Na početku

Pisati o životu rimskog cara Klaudija je, zbog oskudnih izvora, težak, ali s druge strane, zadatak koji iziskuje veliku nadahnutost. O njemu pišu Tacit i Svetonije, ali kako je poznato, zbog gubitka pete i izgleda početka šeste knjige Tacitovih "Anala", koje prikazuju prvu polovinu Klaudijeve vladavine (37.-47.g.), osudjeni smo na korišćenje isključivo Svetonijevog dela "Dvanaest rimskih careva".

Klaudije kao ličnost je jako zanimljiv. Prilično se razlikuje od svog direktnog prethodnika i naslednika, što ga čini jedinstvenim za taj period rimske države.

To je po mnogo čemu kontradiktorna ličnost. Car je postao protiv svoje volje, čak u velikom strahu. Za razliku od ostalih careva, Klaudiju bi više odgovarala uloga, usamljenog hroničara u nekom tamnom ćošku, nego uloga vladara sveta, koju je zaista igrao. Ne može se reći da je ta rola bila izvanredna, ali da je Klaudije dao sve od sebe, uvidjajući njegove psihofizičke mogućnosti i predispozicije - to svakako da.

Ipak iza njega je ostalo jedno značajno delo - rimski vodovod i ono o čemu su maštali svi prethodni vladari - osvajanje Britanije.

Služeći se Svetonijem kao izvorom, ovaj rad obiluje intrigama i skandalima vezanih za carski dvor, kao i samog cara Klaudija. Po tome se posebno ističu delovi, odnosno poglavlja o carevom bračnom životu.

Totalni autsajder popeo se na samo nebo - postao je BOG!

1

“Rani jadi”

Kako sam već u uvodnom delu istakao, ovaj period života cara Klaudija moguće je upoznati na osnovu vrlo oskudnih izvora. Kako je poznato slučaj je želeo da deo Tacitovih "Anala", koji se odnosi na ovaj deo carevog života, bude izgubljen. Zato sam osudjen da detinjstvo osvetlim na osnovu Svetonijevog dela "Dvanaest rimskih careva".

Gaj Svetonije Trankvil u svom delu o životu rimskih careva ističe da je Tiberije Klaudije Neron Germanik, ime koje je car nosio pre krunisanja, rodjen u porodici Klaudijevaca. Otac mu je bio Drus, "koga je Livija rodila u trećem mesecu braka sa Avgustom (38. godine)".1 Kao što vidimo Livija je u brak sa Avgustom stupila već trudna što je u narodu izazvalo sumnju da je dete začeto prilikom preljube, pa su zbijane šale kako se u srećnim porodicama deca brže radjaju.

Kao kvestor i pretor Drus je bio vrhovni zapovednik u Retskom i Germanskom ratu, iskopao je i čuvene Drusove kanale na Rajni. Imao je velike uspehe u ratu, neprijatelja je razbio i gonio sve dok mu se, kako Svetonije kaže, nije prikazala "ogromna žena" koja je progovorila latinski. Za zasluge u ovom ratu dobio je pravo na mali trijumf i trijumfalna odličja. U borbi se isticao hrabrošću, i prema tadašnjem običaju, težio da lično ubije protivničkog vodju i sa njega skine odoru, što se smatralo "najčasnijim plenom".2

Umro je za vreme pohoda u letnjem vojnom logoru 9. godine. Uz sve počasti prenet je u Rim i sahranjen na Marsovom polju. Podignut mu je počasni grob gde se držao pomen svake godine, a galski gradovi su mu prinosili javne žrtve. Senat je odlučio da mu se podigne Mramorni slavoluk sa trofejima u Apijevoj ulici i da se njemu i njegovim potomcima da nadimak Germanik.

Drus nije krio da želi uspostavu republike i da će je obnoviti čim bude mogao. Zato Svetonije ističe da su neki raniji pisci smatrali da ga je Avgust zato opozvao iz provincije, a zatim ubio, što ne izgleda tačno, jer je veliki car često isticao Drusa kao jednakog svojim sinovima, i po smrti mu održao zaista pohvalan govor i čak napisao njegovu biografiju i nadgrobne stihove.

Klaudije se rodio 1. avgusta 10. godine pre nove ere "za konzulovanja Jula Antonija i Fabija Afrikanca, na isti dan kada je prvi put posvećen žrtvenik Avgustu u čast".3 Po prelasku njegovog starijeg brata Germanika u porodicu Julijevaca 4. godine pre nove ere, Klaudije uzima nadimak Germanik.

Otac ga je ostavio kao nejako dete i gotovo kroz celo detinjstvo i mladost budući car bolovao je od dugih i teških bolesti. Usled tih bolesti dečak je strašno duševno i telesno propao zbog čega ga mnogi ni u zrelim godinama nisu smatrali sposobnim za bilo kakav državnički posao. I kao punoletan bio je pod stalnim nadzorom tutora. U svojim spisima Klaudije se žali da su mu tutori bili varvari i konjušari i da su mu dodeljeni samo da bi ga što okrutnije mučili. Zbog takvog zdravlja on je bio stalno izvrgnut ruglu. Svetonije kaže da je na gladijatorskoj predstavi održanoj u čast njegovog oca sedeo mimo običaja u kabanici s kapuljačom, koju su u to doba nosili samo bolesni i strašljivi ljudi.

Majka Antonija nije ga volela. ^esto je govorila: "On je nakaza od čoveka koju priroda nije završila nego samo započela" ili ako je želela koga uvrediti zbog gluposti "taj je ludji i od mog sina Klaudija".4

Ni ostali članovi porodice nisu prema njemu gajili simpatije. Baba Livija mrzela ga je iz dna duše, retko je govorila sa njim i kada je želela da ga opomene činila je to putem

1 Gaj Svetonije Trankvil, "Dvanaest rimskih careva", IBI Zagreb 1956., str. 1942 Gaj Svetonije Trankvil, "Dvanaest rimskih careva", IBI Zagreb 1956., str. 1953 Gaj Svetonije Trankvil, "Dvanaest rimskih careva", IBI Zagreb 1956., str. 1944 Gaj Svetonije Trankvil, "Dvanaest rimskih careva", IBI Zagreb 1956., str. 195

2

pisama ili posrednika. Kada je Klaudijeva sestra Livija Mladja, zvana Livila, čula da će njen brat postati car "proklela je javno crnu i nezasluženu sudbinu rimskog naroda".5 Ni mišljenje velikog cara Oktavijana Avgusta o Klaudiju nije bilo sjajno. Svetonije je u svojoj knjizi izneo navode Avgustovih pisama svojoj ženi, a Klaudijevoj babi, Liviji iz kojih možemo naslutiti njegovo mišljenje. U svom prvom pismu Avgust kaže da je razgovarao sa Klaudijevim stricom Tiberijem, i da su ustvrdili da se što pre mora utvrditi da li je Klaudije, kome je tada bila 21 godina, normalan ili ne, i na osnovu toga donese odluka o njegovoj daljoj sudbini. Ukoliko jeste, da krene putem svog brata Germanika, koji je već učestvovao u javnom životu, a u suprotnom, da se izoluje i tako spreči rasprava o njegovim nedostacima medju onima koji vole da ismevaju, blate i ruže kako njega, tako i porodicu.

Koliko je nepoverenja vladalo prema mladom Klaudiju pokazuje i odlomak u kome Avgust piše da se slaže sa tim da se Klaudije na igrama u čast Marsa brine o svećeničkom stolu, ali samo "ako je voljan da ga pritom savetuje Silvanov sin, njegov rodjak, da ne bi učinio ništa što bi moglo biti upadljivo i smešno".6 Avgustu se još "ne mili" ni da Klaudije na cirkuskim igrama sedi u carskoj loži jer "sedeći u prvom redu biće osobito izložen pogledima publike".7 Iz sledećih redova, preuzetih iz Svetonijevog dela, jasno se vidi da Avgust u principu sažaljeva sudbinu mladića. "Jadnik, nema sreće, jer u serioznim stvarima, gde njegov duh nije zašao na krivi put, jasno se vidi plemenitost njegove psihe."

U trećem svom pismu, Avgust se čudi "kako taj koji u običnom životu govori nejasno, može kad drži govor za vežbu tako jasno govoriti".8 Medjutim nesumnjivo je da mu je Avgust od svih počasti dodelio samo svećeničku čast, a u testamentu ga postavio samo medju naslednike trećega reda, got6ovo medju strance, i ostavio mu svega 800 000 sestercija.

Ni novi car Klaudijev stric Tiberije nije bio darežljiviji ni privrženiji svom sinovcu. Dodelio mu je konzulska odlikovanja a kada je Klaudije uporno tražio pravu službu, poslao mu je pismo u kome kaže: "[aljem ti 40 zlatnika za praznik sa Turnalija i Sigilarija". (Navedeno po Svetoniju.) Ovo je jako uvredljiv odgovor gde mu Tiberije šalje malo para da se zabavi za praznik robova i dece.

Posle ovoga Klaudije gubi svaku nadu da će dobiti časnu službu i povlači se u miran život. Dane provodi u svojim vrtovima i kući u predgradju Rima. Boravio je često i u letnjikovcu u Kampaniji, gde se družio sa najvećim šljamom, odao piću i svojoj omiljenoj zabavi - kockanju. Ipak i pored takvog načina života njemu nije bila uskraćena počast u javnom ili privatnom životu od strane ljudi.

Vitezovi, plemićki sloj, dva puta su ga birali za svog zastupnika; prvi put kada su molili konzula da Avgustovo telo prenesu na ramenima u Rim, i drugi put kada su čestitali konzulima što je uništen Sejan.

Rimski Senat je doneo odluku da se Klaudije mimo reda uvrsti medju sveštenike božanskog Avgusta, a kasnije i da mu se, o državnom trošku, izgradi kuća, stradala u požaru. Svakako najvažnija odluka Senata bila je pravo Klaudiju da u Senatu može iznositi svoje mišljenje. Ovo poslednje Tiberije mu je oduzeo pravdajući se time da je Klaudije slabouman, istakavši da će kuću obnoviti o svom trošku. Na samrti ga je ipak uvrstio medju naslednike trećega reda, sa 1/6 nasledstva, i ostavio mu zapis od dva miliona sestercija. Osim toga poimenice ga je, medju ostalim rodjacima, preporučio vojsci, Senatu i rimskom narodu.

Novi cezar, sin Klaudijevog brata Germanika, po mnogima umobolni Gaj Cezar Kaligula (nadimak je dobio još kao dečak živeći medju vojnicima u logorima rajnskih

5 Gaj Svetonije Trankvil, "Dvanaest rimskih careva", IBI Zagreb 1956., str. 1956 Gaj Svetonije Trankvil, "Dvanaest rimskih careva", IBI Zagreb 1956., str. 1967 Gaj Svetonije Trankvil, "Dvanaest rimskih careva", IBI Zagreb 1956., str. 1968 Misli se na retoričke vežbe na kojima se rimska mladež učila govorničkim sposobnostima, jako cenjenih u Rimu.

3

legija), na početku svoje vlade, svim silama se trudio da stekne omiljenost u narodu. Za vreme njegove vlade Klaudije je po prvi put dobio službu. Kaligula ga je učinio konzulom ali ga je često ponižavao i pričinjavao mu uvrede.9

Konzulsku čast vršio je zajedno sa carem dva meseca. Desilo mu se da mu prilikom prvog dolaska na Forum orao, koji je tuda leteo, padne na desno rame. Orao je bio simbol Carstva pa je taj dogadjaj shvaćen kao božiji znak. Ždrebom je po drugi put dobio konzulsku čast, nakon tri godine. Ponekad je, u ime Gaja Cezara, predsedavao predstavama, a okupljeni narod bi ga pozdravljao rečima: "Živeo carev stric, živeo Germanikov brat!"10 Njegovo ime niko nije spominjao

Kada je jednom prilikom nemarno dao da se izrade i postave kipovi careve braće, Nerona i Drusa, Kaligulina reakcija je bila takva da umalo nije maknut iz službe. Drugi put, kada je otkrivena zavera, Klaudije je bio sa drugim izaslanicima poslat u Germaniju da čestita caru. Umalo nije izgubio glavu jer se Kaligula strašno razbesneo što su mu poslali strica kao detetu kome treba savet. Pričalo se da je tada Kaligula naredio da ga obučenog bace u reku.11

Od tada je Klaudije u Senatu uvek glasao poslednji medju konzulima. Da bi mu naneli sramotu pitali bi ga iza svih.

Prilikom stupanja u svećeničku dužnost Klaudije je bio prisiljen da plati osam miliona sestercija za pristup u kult boga Kalugule. Time je zapao u toliku novčanu krizu da je ne imajući čime da plati obavezu prema državnoj blagajni morao, bar prividno, da po tadašnjem založnom zakonu, svoja dobra oglasi na prodaju.

Ljudi su se Klaudiju rugali na razne načine. Ukoliko bi zakasnio na obed, teškom mukom bi dobio mesto za trpezom, i to pošto je nekoliko puta obilazio oko nje. Kada bi pak, posle jela zadremao, što je često činio, gadjali bi ga košticama od maslina ili bi ga lakrdijaši, šale radi, budili udarcima štapa ili biča. Dešavalo se da su mu, dok spava, navlačili na ruke sandale da bi, ukoliko se iznenada probudi, sam sebi izranjavao lice.12

Vlast

9 N. A. Ma{kin, "Istorija starog Rima", Naučna knjiga Beograd 1951., str. 35510 Gaj Svetonije Trankvil, "Dvanaest rimskih careva", IBI Zagreb 1956., str. 19711 Gaj Svetonije Trankvil, "Dvanaest rimskih careva", IBI Zagreb 1956., str. 19812 Gaj Svetonije Trankvil, "Dvanaest rimskih careva", IBI Zagreb 1956., str. 197

4

Tiranski način Kaliguline vladavine, kao i dopuštanje robovima da potkazuju svoje gospodare, izazvali su nezadovoljstvo, ne samo Senata, već i komandnog osoblja Pretorijanaca. Protiv Kaligule je sklopljena zavera, i 15. januara 41. godine njega je ubio pretorijanski vojni tribun Kasije Herea.13

Prilikom zavere uperene protiv Kaligule, pretorijanci su naložili svima prisutnim da napuste dvor, jer car, tobože, želi da bude sam. Klaudije, strašljiv kakav je bio, sakrio se u dvorišnu kućicu, a zatim čuvši da je car ubijen, prestrašen se odšunjao do najbliže terase i tu se sakrio medju zavese. Tu ga je prolazeći opazio jedan gardista i, pošto ga je prepoznao, nasilno izvukao odatle i pozdravio ga kao cara. Klaudije je na to od straha pao pred njim na kolena kukajući i zapomažući.14 Vojnik ga je onda odveo svojim drugovima zaverenicima, koji još uvek nisu znali šta da rade, već su vikali. Odlučili su da Klaudija posade na nosiljku i odnesu u svoj tabor. Svetonije piše da je Klaudije tom prilikom bio sav utučen i prestrašen, a da su ga ljudi koji su sretali povorku žalili, misleći da ga nevinog vode na pogubljenje. U taboru su ga vojnici lepo primili i on je tamo proveo noć, sa sve većom nadom u svoj život.

Cenzori i Senat su pomoću gradskih kohorti zauzeli Forum i Kapitol, odlučni da proglase republiku. Pučki tribuni su i njega, Klaudija, zvali da dodje u Senat i posavetuje ih šta valja činiti, ali im je on odgovorio da ga zadržavaju sila i nužda. Ali pošto je sutradan i Senat bio neodlučan u donošenju svojih odluka, usled beskonačnog natezanja medju senatorima koji su iznosili različita mišljenja, i pošto je svetina okupljena ispred skupštine zahtevala samo jednog vladara, spominjući po imenu Klaudija, odustalo se od promene Ustava. Klaudije je dopustio da se vojnici u zboru zakunu njemu na vernost i obećao svakom vojniku pretorijanske garde kao nagradu po 15 000 sestercija. Tako je Klaudije postao prvi vladar koji je novcem kupio vernost svojih podanika.

Došavši na vlast 15. januara 41. godine dobio je službeno ime TIBERIUS CLAUDIUS CAESAR AUGUSTUS GERMANICUS.

Učvrstivši se na prestolu Klaudije je smatrao za najvažnije da ona dva dana, u kojima se većalo o promeni Ustava, izbriše iz sećanja. Stoga je objavio opštu i trajnu amnestiju na sve ono što se tih dana radilo i govorilo. Samo je nekoliko tribuna i centuriona, koji su bili medju zaverenicima protiv Kaligule, dao pogubiti, što radi primera, što zato što je znao da su tražili i njegovu smrt.15

[to je najzanimljivije Klaudije se na sve načine trudio da oda poštovanje svojim precima, koji su ga, u svoje vreme, smatrali kreaturom nesposobnom za život. Nijedna zakletva nije mu bila svetija od zakletve Avgustu. Babu Liviju obasuo je božanskim počastima, roditeljima je priredio posmrtne svečanosti. Osim toga, ocu u čast, svake godine na njegov rodjendan, organizovao je cirkuske igre, ističući da je to i rodjendan njegovog pradede Marka Antonija. Majci je odredio počasna kola sa dva točka na kojima je njena slika vožena u cirkusu i podario joj je nadimak Avgusta, koji je za života odbila. Kao uspomenu na brata Germanika, koga je izuzetno poštovao i voleo, dao je da se u Napulju izvede jedna grčka komedija, koju je sam Germanik napisao i koja je po odluci žirija nagradjena vencem. Dao je i da se dovrši Tiberijev mramorni slavoluk pokraj Pompejevog pozorišta. Iako je sve odluke Gaja Kaligule poništio, ipak nije dozvolio da se dan njegove smrti uvrsti u praznike, premda je to bio početak njegove vladavine.

13 N. A. Ma{kin, "Istorija starog Rima", Naučna knjiga Beograd 1951., str. 35514 Gaj Svetonije Trankvil, "Dvanaest rimskih careva", IBI Zagreb 1956., str. 19915 Gaj Svetonije Trankvil, "Dvanaest rimskih careva", IBI Zagreb 1956., str. 199

5

Titule I dužnosti

Svetonije, ponovo nam je on glavni izvor, kaže da je, kada je reč o odlikovanjima Klaudije, čovek vrlo umeren i skroman. Odbio je titulu Imperator i odbijao je sve prevelike počasti. Svadbu svoje ćerke i rodjenje unuka proslavio je prilično skromno.

U prvo vreme novi car je težio da vlada u slozi sa Senatom.16 Nijednog prognanika nije vratio bez odobrenja Senata. Pravo da održava sajmove na svom privatnom posedu izmolio je od konzula.

Sudskim raspravama često je prisustvovao kao običan član Veća, u pozorištu se ponašao kao i sva ostala publika. Kada bi presedavao nekim većem, pridošlicama bi se izvinjavao što zbog skučenog prostora mnoraju da stoje. Zbog ovakvih i sličnih postupaka vrlo je brzo stekao veliku ljubav naroda, tako da su ljudi jednom prilikom na vest o carevoj smrti na putu u Ostiju počeli strašno proklinjati vojsku i Senat, osudjujući ih za izdajstvo. Nezadovoljstvo je pretilo da preraste u bunt što bi i dogodilo da neko od činovnika nije izašao za govornicu i objasnio da je car živ i zdrav i da ga uskoro očekuju.

Naravno, bilo je i drugačijih mišljenja. Car je stalno bio izvrgnut opasnosti, i to ne samo od pojedinaca, već i od čitavih stranaka. U Iliriji je 42. godine izbio ustanak koji je pokrenuo Furije Kamilo Skribonijan, ali je usled čudnih okolnosti trajao samo pet dana. Ustanak su podržali neki senatori, što je cara nateralo da promeni politiku prema aristokratiji, nastavljajući Avgustovu politiku.17

Klaudije je konzulat vršio još u četiri navrata i to 42, 43, 47. i 51. godine. Poslednji konzulat obavljao je šest meseci, a ostale po dva meseca. Interesantno je da je na treći, što se ranije ni za jednog cara nije desilo, stigao kao zamenik umrlog konzula. Dužnost sudije obavljao je kao konzul, ali i van toga. Nije se uvek strogo držao zakonskih propisa, već je strogost ili blagost svojih kazni primenjivao zavisno od trenutnog raspoloženja "katkad obziran i oštrouman, a kad nepromišljen i nagao, gotovo budalast."18 Svetonije nudi neke primere careve "pravičnosti":

neka žena nije htela priznati svog sina a kako dokazi za ili protiv nisu bili pouzdani, Klaudije ju je naterao na priznanje tako što joj je naredio da se uda za tog mladića;

jednom je neko povikao na sudu da osudjenom treba odseći ruke i Klaudije je smesta naložio da se dovede dželat i donese mesarski sto.

U odsustvu jedne strane u parnici lako je donosio odluke u korist prisutne stranke, bez obzira da li su prvi odsutni zbog svoje krivice ili zbog kakve nužde.

Zbog ovakvih postupaka njegov ugled je bio u stalnom opadanju i postao je predmet javnog prezira.

16 N. A. Ma{kin, "Istorija starog Rima", Naučna knjiga Beograd 1951., str. 356

17 N. A. Ma{kin, "Istorija starog Rima", Naučna knjiga Beograd 1951., str. 356

18 Gaj Svetonije Trankvil, "Dvanaest rimskih careva", IBI Zagreb 1956., str. 201

6

Klaudije je, pošto mu se zameralo da forsira oslobodjenike19, obnovio cenzuru i sebe imenovao za cenzora. Medjutim ni ovu svoju funkciju nije obavljao dosledno načelima i odlukama. Jednog učenog Grka, najuglednijeg čoveka čitave provincije Grčke, sklonio je sa položaja sudije i čak mu ukinuo gradjanska prava samo zato što nije znao latinski jezik. Kao cenzor u jednom danu izdao je čak dvadeset proglasa od kojih su posebno interedantna dva u kojima preporučuje vinogradarima da zbog bogatog roda bačve dobro zasmole, i druga "da ništa tako ne pomaže protiv ujeda otrovnice kao sok od tisovog drveta".20

Posebnu pažnju poklanjao je snabdevanju Rima životnim namirnicama. Naime, prilikom jedne nerodne godine narod je zbog velike nestašice napao cara na Forumu, gadjajući ga komadima hleba. Posle ovog incidenta Klaudije je preduzeo sve neophodne mere da snabdevanje bude uredno, čak i za vreme zimskih bura. Veliki podstrek veletrgovcima učinio je tako što je na sebe preuzeo plaćanje odštete za eventualnu štetu prilikom transporta. Graditeljima trgovinskih ladja dao je velike povlastice.

U Rimu i Italiji javljaju se pod klaudijem nove gradjevine. Izgradio je vodovod započet za vreme Kaligule, odvodni kanal iz Fucinskog jezera i luku u Ostiji. Na gradjenje kanala pristao je radi slave ali i zbog dobitka, jer su se neki ljudi nudili da ga izgrade o svom trošku u zamenu za isušenu zemlju. Kanal je završen posle jedanaest godina, premda je na njegovoj izgradnji svakodnevno radilo trideset hiljada ljudi. Prilikom otvaranja ovog kanala car je priredio simulaciju pomorske bitke, sicilijanske i rodske mornarice, a znak za početak borbe zasvirao je srebrni "Triton" koji je pomoću neke naprave izronio iz sredine jezera.21 Borci-robovi su cara pozdravili uobičajenim sloganom "živeo cezare, mi smo oni koji će umreti za tebe!" na šta je usledio carev komentar "a možda i neće", što su oni shvatili kao pomilovanje i odustali od borbe. Cara je to razljutilo pa je počeo da trči oko jezera, gegajući i vičući da nastave borbu. Inače car je na ovu proslavu došao odeven u raskošnu odoru imperatora.22 Tacit nam o ovom dogadjaju pruža dodatne informacije. Naime kada je kanal bio pušten u rad, primećeno je da je nedovoljno dubok, pa su radovi nastavljeni. Posle tih dodatnih radova car je ponovo organizovao svečanu priredbu, s tim što je ovog puta simulirana pešačka bitka.

Letimičnim pregledom funkcija koje je Klaudije obavljao, kao i odnosa koji je imao prema njima, da se zaključiti dosta o carevoj prirodi. Nemaran odnos prema radu, velika popustljivost prema svojim pomoćnicima (oslobodjenicima) i ženama osnovna je karakteristika Klaudijeve vladavine.

Politika

19 Vil Djurant, "Cezar i Hrist", Narodna knjiga Beograd 1996, str. 31220 Gaj Svetonije Trankvil, "Dvanaest rimskih careva", IBI Zagreb 1956., str. 201

21 Gaj Svetonije Trankvil, "Dvanaest rimskih careva", IBI Zagreb 1956., str. 201

22 Kornelije Tacit, "Anali", SKZ Beograd 1970, str. 2937

Klaudije, koji se u početku svoje vlade oslanjao na Senat, ubrzo je oko sebe okupio ljude pomoću kojih je držao vlast. Razvila se carska birokratija sa najvažnijim sledećim kancelarijama: ab epistulis - koja se starala o carevim naredbama, a libellis - koja se bavila primanjem i razmatranjem žalbi i a rationibus - nadleštvo za upravljanje carskom imovinom.23 Na čelu ovih nadleštava stajali su oslobodjenici, koji su igrali značajnu ulogu u carevom životu. Klaudije je naročito cenio evnuha Posida, kojeg je za vreme svog britanskog trijumfa odlikovao, a najviše od svih voleo je Narcisa, dvorskog sekretara i Palanta, dvorskog blagajnika. Za njih je izdejstvovao kod Senata, ne samo velika novčana davanja, već i kvestorska i pretorska odlikovanja. Palantu je Senat na bronzanoj tabli napisao odluku, kojom se oslobodjeniku, inače posedniku trista miliona sestercija, odaje priznanje za njegovu štedljivost dostojnu starih Rimljana.24

Klaudije sprovodi novu politiku u provincijama. Još na samom početku vlade preduzeo je mere da se učini kraj borbi izmedju Judejaca i helenizovanih stanovnika Aleksandrije. Sama judeja za neko vreme je ponovo pretvorena u vazalnu kraljevinu medjutim, uskoro je postala prokuratorska provincija.

Naročiti značaj imaju Klaudijeve mere prema carskim provincijama. Car je 48.god. predložio Senatu da dodeli pravo da budu birani za senatore stanovnicima Galije. Kao prvi uvedeni su u Senat Edui. Odredba se ticala samo Galije, ali je time bio udaren temelj uvlačenju u Senat uglednih stanovnika i drugih provincija.25

Klaudije je preduzeo samo jedan vojni pohod. Senat mu je priznao trijumfalna odlikovanja, ali budući da je on to smatrao nedovoljnim za jednog cara, želeo je čast pravog trijumfa. Da bi u tome uspeo, izabrao je pohod u Britaniju, gde su upravo izbili nemiri, jer im Rim nije isporučio prebegle. Pohod je organizovan 43. godine. Na čelu ekspedicije stajao je najpre Aul Plautije, a kasnije i sam car.

Podaci koje nude Svetonije i Maškin bitno se razlikuju. Prvi tvrdi da je car "bez ijednog boja i kapi krvi zaposeo jedan deo ostrva za nekoliko dana, i za šest meseci se vratio u Rim, gde je proslavio trijumf u najvećem sjaju".26 S druge strane, po Maškinu, rimljani su sa severnim plemenima morali da vode dug i uporan rat. U osvojenom delu osnovana je kolonija veteranâ - Kamulodunum, koja se zajedno sa trgovačkim gradom Londinijem (današnji London) pretvorila vremenom u centar rimske civilizacije.27

Pod Klaudijem prestala je da postoji i Tračka kraljevina (46.g.); jedan njen deo pripao je Meziji, dok je od drugog obrazovana prokuratorska provincija.

Car - privatno

23 N. A. Ma{kin, "Istorija starog Rima", Naučna knjiga Beograd 1951, str. 35724 Kornelije Tacit, "Anali", SKZ Beograd 1970, str. 29225 N. A. Ma{kin, "Istorija starog Rima", Naučna knjiga Beograd 1951, str. 35726 Gaj Svetonije Trankvil, "Dvanaest rimskih careva", IBI Zagreb 1956, str. 20427 N. A. Ma{kin, "Istorija starog Rima", Naučna knjiga Beograd 1951, str. 359

8

Spoljašnjem izgledu cara Klaudija saznajemo ponajviše iz Svetonijevog dela "Dvanaest rimskih careva". Odredjene karakteristike carevog izgleda možemo zapaziti i posmatranjem statue Klaudija kao Jupitera, koja se nalazi u Rimu.

Svetonije Klaudija slika kao čoveka čijoj spoljašnjosti "ugleda i dostojanstva nije nedostajalo, bilo da je stajao ili sedeo, a osobito kad je ležao, jer je bio visoka ali ne mršava stasa, lepog lica, lepe sede kose i puna vrata".28

Imao je nepristojan smeh i još ružniju srdžbu i gnev, kojeg je bio svestan. Dok bi u nastupu besa izgovarao bujicu reči, na usta i nos izlazila mu je pena. Osim toga, zapletao mu se jezik, pa bi mucao, a i glava mu se tresla uvek, osobito kada bi radio kakav posao.

Kako sam već istakao, car je u detinjstvu bolovao od više teških bolesti. Jedna od onih koja je ostavila najveće posledice na njegov fizički izgled bila je dečija paraliza. Usled ove bolesti Klaudijeve noge bile su iskrivljene, omršavele i teško su podnosile teret njegove krupne figure. Naročito je probleme imao prilikom hodanja, jer je tada hramao, što je izazivalo stalni podsmeh okoline.

Klaudijevo zdravlje je u početku bilo loše, ali mu se kasnije, kao caru, znatno poboljšalo. Jedine probleme imao je zbog bolesti želuca, i kada bi ga bolovi spopali, očevici kažu, da je čak pomišljao i na samoubistvo. Moguće je da je car bolove u želucu imao i zbog svoje preterane nezasitosti u jelu i piću: "Za jelom i vinom imao je izvanredan apetit na svakom mestu i u svako vreme."29 Caru se jednom čak desilo da je prilikom jednog sudjenja, kojim je predsedavao, na miris jela iz susedne gostionice, jednostavno ustao sa svog mesta i odjurio u istu. ^esto je priredjivao sjajne gozbe, koje su se najčešće održavale u kakvoj velikoj prostoriji ili pak na otvorenom, jer je iznad svega voleo da jede okružen velikim brojem ljudi. Najčešće je njegovim gozbama prisustvovalo 600 zvanica. Zanimljivo je da je za trpezu redovno pozivao i svoju decu, kao i decu ostalih plemića, koja su po tadašnjim pravilima imala da jedu u odvojenoj prostoriji. Na tim gozbama bi se vrlo često toliko prejeo da su ga sluge morale nositi do kreveta. Kada bi car zaspao u usta su mu gurali guščje pero da mu isprazne i olakšaju želudac.

Vredno je spomena da je car smišljao da izda proglas kojim bi se dopuštalo da "gosti kod gozbe smeju ispuštati tihe i glasne vetrove, kada je doznao da je neki čovek oboleo zato što ih je zadržavao od stida."30

^esto je preterivao i u piću, što ga je možda, kako ćemo kasnije videti, stajalo i života. Voleo je da odlazi u gostionice, i u jednoj svojoj sudskoj odluci daje slobodu optuženom zato što je bio vlasnik krčme u koju je rado navraćao.

I Tacit i Svetonije se slažu da je car Klaudije bio gotovo neverovatno senilna ličnost. Ljudi su se čudili njegovoj zaboravljivosti i rastresenosti. Kada se posle ubistva Mesaline smestio za sto, pitao je samo nekoliko minuta kasnije: "Zašto carica ne dolazi?" Takodje se dešavalo da je mnoge od onih koje je osudio na smrt već sutradan iza smaknuća pozivao po kuririma u skupštinu ili na partiju kockanja, a onda ih, pošto još uvek nisu stizali, glasno korio da su pospanci. Agripinu je i posle venčanja često nazivao svojom ćerkom "koja se u njegovom krilu rodila i odgojila". Takodje nekoliko dana po usinjenju Nerona, izjavljivao je kako niko nije usinjenjem ušao u porodicu Klaudijevaca.

28 Gaj Svetonije Trankvil, "Dvanaest rimskih careva", IBI Zagreb 1956., str. 21329 Gaj Svetonije Trankvil, "Dvanaest rimskih careva", IBI Zagreb 1956., str. 21530 Gaj Svetonije Trankvil, "Dvanaest rimskih careva", IBI Zagreb 1956., str. 216

9

Klaudije je imao i niz uzrečica koje su bile "ružne i neukusne" i za običnog čoveka a kamoli za cara: "[ta? Zar sam ja za tebe Telegenije?" ili grčku poslovicu: "Govori ali me ne diraj!"

Kaludije je u izvorima prikazan kao čovek slaba karaktera, koji više voli knjigu nego upravljanje državom,31 što izgleda prilično tačno. On je kao mladić, živeći izolovano od sveta, vreme provodio izučavajući istoriju. Gajio je veliku ljubav prema grčkom jeziku, a poznavao je i etrurski jezik. Po ugledu na grčki alfabet rimskom pismu dodao je tri nova slova: V U; Y = Ü; za diftung PS uveo je jedno slovo. Sve ove promene ukinute su nakon njegove smrti.

Napisao je 43 sveske o istoriji. Delo o svom životu u osam svezaka, o kojima Svetonije kaže da im više nedostaje sklada i ukusa nego biranih izraza. Odbranu Cicerona protiv spisa Azinija Gala, vrlo učeno. Tirensku istoriju, u dvadeset knjiga. Obimno delo o kockarskoj igri "Kartaška istorija", u osam knjiga.Omiljena careva zabava, naravno ne računajući žene, bila je kocka. Koskao se

sa neverovatnom strašću i čak napisao knjigu o toj veštini, kako je već istaknuto. Naredio je da mu se u kolima, u kojima se vozio, ugradi fiksirana tabla da bi mogao da uživa u svojoj omiljenoj igri, prilikom putovanja. Na ovaj način trošio je velike količine novca, medjutim to ga kao i svakog kockara, nije sputavalo da nastavi.

Iznad svega bio je plašljiv i nepoverljiv. Na početku svoje vladavine nije smeo ići ni na gozbe na koje je bio pozivan ukoliko unaokolo nisu stajale naoružane straže, a vojnici posluživali oko stola. Bolesnike nije posećivao dok nije najpre detaljno istražena soba u kojoj ovaj boravi i provereni jastuci i pokrivači.32 Kada bi, pak, Klaudije bio u ulozi domaćina, svojo straži je naložio da svakog posetioca, nezavisno od položaja u društvu, temeljno pretesu. Tek je posle mnogo ubedjivanja dozvolio da bez kontrole mogu kod njega ući žene, maloletna deca i da pisari mogu poneti sa sobom svoj pribor.

Kada se jednom prilikom desilo da je neki čovek uhvaćen sa nožem u blizini careve spavaće sobe, sazvao je Senat, pa se "plačući i jadikujući" potužio na svoju sudbinu "da nigde nije siguran", da bi dugo nakon tog dogadjaja izbegavao pojavljivanja u javnosti. Kada je otkrivena uzurpacija Mesaline i Silija, on se u pretorijanskom taboru toliko prestrašio da je stalno zapitkivao vojnike da li mu je vlast sigurna.

Pored strašljivosti pokazivao je car i izvanredne znake zverskog ponašanja. Uživao je u gladijatorskim predstavama, koje je često organizovao. Izvori kažu da je u koloseumu provodio mnogo vremena, i da je tamo odlazio čak i u vreme ručka, kada bi ostali svet odlazio kućama, samo da bi posmatrao krvoločnu predstavu. Velike novce trošio je na priredjivanje ovih igara. Kao i Avgust, i Klaudije je priredio sekularne igre (koje su se davale svakih sto godina), iako od 17. godine pre nove ere (kada su bile poslednje igre) još nije prošao pun vek.

U požudi za ženama bio je vrlo neobuzdan, ali za raliku od svojih prethodnika i naslednika, prema muškarcima je bio potpuno ravnodušan. Ženio se četiri puta. Žene su mu bile Plaucija Urgulanila, Elija Petina, Valerija Mesalina i Agripina.

31 N. A. Ma{kin, "Istorija starog Rima", Naučna knjiga Beograd 1951, str. 35832 Gaj Svetonije Trankvil, "Dvanaest rimskih careva", IBI Zagreb 1956., str. 215

10

Bez svojih naložnica nije mogao. Imao ih je nekolicinu, i stalno uživao u njihovim čarima. "Dion kaže da mu je Mesalina dala nekolicinu sluškinja za društvo u postelji."33

Prva žena umrla mu je na dan venčanja, a ni sa ostalima nije imao previše sreće. moglo bi se reći da su žene bile njegova zla kob. Pred svojim ženama igrao je ulogu sluge, a ne vladara. Sve je radio u njihovu korist i po njihovom hiru.34 Zbog njih je delio državne službe, odredjivao zapovednike vojski, potpisivao pomilovanja i presude, a većinom niti je znao niti je bio svestan šta potpisuje. Više od 300 rimskih vitezova i čak 35 senatora poslao je laka srca u smrt. 35Najviše nevolja svakako su mu zadavale poslednje dve supruge Mesalina i Agripina.

Izvori naglašeno govore o besramnom životu Valerije Mesaline. Ova žena gotovo divlje strasti nije prezala ni od čega da bi zadovoljila svoje prohteve. Njen razvratni život bio je javna tajna. Ljubavnike je tražila medju glumcima, konjušarima, plemićima Dešavalo se da je prerušena odlazila u bordele i tamo zadovoljavala mušterije rado uzimajući napojnice. Klaudije nije ništa učinio da spreči ovakvo njeno ponašanje. Mesalini su već dosadile ljubavne avanture upravo zato što nigde nije naišla na otpor.36 Vreme je provodila uglavnom u društvu mladog i lepog aristokrate Silija. Na njegov predlog da se uda za njega pristala je ne toliko zbog ljubavi, koliko zbog izazova i skandala, jer ljudi koji su iskusili sva uživanja još jedino u tome nalaze draž.

Zanimljivo je da je Klaudije lično potpisao ugovor o braku Silija i Mesaline, pošto su uspeli da ga ubede da je taj brak forme radi, da bi se zla sudbina namenjena njemu prenela na drugog. Za vreme Klaudijevog puta u Ostiju oni su se medjutim zaista venčali, zauzeli mesto medju zvanicama, ljubili se, grlili i proveli noć kao muž i žena. Na vest o tome Klaudije je poput oluje pohitao u Rim. Saznavši da Klaudije dolazi Mesalina se strašno uznemirila i tražila pomoć na sve strane. Medjutim, "niko se na nju nije sažalio, toliko su se gnušali njenih sramnih dela".37

Mesalina je ubijena, a car je vest o tome primio potpuno ravnodušno. Senat je naredio da se njeno ime izbriše sa svih javnih natpisa, što je caru pomoglo da je lakše zaboravi. U braku sa Mesalinom imao je dvoje dece, kćerku Oktaviju i sina Britanika.

Klaudijevi oslobodjenici, shvativši koliki uticaj žena ima na njega, požurili su da mu pronadju novu suprugu. Nudjeno mu je više brakova, svaki od savetnika imao je svoju kandidatkinju. Neki su predlagali Eliju Petinu govoreći da se oni već poznaju i da bi se ona najbolje slagala sa carem. Medjutim, pobedili su argumenti mladjane Agripine: dokazala je da može imati dece, u najboljim je godinama i osnovni razlog - nije se smelo dozvoliti da slavu cezara pokloni drugoj porodici. Naime, ona je bila ćerka Klaudijevog brata Germanika, sestra Kaligule, žena Klaudijeva i majka Neronova - dakle u najbližem srodstvu sa jednim imperatorom i čak trojicom careva.

Pod plaštom rodjačkih poseta dolazila je svaki čas svome stricu, sasvim ga osvojila, pobedila ostale kandidatkinje i ponašala se kao da je već njegova žena. Medjutim, srodničke veze bile su prepreka za ovaj brak. Vatrenim govorima carevog saradnika Vitalija Senat je pridobijen za ovu stvar. Govoreno je da je zbog viših ciljeva neophodno da se car oženi Agripinom, tako da ga je na kraju Senat čak

33 Vil Djurant, "Cezar i Hrist", Narodna knjiga Beograd 1996, str. 31334 Gaj Svetonije Trankvil, "Dvanaest rimskih careva", IBI Zagreb 1956., str. 21235 Gaj Svetonije Trankvil, "Dvanaest rismkih careva", IBI Zagreb 1956, str. 213 36 Kornelije Tacit, "Anali", SKZ Beograd 1970, str. 25837 Kornelije Tacit, "Anali", SKZ Beograd 1970, str. 260

11

zamolio da to učini. Brak izmedju srodnika dozvoljen je ali je samo jedan riski vitez to učinio i to da bi zadobio naklonost Agripine.

Od trenutka kada je Agripina postala Klaudijeva žena sve se u državi izmenilo; svi su nju slušali, njoj se pokoravali. Ovoj energičnoj ženi vlast nije poput Mesalini služila za zabavu. "^vrste uzde i muška ruka osećale su se u njenoj vlasti."38

Da se ne bi pročula samo po zlu, Agripina je učinila da se veliki naučnik Seneka vrati iz progonstva i bude postavljen za učitelja njenog sina Domicija. Pod uticajem dvorskog blagajnika Palanta Klaudije je usinio Domicija, koji je u porodicu Klaudijevaca upisan pod imenom Neron. Agripina je tom prilikom dobila titulu Avgusta. Agripina se trudila da na svaki način istakne svoj značaj. Prilikom proslave trijumfa sedela je okružena rimskim bojnim znacima, što je bila novina protivna običajima predaka. Time je htela da pokaže da sebe smatra savladarkom na prestolu. Zatim se kolima vozila do Kapitola, a to je počast koje je odvajkada bila privilegija sveštenika i koja joj je u narodu donela još više poštovanja.39 Njen konačni cilj bila je koncentracija sve vlasti u njene i ruke njenog sina. Da bi to postigla, Neron je najpre veren a zatim i venčan Klaudijevom ćerkom Oktavijom.

Neron je po usinjenju izjednačen sa carevim sinom Britanikom. Kako bi ostavio utisak da je dorastao učešću u upravljanju državom, uzeo je muževnu togu. Cezar je drage volje popustio predlogu Senata da Neron postane Konzul kada napuni dvadeset godina, a dotle da ima prokonzulsku vlast van Rima i ponese titulu Prvak omladine. Na igrama u Cirku, koje su bile priredjene da bi ga omilile u narodu, Neron se pojavio u odori trijumfatora, a Britanik u dečačkoj odeći, što je trebalo da simbolički prikaže "ko će kakav položaj zauzimati".40

Do svog konačnog cilja Agripina je mogla doći samo ako prethodno ukloni komandante pretorijanske garde, verne Klaudiju, i na njihovo mesto dovede svoje ljude, što je i učinila. Dogadjaji koji su usledili su bili kobni po cara.

Na posletku

38 Kornelije Tacit, "Anali", SKZ Beograd 1970, str. 26839 Kornelije Tacit, "Anali", SKZ Beograd 1970, str. 28540 Kornelije Tacit, "Anali", SKZ Beograd 1970, str. 284

12

Pošto je zamenila komandante pretorijanske garde, Agripini su sve prepreke bile otklonjene. Njen san počeo je da se ostvaruje. Ona se već odavno bila odlučila na zločin; sada je žurila da iskoristi priliku. Bila je jedino u nedoumici koji otrov da izabere: ako se odluči za otrov sa iznenadnim, trenutnim dejstvom, zločin bi izbio na videlo; ako odabere spor otrov koji polako deluje, postojala je opasnost da Klaudije, idući u susret smrti, shvati podvalu i približi se svom sinu.41 Time bi Neron izgubio presto. Zato se odlučila za jedan čudesan otrov, koji najpre pomuti razum, pa tek onda donese smrt - spravila ga je poznata trovačica Lokusta.

Otrov je sipan u jednu neobično primamljivu gljivu, a Klaudije nije odmah primetio dejstvo; da li zbog svoje uobičajene tuposti ili što je bio pijan. Medjutim, organizam mu je izbacio otrov, a Agripina, koja se bila prepala, zatraži pomoć od lekara Ksenofonta, svog pomagača. Smatra se da je on, tobože, da bi pomogao caru, prešao preko njegovog grla perom koje je bilo natopljeno u žestok otrov.42

Po drugima, car je odmah posle jela zanemeo, i pošto se mučio čitave noći od bolova, umro pred zoru.43

Careva smrt se krila sve dok se potpuno nije uredilo pitanje naslednika. Car Klaudije je umro 13. oktobra 54. godine, u 60.-oj godini života. Sahranjen je sa svim carskim počastima i uvršten medju bogove. Njegovo poštovanje Neron je zanemario i ukinuo, ali ga je kasnije Vespazijan ponovo uveo.

Sledeće pojave tumačene su kao predznaci careve smrti: pojava zvezde repatice; udar groma u grob njegovog oca Drusa; činjenica da je iste godine umrla većina visokih činovnika. ^ini se da je i sam car znao za dan svoje smrti. Kada je imenovao konzule, nije

nijednog imenovao preko meseca u kome je umro, a kada je poslednji put bio na senatskoj sednici, mnogo je opominjao svoja dva sina da budu složni i preporučivao ih senatorima. Na poslednjem sudjenju je dva puta ponovio da je stigao na kraj svoga smrtnog života, premda su ga oni koji su ga slušali odvraćali od crnih misli.

Vojska i Senat proglasili su novog imperatora - vlast je preuzeo NERO CLAUDIUS CAESAR AUGUSTUS.

41 Kornelije Tacit, "Anali", SKZ Beograd 1970, str. 29842 Kornelije Tacit, "Anali", SKZ Beograd 1970, str. 29843 Gaj Svetonije Trankvil, "Dvanaest rimskih careva", IBI Zagreb 1956, str. 205

13

Literatura

1. G. S. Trankvil, "Dvanaest rimskih careva", IBI Zagreb, 1956.

2. K. Tacit, "Anali", Srpska književna zadruga Beograd, 1970.

3. N. A. Maškin, "Istorija starog Rima", Naučna knjiga Beograd, 1951.

4. V. Djurant, "Cezar i Hrist", Narodna knjiga Beograd, 1956.

14