због варварске најезде клирици, по одласку варвара, враћају у своје

Цркве19. епископи да уче клир и народ речима Благочешћа, по Предању Светих Отаца20. да епископ не учи јавно у граду који већ има свог епископа21. о клирицима који су канонски сагрешили, и кају се, или не22. о рукоположенима за новце23. давање Св. Причешћа ничим се не наплаћује24. да свештена лица и монаси не одлазе на хиподроме или скарадне игре25. да сеоске и мањих места парохије остају епископима који их држе26. да презвитер који је из незнања ступио у брак, има само почаст седишта27. да клирик не облачи неодговарајућу одећу28. да се приношено грожђе не додаје приношењу Бескрвне Жртве29. да се Св. Евхаристија на Жртвенику приноси на ште срце30. супрузи који су се добровољно зарекли на безбрачност – да не живе заједно31. без дозволе епископа не литургисати у приватним богомољама32. да у Бескрвну Жртву треба додавати воду у вино, а не ко у Јерменији33. јудејски је обичај да се само свештенички род прима у клир, као у Јерменији34. о забрани клирицима и монасима завере и групашења35. да митрополит не присваја ништа епископово по смрти његовој36. о првенству Цариградског престола и части осталих Патријараха37. о епископима који због варварске најезде бораве ван својих епископија38. да у новооснованим градовима Црквени поредак следује грађанском39. о Кипарском епископу

О МОНАСИМА И МОНАХИЊАМА (40 – 49)40. да се не приступа монашком животу без провере

21SOBINA

41. о онима који желе бити „затворници“42. да такозвани пустињаци са великом косом не бораве у граду43. да се у монашки ред прима свако ко је у било какав грех пао44. о монаху који падне у блуд, или се ожени45. да се будуће монахиње не уводе у Манастир у украсној одећи46. да примљене у Манастир (монахиње) не излазе ван, без велике нужде47. да ни мушкарац у женском, ни женско у мушком Манастиру не спава48. да жена рукополаганог епископа, разведена по заједничком договору, ступи у

Манастир49. да једном посвећени Манастири не бивају световна обиталишта

О ЛАИЦИМА (50 – 51 и 53 – 54):50. да се клирици или лаици не баве коцком51. забрана гледања циркуза, и лова, и игара на сцени52. да у Светој Четрдесетници бива Пређеосвећена Литургија53. да кумови деце удових мајки не ступају с њима у брак54. о забрани бракова између сродника55. да се у Римској Цркви не пости Суботом и Недељом56. да у Јерменији не једу сир и јаја Суботом и Недељом Свете Четрдесетнице57. да се на Жртвеник не приноси мед и млеко58. да лаици не дају сами себи Божанске Тајне59. да се не врши Крштење у богомољи у кући60. о онима који се праве да су обузети демоном61. о гатарима и врачарима, и онима што воде мечке62. о паганским календима, и ботама, и брумалијама63. да не треба читати лажно написане Мартирологије (повести мученика)64. да лаик не узима достојанство учитеља вере у Цркви65. о ватрама које неки пале пред кућом о новом месецу66. о присуствовању у Црквама целе Васкрсне седмице67. да се не једе крв и удављено68. о некварењу књиге Св. Писма Старог и Новог Завета69. да лаик не улази у Свети Олтар70. да жене не причају у време Свете Литургије71. да ученици грађанских закона не следују јелинске многобожачке обичаје72. да се православни човек не жени јеретичком женом73. да не треба стављати знак Крста по поду74. да не треба јести унутар Храма Господњег75. да се у Цркви не пева непримереним гласовима76. да не треба у дворишту Цркве постављати крчме и продају хране77. да се клирици и монаси не купају са женама у јавним купатилима78. да се припремани за Крштење поучавају вери79. о онима што после Недеље Рођења Христовог чине тзв. бабине Богородици (у част

порођајних болова Пресвете Богородице)80. о неизостајању из Цркве током три Недеље81. да се Трисветој песми „Свети Боже“ не додаје „Распети за нас“82. да иконописци не сликају Јагње, него Лик Христов

22SOBINA

83. да се Св. Евхаристија не даје мртвим телима84. да треба крштавати децу кад није познато да ли су крштена85. да пред три сведока робови добијају слободу86. о забрани држања душегубних јавних кућа87. о ненапуштању свога супруга или супруге88. да се живинче не уводи у Храм, осим велике нужде на путу89. у који час престаје пост Велике Суботе90. да не треба у Недељу клечати91. о епитимијама за намерне побачаје92. о отимању женских ради брака93. жена која се уда пре уверења о смрти мужа, прељубница је94. о онима који се заклињу незнабожачким заклетвама95. како треба примати повратнике из јереси96. да муж не носи плетенице косе97. о нерасудном борављењу са женом у Цркви98. о неузимању женске заручене за другога99. о Јерменима, који у Олтар доносе кувано месо100. о несликању развратних слика101. да лаици примају Св. Причешће у руке, а не у посуде102. о давању лека према врсти греха и расположењу грешника

14. КАНОНИ 7. ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА:

22 канона, 787. године у Никеји. Седми васељенски сабор сазвали су цар Константин IV имајка царица Ирина, да би се решило питање иконоборства.

1. да треба Божанске Каноне у свему чувати2. да треба (ново) рукополагани епископ да чврсто прихвата да чува Каноне, а ако не, да

се не рукополаже3. да не требају властодршци да бирају епископа4. да се епископи уздржавају од сваког изнуђивања дарова5. који вређају клирике постављене у Цркву без давања (мита) подлежу епитимији6. о томе да бива помесни Сабор сваке године7. да треба поставити Св. Мошти у Храмове који су без њих освећени8. да Јевреје не треба примати у Цркву ако се не обраћају искреним срцем9. да не треба неко да крије књигу Иконоборачке јереси10. да клирици не напуштају своју парохију и не долазе у другу без знања епископа11. да требају бити економи у епископијама и манастирима12. да епископ или игуман не продаје другима имање Цркве13. да су достојни велике осуде они који скрнаве Манастире14. да нико без хиротесије не чита са амвона у Цркви на Сабрању15. да не треба клирика постављати у две Цркве16. да свештено лице не одева луксузну одећу17. ко нема све потребно, да не покушава подизати Молитвени дом или Манастир18. да жене не бораве у Епископијама или у мушким Манастирима19. да примање у клир свештених лица, монаха и монахиња, бива без давања новца

23SOBINA

20. да не треба од сада бити двоструких Манастира21. да монаси не напуштају своје Манастире и у друге прелазе22. монаси и свештена лица, ако се деси да обедују са женскима, да то чине благодарећи

Богу и с пажњом и побожношћу

15. ПОМЕСНИ САБОРИ:

37. Апостолски канон наређује: „Два пута у години нека бива сабор епископа“.Канони донети на овим саборима имали су важност за ону помесну Цркву у којој су донети.Они се баве питањима јурисдикције и пастирске дужности епископа; баве се односомепископа и пастве, клирика и лаика; религиозно – моралним животом верних… Трулскисабор (2. канон) је утврдио важност ових канона, који су потом постали општеобавезни зацелу Цркву. Ти сабори су:

1. Анкирски 314. год – (25 канона) - тичу се проблема који су се појавили каопоследица Максимовог прогона хришћана (тј одрицања од вере), али и неких других (бракђакониса после рукополагања, одбијања еп. да се врате на додељену им епископију,одрицање од завета девичанства и разне моралне преступе верних, убиство, чедоморство 21.канон…)

2. Неокесаријски 315. год – (15 канона) - Канони овог сабора се односе наразличите моралне преступе катихумена, верних и клирика, одређене забране по питањурукополагања и сл.

3. Гангрски 340. год – (21 канон)4. Антиохијски 341. год – (25 канона)5. Лаодикијски 341. год – (60 канона)6. Сардикијски 343. год – (21 канон) – решио је спор између Атанасија Великог и

аријанаца. Атанасије је рехабилитован и враћен на катедру. Учествовало је око 180 еп.Истока и Запада, преседавао Осија Кордовски, одбачене оптужбе против Атанасија Вел,потврђен Никејски символ вере и донет 21 канон

7. Цариградски 394. год – (1 канон) - спор око митр. катедре Бостарске између еп.Агапија и еп. Багадија, преседавао Нектарије Цариг, учествовали Теофил Алекс, ФлавијанАнт и још 17 еп; донет закон да само сабор може свргнути еп.

8. Картагински 419. год – (133 канона) - афрички епископи били најдоследнијиодржавању помесних сабора 2 пута годишње, суочени са важним питањем: има ли римскиеп. право да прима тужбе против африканске цркве? сабором од 217 еп. преседаваоАврелије КРГ, одбијено право апелације римском епископу (по том праву он се постављанад свим другим патријарсима и епископима Цркве), прегледани канони ранијих сабора(348-418) и донето 12 нових канона (укупно 133), примили су одговор Кирила АЛК, аупутили посланицу папи Бонифацију

9. Цариградски 861. год – (17 канона) - спор око свргавања патр. Фотија ипостављања патр. Игњатија, 318 еп и три римска легата, рад био слободан тек на другомзаседању, потврђена каноничност Фотијевог избора

10. Цариградски 879. год – (3 канона) - по смрти патр. Игњатија решен спор окоњега и Фотија-присутно 383 еп и три римска легата

24SOBINA

16. КАНОНИ СВЕТИХ ОТАЦА:

Законодавну власт у Цркви има епископ, на простору своје епархије. Канони СветихОтаца нису писани са циљем да буду канони. То су одговори епископа на постављенапитања. Њихова правила, канони имају пастирски карактер, и упућивани су као посланице.Садрже пастирске поуке онима који су се удаљили од Цркве, који су учинили тешкеморалне и канонске преступе. Свети Оци чији канони имају општеобавезан значај уПравославној Цркви су:

1. БЛАЖЕНИ ДИОНИСИЈЕ АЛЕКСАНДРИЈСКИ (+265.) – 4 канона - настала каоодговор на питања Василида епископа Пентапоља.1. У који час Велике Суботе, кад свиће Света Недеља (Васкрса), треба да престанемо спостом2. Да жене када су у афедрону (у месечном циклусу) не треба да улазе у Храм нити седотичу Причешћа3. Да се супружници по договору привремено уздржавају4. О онима код којих у ноћи бива невољно источење (семена)

2. СВ. ГРИГОРИЈЕ ЕП. НЕОКЕСАРИЈСКИ, ЧУДОТВОРАЦ (+270) – 11 канона –о онима који су у време напада варвара јели од идолских жртава, или су друго нештосагрешили.1. О онима који су јели поганска јела при најезди варвара и о силованим женама2. О грамзивости (лакомости)3. слична као и 4. канон4. О онима који су у време најезде грабили ствари својих саплеменика5. О онима који уместо својих пропалих, задржавају туђе нађене ствари6. О онима који су насилно задржали заробљенике одбегле од варвара7. О онима који се убројаше у варваре и учинише недела једноплеменицима8. О онима који се дрзнуше да у време најезде варвара нападну на туђе куће9. О онима који су у пољу, или у својим кућама, нашли ствари остављене од варвара10. Да се не тражи награда за нађено11. О местима кајања:

Плакање је ван врата Цркве, где стојећи онај који је сагрешио треба да верне којиулазе моли да се моле за њега

Слушање бива с унутрашње стране врата у притвору Храма, где онај који јесагрешио треба да стоји до молитава оглашених, и тада одатле да излази. Јер, вели, пошто јечуо Св. Писмо и поуку, тада нека се истера, и не удостоји молитве оглашених

Припадање бива кад онај који стоји с унутрашње стране врата Храма, излазизаједно са оглашенима

Заједно стојање да стоји са вернима, и не излази са оглашенима

3. СВ. ПЕТАР ЕП. АЛЕКСАНДРИЈСКИ, МУЧЕНИК (+311) – 14 канона - у којимасе третира примање у Цркву оних који су се одрекли вере у току Диоклецијанових прогонахришћана1. О онима који су, после много мучења, одрекли се Христа

25SOBINA

2. О онима који су, само после утамничења, одрекли се Христа3. О онима који су се одрекли Христа, а нису ни утамничени4. О онима који се не кају5. О онима који су глумили одрицање6. О слугама, који су приморани од својих господара, да за њих принесу жртву7. О онима који су своје слуге присилили да уместо њих принесу жртве8. О онима који су били ухваћени и пали, а затим су пришли Мученима и подносили муке9. О онима који су самовољно ускочили у подвиг Мучеништва10. О клирицима (исто као и 9. канон)11. О онима који су самовољно ушли у подвиг мука и после много мучења, одрекли сеХриста12. О онима који су дали сребро13. О бегунцима14. О присиљенима да принесу жртву15. О посту Средом и Петком

4. СВ. АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ ЕП. АЛЕКСАНДРИЈСКИ (+373) – 3 канона1. О ноћном источењу (посланица монаху Амуну у Египту)2. О Божанским Писмима (из 39. Празничне Посланице 367.)3. О онима који су се у нужди повели у јерес, али нису у зловерју пропали (ПосланицаРуфинијану епископу)

5. СВ. ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ ЕП. КЕСАРИЈЕ КАПАДОКИЈСКЕ (+379) – 92канона – упућени Амфилохију еп. Иконијском,

Прва Канонска Посланица Амфилохију еп. Иконијском:1. О Катарима (Новацијани), Пепузијанима (Монтанисти) и Енкратитима2. О Чедоморству3. О ђакону који је учинио блуд4. О трећебрачнима и вишебрачнима5. Како треба примати јеретике на самрти6. О монахињама које су пале у блуд, тј. мисле да су законито удате7. О мужелошцима и осталим тешко сагрешивим8. Шта је вољни намерни, а шта невољни ненамерни грех9. О прељубницима и прељубницама10. О кривоклеветницима11. О ненамерним убицама12. Другобрачне је канон (17. апостолски) сасвим искључио из службе свештеничке13. О убицама у рату14. О онима који узимају камате15. Овај канон је тумачење Пс 8, 916. О Нееману Сиријцу 4 Цар 5, 1

Друга Канонска Посланица Амфилохију еп. Иконијском:17. О неком свештенику Вианору, који се заклео да не служи Службу18. О девственицама које су дале завет, па пале у грех19. О монасима који су пали у грех

26SOBINA

20. О женама које су у јереси дале завет девичанства21. О ожењеном који се споји са другом слободном22. О отмичару заручене женске, или незаручене; и о насилнику23. О онима који се жене са две сестре24. О удовици, и мужу удову, који ступе у брак25. О ономе који обешчашћену задржи за себе26. О онима који се из блуда спајају27. О презвитеру који је из незнања склопио незаконит брак28. Да себе не везују неразумном заклетвом29. Да се уопште не заклиње, поготову не да би некоме учинио зло30. О отмичарима девојака и који им помажу31. О жени која се спаја с другим, кад је муж далеко задуго32. О клирицима који смртно греше33. О немарној породиљи на путу34. О женама прељубницама које су исповедиле грех35. О оној која неразумно оставља свога мужа36. О женама војника које се удају37. О ономе који је узео туђу жену38. О девојкама које без сагласности родитеља пођу за мужа39. О оној која живи са прељубником40. О слушкињи која без дозволе господара склопи брак41. О удовици која склопи други брак42. О браковима без сагласности родитеља или господара43. О ономе ко нанесе смртну рану44. О ђакониси која учини блуд с незнабошцем45. О хришћанину који хули Христа46. О жени која се из незнања удала за другог остављеног мужа47. О јеретицима Енкратитима, Саконосцима и Апотактитима48. О жени коју је њен муж напустио49. О насилно силованом женском50. Да нема закона за трећебрачне

Трећа Канонска посланица Амфилохију еп. Иконијском:51. Сваком клирику преступнику следи лишење службе52. О немарној породиљи на путу53. О другом браку удовице ропкиње54. О разлици намерних и ненамерних убистава55. О убиству у сукобу с разбојницима56. О ономе који је намерно убио57. О ономе који је ненамерно убио58. О прељубнику59. О блуднику60. О заветованој девственици, па палој61. О крадљивцу62. О мужеложниику (хомосексуалцу)63. О скотоложнику (онај који има однос са животињама)

27SOBINA

64. О прекршитељу заклетве65. О врачару66. О гробокрадици67. О братском крвосмесништву68. О браку у забрањеном сродству69. О предбрачним односима чтеца са заручницом70. О ђакону и презвитеру који се устима оскврнио71. О себе спознавшем, а не исповедившем, у неком од претходних грехова72. О ономе који се предао врачарима73. О ономе који се Христа одрекао74. Савет ономе коме је поверено дрешити и везивати грехе75. О греху са сестром по оцу или мајци76. О онима који узимају своје снахе77. О ономе који остави своју жену78. О онима који узимају две сестре79. О онима који падну са маћехом80. О многоженству81. О онима који су се од насиља варвара одрекли вере82. О преступницима заклетве83. О прорицатељима и који такве доводе у куће84. О начину а не времену покајања, и о онима који се не кају85. О сведочењу нашем пред преступницима, ради суда Божијег нама и њима

Из другог слова Блаженом Амфилохију: Посланица о разликовању јела86. О Енкратитима

Посланица Диодору, епископу Тарсијском:87. Против оних који две сестре, или два брата, узму сукцесивно у брак

Посланица Григорију, презвитеру:88. Да се презвитер раздвоји од жене с којом станује

Хороепископима89. Да без Митрополита не постављају Црквене служитеље90. Да не изабирају и рукополажу за новац (против симоније)

Из књиге О Светоме Духу, написане Амфилохију, из 27. главе91. Да треба држати неписани Црквени обичај92. О истом неписаном Предању, и о предањској речи

6. СВ. ГРИГОРИЈЕ НИСКИ (+395) – 8 канона – који су настали као одговор еп.Литоију Мелитинском који тражи да га упути у то које епитимије се дају за разне грехе,канони откривају добро познавање психологије и веома су строги1. О покајању и обраћењу, да духовни лекар упозна корен страсти2. Који су се добровољно одрекли вере у Христа, и који су то доживели уз много муке3. О онима који одлазе код врачара или бајача4. О гресима жељног дела душе: блуду и прељуби5. О гневљивости, убиству, и удостојењу Причешћа на крају живота6. О грамзивости и лоповима7. О разлици гробокрадица

28SOBINA

8. О крађи светиња

7. СВ. ГРИГОРИЈЕ БОГОСЛОВ (+389) – 1 канон1. О књигама Старог и Новог Завета, бројање у стиховима

8. СВ. АМФИЛОХИЈЕ ИКОНИЈСКИ (+396) – 1 канон, из јамвичких стиховаСелевку

1. О Богонадахнутим књигама Св. Писма

9. ТИМОТИЈЕ АЛЕКСАНДРИЈСКИ (+385) – 18 канона - настали као одговоринеким епископима и клирицима1. Оглашени који се причести из незнања, треба да се просветли крсти, јер га је Богпризвао.2. Бесомучни човек се не може крстити док се не очисти; ако је на самрти, може.3. Бесомучни се може причестити ако не хули, али не треба свакодневно, доста му јеНедељом.4. Оглашени који сиђе с ума и не може сам да исповеди своју веру, а родбина његова моли,може се крстити ако га нечисти дух не искушава.5. Ако муж и жена спавају заједно ноћ уочи Литургије, не треба да се причесте, јерАпостол тражи да се они уздрже да би се посветили молитви (1Кор 7, 5).6. Оглашена која закаже дан Крштења, али тога дана добије оно што је природно женама(циклус), нека одложи Крштење, док се не очисти.7. Жена која има менструацију не треба да се причести, све док се не очисти.8. Породиља не треба да пости, јер је посту сврха да смири тело, а породиљино тело јесмирено и немоћно, она треба да узима јела и пића колико може да поднесе.9. Ђакон на литургији каже: „Ви који сте ван заједништва, изиђите"! што значи да јеретицине могу присуствовати служби, осим ако не обећају покајање и напуштање јереси.10. Клирик треба да разреши болесника од поста, тако да овај може узимати уља и вина.11. Клирик не сме да некоме обави незаконито венчање.12. Верник који је сањао нешто неумесно, може се причестити, уколико то није сањао изжеље за неком женом.13. Муж и жена треба да се уздржавају суботом и недељом, јер се тада приноси духовнажртва Господу.14. Може се вршити принос за онога ко се није намерно убио, тј ако је био луд.15. Муж не може оставити ђавоиману жену, јер ће начинити прељубу.16. Ако неко пре причешћа случајно прогута мало воде приликом прања зуба, може да сепричести.17. Ако и не извршавамо оно што слушамо из Писма, ипак се можемо спасити, јер ипрекоравање себе служи томе циљу.18. Различити су узрасти од када им Бог почиње урачунавати грехе, једнима од десетгодина, а другима касније.

10. СВ. ТЕОФИЛ АЛЕКСАНДРИЈСКИ (+412) – 14 канона1. О посту уочи Богојављења

29SOBINA

2. О оним епископима и клирицима који су општили са Аријанцима3. О недостојном презвитеру Висту који је силовао жену растављену од мужа4. О клирику Суру кога је епископ свргао5. О ђакону Пануфу да се провери оптужба6. О чтецу Јакову, ако је згрешио, па рукоположен, да се свргне7. Да хиротоније бивају јавно, уз сведочење Светих8. О оглашенима, и употреби остатка просфоре и вина9. О непримању олако оптужби на свештеника10. О избору економа епископије11. О издржавању сиротиње, и несвојатању Црквеног добра12. Да се Катари рукополажу, ако приступе Цркви13. О незаконитим суживљењима, и кајању – Агатону епископу14. О исправљењу неправде и повратку у Сабрање Цркве – Мини епископу

11. СВ. КИРИЛ АЛЕКСАНДРИЈСКИ (+444) – 5 канона – посланица ДоминуАнтиохијском

1. О епископу Петру који је поднео оставку2. О схватању да му је одузета имовина3. О неумесности подношења оставке у Цркви4. О проверавању рукополаганих о монасима, и које треба постављати – епископимаЛибије и Пентапоља5. О оглашенима и кајућима пред смрт

12. ГЕНАДИЈЕ ЦАРИГРАДСКИ (+471) – 1 канон – Окружна посланица свиммитрополитима и папи римском

1. Да се не рукополаже за новце (о симонији)

13. ТАРАСИЈЕ ЦАРИГРАДСКИ (+806) – 1 канон – посланица Адријану папи СтарогРима

1. Пошто је рукоположење дар који се прима од Духа, не може се продавати. Због страшнеказне која следује онима који то прекрше, Тарасије је цитирао многе каноне који говорепротив симоније, а који су овде већ наведени, и, такође, друга места из дела св. Отаца, којасе односе на ово.

Еп Атанасије Јевтић је уместо Тарасија Цариградског у књизи „Свештени КанониЦркве“ на 13. место ставио Св. Кипријана Картагинског.

Други канонски текстови (еп Атанасије Јевтић – Свештени Канони Цркве):1. Василије Велики (+379) – 3 канона2. Јован Златоуст (+ 407) – 3 канона3. Кирил Александријски (+ 444) – 2 канона4. Јован Посник (+ 594) – 65 канона5. Анастасије Синаит (7. век) – о причешћу6. Тарасије Цариградски (+ 806) – посланица7. Никифор патр. Цариградски (+ 828) – 68 канона

30SOBINA

8. Никола патр. Цариградски (+ 1111) – 11 канона

17. ТАЈНА СТУПАЊА У ЦРКВУ

18. ПОРЕДАК ВРШЕЊА ТАЈНЕ ПРИЈЕМА У ЦРКВУ И ПРОБЛЕМ КРШТЕЊА УКУЋНИМ ЦРКВАМА

19. ОГЛАШАВАЊЕ

20. КРШТЕЊЕ ОД ЛАИКА И “КЛИНИЦИ”:

Данас и Православна и Римокатоличка Црква сматрају да, у случају смртнеопасности, уколико није присутан клирик, сваки човек (назива се „клиник“) може битикрштен од стране сваког верника. У пракси се то своди углавном на крштавањеноворођенчади. Основни принцип којим се ово оправдава јесте да „без крштења немаспасења“. Размотрићемо укратко историјски развој ове појаве.

У најраније време, примање у Цркву догађало се на сабрању под председавањемепископа. Свету тајну крштења епископ је често препуштао презвитеру или ђакону, али је„печат“ (данас миропомазање) стављао обавезно он сам. Крштавани су они који супретходно били оглашени. У случају да оглашени оболи од болести опасне по живот,крштење је обављано на одру, испрва такође искључиво од стране епископа или презвитера.Овакви случајеви су постајали све чешћи, због тежње оглашених да одлажу крштење посвом нахођењу.

Прво сведочанство о крштењу обављеном од стране лаика имамо на Западу, кодТертулијана. По Тертулијану, када нема ни епископа ни свештеника ни ђакона, лаик можеобавити крштење уколико је ствар неодложна. Ако би клиник остао жив, накнадно бипримио печат од епископа на сабрању.

Прва канонска дозвола крштавања од стране лаика јавља се на Западу почетком 4.века, у одлукама Елвирског сабора. Елвирски сабор допушта крштавање катихуменаклиника хришћанину који је правилно крштен и није другобрачан. Наравно, на преживелогклиника епископ би полагао руке на сабрању. Треба нагласити да правило важи само закатихумене. Већ од 4. века, дакле, пракса крштавања клиника од стране лаика постајеуобичајена и општеприхваћена.

Исток је дуго сумњао у могућност крштавања од стране лаика. Апостолске установе,Василије Велики и други експлицитно негирају такву могућност. Присталице лаичкогкрштавања биле су малобројне. Противљење Истока овој пракси протеже се чак до 12. века,о чему нам сведочи Валсамон, у чијој аргументацији налазимо општи став. Лаик нијепосвећен, дакле не може да крштава. Ако у случају нужде ипак може да крштава, онда бимогао да савршава и све остале тајне, укључујући и рукоположење.

Па ипак, под утицајем римокатоличког богословља, а кроз Могилино Исповедање(17. век), на Истоку се усталила западна пракса. Крштавање од стране жене још је већипарадокс, и Исток је експлицитно против ове праксе, све до 9. века, када цариградски

31SOBINA

патријарх Никифор Исповедник допушта и ову могућност. Када је на Истоку допуштенамогућност крштавања од стране лаика, право су добили сви верници, укључујући и жене.

Клиници не могу постати клирици, према Неокесаријском сабору, јер је слободнавоља приликом крштења код њих донекле била притешњена смртном опасношћу, као и збогтога што нису крштени обливањем него кропљењем. Изузетак се може начинити уколикоклиник касније пројави веома врлински живот, и уколико нема довољно достојнихкандидата.

21. КРШТАВАЊЕ ДЕЦЕ:

Предуслови крштења, вера и покајање, захтевају извесну зрелост крштаванога.Проблем се јавља када говоримо о крштавању деце. Учинићемо најпре историјски осврт наово питање.

Апостолско доба није нам оставило никаквих експлицитних сведочанстава ни за нипротив крштавања деце. У јеванђељу Господ каже: „Пустите децу да долазе мени“. Иако семоже тумачити у овом контексту, то ипак није отворено сведочанство о постојању дотичнепраксе. У Делима апостолским и новозаветним посланицама има неколико случајевакрштавања целих породица. Да ли је у тим породицама било деце не знамо.

Па ипак, могу се донети извесни закључци о могућности са највероватнијимстепеном вероватноће. Готово је сигурно да су се апостоли, потичући из јеврејске средине,руководили праксом прозелитске бање очишћења и обрезања. Премда је старозаветна верабила, у принципу, национална вера Јевреја, чланом старозаветног народа Божијег постајалосе печатом обрезања. Постојала је, такође, могућност примања јудаизма од стране нејевреја– прозелитизам. Прозелитском обрезању, које је обично вршено над читавом породицом,претходила је бања очишћења, која је важила за све одрасле и за децу рођену пре очевогобрезања. Хришћанска пракса примања у Цркву надовезује се на праксу прозелитизма,наравно уз извесне измене. Прво, обрезање, као стари завет, бива постепено избачено, јер јенаступио нови завет у Христовој крви. Друго, бања очишћења је обавезна за све, укључујућии Јевреје, „јер сви сагрешише“. И, кључно: ако су се апостоли водили аналогијом сапрозелитском бањом очишћења, онда су, крштавајући породице, крштавали и децу. Овупраксу су преузеле следеће генерације, у којима случајеви крштавања постају много чешћи.Постапостолско доба оставља поуздана сведочанства о крштавању деце. Премасведочанствима Иринеја, Тертулијана, Оригена и Апостолског предања, крштавана су децачак и пре него што наврше осам дана живота. У време Амвросија и Златоуста овапракса је већ општеприхваћена. Пелагијански спор у 5. веку дефинитивно ће учврститипраксу крштавања деце. Пелагијанци су тврдили да првородни грех није наследан, и дапрема томе крштење чисти само од личних грехова. Како деца немају личних грехова, то ихније потребно крштавати. Осудивши ову јерес са позиције да без крштења нема спасења,Црква дефинитивно потврђује валидност праксе крштавања деце.

Узраст у ком се могу крштавати деца остао је предмет разногласја. Тертулијансаветује да се без велике нужде дете не крштава пре него што постане способно да макарунеколико схвати чин. Кипријан Картагински је допуштао крштавање непосредно порођењу. Постепеном диференцијацијом, на Западу је прихваћено Кипријаново мишљење, ана Истоку се као минимална старосна граница узима 40 дана, наравно уз изузетке у хитним

32SOBINA

случајевима. Временом се ова разлика избрисала, и преовладала западна пракса. Међутим,јавила се друга разлика, која се задржала до данас. Наиме, на Истоку се одмах врши имиропомазање, па дете постаје пуноправни члан Цркве са могућношћу приступања Чаши,док се на западу дете миропомазује („конфирмира“) од стране епископа тек у 12. годиниживота, када се и први пут причешћује.

Догматско објашњење крштавања деце. Као што је речено, главни проблем у вези сакрштавањем деце је одсуство њихове личне вере. Пуни хришћански живот подразумеваформулу вера – крштење – вера. Код деце изостаје ова претходна вера, па да би се оправдалоњихово крштавање, она се, на неки начин и нечим, мора надоместити. То је вера родитеља.Рођење од хришћанских родитеља Црква схвата као сведочанство да Бог дете призива уЦркву. Треба нагласити да нема ни речи о супституцији вере вером родитеља или кумова,која је продукт средњевековне западне схоластике. Вера једнога човека не може заменитиверу другога. Па ипак, вера родитеља узима се као довољна претпоставка хришћанскогваспитања детета. Они су обећавали да ће дете васпитавати у хришћанској вери.

Може се, такође, поставити питање слободне воље крштаваног детета. Крштавањедетета не нарушава његову слободну вољу, јер она још увек ни не постоји. Одговоркрштеног детета на призив Божији зависиће од његове касније вере, а одговорност ће битине само његова, него и Цркве која га је крстила, и родитеља. При томе, какав год да будењен одговор, она остаје члан Цркве. Девијације у пракси крштавања деце у историји Црквенису ретка појава. Чести су случајеви крштавања заробљене деце, деце без родитеља, децеродитеља нехришћана, деце из мешовитих бракова, итд. У свим тим случајевима потпуноили делимично изостаје онај предуслов који „замењује“ претходну веру детета. Исто семоже рећи и за многе данашње случајеве „традиционалног“ крштавања деце крштених, алинецрквених родитеља.

22. СТУПАЊЕ У ЦРКВУ ИЗ ЈЕРЕТИЧКИХ ЗАЈЕДНИЦА:

Сви нехришћани без разлике у Цркву се примају крштењем, миропомазањем иевхаристијом. Проблем се јавља по питању примања у Цркву из неправославних, тј.расколничких и јеретичких хришћанских заједница.

Најпре се овај проблем постојао само у вези са онима који су крштени у Цркви, затимодступили од ње у раскол или јерес, а касније се покајали и пожелели да се врате у Цркву. Собзиром да је одлазак у раскол или јерес повлачио за собом одлучење, са њима се поступалокао са претходно одлученима – примани су епископским полагањем руку.

Много је дубља проблематика примања у Цркву крштених у шизматичкој илијеретичкој заједници. На Западу је, нарочито од времена Августина, на основу учења онепоновљивости крштења, крштење признавано уколико је обављено уз изговарањетријадолошке формуле. Покајани јеретици примани су епископским полагањем руку.Оваква пракса показала се веома практичном. Исток се такође чврсто држаонепоновљивости крштења, међутим искључиво право крштавања остављајући Цркви, што језначило да крштење ван Цркве није крштење. То је значило примање покајаних јеретика уЦркву крштењем. Међутим, источно схватање ће се ускоро променити под утицајемзападног, и Источна Црква ће у неким случајевима почети да признаје расколничко односно

33SOBINA

јеретичко крштење, као и друге тајне. Питање валидности крштења ван Цркве нијерешавано по неком општеважећем начелу, него су конкретни случајеви решавани понаособ.

Два случаја признавања валидности крштења ван Цркве су примањепокајанихноватијана (Први васељенски сабор) и несторијанаца и монофизита (Петошестисабор).

Новатијани су били расколници. Примани су писменом изјавом и епископскимполагањем руку. Покајани новатијански клирици су остајали у клиру. То значи да јевалидним сматрано не само новатијанско крштење, него и рукоположење, према томе иостале свете тајне. Поновивши исту одредбу, али сада захтевајући миропомазање зановатијане, петошести сабор је аналогно поступио са несторијанцима и монофизитима, стим што је изоставио полагање руку, што је важна чињеница, с обзиром да је у питањупримање јеретика. Тиме је призната је валидност свих њихових тајни.

Признавање крштења, али не и миропомазања одлука је Петошестог сабора, попитању аријанаца, аполинариста, македонијеваца (јеретици), затим новатијана и пасхалита(расколници).

Непризнавање крштења је одлука Првог васељенског сабора по питањуследбеника Павла Самосатског. Они су у Цркву примани крштењем, што значиневалидност њихових тајни. Као образложење, сабор наводи да су павлијани, иако користећи тријадолошку крштењску формулацију, у њу инкорпорирали неправославно учење. Ова чињеница додатно компликује ситуацију, с обзиром да се исто може рећи занесторијанце и монофизите. Петошести сабор потврђује одлуку Првог сабора у вези сапавлијанима, примењујући је и на евномијане, монстанисте и савелијане. Образложењесе даје за евномијане - формална неисправност крштења, и за савелијане -неправославна тријадологија. Међутим, док се павлијани крштавају одмах, евномијани, монтанисти и савелијани морају да прођу кроз катихуменат. Прихватање павлијанскогкатихумената значило је признавање харизме егзорциста код њих. Да ствар буде јошкомпликованија, чињеница је да су монтанисти били ближи Цркви од павлијана.

Као меродавне уочавамо принципе исправности или неисправности крштењскеформуле и догматског учења одређене јереси, међутим не видимо их као апсолутне ибезусловне. Уобичајена формулација, по којој се прихвата свако крштење које је у имеОца и Сина и Светога Духа (Милаш), историјски је неутемељена и фактички нетачна. Црква се увек бавила конкретном јересју. У доношењу одлуке важну улогу је играо јошједан фактор - црквена политика. Једино факторима црквене политике могу сеобјаснити неусаглашености и, чак, противречности које увиђамо у саборским одлукама. На пример, Први сабор снисходи према новатијанима јер је новатијански раскол у то време био озбиљан противник Цркве; Петошести сабор захтева миропомазањеноватијана, који су сада мала група која не представља опасност по Цркву. Исти тајсабор снисходи новим великим противницима - несторијанцима и монофизитима.

Снисхођење из разлога црквене политике тако препознајемо као основнипринцип признавања валидности неких или чак свих светих тајни појединимјеретицима или шизматицима, у одређеним моментима живота Цркве. Саборски оци суувек полазили од акривије, јасно изражење у Апостолским правилима: ван Цркве немасветих тајни; затим су у појединим случајевима снисходили, у мањој или већој мери. Међутим, овде се јавља кључно питање: како црквена икономија може нешто безблагодатно учинити благодатним? Ово питање, као и уопште светотајинско

34SOBINA

богословље, још увек је магловито и неразјашњено поље у православној теологији, адогматско питање чије би решавање било кључ на овом пољу јесте питање границаЦркве.

Пет је начина примања јеретика или шизматика у Цркву - оглашење и крштење, крштење без оглашења, миропомазање, покајање, писмено изјашњавање. Проблем сејавља у новим конкретним случајевима којима се сабори, по природи ствари, нисубавили - који од ових начина применити? Највећи и најактуелнији проблем данас је, наравно, проблем примања римокатолика и протестаната. По овом питању немаконсензуса, него га свака помесна Црква решава у својим оквирима. Штавише, решењасваке помесне Цркве мењала су се кроз историју, и то у најширем распону - одзахтевања писменог одрицања од неправославних учења, до захтева за поновнимкрштењем. Примера ради, наведимо данашњу праксу Грчке и Руске Цркве. ГрчкаЦрква не признаје тајне других конфесија, па према томе римокатолике, протестанте исве остале неправославне прима крштењем. Руска Црква, пак, признаје крштење имиропомазање, тако да миропомазањем прима само протестанте (који га немају) инеконфирмиране римокатолике, док конфирмиране римокатолике, монофизите, несторијанце и друге код којих постоји црквена јерархија прима кроз покајање.

23. РАЗЛИКОВАЊЕ ЧЛАНОВА ЦРКВЕ – ЈЕРАРХИЈСКА ОРГАНИЗАЦИЈАЦРКВЕ, СЛУЖБЕ ЦРКВЕ

Црквена организација извире из устројства евхаристијског сабрања, које јецентар око ког се Црква сабира и на ком се конституише. Основне службе Цркве проистичуиз литургије као иконе есхатолошке заједнице. Међутим, Црква, иако није од овога света, тј.од историје, ипак се налази у историји, и мора да одговори на различите историјскепотребе. Тако настају и друге црквене службе. Према томе, црквене службе можемо поделити на непромењиве, које иконизујуесхатолошку заједницу, и промењиве, чије је постојање условљено историјом. Есхатолошкаикона коју видимо на литургији је следећа. Народ Божији јесабран на једном месту, око личности Христове. Христос је окружен Дванаесторицомапостола, који, будући очевици његовог васкрсења, сведоче да је управо он Христос, Син човечији који ће судити свету. Наиме, сетимо се да јеванђеља и Откривење говореда ће се у последње време појавити многи лажни христоси и њихови пророци. Зато безапостола не знамо ко је Христос и немамо приступ к њему. Иконички, сабрање на једно место је евхаристија. Христа иконизује епископ, као предстојатељ евхаристије. Иконаапостолског сабора је сабор презвитерā, чији је примарни задатак у прво време било поучавање пастве. Ђакони су карика између клира и народа која омогућава њиховмеђусобни дијалектички однос - разликовање без раздвајања; основни задатак им јепреношење дарова од народа до свештенослужитеља, да се моле са народом и у именарода, и да освећене дарове пренесу назад до народа. Дакле, непромењиве службеЦркве, без којих би она изгубила своје есхатолошко утемељење јесу епископска, свештеничка, ђаконска и лаичка. Историјски условљене службе су све остале служби у Цркви - проповедничка, мисионарска, монашка, каритативна, итд. Ове службе су нам потребне, и према њима

35SOBINA

треба имати пуно поштовање. Међутим, престанком историје и наступањем Царстванебеског оне ће нестати, и због тога се не могу сматрати темељним службама Цркве.

24. СЛУЖЕЊЕ ЛАИКА У ОБЛАСТИ СВЕШТЕНОДЕЈСТВА

Евхаристија, као централно богослужење Цркве, је дело Цркве - народа Божијегса предстојатељем. Лаичка служба, као служба царског свештенства, припада свима уЦркви, при чему клирици имају посебне службе. И тако, као што се епископрукополаже да би одмах затим предстојао на литургији, као што се презвитер и ђаконрукоположењем одмах прибрајају свештенству односно ђаконству, тако серукоположени (крштени) у звање лаика одмах уводи на евхаристијско сабрање, ком удоба у које је поштован принцип disciplina arcani нису могли присуствовати сви, него само крштени.

Тако, сваки верник је свештеник, али не сам по себи, него у Цркви. Зато је питањемогућности свештенодејствовања лаика без предстојатеља бесмислено (као што је,уосталом, бесмислено и питање могућности свештенодејствовања предстојатеља безнарода). Због тога је протестантска интерпретација учења о царском свештенству у стартунемогућа, а учење о царском свештенству не само да не искључује посебну службупредстојања, него без ње ни не може да се пројављује.

Од три области црквених служби - свештенодејство, управљање и учење - прваобласт је, под утицајем схоластике, резервисана само за клирике, док су лаици само пасивни елемент. Тиме лаици фактички губе службу царског свештенства, што јерезултат учења о посвећењу и његовог преношења са крштење на рукоположење. Тимекао да је поново навучена старозаветна завеса која је заклањала светињу надсветињама. Тако, већ Петошести сабор лаицима изричито забрањује улазак у олтар. Паипак, црквена свест није одмах прихватила ово правило, и чак код Валсамона (12. век)имамо сведочанства о његовом непоштовању, уз позивање на древни обичај. Следећикорак овом процесу сакривања светиње од „непосвећених“ је визуелно и аудитивно заклањање олтара од верних високим иконостасом, завесом и тихим читањем молитава.

Међутим, једини ваљан одговор на питање ко је вршилац свештенодејставаможе бити да је то сав народ Божији, свако у својој служби. Верници не присуствујупасивно вршењу светих тајни од стране клирика. Напротив, њихово присуство јенеопходно. Верници не само присуствују свештенослужењу, него и конститутивно учествују у њему. О томе, и поред свих измена које је доживео, сведочи и данашњипоредак литургије, нарочито сами текстови канона евхаристије, који, премда се читајутајно, јасно говоре о томе да су првобитно читани наглас, као молитва целе Цркве.

25. СЛУЖЕЊЕ ЛАИКА У ОБЛАСТИ ЦРКВЕНЕ УПРАВЕ

Звучи парадоксално, али народ Божији, као царско свештенство, док непосредно инеизоставно учествује у свештенодејственој области, у области црквене управе немадиректног учешћа. Народ Божији је стадо Божије, чији је пастир Христос. Као икона

36SOBINA

Христова на црквеном сабрању, епископ је пастир стада Христовог, али будући у њему, а неизван њега. И епископи су чланови стада Божијег, и као такви вођени од стране Христа, стим што су добили посебан дар управљања.

Управљање је посебна служба у Цркви, за коју се добија посебан дар, и једино оникоји имају тај дар - а то су епископи са својим презвитеријумом - могу да управљајународом Божијим. Народ Божији не може да управља сам собом.

Поставља се питање да ли су, према томе, лаици пасивни у области црквенеуправе? Одговор је да нису, с тим што је њихова активност друге природе у односу напастирску. Служење лаика у области црквене управе најбоље изражавају појмовиконсензуса и рецепције. Народ има дар расуђивања онога што се догађа у Цркви, тј. сведочења воље Божије. То сведочење нема правни карактер, нити је израз мишљењаили воље народа. Црква не живи човечијом, него Божијом вољом. Божија воља сепројављује кроз епископово управљање, а лаос сведочи да је то заиста тако.

Идеалан израз црквеноуправне активности лаика био је претконстантиновскипериод. Добар пример је сведочанство Кипријана Картагинског, који за себе сведочи дау Цркви ништа важније није предузимао без сагласности народа. Међутим, о природиучешћа верника у црквеној управи говори нам друга чињеница: Кипријан је често, услед околности прогона, био принуђен да сам поставља презвитере, а да тек затимобавештава народ о томе. Према томе, верници нису нужно неспосредо учествовали укључним црквеним стварима, него је њихова примарна улога управо сведочење о вољиБожијој.

Константиновска епоха доноси кључну промену - Црква у очима државепостаје правни организам, а епископ чиновник ком су клир и народ потчињени. Рецепција цркве губи своју улогу. Не могући да нађе свој истински израз, рецепцијаЦркве ће у Византији попримити хаотичну форму протеста и опозиције црквеној идржавној власти, па ће ове бити принуђене да рачунају са њом и да јој чине уступке.

Синодални систем у Руској Цркви је најискривљенија форма учествовања лаика уцрквеној управи у досадашњој историји Цркве. У синодалном систему, црквена управасе темељи на праву. Са једне стране су епископи, а са друге институције у које улазеделегати клира, монаштва и лаоса. На помесном сабору, ове две стране деле највишу власт.Осим што се противи свим наведеним принципима лаичког учествовања у управљањуЦрквом, овакав систем је на највишем нивоу признао раслојавање Цркве, у којој садапостоје различите интересне групације, које се све труде да њихова воља буде одлучујућа.Овакав принцип је неспојив са идејом Цркве, у којој све потиче од воље Божије, пројављене кроз делање оних који имају нарочит дар управљања, и посведочене одстране оних чија је то улога.

26. УЧЕШЋЕ ЛАИКА У УЧИТЕЉСКОЈ СЛУЖБИ

Као и управљање, и учитељство је посебна служба у Цркви, за коју се добија посебандар. У раној Цркви су постојали посебни носиоци те службе - дидаскали. (Један од њих јеЈустин Мученик). О њима не знамо много, али знамо да њихова служба није искључивалаучитељско служење епископа, у чију је службу веома рано ушло проповедање, уколико и одсамог почетка није било њен саставни елемент. Презвитери ће удео у учитељској служби у

37SOBINA

различитим Црквама добити у разно време. Тако, знамо да су Августинове проповеди каопрезвитера у Хипону изазивале смутњу, док је Јован Златоуст глас врсног проповедникастекао још као презвитер, као и многи други источни проповедници из тог периода.

У 3. веку јавља се тенденција укидања службе дидаскала, о чему сазнајемо изсукоба Оригена као дидаскала са његовим епископом. Ориген је проповедао на молбудруге двојице епископа, због чега је дошао у сукоб са својим епископом ДимитријемАлександријским, који је сматрао да служба учитељства припада искључиво њемусамом као епископу. Општу превагу однео је став Димитрија Александријског. Трулскисабор лаицима забрањује да поучавају јавно. Ова одлука је неоспорна, с обзиром да јепоучавање посебна служба. Али, како је у то време служба дидаскала већ била давнапрошлост, то је служба учитељства постала искључиво епископска и, евентуално, презвитерска.

У Византији се, дакле, учврстио став да само епископима припада службаучитељства. Валсамон сматра да презвитери имају права да проповедају само подозволи епископа. Овде је, услед правног духа, дошло до извесне девијације. Наиме,епископи су, немајући могућности да увек и свуда врше своју учитељску службу,бирали поједине презвитере и поверавали им учитељство у Цркви. Ти презвитери бинаучавали у име епископа који их је за то одредио, а његовом смрћу би губили то право, доким га нови епископ не врати. Оваква концепција подразумева делегирање права, аблагодатни дарови Духа нису правне природе, па се не могу делегирати. За разлику одовога, презвитери проповедници у раном периоду су добијали дар учитељске службе,као пре њих дидаскали. Треба приметити још нешто: епископи у Византији нису моглиделегирати право проповедања лаику, јер је то време када је појам посвећености већ биорезервисан за клир.

У новијој историји Цркве било је покушаја давања улоге лаицима у учитељскојслужби, најпре у виду лаичких проповеди. Ови случајеви нису само веома ретки, него их је,такође, догматски немогуће засновати, јер лаици заиста немају дар учитељства. И док се необнови служба дидаскала која је постојала у раној Цркви, служба јавног поучавања остајерезервисана за клир.

Улога лаика у учитељству је истоветна њиховој улози у управљању Црквом -лаос сведочи о томе да је одређено учење у складу са учењем Цркве. Међутим, док сесведочење лаоса у области управљања кроз историју готово без изузетка пројављивало на позитиван начин, многи су случајеви негативног сведочења лаоса у областиучитељства. Много пута је рецепција Цркве била одлучујући фактор у победи надјересима. Епископско учитељство, појединачно или саборско, мора да прође крозрецепцију Цркве.

Приватно мишљење лаика о неком богословском проблему је сасвим допустиво.Трулски сабор забрањује јавно поучавање од стране лаика. Управо ова област оставља местаза богословље као науку. Бављење богословљем, иако није служба учитељства, ипак јеслужење Цркви, и као такво је одговорна делатност. Сукоб мишљења унутар богословља јесасвим легитиман, јер реч академског богословља није последња реч. Коначан суд дајеЦрква.

27. МОНАШТВО – ОРГАНИЗАЦИЈА И РАЗВОЈ

38SOBINA

Монаштво у православној Цркви и другим хришћанским Црквама јесте суштинскиизраз хришћанског учења о односу човека према Богу и свету. Аскеза је аутентичнаманифестација хришћанске духовности која се од апостолских времена појављује уразличитим формама. У постапостолско време, то се изражава у конкретним духовнимборбама (покајање, молитва, пост, девственост…) . Повећањем броја верних, дух световногсе постепено уноси у помесне Цркве. За борбу против таквог духа у тим црквама сепостепено развијају редови оних, који се уздржавају, али и екстремни феномени аскетскогидеала.

Утицај прогона и деловање јереси дубоко утичу на аскетску духовност верних.Благост Цркве према палима и јеретицима подстиче дијалектику строгости ипопустљивости духовног живота, користећи као критеријум узор апостолског живота. Одсредине 3. в. многобројни ревнитељи апостолске строгости, повлаче се у пустињу, да би сепотпуно посветили духовним борбама, које чине аскезу (анахоретски покрет).

Монаштво је произашло из анахоретског покрета. Св. Антоније Велики (3. – 4. в.) ,као и други пустињаци његовог времена, нарочито у Египту, представљају прелаз оданахоретског покрета ка монаштву, у развоју два облика аскетског идеала. Житије св.Антонија које је писао св. Атанасије Велики јесте званично признавање монаштва од странеЦркве.

Дијалектика 4. в. која се бави питањем да ли је анахоретски или киновојски систембољи за истинито аскетско искуство, одлучујућа је за развој монаштва и његове односе сателима помесних Цркава.

Приликом полагања монашких завета (послушност, безбрачност и сиромаштво)аскете се позивају на Христа, да ће следити Узор било да живе у лаврама у пустињи, или уорганизованим киновијским манастирима. Свест Цркве повезује чин давања монашкихзавета са исповедањем мученичке вере. То је лични завет аскетске духовности, који монахаобавезује само према Богу, и који Црква похваљује. Мученик суза покајања, сматра сеаутентичним следбеником мученика крвљу у исповедању вере.

Из пустиња монаштво се у различитим видовима шири на Истоку и на Западу.Излази из пустиње и упућује се у свет. Међутим, његов однос са телом Цркве још увек ниједефинисан. Постоје два тока: један изражава помесна Црква, која тражи интегрисањемонаштва у помесно црквено тело, а други захтева независност аскетског искуства у односуна живот помесне Цркве. Св. Василије Велики пише Велика правила и Мала правила у циљухармонизације односа монаштва и помесних Цркава. Он повезује монаштво са духовнимсведочењем помесне Цркве. Монаси су обавезни да своје завете дају у присуству епископапомесних Цркава. Ова правила не примењују одмах анахорети из Египта, Сирије и другихобласти. Монаштво користи свој утицај на верне да би се вратило у свет, како би својимауторитетом допринело борби против јеретика или непријатеља Цркве, као нпр. акимити уцариградској области у 5. и 6. веку. У 4. в. тежи се контролисању покушаја секуларизацијемонашког живота – монаси морају непрекидно да бораве у манастирима, строго да поштујуправила монашког живота, и не смеју бити у градовима ако немају неког посла, и ако им тоније допуштено од епископа града. Злоупотребе монаха су пружиле повод за потчињавањеманастира ауторитету локалних епископа. Ипак, монаси желе да осигурају независност, бару погледу локалног епископа, и траже друга средства да умање мешање епископа уподизању или функционисању манастира.

39SOBINA

Трулски сабор својим канонима (40 – 49), кодификује не само дух настанкамонашких злоупотреба, већ и неопходност да Црква надзире аскетску духовност, што јеизузетно значајно за црквени живот. Реч је о првом канонском законику који уређујеорганизацију живота у манастирима. Према овим правилима, монаси Истока морају да сепосвете искључивом живљењу аскетског идеала у киновијским манастирима, или пустимобластима.

Ширећи се на запад монаштво тамо доноси аскетску духовност, али и проблеме којииз тога произлазе за живот Цркве. Као узор служе им монашка правила св. ВасилијаВеликог и организовани манастири Истока. Св. Јован Касијан, ђакон св. Јована Златоустогје побегао на запад и прилагодио западној реалности правила св. Василија. Св. Бенедикт(5/6 в.) основао је чувену опатију Монте Касино. Ту је написао „Правило о аскези“,користећи као критеријум правила св. Василија и Касијанова аскетска трагања. Угледманастира св. Бенедикта доприноси ширењу и примени његовог правила, што је утицало напроцват западног монаштва током 7. в. и његовим великим доприносом у христијанизацијизападних народа. Монаштво Запада развија се приливом монаха који са Истока беже уИталију током периода иконоборства (8 – 9 в.). Ти монаси на Запад доносе нове токовеисточног монаштва у погледу анахоретског покрета, и служби које монаси треба даобављају у киновијским манастирима (радионице за преписивање рукописа, иконографија,химнографија, организовано поучавање, итд.).

Од 10. в. опатија Клини подстиче оснивање кућа зависних од опатије „мајке“ поскоро свим провинцијама на Западу. Непосредна административна зависност тих кућа одКлинија, здружена с независношћу у односу на локалног епископа, чини основу новихперспектива западног монаштва, уз стварање нових монашких редова (цистерцити,доминиканци, фрањевци, језуити, итд.). Правила и функционисање редова, потврдио јепапа, као израз њихове директне повезаности с папством. Ови редови дају значајандопринос поучавању, борби против јереси, институционалном функционисању Цркве иуопште у културном развоју западних народа.

Монаси на Истоку се скоро у потпуности посвећују супротстављању икономахији,што је повећало њихов утицај на целокупан живот Цркве. Света борба за одбрану вере, којусу водили монаси, служила им је као изговор за својевољне поступке у њиховим односимаса локалним епископима и у односу на утврђена правила монашког живота. Зато, наконзавршетка иконоборачке кризе, Цариградски Прводруги сабор (861.), подвргава строгимсанкцијама такве поступке монаха.

Унутрашње јединство и канонска дисциплина монашког живота, од почетка 9. в. наИстоку су уздрмани. То се огледа у тенденцији разликовања монаха великосхимника ималосхимника. Слабљење строгости монашког живота, ограничава стари утицај монаха наживот Цркве и олакшава преузимање канонске контроле над монашким животом. Оно штоје добило својим борбама током 8. и 9. века, монаштво је изгубило својим злоупотребама у10. и 11. веку. Теодор Студит (8. в.) реформише монашки живот, успостављајући старустрогост киновијске дисциплине у Типику Студитског манастира (Мала катихеза и Великакатихеза). Овај Типик је од тада узор монашким правилима читавог Истока.

Током иконоборства, монаси се повлаче у тешко приступачне области и заснивајувелике монашке центре (Олимп у Витинији, Атос, Метеори…). На само једном месту,скупили су се сви утврђени изрази аскетске традиције. Аскете припадају разним нацијама идолазе из различитих Источних области. Велики монашки центри показују уздржаност у

40SOBINA

признавању канонског надзора локалног епископа. Решења се траже у контекступатријаршијског система црквене администрације. Велики монашки центри, на крајудобијају независност у односу на локалног епископа, али остају под надзором свогпатријарха (патријаршијске ставропигије). У том духу су нпр. од краја 10. в. организованикиновијски манастири и монашке заједнице Св. Горе, која је иако суверена и независна,духовно имала да зависи од васељенског патријарха. Те исте токове су византијскимисионари донели и новим хришћанским народима Истока, Словенима. Тај канонскипринцип важи за све независне манастире (патријаршијске или владарске), и као такав јепотврђен канонским декретом Алексија I Комнина. На Истоку, често налазимо аутономнеманастире или друге, ктиторске манастире, истог или сличног типика киновијског живота.Ктиторски Типици су правила оснивача у којима оснивач поставља своју замисао аскетскогживота и набраја добра која поклања. Ако је оснивач епископ или игуман, он излаже илитургијска и дисциплинарна правила, али се у томе увек мора руководити суштинскимпринципима православног предања.

28. КЛИР, ОПШТИ ПОЈМОВИ, ХИРОТОНИЈА, ХИРОТЕСИЈА

Од самих почетака Цркве имамо сведочанства о постојању, поред опште службецарског свештенства, и посебних свештеничких служби које обављају појединци. Лица којау Цркви обављају одређену службу морају претходно бити постављена на њу. Али, топостављење не може бити пуко назначење, него благодатни дар. Бог даје благодатни дарДуха ономе кога је сâм изабрао.

Као сталне службе у Цркви, које одражавају њено есхатолошко утемељење, препознајемо епископство, презвитерство и ђаконство. У постављењу на ове службенезаобилазно учествује Црква, јер се оно догађа у Цркви и за Цркву. Од самихпочетака, постављење клирика састоји се од три момента: изабирање оних које је Богвећ изабрао; измољавање дарова Духа кроз молитву и полагање руку од странеепископа; сведочење (рецепција) да је Бог послао дарове Духа на рукополаганог. Првадва момента називају се хиротонија („пружање руку“) и хиротесија („полагање руку“).

Χειροτονία у ужем смислу подразумева избор лица које се поставља на службу.Међутим, с обзиром да одмах за избором долазе и друга два момента, у ранимтекстовима овај термин најчешће означава цео чин свете тајне рукоположења.

Χειροθεσία подразумева полагање руку, које је на Истоку вршено и надчтечевима и ипођаконима, који су у Византији сматрани свештенством (и данас упоруци рукопроизведеном чтецу епископ каже да је чин чтеца „први степенсвештенства“). На Западу је рукоположење од почетка било резервисано за виши клир. Ипојам хиротесије у раним текстовима у ширем значењу подразмева цео чин свете тајнерукоположења.

Произведење је трећи важан термин. Произведење је у Византији био црквени чинпостављања клирика или лаика на неку нарочиту дужност (нпр. вратар, економ...).Произведење није подразумевало измољавање нарочитих дарова Духа, дакле није билосвета тајна. Лаик који је произвођен за неку службу остајао је лаик.

41SOBINA

Данас, под утицајем Запада, чинови чтеца и ипођакона више се не сматрајусвештеничким даровима, тј. постављење на те службе не сматра се светом тајномсвештенства, него произведењем. Према томе, данас су чтец и ипођакон лаици којиприслужују на богослужењима. Да би се направила разлика између вишег и нижегклира, промењено је значење наведена два појма, па тако хиротонија значи свету тајнусвештенства, а хиротесија произведење за чтеца или ипођакона. Оваква терминологијаје сасвим недоследна, с обзиром да се термин „хиротесија“, који наглашава чинполагања руку, користи да се означи онај чин у ком је полагање руку, иако присутно, маргинализовано. Приликом читања и тумачења канона мора се имати у виду да овакватерминолошка разлика у време њиховог настајања није постојала.

Иако се изменило схватање постављења за чтеца и ипођакона, сам чин се нијеизменио. Разлика каква се данас прави између хиротоније и хиротесије је вештачка. УПравославној Цркви, литургички гледано, ступање у клир почев од чтеца врши се кроз свету тајну рукоположења. Али, то не значи да нема никакве разлике. Већ се у Византијирукоположење нижег клира или црквенослужитеља разликовало од рукоположењавишег клира или свештенослужитеља, на исти начин као и данас - у зависности од локусаслужења, први су се рукополагали ван олтара, а други у олтару. Данашња недоследностовог правила у случају ипођакона, који се рукополаже ван олтара а служи у олтару,објашњава се тиме што је ипођаконска служба у Византији сматранасвештенослужитељском.

29. ИЗБОР КЛИРИКА

Света тајна рукоположења, укључује три момента: 1) избор од стране Цркве оноглица, које је Бог предодредио за свештеничку службу; 2) свештенодејство у коме се моледарови Св. Духа; 3) сведочанство Цркве да су дарови Духа заиста низпослани;

Свештенодејству је у древној Цркви увек претходио избор. Избор је био толиковажан у св. тајни рукоположења, да се цела св. тајна почела означавати термином„хиротоније“.

Избор је обављала локална Црква за коју се и вршило рукоположење. Тај изборсагласно древној црквеној свести, није имао јуридички карактер. Преко избора од странеЦркве, откривала се воља Божија. Црква је изабрала онога кога је Бог већ био предизабрао, ане онога ко јој је био угодан у људском погледу. Сведочења о томе налазимо код КлиментаРимског, код кога видимо да су се епископи и ђакони постављали са сагласношћу целеЦркве. Избор кандидата за епископа, вршила је месна Црква без учешћа других епископа.Присуство других епископа, који су се окупили да хиротонишу новог епископа је билоњихово сведочење пред својим Црквама да је постављење извршено сагласно вољи Божијој.

Крајем 4. или почетком 5. века постојала је тенденција да се избор епископа,препусти Сабору епископа. Основна тенденција законодавства васељенских и помеснихсабора, кретала се у постепеном ограничавању права учешћа народа у избору епископа. Претога, Кипријан Картагински је већ писао да је за законито постављење, неопходно да сеокупе сви најближи епископи те области. 4. правило I В. С.(због Мелетијевог раскола уЕгипту), прописује да је прикладно да епископ пре свега, буде постављен од свих епископау области, а да ваљаност одлуке буде потврђена од митрополита области. Новина је улога

42SOBINA

митрополита. I В. С. ништа не каже о улози локалне Цркве у избору епископа. Међутим,посланица коју је овај сабор упутио Александријској Цркви, садржи да је избор кандидата заепископа од стране народа, један од неопходних услова да би неко могао да буде постављен.То нам потврђује и Атанасијево постављење које је прихваћено пошто је он био изабран иизмољен од народа. I В. С. је старој форми избора епископа придао нови смисао. Претходнасагласност свих епископа провинције, постала је неопходан услов за постављење новогепископа. То је почетак минимизирања улоге локалне Цркве у избору епископа. Никејскисабор је прихватање избора епископа од стране локалне Цркве, заменио сагласношћуепископа и потврдом тог избора од стране митрополита. Никејски сабор је установиомитрополитанске округе и зато није чудно што се избор епископа усредсређује у рукеепископског сабора.

Адекватно развоју митрополитанских округа, правила избора епископа се даљеразвијају у одредбама Антиохијског сабора (341.). Митрополит је био обавезан да сазовеепископе на сабор када се упразни нека катедра, да се изабере нови епископ. Ово насупућује да су одлуке по питању постављења епископа почеле да се доносе већином гласова.Највероватније су се сабори одржавали у главном граду провинције а не у граду меснеЦркве у коме је била упражњена катедра. Не зна се да ли је успостављање изборног сабора употпуности укинуло учешће локалне Цркве у избору свог епископа.

Први одлучан покушај да се потпуно маргинализује учешће локалне Цркве, припадаЛаодикијском сабору (после 341.), који забрањује „светини“ да учествује у избору јерархије.Може се претпоставити из овог пежоративног термина, да се искључују само људи нижегсталежа. Тешко је претпоставити да су правила помесног Лаодикијског сабора одмахуживала опште признање.

Халкидонски сабор у свом 28. правилу, које је донето с циљем да цариградскомепископу да иста права као римском, прописује право цариградском епископу дарукополаже митрополите појединих области, уз напомену да епископе треба да постављамитрополит са својим епископима. У овом правилу се каже да цариградски епископрукополаже митрополите „пошто се изврши сагласан, према обичају, избор и пошто му он(кандидат) буде представљен“. О каквом се избору ради, саборска акта пружају одговор, а тоје, да у избору учествује „мноштво клирика сваке митрополије, великаша и угледних људи“.Овде је примећено издвајање једног дела црквеног народа од обичне „светине“. Дакле,угледним грађанима и клиру, било је дозвољено да учествује у избору епископа.

Начин постављења епископа, нашао је свој даљи развој у Јустинијановомзаконодавству. Његова 123. Новела прописује да се при постављењу новог епископа окупиклир и угледнији грађани и да изаберу тројицу достојних кандидата, од којих ће епархијскисабор под председништвом митрополита изабрати једног, који ће и бити хиротонисан.Јустинијанов закон успоставља двостепени избор епископа: најпре се у самој локалнојЦркви бирају кандидати а онда сабор бира будућег епископа. Фактички избор припадаепископском сабору, али је у свом избору ограничен на оне кандидате који су мупредложени. У развоју митрополитанске и патријаршијске управе, локална Црква је свевише и више губила активно учешће у процесу избора и постављења свог епископа. ПремаЈустинијановој Новели, хиротонија епископа требало је да се изврши у митрополитскојцркви, а хиротонија самих митрополита, у патријаршијској цркви. И у једном и у другомслучају, Црква је добијала свог епископа од сабора. Ово преношење хиротоније из меснецркве у митрополитску, поделило је св. тајну рукоположења на њене појединачне делове –

43SOBINA

избор и хиротонију, што је са своје стране довело до новог поимања саме св. тајне. На њу јепочело искључиво да се гледа као на хиротонију.

3. правило VII В. С. проглашава ништавим избор епископа који се врши узпосредство представника државне власти. Ово је директна последица иконоборачке кризе ивеликог утицаја који је државна власт имала у том периоду.

Већ од цара Константина, почиње мешање императора и грађанских власти уцрквене ствари, а нарочито у постављење епископа. У Византији се учешће императора уцрквеним пословима, због његовог специјалног статуса у Цркви, сматрало апсолутнолегитимним, под условом да то учешће не буде праћено отвореним кршењем основнихцрквених правила. У многим случајевима воља императора, била је пресудна приликомизбора патријараха и митрополита. Зато је VII В. С. прописао да избор епископа треба даврши само епископски сабор, сматрајући да ће мешање грађанских власти у знатној мерибити онемогућено, уколико народ буде изузет из избора епископа.

У 12. веку, у сведочењима Зонаре и Аристина, видимо како је избор епископа вршиоепископски сабор, без икаквог учешћа оних цркава за које су они постављани.У Византији су постојале различите тенденције у зависности од личних погледа патријарахаи митрополита. Из црквене свести никада није ишчезла идеја избора епископа од страненарода или барем дела народа. Она је у таквом окрњеном облику, надживела Византију.Посланица источних патријараха, потврђује да избор епископа треба да се врши од страненарода.

Избор презвитера и ђакона у древној Цркви, вршио се на идентичан начин као иизбор епископа, али наравно, без учешћа суседних епископа. Такав начин бирања ће убрзопретрпети измене. У доба св. Кипријана Картагинског у северној Африци, избор презвитераи ђакона обављао се у презвитеријуму. Изабрани кандидат, предлаган је народу, а народ бидавао своју сагласност.

Са опадањем улоге презвитеријума, који од црквеног Савета, постаје Савет приепископу, постављање презвитера прелази углавном у руке епископа. Велику улогу у томпогледу, одиграло је 2. апостолско правило, које јасно говори да епископ сам бира ирукополаже своје клирике. С друге стране, услови живота у Византији су до извесногстепена обнављали праксу избора клирика од стране народа. Епископи нису увек ималидовољно кандидата за службу у клиру, па су сами кандидати тражили од епископа да будурукоположени или су се саме Цркве морале бринути о томе да себи нађу будуће клирике.Ктитори су често тражили да се потпуно ослободе од власти епископа, остављајући му самоправо да рукополаже кандидата којег му они пошаљу.

Све ово изложено, указује нам, да је процес избора доживео толике промене да онфактички више и не постоји. Епископе бирају сабори, а тај избор нема свој првобитнизначај, него представља колективно назначење будућег епископа у ону Цркву, која га непознаје. На сличан начин, у већини аутокефалних Цркава, презвитере и остале клирикеодређује епископ. У овом или оном облику, идеја одређивања заменила је идеју избора. Акосе данас и говори о избору кандидата, њему се придаје правни значај. Када је народ бираооне који су били предодређени за свештеничку службу, то је била служба народа каоцелине, а не његово право.

30. СВЕШТЕНОРАДЊА СВЕТЕ ТАЈНЕ РУКОПОЛОЖЕЊА

44SOBINA

Свештенорадња је централни моменат свете тајне рукоположења. У њој се, молитвомЦркве и полагањем руку епископа, рукополаганом од Бога предају дарови Духа. Од чинаполагања руку долази и назив целе свете тајне.

Рукоположење клирика врши један епископ, на евхаристијском сабрању. Данашњапракса се по овом питању од древне разликује само по томе што немају сви епископи правода врше рукоположење. Наиме, титуларни (викарни) епископи, за које древна Црква нијезнала, не управљају ни једном локалном Црквом, па немају коме да постављају клирике.Титуларни епископ може извршити хиротонију само у име епархијског епископа, ако муовај то наложи.

Рукоположење епископа је у раној Цркви такође вршио један од присутних епископа,што је могао бити само онај који је возглављивао евхаристијско сабрање на ком серукоположење вршило. Присуство осталих епископа имало је значаја више за трећимоменат – рецепцију: они су били гарант да ће њихове Цркве прихватити постављење новогепископа. Ово нам сведоче целокупна литература из тог периода.

Повод за измену овог схватања дају Апостолске установе. Иако и оне експлицитноговоре да новог епископа рукополаже један епископ, њихов изричај о томе да пореджртвеника стоје још двојица епископа постепено почиње да се схвата као њихово учешће утом акту.

Данас црквена свест као услов валидности рукоположења епископа претпоставља дага врше три, или најмање два епископа. За канонско утемељење овога узима се првиапостолски канон, у ком се каже да хиротонију врше два или три епископа. Проблем јетерминолошке природе. То што дотични канон користи реч „хиротонија“ („пружање руку“)значи да избор епископа врше најмање два или три епископа. Било како било, устаљеномишљење покушава се оправдати разним аргументима. Тиме што епископа рукополаже дваили три епископа, а никако само један, показује се, наводно, њихова једнака власт. Али, акоим је власт једнака, зашто онда један епископ не може рукоположити другог? Даље,наводно, епископ сам може рукоположити клирика, јер му предаје нижи степен благодати,али не може епископа, јер не може предати исти степен благодати који сам има. Али,епископ заправо никоме не може предати благодат, јер благодат даје само Бог. Овиаргументи се заснивају на јуридичком, а не светотајинском схватању рукоположења.

Рукоположење се врши на црквеном сабрању. У предникејској епохи тајнострукоположења је значила његову невалидност. Овај критеријум остаје на снази до данас, алиму се смисао временом доста изменио, чему је највише допринео митрополитски ипатријаршијски систем. За рану Цркву тајно је било свако рукоположење које се нијевршило на сабрању локалне Цркве за коју је постављан епископ или клирик. Па ипак, докгод је локална Црква имала удела у избору клирика, постављење није сасвим тајно. Што сетиче рукоположења клирика, када су се појавиле парохије (пол. 3. века), епископи сунаставили да рукополажу у својим заједницама, па парохија није знала ко јој долази запрезвитера или ђакона. Слично је и данас.

Границе локалне Цркве су границе рукополагања. Епископ не може рукополагати вантих граница. Одступања су се јавила са појавом сеоских парохија, и трајала су до пуногразвоја патријаршијског система, а понекад и после тога. Слично се догађало сарукополагањем епископа од стране митрополита или патријарха, који је могао претендоватина јурисдикцију над дотичном епархијом ако је до тада није имао. Такође, епископ не може

45SOBINA

рукополагати за своју Цркву клирике (више или ниже) из других Цркава. Црква није могладобити за епископа некога ко није њен члан, али се то појавом митрополитског системаи з м е н и л о .Рецепција је трећи моменат рукоположења. Рецепција Цркве је сведочанство о томе да јеБог заиста изабрао рукоположенога за служење у Цркви. Најпре се пројављује рецепцијалокалне Цркве у којој и за коју се врши рукоположење. У раној Цркви ова рецепција сепројављивала кроз народно „амин“, затим кроз целив мира рукополаганом, и његовоприступање службе за коју је рукоположен. У савременој пракси се рукоположење обичноне врши у оној заједници за коју се врши, тако да први моменат рецепције изостаје. Јединиреликт рецепције локалне Цркве је усклик „аксиос“, који је међутим фактички безсадржајан,јер народ не може сведочити о достојности кандидата ког није сам изабрао и који се непоставља за њега. Приликом постављења епископа постоји и други моменат рецепције –рецепција других локалних Цркава, кроз присуство њеихових епископа на рукоположењу. Упринципу, потребна је рецепција свих осталих локалних Цркава, али то у пракси никаданије могуће. У прво време Цркве су се трудиле да позову што већи број околних епископа,као и епископа најугледније Цркве у околини. Иако и данас на рукоположењу епископаприсуствује најмање два или три епископа, то је само форма која је изгубила садржај.Једини траг рецепције епископског рукоположења данас јесу посланице осталим помеснимЦрквама приликом постављења новог предстојатеља једне Цркве и њихове узвратнепосланице.

Рукоположење без назначења. У прво време рукопологање се вршило на сабрању онеЦркве за коју се вршило, и није било ни помена о могућности рукоположења без назначења.Први извештај о рукоположењима без назначења налазимо у одлукама Четвртогвасељенског сабора, који презвитерска рукоположења без назначења проглашаваништавнима. Циљ је био да се сви презвитери (укључујући и оне у сеоским, ктиторским,сиротишним и сл. храмовима) подвргну власти епископа. Међутим, саборска одлука нећеуспети да укине акефална рукоположења. Акефални презвитери су постајали они које јеепископ рукополагао за храмове (сеоске, ктиторске...) на његовој територији, који му,међутим, често нису признавали јурисдикцију. Акефални презвитери су постајали и оникоји су из неког разлога напуштали своју заједницу, не будући примани на службу у некојдругој. Још један извор је симонија. Осим тога, у Византији је епископ добијао таксе засвако рукоположење. У 10. веку се јавља компромис „регистровања свештеника“. То је,заправо, легализација рукоположења без назначења. Епископ је за сваки храм могао дарукоположи неограничени број „регистрованих свештеника“, који су чекали да се упразниместо.

Епископи без назначења нису постављани. Али, постојао је велики број „слободнихепископа“, који де факто нису имали епархију. И они су се јављали из разних разлога.Дешавало се да епископ не прихвати епархију на коју је назначен, или да народ њега неприхвати (ова право је народу касније одузето). Неки епископи се нису одрицали својихкатедри, али су физички остајали у митрополији, престоници или одлазили у манастир.Петошести сабор легализује праксу назначивања епископа за подручја која је Византијаизгубила, а такви епископи нису могли да дођу на своје катедре и остајали су у земљи,најчешће у престоници.

46SOBINA

Премештање клирика је најпре било незамисливо. Међутим, то је временом посталаболна појава са којом се Црква у Византији све време борила. Треба посебно размотритипремештање епископа и премештање презвитера.

Епископско премештање забрањују сви сабори који се тим питањем баве. Епископтреба да остане у оној Цркви за коју га је Бог од почетка изабрао. Аргумент плус јечињеница да никада није било премештања из већег града у мањи, из чега следи да је такватежња плог гордости и властољубља. Тек Апостолски канони попуштају сакатегоричношћу, и допуштају премештање у изузетним случајевима, тачније ако ће то битикорисније за паству, и уз допуштење многих епископа. У Византији ова одредба,захваљујући категоричности саборских канона, никада није схватана као легализацијапраксе премештања епископа. То се догодило у новијој историји Цркве, најпре у РускојЦркви, где премештање епископа значи њихово напредовање у служби.

Премештање клирика безусловно забрањује Први васељенски сабор. Међутим, ставпостепено лабави. Антиохијски сабор (341) већ није категоричан у забрани; они клирицикоји су напустили своју Цркву морају се вратити назад једино ако то захтева епископ. Јошдаље иду Апостолски канони, по којима епископ може, на захтев клирика, допустити његоводлазак у другу Цркву. Овакав став потврђује Петошести сабор, који уопште не говори озабрани преласка клирика, него једино о сагласности или несагласности епископа.Петошести сабор уводи праксу отпусних писама. Отпусна писма су у почеткунајвероватније упућивана на име епископа који ће примити клирика. Али убрзо се јављајуопшта отпусна писма, на основу којих клирик сам тражи епископа који ће га примити. Какоје већина хтела да нађе место у престоници, црквена власт је често морала да ангажујеполицију у протеривању маса незбринутих клирика.

Сукцесивност службе. Идеја сукцесивности службе у клиру, тј. да се мора проћи крозниже да би се дошло до виших служби, на Западу се јавља прилично рано. Исток је овајпринцип прихватио тек на Прводругом сабору. Међутим, с обзиром да на Истоку, за разликуод Запада, нису постојали утврђени минимални рокови за боравак у једном чину, на Истокупринцип сукцесивности службе поприма специфичан облик сукцесивности постављења.Овог правила Црква се строго држи до данас. Најчешће се у једном дану се пролази крозстепене чтеца и ипођакона до ђакона, а следећи дан се постаје презвитер.

31. УСЛОВИ ЗА СТУПАЊЕ У КЛИР

Сам Бог поставља лица која су призвана на посебне службе у Цркви. Постављење тихлица, обавља се у Цркви и кроз Цркву. Локалне Цркве су самостално бирале лица која субила предодређена за те службе. Исто тако знамо да је избор имао задатак да открије вољуБожију. Од самог почетка , морале су да се одреде особине које треба да поседују кандидатиза те службе. Те особине су се односиле на неке моралне стране њиховог живота, а и надобро сведочанство оних који су ван Цркве. Кандидати за службе су морали да уживајуопште уважавање у средини у којој су живели. Црква је тежила да утврди извеснаемпиријска обележја на основу којих би се могло просуђивати да ли изабрано лице одговаравољи Божијој.

Услови постепено постају неопходни за валидност самог постављења. Ако ти условине постоје, онда се св. тајна сматра невалидном. Канонска валидност св. тајне почиње да

47SOBINA

односи превагу над благодатном валидношћу. Постепено се конституише сложено црквенозаконодавство, које свестрано одређује кога треба бирати у клир.

У средњем веку је разрађено целовито учење о условима ступања у клир. Почело једа се указује на недостатке због којих постављење у клир није могуће. Ти недостаци судељени на: недостатке у правом смислу (који у извесном степену не зависе од кандидата,нпр. немање узраста предвиђеног законом) и на недостатке који произилазе из преступа којеје учинио кандидат (нпр. прељуба, убиство).

У последње време, у православном црквеном праву, постоји тенденција да се неговори о недостацима, већ о особинама које треба да поседује кандидат. Неспособнима сесматрају она лица која не припадају Цркви, као и лица женског пола.

Нема никакве потребе доследно се држати система учења о условима ступања у клир,али сам принцип систематизације захтева за ступање у клир, може бити сачуван изпрактичних разлога. Најважније је имати у виду да благодат св. тајне рукоположењанадилази канонску валидност услова за ступање у клир. и зато она нема апсолутни карактеркоју јој придаје канонско право.

У 1. Петр. говори се о томе да су презвитери дужни да буду пример стаду Божијем,које им је поверено. Они треба да буду лични пример како би их следили остали члановиЦркве. Одавде произилази да су од самог почетка тражени захтеви моралног карактера одкандидата за клир. С тим захтевима су спојени захтеви беспрекорног породичног живота.Морални квалитети имају тим већи значај, што ауторитет предстојатеља Цркава морапроизлазити из саме личности предстојатеља, а не да га ствара служба коју они врше.

На крају, сама служба чланова клира претпоставља постојање извесних физичких идуховних услова као неопходан предуслов који одређује могућност обављања саме службе.Ти захтеви могу бити подељени на следеће групе: 1) физички услови; 2) духовни услови; 3) морални квалитети; 4) услови који се односе на брачни живот; 5) слободан друштвениположај.

Сви услови ступања у клир имају лични карактер, односно, спојени су са самомличношћу кандидата а не са његовим пореклом и социјалним положајем. Сваки члан Црквеје постављен на царско – свештеничку службу, и посебно свештенство је доступно свимњеним члановима. Ако сваки члан Цркве може да буде постављен на службу у њој, онда сесамим тим искључује принцип наслеђивања службе. Ипак, веома рано, у Цркви је почела дасе појављује тенденција да се успостави принцип наследности. Већ Ориген сведочи да су уњегово доба епископи и презвитери тежили да своју службу предају деци или сродницима.Зато 76. правило св. апостола категорички забрањује ову појаву. У 7. в. овим проблемом,бавио се и Трулски сабор, због тога, што је у то време, у Јерменској Цркви био устаљенобичај да се за клирике постављају само лица која потичу из свештеничког рода. Валсамонсведочи да је у његово доба наследно постављање клирика, делимично подстицано иктиторским правима.

Одбацујући наследну предају служби, Црква се исто тако одлучно противи даепископи назначују своје наследнике. Антиохијски сабор, забрањује ту праксу и указује даизбор епископа треба да се врши на саборима.

Црква је толику важност придавала личним особинама, да је после извеснихнедоумица, почела да припушта служби у клиру лица која су ванбрачно рођена, иако су нпр.против били Максим Исповедник, патријарх Тарасије и други.

48SOBINA

32. ФИЗИЧКЕ ОСОБИНЕ КАНДИДАТА ЗА КЛИР

У Старом Завету, телесни недостаци сматрани су за ритуалну нечистоту, те су зато,свештеничкој служби припуштени само они левити који нису имали телесне недостатке.Овај старозаветни Закон није се могао примењивати у Цркви, пошто је у њој сав народпостао царско свештенство. У том случају, оне који имају физичке недостатке, не битребало примати ни у Цркву.

У древној Цркви физички недостатак сам по себи није представљао недостатак,пошто он није сматран за нечистоту пред Богом. Када се формирао клир, црквена власт јепочела да одређује физичке недостатке који би представљали сметњу за ступање у клир, неизменивши своје првобитно гледиште на суштину самих физичких недостатака. Основнистав цркве у вези са овим питањем, изражен је у 77. и 78. апостолском правилу. У овимправилима, изречена су два принципа, којима се треба руководити по питању физичкихнедостатака, као сметње ступању у клир: 1 – телесни недостаци, сами по себи, пошто нисунечистота, не чине никога недостојним примања свештенства; 2 – они представљајуфактичку препреку за ступање у клир, ако уносе „сметњу у црквене послове“. То су сви онинедостаци, који ометају правилно обављање службе или изазивају саблазан код верника.Тако се нпр. нису рукополагали епилептичари.

У контексту физичких недостатака, постављено је питање како да се поступи са онимклирицима, који су, налазећи се у клиру, задобили телесне повреде, које их ометају уобављању њихове службе. Црква је заузела став да такво лице лиши те службе, али нијегледала на то као на казну, и није га лишавала почасног места на црквеном сабрању.

У раној Цркви, не налазимо никакве податке о минималном узрасту лица, која сепризивају на службе у Цркви. Објашњење за то је чињеница да је у античком свету постојаоуслов да се јавна служба дозвољава лицима која су стекла одређени број година. У томпогледу је, и сам Христос своју проповед започео у 30-тој години. Црква је следила тајопшти обичај.

Прву позитивну одредбу, која се односи на узраст, налазимо у 11. канонуНеокесаријског сабора, у којој се каже да нико не може да буде рукоположен за презвитерапре 30-те године. Ђакони се не помињу, а из ове одредбе је јасно да епископи не могу дабуду постављани пре 30-те године. У Апостолским Установама се узраст епископа одређујена 50 година, уз напомену да у малим црквеним заједницама могу бити постављена и млађалица. Црквена пракса нам потврђује супротне примере, нпр.: Атанасије Велики и ГригоријеБогослов су постављени пре 30-те године.

Први прецизнији податак о узрасту кандидата за епископе, налази се уЈустинијановом законодавству. У 123. Новели, узраст је ограничен на 35 година, да би у 137.Новели – ту границу померио на 30 година. Црквена пракса је прихватила ову другу норму.Најпотпуније законодавство у вези са узрастом клирика, оставио је Трулски сабор(презвитери – 30 година, ђакони – 25 ипођакони – 20). Епископи се не помињу због тогашто је старосна граница већ одређена од стране Јустинијана. Такође се не помињу ничтечеви, јер је у Јустинијановој 123. Новели, одређена граница од 18 година.

Све одредбе које се тичу узраста, у пракси су се више нарушавале, него што су сепоштовале.

49SOBINA

33. ДУХОВНЕ ОСОБИНЕ КАНДИДАТА ЗА КЛИР

Вера, која представља неопходан услов за ступање у Цркву је неопходан услов и запризив на службу у њој. И то таква вера, која је требала да служи као пример свим осталимчлановима Цркве. Пошто је немогуће судити о степену квалитета вере, било је неопходнодефинисати стања верника при којима се може појавити сумња у довољну чврстину вере.

I В. С. се директно позива на 1. Тим. Једна од првих одредби, тиче се тога да сенеофити не приводе одмах за епископа или презвитера. После Диоклецијановог гоњења,многе Цркве су скоро остале без клирика. Због тога се јавља потреба за брзим попуњавањемклира, и у Цркву су нагрнуле огромне масе „многобожаца“ чија вера није била довољночврста, па су се међу јерархијом нашли недостојни људи. Сабор је захтевао да секатехизација врши према правилу и да неофити не буду одмах рукополагани за епископеили презвитере, него да прође извесно време. Апостолско 80. правило (зборник тих правилаје настао после I В. С.) је забрањивало да неко ко је из незнабоштва пришао Цркви, будеодмах рукоположен. Не помињу се неофити из јудејства, претпостављамо, пошто су се они уочима хришћана и даље сматрали припадницима Изабраног народа Божијег. Међутим, 3.правило Лаодикијскг Сабора, забрањује свима који су „недавно крштени“ и тако својузабрану проширује и на неофите из јудејства. У 12. в. у Византији, према Валсамоновомсведочењу, нису се придржавали правила о нерукополагању неофита. Помињући Нектарија,каже да је био изабран за епископа цариградског а да није био чак ни катихумен.

Питање о квалитету вере кандидата за рукополагање, постављено је и у вези са онимакоји су крштени у време болести. Неокесаријски сабор је забранио да се они рукополажу запрезвитере, осим ако се не истичу врлином и вером и ако постоји оскудица у људима који судостојни.

Данашње црквено право захтева да кандидат за свештеника поседује одређенатеолошка знања. Прво указивање на овај захтев, налазимо у 1. Тим.: „епископ треба да будекадар да поучава“. Такође и Дидаскалија тражи да епископ ако је могуће буде образован а дау сваком случају буде искусан у речи Божијој. У древној Цркви су постојале две струје:једна је негирала сву мудрост Старог света, видећи у њој само саблазан, док је другапокушавала да направи синтезу између ње и хришћанства. Од времена цара Константина,црквена и државна власт су подизале ниво образовања свештеничких кандидата. Јустинијанје 123. Новелом директно забранио рукополагање лица која су сасвим необразована. Из 2.правила VII В. С. сазнајемо да је црквена власт захтевала одређени ниво богословскогобразовања од стране епископских кандидата.

И у руској Цркви као и у другим аутокефалним Црквама, временом је почело свевише да се инсистира на теолошком образовању. На крају, питање о достојности кандидатаје решавано управо тако: завршавањем богословске школе, скоро да је аутоматски давалоправо на рукоположење.

Паралелно са физичким здрављем, појавило се и питање духовног здравља. Међутим,толико је било јасно да бесомучни и уопште душевно болесни, не могу бити припуштени уклир, да ово питање није било постављено толико у отвореном облику.

Моралне особинеУ Цркви је веома рано установљен принцип, према коме онај који је изобличен за

јавни грех, па се због тога налази у реду покајника, не може бити припуштен у клир.

50SOBINA

Црквено законодавство је говорило о моралним особинама чије одсуство код верника нијеувек повлачило епитимију, али које су биле неопходне за кандидате у клир. Тако већ у 1.Тим. налазимо да епископ треба да је без мане, једне жене муж, трезвен, мудар, поштен,гостољубив, кадар да поучава, да зна да управља својим домом, да има послушну и скромнудецу. Јер како ће се старати за Цркву, ако не зна својим домом да управља? Затим, не требада буде пијаница, убица, лихвар, већ кротак, мирољубив и несреброљубив. У пастирскимпосланицама се тражи одсуство неумерене страсти према вину. Међу апостолскимправилима постоје две правила, која подвргавају свргнућу оне који су одани том пороку. Одепископа се захтевало добро име, тј. углед у својој средини. Неколико правила забрањујепријем у клир оних лица која су себе својевољно ушкопила.

Слободан друштвени положај Посебне службе у Цркви увек су захтевале што је могуће већу слободу од сваке врсте

световних обавеза и занимања. Црква се држи принципа да они који врше свету службу, одсветиње треба и да се хране.

Када је реч о слободном друштвеном положају кандидата у клир, под тим сеподразумева слобода од сваке врсте државних и друштвених занимања које држава налажесвојим поданицима. Практична примена тог принципа, у знатној мери је зависила од односадржаве и Цркве. У доба цара Константина сама државна власт иде у сусрет Црквиослобађајући клир од читавог низа обавеза. Међутим, исто тако су многи настојали да ступеу клир, како би се ослободили тешких обавеза које су им биле наметнуте. Под утицајемдржавног законодавства, дефинисана су следећа ограничења: у клир нису могли да сепостављају државни и војни чиновници, који нису ослобођени од својих дужности, као ичланови Сената и уопште имућни грађани. Ова последња ограничења су убрзо укинута. Тимограничењима треба придодати још и забрану постављања робова у клир.

Данас, када је Црква одвојена од државе, Црква је дужна да узима у обзир државнезаконе, те стога настоји да у клир бира оне, који су слободни од државних дужности.

34. ХОРОЕПИСКОП И ВИКАРНИ ЕПИСКОП

Различите су теорије како је настао назив „хороепископ“. Најприроднија је она, којаназив гради из грчког „хора“ или „хорион“ (земља, село) и „епископ“. По томе бихороепископ био сеоски епископ.

У Св. Писму се изричито не помињу хороепископи у апостолској Цркви. Црквенеоколности тадашњег доба нам ипак допуштају закључак да их је било. У борби противпагана и јеретика, Црква је, где год је могла, постављала епископе, па и у најмањем месту.Епископи тих мањих места или села, називали су се општим именом сеоских епископа(хороепископи), да се разликују од градских епископа. Власт сеоских епископа била јеједнака власти градских епископа, с тим што је сеоски епископ био у односу премаградском епископу као касније епархијски епископ према митрополиту.

Прво помињање хороепископа налазимо у 1. Кор. Климента Римског. Затим ихпомиње Јевсевије у својој црквеној историји, када говори о Антиохијском сабору противПавла Самосатског. Ту се хороепископи помињу као сеоски епископи.

Тврдња да су тек сабори 4. века установили хороепископе није тачна, јер начин којимсе у својим правилима ти сабори изражавају, показује, да су хороепископи били добропознати и да је њихов делокруг мање или више одређен.

51SOBINA

Сабори који говоре о хороепископима, јасно нам указују да су се они сматралиепископима. 13. правило Анкирског сабора установљује да хороепископи немају право дарукополажу презвитере или ђаконе без допуштења епархијског епископа. 14. правилоНеокесаријског сабора, одређује да хороепископи саслужују градским епископима уњиховој цркви, да им се на тај начин укаже част што се старају о сиротињи. Ово правилонам указује на разлику у правима између њих али свакако једнакост у служби.Хороепископи се помињу и у 8. правилу I В. С. у коме се говори о преласку катара управославне, где се допушта да катари задрже своје пређашње службе. Да би се избегло дабуде два епископа у једном граду, одређено је да катар буде хороепископ или презвитер, алида му се задржи част епископа. Из овога се види да је хороепископ више од презвитера.

Права и дужности хороепископа, одређена су углавном у 8. и 10. правилуАнтиохијског сабора, и у посланици св. Василија Великог својим хороепископима.

По овим правилима, хороепископи су имали права да: а) издају мирне листове ипосланице суседним епископима; б) да самостално постављају на ниже јерархијске степенедо ипођакона; в) да испитују кандидате за свештенички чин; г) да имају надзор над свимЦрквама њиховог округа; д) да пазе на понашање подручних им презвитера; ђ) да са знањемградског епископа рукополажу презвитере и ђаконе.

Били су дужни да о својој делатности извештавају главног епархијског епископа,под чијим се подручјем налазио њихов округ, и да ништа не предузимају што превазилазињихову власт без знања епархијског епископа. Хороепископи су присуствовали саборима исамостално су потписивали саборске одлуке. Закључке Никејског сабора потписало је 15хороепископа. Њихове потписе налазимо и на закључцима других сабора.

Временом се права хороепископа ограничавају. У 4. веку је све више притужби одстране епархијских епископа против њих, због присвајања власти која им није припадала.

Оци Лаодикијског сабора због све чешћих расправа између хороепископа и епископадоносе одредбу да се у малим градовима и селима више не постављају епископи, чиме сухтели да се учини крај институцији хороепископа.

Њихова се власт сваким даном ограничавала, и на Халкидонском сабору су већзаузимали другачији положај од онога на Никејском. Они су ту имали право гласа, али самокао заменици епархијских епископа од којих су зависили. У 10. веку сасвим престају дапостоје у Православној Цркви.

У историјском развоју хороепископске институције можемо да разликујемо двапериода: а) до Лаодикијског сабора (после 341.) и б) после Лаодикијског сабора.

И у првом и у другом периоду, хороепископи су увек били свештене особе саепископском хиротонијом. Називали су се саслужиоцима епархијских епископа иуправљали су тачно ограниченим областима у епархији под непосредном зависношћуглавног епископа.

Викарни епископиУ распрострањеним епархијама, као и у оним у којима је епископ био у поодмаклим

годинама, били су постављани хороепископи. После 4в. хороепископи полако почињу данестају. У Цркви се задржала стара пракса постављања појединих лица за епископе –помоћнике, који би као намесници епархијског епископа вршили све оне послове које нијемогао он да изврши. Обично се оваквим епископима давао наслов неке епархије која јераније постојала али која је укинута због неких разлога. И данас постоје викарни епископи.

52SOBINA

35. УСТАНОВА САБОРА

Устројство Цркве проистиче из њене природе тј. идентитета. Еклисиологија сетемељи на животу Тројице, што је сажето у древном литургијском благослову:„Благодат Господа Исуса Христа, и Љубав Бога Оца, и заједница Светога Духа...“ Свети Дух је дух заједништва, он чини да буду превазиђене границе које стоје на путујединству. Сам идентитет Цркве је у Царству будућега века, које она иконизује, на чему сезаснива њено устројство. Будући икона есхатона, Црква је увек у дијалектичком односу саисторијом. Са једне стране, она постоји у историји, и та чињеница умногоме утиче на начинњеног постојања, док са друге стране не сме да дозволи да постојање у историји утиче нањену суштину, на њен идентитет. Црква не сме да постане држава, или политичка странка,или друштвена организација.

Црква је једна. Међутим, постојећи у историји, једна Црква се појављује кроз многе локалне Цркве, тј. епархије. Свака локална Црква, као превасходно евхаристијскосабрање, представља потпуно тело Христово. Погрешно је сматрати да је локална Црквасамо део васељенске. Али, исто тако је погрешно сматрати да је локална Црква, будући телоХристово у пуноћи, независна од осталих локалних Цркава. Ово друго значило би цепањетела Христовог. Јединство међу локалним Црквама пројављује се управо кроз установуепископског сабора.

Сабор није врховна власт у Цркви, у ком случају би се, фактички, опет дошло доуниверзалистичке еклисиологије. То доказује чињеница да сабор не може да се меша уунутрашња питања једне епархије, све док она не утичу на живот других епархија. Управоовај други моменат је био историјски узрок појаве сабора. Наиме, хришћани који су у једнојепархији одлучивани од причешћа прелазили су у друге епархије, где би се причешћивали,уз изговор да их је њихов епископ безразложно одлучио, и сл. Да би се решавала оваквапитања, одлучено је да се два пута годишње сабирају епископи једне области. Потреба засабором се, дакле, јавља када се јављају проблеми заједнички за више епархија. То су уједнои границе власти сабора.

Сабор никада не пројављује власт над одређеном епархијом. То гарантујеучешће епископа дотичне епархије у сабору. Идеал сабора је учешће епископа свих Цркавакојих се тичу питања којима се одређени сабор бави. Када говоримо о васељенскимсаборима, идеал је учешће свих епископа из целог света. Међутим, у пракси, то никаданије било изводљиво. Услед околностима оправданог одсуства, епископ може учествовати преко својих делегата, или накнадно посланицом прихватити одлукесабора.

36. БОГОСЛОВСКЕ ПРЕТПОСТАВКЕ ПРАВОСЛАВНОГ САБОРСКОГПРЕДАЊА

Органско јединство Цркве, осим у простору, пројављује се и у времену, као континуитет епископске службе и, самим тим, континуитет институције сабора. Сабори су спонтани историјски израз саборне свести Цркве, увек условљени

53SOBINA

историјским околностима у којима се Црква налази. Сабор епископа се сазива кадалоклна Црква не може сама да реши одређени проблем, или када се јавља проблемзаједнички за више локалних Цркава. Сабор делује негативно, осудом јеретичких илирасколничких групација које нарушавају јединство Цркве, и позитивно, решавајућигорућа питања црквеног поретка, као и пројављујући сагласност других локалнихЦркава у континуитету епископске службе (приликом епископског рукоположења). Помесни сабор. У предникејском периоду, помесни сабори су се сабирали по потреби, када се појаве озбиљни црквени проблеми. Никејски сабор установљавамитрополитски систем, у оквиру кога и редовне митрополитске саборе два путагодишње, независно од постојања или непостојања горућих проблема. Касније ћеПетошести сабор смањити тај захтев на једном годишње, сада већ на нивоу помеснеЦркве, јер је претходно Четврти васељенски сабор установио патријаршијски систем. Захтев за редовним одржавањем сабора на помесном нивоу често је избегаван. Васељенски сабор је увек био и остао ванредан догађај у животу Цркве. Идеално, на васељенском сабору учествују сви епископи, али се то из објективнихразлога никада није могло остварити.

На Први васељенски сабор били су сазвани буквално сви епископи.Митрополитски систем, који је установљен на овом сабору, омогућио је нештодругачију организацију. Приликом сазивања Другог, Трећег и Четвртог обавештени сумитрополити, који су затим на митрополитским саборима одредили делегацијеодређеног броја епископа за васељенски сабор.

Четврти сабор уводи патријаршијски систем - почетак пентархију. Петорицапатријараха (римски, цариградски, александријски, антиохијски и јерусалимски)постепено постају највиши административни ауторитет у животу Цркве. Сада они, напомесним саборима аутокефалних Цркава, одлучују ко ће и на који начинпредстављати њихову Цркву на васељенском сабору. Немање представника једнепомесне Цркве на васељенском сабору компензује се накнадним прихватањем одлука сабораписменим путем.

Велики раскол у канонској свести Источне Цркве онемогућава сазивањевасељенских сабора, јер би из њих била искључена једна од пет патријаршија. Запад једругачије гледао на ствар, наставивши да сазива „васељенске“ саборе, тј. опште сабореЗападне Цркве. Известан континуитет на Истоку одразиће се сазивањем монашкихисихастичких сабора у 14. веку, чије ће одлуке имати свеопшти значај. Флорентиснкисабор (15. век) биће покушај сазивања унионистичког васељенског сабора, у који јеИсток ушао са искреним жељама за обновљење јединства, али ће ствар пропасти. ПадЦариграда 1453. и турска власт потпуно онемогућавају сазивање васељенског сабора.

У периоду турске власти ојачава ауторитет патријаршијских сабора, као иендимуса сабора Васељенске патријаршије, на ком су учествовали и други патријарси иепископи.

У 19. веку, у клими општег буђења националне свести, и услед ослобођењаправославља од турског ропства, у Цркву продире ентофилетистички дух, који делујекао катализатор. Проглашавају се националне Цркве - аутокефалне: грчка, српска, румунска, пољска, албанска; и аутономне: грузијска, чехословачка, финска, естонска, летонска.

54SOBINA

37. КАРАКТЕР АДМИНИСТРАТИВНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ КАНОНСКЕ АУТОКЕФАЛНОСТИ

Јурисдикција једне важније епископске катедре над извесним бројем другихкатедри подразумева право постављања епископа и суђења истима. У 4. и 5. векуразвијају се митрополитски и патријаршијски систем црквене администрације. Каооквири канонске јурисдикције преузимају се границе грађанске администрације. ово нијенашкодило Цркви, јер се није дотицало темеља еклисиологије.

Први васељенски сабор уводи митрополитски систем. Сваки митрополит имапуну јурисдикцију (аутокефалност) над околним епископима. Трећи васељенски сабор посредно прихвата принцип обичајног права, који ћекасније бити веома битан приликом увођења пентархијског система. Наиме, Антиохијска архиепископија је покушала да искористи свој политички утицај да би подсвоју јурисдикцију ставила Кипарску митрополију. Сабор, вођен принципомаутокефалности митрополија, изричито потврђује аутокефалност Кипарске Цркве, као иаутокефалност свих митрополија. Али, овај принцип није био једини аргумент. Сабор језахтевао од Кипарске Цркве исцрпан историјси извештај у прилог тврдњи да КипарскаЦрква никада није била под јурисдикцијом Антиохије. Управо то значило јеприхватање принципа обичајног права - Кипарска Црква је морала да има традицијуаутокефалности.

Код катедри које су уживале велики црквени ауторитет постепено се јављатежња ка развоју надмитрополијске јурисдикције. Први забележени покушај управо јенаведено питање којим се бавио Трећи васељенски сабор. Неће проћи много времена док ћесе ове тежње и остварити.

Четврти васељенски сабор уводи патријаршијски систем. Пет најугледнијихкатедри - Рим, Цариград, Александрија, Антиохија и Јерусалим - постају патријаршије, са надмитрополијском јурисдикцијом. Митрополије губе аутокефалност, изузев Кипра, који је задржао аутокефлност јер му је она била изричито потврђена каноном Трећегвасељенског сабора. (Овде видимо недоследност, јер је истовремено укинутааутокефалност свих осталих митрополија, која је била потврђена истим тим каноном). Митрополити са својим сабором задржали су право рукополагања и суда, али самогмитрополита рукополаже патријарх, а митрополитски суд над епископима више нијепоследња инстанца, него се може упутити апелација патријаршијском суду. Прецизно је утврђена јурисдикција сваке од пет катедри, са изузетком границе измеђујурисдикције Рима и Цариграда на Балкану. Цариград још добија и све варварскеземље.

38. ИСТОРИЈСКИ КРИТЕРИЈУМИ ПРОГЛАШЕЊА АУТОКЕФАЛНОСТИ

Историјско – канонски преглед црквене организације води следећим закључцима:1) Термини аутокефалија и аутономија употребљени су за једноставно дефинисање

црквене административне јурисдикције на одређеној територији. Због тога су они ушли у

55SOBINA

канонско право после увођења митрополитанског система на I В. С. Цркве свих грађанскихпровинција са митрополитима на челу јесу први облик аутокефалних Цркава.Аутокефалност митрополија мање, више је одржана до IV В. С., када је укинутаинституцијом патријаршијског система (пентархија). Увођењем канонског првенства частипоражена је тактика олаког проглашавања аутокефалних Цркава.

2) Развој административне организације Цркве има за циљ гарантовање највећегмогућег јединства помесне и католичанске Цркве у вери и љубави.

Аутономија помесне Цркве одувек као језгро има суверено право посвећењаепископа и суђења епископима у обласним епархијама. У Цркви је незамисливо раздвајањеадминистративне власти и свештеничке власти. Канонско вршење права посвећењаепископа и суђења епископима је једини сигуран критеријум истините евхаристије у свимпомесним Црквама обласне епархије. Административни поглавар изражава ту сигурностсвим помесним Црквама у свету, док у исто време, прима исто такво сведочењеадминистративних поглавара других црквених епархија. Административни поглавар делујеу двоструком смислу да би сведочио идентичност искуства у Христу. Према томе,аутокефалност једне Цркве има циљ служења помесном и католичанском јединству, а аконије тако, онда она постаје циљ за себе и страна сврси због које постоји.

3) Јединству Цркве у истинитој вери и љубави, такође служе, према црквеномпредању одређене Цркве које су својом традицијом стекле велики ауторитет унутар Цркве ичије се мишљење цени када је реч о разматрању проблема вере. Те катедре чине основупатријаршијског система. Епископи катедри Рима, Цариграда, Александрије, Антиохије иЈерусалима – у сладу са одлукама IV В. С. – постају петорица поглавара пет аутокефалнихобласних епархија католичанске Цркве. Њима су подређени митрополити који су изгубилисвоју аутокефалност, осим Кипарске Цркве и Цркве Источног Илирика, која није билапредмет посебног административног уређења. Тврдње о успостављању папског викаријатау источној Илирији већ на почетку 5. в. немају основа.

4) Васељенски сабор је канонски орган за увођење општих канонских реформи уадминистративној организацији Цркве. На васељенским саборима су донете одлуке оувођењу митрополитанског и патријаршијског система. Међутим, и велики сабори могу дадоносе одлуке општег значаја, као нпр. Цариградски сабор 381. г. који су чинили самоепископи истока, касније је признат за васељенски. У том смислу општи илипатријаршијски сабори источних Цркава или ендимуса сабори Васељенске патријаршијемогу да доносе административне одлуке од општег интереса. Ендимуса сабори којимапредседава васељенски патријарх, и који изражава мишљење патријаршијских катедриистока, могу да прогласе Цркву аутокефалном или да јој дају патријаршијско достојанствопо части. На пр. патријаршијско достојанство Бугарске Цркве, или Српске Цркве итд.

5) Ендимуса сабор Васељенске патријаршије, у принципу располаже канонскомадминистративном надлежношћу да уздигне једну Цркву у патријаршијску част идостојанство, али се у том случају захтева посебна канонска сагласност свихпатријаршијских катедри Истока. Овај принцип сагласности важи и када је у питањуукидање патријаршијске катедре. Пример је уздизање Руске Цркве на ниво патријаршије,као и њено укидање за време синодалног периода.

Васељенска патријаршија поседује право да поједине Цркве проглашавааутокефалним, без додељивања патријаршијског достојанства, и без претходне канонскесарадње са другим источним катедрама. У том случају прва реч припада Васељенској

56SOBINA

патријаршији и катедри од које се одваја административна црквена област која тежиаутокефалности.

6) Одлуке васељенских сабора јасно показују црквену осетљивост када је реч орушењу неоспорене обласне јурисдикције катедре коју она врши над неком Црквом, билоканонски или према обичају.

7) Аутокефалност једне цркве неодвојиво је повезана са територијално одређеномдијецезалном облашћу, чије помесне Цркве чине само једно административно тело. Поделесе врше према територијалним административним критеријумима. Незамисливо је саканонске тачке гледишта признавање аутокефалности цркве народа који је лишенсопственог територијалног простора, конкретног и прецизно одређеног. Због тогаПравославна црква никада није прогласила аутокефалност Цркава номадских народа.

8) Покретање канонског поступка за проглашење аутокефалности једне црквеприпада оном који, одлукама васељенских сабора заузима прво место у канонском пореткупрвенства части. У историји Православне цркве свака иницијатива за проглашење илиукидање аутокефалности једне Цркве увек је повезана са посебним ауторитетом Васељенскепатријаршије.

9) Проглашење аутокефалности једне цркве претпоставља стриктно поштовање свихпринципа канонског права Православне Цркве.Важно је да Црква која се проглашава аутокефалном:

а) поседује унутрашњу самодовољност за вршење права посвећења и суђењаепископима сопственим средствима;

б) да у довољној мери образложи и докаже спољашње или пастирске разлоге збогкојих је тај црквени чин неопходан;

в) да тим проглашењем не долази у сукоб са канонским предањем које се односи нато питање: на пример, својевољно проглашење аутокефалности је супротно канонима, илиједнострано проглашење које повређује постојеће канонско предање, итд.

Савремена искуства Православне Цркве јасно показују тужне последице које трпијединство Цркве због оваквих одступања (административни проблеми дијаспоре,„аутокефалност“ тзв. Македонске цркве, напетости у односима Православних Цркава).

10) Аутокефалност једне Цркве утврђена канонском процедуром своди се на границедијацезалне области којој је призната привилегија аутокефалности.

11) Канонски критеријуми који се односе на проглашење аутокефалије, који сунастали током периода васељенских сабора и даље важе за проглашење аутокефалије једнепомесне Цркве. Тако, када је у 19. и 20. веку, васељенска патријаршија, најпре прогласилааутокефалност православних цркава, патријаршијским и саборским Томосима, за њом су сесве аутокефалне Цркве са тим сагласиле. Тај канонски оквир може да гарантује нераскидивфункционални однос административних структура Цркве и њеног јединства не само у вери,већ и у љубави.

12) Поступак проглашења аутокефалности помесне Цркве, треба да буде заснован нацелини канонског предања, нарочито на критеријумима које су установили васељенскисабори и дуга црквена пракса. Само ће тако проглашење бити канонско.

Припремна међуправославна комисија о светом и великом сабору православнеЦркве, која је заседала у Женеви 1993. год. формулисала је документ под насловом„Аутокефалија и начин њеног проглашења“. У њему се говори да институција аутокефалијена аутентичан начин изражава један од суштинских аспеката православног еклисиолошког

57SOBINA

предања о односима помесне Цркве и католичанске Божије Цркве. Перихореза помесног ивасељенског одређује функционални однос административне организације и јединстваЦркве. Утврђена је потпуна сагласност о ономе што се односи на канонске услове који супотребни за проглашење аутокефалности помесне Цркве, тј. сагласност и деловање „мајкеЦркве“ и улога васељенске патријаршије и других аутокефалних цркава у поступкупроглашења аутокефалности.

39. ПОЈАМ ЦРКВЕНЕ ИМОВИНЕ, ЊЕНО ПОРЕКЛО И ВРСТЕ

Да би Црква могла да функционише, потребна су јој одређена материјална средства.Право Цркве да поседује имовину, има основе у грађанском и божанском праву. Да биЦрква могла да одговори својим задацима: вршење богослужења, помоћ сиромашнима,болеснима, мисији и др. – потребни су јој људи, чије издржавање изискује средства.

У старом римском праву, имовина која је била намењена култу богова, звала се resdivini iuris. У Цркви, ове ствари се деле на предмете који су освећени и употребљавају се набогослужењу (res sacrae) и на све остало што представља извор средстава за подмирењецрквених расхода (res ecclesiasticae). Док је Црква била collegium illicitum – тј. неправнолице, није била правно способна да стиче имовину. У прва три века, имовина Цркве језависила од става самог владара према хришћанима. Да би опстала, Црква се организовала удруштва сиромашних, за чије постојање нису била потребна одобрења од стране државе.Ова друштва су живела од добровољних прилога. На овај начин, Црква је набављала свешто јој је било потребно за обављање богослужења и друго. На гробовима мученика,хришћани су зидали своје храмове, а за то су се користили установом „удружење погреба“.

После Миланског едикта (313.), однос државе се мења у корист Цркве. Црквенаимовина је увећана, а нарочито после Закона (321.), када је омогућено да свако ко жели,може да поклони Цркви све своје имање. Црква је по више правних основа могла да стичеимовину. Цар Константин је Цркву ослободио редовних пореза и изједначио је са имовиномцарског дома. Како се временом увећавала црквена имовина, државна благајна је ималаштету, тако да се и на црквену имовину почео наплаћивати редовни порез, али је она билаослобођена ванредних пореза. У раној Византији, донета су два закона, којима јеограничено право Цркве на стицање имовине. Ови закони нису остали дуго на снази.

Имовина СПЦ у средњевековној Србији је имала исти положај као имовина Цркве уВизантији. У време турског ропства, имовина је била одузимана у значајној мери. Украљевини Србији, била је под надзором министарства просвете и црквених дела. ПослеПрвог Светског Рата, аграрном реформом је одузет велики део земљишта. А после ДругогСветског Рата, одузет је највећи део црквене имовине, те је тиме СПЦ доведена на ивицуопстанка.

40. ВЛАСНИШТВО НАД ЦРКВЕНОМ ИМОВИНОМ И ОДГОВОРНОСТ ЗАЊЕНО КОРИШЋЕЊЕ

58SOBINA

У прво време, контролу над црквеном имовином водили су епископи. Када је Црквадобила статус правног лица и када је почела да стиче непокретну имовину, која се брзоувећавала, показала се потреба да контролу над црквеном имовином врше одређена лица.Црква је по узору на грађанске власти установила службу defensores ecclesiarum – црквениекдици, који су водили бригу о црквеној имовини. Поред екдика, установљени су и економи,а IV В. С. је својим 26. каноном одредио да свака епархија мора да има економа.

Државно законодавство је донело више закона који се тичу економа. Он је могаобити постављен само по споразуму између Цркве и државе. Он је имао велика овлашћења иморао је подносити све рачуне епископу на преглед и одобрење. Тек у 12. в. држава јепочела да врши контролу рада економа. Поред епархијске имовине, постојали судобротворни заводи, црквени заводи и манастири, који су такође имали право на стицањеимовине.

41. РАСПОЛАГАЊЕ ЦРКВЕНОМ ИМОВИНОМ И ЊЕНА НЕОТУЂИВОСТ

Од најстаријих времена, строго се водило рачуна о томе шта је црквено а штаприпада клиру.

То није смело да се меша. 40. канон Апостолских правила прописује да се тачно знајуствари епископове и ствари божије. Дакле, није смео да буде оштећен ни епископ, а ниЦрква. Римско право је познавало освећене ствари и места која се не могу отуђивати. То јеЦрква прихватила, а држава својим законима потврдила. Изузетак је постојао када је Цркваод отуђења имала корист. Ако Црква претрпи штету, онај ко је то дозволио, губи своје местои на основу судске пресуде подлеже казни, с тиме да надокнади штету. До отуђења је моглода дође, када је требала помоћ сиромашнима, посебно у време глади, када треба ослободитиратне заробљенике, када је држава у опасности од непријатеља и потребна јој је помоћ, иликад се докаже оправдан узрок за отуђење. Да би отуђење било признато, потребно је да отоме црквени суд одлучи, а да држава да одобрење. Код отуђења се мора водити рачуна дасе иметак не преда у руке јеретицима, расколницима итд. Манастири или друге цркве суимали право прече куповине. Предмети од метала, ако нису ишли у руке Цркве, морали суда буду претопљени, да изгубе свој претходни облик.

Касније је као разлог за отуђење, прихваћена и потреба да се набаве неопходнибогослужбени предмети, да се сагради нови или поправи стари храм.

Издржавање свештенстваУ различитим временима, постојали су различити извори за издржавање клира. Када се има на уму да клирицима није дозвољено да се баве световним службама и да

су дужни да целог себе ставе у службу Цркви, а уз то, да су свештеници породични људи,Црква је морала да води рачуна и о њиховом издржавању.

Општа је норма: „Ко олтару служи, од олтара треба и да живи“. Многобројни суканони који ово регулишу. Апостолски 4. канон прописује да се првине сваког другог плодашаљу дому епископа и презвитера, али не ка олтару. А они да то поделе ђаконима и осталимклирицима.

Касније је уведена новчана награда клиру, давање одређеног имања на коришћење,бир и епитрахиљски приходи. Од ових начина, најједноставнији је месечна платасвештенству (Грчка) и награда свештенику за извршену свештенорадњу (тзв. епитрахиљски

59SOBINA

приходи). Најнепопуларнији и за свештеника најтежи, био је бир. Монасима обезбеђујеманастир све што им је потребно. Епископа издржава његова епархија, а Патријарха –Патријаршијски Управни Одбор. Све оне који раде у Цркви, издржава тело у којем раде.

42. КТИТОРСКО ПРАВО

Ктиторско право, долази од грчке речи „ктитор“ (држати у власти, стећи). Када јеЦрква добила могућност да неометано гради храмове, и све друге објекте, поједини богатихришћани су од својих средстава подизали објекте који су били потребни Цркви. То су увекчинили у споразуму са епископом. Уз то, обезбеђивали су и извор за одржавање тог објекта.Епископ је имао право и да забрани да неко буде ктитор, ако је јеретик, расколник, итд. илиако није био у могућности да материјално обезбеди све оно што се од ктитора тражи.Ктитор може да буде сваки православни верник, без обзира на пол или сталеж. Поредфизичких лица, ктитори могу да буду цркве, села, фондови итд.

Ктиторско право стиче се на два начина: оригинерно и деривативно.Оригинерно стицање ктиторског права је подизање објекта и обезбеђивање средстава

за његово издржавање. То право се стиче и обнављањем или проширивањем зграда – такавктитор је други ктитор. Ктиторско право може да се стекне и путем привилегије, тј. кадаЦрква дарује ктиторско право одређеном појединцу због његових заслуга.

Дериватни начин стицања овог права настаје поклоном, наследством, заменом илиодржајем. Када неко поклања своје ктиторско право својој супрузи, на пример, или кадазаменом мења један објекат за други. Ктиторско право се у Византији могло стећи иодржајем који је морао да буде дужи од 40 година.

Ктитор је имао већа права од другог ктитора, као и од оног који је ктиторство стекаонаследством. Дужност ктитора је да се стара о унапређењу имовине, да се она користи упредвиђене сврхе, да је заступа код суда и др. Ктитор има право да напише типик, или да гадопуни, који мора да буде у сагласности са канонским правом. Његови наследници немајуто право. Уз типик мора да постоји и хрисовуља (пописна књига) – садржала је све оно штоктитор дарује манастиру. Ктитор је имао право да предложи епископу игумана манастира,или пароха. Епископ није морао да уважи овај предлог ако нису испуњени канонски услови.Ктитор није имао право на уживање имовине коју је поклонио, осим у случају даосиромаши, не својом кривицом. Ктитор је имао право и на почасно место у храму, да сепрви помиње на богослужењу, да у храму буде сахрањен, да буде насликан у храму каоктитор, итд. Међутим, он не може ништа да предузме без сагласности епископа.

Епископ има право да врши контролу над ктиторовим радом на два начина: лично ипреко својих изасланика. Ктиторско право престаје смрћу, поклоном од стране самогктитора или одузимањем овог права од стране епископа.

43. УСЛОВИ, ВРЕМЕ И МЕСТО СКЛАПАЊА БРАКА

60SOBINA

Православни брак је света тајна којом се два лица различитог пола, на начинпрописан Црквом, везују доживотном и телесном везом ради потпуне животне заједнице ирађања и васпитања деце.

Из овог разлога произилазе три брачна услова: 1) да су два лица различитог пола,2)да постоји слободна воља оних који желе да ступе у брак и 3) да је изјава воље дата предсвештеником у присуству сведока (кумова) и родитеља. Нико не може да заступа друго лицеу тренутку венчања у храму.

У римокатоличкој Цркви дозвољено је склапање брака преко посредника.Поред слободно изјављене воље, лица морају да испуњавају и друге услове

(пунолетство, душевно здравље и др.).Венчање треба да буде обављено у оном облику којије прописан црквеним типиком.

Венчање не може да се обави овим данима: средом и петком сваке седмице; одпочетка божићног поста до св. Јована; од почетка сиропусне до Томине недеље; за времеПетровског и Госпојинског поста; на дан Усековања главе Св. Јована и на Крстовдан. Намолбу младенаца, надлежни епископ може у изузетним случајевима дати благослов да севенчање изврши у дане када је то забрањено.

Место за венчање је Храм и то пре подне. Ван Храма је дозвољено са одобрењемепископа. За време ванредних околности (време рата, поплаве, опште смртне опасностиитд.) венчање може да се изврши и ван Храма, у друге дане и у друго време дана, а црквениобред у крајњој нужди, може да се сведе на формулу венчања: „Господе, Боже наш, славом ичашћу венчај их!“ То је допуштено и без претходног допуштења од епископа, с тиме да јесваки такав случај парох дужан да пријави епископу ради оправдања. Време за венчање јепре подне, јер се пре подне служи света Литургија на којој су се младенци у раној Црквипричешћивали, припремивши се постом и молитвом.

Предбрачни испит Установљен је да би се извршиле одређене припреме за венчање. Они који желе да се

венчају, морају да се јаве надлежном пароху. Ако су младенци из различитих парохија, запредбрачни испит је надлежан парох веренице, док је за венчање надлежан парох вереника.Ако су младенци из различитих парохија, вереников парох издаје му крштеницу и писменуизјаву да његов парохијанин није ожењен и да може извршити предбрачни испит. Поредсвештеника, испиту присуствују вереници, два сведока и њихови родитељи. Предбрачнииспит се може извршити у Храму или у дому једног од вереника и то пред славском иконом.

Свештеник је дужан да претходно провери њихово знање из вероучења, знање молитава,схватање брака и живота, да ли слободно желе да ступе у брак, да ли не постоје каквесметње или забране… Ако је све у реду, свештеник ће прочитати прописане молитве и датибудућим супружницима одређену поуку. Записник о предбрачном испиту, потписујувереници, њихови родитељи, сведоци и свештеник. Ако постоји каква сметња, свештеник једужан да их упозори на то и, ако је потребно, затражиће одређено разрешење од епископа.Епископ то чини тек пошто вереници напишу молбу која се њему доставља, преконадлежног свештеника с његовим предлогом.

О обављеном предбрачном испиту парох веренице обавештава пароха верениковог, иу акту наводи када ће обавити три оглашења за ступање у брак. Оглашавања се врше у тринедељна или празнична дана у храмовима и вереника и веренице. Циљ ових оглашавања једа се Црква упозна да ће се њена два члана венчати, па ако је коме позната нека чињеница

61SOBINA

која спречава тај брак, свако је дужан да то пријави свештенику. Епископ може разрешитимладенце од оглашења на њихову молбу, а на предлог пароха.

Сведоци на венчању морају бити пунолетни, крштени и православне вере. Као доказза то им служи извод из матичне књиге рођених и крштених. Ако су сведоци у браку, морајубити у црквеном браку. Сведоци на венчању не могу бити: нехришћани и познатибезверници; хришћани неправославног исповедања; лица исључена из црквене заједницедок казна траје; монаси и свештеномонаси; лица лишена права да предлажу покретањепоступка у СПЦ (Чл. 67 Брачних правила).

Обред венчања врши свештеник или епископ. Свештеномонах може извршитивенчање по благослову добијеном од епископа. У црквену матицу (књигу) венчаних, у рокуод осам дана, морају бити уписани сви подаци о извршеном венчању. Упис у матицу вршипарох вереника.

44. БРАЧНЕ СМЕТЊЕ - НЕУКЛОЊИВЕ

1. Прописане године старости – не навршена 16. година за мушко, и 14. за женско2. Крвно сродство у правој линији без обзира на степен сродства3. Крвно сродство у побочној линији до 4. степена закључно4. Двородно сродство до 3. степена закључно, као и сродство између два брата и две сестре

које је у 4. степену5. Духовно сродство и сродство по усвојењу до 2. степена закључно6. Сродство из ванбрачног рођења у правој линији, без обзира на степен сродства; а у

побочној до 3. степена закључно7. Постојећи брак8. Ранија 4 брака9. Коначно искључење из Црквене заједнице10. Свештенички чин11. Монашки завет12. Доживотна забрана ступања у брак (на основу закона или правоснажне пресуде)13. Разлика вере (муслиман, јеврејин, будиста…..)

Крвно сродство се зове и природно сродство. То је веза која настаје рођењем једноглица од другог лица, или рођењем два лица од заједничког предка. Ово рођење може бити убраку или ван њега, па се и зове брачно или ванбрачно. Оба имају исту важност.

Степеном се назива веза једног лица са другим, која је заснована рођењем. Свакорођење је један степен.

Када се више степени непрекидно продужава они чине линију (линеа) или лозу (ордо).Линија која иде од родоначелника ка потомцима, тј. Од оца ка сину, зове се нисходналинија. Када иде од једног лица према његовим прецима, тј. Од сина ка оцу зове се усходналинија. Линија може бити и побочна, када су два лица настала од заједничког предка (кадасе крене од једног лица усходно ка првом заједничком предку, па се од овога спуштанисходно).

Двородно сродство је сродство које постаје услед брачне везе између два рода(пријатељство). Веза сродника са једне и друге стране брачног пара. Однос мужа каобрачног лица са сродницима жене као брачног лица зове се тазбина, обрнуто се назива

62SOBINA

пријатељство. Брак између мужа и жене никада се не рачуна као степен јер су они једнобиће. Пример: ташта са својим зетом је у првом степену двородног крвног сродства.

Трородно сродство настаје закључивањем два брака који спаја 3 породице. Пример:између моје жене и мога очуха, између мога зета (мужа моје сестре) и моје жене, ја са својомшурњајом (женом мога шурака - жениног брата) стојим у другом степену трородногсродства (ја сам из једног рода, жена таст и шурак из другог, а шурњаја из трећег рода).

Духовно сродство настајем Крштењем. Онај који се крсти ступа у духовну везу сасвојим кумом (духовним оцем). Степени се броје исто као и у крвном сродству. Кумовање сеизједначује са рођењем. Степени се броје само у правим нисходним линијама од кума икумчета и њихових крвних сродника.

Сродство по усвојењу или усиновљењу изједначује се са духовним. Усиновљење бивакада брачни другови посине неко друго дете, да им буде у свему уместо правог детета.

45. БРАЧНЕ СМЕТЊЕ - УКЛОЊИВЕ

Уклоњиве су такве које чине склопљен брак ништавним само дотле, док постојећабрачна сметња не буде уклоњена и брак на тај начин буде оснажен. Уклањање брачнихсметњи се увек врши пре склапања брака. Постоје и брачне забране поред којих склопљенбрак јесте ваљан, али недозвољен. Такав брак се не поништава, већ супружници подлежуцрквеним казнама, уколико су знали да постоји каква забрана. Забране се могу уклонити илиразрешити. 1. Не навршена 18. година за мушко и 16. за женско2. Крвно сродство у побочној линији од 5. до 7. степена закључно3. Двородно сродство од 4. до 6. степена закључно, осим у изузетним случајевима4. Трородно сродство до 3. степена закључно5. Духовно сродство и сродство по усвојењу од 3. до 7. степена закључно6. Ништаван брак, док није престао или није судски поништен7. Ранија 3 брака8. Разлика вероисповести9. Прељуба између лица који желе ступити у брак10. Заједничко рађење о глави брачном другу једнога од лица која жеел ступити у брак11. Старост преко 70 година за мушко и 60 за женско, као и разлика међу супружницима

преко 15 година

46. БРАЧНЕ ЗАБРАНЕ

Брак који је склопљен , а постоји забрана, сматра се ваљаним, али није дозвољен. Нацрквену одговорност позивају се: младенци, свештеник, кумови и родитељи младенаца.Брачне забране могу да се уклоне или разреше. Брачна правила деле ове забране у три групе:

а) Лична брачна забрана – позната је као удовичка црнина. Неопходно је да послесмрти или развода прође одређени временски период.

63SOBINA

б) Забране због недостатка пристанка – Лица која нису пунолетна не могу безодобрења својих родитеља да ступе у брак. Раније нису могли ни пунолетни, али је овазабрана укинута;

Свакоме ко је завршио неку теолошку школу је неопходан благослов надлежногархијереја; Лице чији је брак разведен због разлога који за собом повлачи епитимију, неможе да ступи у брак док искључење траје.

в) Забране због недостатка облика – Забрана венчања без правилно извршеногпредбрачног испита и оглашења;

Извршен предбрачни испит морално обавезује вернике на ступање у брак у најдужемроку од шест месеци (предбрачни испит чини забрану за склапање брака са трећим лицем,ако се после шест месеци вереници не венчају, обавеза и даље остаје);

Свештенослужитељ мора да благослови брак на начин како је то прописаноТипиком;

Забрана венчања у време које забрањује Црква, на месту које није одређено завенчање или је венчање обавио ненадлежни свештеник.

47. РАЗВОД БРАКА

Једно од битних својстава брака јесте да је НЕРАЗВЕДЉИВ, све док су живи муж ижена. Раскинути брачну везу може смрт или таакв узрок који руши моралну или религиознуоснову брака. Римски грађански закони о браку говоре да је развод брака био на вољусупруга. Ступивши у савез са државом, Црква је морала да брак одвоји и уздигне на вишиниво од договора две слободне стране. Требала је да укине закон по коме су могли муж ижена да се договорно раставе те да се одмах могу оженити или удати за другога. Требало јојје неколико векова борбе, док је успела, да и грађанско грчко-римско законодавство забранитакав развод. Константин Велики је 331. године издао закон којим дозвољава развод ако је упитању прељуба и преступи који воде за собом смрт или доживотну робију. Јустинијан је542. својом новелом донео да развод може бити:

1. Ако је један од супружника осуђен на смртну казну;2. Када супружници допадну у стање једнако физичкој смрти;3. Прељуба;4. Када нема физичког услова за брак;5. Када муж и жена желе да се посвете монашком начину живота, али само ако су обоје

изразили жељу.Овом новелом, а касније и другом 556. осуђује се сваки развод који није проглашен на

основу ових узрока. Ова новела је унесена у номоканон 14 наслова који је у 10. Векупроглашен као општеобавезни зборник за сву Цркву. Даље говорим о бракоразводнимузроцима...

48. БРАКОРАЗВОДНИ УЗРОЦИ ПРЕМА БРАЧНИМ ПРАВИЛИМА

У бракоразводне узроке према Брачним правилима спадају:

64SOBINA

Прељуба – увређени супружник је могао да тражи развод брака, али може и даопрости прељубу и да и даље настави да живи у браку. Међутим, свештено лице не може даопрости прељубу својој жени, него је дужно да се одвоји од ње чим сазна за прељубу и дасместа покрене спор о разводу брака. Ако то не учини, сматраће се кривим. То је у складу са8. каноном Неокесаријског сабора.

Рађење о глави брачном другу – Цар Јустинијан у 117. Новели говори о томе.Касније је овај бракоразводни узрок унет у канонске зборнике и сада се налази у Брачнимправилима православне Цркве. Брак се разводи кривицом брачног лица које свесно санепријатељском намером доведе у озбиљну опасност живот или телесну сигурност свогбрачног друга, без обзира на то да ли је лице извршило покушај лично или посредствомтрећег лица. Узима се да постоји рађење о глави: ако брачно лице, затајивши своју заразутешком полном болешћу или обманувши свог брачног друга о природи те болести, вршиполно општење са својим брачним другом; ако један брачни друг употребљава противдругога подмукла средства, за која зна да могу озбиљно да нашкоде здрављу његовогбрачног друга; ако један брачни друг свесно и намерно пропусти да отклони од свог брачногдруга озбиљну опасност за живот или здравље, за коју зна да прети његовом брачном другуса треће стране, а он може да је отклони без веће опасности по себе.

Намерни побачај – Црква сматра побачај убиством. Брачна правила прописују да себрак разводи кривицом жене која намерно побаци свој плод или намерно и трајно спречавасвоје оплођење. Побачај није намеран када се изврши на основу одлуке лекарске комисије, усврху очувања живота мајке.

Злобно напуштање брачног друга – Брак се разводи кривицом брачног лица, којесвог брачног друга злобно напусти и живи од њега одвојено и неће, ни на позив црквеневласти да се врати и успостави брачну заједницу.

Не сматра се злобним напуштањем, ако брачни другови живе одвојено по доказаномспоразуму, ако је једно брачно лице принуђено да због злостављања напусти свог брачногдруга.

Нестанак брачног друга – Ако један брачни друг напусти брачну заједницу инестане, а годину дана се о њему ништа не сазна, брачни друг може да затражи разводбрака.

Телесна и душевна болест – Брак се може развести због неизлечивог лудила које јенастало код једног брачног лица за време брака, ако то лудило потпуно онемогућава свакудуховну и телесну везу са полуделим и доводи у животну опасност његовог брачног друга.Развод брака, може се дозволити само на основу лекарског мишљења прибављеног убракоразводној парници.

Морална поквареност – Брак се може развести због моралне покварености брачноглица, која потпуно онемогућава животну заједницу достојну тајне брака (противприроднополно дело, ако стално не врши брачну дужност из потпуне обести, а у року од најмањеједне године, ако стално злоставља брачног друга итд.). Пресуда о разводу брака у случајуморалне покварености може се донети само једногласним закључком судског већа.

Отпадништво од православне вере.Брачна правила СПЦ не познају споразумни развод брака.

65SOBINA

49. ДРУГИ И ТРЕЋИ БРАК

Само први брак је брак у пуном смислу речи. Други и нарочито трећи брак су крајњеснисхођење Цркве људским слабостима. Постоји нарочито последовање за њихово склапање, које има изразито покајни карактер. Ипак, уколико је други супружникпрвобрачан, венчање се ради њега врши према чину за првобрачне. Улазак у други и трећибрак подразумева одређена ограничења. Други брак подразумева одређену епитимију, затимнемогућност ступања у клир, као и забрану свештенику да узме учешћа у свадбеном весељу. Трећи брак Василије Велики отворено назива блудом. Па ипак, он је имао вековну традицију у грчкоримском праву, и Црква није успела да га искорени. Допушта сеса највише четрдесет година, уколико особа нема деце. Ако има највише тридесет година,допушта се без обзира има ли деце. У зависности од старости и имања или немања деце,одређује се епитимија, у сваком случају већа него за други брак. Четврти брак, по тврдњи Милаша (и Мајендорфа), није допуштен. Томосизмирења из 9. века, којим је окончан игнатијевско фотијевски сукоб, одобрио је цару ЛавуМудром да ступи у четврти брак. Краљ Милутин се чак пет пута женио. Видимо да јеснисхођење Цркве понекада ишло невероватно далеко.

50. МЕШОВИТИ БРАК

Мешовити брак је брак између две особе различитих хришћанских конфесија.Мешовити брак Црква не благосиља, него га пре трпи, као мање зло у некимситуацијама. У том случају, настоји се да се обезбеди да ће деца бити васпитана управослављу.

Брак са припадником јеретичке заједнице сасвим је немогућ, јер га изричитозабрањује етошести сабор. Изузетак се чини уколико је брак склопљен у јереси, а затим сеједан од брачника обратио у православље.

Брак са припадником расколничке заједнице може се толерисати. Најпре свимсредствима треба тежити да се такав брак не оствари. Ако то не успе, треба покушатиобратити другу страну у православље. Ако ни то не успе, треба осигурати да ће деца битикрштена и васпитавана у православљу. У данашње време, овај последњи захтев може битииспуњен у браку са протестантом, али не и са католиком, с обзиром да католичко брачноправо са своје стране поставља исти захтев.

Грађански закони по овом питању свакако играју улогу, уколико се не косе сацрквеним одредбама о мешовитом браку. Уколико се склопи мешовити брак премаграђанским одредбама које нису у складу са црквеним, Црква такав брак посматра као грађански.

51. ИЗЛАЗАК ИЗ ЦРКВЕ

66SOBINA

Крштење је неизбрисиво. Као што се физичко рођење не може учинитинепостојећим, исто тако ни „друго рођење“ - крштење не може бити избрисано, нити гасе човек може одрећи. Није могуће „раскрстити се“. Човек који је једном примио крштење остаје хришћанин читавог живота, и као хришћанин ће изаћи на Христов суд.

Неизбрисивост крштења ипак не значи да није могуће изаћи из Цркве. Живљењеу Цркви значи активно служење у звању у које је човек постављен приликом уласка уњу. То најпре значи учешће у евхаристијском сабрању. Крштење је „улазница“ заевхаристију као централну тајну Цркве. Према томе, припадност цркви се крштењемстиче не као датост, него као задатост. Могућност да припадност Цркви останенеостварена упркос крштењу објашњава се тиме што Црква не припада овом веку, иако борави у њему. Кроз Цркву сваки хришћанин на исти начин борави у овом, али припадабудућем веку. Зато живот у Цркви зависи од сваког верног понаособ. Ако немаактивног живота у Цркви, крштење постаје само знак пасивног припадања Цркви, што данас видимо као чест случај.

Испитивање себе ради учествовања у евхаристијској трпези захтев је којипроистиче из чињенице борављења у овом свету. Крштење значи умирање за овај век ирађање за будући. Зато је учествовање у евхаристијском сабрању неспојиво сапређашњих греховним живљењем, које је знак припадности овом свету.

Међутим, с обзиром да је сваки хришћанин члан тела Христовог, испитивање нијесамо лична ствар, него и ствар целе Цркве, с обзиром да враћање неких њених члановагреховном животу, њиховим учествовањем у евхаристијском сабрању, постаје враћањегреховном животу целе евхаристијске заједнице. „Мало квасца укисели све тесто“. Збогтога постоји могућност одлучења.

Одлучење недостојних чланова од стране Цркве произилази из есхатолошкеприроде евхаристије као тајне Цркве. Црква од причешћа одлучује оне који сунедостојни Царства Божијег, тј. оне који настављају да живе греховним животом. Такође, одлучењу су подвргавани они који су се оглушавали о истине вере, као и оникоји су одступали од вере. Одлучење значи прекид активног црквеног живота.

Старозаветно одлучење такође је имало утицаја на црквену праксу. Устарозаветном периоду постојало је три облика одлучења: 1) привремено одлучење јетрајало тридесет дана, и подразумевало учешће у храмовној молитви али на посебномместу, као и забрану свима да се приближавају одлученима на више од два метра; 2)доживотно одлучење, које је значило забрану уласка у храм и општења сасународницима; и 3) смрт, обично каменовањем, што је касније забранила римскавласт. Осим тога, грех појединца схватан је као грех народа, као и затим у Цркви.

Први познати пример одлучења од Цркве налазимо у 1 Кор. Апостол Павлесаветује Коринћанима да одлуче једног блудника, који је имао односе са својоммаћехом. Апостол их прекорева што су „надувени“ уместо да плачу. Блудника треба„предати сатани на мучење, да би се дух спасао у дан Господа Исуса“. У поређењу састарозаветном праксом, овај случај је најприближнији другом облику одлучења, маданије идентичан.

Циљ одлучења јасно истиче апостол Павле: спасење „у дан Господњи“. Осимпарусије, у раној Цркви тај израз означава и евхаристијско сабрање. Циљ одлучења је, дакле, поновно учествовање у евхаристијском сабрању када се излечи узрок одлучења. Одлучени остаје пасивни члан Цркве, док не буде опет примљен у евхаристијску

67SOBINA

заједницу. Одлучење, дакле, није и не може бити апсолутно. Потпуна духовна смрт неможе наступити пре физичке. Томе говори у прилог чињеница да се поновно примањеодлученог никада није вршило поновним крштењем. Крштењски печат је неизбрисив.

Одлучење има локални карактер. Као што се крштава у једној конкретнојлокалној заједници и живи у њој, исто тако члан Цркве може бити одлучен само одстране своје заједнице. Друга Црква може само да укаже на евентуалну потребу заодлучењем. Овај принцип је веома поштован у раној Цркви. Па ипак, иако одлучењекао чин има локални карактер, последице се тичу свих Цркава. Одлучени у једнојЦркви био је одлучен у свакој Цркви. Међутим, неће сви то прихватати, и често ћедолазити до злоупотреба. Потреба за решавањем тих злоупотреба, према Зизјуласу, иницирала је појаву сабора као израза саборности Цркве. Ексклузивно право локалнеЦркве на одлучење свог члана биће у принципу поштовано у Византији, мада ће битидоста злоупотреба од стране митрополита и патријараха. Са друге стране, бићезлоупотреба и од стране надлежних епископа, који ће своје епархијане анатемисати изразлога који се тичу личног интереса. У новије време одлучење у пракси губи својлокални карактер. Једна од индикација тога је да је у току синодалног периода у РускојЦркви право одлучивања припадало Синоду, а не епископу.

Одлучење има личносни карактер. Одлучена може бити само конкретна особа илигрупа особа. Формуле одлучења које налазимо у канонима у вези са некимпреступима или јересима имају опште карактер. Оне зато могу бити само основа заодлучење, а саме по себи не представљају чин одлучења. Да би се неко одлучио, мора битидонета одлука Цркве. У Средњем веку је на западу постојало масовно одлучење -интердикт: забрањивано је вршење богослужења у једној области. У Московској русији јепостојало одлучење читавог дома, заједно са послугом и кметством. Ове појавенарушавају канонско предање.

Прекид општења. Још један специфичан случај је „одлучење“ једне локалне Цркве.У предникејском периоду оно се изражавало кроз прекид општења са дотичном заједницом.Први случај прекида општења са једном Црквом био је прекид општења римске Цркве самалоазијским Црквама за време пасхалних спорова. Овај прекид општења имплицирао је да су скоро све остале Цркве прекинуле општење са малоазијским Црквама. Ово јеједини начин који је у складу са еклисиологијом. Ако прекид општења са једном Црквомпоприми јуридички карактер, то значи нарушавање еклисиолошких принципа.

Рецепција одлучења и апелација. Одлучење није јуридички чин, него пројававоље Божије Духом Светим. У доникејском периоду одлука о одлучењу доношена је наиницијативу епископа, уз сагласност народа. Затим су остале Цркве реципирале одлуку, што се у пракси манифестовало тако што су Цркве од највећег ауторитета прихваталеили одбацивале одлуку, а остале их затим следиле. Ако одлука наиђе на негативнурецепцију осталих Цркава, то значи нецрквени карактер одлуке, и локална Црква једужна да је измени или преиспита. Зато је одлучена особа имала могућност да сеобрати другим црквама са молбом за негативну рецепцију. Васељенски сабори доносевелику реформу, према јуридичким критеријумима. Рецепција бива замењенамогућношћу апелације (жалбе) вишој црквеној власти - помесном сабору. Ово нијесасвим неоправдано, с обзиром да су злоупотребе у овој сфери биле честе.

Степени одлучења. У раној Цркви одлучење је значило немогућностучествовања у заједничкој молитви. Одлучени су излазили са евхаристијског сабрања

68SOBINA

када и оглашени, и врата су се затварала. Одлучење је такође подразумевало забрануприватних молитвених сабрања са одлученима. Одлучени је за Цркву као незнабожац, учему нема степеновања. Међутим, када је евхаристија почела да се посматра као једнаод светих тајни, на литургији се јављају особе које присуствују, али се не причешћују. Настаје градација на велико и мало одлучење, која и до данас опстаје. Мало одлучењезначи забрану причешћивања, али уз могућност присуствовања литугији. Велико одлучење или анатема је одлучење у првобитном смислу. Анатема подразумеванемогућност учествовања на било ком богослужењу. Са анатемисаним лаик не смеимати никаквог молитвеног општења, а клирик ни приватног. Онај ко умре поданатемом не може бити опојан. Мало одлучење подразумева одређивање рока, аанатема је увек одлучење на неодређено. Степеновање одлучења је, догматски гледано, веома парадоксална појава, јер се одлучење од причешћа сматра блажим степеном.

52. ПОВРАТАК У ЦРКВУ

Одлучење или својевољни излазак из Цркве, који Црква третира наисти начин као одлучење, не бришу печат крштења. Одлучени чува потенцијалну припадност Цркви. Услов остварења тог потенцијала, тј. услов повратка у Цркву је покајање. Одлучујућисвог члана, Црква верује да ће се он пре или касније покајати и вратити у њено окриље. Дотога може доћи веома брзо, али може и никада да не дође. Због тога се покајање не можемерити временским периодима.

Отпуштење грехова покајанога значи примање назад у Цркву. Покајање јенеопхподан, али не и довољан услов. Покајање само по себи ништа не значи, уколико није пропраћено отпуштењем грехова. Овде се поставља кључно питање: да ли јеотпуштење грехова могуће после крштења? Ово питање се, свакако, односи на веће, „смртне“ грехове, тј. оне грехове који су у старозаветно време повлачили за собомтрећи вид одлучења - смрт. Као такве Црква је препознавала прељубу, убиство иидолопоклонство, у ужем и ширем смислу. Осврнућемо се на историјски развој овогпроблема.

Из апостолског периода у Новом завету имамо супротна сведочанства. Позитиван одговор на питање дају нам епизоде о блудном сину („беше мртав и нађесе“), о блудници коју Христос разрешава од каменовања, поуку о отпуштању грехова„седам пута седамдесет“. Негативан одговор даје нам исказ о хули на Духа, затим Јев 6 где се категорички говори о немогућности другог покајања за грехе на смрт. Дакле, видимо да постоје дијаметрално супротни одговори, дакле и праксе. Јермин пастир заступа ригористички став, јасно истичући да га заступају још само „неки учитељи“.

Едикт папе Калиста (3. век) званично обзнањује отпуштење греха прељубе. Иако је било негативних реакција (Тертулијан, Иполит), едикт није изазвао кризу. Криза јенаступила за време Кипријана, по питању пријема палих. До тог времена блуд ипрељуба су већ опраштани. Сада се на позитиван начин разрешава и проблем палих.

Први васељенски сабор званично отвара покајање свим категоријама грешника. Па ипак, ригористички став ће дуго остати жив у црквеној свести. Једна од главнихзамерки Златоусту од стране његових противника било је то што је допуштао неограничени број покајања за све грехе. Августин је сматрао да другосагрешивши

69SOBINA

може примити причешће тек на смртном одру. Слабљењем покајне дисциплине крајем 5. века дефинитивно ће преовладати став Првог васељенског сабора, који јеопштеприхваћен до данас.

Пријем покајника. Најпре је пријем покајника следио непосредно за покајањем.Појавом оглашења јавља се аналогно „време покајања“. Овај назив није доследан, јер сепокајање већ догодило, док је овај период намењен испитивању чврстине покајника уодлуци. Дужина времена испитивања за покајнике најпре није била одређена.

Дужина времена испитивања јавља се у време Кипријана, у јуридичком духу. Времеиспитивања се схвата као време искупљења греха. Природно, дужина времена зависи одтежине греха. Канони који се односе на покајање представљају својеврсни кривичнизаконик.

Константиновска епоха доводи до тога да покајање постаје принудно. УВизантији је време покајања често било замена за грађанске казне, и супротно -грађанске казне су ублажавале црквене. Долази до озбиљног нарушавања слободне ољепојединца, коме се, између осталог, не допушта могућност да декларативно напустиЦркву. Осим тога, на Истоку (никада и на Западу) јављају се ступњеви покајања, којеозваничава Први васељенски сабор. У складу са тежином греха одређује се времепокајања, као и ступњеви кроз које покајник треба да прође. Ступњеви су следећи: плач(стајање пред храмовним вратима и мољење верних за опроштај), слушање (стајање уприпрати, излазак са оглашенима), припадање (клечање у храму, излазак саоглашенима), заједностајање (присуствовање богослужењу без причешћивања).

Дужина времена покајања ипак никада није задобила строго јуридички карактер, собзиром да је увек остала могућност скраћења или продужења канонима прописаногвремена покајања за одређене грехе.

У државној Цркви примена покајне дисциплине постаје веома сложен задатак.Епископи више нису довољно блиски пастви. Последица ће бити појава праксе тајнеисповести.

Ко прима покајника? Ово питање је постављено појавом праксе тајне исповести. У раној Цркви покајника је примала Црква од које је одлучен, на иницијативу епископаи прихватањем од стране народа. Свакако да је постојала могућност да покајник будепримљен у другу заједницу, уколико се у међувремену преселио у други град, при чемује била важна рецепција Цркве која га је одлучила. Када је праксом тајног покајања„власт кључева“ прешла у руке епископа самог, јавља се правило да појединац ког јеодлучио један епископ не може бити примљен од другог. Уколико епископ умре, појединца прима наследник овога на катедри. Овакво учење стварало је низ практичнихпроблема. Ни у 12. веку однос према овом правилу није био подједнак, мада се оно упринципу сачувало.

53. ПРЕСТУПИ ЧЛАНОВА ЦРКВЕ

Преступи верних дела се на две групе: а) преступи против вере и учења Цркве ицрквеног поретка и б) преступи против хришћанског морала.Преступи против вере и учења Цркве:

70SOBINA

Да би се очувало јединство вере, потребно је да сви чланови Цркве исповедају веру иучење Цркве онако како је то Црква одредила. Сви преступи ове врсте, били они извршениод чланова клира или од стране обичних верника, исти су у својој суштини, али се разликујупо последицама.

1) Апостасија (отпадништво од вере) – Када се неки члан Цркве одрекне своје иприми неку другу веру. Апостасија може да буде намерна или из страха. За намернуапостасију, световњаци се кажњавају одлучењем од причешћа до краја живота, а клирициискључењем из Цркве. За апостасију из страха, световњаци се кажњавају на 12 годинаодлучења од светог причешћа, а клирици, ако се искрено покају, задржавају част и имеклирика, али без права да икада могу да чинодејствују.

2) Јерес – је намерно и свесно одрицање неког верског догмата или јавно исповедањенеке заблуде коју је Црква осудила. По канонском учењу православне Цркве, свако ко нијеправославан, тај је јеретик. Јерес је тежи преступ него апостасија. Због тога се јерес кажњавалишавањем чина и анатемом – за клирика, а ако је световњак – искључењем из црквенезаједнице са анатемом. Ове казне могу да буду изречене и после смрти јеретика.

3) Раскол или шизма – може бити двојак: верски и црквени. Верски је када сечланови Цркве одвоје, због тога што другачије уче о неком другостепеним предметимацрквеног учења. Црквени раскол је када се одрекне послушност законитој јерархији. Расколне може да учини појединац, већ то мора да учини већи број оних који су се одметнули одЦркве и основали верску заједницу. Раскол бива и онда када се неко буни или ствара заверупротив црквене власти, или јој ускраћује дужно поштовање или је вређа, клевета иниподаштава, или не признаје и неће да изврши њене одлуке и наредбе, или када не примасвог надлежног пароха, или када занемарује своје верске и црквене дужности. За шизму,световњаци се кажњавају одлучењем а клирици свргнућем.

4) Симонија – је трговина благодатним средствима (при давању и примањусвештеног чина). Одувек је сматрана за најгнусније дело и највећи злочин. За симонију јеодговоран не само онај који рукоположе за новац, него и онај који прима рукоположење,као и онај који у томе посредује. Због тежине прекршаја, канони дозвољавају свакоме даподноси тужбу или сведочи, па и нехришћанима. Канони за клирике прописују двострукуказну: свргнуће и искључење из црквене заједнице, како за оног који је светињу продао,тако и за оног који је хтео светињу да купи. Лица која су посредовала, ако су клирици,бивају свргнути, а ако су световњаци, бивају анатемисани.

Преступи против црквеног поретка: (много ређи код световњака него код клирика)1. Злоупотреба црквене имовине.2. Свако отказивање послушности својој црквеној власти. (свака буна или завера противње, клеветање, ниподаштавање итд.)3. Свако свесно или под утицајем других говорење или предузимање нечега противцрквеног поретка, црквених интереса или Цркве уопште.4. Недостојно владање.5. Подвођење и држање блудница.6. Изостајање са недељних и празничних богослужења, итд.

Преступи против хришћанског морала:Морал је једнак за све хришћане, с том разликом што се од чланова клира, као од

оних који су боље упознати са црквеним прописима, тражи стриктније извршавањепрописа. У ове преступе спадају: гледање непристојних позоришних представа, кинђурење,

71SOBINA

коцкање и пијанчење, псовање светиње, клеветање, крађа, каматарење, нехотично убиство,убиство у нужној одбрани и са предумишљајем, блуд и остали телесни греси, прељуба,бракови у блиском сродству или родоскрнављење, самовољни развод брака, непоштовањеродитеља, злоупотреба родитељске власти, кривоклетство и гажење заклетве итд.

Посебни преступи монаха или монахиња.1) Гажење монашког завета.2) Оснивање манастира без дозволе надлежног архијереја, или издвајање манастира

или монаштва испод власти архијереја.3) Увођење двогубих манастира.4) Примање у братство без одобрења надлежног архијереја, или за мито, или без

прописане старости, или лица која су везана браком, као и невођење надзора над братством,нечовечно поступање према њима, или не одржавање манастирског типика.

54. ПОСЕБНИ ПРЕСТУПИ ЧЛАНОВА КЛИРА

Црквени канони сматрају преступима код чланова клира и таква дела која световњацимогу безазлено да чине, или их рачунају у мање грехе, који не потпадају под формалницрквени суд. Ови преступи за чланове клира, деле се у шест група:

1) Преступи против вере и учења Цркве као и црквеног поретка. Поред већнаведених преступа, као посебан преступ за чланове клира, рачуна се и исповедање атеизмаили одрицање православне вере, излагање сумњи догматских истина Цркве или јавноисповедање осуђених догматских заблуда. У преступе против црквеног поретка спадају:примање поновног рукоположења на исти јерархијски степен, чинодејствовање рашчињеногсвештеника, рукополагање клирика ван своје епархије, служење у приватним богомољамабез одобрења епископа, самовољни прелазак с једног места службе на друго, самовољно инасилно отимање туђе епархије или парохије, неправилно вршење светих тајни, невршењепроповедничке дужности, злоупотреба свог јерархијског положаја, злоупотреба и расипањецрквене имовине, бављење пословима који су у супротности са свештеничком службом итд.Канони предвиђају различите казне за наведене преступе, према врсти самог преступа.

2) Преступи против владања које не доликује свештеничком чину и положају.Главни преступи су: неправилан свештенички брак, блудничење и остали телесни грехови,самовољни раскид брака, убиство ма у ком облику, коцкање, трговина вином и алкохолнимпићима, бављење световним пословима, врачање и гатање, крађа, лаж итд.

3) Преступи невршења, односно, немарног вршења службених свештеничкихдужности и законитих наредаба претпостављених црквених власти. С обзиром наразноврсност свештеничких дужности, преступе ове врсте, можемо поделити на неколикогрупа:

а) немарљивост у вршењу богослужења – они који не држе молитвено правило, неприсуствују светој тајни покајања, не посте прописане црквом дане, пренебрегавају уставомпрописане празничне дане, долазе без прописаног свештеничког одела у Храм, неуредно инемарно воде црквене књиге итд.

б) не држање прописаног устава при вршењу богослужења;в) увођење нових момената у одређена богослужења;г) непоштовање светиње Храма и олтара (гозбе у њима, неприлично појање, улажење у

олтар непосвећених лица а нарочито жена, служење у непосвећеном Храму итд.);

72SOBINA

д) гажење прописа о богослужењу ( давање причешћа одлученима од Цркве, давањепричешћа мртвима, ускраћивање причешћа болеснима, обављање крштења противноканонима, обављање тајне јелеосвећења над мртвим телом итд.);

ђ) пренебрегавање вршења богослужења. Канони прописују казне за клирика којипренебрегава посећивање богослужења и не дође у Цркву 3 дана. (нпр. да дете умренекрштено, одбијање из пакости од св. Причешћа и од исповести, повреда исповедне тајне,итд.)

4) Преступи увреда и клевета које једно свештено лице нанесе другом свештеномлицу. Забрањује се свака увреда епископа или уопште клирика, исмевање других збогтелесних мана, псовање, клеветање и слично.

5) Преступи изнуђивања непрописне награде за одређене свештенорадње. Црквенавласт је одредила висину награде коју верни дају својим свештеницима. Због тога секажњава свако изнуђивање, а нарочито за свето Причешће, као једна врста симоније.

6) Преступи претресања и критиковања закона и наредаба надлежних власти ињихових поступака. Свако ово чињење са предикаонице или са амвона у Цркви, било ванЦркве или кроз штампу – испољава неучтивост према овима и подлеже казни.

55. ЦРКВЕНЕ КАЗНЕ ЗА ЧЛАНОВЕ ЦРКВЕ

Казна мења своју тежину и значење према приликама под којима је неки преступ биоизвршен, као и према условима или лицима која су извршила преступ. По прописима СПЦ,казне се деле на:

а) дисциплинске казне – (за црквенослужитеље и остале вернике, казнапривременог лишавања појединих права и почасти у Цркви, а за просте монахе – лишавањемонаштва);

б) казне за црквене преступе.Дисциплинске казне изричу у својим одлукама надлежни архијереји и оне су одмах

извршне. Право на кажњавање дисциплинским казнама, застарева ако кривац не будекажњен за 5 година од када је учинио кривицу, и ако за то време не учини неку новукривицу.

Казне за црквене преступе, изриче надлежни Епархијски Суд.Прописане су следеће казне:

1) Привремено лишавање права и појединих почасти у Цркви. Ову казну, Црквапрописује за оне, који својим нехришћанским понашањем показују да нису достојни дауживају те повластице и права. У те казне спадају: одлучење од Причешћа, искључење иззаједничке молитве са вернима, забрана опела, лишавање црквенослужитељских чинова(ипођакона, чтеца и појца), лишавање почасти кумовања, домаћина на црквеној слави идруго.

2) Лишавање монаштва (за оне који нису чланови клира – доживотно)3) Искључење из црквене заједнице на извесно време. У СПЦ ова казна траје

најмање три, а највише 10 година. У случају смртне болести, архијереј може да му опростиказну.

4) Коначно искључење из црквене заједнице. Казна коначног искључења, налаже сеза највеће црквене преступе у којима кривац упорно вређа верске, моралне и опште црквене

73SOBINA

прописе. Ко је кажњен овом казном, њега не сме да прими ни једна друга помесна Црква усвоју заједницу.

56. ПОСЕБНЕ КАЗНЕ ЗА ЧЛАНОВЕ КЛИРА

Деле се на дисциплинске казне и на казне за црквене преступе.Дисциплинске казне су оне које изриче надлежни епархијски архијереј:1) Опомена – састоји се у томе што архијереј опомиње одређеног клирика на

преступ уз упозорење на последице које могу да уследе. Опомена се изриче и без формалногислеђивања.

2) Укор – је други степен црквене казне, са претњом теже казне ако се и други путучини исто.

3) Епитимија – се састоји у томе што члан клира проводи све време на које јеепитимијом осуђен у манастиру, подвргавајући се најстрожој аскези, а своју вољупотчињава ономе који води надзор над издржавањем епитимије. Дужина епитимије јеодређена на 15 дана, ако је изриче архијереј, а 30 дана ако је изриче епархијски црквени суд.

Ове три казне не утичу на напредовање у служби, осим ако је неко лице кажњено неком одових казни у две узастопне године.

Казне за црквене преступе:Изриче их епархијски црквени суд и против истих постоји право жалбе и приговораВеликом црквеном суду. Казне за црквене преступе су:

1) Премештај на друго место службовања. Ово је последња опомена пре применестрожијих казни. Изрицање ове казне долази тек после формалног судског поступка.

2) Привремена забрана појединих или свих свештенодејстава, највише до 1године. Она може бити повезана са смањивањем принадлежности. Поред тога, кривац неможе да ужива ни друга права која проистичу из јерархијског чина. Казну до 30 дана изричеепископ, док дужу изриче епархијски суд.

3) Губитак парохијске службе. Код ове казне, разликују се два степена: губитакпарохијске службе заувек и блажа варијанта – да се временом добије нека друга служба,само не она, које је био лишен.

4) Доживотна забрана свештонодејства.5) Лишавање свештеничког чина – састоји се у томе, што се лишава свих права,

части и повластица, које је имао као члан клира, и брише се из свештеничког каталога у којије био уписан приликом рукоположења и ставља се у ред световњака. Ова казна се извршаваодлуком епископа на основу коначне одлуке Великог Црквеног Суда. Код свештених лицамонашког реда, ова казна садржи и лишавање монаштва.

6) Лишавање свештеничког чина са искључењем из црквене заједнице.Последња и највећа казна за чланове клира. Налаже се за јерес, раскол, симонију и слично(за најтеже црквене преступе).

Све споменуте одредбе о казнама, односе се и на пензионисана свештена лица.