Arhe, I, 1/2004.

lJDK 113:Kant

Originalni naucni rad

MIRKO ACIMOVICFilozofski fakultet, Novi Sad

KANT I METAFIZIKA PRIRODE

Apstrakt. Najvisa tacka postignuca transcendentalne filozofije prirode stoji u razdrcscnjupitanja 0 rome, kako jc uopste rnoguca priroda? To dakle irna da prikaze rnctafizika prirodc, jedna

metaflzicka nauka spekulativne upotrebc cisroga uma, koja u sebi sadrz! svc apriorne principc Limaiz jednostavnih pojmova 0 tcorijskorn saznaniu svih stvari. Ali je njen konacni rczultat, prikazanmctafizickirn pocetnim osnovama prirodne naukc, zapravo ono prazno (Lcercn), time nepojmlji­vo (Unbcgrcitlichcn), sto jc sudbina i svih drugih pokusaja Lima, da se vracanjcm na principc dospedo prvih razloga svih stvari. Sta onda umu preostajc, jos jcdino to da se okrcne sarnorne sebi, pada namesto prvih principa stvari istrazujc i odreduje poslcdnjc granice svoje vlastite, sebi samorne

prcpustcnc, moci spoznajc.Kljucne reci: merafizika, rnetafizika prirodc, priroda, Lim, a priori.

I.Istorijski momenti nagovora na ontologiku prirode povesno su postavljeni teorijskim

prevladavanjem mitskog rnisljenja teogonija i kosmogonija, sto se izvorno dogodilo poj­movnim misljenjern prirode helenskih filozofa u pretplatonsko doba fizike, a nastavilopotom Platonovom kosmologijom, Aristotelovom metafizikom fizike i fizikorn stoika iepikurejaca, s kojima se i dovrsava helenska nauka fizike kao izvorna filozofija prirode.To je zapravo doba filozofije kao filozofije prirode a filozofije prirode kao prirodne on­tologije, s kategorijalnirn pojmovima lplJCJtc;, KOOVOC;, aPxl), TO 'ov i £1.Val, kojima jeAOyoC; mera svih stvari misljenja i istina onoga sto nosi naziv bica,

Heraklitovi fragmenti spisa () prirodi posvedocuju filozofiju prirode kao prirodnuontologiku, koja je prevashodno kosmologija, fizika, psihologija, teologija i logickateorija saznanja, a Parmenidov spis () prirodi, pisan u heksametru, jedna je poetikaontoJogike prirode, gde je priroda rnisljena metafizickim jedinstvom bica i misljenja,Filozof prirode Empedokle svojorn pesmom 0 prirodi pitagorejski je mislio Heraklita iParmenida, s nosivom idejom uma da su priroda, telo i dusa jedan zivi organizam, aprema tome, kosmologija, fizika, psihologija, biologija i logika sacinjavaju ontologikufilozofije prirode. Toj stvari rnisljenja Anaksagora je pridodao svojim spisom 0 prirodimeteorologiju kao znanje 0 nebeskim stvarima sveta. Posle toga say sistem pretpla­tonske filozofije prirode teorijski se dovrsio Demokritovim ontoloskirn sistemom kos­moJogije, fizike, biologije, psihologije i logike.

Filozofija prirode Platonovog spisa Timaj pocinje ontologijom, kojorn se pripravlja putka matematickoj kosmologiji i kosmogoniji, onda fizici, zoogoniji, anatomiji, empirijskojpsihologiji i noetici, iii logici uma, sto se posvedocuje delima uma i nuznosti, od bica i nas-

22

tajanja, stvaranja kosmosa, planeta, materije i zivih bica, do umne duse, koja i shvata kakosvetska dusa cini kosmos zivim bicem, U razlici prema pitagorejskoj i onda matematickojkosmologiji kao temelju filozofije prirode kod Platona, Aristotel spisom Fizika prvi put uistoriji filozofije pojmovno odreduje filozofsko.znanje 0 prirodi, prema kome je fizika teori­jska nauka filozofije 0 unutrasnjim principima prirodnih bica i njihovih kretanja, to je dakledruga filozofija, koja ispituje bitak prirodnih bica, metafizika prirode. Prirodoslovlje(<pUOTK~ ETCtcrnl~lll) ispitujc prirodnine neodvojive od rnaterije, ali je to istrazivanje nistavnoako je oslao skriven nacin postojanja bitka i logosa koji je pojmovna odredba bica. Fizikaje zapravo filozofija prirodnih nauka, ontologija materije i kinetika, s nosivim kategorijamaapx~, 1JAI1, ouoto i Aoyoe;, koji i jesu elementi onoga sto su, prethodno, xlvqou; llE""mpOA~ iorspncu; Dakle, svako saznanje prirode ima prevashodno u vidu tela i velicine, njihovasvojstva i oblike, ali isto tako i nacela ove oblasti bica (0 nehu). Kod stoikaje filozofijaprirode filozofsko znanje 0 svemiru, i njeni su bitni pojmovi TCt3p, EtOOe;, UAT] i AOyoe;, gde je1IUp zapravo umna, stvaralacka vatra, dah koji sadrzi u sebi klice oblika svih pojedinacnihstvari sveta (MYOI onspurmxot). Epikurova filozofija prirode u osnovi je atornisticka fizikamaterije i kosmologija, sto je na tragu Demokritove filozofije, 0 cemu je onda rimski filo­zofTit Lukrecije Kar spevao spis De rerum natura.

Hriscanska filozofija prirode teorijski se protegla srednjevekovnom filozofijorn odknjige postanja, preko neoplatonizma i aristotelizma, do renesansnog nagovestajanovovekovnc filozofije prirode, kao isprva pobune razuma protiv religijskog otkrovenjasholasticke ucenosti 0 bozanskorn stvaranju sveta (theologia supernaturalis), a onda ikao teorijsko prevladavanje helenske kontemplativne fizike filozofijom prirode kaopraktickorn naukom 0 matematickoj strukturi prirodnog poretka sveta, dovrseno zatimeksperimentalnom filozofijom lsaka Njutna. To novo doba filozofije prirode vreme jenauke i metafizike iskustva, razuma i prosvecenosti, u kome su onda transcendentalna ispekulativna filozofija Kanta, Selinga i Hegela teorijsko dovrsenje filozofskog znanja 0

bitku prirode, dakle mogucnosti metafizike prirode uopste.

2.Lajbnic i Njutn srediste su teorijskog interesa u pretkritickorn dobu Kantovog ispiti­

vanja rnoci rnisljenja prirode. Oni su ujedno i teorijski izvori Kantovog ranog zasnivan­ja ideje 0 rnogucnosti jedne mciafizike prirode, iii filozofije prirode, koja je provedenakao sistem znanja tek njegovom kritickom filozofijorn transcendentalnog idealizma. Torano doba Kanta obelezeno je dakle razmatranjima odnosa metafizike i matematickeprirodne nauke, iii fizikc, sto i nije nista drugo do filozofski pokusaj izmirenja meta­fizike i eskperimentalne filozofije, iIi izmirenja Lajbnica i Njutna u podrucju mogucnos­ti znanja 0 bicu prirode. Naravno, taj pokusaj nije dovrsen ni zasnivanjem svih.triju kri­tika uma transcendentalne filozofije, pa ni glavnim spisom tog perioda s podrucja zna­nja 0 metafizickim pocetnim osnovama prirodnih nauka, a to naprosto stoga sto se biceprirode i ne moze misliti premestnjem rnisljenja prirode s jednog podrucja rnoci uma udrugo, gde je vee unapred postavljena razdvojenost misljenja na analiticko i sinteticko,aprirorno i aposteriorno, culno, razumsko i umsko, dakle empirijsko i racionalno, gde jeonda izvornojedinstvo misljenja misljeno kao njegova raspadnutost na ekstreme koji tekzahtevom za ujedinjenjcm treba da sacine opet to izvorno jedinstvo.

23

Ovaj proces razdresenja razlika misljenja 0 stvarima prirode Kantje naznacio, ne bassasvim uspesno, vee svojirn ranim spisorn Gedanken von dcr wahren Schatzung derlebendigen Krafte (1746)1, u kome priznaje postojanje slobodnog i nuznog kretanja, gdeonda za slobodna kretanja vazi zakon inercije koga je ponudio Lajbnic, dok je za nuznakretanja, iii neslobodna kretanja u kojima ne vazi zakon inercije, delatna Dekartova for­mula (to je zapravo raspravljanje 0 merama "zivih sila", gde je energija, iii kretanje, kodDekarta izrazeno I11V a kod Lajbnica 1111.'2). Ovde je dakle razrnatranje 0 fizickorn pojmusile Kant zavrsio metafizickim pojmom sile, odredenije, onje marematickom i onda fiz­ickom pojrnu tela pripisao supstancijalni pojam sile, koji je shvacen kao principunutrasnje povezanosti svih stvari u jedan jedinstveni prirodni svet.

Zatim je pokusaj pomirenja razlicitih gledista, ovde preko pojrna sile, nastavljenpokusajem izrnirenja filozofije prirode racionalisticke metafizike i Njutnove eksperi­mentalne filozofije, i to preko rnogucnosti misljenja kosmoloske slike prirode, u kojoj sei sticu susretanja helenskog pojrna physis, hriscanskog pojma tvorca prirode i tada mod­erne maternaticke prirodne nauke, iii fizike, te na njoj zasnovane opet tada delatne filo­zofije prirode racionalisticke rnetafizike. Radi se naime 0 Opsto] povesti prirodc i teori­ji ncba, u cijent daljem nas!ovu stoji kako je to pokusaj 0 ustrojstvu i mehanickornpostanku celokupne svetske zgrade, raspravljeno prerna Njutnovim principima, a tozapravo znaci kako je Kant sebe smestio u razdresenje spora 0 postanku sveta izmeduteleoloske ideje 0 bozanskorn tvorcu sveta hriscanske filozofije i matematicke fizikenovoga dobnog misljenja, korne je najvisi izraz Njutnova koncepcija eksperimentalnefilozofije. To sporenje tradicionalne metafizike hriscanske provenijencije s tada moder­nim naukama 0 poreklu i prirodi prirode kod Kanta je zavrseno priznanjern postojanjabozanskog bica kao stvoritelja sveta, koji se onda razvija kao proces prema nuznimzakonima prirode. Jer, valja otkriti ono sisternatsko koje povezuje stvorenja u celomobimu beskonacnosti, izvesti oblikovanja svetskih tela i postanak njihovih kretanja izprvog stanja prerna mehanickim zakonima, i upravo u tome primetiti neposrednu rukunajviscg bica.?

Zatirn se Kant, opet, srnesta u pornirenje Lajbnica i Njutna, sada metafizike igeornetrije, preko ispitivanja odnosa monada i prirodnih sila kretanja u sastavljanju telaprirodnih stvari, Pomirenje metafizike i geornetrije postavljeno je vee pocctnim tvrde­njem kako je jedino metafizika od pornoci na polju fizike ako se zeli dospeti do nauke 0

prirodi tela, iii do porekla i uzroka prirodnih zakona.' Postojanje fizickih monada sasvimje u saglasnosti s geornetrijom, a to znaci kako je vee ovim jasno da je rnoguca veza tran­scendentalne filozofije sa geornetrijom unutar filozofije prirode. Dakle, spoznaja prirodetela, spoznaja sustine prirodnih proccsa, fundamentalni je zadatak metafizike prirode,ciji je osnov ovde postavljen fenomenoloskom pozicijom ideje 0 metatizickom realitetu

I Kalil: (fedunken W)fl de!' wahren ,\'chd/zung de,. lehcmhgen Krc'i/le lIful Ikurleilung der NewelsC', derer slch fierI' von

(ellme lind wuJet'c A;fec!wlII/(ef' III diesel" Sfrellsucl!e /Jedfencl/wheJl, nehsi L'ftllgen vorhergeherulen Hell'ochllll1gen, we/therhe Kn.J!1 del' K(JI'IJL~r lJ!Jerhulfp' hclrejjicJI, III Kalll, Wcrkc, Band I, VorkriUsche Schritlcll bis 176H, Erstcr Tei!,Wissenscllalilicilc BlIchgcsclls<.:lwft, Darmstadt, SOlldcrausgabe 1993

2 Kant: IIlgemeftJe NalUf:~esehjchte unci l'lworie ele,l; 1I/lIIe/s, oder VerslIch von del' Verjassung lind dem mee/lUnischen{Jnprwl,1!,c des gunzell Wcllgehdudes t/uci! /'v'ewlolI/schclI (1I'lIndsc'il::en ahhehol1dell, Kant, Wcrkc, Band I, llavedeno izeiallJc,S 127

3 Kallt: I Jer (rehrallch dcl' Nlelaphyslk, solern .'lIe mil de!" (JeotJIdrie verhunden lsI, In del' Nallft'lJhi/o.mphie, dessen ct'slefJl'O/Je dic physl.w..:he MO/lad%}!,1e enlhelll, Kant, Werke, Band I, S. 517

24

prostih supstancija i neprekinutog prostora: tako je Kant postavke Iajbnicovske dina­mike, kao teorije 0 sili koja je zapravo unutrasnje odredenje prirodnih supstancija, pri­menio za objasnjenje njutnovske teorije 0 sili teze, kojom se razjasnjava priroda svih fi­zick ih procesa. Na ovom planu, ovaj spis je pokusaj da se stvori jedna jedinstvena filo­zofska teorija kretanja i svih njcgovih uzroka postojanja, na sta ce se Kant vratiti tridesc­tak godina potorn, spisom 0 metafizickirn pocetnim osnovama prirodne nauke (1786).Tada ce on, trazeci sveopste principe maternaticke prirodne nauke, rnetafiziku prirodesvesti na metafiziku materije prirode.

Pre togaje Kant i dalje razmatrao raznolike modalitete povezanosti metafizike i prirodne

nauke, i ispitivao posebno Njutnova stanovista i njihove odnose prema kartezijanstvu i lajb­nicovskoj rnonadologiji. Tako je, izrnedu ostalog, prigovarao sto metafizika oponasamatematicki metod ada pritom ne prihvata neke od fundamentalnih pojmova u matemati­ci, naprimer pojam negativne velicine (Versuch, den Begriffder Grcfien in die Weltweisheiteinzufuhren, ]763), Poblize poredenje metafizickog i maternatickog saznanja, provedeno uUntersuchung tiber die Deutlichkeit der Grunsatze der naturlichen Theologie und derMoral (1763), zasnivase na ideji 0 metafizici kao nauci koja treba da oponasa Njutnovuprirodnu nauku, jer jedino tada rnoze doci do vlastitih nesumnjivih spoznaja, dakle prevla­davanjern svojih nejasnih pojmova i nesigumih stavova koji se ni na koji nacin ne mogudokazati; pri tome, svi pojmovi matematickog saznanja, koje je apodikticko, jesu sinteticki

i sasvim jasno definisani, a svi pojmovi rnetafizike treba da su analiticki i izvedeni iz iskust­va.' Stoga, pravi metod metafizike u svojoj osnovi isti je kao i metod koji je Njutn uveo uprirodnu nauku. ldeje 0 metafizici kao iskustvenoj nauci nema vee u spisu 0 snovimajednogvidovnjaka objasnjenih snovirna metafizike, tamo su dakle metafizicka saznanja sarno"snovi uma" (Traume der Vernunft), a onda je u poslednjem pretkritickom spisu 0 culnomi natculnom svetu metafizika shvacena kao dogrnaticka filozofija ciji su osnovi postavljeniapriomim pojrnovima. Time je pripravljen put prema transcendentalnoj filozofiji kao apri­omoj spoznaj i moci uma kritikom urna, unutar koje je metafizika prirode jedna naukaspekulativne upotrebe uma, koja u sebi sadrzi sve njegove apriome principe izjednostavnihpojmova 0 teorijskom saznanju svih stvari.

3.izvornu i sabimu tacku svog rnisljenja kritickog sistema filozofije Kant je stavio u

zavrsnici metodologije cistog praktickog uma: zvezdano nebo iznad mene i moralnizakon u meni ("Der bestirnte Himmel uber mir, und das moralische Gesetz in mir ")5. PoKantovom sudu dakle, to su dye stvari koje ispunjavaju dusu novim i sve vecim divljen­jem i strahopostovanjem, ali tek neposredno povezane sa svescu 0 vlastitom postojanju.Dalji tok Kantovih misli izlaze nakratko tu neposrednost povezanosti svesti i sveta, cimese stavlja na uvid opste stanje stvari metafizike prirode iz nesto poznijeg doba njegovekriticke f lozofije.

Pitanjem 0 mestu koje se irna u culnom spoljasnjern svetu otpocinje po Kantu znanje 0

poreklu i prirodi zvezdanog neba, u kome se taj svet prikazuje kao beskrajni prostor svetova

4 lJ Kant , Werke, Band 2, Zweitcr Teil, wu, Darsnuadt, 198}, S 744

5 Kant Kriuk dcr praknxdwn Vernunt). In Kant, Werke, Band 6, Schriftcn zur Ethik lind Rcligionsphiiosoplue, Erstcr Theil,Wll, Darmstadt, Sondcrausgcbc In}, s. }OO

25

i sistema i beskonacnih vremena njihovog periodicnog kretanja, s njihovim pocetkom i tra­janjem, sto onda "ponistava moju vaznost kao iivoga stvorenja, koje materiju od koje jepostalo opet mora da vrati planeti (samo jednoj tacki u svemiru), posto je kratko vreme (nezna se kako) bio opremljen snagom zivota". Ali pitanjem 0 vlastitom nevidljivom sopstvu,iii licnosti, prikazuje se ne slucajna nego opsta i nuzna veza te licnosti sa svetom, sto ondabeskrajno uzdize .rnoju vrednost kao inteligenicije mojom licnoscu, u kojoj mi moralnizakon objavljuje zivot, nezavisan od zivorinjstva", pa cak i od celokupnoga culnog sveta, ato pak znaci kako svrhovito odredenje moga postojanja pomocu toga zakona nijeograniceno na uslove i granice ovog zivota, nego ide u beskonacnosts,

Stvar je medutim metode sto se razmatranje sveta, koje je otpocelo od najdivnijegpogleda sto ih ljudska cula pruzaju, zavrsilo gatanjem iz zvezda, a moral, zapoceo naj­plemenitijim svojstvom u ljudskoj prirodi, zavrsio praznoverjem. Prosudivanje svemiradobilo je ipak drugi pravac, kaze Kant, a taj jasni i za svu buducnost nepromenljivi uvidu svemir postignutje metodom rastavljanja stvari na njihove elementarne pojmove i nji­hovom matematickom obradom; sada to razlucivanje empirijskoga i racionalnoga valjaprimeniti i unutar razmatranja moralnih dispozicija ljudske prirode, premda u njoj i nijemoguca primena matematicke metode.

Ovaj prikaz 0 Kantovom skracenom gledanju 0 osnovnoj stvari jednog sistema filozofi­je samo je tek nesto pozniji sazetak njegovih prethodnih stavova iz vremena kritickogpreispitivanja moci cistoga uma unutar transcendentalne filozofije. Srediste pitanja sistemafilozofije, dakle odnosa metafizike prirode i metafizike morala, srnesteno je u arhitektonicicistoga uma transcendentalnog ucenja 0 metodi, gde se pod arhitektonikom razume vestinasistema (Kunst der Systeme), jer, samo je sistematskim jedinstvom, i pod upravom uma,neko saznanje nauka a ne rapsodija: dakle, sistem je jedinstvo raznovrsnih saznanja pod jed­nom idejom, koja je pojam uma 0 formi jedne celine, koja je arhitektonsko jedinstvo.

3.1. Arhitektonika svega saznanja koje proizilazi iz cistoga uma, gde je um sveukupna visam06 saznanja, kod Kanta otpocinje razlikovanjem istorijskog i racionalnog saznanja (cognitioex datis i cognitio ex principiis), ukoliko se saznanje posmatra apstrahovano od njegovesadrzine, a onda filozofskog i maternatickog saznanja, ukoliko se radi 0 saznanju uma iz poj­mova iii iz konstrukcije pojmova. Neobicna je pritom odredba filozofije, prema kojoj je filo­zofija sistem svega filozofskog saznanja ("Das System aller philosophischen Erkenntnis istnun Philosophie'Ti, sto upucuje na svetski pojam filozofije (conceptus cosmicus, Weltbegrift),kojim je filozofija nauka 0 odnosu sveg saznanja prema bitnim svrhama (Zwecke) ljudskoguma (teleologia rationis humanae) a filozof zakonodavac ljudskog uma (Gesetzgeber dermensch lichen Vernunft), ne dakle neki umetnik uma (Vemunftkunstler). Time se poKantovom sudu prevladava skolski pojarn filozofije (Schulbegriff), koji ide samo prema sis­tematskom jedinstvu saznanja kao njegovom logickom savrsenstvu, ne dakle prema onojnajvisoj jednoj i jedinoj svrsi - potpunom odredenju coveka, gde je filozofija morala filozofi­ja 0 tom odredenju.s Premda su priroda i moral dva predmeta tako shvacene filozofije, ipak susvi interesi uma svedeni na jedan jedini filozofski sistem, sistem moraine filozofije,

(, lbid., S. 300.

7 Kant: Kritik der reinen Vernunft, Felix Meiner Verlag, PIi13 37a, Hamburg, 1976., S 752-753

8 Ibid., S. 754.

26

Ovo arhitektonicko dogadanje sistema moralnom filozofijom, a prema ideji potpunogodredenja coveka njegovom najvisom svrhom, samo je jedno od filozofskog dogadanja sis­tema u Kantovoj filozofiji, Postavljenje sistema kritickirn preispitivanjem cistoga uma u

njegovoj arhitektonici zasniva se na ideji 0 filozofiji kao zakonodavstvu Ijudskoga uma, koji

ima dva svoja predmeta, prirodu i slobodu, te koji onda sadrzi prirodni i moralni zakon, pricernu se, i to jc onda sasvim bitno, filozofija prirode odnosi na sve sto postoji a moral

(cudorede) samo na 011.0 sto treha da postoji: "Die Philosophie der Natur geht auf alles, wasda ist; die der Sitten, nur auf das, was da sein soll".0 A svaka filozofija po Kantovom sudujeste iii saznanje iz cistoga uma iii saznanje iz empirijskih principa, dakle, svakaje filozofi­

ja iii cista filozofija iii empirijska filozofija: ako pak ta filozofija cistoga uma ispituje moeuma prema sveukupnom saznanju a priori, onda je ona propedeutika, iii kritika, a ako je ta

filozofija sistem cistoga uma, dakle sveukupno filozofsko saznanje iz cistoga uma u njegov­oj sistematskoj povezanosti, onda je ona metafizika, koja se dalje deli na metafiziku speku­

lativne upotrebe cistoga uma i na metafiziku prakticke upotrebe cistoga uma, prema cernujc onda ona iii metafizika prirode iIi metafizika cudoreda (Metaphysik der Natur, oder

Metaphysik del' Sitten), Metafizika prirodc u sebi sadrzi sve ciste principe uma iz jednos­tavnih pojrnova 0 teorijskom saznanju svih stvari, a metafizika cudoreda, iii obicajnosti,sadrzi u sebi principe koji odreduju apriori i cine nuznim ono sto treba ciniti, tako je onda

metafizika cudoreda cist moral, jer je IIIora litet jedina zakonitost radnj i koja se rnoze izvestipotpuno a priori.l?

Iz ovoga sledi da je rnetafizika ona filozofija koja izlaze cisto saznanje a prirori u nje­

govom sistematskorn jedinstvu, gde je onda rnetafizika prirode spekulativni deo te filo­zofije, koji na osnovu pojmova a prirori ispituje sve 011.0 sto jeste. Uzeta u uzem srnislu,

rnetafizika se sastoji iz transcendentalne filozofije, koja posmatra razum i um u sistemusvih pojmova i stavova koji se odnose na predrnete uopste, i fiziologije cistoga uma, koja

posmatra prirodu, iii celokupnost datih predrneta; tiziologija cistog uma, iii racionalna

fiziologija, jeste imanentna iii transcendentna (iii fizicka iii hiperfizicka), s obzirom nato da Ii se odnosi na prirodu ukoliko se njeno saznanje moze primentiti u iskustvu (inconcreto) iii na vezu predmeta koja prevazilazi svako iskustvo. Tako transcendentalnaJiziologija ima za svoj predmet iIi spoljasnju iii unutrasnju vezu, prva je fiziologijacelokupne prirodc, dakle transcendentalno saznanje sveta, a druga je fiziologija vezecelokupne prirode s bicem izvan prircde, dakle transcendental no saznanje boga. Telesnapriroda (korpeliche Natur) i rnisaona priroda (denkende Natur) dye su vrste predmeta

imanentne fiziologije, metafizika telesne prirode naziva se racionalna fizika Gel' sadrzisamo principe saznanja a prirori) a metafizika rnisaone prirode naziva se psihologija kao

racionalno saznanje.!'Dakle, Kantov sistem metafizike sastoji se iz cetiri glavna dela - ontologije,

racionalne fiziologije, racionalne kosmologije i racionalne teologije, au drugom delu, iiiucenju cistoga uma 0 prirodi, sadrze se dva odeljka: physica rationalis i psychologiarationalis (ihid.). U poblizern odredenju, Kant pod racionalnom fizikom ne podrazume­

va opstu fiziku (physica generalis), koja predstavlja pre matematiku nego filozofiju

'J Ibid, S 75510 Ibid., S 755-756II 11)](1., S 75')

27

prirode, nego metafiziku prirode koja je, premda ne prosiruje saznanje kao matematika,od bitne vaznosti u pogledu kritike cistoga saznanja razuma uopste koje treba primenitina prirodu. A bez te kritike, prema Kantovom rnisljenju, ni maternaticari ne mogu usvo­jiti svoje uobicajene pojmove jer oni su, ipak, rnetafizicki.t? Sada je pitanje, kako jeuopste moguca racionalna fiziologija, iii, kako je rnoguce saznanje prirode stvari naosnovu principa a prirori kada su predmeti dati culirna, a posteriori? Pa rnoguca je takosto se u procesu saznanja iz iskustva uzima sarno i jedino ono sto je nuzno za dobijanjejednog objekta pomocu spoljasnjeg i pornocu unutrasnjeg cula, a to se postize prostimpojmom materije i pojmom 0 misaonom bicu, iii onimja mislim.

Kantov pojam filozofije u arhitektonici metodologije cistoga uma svodi se dakle napojam metafizike kao saznanja uma koje proizilazi iz pojrnova, a takav pojam metafizikeu sebi sadrzi metafiziku prirode i metafiziku morala. Metafizika je tako dovrsenjesveukupne kulture Ijudskoga urna, cist spekulativitet kojim se posmatra urn u njegovimelementima i najvisirn maksimama koji leze u osnovama rnogucnosti nekih i osnovamaprimene svih nauka, cernu je onda glavni cilj i-svrha opsta sreca. A provodenje meta­fizike kritikom cistoga spekulativnoga uma unutar transcendentalne filozofije kao siste­ma svih pincipa cistoga uma sasvim prirodno otpocinje pitanjima, kako je uopstemoguca metafizika kao nauka, kako je rnoguca cista maternatika, te kako je moguca cistaprirodna nauka, iii, kako su uopste moguci sinteticki sudovi a prirori.

U uvodnoj raspravi za kritiku cistoga uma kaze se kako se sinteticki sudovi a prirorikao principi nalaze u svim teorijskim naukama urna, a to nadalje znaci da su svi matem­aticki sudovi sinteticki, da prirodna nauka (iIi Physica) sadrzi kao svoje principe sin­teticke sudove a prirori, te da onda i u metafizici treba da se nalaze sinteticki sudovi aprirori. Dakle, stavovi ciste matematike nisu empirijski nego su sudovi a prirori, i njenasu saznanja cista, apriorna saznanja uma, kao i u fizici. Kritika cistoga uma jeste naukakoja prikazuje principe saznanja a prirori, jer um je moe principa apriornog saznanja,ona je dakle to kako je moguca metafizika kao prirodna dispozicija i kao nauka.

3.2. Ali, 0 kakvoj se uopste metafizici radi, shodno tome, 0 kakvoj metafizici prirodeje rec? Ocito ne 0 dogmatskoj i skeptickoj rnetafizici, 0 klasicnoj naturfilozofiji iii ops­toj fizici. To posvedocuje Prolegomena za svaku buducu metafiziku, pisana radi pojasn­jenja fundamentalnih stavova Kritike cistoga uma, pa i samoga sistema Kantove filozofi­je. Tamo se takode potvrduje da izvor metafizike nije iskustvo, ni spoljasnje, koje stojiu osnovama fizike, niti unutrasnje, koje stoji u osnovama matematike, cime je jos jed­nom potcrtana razlika izmedu sustine saznanja u filozofiji i maternatickim i prirodnimnaukama, premda su u svima njima svi sudovi doista sinteticki, ukoliko se dakako radio cistoj matematici i cistoj prirodnoj nauci. Cista matematika kao sinteticko saznanje apriori rnoguca je time sto se odnosi na predmete cula, gde su prostor i vreme formalniuslovi culnosti a predmeti sarno pojave. Ovaj transcendentalni idealitet, kojim se daklepriznaje postojanje tela kao pojave iii predstave u mislima a ne kao stvari po sebi, objek­tivni je realitet, pa time i objektivni realitet matematike kao ciste spoznaje.

Priroda nije postojanje stvari po sebi, stoga cista prirodna nauka izlaze a priori i ponuznosti zakone pod kojim priroda postoji, jer priroda i jeste zakonitost odredenja pos-

12 Ibid, S 760.

28

tojanja stvari uopste. 'lake stoje stvari 0 prirodi u njenom formalnom srnislu, u materi­jalnorn pak smislu priroda je skup svih predmeta iskustva, pri cernuje sasvim jasno kakose iskustvo sastoji od predstava, koje pripadaju culnosti, i sudovakoji su stvar razuma.Tako je stvar cula opazanje a stvar razuma misljenje, gde je misljenje sjedinjenje pred­stava u svesti, kako i nastaje sud. Prema ovorne, predmeti cistih razumskih pojmovamogu se naci jedino u mogucem iskustvu.

Najvisa tacka koju moze dotaci transcendentalna filozofija jeste, kako je uopstemoguca priroda? Priroda u njenom materijalnom znacenju po Kantovom sudu rnoguca

je pomocu kvaliteta culnosti, aficiranih pojavama predrneta, 0 cernu posvedocuje trans­cendentalna estetika kritike cistoga uma; u formalnom pak smislu, priroda je mogucakvalitetom razuma, sto je posvedoceno transcendentalnom logikom kritike cistogaurna.U Ostavljajuci sada po strani Kantovo izvodenje transcendentalne estetike i trans­cendentalne logike!" ovde valja istaci njihov krajnji rezultat, naime saznanje kako jemogucnost iskustva uopste ujedno i opsti zakon prirode a nacela iskustva zakoni prirode:jer, kaze Kant, priroda se spoznaje samo kao simp pojava, predstava, cija nacela pove­zanosti postoje jedino u nama, tako da uslovi nuznog sjedinjenja predstava u svestisacinjava mogucnost iskustva uopste. Radi se dakle 0 cistim iii opstim prirodnim zakoni­ma, ne °ernpirijskim zakonima prircde, a zakonitost u prirodi zasniva se na nuznoj vezipojava u iskustvu i na iskonskim zakonima razurna, stoga, slobodnije receno, razum neuzima svoje zakone a prirori iz prirode, nego svoje zakone propisuje prirodi ("der Ver­stand schopft seine Gesetze (a priori) nicht aus der Natur, sondern schreibt sie diesel'

vor"!"), Kant je dakle stanovista da nije moguce imati posla s prirodom stvari po sebi,koja je nezavisna od culnosti i razuma, nego je moguce imati posla s prirodom kao pred­metom moguceg iskustva, a razum i cim iskustvo mogucirn, kao ito da culni svet iii nijepredmet iskustva ili on jeste priroda.

Ali, od same je prirode metafizika stavljena u nas, metafizika je prirodna dispozicijaIjudskog uma, njegova prirodna sk lonost, ne dakle samovoljni izbor iii slucajno prosire­nje iskustva.!v I kritika cistoga uma nije nista drugo do spekulativno istrazivanje prirodecistoga uma. Da Ii se onda kod Kanta radi samo °materijalnom i formalnom znacenjupojma prirode, iii je na delu jos i prirodnonaucni pojam prirode njutnovske eksperimen­talne filozofije, korne je on bio naklonjen u svom pretkritickorn stavu filozofije prirode,ali s kojim nije bio sasvim nacisto ni u svom poznijem spisu kriticke filozofije Meta­fizicki pocetni osnovi prirodne nauke (Metaphysische Anfangsgriinde der Natur­wissenschaft, 1786). S jedne je strane dakle metafizika prirode sistem cistih pojmova icistih principa na osnovu kojih je moguce naucno istrazivanje prirode, koja pak nije stvarpo sebi nego pojavnost, realitet koji je odreden zakonima .spoznaje, koji opet nisu razu­mom preuzeti, preslikani iz prirode, jer razurn propisuje prirodi svoje zakone u granica­ma culnog opazanja; s druge strane, rnedutim, stoje odredbe 0 prirodnom poreklumetafizike, 0 metafizici kao prirodnoj sklonosti urna, 0 prirodi uma, prirodi samih stvari,prema kojima je i rnoguc sistem fiiozofije. Stoga je od znacaja jedna Kantova naporne-

13 Kant: Prolegomena zu cinericden kuntugcn Mctaphvak, die als Wisscnschofi win' au/ire/en konnen; in Kant, Werke, B'lI1d5, Schriften zur Mctaphysik lind Logik, W13, Darmstadt, 1983, S 187140 tome M. Acimovic: (}nlo!oglke, Novi Sad, 199515Kant: Prolegomena, S 18916 Ibid, S. 228

29

na na kraju uvodne rasprave za Kritiku moci sudenja, gde govori zasto su njegove podelesistema filozofije uglavnom trodelne, i kaze kako "to pak lezi u prirodi stvari" ("Dasliegt aber in der Natur der Sache"!"): ako je podela a prirori ondaje ona analiticka, premanacelu protivrecnosti, pa je tada podela dvodelna (quodlibet ens est aut A aut non A); akoje podela sinteticka onda je ona trodelna, shodno zahtevima za sinteticko jedinstvo, gdespadaju uslov, ono uslovljeno i pojam koji proizilazi iz sjedinjenja uslovljenoga s svo­jim uslovom. To su dakako stvari nuznosti prirode.

3.3. Pojam i mesto metafizike prirode prema sistemu filozofije iz vremena Kritikemoci sudenja, posebno prve verzije uvoda za Kritiku moci sudenja, prikazuje se uzavrsnoj sceni Kantovog sistema kriticke filozofije. Prema Prvoj ohradi Uvoda u Kritikumoci sudenja (Erste Fassung der Einleitung in die Kritik der Urteilskrafii, sistem filo­zofije, ukoliko je filozofija sistem umnog saznanja pomocu pojrnova, sacinjavaju for­malni deo filozofije, iii logika, koji obuhvata formu misljenja u jednom sistemu pravila,i materijalni deo filozofije, iii realna filozofija, koj i razmatra predmete 0 kojima se rnisli,ukoliko je 0 njima uopste moguce umno saznanje iz pojmova. A taj realni sistem filo­zofije deli se na teorijsku i prakticku filozofiju, pri cernu je teorijska filozofija zapravofilozofija prirode a prakticka filozofija filozofija morala, koje se medutirn razlikuju potome sto filozofija prirode rnoze da sadrzi empirijske principe a filozofija morala sarnoi jedino ciste principe a prirori.tf Fizika nije deo jedne takve filozofije prirode.

8to se pak tice sistema visih rnoci saznanja, kritika cistog teorijskog uma dalaje zakonprirode a kritika praktickog uma zakon slobode, tako dakle razum postavlja a prirori zakoneprirode a urn zakone slobode: ono sto posreduje u povezivanju ovih rnoci za Kanta je moesudenja, iii moe supsumcije pod pojmove, a to nadalje znaci kako je pojam 0 stvarimaprirode moguc ukoliko se priroda upravlja prema nasoj moci sudenja. A pojam oosobenos­ti prirode, gde se posebni zakoni prirode supsumiraju pod opstije zakone prirode, i sve topod pojamjedne prirode.jeste pojam svrhovitosti prirode. Pojam svrhovitosti prirode poticeiz principa moci sudenja, koji glasi: "priroda specifikuje svoje opste zakone u iskustvenezakone, premaformijednog logickog sistema, zbog mod sudenjd'.19 Kant dakle kaze kakomoe sudenja, na osnovu ovog principa, zarnislja svrhovitost prirode u specifikaciji njenihformi putem iskustvenih zakona, sto sacinjava logicku svrhovitost prirode, obrazovanulogickim sistemom iskustvenih pojmova. Priroda medutim ne pokazuje sarno tu logickusvrhovitost, ona takode pokazuje apsolutnu svrhovitost svojih oblika, pa u pogledu svojihtvorevina kao agregata postupa mehanicki, kao prosta priroda, a u pogledu svojih tvorevinakao sistema postupa tehnicki, u isto vreme i kao umetnost. Tako je tehnika prirode kauza­litet prirode u pogledu forme njenih proizvoda kao svrha, ali moe sudenjaje zapravo tehnic­ka jer se priroda sarno zamislja kao tehnicka priroda. Svrhovitost prirode u opazanju zaKanta je formalna tehnika prirode, dok je realna tehnika prirode svrhovitost prirode premapojmovima: prva daje svrhovite oblike, gde se uobrazilja i razum podudaraju poradi jedno­ga pojma, a druga jeste sam pojam stvari kao svrhe. Tako je pojam prirodnih svrha iskljuci-

17 Kant Kriuk del l Irrcilskraft, Kant, Welke, Iland 8, Kritik del Urtcilskraft lind Schriften ZlIl Naturphilosophie, WH,

D<lIlIlsladl,198],S 27]

IX Kant Erste Fassung del' Einleitung In die Kriuk del' Urtcilskraft, Kant. Wcrkc, Hand 8, WH, Darmstadt, 198]" S InI') 11)1(1., S 19]

30

vo pojam refleksivne rnoci sudenja, a to znaci da pojam objektivne svrhovitosti prirode sluzijedino za retleksiju 0 objektu a ne za odredbu objekta pojmom neke svrhe, jer, naporedo sreflekivnom moci sudenja postoji i odredbena moe sudenja,

Iz ovoga proizilazi preraspodela sistema, naime, priroda zasniva svoju zakonitost na

principima a priori razuma kao jedne moci saznanja, umetnost se u svojoj svrhovitosti

upravlja prema rnoci sudenja u odnosu prema osecanjima zadovoljstva i nezadovoljstva,a moral, kao proizvod slobode, stoji pod idejom forme svrhovitosti u odredbenom raz­logu uma u pogledu moci htenja: iz principa ovih osnovnih moci saznanja poticu teorij­

ski, estetski i prakticki sudovi.s'' To daklc sada sacinjava sistem kritike cistoga uma,kojim se i odreduje mesto kritike rnoci sudenja prema prvoj verziji uvoda za Kritikumoci sudenja.

U glavnom Uvodu Kriiike moci sudenja nema bitnijih pomaka u stavovima 0 sistemu

filozofije. Izgradnjom kritike moci sudenja, kako je to rekao Kant u zavrsnom slovu pred­

govora prvom izdanju (1790), "dovrsavam svoj celokupni posao kritike", a prema podelifilozofije i ciste filozofije na teorijski i prakticki den posao kritike res ice metafizika prirode

i metafizika morala. Prema tome, filozofije je teorijska i prakticka, pojmovi prirode ipojam slobode stojc u sredistu njene predmetnosti, prema kojima je onda teorijska filozo­

fija zapravo filozofija prirode a prakticka filozofija filozofija morala, dakako, s bitnimnapomenama 0 samorne pojmu praktickoga, gde se u pogledu filozofije prirode radi 0

tehnicko-praktickorn a u pogledu filozofije rnorala 0 moralno-praktickom. U tom smislu,skup praktickih propisa ne sacinjava neki posebni den filozofije pored njenog teorijskogdela, filozofija prirode teorijsko je zakonodavstvo razuma a zakonodavstvo pomocu pojmaslobode postavlja urn, i ono je cisto prakticko. Iz ovoga ide nadalje podela sistematskogjedinstva svih rnoci duse (gcsamtc Verrnogen des Gernuts), dakle moe saznanja(Erkenntnisvermogen), osecanje zadovoljstva i nezadovoljstva (Gefuhl der Lust und Un­lust), i moe zudnje (Begehrungsvermogen); moci saznanja su razum (Verstand), moe

sudenja (Urteilskraft) i urn Vernunft), principi a priori razuma su zakonitost (Gesetz­mahigkeit), svrhovitost (Zweckmabigkeit) i krajnja svrha (Endzweck) a primenjuju se na

prirodu (Natur), umetnost Kunst) i slobodu (Freiheitj.v'To je dakle zavrsna scena sistema kriticke filozofije, gde je filozofija prirode teorij­

sko saznanje pornocu pojmova prirode a priori, a oni su zapravo cist! pojmovi razumakoji postavljaju zakone prirode.

3.4. U tom vremenu kriticke filozofije, ali u spisima izvan kritika (teorijskog i prak­

tickog uma i rnoci sudenja), nema bitnijih pomaka niti znatnih razlika u pogleduKantovih stavova 0 mestu filozofije prirode iii metafizike prirode unutar sistema filo­zofije, To je bilo ocito, kako smo videli, vee Prolegomenom za svaku buducu metajiziku(1783) i onda Zasnivanjem metafizike morala (1785), a narocito spisom Metafizicki po­cetni osnovi prirodnih nauka (1786), koj i se smatra sredisnjim spisom metafizike prirodeu Kantovoj kritickoj filozofij i.

U Predgovoru za Zasnivanje metafizike morala Kant ponovo razmatra podelu filo­zofije prema prirodi stvari, pozivajuci se na fiziku, etiku i logiku u staroj grckoj filozofi-

2IJ Ibid, S 22(,

21 llJid. S 274

31

ji, kojoj nema nista da ispravlja u pogledu njene potpunosti, osim da doda njen vlastitiprincip. Tako se, dakle, umsko saznanje razmatra iii kao materijalno iii kao formalno,materijalno posmatra objekt a formalno ispituje forme razuma i uma, znaci opsta pravi­la misljenja bez razlike objekata. Formalna filozofija je za Kanta dakako logika amaterijalna filozofija ima posla s odredenirn predmetima i zakonima kojima su ti pred­meti podcinjeni: kako su ti zakoni iii zakoni prirode iii zakoni slobode, to se materijalnafilozofija pokazuje kao nauka 0 prirodi iii fizika i kao nauka 0 slobodi iii etika; dakle,kaze Kant, .fizika se naziva naukom 0 prirodi, a etika naukom 0 moraluv.v

S obzirom pak na svoje osnove izvodenja ucenja, filozofija je iii ernpiricka iii cista,cista je naravno onda ako je izvedena iz principa a priori, pa je zato iii formalna, stozapravo jeste logika, iii se odnosi na odredene predmete razuma, sto jeste metafizika, ko­jaje nadalje metafizika prirode i metafizika mora/a. Sada Kant kaze kako fizika ima svojempirijski i takode racionalni deo, a to znaci da pre empirijske fizike treba izloziti meta­fiziku prirode, i time sasvim jasno razluciti ciste principe a prirori od iskustvenih princi­pa obicnog iii naucnog misljenja, Jer, kako se kaze u zavrsnoj napomeni ovoga spisa,"spekulativna upotreba uma u pogledu prirode dovodi do apsolutne nuznosti nekognajviseg uzroka sveta".2 3 Upravo ovo prikazuje rnetafizika telesne prirode kako je pre­docena Metafizickim pocetnim osnovitna prirodne nauke.

3.5. Ovakav naslov spisa, dakle Metaphysische Anfcfngsgriinde der Naturwissenschafi,kao daje trebalo da bude Philosophiae naturalis principia metaphysica, sto upucuje, prem­da ne sasvim i uverljivo, na rnogucnost Kantovog metafizickog odgovora na Njutnov spisPhilosophiae naturalis principia mathematica. Tu se doista radi 0 postavljenju metafizick­ih osnova prirodne nauke, 0 onome dakle sto treba prethodno da se izlozi kako bi se ondaraspitalo 0 pravoj, opstoj iii empirijskoj fizici, Stoga su fundamentalne kategorije jednemetafizike prirode zapravo fundamentalne kategorije empirijske fizike njutnovske eksperi­mentalne filozofije, ispitane medutirn rnetafizickim principima saznanja a priori.

Ovde se, u predgovoru spisa, pojmovna razdeobajedne metafizike prirode od prirodnenauke neposredno uspostavlja prema pojmovnom razlikovanju reci priroda. A rec prirodaima formalno i materijalno znacenje, prvo znacenje odnosi se na prvi unutrasnji principsvega onoga sto pripada postojanju neke stvari, shodno cemu moze postojati onoliko prirod­nih nauka koliko ima razlicitih stvari prema bitnim njihovim svojstvima, a drugo znacenjeodnosi se na ukupnost svih stvari ukoliko su predmeti cula, dakle na celokupnost svih poja­va, na culni svet; kako su cula spoljasnja i unutrasnja,te kako su time predmeti prirode pred­meti spoljasnjih i predmeti unutrasnjih cula, to se onda prema ovom potonjem znacenjuprirode ucenje 0 prirodi razlaze na ucenje 0 telima, koje razmatra proteznu prirodu, i ucenjeo dusi, koje razmatra mislecu prirodu." Ucenje 0 prirodi je istorijsko, kada sadrzi sistem­atski red cinjenica 0 prirodnim stvarima, gde onda spadaju prirodopis i prirodne istorije, iprirodna nauka, ako se radi 0 razmatranju prirode prema principima a priori iIi zakonimaiskustva, sto govori zapravo 0 pravoj, iIi istinskoj (eigentliche) i nepravoj (uneigentliche)prirodnoj nauci; racionalna prava nauka apodiktickeje a ne empirijske izvesnosti 0 odnosu

22 Kant: Zasnivanje mctufizikc morala, BIGZ, Beograd, 1981.,511', 1523 Ibid., sir. 120

24 Kant: Metaphystschc Anjangsgrundc clef'Naturwissenscha]t, Kant, Wcrke, Band S, WB, Darmstadt, 1983., S. II

32

uzroka i posledice, dakle, jedno racionalno ucenje 0 prirodijeste prirodna nauka jedino akose prirodni zakoni koji je zasnivaju saznaju a prirori, to je onda cisto umsko saznanje, kojese od primenjenog saznanja 0 prirodi razlikuje po empirijskom saznanju prirodnih zakona.Kako je cista filozofija iii metafizika urnno saznanje iz pojmova, to onda prava prirodnanauka (eigentliche Naturwissenschaft) pretpostavlja metafiziku prirode, koja dakle sadrziciste, neernpirijskeprincipe,a to stoga sto se zakoni, koji su zapravo principi nuznosti onogasto pripada postojanju neke stvari, zanimaju pojmom koji se ne moze konstruisati, buducida se postojanje (Dasein) ne moze predstaviti u opazanju a priori."

Premda se metatizika prirode sastoji iz cistih, a prirornih principa, ona se ipak, poKantovom gledanju, moze prema predmetu prirode odnositi kao prema neiskustvenom,neopazajnorn objektu, dakle zanimajuci se sarno za zakone koji cine mogucim pojam nekeprirode uopste, iii da se odnosi kao prema posebnoj prirodi odredenih vrsta prirodnih stvari,o kojima postoji empirijski pojam; prema ovome, metafiziku prirode sacinjavaju njen opsti,transcendentalni deo i posebna metafizicka nauka, u kojoj se transcendentalni principi pI'i­menjuju na dva roda predmeta eula, na osnovu cega se onda ona dalje deli na fiziku i psi­hologiju. A fizika i psihologija, kao ucenja 0 telu i 0 dusi, moguce su samo posredstvomrnatematike, matematikaje naime umsko saznanje putem konstrukcije pojrna.Tako.Ie pravanauka u posebnom cenju 0 prirodi rnogucaonoliko kolikoje moguca u njoj primena matern­atike, otuda hemija i nije prirodna nauka nego sistematska vestina iii ucenje 0 eksperimen­tima, buduci da su njeni principi cisto empirijski. Ali, i nauka 0 dusi stoji daleko iza praveprirodne nauke jer se matematika ne moze primeniti ni na pojave unutrasnjih cula i njihovezakone, tako je onda ucenje 0 dusi samo tekjedno istorijsko i sistematsko ucenje 0 prirodiunutrasnjeg cula, iii jedan prirodopis duse (eine Naturbeschreibung del' Seele)26, koji nijidospeo do nauke 0 dusi, niti cak do psiholoskog ucenja 0 eksperimentima.

Prema ovome proizilazi da je jedino prirodna nauka 0 telima prava, istinska prirod­na nauka, pre koje rnedutim treba izloziti stvarnu metajiziku telesne prirode (wirklicheMetaphysik der korperlichen Natur). To prethodno izlaganje proizilazi iz sustine rnocimisljenja, iz koga je i uzeta metafizika, koja sadrzi cista delovanja misljenja pa time ipojmove i osnovne principe a priori, kojima se onda omogucuje empirijsko saznanje, iiiiskustvo uopste, i to povezivanjem raznovrsnosti empirijskih predstava na osnovuzakona. Zato Kant i kaze da matematicki fizicari ne mogu bez metafizickih principa, pani filozofi prirode ciji je postupak rnisljenja hteo biti cisto maternaticki. To ne znaci dane treba razdvoj iti ove razlicite principe, time saciniti dva polja jedinstva znanja 0 priro­di, dakle sistema znanja u kome se medusobno prozimaju metafizicke i matematickekonstrukcije pojmova, i unutar koga jedan deo pripada opstoj, cistoj prirodnoj nauci(physica generalis). Dakle, Kantov je zadatak da ovim spisom 0 metafizickim pocetnimosnovima prirodne nauke ponudi metafizicke principe konstrukcije pojmova 0 prirodi,zapravo da ispita mogucnosti jednog matematickog ucenja 0 prirodi.

Kant misli daje tabela kategorija shema za apsolutnu potpunost metafizike prirode iod nje posebnije metafizike telesne prirode, jer nema drugih cistih pojmova razuma kojibi se mogli odnositi na prirodu stvari. To dakle znaci da se pod kategorijama kvantiteta,kvaliteta, relacije i modaliteta mogu podvesti sva odredenja opsteg pojma materije, sve

25 lbid., S 13-14

2(, Iblll, S 16.

33

ono sto se 0 njoj moze misliti a prirori, sto se moze predstaviti u matematickoj konstruk­ciji iii dati u iskustvu. Iz ovoga proizilazi onda podela metafizickih polaznih osnovaprirodne nauke, zasnovana provodenjem pojma materije kroz pojmovne funkcije razu­rna, gde se pojam kretanja uzima kao osnov odredenja, jer se tek pomocu kretanja afici­raju spoljasnja cula predmetima prirode. U tom je smislu za Kanta sva prirodna naukaiii cisto iii primenjeno ucenje 0 kretanju (Bewegungslehre).

Kada se metafizicki polazni osnovi prirodnih nauka podvedu pod glavne funkcijerazumskih pojmova, dakle pod kategorije kvaniteta, kvaliteta, relacije i modaliteta, ondase, tim redom, po Kantovom sudu, dobiju cetiri glavna dela metafizickih polaznih osno­va prirodne nauke,foronomija (phoronomie), dinamika (dynamik), mehanika (rnecha­nik) i fenomenologija (phanomenologie), Foronomija posmatra dakle kretanje materijekao cist kvantum, dinamika kao kvalitet, kao pokretacku silu, mehanika kao relaciju kre­tanja a fenomenologija kao modalitet, kao nacin predstavljanja kretanja i mirovanja,time kao pojavu spoljasnjih cula.?" To je dakle sistem rnetafizickih pocetnih principaucenja 0 telima, iii metafizike telesne prirode, koji treba sasvim jasno razluciti od fizike,i njenih empirijskih principa, matematike, i njenih racionalnih premisa, te i od opsteg sis­tema metafizike, kome, ovome poslednjem dakle, pribavlja primere (slucajeve inconcreto), ostvaruje pojmove i poucke, sto onda znaci kako jedan cisto misaoni oblik,koji je opsta metafizika, zapravo transcendentalna filozofija, podastire smislom i znace­njem (Sinn und Bedeutung).

Ali, koji je konacni rezultat metafizickih pocetnih osnova prirodne nauke, iii metafi­

zickog ucenja 0 telima? Kant u zavrsnorn pasusu ovoga spisa kaze kako se metafizickoucenje 0 telima zavrsava sa praznim (Leeren) i time nepojmljivim (Unbegreiflichen). To jesudbina i svih drugih pokusaja uma, da se vracanjem na principe dospe do prvih razlogasvih stvari. Kako urn ne moze zastati kod uslovljenog, i kako ono neuslovljeno on ne mozeuciniti shvatljivim, to onda, ako neko koji je zeljan znanja zahteva od uma da urn zahvatiapsolutnu celinu svih uslova, umu ne preostaje nista drugo nego da se od predmeta okreneprema samome sebi, pa da umesto poslednjih principa stvari istrazuje i odreduje poslednjegranice svoje vlastite, sebi samoj prepustene moci.28 A to je onda neposredni pocetak,unutrasnja sadrzina i teorijski domasaj zadatka kritike cistog, spekulativnog uma. Tako semetafizicki pocerni osnov prirodne nauke vraca na svoj izvor, na teorijski urn transcenden­talne filozofije.

4.U Predgovoru za prvo izdanje Ideen zu einer Philosophie der Naturt", sabirajuci ono

"sto ostaje kao cisti rezultat prethodnih filozofskih istrazivanja naseg veka", Seling jezapisao kako je ta prethodna teoreticka filozofija, pod imenom metafizika, bila rnesavinasavrseno raznorodnih principa, gde ondajedan deo takve filozofije sadrzi u sebi zakone kojise odnose na mogucnosti iskustva, dakle sveopste zakone prirode. Dalje Seling samostalnoizlaze izvode iz kantovske koncepcije filozofije, posebno filozofije prirode, pa primecujekako su teoretickoj filozofiji jos ostali sarno sveopsti principi moguceg iskustva, s kojima

27 Ibid., s.22.28 Ibid., S. 135.29 Schelling: Fruhschriften. Eine Auswahl in 2 Banden. Hrsg. Von H. Seidel und L. Kleine. Bd, l , Berlin, 1971.

34

joj, umesto da bude nauka koja sledi posle fizike (metafizike), preostaje da u buducnostibude nauka koja prethodi fizici. Ovaj Selingov sud ne pogada samo Kantov pretkritickinaturfilozofski status misljenja prirodne nauke, nego i krajnji rezultat Kantovog zasnivanjarnetafizickih principa transcendentalnog sistema filozofije. Namesto toga, Seling je sebistavio u zadatak da .filozofski porodi prirodnu nauku", dakle, njegov cilj nije kantovski cilj- primena filozofije na prirodnu nauku.

No konacni rezultat ove preinake, u ovom spisu, opet je naturfilozofski kantijanizam.Zapravo, i ovde je Hegel sasvim u pravu, Seling je u ranijoj filozofiji prirode uzeo izKantove metafizike prirode njegove forme i refleksione odredbe, paje i sasvim empirijskepojave iskazao Kantovim izrazima. Ali Hegel ipak Selinga naziva "osnivacem filozofijeprirode novijeg doba", ne dakle Kanta. U Selingovu zaslugu ne uvrscuje Hegel to sto jeovaj u shvatanje prirode uneo misao, nego sto je promenio misaone kategorije prirode, stoje forme pojma uma uneo u prirodu, sto je nastojao da konstruise prirodu, da dakle priro­du izvede iz principa.'? A prethodna Hegelova opaska, u poglavlju 0 Selingu, pogada upra­vo Kanta u ovoj stvari misljenja: suprotnost izmedu fizike i filozofije prirode nije suprot­nost izmedu nezamisljanja i zamisljanja prirode. Sabirajuci bitne ideje iz Kantove filozofi­je prirode, Hegel u odeljku 0 Kantu kaze kako ona predstavlja izlaganje opstih pojmovaprirode, i premdaje ona nesto sasvim ubogo, ipakje Kantovo delo pokusaj da se misli idase istaknu misaone odredbe, njegovo je predstavljanje metafizike zapravo predstavljanjeopstih pojmova prirode, jedan podsticaj zasnivanju dinamickog shvatanja prirode.

U Davoskoj diskusiji s Ernstom Kasirerorn, Hajdeger je ustanovio da priroda kod Kantanikada nije predmet matematickih prirodnih nauka, bice prirode je uvek bice u smislu necegpredrucnog, stoga ucenje 0 osnovnim stavovima nije kategorijalno ucenje 0 predmetimaprirodn ih nauka: ono sto je Kant hteo, kaze dalje Hajdeger, jeste teorija bica uopste, on trazi.jednu opstu ontologiju koja prethodi ontologiji prirode, prirode kao predmetu prirodnihnauka, kao i ontologiji prirode kao predmetu psihologije". Dakle, "ono sto hocu da dokazemjeste da analitika nije samo ontologija prirode kao predmeta prirodne nauke, nego opstaontologija, jedna kriticki zasnovana opsta metafizikar." Ovo stanoviste provedeno je kodHajdegera u Kant i problem metafizike, a Kasirer je, u Problem saznanja ufilozofiji i nauci

novijeg doba, svoje gledanje 0 Kantovoj kritickoj filozofiji, i naturfilozofskoj poziciji tefilozofije, dovrsio uverenjem kako je logicki karakter kriticke filozofije to sto je ona filo­zofija slobode. U razlicitim pravcima duhovnog ucenja, kaze se dalje, nastaju razliciti pore­ci bica, nastaje tako i podrucje prirode, a "utapanje datoga u ciste funkcije saznanja pred­stavlja konacni cilj i rczultat kritickog ucenja".32

S epistemoloskih stanovista, Karl Popel' je .Kantovu njutnovsku kosmologiju" naz­van jednorn od .jtajvecihdoprinosa kosmologiji i kosmogoniji koji je ikada napravljen",koji sadrzi prvu forrnulaciju ne samo .Kant-Laplasove hipoteze" vee i anticipacijuDzinsa." Svojim isticanjern uloge posrnatraca i teoreticara Kant je nacinio neizbrisiv

.10 Hegel: lstonjafilozofije, III, Kultura, Beograd, 1964., str. 512

.11 Davosko saopstenjc 0 knjizi KUflI i problem tnetatizitce, Davoska diskusija izmcdu Ernsta Kasircra i Martina Hajdcgcra,Dodatak u M. lIajdcgcr: KUIII I problem mctufizikc, Mladost, Beograd, 1979., str: 16532 Kasircr: l'roblem saznania uji/ozo/i/i i nanct nov!lcg doba. tom ll, lzdavacka knjizarnica Zorana Stojauovica, Srcmski

Karlovci/Novi Sad, 1999., str. 53433 Popel': Pretpostavke I !J0/u/an/a. Rust nauc..~n{)R znanja, Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica, Sremski Karlovci/Novi

Sad, 2002., str. 2(,7

35

utisak na filozofiju, fiziku i kosmologiju, pa tako postoji "kantovska klima misljenja bezkoje bi Ajnstajnove i Borove teorije bile tesko zamislive", gde je cak i Edington visekantovac nego sam Kant.

Kant je, po Poperovom sudu, "prvi filozof koji je jasno shvatio zagonetku prirodnenauke", a kadaje govorio 0 prirodnoj nauci ondaje on gotovo uvek mislio na Njutnovunebesku mehaniku, koju je smatrao apsolutno i nuzno istinitom naukom: nas je ondazadatak da objasnimo jedinstvenost i istinitost Njutnove teorije jer je ona neizbezno ilogickom nuznoscu sledila iz zakona naseg nacina shvatanja. Oakle, Kant je mislio kakomi Njutnove zakone uspesno namecerno prirodi, jer oni su a priori istiniti. Tog mislje­nja 0 Kantu bio je i Ami Poenkare.

Nisu medutim drugi znamenitiji fizicari bili takvoga misljenja. Hajzenberg je, svo­jim skromnijim, ali dovoljnirn, poznavanjem Kantove filozofije, primetio da Kantoviargumenti za apriorni karakter zakona kauzaliteta, prostora i vremena, te apriornih poj­mova kao neporecivih istina naprosto ne nalaze mesta u naucnom sistemu savremenefizike, osim ako se pod njima ne podrazumevaju uslovi za postojanje nauke, slicno opisukvantne teorije jezikom klasicne fizike; stoga, ni jedan fizicar nebi bio voljan da ovdesledi Kanta.z! Slicno je ovome ustvrdio i Karl Fridrih fon Vajczeker.Uz to, Kant nije biosarno ogranicen stanjem znanja svoga doba, on je to stanje znanja smatrao istinitim itime jedinim: tako je, kaze Vajczeker, euklidsku geometriju smatrao geometrijomuopste, klasicnu mehaniku osnovom prirodne nauke uopste>, jer su to, po njemu, apri­ori izvesne i definitivne nauke. Mi se dakle mozemo diviti pojedinim mestima Kantovihstavova, ali nas oni ni na koji nacin ne obavezuju, stoga i nije slucajno sto Kantov najbit­niji naturfilozofski rad iz kritickog vremena njegove filozofije u povesti fizike nijenapravio nikakav uticaj.

Ovo je doista tacno. Sarno je jos iz navike intelektualnog ponasanja opste filozofskeobrazovanosti moguce pozivati se u modernoj nauci fizike na Kantovu metafizikuprirode, koja medutim jos moze biti jedan regulativni princip uma u zasnivanju znanja unauci jilozojije prirode.

34 Hajzenberg: Fizika tfilozofija, Gradac, Cacak-Beograd, 2000., str. 47

35 Weizsacker: .ledinstvo prirode, V Maslesa, Sarajevo, 1988., str. 146

36

Mirko AcimovicFaculty of Philosophy, Novi Sad

KANT AND THE METAPHYSICS OF NATURESummary

The peak transcendental philosophy manages to reach is to provide solution to the questionhow nature is possible at all. This is the task metaphysics of nature, as one metaphysical scienceon speculative usage of purc reason which encompasses all the a priori principles of pure reasonbased on simple notions of specukative knowlwdge of all things, has to solve. Yet, its final resultdepicted in preliniminary metaphysical grounds of natural science, is in fact that empty, and, there­fore, incomprehensible. This is the fate of all the other mind's endeavours to reach the first caus­es of all things by returning to the principles. What else than remains to the mind than to turn toitself in order to, instead ofthe first principles ofthings, explore and determine the final frontiersof its power of knowledge.

Key Words: Metaphysics, Metaphysics of Nature, Nature, Mind, a priori.

37