GRAD BOHAN

Kevin BarryCITY OF BOHANE

Copyright © Kevin Barry 2011

Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije.

Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne možesmatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.

Kevin Beri

GRAD BOHAN

Preveo sa engleskogAleksa Golijanin

MMXIV

za Oliviju Smit

IOKTOBAR

Sve što je kod nas naopako dolazi od te reke. U to nemasumnje: ta prljava fleka pokvarenosti koja lebdi u grad-skom vazduhu jeste fleka te reke. Pričamo o reci Bohan.Tom smrdljivom slivniku, tom zlu koje se kotrlja s pro-stranstva Velike pustare, i o gradu koji se ispileo duž nje-govih obala i dobio ime po njemu: Bohan.

Išao je duž pristaništa i udisao slatku pokvarenostreke. Bilo je malo iza ponoći na dokovima Bohana. Ko-rak mu je bio ujednačen; taj usporeni, staloženi ritamkože koja lupka o kamen; ulične svetiljke na pristaništugorele su u noći magličasto zelenim sjajem, sjajem ne-kog tužnog sna. Huk vode je Hartnetu zvučao kao pul-siranje njegove sopstvene krvi dok je prolazio poredpasa čuvara nanizanih ispred trgovačkih skladišta, čiji selavež prolamao duž cele obale. Pogledajte te pse: njiho-vu nakostrešenu dlaku, njihove podlivene, žute oči. Mo-gli smo da znamo da dolazi po zavijanju pasa.

Panduri su ga pratili pogledom, ali iz daljine – dvakonjička pandura, koji su patrolirali uzduž i poprekoSmouktauna. Upravo su dolazili s mesta poslednjeg ubi-stva.

9

1

Priroda poremećaja

„Snimio si ga?“, reče jedan. „Jebeni Albino.“„Možeš da naviješ čuku po njemu.“ Albino, tako su

ga zvali; drugi su ga znali kao Dugajliju: bio je vođaHartnetovih Kicoša.

Skrenuo je s pristaništa i zašao u stari deo grada, uzloglasni bohanski Stari grad, najstrašniji lavirint, nedo-kučivu mrežu ulica i sokaka. Bio je obučen po meri Sta-rog grada: nakinđureni macan u kicoškom grombiju,prebačenom nehajno preko ramenâ i svetlo sivog itali-janskog odela od mohera. Zubalo mu je izgledalo kaovandalizovano groblje; ali šta da se radi, svako nosi svojkrst. Bat njegovih koraka dolazio je od para ručno prav-ljenih portugalskih čizama, a ono što je taj bat naglaša-vao, ono što je tražio, bila je lova.

Teško stečeno bogatstvo – ah, sve te priče koje u Bo-hanu pričamo o Loganu Hartnetu.

Mali mokri trgovi Starog grada iznenada bi se otva-rali pred vama kao pukotine, i Logan je prolazio kroznjih. U te sitne sate u dubinama Starog grada sve je vr-velo od raznih čudaka. Obarali su glave dok je prolazio,gledali u prste na nogama i svoje kese s jeftinim vinom– po svaku cenu biste nastojali da vam se pogled ne ukr-sti s Dugajlijinim. Čudno je to, ali u isto vreme smo gase plašili i ponosili se njime. Držao je do sebe, kako tokažemo u Bohanu. Bio je dostojanstven i uspravan, nijegledao ni levo ni desno nego uvek pravo ispred sebe, ra-mena zabačenih unazad, kao neki general. Išao je krozto arapsko klupko sokaka i prolaza koji čine Stari grad,uz stalno trupkanje portugalske kože po kaldrmi zaba-čenih uličica.

10

Da, Logan je bio u svom elementu dok se probijaokroz taj lavirint. Nije se plašio senki, poznavao je to me-sto, celo njegovo tkanje, svaku njegovu krivinu i izbočinu.

Dženi Čing ga je čekala ispod krošnje belog gloga naTrgu 98 stepenika.

Prišao je devojci i njegov korak je bio dovoljan: nijemorala da podigne glavu da bi znala da je to on. Osmeh-nuo joj se, kao i uvek, i bio je to onaj iskrivljeni, napaće-ni osmeh – koji kao da je govorio: „Opet, Dženi?“ – i seoje na klupu pored nje. Položio je ruku preko njenih,ruku koja beše tanka, prefinjena, ubilačka.

Na klupi su bila urezana imena ljubavnika iz prohu-jalih leta.

„Pa, devojčice?“, rekao je.„Ona pička koju su ukokali u Smouktaunu bila je od

Kjuzaka sa Padine“, rekla je. „Da li je to zaslužio, Dženi?“„Zar oni to ne zaslužuju uvek, ti Kjuzaci?“Logan stisnu usne u znak odobravanja. „Kjuzaci su oduvek bili kvarni, devojko.“Dženi je te godine napunila sedamnaest, ali je bila

mnogo zrelija za svoje godine. Oprezna mala, takva jebila, s tom sočnom, malom stvarčicom u njenim plitkimfarmerkama, na tankim štiklama, i sa šnalom probode-nom kroz visoko podignutu punđu. Izvadila je ostatakcigare iz džepića svoje bele vinilske jakne sa rajsferšlusi-ma i zapalila ga.

„Dosta si dobijao sve na jebenoj tacni, sada pređimost, gospodine H.“

„Znam.“

11

„Kjuzaci će uskoro početi da se svete, ako mene pitaš.Kad se gomila tih drkadžija stušti s Padine i počne dapravi sranja okolo, to će biti poslednje što je Smouktau-nu potrebno.“

„Kjuzaci su uvek bili jaki na rečima, Dženi.“ „Ono što mene plaši nisu samo reči, H. Priča se da su

Kjuzaci skoro uzeli tri zgrade gore na Padini i da su te trizgrade pune naduvanih, napaljenih divljaka, je l’ razu-meš ti mene?’

„I te kako, Dženi.“Bila je to drevna tradicija Bohana, da porodice sa Se-

verne padine nasrću na porodice iz Starog grada. Loganje držao Stari grad, bio je pravi sin Starog grada, a te go-dine je bio najjači u čitavom gradu. Ali, tu su sada bili iKjuzaci, koji su tamo na Padini sakupljali snagu i kuraž.

„Dobro, Logane, kako ćemo onda da ih sjebemo?“Dženi je bila prava lisica. To joj je bilo u krvi – Čin-

govi su bili stara smouktaunovska loza. Smouktaun subile kurve, trava, fetiši, birtije, narkomanski budžaci,opi jumski saloni i kineski restorani. Smouktaun se nala-zio s druge strane pešačkog mosta koji ga je razdvajaood Starog grada, na suprotnoj obali reke Bohan, a Hart-netovi Kicoši su i tamo vodili posao. Ali, Kjuzaci su sesada oštrili da ga preotmu.

„Mislim da ćemo vrlo brzo udariti na njih, Dženidraga.“

„Oni će ionako udariti na nas, a?“„O, ne sumnjaj u to, devojko. Stuštiće se odozgo kao

besni psi. Možda ih treba naterati na neki prenagljenikorak.“

12

Razmišljala je o taktici.„Misliš, pre nego što budu spremni da nas zaskoče?

Igraj na ponos. Šta su se ti Kicoši uzmuvali? Morate uze-ti oko za oko, Kjuzi, ili ste obične drkadžije, tako nešto?“

Logan se osmehnu. „Ti si zaista posebna devojka, Dženi Čing.“Štrecnula se na taj kompliment.„Lepo je to što kažeš, H. Naravno, Kjuzaci ne bi uop-

šte trebalo da nas brinu, zar ne? Ali da se gomila običnihdrekavaca s Padine toliko osmeli i počne da priča svašta?Da šalju svoju izvidnicu u Smouktaun? Zašto su se od -jednom toliko osilili, to je ono što bi trebalo da nas bri-ne.“

„Što bi trebalo da znači… šta, Dženi?“„To znači da su nanjušili slabost, zar ne? Možda misle

da više ne mariš za poslove Kicoša?“„A za šta bih drugo mogao da marim?“Dženi mu uputi leden pogled i prekinu priču. „To nije na meni da kažem, gospodine Hartnet, po-

štovani.“ Osmehnuo se i ustao sa klupe. Ni trunčica topline

nije prešla na ruku devojke dok ju je držao. „Znači, hoćeš da ojadiš još Kjuzaka?“ rekla je.Pogledao ju je, ali samo nakratko – taj pogled je bio

njegova reč.„Siguran si, H? Još jedna krvava zima u Bohanu?“Osmeh, sumoran, kakav se samo mogao zamisliti.„Ah, makar će nam duge zimske noći brže prolaziti.“Logan Hartnet je želeo da mladu Kineskinju zadrži

kraj sebe. U malom gradu, tako ubilačkom, morate stalno

13

biti na oprezu. Išao je kroz polutamu Starog grada. Uli-ce sa starim kućama su uske, okomite, slabo osvetljene,a visoki gradski obodi daju Starom gradu atmosferuokruženosti. Naš grad je podignut duž tih litica krozkoje protiče reka Bohan. Ulice se obrušavaju ka reci, udnu skoro svake od njih nalazi se crna i brza bujica, crnakao i blatnjava voda koja je hrani. Nekoliko kilometaranizvodno, reka zavija oko poslednje litice i uliva se u šu-meći okean. Okean se ne vidi iz grada, ali dah ozonastalno ukazuje na njegovu blizinu; to škripanje u vazdu-hu, slično promuklom glasu. Taj sumorni zvuk je sve štodopire od njega, sumoran kao što samo na zapadu Irskezna da bude.

Šef Kicoša Hartnet skrenuo je u jedno sokače, osvr-nuo se nakratko preko ramena – uvek jednako oprezno– i onda ušunjao kroz jednu kapiju. Zazvonio je tri putana mesingano zvono, sačekao malo, a onda ga pritisnuojoš dva puta. Primetio je pauka koji se spuštao s vrha do-vratka, uživao u njegovom odmerenom, postepenomponiranju, iako je, mislio je, bilo malo kasno za tog dasu;već je bio oktobar i grad je tonuo u boje jeseni. Unutrase začuše nečiji užurbani koraci, poklopac špijunke sepodiže i za trenutak ispuni nečijom zenicom, bravaškljocnu, otključa se, i crvena, metalna vrata počeše daškripe oko šarki – kaaarrink! Zrela su za podmazivanje,pomisli Logan dok se iza njih pomaljao gazda Tomi:mala repa od čoveka, maljavih grudi. Naklonio se i ša-patom mu ukazao poštovanje:

„Pomislio sam da ste to vi, gospodine Hartnet. Bilo jevreme, zar ne?“

14

„Kažu da je rutina prva komšinica ludila, Tomi.“„Svašta ljudi pričaju, gospodine Hartnet.“Logan je uputio bledi osmeh Tomiju. Zakoračio je

unutra, okrenuo je vrata oko šarki i čvrsto ih zatvorio zasobom, ona šljocnuše – kraank! – i njih dvojica krenušeniz uski hodnik; njegovi jarko crveni zidovi presijavali suse kao da su u nekoj diskoteci, što je to mesto u stvari ne-kada davno i bilo, pre nego što je promenilo namenu.

Davno su prohujali dani diska u Bohanu. „A kako je vaša gospođa supruga, gospodine H?“„Izuzetno dobro, Tomi, ne znam zašto ne bi bila?“Albinov osmeh se iznenada ukočio i presekao Tomi-

ja. Ali ga je i začudio.„Samo pitam, gospodine H.“„Dobro, veliko hvala na pitanju, Tomi. Neću zabora-

viti da joj prenesem pozdrave.“ Neobičan, iskrivljeni izraz za trenutak mu prekri lice

dok se hodnik savijao, skretao i konačno otvorio ka sla-bo osvetljenoj jazbini ispunjenoj prigušenim glasovima.

Bio je to Tomijev restoran. Bilo je to sastajalište moćnih ljudi Bohana.Duž zidova prostorije nalazile su se crvenim somo-

tom tapacirane klupe. Na njima su sedeli krupni, zadri-gli tipovi, koji su znali da cene prigušena svetla tog me-sta. Bili su to trgovci iz grada, ljudi sa briljantinom ukosi, skloni žestokim pićima i masnom zalogaju.

„Sve sami pijanci i kurvari“, reče Logan, dovoljno gla-sno za one koji bi možda hteli da ga čuju.

Na drugom kraju uglačanog poda nalazio se elegantnibar sa mesinganom šipkom. Logan se uputio ka njemu

15

dostojanstvenim korakom; o opsesivnom glancanjufrancuskog parketa svedočila je, na svoj način, i grba naleđima gazde Tomija, koji je grabio ispred Logana i pro-vukao se ispod pulta. Uzeo je krpu i požurio da podarisveži sjaj onom delu šanka za kojim je svake večeri sedeoLogan.

„Na kraju ćeš ga ulubiti, Tomi“.Logan je smakao sa ramena svoj grombi i okačio ga o

jednu od kuka ispod šipke šanka. Svi su mogli da videdršku njegovog noža – u sedefu sa tirkizno plavim žila-ma – bio je nehajno zadenut za pojas, sa sakoom koji jezapeo za oštricu, tako da još više dođe do izražaja. Pora-vnao je moher svog italijanskog odela. Iščupao je jednurasparanu nit. Zamišljeno je pogladio palcem svoju im-presivnu jagodicu.

„I dobro, Tomi, dešava li se ovde ikada nešto neobi-čno?“

Gazda se primetno trgnuo.„Nešto neobično, gospodine H?“Logan se tobože bezazleno osmehnu. „Rekoh, priča li se ovde štogod, Tomi?“„Ah, samo uobičajene muške priče, gospodine Hart-

net.“„Da?“„Ko koga ganja. Ko je koga zavrnuo. Ko je dobio svo-

je.“Logan se nagnuo preko šanka i malo spustio glas.„A ima li kakvih novosti iz Velike pustare, Tomi?“

Tomi je dobro znao na šta Logan misli – glas se već pro-neo.

16

„Pretpostavljam da ste već čuli one glasine?“„Kakve glasine, Tomi? Reci mi.“„O onom… o nekome koga su viđali okolo.“„Reci mi ime, Tomi.“„To su samo glasine, gospodine Hartnet.“„Govori.“„To je samo ime, gospodine Hartnet.“„Izgovori ga, Tomi.“Gazda obiđe pogledom celu prostoriju; živci su mu

bili na ivici pucanja.„Gant Broderik“, reče.Logan se strese, skoro kao neka devojčica, da bi se na-

rugao imenu, a onda poče da brzo dobuje prstima pošanku.

„Prvo oni Kjuzaci, a sada i Gant“, reče. „Mora da samu prošlom životu nešto mnogo gadno zgrešio, Tome?“

Gazda Tomi se osmehnu i uzdahnu.„Možda i u ovom, gospodine H?“„O, bravo, Tomi. Ta ti je dobra.“Gazda pokuša da se izvuče što je bolje mogao.„To vas podseća na neke stare nevolje, gospodine?“„Ah, one su uvek tu, Tomi.“ Gazda okači svoju krpu o klin. Počeo je da zviždi, be-

zuspešno pokušavajući da izgleda nonšalantno. Tominije mogao da prikrije na svom licu atmosferu koja jestrujala tom prostorijom, smer i nijanse priča koje su tu -da kolale. Logan ga je uvek koristio kao barometar grad-skog raspoloženja. Bohan je znao da bude varljivo štivo.Bije ga glas skučenog i neprijateljskog mesta, i zaistasmo skloni izlivima besa i smeha, što nas čini prilično

17

nepredvidljivim. Domaćin je nervozno tapkao stopali-ma po parketu i pretvarao se da je bezbrižan.

„Zašto bi to trebalo da vas se tiče, gospodine Hart-net?“

Logan se zamisli na trenutak. Pogled mu je odlutaoka ventilatoru koji se mirno okretao na tavanici, secka-jući modri dim koji je ispunjavao prostoriju.

„Daj mi tuce onih tvojih ostriga“, reče, „i sipaj mi,onako pošteno, Džona Džejmsona“

Gazda klimnu glavom, dok se spremao da obavi za-datak.

„Nema smisla sitničariti, gospodine Hartnet.“„Nema, Tomi. A valja se i malo uzdići od stoke sa li-

vade.“

18

Taj vreli, prkosni vrisak bio je bohanski voz, El, na svomposlednjem skretanju, u ulicu De Valera. El je išao dužvijugave ulice, sa prozorima mutno žutim naspram tam-nih obrisa gradskog jezgra. Najveća muka bilo je to pu-sto, nepomično jutro; i u kupeu u kojem je sedeo Grantbilo je mirno. U hodniku su stajale dve uplakane kurve– brđanke, s tim njihovim mačijim jagodicama – a malodalje od njih neki pijanac u zamašćenom pozorničkommantilu. U vozu je obično tako, tugaljivo, u tim posle-dnjim trenucima pred svitanje – makar se to nije pro-menilo. Njegov vrisak bio je vrisak duše. Ako ležite upostelji, sami, i utonete u poetske misli, taj vrisak će pro-ći kroz vas. S nama iz Bohana je često tako. Nema boljihljudi za poetske trenutke.

Grant obrisa znoj sa čela svojom velikom šakom.Imao je par ručerdi veličine belfastske sudopere. Znoj gaje naglo oblio. U Elu je bilo toplo – njegovi starinski ra-dijatori tresli su se kao ludi ispod daščanih klupa – i tajnalet toplote ispunio ga je osećanjima; Gant je u tim tre-nucima bio u pravoj groznici. Oštrica ukradene mlado-sti parala mu je grlo izazivajući mučninu; Gant je sedeo

19

2

Gantov povratak

u Elu pod žutim svetlom i tresao se. Ali, poznate ulicepočele su da brzo promiču iza prozora Ela i bolna seća-nja odjednom su ustuknula pred radošću – vratio se!Gant se ozari, ekstatično, dok je udisao ljigavi vazduh iosluškivao one kurve.

„Volela sam tu lažljivu pizdu, jebiga!“, jecala je jedna.„Seronja je bio, teško đubre, to je živa istina“, tešila ju

je druga. „Taj se uvaljivao svakoj u gradu, kapiraš? Gle-dao te je kao običnu ćurku.“

Opet se našao među gradskim glasovima i njihov ri-tam mu je usporio bujicu misli. Došao je peške iz Velikepustare, po mrkloj noći. Bilo mu je drago kada je na Pa-dini uskočio u El i olakšao teret svojih kostiju. Gant jeneko vreme živeo u Pustari. A sada se konačno vratio usvoju bohansku kolevku.

Gledao je onog naljoskanog službenika koji je dre-mao u dnu vagona, čija usta kao da su izgovarala nešto,najverovatnije ime neke žene – da li je i ona bila mlada islabovida kao i Gantova izgubljena ljubav? – a grad seljuštio, sliku po sliku, dok je El cičao niz De Valeru: za-tarabljena prodavnica, spomenik nekom ratnom heroju,reklama za lek protiv gihta, sablasni galeb na vrhu uličnesvetiljke.

Jutro se rađalo naspram mutnog uličnog svetla i nje-govi zraci su zasekli vazduh baš kada je El zaškripao napristanišnom terminalu. Voz se usidrio na svom mestu– meki trzaj kočnica je značio da ste stigli u centar Bo-hana – i Elova dizel mašina se zaustavila i utihnula.

Sačekao je da kurve i pijanac izađu pre njega. Ondase iskrcao i on, onako mesnat i zajapuren, ali u njegovim

20

krupnim koracima ipak je bilo nekakvog šarma. Lepo sešepurio dok je hodao – razumete? Gant je bio dasa sta-rog kova.

Zvaničan naziv stanice bio je Bohan Sv. FranciskoHavijer, ali svi su je zvali Žuti hol. Gant je njušio zlo, ve-čitu atmosferu tog mesta dok je koračao njime. Čak imalo posle šest ujutru, veliki hol je vrveo od gomile čijase graja u tom trenutku zgušnjavala. Kljasti prodavcioraha čiji su patrljci bili vešto otkriveni graktali su svojecene s ubogih prostirki na umrljanom popločanom po -du. Bohanski naglasak je odjekivao sa svih strana: ravani oštar kod suglasnika i raspevan i tečan kod samogla-snika, na trenutke je zvučao pomalo karipski. Neki sta-rac je razvlačio harmoniku stojeći na prevrnutoj gajbi zapomorandže i pevao neku jadikovku o dalekoj mladala-čkoj ljubavi. Na gajbi je pisalo „Tanger“ – ruta koja jetada još bila otvorena – i stari drugar je pevao iz svegglasa, iako se, pomislio je Gant, očigledno klatio nadrazjapljenim čeljustima Večnosti.

Gant se zagrcnu zadržavajući još jednu suzu: bio jekrupan, ali mek; tvrd, ali nežan.

Stigli su i svežnjevi jutarnjeg izdanja Bohanskogosvetnika, ali prodavac u kiosku je još oklevao da ih ra-spakuje dok je slušao nekakvu jezivu sonatu sa tranzi-stora na baterije. U to doba dana na bohanskom Slo-bodnom radiju urednik je težio da završi klasikom i biosklon melanholiji. Čovek u kiosku je blago klimao gla-vom prateći zvuk violina.

O, mi dodeljujemo medalje za osećajnost ovde, na sa-mom kraju poluostrva.

21

Gant je uranjao u rasplinuta lica dok je koračao međunjima. Lica, glasovi, pokreti – sve je jasno ukazivalo najedno. Govorili su da se vratio kući; i to je bilo u isti mahbolno i lepo. Zagledao je svaku ženu koja je prolazila,svaku devojku, tražeći nju. Kupio je kutiju cigareta odjedne vremešne dame u zelenoj kabanici: Eni, prizor kojise večno ponavlja.

„Tri šilinga … dva penija?“, rekla je. To je zvučalo kao pitanje, zasigurno, kao da je raza-

brala njegov lik negde u tami prošlih godina.„Zadrži kusur, meni za ljubav, dušo“, rekao je.Njegov promukli, osećajni glas i njegov naglasak još

uvek su pripadali poluostrvu, posle svih tih godina po-vedenih u tuđini. Godine tuge, godine krvi – Gant jeimao intimne agonije. Prisetio se fragmenta jedne oda-vno zaboravljene pesme i šapućući počeo da oblikujereči:

„Pomislih danas na tu prelepu zemljuKoju ću videti kada sunce zađe…“

Kurve koje su cmizdrile tamo u vozu sada su išle isprednjega kroz veliki hol. Bile su pribrane. U hodu su naba-civale šminku iz svojih tašnica. Gant ih je gledao dok suprolazile kroz Žuti hol. Ah, pa vidi ih samo: hitro uvija-nje njihovih koščatih zadnjica ispod tankih, šarenih suk-njica od veštačke svile, ti lepo oblikovani listovi, poštosu polovinu svojih mladih života provele na šiljatim šti-klama od petnaest centimetara. Pogled na te devojke garazneži. Kao mladić, i sam je vodio kupleraje. Bili su to

22

dani kada je Gant vladao Smouktaunom, dani kada je ušaci držao ceo grad.

U Bohanu pričamo kako se kod Ganta znao red.Popio je jedan espreso s nogu kod glavnog ulaza u

Žuti hol. Poslužio ga je vešto jedan kepec iz zadnjeg delaiznajmljenog kafe-vagona. Posmatrao ga je zanesenodok je kepec trupkao po podu, napunio staru „Gađu“1 ipostavio malu, belu šolju ispod otvora za tečnost. Kepecmu je takođe izgledao poznato – spljošteno, nisko čelo,bokserski nos, neobično senzualne usne. Otac tog kepe-ca, Gant je mogao da se zakune, imao je licencu za tajisti hromirani vagon pre njega. I to se u Bohanu preno-silo s kolena na koleno. Ispio je espreso u jednom gut -ljaju i stresao se. Zahvalio je kepecu, platio mu i osetiokako mu gorki ukus kafe nabira čelo dok je gledao prveprizore oktobarskog jutra. Galebovi su izvodili ludorijena kamenom pristaništu.

Naravno da s tim galebovima nešto nije bilo u redu.To se često govorilo. Njihov unezveren pogled i nepre-vodivo graktanje dok su se obrušavali na ulice kao bom-barderi. Bohanski galebovi su samo gomila tupadžija.Strašno su mu nedostajali. Nasmejao se glasno kada jenalet jutarnjeg vetra raštrkao ptice po nebu, ali nije seviše osvrtao – Žuti hol je do tada sigurno već vrveo odalkosa, kao u najboljim danima.

Gant se uputi prema mostu koji je vodio u Smouk-taun. Iz džepa je izvukao parče papira i otvorio ga. Pre-poznao je rukopis koji se s godinama nije promenio –

23

1 Gaggia, marka aparata za espreso. (Prim. prev.)

još uvek ta velika, nervozna, detinjasta slova, kojima subile nažvrljane sledeće reči:

Ho Pi Čingov Oh-Kej Kafe.Gant je tamo trebalo da se nađe s nekom curicom.

Bilo je to dobro mesto za takav susret – mogao je da seizgubi u gomili. Znao je da će u te jutarnje sate u Smouk-taunu sve vrveti od ljudi. Noćne smene u klanicama i pi-varama su upravo završene. Bohan pravi kobasice i Bo-han pravi pivo. Živimo visoko iznad pedesete paralele,zime su oštre i potrebna nam je unutrašnja vatra kojadolazi od mesa i obilnog pića. Fabrike su radile bez pre-stanka, a posle noćne smene je bilo uobičajeno otići uSmouktaun na mali predah. Momci iz pivara su išli krozjutarnju izmaglicu očiju sanjivih od isparenja hmelja,dok su se momci iz klanica presijavali od znoja sve dogrla posle noći koju su proveli među leševima životinja,tovareći kamione za mesarske radnje na pokrivenoj pi-jaci u Starom gradu, koji su se sada truckali po masnojkaldrmi i vukli svoj krvavi tovar:

Odrane glave ovaca, mesnate svinjske polutke proša-rane žilama, svetlucavi poslužavnici sa jetrama i slezina-ma, opnama i bubrezima, plućima i jezicima – mi iz Bo-hana, mesožderi kakvi jesmo, pojedemo gomilu svegatoga.

Gant je povio svoja široka ramena na jutarnjoj hlad-noći. U vazduhu je lebdelo potmulo mukanje osuđenihživotinja – naši obori za stoku nanizani su duž pristani-šta. Gant preskoči slivnik niz koji je tekla bujica svežekrvi.

Kako se, pitao se on, u ovakvom gradu od čoveka

24

uopšte može očekivati da razmišlja na neki civilizovannačin?

Hodao je oborene glave. Nije pokušavao da romanti-zuje mesto – imao je druga posla. Imao je lice na kojemsu se godine povlačile isto onoliko često koliko su se iisticale. Ponekad bismo u njemu videli dečaka; ponekadveoma starog čoveka. Gantova vesela priroda dolazila bido izražaja u pripitom stanju – i tada bi mu se običnonakačila gomila pijavica. Raspoloženje mu se vrlo čestomenjalo. Pazio je na to. Imao je pri ruci bocu portoa.Odvrnuo je čep i otpio gutljaj da se malo razmrda – izmedicinskih razloga. Naravno, Gantovim žilama tekla ječergarska krv – čak je i njegovo ime bilo stari čergarskinadimak – ali u većini nas iz ovog grada teče ista krv.Pogledajte nas malo bolje – preteće držanje, ratobornihod, zamagljene kestenjaste oči; nismo sorta iz koje seregrutuju panduri. Naravno, ako biste hteli da uđete utrag čergarskim kostima, Gant je sada svakako bio starakoska. Bio je na pedeset godina od raja.

Ali, život se kotrljao dalje, uprkos svemu.Svi momci zajapurenih lica veselo su koračali prema

mostu. Ta bohanska gospoda su uglavnom niski i nabi-jeni: od one vrste koju je teško oboriti. Smouktaun je nji-hov sumorni raj. Postoji i izreka koja opisuje nečije mo-ralno posrnuće:

Taj momak je, tako kažemo, zreo da pređe preko mo-sta.

Bio je to lučni most, napravljen od krečnjaka iz Veli-ke pustare. Gant je koračao njime i stigao do najviše ta-čke, iznad crne vode, iznad mučnog žubora reke Bohan,

25

i onda se spustio u Smouktaun. Svaka četvrt našeg gra-da ima posebnu atmosferu, neku prepoznatljivu melodiju,i on je osetio onaj nemir u stomaku, iznenadnu ustrep-talost duše, duh odmetništva, koji ulazak u tu četvrtbudi u čoveku.

Smouktaun je otkrivao svoje prodavnice pića, kine-ske restorančiće, salone za masažu. Svoje memljive kr-čme i fetišističke butike. Svoje džankijevske jazbine, ja-vne kuće, kladionice. Sve nabacane jedne preko drugih,u svim okolnim ulicama. Klimavi, stari dimnjaci isticalisu se, nehajno razbacani, na pozadini od jutarnjeg neba.U ulicama okupanim prvim zracima sunca sve je vrvelood poznatih lica. Gant odjednom pomisli kako nikadanije ni odlazio odatle. Ipak, to mesto je još uvek mogloda ga iznenadi. Možda će Kineskinja imati šta da mukaže.

Gant se brzo osvrnu preko ramena – morao je dabude oprezan u položaju u kojem se nalazio – i primetida je onaj pozornik iz Ela sada na nogama i da se oči-gledno otreznio. To je značilo da je njegovo kretanje biloprimećeno – Gant se podsmehnu samom sebi zbog togašto su ga tako lako ukebali. Kakva naivnost! Ali, to što jebio praćen bilo je donekle utešno. To je govorilo da nje-govo ime još uvek nešto znači. Zastao je i naslonio se le-đima na zid prodavnice pića. Primetio je da se i pozor-nik zaustavio i nehajno zagledao u stalak s prljavimrazglednicama.

Da bi ga se otarasio ušao je u neku javnu kuću, i tamozatekao najprepoznatljivije smouktaunovske mirise –

26

prastaru mešavinu pomade protiv osipa, trave iz Velikepustare i jeftinog parfema.

Platio je napojnicu namrgođenoj madam i popeo sena sprat, gde je na grubom madracu proveo neko vremes jednom brđankom, tek toliko da ga mine želja.

„Da li si usamljen?“ upitala ga je.„Toliko sam usamljen da bih samom sebi iščupao je-

beni mozak“, rekao je, a ona se nasmejala i počela dameša pred njim.

„Lepa, mala stvarčica, je l’ da?“, rekao je i snažno jeprivukao.

„’Oćeš još malo?“ rekla je.Kasnije, kada je opet bio na ulici, pozornika više nije

bilo na vidiku, i Gant pođe ka Ho Piju. Grad je sada bli-stao u svetlosti novog dana, njegov obris nazirao se usenci, ali Gant je znao da su izvan i s one strane toga bilismisao naš i prokletstvo naše.

S one strane je bila Velika pustara.

27

Kevin BeriGRAD BOHAN

izdavačZavetBeograd, Braće Baruh 16

za izdavačaMilivoje Lalić

urednikSaša Lalić

ISBN 978-86-7034-103-6

štampaC-print

marketingZavet( (011) 292 06 13E-mail: office@zavet.co.rs

www.zavet.co.rs