Ken Vilber: Patnja je početak prepoznavanja lažnih granica

Silazno kretanje i otkrivanje počinju u trenutku kada čovek svesno postane nezadovoljan životom. Suprotno mišljenju većine stručnjaka, ovo tupo nezadovoljstvo životom nije znak "mentalnog oboljenja", niti pokazatelj slabog društvenog prilagodađvanja ili duševnog rastrojstva. Jer, u ovom dubokom nezadovoljstvu životom krije se embrion nove inteligencije, jednog naročitog oblika inteligencije koji obično leži zatrpan pod naslagama društvenih laži. Osoba u čiji život se useli patnja u isti mah počinje da se budi za dublje, istinitije realnosti. Jer patnja naprosto razvejava naša ugodna sanjarenja o stvarnosti, nagoneći nas da živnemo u jednom posebnom smislu - da motrimo pažljivije, da osećamo dublje, da budemo u dodiru sa sobom i svetom na način koji smo dotad izbegavali. Kaže se, i smatram daje to velika istina, da je patnja najveća milost. Patnja je vesnik radosti, pošto označava rođenje stvaralačkog uvida.

Ali, samo u posebnom slučaju. Neki ljudi pristaju uz svoju patnju kao majka uz rođeno dete, noseći je kao dragoceni teret koji nipošto ne smeju ispustiti. Oni se sa patnjom ne suočavaju svesno, već se uz nju grčevito pripijaju, ostajući, iz nepoznatih razloga, opčinjeni ulogom mučenika. Patnju ne treba poricati, izbegavati, prezirati, ali ni slaviti, preuveličavati, niti joj se prepuštati. Pojava patnje nije dobar, ali nije ni loš znak, to je pokazatelj da čovek počinje da shvata kako je život koji živimo izvan jedinstvene svesti krajnje bolan, mučan i bremenit patnjom.

Život unutar granica je opterećen borbama, strahovima, brigama, bolovima - a na kraju neumitno vodi u smrt. Samo po cenu otupljujućih kompenzacija i zabluda, u dobroj meri opčinjeni, mi pristajemo da ne dovodimo u pitanje naše iluzorne granice, koje su osnovni pokretač beskrajnog točka patnje. No, pre ili kasnije, ukoliko nismo sasvim otupeli, svrha naših kompenzacija koje su imale umirujuću i odbrambenu ulogu počinje da se gubi. Kao posledica toga, na ovaj ili onaj način mi počinjemo da patimo, zato što se naša pažnja pomera prema samom uzročniku sukoba i rastrzanosti našeg života - a on leži u konfliktnoj prirodi lažnih granica.

Patnja je, stoga, početak prepoznavanja lažnih granica. Kada se ispravno shvati, ona zapravo predstavlja oslobađanje, jer cilja iznad granica. Iz toga sledi da mi ne patimo zato što smo oboleli, nego zato što se u nama rodio inteligentan uvid. Međutim, da se taj uvid ne bi izjalovio, neophodno je razumeti patnju na ispravan način. Da bismo učli u patnju, živeli u njoj i napokon je prevazičli, njen smisao valja ispravno protumačiti. Ako je valjano ne protumačimo, ostaćemo zaglavljeni u njoj - ugušićemo se u patnji, nećemo znati šta drugo da činimo.

Tokom ljudske istorije, raznorazni šamani, sveštenici, mudraci, mistici, sveci, psiholozi i psihijatri pokušavali su da ukazu na najbolji način da se patnja proživi i prevazide. Oni su podsticali ljude da prozru svoju patnju i ukazivali im na puteve dubljeg razumevanja patnje koji vode u slobodu. Ali uputstva koja su nudili ovi raznorazni duševni iscelitelji nisu uvek bila iste prirode. U stvari, uputstva su bila protivurečna. Najdrevniji duševni iscelitelji savetovali su nas da stupimo u dodir sa Bogom. Savremeni doktori duše savetuju nas da stupimo u dodir sa svojim nesvesnim. Avangardni doktori duše savetuju nas da stupimo u dodir sa svojim telom. Vidoviti iscelitelji duše savetuju nas da prevazi|emo telo. Danas je neslaganje među isceliteljima veće nego ikad, i to je osnovni razlog zašto ne možemo mrdnuti iz okova patnje, zbunjeni njenim

značenjem, u nedoumici kome da se obratimo. Pošto leže zamrznuti u patnji, naši dublji uvidi o stvarnosti ne dopiru do nas.

Tako mi ne možemo da skliznemo u patnju sa izvesnošću da iz nje možemo izvući neke skrivene uvide. Mi ne možemo očekivati da naša patnja urodi plodom, ukoliko ne znamo šta ona znači, zašto se dešava. A njeno značenje nije nam poznato, jer nemamo doktora duše kome bismo zaista mogli pokloniti poverenje.

Nekada davno ljudi su se sa nevinim poverenjem obraćali svešteniku ili šamanu kao doktoru duše, a on (ili ona) je usmeravao njihovu svest ka Bogu. Međutim, u poslednjem stoleću sveštenik je uglavnom zamenjen pshijatrom, kao osobom od poverenja kojoj čovek zaista može da se obrati u nevolji. A ovaj novi sveštenik je usmeravao našu svest na različite aspekte psihe. Ipak, poverenje u psihijatra kao opšte cenjenog doktora duše danas lagano jenjava. Javljuju se nove, delotvornije terapije. Naši novi doktori duše dolaze iz Esalena, Oezisa i sličnih centara širom zemlje, i oni su revolucionisali "terapiju" usmeravajući nas ka čitavom organizmu, a ne samo ka razjedinjenoj psihi.

Sada smo svedoci i pojave transper-sonalnih doktora duše, koji usmeravaju našu svest direktno prema nad-ličnoj svesti. Ali, avaj, pošto se svi ovi lekari zapravo ni u čemu ne slažu, kome čovek da veruje?