Karađorđe - Veština Ratovanja (Novica Stevanović)

POLITIKA - FELJTON NOVICA STEVANOVI: KARAORE VETINA RATOVANJA 1.DEO

14/09/2003

Pripreme za ustanak

Pozvao je pobratima Dragutina iz Zemuna i dogovorio isporuku oruja, baruta, olova i svega to je potrebno vojsci

Autor je pukovnik Vojske SCG, viegodinji novinar i urednik izdanja u Novinsko-izdavakom centru "Vojska". Objavio je knjigu "Ratna lukavstva srpske vojske 1804-1815. Pripremio je novo izdanje naslova "Vetina ratovanja Voda Karaora Petrovia", koje uskoro izlazi iz tampe i govori o tome da je srpski vod stvorio vojnu silu veliine armije od dva korpusa, uvek u pokretu na tri operacijska pravca suprotstavljajui je mnogostrostruko jaem neprijatelju, s kojim je u desetak godina vojevanja u vie od stotinu borbi, bojeva i operacija naneo neprijatelju gubitke od 100.000 vojnika a pri tome je ivote dalo oko 40.000 srpskih boraca.

elei da proveri prie o Sali-agi, bratu beogradskog dahije Kuuk Alije, nastanjenom u Rudniku, po ijem nareenju su svake nedelje dovoene devojke koje su morale da igraju pred adorom, "a on sedeo, puio, kafu srkao i za sebe birao najlepu Srpkinju te ju je potenja liavao", koji je obeaivao srpske devojke, zbog ega je prozvan "rudniki bik". Poto je saznao da e 13. jula 1803. doi u manastir Voljava, Karaore je s kaluerom Maksimom, knezom Matejom Joviiem i Gajom Panteliem pretekao Turke, popeo se na manastirski tavan i ekao.

U ranim popodnevnim asovima, uz gajde i talambase, stigao je Sali-aga. Narod ga je iz straha morao pozdravljati. Deda Milutin iz Ovsita, ne mogavi da otrpi uvredu i ponienje pred svetinjom, zgrabio je gajde iz ruke sviraa, bacio ga i iz sveg glasa povikao: Ovo nije mesto za smej, no da se ljudi Bogu mole!" Utom su ga dohvatili Sali-agini uvari, oborili ga i nemilosrdno tukli. Karaore, koji je sve to posmatrao s tavana, ponesen time to se deavalo u dvoritu manastira, zgrabio je puku i uzbuenim glasom govorio:

"Udri Gajo Beir-pau, a ja u Sali-agu-bika, a druge Turke lako emo pobiti, pa da noas skupimo do 25 druga, pa ako nas pou Turci iz Rudnika, da zasednemo da i nji pobijemo i da otvorimo rat s Turcima".

Knez topolski Mateja Jovii, kao da je predoseao da e Karaore da reaguje na taj nain, da bi ga umirio, odgovorio

mu:

"Ne, po Bogu ore, ne zamei sada kavge, ti zna da su sada ita ponjevena i seno pokoeno, i da se u polju nalazi, pa e Turci udariti i svud nam krstine i sena popaliti, pa to emo onda bez rane. No ostavi za letos, pa rat u zimu sa Turcima zapodeni".

Knez Matejine rei bile su sasvim razlone. Karaore je obuzdao bes.

Odmah posle 13. jula 1603. Karaore je otpoeo pripreme za ustanak.

Pozvao je svog pobratima, trgovca Dragutina iz Zemuna, i s njim dogovorio isporuku oruja, baruta, olova, kremenja, hartije, konca "i to god vojsci treba". Ujedno se obavezao da e lino snositi sve trokove u vezi s kupovino i transportom oruja i opreme.

Kujui planove, i razraujui dalje postupke u vezi sa ustankom, Karaore je obrazloio Gaji Panteliu zbog ega se neposrednije ne moe angaovati u obavetavanju i pripremi knezova i drugih uticajnih ljudi u narodu.

"Gajo, kud u ja danas! Moja deca nejaka, mene Turci oe da ubiju... A vidi li moju Savu i Saru, moju Polu i kapetanicu i Stamenku, nji e Turci onda razneti. No brate nikud ja ne mogu otii da to svrim. Negdi u i svriti, al ne mogu svud i na sve strane. Kud god poem ljudi ubore eto Crnoga ora, a ja bi teo tajno to svriti..".

O tome je govorio i Gaja Panteli:

"Posle Svetog Ilije iste 1803. poalje mene ore prvo Vasi arapiu. Kad doem i ovo ispriam Vasi i njegovom bratu od strica Marku, onda odem Janku Katiu, pa Mladenu Milovanoviu, Milanu u Brusnici, Miloju trgovcu u Crnu".

I tako se Gaja Panteli prihvatio obaveze da u tajnosti obilazi srpske knezove, poznatije trgovce i druge uticajnije ljude u narodu i saoptavao im Karaorevu odluku:

"Brate, poslao me ore, da te pozovem na ustanak... Potrai koliko vie moe nai pouzdani momaka, pa u zimu, kad ti se javi, da si gotov dii se protivu Turaka".

Prihvatajui s oduevljenjem Karaorevu odluku o podizanju ustanka, lanac obavetenih, ali ipak u tajnosti od dahijskih vlastodraca i dounika, sve vie se irio. Po spisku, koji se nalazio kod trgovca Dragutina, otpoelo se s naoruavanjem

naroda i formiranjem oruanih sastanaka.

Posle est meseci od Karaoreve odluke za ustanak, krajem 1803, sasvim sluajno od jednog Nemca iz Zemuna, koji je radio kod Dragutina, dahije su saznale da se neto "kuva" u narodu.

Karaorev pobratim Dragutin koji je po dogovoru tajno nabavljao oruje za srpske ustanike, bio je vie nego neoprezan kada je na dohvatu ruke drao spisak imena srpskih knezova i drugih uticajnih ljudi koje je snabdevao orujem, municijom i drugom vojnom opremom. Procenjujui ako bi dahijama otkrio taj spisak da bi mogao izvui neku korist, taj Nemac je na posebnom papiru kriom prepisao gotovo veinu imena sa spiska, preao Savu i u beogradskoj kafani u koju najee svraaju dahije Kuuk Aliji i Mula Jusufu, "za dva ama drva", izvadio papir govorei:

"Evo, ovi i ovi, potpisali se i ugodili da popale sve vae planove i andije po njima da pokolju i da sve kasabe izgore i poaraju

(NASTAVLJA SE)

[email protected]

Copyright 1998 NJ.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar II Sva prava pridrana


15/09/2003

Vrhovni voa naroda

Iskusnom vojniku je bilo jasno da se na svenarodnom zboru treba javno da izabere glavni stareina komandant

Posle unitenja Mehmedove kaznene ekspedicije 24. 1. 1804. i shvatanja da je doao trenutak koji je odredio dan podizanja ustanka, Karaore je razmiljao racionalno: bilo mu je jasno da e probueni ali pobunjeni narod jo od austrijsko-turskih ratova, kada su Srbi ratovali na austrijskoj strani nadajui se da e se na taj nain reiti okupatora, lako mobilisati i zadojiti verom u uspeh i konano ga osloboditi od vievekovne okupacije.

Oigledno kao iskusnom vojniku Karaoru je bilo jasno da na svenarodnom zboru prvo treba javno izabrati jednog glavnog stareinu (komandanta), da to bude odluka naroda, koji e imati legitimitet glavnokomandujueg nad vojskom koja e se uporedo stvarati i istovremeno ustanovljavati drava.

Verovatno oseajui se najpozvanijim da otvori skup i da govori okupljenom narodu, prema navodima Nenadovia, Karaore je rekao:

"Evo, brao, mi u ime Boga ustadosmo protivu Turaka, koji nam knezove seku, imanja naa otimaju, robe nas i araju, nae ene, sestre i eri beaste, potenja nam gaze, crkve i manastire nam skrnave... Sad brao, ako vi pristajete kao to sam ja zapoeo i kao to mislim, ako Bog da, da e dobro biti, za narod, da podignemo sav narod..".

Iz gomile uli su se glasovi: "Hoemo, hoemo! Svi tako kako nam ti ore kae. Mi te sluamo i sluaemo te!"

Karaore je saekao da se glasovi stiaju, a zatim je nastavio:

"E, brao, dobro kad hoete! Mi sada kako smo ovo delo poeli, treba nam izabrati izmeu nas jednoga stareinu, koji e biti glava pred nama, i da ga svi sluamo!"

Nastao je tajac i neverica. Smireni prota bukoviki Tanasije brzo se snaao:

"Tako i treba da bude, brate ore! I ja prvi, i svi ovde sabrani tako oemo, i oemo ba da ti nama bude stareina i glava pred

nama, a mi emo te svi sluati".

Protine rei kao da su nale plodno tlo. Svi kao iz jednog grla povikae:

"Mi oemo tebe ore za stareinu, i svi emo te sluati!"

Karaore im odgovori:

"Ja ne mogu biti va prvi stareina, no vi prvo izaberite sebi koga drugoga, eto Stanoja Glavaa, eto Vula, eto kneza Marka, ili koga oete, ja u ga najbolje sluati".

Tada je trgovac Teodosije rekao:

"Ja ne mogu biti stareina. Ako sutra turska vojska rupi u Srbiju, kako u ja izai pred Turke. Nego sad budi ti ore, koji si ovo delo i poeo, pa kako bude.

Mudri prota bukoviki je ponovo uzeo re i upitao Karaora:

"A zato nam ti ne bi bio stareina brate ore? Mi svi tebe oemo; no kai nam zato ti nee".

Karaore, kao da je sagledavao osobine glavnog komandanta u datim okolnostima i okvirima srpskog mentaliteta, poeo je potanko da objanjava:

"Ja sam ovek plaho ljut, ko me ne poslua, ili poe na stranu, ili pone neke kakve stare pizme (svae) da tera, ja u onoga da ubijem, a vi moete zato zamrznuti i svaki na svoju stranu razgraati, pak onda nita od nas nee biti, a Turci e jedva doekati, pa emo onda propasti gore no dosad!"

Izgovorivi te rei, prota Tanasije, Stanoje Glava, Vule Ili, Hajduk Veljko, arapi, Kati i mnogi drugi narodni prvaci povikali su u jedan glas:

"Mi tebe oemo ore, za prvoga poglavara i upravitelja naroda srpskoga i kad si umeo i znao u nemakom ratu sa stotinama vojnika etnika samovoljnika upravljati, umee i sad sa ovim mirnim narodom. I takav nam i treba strog poglavar, da ga imamo, i svi emo tebe sluati i pomagati u svaemu, to god ti hteo, i zapovedao bude, i ko tebe ne poslua katiguj ga kako ti zapravo nae, pa i samom smru".

Opet tajac. Karaore kao da je to oekivao pa je nastavio:

"Ja ou brao da se toga tereta po elji i volji vaoj primim; no da svaki zna da ja ou svi u slogu da dou, da niko ne tera pizme, da

lopova i hajduka ne bude, da su putovi, trgovine i trgovci slobodni, i sigurni, a gdi bi se takvi zloini uvatili da se odma pogube".

Prota Tanasije, koga je podrao goto sav sabrani narod, uzviknuo je:

"I mi to sve tako i emo, i to je dobro, tako i jeste; ti tako i radi, i s nama upravljaj, a mi emo ti svi u pomo biti, i svi te sluati, pa e dobro biti".

(NASTAVLJA SE)

[email protected]



16/09/2003

Zakletva u Oracu

Knezovi i drugi narodni prvaci zakleli su se da e jedan drugome i Karaoru biti verni i da ga nikada nee izdati

Pretpostavljajui koje osobine i kakav treba da bude vrhovni vod i upravitelj srpskoga naroda u predstojeem ratu s vievekovnim okupatorom u uslovima kada tek treba stvarati vojnu silu, oslobaati otadbinu i uspostavljati vlast, Karaore je, oigledno, iskuavao narod, stavljajui mu do znanja da je za te poslove preko potreban "jedan koji e biti glava pred narodom i vojskom i da ga svi sluaju bespogovorno, da u svemu ima sloge, da nema osvete, lopovluka i hajdukovanja, da su osloboene teritorije slobodne i da narod moe trgovati, i ko ne slua i ne izvrava nareenja, da ga moe kazniti smru".

I poto je to narod prihvatio, tada je prota Bukoviki Tanasije, pod vedrim nebom tu u Oracu, pred iskupljenim narodom, "za sreno otpoeto sveto delo", za osloboenje srpskoga naroda od turskog varvarstva, odrao "molebstvije i svetu vodicu".

Karaore se potom zakleo "da e kao vrhovni voa i upravitelj srpskoga naroda, narod srpski od Turaka i svaijeg nasilja i nepravde braniti i zatiavati i svagda junaki ga protivu neprijatelja srpstva voditi i veran mu biti".

Posle zakletve Karaore je celivao sveto Evanelje i asni krst, a prota Tanasije mu dao blagoslov.

Potom su knezovi i drugi narodni prvaci i junaci, kojih je bilo 2.400, dali re na veru jedni drugima i nad asnim krstom i svetim Evaneljem i zakleli se da e jedan drugome i Karaoru verni biti i sve to on bude "zapovedao sluati i vriti i da ga nigdi i nikad izdati nee".

Govorili su svi uglas za protom Bukovikim rei zakletve:

"Ko izdao, izdalo ga telo; poeleo poi, ali ne mogao! U kui mu se ne javljalo ni staro ni mlado! Od ruke mu se sve skamenilo; u toru mu ovce ne blejale, u oboru krave ne rikale. Dabogda se u sinji kamen pretvorio, da se drugi na njega ugledaju. Ne bio srean ni dugovean, niti lice boije ikad video! Amin!"

Karaore je potom uzeo od prote Bukovikog osveen barjak, razvio ga u ast osloboenja srpskog naroda od Turaka i predao

ga u ruke barjaktaru Tanasiju Rajiu Stragarcu.

Posle izbora Kararaora za vrhovnog voda i upravitelja srpskog naroda, posle njegove zakletve, zakletve ustalog (naoruanog) naroda i blagoslova prote Bukovikog u Oracu, Karaore je, precizirajui zadatke, izdao i prva nareenja komandantima okrunih (nahijskih) vojski koje je imenovao na licu mesta: da diu narod na ustanak, naoruaju ljude i formiraju jedinice, pale hanove po selima (mesta koja su bila stanita Turaka i stalnih posada od 10 do 15 vojnika), ubijaju handije, subae i muselime,Turke proteruju iz sela u gradove, blokiraju i u opsadi dre gradove i puteve i vode borbu protiv narodnih zlikovaca dahija, janjiara, krdalija... koji su i turskom caru neverni.

U pisanim nareenjima, koje je Karaore potom upuivao, dopunio je prethodne zadatke pojanjavajui da komandanti jedinica ne napadaju neprijatelja u gradovima i tvravama, ve da saekaju njegov dolazak. Jer, Karaore je smatrao da jakog neprijatelja treba da oslabi iznutra tako to bi pozivom na predaju stvorio razdor izmeu Turaka doljaka (janjiara, krdalija i njihovih privrenika) i onih koji su potovali sultanovu vlast (uglavnom Turci starosedeoci). Raunao je na siguran uspeh, to bi bio dodatan motiv narodu da odlunije ustaje i ratuje za slobodu.

Pisana nareenja uputio je: ui Vulieviu (Smederevski okrug), Milenku Stojkoviu, Petru Dobrnjcu i knezu Momiru (Poarevaki okrug), knezovima Stevanu Sineliu, Miloju Teodoroviu, Jefti i Mijuku, Miloji Zdravkoviu, Stevanu Jakovljeviu (Jagodinski okrug), zatim Milanu Obrenoviu, Miliu Driniu, Lazaru Mutapu (Rudniki okrug) i drugima.

Oni koji nisu bili na zboru u Oracu, Karaore je pisanim nareenjima upozorio "da ako bi koji izdao, i ne hteo sa narodom ustati protivu Turaka, da mu se olako nee proi". Osim toga, Karaore je upuivao pouzdane ljude (kurire) i u druge okruge da uglednijim Srbima (knezovima, trgovcima) prenesu njegova nareenja.

Prvo pisano nareenje izdiktirao je Karaore proti Bukovikom uoi oslobaanja Rudnika februara 1804. i ono glasi:

"Pozdravljam tebe Mojsilo (Ranitovi) iz Trenjevice; da skupite ljude koliko god moete vie i bolje; doao Ali- aga iz Uica s 350 Turaka Sali-agi u Rudnik u pomo, doao je Pljaki iz Karanovca sa 150 Arnauta; no skupite ljude koliko moete to pre i dovedite na Jasenicu, te uvajte da ne dou Turci amo, a ja odo u Drlupu da s Aganlijom dignem u slavu da lomim kola, pa eto mene k vama".

(NASTAVLJA SE)


17/09/2003

Utekao "rudniki bik"

U zasedi na putu ka aku poginulo je oko 200 Turaka, ali je Sali-aga imao sreu i izvukao ivu glavu

Dosledno postupajui po Karaorevoj zapovesti, stareine (buljubae) Arsenije Loma i Petar Kara izvestili su Karaora da je 500 Turaka janjiara stiglo Sali-agi, "biku rudnikom" u pomo.

Sprovodei u delo svoju odluku o neposrednom komandovanju za oslobaanje gradova, Karaore je iz Palanke, preko Saranova i umia, stigao nadomak Rudnika. Bilo mu je poznato da je rudniki beg Tokatli odan sultanu. Poto se podrobnije obavestio o rasporedu srpskih snaga, Karaore je pozvao rudnike Turke na dogovor. Prihvatajui poziv doao je Tokatli sa jo dva Turina. Rekavi im da se narod nije digao protiv carskih Turaka, ve odmetnika od sultana, Karaore je zahtevao predaju Sali-age i njegovih prijatelja, Davia i Pljake, ili da u roku od 24 sata napuste Rudnik. Tokatlia i njegove carske privrenike e na miru ostaviti. U protivnom, Karaore je zapretio da e "s vojskom na Rudnik udariti, zapaliti ga i sve pod no staviti".

Po povratku Tokatli je dahijskim glaveinama preneo Karaoreve zahteve. Meutim, oni su odluili da ispadom provere spremnost srpskih snaga i ukoliko bi bilo mogue da se brane do dolaska Kuuk Alije iz Beograda, kome su odmah uputili poziv za pomo. Verovatno je Sali-aga uputio i kurire s porukama za hitna pojaanja iz aka. Srbi su u zasedi saekali jednu grupu iz aka i razbili je. Ali, dolazak Kuuk Alije Karaore nije imao nameru da eka.

Posle krae procene situacije i razgovora sa stareinama, Karaore je formirao poredak za napad sa krune osnovice iz etiri pravca: jednu etu je on predvodio iz pravca Jasenice, drugu Arsenije Loma severno od Rudnika, treu Mili Drini iz pravca Katrena i etvrtu Lazar Mutap iz pravca Zvezde. Tako je Rudnik bio opkoljen snagama moda i veim od 1.000 boraca. Karaore je dao znak za poetak napada 28. februara pred vee, u kojem je 86 Turaka poginulo i vie kua zapaljeno.

Dahijske glaveine su uvidele da se ne mogu odrati a da im je pomo neizvesna. Ponovo su uputile Tokatlia da u njihovo ime obavesti Karaora da prihvataju prethodno ponuene uslove i dozvoli im odlazak iz Rudnika. Znajui da e iz pravca Beograda uskoro stii Sali-agin brat Kuuk Alija, Karaore se sloio s tim da oni mogu napustiti grad, a ostali da se ne boje i da su

bezbedni.

elei da se osveti Sali-agi za uinjena zla i nanesenu sramotu srpskim devojkama, Karaore je odredio ojaanu etu (odred) boraca i iste noi uputio je da postavi zasedu na uikom putu "povie neke stare Crkvine, na Rudniitima, odakle se put za aak odvaja".

Sutradan rano 29. februara Sali-aga sa svojom druinom napustio je grad i poao putem za Uice. Na putu je uoio mnoge tragove, to mu je govorilo da su Srbi negde na putu i ekaju u zasedi, pa je poao putem preko Jeleninog groba. Ali nije imao u vidu da ga je Karaore pratio.

U isto vreme Arsenije Loma i Petar Kara, prozrevi nameru neprijatelja, otpoeli su s prebacivanjem snaga za postavljanje zasede ka aanskom putu. Stigli su da iz pokreta otvore bonu vatru na Turke u galopu, kojima je s lea pristizao Karaore. U unakrsnoj vatri poginulo je vie od 200 neprijateljskih vojnika, meu kojima Davi i Pljako. Sali-aga je imao sreu pa je izvukao ivu glavu.

Potom je Karaore uao u Rudnik. Uspostavljajui sistem vlasti i komandovanja, za stareinu Rudnika i Rudnikog okruga postavio je Milana Obrenovia. Strogo mu je zapovedio da odrava red u narodu i da ne dozvoli uznemiravanje Turaka koji su caru odani "jer e za to glavom platiti".

Posle dobro obavljenog zadatka Karaore je odluio da odmori borce dozvolivi stareinama Lomi, Driniu i Mutapu da ih puste kuama na tri dana. Za rejon prikupljanja odredio im je Vrbicu.

Sredinom aprila Karaore je dobio poziv da doe u Zemun na pregovore s dahijama, koje je organizovao austrijski general enej (to je bio predlog Nenadovia upuen Austriji da posreduje u vreme see knezova i time zaustavi zloine dahija).

Karaore je odmah pozvao Protu Nenadovia, koji je u dogovoru sa njim i drugim narodnim poglavarima, sastavio sporazum u devet taaka za uspostavljanje mira s Turcima. General enej je 28. aprila 1804. pokuao da pomiri Srbe sa dahijama. Ali, ono to su Srbi zahtevali, Turci nisu prihvatali. Uto su se, po Karaorevom planu, pojavili stubovi dima zapaljenih straara na Vraaru. To je bio razlog da prekine razgovore govorei eneju:

"Mi smo doli po pozivu vaem, na carski i va obraz, a Turci nas ipak robe i pale. Fala vam, gospodine, na vaem trudu i dolasku, al od mira nita nema i odsad ete uti i videti bojeva. Zbogom".

(NASTAVLJA SE)


18/09/2003

Komandantska smotra

Poetkom maja 1804. Karaore je kod Obrenovca pozdravio valjevsko-abaku vojsku reima: "Dobro doli, brao, srbski sokolovi"

Posle povratka u Ostrunicu Karaore je naredio komandantima da u osloboenim okruzima sazovu skuptine, mobiliu borce, zbog sigurnosti stanovnitva ostave u sela naoruane ljude i to vie boraca 9. maja dovedu na Vraar, pod Beogradom. Potom je pohitao da stigne ispred valjevsko-abake vojske koja se ve nalazila kod Dubokog. S tim u vezi Karaorev biograf je zabeleio i prvu smotru te vojske (budueg drinskog korpusa, pr. a.), koja je bila poetkom maja 1804. kod Palea (Obrenovac), koju je Vod najpre pozdravio reima: "Dobro doli brao, srbski sokolovi!"

Prota veli u Memoarima da kada je Karaore pozdravio valjevsko- abaku vojsku, "koga tu prvi put videe, nije ostao ni jedan vojnik koji od radosti zapevao nije, i idui preko Dubokog, rekao bi da ne samo vojnici pevaju, no da je i umar i svaki listak na drvetu ljudski propevao".

"I ovde se prvi put ovog Ustanka, glavni voa zapadnodrinskog kraja Jakov Nenadovi sa Karaorem u Zbegu sastane, s kojim se Jakov dogovori o radu za narod i o vojevanju protivu Turaka i Jakov tu prizna Karaora za vrhovnog Voda narodnog".

Dalje biograf pie: "Ovde i sva druga doava vojska i iz drugi okruga sa svojim stareinama prizna Karaora za vrhovnog Voda naroda srbskog. A i Karaore prizna sve ustake voe sa Jakovom, u kojoj se koji vlasti dotle nalazio, za narodne voe i vojvode".

Sa Vraara Karaore je ponovo izdao nareenja elnicima svih okruga Beogradskog paaluka da diu ljude na oruje, formiraju borbene jedinice i pripremaju ih za oruane akcije.

Ubrzo su poeli stizati dobrovoljci sa okupiranih podruja, i iz Austrije, koje je Karaore prihvatao i s njima popunjavao svoju linu gardu. Tako su juna iz Srema prispeli kapetan Radi Petrovi, ritmajstor Petar Novakovi ardaklija, kapetan iki, lajtnat ore Simi iz Sremice i pisar Stevan Jefti.

Tako je s jeseni pod svojom komandom Karaore imao armiju

od blizu 33.000 boraca.

U meuvremenu Karaore je dobio izvetaj od Milenka Stojkovia, koji je drao Poarevac u opsadi, u kojem mu je predloio oslobaanje grada. On je prihvatio predlog i poto je precizirao nareenja Proti i Vasi u vezi s blokadom dahija u Beogradu, obezbeujui se na taj nain od napada s lea, poao je na put.

Za predstojei zadatak Karaore je formirao zdrueni sastav peadijske odrede s komandantima knezom Simom Markoviem, Jankom Katiem, Milanom Obrenoviem i Jakovom Nenadoviem (Beogradska, Kragujevaka, Rudnika i Valjevsko-abaka vojska) i jednim topom.

Posle sagledavanja situacije, Vod je odluio da topovskom vatrom iznenadi neprijatelja i potom u juriu prodre u grad. Posle opkoljavanja grada, Karaore je izabrao poloaj za top na utulovoj bari i otvorio preciznu vatru (verovatno ruei gradske kapije i vojnika utvrenja na zidinama) a potom u juriu sa Milenkovom etom zauzeo jedan stari turski redut i onda energino poao na drugi. Turci su petog dana borbi zakljuili da se u nedogled ne mogu braniti i 18. maja se predali. Odmah potom Karaore je postavio Petra Dobrnjca za glavnog stareinu i Momira iz Luice za njegovog pomonika i precizirao im zadatke da mobiliu ljude za ustanak i staraju se o redu i poretku u Poarevakom okrugu.

Potom je Karaore doao Smederevu. Istom taktikom preciznom artiljerijskom vatrom i manevriui jakim snagama ka utvrenom neprijatelju primorao je turske zapovednike da izau iz grada i mole, govorei: "Beg ore, nemoj da se bijemo, idi ti na Beograd pa to god sa Beogradom uradi i mi emo na to pristati".

Karaoru se taj predlog uinio razlonim, budui da je nameravao da to skorije oslobodi Beograd. S turskim glaveinama se dogovorio "da iz grada u varo i okrug ne izlaze, ako ne ele da od Srba budu potueni i da ekaju na sudbu ta e s Beogradom biti". Postavio je uu Vulievia za komandanta Smedereva i Okruga i Obrada iz Krsne za njegovog pomonika.

Oslobaanjem jo dva okruga nastao je razlog da Karaore sa Vraara ponovi zapovest komandantima okruga Beogradskog paaluka: da narod naoruavaju i za rat spremaju.

(NASTAVLJA SE)


19/09/2003

Kraj paine misije

Po Karaorevom nareenju Beir-pau su doekali Jakov Nenadovi, knez Sima Markovi i Janko Kati sa 600 uparaenih konjanika

Posredstvom bosanskog Hadi-bega u Karaorev tab je stiglo obavetenje o skorom dolasku Beir-pae iz Bosne i o njegovoj misiji mira. Karaore je odluio da mu dozvoli ulazak u Beograd. Uputio je poruku Proti da ga s uvaavanjem primi, kao "carskog veila koji u Srbiju sa carskim fermanom dolazi da dahije kazni i Srbe odbrani i umiri".

Prota je odredio kneza Milovana Grbovia i nekoliko abakih kmetova sa 50 konjanika da 12. juna 1804. na Drini saekaju Beir-pau i doprate ga do Palea (Obrenovac).

Bosanski Hadi-beg je pisao tubu sultanu protivu dahija i okrivio ih je da oni Srbe ugnjetavaju i da su se zbog toga pobunili, a "Srbi su prava i verna careva raja".

Po naredbi Karaora Beir-pau su doekali Jakov Nenadovi, knez Sima Markovi i Janko Kati sa 600 uparaenih konjanika. Verovatno pod tim prvim utiskom Beir-paa je kasnije pisao Porti da "Srbi vie ne nalie na raju" i savetovao joj da ne uri s odgovorom na Karaoreve uslove mira.

Videlo se da misija Beir-pae nije uspela. Ali je Karaoru posluio da smru kazni dahije narodne zlotvore. Meutim, posle dahija vlast u tvravi prigrabio je Alija Guanac koji u poetku nije pustio iz svojih ruku legitimnog predstavnika Porte Sulejman-pau, a zatim i Beir-pau. Karaore je ak bio primoran da otkupi bosanskog pau.

Krajem decembra 1804. do Karaora su doprle informacije da je bosanski Mus-aga Foi poeo da mobilie vojsku, Beir-paa ve okupio 8.000 a niki Hafis-paa 20.000 vojnika i da se i leskovaki beg sprema da im se pridrui u zajednikoj ofanzivi protiv osloboenog dela Srbije.

Procenjujui namere neprijatelja, Karaore je posle Boia 1805. naredio mobilizaciju i koncentraciju srpske vojske i potom regulisao strategijski razvoj na sledei nain: na Drini (zapadni front), pod komandom vojvode Jakova Nenadovia 4.000 ljudi, sa zadatkom zatvaranja savsko-kolubarskog operacijskog pravca; na Moravi (moravski operacijski pravac) pod komandom vojvode

Milenka Stojkovia 2.000 ljudi; kod Beograda, pod komandama vojvoda Janka Katia i Vase arapia 5.000 ljudi; kod Grocke 500 i u Ostrunici, pod knez-Simom Markoviem u rezervi 3.000 ljudi.

Osim toga Vod je bio regulisao da se formiraju naroita odeljenja za nadzor kod jo neosloboenih gradova.

Takav Karaorev plan izdrao je i prvi test poetkom februara 1805. kada su Ali-Prizren i Beir-akovalija sa 300 krdalija kradom napustili Beograd. Vod im je spremio zasedu kod Batoine koju nijedan Turin nije preiveo.

U meuvremenu, do Karaora je stigao glas da su se Turci u Karanovcu (Kraljevo) pobili sa Srbima i potom zatvorili u tvravu. Stoga je reio da iskoristi priliku i oslobodi i Karanovac. Sa 5.000 peaka, 1.000 konjanika i vie vojvoda, doao je 15. juna 1805. pod grad, opkolio ga i otvorio artiljerijsku vatru. Posle tri dana topovske pripreme naredio je juri, ali zbog iznenadne jake kie koja se spustila u to vreme i uporne odbrane neprijatelja nije mogao mnogo da uini. Odluio je potom da pojaa artiljerijsku vatru dopremanjem jo jednog topa. Od uporne artiljerijske vatre zapalilo se vie kua, posle pogibije neprijateljskog junaka i poglavara Zgure, Turci su se predali a Karaore im je dozvolio da odu u Novi Pazar.

Meutim, u isto vreme, zbog nepanje straa (opsadna vojska) koja je bila rasporeena oko Uica, izala je nou u gluvo doba ojaana eta Turaka iz tvrave i na spavanju pobila etu od oko 150 Srba. Dok su se srpske stareine snale, Turci su popalili sela i jo 309 Srba pobili pa se vratili u tvravu.

Zbog toga je Karaore izdao sledeu naredbu:

"Brao! Neka vam je Bog u pomoi! Vrite dobro svoju dunost. Neka su ljudi svagda na oprezi. Iako je duman daleko, no on je svagda blizu nas. uvajte se Turaka. Zar e vam bolje biti ako pogubite svoje glave kao Uiani. Neka oni (Turci) sad prezaju od nas, kojima smo se mi negda pokoravali, sada su oni pod nama, ne dajmo se da nas varaju!"

Potom je Karaore odluio da oslobodi Uice. Naredio je Jakovu Nenadoviu da s odredom od 3.000 Srba protera u Bosnu sve Turke iz Sokolskog i Uikog okruga i u njima uspostavi srpsku vlast. Jakov je potom stigao do Uica, na koje je posle opkoljavanja otvorio jaku artiljerijsku vatru. Od topova i neprestanih ispada poginulo je vie od 300 Turaka i 500 kua izgorelo. Turci su se potom predali i 20. jula su proterani u Bosnu.

Jakov je za zapovednika Uica postavio Aleksu Popovia.

(NASTAVLJA SE)


20/09/2003

Slom prve turske ofanzive

Karaore je odluio da Hafis-painu vojsku od 15.000 vojnika uvue u dolinu Velike Morave izmeu uprije i Jagodine

Poetkom jula 1805. do Karaora na komandno mesto u Topoli (tab) stizale su informacije da neprijatelj koncentrie jake snage kod Nia, na moravskom operacijskom pravcu.

Oigledno da je Karaore oekivao tursku ofanzivu i preduzimao opsene mere da je spreman doeka i slomi. Bilo mu je jako vano da ostvari pobedu u sukobu prvi put sa carskom (profesionalnom) vojskom iz vie razloga: to bi time ulio samopouzdanje u pobunjeni narod borce, da su kadri da se tuku ne samo s janjiarima (krdalijama) nego i s pravom, carskom, vojskom i da je pobeuju; pobeda bi u isto vreme dala podstrek za bunt i ustajanje na oruje Srba i u drugim okupiranim krajevima, naroito u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori i time bi srpski narod skrenuo panju evropskim silama da je konano dolo vreme da se zbaci okupacija od osmanlijskog carstva i najzad oslobodi ropstva jedan stari evropski narod, obnavljajui svoju dravu, zbog ega mu treba pomoi.

Neke injenice ile su Karaoru naruku. Iako nije mnogo polagao nade u izaslanike ekipe koje je uputio u Petrograd i Carigrad, znao je da turski komandanti jo nemaju pravu ocenu o ustanku i mogunosti ustanike vojske.

Dok Porta jo ozbiljno nije shvatala Karaoreve namere, budui da ih je veto krio pod vidom borbe protiv carskih odmetnika janjiara, Karaore je drao inicijativu u svojim rukama i oslobaajui Karanovac (Kraljevo) i Uice i gotovo se reio dahija u Beogradskom paaluku. elei da neutralie Guanca u beogradskoj tvravi s njim je sklopio poseban sporazum i s akcijama nije izlazio iz okvira Beogradskog paaluka, da time ne bi izazvao druge pae i, procenjujui mogue pravce ugroavanja, koncentrisao snage na sledei nain: u rejonu Beograda 5000 ljudi, sa zadatkom da onemogue sadejstvo turskim ofanzivnim snagama; glavne snage, 18.000 ljudi, na glavnom (moravskom) operacijskom pravcu, podelio je na - pomone, 4.000 boraca, pod komandom Milenka Stojkovia na Ivankovcu, a pod svojom komandom zadrao 10.000 vojnika u Gilju, kod Jagodine, na levoj obali Morave; 4.000 ljudi podelio je u vie grupa i rasporedio ih po planinama du operacijskog pravca od Kragujevca do Poarevca sa zadatkom blokiranje komunikacija i pored Morave

do Kruevca, sa zadatkom prihvatanja boraca u povlaenju, uvlaei neprijatelja dublje u osloboeni deo teritorije, stvarajui mogunost za protivnapad u povoljnijim uslovima; na Drini, na pomonom operacijskom pravcu, 12.000 ljudi, pod komandom Jakova Nenadovia, koji se utvrdio i rasporedio ete na Kablaru i predstrae pored Drine i Sokola do Uica, zatvarajui savsko-kolubarski operacijski pravac; rezervu 4.000 ljudi u Topolu sa zadatkom intervencije prema ukazanoj potrebi ka Drini ili Moravi.

Kada je bilo izvesno da Porta pokree ofanzivu iz pravca Nia, Karaore je odluio da Hafis-painu vojsku od 15.000 vojnika uvue u dolinu Velike Morave izmeu uprije i Jagodine tako to e je prethodno (demonstrativno) napasti glavnim snagama s ela, s leve obale reke, a potom Milenko Stojkovi pomonim snagama - s lea.

Doavi kod Paraina u kasnim popodnevnim asovima 30. jula 1805, Hafis-paini izviai su otkrili pomone srpske snage severno od Verhovog brda, na putu prema Poarevcu, i o tome izvestili svog komandanta. Hafis-paa je odmah uputio poruku Milenku Stojkoviu da mu se preda, poloi oruje i pusti ga da s mirom nastavi put ka Beogradu. Potujui Karaoreva nareenja, Milenko mu je odgovorio da paa vojsku treba da vodi carskim drumom, preko Jagodine, a to se tie predaje da e o tome razgovarati kad paa stigne u Beograd. Predoseajui da mu se neto sprema na "carskom drumu", Hafis-paa u ljutini je rekao:

"Zar u ja hajduka sluati!" i poao u napad.

Lukavim manevrom (pokret i vatra) snaga iz tri zemljana utvrenja podignuta na brzu ruku na padinama uporedo uz put kojim je trebalo da prou Turci, a posebno kada je Kara Steva preciznim pogotkom iz topa unitio neprijatelju kola s municijom, i posle dva dana estokih borbi, Hafis-paa je odluio da se povue. Treeg dana, u svanue, ve je bio u Parainu. Verovatno je imao informacije o pribliavanju Karaora pa je odluio da odustane od planiranog cilja.

Karaore je uvideo da je trenutna situacija mnogo bolja od oekivane, i procenjujui da paa ve gubi, reio je da ga dotue. Zbog toga je odmah po dolasku organizovao napad artiljerijom. Topovski hitac, kojeg je Karaore ispalio, ranio je Hafis-pau u nogu pa je naredio povlaenje u Ni. Ubrzo zatim paa je preminuo. Govorilo se da je Hafis-paa stradao od zadobivenih rana, ali i da se otrovao, ne mogavi da otrpi sramotu zbog poraza od raje.

Ima podataka da je poginulo 420 Srba i oko 7.000 Turaka.


21/09/2003

Grk ef generaltaba

U osvajakim pohodima na Balkanu osmanlijske vojskovoe su maksimalno koristile iskustvo vojnika hriana

Posle slamanja prve turske ofanzive, Porta je, verovatno, dola do saznanja da je srpski narod ipak poao putem oslobodilakog rata. Stoga je odluila da prema njemu i njegovom vostvu preduzima radikalne mere.

U zimu 1806. tursko vojno ministarstvo (seraskerijat) izdalo je tajnu zapovest (bujrultiju) u kojoj se kae:

"Objavljuje se radi znanja svakome da se pojavio bunt u Srbiji, da su srpski nevernici podigli glave, da tee osloboditi se svojih ropskih patnji i da kao buntovnici i ustanici ne priznajui sultanovu vlast, ne samo otkazuju plaanje carskoga danka, ve su se podigli da se kao neprijatelji carevine s orujem u ruci tuku s muslimanima i vojuju. Ustanak koji su Srbi podigli, uzeo je veliki razmer i rasprostro se na mnoga mesta unaokolo...

Da bi se sauvao i zatitio muslimanski svet... to treba preduzeti i brze i neodlone mere. Jer ako bi, ne daj Boe, pala u buntovnike ruke i nika tvrava, stvorie se za nau carevinu mnogo nesree i glavobolje, a moda e docnije uguenje toga ustanka biti nemogue i ustanak se moe rairiti svuda te se moe pojaviti znatna i sudbonosna pogiba za nau carevinu.

Stoga je sultanova vlada reila da postupa otro i nemilosrdno s podignutom i pobunjenom rajom. Zato se izdaje zapovest da se ubija, unitava i strelja svaki buntovnik, pa se ma gde uhvatio, samo da bi se u korenu mogla unititi klica ustanka".

Od poetka maja pa do kraja juna 1806. i pored svekolike anarhije u carstvu, Porta je neumorno radila na tome da dobro pripremi oruanu silu za ofanzivna dejstva glavnim moravskim pravcem.

U osvajakom pohodu na Balkanu, naroito prema Srbima, osmanlijsko komandovanje je maksimalno koristilo iskustva vojnika hriana koje je aktivno ukljuivalo u procesu donoenja odluka i neretko im poveravalo komandne uloge. Evrones-beg, grkog porekla (Mihal Keze), za dobru platu u suvom zlatu imao je ulogu naelnika turskog generaltaba za Balkan (Evropu), prepadom je reio ishod sukoba na Marici (1371) a Muratu

predloio plan boja na Kosovu polju 1389.

Isto je injeno protiv Srba i u Prvom ustanku. Kada je Porta procenila da je vrag odneo alu, u saradnji sa francuskim oficirima, pripremila je plan za pokoravanje pobunjenih Srba.

Po tom planu, celokupan vojni potencijal, pripremljen protiv Srba u Beogradskom paaluku, trebalo je grupisati u tri korpusa. Komandanti korpusa imali bi autonomnost u voenju operacija i teili jednom cilju Beogradu.

Prvi korpus, sa operacijskom osnovicom u Vidinskoj kotlini, koji je u isto vreme trebalo da bude i najjai, vodio bi ofanzivna dejstva dunavskim operacijskim pravcem, sa zadatkom da oslobodi Beograd od opsade, a zatim abac. Prilikom nastupanja ni u kom sluaju da ne prima opti napad, ve da se kree polagano, osvajajui stopu po stopu, poloaj za poloajem, utvrujui se pri svakom pomicanju napred uz jaku artiljerijsku podrku. Komandanti da svakodnevno upuuju izvidnice odeljenja konjice i strelaca, koja bi se odmah povlaila im bi naila na jae snage, istovremeno izbegavajui zasede.

Drugi korpus, s operacijske osnovice na levoj obali Drine, preao bi reku kod Zvornika i zauzeo poloaje na njenoj desnoj strani i delovao bi ofanzivno isto onako kao i prvi, nastojei da s njim ostvari vrstu vezu s jakim odeljenjima.

Trei korpus, s operacijske osnovice Ni Kurumlija Novi Pazar, otpoeo bi nastupanje s junog ruba Beogradskog paaluka, takoe drei se istih borbenih naela kao prethodni korpusi. Zadatak mu je da prodre u sredite zemlje. Odeljenja ovoga korpusa, koja bi bila isturena napred i sa strane (na levom i na desnom krilu) nastupala bi oprezno kao i ceo korpus u zahvatu sliva Velike Morave.

U meuvremenu, posle osloboenja Beograda i apca, Portin plan, koji su osmislili francuski oficiri, u sutini nije se ni menjao. Prema njemu se ratovalo sve vreme do pokoravanja Beograda 1813, s tim to je teite dato treem korpusu i preciziran krajnji cilj bosanskog korpusa Beograd.

U svakoj ofanzivi do 1813, Karaore je svojom ratnom vetinom jednostavno iznuivao nekoordinisanost turskih korpusa po vremenu, to mu je bio cilj, i na taj nain suprotstavljao im neuporedivo slabije srpske snage, ali znatno spremnije u taktikom pogledu, to mu je donosilo pobede.

(NASTAVLJA SE)


22/09/2003

Vodova inicijativa

Ratni plan za 1806. godinu predvideo je upade preko granice Beogradskog paaluka i pojaanje opsade Beograda i apca

Na skuptini odranoj u Smederevu krajem novembra 1805, Karaore je definisao ratni plan za 1806. godinu.

Plan je predviao: ofanzivnu diplomatsku akciju u Petrogradu, Beu i Carigradu s ciljem da se izvri pritisak na Portu da odustane od nameravane ofanzive protiv Srba; upade oruanih formacija preko granice Beogradskog paaluka, ime bi se na taj nain poboljao strategijski poloaj srpske ustanike vojske, u isto vreme mobilisao narod u novopobunjenim krajevima koje upotrebiti za spreavanje koncentracije i operativan razvoja snaga neprijatelja; pojaanje opsadnih snaga kod Beograda i apca i po mogunosti njihovo osloboenje.

S realizacijom plana otpoelo se poetkom januara 1806. godine.

Snage vojvode Milenka Stojkovia ubrzo su izbile do Miroa i Deli Jovana, oslobodile Pore i na taj nain zatvorile prolaz Dunavom stavljajui dunavski operacijski pravac pod kontrolom.

Snage vojvoda Petra Todorovia (Dobrnjac), Stevana Sinelia i kapetana ikia (oko 10 bataljona) oslobodile su Parain, Raanj i Aleksinac i poetkom januara tukle vojsku Pazvan-Ogla na Divdi Bari. Kod Aleksinca, blizu desne obale Morave, pod rukovodstvom kapetana ikia, podignuta su zemljana utvrenja, koja su kasnije prozvana "Deligrad" i na taj nain presekla moravski operacijski pravac, kojim e kasnije tursko komandovanje uporno pokretati ofanzive ka Beogradu.

Snage vojvoda Mladena Milovanovia i Stanoja Glavaa, posle oslobaanja Kruevca, prodrle su s jednim odredom do Kurumlije i ugrozile Ni i Leskovac.

Pokreui ofanzivu, Karaoru je naroito bilo stalo da odsee turski bosanski paaluk od ostalih okupiranih teritorija i da uhvati vezu s Crnogorcima. Zbog toga je jedan odred vojske pod komandom Radia Petrovia uputio uz Ibar ka Novom Pazaru, a drugi odred pod komandom Milana Obrenovia ka Viegradu i Pljevljima.

Vojvoda Milan Obrenovi, sa kapetanom Radiem, prodro je u Stari vlah gde ih je knez Maksim Rakovi doekao s oduevljenjem.

Vojvoda Jakov Nenadovi je podigao zemljana utvrenja koristei sve pogodnosti obale Drine i Ljenice, u kojima je za stareine postavio Luku Lazarevia i Protu Nenadovia, dajui im zadatke da prate tursku bonjaku vojsku, obezbeuju puteve ka unutranjosti i na taj nain stvorio operativno jezgro koje e imati vanu ulogu u zatvaranju savsko-kolubarskog operacijskog pravca. On se potom vratio apcu u koji je bio blokiran jaki neprijateljski garnizon.

Shvatajui da ne moe da jaa ofanzivne redove dok je primoran da jae snage dri kod Beograda, Karaore je poetkom maja odluio da oslobodi Beograd, poto se prethodno bio dogovorio da mu se kriom otvori kapija. Ali ovaj pokuaj zavrio se neuspeno ponajvie zbog meusobne svae i arke izmeu srpskih boraca koji su se laundokim ancem pribliavali ka zidinama Beograda.

U meuvremenu kako su turske glaveine krajem maja dovravali koncentraciju i operativan razvoj svojih snaga du granice osloboenih teritorija, to je i Karaore preduzimao mere za grupisanje snaga za odbranu.

Informacije kojima je vod raspolagao govorile su mu da glavni udar neprijatelja treba oekivati iz pravca Nia (moravski operacijski pravac): na tom pravcu je koncentrisao i razvio najvei deo snaga (korpus do 40.000 ljudi ili pet peadijskih brigada neujednaenih sastava) pod komandama stareina Mladena Milovanovia, Petra Dobrnjca, Vujice Vulievia i Stanoja Glavaa. U toj grupaciji snaga bio je i Milenko Stojkovi, ali je izgleda imao zadatak izvianja neprijatelja na dunavskom operacijskom pravcu i prema potrebi hitno zatvaranje taktikih pravaca koji su izvodili ka moravskom operacijskom pravcu.

Vojska Beogradskog okruga, jaine etiri bataljona (2.000 vojnika), pod komandom Vase arapia, Janka Katia, Sime Markovia i Miloja Petrovia produila je opsadu Beograda.

Vojska valjevsko-abaka (drinski korpus od 12.000 boraca) imala je zadatak da sprei nadiranje turske bosanske vojske preko apca i Valjeva (savsko-kolubarski operacijski pravac). Ujedno sokolska, uika i poeka vojska imale su obavezu da obezbede svoje granice. Komandant Jakov Nenadovi.

Rezerva u Topoli (brigada od 4.000 ljudi) pod Karaorevom komandom imala je zadatak da zavisno od razvoja dogaaja intervenie prema njegovoj odluci.

(NASTAVLJA SE)


23/09/2003

Kazna i unapreenje

Na smrt je osudio i pogubio pristalice Turaka a Miloa Stojievia je postavio za vojvodu Pocerskog

Karaore u Beljinu nije mogao da sedi skrtenih ruku. Kopkao ga je neprijatelj. Kao da je shvatao da je Porta ipak izabrala da bosanski pravac bude taj kojim e reavati sudbinu ustanka. Stoga je odabrao 300 peaka i nou poao u izvianje pravca prema Kamenoj upriji, na Dobravi, gde je postavio zasedu i ekao. Meutim, umesto Turaka, u zasedu su upala dva Srbina, jedan po imenu Milo Stojievi Pocerac, koji je bio pisar i buljukbaa kod kneza Ilije Markovia. Knez se Turcima predao, dok Milo nije iako su mu Turci zarobili majku. Karaore se lino uverio da kojim sluajem nije turski uhoda i poto je Milo dobro poznavao okolinu, odluio je da ga proveri. Pridodao ga je buljukbai Aleksi Dukiu. Dao im je zadatak da izvide neprijatelja kod apca. Posle obavljenog zadatka Karaore je upitao Dukia kako mu izgleda Milo. Duki mu je kazao da je dobar i da je bolji nego to ume da ga pohvali.

Milo je potom obavestio Karaora da se u selu Grui iskupljaju ljudi metani s namerom da se potine Turcima i dogovore da im donose porez i hranu. Karaore se potom vratio u Beljin da bi zatim, sutradan, pokrenuo sve jedinice, dva sata ranije, u selo Jalovik.

Sutradan je Karaore sa protom Nenadoviem i 300 odabranih peaka i Miloem Stojieviem, koji mu je bio vodi, krenuo u Pocerinu da je die na ustanak i u Gruiu ispita navode Miloa. U Gruiu je zatekao grupu ljudi, koju je odmah opkolio i, prema linoj proceni, dvojicu glavnih kolovoa i pristalica Turaka osudio na smrt. Kaznu je izvrio Milo Stojievi. Kad su ljudi videli odrubljene glave, u strahu su poeli da mole Karaora da im oprosti. Na to Karaore upita:

"Hoete li se opet predavati Turcima?"

"Neemo", odgovorili su kao iz jednog grla.

"Vi Turcima dajete volove, ovnove, maslo, jajca, med, mleko i pare, a ja vama nita ne traim, ni jedno jajce, samo vas zovem da budete svoje gazde, a ne turski izmeari".

"Hoemo s tobom u goru, u vodu.."., govorili su u glas.

"E kad hoete, a vi dajte to to ste spremili Turcima da se moja vojska izrani!"

Karaore je znao da se tu u blizini nalazi izvor za koji se govori u narodu da je sa njega vodu pio Milo Obili. Budui da je trebalo da se narodu Pocerine odredi i postavi glavni stareina vojvoda, Karaore je iskoristio tu priliku. Ime Miloa Stojievia eleo je da povee sa kosovskim junakom Miloem Obiliem i na taj nain jo vie podstakne ljude na ustanak i borbu protiv Turaka.

Uvee na veeri, drei au vina u ruci, Karaore je ustao i poeo besedu:

"Gospodari i brao! Ovu au vina da pijemo u zdravlje mladog junaka Miloa, koji je od sada vojvoda Pocerski, koji je s imenom svojim nasljeuje i junatvo svoga imenjaka Obilia. Zdrav si Miloe, vojvodo Pocerski!"

Milo kao oparen skoio je i poeo da mu ljubi ruku. Karaore se s njim poljubio u obraze i vratio ga da sedne na svoje mesto.

Posle veere Karaore je govorio okupljenim Pocercima: "uste li, ja vam postavi vojvodu Miloa. Njega da sluate, to god vam zapovedi on to zapovedam ja, zato, kad vas on pozove, da idete svi za njim bez izgovora. Oruje ste predali Turcima, nego uzmite sekire i motike, meni trebaju i takvi radnici, da kopaju aneve, a puaka ima dosta".

"Hoemo gospodaru!" Dok jedan od njih ree: "Mi meu sobom nismo imali svoga vojvodu, oprosti nam dosad, a odsad mi emo svi za naim vojvodom, a on za tobom u goru, u vodu..".

Karaore: "Eto, koje kude, da je prosto, i odsad da vas vidim! uvajte se da vam vie u take goste ne dolazim".

Svi su mu zahvaljivali i hteli da ga poljube u ruku, ali je on to odbijao. Potom je rekao vojvodi Milou:

"A tebi vojvoda Pocerski zapovedam da ima sve moje naloge tono vriti, ako eli dostojan vojvodom Pocerskim se zvati!"

Na to mu se Milo poklonio i rekao: "Gospodaru! Sto ivota da imam, svi u sto izgubiti, a tvoju volju i zapovest do smrti tono ispunjavau!"

Potom je Karaore naredio Milou da ljude organizuje i za njim poe na Miar.

Vojvoda Milo Pocerski mobilisao je u Pocerini 200 konjanika i 400 peaka i uoi glavnog boja stigao na Miar. U boju je iskazao veliku hrabrost zbog ega ga je Karaore nazvao posinkom.

(NASTAVLJA SE)

[email protected]



24/09/2003

Pred boj na Miaru

Karaoru je bilo jasno da komandant turske bosanske vojske nee dugo sedeti skrtenih ruku

Potukavi izviae Sulejman-pae Skopljaka nedaleko od Miara, Karaoru je bilo jasno da komandant turske bosanske armije nee dugo sedeti skrtenih ruku i da e uskoro nastaviti zapoetu operaciju, sa teitem na posavski pravac. Izviajui savski operacijski pravac, Karaore je procenio da Miarsko uzvienje prua najbolje mogunosti za odsudni boj i zaustavljanje neprijatelja koji polazi sa operacijske osnovice iz rejona apca.

Prednost poloaja na Miaru bila je i u tome to je dominirao okolinom, naroito prema apcu, desna strana osigurana Savom, a leva strmom gustom umom. Preavi Dumau, neprijatelj se otkriva na daljini od nekoliko kilometra to je braniocu omoguavalo da se blagovremeno pripremi za doek neprijatelja.

Posle tri i po dana rada na podizanju naroitog zemljanog utvrenja (redut, arampov) za odluujui boj kojim je Vod neposredno rukovodio, odbivi prethodno jedan ozbiljniji napad neprijateljske vojske, miarsko bojite je dobilo konaan oblik.

Vodei rauna o efikasnosti topovske i puane vatre, jer je samo ubitanom vatrom mogao naterati Sulejman-pau da odustane od dalje ofanzive nanosei mu fatalne gubitke u ljudstvu Karaore je odluio da miarsko utvrenje dobije oblik trapeza okrenutog duom stranom glavnom pravcu napada neprijateljske vojske. To mu je omoguilo da postavi sva etiri topa koja je imao, i da im omogui istovremeno dejstvo sa strelcima.

Posle prvog neuspelog boja s Karaorem (nedelja, 29. jul 1806. godine) Sulejman-paa je procenio da e mu trebati pojaanje pa ga je hitno traio od vezira Hozrev-pae. Vezir mu je odmah uputio Ibrahim-pau sa 2.000 konjanika, koji je 30. jula ve stigao u abac. Ujedno, vezir Hozrev- paa 30. jula upuuje hitan poziv Turcima u Bosni:

"Ostale poslove sve napustite, od dva sata jedan napravite, pokaite se pomonicima svojoj brai i veri. Noi i dane pomeajte i brzim skokom u ordiju stignite, to je od vezirske dunosti da to pre pohitate i muslimana vojnika i junaka to vie i to pre ovamo otpratite".

Tom vezirovom pozivu odazvao se i kamekam (carski namesnik)

Beir-beg iz Travnika, koji je preklinjao turske glaveine, posebno one u Sarajevu, da se odazovu i pou na Srbe. Oigledno da su pripremane jo neke vojne mere u Bosni u cilju jaanja ofanzive na Beograd, ali je Sulejman-paa bio nestrpljiv.

Dobivi pojaanje od 2.000 vojnika pod komandom Ibrahim- pae, Sulejman-paa je hteo da se to pre obrauna s Karaorem i tako mu vrati milo za drago. Odluio je da svom vojskom (neto vie od 45.000 ljudi), u sredu, 1. avgusta, napadne na Karaora na Miaru i do nogu potue utvrene Srbe.

U utorak, 31. jula, u predveernjim asovima, Karaoreva predvianja potvrdio je jedan Sremac da e, sutradan, Sulejman-paa napasti svom silom, jer je poruio Sremcima "da gledaju uda kako e napasti Srbe, pohvatati ih ive i povezane pored apca proterati".

Karaore je odluio da pre nego to donese konanu odluku i saopti je potinjenim vojvodama sazove Savet stareina. Na tom skupu bili su prisutni sledei komandanti jedinica: prota Matija i Jakov Nenadovi, knez Sima Markovi, Milan i Milo Obrenovi, Luka Lazarevi, Marko Kati, knez Teodosije iz Knia, Lazar Mutap, Cincar Janko i Marko, Milo Stojievi i Pavle Popovi. Oni su predlagali Karaoru "da se zatvore u anac i dobro ga utvrde, pa Turke da doekaju topovskom i puanom vatrom, pa kad im ratnike pobiju, ili onesposobe za borbu, da uine juri".

"To je sve dobro" odgovorio im je Karaore "ali ja kaem da e biti bolje ovako: vi svi konjanici izaite ak tamo do onog sela odakle smo proe doneli. I onamo stojte. Ja u s Milanom i sa svojim peacima ostati ovde u ancu, pa kad se ospu moji plotuni, i kad topovi obe strane uestaju, vi znajte da je onda meni teko pa grunite odunda".

Milan Obrenovi i Jakov Nenadovi nisu se sloili s Karaorem, ve su mu govorili:

"Mogu tebe Turci opkoliti ako bude ovde, pa ko da ti pomogne, a ako bi mi bili ovde, ti bi nas pozdravo izbavio!"

"Ne, ne, brao" rekao je Karaore "ako mene Turci opkole, vi ete meni pomoi onako isto kao i ja vama, ali ja moram ostati u ancu, jer ako ja izaem, sve e se ovde poplaiti mislei da sam se ja izmakao. Zato ja moram ostati u ancu s peacima, a vi s konjanicima iziite".

Znajui na koji nain je i sa kojih strana neprijatelj prilazio miarskom utvrenju kada je, 28. i 29. jula, nasrtao na Srbe, Karaore je predviao nain na koji e dejstvovati i pri odsudnom boju.

Smislio je, zapravo, kako e doskoiti turskoj bosanskoj armadi. U stvari, primenie istu taktiku kao i u prethodnom boju u koju, kad neprijatelj pronikne, bie mu kasno da ita promeni.

(NASTAVLJA SE)

[email protected]



25/09/2003

Podvig strelca Uroa

Mladi Uro je nanianio izviaa pravo u prsa i oborio ga sa lipe iz ije kronje je osmatrao srpske poloaje

Na osnovu vie izvora u kojima je opisan glavni boj na Miaru i nekih drugih injenica (poziv glavnokomandujueg turskih bosanskih snaga za pojaanje i prethodno izvianje konjice kao i Karaorevo odreivanje signala za njenu upotrebu) odluujui boj se verovatno odigrao na sledei nain.

U ranim jutarnjim asovima, 1. avgusta, Karaore je dozvolio da se odslui jutarnja molitva. Meu vojnicima je vladao potpuni red i disciplina. Srpskoj vojsci zalegloj u anevima ukazala se nepregledna masa bosanskih Turaka, koji su nailazili iz pravca apca, valjajui se poljem prema Miaru. Bilo je jasno: Sulejman-paa, okupivi vie od 45.000 vojnika, i ne ekajui druga pojaanja, poao je na Karaora u odluujui boj. Odjednom se ta silna vojska zaustavila. U grobnoj tiini molila se Alahu. Zatim je nastavila sa nastupanjem. Onda se ponovo zaustavila. Opet su se vojnici molili. Pa jo jednom.

U srpskom utvrenju nastalo je komeanje: besprekorna disciplina neprijateljskih vojnika gotovo je unela paniku meu srpske borce. Neki peaci su pobegli s grudobrana. No, Karaore ih je, "nalazei se uvek onamo gde je bio najpotrebniji", pretei sabljom, vraao na njihove poloaje.

Utom su se Turci zaustavili. Sulejman-paa, pouen iskustvom iz prethodnog boja, kada je u juriu napao na jo nedovoljno utvrene Srbe, nije hteo da naini istu greku koja ga je kotala ivote itavih strojeva vojnika. Van domaaja puaka odluio je da pripremi topove. U meuvremenu, uputio je jednog izviaa u srpsku pozadinu da ugovorenim znacima tobdijama pokazuje mesta gde pada ulad. Sluaj je hteo da je tog izviaa neki mladi Uro, otra oka, odmah uoio, nanianio pravo u prsa i usmrtio ga pre nego to je pao s lipe iz ije je kronje osmatrao i javljao.

Na taj pucanj Karaore je, vadei pitolj iz pojasa, upitao otrim glasom:

"Ko je? Po dui ga!"

"Ne Gospodaru, ako boga zna!", u jedan glas su uzviknule neke vojvode, gledajui Turina kako pada s grane na granu lipe.

Ugledao ga je i Karaore, pa e dosta mirno:

"Srea tvoja, mome, to si ga tako lepo zgodio".

Rekavi to, Karaore je vratio pitolje za pojas. "Srean znak i u dobar as, Gospodaru!" umesno su prokomentarisali neki vojnici.

Pucnjava turskih topova iz dublje pozadine, i sa levog krila napadnog poretka, nije prestajala. Na svu sreu, bila je neprecizna. Pogotovo kada tobdije nisu imale obavetenja o pogocima. I dok je Sulejman-paa primicao topove prema Karaorevom utvrenju s namerom da u njemu napravi prolaze u zidovima i potom u masovnom frontalnom juriu prodre unutar zaklona, Vod je, procenjujui njegove namere, odluio da izbaci jedno odeljenje vojnika, koji e kao slobodni strelci izazovno napasti topovske posade.

Prihvatajui borbu na otvorenom prostoru, bosanski Turci su, prihvativi izazov, poli u opti juri na malobrojne srpske strelce koji su se ubrzo povukli u utvrenje.

Ispad srpskog odeljenja privukao je na sebe gotovo ceo prvi neprijateljski eelon vojnika koji su, a frontalno gonei Srbe, sve vie pribliavali srpskom utvrenju. No, srpska peadija i dalje je drala zapete puke, ekajui Karaorev znak. Stareine srpske vojske jurile su du strojeva svojih vojnika, govorei im da budu mirni i prisebni te da, na Gospodarev znak, dobro niane i pogaaju.

Utom su Turci dospeli na domet puke. Karaoreva "krdalinka", poznata i po tome to nikad ne promauje, prva je planula, a odmah za njom hiljade drugih srpskih puaka. U redovima turske vojske pojavili su se mnogi prelomi. O tome Kosta S. Proti belei:

"Mnogi begovi i barjaktari, i sila druge samohvaljive gospode bonjake, sastavljeni su sa zemljom, valjali su se u krvi i borei se s duom. A topovi srpski tada su tek nastali rikati i grmeti kao to treba, i na turskoj strani prelomi, zaustavljanja i talasanja vojske bila su sve jaa i sve primetnija".

Pae i ostale stareine turske vojske, kao bez glave, jurile su izmeu redova svojih vojnika, poteui na njih sablje i pitolje i ponovo uspostavljajui napadnu formaciju, opet su ih vodili u jurie na srpsko utvrenje.

Posmatrajui uinke obostrane puane i topovske vatre, glavnokomandujui turske bosanske vojske Sulejman-paa se, verovatno, pitao zato i dalje srpska konjica ne uestvuje u boju? Pre dva dana mu je gotovo demoralisala vojsku napavi je u desni bok i s lea. No, da li je i sada izvan utvrenja? Ili nije!? Ko zna,

muilo ga je to pitanje, i stoga je odluio da uputi izviae i provere na licu mesta.

Ali, sticajem okolnosti, u isto vreme i Luka Lazarevi, komandant srpske konjice, predoseajui da se boj uveliko zametnuo, pitao se zato se jo nije oglasio top-aberdar i nema mu ureenog znaka za napad.

(NASTAVLJA SE)

[email protected]



26/09/2003

Lukavstvo vojvode Luke

Luka je potegao drugu sablju na Kulin-kapetana ali je njen gajtan bio omotan oko korica sreom, iz ume su planule puke

Kako je eho pucnjave bio sve jai i uestaliji, komandant Luka, ipak, samoinicijativno odluuje da izvidi bojite, pa upuuje Mutapa i Jokia ka bojnom polju.

Kriom se pribliavajui utvrenju, Mutap je iznenada, pie Petar Joki, uo glas turskog izviaa, koji je dolazio iz kronje oblinje lipe:

"U ancu nema konjanika! uvajte se da vas ne napadnu iznenada s lea!"

Ne odustajui od zadatka, Mutap je s june strane stigao blizu utvrenja. Videvi rojeve turskih vojnika kako juriaju na Srbe i znajui da e Turci ubrzo saznati da unutar utvrenja nema konjice, pa e se organizovati da spremno doekaju njen iznenadni napad, odmah se vratio da podnese izvetaj svome komandantu. Utom je Luka odluio da odmah napadne, jer je procenio da e uskoro Sulejman-paa saznati da nema konjice u utvrenju. Preduhitrio ga je i nije mu dozvolio da pregrupie vojsku i spremno doeka napad srpskih konjanika. O tom napadu Petar Joki je zapisao u "Svedoanstvima":

"Kako izaosmo u polje, nekako se razdvojismo: jedno se krilo uputi desno pravo k ancu, a prota Nenadovi, s drugim krilom, ode levo na glavni turski stan. Sad nastade strahovita borba. U prvi mah Turci uzmakoe, ali kad njine stareine povadie sablje, pa povikae: Natrag, bolan, zar od aura beite! oni se povratie i s neopisanom estinom jurie po drugi put. Ali se je i s nae strane bilo oajniki".

U meuvremenu je i Karaore naredio ispad iz utvrenja.

Trpei ogromne gubitke, Sulejman-paa se morao povui. No Karaore prekida borbu i gonjenje i povlai peadiju u utvrenje. Znao je da je Sulejman-paa isuvie jak protivnik na otvorenom prostoru. Ali konjicu, kao manevarsku snagu za brzo prenoenje udara, ostavio je izvan utvrenja. Izmeu ume i leve strane utvrenja. Raunao je s tim da e se bosanski Turci pribrati i u

popodnevnim asovima po trei put napasti. I nije se prevario.

Novi napad neprijatelja predvodio je Kulin-kapetan. U napadnom poretku, polagano i samouvereno, pribliavao se srpskom utvrenju i konjici. Verovatno je raunao s tim da je srpskoj vojsci municija na izmaku i da e, na kraju, malobrojni Srbi, zarobljeni u utvrenju, morati da se predaju.

U isto vreme Luka Lazarevi je odluio da tog hrabrog komandanta neprijateljske vojske, ma ko da je, izazove na dvoboj. A dvoboj se ne odbija ukoliko je junaku stalo do asti i imena. Iako do tada nije izgubio nijedan megdan, Luka se ovde, za svaki sluaj, opredelio da se poslui lukavstvom: u blizini mesta okraja postavio je dva dobra strelca, prikrivena u umi, koji e, ukoliko mu loe krene, pripucati na Turina koji, sigurno, rauna da se poslui nekom podvalom. Za svaki sluaj, vojvodi Luki, poznatom po vitetvu u boju, najvanije je, ak presudno, bilo da se taj turski komandant, koji je hrabro predvodio u novi i pretei napad likvidira i time obezglavi neprijateljska jedinica.

Jaui uspravno i ponosito, praen znatieljnim pogledima mnogih srpskih konjanika, Luka je poao na megdan. Pustio je uzde konju, koji je poeo da ubrzava hod, uzeo puku i poeo da niani. Krajikom levog oka primetio je da je njegova zaseda ve bila na poloaju. Lukini dugaki brkovi polako su se pomerali razvlaei usne u osmeh kada je preko niana prepoznao da mu je na megdan izaao nadaleko uveni komandant bosanske turske vojske Kulin-kapetan.

Istog momenta planule su obe puke, ali se dogodilo neto udno, o emu M. Milievi pie:

"Kubure, svakud verne, ovde iznevere obojicu".

Luka je potom potegao sablju, ali je Kulin spretno doekao. Od udarca, Lukina sablja se prepolovila i pri tome mu zahvatila rame. Luka je potom trgnuo drugu sablju, ali je nije mogao upotrebiti jer se gajtan bio omotao oko korica pa je nije mogao izvaditi. Utom u pravi as iz umarka planule su dve puke. Todor iz Kaona nije promaio Kulina koji se strovalio na zemlju, nekih tri stotine metara istono od utvrenja.

Namah se kraj Luke, brzinom munje, stvorilo nekoliko Turaka. Iako ranjen, Luka je, sa dve rane na desnoj ruci, preao u napad: jednog Turina je raspalio nogom u trbuh, a drugog pesnicom po nosu, ali je trei dohvatio uzde njegovog konja. Bez razmiljanja, Luka je skoio s konja i, koliko su ga noge nosile, potrao je ka umi. U isto vreme Karaore je naredio da se otvori vatra iz utvrenja. Zatim je posle jenjavanja turskog frontalnog napada komandovao juri.

Pred vee, oko 18 asova, neprijateljska vojska je odstupila jer ju je Kulinova smrt potpuno demoralisala. Sulejman-paa, van sebe od besa, bio je gotovo primoran da prekine boj i da odustane od dalje ofanzive ka Beogradu.

Kada su pronali Lukinu krvavu kapu na bojitu mnogi srpski borci su mislili da je srpski vojvoda poginuo pa je Vod naredio da ga nau i sahrane kako dolikuje junaku. alost za Lukom ve se bila nadvila nad Miarom kada je, na zalasku sunca, izaao iz ume obliven krvlju, "a Karaore i vojvode potre i ljubiti se s njim i pitati ga za junako zdravlje".

Tako se zavrila bitka na Miaru u kojoj su poginula samo dva ili etiri srpska ustanika vojnika, a bosanskih Turaka nekoliko hiljada.

(NASTAVLJA SE)

[email protected]



27/09/2003

Bitka za Deligrad

Karaore je Ratnom savetu predsedavao kod Sokobanje i odluio da se Ibrahim-painoj ofanzivi suprotstavi kontraofanzivom

U meuvremenu, dok je bio zaokupljen planovima za osloboenje Beograda, Karaoru je sredinom avgusta stigao izvetaj vojvode Mladena Milovanovia o stanju na moravskom operacijskom pravcu. U izvetaju je stajalo da je posle neuspele ofanzive turska vlada dala odreene ruke Ibrahim-pai da na bilo koji nain pokori Srbe i u isto vreme ojaala ga sveim snagama sa koncentracijskih prostorija kod Jedrena i Sofije.

Procenjujui da je time nastala nova opasnost na moravskom operacijskom pravcu, Karaore je naredio da se produi s bombardovanjem Beograda, a on je potom otiao u sedite Soveta u Smederevo.

Posle Vodovog razgovora sa lanovima Soveta narodu je upuen opti poziv na oruje i ujedno pozvano svetenstvo da podri napore u odbrani vere i otadbine. Potom je, poetkom septembra 1806, Karaore stigao u glavni stan kod Aleksinca.

Obavestivi se o situaciji, i procenjujui dalje namere neprijatelja, vrhovni komandant srpske vojske je odrao ratni savet blizu Sokobanje i doneo odluku da se Ibrahim-painoj ofanzivnoj armiji suprotstavi kontraofanzivom s osloncem na deligradska utvrenja i u skladu s tim formirao borbeni poredak: desno krilo poretka (oko 6.000 ljudi) kod Bele Palanke, komandant vojvoda Mladen Milovanovi; centar (18.000 boraca) na planini Kunovai, pod Vodovom komandom; levo krilo (6.000 ljudi) izmeu Gradita i Bjelgradca, pod komandom vojvode Milenka; rezerva (4.600 ljudi) kod Aleksinca, sa zadatkom obezbeenja od iznenaenja iz pravca Nia.

Odred (2.000 peaka i 500 konjanika) pod komandom Stanoja Glavaa da obilaznim manevrom preko Kruevca, Jastrepca i Prokuplja prodre duboko u neprijateljsku pozadinu, ugrozi Ni i zapreti odsecanjem glavnih snaga neprijatelja.

Turska vojska je posle koncentracije snaga (armija od 55.000 ljudi) i operativnog razvoja na moravskom operacijskom pravcu pola u ofanzivu. Jake neprijateljske snage u zahvatu komunikacije potisnule su borce vojvode Mladena ka Aleksincu. Na levom krilu, koristei prednosti terena, snage Milenka

Stojkovia su potisnule neprijatelja ka Smrdanu. Pod komandom Karaora centar je zadrao polazne poloaje. U meuvremenu Vod je pokrenuo glavne snage u protivnapad istovremeno odvojivi deo snaga s levog krila za boni udar. Neprijatelj je poeo uzmicati. U tom je nastupila i no. Karaore je povukao glavne snage (centar) na polazne poloaje s tim da je krilni odred ostao na dostignutoj liniji uz primene mere maskiranja (sakrivanja).

Gubici su bili veliki. Oko 3.000 Srba je izbaeno iz stroja koliko i neprijateljskih vojnika.

Zatim je Karaore sutradan ponovo primio napad neprijatelja i u jeku borbi koje su trajale tri sata ponovo je naredio glavnim snagama ispad i krilnim snagama udar u bok neprijatelja s tim to su sadejstvovale sakrivene snage (verovatno odred peaka podran topom). Neprijateljska vojska je zastala. Karaore koristi momenat iznenaenja i nareuje protivnapad "i tako Turci nagnu beati". Prilikom gonjenja poginulo je 2.000 Turaka i u tom su izgubili est topova i dve haubice. Ali i na srpskoj strani je bilo 1.500 mrtvih.

Moda sreom za Karaora Pazvan Oglu, koji se nalazio na desnom krilu turskog napadnog poretka, sa danom zakanjenja dobio je pojaanje od 10.000 ljudi koje je potom odmah uveo u borbu potisnuvi borce vojvode Milenka kod Smrdana. Meutim, Karaore mu je odmah uputio pomo od 6.000 vojnika koji su u zasedi saekali neprijatelja i naneli mu velike gubitke (oko 1.000 izbaenih iz stroja) pa je i Oglu odustao od dalje ofanzive.

U meuvremenu obilaznim manevrom vojvoda Stanoje Glava sa 2.000 peaka i 500 konjanika, prodirui u duboku pozadinu neprijatelja, oslobodio je Prokuplje i zapretio odsecanjem glavnih snaga neprijatelja. Do Ibrahim-pae su stizale informacije o ofanzivnom delovanju srpskih snaga. Verovatno cenei mogue posledice novonastale situacije, glavnokomandujui neprijateljskim snagama ubrzo je obustavio ofanzivu i otpoeo povlaenje. Uskoro, da bi izbegao potpuni poraz, zatraio je od Karaora primirje na est nedelja.

Oigledno da je Karaore upuujui odred Stanoja Glavaa da obilaznim manevrom prodre u duboku pozadinu neprijatelja, i uklini se izmeu Nike tvrave i njegovih snaga koje su ofanzivno dejstvovale, odluio ishod bitke.

Vrhovni zapovednik turskih snaga Ibrahim-paa dobro je znao stav svoje vlade da Srbi oslobaanjem Nike tvrave ostvaruju svoj cilj u pogledu samostalnosti. Ali na nesreu Srba, Karaore to nije znao. Da nije tako verovatno bi srpski Vod koristei se zadobijenom inicijativom oslobodio Ni.


28/09/2003

Oslobaanje prestonice

Kada je prikupio oko 25.000 boraca i 40 topova Karaore je odluio da Beograd oslobodi juriem

Zaustavivi ofanzive turskih armija na zapadnom (savsko-kolubarski pravac) i jugoistonom frontu (moravsko-dunavski pravac), Karaoru se ukazala prilika da posle godinu dana odlaganja konano oslobodi Beograd.

Postavilo se pitanje: Na koji nain i kada poeti s oslobaanjem srpske prestonice?

Za odgovorom je Karaore tragao jo od oslobaanja Rudnika. Jednom prilikom, koristei se iskustvom steenim prilikom oslobaanja Smedereva, pokuao je na slian nain da rei i to pitanje, ali je bilo uzalud.

Ipak, iskustvo koje je ve imao oslobaajui Rudnik, abac, Poarevac, Jagodinu govorilo mu je da je reenje tu negde.

Posle povratka sa Deligrada, Karaore je pojaao opsadne snage oko Beograda (18.000 ljudi sa 24 topa). Odluio je 24. novembra da otpone sa intenzivnijim bombardovanjem neprijatelja. No, kada je ubrzo dobio nova pojaanja u ljudstvu i artiljeriji (ukupne snage 25.000 ljudi i 40 topova), Karaore je doneo odluku da Beograd oslobodi juriem. Ali, muilo ga je, na koji nain to da izvede i kada.

Ubrzo, poto se pribliavao veliki muslimanski praznik Barjam, odgovor mu se sam ponudio.

Po mraku, komandanti odreda, u najveoj tiini, otili su na polazne poloaje i ekali da u oznaeno vreme pohrle ka tano odreenim takama i bedemima grada.

Konda bimbaa je odabrao pet hrabrih momaka koji su dobro govorili turski i obukao ih u krdalijske uniforme. Pridruio mu se i hrabri Uzun-Mirko. Karaore je potom odredio vojvodu Miloja Petrovia da sa 150 dobrovoljaca isprikrajka poe za Kondom, primakne se ispod brega blie kapiji, pa kad je Konda otvori, da je juriem zauzme.

Tako je, 30. novembra (kada je ujedno bio i hrianski praznik Sveti Andrej), neposredno pre oznaenog roka za juri, pred zoru,

u najveoj tiini, poao Konda sa Uzun-Mirkom i grupom od pet dobrovoljaca ka Sava-kapiji. Za njim na izvesnom odstojanju kretao se Miloje sa 150 ljudi, a za Milojem Karaore sa 2.000 Srba.

Konda se kriom provukao desno od Sava-kapije, kod ardak-karaule, neopaeno preao anac, i poao putem ispod brega, ka Gradskoj kapiji. Tu ga je srela turska patrola i pitala ko je. On je na turskom nemarno odgovorio da su to momci Uzur-bega i mirno nastavio da se kree. Kad se patrola udaljila, Konda se vratio malo unazad i naao se za leima dvojici straara kod Sava-kapije. Hitrim skokom im se pribliio i vetim udarcima jatagana ih usmrtio. Onda je uzeo sekiru, razvalio katanac i otvorio kapiju. Udarce sekire o metal uli su vojnici koji su dremali u straarnici, izali su i odmah potezali oruje. Meutim, i Uzun-Mirko je bio brz, tako da se u trenu razvila borba hladnim orujem na ivot i smrt u kojoj su svi turski straari na preac pobijeni. Konda je pri tom zadobio etiri rane, Uzun- Mirko dve i jedva je stajao na nogama. Osim njih u ivotu je ostao samo izvesni Mladen. Ostala etvorica junaka: Nikola Sremac, koji je dovrio obijanje katanca na kapiji, knez Sima, seiz Dragi, Nikola Stambolija poginuli su sekui Turke.

uvi pucanj iz puke, Karaore je komandovao juri. Na kapiji je ve bio Miloje sa Krstom od Novog Pazara, Lugonjom i 150 momaka. Za petama im je bio Karaore s vojskom koji je potom uao kroz kapiju.

Turci su slavili Bajram. Oni koji su uli pucnjavu verovatno su mislili da potie od njihovih vojnika, veseljaka. Ali kada je Karaore krenuo uzbrdo od Sava-kapije ka Varo-kapiji da je otvori i omogui ulazak knez-Siminog odreda, shvatili su o emu se radi: otvorili su estoku vatru iz svojih kua, ali su im i srpski borci uzvraali. Ipak, borci iz Karaorevog odreda zauzeli su i otvorili Varo- kapiju, kroz koju je naprosto uleteo knez-Sima Markovi sa svojim ljudima. Tako je za veoma kratko vreme jugozapadni deo varoi bio u srpskim rukama.

U isto vreme Stanoje Glava i Vule Ili prebacivali su se preko anca i palisada kod Vidin-kapije, a Vasa arapi vodovodom ispod Stambol-kapije. Stupivi u varo, arapia je smrtno pogodilo neprijateljsko zrno u predelu krsta. Vojnici su ga potom odneli u Karaorev ator na Tamajdanu, gde je ubrzo preminuo.

Posle zauzimanja Varo-kapije, Karaore je usmerio vojsku istono ka Deli-konaku, usput borei se najvie maem. U osvit zore zagrmeli su turski topovi sa zidina tvrave usmeravajui vatru ka popritima borbi, ali su jednako ugroavali i Srbe i Turke. Tek je tada nastao, kako je zapisao hroniar, "estok krvav boj i sea, inilo se da se od grmljavine topova, pucnjave

puaka, jauka i vriske ena i dece turske nebo prolamalo".

Karaore je gotovo u trku stizao na sve strane i hrabrio vojnike. U optem meteu stenjeni Turci su se povukli u Gornji i Donji grad, kako je kome bilo blie. Mnogi su se pozatvarali u kue odakle su i dalje otvarali vatru iz puaka. Srbi su bili primorani da im pale kue i potom pucali u one koji nisu hteli da se predaju. Sve je potrajalo do 10 sati, kada je varo gotovo bila oiena od Turaka.

Karaore je kod Deli-konaka, usred predgraa, odmah rastresito organizovao vojsku, grupiui je u ete na potezu od Save do Dunava, odredio strae i pokretna borbena odeljenja.

Prilikom oslobaanja predgraa poginulo je oko 50 Srba, meu kojima i vojvoda Vasa arapi. U srpske ruke pala su i 24 velika topa, koja e Karaore upotrebiti za oslobaanje tvrave.

(NASTAVLJA SE)

[email protected]



29/09/2003

Strategijska ofanziva

Karaore je predlagao da se vojska okrene na jednu stranu, ali je prevagnulo miljenje veine stareina koje su vukle "svaki na svoj zaviaj"

Krajem decembra 1808. Turska je potpisala mirovni sporazum sa Engleskom i na taj nain stvorila povoljne uslove za poetak ratnih operacija na Balkanu. S tim u vezi, Porta je odluila da stavi u pogon sav vojni potencijal koji je imala u zaleu Crnog mora i uputila proglas "pravovernim imenom proroka na oruje" i za glavnokomandujueg odredila iskusnog Jusuf-pau.

U prvoj polovini marta 1809. srpski poslanik Pavle Popovi, koji se nalazio u tabu u Jau kod glavnokomandujueg ruskom dunavskom armijom kneza Prozorovskog, obavestio je Karaora da e Rusija uskoro pokrenuti ratne operacije protiv Turske.

Poetkom aprila iste godine ruski konzul u Beogradu Rodofinikin doao je u Sovet i pred lanovima i Karaorem proitao pismo kneza Prozorovskog "da vojinstvo rusko prelazi ve preko Dunava u Bolgariju, da e jedno odeljenje Rusa preko Vidina ui u Srbiju, a drugi korpus ruske vojske iz Male Vlake da e Srbima u upomo doi; nego da Srbi udare na Turke to skorije na sve strane".

Potom je Rodofinikin presavio papir i stavio u dep.

"Karaore nesumnjajui o protivnom, a imajui u pripravnosti vojsku, odmah uini raspored za napadaj na Turke".

Antonije Proti, Karaorev savremenik, veli da se Vod jo poetkom januara 1809. bavio milju "da se naa vojska okrene samo na jednu stranu, razlaui svoj plan: vie Nia ima dobar Derven, da se moe uhvatiti, i tamo u Crvenoj reci drugi Deligrad postaviti i Turcima prekratiti put za u Ni; a drugi Derven je vie Leskovca na Vranju Babuna, koji vodi kroz planinu 10 sati. I tamo bi se mogao postaviti anac, da bi bili od te strane sigurni".

Meutim, prevagnulo je miljenje veine stareina u Sovetu, "vukui svaki na svoj zaviaj. I tako se odredi na sve strane da udare: na Bosnu Jakov, Luka i Simo; na Ercegovinu i Senicu Karaore; na Ni Miloje Petrovi; na Krajinu, Kladovo (Fetislam) Milenko Stojkovi".

Oigledno kao dobar strateg Karaore je jo poetkom januara 1809. imao definisanu strategiju u daljem razvoju ustanka. Stoga je predlagao da se jedan "deligrad" podigne juno, a drugi istono od Nia. U trouglu dobro branjenih utvrenja dva novoizabrana ispred Nia i tree Deligrad pozadi, verovatno bi dolo do rezultata presecanja svake operacije sa moravskog pravca, oslobaanje Nia, postizanje mira s Turskom i najzad obnavljanje srpske drave.

Koliko je Karaore bio u pravu govori injenica da je turska vlada, procenjujui mogue posledice pada nike tvrave, predviala gubitak kontrole nad Srbima.

Prema usvojenom planu strategijski razvoj bio je sledei: snage pod komandom vojvode Luke Lazarevia (4.000 boraca u dva odreda) dejstvuju prema Janji i Bijeljini; snage pod komandom vojvode Sime Markovia (oko 4.000 vojnika takoe u dva odreda) nastupaju u pravcu Srebrnice; snage pod komandom voda Karaora (8 do 10 hiljada ljudi u pet odreda i 10 topova) ka Sjeniko-Peterskoj visoravni i Crnoj Gori; snage pod komandom vojvode Miloja Petrovia (oko 18.000 ljudi u est odreda i bataljon regularne vojske), nastupaju na carigradskom pravcu (iri rejon) istono od Nia; snage pod komandom vojvode Milenka Stojkovia (odred 5.000 boraca) ka istoku (timokim pravcem) i u susret ruskim trupama i rezerva 2.000 boraca kod Deligrada.

Prema nekim analizama (general Gofman) strategijski razvoj bio je nepovoljan, bez izraavanja teita. No, da li je tako!

Ako se ima u vidu da je Karaore od ukupnih snaga (armija od 45.000 ljudi, s tim da je pod komandom Hajduk-Veljka bilo 8.000 vojnika u sastavu moravskog korpusa) grupisao u korpus koji je okupljao vie od 70 odsto snaga (teino u irem rejonu Nia), onda se moe zakljuiti da Vod nije odustao od ideje koja eto nije imala podrku u Sovetu. S obzirom na to da mu je bila praksa da lino komanduje prilikom oslobaanja gradova i tvrava, dolaskom kod Nia, verovatno bi pokrenuo operaciju za njegovo oslobaanje. U meuvremenu, dok ne stigne, komandant jugoistonog fronta (korpusa) Miloje Petrovi imao je dovoljne snage za blokadu i odbijanje neprijatelja s moravskog (carigradskog) pravca. Tim mu je bilo lake jer e ruska vojska, koja se oekivala, biti saveznik. Meutim, ovde Karaore nije mogao predvideti da e biti obmanut od zapovednitva ruskih dunavskih snaga i da e razdor meu vojvodama, kao posledica perfidije Rodofinikina, kulminirati u otvoreno izdajstvo.

(NASTAVLJA SE)


30/09/2003

Tri pobede zaredom

Ustanika vojska pobedila je tursku vojsku kod Sjenice, Suvodola i na crnogorskoj granici

Novopazarski garnizon, pojaan sa desetak hiljada ljudi, predstavljao je ozbiljnu pretnju Karaorevim planovima. Stoga je Vod odluio da preduhitri neprijatelja i najpre oslobodi Sjenicu. S tim u vezi naredio je vojvodi Antoniju Ristiu (Pljaki) da posedne poloaje blizu Novog Pazara i demonstrativno napada na Turke ne dozvoljavajui im da sadejstvuju sa onima u sjenikom garnizonu.

Karaore je sa vojvodama Vulom Iliem, Milanom Obrenoviem, Vujicom Vulieviem i Lazarom Mutapom i odredom oko 10.000 vojnika (500 konjanika) i 10 topova, sredinom aprila, otpoeo nastupanje iz ireg rejona Uica ka Sjeniko-peterskoj visoravni.

Poao je putem od Anina Broda ka prevoju planine Javor, kreui se kroz divlji planinski predeo ispresecan dubokim renim jarugama. Put je ostao u narodnom seanju kao Karaorev put. Uprkos svim tekoama, put dug 110 kilometara savladao je za sedam dana.

Neprijateljski garnizon u Sjenici brojao je nekoliko hiljada vojnika. Sa zapada, iz Bosne, u pravcu Sjenice nastupao je Skopljak- paa sa 15.000 vojnika, dok je na istoku, u utvrenom Pazaru, bilo 12.000 ljudi sa 10 topova, a na jugu, iz Pei, oekivao se Numan-paa sa 6.000 vojnika i jakom konjicom.

Karaore je artiljeriju ostavio u Kladnicu i iznenada stigao nadomak Sjenice. Posle kraeg izvianja i odreivanja poloaja za topove uputio je neprijatelju poziv za predaju. elei da to pre ovlada sjenikim garnizonom i time zadri inicijativu u svojim rukama, Karaore nije ekao da mu pristigne artiljerija sa mara, nego je poslao dobrovoljce da se priblie kapiji utvrenja i zapale je. Meutim, zbog jake puane vatre sa zidina zadatak nisu mogli da obave. U meuvremenu, pridole su i ostale jedinice, pa je Vod podigao jo etiri topovska poloaja i Sjenicu stavio pod potpunu vatrenu kontrolu. Od topovske vatre dve gradske kapije bile su razvaljene. Karaore je potom komandovao juri. U estokom naletu Srba poginuo je komandant neprijateljske vojske Adi-beg avi sa 1.000 vojnika.

Pismom je obavestio generala Isajeva o proteklim borbama: "Doo sam u Sjenicu 24. ujutru, odmah 25. jesmo batalicu imali u

polje i hvala Bogu na je megdan bio".

U isto vreme Vod je dobio informaciju o pribliavanju Numan-pae ka Suvodolu. Znao je da ima vrlo malo vremena za odluku. Jer, pau e teko moi da tue na otvorenom prostoru, pogotovo to je srpska konjica bila vie pokretna peadija. Zbog toga je odluio da odmah poe pai u susret, verovatno raunajui s tim da e ga zatei jo na maru i pre izlaska u polje. Pokrenuo je 4.000 ljudi i dva topa i uputio konjicu Vula Ilia u izvianje. Nonim forsiranim marem Karaore je savladao najmanje 35 kilometara i osvanuo iznenada pred logorom uvenog pae na visoravni kod Suvodola.

Bio je vrlo topao dan. Shvatajui da je u ogromnoj premoi, Numan-paa se nije urio. Prihvatio je savete svojih potinjenih stareina da u irokom luku preduzme opkoljavanje Srba u polju i potom da saeka da odmakne podne i smiri se ega.

Izgledalo je da e Turci odneti pobedu. Karaore je podizao moral vojsci izazivajui neprijateljske vojnike: "Juriajte, junaci! Zar ete tu da ugasite svoju slavu!"

Bez sumnje Karaorev poloaj bio je kritian. Ali, kako je zabeleeno, tada se dogodilo neto neverovatno: vojvoda Vule Ili kao vihor je upao na svom arapskom konju usred turske konjice viui: "Pobegoe Turci!" Ovaj usklik je zbunio Turke a Srbima doneo pobedu.

Karaore je potom sa Suvodola odluio da u dva pravca uputi vojsku prema Crnoj Gori. Vojvoda Vujica Vulievi, komandant i olak Anta Simeonovi, zamenik, preli su Lim sa 2.000 ljudi i napali neprijatelja u prijepoljskom garnizonu. olak Anta sa jednim bataljonom preao je Taru, i preko Drobnjaka stigao pod Niki i na Previju zauzeo poloaje i tako se spojio sa Crnogorcima.

Sa Suvodola, u drugom pravcu, poao je vojvoda Obrenovi i Raka Levajac sa 3.500 Srba, koji su Unu preli ispod Belog Polja. Zatim su se preko Kolaina uputili put Vasojevia, ka crnogorskoj granici, gde su se ubrzo potukli sa manjim turskim etama i pri tom je poginulo tridesetak Turaka i 13 Crnogoraca. Potom se Obrenovi uputio na Kukutnicu i estoko potukao sa Skopljak-paom. Tada je poginuo i uveni crnogorski junak, buljukbaa Jovan ibalija, koga je poslao vladika Petar Petrovi Njego u susret Karaoru.

olak Anta i Raka Levajac, iz Vasojevia, poto im je put za povratak bio preseen, produili su do Cetinja k Vladici i potom "s etnicima tajno hajduki preko planina kroz Turke provuku se i u Srbiju uu".


01/10/2003

Dobrnjac izdao na egru

"Brao, ja sam izdao. Svadio sam se sa Milojem, nagovorio Veljka da ode, pa sam za njim i ja otiao" ispovedio se vojvoda

Glavnokomandujui ruskim podunavskim snagama knez Prozorovski kao da se kolebao u vezi s najavljenom ofanzivom protiv Turaka i sadejstvom sa srpskim snagama. Bez sumnje neuspeli napad na urevo 28. marta 1809. takoe mu je smanjio odlunost. Uzgred, oekivao je oruanu intervenciju Austrijanaca i nije mogao da se odlui za prelaz preko nadolog Dunava. ak je vratio jedan slab odred generala Isajeva koji je bio poslat Srbima u pomo.

Glavnina snaga moravskog korpusa pod komandom vojvode Miloja Petrovia posela je utvreni poloaj kod Kamenice. Miloja je srpski Vod zalaganjem Mladena postavio za glavnog komandanta i potinio mu Petra Dobrnjca, koji je u narodu postao poznat po uspenim borbama. Hroniar je zabeleio da su ta "dva oveka imali jaku mrzost jedan protivu drugoga, a ta vie i protiv njiovi lini prijatelja". Tako je dolo do toga da je vojvoda Dobrnjac odbio nareenje svog pretpostavljenog komandanta vojvode Miloja i svojevoljno sa svojom jedinicom otiao u pravcu Banje, navodno Hajduk Veljku u pomo, ba u vreme kada Turci "silno na sve aneve, u kojima su se Srbi bili zatvorili udare, no Srbi im estok otpor dadu i odbiju".

U isto vreme, do 5. maja, komandant turske vojske u nikom garnizonu tri puta je nareivao ispade na poloaje srpskih boraca kod Kamenice. Dobivi pojaanje vie od 30.000 vojnika, 20. maja je najzad odluio da porazi Srbe.

U meuvremenu komandant Miloje poseo je poloaje severoistono i nedaleko od Nia i organizovao odbranu u zahvatu rejona Popadika Repite Ravnite Beli breg egar: na desnom krilu iznad Gornjih Matejevaca (Popadika-Repite) nalazio se Ilija Barjaktarovi sa oko 2.000 peaka; u centru, u Kamenici (na Ravnitu), poloaje je poseo Miloje Petrovi sa bearima i bataljonom srpske regularne vojske, oko 2.000 peaka i pet topova, komorom i debanom; na levom krilu, u Gornjim Matejevcima, blizu kule (na padinama Belog brega) nalazili su se Petar Dobrnjac i Hajduk Veljko sa oko 3.500 boraca i 2 topa; u dnu poloaja, ispred centra, na egru, nalazio se Stevan Sineli sa 3.000 boraca i etiri topa; rezerva (oko 2.000 peaka) pod komandom Paulja Matejia bila je razmetena na Temenom vrhu,

severoistono od Kamenice.

Posle osam dana od posedanja poloaja, podstaknut Dobrnjcem i pod izgovorom da od Turaka mora da brani Gurgusovac, Hajduk Veljko je samovoljno napustio svoj poloaj. Posle tri dana za njim otiao je Dobrnjac.

Dosta nejasnu situaciju u vezi sa dogaanjima na Kamenici razjasnio je Dobrnjac posle dvadesetak godina, oktobra 1828. u Jau na samrtnikoj postelji, kada je govorio prisutnim Karaorevim vojvodama Luki Lazareviu, Cincar Janku, Iliji arapiu, Petru ardakliji i Jevremu Nenadoviu: "Brao, ja se ne mogu moji muka oprostiti, dok vam god ne otkrijem jednu moju dosad pritajenu krivicu. Ja sam izdao na Kamenici. Svadio sam se sa Milojem, pa sam nagovorio Veljka da ide u Gurgusovac, pa sam za njim i ja otiao, a Turcima poruio da udare. No, oprostite mi".

Turci su osam dana neprestano juriali na srpske poloaje. Na hiljade ih je ostajalo ispred dobro ukopanih i utvrenih srpskih boraca. Posle samovoljnog odlaska Dobrnjca 18. maja, sutradan, u sredu, turski vojnici su uinili dovu (molitvu) i posle krae artiljerijske pripreme juriali na Sineliev anac. Srpski borci su krajnjim naprezanjem odbili juri. U drugom juriu neprijatelj je mrtvim telesima svojih vojnika ispunio prepreni rov ispred ukopanih Srba i uskakao meu srpske borce. Nastalo je klanje, guanje...

Glavnokomandujui Miloje Petrovi gledao je te borbe na ivot i smrt (kao i Dobrnjac koji se u meuvremenu bio vratio) i nije pokuavao da bilo ta uini da pomogne Sineliu. Samoinicijativne srpske vojvode opominjale su i predlagale Miloju da izau iz aneva i da s lea udare na Turke, ali Miloje im nije dozvolio.

Kada je Sineli doao do zakljuka da mu nema pomoi "i da je kraj ivotu njiovom doao", ispalio je pitolj u podzemni magacin baruta, "od kog se anac rasprsne i on zajedno sa svojom braom Srbima, i sa koljuim se ugomililim Turcima, u vazduh odlete".

Eksplozija u Sinelievom ancu (poginulo oko 2.000 Srba) prenerazila je Turke, a iznenadila srpske borce na drugim poloajima. Samo nekoliko Srba koji su se nali u gomilama mrtvih Turaka, kao glasnici te krvave katastrofe, ostali su u ivotu: Milo uk iz ievca (7 rana), Daa (12 rana) i jo jedan borac iz Resave.

Meutim, kako je turska vojska nastupala u talasima, nove pridole snage pokrenute su ka drugim srpskim poloajima. Miloje je panino naredio da se napuste ostali poloaji, topovi ostave i bei u Deligrad. Tada je i Petar Dobrnjac zapovedio svojim

ljudima: "Izbavljajte to moete, pa beite kud koji zna, zar da se za Miloja bijemo".

U paninom povlaenju stradalo je jo oko hiljadu ljudi.

(NASTAVLJA SE)

[email protected]



02/10/2003

Prvi pad Deligrada

Srbima je postalo jasno da ne mogu da se odre, pa su tajno nou preli Moravu i zaposeli nove poloaje

Informacija o srpskoj pogibelji kod Kamenice stigla je Karaoru 6. juna, u vreme kada je oslobodio Novi Pazar. Na njega je delovala kao grom iz vedra neba, ali se pribrao i ubrzo je vojvodama izdao nove zapovesti: naredio je da olak-Anta ostane kod Crnogoraca, ostali komandanti prikupe jedinice, napuste novoosloboena mesta, gradove i predele i vrate se na ranije polazne poloaje, a on je odmah poao ka Moravi.

U putu je Karaore dopunjavao prethodna nareenja piui komandantu drinskog korpusa "da i knez Sima Markovi sa vojvodama zavojevata mesta u Bosni napusti, i na desnu obalu Drine u stare granice svije u Srbiju vrati se i u odbranu postavi".

Neprijatelj je u talasima osam dana neprekidno juriao na dobro ukopane srpske borce u deligradskim utvrenjima. Nou su se spremali za boj i popravljali oteene zaklone od turskih bombi i silne topovske vatre i evakuisali ranjene i iznemogle drugove kroz Rujiki potok, istovremeno dovodei svee snage i na taj nain popunjavali borbene redove za predstojei boj.

Neprijatelj je svojim trupama poseo celu Deligradsku kotlinu ali nije mogao da uplai borbene Srbe. Ipak, zbog zamora devetomesenom opsadom, za srpske borce poloaj je postao beznadean. Turska artiljerija izbacila je preko 30.000 zrna. U meuvremenu su dovukli i poseban opsadni (deli) top, a inenjerci su iskopali prilaz etiri metra irok i tri dubok. Oigledno, Srbima je bilo jasno da se odrati ne mogu. Tajno nou, koritom Rujikog potoka 23. avgusta izvukli su se, neopaeno preli Moravu i uredili nove poloaje za odbranu.

Deligradski anevi bili su grobnica srpskih i turskih vojnika. Samo u osmodnevnim borbama palo je vie od 7.000 neprijateljskih vojnika.

Posle pada Deligrada, neprijateljske snage u irokom frontu krenule su ka Beogradu. Gotovo sve stanovnitvo s desne strane Morave panino se povlailo ka umadiji i bealo u Homoljske i Peke planine. Karaore je ponovo slao pisma Rodofinikinu i poslaniku Pavlu Popoviu s porukom za kneza Prozorovskog u Vlaku. U pismu je opisivao uas i oaj Srba i molio da ako nita drugo bar demonstrativno ruske snage preu Dunav u Bugarsku,

da udare na Turke i time odvuku ogromnu tursku silu koja se ustremila na osloboeni deo Srbije. Ali je sve to bilo uzalud. Potpuna pometnja i panika nastala je kada su se prouli glasovi o padu Deligrada 25. avgusta.

Rodofinikin, Nedoba i vladika Leontije pozvali su Petra Dobrnjca, Jovana Protia, Stefana ivkovia i jo nekolicinu Srba 27. avgusta da preu Dunav i odu u Panevo.

Saznavi za njihov odlazak, Karaore je odmah doao u Beograd i uplaeni narod, koji je naumio da bei, ohrabrivao i z

Documents

Karađorđe - Veština Ratovanja (Novica Stevanović)