Kler Dauling - Moj Cudesan Razvod

crowarez&bosnaunited

2

Kler Dauling

MOJ ČUDESAN

RAZVOD

Naslov originala:

Clare Dowling

My Fabulous Divorce

www.crowarez.org

www.bosnaunited.net

http://www.crowarez.org/

http://www.bosnaunited.net/


3

Za mamu


4

Zahvalnica

Izuzetno sam zahvalna Šonu, Eli i Stjuartu, koji su remetili moj radni dan, iako bih volela da to nisu činili tako često. Zahvaljujem Kler Flos na ohrabrenju, smernicama i savetima kako da držim pod kontrolom svoje nestašno potomstvo. Zahvaljujem Darliju Andersonu i svima u agenciji. Zahvaljujem Donaldu Blejku na sjajnom naslovu, iako ga na kraju nisam upotrebila. Zahvaljujem Sari Veb i svim Irkinjama - dobro je kad znate da niste sami. Naročito sam zahvalna Pameli, koja je pročitala gotovo sve knjige ikad objavljene i kojoj se moje najviše dopadaju!


5

1.

Džeki je kasnila na sastanak s Denom. Pomislila je da bi to veče mogla da bude njihova polugodišnjica i pokajala se što nije odvojila malo vremena da to proveri. Ali danas je u cvećari bilo tako prometno. A Leh, dostavljač, ponovo je pobrkao porudžbenice i odneo je buket crvenih ruža i šarenu kartu na kojoj je pisalo „Volim te!“ jednoj gospođi koja tek što je umrla. A venac je dostavio mladom paru na njihovom trećem sastanku, usred ručka. Eto, zamislite i sami. Džeki je morala da ga ponovo stavi na mesec dana probnog rada, što je velika šteta, ali šta je drugo mogla da uradi? Moć cveća tek je počela da pravi zaradu, i ona nije smela da dozvoli sebi takve greške.

Ali, dobro. Obrisala je lice i požurila, odnosno išla je onoliko brzo koliko je mogla u svojim novim crvenim čizmicama. Ah, znala je da nije trebalo; crveno čak i nije njena boja. A štikle su stvarno previsoke - dašak vetra na pauzi za ručak samo što je nije izbacio iz ravnoteže. Ali kada ih je videla u izlogu podsetile su je na nešto što bi trebalo da nosi jedna odlučna, seksipilna, uspešna poslovna žena. Ili možda neka kurva.

Sumnjičavo ih je pogledala. Ipak, može joj se oprostiti. Ona je zapravo samo početnik, tek sazreva za ulogu ozbiljne poslovne žene i nije još dosegla taj nivo. A njena garderoba će se u međuvremenu prilagoditi, u to nema sumnje. U svakom slučaju, nema utisak da odbija mušterije svojim izgledom, naprotiv; njima je jasno da kad kupuju buket ne plaćaju samo cveće nego mnogo više od toga, i ona ne želi da ih uvredi time što će se pojaviti u plavoj kecelji i cipelama marke Eko.

Eno ga Den! Sedi za svojim omiljenim stolom kraj prozora u Bistrou. Osetila je blag grč u stomaku. I on je nju ugledao i podigao je svoje široko tamno lice prema njoj, a nju je obuzela sreća što na ovom svetu postoji neko čije će veče ulepšati to što je ugledao nju, pa je iz nekog glupog razloga poželela da zapeva. Da budemo precizniji, želela je da zapeva „The Hills Are Alive With The Sound of Music“. Nikad to nije pomenula Denu. Naučila je da je bolje ne otvoriti muškarcima baš svaki kutak svog srca. Uostalom, oni neće dati ni pola toga zauzvrat! Ne, Džeki je razvila mali, čvrst kutak u sebi, skriven, nedodirljiv i samo njen.


6

Sačekala je pogodnu priliku kad se saobraćaj usporio, a zatim pretrčala preko ulice. S one strane prozora Den je napravio grimasu. Iz nekog razloga bilo mu je teško da je gleda dok prelazi ulicu ili pravi voćne sokove u blenderu.

Otvorila je vrata restorana i mahnula Fabijenu, vlasniku. - Bonsoir! - rekla je, kao obično. - Qa va? - Bien, bien - reče Fabijen malodušno. Povremeno bi pokušao da razgovara s njom na engleskom, ali ona je čvrsto odlučila da se posveti učvršćivanju irsko-francuskih odnosa i tako se već pune dve godine nji-hov razgovor svodio na ponavljanje iste dve rečenice.

Den je ustao da je pozdravi. Rastužilo ju je kada je primetila da se doterao više nego obično. Odavao ga je i nekakav predmet koji je pravio izbočinu u džepu njegovog sakoa: sigurno joj je doneo poklon za polugodišnjicu, a ona će se zbog toga osećati još gore.

- Ćao - rekao je i nagnuo se da je poljubi. Bio je visok dva metra i imao butine poput džinovskih pilećih bataka. Ali nije bio velik na neki nakazan način, dodala bi ona brzo kad bi ga opisivala prijateljima. Niko ga od njih nije upoznao. Ne, bio je pre nalik nekom akcionom junaku; igrao je ragbi, pobogu, sve dok ga nekoliko preloma kostiju i povreda pankreasa nisu oterali s terena. - Kada ćemo ga upoznati? - pitali su je. - Uskoro. - Džeki je uvek tako odgovarala, ali nikad nije organizovala taj susret.

Večeras je bio vidno uzbuđen. Tapkao je prstima po jelovniku i vrpoljio se na stolici.

- Pa? - rekao je.

Bilo bi bolje da odmah sve prizna. - Dene, zaboravila sam, u redu? Izvini. Ali, imala sam napornu nedelju... Nadoknadiću to. Obećavam. Otići ćemo u Pariz sledećeg vikenda, šta misliš o tome? Samo nas dvoje.

- Ema bi poludela. Ona je bila zadužena za radni raspored i uvek se ljutila na Džeki kada bi tek tako uzela slobodan dan. I to posle sedamdeset dva radna sata u nedelji, kao prošle nedelje! Ali, naravno, za Emu su muškarci bili sasvim nepotrebni, nije izašla na sastanak još od 1998, i nije imala razumevanja za romantične večere i razuzdane vikende daleko od posla.

Kad malo bolje razmisli o tome, zaista ne bi trebalo da ide u Pariz sledećeg vikenda. Imali su zakazano venčanje, a Ema je bila ubeđena da prosto nema talenta za venčanja kao Džeki.


7

- Naravno, osim ako nisi zauzet - rekla je Denu puna nade. Vikendima se obično događa nešto prljavo što podrazumeva loptu i bacanje lopte.

Den je oprezno odgovorio: - Zašto baš Pariz? Nije da imam nešto protiv...

- Pa, da proslavimo to što smo šest meseci zajedno.

- Ah - rekao je.

Shvatila je po njegovom izrazu lica da je ispala budala, ili da će se to svakog trena dogoditi. Ali već je bilo kasno. - Da nisam pobrkala datume?

Razmislio je za trenutak pre nego što je odgovorio:

- Tehnički, naša polugodišnjica je bila u sredu.

- Aha. Dobro. Toliko o tome. - Toliko o Parizu. U sredu uveče nisu čak ni bili zajedno. To veče je hteo da gleda na televiziji emisiju o izborima na Kubi; čak ne emisiju o snimanju porno filmova, ništa slično.

- Izvini, Džeki.

- U redu je.

Uronila je u jelovnik, osećajući se glupo, razgolićeno. Kad samo pomisli da je pre nekoliko trenutaka bila tako zadovoljna sobom jer je naučila lekciju! Tako uzvišena i samodovoljna, sigurna da nema tog mu-škarca koji će ikad dobiti ono najbolje u njoj. Šta je sa svim tim noćima koje je provela u suzama i uz vino prekorevajući se zbog svih grešaka koje je napravila i zavetujući se da ih nikad neće ponoviti? A evo je sada, na istom mestu. Zapravo, posumnjala je da možda čak i nazaduje. Ta pomisao ju je toliko rastužila da je poželela da poruči sufle s brokolijem i tri vrste sira, kalorije nek idu do đavola.

- Nije u redu - Den je delovao nervozno. Evo, sad čak pokušava da je uhvati za ruku, hoće da joj se dodvori. - Ali, teško je poverovati da je prošlo već šest meseci otkako ti je pukla guma.

Ne može se baš reći da je njihova veza počela romantično. Auto joj je stao na autoputu M50 usred zime, dok je šezdeset karanfila na zadnjem sedištu ubrzano venulo. Den je istrčao iz mraka, poput nekog junaka iz romana, sav blistav od znoja, a na sebi je imao najtešnji i najsjajniji šorts koji je ikad videla, jedan od onih koje su prestali da proizvode još osamdesetih. Rekao joj je da se razume u kola. Ona je slagala da se i ona razume, da mu ne bi kojim slučajem palo na pamet da iskoristi situaciju u kojoj spasava nemoćnu devojku. Onda su shvatili da u prtljažniku


8

uopšte nije imala rezervnu gumu i sačekali su u mraku dok nije stigla pomoć na drumu, on nekako nezgrapno sklupčan na mestu suvozača dok je ona nervozno tapkala po menjaču samo da bi ubrzo shvatila da je to zapravo bilo njegovo koleno.

Poštedeo ju je neprijatnosti tako što je tobože kinuo. Nekoliko puta. Zatim su oči počele da mu otiču i upitao ju je čudnim glasom čoveka koji se guši: - Da nemaš slučajno cveće u kolima? Alergičan sam na cveće.

U urgentnom centru ju je pozvao da izađu, nakon što je dobio injekcije steroida i ponovo bio u stanju da govori.

- Misliš da je to pametno? - upitala je. - Ja sam cvećarka.

- Pa šta? Ja sam menadžer u poslovnoj banci - smelo je odgovorio. - Idem na sastanke s klijentima na kojima udarim šakom o sto i kažem stvari poput: „Vaši poslovni interesi su porasli za sto odsto samo u pro-teklih šest meseci!“ Kladim se da sada nećeš pristati da izađeš sa mnom.

- Zašto ne bih pristala? - pitala je nastojeći da dobije na vremenu. Bilo je to jedno od njenih novih pravila: izvrdavaj, umesto da se poput izgladnelog šteneta baciš na prvog pristojnog muškarca koji te pozove da izađete. Ponekad bi pomislila da zbog toga deluje pomalo izveštačeno, ali onda je to shvatila kao nužni odbrambeni mehanizam; samo tako će Džeki Bol napokon očvrsnuti.

- Ne znam - rekao je. - Imam osećaj da ću ti biti dosadan.

- Sigurna sam da nećeš - rekla je, mada nije bila sasvim sigurna.

- Ne, ne, ti nemaš pojma koliko je sve ovo za mene uzbudljivo, to što sam završio u bolnici zbog alergije na cveće. Ja ću to prepričavati godinama. Eto koliko sam dosadan.

Nije trebalo da ga odbije. Šta je s tolikim vremenom koje je uložila u stvaranje svog čvrstog jezgra? Ipak, može izaći s njim a da mu ne dozvoli da se približi tom jezgru, šapnuo joj je neki unutarnji glas. A ruku na srce, već joj je dojadilo da bude dobra i čestita i da apstinira, a on je imao tako velike, jake i mišićave ruke, stvorene za zagrljaje. I tako je pustila da joj srce nadvlada razum - ponovo - pa je uputila zloban pogled medicinskoj sestri koja se puna nade nadvila nad njim i rekla: - Ja ću da kuvam.

I evo ih sada, šest meseci kasnije. Premda je samo ona bila ta koja je zapamtila datum.


9

Ali Den je imao dovoljno vremena da razmisli o svemu i rekao je: - Ni ti se nisi setila. Zapravo, došla si ovde večeras i počela da se izvinjavaš zato što si zaboravila.

- Nisam rekla...

- Rekla si da si imala napornu nedelju. Da ćeš mi to nadoknaditi, kao da sam ja neko ko ti stoji na putu. Pobogu, pokušala si da me podmitiš Parizom!

- Nemoj da izvrćeš celu stvar!

- Čak ne Beč! - brecnuo se. - Nego Pariz. Osetila je kako joj krv navire u obraze. Nikada ranije nisu se zaista, ozbiljno posvađali. Zapravo, nisu čak imali ni nesuglasice. Dešavalo joj se da pomisli kako su njih dvoje poput parova s televizijskih reklama, koji se osmehuju otkrivajući svoje blistavobele zube i koji se veselo šepure unaokolo i drže se za ruke. Ali zar nije baš to bio razlog što joj se on dopao? To što je sve bilo nekako udobno? Znala je tačno šta može da očekuje od Dena; neće biti nikakvih pogrešnih očekivanja ni gorkih razočaranja.

Ali večeras su im spale rukavice. Možda im je baš to bilo potrebno. Da ih malo prodrma. Da vide od čega su sazdani. I zato je uzvratila napad rečima: - Ja sam barem pokušala da se iskupim! Tebi to nije ni palo na pamet!

- Zapravo, jeste - uzvratio je osvetnički.

- Kako? - pitala je resko. Čik neka smisli nešto bolje od Pariza.

- Hteo sam da te zaprosim.

Pogledala je unaokolo pitajući se da li to možda Fabijen zbija neku šalu. Ali ne, tu je bio samo Den.

- Molim?

- Planirao sam da se spustim na koleno, i to izvedem romantično i po propisu - rekao je ljutito. Zatim, kao da je iznenada postao svestan situacije u kojoj se nalaze, uspravio se na stolici, značajno pročistio grlo i upitao: - Džeki Bol, hoćeš li mi učiniti tu čast da se udaš za mene?

- Ovaj... Dene, ovo je potpuno neočekivano. - Najblaže rečeno. U tom trenutku uopšte nije razmišljala o braku. Zapravo, to je bilo poslednje o čemu je razmišljala. Pomisao na brak bila je dalja od ideje da možda jednog dana odleti na Mesec i tamo otvori lanac prodavnica Moć cveća.

- Čini mi se - Den se očito brzo pomirio s činjenicom da ona nije počela da vrišti od sreće i skače na njega preko stola. - Slušaj, savršeno mi je jasno o čemu razmišljaš. Misliš da je ovo prenagljeno. Misliš, pa


10

jedva ga poznajem! Tog tipa koji me izvodi na glupave ragbi utakmice, i to po kiši, i misli da želim da provedem ostatak svog života s njim! Nije obeležio polugodišnjicu našeg susreta, a očekuje da kažem „da“? Uz sve to, smrde mu noge! - Poćutao je malo. - Čekaj, nisam planirao da to ovako ispadne.

- Dene...

- Gledano s vedrije strane - nastavio je - sezona ragbija ne traje čitave godine. Zapravo, traje nešto manje od šest meseci. Drugi pozitivni poeni su - i tu je počeo da nabraja na prste - imam posao, auto, kuću, obezbeđenu penziju - da li sam poslao socijalnom popunjen formular? - i gotovo sve dlake na glavi, i obećavam da ću te voleti, poštovati i slušati te dok god smo živi. A imaćeš i potpunu kontrolu nad daljinskim upravljačem. Kako ti to zvuči?

- Oh, Dene.

- Ne sviđa mi se kako to zvuči. Kao da se pripremaš da me odbiješ.

- Ne.

- Nećeš da me odbiješ? Ili nećeš da se udaš za mene? Slobodno, ne usteži se, izdržaću udarac. Samo napred. - Pokazao je na vrh svoje uglaste, veoma široke brade.

- Oh, Dene.

- Opet si to rekla!

Duboko je udahnula. - Radi se o tome da je brak izuzetno veliki korak. - Bio je to još jedan jeftin trik da dobije na vremenu. Kako je samo patetična. Dostojna prezira! Ali, zar je mogla da pretpostavi da će je on zaprositi? Mislila je... u stvari, šta je uopšte mislila? Još pre dve nedelje bilo je više nego očigledno da ovo neće biti tek obična večera. Barem što se njega tiče; dovoljno je odrasla da može da čita znakove. Sada više ne-ma smisla da nastavi da trtlja o čvrstom i nedodirljivom jezgru, kad čak nije bila ni iskrena prema njemu.

Den nije primetio njen osećaj krivice. - Džeki, ja imam trideset šest godina, želim da se skrasim s pravom osobom. Želim da kupim kuću u predgrađu i preuredim tavan u prostoriju za vežbanje. Želim svoj BMW da zamenim karavanom - prestani da se kikoćeš - da dobijem jednog dečaka i jednu devojčicu i, ako još budem imao snage, možda čak i psa. Zvaću ga Bif, ili možda Edvard.

- Prvo ćeš smisliti ime za psa, pa tek onda za decu?

- Dakle pristaješ da imamo decu?


11

- Ja još ni na šta nisam pristala! - Ali, kada je on sve to tako predočio, zazvučalo je sasvim razumno. Tako privlačno i potpuno, poput onih „paketa“ koje je on neprekidno pravio i nudio na poslu. Ponudio joj je čitav paket, ništa nije izostavio, čak ni psa. Zar bi ijedna devojka, posebno neka njenih godina, mogla da odoli?

Međutim, rekla je: - Dene, postoji nešto što ne znaš o meni.

- Siguran sam da postoji - rekao je. - Postoje stvari koje ti ne znaš o meni. Svi mi imamo prljave male tajne iz prošlosti. - Zatim se zamišljeno zagledao u neku tačku iznad njene glave.

- Dene, ozbiljno govorim.

- Monsieur? Mademoiselle? - Fabijen se pojavio kraj njihovog stola noseći šampanjac na ledu. - Smem li da budem prvi koji će vam čestitati? - Delovao je nekako postiđeno u ulozi romantičnog domaćina i nervozno se nakašljao.

- Još ne - prosiktao je Den i mahnuo mu da ode. Fabijen se hitro povukao, ali ne pre nego što je pogledao Džeki kao da je poludela što nije zgrabila tako povoljnu ponudu dok još može. Čak je i njemu bilo jasno da joj se nikada ništa bolje neće dogoditi.

Zavladala je tišina izvesno vreme pošto je Fabijen otišao, kao da je najednom sve oko njih utihnulo.

Den je prvi progovorio: - Slušaj, Džeki, siguran sam da si ranije bila povređena, u redu? Ne moram biti genije da bih to shvatio. Način na koji si ponekad razdražena i na koji prekrštaš ruke, evo, baš kao sada, i znaš, to je u redu. Ljudi budu povređeni. I ja sam bio povređen. Pobogu, dobio sam nogu baš pred godišnji odmor. Neću da pominjem imena, ali ona dobro zna šta je uradila. Prošli su meseci dok to nisam preboleo. - Bilo joj je jasno da pomalo preteruje. Bio je baš sladak. - Ali, shvati, mi smo sada zajedno. Nisu bitna ni deca ni kuća - možda ti uopšte ne želiš decu, niti kuću, možda želiš da živiš na čamcu, dobro, o tome možemo da razgovaramo kasnije. Radi se o tome da te volim. Nikada nisam sreo nekoga poput tebe. I mislim da stvarno možemo da imamo sjajnu budućnost zajedno. Ako to želiš.

- Želim...

- Dakle, da li je to „da“?

- Pa, da, pretpostavljam da jeste.

- Upravo si rekla „da“.

- Znam. Znam da sam rekla.


12

- Dobio sam „da“! Rekla je „da“!

- Ali, Dene...

- Ne želim da čujem nijedno „ali“. Zvanično proglašavam svako „ali“ nevažećim, do jutra. - Potom se nagnuo preko stola i poljubio je, a Džeki je osetila kako se sve u njenom životu nekako razmestilo i kako je sve najednom leglo na svoje mesto. O gospode! Ona će da se skrasi. S muškarcem po imenu Den. Štaviše, srećna je zbog toga! Potpuno srećna. Gotovo je s nepouzdanim muškarcima.

Instinktivno, kao da je htela da zapečati ceo događaj, glasno je izjavila: - Volim te, Dene Luise, i nije me briga ko to čuje!

To zapravo niko nije čuo; svi su bili suviše zauzeti svojim tanjirima punim hrane da bi primetili malu dramu koja se odvrjala za stolom kraj prozora. Fabijen je, međutim, sve to budno posmatrao i ponovo je odju-rio u kuhinju po šampanjac.

- Nadam se da ti veličina odgovara. - Den je izvadio prsten, a Džeki je zaustavila dah. Prsten je bio ozbiljan, bez kitnjastih ili pomodnih detalja, samo pet krupnih dijamanata koji su je gordo posmatrali sa svog istaknutog položaja. U poređenju s njim sav ostali nakit u njenom posedu izgledaće kao obična bižuterija, mada je zaista nosila bižuteriju ali, do đavola, to sad nije bilo važno.

- Nemoj samo da počinješ priču o tome koliko je koštao, važi? - rekao je. - Prvo, suviše je bolno kad se setim toga, a drugo, ti si vredna svake utrošene pare.

Gotovo, već je bila u suzama. Umela je da lije potoke suza (posle smrti doktora Grina u seriji Urgentni centar čak je pomalo dehidrirala), ali to su retko bile suze radosnice. Ne može ni da se seti kad je poslednji put zaplakala od sreće.

- Sad ću da se naljutim. - Međutim, bilo je savršeno jasno da je srećan kao malo dete.

Naravno, ona će aranžirati cveće za venčanje. Crvene i bele ruže, posvuda, čak i za njen bidermajer! Ili je to možda preterano? Htela je da nagovesti strast, ne krvoproliće. Ali nije htela da se zadovolji samo obič-nim belim ružama, frezije možda, žute ili ružičaste, njih tako često preporučuje. - Samo što jednostavnije, tako nećete pogrešiti - uveravala je nervozne buduće neveste. Kao da bi ikad poslušala vlastiti savet! Sada razmišlja o belim radama, na stotine belih rada, možda čak pravi tepih od belih rada.


13

Ali Den je bio alergičan. Do đavola. Biće cvećarka koja na vlastitom venčanju neće imati cveće. Moraće da napravi cveće od krep papira, poput onog koje se može videti u emisijama o Barniju.

- Hajde da odredimo datum - rekao je Den.

- Datum?

- To je uobičajen postupak, Džeki.

- Da, znam, nego... Mislila sam da ćemo još malo uživati u ovom trenutku. - Zatim ga je zagolicala po unutrašnjoj strani zgloba, to bi ga uvek nagnalo na smeh.

Njegova koncentracija, međutim, nije popuštala. - Ne želim da budemo jedan od onih parova koji su godinama vereni.

- Ne.

- Jedna moja tetka bila je verena devetnaest godina.

- Dobro, to je već malo preterano.

- Onda, šta kažeš da to bude za tri meseca? - upitao je.

Počela je ubrzano da računa. To je bilo apsolutno nemoguće. Ali rekla je: - Slažem se.

Romantika te večeri ispunila ih je snagom, tako da su preskočili večeru i odjurili iz Bistroa pravo u krevet, gde je Den oborio sve svoje rekorde, a potom se izvrnuo na leđa srećan kao štene. Za trenutak je pomislila da bi možda trebalo da mu aplaudira, ali nije bila sigurna.

- Sledeći put nemoj da skidaš te kurvinske čizme - rekao je pospano i pripio se uz njeno rame.

Sačekala je dok nije zahrkao. Zatim je podigla njegovu ruku i išunjala se iz kreveta. Spustila se niz stepenice, tiho zatvorila vrata dnevne sobe i na prstima prišla radnom stolu koji je stajao u uglu. Tek tada je shvatila da je zaboravila broj telefona. Zamislite! A tako je jasno mogla da zamisli telefon: crna moderna bežična naprava, oblikom nalik velikom penisu, s nekoliko stotina dugmića ozbiljnog izgleda i ugrađenom telefonskom sekretaricom. Kada završite razgovor, možete da ga vratite na postolje - privlačnu, duboku, predusretljivu kolevku koja bi ispustila kratak zvuk prilikom kontakta.

Utisak koji je ostavila ta nova tehnologija nastala zahvaljujući višku testosterona pokvarila je slika Sveto srce Isusovo koja je visila iznad telefonskog stočića. Ipak, to je bila i njena kuća; još uvek je bila njena ku-


14

ća, ili makar polovina kuće, premda je pre nekoliko godina prestala da ide u crkvu i premda nije mogla da se seti ni broja telefona. Da li se to njena podsvest poigrava s njom, pokušava da ga istisne? Ali ne. Teško je poverovati da njena podsvest ima smisla za humor; osim toga, u ovom trenutku teško bi se setila i sopstvenog broja telefona, kamoli onog koji je ostavila za sobom pre osamnaest meseci.

Zatim joj se sećanje razbistrilo, kao u magnovenju. Tu su bile tri šestice: satanski broj. Tada se smejao njenom praznoverju. A evo, očigledno je bilo osnovano. Sada će morati da razgovara s njim, da govori o sebi. A pod stresom bi joj se jezik uvek uvezao u čvor! On je, s druge strane, čovek čija telesna temperatura nikad ne ide preko trideset stepeni celzijusa i koji ima čitav arsenal zajedljivih šala i uvreda za svaku moguću priliku. Šta li će reći kada bude saznao novost? Naravno, kad bude prestao da se smeje.

Već može da ga čuje. Reći će da je to sasvim nepromišljeno. Brzopleto. Ili će već upotrebiti neku drugu sličnu reč kojima obično karakteriše njene postupke. Pa sada ona ima nekoliko reči za njega. Većina tih reči počinje sa j. A pogledaj je sad, sva se ušeprtljala. Rekla je samoj sebi da ni po koju cenu ne sme dozvoliti sebi da se iznervira ili unervozi, a sam bog zna da to neće biti lako. Ne sme sebi dozvoliti da zagrize udicu. Takođe, trebalo bi da se uzdrži od bilo kakvog razgovora o krivici. Pored svih ostalih razloga, njen ionako visok glas u takvim razgovorima skoči za još tri oktave. U takvom trenutku dovoljno je još samo da joj spadne šnala kojom drži kosu, a to se inače uvek dešava, pa da njen probražaj u vrišteću vešticu bude potpun. - Smiri se, Džeki - rekao bi on na taj nepodnošljiv način zbog koga bi uvek poželela da zgrabi tiganj i opauči ga po glavi.

Sada ona ima prednost, jer je ona ta koja je priredila iznenađenje. Zastala je za trenutak da smisli nekoliko zgodnih uvodnih rečenica. - Ćao, Henri, ovde Džeki! - Ne, pobogu, ona ga prezire. Možda nešto zva-ničnije: - Mislim da znaš o čemu se radi. Nezavršen posao. - Ali od toga će on samo prasnuti u smeh.

Na kraju je zgrabila slušalicu i brzo okrenula broj. Čulo se zvono s druge strane, zvonilo je u stanu u Londonu u kome su nekad živeli zajedno. Ona je barem pokušala da od tog stana načini dom, ispunila ga jastučićima u etno stilu, raznim drangulijama i prelepim tepihom koji je kupila na pijaci i koji je snažno odudarao od Henrijeve palete boja. Što se tiče Henrija, on se ponašao kao i obično, osim što se žalio zbog njenog


15

nereda. Ubrzo joj je postalo jasno da je on u tom pogledu bio sam sebi dovoljan. Stvari mu nisu bile potrebne; ne na način na koji su bile potrebne njoj.

A zašto bi se uopšte trudio da pravi nekakav dom? Ipak je on u glavi oduvek bio i ostao večiti neženja, slobodan kao ptica.

Sigurno je preuredio stan odmah pošto je ona otišla. Sada sve izgleda muški, ogoljeno, ustajalo. Ponekad mesecima ne bi otvorio prozor u stanu, a slučajni gost bi se onesvestio od ustajalog vazduha u kome nije bilo kiseonika. Klozetska daska će ponovo zauzeti svoj uobičajen položaj, dakle ostaće večno podignuta, a televizor će se vratiti u sam centar sobe. Sve će ponovo biti dobro u njegovom svetu.

- Halo? - Bio je to on. Uvek se javljao na telefon kao da je očekivao da će se javiti neko ko prodaje PVC stolariju.

Mora da je doživela šok kada je čula njegov glas prvi put posle osamnaest meseci, jer od čitavog govora koji je upravo uvežbala nije mogla da se seti ni jedne jedine reči. Jezik joj je bio tako suv da je pomislila da će morati dletom da ga odvoji od nepca, pa ipak joj je izletelo: - Henri! Uh, zdravo, Džeki ovde. - A onda, ne želeći da ispadne nepristojna, dodala je: - Tvoja žena.

Međutim, on je nastavio da govori smireno i tečno. - Žao mi je, sada ne mogu da se javim, ali ako ostavite poruku javiću vam se kasnije.

Tipično za njega, nije rekao „do viđenja“ na kraju poruke. To bi bilo previše učtivo, previše normalno. Umesto toga, čuo se iznenadan i nepristojan zvučni signal.

Zar treba da je iznenadi to što nije kod kuće? Petak je uveče. Najverovatnije je još na poslu. Ili se zabavlja na otvaranju nekog pomodnog bara u društvu svojih kolega novinara. Ili je možda u krevetu s nekom i ne želi da ga uznemiravaju. Nastavlja život kao da se nikada ništa nije dogodilo. Kao da je Džeki bila tek kratka elektromagnetska smetnja na TV ekranu, koja je došla i prošla, i posle koje on može neometano da nastavi s gledanjem programa.

Bez reči, tiho je spustila slušalicu.


16

2.

Džeki je iskreno verovala da nema mnogo toga što se ne može iskazati cvećem. Neki ljudi su to, naravno, smatrali pukom frazom, ali onda bi ona napravila mali test zatraživši od te osobe da se seti nečega, bilo čega, što bi želela nekom da saopšti.

- Ah, ne znam... Želela bih da moj muž ide u samoposlugu u nabavku. Kladim se da to nije moguće saopštiti cvećem.

Džeki bi odmah nasrnula. - Pa dobro, da li je poslednji buket koji ste mu poslali uspeo?

- Nikada mu nisam poslala buket.

- Sram vas bilo! Zamislite samo izraz njegovog lica kad biste to učinili. Kladim se da bi u trku smesta otišao u samoposlugu!

- Možda...

Naravno, ljudi najčešće žele da kažu jedni drugima jedne iste stvari, da čestitaju i izjave saučešće ili ljubav za Svetog Valentina. Zbog toga je Džeki u Moći cveća osmislila čitavu lepezu buketa za „posebne prilike“. Za rođenje deteta napravila je buket pod nazivom Dobrodošao na svet! u roze i plavoj boji. Napravila je buket Saučešće za trenutke žalosti, koji je njen najprodavaniji proizvod. Dve specijalizovane serije, buketi Zdravo, novi susede! i njemu srodan Bilo je zadovoljstvo poznavati te, slabo su se prodavale i Ema je navaljivala da prestanu da ih prave. Ali Džeki, večiti optimista, bila je uverena da će ti buketi ubrzo postati popularni.

Ponekad, kad bi izjutra otvorila vrata cvećare i kad bi je zapahnuo miris svežeg cveća, pomislila bi da cvećarstvo nije samo posao, već poziv. Zar postoji neki drugi posao na kome bi joj ljudi tražili da cvećem obeleži rođenja, smrti, romantične veze, godišnjice, praznike za mame, tate ili buduće neveste? Kad malo bolje razmisli, čitav spektar ljudskog iskustva ulazio je svakoga dana u njenu cvećaru i tražio njene stručne usluge.

A zaista je umela od cveća da napravi gotovo sve: krune, ogrlice, čak mozaike. Najčudnija porudžbina bio je buket u obliku voza, ali Džeki se izborila i s tim izazovom, i napravila čitav niz malih vagona, svaki na-činjen od pupoljaka različite boje, i svi su bili zadivljeni. Leh, njihov


17

dostavljač, izjavio je da je šteta što ne postoji nagrada za najoriginalniji cvetni aranžman, jer bi Džeki ubedljivo osvojila prvo mesto.

Danas je razmišljala o tome da započne neku novu seriju: Iskreno mi je žao. Ili Jao! Možda čak Molim te, primi me nazad.

Sve je rekla Denu, već sledećeg jutra. Očekivala je da će pobesneti. Ali on je samo ćutao, nije rekao ni reč; zatim je obukao svoj sjajni šorts, obuo patike i istrčao iz kuće. Nema tu ničeg neobičnog, tešila se Džeki; imao je običaj da trči po nekoliko kilometara posle napornog sastanka upravnog odbora, čak i usred zime, istrčavao je iz žbunja i malih poprečnih ulica plašeći slučajne prolaznike. Ali, prošla su dva sata a on se nije vratio. Zatim joj se javila prijateljica zaglavljena u gustom saobraćaju i saopštila joj da ju je Den upravo pretekao i da sada trči prema dablinskim planinama. Džeki je naposletku morala da krene na posao.

- Pretpostavljam da neće dugo izdržati na toj nadmorskoj visini samo u šortsu - rekla je Ema. - Naročito kad padne noć. Videćeš, vratiće se on već popodne na čaj. - Ali nije gledala Džeki u oči dok je to govorila, samo je nastavila marljivo da radi na vencu. Dok je Džeki imala dara za ekstravagantne svadbene bukete, Ema je bila talenat za tragediju i mogla je za ravno devet minuta da napravi prvoklasan venac. S toliko elana su radile taj posao da je Moć cveća već dovela do bankrota dve druge staromodne lokalne cvećare.

- Misliš? - upitala je Džeki.

- Pa, ne mogu da budem sigurna, naravno. Uostalom, nikad ga nisam upoznala.

- Oh, Ema, nije mi padalo na pamet da bi mogao da me zaprosi, u redu? To je bilo tako neočekivano.

- Baš kao i prošli put.

Ah. Džeki nije mogla da veruje da je Ema još uvek osuđuje zbog toga. Baš je zlopamtilo! Tada je Moć cveća još bila samo puka maštarija. U stvari, tada se još nije ni zvala Moć cveća; Ema je predložila naziv Čudesni cvat. A kada se banka uključila u celu priču i počela da ispituje svu moguću dokumentaciju, preosetljiva Ema je upala u takvu histeriju zbog svega da ju je neprestano obuzimala drhtavica, i lekar joj je rekao da nije stvorena za biznis. Ali, iz nekog razloga, za taj propali poduhvat Džeki je ispala kriva, zato što je odjurila u London da se uda za tog tipa.


18

Pa, dobro, to je tačno. Ali to je ono što ljudi rade kad su zaljubljeni! Obuzme ih nekakvo ludilo, a moć praktičnog rasuđivanja, koje nikad nije bilo Džekina jača strana, nestane bez traga. Ljudi se ponašaju divlje, luckasto, nepredvidljivo, naročito kad žive u različitim državama i kada zajednički vikendi više nisu dovoljni. Nikada se nije postavljalo pitanje ko od njih dvoje treba da napusti čitav svoj život i pridruži se onom dru-gom: Džeki je bila tek neko ko je sanjao o tome da otvori cvećaru, a Henri je bio, pa dobro, bio je Henri Hart.

Sada, kad ponovo razmisli o svemu... tolika naivnost i spremnost na žrtvu s njene strane. Ta glupava ideja da se nalazi usred velike romantične avanture koja će se završiti bračnom idilom u Londonu. A zapravo, Henriju bi mnogo više odgovaralo da su nastavili da žive u dve različite države. Imali bi najbolje od svega, i ne bi ih opterećivali zahtevi svakodnevnog života. Mogao bi da je kreše čitav vikend, a onda bi je, zajedno s njenim silnim potrebama, u nedelju uveče spakovao na avion Rajanera. Verovatno bi još uvek bili zajedno.

- Nemoj da se ljutiš na mene, Ema - rekla je molećivo.

Ema se okrenula i pogledala je svojim ozbiljnim smeđim očima. Sve u vezi s Emom bilo je ozbiljno i smeđe: od njene čvrste punđe do vrhova njenih ravnih jednostavnih cipela. Ema je bila tip osobe koju biste pozvali kad bi vam u stanu izbio požar, ili ako bi vas zvali iz poreske uprave. U romanu Inid Blajton ona bi pravila pivo od đumbira i spravljala sendviče za popodnevni čaj.

- Nisam čak ni upoznala Dena - rekla je. - Nijednom. Ali, ti možda misliš da nisam dovoljno zanimljiva za njega. Možda misliš da bih umela da pričam samo o belim radama i herbicidima, i da ne znam dovoljno o nasdaku ili dau džonsu, ili... ili... o najnovijem kursu evra! - Dok je govorila mahala je rukom u kojoj je držala makaze.

- Oh, Ema...

- Pa, možda nisam najzanimljivija osoba na svetu. Ali umem i ja s ljudima. - Vrat joj je bio bolno ukrućen i počela je makazama da oblikuje venac s takvom žestinom da ga je gotovo upropastila.

- Sve dok mu ne kažem da sam već udata nisam htela da te dovodim u situaciju da moraš da lažeš.

Ema se samo uvređeno nakašljala.

- Istina je. Zamisli da sam te pozvala da svi zajedno izađemo na neko prijatno mesto, i zamolila te da mu ne kažeš.


19

- Pa... - počela je polako da popušta.

- Ruku na srce, Ema, ti si veoma loš lažov.

Kad su pre nekoliko godina živele u istom stanu, Džeki je jednom zamolila Emu da kaže njenom dečku da nije kod kuće. Ema mu je više puta ponovila: - Ona nije ovde, ona nije ovde - ali njena ruka je i protiv njene volje počela da se diže - kasnije je objasnila da je to bilo kao pod dejstvom neke natprirodne sile - i pokazala na vrata spavaće sobe iza kojih se skrivala Džeki.

- Pa? Zar nećeš da mi čestitaš? - upitala je Džeki veselo. - Da otvorimo šampanjac?

Međutim, Ema je delovala zabrinuto. - Kakav je on? Den? Mislim, stvarno, kakav je?

- Divan je, Ema. Sačekaj dok ga ne upoznaš, dopašće ti se.

- Radi se samo o tome da se on uopšte ne čini kao tvoj tip muškarca, Džeki. Ragbi, zaboga?

Eto. To je bila Ema: tako kruta u svojim stavovima. Stroga, nepopustljiva, nikad nije prihvatala alternative, kao što su menadžeri poslovnih banaka - koji, na svoj način, mogu biti jednako zanimljivi kao i velike londonske medijske zvezde poput Henrija.

- Zašto misliš da ljudi treba da se pridržavaju svojih tipova? - odgovorila je Džeki kroz smeh, a pri tom je pomislila kako se mora pobrinuti da, kad ga Ema bude upoznavala, Den nema na sebi jednu od onih prugastih majica ragbi tima, niti svežanj ključeva okačen za pojasom.

Odjeknulo je zvonce na ulaznim vratima i uleteo je Leh, koji se upravo vratio posle obavljenog posla. - Kožne presvlake u mojim kolima su tako vruće da sam se prosto zalepio za sedište! - rekao je veselo. I zaista, na njegovoj majici oko pazuha videle su se dve velike vlažne mrlje. Ema se namrštila. Jednom je optužila Džeki da je zaposlila Leha samo zato što dobro izgleda. Samo zato što je Italijan! Ispostavilo se da je on u stvari Poljak, i da nema ni kapi italijanske krvi u tom niskom, mišićavom, čvrstom telu. Majka mu je rođena u Španiji, a upoznala je njegovog oca na Kongresu odgajivača krompira negde u okolini Varšave. Bila je to ljubav na prvi pogled. Preselili su se u gradić na granici s Ukrajinom, gde su srećno gajili krompir i podizali decu. Ali mladom Poljaku koji je izgledao kao Italijan, a koji je imao španske krvi, život na granici s Ukrajinom nije mnogo obećavao. Iskreno se osećao


20

Evropljaninom, i tako je odlučio da se preseli u Irsku. Da zaradi mnogo novca. I da upoznaje žene. Čuo je od svojih prijatelja Poljaka koji su stigli pre njega da su Irkinje dobre ribe. Zatim je skrenuo pogled sa Džeki na Emu, koja je u tom trenutku veoma dugog razgovora već čvrsto stiskala naslone za ruke na svojoj stolici, i rekao: - Šalim se! - A potom je dodao: - Mislim, to za devojke. Ne za novac. Imam i dva druga posla, raznosim pice i flajere. Ali mogu nekako da uklopim i vas.

Barem ima smisao za humor, Džeki je kasnije govorila Emi. Ali Emi se on od početka nije dopadao. Bio je previše glasan, previše siguran u sebe, previše ambiciozan, svega je kod njega bilo previše. A tek ti grozni beli prsluci koje je nosio. Šta on misli da je? Marlon Brando? Zaista, samo njegovo prisustvo kao da je vređalo Emu, i namerno je pogrešno izgovarala njegovo ime sve dok joj nije objasnio da se izgovara „Leh“ a ne „Ljah“.

- Hej, Džeki - rekao je. - Razmišljao sam o onom tipu za kojeg si udata.

- O Henriju?

- Mogu da nađem nekoga ko će da ga sredi za tebe - ponudio je. - Poznajem neke ljude. Koštaće te možda pet hiljada evra.

Usledila je kratka tišina. Zatim je prasnuo u smeh.

- Zezam se!

- Nisam ti ni poverovala...

- Jesi! Video sam ti izraz lica! - Njegov osmeh bio je tako širok i blistav da je bilo teško ne uzvratiti mu osmehom.

- Nikad se ne zna - rekla je. - Imaću te u vidu.

- Baraba, je l' tako? - Sada je bio pun razumevanja. - Ti zaslužuješ nekog boljeg, Džeki. Nekog zbog koga će ti srce zapevati. Nekog ko ume da te vidi kakva jesi. - Udario se nekoliko puta po svojim širokim, sme-đim grudima.

Ema se umešala: - Ova porudžbina je spremna za dostavu. Čim nađeš malo slobodnog vremena.

Pa, to je pokvarilo atmosferu. - Važi - rekao je, ali u tom trenutku ramena kao da su mu se ukrutila. Podigao je cveće za dostavu. - Nadam si da si ovoga puta čitkije napisala adresu.

Vrata su se uz tresak zatvorila za njim.


21

- Jesi li čula to? - rekla je Ema resko. - Hoće da svali na mene krivicu za to što je prošli put pobrkao porudžbine.

- Tvoj rukopis jeste grozan, Ema.

- To nije bila moja greška.

- U redu, ali možda bi mogla da budeš malo blaža prema njemu. Daje sve od sebe.

Ali, Ema je rekla: - On je na probnom radu. Kad istekne mesec dana, mislim da treba da ga otpustimo. - Zatim, kao da je htela da prekine neprijatan razgovor, nastavi: - Nego, šta je to s Henrijem? Nije da želim da namećem tu temu.

Džeki je, međutim, očekivala da Henri iskrsne kao tema razgovora, i rekla je: - Možeš slobodno da govoriš o njemu. - Bila je oduševljena što zvuči tako ležerno, čak bezbrižno, ako se ima u vidu koliko je bila uznemirena kad mu je prethodne večeri čula glas. Vreme je stvarno neverovatna stvar. Eto, kad bi sada slučajno naletela na njega na ulici u pauzi za ručak, samo bi mu veselo mahnula rukom i prošla kraj njega.

- Pa, još si udata za njega, Džeki.

- Znam da jesam. Ali razvešću se. Čim pre. - To je ono što je prethodne večeri htela da mu kaže. Ali, budući da njemu nikad nije palo na pamet da joj se javi otkad je otišla, nema razloga da bude toliko Ijubazna prema njemu. Javiće mu se njen advokat. - Čim se to završi, Den i ja ćemo moći da se venčamo.

- Zar to nije malo neobično - rekla je Ema - da se razvedeš i ponovo udaš za tako kratko vreme?

- Henri je bio greška - rekla je Džeki odlučno. - Ne pada mi na pamet da provedem večnost čekajući da ta rana zaceli. Upoznala sam pravu osobu i nema razloga da čekam skrštenih ruku. Zbog Henrija sigurno ne.

- Samo ako si zaista sigurna da je među vama sve gotovo, to je sve.

- Udajem se za drugog čoveka, Ema. To je moja konačna odluka!

- Nije kraj sveta, Džeki - rekao je Den.

- Ni... nije? - Pomno ga je posmatrala. Sedeo je na sofi, još u šortsu koji je obukao tog jutra. Nije znala da li je tako obučen išao i na posao, ni da li je uopšte išao na posao. Ali najvažnije je da je bio tu, kraj nje.


22

- Naravno, voleo bih da sam to znao od početka, ali sada kad već znam, mogla bi da me upoznaš i s ostalim pojedinostima.

- Važi - rekla je skrušeno. - Šta želiš da znaš?

- Hajde da počnemo od tog tipa, Henrija - rekao je i vrlo ozbiljno prkrstio noge. - Tvog muža.

Stvarno je bio čudesan. Uopšte nije ličio na Dena Očajnika, kako su ga zvali u njegovom ragbi timu.

- On je manje-više moj bivši muž, razvod bi trebalo da prođe brzo i glatko. - Usudila se da da svoju slobodnu procenu. - Verovatno za nekoliko nedelja. - Pa, dobro, nisu imali dece, niti zajedničke račune vredne pomena, niti zajedničku imovinu, osim kuće. Verovatno će se sve svesti na to da oboje stave svoje potpise na nekoliko dokumenata i razmene rezervne ključeve i druge sitnice.

- Koliko ste dugo bili u braku? - pitao je Den.

- Godinu dana. To se jedva može nazvati brakom! - Iz nekog razloga pokušala je da zvuči veselo, namestila je glas kojim se obično obraćala maloj deci i teškim mušterijama.

- Razumem. - Klimnuo je glavom kao da ga sve to tek površno zanima.

- Slušaj, Dene, to je bila greška od samog početka, samo što ja to nisam shvatila na vreme. - Pokušala je da se nasmeje. - Henri i ja smo dvoje ljudi koje niko normalan ne može da zamisli zajedno. Mislim, stvarno, na svetu ne postoje dve različitije osobe od nas dvoje! On čak uopšte ne voli cipele!

Den se učtivo osmehnuo i nastavio: - Šta još možeš da mi kažeš o njemu? Voleo bih da stvorim sliku u glavi.

- O Henriju? Oh, on je... on je pisac. - To je bila najpristojnija reč koje je mogla da se seti. - Voli hranu. Jede ogromne količine hrane. I isto toliko pije. - To baš i nije bilo istina, ali dobro. - Dene, izvini što ti nisam ranije rekla. Mislim da sam se plašila kako ćeš reagovati. Nisam ni pomislila da možeš da budeš tako divan.

Ali, on je smesta odbacio njeno laskanje. - Kako izgleda?

- Molim?

- Henri.

- Zanima te kako Henri izgleda?


23

- Samo sam radoznao. - Zatim se pomalo usiljeno nasmejao i dodao: - Mislim, da li liči na mene?

Džeki se osmehnula. Ako je Den veliki, smeđi plišani meda, onda je Henri, oh, nešto vižljasto, zlobno i mračno što bi čuvari u zoološkom vrtu stavili iza dvostrukih rešetki. I čemu bi doturali hranu samo s bezbedne udaljenosti. Nešto što bi ljudi posmatrali samo izdaleka. - Možeš biti siguran da on nimalo ne liči na tebe.

- Šta to treba da znači? - Den se brecnuo i situacija je poprimila sasvim ozbiljan ton.

- Zašto?

- Da li izgleda bolje od mene?

Sve je to bila samo gluma, čitava ta epizoda. Sad je mogla da vidi kako veliki mišić na njegovoj bradi divlje podrhtava, kao što čine loši glumci kad žele da odglume bes.

- Ne! Samo kažem da ste potpuno različiti...

- Kladim se da je on više po tvom ukusu. - Drhtavica je s brade sad prešla na oko. Počeo je nekontrolisano da trepće dok je grmeo na nju. - Ili je možda u pitanju njegova harizma? Ili je imao ogroman račun u banci? Ili ogromnu, debelu kitu?

- Dene! Prestani, smesta!

U jednom naglom pokretu zavalio se u naslon sofe i prekrio oči rukama. Izgledao je kao neko veliko, nezgrapno dete koje se suzdržava da ne brizne u plač. Posle nekoliko trenutaka promrmljao je sebi u šake: - Izvini.

- Nema veze.

- Pokušao sam da stvorim sliku tog tipa u svojoj glavi. Tipa za kojeg, sve do danas, nisam ni znao da postoji. Tog tipa za kojeg si udata. - Prešao je rukom preko lica. - Mislio sam da ću se osećati bolje ako nešto više saznam o njemu. Ali ne osećam se bolje.

Džeki se srce vezalo u čvor. - Slušaj, zaista nije bitno to kako Henri izgleda, niti šta me je privuklo njemu, niti išta slično. Bitno je da je među nama gotovo. Bilo je gotovo još pre nego što sam tebe upoznala.

Ali Den je bio neutešan. - Zašto mi nisi odmah rekla? Ja sam ti rekao sve o svojim bivšim devojkama. - Za to su mu bila potrebna dva albuma fotografija i dve noći. I povremeno listanje male crne beležnice, koju je konsultovao kad nije mogao tačno da se seti nekog imena. - Činjenica da


24

si to prećutala navodi me na pomisao da još gajiš neka osećanja prema njemu.

- To nije istina.

- Zašto mi onda nisi odmah rekla?

- Objasnila sam ti, nije bio trenutak...

- Ah, nemoj da mi ponavljaš tu glupost.

- Dene!

- Znaš, od prvog dana mi je bilo jasno da nešto nije u redu. Da nešto kriješ od mene. Mislim, svaka će devojka dovesti barem pet-šest svojih drugarica da vide i ocene njenog novog momka. Ti kao da nemaš nijednu prijateljicu! Nikad nisam upoznao nikog iz tvoje porodice. Ispričala si mi sve pojedinosti iz svog života od kada si prohodala pa sve do pre tri godine, a onda mrak! Evo, sad mi je jasno zašto. Henri. - Bio je toliko uzrujan da su mu izbijale graške svežeg znoja.

Džeki je rekla odlučno: - Znaš, Dene, možda ti nisam rekla zato što sam htela da nastavim svoj život. Zar je to tako strašno? Nakon te godine provedene u trulom braku želela sam nov početak, a ne da se stalno iznova vraćam na njega. - Sada je i njoj skočio pritisak. - Da li znaš koliko sam sati provela razgovarajući o Henriju? Koliko sam dana svog života proćerdala na njega? Do koje je mere čitavo moje postojanje bilo vezano samo za tog čoveka? Počela sam da se pitam jesam li uopšte živela pre nego što sam ga upoznala? Sve dok jednog dana nisam sebi rekla: dosta! I tada sam odlučila da ga zauvek ostavim u prošlosti, gde i spada.

- Džeki...

- I, tačno, nisam ti rekla istinu. Pogrešila sam. Ali to nije bilo zato što sam htela da te prevarim. Niti zato što još uvek nešto osećam prema njemu. Kad sam te upoznala, bila sam to samo ja, Džeki Bol, a ne jedna polovina propalog braka. To mi je prijalo, Dene. I ne želim da se izvinjavam zbog toga!

Den je sad izgledao preplašeno. - Samo sam pitao.

To je donekle razbilo led. Glasno je odahnula i srušila se kraj njega na sofu. - Žao mi je što ti ranije nisam rekla. Ali Henri je istorija. Sad sam s tobom.

- Verujem da to i jeste najvažnije - rekao je. - Na tvoju sreću, meni ne smeta da budem s raspuštenicom.


25

Za trenutak je pomislila da je ozbiljan. Zatim ga je veselo munula. - Prase!

Valjda su prebrodili ono najgore? Ostaje samo da se on navikne na tu činjenicu, razmišljala je.

Obećala mu je: - Razvod će biti brzo gotov. Posle toga nijedno od nas dvoje više neće morati da razmišlja o Henriju.


26

3.

- O, ne. To će trajati još najmanje četiri godine - rekla je Velma Marfi, njen advokat. - Tako je po irskim zakonima. Pa čak ni tada te najradije ne bi pustili da izađeš iz toga..

Džeki je bila zapanjena. - Četiri godine? Ne verujem ti.

Velma se brecnula: - Dobro. U redu. Dokazaću ti.

- Zatim je počela da traži nešto po svom neurednom radnom stolu.

Džeki je nastavila: - Velma, u redu je, nisam htela...

Velma je, čini se, bila preosetljiva. Ali ona je bila stručnjak za razvode, barem se tako izjasnila u reklami koju je objavila u lokalnim novinama: Brzo! Poverljivo! Besplatni saveti!

U normalnoj situaciji Džeki ne bi odabrala taj put. Zvučalo je nekako neozbiljno. A Ema ju je nagovarala da ode u neku od onih skupih advokatskih kancelarija u centru grada, u jednoj od onih sivih poslovnih zgrada zlokobnog izgleda. Ali Džeki je privukla fotografrja koja je stajala kraj reklame u novinama. Na njoj je Velma prikazana kao dostojanstvena žena u kasnim tridesetim ili ranim četrdesetim, kose uvezane na potiljku, krupnih, tužnih očiju koje su odavale ženu koja je sama sve to iskusila i koja razume taj bol. Čak i među svim tim oglasima prodavaca polovnih automobila i lokalnih gatara i proroka koji gledaju u dlan, Velmina fotografija odudarala je integritetom i humanošću.

Tek kad je stigla u Velminu teskobnu pretrpanu kancelariju, gde ju je dočekala niska, veoma debela žena neodređenih godina, Džeki je shvatila da je žena na fotografiji bila neko drugi.

- Oh, to je Suzan - objasnila je Velma. - Radi ovde kao daktilografkinja tri puta nedeljno. Nisam htela da odbijem mušterije. - Zatim je uputila Džeki oštar, ozbiljan pogled. - Izgled je danas tako važan, zar ne?

Velma je našla to što je tražila i počela naglas da čita, pretećim glasom. - Po irskom zakonu o razvodu, supružnici moraju da žive odvojeno četiri od ukupno pet godina pre početka sudskog postupka. - Odmahnula je glavom, a njen podvaljak se zanjihao s jedne na drugu stranu. - Nehumano. Ali tako je kako je. Dobro, nije nam potrebna


27

situacija poput one u Americi gde svako može da uđe u neku kancelariju i poruči razvod kao što bi poručio hamburger. To već nije u redu. Ali četiri godine?! - Prezrivo je mahala papirom koji je držala u ruci. - Šta ti ljudi očekuju? Da ćeš posle četiri godine nekim čudom ponovo da se zaljubiš u kretena koji je spavao s tvojom najboljom prijateljicom? Ili u ljigavca koji je propio vašu zajedničku štednju tokom dvonedeljnog godišnjeg odmora na Tajlandu sa svojim drugarima?

- Henri nikad nije...

- Bila mi je ovde prošle nedelje neka žena čiji je muž zapisivao u beležnicu u koliko sati ona izlazi iz kuće i u koliko sati se vraća. Čak je zapisivao koliko dugo razgovara telefonom sa svojim prijateljicama!

- To je užasno - rekla je Džeki. Znala je da nije trebalo da se upušta u te priče, ali nije mogla da se uzdrži. Uostalom, u poređenju s takvim pričama njen brak bi se mogao nazvati izuzetno uspešnim.

Velma je sumorno klimnula glavom. - Misliš da će ona iznenada ponovo da se zaljubi u tog macana pošto su tri godine živeli razdvojeno? Misliš da će joj toliko nedostajati ta njegova beležnica da će odlučiti da mu pruži još jednu šansu? Neće, do đavola. Uz malo sreće, ležaće izvrnuta na nekoj plaži u Španiji, pijuckaće koktele i slaviti svoju slobodu! - Činilo se kao da će da udari šakom o sto, ali se uzdržala. Nastavila je malo smirenije: - Naravno, i žene mogu biti jednako loše. Dolaze mi ovde i muževi, sede na toj stolici na kojoj ti sediš i plaču kao bebe zbog nečega što su im njihove žene rekle za doručkom. Kod žena je to uglavnom verbalno. Zamisli da dvadeset pet godina slušaš nekoga ko ti svakodnevno govori kako si ružan i nesposoban... - Nije dovršila rečenicu, samo je nemoćno odmahivala glavom kao da je osetila bol svih raskida na svetu istovremeno.

- Slažem se - rekla je Džeki, koju je sve to prilično uznemirilo. A ušla je u kancelariju tako puna elana, misleći da će moći brzo da zatvori to poglavlje svog života i nastavi dalje. To je obećala Denu. On ju je čekao u kolima parkiranim preko puta ulice i proveravao koji je hotel slobodan za njihovo venčanje.

- Zar nije još rano za to? - pitala je.

- Sva najbolja mesta prva odu. - Videla je kako prstom prelazi preko spiska zamkova i seoskih vila. Iz nekog razloga, ona je zamišljala intimno poslepodne u nekom skromnom hotelu.

- Ti hoteli izgledaju previše... veliki - rekla je.


28

- Pa, verovatno ćemo imati oko dvesta zvanica.

- Dvesta?

- Ne računajući goste iz inostranstva. - Pogledao ju je. - Slažeš se?

- Nisam mislila da to treba da bude društveni događaj.

Bila je sarkastična, naravno, ali on je rekao: - Naravno da treba. Naravno. Moj otac je još uvek velika zverka u farmaceutskoj industriji.

Time se može objasniti zašto su njegovoj majci oči uvek pune suza.

- Planiram ovo da uradim samo jednom u životu, Džeki. - Zatim je pocrveneo i dodao: - Izvini.

- Nema razloga da se izvinjavaš, Dene. - To je i dalje bila osetljiva tema. Kad je prethodne večeri na vestima počeo nekakav prilog o razvodu, oboje su se bacili na daljinski upravljač da promene kanal. Bilo mu je potrebno više vremena da se privikne na to nego što su očekivali.

- Pa, koliko je vremena potrebno da se taj razvod okonča, po tvojoj slobodnoj proceni? - pitao je. - Za slučaj da me neko pita.

- Tri meseca - rekla je velikodušno. - Najviše četiri. A evo ih sada, suočeni s četiri godine. Den će biti veoma razočaran. Pa eto, biće dovoljno vremena da se organizuje svadbeni spektakl, pomislila je ogorčeno.

- Šta je uradio? - upitala je ljubazno Velma.

- Molim?

- Henri. Po izrazu tvog lica rekla bih da se kockao.

- Nije.

- Oh. - Izgledala je razočarano. - Obično mogu da pogodim. Juče sam pomislila da je bigamista.

- Henri nije uradio ništa slično - rekla je Džeki odsečno.

- Slušaj, nema razloga da ti bude neprijatno. Veruj mi, čula sam svakakve priče. Neke od njih mogla bih da ti ispričam! Ali, naravno, to je sve poverljivo. - Činilo se da je veoma razočarana zbog toga. - Pa? - rekla je. I čekala.

Džeki je osetila da se sad nalazi pod pritiskom da prizna kako je Henri počinio nekakvu gadost, nešto veoma dramatično ili ogavno. Zar je moguće da je Velma pravila neku vrstu testa, i da su samo oni s iskus-tvom okrutnog supružničkog maltretiranja mogli da se kvalifikuju za njene klijente? Još gore, ako joj Džeki nešto ne ponudi, izgledaće kao da štiti Henrija, a to je bilo toliko odvratno da zažali što ne može da kaže kako ga je zatekla u krevetu s kozom.


29

Velma je primetila njeno oklevanje. Rekla je ljubazno: - Šta je u pitanju? Da li te je varao? U redu je, nema razloga da se osećaš neprijatno. Takve stvari se stalno dešavaju. To ništa ne govori o tvojim...

- Nije me prevario! - prekinula ju je Džeki.

- Oh. Dobro.

Džeki je dodala, ljubazno: - Jednostavno smo shvatili da nismo jedno za drugo.

- Ah - rekla je Velma znalački. - Sindrom psa i mačke. To često viđam. Naravno, suprotnosti se zaista privlače, ali umeju i da jedna drugoj nanesu teške telesne povrede. Zaista, kad pogledam neke parove, pitam se kako su uopšte pomislili da mogu ostati srećni zajedno do kraja života? Govorim o onima koji ne mogu da se slože ni oko toga gde će se obaviti venčanje, razumeš?

- Možemo li da nastavimo? - prekinula ju je Džeki. - Verenik me čeka u kolima. Napolju je veoma vruće, a mislim da sam zaboravila da mu otvorim prozor.

Velma je počela da se izvinjava. - Izvini. Ponekad sam toliko ogorčena da ne mogu da se zaustavim. - Zatim je užurbano prešla pogledom preko svojih beleški. - Ali kad si već pomenula novog verenika, samo napred, devojko! Pretpostavljam da ne nameravaš da čekaš još četiri godine na razvod?

- Nemam izbora, zar ne?

- Uvek postoji način da se to izbegne. Nijedan moj klijent nije čekao četiri godine na razvod - rekla je Velma samouvereno. - Moj najbrži razvod do sada zaključen je posle tri nedelje.

- Tri nedelje!

- Pre nego što se preterano oduševiš, to je bilo jedno od onih hipi venčanja na plaži na Haitiju, koje nije bilo propisno registrovano. - Puna nade, upitala je: - Da li postoji mogućnost da vaš brak nije bio propisno registrovan?

- Bojim se da je u našem slučaju sve bilo savršeno legalno - odgovorila je Džeki razočarano.

- Dobro. - Počela je da štiklira rubrike sa spiska. - I nijedno od vas dvoje nije bilo u braku s nekim drugim u tom periodu, a da je to slučajno previdelo?

- Ne.


30

Nakašljala se. - Brak je, pretpostavljam, bio konzumiran?

- Ovaj, jeste. Više puta. - Rečeno konzervativnim jezikom.

- Samo proveravam, nisu mi potrebni detalji. - Štiklirala je još jednu rubriku. Zatim je podigla hemijsku olovku i počela da dobuje njom po stolu. - Mogućnosti su nam se sad malo suzile. - Prešla je na naredno pi-tanje sa spiska, i zastala je pre nego što je delikatno upitala: - A potpuno si sigurna da je on živ? Henri?

- Molim?

- Mislim, naravno da se nadamo da jeste, ali to bi znatno ubrzalo stvari kada bismo znali da on to, na primer... više nije.

- Dobila sam njegovu telefonsku sekretaricu pre dva dana u Londonu.

- Ah. - Štiklirala je poslednju rubriku, a zatim kao da je izgubila sav elan. Možda je razmišljala o novoj definiciji reči Brzo! koju je stavila u svoj oglas. Oslonila je svoj mesnati podbradak na ruku i zagledala se u uramljenu diplomu koja je visila na zidu iznad Džekine glave, kao da čeka inspiraciju. Džeki je takođe pogledala na zid očekujući da vidi diplomu nekog prvoklasnog pravnog fakulteta. Ali to je bila samo po-tvrda da je Velma učestvovala na nekom maratonu u čitanju. Nije bilo nikakvih dokaza da ima bilo kakvo stručno zvanje.

- London - rekla je Velma iznenada. - Sreli ste se u Londonu?

- Ne, dobila sam njegovu telefonsku sekretaricu.

- Ko je bio u Londonu? Ti ili njegova telefonska sekretarica?

- Njegova telefonska sekretarica. On tamo živi. On je Englez.

- Pa dobro, zašto to odmah nisi rekla! - Velma je dohvatila notes.

- Nisi me pitala.

- Koliko dugo živi u Engleskoj ?

- Čitav svoj život. Ja sam se preselila tamo kad smo se venčali.

- I nastavio je da živi tamo i kad si ga napustila pre osamnaest meseci? - Velma je sada sva kiptela od ushićenja, poput detektiva koji je otkrio neoboriv dokaz.

- Nisam ga napustila. Otišla sam zato što je...

- Da, da, ne moramo se opterećivati detaljima. Radi se o tome da možemo za razvod da se prijavimo u Engleskoj! - izjavila je Velma. - Njihovi zakoni su mnogo razumniji. - Iznenada se bacila preko stola i svojom toplom, neobično mekom rukom uhvatila Džekinu. - Nemoj ni o


31

čemu da brineš. Izbaciću tog skota iz tvog života pre nego što uspeš da izgovoriš „munjevit razvod“.

Henri je mrzeo prve sudare s devojkama. Ali ipak se, eto, našao na jednom, s devojkom po imenu Čarli. Obično bi to ime bilo dovoljno da izgubi volju. Ali Dejv iz sportske rubrike mu je rekao da je stvarno fina - dašak svežeg vazduha - zbog čega mu je bila još odbojnija, ali onda se ona večeras pojavila u veoma kratkoj majici i to je bio melem za oči. Sada je poželeo da je otkazao taj sudar jer nije navikao da gleda nečije grudi, ili se makar u poslednje vreme odvikao od toga, i bojao se da će neprestano buljiti u njih ili, još gore, da će se baciti preko stola i zgrabiti ih s obe ruke.

Nije mnogo govorila. Još koji minut pa će početi da gleda na sat. Već su iscrpli sve moguće teme: filmove, knjige, porodicu i, na njenu inicijativu, najneprijatniji trenutak u životu. Ovaj sastanak je sada išao u Henrijevu korist.

- Kako ti se sviđa hrana? - upitao je. Oh, genijalno!

- U redu je, hvala.

Promeškoljila se u stolici, a on je shvatio da mu ponestaje ideja. Dejv ga je sigurno nahvalio, a on je ispao ćorak. Ko je uopšte tražio od Dejva da se meša u njegov ljubavni život? Ali nije bilo moguće biti previše očajan previše dugo. To je obično kvarilo mangupsku atmosferu u redakciji, naročito kad bi neko cmizdrio po čitav dan. Zato su svi previše pili i tucali jedni druge i pretvarali se da je sve u redu.

Ali pokušao je ponovo, ovoga puta malo ozbiljnije.

- Ne mogu da napišem u svojoj kritici „u redu je“.

Podozrivo ga je pogledala. - Pišeš kritiku ovog restorana? Dejv mi to nije rekao. Mislila sam da smo samo izašli na večeru.

- Oh, ja uvek radim - rekao je. Da li je to zvučalo nepristojno? I zašto uopšte brine o tome? - Reci mi ponovo, kako ti se sviđa hrana?

- Ne želim da me citiraš u svojoj kritici...

- Zašto da ne? Tvoje mišljenje jednako je važno kao i moje. - To baš i nije bila istina. Ljudi ne žele da o hrani pišu laici kao što je Čarli. Ne zanima ih čak ni da čitaju prikaze hrane koje pišu kvalifikovani struč-njaci. Posle tolikih godina Henri je došao do tužnog zaključka da ljudi uopšte ne žele da čitaju o hrani. Zapravo, poslednja stvar zbog koje ljudi


32

uopšte čitaju njegove članke bila je hrana. Sarkastične primedbe - da; sastav karamel pudinga - ne.

Ispostavilo se da je u pravu kad mu je prošle godine urednik rekao da previše prostora posvećuje hrani.

- Daj samo nekoliko opisa u poslednjem pasusu i dodeli nekoliko zvezdica. - Ali ne previše. Henriju su rekli da bi mu to otupelo oštricu. Zaista, rekao je Henri sarkastično, želite da sve bude kratko i opako. - Baš tako - odgovorio mu je urednik.

Što je najgore, to je upalilo. Henri je stekao reputaciju ozbiljnog kritičara kojeg je nemoguće zadovoljiti. Imao je mnogo čitalaca i svi su ga smatrali čudom od deteta u svetu hrane. Među svojim kolegama nije dobijao ni trunku poštovanja, naravno; jedna novinarka ga je čak javno nazvala prevarantom, i Henri je morao da se složi s njom. Ali, to uopšte nije bilo važno jer je Henri preoteo polovinu njenih čitalaca. Imao je moć, i nije bilo restorana u čitavom gradu u kome ne bi izneli crveni tepih ako bi on odlučio da se toliko unizi i dođe da proba njihovu hranu.

- Budi surova - rekao je Henri. - Budi okrutna. Čitaoci to vole. Daj im ono što očekuju.

Nasmejala se. - U redu. - Ali ipak je spustila ton, u strahu da nekog ne uvredi. - Ako ćemo iskreno, ova govedina je malo tvrda.

- Hmm. Hmm. - Uzeo je olovku i nešto zabeležio u malecnom belom notesu.

Pokušala je da vidi šta piše. - Šta si to napisao?

- Govedina kojom može da se tuca kamen. - Zvučalo je dovoljno loše na papiru. Ali ona se nasmejala; to joj je bilo duhovito. Glasno se nasmejala. Imala je divne zube.

- Nastavi - insistirao je. Počeo je da se opušta. Rekla je: - Govedinu bih još nekako i preživela da nije bilo ove testenine preko nje.

- Ravioli sa slaninom i kupusom.

- Mislim, šta je fo? Dobro, ja nisam stručnjak za hranu, da budem iskrena, retko jedem u restoranima, više volim da izađem u neki kafić na piće i dobar provod, a i kad odem u restoran obično poručim picu - ali testenina preko govedine? To je da umreš od smeha.

- Potpuno se slažem s tobom.

- Stvarao?


33

- Stvarno. I ako nemaš ništa protiv, nasloviću ovaj članak sa „Skidanje testenine“.

Tišina. Zatim je prasnula u smeh. - Tek sad sam shvatila.

- Dobro, prilično je nisko i okrutno.

- Meni se sviđa.

- Taj naslov je grozan! Urednik rubrike će ga verovatno promeniti. Ili još gore: neće ga promeniti.

Ponovo se nasmejala. Sudar je počeo da se odvija savršeno. Ne sme zaboraviti da zahvali Dejvu. Dejv je u pravu, potrebno mu je samo da se vrati u formu. Nema svrhe da pušta da ga sve toliko dotiče. Ima divnu kuću, fantastičan posao, u zavisnosti od toga kako gledate na to, i mogao je da dobije koju god ženu poželi, potrebno je samo da pucne prstima (na sve to ga je zapravo podsetio Dejv kad su pre neko veče izašli na piće). I zaista, krajnje je vreme da počne da ceni to što ima. Jer sigurno je da ona ne provodi dane sažaljevajući sebe otkad je otišla pre osamnaest meseci. Na kraju je ipak otvorila tu cvećaru. Dejv je to saznao od naj-bolje prijateljice snaje rođake njegove žene Don, koja je, čini se, poznavala ljude koji su se bavilii trgovinom cvećem u Irskoj.

Na kraju je ipak to uradila. Henri je bio iznenađen. Ona je od onih ljudi koji razviju veliku strast prema nečemu, obično uz bocu vina, ali već narednog jutra ne mogu da smognu dovoljno elana da ustanu iz kre-veta i to zaista i ostvare.

Neka je otvorila šta god je htela. Šta se to njega tiče? On je provodio najopuštenije veče u poslednjih nekoliko meseci, dok je sedeo preko puta Čarli, koja je imala žutu kosu i tesnu, tesnu majicu.

- Trebalo bi da koristiš diktafon - rekla je znalački kad je diskretno zatvorio svoj mali notes i vratio ga u džep. - Moja firma bi se raspala da nije diktafona. Mogu da ti nabavima jedan po sniženoj ceni ako hoćeš.

- Hvala u svakom slučaju, ali ne želim da skrećem pažnju na sebe - rekao je.

Pogledala ga je začuđeno.

- Vidiš, oni ne znaju da sam ja večeras ovde - dodao je scenskim šapatom. Eto. Opet može da bude dobro raspoložen.

- Oh - Čarli je odgovorila takođe šapatom. Imala je pune, ružičaste usne, a on je osetio iznenadnu želju da ih poljubi. - Da li je to zato što si slavan?

- Nisam ja slavan - rekao je skromno.


34

- Dejv kaže da jesi. Mada ja nikad nisam čula za tebe. - Zatim je oprezno dodala: - Nadam se da te nisam uvredila.

Nasmešio se krajičkom usana; pobogu, još uvek je imao svoj ponos. - Ne, nimalo.

- Dejv kaže da imaš reputaciju opakog kritičara - rekla je.

- Ma, pusti Dejva.

- Da možeš da upropastiš restoran tako što ćeš o njemu napisati negativnu kritiku. Kaže da te zovu Kasapin s Noting Hila. Po nekom tipu s Brodveja koji može da iskasapi pozorišnu predstavu jednom kritikom.

- To su gluposti - reče Henri, nastojeći da ne pokaže nestrpljenje, premda sam bog zna da bi svetu učinio veliku uslugu kad bi se neki restorani zaista zatvorili. - Razlog što nisam najavio da dolazim jeste to što vlasnici restorana, kad čuju da dolazi kritičar, izglancaju čitav restoran, dignu na uzbunu kuhinjsko osoblje i posluže me najboljim jelom koje sam u životu okusio.

- Tako da ne možeš da sagledaš pravo stanje u restoranu. - Bila je oduševljena celom tom pričom, ili se pravila da jeste.

- Tačno tako. To je moje pravilo. Nikad, nikad im ne otkrijem ko sam.

- Šta onda radiš? Imaš rezervaciju na lažno ime?

- Naravno. Večeras sam Don Korleone. Nasmejala se. - Nadam se da me to ne čini tvojim saučesnikom.

- Ne znam. Obično ne vodim devojku sa sobom.

- Jedeš sam?

- Tako bolje mogu da se koncentrišem na hranu.

- Da li ti ja odvlačim pažnju? - upitala je i nakrivila glavu.

- Pomalo.

- Znaš šta - rekla je - ja uopšte ne mislim da si ti kasapin.

- Stvarno?

- Mislim da si u dubini jedno veliko srce. Umem to da procenim.

- Proročica. O, gospode. - Zakolutao je očima i ona je ponovo prasnula u smeh.

Iznenada je počeo da se oseća dobro u celoj situaciji. Čarli je bila tip žene koji je njemu bio potreban: zabavna, sigurna u sebe, neko ko ume da se dobro provede. Nekomplikovana. Njegov vlastiti život ponekad mu se ionako čini previše komplikovanim. Ili ga je možda on sam


35

zakomplikovao. Ali imao je osećaj da se pored Čarli neće neprekidno osećati manje vrednim.

Onda mu je izletelo: - Čarli, ja sam oženjen.

Gospode bože! Mogao je barem da sačeka desert. Da se makar uveri je li ona vredna svega toga. Ko zna, možda je planirala da za pet minuta ponudi neko glupo opravdanje, ustane i ode, a on se istrčao rekavši joj da je oženjen...

- Znam - rekla je sasvim ležerno.

Dejv mu je rekao, za ime boga, nemoj da joj kažeš, nema potrebe to reći na prvom sudaru. Ali to bi njegov život prekrilo još jednim slojem laži, a imao je osećaj da je već dosegao tačku ključanja i da bi ga još samo jedna kap potpuno izbacila iz ravnoteže, do te mere da bi došao u redakciju potpuno go i počeo da trči i vrišti, ili učinio nešto slično a to bi ih sigurno sve prilično iznenadilo.

U svakom slučaju, Dejv nije bio u pravu. Čarli je svejedno da li je on oženjen. A zašto bi joj to i bilo važno? Nije to ništa strašno. Nije strašno nikome osim njemu.

Čarlina opuštenost i tri čaše vina razvezali su mu jezik, pa je dodao: - Ne nameravam da se ikad ponovo oženim.

Pogledala ga je. - Hej, to su prilično teške reči.

- Znam. Ali ja sam jednostavno protiv toga.

- Protiv čega?

- Braka. - Sada je već bio na svom terenu, opustio se još više, a usne su mu se razvukle u sarkastičan kez koji je bio njegov zaštitni znak. - Ne bih da ti dosađujem, ali to je potpuno pogrešno, i to na sedam različitih nivoa. Napravio sam skicu, ako želiš da vidiš. Za početak, to je u emotivnom smislu neka vrsta zatvora. A čak se i ne odbija od poreza. - Hteo je da ispadne duhovit, a istovremeno da kaže ono što stvarno misli.

Čarli ga nije razumela. - Dobro, ali ja nisam večeras došla ovde zato što razmišljam o svojoj poreskoj prijavi.

- Da, to mi je jasno. Hoću da kažem, upotrebio sam to samo kao primer zašto brak ne može da uspe. Zašto ne uspeva. - Shvatio je da se potpuno zaglibio. - Slušaj, samo sam hteo da ti odmah na početku pre-dočim svoju situaciju, u redu? Zato ti sve ovo govorim.

- Za slučaj da ja sedim ovde i potajno se molim bogu da me zaprosiš? - Usne joj više nisu izgledale tako meke.


36

- Ne. Ne! U svakom slučaju, ti ne bi htela da se udaš za mene.

- Da znaš da si u pravu. Ne bih se udala za tebe - rekla je. - Još mi se nije dogodilo da mi muškarac na prvom sastanku drži predavanje o porezu.

Sve se dublje zaglibljuje u glupost. - Eto, o tome ti govorim! Mislim, ja ne bih bio nikakav muž. Ne pričam dovoljno, tako mi je rečeno, ne delim svoja osećanja, šta god to, do đavola, značilo. - Nasmejao se. -Pored toga, nepristojan sam, ne radim kućne poslove i puštam gasove... I kradem. Stalno. - Uglavnom jelovnike, ali uzimao je i razne sitnice iz hotela.

Sada ga je već gledala s gađenjem. - Ali još uvek bih možda želela da spavam s tobom? Uprkos svemu tome?

- Šta? Ne! Nisam to hteo da kažem.

- Upravo to pokušavaš da mi kažeš. Jer ti ne želiš brak, tako si malopre rekao. Ne da bih ja to ikad poželela. Dakle, zapravo, tražiš nekoga koga možeš da kresneš?

- Apsolutno ne! - Pogrešno ju je procenio. Potpuno zabezeknut posmatrao ju je kako uzima tašnu i šal prebačen preko naslona stolice. Sigurno misli da je idiot. U tom trenutku i sam bi se složio s njom.

- Čarli, to što više ne verujem u brak ne znači da mi nije stalo do ozbiljne veze. Naprotiv, stalo mi je.

Odgovorila je resko: - To sam čula već mnogo puta.

- Jasno mi je da sam se potpuno pogrešno izrazio. Hteo sam samo da budem iskren. Čarli, molim te, sačekaj.

Prišla im je kelnerica: - Da li je sve u redu?

- Sve je u redu, hvala - odgovorio je Henri.

Ali Čarli je ustala, uprla u njega kažiprst s crvenim nalakiranim noktom i viknula što je glasnije mogla: - Ovaj čovek je kritičar restorana.

Zatim se okrenula i otišla.

* * *

Džeki mu je na kraju poslala pismo.

Dragi Henri,

Ovo pismo će te verovatno iznenaditi, posle toliko vremena.


37

Želim da ti kažem da je, ako se ima u vidu naš bračni neuspeh, najbolji način daprivedemo stvari kraju to da se razvedemo. Ako si saglasan, a verujem da jesi, onda je možda najbolje da uzmeš advokata koji će to uraditi za tebe. Za tvoju informaciju, prilažem posetnicu svoje advokatice.

Bila bih ti veoma zahvalna da mi što pre odgovoriš.

Srdačno,

Džeki

Ipak, budući da će se od sada sve odvijati preko njihovih advokata i da oni najverovatnije neće više razgovarati, dodala je:

P.S. Ponekad pročitam neki od tvojih članaka. Nadam se da si dobro.

Bila je zadovoljna pismom. Ljubazno je, distancirano, poruka je jasna, i nema mrlja od mastila koje bi ukazivale na to da je nekontrolisano plakala dok ga je pisala - a zaista i nije. Uspela je, za promenu, da izbe-gne nepotrebne opaske, iako je bila u iskušenju da ga zamoli da joj pošalje njene zlatne minđuše koje je zaboravila. Bila je gotovo sigurna da su ostale u maloj činiji sa suvim cvećem koja se nalazi na polici u spavaćoj sobi. On je iz dna duše mrzeo mirišljavo suvo cveće i mirišljave sveće, kao i sveće uopšte. Taj čovek ne zna šta je život.

Jedino je šteta za Velminu posetnicu. Čini se da je imala još samo tu jednu, jer ju je neodlučno pružila Džeki, a bila je sva isflekana i posuvraćenih uglova, sa smeđom mrljom koja je ličila na trag od cigarete na poleđini. Teško da će zastrašiti Henrija, ili njegov bataljon londonskih advokata.

Ipak, važno je to da ovo pismo pokrene čitav postupak. Načinila je prvi korak, a svi kažu da je to najteže. Zapravo, nije čak ni morala da mu šalje pismo. S njene strane to je bio tek dokaz dobre volje i zrelosti. Mogla ga je pustiti da iznenada otkrije zahtev za razvod u svom poštanskom sandučetu. Ne mora ni da zna kako je ona provela mnoge prijatne sate osvetnički zamišljajući tu scenu: njegov šok kad otvori koverat, i potom njegovu agoniju. Henri koji vrišti od bola. Zatim, vida pomućenog od suza, nesrećno pada niz stepenice i završava s tragičnom dijagnozom da će ostati paralizovan od struka nadole, i da nikad više neće moći da hoda niti da vodi ljubav. Sve se to završava tako što ona odvoji malo vremena da dođe i poseti ga u nekom centru za


38

rehabilitaciju u kome je on do te mere izludeo medicinsko osoblje da bi ga svakog jutra odgurali u ćošak i ostavljali tamo po čitav dan. Džeki bi uletela unutra, zanosna u svojoj crvenoj haljini i na visokim štiklama, s kesom punom grožđa u ruci, a zatim bi se pobedonosno osmehnula i rekla: - Pa, Henri, sam si kriv za to.

Gospode, kako je sladak taj prizor. Ali ne, ona je ipak uspela da prevaziđe te podle misli za ovih osamnaest meseci. Ponovo je pročitala pismo i bila je zadivljena kako zrelo zvuči, kako je smireno. Kako ga nije obasipala optužbama, uprkos svemu, premda bi on verovatno ispalio čitav rafal optužbi na nju. Ako uopšte pomišlja na nju. Nijednom nije pokušao da stupi s njom u kontakt otkako je otišla, čak ni da joj pošalje račun; nijedna poruka na telefonskoj sekretarici, nijedna novogodišnja čestitka.

Uzela je korektor i izbelela poslednju rečenicu. Nije se nadala da je dobro. Ni najmanje.


39

4.

- Ne razumem zašto mu nisi rekla da se ponovo udaješ? - pitala je njena sestra Mišel.

- Zato što se to njega ne tiče - rekla je Džeki veselo. - Uostalom, ne želim da pomisli kako želim razvod samo zato što se ponovo udajem. Hoću da misli da želim razvod zato što ne mogu da podnesem pomisao na to da sam udata za njega.

To je bilo samo delimično tačno. Nije smela da prizna da se plaši da bi on prasnuo u smeh kad to čuje.

Mišel ju je zadivljeno pogledala. - Svaka čast, Džeki. Ja ne bih mogla da se uzdržim. Rekla bih mu: pogledaj šta sam upecala pošto sam te otkačila! Poslovni bankarski... šta ono beše?

- Menadžer. - Džeki je bilo drago što je Mišel podržava, mada se pitala zašto to čini. Verovatno zato što se Henri nikad nije dopadao nikom iz njene porodice. Nikada nije popravio prvi utisak, od onog dana kad je rekao da se nada da će ručak Džekine majke biti jestiv. U mrtvoj tišini koja je usledila bespomoćno se izvinjavao: - Šalio sam se. Zapravo na svoj račun, a ne... Mislim, naravno da nemam nameru da kritikujem hranu... miriše božanstveno. - Kasnije je priznao Džeki da je uprskao. Ona je vrištala od smeha. Ali bio je u pravu. Posle toga su ga uvek primali s podozrenjem. Dobro, s antipatijom.

- Ja bih mu poslala i fotografiju - Mišel je nastavila da se naslađuje. - Veliku fotografiju, u boji, Den i ja kako stojimo zagrljeni. Ili još bolje, kako vodimo ljubav. Na poleđini bih ružičastim flomasterom napisala

Muž broj 2! Zatim bih provela nekoliko dana sedeći na sofi i zamišljajući njegovo lice.

- Sumnjam da je njemu to uopšte važno.

- Muškarcima je uvek važno ko će biti njihov naslednik - rekla je Mišel glasom stručnjaka. - Henri samo nikad to ne bi pokazao.

- Uostalom, to nije važno - rekla je Džeki. - Njega sigurno neću pozvati na venčanje.

- Oh, učini to - preklinjala je Mišel. - Na poslednjem venčanju na kome sam bila mislila sam da ću umreti od dosade. Dva i po sata su


40

trajale zdravice, svi su se ponapijali, a ja sam se na kraju kresnula s Gerijem Batlerom samo zato što nisam znala šta ću sa sobom.

- S maminim frizerom?

- Nemoj da joj kažeš. Znaš da ona misli da sam ja još nevina.

Gospođa Bol je užurbanim korakom došla iz dnevne sobe da dolije vruću vodu u čajnik. Obrazi su joj bili jarkorumeni, a rajf samo što joj nije spao s glave od stresa zbog cele situacije, pa je pomalo izgledala kao pijana. Prosiktala je: - Hoćete li vas dve prestati da razgovarate o Henriju? Sve se čuje u susednoj sobi. Denu je veoma neprijatno.

Skrenule su pogled s nje na mesto u dnevnoj sobi na kome se nalazio Den. Sedeo je ukrućeno na sofi i razgovarao s tatom o rezervnim delovima za bušilicu. To je jedina zajednička tema koju su do tada uspeli da nađu. Ali to je bio tek prvi susret. S vremenom će biti bolje.

- On zna sve o Henriju, mama - rekla je Džeki. - Nema nikakav problem s tim.

- Nisam baš sigurna. Svaki put kad se pomene Henrijevo ime on se trgne - rekla je gospođa Bol nervozno. - A povrh toga, tvoj otac nikako da mu zapamti ime kako treba. Mislila sam da ću propasti u zemlju. Mišel, skloni se odatle, sediš u činiji s keksom.

Mišel je napravila grimasu iza leđa gospođe Bol.

Džeki je zgrabila kuhinjsku stolicu. - Mama, sedi i opusti se za trenutak. Ja ću odneti čaj.

- Opusti se, opusti se, kaže ona. Pošto me je juče obavestila da je svog novog verenika pozvala na ručak! Nismo čak ni znali da se zabavljaš s nekim. Mislili smo da si suviše zauzeta oko te cvećare i da si krenula u „potpuno novom smeru“, kako si nam objasnila za Uskrs. Kad smo razgovarale prošle nedelje najveća novost bila je da ideš kod frizera da ti ispegla kosu, a sada ovo. - Odustala je od činije s keksom i ipak se spustila na stolicu. - Zaista, Džeki, ne umem da razgovaram s tobom još otkako si napunila pet godina.

Mišel je s uživanjem slušala razgovor. Može joj se, naravno. Bila je porodična mezimica, jedina koja je uspela da upiše fakultet, dok su drugu decu brza kola i lake žene odveli stranputicom, kako je rekla gospođa Bol. A to je rekla samo zato što je Džekin brat Ejmon kupio polovni mustang kada je pre petnaest godina bio u Bostonu na turističkoj vizi, a zatim se spanđao s nekom ženom iz Arizone. Na kraju su se tamo i venčali, dobili troje dece, i on sada vozi mercedes, ali to nije


41

sprečilo gospođu Bol da se i dalje brine zbog njega. Ah, otkako je njih rodila nije se pošteno naspavala. A u sve njih je uloženo samo najbolje. Svi su bili dojeni; upisani u najbolje škole; svako veče ih je u isto vreme za stolom čekala pristojna večera. Imali su sve mogućnosti da izrastu u odgovorne odrasle ljude s pristojnim poslovima, koje će prestati da zadaju brige svojoj majci kad napune dvadeset jednu godinu.

Ali Ejmon je svima dao loš primer, i gospođi Bol se slamalo srce dok je posmatrala kako njena deca, jedno za drugim, ne uspevaju da stignu do fakulteta i nađu sebi stalne poslove s obezbeđenom penzijom. Umesto toga, dovodili su je na rub očaja time što su postajali instruktori joge, cvećari i performeri - ovo poslednje je bio Dilan, koji je živeo u Južnoj Africi. Još uvek mu poštom šalje novac da bi mogao da plati kiriju. Ulazili su u veze s nepodesnim muškarcima i raspuštenicama - opet Dilan - a dvoje su otvoreno živeli u grehu, bez nagoveštaja da će se uskoro venčati. Da ne pominjemo Džeki, koja je sada na putu da postane serijska supruga.

Gospodin Bol se nije uzrujavao zbog svega toga; on se penzionisao u šezdesetoj i zabavljao se popravljanjem stvari u kući. Ali majka nikad ne prestaje da brine, naročito kad je izrodila gomilu dece poput gospođe Bol.

Izuzetak je bila Mišel, bog je blagoslovio, rođena osam godina nakon ostalih. Nastala je greškom, naravno (gospodinu Bolu to još nije oprošteno), ali lepa kao slika i pametna kao pčelica. Već je na četvrtoj go-dini pravnog fakulteta, rekao bi gospodin Bol svakome ko bi ga slušao. Još važnije, tako dobra devojka. Ne petlja se s muškarcima, alkoholom, drogama, ništa slično. Evo, u subotu uveče je popila aspirin pre nego što je izašla, rekavši da joj je potrebno da se malo osnaži zbog buke u nekom od kafića. Uglavnom se nije vraćala kući iz tih večernjih izlazaka, ali samo zato što bi obično prespavala kod svoje drugarice Bernadete, tako im je rekla, i njih dve bi ostale da piju toplu čokoladu i igraju monopol. Od svih njih, govorila je gospođa Bol, jedino o njoj ne mora da brine.

Pa ipak je brinula. Lice joj je bilo prošarano borama uzduž i popreko, a svaka bora bila je dokaz mnogih neprospavanih noći za koje je mogla da zahvali svojoj neposlušnoj deci. Ponekad bi od brige klonula na sofi, poput gospođe Benet iz romana Gordost i predrasude. Zapravo, kad bi umesto rajfa nosila platnenu kapicu s čipkom, stvarno bi mogla da bude gospođa Benet, rekla je Mišel.


42

Gospođa Bol je pogledala Džeki - onu koja je izazvala mnogo više neprospavanih noći nego sva ostala deca zajedno, osim možda Dilana - i tiho uzdahnula. - Ali, pretpostavljam da je već trebalo da se naviknemo na tebe. Tvoj otac kaže da nam s tobom život nikad nije dosadan. A ruku na srce, pod tim nije mislio ništa dobro.

Mora da je bilo teško podizati svu tu decu. Time je Džeki uvek opravdavala svoju majku. - Dobro, mama, da li ti se sviđa?

- Den?

- Da, Den!

Gospođa Bol je pogledala u pravcu dnevne sobe. Posle nekoliko trenutaka, rekla je iznenađujuće odlučno: - Veoma je fin.

Pa naravno da je fin: on zadovoljava sve kriterijume koje je gospođa Bol postavila u svojoj viziji Idealnog Muža. Bilo je nečeg neprirodnog u tome što je izabrala čoveka koji se dopada njenoj majci.

- Ja mislim da je fantastičan - izjavila je Mišel. Džeki je pomislila: ako se sviđa Mišel, mora da je s njim sve u redu. Nikada ranije nije morala da se oslanja na nečije tuđe mišljenje. Ali nakon Henrija više nije verovala vlastitoj proceni. Tada je mislila da je našla najsavršenijeg muškarca na svetu. Toliko o njenoj sposobnosti da proceni ljude.

- Ima li brata? - raspitivala se Mišel.

- Da znaš da ima. Četvoricu ili petoricu, ne sećam se tačno. - Upoznala ih je na porodičnom ručku organizovanom na brzinu, na kome su objavili veridbu. Svi su se pojavili u ogromnim skupim automobilima i istog trena prešli na neku vrstu ritualnog ophođenja koje je uključivalo udarce u nadlaktice i divljačko golicanje onoga ko bi krenuo do toaleta. Njihove žene su sve bile rasne plavuše po imenu Fiona, koje su se trzale svaki put kad bi Džeki prekrstila svoje noge u crvenim čizmicama.

Den se kasnije smejao i rekao kako je ona sada začetnik novog modnog ludila, i da će sledeći put sve one nositi iste takve čizme. Ali ona ih od tada nijednom nije obukla.

- Da li je ijedan od njih zgodan? - insistirala je Mišel.

- Pobogu - gospođa Bol se brecnula na Džeki - nemoj da je ohrabruješ, ostalo joj je još samo godinu dana. Baš ove nedelje je njen profesor rekao da je rođena za advokata.

- Ako neko od vas zaglavi zbog ubistva, samo me zvrcnite - rekla je Mišel.


43

- Kako možeš to da kažeš! - Gospođa Bol je bila užasnuta: dobila je još jedan razlog za brigu. Okrenula se Džeki: - Samo nemoj ponovo da je zoveš da ti bude deveruša, Džeki. Sada joj stvarno nisu potrebne dodat-ne aktivnosti da joj odvlače pažnju. Uostalom, sigurna sam da nećeš ponovo praviti veliku svadbu.

Džeki je sve to saslušala s osmehom. - Ne, baš smo planirali da se venčamo u garaži, ako bi samo tata pristao da skloni nekoliko kutija sa starudijom.

- Nadam se da se šališ - rekla je gospođa Bol. Kad je Džeki u pitanju, čovek nikad nije siguran. - Odnesi tu činiju s keksom, Mišel. I reci im da ima još ako žele. - Dodatna porcija keksa! Mora da je Den ostavio dobar utisak.

Mišel je otišla s poslužavnikom.

- Izgledaš umorno, mama - rekla je Džeki pomirljivo.

- Pa, pretpostavljam da jesam. Ceo ovaj iznenadni ručak. Nije da se žalim, ne, ali morala sam da pošaljem tvog oca da sinoć u sedam uveče kupi pile. Veliko pile, rekla sam mu sasvim jasno, ali ti znaš kakav je on bez naočara, i tako smo završili s pečenom ćurkom. U julu! Ne znam šta će Den pomisliti o nama. - Zatim, kao da ju je iznenada svladao umor, rekla je: - Da li si sigurna u ovo, ljubavi?

- Jesam.

- Pa, prirodno je da brinem. - To je verovatno bila najučestalija reč u njenom izlaganju.

- Zbog čega tačno brineš, mama?

- Evo, ponovo to radiš.

- Samo dva puta, mama.

- Dobro, nemoj biti preosetljiva. Ali, ti i sama znaš kakva si ponekad. Ulećeš u nešto puna elana, s mnogo energije. Ja to poštujem. Sećaš se onog projekta koji ste svi zajedno radili za školu? Trebalo je zajedno da sašijete tu veliku stvar za prekrivanje kreveta. Mada meni, da budem iskrena, uopšte nije bio jasan smisao toga; u svakom slučaju on nije odgovarao nijednom krevetu normalne veličine, kao što je rekao tvoj tata. Ali sećaš se da si ti dobila nagradu jer si prišila najveći broj tih kockastih komada tkanine jedan za drugi? Svi prsti su ti bili izbodeni i u plikovima od igle! Osvojila si krpenu lutku kao nagradu. Bili smo tako ponosni na tebe.


44

Često je to pominjala, obično za Božić nakon što bi popila čašicu ili dve šerija. Kao da je osvajanje krpene lutke bilo najveće dostignuće u Džekinom životu do sada, njen zenit, i da nikad nije ponovila ništa slično. Ali Džeki nije htela da kvari raspoloženje, pa se samo osmehnula i rekla: - Zorabela.

- Molim?

- Tako sam nazvala lutku.

- Oh, da. Zorabela. To baš liči na tebe, Džeki. Mi smo hteli da je zovemo Džejn. - Iz nekog razloga njoj je to bilo smešno, pa je prasnula u smeh, a Džeki za njom, i toliko su zasmejavale jedna drugu da je gospo-đa Bol završila presamićena preko stolice dok su joj se suze slivale niz lice. - Oh, prestani! - rekla je, pa je dohvatila papirnu maramicu i obrisala lice.

Den je promolio glavu kroz vrata. Izgledalo je da mu je drago što su svi tako dobro raspoloženi.

- Samo sam se pitao gde držite sekiru - rekao je. Gospođa Bol se uozbiljila. Prostrelila je gospodina

Bola ljutitim pogledom. - Nadam se da ti nije dosađivao - rekla je Denu.

- Ne, ne.

- Ponekad bih i sama potegla sekiru na njega.

- Pokazao mi je ono mrtvo drvo u vašoj bašti - objasnio je Den. - Rekao sam da mogu da ga posečem.

- A! To bi bilo sjajno - rekla je gospođa Bol. - Plašim se da će se srušiti i ubiti Mišel ili nešto slično. Znaš, sada je na poslednjoj godini pravnog fakulteta.

- Da, rekli ste mi. - Namignuo je Džeki i izašao napolje.

- Baš divan momak - izjavila je gospođa Bol. - Bez ijedne greške.

- Znači, imam tvoje odobrenje?

- Od kada je tebi važno moje odobrenje? - rekla je gospođa Bol.

- Ipak bih volela da ga imam, mama.

Gospođa Bol je namestila rajf. - Samo ne želim da te ponovo vidim kako patiš.

- Znam, mama.

- Kad se samo setim noći koje sam provela slušajući te kako plačeš u svojoj staroj sobi na spratu kad si se tek vratila iz Engleske. Srce mi se


45

slamalo. Rekla sam tvom ocu, kada bi samo malo više razmislila pre nego što uletiš u nešto.

- O čemu da razmislim? - pitala je Džeki. - O tome da to može da se završi neuspehom? U tom slučaju nikad ništa ne bismo radili, niko od nas. Uostalom, ja uvek razmislim pre nego što nešto učinim.

- Da, ali ne onako kako mi ostali razmišljamo.

A to obično podrazumeva zdravstveno, socijalno i štednju za stare dane. Džeki je i sama pomisao na to zadavala glavobolju.

Gospođa Bol je njeno ćutanje pogrešno razumela kao uzrujanost, pa je brzo dodala: - Oh, krivim ja i njega. Henrija.

- Za moj neuspeli brak?

- Rekla sam tvom ocu, taj momak joj je pomutio mozak - što, ruku na srce, nije tako teško - telefonskim pozivima, pismima i dramatičnim vikend-putovanjima. Vas dvoje kao da nikad niste bili u stvarnom svetu, bili ste na nekoj... planeti ljubavi! - Džeki je izgledala zapanjeno. Kao i gospođa Bol. Zatim je strogo dodala: - Den mi se sviđa. S njim može da se razgovara. On je tip čoveka s kojim uvek znaš na čemu si.

To je bilo njeno konačno i zvanično odobrenje. A procena njene majke joj je, za promenu, neobično prijala - to kad možeš da znaš na čemu si kad si s nekim, umesto da se uvek pitaš, uvek nadaš i uvek bivaš izne-verena.

Gospođa Bol je dodala zadovoljno: - I znaš, mislim da si se malo smirila u ovih šest meseci koliko se zabavljaš s njim.

- Sve do juče nisi ni znala da on postoji - odvratila je Džeki.

- Tebe je tako teško zadovoljiti - rekla je gospođa Bol. - Da sam ti rekla da mi se ne sviđa, ti bi se uvredila. Sada ti govorim da mi se zaista sviđa, a ti opet nisi zadovoljna.

- Tvoj tata ima bušilicu sa sto trideset sedam burgija - rekao je Den zadivljeno dok su se u povratku vozili kroz grad. - To ja želim da dobijem za Božić. - Oh, zaveži.

Den je iznenađeno pogledao. - Molim?

- Sad možeš da prestaneš da se pretvaraš.


46

- Ne znam zašto si tako loše raspoložena, Džeki. Rekao sam da ću mu nabaviti kartu za prijateljsku utakmicu Irska-Argentina, koja je za mesec dana, ako želi da ide.

- Tata? Ragbi?

- Učinilo mi se da je baš zainteresovan.

- Ma, on to kaže tek tako. Ali neće ići. Nikad ne ide na utakmice.

- Videćemo. A tek ćurka tvoje majke! Neverovatno. Mislim da nedelju dana neću morati da jedem.

Sada je već postala sumnjičava. - Dene, jasno mi je da pokušavaš da mi se dodvoriš preko mojih roditelja. Pretvaraš se da si se sjajno proveo.

Den je bio ozbiljan. - Džeki, oni će biti moji tast i tašta narednih bog zna koliko godina. Mislim da je dobro da odmah počnemo da gradimo dobre odnose.

Nasmejala se. - Ti si šašav.

- Ne, nisam. Stvarno su mi se dopali.

- Oni su smrtno dosadni - rekla je.

- Stvarno to misliš? - upitao je Den iskreno iznenađen.

Sviđaju mu se moji roditelji, pomislila je Džeki; to je bio drugi mali šok tog dana, a prvi je bio kad je shvatila da se on dopada njenoj majci. Ipak, možda je u njoj bio problem. Možda ona zaista nije razmišljala onako kako su razmišljali svi drugi. To ju je daleko odvelo: već je imala jedan propali brak u svojoj biografiji. Možda je originalnost precenjena, možda bi ipak trebalo da spusti loptu i počne da živi kao i svi drugi. Čak i tada bi mogla dobro da se zabavlja - pobogu, pogledaj samo Mišel. Uzdanica porodice, pa ipak uspeva da svakog vikenda lumpuje do zore i tuca se s pogrešnim muškarcima. Ona je samo imala dovoljno pameti da se ne udaje za njih i ne napusti sve da bi se preselila u London.

Den je upitao: - Zašto mi nisi rekla ko je Henri? Za Džeki je uvek neprijatan šok kad Henri iskrsne kao tema razgovora.

- Rekla sam ti.

- Nisi mi rekla da je kritičar restorana. Nisi mi rekla da je poluslavna ličnost.

- Dene, molim te.

- Čak sam i ja čuo za njega, a ja i ne pratim članke o hrani. Što se mene tiče, hrana je hrana. Ne zanima me nikakav cordon bleu koji moraš


47

da loviš po tanjiru. - Pogledao ju je. - Samo si mi rekla da je pisac, kao da piše kompjuterska uputstva, ili tekstiće na poleđini kutija od cerealija.

- Mislila sam da to nije važno.

- Da je tvoj muž velika medijska zverka u Londonu?

- On uopšte nije velika medijska zverka.

- Svake nedelje mu izlazi fotografija u novinama! Nije da ja kupujem te tabloide - dodao je brzo. - A čak i kad bih kupovao, to bi bilo samo zbog sportske rubrike.

- Henri je kritičar restorana koji je stekao reputaciju pišući kontroverzne kritike. On piše zlobne i odvratne stvari, i još je plaćen za to. Jaka stvar.

- Samo mislim da je to zanimljivo. To što nisi ništa pomenula. Možda si mislila da ću biti ljubomoran.

- Nisam to mislila.

- Jer, znaš, i ja imam dobar posao. Možda nisam slavan, ali mi dobro ide. - Da je isturio vilicu još samo malo morao bi da ide na operaciju. - Mislim, pisati o hrani... kakav je to uopšte posao? - Nikakav, sudeći po njegovom tonu.

- Nekada je bio kuvar. To je valjda prirodan razvojni put. - Nije ga branila. Samo je iznosila činjenice.

Den se samo zlobno smeškao. - Znači on voli da ide okolo s kuhinjskom keceljom na sebi i da spravlja omlete koji se tope u ustima? Nikad ne bih mogao tako nešto da radim.

Naravno da ne bi kad ne ume da kuva. Sinoćnji kari još je izazivao mučninu u Džekinom stomaku.

- Pa, svakome ono što mu pripada - rekla je u nadi da će Den napokon promeniti temu.

Nije je promenio. - Sigurno ste često išli na žurke. Na razna otvaranja, gala večere, kojekakve šljašteće balove...

Džeki se trudila da govori ljubazno i smireno. - Jesmo, u početku.

Izlazili su doslovno svako veče. U početku je beskrajno uživala u tome. Zatim je to počelo da je zamara. Počela je da sumnja kako neprestano izlaze samo zato što Henri u stvari ne želi da provodi večeri nasamo s njom.

- Sigurno ste upoznavali mnoge slavne ličnosti? - pitao je Den. Lice mu je poprimalo zelenu boju.


48

- Dene, molim te, gledaj ispred sebe dok voziš. - I rok zvezde.

- Dene! Kamion! - Uhvatila se grčevito za tablu s instrumentima jer samo što se nisu sudarili. Mahnula je vozaču u znak izvinjenja.

Kad su se vratili u svoju saobraćajnu traku Den je promrmljao: - Izvini. Oboje su bili uplašeni.

- Dene, moraš prestati s tim. Mislim da se oboje osećamo loše zbog toga.

- Znam.

- Trebalo bi da razmišljamo o našem venčanju. Venčaćemo se! Koga je briga za Henrija i za to kako on zarađuje za život?

- U pravu si. Stvarno mi je žao, Džeki. To je možda samo zato što sam danas upoznao tvoju porodicu. Osećam se kao uljez, jer je Henri tamo stigao pre mene.

- Pa, jeste. Samo što moja porodica nije mogla da ga podnese.

- Stvarno? - odmah je živnuo.

- Stvarno. I, molim te, dosta o Henriju.

Sada već oraspoložen, spustio je svoju veliku šaku preko njene, a ona se na trenutak osetila potpuno iznureno.


49

5.

Leh kaže da je u njegovoj zemlji - nije rekao u kojoj tačno - običaj da se priredi velika žurka kad god neko dobije „prsten“. Tada se, opisao je on, okupi gomila ljudi, hrane i pića bude u ogromnim količinama i gosti pijano pevaju i uzvikuju zdravice kojima se mladoj želi sve najbolje u budućnosti.

- To se zove veridba - rekla je Ema hladno. - Sumnjam da je to izvorna poljska tradicija. I mi ovde slavimo veridbu.

- U tom slučaju, zašto nisi organizovala žurku za Džeki? - odvratio je on jednako hladno.

Iz nekog razloga Ema se užasno iznervirala na te reči. Čitave nedelje je zvala telefonom Džekine prijatelje, rezervisala je kafić za žurku i poručila veliku količinu rolnica s viršlama i štapića sa sirom.

- Ali ja ne želim da pravim veridbu - rekla je Džeki, i to je zazvučalo nekako konačno. - Uostalom, još nisam ni razvedena. Zar to ne bi bilo neumesno?

Denova porodica i prijatelji su se izgleda slagali s tim jer niko od njih nije bio slobodan tog dana, a sve zbog raznih obaveza kao što su zakazani tretmani kod fizioterapeuta koje je nemoguće pomeriti i neodložnih obaveza njihovih bebisiterki. To je bilo opravdanje Velikog Konela i Fione.

- Ona se još nije ni porodila - rekla je Džeki Denu.

- Pa, očekuje se svakog dana. Pretpostavljam da samo žele da budu sigurni. - Ali činilo se da je i njega ta situacija uvredila i razbesnela. Niko iz njegove porodice neće doći osim njegovog mlađeg brata Rorija. A on uvek obeća da će doći, pa se onda ne pojavi. To je izgleda bio njegov zaštitni znak.

- Ponovo ću ih nazvati - rekao je. - Reći ću im da bih voleo da dođu. Da očekujem da dođu.

- Dene, slušaj.

- Ne! Nas dvoje ćemo se venčati, a oni ne mogu da se zamaraju dolaskom na našu veridbu? Kako bi to trebalo da shvatim?

Poruka je jasna, pomislila je Džeki. Mora da ih izvuče iz ovoga.


50

- Slušaj, ja uopšte i ne želim veridbu - rekla je glasno. - To je bila Lehova ideja. Više bih volela... devojačko veče!

- Šta je to? - upitao je Den oprezno.

Džeki nije baš bila sigurna, ali je rekla puna samopouzdanja: - To je kad se skupe najbolje prijateljice buduće mlade i poklone joj korisne stvari za njeno venčanje. Kao što su tosteri i dijafragme.

- Ti bi to volela?

- Da, volela bih! Ali ako ti baš očajnički želiš da proslavimo veridbu...

- Ja? Ne, ne.

- I ne bi ti smetalo ako su to samo žene?

Kao da mu je kamen pao sa srca. - Mislim da bih mogao da se pomirim s tim. Ali za samo venčanje daćemo sve od sebe, važi?

- Sjajno!

Bilo joj je drago što ga ponovo vidi srećnog. Bila se brinula da je počeo da razvija neku vrstu opsesije prema Henriju. Ali scena u kolima kad su se vraćali od njenih roditelja kao da je malo pročistila vazduh. Den je opet bio onaj stari, opušten, radovao se venčanju. Zapravo, preuzimao je na sebe gotovo sve poslove oko planiranja venčanja. Džeki je osetila olakšanje, ali nije to pokazivala jer nekako nije priličilo budućoj nevesti da potpuno nezainteresovano sve pripreme za venčanje prepusti svom budućem mužu. On joj je pokazivao brošure i cenovnike, a ona je samo klicala od zadovoljstva jer, pored toga, nije imala šta drugo da radi.

Ema je stoički podnela vest da će umesto proslave veridbe biti priređeno devojačko veče. - Samo ću otkazati one štapiće sa sirom. I otkazaću poziv Lehu.

Na nesreću, predloženi datum nije odgovarao gotovo nijednoj od Džekinih prijateljica. One su barem imale uverljivija opravdanja. Ali kad ju je čak i Mišel odbila, imala je neki važan ispit za koji je morala da buba - mada je Džeki mogla da se zakune da je u pozadini čula muški glas, možda čak i glasove - činilo se da je cela ta stvar osuđena na propast.

- Hajde da ipak odemo u pab - Ema je pokušala da je uteši. - I da se... uletvimo!

Džeki je bila dirnuta. Ema nije mogla da popije ni pola krigle piva.


51

- Ja volim da pijem - izjavio je Leh veselo. Tog dana je nosio crveni prsluk, a desna ruka mu je bila vidno preplanula jer je po ceo dan stajala izbačena kroz prozor kola dok bi on raznosio porudžbine. - Hajdemo, devojke - rekao je. - Napuderišite nosiće, ja vas vozim do paba.

Bacile su pogled kroz prozor na njegov auto - zarđali zeleni ford iz 1989, koji je mirisao na cveće i picu. Na retrovizoru je visio ružičasti zec, a na zadnjem delu stajala je nečitka ali bezobrazna nalepnica na kojoj je, s te udaljenosti, mogla da se razazna samo reč „ženske“. To je samo davalo na težini Eminoj tvrdnji da on nije dostojan da predstavlja Moć cveća u javnosti, i da bi trebalo da zaposle nekog s malo više ukusa, ne-kog ko se neće nabacivati klijentkinjama kad god im donese cveće u kuću.

Džeki je rekla da je to nepravedno i da Leh uopšte nije takav; da se njihove klijentkinje zapravo baš oraspolože kad god je on prisutan. A on nikad nije pokazivao interesovanje ni za jednu od njih, čak ni za onu ženu što mu je prošle nedelje zatakla crvenu ružu u prsluk i rekla mu da joj se javi. Tvrdio je kako je u duši romantičan i da čeka pravu ženu.

- Nisi mu valjda poverovala? - pitala ju je Ema. Sada se obratila njemu, ledenim glasom: - Hvala u svakom slučaju, ali ja ću da idem peške.

Leh se zagledao u nju. - Otkako sam počeo da radim ovde trudim se da budem ljubazan prema tebi. Razgovaram s tobom. Opušten sam. Ali ti kao da imaš neki problem sa mnom.

- Nemam ja problem s tobom - rekla je odlučno. - Ali ovo veče je samo za devojke.

- Čak i da jesam devojka, ti ne bi volela da pođem s vama.

Džeki nije mogla da zamisli Leha kao devojku. Dena možda i bi, mogla je da ga zamisli kao neku kršnu hokejašicu s kacigom na glavi. Henri bi, naravno, bio prelepa devojka, sva napaljena i senzualna i sa savršenim butinama koje se nikada neće nagojiti. On je to ionako već bio.

Ponovo je pogledala Leha, koji je sada ozbiljno razgovarao s Emom. A pogledaj samo Emu! Crvenih obraza i vidno uzrujana.

- Možda samo ne voliš Poljake, da nije to u pitanju? - rekao je.

- Kakva gomila gluposti! - odbrusila je Ema.

- Neki veoma dobri ljudi su Poljaci. Poslednji papa bio je Poljak. A svi znaju da je on bio pravi laf!


52

- Dosta! Idemo u pab! - rekla je Džeki veselo. Nije želela da se njihov sukob završi tučom.

Ali Leh je samo mrko pogledao Emu. - Možda oboje bolujemo od predrasuda. Evo, ja sam došao ovde misleći da su Irci veoma ljubazni. Bio sam u zabludi.

Džeki se očajnički umešala: - Ja plaćam prvu turu!

- Mislim da više nisam raspoložen za piće. - Zgrabio je ključeve od kola i otišao.

Posle toga ni Ema nije bila ništa bolje raspoložena. A nije ni Džeki, ali mesta u pabu već su bila rezervisana, a trebalo je pojesti i sve to pecivo s viršlama, pa je pokorno otišla u malo kupatilo u zadnjem delu cvećare, popravila karmin i pokušala da zaliže kosu. Ali kosa se ponovo digla, svaka dlaka na svoju stranu. Ljutito je izvadila iz torbe bocu ekstračvrstog laka za kosu, i počela obilato da se šprica njim.

Henri nije odgovorio na njeno pismo. Ona to nije ni očekivala. Dobro, možda jeste. Barem nekakav odgovor! Ipak, ljudi ne dobijaju svakog dana pismo u kome im neko saopštava da će uskoro biti razvedeni. To je sigurno mnogo uzbudljivije od računa za struju i flajera s ponudama koje se ne mogu odbiti.

Uhvatila je sebe kako svakog jutra proverava poštu, ne znajući tačno šta da očekuje. Sigurno ništa mnogo neobično, sigurno ne pokajničko pismo u kome je moli da to ne čini, da mu je žao zbog svega i da će je voleti do smrti. Henri nikad nije pokazivao svoja osećanja; Džeki je neprestano morala da dešifruje izraz njegovih očiju i položaj njegovih obrva, ili nekakve tihe uzdahe koji su mogli da znače ushićenje ili očaj. U početku je mislila da je to tipično za nekoga ko radi kao kritičar; da je njegova dužnost da ne dozvoli drugima da vide šta misli sve dok to mišljenje ne objavi u novinama, pa da se to nekako prenelo i na njegov privatni život. Tada joj je to čak izgledalo seksi; sva ta nedokučivost i mnogi prijatni sati koje je provodila razmišljajući o tome šta on zaista misli. Naravno, sada je znala da se on samo bio uživeo u ulogu velike moćne zvezde, i da obično ne razmišlja ni o čemu osim povremeno o prolaznim probavnim tegobama.

S druge strane, Henri je mislio da je ona preterano osetljiva. Suviše vremena je posvećivala napuštenim životinjama i nepoznatim ljudima koje je sretala po prodavnicama, i uopšte je mnogo razmišljala o tome kako je život nepravedan. Ponekad bi ga uhvatila kako je posmatra kao da misli kako ona ne ume pristojno da se ponaša. Ali zamislite svet pun


53

henrija! Zagonetnih i neprozirnih, ljudi koji savršeno vladaju sobom. Bio bi to sumoran i dosadan svet.

Zaista, činjenica da joj nije odgovorio na pismo bila je samo još jedan dokaz: neka je nek se pita da li ga je uopšte primio, ili se možda preselio, ili je možda poštar zaturio pismo. Najbolji način da je uznemiri jeste da joj uopšte ne odgovori. Jer odgovoriti bi značilo priznati da su njih dvoje imali nekakav zajednički život. Zajedničku prošlost. Čak ni to nije mogao da prizna.

Bila je potpuno zapanjena načinom na koji ju je ignorisao. Posle svega što joj je učinio! Ah, ma on je jedan umišljeni cinik, što je oduvek i bio.

Velma je rekla da to nije važno. Upravo se spremala da pošalje dokumente za razvod u Englesku, a posle toga sve će se odvijati brzo. - Zakaži venčanje - rekla je Velma Džeki. Džeki nije htela to da učini. Nije htela da urekne stvar. Ali Den je insistirao na tome i neprestano je pričao o tome, i ona je na kraju popustila, pa su odlučili da to bude 14. oktobar. Nosiće venčanicu, iako se neće venčati u crkvi, a posle toga će otići negde na tronedeljni medeni mesec.

- Kuda uopšte idete? - raspitivala se Ema dok su sedele, same, u praznom pabu zagledane u četiri poslužavnika puna rolviršli i još jedan s mini picama. Njeno pitanje odzvonilo je u tišini. Sve je izgledalo pri-lično tužno posle tolikih priprema, ali nijedna od njih dve nije htela to da prizna. - Ponovo Kosta del Sol?

- Oh, ne - rekla je Džeki. - Razmišljamo da odemo u Montanu. Ili možda Nepal.

Usledila je kratka tišina.

- Zavisi od vremena - dodala je zamišljeno. - Zimi je tamo prilično hladno, naročito na velikoj nadmorskoj visini. Ali, priroda je božanstvena! Pa svi ti monasi i ostalo što ide uz njih, da ne pominjem Everest. Den je predložio da idemo na planinarenje. Makar do prvog logora. - Uzela je zalogaj kobasice i dodala: - Montana je spektakularna. Jelouston park je tamo. Sjajno za šetnju i slično. Kažu da možeš da vidiš i medveda ako dovoljno dugo stojiš nepomično.

- To je njegova ideja, zar ne? - pitala je Ema iznenada. Nju niko nije mogao da prevari.

- Nije! Razgovarali smo o tome i dogovorili se da hoćemo da uradimo nešto što nije uobičajeno. Da provedemo malo vremena u prirodi.


54

- Ali, Džeki - Ema nije popuštala. - Sećaš se da si se onesvestila kad smo videle miša u magacinu? Kako planiraš da podneseš medvede u Jeloustonu? Ili da se popneš do pola planine?

- Ne znam. - A moraće i da nose odvratne velike čizme i čitavu planinarsku opremu. Den joj je pokazao kako ta oprema izgleda u jednom časopisu o rekreaciji u prirodi. Popustila je: - Dobro, to jeste bila njegova ideja. - Možda je pogrešila što nije malo aktivnije učestvovala u pripremama za venčanje. Sada će provesti vrlo aktivan medeni mesec.

- Nadam se da mu nećeš dopustiti da te promeni, Džeki - rekla je Ema.

- Naravno da neću! - Brzo je promenila temu. - A šta je s tobom?

- Šta sa mnom?

- Ema, već dve nedelje si veoma loše raspoložena. Šta nije u redu?

Ema je izgledala kao da će pokušati to da porekne, ali ipak je odlučila da prizna. - Možda zbog svih tih priča o venčanju. Mislim, drago mi je zbog tebe i Dena. Ali, nama koje smo same nije lako.

Džeki je bila iznenađena. - Ali mislila sam da ti ne želiš nikog. Nikada nisi pokazala da si zainteresovana.

- Pretpostavljam da nisam - odgovorila je Ema zamišljeno. - Ali, to ne znači da nemam... potrebe. Kao i svi drugi.

Nikada do tada nisu razgovarale o Eminim potrebama. Džeki je mislila da je sve što je Emi potrebno jedna špahtla i nekoliko vreća zemlje.

- Pretpostavljam da bi mogla... da pronađeš nekog za, ovaj...

- Za seks? - rekla je Ema. - Da.

Ema se namrštila. - Ali ja ne poznajem nijednog muškarca. Osim onog tipa koji živi iznad mene, a on je čudak.

- Sigurno postoji neko koga si previdela. Neko koga viđaš svakoga dana?

- Oh, da! Onaj momak u radnji na uglu gde kupujem ručak!

- Ne! Leh. - Leh? - Da.

Usledila je kratka tišina. Zatim: - Ne mogu da verujem da si njega predložila.

- Zašto da ne? Očigledno je da ste vas dvoje ludi jedno za drugim.

Međutim, Ema ju je gledala u neverici. - Ali, ja ne podnosim Leha. Muka mi je kad samo pomislim na njega. Pa da je poslednji muškarac na


55

svetu ne bih se smuvala s njim. Kako ti je uopšte palo na pamet da on može da mi se sviđa? - Vilica joj je blago podrhtavala.

- Izvini - prošaputala je Džeki. - Očito sam pogrešno protumačila signale.

- Možda sam očajna, ali nikad ne bih pala tako nisko.

Džeki je batalila tu temu. To je samo pokazalo koliko je loše procenjivala ljude. A to je bilo zabrinjavajuće jer je verovala da ljudi s godinama postaju mudriji. Zapravo se nekako oslanjala na to, to ju je oslobodilo obaveze da razmišlja o penziji i štednji za stare dane. Mislila je da će tada već biti dovoljno mudra i imati neku pametnu ideju kako da zaradi novac. Nikada nije pomislila da bi s godinama mogla postati gluplja. A tek joj je trideset četiri. Kakva li će biti u sedamdesetoj ? Nije smela ni da razmišlja o tome.

- Ne znam kako si uopšte mogla da pomisliš da mi se Leh dopada.

- Završili smo s tom temom, Ema. - Oh.

- Osim ako ti ne želiš da i dalje pričamo o njemu?

- Ne želim! - Ipak je sva pocrvenela. - Hoćemo li još po jedno piće?

- Misliš da je to pametno? Već si popila pola.

- Mogla bih da izađem na kraj s još jednom polovinom - rekla je Ema hrabro.

Dok je sedela sa svojom prijateljicom, ogovarala muškarce i razmišljala da li da poruči još jedno piće, Džeki je iznenada osetila zadovoljstvo. Cinjenica da joj Henri nije odgovorio važna je samo ako ona dozvoli da bude važna. Sada je za sebe našla novo mesto u svetu, novu vezu, a Henrija će izbaciti iz svog života isto kao što je on izbacio nju iz svog.

Sada je razmišljala o Denu, kako sprema večeru kod kuće, povremeno baca pogled na sportske rezultate na televiziji i pita se u koliko sati će se ona vratiti kući. Čeka je.

Zatim je shvatila koliko je sebična. Potpuno zaokupljena Henrijem, prepustila je Denu da organizuje čitavo venčanje! A on je već bio toliko strpljiv, svaki drugi muškarac bi zaključio da ona nije vredna svega toga. Čak ni neprijatnost koju je sigurno osetio kada je svojim roditeljima predstavio udatu ženu nije ga pokolebala. I kako je samo uspeo potpuno da zaboravi na Henrija, dok je ona provela proslavu svoje veridbe sve vreme se pitajući zašto Henri nije odgovorio na njeno pismo!


56

Otići će u Nepal. Ništa drugo nije važno, samo da bude s Denom. I s još dvanaest šerpasa, na pola puta do prvog baznog logora na Everestu.

- Čemu taj osmeh? - upitala je Ema podozrivo.

- Udajem se - rekla je Džeki, sada već sa širokim osmehom. - Srećna sam.

Prvi put od kada ju je Den zaprosio zaista je osetila da ima čemu da se raduje.

Den je bio kod kuće, sam u mraku, sklupčan pored daljinskog upravljača za video, disao je glasno i brzo. Pica kraj njega već se ohladila, a televizor je iz ćoška bacao treperavu svetlost po sobi. Zvuk je bio neujednačen a osvetljenje loše, ali to nije bilo važno - taj film niko neće nominovati za Oskar. A sada ono manje zanimljivo. Den je nestrpljivo čekao da ponovo počne akcija. Kamera se naglo pomerila, zatim prešla preko čitave scene, da bi na kraju polako počela da zumira krupni plan. Den je prešao jezikom preko usana i nagnuo se napred. O, da. To. Baš to. Stani tu. Uperio je daljinski upravljač i slika se zamrzla.

S ekrana je pravo u Dena gledao Henri Hart. Na sebi je imao sivo odelo i belu košulju, a sam bog zna da to nisu njegovi pravi zubi. Posle deset godina igranja ragbija Den je umeo da prepozna dobru protetiku kad je vidi, i mrzovoljno je zaključio da za Henrijev zanosan osmeh ipak nije bio zaslužan dobar protetičar. Pogledaj samo svu tu kosu! Ima je na tone, talasasta i sjajna, dok je Den već počeo svakodnevno da nalazi či-tave pramenove u svojoj četki. Henrijevo lice ipak nije tako savršeno, Denu je bilo drago da to primeti; nije imao pravilan, rimski nos, niti jagodice kojima bi mogao da seče hleb, ništa slično. Zapravo, najupadljivije su bile njegove oči. Neobično plave i prodorne i harizmatične, crko dabogda! Bilo je jasno da svaka žena može da se primi već i samo na te oči.

Gledano s pozitivne strane, Den je viši - i to mnogo. Zapravo, u poređenju s ljudima koji stoje oko njega, Henri je zaista vrlo nizak. Izuzetno nizak. Pravi kepec! Ali, čekaj, kada je odmrzao sliku i premotao je malo unapred, Den je video da se Henri zapravo bio nagnuo nekako opušteno i zavodnički preko klupe, a kada se polako uspravio shvatio je da je visok preko sto osamdeset. Kučkin sin! Den se pitao kako li on iz-gleda bez tog odela. Da li je sav vitak i mišićav? Ili je već počeo da dobija


57

naslage sala? Ah, kada bi ga ostavili samog s Henrijem samo na pola sata - na terenu za ragbi, naravno - ubrzo bi otkrio da je on zapravo običan gradski momak bez imalo kondicije.

Neravnomerno dišući, Den je uzeo zalogaj masne i hladne pice i ponovo pritisnuo dugme play. Znao je da ne bi smeo ovo da gleda. Ili da je trebalo da kaže Džeki kako je slučajno naleteo na snimak njenog venčanja dok je tražio praznu kasetu da snimi 101 najbolji potez u istoriji ragbija. Ne može se baš reći da je kaseta bila sakrivena. Ali nije ni nemarno ostavljena tako da privlači pogled.

Hteo je samo da vidi kako izgleda taj Henri, to je sve. Bila je to prirodna radoznalost. Samo pet minuta, onda će je vratiti nazad. To čak može da bude terapeutski, kao kad probuši neki plik posle treninga.

Na videu su se sada ređali tipični prizori s venčanja, dok je kamera pratila Henrija kako prolazi kroz crkvu. Den je ponovo mogao da vidi Henrijeva široka leđa i svu tu kosu dok su ga pozdravljali rođaci i prija-telji koji su sedeli na klupama s obe strane prolaza.

Čuo je uobičajene fraze koje se mogu čuti na venčanju: „Srećno!“ i „Još nije kasno da se predomisliš!“. Henri se osmehivao, rukovao, tu i tamo bi ponešto odgovorio što bi zasmejalo one oko njega. Ma hajde, pomislio je Den, to baš i nije tako jebeno smešno. Napokon, napokon, pošto je napravio cirkus od svega toga, stigao je do oltara i zauzeo svoje mesto kraj krupnog, dobro uhranjenog tipa koji je takođe bio u svečanom odelu. Kum. Dejv, čuo je da ga tako zovu. Zagrlili su se, potapšali po leđima, zatim je Henri rekao nešto zbog čega su se obojica osmehnuli. Prokleti komedijaš!

Kamera je, na sreću, ostavila Henrija da stoji tamo i polako i pompezno prešla preko okupljenih gostiju, red po red, kao da gledaocu želi da kaže: vidi kako je mladoženja važan i popularan. Pogledaj koliko se mnogo ljudi tu okupilo, koliko je mnogo njih doputovalo u Irsku i doteralo se za tu priliku. Sve tipovi iz Flit strita, pomislio je Den zlovoljno, iako nikad nije kročio nogom na Flit strit i ne bi umeo ni da ga pronađe na karti. Ali prepoznao je stil, a ova gomila nije imala mnogo stila uprkos svoj toj skupoj odeći. Na spisku Denovih svatova možda neće biti mnogo poznatih ličnosti, premda je njegov brat od tetke popularan pevač kantri muzike, ali, za ime boga, niko od njih neće se pojaviti tako obučen.

Kamera je sada zastala na Džekinoj majci, koja je sedela u prvom redu, šćućurena na samom kraju klupe kao u strahu da će se neko


58

iznenada pojaviti i reći joj da je došla na pogrešno mesto. A bila je u svojoj crkvi, na venčanju svoje ćerke! Den oseti sažaljenje. Gomila drugih rođaka sedela je oko nje, svi u novim odelima i sjajnih, crvenih noseva. Gospođa Bol, svesna da je sada pred objektivom, sela je uspravno i namestila haljinu koja je bila neobično slična onoj koju je nosila Doroti u Čarobnjaku iz Oza - i uspela je da, za kameru, razvuče usne u usiljen, neprirodan osmeh.

Samo je Mišel zračila samopouzdanjem. Kamera se usmerila na zadnji deo crkve, do koga se Mišel iskrala u svojoj haljini deveruše boje kajsije da prenese poruku nekom od razvođača. Ugledala je kameru, osmehnula se i veselo mahnula. Dobra devojka, pomislio je Den. U Denovim mislima ona je sada sedela na njegovoj klupi. Podsetio je sebe da pokuša da je spoji sa svojim mlađim bratom Alenom.

Gde su Henrijevi roditelji? Den je ubrzao traku. Da li su to oni, u drugom redu? Izgledaju suviše prijatni i skromni da bi mogli da stvore nekoga kao što je Henri. Ali žena je imala iste neobičnoplave oči, a i bili su otprilike tih godina. Živo su razgovarali o maloj zlatnoj pločici s nekakvim natpisom koja je stajala na klupi ispred njih, a kamera je zumirala taj predmet.

- “Molite se za Patrišu O'Liri“ - pročitala je ona.

- Da li to znači da je ona sahranjena tu ispod klupe - pitao se on.

Oboje su pogledali ispod klupe kao da su očekivali da će iznenada ugledati par stopala kako viri iz poda.

- Mislim da to samo znači da je ona bila donator za ovu klupu - rekla je.

- Ah - odvratio je on. - Hajde ipak da se pomolimo za nju.

Kamera je prešla na Emu, koju je Den upoznao tek pre nekoliko dana. Nosila je braon haljinu, sačuvaj bože! Pa ipak. U tom moru drečavoroze, crvenih i ljubičastih haljina ona je delovala nekako normalno.

Zatim se kamera zaustavila na svešteniku, koji je stigao do oltara u svojoj raskošnoj odeždi. Nije bio sam, ubrzo su stigla još dvojica. Tri sveštenika na venčanju! Činilo se da i sami sveštenici misle da je to malo preterano, jer su posmatrali Henrija kao da su očajnički pokušavali da shvate ko je on. Naposletku su odustali i otišli do podijuma, što je samo po sebi bilo težak zadatak jer se oko oltara okupilo mnoštvo prislužitelja desetoro, izbrojao je Den - dok su posvuda stajali buketi cveća i stotine


59

sveća koje su u tom trenutku već predstavljale ozbiljnu opasnost jer je plamen pretio da zahvati svešteničke odore. Neko neupućen bi pomislio da je u pitanju kraljevsko venčanje, pomislio je Den zlovoljno.

Kamera se zatim vratila na Henrija, i Den je za trenutak primetio izraz nezadovoljstva na njegovom licu. Onda je shvatio: čitavo venčanje organizovala je Džeki. Sve do sisate pevačice koja se sada raspevavala iščekujući trenutak kada će zapevati svadbeni marš. Sam bog zna šta će mlada imati na sebi kad se napokon pojavi. Sigurno će biti u raskošnoj venčanici i u pratnji dvadesetak deveruša. Sada je već mogao da zamisli celu pretpriču: listanje časopisa o venčanjima iz kojih su uzimali brojne i međusobno neuskladive teme i ideje, i sve to napokon organizovano uz mnogo para i s mnogo elana ali, avaj!, kakva zbrka. Sve to nije imalo nikakve veze s Henrijem. On je, Denu je to sad bilo jasno, bio sasvim imun na sve što se dešavalo oko njega, stajao je pred oltarom kraj svog kuma i posmatrao ceo taj cirkus svojim smirenim, plavim očima. Štaviše, izgledalo je kao da su svatovi, njegovi svatovi, ljudi iz novinarskog sveta, bili sasvim odvojeni od njega, kao da on nije imao nikakve veze s tim što su se ti ljudi zatekli na tom mestu baš tog dana. Kao da mu čak nisu bili ni simpatični. Zaista, bilo je teško zaključiti šta je on uopšte tražio tu, u toj prenakićenoj crkvi preplavljenoj napadno doteranim svatovima, do kojih njemu, čini se, uopšte nije bilo stalo.

Bio je tu zbog Džeki.

Pre nego što je pevačica uspela da otpeva prvi ton, pre nego što je čak udahnula vazduh, Den je ugledao Henrija kako je naglo, instinktivno pogledao prema vratima crkve. Na licu mu se videlo nestrpljenje, želja da ugleda Džeki. Nije gledao u kameru, ni u sveštenika, niti u bilo kog drugog. Nije davao pet para za njih, shvatio je Den. Zapravo, bilo bi mu draže da se nalazi u praznoj crkvi, da tu stoji sam i čeka da se Džeki pojavi, bez sve te pompe i ceremonije koji su odvraćali njenu pažnju od njega. Venčanje je tek nekakav neprijatan zadatak koji treba što pre obaviti, prepreka koju mora da preskoči pre nego što zauvek stavi svoje ruke na Džeki.

Den je nesvesno škrgutao zubima. Parče pice mu je izgleda zapalo u dušnik, a nije uspeo da ga izbaci i proguta. Nastavio je da leži na sofi dok su se vrata crkve polako otvarala, i za trenutak se pojavila bela haljina. Kamera više nije bila na Henriju, ali Den je u mislima mogao da ga čuje kako diše sve brže i sve pohotnije dok je čekao da Džeki uđe na ta vrata...


60

- Dene? Gde si? - Džeki. Vratila se kući. Den je u panici ugasio video. - Ovde sam!

U pravom trenutku. Provirila je kroz vrata dnevne sobe. - Šta radiš tu u mraku?

- Ah, znaš već. Opet imam glavobolju. - Bilo mu je teško da se pravi bolestan s ogromnim parčetom pice u ruci, pa ga je spustio na tanjir. - Dođi, sedi ovde da gledamo, ovaj... - Bacio je pogled na televizor da vidi šta je na programu. - Emisiju o irskom jeziku.

Zadivljeno je odmahnula glavom. - Gledaš tako poučne emisije.

- Pa, da - rekao je skromno. - Jesi li se lepo provela?

- Jesam. - Sklupčala se kraj njega i on je shvatio da je malo popila. - Razmišljala sam dok sam bila u pabu. O Henriju.

Den se nervozno trgnuo. Ono parče pice mu je napokon izašlo iz dušnika.

Očito je pogrešno razumela njegovo ćutanje. - Nisam htela da ponovo razgovaramo o njemu. Znam da ulažeš veliki napor da sve to ostavimo iza sebe. I potpuno si u pravu. Ali ja sada govorim o sebi.

Obuzet krivicom, Den je samo klimnuo glavom.

- Možda nisam uložila toliki napor kao ti. Suviše sam se bavila njim i sasvim sam zapostavila pripreme za venčanje, i žao mi je zbog toga, Dene.

- Ne, nisi.

- Da, jesam. Vučem se unaokolo i prepuštam tebi da sve sam obaviš. U istoriji nije bilo neveste s manje elana. Ali, to će se sve promeniti, obećavam ti. Slediću tvoj primer. Od sada sve prepuštam Velmi, i više neću ni da pomislim na njega! Nikad više!

- Dobro, ne moraš da donosiš tako drastične odluke.

- Od sada Henri Hart više ne postoji u mom životu. - Ponovo je zagnjurila lice u njegovo rame i ovoga puta štucnula. - Bićemo srećni zajedno, Dene.

- Ja takođe, ovaj, hoću da kažem, da. - Preko ramena je video kako crveno svetlo na video rikorderu trepće - trepnulo je njemu! - i za trenutak je osetio kao da se Henri Hart nalazi s njima u sobi.


61

6.

Henri je toga dana radio kod kuće. Dobro, on gotovo stalno radi kod kuće jer je shvatio da nema razloga da sedi u prenatrpanoj redakciji da bi napisao tekst o holandskom sosu. U svakom slučaju, petak je dan kad on proverava poštu. U kancelariji je sva pisma dobijao spakovana u veliku smeđu kovertu, koja je ove nedelje bila podebela, i sada je polako proučavao različita mišljenja, stavove, uvrede i samozadovoljne pritužbe britanskog javnog mnjenja. Barem onog segmenta populacije koji je čitao njegove članke. Treba da izabere pet najboljih. Ne da bi odgovorio na njih. Nikad nije odgovarao na ta pisma, iako su obično počinjala sasvim ne-vino s „Dragi gospodine Hart“. Ne, ponedeljkom bi ih izručio Roni, koja bi ih prekucala, a zatim objavila pored njegovog članka u narednom subotnjem izdanju.

Tog jutra Henri je već izabrao dva pisma tipa „Šta-ti-misliš-ko-si-ti“, jedno od žene iz Herdfordšira čiji je pab ocrnio dve nedelje ranije i jedno od nekog starog momka koji smatra da Henri nema ni mrvicu talenta za novinarstvo. Pa naravno da nema, ali to uopšte nije bitno. On zna mnogo o hrani, i ne plaši se da javno iznese svoje mišljenje. Glasno. Uvredljivo, ako je moguće. S odmerenom dozom otrovnog humora, da se lakše svari, i ponekom psovkom. To je ukratko bio opis Henrijevog posla, a bio je to prokleto prijatan posao. Prošle godine je dobio povišicu, novi ugovor na dve godine, veoma laskavu fotografiju uz svoje članke, a pokriveni su mu troškovi koje ne biste mogli ni da zamislite. Da ne pominjemo to da je uspeo da ih nagovori da mu daju službeni auto. Pokušaj da dobiješ sve to pišući dubokoumne političke analize za Gardijan ili Tajms!

Ponekad bi Henri u očaju spustio glavu na sto i upitao se kako je, pobogu, dospeo na takvo mesto. Još gore, kako da pobegne odatle? Ako i postoji nekakav izlaz, hoće li mu dozvoliti da pobegne?

U tom trenutku zazvonio je telefon. Bila je to njegova agentkinja.

- Henri! Edrijen ovde.

- Oh. Zdravo, Edrijen.


62

- Bio si vrlo, vrlo nevaljao - prekorela ga je. Oduvek je smatrao da je Edrijen preterano histerična, ali čini se da ona to nikad nije primetila. - Zar jesam? - upitao je oprezno.

- Nemoj da se praviš naivan preda mnom. Dobro znaš da je trebalo da predaš ispravljen rukopis knjige još u sredu.

- Oh, je li?

Edrijen se nije primila na njegov gubitak pamćenja i podsetila ga je, premda bez potrebe: - Dali su mnogo novca za tu knjigu, Henri. - Edrijen je bila naročito ponosna na to zato što je ceo koncept bio njena ideja: Henri Hart. Vodič. Njegova reputacija već je bila takva da nije bilo potrebno u naslovu pominjati „hranu“, ili „restoran“, ili „kritičar“. - Tvoje ime je postalo brend, dušo! - vrištala je Edrijen. U toj knjizi on daje svoj sud o stotinu vrhunskih britanskih restorana. Edrijen je bila ubeđena da će ta knjiga preko noći postati popularnija od svih drugih vodiča po restoranima, možda čak, a to je dodala tiho i sa strahopoštovanjem - popularnija i od Egona Ronija i Mišlenovog vodiča.

Na to joj je on rekao da bi trebalo da nastavi s uzimanjem lekova. Ali ona je otišla i pronašla izdavača koji se složio s njom, i sredila mu je ugovor za dve knjige.

Nije mu bilo jasno o čemu treba da bude druga knjiga. Henri Hart: Još jedan vodič ili neka slična glupost.

- Pozvaću ih da se izvinim - rekao je.

- To sam već uradila. I rekla sam da ćeš im predati rukopis u ponedeljak ujutru. - Zatim je uzviknula: - Prošle nedelje ih je devet restorana zvalo da pita jesu li uvršteni u knjigu! Možeš li to da zamisliš? Drhte kao miševi, od uzbuđenja ili straha. Rekli su im da odu i da kupe knjigu! - Grohotom se smejala. Henri bi ponekad pomislio da je ona malo ćaknuta. - Oh, osećam to u stomaku, Henri. Ova knjiga će biti bestseler!

- Sjajno - rekao je Henri. - Slušaj, neko mi zvoni na vrata. - To je bilo njegovo uobičajeno opravdanje.

- Važi - rekla je Edrijen. - A ponovo su došli i ljudi iz Ja sam slavna ličnost, izvuci me odavde; da li si potpuno siguran...

- Siguran sam - odgovorio je.

- Dobro - rekla je Edrijen s teškim uzdahom koji mu je govorio da je sišao s uma.

- Još nešto - rekao je Henri. - Da li se ti baviš poezijom?


63

Na trenutak je ostala zatečena. - Poezijom?

- Da, Edrijen. Znaš ono, rečenice koje se ponekad, ne nužno, rimuju?

- Znam šta je to. Ali mi ne zastupamo nikakvu književnost, dušo, znaš i sam. To jednostavno ne možemo da prodamo. Što se tiče poezije... - Nastupila je još jedna kratka pauza. - O kojoj vrsti poezije govoriš? Šetam okolo usamljen kao oblak, nešto tog tipa?

- Ne - odgovorio je Henri strpljivo koliko je mogao. - Moderna poezija. Ljubavna poezija, tako nešto.

- Usledila je još jedna duga pauza. - Naravno, to nije moja poezija - rekao joj je. - Napisao je jedan moj prijatelj. Rekao sam mu da ću se raspitati za njega.

- Ah! - Edrijen je očito osetila ogromno olakšanje.

- Među nama, dušo, reci mu da zaboravi na to. Samo gubi vreme. Ljudi više ne čitaju poeziju. Neće moći da je objavi ni u časopisu. Piše li krimiće?

- Ne - rekao je Henri.

- Znaš, možda bih mogla da prodam dobar roman o forenzičarima.

- On ne piše romane. Samo poeziju.

- Predaćeš taj rukopis u ponedeljak?

- Da. - Spustio je slušalicu. Obuzela ga je depresija. Sada će morati da provede ostatak dana, ostatak vikenda, redigujući rukopis; moraće da čita svoje sopstvene kritike, duže nego što inače jesu, a od kojih svaka počinje rečenicom: „Pa, zaista mi je bio odvratan ovaj...“

- Ćao, devojko - rekao je psu koji je ušetao u sobu. Zapravo, hteo je da je pregleda, da vidi ima li buve. Juče se mnogo češala, a takve stvari uvek je dobro zaustaviti na vreme.

Širli ga je sažaljivo pogledala kad se spustio kraj nje i počeo da češka njeno gusto, oštro krzno. Ništa se ne vidi, ali pogledaće ponovo, možda su se sve ulogorile oko repa.

- Mislim da treba da proverimo i taj tvoj mladež pored uva - rekao joj je. - Svi znamo da takve stvari mogu da promene oblik i pretvore se u nešto gadno, zar ne?

Širli je uzdahnula.

- Pa, dobro - rekao joj je Henri. - Ali te stvari ne mogu zauvek da se ignorišu.


64

Zaista bi mogao da skuva kafu i nastavi da radi na rukopisu. Ponekad se pitao šta bi rekli njegovi čitaoci kad bi ga videli ovakvog; uglađeni, arogantni, jezičavi Henri Hart, Kasapin s Noting Hila, muva se po svojoj kuhinji u čarapama i, dok ga njegov pas sažaljivo posmatra, dvoumi se između obične kafe i one bez kofeina.

Nekoliko uobičajenih pisama pomešalo se s pismima čitalaca i, dok ih je rasklanjao da bi na stolu napravio mesta za rukopis, pogled mu odluta na pismo s dna gomile.

Bili su to dokumenti o razvodu. Znao je to odmah, čim je video koverat, po tome koliko je bio težak kad ga je uzeo u ruku.

Seo je na kuhinjsku stolicu. Baš smešno, ali uhvatio je sebe kako se mršti zbog činjenice da pismo nisu poslali avionskom već običnom poštom. Uredno plaća porez, prošle godine je dao dobrovoljni prilog za gladne u Africi, a ipak ga ne smatraju toliko vrednim da bi platili bržu dostavu.

Širli ga je upitno pogledala, očito osetivši da se opšte raspoloženje naglo smračilo. Možda je nekako osetila i da to pismo ima veze sa Džeki. Oh, njih dve, uvek su se igrale i kikotale kao prave drugarice, dok bi Džeki isprobavala razne šešire na Širli. Šeširi! Za psa! A zatim bi je izvela napolje na ciču zimu da je prošeta do parka. Henri je nikada nije puštao iz kuće od novembra do, najranije, marta.

Razvod.

Očekivao je to, naravno. Pre nekoliko nedelja primio je to čudno i kratko pismo kojim ga je upozorila da su dokumenti na putu. Pismo je barem bilo napisano Džekinom rukom, ali moguće je da ga je diktirala njena advokatica, ta Velma Marfi. Bilo je tako čudno i hladno, i uopšte nije ličilo na Džeki. Ili je to možda rezultat njenog nervnog sloma. Da, moguće.

Henri je ponekad maštao o sledećem: da ga je Džeki napustila zbog neke neobjašnjive duševne krize koja ju je obuzela iznenada, kao napad kašlja. Pa, to i nije tako nerazumno kad se uzme u obzir kakva je Džeki. Večito promenljivog raspoloženja i nepredvidljiva, uvek u jurnjavi za nečim za šta se strasno vezala, da bi sve to isto tako brzo zaboravila. Kao što je i njega napustila, kao da je boca mleka koje se preko noći pokvarilo. Ona je osoba prenagljenih i preteranih emocija, loše procenjuje Ijude i donosi pogrešne odluke (osim kad je njega izabrala, naravno) i zaista ga ne bi začudilo kada bi jednog dana njen mozak vrisnuo: „Dosta!“, i potpuno krahirao. Spakovala je jednu malu torbu, a


65

na stolu ostavila poruku na kojoj je pisalo samo „Zbogom!“, i vratila se u Irsku da se oporavi i da pije vitamine, ili nešto slično.

Ponekad, kad bi o njoj razmišljao na taj način, gotovo da je mogao da je razume. Gotovo da je mogao da joj oprosti što ga je tek tako napustila, naglo i šokantno. Bilo je nekakvog objašnjenja, nekakvog razloga. Takvu osobu ne možete smatrati odgovornom za vlastite postupke, zar ne?

Ali, tako je razmišljao samo u trenucima kada se osećao dobroćudno; kada bi, možda, prošao pored vesele grupe male dece u parku, ili video reklamu za koka-kolu i kada bi čitav svet za trenutak izgledao lep.

Ali, kada bi se osećao malo muževnije, kao sada, mogao je da sagleda njeno bekstvo u pravom svetlu: bio je to prilično brutalan primer potpune i nesumnjive ženske nedoslednosti. Zaista, od samog početka je mogao to da predvidi; da nije bio toliko zaljubljen, da nije do te mere uživao u njenom obožavanju i divljenju. U tim godinama trebalo je da zna da tako intenzivna osećanja ne traju dugo, da brzo planu i brzo se ugase, a kada jednom zagrebeš ispod površine postane jasno da tu zapravo ničega nema. Kada joj je bilo dosta, kada je shvatila da se on ne uklapa u njenu nerealnu sliku o ljubavi i braku, jednostavno je spako-vala kofere i otišla. Tek tako. I ostavila njega i Širli, same i iskorišćene.

- Ja te još uvek volim - rekao je Širli. - Nemoj to nikad da zaboraviš.

Njegov advokat mu je rekao da će, budući da su razdvojeni manje od dve godine, ona morati da se pozove na „nedolično ponašanje“ s njegove strane, kao razlog za razvod braka. Taj advokat, po imenu Tom, zapravo je bio običan početnik. Zamenjivao je Jana Najtli-Džonsa, koji je bio zauzet suđenjem Majkrosoftu, ili nekoj sličnoj kompaniji. Tom je pogledao po svom stolu i šapnuo Henriju da sudovi imaju razumevanja, da njihovi standardi nisu previše strogi i da nedolično ponašanje ne mora da bude ništa previše lično.

- Na primer to da mi smrde noge? - rekao je Henri.

- Oh! Ovaj, hmm...

- Šalio sam se.

- Ah! U redu. Pa, sigurno će biti nešto malo konkretnije. Uobičajeni razlozi su, uf, ne znam, da piješ kao smuk. - Pokušao je da uzvrati šalu, a Henri nije mogao da odoli i napravio je potpuno hladnu grimasu koja je zbunila advokata. - Nisam hteo da...

- U redu je. Ne pijem kao smuk. Barem ne radnim danima.


66

Tom je užurbano odgovorio: - Gospodin Najtli-Džons je rekao da će se vratiti u kancelariju sledeće nedelje, i da ne morate da otvorite zahtev za razvod ako ne želite. Samo ga pošaljite njemu i on će se pobrinuti za sve.

Da ga ne otvori? Zahtev za njegov razvod? Da propusti sve te sočne detalje, primere njegovog „nedoličnog ponašanja“? Jedva je čekao da ih pročita! Možda će čak da otvori novo pakovanje jafa keksa, da isključi telefon i ludo se zabavi.

Nemarno je otvorio koverat i rekao Širli: - Kladim se da je pomenula način na koji vozim. I da ne volim da se družim s ljudima onoliko koliko bi ona želela. A to je, budimo iskreni, nemoguće. Niko ne može da ide u korak s njom! Dosta mi je što moram da slušam kretene u redakciji po čitav dan, ne moram i noću da tražim njihovo društvo. Koliko sam puta pokušavao da joj objasnim - ti si mi svedok - da ponekad moram i da radim? Da ne možemo oboje da provodimo dane u šopingu!

Širli baš nije delovala ubeđeno. Zabrinuto je zacvilela.

- U redu - rekao je Henri i završio razgovor s njom. Izvadio je zahtev za razvod braka iz koverte i otvorio ga. Bio je šok za njega kad je video njeno ime otkucano na prvoj strani. Džeki Bol. Podnosilac zahteva. Ispod toga je stajalo njegovo ime. Sve to mu je bilo još čudnije jer nikada ranije nije video zahtev za razvod braka. Još uvek nije mogao sasvim da poveruje u to: Džeki mu šalje taj strogi, otkucani sudski dokument. Džeki, sa svojim nažvrljanim ceduljicama, kratkim porukama na hartijama u boji i brojevima telefona zapisanim karminom. Ali ovo. Preleteo je pogledom preko dokumenta i bilo mu je lakše kad je počeo da se pretvara kako je to njegov vlastiti rukopis koji treba da rediguje. Na prvoj strani sve je napisao kako treba, budući da su tu uglavnom stajale pravne formulacije, a zatim je stigao do razloga za razvod.

Ne učestvuje u potpunosti u porodičnom životu.

Usledio je kratak pasus o tome, ništa preterano strašno, samo gomila eufemizama kojima nije mnogo rečeno. Barem ništa što bi ga nagnalo da počne da urliče i da razbija nameštaj.

Ne unosi se emotivno u brak.

Još jedan kratak pasus o tome. Tu ga je predstavila pre kao nemarnog muža nego kao nekog ko je namerno zapostavlja, kao da je u pitanju nešto što je zaboravio da učini, na primer da pokosi travu. A to je, uistinu, često zaboravljao. Osetio je da mu je iznenada laknulo.


67

Brzo je okrenuo stranu da bi pročitao ostatak. Ali nije bilo više ničeg. Zar je to sve? Samo te dve optužbe? Dobro, optužbe su bile ozbiljne, i mogle su svakom braku da zadaju smrtni udarac. Ali, očekivao je... pa, više od toga. Očekivao je sve moguće napade na njegov karakter, čak i laži. A ona nije pomenula čak ni njegovo promenljivo raspoloženje koje je pred kraj postalo nepodnošljivo, čak i po njegovim merilima. Zar je moguće da to nije primetila? Ili joj jednostavno više nije bilo stalo.

Bio je nezadovoljan onim što je pročitao. Čak razočaran. Nije ličilo na Džeki da bude tako uzdržana. I činilo mu se neumesnim da se jedna tako burna veza poput njihove završi tako kratkom sterilnom listom poput ove. To mu se činilo nepriličnim.

Džeki je pokušavala da izabere venčanicu. Mišel je tog dana izostala s fakulteta da bi joj pomogla, a to je značilo da izvlači gomilu vešalica s različitim haljinama i ponovo ih vraća na mesto.

- O, bože - podvriskivala je. Izvukla je još jednu. Morala je da je drži s obe ruke. - Evo, s ovom možeš da uštediš na šatoru. Svi svatovi mogu da ti stanu pod suknju.

Ema je takođe, doduše nevoljno, pošla s njima, i to samo zato što joj je Džeki rekla da mora, zato što će biti glavna deveruša, budući da je gospođa Bol zabranila Mišel da preuzme tu ulogu.

- Ja to neću moći - Ema je bila uporna. - Ne pred svim tim ljudima koji će da gledaju u mene.

- Niko neće gledati u tebe, svi će gledati u mene.

- Pa šta ću ti onda ja?

- Zato što si mi ti prijateljica, Ema. To je, znaš, nekakva čast.

Ali Ema je sva prebledela, oči su joj bile pune suza, tako da je Džeki morala da pozove Klo, svoju sestru od tetke, da bude druga deveruša. Tada je Mišel istakla, sasvim opravdano, da je Klo najlepša devojka u či-tavoj porodici, verovatno i u čitavoj zemlji, i da je

Džeki trebalo da pozove Morin, koja ima osamdeset devet kilograma. Ali Klo nije razumela kad je Džeki pokušala na fin način da je ubedi da odustane, tako da je morala da se pomiri s tim da će imati deverušu koja izgleda daleko bolje od nje. Povrh toga, Kloina majka je pozvala gospođu Bol i nešto joj rekla - niko nikad nije saznao šta - posle čega je gospođa Bol bila namrštena nedelju dana.


68

Kao da sve to nije bilo dovoljno zamršeno, Den je onda morao tome da prilagodi svoje kumove, pa je pozvao svog najstarijeg brata Pi Džeja da bude njegov kum, zajedno s Velikim Konelom. Pi Džejeva žena Fio-na se onda razbesnela zato što je on bio drugi izbor, i rekla je da se oseća zapostavljenom u odnosu na drugu Fionu i nije mogla da je pogleda u oči kad su bili u klubu. Džeki se izvinjavala Denu što je izazvala metež u njegovoj porodici, ali činilo se da njega Fionini ispadi uopšte ne dotiču, i samo je rekao Džeki da može da ima koliko god hoće deveruša, jer će on pronaći isto toliko kumova; a ako mu ponestane rođene braće, zaređaće po braći od tetaka i stričeva.

Zbog svega toga Džeki je osetila potrebu da pobegne na Tahiti i uda se na plaži, gde će kum i kuma biti dva obična kokosa. Ali nije smela da predloži malo skromnije venčanje, ne sada kad je Den dodao još stotinu ljudi na spisak svatova, koji se tako naduvao na četiri stotine zvanica.

- Da li ti poznaješ sve te ljude? - pitala se da se nije malo zaleteo i počeo da preteruje.

- Naravno - odgovorio je. - Bil, Klif i Bagzi su moji drugari iz škole. - Kasnije je saznala od njegove majke da su išli zajedno u obdanište, da ih nije video od svoje pete godine i da mu je bilo potrebno nekoliko nedelja da im uđe u trag. Čini se da je i njegova majka bila iznenađena razmerom tih priprema, a naročito je bilo čudno to što, zbog količine lekova koje je uzimala, nije primetila da se on već godinama pripremao za to. Tokom jedne od njenih poseta kad je bila posebno pričljiva, a to nije bilo često, otkrila je da je tražio od nje adrese nekih daljih rođaka koji žive u Australiji, a koje je hteo da pozove na venčanje.

Očito je odlučio da napravi spektakl. Iz nekog razloga Džeki je pretpostavila da će on biti veoma opušten oko svega toga, ali dogodilo se upravo suprotno. Prošle noći je do ponoći razgovarao telefonom s ne-kim poznanikom kojeg je pokušavao da izmoli za broj telefona jednog osmočlanog benda koji svira na svim snobovskim venčanjima.

- Nije važno ako ne dobijemo taj bend - umirivala ga je Džeki.

- Šta, zar hoćeš da neki di-džej pušta Madonu do četiri ujutru? - odvratio je nervozno.

Džeki voli da sluša Madonu. Voli i žurke na kojima di-džejevi puštaju muziku, i nadala se da će tako biti i na njenom venčanju. Sada joj je postalo jasno da se to neće dogoditi.

- Koliko će sve to da košta? - usudila se da pita.


69

- Nemoj da razmišljaš o tome - rekao je i ponovo podigao slušalicu. - Uzgred, na prijem stižemo helikopterom.

Pomislila je kako će morati da nabavi kratak veo, jer bi dugačak mogao da se uplete u elisu i otkine joj glavu.

Mišel je i dalje razgledala haljine okačene na vešalicama. - Pogledaj ovu - model „pastirica“. Još samo da ti nađemo dve ovce.

- Nameravaš li i dalje da se sprdaš, ili ćeš mi pomoći?

Mišel je bila iznenađena. - Nije on vredan toga da zbog njega izgubiš smisao za humor, Džeki. - Bila je to prva loša stvar koju je rekla za Dena. Džeki je osetila potrebu da se brani.

- Ne radi se o Denu, u redu? Samo... - Uspela je da se osmehne. - Što pre završimo s ovim, pre ćemo otići u pab, to je sve.

- E, to mi se sviđa - Mišel je bila zadovoljna. Već je dva puta pokušala da je odvuče u pab na putu do prodavnice.

Barem je Ema na situaciju gledala malo ozbiljnije. Podigla je haljinu da je Džeki osmotri. - Mislim da liči na tebe.

Haljina je bila kratka i lepršava, u njoj će izgledati nestvarno i čarobno, a boja slonovače savršeno ide uz njen ten. Ali ne, to nije moguće. Ne na svadbi s četiri stotine svatova, s večerom od sedam različitih jela i s gomilom dalekih rođaka i njihovih žena rospija koje će ispitivati svaki njen kvadratni centimetar. Poslednje što joj je potrebno jeste elisa tog prokletog helikoptera da joj podigne tu divnu, lepršavu i jeftinu venčanicu i otkrije njen marks i spenser donji veš. Oblio je znoj kad je samo pomislila na to.

Mišel i Ema su se pogledale. - Druge haljine će koštati deset puta više, a imaće upola manje materijala - savetovala je Ema.

- Hajde ipak da pogledamo - rekla je Džeki i pošla prema drugom delu prodavnice. Prodavačica je krenula za njom na pristojnoj udaljenosti. Očito je mislila da će Džeki izabrati neki od njenih najskupljih modela.

Odeljenje s firmiranim venčanicama bilo je osvetljeno prigušenim svetlom, izdvojeno i nekako značajno. Zatekle su sebe kako govore sasvim tiho, a Mišel je proverila đonove svojih cipela da slučajno nije ugazila u pseću kaku pre nego što je ušla unutra. Kraj ulaza je stajala lutka obučena u klasičnu kreaciju bez bretela s kojom bi se sve Fione od srca složile, ali Džeki bi se čitav dan brinula da joj haljina ne spadne i ne otkrije joj sise usred neke zdravice.


70

Mišel je šapnula: - Pogledaj samo sve te kopče pozadi. Možeš li da zamisliš svoju prvu bračnu noć, a da ti dugmiće, jedan po jedan, otvara Kolin Firt?

- Ili Den, naravno - Ema se diplomatski umešala. Den svojim velikim prstima nikad ne bi uspeo da otkopča te sitne dugmiće. Govorio bi „do đavola“ ili „prokletstvo“, i morao bi da upali sva svetla.

Upitala se kako se sve tako iskomplikovalo. Ili možda nije. Možda se jednostavno nije dovoljno upuštala u to, uprkos svim dobrim namerama. Nije Den kriv što ima tako veliku porodicu, toliko poslovnih prijatelja, toliko ljudi na koje je želeo da ostavi utisak. Niko mu ne može zameriti što želi da to bude stvarno veliki dan. A ona ovde gubi vreme premišljajući se oko haljine, a to je, kad malo bolje razmisli, jedino što se od nje očekivalo da uradi za čitavo venčanje. Sve drugo uradio je Den.

- Probaću je - odlučila je. Uvek može da kupi onu specijalnu lepljivu traku za grudi, i da drži palčeve da će izdržati vazdušni udar propelera. Što joj neće biti od velike koristi ako joj haljina ipak spadne.

Ema je primetila njen izraz lica: - Ne moraš to da obaviš danas, Džeki.

- Ali, moram. Moram. Već sam pogrešila što nisam na vreme poručila venčanicu. Potrebno im je dvanaest nedelja da je sašiju, osam nedelja za prepravke, tri nedelje da ja smršam, dve nedelje da urade nove pre-pravke... - Onda joj je izletelo, pre nego što je shvatila šta govori: - Prvi put nije bilo toliko komplikovano.

Uuuh. Usledila je neprijatna tišina. Ema i Mišel su se samo zgledale, i od straha su prestale da dišu.

- Mislila sam na venčanicu - Džeki se mirno ispravila. - Gospođa Brejdi ju je sašila, sećaš se, Mišel? To je bilo mnogo jednostavnije od ovog obilaženja prodavnica.

Svi su s olakšanjem nastavili da dišu.

- Pretpostavljam da si u pravu - rekla je Mišel sumnjičavo. - Ali ta venčanica je bila mnogo skromnija od bilo koje od ovih, Džeki.

Nije mogla da se seti da joj je to uopšte bilo važno. Sećala se samo uzbuđenja i potpune, iskrene sreće. Ali bilo je glupo praviti poređenja. Ovo je njeno drugo venčanje, na kraju krajeva. Neke stvari već bi trebalo da postanu rutina.

- Možda je samo problem u beloj venčanici - rekla je, da bi umirila devojke. - Možda to nema smisla, kao da se pretvaram da sam devica.


71

- Devica! - Mišel se nasmejala. - Sigurna sam da u celoj ovoj prodavnici nećeš naći nijednu devicu.

Nekoliko budućih nevesta pogledalo je u nju s osećanjem krivice, baš kao i njihove zapanjene majke. Prodavačica je izgledala kao da je spremna da svakog trenutka stisne dugme za uzbunu.

- Zašto uvek moraš da budeš tako cinična, Mišel? - prosiktala je Džeki.

Mišel je mrzovoljno pogledala po radnji. - Jednostavno ne verujem u celu tu priču o srećnom življenju do kraja života.

- I pretpostavljam da sam ja živi primer za to - rekla je Džeki suvo.

- Ne. Zapravo, ti si uradila nešto dobro. Nisi upoznala jednog, već dvojicu muškaraca s kojima si odlučila da budeš srećna do kraja života. Ja još nisam upoznala nekog s kim bih poželela ujutru da ostanem na doručku.

- Kad upoznaš onog pravog, biće ti jasno. - Osetila se glupo izgovarajući tu izanđalu frazu.

- Ali, kako? Kako ću to znati?

- Nemoj mene da pitaš - rekla je Ema.

Mišel je bila uporna. - Znam da sada ne možeš da podneseš Henrija, ali uzmi na primer Dena. Kako si se osećala kad ste se tek upoznali? Da li je to bilo kao da te je pogodio grom?

- Hmm. Ne baš. Bilo je više kao... - Nije smela da kaže kako je to više bio slučaj u kome su oboje nastojali da ubede jedno drugo da joj on neće biti previše dosadan. Uostalom, to je bilo samo na prvom sastanku. Posle toga sve je bilo, pa, odlično. - Ma, slušaj, kad se to dogodi, znaćeš i sama. - Odlučila je da ne ulazi u sve to. Ali Mišel je delovala neraspoloženo. - Stvarno mislim da nikad neću osetiti tako nešto prema bilo kome.

- Naravno da hoćeš. Samo nastavi da tražiš.

- Tražim, ali u ovoj fazi već mi je teško da upoznam nekog muškarca s kojim nisam već spavala.

- Gde si ih upoznala? - Ema se iznenada zainteresovala. Pokušala je da deluje opušteno. - Mislim, izlaziš li na neko određeno mesto? Na kome upoznaješ muškarce s kojima ćeš spavati?

U tom trenutku prodavačica im je odlučno prišla: - Mogu li nekako da vam pomognem?

- Da - rekla je Mišel odlučno. - Tražimo venčanicu za drugo venčanje.


72

- Ah - rekla je prodavačica kao da je odmah razumela situaciju. - Za vas?

- Mora da se šalite - odgovorila je Mišel. Prodavačica je zatim pogledala Emu. - Vi?

- Definitivno ne - rekla je Ema uvređeno.

- Za mene - nevoljno je priznala Džeki. Svi su se okrenuli prema njoj. Prodavačica ju je odmerila od glave do pete, kao da joj uzima mere.

- Da li ste razmišljali o tilu? - pitala je.

- Nisam - odgovorila je Džeki iskreno.

- Pokušajte da zamislite venčanicu od tila. Pokušala je. Videla je sebe, možda s kratkim velom, kako hoda prema oltaru kraj koga je čeka Den u svečanom odelu; i sve se odvijalo savršeno i til je bio savršen - zapravo, mnogi svatovi su uzvikivali „oh“ i „ah“ dok je prolazila, i osećala se dobro, premda je til golicao na pojedinim mestima - sve dok nije prešla otprilike pola puta, a tada je mogla da vidi Dena kako stoji za oltarom, kako se okreće i zadivljeno je gleda...

To uopšte nije bio Den. U njenoj svesti, njegovo mesto za oltarom nekako je zauzeo Henri.

Užasnuta, brzo je odgovorila: - Znate šta, mislim da ću to morati da odlučim nekom drugom prilikom.

- Ako ne volite til, možete uvek da se opredelite za saten.

- Ne. Hvala. Zaista. - S tim rečima izletela je iz radnje.


73

7.

Džeki je upoznala Henrija u jednom pabu u Londonu. Bio je to jedan od onih slučajnih susreta koji se nikad ne bi dogodio da Ema nije bila preterano štedljiva i naterala je da idu podzemnom železnicom, umesto taksijem, od Kraljevskog hortikulturnog društva do njihovog jeftinog hotela, a zatim ih je obe odvela na pogrešnu stanicu. Zbog toga su, posle napornog dana koji su provele obilazeći sajam cveća u Celsiju, završile u nekom pabu koji se zvao Kript, izgubljene i noseći dve begonije, jednu tropsku palmu i nekoliko vrsta paprati.

- Sigurno se na kraju ove ulice nalazi pab Kralj Edvard? Ili Hors i haund? - pitala je Ema dok se nervozno osvrtala na sve strane. Pab je bio osvetljen crvenom erotskom svetlošću i muzika je treštala. Povremeno bi joj stroboskop prešao preko lica, od čega bi njene pege izgledale još veće.

- Ostajemo ovde - rekla je Džeki odlučno. Dopalo joj se to mesto. Odisalo je nekakvom atmosferom punom opasnosti, imala je osećaj da bi tu bilo šta moglo da se dogodi, a to joj je, posle čitavog dana koji je pro-vela s Emom šetajući oko veštačkih bašti, izuzetno prijalo. Uostalom, bilo joj je potrebno da odmori noge i bolno otekla stopala u srebrnim baletankama, koje nisu bile predviđene za velika rastojanja. Zapravo, uopšte nisu bile predviđene za hodanje. Kada će napokon da se urazumi i počne da nosi cipele u kojima će moći da hoda? I kako će sutra uspeti da unese palmu u avion?

- Ovim biljkama sigurno neće prijati duvanski dim - rekla je Ema namršteno kad je spustila saksije na bar i zgađeno pomerila pepeljaru u stranu. - Ipak - rekla je - ovo putovanje je bilo veoma korisno. Zapisala sam sve svoje ideje koje ću realizovati kad budemo otvorile cvećaru. - Uzbuđeno je izvadila svoj notes, a Džeki se potrudila da izgleda kao da je sve to zanima. Trebalo bi da se divi Emi: tako je puna elana, tako revnosna kad je posao u pitanju, dok je Džeki čežnjivo prelazila jezikom preko suvih usana iščekujući piće i odmeravala to mesto.

Pab je bio pun. Gosti su izgledali poslovno i uglađeno, i brzo su ispijali svoja pića. Činilo se da su se mnogi međusobno poznavali, žene su veselo mahale jedna drugoj. Džeki nikada ranije nije videla toliko sja-ja za usne u jednoj prostoriji. Od njene šminke ostalo je samo nekoliko


74

mrlja ispod donje usne, a njen mantil, tog jutra tako moćan i crven, bio je vlažan i blatnjav po ivicama. Ah, dobro. Skrenula je pogled sa žena sjajnih usana i zagledala se u grupu muškaraca koji su sedeli za stolom u ćošku, pili pivo iz flaša, svi lepo oblikovanih mišića koji su se nazirali ispod firmiranih košulja. Očito su se malo pre toga takmičili ko će da stavi više gela u kosu.

- Prestani - prosiktala je Ema kad je uhvatila njen pogled.

- Šta?

- Daješ im pogrešne ideje.

- Samo gledam.

- Ne, to nije samo gledanje. Šalješ im jasne signale. Kod tebe ništa nije suptilno, Džeki.

Stvarno! Samo zato što se neko osmehnuo to znači da je počinio zločin. Ali Džeki nikada nije umela da glumi stidljivost pred suprotnim polom, niti da se pretvara da ju je teško osvojiti. Ne radi se o tome da nije pokušavala. Provodila je sate ispred ogledala uvežbavajući izraz dosade na licu i pokušavajući da posmatra ljude samo krajičkom oka, ne gledajući ih direktno. Ali od toga je samo bolela glava i osećala se izveštačeno i glupavo.

Muškarci su sada gledali u nju, i Džeki je brzo okrenula glavu, zbog Eme. Pored toga, na drugi pogled izgledali su joj nekako sumnjivo.

- Tu nema ništa loše, Ema. Uostalom, prošli su vekovi od kada smo poslednji put bile s muškarcem. - Pokušala je da bude diplomata. Obe su znale da je samo u Eminom slučaju prošlo nekoliko godina i da još nije bilo jedra na vidiku.

Ema je skrušeno povila ramena ispod svog braon kaputa. - Seti se samo svog poslednjeg - rekla je.

- Pa, dobro - Džeki je morala da se složi. U aprilu je imala kratku i neuspelu vezu s jednim asistentom na fakultetu za koga je mislila da će biti sav dubok i misaon, i da će s njim u četiri ujutru razgovarati o smislu života uz flašu viskija. Ali on je voleo čizburgere, odlazio je na spavanje nepristojno rano i voleo je da gleda onu groznu seriju Bafi, ubica vampira.

- Jednostavno nismo bili jedno za drugo - rekla je.

- Možda bi imala više uspeha kada bi malo pažljivije birala - rekla je Ema.

- Šta?


75

- Tvoj problem je što padaš na muškarce koji... ne znam, koji imaju nekakvu auru oko sebe.

- Auru? - to je za Džeki bilo nešto sasvim novo.

Ema obično nije volela razgovore o muškarcima, romantičnim osećanjima i sličnim stvarima. Više je volela da razgovara o geranijumima. Ali večeras je odlučila da progovori.

- Istina je. Nikada ne biraš muškarce zbog neke korisne osobine, na primer zato što dobro izgledaju, imaju dobar posao ili su fantastični u krevetu. Ne, ti padaš na tipove s tužnim očima, ili na momke divljeg izgleda, ili na kvazifilozofe, ili ti se sviđaju jer liče na Džejmsa Dina.

Naravno, morala je da pomene taj slučaj. - On je stvarno ličio na Džejmsa Dina - odbrusila je Džeki. Niko nije kriv što taj čovek nije mogao da sastavi dve inteligentne rečenice. A i ličio je na Džejmsa Dina samo na prigušenom svetlu. Vrlo prigušenom.

- Ti potpuno izgubiš razum u trenutku - nastavila je Ema. - Nikad ne zastaneš da razmisliš.

Zašto joj ljudi to stalno govore? „Razmisliti“ znači „proceniti“, naravno. Odmeriti, analizirati, premeriti, izvagati, izračunati - sve ono u čemu je Džeki bila potpuno bespomoćna - a sve to dok se iz čitave priče ne iscedi i poslednja kap strasti i spontanosti! Da li Ema ozbiljno misli da potencijalnog momka treba tražiti po nekakvom spisku zahteva i standarda? Da ljubav može nastati planskim proračunima i po porudžbini?

- Ne nameravam da završim s nekim samo zato što ima posao, kola i lice od koga mi se ne povraća - rekla je glasno. - Gospodin Pouzdani. Gospodin Odgovorni.

- S kim, onda? S nekim idiotom koji ima auru?

- Odabraću nekoga ko će moje srce naterati da zapeva! - rekla je Džeki u velikom stilu.

Znala je da je tamo negde čeka prava ljubav. Zašto bi inače bilo napisano toliko pesama o njoj? Snimljeno toliko filmova o tome kako momak upoznaje devojku? Čemu sve te silne knjige, slike i poezija o tom ludačkom osećanju koje ti čitavu utrobu veže u čvor, a koje se zove ljubav? Treba samo da bude strpljiva i sačeka da se pojavi.

- Molim vas! - mahnula je barmenu.

On je došao polako, prilično nezainteresovano, pomislila je Džeki. Ipak, bio je mlad, uglađen i prijatnog izgleda.


76

- Da li ste došle ovde na privatnu žurku? - pitao je glasom koji je govorio da mu je jasno da nisu.

- Molim?

Bacio je pogled na paprat. - Ili ste došle da donesete cveće?

- Šta? - brecnula se Ema ledenim glasom. Pretvarala se u divlju zver kad god bi neko uvredio njenu profesiju. Jednom je rekla da su cvećari usamljeni ljudi, isto kao frizeri, glumice i astrolozi. Možda i organi-zatori venčanja, jer oni su takođe ljudi koje niko ne uzima ozbiljno. Ali, gledano iz te perspektive, rekla je tada Džeki, oni sigurno nisu baš tako usamljeni jer, kad ih sve staviš na gomilu, shvatiš da ih ima podosta.

- Nismo znale da je ovo privatna žurka - rekla mu je Džeki.

Podozrivo je podigao obrvu. - Crveni konopac je postavljen ispred vrata.

- Pa da, ali mi smo ga preskočile.

- Znam. Snimila vas je kamera. - Podigao je glavu kako bi mogao da ih pogleda s visine. - Moraću da vas zamolim da odete. Ovo je žurka za goste iz Glouba. Odlazi zamenica glavnog urednika - Norma Džejkobs.

Trebalo je da kažu: - Norma! Pa naravno! - i da se ponašaju kao da im je sve to poznato, ali nisu bile toliko očajne, nisu baš umirale od žeđi, a imale su naporan dan i Džeki je taman pomislila kako bi bilo najbolje da ustanu i vrate se u hotel kad je osetila ledeni vazduh oko svojih nogu, jer su se u tom trenutku otvorila vrata i unutra je ušao visok, pomalo pogrbljen muškarac mrzovoljnog izraza lica, koji je ignorisao sve one koji su počeli da ga pozdravljaju s jedne i druge strane i uputio se pravo prema šanku.

- Pobogu - promrmljala je Ema i pokušala da zaštiti svoje dragocene biljke od promaje.

Nije bio sam. Za njim je ušao još jedan čovek, niži, deblji i ni blizu toliko zgodan, a izgledao je usplahireno.

- Nema razloga da kriviš sebe, Henri - rekao je.

Henri. Džeki je izgovorila to ime u sebi kada je on prošao kraj njih a da ih nije ni pogledao, a palma je nastavila bespomoćno da treperi kad je prošao kraj nje. Bacio se na barsku stolicu malo dalje od njih. Uglađeni barmen je istog trenutka zaboravio na Džeki i Emu i poleteo prema njemu.

- Baš šarmantno - gunđala je Ema.


77

Barmen je uzalud trošio energiju. Henri ga uopšte nije primećivao. Njegov prijatelj je morao da poruči piće dok je Henri samo zurio negde ispred sebe i cepteo. Džeki nikada zapravo nije upoznala muškarca koji cepti, a nije ni verovala da takvi postoje, osim na televiziji, ali Henri je to divno radio.

Ema ga je takođe posmatrala. Pa, bilo je teško odvojiti pogled. - Dobro, mislim da je stvarno cakan. - Ona je i dalje koristila te zastarele reči, kao što su „igranka“ ili „furanje“.

- Ako voliš takvu vrstu - rekla je ležerno Džeki, koja je sasvim sigurno volela baš tu vrstu.

Pored toga što je cepteo, takođe se povremeno pridizao da bi nekim čudnim, izmučenim pogledom osmotrio prisutne. Svaki put kada bi se otvorila vrata paba on bi svojim izrazito plavim očima čežnjivo pogledao u njih kao da želi da pobegne odatle. A pab je vrveo polugolim plavušama koje su pušile slim cigarete. Sam bog zna šta je potrebno da bi neko pobudio interesovanje muškarca kao što je Henri. Muškarca koji je u tom trenutku zapalio cigaretu i pušio u tišini, teskobnog izraza lica.

- Blagi bože - rekla je Ema. - Možda mu je uginuo pas.

Čim je barmen spustio piće ispred njega - viski, naravno - Henri je zgrabio čašu i ispio je na eks, a zatim se vratio svojim mračnim mislima.

Džeki nije mogla da skine pogled s njega. Kao što je Ema rekla, ona ne ume da bude diskretna. Ali, kakva tragedija! Kakva dubina. Već je počela da fantazira kako će ga ona izvući iz tog pakla koji ga je proždirao, šta god to bilo, i utešiti ga tako što će ga priviti na grudi. Mora da je osetio njen požudan pogled jer se iznenada osvrnuo, njegove dubokoplave oči susrele su njene, i ona je osetila kao da je sve oko nje stalo. Kao da joj je neko na srcu istetovirao njegovo ime.

Čula je Emin glas kako joj govori nešto poput: - Hajdemo odavde. Ovde nas niko neće poslužiti pićem. Džeki nije odgovorila.

Zatim ju je Ema, uvek spremna za predstojeću katastrofu, prostrelila pogledom i rekla: - Blagi bože! Zaljubićeš se u njega, zar ne?

Bilo je kasno. Već jeste.

Nešto dalje za šankom Henri Hart je prvi put u životu samog sebe mrzeo. Nije bio prosto melodramatičan; to nije samo prolazni trenutak samomržnje, nekakvo sitno nezadovoljstvo sobom koje će proći posle


78

trideset sekundi. Na to se već bio navikao: imao je spisak svojih negativnih osobina dugačak otprilike kao njegova ruka. Ujutru je, na primer, mrzovoljan i ima veoma kratak fitilj. Prijatelji mu govore da preteruje u svojim šalama i redovno zaboravlja rođendan svoje majke. Pored toga, u nekoj dalekoj prošlosti spavao je s jednom devojkom i nikada joj se više nije javio. Nijednom. Ne, sve u svemu, nije imao iluzije o sebi. Ali kad su u pitanju velike stvari, kao što su iskrenost, odanost i poštenje, i nije bio tako loš. Mogao je ujutru da se pogleda u ogledalo, da upotrebimo taj izraz, i ništa ga nije držalo budnim tokom noći osim kratkih rokova, i ponekad Mendi iz odeljenja za marketing (kojoj bi se, naravno, uvek javio ujutru, čim ustane).

Pred očima mu je lebdelo pismo, mogao je da se seti svake reči.

Dragi gospodine Hart,

Da li ikada zastanete da razmislite kakvu štetu loša kritika može naneti jednom restoranu? Da li ikad pomislite na ljude koji su radili čitav život da bi jednog dana pokrenuli vlastiti biznis koji vi zatim uništite s dve uvredljive rečenice? Da li shvatate da zbog vas ljudi gube posao i ugled, a porodična preduzeća nestaju preko noći? Nadam se da noću mirno spavate.

Pa, posle ovoga sigurno neće mirno spavati. U to je siguran. Zubima će kidati jastuk od muke i pokušavati da se ubije prevelikom dozom guščijeg perja. Medeni mesec je završen. Mora da se suoči s tim: on je propalica. Govno. Arogantni, zlobni, glupi, neodgovorni, pokvareni kreten.

- To je tvoj posao, Henri - rekao je Dejv, koji je sedeo kraj njega, a zatim otpio veliki gutljaj piva da bi lakše progutao punu šaku kikirikija koju je malopre sažvakao. - Ti si kritičar, to je tvoj posao.

- Oh, odjebi.

- Ne mogu - rekao je Dejv. - Moj zadatak je da te vratim na posao.

- Šta?

- Onaj kreten u kadrovskom je rekao da si dao otkaz.

- Pa?

- Pa, ja sam ti jedini prijatelj u čitavoj redakciji i rečeno mi je da te urazumim.

- Dejve, beži odavde.


79

- Hajde, Henri. Hajde da se napijemo, da porazgovaramo o svemu, da se malo rasplačemo, da sve to prespavamo i sutra ujutru se vratimo na posao, šta kažeš?

Henri je samo zurio u njega. Dejv je mislio da on preteruje.

- Zatvorio sam restoran, Dejve.

- I to je dobro, sudeći po splačinama koje su ti servirali. Šta si ono rekao za pečene kobasice u testu? Ah, da, sećam se, da su kao govno u cementu. - Nasmejao se.

Henri ga je razrogačeno pogledao. - Ovde se radi o tome da ljudi ostaju bez posla. Kuvari. Barmeni. Kelnerica po imenu Rouz! - Iznenada je mogao da je vidi kako ga je poslužila tog dana, i prebledeo je. - Bila je trudna.

Dejv je već bio nestrpljiv. - To je njihov problem, Henri. Ako hoće da se bave ugostiteljstvom, moraju biti spremni da izdrže poštenu kritiku.

Ali, ne postoji „poštena kritika“. To nije igra jednakih. Zar je iko, pa i on sam, mogao da poveruje da su restorani i manji hoteli u provinciji spremni da dočekaju velikog londonskog kritičara restorana koji se iznenada pojavi i uporedi ih s njihovim gradskim kolegama? Ne, oni uopšte nisu spremni, baš kao ni taj nesrećnik koji mu je poslao pismo (pismo je bilo bez potpisa, ali Henri je mogao jasno da vidi lice tog čoveka, mogao je da oseti njegov dah). Osetio je potrebu da spusti glavu na šank, ali pred njim je stajalo piće, a i svi bi to primetili. Večeras su svi na okupu, naravno, zato što Norma odlazi. Henri nije želeo da dođe. Ali Dejv je insistirao, rekao je da je to njegova obaveza. Svi će se okupiti sledeće nedelje kad Henri bude odlazio.

- Znaš li šta je tvoj problem? - upitao je Dejv.

- Molim te, objasni mi.

- Previše razmišljaš.

- To sam i sam pomislio.

- Umukni. Uvek sve analiziraš. Trebalo bi da uživaš u svom poslu. Ako se to uopšte može nazvati poslom. Mislim, plaćaju te da bi opisao šta si pojeo za večeru prethodne noći. - Dejv bi obično počeo da stavlja takve primedbe posle drugog pića.

Ne shvatajući zašto se uopšte upušta u taj razgovor, Henri je odvratio: - U pitanju je malo više od toga.

- Da, da, treba da kažeš da li je pašta bila skuvana al dente i da opišeš koje je boje bila jebena supa. Slušaj, čitao sam tvoje kritike, savršeno mi


80

je jasno šta moraš da pišeš. To bih i ja mogao da radim. U stvari, zaboravi čitav ovaj razgovor. Daj taj otkaz. Idi! Ja ću uzeti tvoj posao i jesti na otmenim mestima svake večeri, a sledeći dan ću da provedem žuljajući dupe i, dok čekam da me prođe mamurluk, napisaću koju reč o tome.

Henri je rekao: - A ja ću se prijaviti za rvoj posao. Sediš na stadionu po mećavi, gledaš kako neki tim iz treće lige uništava utakmicu i pokušavaš da zapišeš sva ta imena koje je nemoguće izgovoriti i bla, bla, bla...

- To nije smešno. Ja radim težak posao. To je pravo izveštavanje - rekao je Dejv. - I ne dobijam ni polovinu tvoje plate. Zapravo, dobijam osminu. Ja nemam agenta koji će da zastupa moje interese.

- Nemam ni ja. - Kako je procurila ta vest? Zaista. U redakciji je nemoguće sačuvati tajnu. Uostalom, Henri još nije ni razgovarao s njom, nije mu bilo jasno šta to on, kritičar restorana, može da ponudi nekom ekskluzivnom agentu po imenu Edrijen.

Dejv je dodao: - Zapravo, ne bi me iznenadilo kad bi se čitava ova priča okrenula u tvoju korist.

- Šta? - Henri je bio zbunjen.

- Zatvorio si restoran, Henri. Malo koji kritičar to može. Kad procuri vest, a vest uvek procuri...

Henri ga je ošinuo ledenim pogledom. - Ne misliš valjda da ću pokušati da izvučem neku korist iz toga?

- Poštedi me - rekao je Dejv. - Da si zaista nameravao da napustiš posao zbog ovoga, već bi to učinio. Pokupio bi stvari sa svog stola i otišao. Ne bismo uopšte stajali ovde i razgovarali o tome. - Podigao je svoje piće. - Pa, opusti se i uživaj u žurki, u redu? Uzgred, mislim da se sviđaš Hani. Srećniče.

Zatim je nestao u masi. Henri je ostao sam s neprijatnim ukusom u ustima. Dejv je to morao da uradi, naravno. Da skine njegov udoban ogrtač očaja. Sada je prisiljen da donese odluku: ili da odmah da otkaz i zauvek svrši s tim, ili da ostane na ovoj prokletoj žurki i prizna da je njegova kriza griže savesti bila samo foliranje.

Pogledao je oko sebe, kao da se nada da će neko drugi tu odluku doneti umesto njega. Eno je Norma, sedi tamo već pijana, plače i ponaša se kao da su joj svi ovi ljudi rod rođeni i kao da nijedan dan neće preživeti bez njih; a zapravo treba da počne nov život u Španiji s


81

tridesetogodišnjim muškarcem. Oko nje sedi uobičajena grupa laskavaca - sada su svi izveštačeno srdačni jedni prema drugima, ali već u ponedeljak ujutru počeće grabež oko Norminog upražnjenog mesta.

U baru je već ponestajalo votke i flaširanog piva, i Henri je znao da će ta zabava trajati do jutra. Nije mogao to više da podnese; ni sekund duže na toj neumerenoj, površnoj, jeftinoj, depresivnoj zabavi, i zažalio je što je dopustio sebi da postane deo toga. Ali sada mu je dosta! Biće dosledan svojim uverenjima. Uostalom, uvek može da pronađe posao kao kuvar u nekoj školi ili nešto slično. Pošten rad i poštena plata. Prijaće mu ta promena!

Pripit i samozadovoljan, iskapio je svoj viski, tresnuo čašu na šank i ispravio ramena. Vreme je da napusti to mesto jednom zauvek.

Neko ga je sve vreme posmatrao između dve biljke u saksijama. Lice joj je bilo uokvireno lišćem, tako da se vrat nije video, i Henri je za trenutak pomislio da je ta glava izrasla iz saksije, poput nekog lepog, egzotičnog cveta. Zažmurio je - da li je to od viskija? Ali ne, i dalje je bila tamo, povremeno pomaljala glavu između lišća da bi bacila još jedan pogled na njega. Imala je kovrdžavu kosu neodređene boje i nežno, trouglasto lice na kome se ocrtavalo nešto tako direktno i smelo da je čovek morao da gleda u njega. A taj smeh! Da li se smejala njemu? Uspravio se, kao da mu je bilo neprijatno. Grohotom se smejala, zapravo, i zabacivala unazad tu gustu, kovrdžavu kosu.

Pitao se ima li neke veze s ljudima iz novina. Ali on bi je zapamtio da ju je ranije video. Uostalom, sve na njoj, od te neukrotive kose i jarkocrvenog mantila do sumnjivih cipela izdvajalo ju je od preterano doteranih žena iz redakcije. I svakako, bila je previše živahna, previše spontana da bi bila jedna od njih. A i učinilo mu se da njena prijateljica nosi velingtonke; to je bio dovoljan dokaz da nijedna od njih dve nema veze ni s jednom vrstom medija, osim ako ne rade emisiju o poljoprivredi.

Posmatrao ju je krajičkom oka. Uspela je da ubedi barmena da im donese piće i sela je uspravno i drsko prekrstivši noge; jednu je nogu, u toj neverovatnoj cipeli, energično ljuljala napred-nazad. Bila je uzbuđena što se tu nalazi, to mu je bilo jasno. Zapravo, bila je fascinirana svim tim ljudima oko sebe! Henriju se okretao želudac od većine njih, a isto je osećao i prema samom sebi. Naročito prema sebi. Ali njoj su se dopadali. Iznenada, kao da je čitava prostorija postala svetlija za Henrija, sve je postalo nekako prihvatljivije.


82

Zatim ga je prostrelila još jednim od tih otvorenih, direktnih pogleda, i znao je da se i on njoj svideo. Kao da je nešto u njemu vrisnulo „jupiii!“, reč koju nije upotrebio od svoje devete godine.

Ali on se spremao da ode. Još uvek se spremao. Jer, u pitanju je njegov moralni integritet, a to je ozbiljna stvar. Mučile su ga sumnje, njegov posao, velika kuća, sportski auto, svi troškovi koje je pokrivalo preduzeće i verovatno nekoliko neobaveznih devojaka - one sigurno neće pristati da se zabavljaju sa školskim kuvarom - i njegova rastuća reputacija u kulinarskom svetu.

Nije važno! Doneo je odluku.

Naglo je ustao i krenuo prema vratima paba. Ali kad je stigao do vrata, neka snažna, neodoljiva sila, verovatno testosteron, naterala ga je da se iznenada okrene udesno i da priđe devojci s kosom; zurila je u njega, a on je uspeo da izgovori: - Mogu li da te častim pićem?

To je verovatno bio seks, rekao je sebi posle. Pa, zbog čega drugog se tri meseca kasnije našao pred oltarom? Nisu mogli da se obuzdaju, skakali su jedno na drugo kad god bi im se ukazala prilika. Ponekad bi isključili telefon i čitave dane proveli u krevetu. Morao je dva puta da popravlja dasku kreveta i izvinjava se komšiji koji je živeo u stanu do njega, i žalio se zbog buke. Najčudnije od svega je to što sada ne bi umeo da objasni tačno zašto mu se toliko dopadala. Bila je privlačna, naravno, na nekakav luckast način, ali nije bila lepotica, nije bila kao Mendi, koju od tada nije video. A ta njena prokleta kosa se uvlačila u sve, i vadio je njene dlake odasvud iz sebe. Njen glas ga je dovodio do ludila, visok i piskav, poput glasa nekog retardiranog miša, i bila je nesposobna da zatvara vrata - vrata od kola, kuće, frižidera - za sobom.

Ili je možda sve to počelo da ga nervira tek posle: kad su stvari krenule nizbrdo. Možda je u početku sve bilo savršeno. Da, siguran je da jeste. Jer sigurno ne bi ostao u pabu te noći zbog nekoga ko mu je išao na živce? Zar nisu bili zaljubljeni?

- Ona to nikad ne bi priznala - procedio je. Tom, advokat-početnik, iznenađeno je podigao pogled. Sedeli su u njegovoj maloj kancelariji i čekali da se vrati Jan Najtli-Džons, koji je bio zauzet sudskim procesom protiv časopisa Helou! ili OK! - jednog od ta dva, u svakom slučaju. Tom je u ruci držao kopiju zahteva za razvod.


83

- Samo glasno razmišljam - rekao je Henri. - Po njenim rečima mi nikada nismo bili srećni zajedno!

- Hm! Da, ali zahtevi za razvod obično su usmereni na negativne aspekte braka.

- Ona je to opisala kao da je naš brak bio mučenje od početka do kraja. Potpuno se slažem da su stvari krenule naopako - i ja želim razvod isto koliko i ona, u to nema sumnje. Jedino nisam ja bio taj koji ga je prvi zatražio. Ali mislim da imam dovoljno obraza da priznam da sam u jednom periodu voleo tu ženu. Koliko god to bilo pogrešno.

Tom je progutao pljuvačku, pogledao u vrata i rekao: - Siguran sam da će gospodin Najtli-Džons svakog trenutka stići.

- Hajde da nastavimo o tome - rekao je Henri. Dovodio je i sebe i tog čoveka u neprijatnu situaciju.

Tom je oklevao. - Zar ne želite da sačekate gospodina Najtli-Džonsa?

- Zašto? Pristao sam da joj dam novac za njenu polovinu kuće. Mogu sada da napišem ček ako želite. Dakle, ako dobro razumem, sada samo treba da potpišem te dokumente i sve će biti gotovo.

- Da, to je istina...

- Pa? Vi to možete da završite?

- Oh, da, naravno... - Tom se značajno isprsio i počeo da raspoređuje papire i penkala po stolu, čak je pripremio i čašu vode za slučaj da se Henri onesvesti posle potpisivanja dokumenata. To bi bio spektakl. Što se tiče Henrija, danas je načinio prvi korak ka novom životu. Ne da to već nije uradio. Definitivno jeste. Danas je pomislio na nju samo dvadeset sedam puta, a već je bilo podne.

Tom je polako i oprezno pružio dokument preko stola. Počeo je da govori tiho, gotovo šapatom: - Dokument D10. Ugovor o zastupanju. Samo potpišite u svakoj rubrici koju sam obeležio sa „x“. Zatim ćemo poslati dokumente na sud, a oni će nas obavestiti o datumu ročišta. Vi ne morate da budete prisutni na ročištu. Većina ljudi nije prisutna. Presuda će biti izrečena posle dve nedelje, a postaće pravosnažna šest nedelja posle toga. - Poćutao je. - Imate li nekih pitanja?

- Nemam.

- Nemate?

- To mi se čini sasvim jasno.


84

- Oh! - Tom je, čini se, bio iznenađen i prilično zadovoljan Henrijevim poverenjem i prihvatanjem njegovog objašnjenja, i nekako se još više uspravio na stolici.

- Hemijsku olovku, molim vas - Henri je napokon morao da kaže.

- Oh! Izvinite. - Tom mu je pružio svoje penkalo.

- Hvala. - Henri je primakao stolicu bliže stolu i nagnuo se nad dokumentom.

Tom ga je zadovoljno posmatrao i, sada već pun samopouzdanja, nastavio da govori. - Vi ste moj prvi razvod. Zapravo, moj prvi klijent, da budem iskren. Iako niste zapravo moj klijent, naravno... U svakom slučaju, gospodin Najtli-Džons će biti zadovoljan što smo ovo uspeli sami da rešimo. I drago mi je što se sve završilo dobro po vas, zar ne? - Nastavio je uzbuđeno - Iako razvod nikad nije srećna okolnost. Mislim da je čak za neke ljude to traumatičan, vrlo neprijatan događaj. Ali mislim da nam je mnogo pomoglo to što je gospođa, hmm, Bol, bila prilično razumna kad je u pitanju nedolično ponašanje, slažete se? Poštedela nas je mnogih neprijatnosti. - Mora da je Henrijevo ćutanje razumeo kao neku vrstu ohrabrenja, jer je nastavio da govori, sada već gotovo razdragano. - Mislim, „ne učestvuje u potpunosti u porodičnom životu“. Zar može biti lepše od toga? - Seo je na ivicu stola i počeo da klati nogom. Henri je poželeo da mu je amputira. - Uvek je mnogo lakše kad ljudi nisu agresivni jedni prema drugima, slažete se? Kakvog ima smisla da ljudi budu maliciozni i neprijatni, i da maltretiraju jedni druge, naročito kada je njihov brak ionako već davna prošlost?

Upravo se o tome radi, pomislio je Henri. Da se sve ovo završi što brže i bezbolnije. Što je značilo da u tim dokumentima o razvodu niko neće reći celu istinu. To je značilo davati ulepšanu sliku o Henriju, s kratkim spiskom njegovih bezazlenih „grešaka“, u nadi da on neće reći ništa i da će potpisati dokumente.

E pa, on to neće učiniti. Ne samo da nije priznala da je njihov brak nekad bio srećan već je sasvim drsko prećutala, u sudskim dokumentima, upravo one stvari koje su dovele do toga da taj brak propadne! Kad čovek samo baci pogled na taj patetični zahtev, pomislio bi da se njihov brak raspao zbog nekoliko trivijalnih pogrešaka koje bi mogle da se izglade u jednom prijateljskom razgovoru uz flašu vina.

- Potreban mi je još jedan list hartije - rekao je Tomu.

Tom je prestao da klati nogu. - Molim?


85

- Da napišem sve loše stvari koje je ona uradila u ovom braku.

- Bojim se da ne...

- Kako to da je samo ona dobila rubriku u koju može da ispiše svoj spisak?

- Pa, vidite, ona je tužilja. Ona je ta koja traži razvod.

- To znači da ona može da ima svoju rubriku, a ja ne? Iako je ona doprinela raspadu braka isto koliko i ja? U stvari, još i više. Da li znate da me je napustila nakon što smo se dogovorili da izađemo na večeru?

Tom je u očajanju pogledao u vrata. - Pa, ja...

- Ne pristajem na sve ovo... na sve ove laži. - Zgrabio je dokumente. - Ako želi razvod, moraće da preuzme svoj deo odgovornosti. Moraće da se suoči s pravim činjenicama o našem braku, a ne s nekim glupostima koje je izmislio njen advokat.

Tom je potpuno prebledeo. - Ali... ali, vi tu ništa ne možete da učinite. Ili pristajete na razvod, ili podnosite protivtužbu. A to ne možete da učinite.

- Zašto ne?

- Zato što... zato što se to ne radi. Henri ga je strpljivo saslušao.

- Morate da imate ozbiljne osnove za tužbu! Ne možete da sprečite nekog da se razvede od vas samo zato što niste dobili svoju rubriku!

Henri je glasno odgovorio: - Pa, želim da imam svoju rubriku! Želim pošten i tačan prikaz našeg braka, i boriću se sve dok to ne dobijem! - A zatim je jednim finim teatralnim gestom bacio dokumente pravo u korpu za otpatke.


86

8.

Velmino lice bilo je gotovo ljubičasto. Toliko ju je obuzeo bes da je izgledala sva otekla od njega, duplo veća nego što inače jeste, dok su se naslage njenog sala prelivale preko kancelarijske stolice.

- Ovo je veoma neuobičajeno - grmela je. - Veoma neuobičajeno.

Den se umešao: - To sam i ja rekao. Zar nisam, Džeki? Rekao sam da se ljudi obično ne takmiče u sporu oko razvoda braka.

- Podnosi protivtužbu - rekla je Džeki. - To se zove protivtužba. - Ali Den je insistirao na reči takmičenje, jer to više ukazuje na sukob koji leži u osnovi ove situacije. Zapravo, od kada ih je Velma pozvala tog jutra on je hodao unaokolo povijenih ramena, kao da je na ragbi utakmici. Zatim je inisitirao na tome da i on dođe kod Velme u kancelariju da „razgovaraju o taktici“. Ona je bila toliko zatečena da mu je dozvolila da pođe.

- Ovo mi se nikad ranije nije dogodilo - rekla je Velma ne skidajući pogled s pisma. - Nijednom! A bavim se ovim poslom već, hmm, koliko beše godina? - Oboje su s nestrpljenjem iščekivali odgovor. - Već dve godine, najmanje.

- On ne može da je spreči da se razvede, zar ne? - raspitivao se Den. - Mislim, ne može da insistira na tome da ostanu u braku?

- Pobogu, ne! - Velma se stresla kao da je izgovorio nešto nezamislivo. - Ali to znači da će oboje morati da se pojave pred sudom. To će verovatno samo odužiti čitav proces.

- Šta? - Den je baš te nedelje platio pogolem depozit hotelu Spring Korts Golf(bez mogućnosti povraćaja novca, bez mogućnosti prenosa i bez još nečega čega u trenutku nije mogao da se seti, ali uprava hotela je u svakom slučaju bila nemilosrdna).

- Sve ovo bi moglo da se oduži u nedogled - dodala je Velma.

- Kučkin sin! - zaurlao je Den. - Izvini, Velma.

- U redu je, izbaci to iz sebe - rekla je velikodušno. - Ja ohrabrujem klijente da sve frustracije izbace iz sebe. Prošle nedelje je jedna žena sedela na toj istoj stolici i vikala „đubre jedno“ čitavih pola sata. - Zatim


87

je pokazala prstom prema tavanici. - Samo vodi računa da ne budeš preglasan. Gore je neka verska sekta.

Do tog trenutka Džeki gotovo da nije rekla ni reč. To nije očekivala. Nije joj čak ni odgovorio na pismo, a sada hoće da uloži protivtužbu? Sve do tada je čitav taj proces, uključujući i Henrija, izgledao tako daleko, kao da pripada davnoj prošlosti. Kao nešto što treba zauvek okončati. Ali Henri je jednim kratkim i bezobraznim pismom najavio svoj povratak u njen život. Glupo, ali gotovo je mogla da oseti njegovo prisustvo u toj prostoriji, osetila je kako vreba, sav poguren i u očajanju, rešen da joj zagorča život koliko god može. Pa, jednostavno... neće mu to dozvoliti!

Snažno je zamahnula svojom cipelom s čeličnim špicem i obratila se Velmi: - Šta on zapravo hoće? - Jer, sigurno je da ne želi nju. Imao je mnogo prilika tokom poslednjih osamnaest meseci da pokuša da je vrati. Kao da bi mu se ona vratila! Da je samo pokušao, bacila bi ga na hrpu đubriva koja stoji u magacinu njene cvećare. - Da li je kuća u pitanju? Pa, neka je uzme. Celu! Odgovori mu i reci da ne tražim svoju polovinu.

Pokajala se čim je to izgovorila. Polovinu kredita za Moć cveća podigla je zahvaljujući toj kući.

Den se uzvrpoljio na stolici. - Nemoj da donosiš prenagljene odluke, Džeki.

Da, ali sklonost ka donošenju prenagljenih odluka jedna je od njenih osnovnih osobina, a ovo nije situacija u kojoj može da se menja a da ne izgubi obraz, pa je zato galantno dodala: - Reci mu da ne želim ni paru od njega.

- On ne želi kuću, ovde je čak i ne pominje - odgovorila je Velma.

- Oh! - Bilo je to prijatno olakšanje.

- Upravo zato je sve ovo tako neobjašnjivo - rekla je Velma. - Vidiš, ljudi osporavaju tužbu za razvod samo onda kad u tome vide neku korist za sebe. Možda finansijsku korist, ili starateljstvo nad decom.

Den je zbunjeno pogledao u Džeki. - Ti i on nemate...

Nije ga udostojila odgovora.

Velma je nastavila. - Oni mogu da prete da ne pristaju na razvod sve dok se ne postigne sporazum koji će ih zadovoljiti. Ali, u ovom slučaju čini se da on nema šta da dobije. Osim - ponovo je pogledala u pismo - tačan prikaz braka, kako je on to formulisao.


88

- To je tako nepravedno - planula je Džeki. - A ja sam htela da budem fina prema njemu.

Velma je coknula jezikom. - Znam. Nisi navela ni pola onoga što si mogla, po mom mišljenju.

Velma je htela da što jače začini njenu tužbu. Nagovarala je Džeki da navede mnogo optužbi protiv njega, u nadi da će neke od njih upaliti. Postavljala je sva moguća pitanja o tome koliko Henri pije i da li ima nekih nezdravih fiksacija koje ne bi izgledale privlačno na sudu. - Svi to rade - uveravala je Velma Džeki.

Džekije, međutim, odbijala da preteruje. Zapravo, u još jednom naletu izuzetne zrelosti, izbacila je nekoliko pritužbi. A sada, kad se toga seti! U jednoj verziji bilo je dvadeset dva ozbiljna primera „nedoličnog ponašanja“, koji bi bili sasvim dovoljni, a tu čak nije pomenula onih sedam dana koje su proveli u Španiji a tokom kojih je ispoljio poseban, „praznični“ stepen lošeg ponašanja.

Na kraju ništa od toga nije ostalo. Čak ni ozbiljni problemi. Ni onaj najveći problem. Ne, nije htela da produbljuje neprijateljstvo. Pomislila je da će biti bolje za sve ako ne dozvoli da se sve te sitnice iz njihovog bračnog života javno analiziraju na sudu. I posle svih njenih napora, sve njene zrelosti, on joj ne dozvoljava da se razvede od njega? Stvarno! Pokušala je u besu da udari nogom o pod, ali nije mogla. Samo je stisnula pesnice i pocrvenela, i imala utisak da će njena kosa u svakom trenutku eksplodirati ispod četiri litre laka za kosu koji je tog jutra stavila. Henri je bio jedini čovek na svetu koji je mogao u trenu da je dovede do potpunog nervnog rastrojstva.

Da stvar bude još gora, Den ju je uhvatio za ruku i stegnuo je. - Uradila si najbolje što si mogla, dušo.

- Šta to treba da znači?

- Da ovo nije tvoja krivica.

- Znam da ovo nije moja krivica, Dene. Henri je odlučio da mi ne da razvod. Tu ništa ne mogu da učinim.

- Pa, da si ga malo jače napala u prvom pokušaju...

- Molim?

- Ponekad se ne isplati biti slab prema ljudima. Čim osete tvoju slabost, oni će skočiti i rastrgnuti te.

- Nisam bila slaba, Dene. Pokušavala sam da budem civilizovana.

- Znam to. Nemoj da se istresaš na mene, Džeki.


89

S druge strane stola Velma se nakašljala, kao da je osetila da će tu biti još posla za nju, čak i u toj ranoj fazi. - Mislim da treba da izrazimo nezadovoljstvo i gađenje prema tom patetičnom pokušaju da se osujeti jedan pošten sudski proces. Odmah ću pisati njegovom advokatu. Reći ću mu da nismo spremni da čekamo dvadeset osam dana samo zato što njegov klijent tako kaže. To će ga zastrašiti!

- Dvadeset osam dana? - Den nije mogao da veruje.

- Pa, da. Ako Henri želi da podnese protivtužbu, ima toliko vremena da da svoj odgovor.

Den, koji je jedva čekao novi razlog da eksplodira, sada je to i učinio, vrlo teatralno. - To su budalaštine! Nas dvoje planiramo venčanje! Rezervisali smo hotel! Pripremio sam pet stotina pozivnica! Oh, i ti ćeš doći, Velma, zar ne?

- Ja? Oh, ne...

- Ali mi insistiramo, zar ne, Džeki?

- Dene, sam si rekao da te je uprava hotela upozorila da nemaju mesta ni za jednu osobu više.

- Sigurno će moći da nađu mesto za Velmu. - Zatim, kao da je iznenada shvatio da je dodirnuo neku osetljivu temu, dodao je: - I još jednog gosta!

- Ne želim da se namećem... - rekla je Velma.

- Gluposti! Svi naši prijatelji moraju da budu na venčanju! - insistirao je Den, koji do pre pre deset minuta nije Velmu ni poznavao.

- Pa, u tom slučaju, biće mi drago. - Zatim je dodala: - U svom poslu retko imam priliku da vidim srećan završetak neke veze. Iskreno, posle nekog vremena počnete da gubite veru. Trudim se da ostanem na distanci, i ne dozvolim da me sve to pogađa, ali kad izađem na ulicu i vidim momka i devojku kako se drže za ruke i izgledaju potpuno opčinjeni jedno drugim - nešto kao vas dvoje, očigledno zaljubljeni - pa, ne mogu a da ne pomislim: to neće potrajati. Možda je sada sve slatko i fino, ali pre ili kasnije on će je prevariti, ili će ona da ga dovede do ludila svojim čantranjem, ili će jednostavno da se probude jednog jutra i shvate da organski ne mogu da podnesu jedno drugo. Oni ne razmišljaju da će se to dogoditi. Niko ne razmišlja o tome kad staje pred oltar. Ali, to je život. Naročito sada, kada se pedeset odsto brakova u Velikoj Britaniji završi razvodom. Naravno, ovde situacija nije tako lo-ša, ali se kreće prema tome. - Iznenada je spustila glas i nastavila da govori tiho i


90

sumorno. - Iskreno, da sam znala da će to toliko uticati na mene, nikad ne bih odlučila da postanem advokat za razvode. Postala bih kozmetičarka ili vaspitačica. Izabrala bih neki veseliji posao. - Zatim se prenela iz tog raspoloženja i uspravila se na stolici. - U svakom slučaju, hvala na pozivu. Ali, doći ću sama. Ja nemam nameru da krenem tim putem.

Usledila je neprijatna tišina. Den je izgledao kao da želi nešto da kaže ali ne može da smogne snage za to. Džeki nije bila raspoložena da pokuša da ga odobrovolji.

Velma je veselo ustala i krenula prema vratima. - Sačekajte me minut, idem po diktafon, pa ćemo poslati pismo Henrijevom advokatu još danas.

Džeki i Den su ostali sami. Džeki je zurila u ružičaste tapete iza Velminog stola koje su počele da se ljušte.

- Izvini - rekao je Den.

- Zbog čega? Što si rekao da sam slaba? Ili što si počeo priču o pozivnicama za venčanje usred mog razvoda?

- Džeki...

- Ili možda što se šepuriš ovde kao da si došao na neko takmičenje u tome ko ima veći nivo testosterona u krvi? Ponašaš se kao da mi je cena iznenada skočila samo zato što moj bivši muž neće da mi da razvod.

Den je bio zapanjen. - Džeki, mislim da si potpuno pogrešno razumela moje namere.

- Stvarno? Zašto onda imam utisak da u svemu ovome nemam nikakvu podršku od tebe?

- Ja te zaista podržavam! Samo sam besan zbog svega toga.

- Zato što remetim tvoje planove? - Ne!

- Ja sam htela da sačekamo, Dene. Rekla sam da ne treba da počnemo s planiranjem venčanje dok ne dobijem razvod.

- Znam! Žao mi je, trebalo je da te poslušam. Bila si u pravu: izgleda da ćemo ipak morati da odložimo naše planove. I pre nego što bilo šta kažeš, ne mislim samo na praktične stvari, u redu? Volim te, Džeki. Ho-ću da se oženim s tobom sada, a ne kada mi tvoj bivši muž to dozvoli. - Pokušao je da je dodirne, ali ona je ustala i zgrabila svoju tašnu.

- Znaš, možda i nije tako loše što ćemo morati da odložimo venčanje. Jer sada mi se čini da smo ipak prenaglili.


91

- Džeki!

- Reci Velmi da sam morala da krenem.

Otišla je pravo u teretanu, iako tamo nije bila četiri meseca, i već je zaboravila kako se koristi većina sprava. Zapravo, Džeki uopšte nije bila tip žene koja odlazi u teretanu, ali zaveo ju je neonski znak iznad semafora kraj njene zgrade koji joj je obećavao da će postati Nova žena! za samo sedam evra nedeljno. Baš u vreme kad je počela tamo da odlazi upoznala je Dena, koji je uživao u džogiranju i drugim fizičkim vežbama, i nepromišljeno je uplatila godinu dana unapred. Posle dva gotovo fatalna pada s trake za trčanje i bez ikakvih nagoveštaja Nove žene, odlučila je da se drži bazena, u kome je plutala na leđima, jedva pomerajući ruke i noge, kao da time stvara protivtežu načinu na koji je provodila ostali život.

Pre samo nekoliko godina sve je bilo jednostavnije, mogla je da radi bilo šta bez ikakvih posledica, ili barem bez ozbiljnih posledica. Mogla je bez problema da se zaljubi u idiota, ili neku budalu s posla, i da čini ra-zne druge gluposti i bude sigurna da joj niko zbog toga neće poslati pismo od advokata. Ali nikad nije otišla tako daleko da se uda za neku od tih svojih strasti.

Ponovo se upitala šta je to što on hoće. Ne želi brz i jednostavan završetak, to je očigledno. Osvetu? Ali zašto? Ona nije učinila ništa loše! Nije ga prevarila, nije se ponašala loše prema njemu, nije zadavila nijed-nog njegovog kućnog ljubimca. On je bio taj koji je nju izneverio! Užasno. Neoprostivo. Ona je imala mnogo razloga da njega optuži, dok je on spreman da odloži njenu udaju za Dena zbog samo nekoliko reči koje niko na svetu neće čitati osim njih dvoje. Sada se prepiru oko sintakse! Iz čistog inata, zato što se njemu nije dopalo to što je ona uradila! I zato će potrošiti na hiljade svojih funti i na hiljade njenih time što će ovaj spor da vuče po sudovima, a na kraju neće dobiti ništa osim što će zadovoljiti svoj glupavi ponos.

Kada je ponovo razmislila o svemu, shvatila je da je to uopšte ne iznenađuje. On je jedna sitna, žalosna duša. Sada se osetila pomalo superiornom. Bilo bi normalno očekivati da je posle osamnaest meseci taj čovek omekšao: da je zaboravio i predao se uživanju s devojkama kao što su Mendi, Nina ili Hana. On je čovek koji ne može dugo da ostane sam u vlastitom društvu. Potrebne su mu žene, privlačne, zgodne žene,


92

da mu odvuku pažnju od njega samog, da mu govore kako je duhovit, slavan i fantastičan u krevetu. Zaista, tom čoveku nije potrebna supruga. Potrebna mu je samo potpora, neko ko će obigravati oko njega i oboža-vati ga da bi on mogao na miru da bude Henri Hart. A u trenutku kad je ona prestala to da radi, u trenutku kad se drznula da podigne dva prsta i pita: a šta je sa mnom? - on je odabrao da više ne bude u braku.

Ili, radije, da se prepusti nekoj drugoj vezi u kojoj od njega ništa neće zahtevati.

Dok su bili na medenom mesecu rekao joj je: - Tako sam srećan s tobom. - Ali to nije bila izjava, jedna od onih kitnjastih, ostrašćenih rečenica koje ljudi govore jedni drugima u takvim situacijama. U tom trenutku ta rečenica je zvučala više kao naređenje, i to veoma strogo naređenje. Kad pogleda unazad, jasno joj je da je on navikao da žene rade sve da bi njega učinile srećnim, a da on pri tom ne mora da ulaže nikakav napor.

Možda svemu tome pridaje preveliki značaj. Ipak, on je izgovarao mnogo toga što uopšte nije mislio. - Sve ću učiniti za tebe - bila je još jedna od Henrijevih omiljenih izjava. U materijalnom smislu da. Ali brzo je shvatila da će od Henrija dobiti samo onoliko koliko je on spreman da pruži. Dakle, bila je to samo još jedna prazna izjava koja je trebalo da maskira njegova prava osećanja. Taj čovek, koji je rečima zarađivao za život, kod kuće je bio veoma štur na njima. Ponekad bi se vratio kući s posla tako mrzovoljan da ne bi mogla ni reč da izvuče iz njega. Džeki, koja je čitav dan provela u kući gledajući u četiri zida, uporno bi navaljivala sve dok on ne bi procedio neku zagonetnu misao, nešto sarkastično zbog toga što se ona interesuje za njegov posao - a ona je samo htela da započne razgovor! - a zatim bi mrzovoljno otišao na sprat. U svoju radnu sobu na tavanu, čija bi vrata zatvorio s treskom i iz koje satima ne bi izlazio, a kad bi se napokon pojavio bio bi premoren i obliven znojem. U početku je mislila da je on tip muškarca kome je potrebno da se izduva i bude malo sam kad se vrati s posla. Nalazila je za njega sva moguća opravdanja.

Dok je ležala u bazenu i puštala da je voda blago zapljuskuje, osetila se nadmoćnom. Pa, naučila je lekciju iz tog nesrećnog iskustva. Nije provela osamnaest meseci tako što je sedela, durila se i smišljala osvetu; stala je na noge, dobro razmislila o sebi i odlučila da se reši svega onoga što ju je odvelo u propast. A onda se, tričavih osamnaest meseci kasnije, pretvorila u praktičnog, razumnog, staloženog, (gotovo) glatko začešlja-


93

nog uspešnog preduzetnika. Njena lakomislenost sada je prošlost. Nikada se više neće zaljubiti u muškarca samo zbog njegovih tužnih očiju. Sada je srećna.

A sve to zahvaljujući Henriju, zapravo. Trebalo bi da ga pozove i zahvali mu se zbog toga što je odigrao ključnu ulogu u njenom preobražaju. Kad malo bolje razmisli, da nije upoznala Henrija, nikad ne bi upoznala Dena. Očajnički je htela o tome tako da razmišlja.

Ipak, s vremena na vreme dogodilo bi se nešto što bi je pogodilo pravo u srce; čula bi „njihovu“ pesmu na radiju u kolima, na primer („Karma Chameleon“, to je bila njihova pesma) i sedela bi ukočeno u kolima i nakon što bi se upalilo zeleno svetlo, sve dok neko iza nje ne bi počeo da trubi. Ili miris koji dopire kroz otvorena vrata restorana dok bi prolazila; najzad, proveli su veći deo svog ionako kratkog braka proždirući jela po restoranima. Ona je jedva uspevala da pohvata imena svih tih neobičnih jela, ali on je tada nije ismevao zbog toga. Kad bi pogrešila, samo bi joj nežno privio glavu na svoje rame, i tek u naznakama osetio kako mu telo podrhtava od suspregnutog smeha.

Ali to su bili samo retki trenuci. A nekoliko trenutaka ne može da popravi nešto što je u osnovi trulo.

Kada se vratila kući tresnula je vratima za sobom, bučno prešla preko pločica u predsoblju u svojim visokim štiklama, tako da čitavom komšiluku da na znanje koliko je loše raspoložena.

U kuhinji je zatekla Dena nagnutog nad česmom kako drži dva paketa s ledom na svom naduvenom licu. Koža mu je bila prekrivena crvenom pečatima, a nos otekao. Brzo se uspravio kad je ona ušla.

- Dene! Pobogu, šta ti se dogodilo? Potukao si se s nekim?

Samo je odmahnuo rukom. - Sve je u redu, proći će za nekoliko minuta.

- Da pozovem doktora?

- Ne! - čak mu je i vrat bio duplo veći nego obično.

- Ali... ti si bolestan!

Napokon je priznao, promuklim glasom i gotovo gušeći se: - Danas popodne sam otišao u cvećaru.

- Gde? U Moć cveća? - Da.


94

- Sjajno! - Bila je ljuta. - Dobro znaš šta su ti rekli u bolnici! Da još jedan susret s cvećem može da bude fatalan.

- Sigurno neću da umrem od gomile jebenog cveća - odbrusio je. - Ponašaš se kao da sam potpuni idiot, Džeki.

- Pa, očigledno ne slušaš savete lekara. Upozorili su te da alergija može da se pogorša. Pogledaj na šta ličiš! - Prišla mu je držeći šilo za led.

Den je sklonio njenu ruku i rekao: - Hteo sam da razgovaram s tobom, u redu?

- I nisi mogao da me pozoveš telefonom?

- Mislio sam da bi i to pogrešno razumela. Rekla bi, oh, čak ga je mrzelo da dođe i lično se izvini!

- Pa mogao si da sačekaš da se vratim kući - kazala je nevoljno.

- Ali i to bi bilo pogrešno! - rekao je. - Onda bi me optužila da sam lenj! Nezainteresovan!

- Ne bih te optužila za to! - rekla je Džeki, iako bi najverovatnije baš to učinila.

Den je nastavio glasno: - Zato sam obukao svoju zaštitnu plastičnu jaknu, kupio veliku bombonjeru, četiri flašice kapi za nos i otišao sam tamo lično, Džeki. U cvećaru. Da se izvinim. Da kažem da mi je žao što sam se danas ponašao kao svinja. Da ti se bacim pred noge i zamolim te da ne raskidaš našu veridbu. - Pokušao je da ušmrkne, ali nos mu je očito bio bolno zapušen. - Ali one proklete viseće saksije ispred ulaza sredile su me još pre nego što sam uspeo da uđem unutra.

- Oh, Dene.

- A onda sam shvatio da si ti otišla u teretanu - dodao je sarkastično. - Video sam tvoja kola tamo kad sam se vraćao. - Pogledao ju je. - I tako. Žao mi je što je izvinjenje stiglo prekasno, ali uveravam te da tako zaista mislim, do poslednje reči. A sada, ako nemaš ništa protiv, voleo bih da prilegnem. Ali siguran sam da ću ostati živ do jutra. - Odgegao se do vrata.

- Dene! Čekaj.

Okrenuo se i pogledao je svojim jarkocrvenim i otečenim očima.

- Zašto si pomislio da bih raskinula veridbu?

- Zašto? Možda zato što si mi vrlo jasno stavila na znanje da si zažalila zbog svega.

- Ne, to nije tačno.


95

- Ne? Rekla si da je možda čak i bolje da odložimo venčanje! Da je ta odluka možda bila prenagljena! - Den je imao iznenađujuću sposobnost da zapamti svaku njenu reč, sve do poslednjeg zareza i tačke. - Kako je trebalo da se osećam posle toga, Džeki?

- Bila sam povređena, Dene, u redu? Ponekad izgovaram stvari koje ne mislim.

- Pa, to je činjenica.

Sad joj je već bilo manje žao njegovog bolno otečenog lica. - Da se nisi zaleteo s ovim venčanjem kao muva bez glave... Dene, ja sam usred razvoda, ako nisi primetio.

- Oh, primetio sam. Tvoj razvod je glavna tema u našoj veridbi dosad, Džeki. Sve je bilo u potpunosti prilagođeno tvom razvodu, sve brižljivo isplanirano u odnosu na njega, do poslednje sitnice. Nisam još učinio nijednu stvar a da se prvo nisam zapitao kako će to uticati na Džekin razvod. A danas, nakon što smo sve lepo isplanirali, tvoj bivši muž nam je zabio klip u točak i odlučio da odloži čitavu priču u nedogled, tako da ćemo morati da odložimo naše venčanje!

- Znam.

- A najčudnije od svega je što tebe to uopšte ne uzbuđuje.

Pogledala ga je hladno. - Kako možeš to da kažeš? Naravno da me uzbuđuje.

- Toliko si uzbuđena da si otišla u teretanu? Dok sam ja proveo čitavo popodne ovde otkazujući naše planove?

Nije mogla da poveruje da se svađaju oko toga, dok su se svi njihovi planovi za venčanje rušili kao kula od karata. A Den ju je razjareno gledao, donja vilica mu je besno podrhtavala, mada joj je senka u njegovim očima govorila o tome koliko je očajan i uznemiren. Pa, i ona je! Oseća kako joj se steže utroba i dovoljna je samo jedna mala provokacija da brizne u plač.

I sve to zbog Henrija. Uleteo je u njene misli poput neke zle, podle mačke koja uleće u jato golubova. Stvara nevolje i unosi pometnju u njen život, a čak i ne žive u istoj zemlji.

- Hajde da se ne svađamo - rekla je. - Molim te. To im je oboma bilo potrebno. Bacili su se jedno drugom u zagrljaj i počeli istovremeno da šapuću.

- Izvini.


96

- Ne, ja treba tebi da se izvinim.

- Ali ti si u pravu. Ne smemo dozvoliti da ovaj glupi razvod utiče na to kako ćemo živeti svoj život.

- Ne, ja se preterano uzrujavam oko toga. Verovatno bi trebalo da se malo opustim. Mislim, to će se dogoditi pre ili kasnije.

- Naravno da hoće! Još uvek ćemo moći da se venčamo za, recimo, šest meseci.

- Ako to još uvek želiš.

- Naravno da želim. To je sve što želim. - I ja.

- Jadno tvoje lice.

- Iskreno, sada više nisam u stanju ni da razmišljam.

Želeo je da poruče hranu, otvore bocu vina i provedu romantično veče u kući, ali umesto toga bio je prinuđen da ode u krevet s dozom lekova koja bi ošamutila konja. Džeki ga je nežno ušuškala.

- Ne smemo mu dozvoliti da utiče na nas, Dene. Čak i ako je to ponekad teško.

Ali Den je sad već bio bolje raspoložen. - Nije me briga za njega sve dok ti i dalje želiš da se udaš za mene.

- Znaš da to želim.

- Onda, u redu. Sačekaćemo dok se ne zasiti i ne ostavi nas na miru.

- Da - složila se Džeki. Nežno su poželeli laku noć jedno drugom, oboje želeći da uvere onog drugog da je sve u najboljem redu.

Ponovo je sačekala da Den zaspi, a zatim je tiho sišla u prizemlje i zatvorila vrata dnevne sobe. Ovoga puta nije oklevala, niti je zaboravila broj. Telefon je pozvonio dva puta i javio se Henri. - Halo?

Brzo je udahnula vazduh i sasvim ignorisala srce koje joj je snažno lupalo. - Henri, Džeki ovde.

Usledila je veoma kratka tišina. Zatim je odgovorio istim takvim glasom, bez oklevanja: - Ah, pretpostavljam da me zoveš zbog razvoda.

Očigledno neće gubiti vreme na kurtoazne razgovore i pitanja o zdravlju. Pa, dobro. Ionako nije bila raspoložena za to.

- Naravno - rekla je hladno. - Šta drugo?


97

- Tvoja advokatica je očigledno primila dokumente, pa zar ne bi trebalo da razgovaraš s njom? - Kako joj je dobro bio poznat taj način na koji bi povisio ton na samom kraju rečenice. Da bi se osećala bolje, poku-šala je da ga zamisli u dronjavom starim kućnom ogrtaču, krmeljivih očiju i kose slepljene na jednoj strani.

- Mislila sam da bismo možda mogli da ispeglamo nesporazume preko telefona - rekla je.

- A ti si sigurna da to umeš? - rekao je. - Mislim na peglanje.

Za trenutak je pomislila da ga nije dobro čula. Zatim je pocrvenela od gneva. Našao je trenutak kada će da potegne njene domaćičke sposobnosti. A peglanje uostalom nikad nije bilo njena dužnost. Šta je on mislio, da se oženio sluškinjom?

- To je bilo nisko - rekla je.

- Da - priznao je. - Teško je osloboditi se starih navika. - To baš i nije zvučalo kao izvinjenje.

Udahnula je vazduh. - Henri, razumem da je ovo teško za nas oboje. Ali sigurno se slažeš da je najbolje rešenje da privedemo stvari kraju na najuljudniji mogući način? - Nemoguće je da se neće složiti s tim.

- Da li si uvežbavala te rečenice? - rekao je napokon.

- Ne, nisam. - Naravno da jeste.

- Ne pokušavam da budem sarkastičan. Jednostavno ne ličiš na sebe. Zapravo, već duže vreme ne ličiš na sebe.

- Šta to treba da znači? - odvratila je hladno. Nije objasnio, samo je rekao: - Slušaj, neću se predomisliti, Džeki. Pretpostavljam da je to razlog što me zoveš. Da pokušaš da me nateraš da promenim mišljenje. Uvek si bila dobra u tome.

Bila je to još jedna lična opaska koju je odlučila da ignoriše. - Nemam nameru da te ubeđujem.

- Zašto onda zoveš? Da predložiš da postanemo „prijatelji“? - odbrusio je.

- Ne.

- Dobro. Jer ti... - Zastao je i preformulisao rečenicu. - Jer ja mislim da smo otišli predaleko za to.

S tim se apsolutno slagala, ali nije htela da mu dozvoli da je uvuče u to. - Ja samo želim razvod, Henri.


98

- I možeš da ga imaš. Samo izvoli. Meni je isto toliko stalo da okončam sve ovo.

- Oh, to mi zvuči čudno budući da si odlučio da podneseš protivtužbu.

- Ja ne branim naš brak - rekao je prezrivo. - Oboje znamo u šta se taj brak pretvorio. Ali ne prihvatam da budem jedini krivac za to što se taj brak raspao.

On je neverovatan! Nemoguć. Ako on nije kriv za to što je ona otišla, ko jeste? Taj čovek živi u zabludi ako misli da je sve što je on činio bilo u redu i na mestu.

Ništa od toga mu nije rekla. Ne bi imalo svrhe. Više joj nije bilo ni važno. Jedino je želela razvod. I zato je rekla: - Slušaj. Zašto se rž ne razvedeš od mene? - Već je razgovarala o toj mogućnosti s Velmom. - Proces je identičan. I možeš da napišeš šta god hoćeš o meni. Sve moje takozvane mane i greške, sve ono što sam radila a što te je dovodilo do ludila. Svali svu krivicu na mene!

- Zatim je dodala tiho: - Iako oboje znamo da će to biti jedna velika laž.

Nasmejao se. - Moram da priznam, Džeki, da si postala kreativna.

- Pa, zašto ne? - insistirala je. - Tako ću ja dobiti razvod, a ti priliku da izduvaš svoju nagomilanu žuč, Henri.

- I tebi to ne bi smetalo? - odgovorio je. - Čak i ako bih rekao nešto što nije istina?

- Ne - rekla je galantno. - Samo napred. Ti si dobar lažov, Henri.

- A ti si dobra u odbijanju da se suočiš s neprijatnom istinom, Džeki. Upravo to sad radiš.

To je bilo to. Iako nije nameravala to da pomene, iako se zaklela da mu neće reći, rekla mu je blagim glasom: - Vidiš, Henri, ja se ponovo udajem. Naravno, stalo mi je da se ovo završi što pre. A ako to znači da treba da istrpim nekoliko uvreda s tvoje strane, pa dobro, mogu da se pomirim s tim.

Usledila je duga tišina koja je nju ispunila zadovoljstvom, a onda je Henri rekao: - Čestitam. Ali ipak ti ne dam razvod, Džeki.

Izgubila je strpljenje. A išlo joj je tako dobro. - Samo mi reci šta hoćeš! Dobro te poznajem, sigurna sam da nešto hoćeš!

- Kao što sam već rekao. Istinu.


99

- Ako hoćeš istinu, zašto ne pogledaš sebe? - odbrusila je.

- Veruj mi, to sam već učinio. I ne smeta mi da priznam svoj deo krivice za raspad našeg braka. Ono što želim, Džeki, jeste da ti preuzmeš svoj deo.

On je poludeo, pomislila je. Mislio je da se njene pogreške mogu porediti s njegovim? Nisu bile ni blizu.

- Dakle, želiš neki glupavi spisak svega onoga što je pošlo naopako?

- Nikad se ne zna - rekao je. - Možda će da ti koristi. Da ne ponavljaš iste greške s mužićem broj dva. - Zvučao je kao da ga sve to zabavlja.

Rekla je prezrivo: - Ja ne pravim nikakve greške s mužem broj dva. Zato što se moj verenik, hvala bogu, potpuno razlikuje od tebe. Sušta suprotnost. Pun je topline, pristojan je i zabavan i... i mi ćemo biti veoma srećni zajedno.

- Koga pokušavaš da ubediš u to, Džeki? Mene ili sebe?

- Oh, zaveži, Henri! - odvratila je i zalupila slušalicu.


100

9.

Draga gospođo Marfi,

Obaveštavamo vas da smo primili vaše pismo od 20. ovog meseca.

Gospodin Jan Najtli-Džons zauzet je ove nedelje zbog suđenja, pa me je zamolio da vas obavestim da nije navikao na ton koji ste upotrebili u svom pismu, kao ni na pojedine reči. On takođe odbacuje sve optužbe da smo mi možda uticali na naseg klijenta s ciljem da zakomplikujemo proces i napunimo džepove. On takođe smatra da nije potrebno dalje objašnjavati zahtev naseg klijenta. Gospodin Hart po zakonu ima pravo da ospori tužbu za razvod koju je podnela gospođa Bol i stavio nam je do znanja da je nameran to da učini.

Na kraju, gospodin Najtli-Džons u ovom trenutku nije u poziciji da prihvati vašu Ijubaznu ponudu da mu ustupite „parče svog posla“ kao naknadu za uslugu, kako ste naveli u postskriptumu.

Srdačno, Tom Iglton,

u ime gospodina Jana Najtli-Džonsa

- On je svinja - izjavio je Leh. - Osamnaest meseci se nije ni javio, a sada ovo! Sačekao je da te neki drugi muškarac poželi, a onda je počeo da diže prašinu. -Dragi Leh, sve je to doživeo lično. - Zašto te ne pusti da se udaš za čoveka koga voliš?

Njemu nije smetalo da priča o ljubavi. Zapravo, uživao je da razgovara o ljubavnim problemima, svojim i tuđim. Ema bi već posle nekoliko rečenica sva pocrvenela i odustala od razgovora. Baš kao sada.

- Verovatno je u pitanju njegov advokat - rekla je oštro. - Znaš kakvi su oni. Komplikuju stvari što više mogu samo da bi zaradili dovoljno da kupe još jednu kuću u Francuskoj.

Međutim, Leh je odmahnuo glavom. - Nisam siguran.

- Ali ti ga nikad nisi upoznao - pobunila se Ema.

- Ne, ali ja sam muškarac.

- I to znači da si kvalifikovan da govoriš o Henriju?


101

- Kvalifikovan sam da govorim o ljubavi. O tome šta muškarac oseća prema ženi. O njegovim potrebama, željama, nadama.

Lice joj je već poprimilo ljubičastu boju. - Ako nemaš ništa protiv, ja još nisam ručala.

Tako su se prepucavali već čitavih nedelju dana, i Džeki je napokon osetila potrebu da se umeša.

- Opustite se malo. Dobro, on ne pristaje na razvod. Već sam se pomirila s tim.

Mora da je zvučala ubedljivo čim je Ema rekla: - I nisi nimalo radoznala? Da saznaš zašto to radi?

Ni o čemu drugom nije ni razmišljala celu proteklu nedelju!

- Jednostavno ne razumem, Ema.

- To je možda obična refleksna reakcija: iznenada si ga udarila u koleno, i on te je refleksno šutnuo.

- Znao je da će se to dogoditi. Pisala sam mu.

- Ah, da, ali to što čovek zna da će se nešto dogoditi ne znači i da je spreman da se suoči s tim kad se to zaista i dogodi. Ljudi iz straha rade čudne stvari.

- Da li je njega lako uplašiti? Da li je inače nervozan? - raspitivao se Leh. Bio je još tu, iako je već trebalo da dostavi buket.

- Ne. Jednom je ekspres lonac eksplodirao u kuhinji, a njemu se nije pomerio nijedan mišić - rekla je Džeki sumorno. Naravno, ona je kuvala.

Ema je glasno razmišljala: - Kad samo pomislim da smo verovale da su oni jednostavna stvorenja, srećni kad dobiju hranu i seks.

Leh je eksplodirao: - To je najgora seksistička stvar koju sam u životu čuo.

- Šalim se - rekla je Ema.

Zurio je u nju. - Misliš da žene imaju neki povlašćen položaj kad su u pitanju osećanja? Da nas muškarce zanima samo jedno?

- Ti imaš nalepnicu sa slikom neke ribe na braniku kola - rekla je Ema. To ju je očito mučilo već nedeljama.

- Šta? - U trenutku je delovao zbunjeno, a zatim mu je lice ponovo postalo normalno. - Ah! To je bilo na kolima kad sam ih kupio. Zar misliš da bih ja kupio tako nešto i sam ga stavio na kola?

Sada je izgledala postiđeno, ali je ipak pokušala da se osveti: - Nisam videla da si pokušao da je skineš.


102

- Evo, odmah ću to da uradim! Istog trenutka! Ako te to toliko vređa. - Zatim je istrčao iz radnje.

- Još dva dana - rekla je Ema kroz stisnute zube. - Onda mu ističe mesec dana probnog rada i on će otići odavde. - Zatim se okrenula prema Džeki. - Kako si?

- Dobro.

- Ipak, to mora da je šok. Mislim, koju igru on igra? Henri?

Džeki to nije znala, ali je znala da bi uživao posmatrajući ovo: njih troje kako pokušavaju da shvate njegovo ponašanje. To je ličilo na detektivsku istragu. Šta on smera? Šta hoće? Čak nisu ni zatvorili cvećaru na vreme zato što su bili suviše zauzeti pokušajima da odgonetnu šta se to zbiva u Henrijevoj glavi!

Ipak, pravo je razočaranje kad otkrijete da ste bili u braku s nekim koga zapravo uopšte niste poznavali.

Da ste delili kuću, krevet i razmenjivali telesne tečnosti, a da niste uistinu znali od čega je sazdana ta osoba. A tu su bili Leh i Ema, Den, gospođa Bol i pet stotina svatova koji su tražili objašnjenje koje ona nije mogla da im da. Henri ju je osramotio pred svima njima! Sada izgleda sav zagonetan, neobjašnjiv i opasan, dok je ona ispala obična budala: žena koja, tokom čitavog braka, nije uspela o svom mužu da sazna ništa više od njegovog imena.

Možda nije poznavala Henrija. Morala je da se suoči s tom činjenicom. Kada je one večeri razgovarala s njim telefonom zvučao joj je kao potpuni stranac. Čak ju je i njegova reakcija na vest o njenoj veridbi, njen poslednji adut, razočarala, najblaže rečeno. Umesto da se sruši na zemlju i počne da jeca i preklinje, kako je ona zamišljala u svojim maštarijama, on joj je samo sasvim pribrano rekao da će ona nesumnjivo upropastiti i taj brak.

Užasno je, i neverovatno, kako je još uvek bio u stanju da je povredi. I da mu je ona to dozvolila! Ne, to njeno čvrsto jezgro očigledno je negde počelo da rđa, i bila mu je potrebno krpljenje. I zato je, kao neku vrstu privremene mere, narednog dana otišla kod kozmetičara na tretman, kod frizera da napravi novu frizuru i kod manikira, koji je njene nokte pretvorio u oštro i opasno oružje. Već posle sat vremena kosa joj se ponovo digla, ali ipak se osećala bolje, blistavije i manje ranjivo, a i Den je izgledao prijatno iznenađen. Barem ju je te večeri izveo u klub, a sve Fione su joj sedele bliže nego inače. A ona je morala pažljivo da sluša


103

priču o tome kako je Fiona, žena Velikog Konela, morala da pusti šiške nakon poslednje intervencije botoksom, zbog koga je koža da čelu ostala upadljivo da visi. Džeki je hrabro rekla sebi da sada pripada tim ljudima - mada će sigurno izabrati drugog plastičnog hirirga. Niko od njih nije pomenuo odlaganje venčanja, što je vrlo uviđavno s njihove strane, iako su Taig i Fiona otkazali svoj put u Južnu Afriku na mesec dana da bi mogli da mu prisustvuju, a sada su sve najbolje vile već bile rezervisane. Svi su znali da se sada odvija igra čekanja, a da je lopta sasvim sigurno na sudu u Londonu (to je pomenuo Rori; bilo je nemoguće provesti veče u klubu a da se ne pomene lopta u bilo kom kontekstu).

- Još dvadeset dva dana - rekla je Ema.

- Znam.

Posle toga će Henri morati da podnese svoj odgovor sudu. Kao da su životi svih njih stavljeni na čekanje. Čak je i Den prestao da govori o planovima za venčanje. Ispoljio je neku vrstu kontrolisanog stoicizma i, s izuzetkom te noći koju su proveli u klubu, večeri je provodio uglavnom radeći za kompjuterom, često i dugo pošto bi Džeki već otišla na spavanje.

- To očigledno utiče i na njega - rekla je Ema.

- Znam. - Džeki je duboko uzdahnula. - Ali dobro to podnosi.

- Mislila sam na Henrija. - Šta?

- Pa, cele prošle nedelje nije radio.

- O čemu to govoriš?

- Nije napisao svoju uobičajenu kritiku u nedeljnim novinama.

- Otkud znaš?

- Čitala sam novine. Ti si ih ostavila na pultu.

- Ne, nisam.

- Pa, neko jeste.

- Nisam čak ni kupila novine prošle nedelje. - Ne bi mogla da podnese da ih vidi.

- Mislila sam da si htela da gađaš njegovu sliku pikadom ili nešto slično. Gde su nestale? - Pogledala je ispod pulta.

Napokon ih je pronašla bačene na hrpu đubreta i otvorila ih je za pultom, blatnjave i vlažne. Bila je u pravu; te nedelje Henri nije objavio kritiku. Umesto njega pisala je neka žena po imenu Vendi Adams.


104

- Mislim da su joj rečenice mnogo bolje od njegovih - rekla je Ema resko.

Džeki je zatvorila novine i bacila ih u kantu za otpatke. Mora da ih je neka mušterija ostavila tu. - Verovatno je samo dobio grip - rekla je.

- Ili leži u krevetu i plače.

- Oh, Ema. Trebalo bi da si već shvatila da Henri nema suzne žlezde, samo žlezde koje luče žuč.

Nasmejale su se, i Džeki se osetila bolje.

- Sigurno će se vratiti na posao već sledeće nedelje - rekla je. - Henri ne bi podneo da neko drugi sedne na njegov presto.

Ipak. To ju je pomalo uznemirilo. Bilo je to upravo ono što bi on učinio: podneo bi protivtužbu, a zatim bi nestao s lica zemlje. Zamislila ga je kako sedi u svojoj kući s debelom sveskom u ruci i pravi dug, zloban spisak njenih bračnih prestupa.

Leh se vratio. Imao je veliki osmeh na licu. - Postoji i druga mogućnost - rekao je.

- Molim?

- Zašto on podnosi protivtužbu.

- Prosvetli nas.

- Moguće je da sve to radi zato što je još uvek zaljubljen u Džeki.

Usledila je tišina. Zatim je Džeki odmahnula glavom i glasno rekla: - Zaista ne verujem u to.

- Pa, zašto ne? Zadržava razvod... očigledno je! - Leh je bio veseo jer je u svemu tome pronašao romantičnu priču. - Samo pokušava da dobije na vremenu da bi te ponovo osvojio!

- A kako to pokušava da me osvoji? - upitala je Džeki. - Tako što me vređa i ponižava?

Leh više nije bio tako siguran. - Pa...

Ema je imala poslednju reč. - Ne budi smešan, Leh. Imao je osamnaest meseci da je ponovo osvoji, da je to hteo. Ne, sve je to lanjski sneg.

- Naravno - rekla je Džeki odlučno, i otišla u skladište misleći pri tom nezahvalno kako Ema koristi previše starih, otrcanih fraza i izreka, i da je ponekad zaista užasno teško slušati je.


105

Dena je najviše mučila pomisao da najveći kreteni od muškaraca uvek uspevaju da dobiju ono najbolje od žena. Dobro je poznavao takve tipove, te egocentrike koji se šepure unaokolo puni sebe, ulaze u prostoriju isturene karlice i posmatraju sve oko sebe kao da čitav svet treba da im je zahvalan što postoje. Oportunisti, uvek na oprezu, s vučijim izrazom lica i instinktom zveri - a to je tek početak - ti govnari uvek imaju bujnu kosu. Čak ne moraju ni da izgledaju dobro. Zapravo, neki od njih su zapanjujuće ružni, s kukastim nosom ili odvratnim, mesnatim usnama, ili s uvučenom bradom. No, da li ih to može zaustaviti? Davola! Samo bi naglasili one malobrojne aspekte svog izgleda s kojim se još mogu provući, kao što su par jednakih očiju ili svi udovi na broju, dok to ne bi bacilo senku na sve one negativne strane, a žene bi ostale bez daha i rekle: - Ima nešto u njemu, zar ne? - Nije važno to što je ružan kao pas, vulgaran, prevrtljiv, ili što je u pitanju čovek koji će na kraju najverovatnije da pojebe njenu sestru.

Ti govnari će se uvek izvući, čak i s preljubom. A Den iz iskustva zna da oni mogu biti nepristojni, neodgovorni licemeri i da izbegavaju plaćanje poreza i da nemaju nikakvih problema s tim. Oni će da vas pregaze, obore vas na zemlju i samelju, ostaviće trag čizme na vašem licu - za Dena je to bio tek uvod - a zatim će veselo reći: - Ah, izvini, nisam te primetio tamo dole! - Najgore od svega, što se oni grđe ponašaju, to ih žene smatraju privlačnijim. Neverovatno! Den se pitao kakva vrsta hemijskog jedinjenja teče njihovim venama. Sigurno ispuštaju nekakav miris, nešto poput osveživača vazduha, ali otrovan, koji može da omami inače razložne žene da se zalepe za njih. Možda ima nečeg u njihovom znoju ili zadahu zbog čega žene više nisu kadre da naprave razuman izbor i bacaju im se pred noge. Gole.

Ili se možda radi o njihovom zavodljivom osmehu, njihovom arogantnom hodu, samozadovoljnom licu, okrutnim usnama, njihovoj čvrstoj veri u to da se svet okreće oko njih, samo oko njih! Govnari. U tom trenutku Den je osetio blagu nesvesticu.

Kakvu ulogu imaju dobri momci u svemu tome? Momci koji veruju u vernost i pristojnost? Momci koji naporno rade od devet do pet (budimo iskreni, neko mora i to), izdržavaju svoje porodice, doprinose zajednici, u najmanju ruku sportskoj zajednici? Ona vrsta muškaraca s kojima je Den odrastao, s kojima je išao u školu; s kojima je nedeljom ujutru igrao ragbi ili bi uveče popio kriglu piva u klubu. Ti momci nisu išli unaokolo i vikali: „Pogledajte me!“ Nisu bili stalno namrgođeni niti su zračili


106

životinjskim magnetizmom. Oni to ne bi umeli. Ne, oni su nedeljom ujutru kosili travu ispred kuće, prali kola i vozili svoju majku kod zubara da stavi nove zubne navlake. Bili su pošteni i očekivali su da drugi budu to isto. Koje mesto imaju ti časni, dobri muškarci u širem poretku stvari? Uvek stoje negde u pozadini, eto gde, izgubljeni, zanemareni, zaboravljeni, dok su govnari uvek u centru pažnje. Oni su, na neki način, niža bića. Kažnjeni za to što su dobri.

Den je ponovo kliknuo kompjuterskim mišem. Na ekranu pred njim Henri Hart je igrao s Džeki Bol, dvoje u čvrstom, strasnom zagrljaju. Njena venčanica, sva u slojevima od tila i s ogromnim velom, obavila ih je nekako romantično i gotovo prekrila njegove noge. Den je ponovo kliknuo mišem i slika je počela da se kreće duplo brže, tako da je izgledalo kao da Henri nema ništa na sebi od struka nadole. Ali, to je smešno. Ipak, pravo je čudo šta sve čovek može da uradi sa starim snimkom venčanja kada ga profesionalno prebaci na hard disk.

Sada se zaustavio na Džeki. Sudeći po njenoj razbarušenoj kosi, to je snimljeno kasnije tokom dana. Vela nigde nije bilo. Imala je ogroman osmeh od koga joj se celo lice veselo nabralo i pretvorilo u usta, i gle-dala je u kameru. Den nije bio siguran da li je ikada u životu video toliki osmeh. Ali u poslednje vreme u mnogo toga više nije bio siguran. Sada je osećao samo jaz, ogromnu pukotinu između njih, u koju se nekako ugurao Henri Hart.

Ipak, pomislio je Den dok je listao svoj adresar, jedna od prednosti koje imaju dobri momci jeste što održavaju prijateljstva dugi niz godina, čine usluge, imaju poverenje drugih, a zatim sve to dobijaju natrag udvostručeno. A jedna od prednosti koje ima dobar momak koji igra ragbi je i što ti njegovi prijatelji mogu biti veoma krupni i dlakavi muškarci zastrašujućeg izgleda, koji umeju da se biju.

Imao je tri ili četiri takva prijatelja u Londonu. Ne bi imali ništa protiv kad bi ih pozvao; svi su veoma dobri momci.

Ako je hrana naša nova religija, onda su restorani hramovi u koje odlazimo na molitvu. Henri je razrogačio oči. Da li je moguće da je on napisao takvo sranje? Precrtao je rečenicu i pokušao ponovo. Dobar restoran ne hrani samo telo, nego i dušu. Ali i od te rečenice je osetio mučninu.

Istrgnuo je list iz sveske, podigao klozetsku dasku ispod sebe i bacio ga u šolju. Već je poveliki broj stranica završio tamo, i nadao se da se


107

šolja neće zapušiti kad bude pustio vodu. Ali tu je makar bilo tiše nego za njegovim radnim stolom.

Edrijen je sedela u kolima ispred zgrade. Rekla je da neće mrdnuti odatle dok joj ne preda rukopis.

- To je samo predgovor, Henri. Pet stotina reči. To bih umela i ja da napišem.

- Samo izvoli.

Usledila je tišina. - Henri, da li ti je jasno kad je bio rok za predaju knjige? Pre tri nedelje i dva dana.

- Opusti se, Edrijen. Svet će prosto morati nekako da se snađe pre nego što čuje moje mišljenje o stotinu restorana u Velikoj Britaniji.

- Henri, znam da si sada u, hmm... problemu.

- Izvini?

- Slušaj, ja sam prošla kroz tri razvoda i svaki je bio bolan, veruj mi.

- Moj razvod nema nikakve veze s ovim razgovorom.

- Samo kažem...

- Ponovi mi, koliko reči treba da napišem?

- Petsto. Ah, dobro, napiši četiristo, pa da završimo s tim.

Okrenuo je novu stranicu i nagnuo se nad njom, trudeći se da ignoriše zvuk iz susedne pregrade. Stisnuo je zube i sačekao da čuje zatvaranje šlica, pranje i sušenje ruku, a zatim je ponovo zavladala tišina. Zurio je u prazan list hartije bez ijedne reči u glavi. On, koji može da vas prepolovi jednom pažljivo naciljanom imenicom. To je bilo mučenje.

A sve to, naravno, zato što se ona vratila u njegov život. Samo što je ovoga puta ona držala beležnicu.

Sjajno! Zašto ne bi uzela i tu poslednju stvar koja mu je ostala.

Vidiš, Henrija se ponovo udajem.

To mu je rekla tako kao da je on još gajio nadu! Kako da ne. I naravno da se ponovo udaje: osamnaest meseci je suviše dug period da se bude bez muža u svetu Džeki Bol.

Trebalo je to da joj kaže. Zašto joj to nije rekao? O čemu je uopšte razmišljao? Ponavljao je u sebi taj razgovor nebrojeno puta i prekorevao je sebe zbog svega što je trebalo da joj kaže a nije. I zbog svega što jeste rekao, a nije trebalo. Ipak, razumljivo je to što je bio pomalo zatečen: poslednji put kad je razgovarao s njom, pre osamnaest meseci kad je


108

trebalo da izađu na večeru za njihovu godišnjicu braka, rekao joj je samo: - Ti se prva istuširaj. - A onda, kada je malo kasnije sišao iz svoje radne sobe na tavanu, očekujući prijatnu porodičnu scenu, ona je bila nestala. Isprva nije mogao da poveruje. Njene stvari bile su razbacane svuda po kući, a zavesa od tuš kabine još je bila mokra.

Tek kada je pronašao poruku u kuhinji shvatio je da je njoj ideja da izađe na večeru s njim bila toliko mrska da je morala da pobegne van zemlje. Sasvim je prirodno da će telefonski razgovor s takvom osobom biti malo napet.

Što se nje tiče, glas joj je i dalje zvučao kao škripa vrata sa zarđalim šarkama, a pored toga, bila je hladna kao led. Učinio je nekoliko pokušaja da je isprovocira, da vidi je li sve to samo gluma, ali ona je ostala hladna. Sve do kraja, kada se poveo razgovor o njenom novom vereniku i kada je počela da pokazuje pravo lice. Ali njen gnev nije bio usmeren na njega, Henrija.

Tek posle tog telefonskog razgovora shvatio je da ju je konačno i nepovratno izgubio. Sada se pitao da li je ikada pokušao da učini nešto da je ne izgubi.

Oduvek je verovao da je ona dobrovoljno otišla. Da li je moguće da je zapravo bila izgubljena?

Zazvonio je mobilni. - Henri? Edrijen ovde. Koliko dugo...?

- Uskoro!

Ta prokleta žena nema nameru da odustane. Isključio je mobilni i ponovo se nagnuo nad beležnicom. Uzdisao je i ječao, u jednom trenutku je čak udario glavom o pregradni zid kabine. Sve bi to trebalo da kulja iz njega samo od sebe. I zaista, bilo bi prijatno da za promenu bude malo pozitivan, umesto da napada i kritikuje. Ali shvatio je da njegov organizam danas ne luči pozitivne hormone. Bio je dvaput mrzovoljniji nego inače, a to dovoljno govori.

Nagnuo se nad sveskom. Tu i tamo bi povukao vodu, glasovi su dolazili i odlazili, a jednom je neko pokušao da otvori njegova vrata. Sve je to ignorisao i nastavio je da piše sve dok vrh hemijske olovke nije bio povijen, a on obliven znojem tako da mu se košulja zalepila za telo.

Neko je snažno pokucao na vrata.

- Henri?

- Edrijen, odlazi.

- To sam ja, Dejv. Edrijen je odustala i otišla pre pola sata.


109

- Oh. Dobro. - Otvorio je vrata toaleta.

- Rekla je da će čekati ispred tvoje kuće - rekao je Dejv.

- Mogu li da prespavam kod tebe večeras? - pitao je Henri molećivo.

- Ne.

- Spavaću na sofi. - Ne!

- Još nisam završio ovaj jebeni tekst, moraš da mi pomogneš.

- Slušaj, danas mi je godišnjica braka. Moja žena i ja večeramo kod kuće.

- Oh, u redu. Izvini.

Dejv je znao da je godišnjica braka osetljiva tema za Henrija i rekao je: - Idemo sutra na pivo, šta kažeš?

- Važi.

Ali i dalje je stajao tu. - Slušaj, šuška se da si uzeo odsustvo.

- Aha.

- Na koliko dugo?

- Ne znam još. - Henri je otišao do lavaboa i pokvasio lice. Imao je utisak da njegovo telo nije osetilo vodu već nedeljama, mada je bio siguran da se prekjuče istuširao.

- To možda i nije tako loše. Barem dok ne završiš to sa, hmm...

- Džeki, tako se zove.

- Znam. Samo nisam hteo da kažem nešto što će te uzrujati.

- Da li ti delujem uzrujano? - Henri se prezrivo osmehnuo, zalizao rukom svoju raščupanu masnu kosu, i pogledao ga zakrvavljanim očima. Jebote, koga on folira? Pobogu, smrdi kao tvor.

- Možda bi trebalo da odeš negde da se izduvaš - predložio je Dejv. - Možda u Španiju na nedelju dana. Da provedeš neko vreme na suncu.

Henri je samo zurio u njega. Da li Dejv zaista misli da bi mu u ovom trenutku prijalo da sedi na nekakvoj plaži i pijucka pinakoladu? Ali, ovo je zaista neočekivano; do pre samo dva meseca sve je, čini se, bilo u re-du. Pa, dobro. Počeo je da piše knjigu o restoranima. Za ime boga, počeo je ponovo da izlazi s devojkama. A sada nije kadar ni da se potpiše.

- Ne - rekao je. - Hoću da ostanem ovde dok se cela ta stvar ne završi.

Dejv je oprezno odgovorio: - Da, da. To je verovatno najbolje. A onda ćeš ponovo biti dobri, stari Henri.

- Možda.


110

- Samo, nemoj da dozvoliš da ti se kritike suviše dugo ne pojavljuju. Narod ima kratko pamćenje - upozorio ga je.

- Hvala, Dejve. - Zatim su obojica muževno klimnuli glavama.

- Važi, vidimo se onda sutra?

- Siguran si za večeras?

- Ne, ne mogu. Izvini, druže.

Čuo ih je kako se u kuhinji raspravljaju prigušenim glasom.

- Dušo, izvini, molim te.

- Ali ovo je naša godišnjica braka.

- Nije imao kuda da ode.

- On ima ogromnu kuću s đakuzijem u dvorištu.

- U pitanju je razvod. Mislim da ga to suviše pogađa. - Dejv je govorio gotovo šapatom. - Sačekaj samo deset minuta i pozvaću taksi, u redu?

Kuhinjska vrata su se naglo otvorila i oni su se pojavili s brižnim osmesima na licima. Don je iznela tortu od sira i malina, koju je sama napravila, u obliku srca i zbog koje joj je sada bilo gotovo neprijatno. Već je morala dva peciva sa sušenim paradajzom da podeli na tri dela i da raspodeli dve porcije špargli.

- Evo! - rekla je neobično veselo. Dejv joj je uslužno primakao stolicu i trudio se da zaustavi štucanje. Ona mu je istrgnula stolicu iz ruke i sama je primakla, očito besna. On je uzdahnuo i uzeo svoje pivo.

- Vas dvoje ste divan par - promrmljao je Henri. Znao je da bi trebalo da ode i ostavi ih na miru, ali iz nekog razloga osećao je očajničku potrebu da večeras bude među ljudima. Prijateljima, ljudima kojima je stalo do njega, iako su oni jedva čekali da ga se otarase.

- Aha, da - rekla je Don. Ona je bila trezna.

- Stvarno tako mislim - rekao je sav obuzet emocijom. - Vi ste jedan divan, običan, pošten par.

- Ne mislim da se nešto posebno razlikujemo od drugih - rekao je Dejv, a zatim pogledao u Don da proveri da nije slučajno pogoršao situaciju.

- Pa, upravo se o tome radi! - rekao je Henri. - Vi ste normalni. Imate svoje probleme i razmirice, Dejv nam o svemu tome priča na poslu, Don,


111

ali to su uglavnom tričarije, zar ne? A onda to sve prođe i vi se poljubite i pomirite se. Večeras ćete verovatno voditi ljubav, divlje i strasno.

- Nisam baš sigurna u to - rekla je Don suvo. Henri je mrzovoljno nastavio: - Džeki i ja nismo bili normalni na taj način. Kad bih se vratio kući s posla ona me je dočekivala s nekakvim velikim iščekivanjem u vazduhu. Čekala je da dođem i zabavljam je pričama o svom genijalnom, uzbudljivom danu, mom fantastičnom poslu, svim tim neverovatnim ljudima koje sam sreo, a sve to ispričano duhovitim kratkim rečenicama. A ja sam se osećao kao običan prevarant. Jer sve to nisam ja. Ne zaista.

- Šta to? - pitao je Dejv, zbunjen.

- Ja nisam Don Korleone, ili Robert de Niro, ili Ričard Brenson - zapravo, drago mi je što nisam on. Nisam čak bio ni Henri Hart!

- Da li ti razumeš o čemu on govori? - Dejv je pitao Don.

- Kako čovek može da kaže nekome poput Džeki - ženi koja ne živi u stvarnosti, da vas podsetim, koja je jednom potrošila trista funti na par cipela - kako može da kaže nekom poput nje da on nije čovek kakvim ga ona zamišlja? Da razbije sve njene iluzije? Možete li da zamislite do kakvih bi problema to dovelo? I tako joj nisam rekao. I nikad se nismo svađali. To nije bilo baš zdravo, zar ne?

- Pa... - rekla je Don koja se očito mučila da smisli nekakav odgovor.

Henri se nagnuo preko stola i zahtevao odgovor: - Mislite li vi da sam ja zabavan?

- Zabavan? - upitao je Dejv.

- Znaš već, da li sam duhovit? Smešan? Da li se smeješ kad si sa mnom u društvu?

- Ne - rekao je Dejv.

- Oh. Džeki je takođe govorila da nisam duhovit - rekao je stoički. To ga je mučilo već dva dana.

- To je navela u zahtevu za razvod? - Don je bila zapanjena.

- Ne, ne možeš da se razvedeš od nekog samo zato što nije duhovit.

- Zar ne možeš? - promrmljao je Dejv.

- Šta to treba da znači? - brecnula se Don. Henri nije obraćao pažnju na sukob koji se odvijao s druge strane stola; uostalom, on je započeo taj razgovor i osećao je da on ima veze isključivo s njim. - Njen novi verenik


112

je izgleda beskrajno duhovit. Ali, mene se to ne tiče. Ja nisam naročito pričljiva osoba. I nemam razloga da se stidim zbog toga.

- Ti si jedna smrdljiva bitanga, Henri - rekao je Dejv.

- Dejve! - uzviknula je Don i munula muža laktom.

- Šta? Tražio je moje mišljenje i ja mu ga dajem.

- Verovatno to nije mislila ozbiljno, Henri - Don je rekla Henriju diplomatski. - Niko od nas ne može da izvaljuje viceve po ceo dan.

- Zašto se uvek trudiš da ulepšaš svaki problem? - pitao je Dejv svoju ženu. - To nikad ne pomaže, znaš i sama.

- U redu! - rekla je.

Dejv se obratio Henriju: - Koliko se godina nas dvojica poznajemo?

- Uvek postavljaš to pitanje kad se napijemo, a nijedan od nas dvojice ne može toga da se seti.

- Dobro, u redu. Mnogo godina. Najmanje deset. - Poćutao je. - Zaboravio sam šta sam hteo da kažem.

Don se umešala: - Oh, Henri. Bio si tako srećan kada si upoznao Džeki. Godinama te nismo videli tako srećnog. Pomislili smo, to je to. Samo je trebalo da upoznaš pravu ženu. Ali na kraju se ispostavilo da to nije bilo to.

- Znači, odabrao sam pogrešnu ženu. - Henri je pokušao da se brani.

- Ti si toliko mrzovoljan da nijedna žena ne može da te učini srećnim - rekao je Dejv. - Ne možeš da kriviš jadnu Džeki za to.

Sada je ona ispala „jadna Džeki“. Henri se zapitao u kom trenutku se taj razgovor okrenuo protiv njega.

- Da nije bilo nje, ne bih ostao na tom prokletom poslu - odvratio je resko.

- Šta, ona te je naterala?

- Ne, ali je to očekivala! Da se nisam oženio, mogao sam da napustim posao. Da radim neke druge stvari.

- Šta, na primer? - izazivao ga je Dejv.

- Bilo šta - rekao je Henri pun sebe.

- Reci makar jednu stvar.

- Dobro, mogao sam ponovo da postanem kuvar.

- Ja dobro poznajem unutrašnjost tvog frižidera. U poslednje vreme nisi u stanju ni jaje da skuvaš.


113

- Mogao sam da promenim karijeru. Mogao sam da postanem, ne znam, na primer... trgovac! - Bilo je to jedino što mu je palo na pamet.

Dejv se nasmejao. - I šta bi prodavao? Osiguranje? Donji veš? Putovanja na Mesec?

- Zaveži! U redu, zaboravi to. Mogao sam... mogao sam da počnem da pišem nešto drugo. - Eto, napokon je to izgovorio.

- Šta, romane? - Dejv se sad već kikotao.

- Ne. - Ajde, kaži to. Kaži. Ali Dejv nije skidao kez s lica i Henri nije mogao to da učini. - U pravu si, to bi bilo neozbiljno. Zaboravi. Moraću, izgleda, da ostanem tu gde sam.

- Uvek možeš da odeš ako to želiš - rekla je Don. Ali Henri je pomislio kako čovek, kad već toliko dugo ide jednim istim putem, više nije u stanju da se vrati natrag. Pusti korenje na svom radnom mestu, fosilizira se u njemu, sve dok ne postane ono što je tako dugo uvežbavao: nesrećan i mrzovoljan, a u Henrijevom slučaju i neokupan. Što je bilo čudno, jer je duboko u sebi on znao da uopšte nije takav. Da je, zapravo, sušta suprotnost tome.

Dejv se u međuvremenu pokajao. - Pobogu, Henri, zaboravi sve to. Džeki i sve u vezi s njom. Idi i ošišaj se. Kupi sebi neku pristojnu odeću. Zatim se vrati na posao i nemoj više da gledaš unazad.

- Ostavi ga - prekorela ga je Don. Čini se da je barem ona razumela da čovek ponekad mora da se vrati natrag da bi mogao da krene napred.

Henri je ustao i odlučio da krene. Bio je strašno umoran i izrazito neduhovit. Kako je to neprijatno, da ga posle svega neko optuži za nešto što se od njega uopšte nije ni očekivalo! Kuća, blistava karijera, poznati prijatelji i gomila keša - sve je to mogao da obezbedi kad god je zatraženo, i to u velikim količinama. Ali zabava? Možda bi trebalo da je pozove i vikne u slušalicu: „Ha ha ha!“ Kakva glupost!

Ali čitavo vreme na putu do kuće razmišljao je o tome kako je zvučao njen glas preko telefona.


114

10.

- Razgovarala sam s njegovom majkom - izletelo je gospođi Bol.

Džekino srce preskočilo je najmanje dva otkucaja.

- Sa čijom majkom?

- Henrijevom. Pozvala sam je u Somerset. Učinilo mi se da je to dobra ideja. - Na sebi je imala kratku čipkastu haljinu, ukovrdžala je kosu i ličila je na prastaru Širli Templ. Džeki je sada bilo jasno zašto su obrazi njene majke bili tako crveni i zašto je izbegavala njen pogled za vreme ručka.

- Mama! - zavapila je Džeki.

- Pa, ja neću oka sklopiti dok se čitava ta priča ne završi! - izjavila je gospođa Bol. - I zato sam je pozvala. I pitala sam je da li zna šta ta baraba smera. Samo odlaže drugo venčanje moje ćerke iz čiste zlobe i inata! Pa, ona je bila užasnuta. S pravom. Možda nijedno od moje dece nije učinilo nešto značajno u svom životu, osim Mišel, ali oni nikad ne bi sprečavali razvod, rekla sam joj.

Džeki je obuzeo užas. - Jasno ti je šta će se sada dogoditi, zar ne? Ona će odmah reći Henriju, a on će misliti da sam te ja nagovorila na to! Da sam uključila svoju majku u spor! - Htela je da se zemlja otvori i proguta je. Poželela je da se samo izvrne na linoleum na podu svoje majke i umre u miru. Henrijev gnev još i može da podnese. Čak i njegovu mržnju. Ali sažaljenje? Ili likovanje?

Gospođa Bol je sada bila zbunjena. - Dobro, nije trebalo da se mešam, ali prosto nemam poverenja u tu tvoju advokaticu! Ne posle onoga što je otkrila Mišel.

- A šta je to Mišel otkrila? - upitala je Džeki prezrivo.

Njena majka je nervozno pogledala u pravcu kuhinje; bilo joj je potrebno pojačanje. - Mišel! - Ponovo se obratila Džeki. - Otišla je da proveri koje je druge slučajeve zastupala Velma. Ali njeno ime se nigde ne pominje! Pretražila je Palatu pravde uzduž i popreko, zar ne, ljubavi?

Mišel je stajala na vratima držeći kuhinjsku krpu u ruci. Brisala je porcelanski tanjir iz servisa koji je iznet u Denovu čast. - Nemoj mene da uvlačiš u to.


115

- Tražila je čak i u kantama za otpatke - naglasila je gospođa Bol. - Ta žena možda nema ni potrebne kvalifikacije. Mada Mišel i to može da proveri. Zar nije tako, ljubavi? U tom tvom pravničkom imeniku?

- Prestani, mama - prosiktala je Mišel.

Džeki je zurila u svoju majku. - Velma je dobro radila svoj posao dok ti nisi počela da zabadaš nos. Šta ako sazna da si ti iza njenih leđa razgovarala sa suprotnom stranom?

- Oh, Džeki. Gospođa Hart nije suprotna strana. Sedela sam pored nje na tvom prvom venčanju, sećaš se?

- Imala sam samo jedno dosad.

- Divna gospođa, mada mnogo govori o antikvitetima. Prošle godine mi je poslala čestitku za Božić.

Njena naivnost još više je uzrujala Džeki. - Ali, ona je Henrijeva majka! Naravno da će biti na njegovoj strani! - Zatim, da bi je zaplašila, dodala je: - Velma će pobesneti kad ovo čuje. Zbog tebe ću verovatno izgubiti spor!

Gospođa Bol nije razumela ni kako neko uopšte može da pobedi u brakorazvodnoj parnici, i delovala je prestravljeno.

Džeki se nije obazirala na to. - Zapravo, mogli bi da te uhapse zato što utičeš na svedoke!

- Nisam ja ni na koga uticala, zar nije tako, Mišel? Mišel nije skočila u njenu odbranu. Po njenom izgledu reklo bi se da se čitave prethodne noći drogirala i spavala s muškarcima, tako da sada jednostavno nije imala snage nizašta.

- U svakom slučaju, Henri nikad neće saznati da sam razgovarala s njom - rekla je gospođa Bol. - Njih dvoje uopšte ne razgovaraju. Nije joj čak ni rekao da se razvodi. Ja sam morala to da joj kažem! - Videla je izraz iznenađenja na Džekinom licu i usudila se da nastavi. - Oni uopšte nisu bliski u toj porodici, nisu kao mi. - Verovatno je zaboravila na činjenicu da četvoro njenih potomaka živi na različitim kontinentima, a da se njen muž u tom trenutku nalazio u garaži, gde se igrao svojom bušilicom.

- Dakle, ništa nisi postigla? - zaključila je Džeki sarkastično. - Osim što si napravila budalu od mene i što si napravila veliki telefonski račun.

Lice gospođe Bol ponovo je pocrvenelo. - Mislila sam da bi neko trebalo da pokaže malo brige i nešto preduzme. Barem zbog Dena, ako ni zbog čega drugog.


116

Svi su pogledali u Dena, koji je u bašti kopao rov za ruže gospođe Bol, a počeo je to da radi odmah posle ručka. Pljuštala je kiša, i bio je mokar do gole kože. Ali već je bio mokar zato što je tog jutra popravljao oluk, rekao je, tako da mu ne smeta da nastavi da radi. Gospođa Bol je o njemu već govorila kao o svom zetu koji će postideti sve ostale. A zapravo nije imala nijednog drugog zeta. Ursula, njena pretposlednja ćerka, odbila je da se uda za instruktora skijanja iz Australije s kojim je bila u vezi već pet godina. Ta situacija je brinula gospođu Bol svaka dva sata. To i činjenica da nije bila sigurna da u Australiji uopšte ima snega.

- Već sam ti objasnila, mama - rekla je Džeki. Barem devedeset dva puta. - Ne možemo da učinimo ništa dok Henri ne odgovori na tužbu. Jednostavno moramo da čekamo.

Gospođa Bol je napućila usne. - Reci mi, da li si ti ikada umela jednostavno da čekaš da se nešto dogodi?

- Pa, dobro, znaš već kakva sam. Prvak sveta u nestrpljivosti.

- Barem otpusti tu Velmu - preklinjala je gospođa Bol. - Uzmi Mišel umesto nje. Sigurna sam da će ti to učiniti besplatno, zar ne, ljubavi?

- Ne mogu - odgovorila je Mišel. Lice joj je bilo pomalo naduveno.

- Neka to bude tvoj svadbeni poklon. Da svojoj sestri pokloniš razvod.

- Mama, ne mogu. Još nisam kvalifikovana.

- Koliko nam je poznato, nije ni Velma.

- Da mogu to da uradim za Džeki, zar ne misliš da bih do sada to već sama ponudila?

Oči gospođe Bol su zasuzile. - Naravno da bi. Ti si dobra, dobra devojka, Mišel. Najbolja. - Okrenula se ka Džeki namršteno. - Jadni Den, jedva ovo podnosi. Zar nisi primetila da nije gotovo ni okusio ćufte za vreme ručka? Samo se bojim da će mu sve ovo dozlogrditi, da će se predomisliti i oženiti se nekom drugom. - Pomilovala je Džeki po ruci. - Ne brini. Odneću mu šolju čaja i reći ću mu sve najbolje o tebi.

Kada je otišla, Mišel je rekla: - Ne obraćaj pažnju na nju. Tata kaže da nije spavala od prošlog utorka.

- Zašto se svi ponašaju kao da ja uživam u svemu ovome? - povikala je Džeki. - Da me zabavlja to što je Henri odlučio da otegne celu stvar? Pisala sam mu, zvala sam ga telefonom - uradila sam koliko sam mogla!

- Znam - rekla je Mišel. Sumnjičavo.


117

- Molim?

- U pravu si. Jesi uradila.

- Ne, nastavi. Ako si htela nešto da kažeš, samo reci! Svi drugi su to već učinili.

- Pa, uvek možeš da mu daš ono što on želi, Džeki. To je bilo tako jednostavno, tako očigledno, da je

Džeki u neverici počela da muca i da uzdiše: - Izvini što komplikujem sebi život! Što odbijam da pristanem na javnu vivisekciju svog braka koji je, da te podsetim, odavno mrtav, u prisustvu čoveka s kojim ne mogu da podnesem da budem u istoj prostoriji.

- Niko ne traži od tebe da viviseciraš svoj brak - Mišel je odmahnula rukom.

- On očekuje!

- On verovatno nije voljan da čuje sve gadosti koje bi mogle da isplivaju na površinu ništa više nego ti. Slušaj, tip je ogorčen i uvrnut. Ili je mazohista, ali koga je briga za to? Jednostavno odustani, Džeki. Kapi-tuliraj. Preradi zahtev za razvod onako kako on želi, i ja ti garantujem da će odustati od svega za nekoliko dana.

- Stvarno to misliš?

- Tako ćeš ti dobiti svoj razvod, a mama njeno venčanje.

- To ću i ja dobiti - Džeki je morala da doda.

- Da, ali mama to zaista želi. I Den, naravno. Napolju su gospođa Bol i Den sedeli kraj garaže uz šolju čaja i činiju štrudli sa smokvama. U pravu je, pomislila je Džeki, Den zaista izgleda neraspoloženo. Mezimac porodice! Čak je počeo da škrguće zubima dok spava. A pre dve noći je naglo skočio u krevetu i počeo rukom da udara po vazduhu. Kasnije je rekao da je u pitanju bio komarac, iako se najbliža močvara nalazi daleko odatle, u Danliriju.

Mišel se spustila na sofu. Uopšte nije izgledala dobro.

- Nadam se da nisi ponovo počela da preteruješ s drogama, Mišel - prekorela je Džeki.

- Džeki, trudna sam.

Džeki je instinktivno pogledala kroz prozor u svoju majku. - O, bože - rekla je.

- Rodiću blizance.

- Blagi bože!


118

- Sačekaj da čuješ ko je otac.

Džeki je rukama prekrila uši: - Nemoj da mi kažeš, nemoj da mi kažeš. Ne želim da znam!

- Sudija Džerard Forčun. Spanđali smo se jedno veče na advokatskom balu.

To ime bilo joj je zastrašujuće poznato. Verovatno iz novina i s televizije. - Da li je to onaj s crnom kosom i debelim naočarama?

- U pravu si za naočare. Ali nema kosu. Barem ne na glavi.

- Mišel, on je mator kao biblija! - To je bilo nešto najljubaznije što je mogla da kaže o njemu.

- Nije izgledao tako loše u mraku - rekla je Mišel i uzdahnula. - Ne znam šta će njegova žena da kaže.

- Postoji li još nešto što bi trebalo da znam? - raspitivala se Džeki. - Za svaki slučaj, da budem pripremljena.

- Ne, mislim da je to sve. Osim što je do sada oklevao da ide sa mnom na vežbe za trudnice.

- Mišel, to nije smešno.

- Kao da ja to ne znam! - pobunila se Mišel. - Nisu mi ostale nijedne farmerke u koje mogu da uđem, a trudna sam tek šesnaest nedelja.

- Šesnaest nedelja? Pa to je četiri meseca!

- Oh, prestani!

- Očigledno si odlučila da zadržiš dete.

- Decu. Da, mislim da jesam. Iako je sudija Forčun predložio nešto nedolično, u smislu da pristanem da odem u Englesku.

- Stvarno ga tako zoveš? - pitala je Džeki. - „Sudijo Forčune“?! Iako je on otac tvojih blizanaca?

- Slažem se da je to malo neobično - Mišel je naglas razmišljala. - Naročito jer sam ga te kobne noći zvala Šljepko.

- Džeki ju je začuđeno pogledala. - Ne razumem kako možeš da budeš tako smirena u vezi s tim. Mislim, takve stvari se obično meni događaju.

- Znam - složila se Mišel.

- Ali ti si uvek uspevala da u svemu budeš dovoljno razborita. Približavala si se granici, ali si uvek uspevala da uradiš ono što želiš. Dok sam ja srljala bez razmišljanja, i pravila haos od svog života.


119

- Barem si se dobro provodila - rekla je Mišel.

- I ti si. Kako stvari stoje, suviše dobro.

- Mislim, otkako je mama napokon shvatila da si izgubljen slučaj mogla si da živiš kako hoćeš. Ostavila te je na miru. Zatim su svi ostali pobegli iz zemlje i ostala sam samo ja sa zadatkom da je usrećim. Da li si svesna šta znači biti miljenica naše majke?

- Siše ti krv, kap po kap?

- Još gore - rekla je Mišel zlovoljno. - Moram stalno da se šunjam po kući, krijem drogu u činiji sa šećerom i da izmišljam prijateljicu po imenu Bernadet samo da bih mogla da se krešem na miru. Pa, muka mi je od svega toga. - Prkosno je podigla glavu. - Oduševljena sam što sam trudna! Ne mogu biti srećnija!

- Ne misliš to valjda ozbiljno?

- Mislim. Dobro, nisu baš morali da budu blizanci. Jedno bi bilo dovoljno.

- Kada ćeš joj reći?

- Ne znam. Ali nadam se da će biti zadivljena kad budem pomenula sudiju.

- Ne bih se kladila u to.

- U svakom slučaju, srušiću sve iluzije koje gaji o meni. Neka neko drugi sada preuzme na sebe ulogu uzornog deteta.

- Šta?

- Osim ako Ejmon, ili Dilan, ili Ursula, ili neko od onih u Evropi ne odluči da se vrati kući, u šta sumnjam, mislim da će ta uloga pripasti tebi, Džeki. Hajde, priredi joj veliko, spektakularno venčanje na koje će moći da usmeri svu svoju pažnju. A ja ću negde u mraku iza scene da puštam stomak.

- Ne nameravam da se udam samo zato što ćeš ti roditi decu sudije Forčuna.

- Nadam se da to nije još jedan izgovor.

- Molim?

- Svako bi pomislio da ti uopšte ne želiš da se razvedeš od Henrija.

Te nedelje Džeki je kupila novu beležnicu formata A4 i komplet hemijskih olovaka. Ako Henri želi istinu, dobiće istinu. Uradiće tačno


120

ono što je trebalo odmah da uradi: da ga napadne iznenada i iz sve snage. Da ga ne štedi kad su u pitanju njegove mane i gadne životne navike. Ponovo će sastaviti zahtev za razvod, poslaće ga poštom, i završiće s tim jednom zauvek. A kad je već kod toga, poslaće jednu kopiju njegovom advokatu, svim njegovim bivšim devojkama, u njegovu redakciju i njegovom agentu.

- Ne možeš to da uradiš - rekla joj je Velma preko telefona. - To je protivzakonito.

- Onda ću to da stavim na internet, tako da čitav svet može da pročita.

- I to je protivzakonito.

- Oh. Mogu li da pošaljem njegovoj majci?

- Ne. Sadržaj zahteva za razvod namenjen je samo stranama koje učestvuju u sporu.

- Dakle, sve je na njegovoj strani!

- Džeki, danas si previše besna.

- Da, Velma, jesam.

- Da nije on pokušao da stupi u kontakt s tobom?

- Velma je bila podozriva.

- Ne. - Džeki je bilo teško da to i samoj sebi objasni. - Pretpostavljam da razvod u svakome izaziva bes. Mislim, uopšteno govoreći.

- Oh, da, naravno. Ogorčenost, takođe - rekla je Velma.

Džeki je na brzinu izmislila neke neodložne poslove i završila razgovor. Velma može da priča satima ako joj čovek dopusti. Džeki se ponekad pitala da li je i sama bila razvedena. Velma, međutim, toliko mrzi muškarce da je nemoguće zamisliti da bi se udala za jednog od njih.

- Kako ide? - pitala je sada Ema.

Kada je Velma rekla da za sadržaj tog dokumenta smeju da znaju samo strane u sporu, a da je za sve ostale to službena tajna, Džeki nije bila sigurna da li se to odnosilo i na Emu. Pobogu, ona joj je prijateljica. Uostalom, bilo je nemoguće da ona to ne sazna budući da Džeki to nije želela da obavi kod kuće, Denu ispred nosa. Zato je uzela notes i raščistila jedan deo pulta u Moći cveća. Zapravo, bilo bi vrlo prijatno sedeti tu među cvećem, okružen svim tim bojama i mirisima, da nije bilo Henrija.


121

- Samo pokušavam da odlučim od čega da počnem - odgovorila je Džeki ležerno. - Možda bi trebalo da počnem azbučnim redom. A - arogantan, i tako dalje. A kad samo stignem do J, neću moći da se zaustavim.

Ali Ema je samo rekla: - Možda to i nije tako loše. Mislim, da sve baciš na papir.

- Ovo radim da bih mogla da dobijem razvod, Ema. To je jedini razlog.

- Samo hoću da kažem da ti i Henri nikad niste konačno raščistili stvari među sobom.

- Nema tu šta da se raščisti.

- Jesi li sigurna? - Ema joj je uputila jedan od svojih upitnih pogleda.

- Ema, cenim to što brineš. Ali, šta god se dogodilo između Henrija i mene, to je davna prošlost. Prešla sam preko toga, u redu? Dobro sam, sasvim dobro. Ova peticija je, što se mene tiče, samo čišćenje nereda. To je sve.

Ema je slegnula ramenima. - U redu.

Džeki se vratila pisanju. Ubrzo je shvatila da je neizvodljivo napraviti spisak po azbučnom redu. Zatim je pokušala da grupiše njegove greške po celinama, poput „urođeni defekti“, mada, ruku na srce, on i nije mogao baš mnogo da učini po tom pitanju, ili „glavne karakterne mane“. Narednih pola sata pokušavala je da sastavi spisak njegovih osobina koje su jedovodile do ludila: njegov cinizam, oštar jezik, način na koji se krio iza svog imidža. Kada je on izgubio kontrolu nad sobom i učinio nešto sasvim ludo? Nešto spontano? Na primer da prihvati njen predlog da čitavu kuću okreče u jednu posebnu nijansu lila boje za koju kažu da deluje blagotvorno na nervni sistem! Ili da joj u naletu strasti kaže da je voli i da će umreti ako ga ostavi. Umesto onih jadnih, prozaičnih fraza koje je izgovarao s vremena na vreme. Čak i kad su se tek upoznali bio je isto tako rezervisan, kao da je oduvek bio u strahu da slučajno ne otkrije preveliki deo sebe. Dok je ona, naravno, prostirala svoje srce pred njim!

Ali, zar može to da navede u tužbi? I da dozvoli da on to pročita? Radije bi umrla.

Mora da je glasno uzdahnula, jer je već u sledećem trenutku kraj nje stajao Leh, klatio se s noge na nogu u svojim belim patikama i s rukama u džepovima svojih izrazito tesnih i izbledelih farmerki.


122

- Jesi li dobro? - pitao je.

- Jesam. Izvini - spustila je notes.

- Samo sam hteo da ti kažem da sam obavio sve dostave. Mogu li sada da idem?

Bilo je pet to pet.

- Naravno. Nego, Leh, Ema je htela da porazgovara s tobom.

Kao da je osetila njegovo prisustvo - njih dvoje su bili poput dva psa, uvek su mogli da osete prisustvo onog drugog u zgradi - Ema je došla iz magacina. Njena paž frizura izgledala je strože nego inače, a na sebi je imala svoje najtrezvenije braon pantalone i majicu. U rucu je držala koverat, a Džeki je znala da je u njemu bio njegov otkaz.

Bilo je jasno da se spremala da izgovori lošu vest. Nakašljala se i rekla: - Sedi, Leh.

- Gde? - Pogledao je oko sebe. Tu nije bilo gde da se sedne.

- Oh, nema veze - odgovorila je.

- Mogu da uzmem dve kofe i okrenem ih naopačke...

- Ma, pusti. U redu je. Možmo da stojimo i da razgovaramo.

- Važi. - Slegnuo je ramenima i pogledao u Džeki. Ali ona nije htela da se meša. Leh joj je bio drag. Ako Ema želi da ga otpusti, ona će se već osvetiti na svoj način.

Ema je počela: - Kao što znaš, tvoj probni period je danas završen. A Džeki i ja smo razmotrile tvoj rad ovde, Leh.

Preleteo je pogledom sa Džeki na Emu. - Da? I nadam se da je sve u redu.

- Pa... - Ema je rekla sumorno.

Ali Leh je nastavio: - Dolazim na vreme, dostavljam sve porudžbine, nisam više nikad pomešao adrese, u redu? A i tvoj rukopis se popravio, Ema. - Uputio joj je širok osmeh. Džeki se divila Emi kako uspeva da odoli njegovom šarmu. - A moj auto - skinuo sam nalepnice s njega, vidiš?

- Da, baš dobro...

- Zapravo, ako pažljivo pogledaš, videćeš da sam ga oterao kod firmopisca, koji mi je napisao MOĆ CVEĆA na prednjim desnim vratima.

Pogledale su. Istina je. Crvenim slovima, s brojem telefona ispod.

- Hej! Odlično izgleda - rekla je Džeki.


123

- Koštalo me je pedeset evra - rekao je. Zastao je, iščekujući reakciju.

Džeki je pogledala u Emu. - Naravno, refundiraćemo ti.

Ali Ema ga je prostrelila pogledom. - Leh, niko nije tražio od tebe da to uradiš.

Leh je samo velikodušno odmahnuo rukom. - Nema problema. Na druga vrata sam stavio reklamu za jednu piceriju - dodao je. - Plaćaju me za to. Ipak, to se zove reklama. Na privatnom vozilu. - Ponovo je po-gledao u njih dve.

Džeki je rekla: - U pravu je, Ema.

- Ne nameravam da platim reklamu na fordu iz 1989! Bilo bi u redu da je to službeni auto.

Lehovo lice se ozarilo. - Dobiću službena kola?

- Ne! Slušaj, nije to ono o čemu sam htela da razgovaramo.

- Ali i ja imam pravo da pokrenem temu za razgovor - izazivao je. - Kao zaposleni u ovoj firmi.

- U pravu je, Ema - ponovo je rekla Džeki.

- Mislim da bi trebalo da razmisliš o tom službenom vozilu - rekao je. - Neki sportski model, nešto u čemu mogu da izvodim devojke. - Coknuo je jezikom. - Šalim se! - Prebacio je svoju teksas jaknu preko te-snog belog prsluka, i ona mu se poslušno spustila na rame.

Ema, koja je samo čekala trenutak da mu gurne koverat u ruke, odvratila je pogled u stranu.

- Dobro je da smo razgovarali! - rekao je veselo. - Ja volim da razgovaram. I još nešto. Želim da dobijem zvaničan ugovor o zaposlenju.

- Molim? - rekla je Ema.

- Moj probni period je završen. - Zatim je dodao ljubazno, ali odlučno. - Znam svoja prava. - Pre nego što je iko uspeo još nešto da kaže, pogledao je na sat i uzviknuo: - Ah! Moram da bežim. Kasnim na sastanak s devojkom.

- Imaš sastanak s devojkom? - pitala je Džeki.

- Da. S Ajling. Prava lepotica. - Sladostrasno je zakolutao očima i krenuo ka vratima svojim energičnim hodom koji je odavao samopouzdanje. - Vidimo se u ponedeljak!

Kad je izašao, Džeki je uputila Emi značajan pogled. Ema se brecnula. - U redu, nisam ga otpustila!


124

- Ne samo da ga nisi otpustila, nego smo sad natovarile sebi na vrat povišicu i službena kola.

- Neće dobiti službena kola. - Ema je počela užurbano da rasprema stvari na pultu.

- Zamisli. Ima sastanak s devojkom - rekla je Džeki. - Pa?

- S Ajling.

Ema je frknula. - Nek' joj je bog u pomoći. - Zatim je dohvatila novine uvijene u rolnu i upakovane u najlon koje su stajale ispod pulta. - Ovo je stiglo poštom za tebe, još u sredu. Tek sad sam se setila.

Bio je to savršen povod za promenu teme: primerak prošlonedeljnog Glouba. Bila je to zagonetka. Na omotu je pisalo njeno ime, iznad adrese Moći cveća. Time bi mogle da se objasne i prošlonedeljne novine. Džeki je pogledala u Emu.

- Nemoj mene da pitaš - rekla je Ema. - Naravno, osim ako ne želiš da Den sazna da ih kupuješ. To je razumljivo.

- Ema, nisam naručila da mi ovamo šalju ove novine.

- Pa, neko jeste.

Ni te nedelje Henri nije objavio kritiku. Ta žena, Vendi, ponovo je pisala umesto njega. Nije bilo nikakvog objašnjenja, nigde nije pisalo Henri Hartje odsutan.

To ju je uznemirilo. Ko bi mogao da joj šalje primerke Henrijevih novina?

Samo Henri, naravno. Pa ipak, nije objavio kritiku.

- Mora da još uvek leži u krevetu i plače - rekla je Ema, želeći da popravi atmosferu.

Džeki ni trenutka nije poverovala u to. Ne, verovatno priprema nekakav ubitačan pravni manevar iza kulisa i šalje joj primerke svojih novina samo da bi joj stavio na znanje da nije otišao.

- Ignoriši ga - rekla je Ema.

- Naravno da hoću - odgovorila je Džeki i bacila novine u kantu za otpatke.

- Danas si baš ćutljiva - rekao je Den. Došao je po nju posle posla i sada su sedeli u Bistrou za njihovim uobičajenim stolom kraj prozora.

- Stvarno?


125

- Nisi čak ni pozdravila Fabijena na svoj uobičajen način. Bio je očigledno uvređen.

Džeki se na silu osmehnula. Barem je Den bio malo bolje raspoložen posle ručka kod njene majke. Zapravo, bio je vrlo dobro raspoložen, a izgledalo je kao da iščekuje nešto važno. U svakom slučaju, nije htela da mu pokvari raspoloženje, pa je samo rekla: - Verovatno sam samo zabrinuta zbog Mišel.

- Da - rekao je Den. - Razmišljao sam o tome. Možda bi nas dvoje trebalo da budemo prisutni kad bude saopštila to vašoj majci. Da stojimo iza nje i uhvatimo je kad se bude onesvestila.

- Ja razmišljam o Mišel. Ostalo joj je još godinu dana do diplome pravnog fakulteta. Znam, svima nam se smučilo da slušamo o tome, ali to je istina. A sada će imati dve bebe na grbači. I to bez oca. Kakav će to život biti za nekoga ko voli da izlazi i da se drogira?

- Možda je potcenjuješ. Čini mi se da ona sasvim smireno prihvata sve to.

Suviše smireno. Džeki je pomislila da je to možda od šoka. Ali kada šok prođe i kad Mišel shvati ozbiljnost situacije, verovatno će u panici pozvati najbližu privatnu kliniku i posegnuti za svojim štekom ekstazija.

Den je rekao: - Možda će tvoja majka da popusti. Da pomogne.

- Sigurna sam da neće, posebno ako blizanci budu izgledali kao minijaturne ćelave replike sudije Forčuna - rekla je Džeki sumorno. Pogledala je u njega. - Sigurna sam da se pitaš u kakvu to porodicu ulaziš.

- Ne, ne - rekao je ubedljivo. Ali Džeki je bila ubeđena da će on sačekati da se njegova majka prvo dovoljno nadrogira lekovima koje uzima pre nego što porodici otkrije ovaj najnovoji skandal. (Zapravo, ona i Mišel imaju mnogo toga zajedničkog.) A kad samo pomisli na Fione! Nijedna od njih neće ponovo sedeti u klubu pored nje, pa čak i da obuče najskuplje čizme na svetu. A Den će samo bezbrižno da se nasmeje i da se pretvara kako mu sve to nije važno.

- Izvini - rekla je Denu.

- Zašto?

Zbog svega, zapravo. Možda bi trebalo da mu predloži da odu nekud za vikend, samo njih dvoje. Možda neko seosko odmaralište, ili neko lovište gde on može slobodno da puca, gde bi odlazili na trčanje po vlažnim i neprohodnim šumama i jeli ogromne krvave bifteke.


126

Ne zna samo šta bi ona tamo radila: po svemu sudeći sedela bi za barom i pila džin-tonik.

- Razmišljao sam - rekao je Den. - Možda bi trebalo da odemo nekud za vikend. U šoping, na primer, ili nešto slično. Možda u Njujork, tamo možeš da obiđeš Blumingdejls i slične radnje s rasprodajama, a ja bih, ne znam, sedeo u baru ili nešto tako.

- Oh, Dene.

Zar nije divan? Važno je da su oboje spremni da svoje prohteve podrede prohtevima onog drugog. Da naprave kompromis; da dele. To su zasigurno ključni sastojci dobrog braka. Mnogo važniji nego, na primer, požuda, ili strast, ili opsesija. Sve to obično prođe za tren oka.

A onda, kao da je čitavu prostoriju iznenada ispunio nekakav smrad - ponovo taj prokleti Henri - Den je upitao: - Kako napreduje ono s Velmom? - Nikada o tome nisu govorili kao o zahtevu za razvod. Uvek su ga zvali „ono“.

- Dobro. Traje duže nego što sam očekivala.

Den joj je stisnuo ruku. - Džeki, ne moraš da se pretvaraš. Znam koliko je sve to neprijatno. Neverovatno je, u stvari, što moraš da prolaziš kroz sve to. Kad bih se ja dočepao tog, tog... - Onda se iznenada obuzdao. Udahnuo je i osmehnuo se. - Neka! Ko drugome jamu kopa, sam u nju upada, to je moj moto. Takav je život, zar ne? Ako prevariš nekog, drugi će tebe prevariti, i to na kub. - Ovo poslednje rekao je kroz stisnute zube.

- Nisam sigurna da je to pravo značenje te poslovice, Dene.

Ali on je isturio donju vilicu tako snažno da je gotovo bacala senku preko čitavog stola.

- Ljudi treba da dobiju desert koji zaslužuju, Džeki. Zar ne misliš tako? A pod tim ne podrazumevam samo krempite. Mada, krempite su kremaste i mekane, zar ne? Dobre su za one koji nemaju zube, na primer.

- Nemam pojma o čemu govoriš, Dene.

Ali on nije ponudio nikakvo objašnjenje. Samo je rekao: - Ne moraš mnogo da brineš zbog „onoga“. Nikad ne znaš šta može da se desi u međuvremenu.

Lako je njemu da se ponaša kao kavaljer. On ne mora da piše taj prokleti spisak. Čitav jedan dokument posvećen čoveku kojeg prezire! I njoj. Njena uloga u tom braku primorala ju je da prošle noći leži budna


127

do sitnih sati. Borila se protiv toga: čvrsto je zatvorila oči i rekla sebi da se nipošto neće upuštati u tu vrstu samoanalize! Ali Henri je ulazio u njene snove, veselo mašući zahtevom za razvod (iz nekog razloga oboje su bili u dvospratnom autobusu), a ona se trzala i okretala u krevetu sve dok mu napokon nije ljutito podviknula: - Ma, odjebi!

- Izvini - promumlao je Den i udaljio se jedno pola metra od nje prema suprotnoj strani kreveta.

Zatim, oko pet sati, kad su ptice na prozoru već počele da pevaju, videla je sve savršeno jasno: videla je sebe kako se vraća u Dablin pre osamnaest meseci, letom FR 219, u visokim štiklama i s kompletnom šminkom, tragična u svome bolu, bolu zbog izdaje, i sa savršenom nevinošću osobe koja nije učinila ništa loše! Ona je ta koja je bila povređena, i to ne sme da se zaboravi. On je bio zlikovac, uništitelj jednog savršenog braka u koji je ona uložila srce i dušu! Ni to niko ne sme da zaboravi.

A sada su se svi okupili da saosećaju s njom zbog toga što je imala tu zlu sreću da se potpuno posveti čoveku čija je prva ljubav bila, i zauvek ostala, on sam. Niko je nije upozorio - osim Eme, naravno, ko bi nju mogao zaustaviti? - da možda nije trebalo tako potpuno da se preda, jer onda možda ne bi bila toliko povređena. Čak je ni njena majka nije opomenula da se pridržava njene omiljene izreke: uvek sačuvaj nešto na šta kasnije možeš da padneš. To se, naravno, nije odnosilo na njenu zadnjicu, koja je porasla za dva broja zahvaljujući nedostatku motivacije i višku aperitiva koje je pila u podne u njihovoj kući u Londonu.

Sada je bilo teško setiti se čime je sve ispunjavala te usamljene časove. Ona, koja je uvek bila zauzeta ovim ili onim, koja je već s četrnaest godina dobila svoj prvi posao u samoposluzi gde je slagala robu po poli-cama. London je, međutim, bio nešto novo, drukčije. Nikoga nije poznavala. Pa ipak je bila puna samopouzdanja, verovala je da će nešto napraviti. Čak je pokušala tamo da ostvari svoju ideju da otvori vlastitu cvećaru. Ali samo u njenom kraju bilo je dvadeset šest registrovanih cvećara, tako da je morala da odustane. Zatim je pokušala da se zaposli u jednoj od njih, kao prodavačica. Ni tu nije imala sreće. Ponovo je počela da razmišlja o tome da se zaposli u samoposluzi, ali to više nije bilo umesno, zbog Henrijeve reputacije. Prvi put u životu postala je svesna činjenice da nema fakultetsku diplomu. Nije imala kontakte, nije imala krug prijatelja koji bi joj pomogli, ili je makar saslušali. Ponekad je bilo najjednostavnije provesti čitav dan u kući i gledati televiziju.


128

U međuvremenu, Henri je postao velika, blistava zvezda. Gotovo da su joj trebale naočare za sunce svaki put kada bi ušao u sobu. Šta je mogao da čini neko ko nije imao ni posao ni prijatelje da ga podrže, nego da se dodvorava? Da obleće oko njega u malim krugovima, nadajući se da će se nešto od njegove sreće preneti i na nju. Da će on učiniti da se ona oseća bolje; ispunjeno, zadovoljno, srećno i uspešno, da oseća sve ono na šta žena automatski stekne pravo čim stupi u brak.

Prošle noći je s užasom sve to videla do najsitnijih pojedinosti: ključ koji se okreće u bravi, sebe kako u skoku diže svoje punačko dupe sa sofe i trči do vrata kao da je čitav njen dan imao smisla samo zbog tog jednog trenutka. Kao da se čitav njen život okretao oko Henrija. Postidela se kada se toga setila.

Da je pravde, trebalo je da joj pruži više ohrabrenja. Trebalo je da joj kaže (u šali): „Diži guzicu i nađi neki posao.“ Ne bi mu pala kruna s glave da je povremeno pogledao oglase o zaposlenju i pomogao joj da nešto nađe. Mogao je čak da joj nađe neki posao u svojoj redakciji, ali kada je to pomenula lice mu je najednom poprimilo sivu boju, i odgovorio je kako misli da nije dobro da njih dvoje rade na istom mestu.

Kad se sada toga seti, jasno joj je da on prosto nije želeo da mu ona kvari imidž.

- Da li je sve u redu s tvojim kolačem? - pitao je Den, koga je zabrinuo njen izraz lica.

- Dobar je. Odličan!

Naravno, ona neće sve to staviti na svoju listu „pogrešaka“. Neće mu pružiti to zadovoljstvo. Da ga oslobodi odgovornosti da je podrži, kao svaki normalan muž? Ne. Ali mogla bi da napiše da nije uspela u na-porima da se uklopi u novo okruženje. Kao što on nikada nije uzeo u obzir činjenicu da se njegova žena stvarno nalazila u novom okruženju.

Sada se osećala bolje. Možda zato što je zrno istine zaiskrilo među njima. Pitala se hoće li ga i on primetiti.

Ponovo je sačekala da Den zaspi, a onda se tiho spustila u prizemlje. Ovoga puta je barem izgledalo da on, za promenu, sanja neke lepe snove; imao je osmeh na licu i balavio je po jastuku.

U prizemlju je otvorila svoju tašnu i iz nje izvadila primerak novina koji je uspela da spase iz kante za otpatke. Ema je preko njih rezala


129

mokro cveće i Džeki je morala da ukloni nekoliko latica pre nego što je pažljivo otvorila vlažne novine. To ju je kopkalo čitav dan. Zašto bi joj on slao svoje novine? Ako je to uopšte bio on. Ali ko bi drugi mogao da bude?

Pri svetlosti lampe počela je od prve stranice i čitala pažljivo sve do poslednje. Njegovo ime nigde nije bilo pomenuto. Tražila je čak i u rubrici s horoskopima i rubrici o ženskom zdravlju, za slučaj da je vrebao tamo negde, spreman da skoči i vikne „Bu!“. Međutim, ništa.

Ali nešto ipak jeste skočilo na nju: jarkocrveni antrfile u malim oglasima na pretposlednjoj strani. Odmah iznad oglasa u kome jedan gospodin iz unutrašnjosti traži damu za „diskretna popodneva“. U crvenom antrfileu stajala je šaljiva pesma od pet stihova.

I tako, misliš da sam dosadan?

Mrzovoljan i sumoran?

Pa, moje šale i pošalice,

Vicevi i smešne pričice

Tvoje lice poput sunca ozariće!

A ispod pesme je pisalo: za Džeki.


130

11.

- Želim da razgovaram s gospodinim Janom Najtli-Džonsom - insistirala je Velma.

- Gospodin Najtli-Džons je još uvek na suđenju - rekao je tih muški glas na drugom kraju.

- A da li će posle podne biti u kancelariji?

- Ne verujem da će se danas vraćati.

Velma se sarkastično nasmejala. - Šta, strah ga je? Boji se da dođe do telefona?

Usledila je neprijatna tišina. Dobro. Samo neka ne misle da imaju posla s nekom provincijskom glupačom.

Napokon je progovorio: - Uveravam vas da se ne radi o tome. Gospodin Najtli-Džons danas zastupa jednu multinacionalnu kompaniju koja se bavi proizvodnjom hrane.

Velma je zakolutala očima. Svašta je već čula u svom poslu.

- Da, naravno - rekla je sarkastično. - Pa, kad završi s tom „multinacionalnom“, možda ćete mu preneti da mi se javi.

- Možda bih ja mogao da vam pomognem?

- A ko ste vi? - upitala je Velma strogo.

- Tom Iglton.

Ah, da, čovek koji je napisao ona uvredljiva pisma. Uopšte ne zvuči kao advokat. Onaj momak iz prodavnice na uglu koji svakog jutra prodaje Velmi tri krofne ima više autoriteta od njega.

- A vi ste kvalifikovani? - pitala je podozrivo. - Ne bih da gubim vreme s nekim pripravnikom.

- Jesam, naravno. - Zvučao je uvređeno. Pa, neka ga, nek' se vređa. Kako ona može da zna s kim ima posla tamo u Londonu, ako ne pita? To što oni za korespondenciju koriste skupe memorandume s utisnutim šarama ne dokazuje ništa. I sama bi mogla to da radi, kad bi mogla sebi to da priušti. Ali ona nije arogantna i umišljena kao taj uobraženko s dvostrukim imenom koji pušta ljude da čekaju puna dva minuta na tele-


131

fonu samo da bi ostavio utisak kako je užasno zauzet. Velma zna sve trikove u profesiji.

- Pozvala sam vas jer mislim da bismo mogli da porazgovaramo o ovome. Kao advokat s advokatom.

Usledila je još jedna duga pauza. - Molim?

Pokušala je da unese malo šaljivog tona u razgovor. - Znate, da probamo da izgladimo sve naše razlike bez nepotrebnih uvreda.

- Gospođo Marfi, ja zaista ne bih smeo da razgovaram s vama o slučaju pre nego što se konsultujem sa svojim klijentom.

- Ma, hajde! - prekorela ga je Velma. Mislila je da može da ga mesi i vaja kao glinu. - Budimo ozbiljni, klijenti nam ponekad oduzimaju suviše mnogo vremena a da uopšte nisu vredni toga, zar ne? A što se tiče naša dva klijenta, pa, očigledno je da se ponašaju kao bezglavi pilići - nasmejala se u slušalicu. Pobogu, kao da je metlu progutao!

- Jednostavno ne mogu da se složim s opisom mog klijenta kao bezglavog pileta.

- Radi se o tome da im je potreban dobar savet, gospodine Eglinton.

- Iglton.

- Kako god. A mi smo zaduženi za to da ih savetujemo, zar ne? Pa, recimo da vi posavetujete vašeg klijenta da odustane od protivtužbe. A ja ću, za uzvrat, savetovati mog klijenta da se odrekne svojih prava na psa. Kako vam to zvuči?

- Vaš klijent nije tražio psa.

- Ne još - rekla je Velma zagonetno. - Pa, šta kažete?

- Gospođo Marfi. Mi smo ugledna advokatska firma. Ne bavimo se sklapanjem ovakvih nagodbi preko telefona. Ali, ako želite nešto da stavite na papir, pa da mi to razmotrimo...

Pa, pokušala je na lep način. Ali on nije iskoristio svoju šansu. Naglo se uspravila u stolici koja je glasno zaškripala. Ugojila se tri kilograma od Uskrsa, a kako i ne bi? Prodavnice su već pune letnje garderobe; lepr-šave, majušne stvarčice rugaju joj se iz svakog izloga pored koga prođe. Mini suknje u stilu šezdesetih, majice s bretelama, tesne farmerke i široke suknje u hipi stilu, sve najgore za ženu koja je u šesnestoj godini dobila lekarsku dijagnozu da je gojazna. Posle toga je svake godine dobijala po tri kilograma i gubila malo samopouzdanja. Poslednji put kad je izašla s muškarcem bio je to Trevor, tip kojeg je upoznala preko jedne od onih groznih grupa u kojima se skupljaju gojazni ljudi da bi


132

jedni drugima pružili podršku, a on je imao dvaput više kilograma od nje. I izveo ju je u zabavni park, od svih mogućih mesta! Veče se završilo katastrofalno, kada im nije bio dozvoljen ulazak u kuću strave iz bezbednosnih razloga. Trevor ju je, ne baš ubedljivo, pozvao da se ponovo vide. Ali Velma je već bila isuviše ogorčena.

Jedini izvor zadovoljstva u njenom životu - osim hrane, naravno, taj odnos je već veoma složen - jeste njena karijera. Posle niza godina koje je provela prodajući polise osiguranja preko telefona, pri čemu nije imala nikakav direktan kontakt s klijentima, slučajno je naišla na kurs za sticanje diplome pravnog fakulteta preko interneta. I tako je Velma otkrila svoj životni poziv: da se bori za ljude izneverene u ljubavi. Za te jadne duše, izneverene, razočarane, odbačene, prezrene, poklekle pod teretom života - želela je da ih privije na grudi i kaže: znam tačno kako se osećate! Ali, to bi obično uplašilo ljude, i tako se ona zadovoljila time da im, najbolje što ume, pomogne da iz svojih života, jednom zauvek, izbace svoju drugu polovinu, što brže i što brutalnije. I kako je samo uživala u tome da ih posmatra kako odlaze! Puna elana, sa sto četrdeset četiri kilograma čistog besa, Velma nije bila žena koju valja potcenjivati.

- Slušaj me, drugar - rekla je. Na časovima američkog prava naučila je brojne korisne tehnike, uključujući pozitivnu konfrontaciju i skrivene taktike. Njena omiljena taktika bila je „nemoj da me ljutiš“. A upravo nju je htela da upotrebi. - Daću ti priliku da još jednom razmisliš o mojoj ponudi, u redu?

Posle kraće pauze, rekao je: - Ali, vi zapravo niste ništa ponudili.

Velma je ignorisala to i nastavila: - Popričaj malo sa svojim šefom, kad se vrati iz sendvičare, ili gde god da je zaista otišao. Mislim da će ti biti jasno, kad ponovo budeš razmislio, da je najbolje da ovo razrešimo odmah. - Dodala je preteći: - Dok još možemo.

- Molim?

Velma je ponovo zakolutala očima. Nije u stanju da razume ni prikrivenu pretnju! U trenutku joj je bilo žao Henrija Harta, iako je on obično đubre. Ali svako zaslužuje pristojnog pravnog zastupnika. Čovek bi pomislio da je on u mogućnosti da angažuje veliku advokatsku firmu, a ne ovu smejuriju u dva lica od kojih je jedno takav mekušac da ga može čuti kako drhti s druge strane žice.

Moraće to da mu objasni kao malom detetu. - Pre nego što stvari postanu veoma gadne za tvog klijenta.


133

Sada je privukla njegovu pažnju. To je dobro. Jer Džeki Bol je tog jutra svratila do njene kancelarije i rekla joj da još nije sastavila zahtev, a imala je ogromne tamne podočnjake. Izgledala je kao da noćima nije spavala. I kad samo pomisli da je za sve to kriv Henri Hart, Velma bi prosto mogla da zaplače. Ali, kao što je naučila na časovima američkog prava: nemoj se ljutiti; razbesni se.

Od sada će razvod Džeki Bol biti Velmina lična životna misija.

- Da li je to pretnja? - upitao je Tom. Napokon. Jedan lucidan momenat.

Velma je udahnula vazduh punim plućima i zaurlala u slušalicu: - Da li zaista želiš to da saznaš?

- Sedi mirno, dušo. Tako je, dušo.

Henri se uzdržavao da ne kine dok mu je šminkerka nanosila debeo sloj tečnog pudera na lice. Na kosi je imao tako veliku količinu laka za kosu da ne bi smeo da zapali cigaretu u strahu da će ga plamen celog za-hvatiti. Ali onda se setio da je prestao da puši. Prestao je iznenada, kad je Džeki otišla. To je čudno: posle neke velike traume ljudi obično počnu da puše dve pakle dnevno. Ali možda je on duboko u sebi osetio olakša-nje što je otišla. Da, olakšanje, ispod sveg užasa, šoka i povređenosti. Neki slabašni glas iznutra mu je šaputao: uraaaa! Rekao je: sada možeš prestati da kažnjavaš sebe, Henri; prestati da se pretvaraš. Ona je otišla i odnela sa sobom sva svoja očekivanja. Možeš ponovo da budeš, pa, ono što jesi!

Nije baš bilo tako. Za početak, više nije bio siguran ko je on u stvari. A nije imao petlju da učini nešto drastično da bi to otkrio. Padalo mu je na pamet da upiše časove joge ili kreativnog pisanja, ali ništa od toga. Prosto je nastavio da bude Henri Hart: da piše zlobne kritike, održava svoju reputaciju, odlazi na dosadne društvene skupove gde se druži s ljudima koji mu se ne sviđaju, i da povremeno spava s Hanom (dobro, samo jednom). Samo je sada sve to morao da radi bez Džeki.

Kao da je samog sebe upucao u nogu.

Ponekad se pitao da li je možda namerno oterao od sebe svojim lošim ponašanjem, kako bi bio slobodan da izvrši taj dramatičan preobražaj u svom životu. Glupane jedan, govorio je sebi sada.


134

- Nemoj to da radiš očima, dušo. Pokušavam da ti stavim maskaru - rekla je šminkerka.

- Neću da stavljam maskaru.

- Ne brini, to se neće videti na snimku.

- Baš me briga. Već imam na sebi tečni puder, sjaj za usne, korektor i rumenilo. Ne treba mi još i maskara.

- Doći će ti oči do izražaja - navaljivala je tvrdoglavo.

- Ostavi me na miru.

Edrijen je u tom trenutku stigla i brzo prišla da izgladi stvar. - Zašto ne odeš na kafu? - rekla je šminkerki. Zatim joj je tiho dodala: - On ume da bude veoma nezgodan.

Henri je to čuo, ali nije ga bilo briga. Pokušavao je da razmrsi kosu, koja je izgledala kao da se mogla podići, poput poklopca.

- Upravo nameštaju svetla - rekla mu je Edrijen veselo. - Izgledaće fantastično. Henri Hart za vlastitim kuhinjskim stolom!

- Ne razumem zašto nisu mogli da upotrebe fotografiju koju koristim u svojoj rubrici - rekao je Henri mrzovoljno.

- Dušo! Ovo je za tvoju knjigu! Ne mogu da stave staru fotografiju. - Pogledala je u stranu i užurbano dodala: - Slušaj, hoće da čerupaš pile.

- Šta? - Već su se dogovorili da će sedeti za stolom i pijuckati vino. Jednostavno i nepretenciozno.

- Znam, znam. Mislim, pile! Ja mu se ne bih ni približila. Ali oni su neumoljivi. Hoće da vide krv i perje.

Henriju je odmah postalo jasno. - Tako da će izgledati kao da sam upravo ubio to jebeno pile vlastitim rukama?

- Pa, neko će morati da ga ubije.

- Šta? Hoćeš da kažeš da je pile još živo?

- Eno ga, kljuca nešto u tvom špajzu. Asistenti fotografa su vegetarijanci, kažu da oni to ne mogu da urade.

- Znači da moram ja? Možda bi voleli da slinim usput dok to radim, za fotografiju? I da mašem sekirom?

- Pa, takva ti je reputacija - rekla je Edrijen. - Da nje nema, ne bi bilo nikakvog fotografisanja danas. Ne bi bilo knjige. I ne bi bilo mene! - Nasmejala se, ali Henri ju je dobro razumeo. Njena napetost je rasla što je duže trajala pauza u kojoj on nije objavljivao svoje članke. Ponovila je nekoliko puta da su ti članci kamen temeljac, i da je sve poteklo od njih.


135

Znao je da ona o njemu misli da je samozadovoljna nevažna zvezda s ogromnim egom koju je potrebno s vremena na vreme suočiti sa stvarnošću. Još gore, bila je devedeset odsto u pravu.

Bila je spremna da ga ponovo vrati na zemlju. - Henri, nisu zadovoljni uvodom koji si napisao.

- Šta nije u redu s njim? Na kraju sam ipak uspeo da napišem šeststo reči.

- Znam. Ali, Henri... kako to da ti objasnim. To nije ono što su oni očekivali.

- Ako su hteli nešto određeno, mogli su to da mi kažu.

- Sigurno su podrazumevali, logično, da ti znaš šta treba da napišeš, Henri.

- Stvarno ne razumem, Edrijen.

Delovala je napeto, kao da sumnja da se on samo poigrava s njom. - Hoćeš da ti dam primer?

Henri je i sam bio malo zabrinut. - To bi mi mnogo značilo.

Izvukla je nekoliko presavijenih stranica iz svoje aktovke i otvorila ih. Počela je da čita napućenih usana: - Dobra hrana počinje kod kuće. Jednostavni sastojci iz vašeg frižidera i kredenca, pomešani pažljivo i s elanom i servirani uz zrno pristojnog razgovora i smeha, i provešćete najlepše veče u poslednjih godinu dana. - Spustila je papir i pogledala u Henrija s podignutim obrvama.

- Šta? - rekao je.

- Ovo je knjiga o restoranima, Henri. O restoranima. Ne o kuvanju u vlastitoj kuhinji, ne o kredencima, niti o tome kako provesti prijatno veče s prijateljima oko jebenog kuhinjskog stola! U suprotnom, ovo bi bio kuvar!

- To i nije tako loša ideja - Henri je naglas razmišljao.

Edrijen je zurila u njega. - I šta znači sve to o „pristojnom razgovoru i smehu“? Ti si „Kasapin s Noting Hila“! Ti se ne smeješ!

- Naravno da se smejem - rekao je Henri uvređeno. - Samo me još nikad nisi uhvatila. Imam ja i svoju zabavnu stranu, znaš. - Barem je pokušavao da je razvije.

Edrijen ga je sada hladno posmatrala. - Zapravo, urednici su rekli da postoji problem s tonom čitave knjige. Misle da njom provejava suviše vedar ton, neka toplina i nešto što se jedino može opisati kao - jedva se


136

naterala da to izgovori - izvesna dobroćudnost koja sasvim odudara od tvoje reputacije vrhunskog kritičara restorana u ovom gradu! I moram da kažem da se apsolutno slažem s njima!

Usledila je kraća pauza.

- Pa - rekao je Henri. - Izvini.

- Izvini?

- Da. Izvini. Nisam to uradio namerno.

- Nisi se trudio da budeš prijatan?

- Ne. To je bilo sasvim podsvesno. Možda je sunce sijalo dok sam pisao, a da nisam ni primetio.

Edrijen je polako izvukla stolicu i sela tako blizu Henriju da je mogao da vidi svaku boru u koju se uvukla njena šminka. Zapravo, on je na sebi imao više šminke nego ona.

Pružila je svoje duge crvene nokte i rekla tiho: - Henri, ovo je surov posao. Potrebno je mnogo napornog rada i talenta da bi se stiglo do vrha, zar ne? A ponekad ljudi, kad zaista stignu do vrha, postanu ne-kako arogantni. Nekako neprijatni. Pomisle, ah, ja sam tako veliki da mogu da radim šta hoću! Veruju da mogu da se promene, Henri. Da ostave za sobom sve ono što ih je zapravo dovelo do uspeha.

- Da li je ovo priča strave? - šapnuo je Henri širom otvorenih očiju.

- Budi uveren da jeste - odbrusila je i naglo izašla iz lika brižne tetke. - Velika je greška menjati se, Henri. Ljudi to ne vole. Njima je potrebno da znaju tačno šta kupuju, kao što znaju da će petkom uveče jesti ribu i prženi krompir.

- Stvarno mislim da potcenjuješ našu javnost, Edrijen.

- Nemoj sa mnom da razgovaraš o javnosti. Debele, zadrigle neznalice koje jedva umeju da čitaju, polovina njih, kojima je nemoguće da shvate neku novu ideju. Ti ljudi pošize ako njihove omiljene cerealije dobiju novu ambalažu, ili ako ih neko pomeri na gornju policu u samoposluzi. Znaš li koliko sam novih i inovativnih projekata pokušala da realizujem tokom svih ovih godina, Henri? Koliko sam puta pokušala da malo „razmrdam“ tu javnost? A, ruku na srce, tu baš i nema mnogo šta da se razmrda. I zato nemoj misliti da će oni strpljivo sedeti i čekati dok ti eksperimentišeš s „tonom“ i istražuješ prijatnu stranu svoje ličnosti. Jer oni to neće. Unervoziće se, zbuniće se i odbaciće te kao trulo voće. A za godinu dana nećeš moći da se pojaviš ni u najobičnijem kvizu na televiziji, a kamoli u nekoj drugoj emisiji.


137

- Nadam se da ne razgovaraš ovako sa svim svojim klijentima - rekao je Henri.

Pogledala ga je sa zastrašujućim kezom na licu. - Samo s onima do kojih mi je stalo. Ali znam da si ti dovoljno razuman i da nećeš odlutati stranputicom, Henri. Uprkos svem tom gunđanju kako mrziš svoj posao, ti savršeno dobro znaš da je jedina alternativa - zaborav. Nećeš trajati ni šest meseci. - Ustala je razdragano i puna sebe. - A sada idem da vidim da li su spremni za tebe.

Otišla je do vrata lakim korakom i zastala kraj njih. - Uzgred, u vezi s onim tvojim prijateljem koji piše poeziju. Ponovo sam razmislila o tome. Sigurna sam da bih mogla da nađem nekog malog izdavača za njega. Nikad se ne zna, možda bi mogli da prodaju koji primerak za Božić. On ne bi zaradio ni za šolju mleka, ali to nije važno. Ne, ako to radi iz vlastite taštine; sve dok ima posao od koga može da živi, naravno. - Osmehnula mu se znalački. - Vidiš? Svi mogu da dobiju, Henri.

Izašla je i ostavila za sobom oblak sladunjavog parfema. Posle punih osamnaest meseci Henri je iznenada osetio jaku potrebu za cigaretom. Nagon je bio toliko jak da je otvorio fioku komode u nadi da će tamo pronaći neku načetu paklu cigareta. Nije bilo šanse. Umesto toga, među izgužvanim najlon kesama i flajerima indijskih restorana pronašao je jedne naočare za sunce - velike, okrugle, u holivudskom stilu, koje bi izgledale sasvim dobro da ram nije bio drečavoroze boje. Neukusno roze. I gle, nekoliko vlasi duge kovrdžave kose bilo je zakačeno za njih.

Trebalo bi da je već oguglao na to. Nedeljama nakon što je otišla sakupljao je njene stvari po kući: šminku, odeću, izgubljeni nakit, knjigu koju je čitala i ostavila na komodi (Kompletan vodič kroz samohipnozu). Da ne pominjemo cipele - sakupio je punu kesu cipela koju je stavio u garažu, a većina ih je bila rasparena. I njena kosa, naravno, koju je uporno ostavljala svuda za sobom, i koja je prekrivala svaki pedalj kuće. U jednom trenutku usisivač je presisao od napora.

Mislio je da će se osećati bolje kad završi s tim. Ali, umesto toga, kuća je zaličila na sterilan hotelski lobi bez duše, ponekad se čak plašio da progovori suviše glasno da ne bi čuo odjek svog glasa. Ali, odbijao je da prizna da mu nedostaje. Očajnički. Čak i njen glas. Čak i njena kosa.

Edrijen je pušila. Nažalost, ta njena navika još je nije ubila. Gledano s vedrije strane, ostavila je svoju tašnu da visi na naslonu stolice. Znao je da je nepristojno čeprkati po ženskoj tašni, ali više ga je brinula mogućnost da se ona vrati pre nego što on pronađe njene cigarete.


138

Bile su to blage cigarete, prave ženske, dugačke, bele koje jedva da su imale nikotina u sebi. Moraće da se zadovolji njima, i da se nada da ga niko neće videti. Iskrao se kroz prednja vrata baš u trenutku kada je čuo da se ona vratila iz kuhinje.

- Henri? Uhvatili su pile za tebe.

- Vraćam se za minut - doviknuo je. Čim se malo povrati. Čim stvari oko njega počnu ponovo da imaju smisla.

Iz nekog razloga Den je te subote čitavo prepodne proveo u kući, nije izašao čak ni po novine, a zatim je pozvao dva prijatelja na neformalni ručak.

- Pobogu, Dene. Nemamo ništa u frižideru. Moraćeš da odeš do prodavnice.

Ali, on nije bio spreman da izađe iz kuće. - Imamo jaja. Možemo da napravimo kajganu i tost.

A onda, tek što su se napokon otarasili svojih nezadovoljnih i zbunjenih gostiju, gospođa Bol je zadržala Džeki sat vremena na telefonu jer je htela da podeli svoju brigu zbog Mišel.

- Nešto nije u redu s Mišel. Tvoj otac je čuo kako jutros povraća u kupatilu. I jesi li primetila koliko se ugojila? Volela bih da razgovaraš s njom, Džeki. Možda je to zbog stresa od predstojećih ispita ili nešto slično, ali sve joj to utiče na stomak. Videla sam je juče u donjem delu trenerke, to je jedino što nosi u poslednje vreme, i neke velike šlampave džempere, izgleda kao ogromna lopta za plažu. A nije ni čudo, rekla sam tvom ocu, kad za ručak pojede pola pečenog pileta i osam krompira. Sve zalihe hrane su nam nestale. I svi ti iznenadni odlasci kod lekara. Juče je otišla u bolnicu da uradi neko skeniranje, tako je rekla. - Zastala je da udahne vazduh. - Pitam se šta se dešava s njom.

U subotu uveče Den je pomenuo da u lokalnom pabu nastupa bend koji svira tradicionalnu muziku, i osetio je iznenadan i neobjašnjiv poriv da ih čuje, i tako su naredna tri sata proveli u prepunom pabu. Čak i kad su se oslobodila dva mesta za barom, Den nije hteo da ode s pozicije na kojoj su bili, pored otvorenih vrata i ispod kamere.

- Zašto stalno gledaš u tu kameru?

- Uopšte ne gledam. Samo me nešto boli vrat.


139

- Dobro, hajdemo kući. - Smrzavala se. I neprestano je prolivala svoje piće jer su je ljudi koji su ulazili i izlazili stalno gurali.

- Samo još minut - rekao je Den i ponovo pogledao u kameru.

U nedelju je bio malo opušteniji, ali se ipak nije odvajao od nje čitav dan. Zalepio se kao pijavica.

- Zar nećeš da ideš na onu utakmicu sa svojom braćom? - upitala je Džeki.

- Ne, ne. Radije bih ostao ovde, s tobom. - Oh.

- Pokušavaš da me se otarasiš?

- Ne, nikako! - Ona pesma joj je skoro progorela tašnu. Ali celog tog vikenda nije imala priliku da je ponovo pročita, a nije baš htela da se zaključava u kupatilo.

U ponedeljak na poslu nije bilo mnogo bolje; četiri sahrane i jedno venčanje, i tek u šest sati, kad su napokon zatvorili cvećaru, prvi put posle tri dana imala je malo vremena za sebe.

- Mogao bih da popijem deset votki - izjavio je Leh. Radio je isto tako naporno kao i njih dve. I to s novim elanom, jer je dobio zvaničan ugovor o zaposlenju i povišicu. Ema je popustila, osim po pitanju slu-žbenog automobila. Čak ni ona nije imala službeni auto, a suvlasnica je preduzeća.

- Ko hoće u pab? - pitao je Leh.

- Ja ne - rekla je Džeki odlučno. Jedva je čekala da ih se otarasi. - Ali, zašto ti i Ema ne biste otišli na piće?

Ema i Leh su se pogledali.

- Ja ne bih...

- Ja nisam... Oboje su zaćutali.

- Idite i proverite kakav je onaj novi bar o kome svi pričaju - predložila je Džeki i ispratila ih do vrata.

- Pusti me da ostanem i da počistim - preklinjala je Ema slabašnim glasom.

- Ema, odlazi.

Napokon je ostala sama. Tek površno je pospremila nered i navukla zastore. Zatim je dohvatila tašnu, a srce je počelo da joj udara malo brže. Otvorila je rajsferšlus na malom unutrašnjem džepu u kome je držala važne stvari, kao što su vozačka dozvola i kesice veštačkog zaslađivača. Izvadila je pesmu, koju je pažljivo isekla iz novina i koju je od tada


140

ponovila u sebi nebrojeno puta. Sada je ležala na njenom dlanu, tanušna i zagonetna. Nikome je nije pokazala. Pa, svi bi odmah počeli da razvijaju svoje teorije, zar ne? A nijedna od tih teorija ne bi se pokazala kao tačna.

Uostalom, ovo je bilo nekako vrlo lično, premda je pesma objavljena među malim oglasima u nacionalnim novinama, i to uokvirena crvenim. Neko je želeo da bude primećena, to je jasno. Ali da je primeti samo onaj kome je namenjena.

Za Džeki.

Možda je sve to samo umislila. Mora da nekoliko stotina žena po imenu Džeki čita te novine. Možda nekoliko hiljada. Ta pesma je mogla biti namenjena bilo kojoj od njih. Da, kada o tome logično razmisli, to najverovatnije nema nikakve veze s njom.

Vrelo kožno sedište u Lehovom automobilu pržilo je Emina leđa. Kolena je držala čvrsto stisnuta u strahu da slučajno ne okrzne njegovu šaku koja je rukovala menjačem kao da vozi formulu 1. Mislila je da će se ugušiti od mirisa cveća i pica sa salamom.

I od Lehovog mirisa. Osetila je miris znoja, dezodoransa i peperminta. Mora da je ubacio u usta jedan tik-tak pre nego što je ušao u kola s njom. Bio je tako... providan.

Od te pomisli osetila se bolje. Ponovo je imala kontrolu. Ipak, bio je to samo Leh.

- Pa! - rekao je. Zvučao je nervozno.

- Šta pa? - rekla je hladno.

- Pa, jadna Džeki. Taj zahtev za razvod. - Coknuo je jezikom i odmahnuo glavom. Svako bi pomislio da je iskreno zabrinut.

- Pretpostavljam da te stvari nikad ne idu glatko. - Pogledala je kroz prozor, moleći boga da je niko ne vidi kako se vozi u ovim odvratnim kolima s ogromnom picom na jednoj strani i buketom cveća na drugoj. Dok poljska muzika trešti kroz otvoren prozor.

- Njihov brak je baš pošao naopako? - raspitivao se.

- Budući da se razvodi od njega, pretpostavljam da je to očigledno.


141

Ponovo je osetila njegov pogled na sebi. Izbegavala je da im se pogledi susretnu. Stići će do paba i ona će već smisliti neko opravdanje i otići na autobusku stanicu preko puta ulice.

- Ja uopšte nemam taj osećaj. Da ga ona stvarno mrzi.

Evo ga opet! Brblja iznoseći svoje mišljenje o ljubavi i osećanjima a da ga niko ništa nije pitao. Čovek bi pomislio da je prava romantična duša, a ne napaljeni momak koji odvaja devojke poput Ajling.

- Ima ona dovoljno razloga za to - rekla je kratko. Slegnuo je ramenima. - Imam utisak da nije mnogo od tih razloga navela u svojoj tužbi.

- Možda neke od njih ne želi da navede. Možda su suviše bolni.

- Kad bi to uradila, možda bi uspeli da izglade stvari - rekao je Leh.

- A prošle nedelje si rekao da je on svinja. Slegnuo je ramenima. - Ma, zaboravi. Šta ja znam o tome?

Zatim su se čitavu večnost vozili u tišini. Onda je Leh rekao: - Ipak, veze su čudna stvar, zar ne?

- Molim?

- Često se pitam šta je to što spaja ljude? Šta je to zbog čega pomisle da su pronašli pravu osobu? Zbog čega se zaljubljuju?

- Pojma nemam. - Nije mogla da veruje da sedi tu i s Lehom razgovara o vezama.

- Ljude ponekad najviše privlače one osobe koje su sušta suprotnost njima.

- Jesi li to pročitao u nekom časopisu, ili si sam smislio?

- Oslanjam se na sopstvena osećanja. Šta ti misliš?

- Šta ja mislim o čemu? - brecnula se.

- O ljubavi.

- Mogu s njom, mogu bez nje - odgovorila je kratko.

- Ja mislim da je to najlepši osećaj na svetu. Zaljubiti se.

- Blago tebi - rekla je. Gde je taj prokleti pab? - Nadam se da Ajling ume to da ceni.

- Zapamtila si njeno ime.

- Imam veoma dobro pamćenje. Pamtim sve i svašta, ne samo imena tvojih devojaka.


142

- Samo jedno ime - ispravio je. - Uostalom, to nije upalilo. Ispostavilo se da ona nije za mene.

Zašto je neprestano tako gleda?

- Pa, nastavi da tražiš - savetovala ga je Ema veselo. - Možeš da me ostaviš ovde.

- Ali još nismo stigli do paba.

- Znam, ali ovo je moja autobuska stanica. Setila sam se da moram nešto da završim. Kod kuće. Sada. Smesta.

- Razumem.

Zaustavio je auto. Ona je zgrabila kvaku.

- Do viđenja, Leh. Hvala na, hmm, vožnji. - Povukla je ručku.

- Slomljena je - rekao je Leh glasom kao da se izvinjava. - Evo, pusti mene.

Leh se nagnuo preko nje i njegovo znojavo, mišićavo telo u belom prsluku pritisnulo je njenu strogu, smeđu, ispeglanu bluzu. U tom trenutku u njoj se dogodilo nešto vrlo neobično, nešto mračno i animalno, i to negde u predelu prepona. I pred gomilom ljudi koja je čekala autobus na stanici, pred grupom tinejdžera koja je prolazila pored kola, ona je potpuno izgubila kontrolu nad sobom, snažno ga je zgrabila i poljubila.


143

12.

Te noći Džeki je ponovo sanjala Henrija. Ovoga puta nisu bili u dvospratnom autobusu. Ležali su na ogromnom belom krevetu s baldahinom, goli, i tucali se do iznemoglosti. Meni se ovaj čovek čak i ne sviđa, pomislila je Džeki u snu, dok ga je podsticala da uradi nešto vrlo nepristojno. A on je samo bez prestanka ponavljao njeno ime; barem je bio usredsređen. A onda, na kraju svega toga, on je odnekud izvukao dva sladoleda. - Kako si znao da sam baš to htela? - Džeki je bila zadivljena. - Lepo. Uprkos tome što me mrziš, nas dvoje smo savršen par - rekao je dubokim, grlenim glasom. A Džeki je u stomaku osetila nešto toliko čudno da je pomislila da će zaplakati. - Zašto si me onda toliko povredio? - pitala je. Prvi put joj je izgledao ranjivo. Rekao je: - I ti si mene povredila.

Naglo se probudila, s osećajem krivice i zajapurena, i nekako je bila razočarana što san nije imao nekakav završetak i zaključak. Bilo bi zanimljivo otkriti, na primer, kako ga je tačno ona to povredila, osim što je napravila veliku rupu u njegovom ponosu, naravno. On nije tip muškarca koji će uživati da svojim drugarima uz čašicu burbona objašnjava zašto ga je žena iznenada napustila. Ali, zašto bi ona morala da ostane i objašnjava više nego što je potrebno? Sama činjenica da nikada posle toga nije pokušao da stupi u kontakt s njom jasno govori o tome da je bio kriv.

Ne, nije on taj koji je povređen i ponižen i koji se osećao kao budala.

Čulo se kucanje na ulaznim vratima. To ju je zapravo probudilo. Pogledala je na sat, bilo je sedam i deset. Ko bi mogao da bude tako rano ujutru?

- Dene...

- Hmmm? - Nije čak ni pomerio glavu, iako su prethodne noći legli da spavaju u sasvim razumno vreme. Džeki je morala da siđe dole u svojoj „Vini Pu“ pidžami i da otvori vrata.

Na vratima su stajala dva policajca. Zapravo, jedan policajac i jedna žena policajac.

- Džeklin Bol?


144

Odmah je znala o čemu se radi. Okrenula se prema stepenicama i povikala: - Dene! Dođi brzo! Radi se o mami.

Mora da joj je Mišel rekla za blizance i sudiju Džerarda Forčuna i ona se onesvestila od šoka. Ali, u tom slučaju sigurno bi joj se javili iz bolnice. Osim, naravno, ako u tom trenutku nije bila za volanom i, kad je čula vest, izgubila kontrolu nad vozilom i podletela pod tegljač s prikolicom. Apsurdna slika majčinog rajfa kako se veselo vrti nasred asfaltnog puta iznenada se javi u Džekinoj glavi.

- Samo smo hteli da vam postavimo nekoliko pitanja - rekla je žena policajac. Izgledala je veoma strogo, kao da su je na obuci upozorili da se nikad ne osmehuje.

- Uđite - rekla je Džeki. To očigledno nije imalo nikakve veze s mamom. Da nije u pitanju neki saobraćajni prekršaj?

Den je sišao u prizemlje, pripasujući Džekin beli bademantil oko sebe. Ivice su mu se jedva spojile preko tih masivnih grudi i između njih su virile malje. Malo niže, bilo je samo pitanje vremena kada će nešto drugo iskočiti; bademantil jedva da je dopirao do njegovih ogromnih butina. Žena policajac je brzo skrenula pogled.

- O čemu se radi ? - upitao je oštro. Bio je neobično živahan za nekoga ko je do pre šezdeset sekundi bio u komi.

Žena policajac se obratila Džeki: - Da li je Henri Hart vaš muž?

- Ne. U stvari, da.

- Da ili ne.

- Pa, tehnički gledano jeste.

Den se zaštitnički umešao. - Ona je usred razvoda, u redu? Naravno, ovo je težak period za nju. Mogu li da znam o čemu se radi?

- Napadnut je u subotu ujutru ispred svoje kuće, kad je izašao da popuši cigaretu.

Reč „napad“ izazvala je blagi šok. Džeki nije bila sigurna kako da reaguje.

- Henri?

- Da. - Očito su iščekivali nastavak reakcije.

- To je... pa, to je užasno! - rekla je. Bolje da ne prizna da je maštala o daleko gorem zločinu u vezi s njim, u ne tako dalekoj prošlosti. Ali sada, kada se to zaista dogodilo, nije ni blizu tako ushićena kako je mislila da će biti.


145

- Užasno - ponovio je Den kao njen eho. - Koliko je teško povređen?

- Prilično teško - rekao je policajac.

- Da li je nešto slomio? Da li ima trajnih oštećenja? Hoće li ostati invalid? - Svi su se okrenuli prema Denu i pogledali ga s čuđenjem. Rekao je: - On još uvek jeste Džekin muž. Prirodno je da smo zabrinuti. - Bio je to prvi put da je Džeki čula za takvu brigu i upitno je pogledala Dena. Ali on je samo netremice gledao u policajce.

Žena policajac je rekla: - Danas će ga otpustiti iz bolnice.

- Oh - rekao je Den prilično razočarano za nekoga onoliko brižnog. Zatim je dodao: - Vidiš? Sve će biti u redu, draga. - Zatim joj je obgrlio ramena i čvrsto je stisnuo. Bademantil se podigao nekoliko centimetara i žena policajac je pogledala u tavanicu.

- Nadamo se da ćete moći da nam pomognete u istrazi - rekla je sijalici.

- Pa, naravno - rekla je Džeki. - Iako ne verujem da možemo biti od pomoći. Ja nisam imala nikakav kontakt s njim otkako smo raskinuli.

- Gde ste bili u subotu popodne i uveče? - pitao je policajac. Imao je široke i guste obrve koje su Džeki ličile na dve sumnjičave gusenice. A ta sumnjičavost, tek je počela to da shvata, bila je usmerena na njih.

Kraj nje, Den se ljutito brecnuo: - Nadam se da ne optužujete nas da imamo bilo kakve veze s tim.

- Samo želimo da vas eliminišemo iz istrage.

- Da nas eliminišete! Zar mislite da smo skoknuli do Londona u subotu ujutru, malo ga pretukli, a zatim se vratili ovde na vreme za spavanje?

- Moguće je - rekla je žena policajac.

Den se još malo busao, pogledao dramatično u Džeki kao da je čitava ta stvar van pameti, i rekao vrlo polako: - Džeki i ja smo u subotu bili u kući ceo dan. Imali smo goste na ručku, a uveče smo otišli u lokalni pab, gde smo proveli veče u društvu oko dve stotine ljudi. O'Rajlijev pab. Siguran sam da će to potvrditi. Mogu da vam dam imena i adrese naših prijatelja koji su došli na ručak, ako želite.

- Možda biste kasnije mogli da ih donesete u stanicu. - Zatvorili su beležnice i bili spremni da krenu.

Ali Denu đavo nije dao mira. - Znate šta, mislim da bi bilo najbolje da pozovem svoje advokate.


146

Žena policajac ga je ovoga puta pogledala pravo u oči, odlučna da je ne zbune njegova golotinja i bujne malje po telu. - Pozovite ih. Možda će moći da objasne zašto je jedan od napadača rekao žrtvi: „Ovo je od Dena“.

* * *

- Džeki, ne budi smešna.

- Kako se usuđuješ da kažeš da sam ja smešna?

- Nisam mislio... molim te, Džeki. Sedi. Hajde da razgovaramo o ovome.

- O tome kako si organizovao da neka banda prebije mog bivšeg muža?

- Nije bilo tako!

- A kako jeste bilo?

- Trebalo je samo da ga zaplaše.

Nije mu poverovala. Pogledala ga je zapanjeno. - Pobogu, Dene, mogli su da ga ubiju!

- Ne budi smešna. - U međuvremenu je skinuo malecni kućni ogrtač i obukao donji deo trenerke i duksericu. Nažalost, i jedno i drugo bilo je crno, i u tome je izgledao krupno i opasno. - Ti momci znaju šta rade. Ništa nije bilo ozbiljno. Džeri je rekao da su ga samo malo zaplašili. Malo ga udarili po nosu, ništa više.

- Dakle, proverio si? Kod tog Džerija? Pitao si da li je „posao“ uspešno obavljen?

Pogledao ju je ljutito. - Prestani, Džeki. Govoriš kao da smo mi neka gangsterska banda.

- Pa baš tako se i ponašate! Nisi dobio ono što si hteo regularnim putem, pa si odlučio da uzmeš zakon u svoje ruke! - Prošla je pored njega i zgrabila još jednu gomilu odeće iz ormana. Bacila ih je u otvoreni kofer, sve s vešalicama.

- Ne mogu da verujem da ovako reaguješ! - Den je bio van sebe. - Pobogu, Džeki. Kuda uopšte nameravaš da ideš?

- Ne znam. Ali u ovom trenutku ne želim da budem ni blizu tebe, Dene.


147

On se sručio na krevet. Sada je bio iskreno uplašen, sada, kad je ona odlazila. - Žao mi je. Bila je to glupost. Ali nisam mogao da ga pustim da radi to što je radio.

- Molim?

- Da nas uništava, Džeki. Da neprestano staje između nas. Pobogu, pogledaj šta nam radi! Za početak, moraćemo da platimo ogromne sudske troškove. Odložili smo venčanje zbog njega. Prijatelji i rođaci nam se smeju!

- Baš me briga šta oni misle.

- I šta sve radi tebi, Džeki! Ponižava te tom glupom protivtužbom i time što moraš ponovo da pišeš zahtev za razvod! Ti puziš pred njim!

- Ja mogu s tim da izađem na kraj, Dene.

- Pa, ja ne mogu! Da li znaš koliko mi je teško da sve to gledam? I da ne mogu ništa da učinim? Ne mogu da ti pomognem, da te zaštitim! - Seo je uspravno. - Da, pozvao sam momke da ga posete. Rekao sam im da ga šutnu u muda u moje ime. To je bilo jedino što sam mogao da uradim u tim okolnostima, i nije mi nimalo žao!

Pogledala ga je. - A šta ako policija dobije dovoljno dokaza da podigne optužnicu?

Odmahnuo je rukom. - Neće. Momci nisu ostavili nikakve tragove.

- A šta je sa mnom, Dene? Šta ako ja odlučim da odem do stanice i ispričam im upravo ovo što si ti meni ispričao?

Den je skrušeno pogledao u pod. - Pa, hoćeš li? S treskom je zatvorila kofer. - Ah, ti si jedna obična budala, Dene!

- Znam. U ovom trenutku ne mogu da podnesem samog sebe. Ja sam moralno nepodoban, nepromišljen i agresivan, i...

- Umukni. Ti znaš šta ovo znači, zar ne? - Šta?

- Sada će stvarno da mi zagorča život! Odugovlačiće s razvodom koliko god može, samo da bi nam se osvetio! - Podigla je kofer i preteći ga pogledala. - Nemoj ni da sanjaš o tome da ćemo se venčati u skoroj budućnosti. Iz više razloga.

- Zašto ga nisi izbacila iz kuće? Zašto si ti morala da odeš? - pitala je Ema.


148

Dobro pitanje. Zapravo, Džeki je sada razmišljala da je možda napravila glupost, dok je stajala u maloj i urednoj Eminoj dnevnoj sobi u zoru, u pidžami preko koje je navukla svoj crveni kaput, dok je u rukama držala kofer u koji je spakovala samo cipele s visokom štiklom i večernje haljine. Nije ponela čak ni gaćice. Neka, Ema će joj pozajmiti svoje: dobre, duboke gaće u kojima joj sigurno neće biti hladno.

- Pa, on se nije ponudio da ode! - rekla je u samoodbrani. Uostalom, u tom trenutku je delovalo nekako dramatičnije i uzbudljivije da ona njega napusti. Loša strana je to što sada nema gde da živi, a to jeste problem, najblaže rečeno. Počela je da se priseća svih drugih neophodnih stvari koje je zaboravila da ponese, kao što su njen mobilni telefon i ključevi od cvećare. Moraće da se vrati po njih. Za jedno sat vremena. Sjajno.

- Da li je ovo zauvek? - pitala je Ema oprezno.

- Nemoj da mi postavljaš teška pitanja!

- Samo pitam da li da raskrčim nered u gostinskoj sobi, Džeki. - Čvrsto je stegla pojas kućne haljine oko struka. Džeki je shvatila da je upravo izvukla Emu iz kreveta. Ali, bilo je skoro petnaest do osam. U to doba Ema bi trebalo da bude već uveliko budna, obučena i spremna za posao.

- Izvini, Ema, nisam imala nameru da ti ovako upadnem u kuću.

Ema je samo odmahnula rukom. - Ne budi smešna. Hoćeš kafu?

Brzim korakom krenula je u kuhinju. Džeki je pošla za njom. Zaboravila je kako Ema voli da ređa tegle po veličini, od najveće do najmanje. A pod u kuhinji je bio tako čist da je moglo da se jede s njega.

Kraj sudopere je stajala prazna flaša vina. To nije ličilo na Emu. Osim ako nije počela da se opija sama kod kuće. Moraće da donese još flajera za večernje kurseve. Izgleda da je Ema uživala u kursu Kolači i peciva za početnike, na koji je išla prošle godine, iako su njena peciva i dalje gnjecava. Džeki je pomislila da bi ovoga puta mogla da joj se pridruži, u zavisnosti od toga kako se bude razvijala situacija s Denom. Možda upiše kurs Kako izbeći katastrofalni kraj veze.

Ema ju je blago pogledala. - Da li brineš za njega?

- Ne. Neka ga, nek' se malo prži na vrelom ulju.

- Mislim na Henrija.

Džeki se iznenađeno trgla. - Pobogu, ne! Mislim, Den je rekao da je s njim sve u redu. A policija je rekla da će ga danas otpustiti iz bolnice. - Zatim je dodala zamišljeno: - Samo se nadam da mu nisu slomili vilicu.


149

- Pa šta i da jesu? Uvek mogu da je prikače natrag - rekla je Ema.

- Ali, on je kritičar restorana, Ema. Izgubiće posao ako ne bude mogao da žvaće.

- Mogu da mu ispasiraju svu hranu i hrane ga na slamčicu - rekla je Ema.

Džeki je briznula u plač. Potpuno iznenadno. A Ema je, bog je blagoslovio, odmah uzela rolnu kuhinjskih ubrusa i gurnula je Džeki u ruku.

- To je samo od šoka - rekla je. - On ti je ipak još uvek muž.

Džeki je bilo drago što je to čula. Jer on to jeste bio. Ma koliko ga ona mrzela, ma koliko drugi očekivali od nje da ga mrzi, oni su ipak bili povezani.

- Znaš, često poželim da ga nikad nisam upoznala - rekla je kroz suze. Nos joj je bio crven, a glas još piskaviji nego inače.

- Sigurno ne misliš tako.

- Mislim! Razmisli malo, bili smo u braku samo godinu dana. Šta je jedna godina u odnosu na čitav moj život? - Zatim je glasno zakukala: - A pogledaj kakav je rusvaj to ostavilo za sobom!

- Pa, znaš kako se kaže - rekla je Ema stoički - bolje je iskusiti ljubav, pa makar je i izgubili, nego...

- Zašto? Zašto tako govore?

- Pa, ja to ne mogu da znam, zar ne? Tako se kaže. Možda te to čini boljom osobom.

- Mene to sigurno nije učinilo boljom osobom. Zapravo, bila sam mnogo bolja pre nego što sam upoznala Henrija.

- To je istina.

- Možda se to odnosi samo na seks. Bolje je doživeti ga...

- I to je moguće.

- Pa, to nije bilo vredno ovolikog mučenja - izjavila je Džeki. - Bolje da nisam upoznala Henrija i da sam se umesto toga zadovoljavala nečim na baterije.

- Ali uvek si govorila da je taj deo vaše veze bio sjajan.

- Pa, pretpostavljam da jeste - rekla je Džeki mrzovoljno. - U poređenju s drugima.

- Rekla si da ste skakali jedno na drugo kao zečevi!


150

- Dobro, u redu, jesmo! U početku. Pre nego što je sve krenulo nizbrdo.

Ema je coknula jezikom nekoliko puta, a zatim sipala još jednu kašičicu šećera u Džekinu kafu, poput neke utešne nagrade. - Zar nije smešno kako se sve završilo? Mislim, kad ste se vas dvoje upoznali kao da su zvezde počele da igraju na nebu. Nikad ne bih pomislila da će krenuti naopako.

- Ne bih ni ja, Ema. U suprotnom se ne bih udala za njega.

- Pretpostavljam da ne bi. Ali, šteta je što vas dvoje nikada niste razgovarali o tome.

- O čemu?

- O njegovim manama.

- Zar ne radim upravo to u zahtevu za razvod? Napisala sam već mnogo toga. Uskoro ću preći i na treću stranu. - Ukrstila je prste na ruci ispod stola. Do sada je sastavila tek jedan pasus, a i to s mukom.

- Znam, ali možda bi ti bilo lakše da si mu sve to rekla u lice - rekla je Ema.

- Pa, jednostavno nisam. - O čemu ona to govori?

- Tek tako si se spakovala i otišla? - Da.

- I nisi ni pokušala da rešiš probleme?

Kao da Džeki ima običaj da pobegne kad god iskrsne neki problem! Ema baš ima petlju!

Krajičkom oka Džeki je pogledala u svoj kofer koji je stajao kraj vrata. Ema je učinila isto. Taj prokleti kofer je takođe bio crvene boje, i kao da je optužujuće zurio u nju, sve dok na kraju Džeki nije prasnula: - To uopšte nije isto.

- Naravno da nije - rekla je Ema.

- Slušaj, ti ne znaš ništa o tome zašto sam ga napustila, Ema.

- Pa, reci mi.

To je i nameravala, ali tek što je otvorila usta da otvori svoje srce i ispriča joj sve o svom bolu i ojađenosti, otvorila su se vrata Emine spavaće sobe i pojavio se Leh, potpuno go, ako se izuzme par ljubičastih gaća.

- Osetio sam miris kafe - rekao je veselo. Zatim je ugledao Džeki kako sedi za stolom u pidžami. - Ćao, Džeki. I ti si ovde prespavala?


151

Džeki je smesta pogledala u Emu. Na Eminom licu smenila se čitava paleta zanimljivih boja i na kraju je pobedila jarkocrvena. Rekla je: - Idem da se obučem i spremim za posao. - I otrčala u kupatilo.

- Oh, Henri! Jadno tvoje lice! Tvoja brada, usne... O bože, tvoj nos.

- Nije slomljen. Samo malo otekao. Jao! Nemoj to da radiš.

- Izvini. - Don je vatom natopljenom antiseptikom tapkala po njegovim ranama. Henri je, kao u magnovenju, doživeo dej vu: kao da je pre samo jednog minuta šminkerka isto tako tapkala po njegovom licu. Zatim se dogodilo nešto užasno: pojavila su se tri razbojnika, kao iz neke mračne bajke, i evo ga sada, sedi u istoj stolici, ali s nekoliko naprslih rebara, jednim rasklimatanim zubom, mnoštvom posekotina i modrica i nosom velikim kao babura. A nije uspeo ni cigaretu da popuši.

- Hoćeš da ti skuvam toplu čokoladu? - pitala je Don šapatom.

- Da. To bi mi baš prijalo. - Već je odbio njenu pileću supu i voćni žele, i nije hteo da je povredi. Ona i Dejv su ga dopratili iz bolnice i insistirali na tome da ostanu, iako je Henri jedva čekao da ostane sam. Nikada se do sada nije vozio tramvajem na liniji A&E, i to iskustvo nije bilo naročito prijatno. Pored toga što ga je čitavo telo bolelo, ljudi su ga gledali kao nekakvog razbojnika koji je mrtav pijan uleteo u tuču. Izbegavali su ga i sklanjali decu od njega.

Moglo je da bude mnogo gore, rekli su mu u bolnici. Mogao je da završi kao onaj tip kojeg su doveli nešto ranije tog dana i koga su jedva uspeli da zakrpe. Ili onaj što je otišao pravo u operacionu salu, gde su mu iz grudnog koša izvukli nož dugačak osamnaest centimetara. Ah, ne želim to da slušam, samo hoću da se što pre vratim kući, rekao im je Henri. To im se nije dopalo i ostavili su ga da čeka gotovo sat vremena s toplomerom pod miškom. Zatim ga je jedna medicinska sestra prepoznala sa slike u novinama; usledilo je šaputanje i pokazivanje prstom, i napokon je došla kod njega i donela mu knjigu da se potpiše. To čak nije bila ni knjiga koju je on napisao; bio je to prokleti Džejmi Oliver. Ipak joj je dao autogram, a ona mu je donela šolju čaja i rekla mu da, u većini slučajeva, kosa ponovo izraste. O čemu to govorite? Pitao je Henri pre nego što je pipnuo i shvatio da mu na jednom delu glave nedostaje kosa.

Telefon u hodniku ponovo je zazvonio.


152

- Hoćeš da se javim? - šapnula je Don. Sve vreme je govorila vrlo tiho, kao da je Henri bolesno dete, a njemu je to prijalo.

I zato je isturio donju usnu, pomalo preterujući, i rekao: - Reci da nisam kod kuće, ko god to bio. - Stvarno! Zašto povrede i nesreće podstiču ljude koji se mesecima nisu javljali da vam iznenada blokiraju telefonsku liniju i bombarduju vas svojom brigom i saosećanjem? Polovina ljudi iz redakcije već se javila: „Ozdravi brzo, Henri! Nedostaješ nam!“ Iako se već tri nedelje nije pojavljivao u redakciji. Zar to niko nije primetio? Zatim se javio njegov urednik, pa njegov izdavač, pa njegova majka, premda se ona javila samo da pita da li bi mu smetalo da preuredi njegovu bivšu sobu. Nije rekla u šta namerava da je preuredi, a on se nije raspitivao. Verovatno je u pitanju nešto što ima veze sa starim porcelanskim lutkama ili kolekcijom skupocenih tepiha. On nije često posećivao njenu planetu. Poslednji put kada su razgovarali rekla mu je da se javila gospođa Bol da joj kaže da se razvodi.

- Džekini roditelji se razvode?

- Da, mislim da je tako. - Uvek je zvučala nekako daleko. A to je obično i bila, barem u svojoj glavi.

- I ja se razvodim, mama. - Kad su već kod toga, mogao bi da joj saopšti vest.

- Zaista? Oh bože. - Zatim su poveli razgovor o emisiji Prodavnica antikviteta.

Edrijen se takođe javila. Ah, ta žena! Ali, ona je ta koja ga je pronašla, tako je govorila svima koji su hteli da je slušaju. U lokvi krvi nasred ulice! Pa, zaista, i nije baš bilo tako mnogo krvi, a on nije ležao već je sedeo na pločniku u trenutku kad je ona naišla. A cigareta je ostala čitava, na sreću, jer sam bog zna koliko joj je bila potrebna cigareta dok su čekali da stigne policija. Nije videla napadače, naravno, i nije je bilo sramota da izjavi da joj je drago zbog toga. Ne bi volela da mora u policiju da prepozna osumnjičene. Ali najviše ju je šokirala pomisao na to da je mogla da izađe samo jedan minut ranije, a u tom slučaju lako je mogla i sama da upadne u tuču. Mogla je da bude povredena.

Najveći problem sada, rekla je Henriju, jeste fotografija. Uspela je da dobije novi termin za fotografisanje. Rekli su da mogu da mu skinu modrice u foto-šopu, ali ako mu taj zub ispadne onda su nadrljali. A dobra vest, rekla mu je, jeste to da će ona sama ispraviti njegov problematični uvod. Već je prošla kroz ceo rukopis na svom kompjuteru


153

i izbrisala sve nepoželjne reči kao što su „lepo“ ili „impresivno“. Sada već zvuči ubitačnije: Ups! - izvini, dušo, rekla je.

Dejv je došao iz kuhinje, a na sebi je imao kuhinjsku kecelju i par Džekinih starih ružičastih gumenih rukavica. Henri je trepnuo nekoliko puta jer se uplašio da halucinira. Ali ne. Shvatio je da je razočaran.

- Gde držiš izbeljivač? - pitao je Dejv.

- Ispod sudopere. Kako izgleda?

- Ne pitaj. - Odmahnuo je glavom s gađenjem. - Mislim da ću prijaviti tog fotografa Društvu za zaštitu životinja. Zamisli, otišao je odavde i ostavio živo pile zaključano u kuhinji s jebenim psom!

Širli se ušunjala u sobu, vukući stomak po podu od sramote. Barem je Don uspela da skine skoro sve perje s nje. A ni kuhinja ne bi izgledala tako strašno, rekao je Dejv, da ti prokleti fotografi nisu ostavili grejanje uključeno na maksimum. Pile se do te mere raspalo da su jedino po kljunu mogli da ga identifikuju.

- Nisi ti kriva - Henri je rekao Širli. Međutim, ili je bila suviše postiđena zbog pileta, ili joj Henri uopšte nije nedostajao, jer se išunjala u predsoblje sledeći Don. - Vidimo se kasnije - doviknuo joj je Henri, svestan da zvuči kao očajnik.

- Da li je policija ponovo dolazila? - raspitivao se Dejv. On je bio veoma uzrujan zbog svega toga. Don je rekla da se celog tog vikenda ponašao primitivno i muževno, i da joj je išao na živce.

- Ne. Pretpostavljam da su suviše zauzeti hvatanjem ubica i opasnih kriminalaca.

- A šta su oni tipovi koji su te pretukli? Nevaljali dečaci? Ti čak i znaš ko su oni!

- Ne znam. Nikad ih u životu nisam video, i verovatno ih ne bih prepoznao i da ih ponovo vidim. Dobro, možda njihove pesnice, ako ih vidim izbliza.

- Jebote, Henri, ovo nije smešno!

- Pazi na jezik! - doviknula je Don iz kuhinje.

- Izvini! Ozbiljno, Henri, imaju dokaze protiv tog Dena, motiv i ostalo. Zašto nisu otišli tamo da ga uhapse?

- Već su razgovarali s njim. Sve je porekao, naravno. Ima čvrst alibi. Izgleda da nemaju nikakav jak dokaz protiv njega. - Pomislio je da bi


154

bilo dobro da popije još koji paracetamol. Rane su ponovo počele da bride.

- Jeb... Do đavola, pa to je sramota. A ako policija ne uspe da ih uhvati, predlažem da nas dvojica odemo tamo i sredimo to sami!

- Misliš da započnemo nekakav gangsterski rat? - Pa...

- Zbog žene do koje mi uopšte nije stalo? Dejv ga je pogledao. - Nije lepo što to kažeš.

- Molim?

- Dobro, povređen si, pa čovek može da ti progleda kroz prste. Ali, Džeki je pristojna žena. Ona je najbolje što ti se ikad dogodilo, prijatelju. Nemoj tako da govoriš o njoj.

Henri nije mogao da veruje. On je završio u bolnici, a svi su saosećali s njom! - Otkud znaš, možda je ona napujdala svog momka protiv mene! Možda ona stoji iza svega ovoga.

- Ta žena ne bi ni mrava zgazila, i ti to dobro znaš - rekao je Dejv. - I nemoj da se ljutiš što ti ovo govorim, ali da si joj dao razvod kad ga je tražila, ništa se od ovoga ne bi dogodilo.

- Dakle, ja sam kriv za to? - Nos je počeo da mu curi i da bridi, ali najviše ga je bolela nepravda te situacije.

- Aha - rekao je Dejv i podbočio se, kao da zauzima borbeni stav, pri čemu mu gumene rukavice uopšte nisu smetale. - Kao što si kriv za mnoge druge stvari koje ti se događaju. Ponašaš se prema ljudima kao prema smeću, Henri, a onda se pitaš zašto ti se to obija o glavu.

- Odjebi svojoj kući ako stvarno tako misliš.

- Znaš šta? Mislim da hoću. - Strgnuo je ružičaste gumene rukavice i teatralno ih bacio na pod. - Možeš sam da počistiš za svojim jebenim piletom!

Ovoga puta Don nije viknula da ga opomene zbog psovki, iako je bio siguran da je sve čula. Dejv se okrenuo i otišao. Nekoliko sekundi kasnije Henri je čuo kako se ulazna vrata otvaraju i zatvaraju.

Ostao je da sedi neko vreme. Dobro, Dejv je morao da se istutnji. U redu. Pozvaće ga kasnije, priznaće da je bio kreten, i sve će biti u redu. Barem je Don još bila tu. Pitao se da li je zaboravila na njegovu toplu čokoladu. Dugo se zadržala u kuhinji.

- Don?


155

Nije bilo odgovora. Zar je i ona otišla? Nije hteo ponovo da je zove. Iz nekog razloga više se plašio Don nego Dejva. Ako je Don otišla...

Trenutak kasnije viknuo je: - Širli? Širli!

Ali, ni ona se nije pojavila. I ona ga je prezirala. Verovatno je mislila, kao i svi drugi, da je sam kriv za to što mu se dogodilo - razvod, napad, otečen nos.

Sedeo je tako na svojoj stolici, u svojoj praznoj kući, pošto je sve s kojima je ikad bio blizak oterao od sebe. Oterao je čak i svog psa. A nos mu je bio toliko otekao da je ličio na ogroman crveni karfiol posred lica, i brideo je bez prestanka.

Ponovo je zazvonio telefon. Don više nije bila tu da se javi. Mogao je da ga pusti da zvoni, naravno. Ili da pusti da se uključi sekretarica, kao što je obično činio. Da ih sve drži što dalje od sebe. Mrzeo je sve!

Ipak je ustao, odgegao se do predsoblja i podigao slušalicu.

- Halo?

- Henri? - Bila je to Džeki. Ona i njen piskavi glas koji je zvučao kao da je upravo usisala balon pun helijuma.

- Oh. Zdravo - rekao je. Nadao se da nije zvučao previše obradovano.

Usledila je duga tišina.

- Slušaj, zovem da proverim da li si dobro. - Njena briga se prelivala iz telefonske slušalice, grejala ga je, zbog nje je počeo da oseća da ipak nije baš takvo đubre od čoveka.

- Kako si znala da nešto nije u redu sa mnom? -Nije trebalo ništa da kaže, ali do đavola! Njen dečko ga je prebio.

Ona se pravila da ne zna mnogo o tome. - Čula sam. Od prijatelja koji imaju prijatelje. - Zatim kraća tišina. - Bila sam u šoku kad sam čula.

To je bio njen način da kaže da nema ništa s tim. On nikad nije ni pomislio na tu mogućnost; ta ista žena je nekada hvatala komarce u čašu, a onda bi ih nežno pustila da odlete kroz prozor. Ipak, bila je u vezi s krivcem, i on je to znao, a i ona je znala da on to zna.

- Mogu samo da se nadam da će uhvatiti krivca, ko god on bio - rekao je značajno. - I da će mu suditi po zakonu. Mislim da se ovde za napad dobija kazna od šest godina. - On nije imao pojma, ali postigao je željeni efekat na drugom kraju žice, jer je ona ispustila jedno „Oh!“, i mogao je već da je zamisli kako nervozno uvrće gajtan od telefona.


156

Nadao se da će preneti njegove reči toj bitangi s kojom se zabavlja. S kojom je verena, ispravio se.

Rekla je: - Jesi li dobro? Imaš li... nekog ko brine o tebi? - Zaista je dobro uvežbala taj hladnokrvni, nezainteresovani ton. On se pitao da li je zaista tako nezainteresovana kako je zvučala, ili ju je samo kopkalo da sazna ima li ženu u kući - njenu zamenu. Zašto da ne? Bog zna da je ona njega prilično brzo zamenila. Iznenada se upitao da li je mislila kako je on veoma tužan zbog toga što nema novu devojku. Je li mislila da on sedi u kući i čeka da mu se ona vrati?

- Oh, da - rekao je ležerno. Neka to tumači kako hoće. - I moja majka dolazi ponekad. - Pa, sigurno će svratiti za dve godine, na njegov četrdeseti rođendan. Zvučalo je kao da dobija svu pažnju koja mu je potrebna.

- Dobro, dobro.

Još jedna duga tišina. Bio je siguran da je nameravala da spusti slušalicu, pa je rekao nešto što nije bilo istina: - Nije mi se još javila tvoja advokatica.

- Pa, ne.

- Imam još samo deset dana da odgovorim na tužbu. - Ona nije morala da zna da taj odgovor, kao takav, zapravo još ne postoji. Zakazao je važan sastanak s Janom Najtli-Džonsom u utorak.

- Znam. Potrebno mi je još malo vremena. - U pozadini je odjeknuo nekakav rafal.

- Džeki, šta je to? - Šta?

- Ta buka. - Zvučalo je kao mitraljeski rafal.

- Ništa! Nekakva... banda napolju, mislim da su se malo sporečkali.

- Živiš u kraju u kome bande pucaju jedna na drugu?

- U redu! Ako baš moraš da znaš, ja sam u bioskopu.

Odjeknuo je još jedan zvuk koji je ličio na eksploziju granate u skladištu municije. - Koji film gledaš? - pitao je.

- Vrhovna pravda 3. - Zvučala je kao da joj je bilo malo neprijatno.

Glasno se nasmejao; nije mogao da se uzdrži.

- Ponekad mi baš prijaju glupi holivudski akcioni filmovi.

- Džeki, ti si Kazablanku gledala dvadeset sedam puta!

- Promenila sam se od tada, Henri.


157

Osetio je da je prekoračio nekakvu granicu, i ona je ponovo zvučala ledeno. Bilo mu je žao, i pre nego što je uspeo da razmisli o svojim rečima, izletelo mu je: - Džeki, stvarno nisam nameravao da uradim sve ovo.

- Zašto si onda uradio? - Zvučala je umorno i povređeno.

- Zato što si me ostavila a da mi nisi objasnila zašto. Možda ja to i znam, ali potrebno mi je da mi neko ukaže na to.

Ali ona nije bila tako slaba i ranjiva kao on. Naprotiv, bila je obuzeta besom i bila je glasna.

- Henri, odrasti već jednom. Ovo nije igra u kojoj treba da povlačiš liniju od tačke do tačke dok ne dobiješ crtež. Zar misliš da sam glupa? Da ne bih saznala? Ili, ako bih saznala, da bi mi bilo svejedno? - Zatim je spustila slušalicu.

Henri je bio potpuno zatečen iz dva razloga: prvo, nije imao pojma o čemu ona govori. Zatim, ako je u šest sati popodne sedela sama u bioskopu, to znači da nešto nije u redu između nje i Dena.


158

13.

Draga gospođo Marfi,

Gospodin Najtli-Džons smatra da nema nikakvog razloga da vam se izvinjava, ako se ima u vidu vaš poslednji telefonski poziv, kojije, ponavljamo, bio rutinski snimljen radi stručnog usavršavanja naših ljudi, a ne kao pokušaj da vas „uhvatimo u zamku“. On smatra da nije imao drugog izbora, ako se uzme u obzir napad na našeg klijenta, i da je morao da prijavi policiji vašu usmenu pretnju. Budite uvereni da mi nismo ni na koji nacin krivi za to što su oni došli u vašu kancelariju i javno vas ponizili pred vašim susedima Rentakarom i Filomeninim frizerskim salonom. Uvereni smo da će vaši poslovi nastaviti da se odvijaju uspešno kao i do sada.

Drago nam je, naravno, što vi i vaš klijent nemate nikakve veze s tom stvari.

S poštovanjem,

Tom Iglton,

u ime g. Jana Najtli-Džonsa

- Ona nije ovde - ponavljala je Ema. Ovog puta to je bila istina. Džeki se nije skrivala iza vrata ili u magacinu, već je bila u taksiju, na putu do kuće porodice Bol.

Den je pitao: - Da li je rekla kad će se vratiti? - Glas mu je bio prigušen i zvučao je smešno ispod motociklističke kacige koju je imao na glavi. Staklo kacige bilo je spušteno da ga zaštiti od polena, oko vrata je vezao maramu, a ivice marame je za svaki slučaj uvukao u kacigu. Upozorio je Emu čim je ušao da ima samo dva minuta pre nego što ostane bez vazduha.

- Ne. Njena majka se ne oseća dobro - rekla je Ema nezainteresovano. Zapravo, Džeki joj je rekla da se do sutra sigurno neće vraćati. Ponovila je to nekoliko puta i posebno naglasila svaku reč, kao da želi da joj pruži priliku da ostane sama ili nešto slično. Ema joj je jasno rekla da nema nikakve planove za to veče osim da gleda televiziju, i da Džeki nema razloga da odlazi iz stana zbog nje. Međutim, izgleda da je gospođa Bol


159

slučajno uzela preveliku dozu Dubokog sna, tableta za spavanje na biljnoj bazi, i ne budi se već trideset šest sati. Džekino prisustvo bilo je preko potrebno.

- Ma, hajde, Ema! - insistirao je Den. - Ona mi je verenica. Napustila me je pre više od nedelju dana. Ne odgovara na moje pozive ni na poruke. Čak mi vraća natrag i-mejlove. Molim te, moram da znam šta se događa.

- Volela bih da mogu da ti kažem, Dene.

- Lažeš.

- Dobro, lažem. Ali sigurno neću tebi da odajem privatne razgovore koje sam možda vodila sa Džeki. - Naročito jer joj je Džeki dala uputstva da nipošto ne popusti u slučaju da se on pojavi u njenom odsustvu.

- Daj mi makar neki znak - preklinjao je. - Ne.

- Nagoveštaj. - Ne!

- Da li je rekla „nikad više ne želim da vidim tu budalu“, ili „poslaću ga u pakao, a onda ću razmisliti“? Koje od ta dva, A ili B?

- Prestani! Slušaj, vas dvoje ćete morati ovo da razrešite između sebe.

- To bih i uradio kad bi ona pristala da se vidimo! Ne mogu da jedem, ne mogu da spavam, ne mogu da se koncentrišem na posao! - Iznenada je podigao staklo na kacigi i uneo joj se u lice. - Pogledaj mi oči! Ja sam uništen čovek!

Zatim je ponovo spustio staklo.

- Dene, ne znam šta da ti kažem.

- Ne tražim od tebe da mi odaješ tajne, Ema. Ali, barem joj reci, to je sve. Reci joj da si me videla, i reci joj da sam sada samo senka onoga što sam nekad bio. Da me razdire osećaj krivice. Da sam zbog svega ovoga dobio dve sede dlake - pogledaj! Dobro, ne možeš da ih vidiš od kacige, ali uveravam te da su tu. - Zatim je pustio neki čudan zvuk nalik krkljanju. - Dobro, ponestaje mi vazduha. Molim te, Ema. Volim je. Potrebna mi je.

- Važi, Dene.

- Reci joj da ne moramo čak ni da se venčavamo. Da sam potpuno spreman da živim s njom u grehu.

- Dobro...

- I da ću upisati tečaj za kontrolu besa.

- Dobro, Dene. - Lice mu je već poprimilo plavu boju.


160

- Obećaj mi.

- Obećavam. A sada idi!

Oteturao se napolje i strgnuo kacigu s glave čim je izašao. Ema je razmišljala da li da pozove Džeki i ispriča joj šta se dogodilo. Zatim je odlučila da to ne čini. Kako god opisala ovaj događaj, zvučaće kao da drži nečiju stranu.

Dve snažne, preplanule ruke zgrabile su je oko struka. Vrele usne pripile su joj se uz vrat. Bila je do te mere u šoku da je samo čvrsto stegnula ivicu pulta.

- Napokon smo sami - promumlao je Leh. - Leh! Šta...?

- U redu je, znam da osećaš isto. Posmatram te čitave nedelje i prisećam se kakva si zapravo ispod te braon suknje i bluze. Vrela, divlja, puna strasti. U cvećari želiš da se pretvaraš da si hladna, i to je u redu. A Džeki će se useliti u tvoju kuću... baš je našla pravi trenutak! Ali sada je otišla i ništa nas više ne sprečava.

Ema ga je udarila po rukama i besno se okrenula prema njemu. - Za ime boga!

Bio je iznenađen. - Šta ti je? Bojiš se da slučajno ne uđe mušterija?

- Jebe mi se za mušterije! - viknula je. Nije mogla da se seti kada je poslednji put upotrebila ovu psovku. Ali u poslednje vreme već se u nekoliko prilika ponela potpuno mimo svog karaktera. - Kako se usuđuješ da me hvataš tako? Ponašaš se kao vulgarni, brutalni, ne-pristojni, glupi seksistički neandertalac!

- Morao bih da potražim neke od tih reči u rečniku, ali imam osećaj da ne znače ništa dobro - rekao je Leh, a njegov entuzijazam je vidno splasnuo. - U čemu je problem, Ema?

- U čemu je problem? - Zar nije shvatio nijedan od njenih signala tokom protekle nedelje? To što je odbijala da ga pogleda, da razgovara s njim, ili da na bilo koji drugi način pokaže da primećuje da on postoji? Zar nije primetio da nešto ozbiljno nije u redu kad mu je juče zalupila vrata ispred nosa? Ili je pomislio, sasvim neverovatno, da se ona samo poigrava s njim?

Ali, očito je tu došlo do pogrešnog spoja, jer je on rekao, vidno povređen: - Mislio sam da si uživala u onoj noći koju smo proveli zajedno isto koliko i ja.

Od same reči „noć“ u istoj rečenici s reči „zajedno“ došlo joj je da povrati. Ne može da veruje da je to uradila. Da je spavala s Lehom.


161

Ljubila ga. Strgla odeću s njega. Dozvolila mu da stavi svoj... uh, bolje da ne nabraja, inače će morati da se prijavi za učešće u nekom od onih sumnjivih eksperimenata u kojima vam izbrišu kompletnu memoriju, kao sa diskete.

Da je barem piće mogla da upotrebi kao izgovor. Ali popila je samo dve čaše vina i pojela parče pice sa sirom i šunkom (jedan njegov poznanik iz picerije doneo ju je besplatno), zapravo pojeli su je zajedno ležeći goli na njenom krevetu i ližući kečap jedno s drugog - još jedna užasna, bolna uspomena koju ne može da izbriše. Zapravo, cela ta noć će je proganjati do smrti, a umreće sama i napuštena u nekom staračkom domu, ali ne pre nego što sama napravi venac za svoju sahranu.

Zatim je rekao gotovo zlobno, ta budala: - Mislim da ti je možda malo neprijatno zbog te noći. To je u redu. I meni je.

- Tebi je neprijatno? - To je baš zanimljivo. Nije izgledao kao da mu je neprijatno dok je sasvim go tumarao po njenom stanu, i kada se zaustavio kraj frižidera tražeći nekakav desert za posle pice. Uvek ogla-dni posle seksa, rekao je pun sebe.

- Pa, jeste. - Pogledao ju je pravo u oči, kako on to ume. - Slušaj, biću otvoren s tobom. Spavao sam s mnogo žena. Možda dvadeset, a to nije tako loše za momka mojih godina. Mislim da sam mačo tip, da sam svašta već iskusio.

Ema nije mogla da veruje da stoji pred njim i sluša sve to, ali mora da je osetila nekakvu morbidnu fascinaciju, kad je sarkastično rekla: - Stvarno?

- A onda sam upoznao tebe. I ti si me oborila s nogu! Na kraju smo proveli celu noć zajedno i vodili ljubav do pet ujutru!

Ema je ponovo osetila mučninu.

- Učinilo mi se da smo uspostavili neku neobičnu vezu. Kao da je u pitanju bilo nešto vrlo posebno, a ne samo seks. I neprijatno mi je zbog toga što osećam. - Slegnuo je ramenima. - Ali tako je. Morao sam da ti kažem.

Ema se uglađeno nasmešila, a zatim se nakašljala i rekla: - I ja moram tebi da kažem nekoliko stvari. Ja sam... drago mi je da si imao tako lepo iskustvo. Što se mene tiče, ja sam se gorko pokajala. Uveravam te da se to iskustvo više nikad neće ponoviti. I biću ti zahvalna ako to nikad više ne pomeneš, nikad, i ako usmerimo svu našu pažnju na posao. U redu?


162

Okrenula se prema pultu i buketu koji je aranžirala. Znala je da Leh još stoji tamo. Nije mogla da ne zna. Taj tip prosto emituje nekakve signale čim se nađe u blizini žena. A i smrdeo je na kolonjsku vodu. Smrdi već nedelju dana. Što se nje tiče, nema nikakve sumnje, uopšte nema stila.

Napokon je rekao: - Sada mi je jasno. Ti si šefica, a ja sam tvoj zaposleni, je li to u pitanju?

- Ne. Ja sam šefica, a ti si... ri!

Sada je zaista bio povređen. - Šta nije u redu sa mnom?

Pogledala ga je, u njegovom prsluku, s kratko ošišanom kosom, tetovažom i belim patikama. I kao da je električno pražnjenje prostrujalo njenim telom, zgrabila ga je iz sve snage i poljubila.

- Blizanci - kukala je gospođa Bol bez prestanka. - Blizanci! - Zatim je prekorno dodala: - U našoj porodici nije bilo blizanaca ni na jednoj ni na drugoj strani tri stotine godina unazad!

Mišel je stoički gledala u tavanicu. Da stvar bude još gora, protekle nedelje se toliko ugojila i njen stomak toliko porastao da je praktično blokirala svu svetlost koja je dolazila kroz prozor. Gospođa Bol je za tre-nutak sklopila oči, kao da želi da izbriše taj prizor. Dodala je: - Možda u njegovoj porodici sve vrvi od višestrukih trudnoća. Ali, to verovatno nikada nećemo saznati, zar ne?

Gospođa Bol je bila sasvim neprikladno odevena, na sebi je imala teksas pantalone s tregerima, a kosu je uvezala u pletenice. Što je bila starija, to se češće oblačila kao dete. Mišel je često govorila da će na kraju nositi benkice. To je očigledno bila podsvesna regresija u bezbrižne dane njenog detinjstva.

Ali, danas je izgledala umorno i ispijeno ispod tog kombinezona i Džeki je bilo žao. - Mama, zašto ne prilegneš malo?

- Rekla sam ti, ne mogu da spavam. Ne bez mojih tableta.

- Nećeš uzeti više nijednu. - Džeki je bila odlučna.

- Ionako sam ih bacila u klozetsku šolju i pustila vodu - rekla je Mišel. Zatim se obratila Džeki: - Rekla sam joj da uzme jednu pre spavanja. A ona je gutala čitave gomile uz ogromne količine čaja. Tata je zatekao onesvešćenu preko daske za peglanje.


163

- Samo se ti meni rugaj - rekla je gospođa Bol. - Ali, ko je kriv što ja ne mogu da spavam? - Ljutito je gledala u Mišel, kao da nije bilo nikakve sumnje u odgovor. - Posle ovoga nikad više neću moći da spavam punih osam sati. - Ona nije odspavala punih osam sati još otkako se Ejmon rodio pre četrdeset dve godine, ali niko to nije rekao. - Ono što želim da znam jeste šta ćeš upisati u izvod iz matične knjige rođenih?

Mišel se okrenula ka Džeki i rekla joj sasvim ravnodušno: - On ne priznaje očinstvo.

- Šta?

- Kaže da bi bilo koji drugi muškarac mogao da bude otac, a možda i neki od sudija. - Namrštila se. - A verovatno je i u pravu. Te noći sam bila prilično van sebe. Ali ne, sve u svemu, ipak sam skoro sasvim sigu-rna da je to bio on.

Gospođa Bol je zurila u nju kao u neko rogato čudovište zalutalo iz nekakve močvare; nije više videla svoju slatku, pametnu, dobru devojčicu. Ovo je gore nego kada je gospođa Muni, njihova komšinica, zatekla svog sina vatrogasca obučenog u uniformu francuske sluškinje kako liže konzervu šlaga.

- Šta ćeš da radiš? - pitala je Džeki.

- Ne znam. Rekao je da on obavlja posao od javnog značaja jer šalje kriminalce i amoralne ljude u zatvor, i da ne može dozvoliti da mu ovo ukalja ugled. Ah, i da će me tužiti ako ikada ikom pomenem ove optužbe.

Džeki je bila užasnuta. - Šta on misli, da živi u doba vikinga?

- Vikinzi! - oglasila se gospođa Bol. - Nemoj joj davati ideje, jer će verovatno spavati i s gomilom njih.

Mišel se nasmejala. - Ta ti je dobra, mama.

Gospođi Bol su zadrhtale usne. - Prestani! - Ali, onda je i ona prasnula u smeh, uhvatila se za stomak i, pomalo histerično, vikala između dva napada smeha: - To nije smešno, to nije smešno - a od toga je Mišel počela još jače da se smeje, sve dok nisu vrištale od smeha toliko glasno da je gospodin Bol, koji je do tada bio zauzet oko svoje bušilice, podigao glavu i pogledao kroz prozor, pomislivši da su se komšijske mačke opet potukle.

- Neka mi neko doda maramicu - napokon je rekla gospođa Bol slabašnim glasom. Kutija s papirnim maramicama prešla je iz ruke u ruku i sve su obrisale suze. Zatim je dodala ozbiljno: - Ovo ne znači da je


164

sada sve u redu. To što sam zadržala smisao za humor ne znači da mislim išta bolje o tebi.

- Pa, ne možeš misliti ništa gore - rekla je Mišel.

- Da tako uzimaš novac! Od tog čoveka!

- O čemu se radi? - pitala je Džeki.

- Sudija Forčun mi je dao pet hiljada evra u smeđoj koverti, da se snađem.

Gospođa Bol se okrenula ka Džeki. - A ona je uzela novac. I već potrošila jedan deo.

- Morala sam da kupim trudničku odeću, mama. I benkice za bebe. - Izgledala je nekako ranjivo, ili stidljivo, ili tako nekako: Džeki je nikad takvu nije videla.

Gospođa Bol je preklinjala Džeki: - Razgovaraj s njom, Džeki. Reci joj da traži od njega da uradi test za utvrđivanje očinstva. U suprotnom će to dvoje dece rasti bez oca.

- Oni će u svakom slučaju rasti bez oca - rekla je Mišel.

- Vidiš? - gospođa Bol je rekla Džeki u očajanju. -Dođe mi da sama odem kod njega i kažem mu šta mislim.

- Zaboravi, ja sam to već pokušala - rekla joj je Mišel. - On živi u vili s kapijom koja se otvara elektronski, kompletnim bezbednosnim sistemom i dva rotvajlera.

- Ja se ne bojim rotvajlera - rekla je gospođa Bol glasno, ali nije više pominjala svoju nameru da ode kod sudije. Zatim je dugo i glasno zevnula. Toliko je malo spavala u poslednjih nekoliko dana da je juče zevnula osamdeset dva puta. Ali, i dalje nije mogla oka da sklopi. Ni na trenutak. Već je počela da veruje, u tom životnom trenutku, da se neće odmoriti dok ne umre. Kakve je sreće, probudiće se dva metra pod ze-mljom, u kovčegu, i početi da se brine. A u tom slučaju definitivno bi imala razlog za brigu.

A gospodin Bol je sve vreme petljao nešto u garaži kao da sve to nema nikakve veze s njim. Kao da je Mišel ćerka nekih drugih ljudi. Ali, on je oduvek bio takav, pomislila je gospođa Bol ozlojeđeno. Čak i dok su deca bila mala, ponekad bi ga videla kako ih sve posmatra kao da ih jedva prepoznaje.

Džeki je rekla diplomatski: - Verujem da je za tebe sve ovo još uvek šok, mama. Sačekaj dok se ne navikneš na tu pomisao.


165

Nije bilo pametno privlačiti pažnju na sebe, jer gospođu Bol je upravo obuzeo novi talas brige. - Kao što treba da se naviknem na pomisao da si ti raskinula s

Denom? A ja sam odmrznula ćurku za njega i pripremila sve ostalo.

Uz zid garaže stajala je načičkana čitava gomila grabulja i lopata, kosilica je čekala ispred kuće, tako da se moglo pretpostaviti da je za njega bio pripremljen i posao u bašti. I da li je ono vreća cementa?

- Nisam raskinula s Denom. Samo nam je potrebno da se neko vreme malo odmorimo.

- Da se odmorite? Nemoj da koristiš te eufemizme u mom prisustvu - rekla je gospođa Bol koja je gledala Komšije, i bila dobro upoznata s tim problemom. - Znam tačno šta se dešava - vaša veza je gotova, ali vi to svima saopštavate postepeno i polako, pa čak i sebi.

- To nije istina, mama.

- Zašto onda ne nosiš svoj verenički prsten? - Izgledala je kao da će svakog trenutka briznuti u plač.

- Zato što mi se nije nosio - rekla je Džeki. - Slušaj, morala sam da mu stavim do znanja šta mislim. U suprotnom bi pomislio da je to što je uradio sasvim u redu.

- Pa, ja mislim da je on svetac - izjavila je gospođa Bol. - Toliko mnogo je morao da istrpi. Čovek zaista ne može da ga krivi.

- Za to što je organizovao fizički napad?

- Nemoj mi reći da i sama nisi poželela da Henri dobije malo po nosu.

- Dobro, jesam, ali...

- Kad si se tek vratila iz Londona, svi smo se molili svetom Franji da on iznenada i slučajno naleti na neki kamion, sećaš se?

- To je bilo tada, mama. Bila sam van sebe. Nisam to zaista mislila.

- Zvučala si kao da jesi. Od besa si skakala do plafona! Onda kad nisi ležala gore na svom krevetu i natapala jastuk suzama. Rekla sam tvom ocu, čovek bi pomislio da ti je on bogzna šta uradio kad te je doveo u takvo stanje. Naravno, on ništa nije odgovorio. Svi smo znali da vam tamo ne ide baš najbolje - ti nisi radila, a on je radio previše. To je recept za katastrofu. Kad god bih te pozvala telefonom, nisi prestajala da pričaš. Nešto nije u redu s njih dvoje, rekla sam tvom ocu, oni uopšte nisu srećni. Naravno, on nije davao nikakav znak da me je uopšte čuo. A


166

onda se sve to završilo tako dramatično! Ovoga puta je uradio nešto strašno, rekla sam Mišel.

Mišel se trgla kada je čula svoje ime; nekud je odlutala u mislima, pošto nije više ona bila na nišanu. - Da - složila se. - Nešto strašno.

Obe su u iščekivanju pogledale u Džeki.

Ona je rekla ravnodušno: - Pretpostavljam da je to samo bila... poslednja kap.

Gospođa Bol nije odustajala. - Ali, koja kap? Nikad nam zapravo nisi rekla.

- Pobogu, mama, to je bilo pre skoro dve godine. Jedva da se sećam svega što se tada događalo i, ruku na srce, ne želim da se setim!

Gospođa Bol je napućila usne kao dete koje se duri. - Samo pokušavam da ti pružim majčinsku podršku, Džeki.

- Volela bih da je pružiš malo i meni - rekla je Mišel. - Uskoro ću postati samohrana majka.

- O tome je trebalo da razmišljaš pre nego što si legla ispod sudije Forčuna.

- Pa, zapravo... - počela je Mišel, ali je onda malo bolje razmislila o tome i odustala.

Gospođa Bol još nije završila svoj razgovor s Džeki. Pitala je: - Pa, koliko će dugo da traje taj „odmor“ između tebe i Dena?

- Već je kupila haljinu za venčanje - Mišel je obavestila Džeki. - Ali, ako ne požuriš, proći će sezona, pa će morati da kupi drugu.

To je okrenulo misli gospođe Bol u novom smeru. - Ah, prestani. Eto, gornji deo mi je broj 40, a donji deo 42... možda bi bilo bolje da ne obučem ništa. A neke od tih prodavačica se veoma ljute kad tražiš da ti raspare neki kostim.

Džeki je već bilo dosta tog razgovora i odlučila je da objavi: - U ovom trenutku ne znam da li će uopšte biti venčanja.

Gospođa Bol se uhvatila za grlo. Njene oči, već crvene od nespavanja, sada su dobile neki nestvaran sjaj. Preklinjala je: - Za ime boga, Džeki, svi mi pravimo greške! Kada bi samo znala šta sam ja sve morala da istrpim od tvog oca tokom poslednjih... ah, ne znam više ni koliko godina i, ruku na srce, muka mi je da brojim. - Pogledala je u Džeki kao da uopšte nije u stanju da je razume. - Kad samo pomislim da si dobila još jednu šansu. Sve to ti je pruženo na tanjiru! - Zatim je zbunjeno


167

dodala: - Samo si ti, Džeki, mogla to da zakomplikuješ! - Ponovo se zavalila u svoju stolicu, sva zajapurena, zbunjena, zabrinuta i umorna. Zatvorila je oči i posle nekoliko trenutaka ispustila zvuk nalik zvižduku.

- Da li je... zaspala? - pitala je Mišel.

- Ne znam. Probaj da je prodrmaš.

- Neću. Budi zahvalna na ovoj tišini.

Mišel je pitala: - Pa, nameravaš li da se vratiš Denu? Ili si sve to rekla samo da bi je izvela iz takta?

- Verovatno ćemo se na kraju pomiriti.

- Zvučiš baš oduševljeno.

- Možda je mama u pravu. Možda ja stvarno nepotrebno komplikujem stvari. Verim se pre nego što sam se razvela, izazovem Henrija da mi ne da razvod, a sada sam, evo, napustila Dena. Sve je to tako zamršeno.

- Barem znaš da si živa - rekla je Mišel.

Džeki ju je podozrivo pogledala. - Otkud to da si danas tako filozofski nastrojena?

- Ne znam. Možda su hormoni u pitanju. Ali, osećam da sam srećna, ili nešto slično.

- Srećna?

- Znam. Baš čudno. A čak nisam na „eksu“, niti na bilo čemu drugom.

- I uopšte nisi zabrinuta zbog Šljepka?

- Ne mogu ništa da uradim dok se deca ne rode. U svakom slučaju, mama se već brine dovoljno za obe. - Zadovoljno je prešla rukom preko stomaka, i Džeki oseti da joj zavidi na tom neočekivanom blaženstvu. Zašto ona ništa ne ume da izvede kako treba? Zašto uvek sve upropasti?

- Misliš li ti da ja bežim od problema? - pitala je. - Znaš, uopšte, u životu? - Kraj nje je sedela gospođa Bol, otvorenih usta i glasno hrkala. U teksas kombinezonu izgledala je kao malo dete koje je zadremalo u podne.

Džeki je nastavila: - Možda imam nekakvu fobiju, neki strah od vezivanja. - Pokušala je da zvuči staloženo. Ali, Emin komentar ju je mučio još od prošle nedelje. Da li je moguće da ona svaku ozbiljnu vezu završava tako što iznenada ode sa spakovanim koferima?


168

Mišel je frknula. - Slušaj, spavala sam s toliko muškaraca da mogu da prepoznam strah od vezivanja kad ga vidim. A ti nemaš taj problem. Za ime boga, ti si napustila sve ovde i otišla u London zbog Henrija!

- Hvala ti! - Džeki se osećala mnogo bolje. Ema ne zna šta govori. Zar nije sama došla do zaključka da je ona suviše mnogo uložila u Henrija? A to ne radi neko ko se plaši vezivanja. Nije ona kriva što je muškarci u koje se ona tako ludo zaljubljuje uvek tako strašno i tako uporno razočaravaju. Svako bi na njenom mestu spakovao kofere i otišao.

- Ne, uvek sam mislila da je tvoj problem to što imaš suviše visoke prohteve.

- Šta kažeš? - Za nju je to bila vrlina.

- Pa, znaš i sama kakva si. Izgubiš glavu dok traje romansa.

- To nije mana, Mišel. To ljudi rade. Zaljubljuju se. Iako se tebi to nikad nije dogodilo.

- To je zato što sam ja realna. Ne želim da završim tako što ću stalno biti razočarana kao ti.

Džeki se nasmejala. - Ja nisam stalno razočarana!

- Budi iskrena, ti mnogo očekuješ od muškaraca.

- Hoćeš da kažeš da bi trebalo da umanjim svoja očekivanja?

- Ako bi to uradila, možda ne bi tako često odlazila sa spakovanim koferom.

Džeki je bila zapanjena. I imala je potrebu da uzvrati udarac. - Ti nikad nisi bila zaljubljena, Mišel. Zato i ne znaš o čemu zapravo govoriš. Uostalom, da sam htela da izaberem nekog ko bi razbio sve moje tako-zvane romantične iluzije, onda je Henri bio savršen za to. - Zvučala je ogorčeno.

Mišel je rekla: - Da li si mu uopšte pružila priliku?

- Naravno da jesam. Nekoliko! Na stotine! Nisam ja kriva što se on na kraju ponašao kao kreten!

Tako je očajnički želela da poveruje u to. Jer, u suprotnom je on počinjao da izgleda malo bolje u celoj toj priči. Manje grdno, u svakom slučaju. A ona je izgledala malo manje nedužna.


169

- Juče je ponovo dolazio. To je već treći put za dva dana. - rekla je Ema kada se Džeki u utorak pojavila na poslu. - Možda bi trebalo da se sažališ na njega i, ne znam, razgovaraš s njim.

- Jedva čekaš da me se otarasiš?

- Ma hajde - odbrusila je Ema. - Ne, drago mi je da si se vratila.

Na sebi je imala rolku, a kragnu je navukla skroz do brade. Bilo je to sasvim neobično po ovakvom vremenu.

Ali, Ema je objasnila da je do kasno uveče radila u bašti, dok je Džeki bila kod svoje majke, i da se malo prehladila.

- Zašto onda i Leh nosi rolku? - pitala je Džeki. - Da li ti je on pomagao?

Ema je ponovo porumenela i počela da krši ruke.

- To nije nešto čega treba da se stidiš - rekla je Džeki.

- Jeste! - prosiktala je Ema. - Užasno se stidim! Obećaj mi da nećeš reći nikome od naših poznanika. Molim te, Džeki. Morala bih da napustim grad.

- Oh, Ema.

- Ne znam kako se to ponovo dogodilo. Mislim, jednom je bilo dovoljno loše. Možda bi trebalo da razgovaram s nekim psihijatrom. Ili sam možda zapostavila svoje... potrebe toliko dugo da su sada potpuno izmakle kontroli. Možda treba da odem na sterilizaciju ili nešto tako. - To je ponovo bila ona dobra, stara Ema.

- Pa, dobro, upoznala si sjajnog tipa. Zašto ne možeš da uživaš u tome?

Ema je razrogačila oči. - Da uživam u tome? Ali, to je Leh. - Pa?

- Ponoviću to. Leh.

Kao da mu je neko dao šlagvort, Leh se u tom trenutku vratio u radnju.

- Hej! Divan dan danas!

- Bolnica Sent Džejms - rekla je Ema i gurnula mu u ruke buket koji je trebalo da dostavi.

- Sada je vreme za moju pauzu za kafu - rekao je. Bio je povređen i napet, i Džeki je osetila sažaljenje prema njemu.

- Možeš da je popiješ usput. A sada idi, molim te. Ali on je i dalje stajao tu. Bacio je pogled na Džeki, a onda tiho upitao Emu: - Hoćemo li se videti kasnije?


170

- Ne. Ne, ne, ne!

Kada je uzeo buket od nje, ona je brzo povukla ruke. Pogledao ju je ukočeno pre nego što je izašao napolje, bez svog uobičajenog poskakivanja.

- Jadan Leh - rekla je Džeki.

- Volela bih da promenim smenu - rekla je Ema. - Ako nemaš ništa protiv. Mislila sam da bih mogla češće da radim u jutarnjoj smeni.

Leh nije radio ujutru.

- Nemam ništa protiv - rekla je Džeki. - Ali stvarno mislim da bi trebalo da mu daš šansu, Ema.

Za Emu je, međutim, taj razgovor bio završen. - A sada, da ti kažem šta si propustila za ova dva dana koliko te nije bilo. Ponovo kasnimo sa sređivanjem računa i još jedan od ovih je stigao za tebe. Pružila joj je prošlonedeljno izdanje Glouba, uvijeno u najlon. - Izgleda da je neko uplatio godišnju pretplatu na tvoje ime.

- Pa, taj neko nije morao da se trudi, jer evo gde će to da završi! - Prezrivo je bacila novine u kantu za otpatke. Ali, promašila je kantu i morala je da ih skine s buketa ruža na koji su sletele, i ponovo ih baci u đubre.

- Hoćeš i ti da uzmeš pauzu za kafu? - upitala je Emu.

- Važi, hvala.

Bio je to samo izgovor, naravno, da skloni Emu s puta. Čim je Ema otišla, Džeki je izvukla novine iz đubreta. Skinula je najlon. Prvo je proverila rubriku u kojoj izlazi kritika restorana. Ponovo nije bilo njego-vog članka, ali to je razumljivo, budući da je poslednjih nekoliko dana jeo samo bolničku hranu. Zatim je okrenula deo s malim oglasima i osetila kako joj srce ubrzano kuca. Rekla je sebi da verovatno ništa neće naći. A ako i nađe, to verovatno nije namenjeno njoj. Zapravo, moguće je da je prva pesma bila nekakav marketinški štos smišljen da testira javnost i njenu svest o bog zna čemu. Tu je bila nova pesma.

Stalno si mi u mislima

i u svemu što radim

u danima i noćima,

u željama i snovima,

u svemu nežno te ima.


171

Zatim, kao i prethodni put: Za Džeki.


172

14.

- Jedina valjana osnova za protivtužbu jeste vaša tvrdnja da je optužba za nedolično ponašanje rieistinita - rekao je gospodin Najtli-Džons dajući naročit značaj svojim rečima. Gledao je netremice u Henrija svojim vodnjikavim sivim očima smeštenim na mrtvački bledom licu. - Pa, da li je, gospodine Hart?

Henri bi voleo da mu uzvrati istim pogledom, ali to je bilo teško, budući da mu je desno oko bilo crno i modro, s popucalim kapilarima u sredini. Jedino je mogao da žmirka.

- Jeste - rekao je arogantno. Kad god je čovek upleten u neki sudski proces, najvažnije je da pokaže samopouzdanje, čak i kad nema pojma o čemu drugi govore.

- Možete li da dokažete na sudu da je ono za šta vas je optužila vaša žena u tužbi za razvod samo gomila laži? - Govorio je tonom zbog koga se Henri osećao kao nevaljali dečak u osnovnoj školi koga su uhvatili kako prepisuje zadatak iz matematike. A advokat-novajlija Tom sedeo je zgrčen na ivici stolice, svaki njegov mišić okrenut u pravcu gde je stajao veliki čovek bio je napet.

- Da - ponovio je Henri glasno.

Najtli-Dšons je uzdahnuo i zlovoljno pogledao u Toma, kao da ga prekoreva što je njemu prepustio ovaj supružnički spor, iako bi on trebalo da bude u sudnici i brani nekog zaista važnog. Tom je osetio kako ga podilazi jeza.

- Tužba - naredio je.

Tom je istog trenutka skočio i spustio tužbu na sto. Zatim je još jednim munjevitim potezom pomerio Najtli-Džonsove naočare nekoliko centimetara bliže. Kao da je čitava zgrada zadržala dah u napetom iščekivanju dok je Najtli-Džons podizao tužbu, stavljao naočare i počinjao da čita.

Henri je bahato prekinuo tu tišinu ispunjenu strahopoštovanjem: - Vidite, to su gluposti, sve to što je ona napisala. To nije ono što je zaista bio problem u našem braku.

- Mi samo možemo da osporavamo ono što je izneto u tužbi.


173

Henri je skrušeno odgovorio: - Dobro.

- Hajde da počnemo s prvim primerom nedoličnog ponašanja. - Počeo je da čita, tmurnim glasom: - Ne učestvuje u potpunosti u porodičnom životu.

- Nikad se nije žalila zbog toga dok smo bili zajedno - Henri ga je brzo prekinuo. - Samo da znate.

Tom i gospodin Najtli-Džons su ga prekorno pogledali.

- Možete li to da osporite, gospodine Hart? I još važnije, da li ću ja to moći da osporim? Jer, samo da znate, ne želim da se nađem u sudnici vezanih ruku i spuštenih pantalona.

Henri je za trenutak pokušao da zamisli taj prizor, a zatim je samouvereno rekao: - Da.

- Kako?

- Šta kako?

- Kako planirate da osmislite odbranu?

- Mislio sam da je vaš posao da to smislite. - Plaćao ih je čitavo bogatstvo.

Gospodin Najtli-Džons je spustio tužbu. - Ne mogu tek tako da ustanem i kažem da je to gomila gluposti. Potrebni su nam argumenti, dokazi. Moramo da osporimo izjavu njenog svedoka; priložila je kratku izjavu izvesne Eme Bern. Tome?

Tom je zaronio u dokument. - Evo je ovde.

- Ne obraćajte pažnju na Emu - rekao je Henri. - To je njena najbolja prijateljica, ona će reći bilo šta za Džeki.

- Ne mogu to da napišem u našem odgovoru, gospodine Hart. „Ne obraćajte pažnju na najbolju prijateljicu.“ - Najtli-Džons je ponovo uzdahnuo. Pružio je ruku da uzme čašu vode, ali je zastao jer nije mogao da je dohvati, i Tom je istog trenutka skočio i približio mu je.

- Za deset minuta morate da krenete na suđenje - šapnuo mu je.

- Da, da. - Najtli-Džons je samo mahnuo rukom prema njemu kao da je Tom samo dosadna muva. - Ako insistirate na tome da osporite ovu tužbu, gospodine Hart, onda će se u sudnici ove optužbe uzeti ozbiljno, i detaljno će se razmatrati. S njene i vaše strane. I zato moramo da podupremo svoju odbranu dovoljno jakim dokazima, da li me razumete?


174

Henri je počeo da se oseća kao pod pritiskom. To nije izgledalo ovako u knjigama Džona Grišama. Zatim mu je sinulo. - Mogu da kažem da je to priroda mog posla! Kao kritičara restorana. Da ne mogu da se nacr-tam pored nje kad god ona pucne prstima.

- A je li ona to radila? Pucala prstima?

Henri je sad već bio na mnogo bezbednijem terenu. - Pobogu, da. Njoj je stalno bila potrebna pažnja. Nije bila takva u početku.

- Šta mislite, šta je dovelo do toga?

- Ne znam. Mislim, živela je u Londonu, volela je London, sve te prodavnice, toliko toga što je mogla da radi i da vidi, gradska vreva. Imala je divnu kuću i novca koliko god je htela.

- Dakle, što se vas tiče, ona nije imala nikakvog razloga da očekuje nešto više?

Henri ga je pogledao. - Mislim da mi se ne sviđa vaš ton.

- Prosto se pitam da li ste je ikada pitali zašto se ne ponaša onako kako ste vi očekivali. - Njegove sive oči kao da su bušile rupu u Henrijevim. Lice mu je postalo još bleđe. Podsetio je Henrija na anđela smrti.

- Nisam ništa očekivao od nje! Samo da bude... srećna.

- I bili ste uzrujani kad je ona odbila da bude srećna? Posle svega što ste učinili za nju?

- Šta je sad ovo? Jebena psihoterapija? Najtli-Džons se trgnuo. - Samo vam postavljam neka od pitanja koja vam sudija može postaviti, gospodine Hart. „Neučestvovanje u potpunosti u porodičnom životu“ prilično je široka optužba, i ne može se svesti na zbir zajednički provedenih sati.

Zatim je Henri primetio kako ga Tom posmatra. Sažaljivo? Ali Tom je hitro sklonio pogled i šapnuo Najtli-Džonsu: - Pet minuta.

Henri je sav zajapuren rekao: - Ne želim da vas zadržavam svojim nevažnim malim problemima. Idite ako morate.

- Ne, ne. - Najtli-Džons je izgledao malo manje strogo. Gotovo da je pokazivao sažaljenje, što je bilo još odvratnije. - Želite li da pređemo na drugu tačku optužnice? Da vidim: „Ne unosi se emotivno u brak“.

Henri je počeo da ga mrzi.


175

Najtli-Džons je rekao: - Ovo će se na kraju svesti na njenu procenu toga da li ste joj se vi emotivno posvetili, ili niste. A o tome je vrlo teško raspravljati na sudu. Zar ne shvatate?

- Ne, ne shvatam! - Znao je da se ponaša svadljivo i bahato, kao neko koga nisu pustili da uđe u noćni klub. - Daću vam argument! Nemoguće je emotivno se posvetiti ženi koja veruje da je udata za jebenog Don Korleonea!

Na te reči i Najtli-Džons i Tom su se trgnuli.

- Ja nisam bio ono što je njoj bilo potrebno, u redu? - rekao je tiho.

Najtli-Džons je rekao: - Onda vas savetujem da ponovo razmislite o svojoj odluci, gospodine Hart.

- Dakle, hoćete da kažete da je sve gotovo? Izgubili smo? - Henri je bio tvrdoglav. Ma, nek' se nosi! Da se preda tek tako? Ovo bi trebalo da je advokatska firma koja je mnogo više slučajeva dobila nego što je izgubila. A sada mu govore da ne mogu ništa da urade? Da on mora da ćuti i istrpi sve ovo? Da i ne pokušava da se bori?

Jan Najtli-Džons je sklopio svoje bele, meke ruke i učtivo rekao: - Gospodine Hart, sasvim je jasno da gospođa Bol želi da se razvede od vas. Ma kako genijalnu odbranu mi spremili, ma kako ubedljivi bili naši dokazi, to neće promeniti činjenicu da gospođa Bol želi da se razvede od vas.

Za Henrija je bio šok da to čuje tako izdvojeno i objektivno izrečeno. Obojica su u iščekivanju gledali u njega. Procedio je: - Da. Bili ste vrlo jasni.

- Naravno, mi ćemo postupiti onako kako vi želite, ali moram vas upozoriti da nijedan sudija neće insistirati na tome da ona ostane u braku s vama.

- Razumeo sam. Hvala.

Neprijatnu situaciju prekinula je sekretarica koja je u tom trenutku otvorila vrata. - Vaš automobil je stigao, gospodine Najtli-Džons.

Već u sledećem trenutku sve je vrvelo! Tom je leteo po sobi kao neka zahvalna mala ptica, sakupljajući dokumente, penkala, rokovnike i kišobrane. Pojavili su se i drugi asistenti da bi ubrzali taj proces. Napokon je jedan od njih pružio ruku prema stolu, dohvatio naočare, stavio ih u kožnu futrolu koju je zatim pobožno spustio u gornji džep sakoa gospodina Najtli-Džonsa. Henri se ogorčeno upitao da li je neki od njih zaposlen da mu briše zadnjicu.


176

- Javite mi šta ste odlučili, gospodine Hart - rekao je. - Uvek postoji mogućnost da pokrenemo građansku parnicu zbog napada. Ne bih imao ništa protiv da se uhvatim u koštac s onom njenom nepodnošljivom advokaticom - kako se beše zove? Vera? Veruča?

- Velma - dobacio je Tom. - Ili bih to ja mogao da učinim. Ni sam ne mislim ništa dobro o njoj.

Najtli-Džons je mahnuo mršavom, belom rukom. Ovaj čovek ne izgleda dobro, pomislio je Henri.

- U redu, kako god odluči gospodin Hart. Do viđenja, gospodine Hart, Tom će se pobrinuti za sve ostalo. - Zatim je otišao u pratnji gomile sekretara i asistenata.

Henri je sedeo i gledao u Toma.

- Ako ste želeli da podignete građansku tužbu zbog napada - počeo je Tom.

- Ne.

- Oh. U redu.

Čini se da više nije imalo šta da se kaže. Tom se nervozno igrao penkalom. Henri je znao da on samo čeka da se on oprosti i ode.

- Vi mislite da sam ja budala, zar ne? - rekao je Tomu. - Isto kao i gospodin Najtli-Veliki-Džons.

Tom je izgledao užasnut. - Ja?

- Da. Vi.

Tom se unervozio i uzvrpoljio. Zatim je odgovorio: - Zapravo, ne. Ako bih se ja razvodio od nekoga, voleo bih da taj neko pokuša da me u tome spreči. Da se bori da me zadrži.

- Ja nisam hteo da se borim da bih je zadržao - odvratio je Henri resko.

- Ne, naravno da ne - Tom je bio spreman da se složi s njim. - Hoćete li da im ja... saopštim?

- Ne - rekao je Henri. Osećao se kao dete koje se sprema da proguta neki gorak lek. - Ja ću.


177

* * *

- Gotovo je - rekao je Dejvu. - Ali, znaš šta? Ja sam stvarno voleo tu ženu. I nije mi neprijatno da to priznam. Sada kadje sve gotovo. Mislim, stvarno gotovo.

Bio je ponosan na sebe. Možda se već „zalečio“, premda on obično nije imao vremena da se bavi tim stvarima. Nastavio je uzbuđeno: - Znaš kako često misliš da nekog voliš. Pa to osećaš čak prema nekoliko žena? Ali onda upoznaš onu pravu - podigao je jedan prst uvis, da bi naglasio svoju priču - i onda shvatiš da nijednu od tih drugih nisi zaista voleo. Samo si osećao strast. Sa Džeki, to je bila strast i ljubav. Vrlo dobra kombinacija, moram da priznam. Rado bih je preporučio.

- Imaću to u vidu - rekao je Dejv. - Ako ikada odlučim da se ponovo oženim. A to, zapravo, nije nemoguće. Trebalo je da se vratim kući pre četiri sata, obećao sam Don da ću popraviti veš-mašinu, a vidi gde sam sada. Opet pijan kao letva.

- Oprostiće ti ona.

- Lako je tebi da to kažeš. Ti ne moraš da se vratiš kući u kojoj te ona čeka.

- Izvini što sam onaj dan ispao kreten - rekao je Henri i otvorio još dva piva. Za koji minut moraće ponovo da ode do prodavnice alkoholnih pića. Iako možda negde ima flašu viskija ili nešto slično. Nakon ovakvog dana, i pošto je morao da odustane od protiv-tužbe, bilo mu je potrebno piće.

Dejv je bio velikodušan. - To je u redu. Većina mojih prijatelja su kreteni, tako Don kaže. Ali ti si joj vrlo drag. Ne znam zašto.

- I ona je meni draga - rekao je Henri. Zapravo, pomalo je se plašio.

Dejv ga je iznenada zabrinuto pogledao. - Nadam se da to ne znači da ćeš početi da je salećeš? Sada kad budeš razveden. Sećaš se Endija Kerola? On se udvarao ženama svih naših prijatelja kad god bi ga neka otkačila. Jedino se nije udvarao Don. Ona je bila veoma uvređena zbog toga.

Reč „otkačila“ zvonila je u Henrijevim ušima. - Ja još nisam odlučio da li da joj dam razvod - rekao je.

- Gluposti - odbrusio je Dejv. - Džeki te je pobedila, i to ti je jasno.

- Ali ja sam se borio - rekao je Henri.


178

- Jesi, prijatelju. Dobro si joj pokazao. Jedino što ona to sada ne može da vidi jer je još uvek previše ljuta. Ali videće, pre ili kasnije.

- Ja ću joj reći - rekao je Henri. - Lično ću joj reći. Da može da dobije svoj razvod. I da se uda za tu barabu ako to želi.

A to će verovatno i da uradi. Henri se jedino nadao da je tog popodneva otišla u bioskop da bi pobegla od njega. Verovatno su se kresali dan i noć.

Dejv je bio zadivljen. - Stvarno sam ponosan na tebe, Henri. Rekao sam Don da sam siguran, poznajući te, da ćeš ti ovo isterati do kraja. Nisam ni pomislio da ćeš tako brzo da se osvestiš.

Henri nije želeo da prepričava svoje neprijatno iskustvo iz kancelarije Jana Najtli-Džonsa. - Pa, valjda sam shvatio da je ona možda u pravu. Što se tiče nekih stvari. Zaista sam je u emotivnom smislu izneverio, a tačno je i ono za porodicu.

- Slušaj, svi smo mi izgleda krivi za to - rekao je Dejv. - Pravo je čudo da se ljudi ne razvode mnogo češće.

- Voleo bih da sam imao priliku da se izvinim - rekao je Henri u afektu. Znao je da to alkohol govori iz njega, ali nekako je uživao u tom mentalnom bičevanju samog sebe.

- Zašto to ne učiniš? - hrabrio ga je Dejv. Očito je i on uživao u tome. - Pozovi je. Izvini se.

- Ma, ne! - odvratio je Henri.

- Uradi to. Ionako ćeš morati da joj javiš da ćeš joj dati razvod. Osećaćeš se mnogo bolje. Pročišćeno.

- Pročišćeno?

- Aha. Don baš sada čita neku knjigu, znaš da se ona loži na spiritualizam, i ja sam pročitao jedno poglavlje, baš kad sam bio u krizi, i tamo piše da, ako hoćeš u potpunosti da preboliš neku situaciju, moraš se izviniti svima o koje si se ogrešio.

- Šta, u celom svom životu?

- Da, mislim da je tako. Mada, čekaj, ja polovini ne znam čak ni broj telefona.

- Možda se to odnosilo samo na žene?

- Kao što sam rekao, polovini ne znam čak ni broj telefona. - Nasmejao se, a zatim brzo dodao: - Samo sam se šalio. Za ime boga, nemoj da kažeš Don da sam to rekao.


179

- U svakom slučaju - rekao je Henri - sumnjam da bi Džeki bila impresionirana da je sada pozovem i počnem da se izvinjavam.

- Onda sačekaj i pozovi je ujutru.

Onda se Henri dosetio nečega. - Znam. Napisaću joj pismo!

- Nijednog trenutka ne možeš to da zaboraviš? To da si jebeni pisac!

- Nije u tome stvar. Radi se o tome da bolje razmišljam dok pišem. Znaš, mogu tačno da kažem šta osećam. Uvek sam to radio sa Džeki. Kad god nešto nisam mogao da joj kažem, ja bih joj to napisao. I sada ću da napišem. Sve! A znaš, to će na neki način biti ironično. Budući da je moje pisanje bilo jedan od razloga što smo se rastali.

Dejv je glasno zevnuo. Očito mu je bilo dosta pića. - Mogu li da pozovem taksi?

- Ja sam usred jebenog otkrovenja, a ti hoćeš da ideš kući?

- Kakvog otkrovenja?

- Otkriću joj sebe, Dejv!

Dejv ga je pogledao blago uzrujan. - U onoj knjizi nije pisalo ništa o otkrivanju sebe. Samo jednostavno izvinjenje, Henri, zar ne možeš to da uradiš? Zašto uvek moraš komplikovane stvari da činiš još kompli-kovanijim?

- Ja ne komplikujem stvari. - Već je gledao oko sebe tražeći olovku i papir.

- Komplikuješ! Stalno kukaš na svoj posao, ali nikako da učiniš jednostavnu i očiglednu stvar, a to je da odeš. Ne možeš da se razvedeš normalno kao svi drugi, već moraš da pišeš poeme o tome. Previše dramiš, Henri.

- Nije tačno.

- Hajde, priznaj, ti uživaš u tome. Sva ta melodrama, tumaranje po kući poput neke izgubljene duše, a onda poludiš od besa kad god ti se život učini pomalo dosadnim. Počinjem da verujem kako uopšte ne želiš da budeš srećan!

- Želim da budem srećan isto kao i bilo ko drugi.

- Onda uradi nešto po tom pitanju. Ovako me dovodiš do ludila.

- Sad imam mnogo planova kako da promenim svoj život - objavio je Henri značajno. - Samo što još nisam počeo da ih sprovodim u delo.

- Onda počni što pre. Jer moja jetra ne može više da podnese ovoliko alkohola.


180

Henri gotovo da nije obraćao pažnju na njega. - Isuse! Ne mogu da pronađem list hartije u vlastitoj kući! Diži se odatle, Dejv, možda sediš na nekom notesu.

- Ne sedim na notesu - progunđao je Dejv.

Dejv je napokon iz džepa izvukao račun za telefon i Henri ga je raširio, okrenuo poleđinu i odnekud izvukao hemijsku olovku.

- Ti si mi svedok - rekao je Dejvu sav usplahiren.

- Nameravam da se pročistim. A onda ću da otkrijem sebe.

- Zaboravi, ne nameravam da sedim i gledam sve to - rekao je Dejv, a zatim povukao pantalone nagore i nesigurnim korakom krenuo prema vratima. - Uzgred, u kadrovskom su mi rekli da će te, ako se ne pojaviš u redakciji sledeće nedelje, otpustiti zbog neispunjavanja obaveza predviđenih ugovorom. Oni će ti već poslati zvanično obaveštenje, ali mislio sam da bi bilo dobro da znaš.

- Sve će se to srediti - rekao je Henri. Nameravao je da pomene sve promene u svom životu. Kad samo pomisli da je te promene izazvala Džeki tako što je pokušala da se razvede od njega. Ona je dobra, dobra žena, pomislio je gotovo sa suzama u očima i on nikada nije bio vredan nje. A sada je vreme da odraste i dopusti joj da ode. Da ode tom gangsteru, Denu, nažalost, ali on tu ništa ne može da učini. Što se njega tiče, pa, on će postati bolji čovek. I dalje sam, ali bolji.

U gotovo verskom zanosu i s flašom piva kraj sebe, uzeo je olovku i počeo da piše.

Džeki i Henri su medeni mesec proveli na Tenerifi. Henri je smatrao to mesto previše kičastim i previše skupim, a hranu užasnom. Džeki je uživala, i vratila se kući preplanula i s deset pari japanki različitih boja.

- I šta je, kog đavola, ovo? - pitao je u kolima dok su se vozili s aerodroma, pokazujući na nešto oko njenog zgloba što je ličilo na komad trule morske trave.

- To je amajlija - rekla je. - Donosi zdravlje i sreću, rekla je žena za tezgom.

- Ali samo ako prvo platiš deset funti.

- Petnaest - priznala je Džeki. - Ali, izgledala je kao da joj je novac bio stvarno potreban.


181

Pogledao je u njeno trouglasto lice prekriveno pegama i uokvireno kovrdžavom kosom koja je od tolikog sunca posvetlela.

- Znam o čemu razmišljaš - rekla je, spremna da se brani.

A on je zapravo mislio kako je ona dobra i čista, i velikodušna, dok je on u poređenju s njom prljav, zao i ciničan. I smrdeo je. To je još jedna dobra stvar kod Džeki: ne samo da je brinula o staricama koje su uvek uspevale da je prevare već nikad nije smrdela, nijedan deo nje, ma koliko vremena prošlo između njena dva tuširanja. Barem nikada nije užasno smrdela kao on. Na Tenerifi je od tolike vrućine po čitav božiji dan smrdeo na pokvareni sir, i morao je kradom da ide da se tušira, znajući da smrdljivi mladoženja nije bio deo plana za njen medeni mesec. U taj plan je spadalo i da bosonogi šetaju obalom po mesečini, sve dok nisu shvatili da je plaža puna jebenih školjki oštrih kao žilet. Umesto seksa do zore, tu noć je proveo vadeći pincetom komadiće školjki iz tabana. Naravno, ona nije nagazila ni na jednu. Ali, brzo je naučio da Džekina stopala zapravo nikada nisu ni dodirivala zemlju. To joj je jednom i rekao, oprezno.

- Ja sam riba u horoskopu - rekla je. Kao da je to trebalo sve da objasni! - A šta si ti?

- Blizanac - odgovorio je, premda nije mogao da poveruje da je dozvolio sebi da bude uvučen u razgovor o zodijačkim znacima.

- Ah - rekla je i zamišljeno klimnula glavom. - To sve objašnjava.

Sve je to bilo komplikovano i zbunjujuće, osim jednog: Džeki Bol je očekivala mnogo od svega, uključujući brak, romantičnu vezu i njega. U njegovom slučaju, smatrala ga je nekakvom mešavinom Hitklifa i gospodina Darsija i, premda je to bilo laskavo, bio je naporan posao uklopiti se u sliku koju je ona o njemu imala. Svi ti uglađeni osmesi i zagonetan izgled... Bio je iscrpljen.

Ipak, najvažnije je bilo to što mu se činilo da ga ona zaista voli, a to je bilo neverovatno. Žena poput Džeki! Tako različita od onih hladnih riba koje je sretao u poslu, žene koje su više opsednute svojom kilažom nego svojom ličnom srećom. Džeki je bila nepretenciozna, nimalo izveštačena. Bila je prosto... neobuzdana, to je prava reč. Ponekad, kad bi mu uputila širok, iskren osmeh, ostao bi bez daha.

Morao je da bude pažljiv da ne učini ništa što bi to ugrozilo, barem dok se malo bolje ne upoznaju. Posle će, naravno, moći malo da se opuste. Posle samo tri meseca za njega je to već postalo prilično


182

naporno, taj stalni pritisak da uvek mora da bude uglađen, arogantan i distanciran. Na sreću, bio je prirodno mrzovoljan i nije se trudio to da krije, tako da s te strane nije imao problema. Ali, s vremenom - a taj čas se približavao - nadao se da će moći da joj otkrije da u privatnosti, kad se ne trudi očajnički da je impresionira, uživa u tome da digne noge na stočić u dnevnoj sobi, da gleda glupave emisije na televiziji i povremeno glasno podriguje. I da mu oštre crne dlake rastu u nosu i ušima, ali da ih on čupa. Da ne želi da bude mrzovoljan dvadeset četiri sata dnevno; zaista, ako ga neko zagolica po stomaku, on će prasnuti u nekontrolisan smeh. Da većina njegovih prijatelja, koji su ostavili tako snažan utisak na nju, nisu ništa više nego poznanici, i to poznanici koji mu užasno idu na živce i da nema nameru da ih poziva na večere koje je ona već počela da planira tako puna entuzijazma. I da smrdi kao vepar kad nema ženu pored sebe.

Veće probleme, kao što je činjenica da mrzi svoj posao i da ga obuzima osećaj besmisla uopšte, sačuvaće za kasnije. Barem dok ona ne raspakuje svoje kofere i ne počne da se oseća kao kod kuće.

Kada je sve to tako smislio, našao se u šoku: ona će pomisliti da se udala za potpunog stranca.

Na sedištu suvozača, Džeki je mislila, evo ga, ponovo se duri, verovatno zbog siromaštva trećeg sveta, i razmišlja kako sam lakomislena jer sam potrošila petnaest funti na parče sasušene morske trave.

Ponekad bi ga uhvatila kako je posmatra kao nekakvo čudo; kao jednu od onih osoba koje nije često imao prilike da sretne u svom poslu ili društvenim krugovima u kojima se kretao, ali koje su budile njegovo interesovanje. Pitala se da li će doći dan kad će prestati da mu bude interesantna. Već ga je uhvatila, jednom ili dva puta na medenom mesecu, kako se povlači, obično kad bi pevala glasno uz pesmu s radija iznajmljenog automobila na kome su puštali samo hitove iz osamdesetih.

Sve drugo je bilo savršeno! Samo njih dvoje, bez rokova, telefonskih poziva i bez one blajhane ženske agenta, od koje su Džeki podilazili žmarci. Bio je to njihov kratak period sreće u kome se ona sasvim pre-pustila svojoj romantičnoj strani i podsticala njega da čini isto. A on je mislio da treba da bude mačo muškarac i mrzovoljan sve vreme. Teško je biti mrzovoljan sa šeširom za plažu koji mu je ona kupila na pijaci na glavi. Već trećeg dana prestao je da se mršti, a krajem prve nedelje ona je


183

bila uverena da su počeli da se otvaraju jedno drugom. Ali, ma koliko jeftinog crnog vina popio, Henri nikad nije bio spreman da se do kraja otvori, po njenom mišljenju. Čak i nakon što mu je ona ispričala neke svoje najintimnije doživljaje iz detinjstva, uključujući i priču o pokretnoj statui device Marije u lokalnoj pećini. To je bilo u vreme kad su se sakralne statue pomerale svuda po Irskoj, i Džeki je toliko žarko želela da se i njoj to dogodi da je rekla čitavoj školi kako je videla da se desna ruka device Marije polako diže i kako ona pokazuje dva prsta, me-đunarodni znak za mir.

Henri, međutim, nije išao tako daleko. Nije se otvarao. Bio je tajnovit, zatvoren i oprezan, kao da je u velikom strahu od toga šta mu se može dogoditi ako se jednom otvori.

Ona nikad nije imala taj problem, naravno. Bila je zadovoljna jer je mogla potpuno da se otvori, toliko zadovoljna da se na medenom mesecu ugojila čak četiri kilograma.

I evo ih sada, ponovo u Londonu. Dan je bio siv i hladan, i ona je drhtala u kratkoj letnjoj haljinici i sandalama s potpeticom od deset centimetara. Trebalo je da obuče topliju odeću pre nego što je krenula, ali želela je da medeni mesec traje što je moguće duže. Ovde će sve biti drukčije. To je već znala. Navikla je da je svi gurkaju u stranu na žurkama jer su se svi tiskali da pozdrave Henrija. - Reci nam, Henri, koji je tvoj omiljeni restoran? - Jato devojaka bi se okupilo oko njega na svakom skupu u roku od pet sekundi, gutale su svaku njegovu reč i čekale da čuju koji je sada najpopularniji restoran. A on bi im uvek davao tu informaciju, uz šarmantan osmeh. Džeki je ponekad htela da pita te ljude zašto je to uopšte važno, to je ipak samo hrana, ali onda bi svi saznali kako je Henrijeva nova žena zaista nimalo prefinjena, nekulturna i neprijatna. Sam Henri bi sigurno bio užasnut odsustvom poštovanja prema njegovoj karijeri. I tako je igrala svoju ulogu, ljubazno se osmehujući i klimajući glavom na svim tim dosadnim skupovima, i pokušavajući da uspostavi kontakt s gomilom njegovih površnih prijatelja. Niko od njih joj se zapravo nije sviđao, ali svi su oni govorili isto kao Henri, izražavali se kratkim i duhovitim rečenicama; bili su deo njenog novog života, i ona će morati da nauči kako da joj postanu simpatični. Ili barem da se pretvara da jesu.

I sve joj to nije bilo važno, dok god je bila s Henrijem. Još nije mogla da poveruje da je on izabrao nju, pored svih tih hana, mirandi i tanja, s njihovim sjajevima za usne i kozmetički izbeljenim zubima. Pa šta ako je


184

pomalo zatvoren? Ona će se otvoriti dovoljno za oboje. A kad ona nešto naumi, u stanju je da otopi kamen. Uhvatila je Henrija za ruku. - Oh, pogledaj, eno ga Big Ben!

- Ja svakog dana vidim Big Ben - rekao je Henri. Bilo joj je neprijatno. Mala seljančica. - Pa, ja ga ne vidim.

- Izvini, dušo. - Bio je besan na samog sebe. Povredio ju je. Ali, što su bili dalje od aerodroma, medenog meseca i sunca, njegova klaustrofobija je narastala. Mentalno se vratio u dobro poznati depresivni trougao koji čine posao, spavanje i - šta beše treće? Ah, da, posao. Dve nedelje gotovo da nije pomislio na to dok se zabavljao po plažama sa Džeki, posmatrao ju je u tom tesnom, svetložutom bikiniju i prskao je hladnom vodom sve dok joj to ne bi dosadilo, posle čega bi otišla u šoping.

- Džeki - rekao je iznenada.

- Da? - okrenula se prema njemu.

Nije znao šta će joj predložiti: možda da okrenu automobil i vrate se na aerodrom. Da sednu na avion koji će ih odvesti nekud. Bilo kuda. Nazad u sav taj kič na Tenerifi, ne bi mu smetalo.

Ali ona je čekala, držeći u ruci ključeve od kuće, s izrazom lica punim nade i optimizma, i s apsolutnim osećajem da je sve onako kako bi trebalo da bude, tako da on to jednostavno nije mogao da uradi. Zbog njega je ostavila sve što je imala u Dablinu. A on sad da joj kaže kako bi voleo da provede ostatak života leškareći na plaži?

Sela bi na prvi avion i vratila se kući. - Šta je bilo, Henri?

Uputio joj je jedan od svojih naherenih osmeha i rekao: - Ništa, samo sam hteo da ti kažem da te volim.

- I ja tebe volim - rekla je, obuzeta takvom strašću i takvom burom osećanja da je pomislila: sve je u redu. Ako imam ovo, onda sve drugo nije toliko važno.

Na mestu suvozača Džeki je mislila da će sve biti dobro. Bila je u novoj zemlji, bez posla, bez prijatelja, bez porodice, mada je ovo poslednje zapravo bio blagoslov, i sa svojim novim mužem, koji je već počeo da se ponaša pomalo čudno, ali ljubav je postojala i njen neizlečivi optimizam joj je govorio da će ona pobediti sve.

Na jednoj od fotografija s medenog meseca vidi se Henri kako stoji na molu i u trenutku kada je fotoaparat škljocnuo on je odglumio kako


185

gubi ravnotežu i pada u vodu. Osoba koja je držala fotoaparat, a to je bila Džeki, očito je uplašeno vrisnula i potrčala prema njemu jer je fotografija ispala nakrivljena i mutna. Baš tipično za njega! Ona je osmislila lepu i romantičnu fotografiju, a on je u poslednjem trenutku to upropastio.

Na drugoj fotografiji Henri skače u talas koji ga poklapa. Na ostalim fotografijama vidi se Henri kako nosi naočare za sunce naopačke, kako je gurnuo jezik u veliku kriglu piva, ili kako isprobava na sebi gornji deo njenog bikinija. Pregledala je sve fotografije, ali ni na jednoj od njih Henri nije zaista ono što jeste. Izgledao je kao da ne želi da se uklopi u čitavu tu viziju medenog meseca. Kao da je bio iznad toga.

Ona je sasvim druga priča. Na svakoj fotografiji izgleda kao da je nesvesna da je neko slika, pogled joj je samo delimično fokusiran, a usne vlažne. Ličila je na reklamu za neku od onih jeftinih turističkih desti-nacija, a odavale su je samo butine. Te butine nikako ne bi mogle da se nađu na nekoj turističkoj brošuri.

A ovo su samo odbačene fotografije. U kući u Londonu nalaze se tri velika albuma puna sličnih fotografija. Sada bi se sigurno užasnula da ih ponovo pogleda. Ne zna ni zašto je uopšte uzela ovaj odbačeni štos fotografija kada je otišla te noći. Zaista, zašto je to bila jedna od nekoliko stvari koje je spakovala u svoj roze kofer kad je napustila Dena, zajedno sa svojim cipelama i balskim haljinama.

Dok ponovo gleda te fotografije postaje joj jasno da je taj brak od samog početka bio osuđen na propast. Henri čak ni medeni mesec nije mogao da shvati ozbiljno, ili ga namerno nije shvatao ozbiljno, dok je ona izgledala kao da je živela u nekakvoj fantaziji koju je gajila od svoje sedme godine.

Ali onda je na samom dnu pronašla fotografiju na kojoj su bili njih dvoje zajedno. Stajali su na plaži, a slikao ih je neki prolaznik koji nije baš bio vešt s foto-aparatom, jer su Džeki i Henriju noge bile odsečene u nivou kolena. A dva tinejdžera su, činilo se, pokazivali svoje zadnjice negde u pozadini, i to je bio dovoljan razlog da ta fotografija ne uđe u zvaničan album. Čitava ta scena bila je sušta suprotnost Džekinoj ideji o romantici.

Ali zato njihova lica... Gledaju jedno u drugo potpuno nesvesni osobe koja ih slika kao i gologuzih tinejdžera. A Henri izgleda tako... zaljubljeno, čovek bi pomislio da je uživao u svemu tome isto koliko i ona. Čovek bi pomislio da su zaista stvoreni jedno za drugo.


186

Oh, do đavola! Oči su joj iznenada bile pune suza i ona se okrenula na stranu, na Eminom uzanom krevetu, da dohvati kutiju papirnih maramica. Potrošila ih je nekoliko, a zatim odlučila da će sutra spaliti sve fotografije, u velikom buretu i s kantom benzina. Dobro, to bi bilo preterano, ali, s druge strane, bio bi to simboličan čin, rekla je sebi. Spaliće čak i onu na kojoj je Henri gleda zaljubljeno jer, poznajući ga, može slobodno da pretpostavi da je i to samo gluma.

Da stvar bude još gora, Ema i Leh su počeli da se krešu u susednoj sobi. Čula je kako ga je Ema krišom pustila u kuću odmah nakon što je Džeki otišla u krevet - kao da ne bi mogla da čuje njih dvoje na udalje-nosti od oko jedan metar, kroz zid šupalj poput kartonske kutije.

S druge strane zida čulo se neko čudno unjkanje. Šta li su sad smislili?

- Oh, dušo - mumlao je Leh uzbuđeno.

O bože. Džeki je prstima zapušila uši i stavila jastuk preko glave. Samoj sebi je izgledala pomalo glupo. Ne, sasvim glupo. Već je ušla u četvrtu deceniju života, a evo je kako leži na pomoćnom krevetu svoje prijateljice dok se ona kreše sa svojim dečkom u susednoj sobi. Zar je njen život zaista spao na to? Posle svih velikih nada i snova? I kao vrhunac, osetila je kako joj se jedna žica iz dušeka zabila u zadnjicu.

Sigurna je da Henri nema problema s nesanicom. Njih dvoje su kupili ogroman bračni krevet ubrzo pošto se ona uselila, i ona ga je opremila posteljinom i divnim, velikim i mekanim jorganom. On je takođe imao neke koristi od njenog kratkotrajnog flerta s fengšuijem, i ustajao je ujutru odmoran pošto su mu stopala celu noć bila pravilno okrenuta prema severu. Džeki nije znala u kome su smeru okrenuta njena sto-pala. Verovatno u smeru lokalnog uličnog kontejnera, ili prihvatilišta za jadne gubitnike, ili nečeg sličnog.

A na drugoj strani grada ležao je Den, takođe sam i povređen, u jednom drugom bračnom krevetu (zašto ti muškarci spavaju u bračnim krevetima, dok je ona osuđena na ovaj mali i kvrgavi ležaj?; još jedno važno pitanje). Verovatno je proklinje i pravi malu vudu lutku s kovrdžavom kosom u koju će da zabada igle.

- Kada se vraćaš? - pitao je šturo kad su nešto pre toga razgovarali telefonom.

- Ne znam. - Očigledno mu još nije bilo oprošteno. Čekala je da se on ponovo prostre pred njene noge.


187

Da počne da je moli ili preklinje.

Ali on je rekao, pomalo zlovoljno: - I ja treba da budem zadovoljan tim objašnjenjem?

To je zahtevalo odgovor. - Otišla sam zbog onoga što si ti učinio, Dene.

- Da li ćeš mi to prebacivati do kraja života?

- Samo mi je potrebno neko vreme da razmislim o svemu, u redu?

- O čemu?

Ponovo je izbegla odgovor. - Pa, za početak, o mom razvodu.

- To znači da si izmenila tužbu? Napokon? - Osetila je nevericu u njegovom glasu. Da li će i on da je optuži kako iz nekog razloga odugovlači s tim?

- Radim na tome - odgovorila je hladno.

- Kada će on da podnese svoj odgovor? Za tri dana?

- Četiri - rekla je Džeki.

- U tom slučaju, sigurno želiš da se proces što pre pokrene, zar ne? - rekao je sarkastično. - Osim ako ne kriješ nešto.

- Ja? Naravno da ne!

- Onda dobro. Ne znam čega se plašiš.

Tuge, eto čega se plaši. I suočavanja, bola, neuspeha. Svemu tome nije bilo mesta u svetu jednog idealiste. Zar nije ona celog života izuzetno vešto i dramatično uspevala da se iščupa iz svake neželjene situacije, i veze, i baci se hitro na sledeću, s crvenim koferom u rukama. Držala je rekord u tome, koji nije želela da kvari. A mogla bi jednostavno da završi tu tužbu, pošalje je poštom i zauvek završi s Henrijem. I niko ne bi mogao da je osudi zbog toga. On je svinja i zver, i svako će priznati da joj je daleko bolje bez njega. Ne, niko neće uperiti prstom u nju i nazvati je kukavicom. Naročito ne oni koji znaju celu istinu.

Prokleti Leh je počeo osetno da ubrzava u susednoj sobi, tako da je čitava zgrada počela da se trese. Pogledala je na sat. Tri i deset! Da li je ona zadremala, ili su njih dvoje to radili puna tri sata? Bila je to poslednja kap za ženu koja će uskoro postati raspuštenica! Izašla je iz kreveta i otišla u kuhinju da skuva čaj.

Dok je čekala da voda provri, uzela je isečak iz prošlonedeljnog Glouba. I dalje je bilo jednako zagonetno. U danima i noćima, mislima i snovima, u svemu nežno te ima.


188

Mogla je da poveruje da je Henri napisao šaljivu pesmu u pet stihova. On ume da bude pametan i duhovit na taj način, i možda ga je zabavljalo da to objavljuje u novinama samo da bi nju uznemirio. Ali ovo? Ljubavna poezija? Radije će napisati članak za časopis o motociklima, verovatno pun psovki i izrugivanja. Nikad ništa nije izašlo iz njegovog pera osim žuči. Uostalom, neko ko piše poeziju mora imati osećanja, mora biti sposoban da saoseća s drugima, da deli, da vred-nuje. Mora biti romantičan. A koliko joj se često rugao zbog toga što je lakoverna i romantična! Ali, naravno, on je računao na to u razvodu. Računao je na to što je meka. Na to što izbegava sukobe. Pomislio je da ona nikada neće smognuti snage da iznese zaista prljave stvari o njihovom braku. I tako će on da izađe iz cele te priče kao pravi svetac, priznaće nekoliko nevažnih propusta, a ona će da ispadne zla žena koja je pobegla od savršeno dobrog čoveka!

A ona sve vreme igra upravo tu ulogu na koju on računa. Nije ni čudo što ne može ponovo da napiše tu prokletu tužbu; radi se o tome da nije napisala pravi razlog zašto želi da se razvede od njega. Nije napisala pravu, integralnu i necenzurisanu verziju priče o njihovom braku.

Pa, ona već gotovo dve godine radi na stvaranju nove, čvršće, svestranije verzije Džeki Bol. Žene s opasno visokim štiklama i pogledom koji kaže: „Samo se nadaj, burazeru!“ Nikada više neće pasti na ćudljiv pogled, lice umetnika ili sličnost sa Džejmsom Dinom. Ne može mnogo da učini po pitanju kovrdžave kose i piskavog glasa, ali to je neće zaustaviti! Napokon, pomislila je, napokon je odrasla.

A sada joj je jasno da je sve to gomila gluposti. Cela njena transformacija bila je isključivo kozmetička. Zašto i dalje nosi sa sobom štos fotografija s medenog meseca? Zašto je pojurila u novi brak a da nije prethodno završila prvi? I još važnije, zašto još uvek dopušta Henriju Hartu da upravlja njenim životom i svima prikazuje laži kao istinu?

Leh je sada ubacio u četvrtu brzinu u spavaćoj sobi, a zbog podrhtavanja kuće koje je usledilo u stanu ispod njih uključio se alarm. Džeki je to jedva primetila. Zgužvala je ljubavnu pesmu i bacila je u klozetsku šolju.

Krajnje je vreme da se razvede od Henrija Harta, jednom zauvek.


189

15.

Velma je dobila osip po čitavom telu, koji je izazivao nepodnošljiv svrab. Ima ga već oko dve nedelje. Možda od novog jorgana koji je kupila za dolazeću zimu. Suprotno onome u šta mnogi veruju, slojevi sala nemaju funkciju zaštitnog omotača, a Velma je već zašla u godine kada joj predveče postaje hladno oko članaka. A njen krevet, premda udoban, nije bio onoliko topao koliko bi bio da je unutra kraj nje bila još jedna osoba.

Ali, dobro. Za sada će morati da se zadovolji plišanim medom, premda i on u poslednje vreme izgleda jednako umoran i usamljen kao i Velma.

Te misli bi već počele da je uznemiravaju - ukazujući na činjenicu da stari i slabi - da nije bilo tog neprestanog svraba koji je osećala. Vratila se svom starom jorganu i počela da koristi novu vrstu pene za kupanje. Nosila je samo pamučnu odeću. Ali, osip nije prolazio. Nervirao je, bez prestanka. Zbog njega se vrpoljila u stolici, ljutito se češala, a on nije prolazio. Da nije od nečeg što je pojela?

Morala je da se osloni na eliminaciju, a to može da potraje dugo, možda godinama, ako se ima u vidu šta sve ona jede i u kojim količinama, kad joj se pogled zaustavio na jednom dokumentu. Istog trenutka je znala šta je uzrok njenoj nelagodi: Henri Hart.

Kakvu im je zabavu on priredio! Velma nije često nailazila na drugu polovinu koja je bila tako lukava i tako zla, kao ova. A tako prijatan za oko! (Džeki joj je pokazala fotografiju. Velma voli da zna kako njeni neprijatelji izgledaju. Ima rupicu u levom obrazu.) Zagorčava im život već tri i po nedelje, i čini se da ne namerava da popusti. Namerava li zaista da izađe pred sud?

Međutim, nije njegova pravna manipulacija bila ono što je najviše uznemirilo Velmu, već činjenica koju ona prosto nije mogla da razume, a to je zašto je on odbacio tako dobru ženu kao što je Džeki. Velma to ni-kad ne bi priznala, ali većina njenih klijenata ima mane. Iskreno, svako ko je ušao u njenu kancelariju i zatražio razvod taj je zaslužio da ga dobije. I ona bi se razvela od takvih muškaraca da se kojim slučajem udala za nekog od njih. Mnoge žene su tu sedele, neugledne,


190

samozadovoljne i prgave, i ogorčeno se žalile na svoje muževe koji su ih prevarili. A ko može da ih krivi? - Velma je ponekad htela to da kaže. Niko ne želi da se vrati kući ženi namrgođenog lica, u kuću u kojoj je jedina zabava gledanje televizije, ponekad možda i flaša vina. Ili kutija keksa.

Ali, naravno, nikada ne bi glasno iznela te svoje misli, zapravo nije ni tako često pomišljala na to, jer je, zbog toga što njene klijentkinje nisu bile nimalo dopadljive žene, mogla bolje da ih razume i privije ih bliže svom velikom, sažaljivom srcu.

Džeki Bol nije bila sebična, nije se žalila niti pokazivala samosažaljenje. Zapravo, Velma nije mogla da joj nađe nijednu manu, osim njenog sumnjivog modnog ukusa, ali to nije bilo tako strašno. Ta je žena prosto rečeno prijatna. Osim ako nema neku falinku koju Velma još nije uspela da primeti, Džeki sigurno nije zaslužila da je neko na taj način maltretira, i Velma je shvatila da njenu situaciju počinje da doživljava lično. Bila je to njena lična borba.

A negde duboko iza svega toga krila se misao da ako Džeki Bol ne može da dobije poštovanje koje zaslužuje, uprkos svojoj kosi i lepo izvajanom struku, kakve onda nade ima za žene poput Velme?

Želela je da zgnječi Henrija Harta kao insekta.

A što se tiče Jana Najtli-Džonsa... pitala se da njegovo pravo ime nije slučajno Artur Daš. On je verovatno najneprijatnija, najnepristojnija, najodbojnija osoba koju je Velma ikad upoznala. No hoće li nju to zaustaviti? Pobogu, ne! Ona je spremna za borbu i jedva čeka da se suoči s njima. Samo neka ta dva pametnjakovića iznesu ovaj slučaj pred sud! Zažaliće što im je to ikad palo na pamet.

Da je bila iskrena prema sebi, priznala bi da ipak ne bi volela da ovaj slučaj zaista dođe do suda. Problem je u tome što se u dopisnoj školi američkog prava ne bave baš mnogo pojedinostima sudske prakse. Vel-ma zapravo nikada nije bila u sudnici, osim jednom pred sudijom za prekršaje zbog prebrze vožnje, pre deset godina. Ona čak i ne zna mnogo o engleskom zakonu o razvodu braka. Hvala bogu što mnogi advokati imaju svoje veb stranice, inače bi se našla u gadnom sosu. Ipak, radije ne bi ušla u raspravu s Janom Najtli-Džonsom oko nekog delikatnog pravnog pitanja.

A tu je i Džeki, koja zavisi od nje. Draga, pristojna, dobra Džeki koja očajnički želi da se otarasi tog odvratnog muža, da bi mogla da bude s... kako se već zove onaj drugi. Velmu nikad nisu zanimali novi partneri,


191

ona se bavila samo bivšim. Da samo nije dala Džeki tako mnogo praznih obećanja na samom početku. A ostalo je samo tri dana pre nego što će Henri Hart podneti svoj odgovor, a tada će se od Velme očekivati da... pa, nije baš bila sigurna šta. Da li bi trebalo da podnese odgovor na njegov odgovor? Ili će već neko drugi odgovoriti na njega?

Svrab je izazivao hladan i lepljiv znoj. Očajnički je želela da gricne neki keks, ili pojede trostruki sendvič i pomfrit. Ali Džeki treba da stigne kod nje u kancelariju svakog trenutka. Hitno je, rekla je. Mora da je taj njen momak ragbista ponovo rezervisao hotel za venčanje, ili uradio nešto slično, i sada su oboje nestrpljivi.

Velma je u panici počela da lista njen dosije. Bio joj je potreban nekakav adut, nešto čime će moći da napadne Henrija Harta i njegove advokate. Postoji li išta čime bi mogla da im preti? Nešto što bi mogla da pošalje tabloidima ili nekom tračerskom časopisu? On je ipak poznata ličnost. A možda njih ne bi ni zanimala činenica da se on razvodi. Ko se danas pa ne razvodi?

Kroz prljava prozorska stakla videla je Džeki Bol kako ide ulicom prema njenoj kancelariji. Kad je čovek pogleda, nikad ne bi rekao da je u procesu razvoda: smelo maršira kroz bare u visokim potpeticama i samouvereno njiše kukovima dok joj kosa leti na sve strane. Zapravo, izgleda kao žena koja tačno zna šta hoće, a Velma to ranije kod nje nije primetila.

Bolje se razvedri, pomislila je Velma. Džeki je napokon odlučila da se da na posao.

Kada je Džeki napokon sela na stolicu preko puta njenog stola, Velma je već bila spremna za napad. Blefirala je: - Naravno, sud će nam poslati kopiju njegovog odgovora. To će verovatno biti prava smejurija, jedva čekam da pročitam. A zatim će, pretpostavljam, sud odrediti datum, ovaj... ročišta.

Na sreću, u tom trenutku Džeki ju je prekinula. - Velma, toliko si vremena i truda uložila u ovo, i ne želim da sve to bude uzalud.

- Ne, ne - rekla je Velma velikodušno.

- Radi se o tome da nisam bila sasvim iskrena prema tebi.

- Stvarno? - Možda ta žena ipak nije tako bezgrešna kako je njoj izgledala. U Velminoj glavi počele su da se roje najstrašnije misli.

- Radi se o Henriju - dodala je.


192

Ah. Tada je Velma shvatila da će ovaj slučaj da se preokrene u njihovu korist. Zgaziće Henrija Harta kao bubu.

- Šta u vezi s Henrijem? - pitala je, držeći se čvrsto za ivicu stola.

Džeki je oklevala samo jednu sekundu, a zatim je odlučno rekla: - Mislim da se Henri viđao s drugom ženom.

Henri je pokušao da podigne glavu s jastuka. Ali, nije mogao. Kao da mu je neko stavio tegove od sto kilograma na glavu. Verovatno je ista osoba otrovala i njegovu hranu, jer je imao užasan nagon za povraćanjem. Ali, da to uradi, morao bi prvo da podigne glavu s ja-stuka, a to nije mogao.

Pored toga, nije mogao da vidi. To ga je već uplašilo. Onda je uspeo da podigne jedan lepljivi kapak i da proviri, ali sve je oko njega lebdelo i on ga je brzo zatvorio. Sada je barem znao da se nalazi u svojoj spavaćoj sobi, a ne ispod nekog kamiona ili u šok sobi.

Ni usta mu nisu bila ništa bolja. Usne su mu bile zalepljene za jastuk, a jezik tako suv i otekao kao da je ispustio dušu i ležao tako s unutrašnje strane njegovog obraza kao neka mrtva stvar već nedelju dana.

Nije hteo ni da počne da razmišlja o svom mozgu koji je bio kao poliven vrelim uljem i ispuštao bolne krike svakih nekoliko sekundi. Ali, uglavnom nije imao snage da išta učini, baš kao ni ostatak Henrija.

Barem mu je čulo dodira još bilo ispravno. Osetio je da nešto leži između njegovih ruku. Kroz glavu mu je proletela pomisao da bi to mogla da bude žena. Da nije slučajno otišao iz grada i pokupio neku nepoznatu ženu? Ali, ne, osim ako to nije neka izrazito mršava, niska žena s vratom, ali bez glave. Pa ipak, u ovom stanju sigurno nije mogao da bude probirljiv. Opipao je još malo. Čekaj, zar žena može da ima etiketu preko stomaka?

Bila je to prazna boca viskija. Sadržaj je bio u Henrijevom stomaku, sada je već uspeo da se priseti. Zapravo, taj isti sadržaj je već krenuo napolje. Izleteće svakog trena. Cimnuo je glavu s jastuka i s krikom po-leteo u kupatilo.

Kasnije, mnogo kasnije, postao je svestan da zvoni telefon. Podigao je glavu s klozetske šolje, na kojoj je u međuvremenu zaspao.

- Prestani - zaječao je.


193

Posle nekog vremena telefon je zaista prestao da zvoni, i Henri je pokušao ponovo da zaspi, ali klozetska šolja je bila hladna i neudobna, a i nije bila baš čista. Nije se ovako loše osećao još od, uh, ne može ni da se seti; taj deo njegovog mozga je izgleda trajno izbrisan. Mora da postoji neki razlog zašto je doveo sebe u ovakvo stanje.

Džeki. Razvod. I ono sranje o kome je Dejv sinoć pričao. Šta to beše? Pročišćenje samog sebe. Da nije bio tako blizu smrti, možda bi se čak i nasmejao. Ipak, možda je bilo potrebno da to uradi. Da se urniše, uništi, da izađe iz svoje glave, svog sistema, svog života. Da provede dan u krevetu pokušavajući da to preboli, i sutradan se probudi spreman da nastavi svoj život. Jupi!

Zvuči jednostavno, kad se formuliše tim rečima. Međutim, u tom slučaju bi trebalo da se oseća rasterećeno, slobodno. I da više ne misli na nju.

Čekaj, mora još jednom da povrati.

Kada je drugi put izvukao glavu iz klozetske šolje, telefon je ponovo zazvonio. Znao je ko je to. Edrijen. Uopšte se nije obazirala na činjenicu da on ne odgovara na njene telefonske pozive. Jednostavno je zvala svakih pet minuta sve dok on ne bi izgubio strpljenje i podigao slušalicu. „Ipak si tamo!“, rekla bi veselo.

Mada poslednjih dana uopšte nije bila vesela. Barem ne kad je Henri u pitanju. Još dva puta je otkazao zakazano fotografisanje za svoju knjigu. - Ne mogu da radim s ljudima koji su tako okrutni prema kokoškama, Edrijen. - Međutim, izdavači su, izgleda, već izgubili strpljenje i Edrijen je pretila da će im dati jednu staru fotografiju na kojoj je Henri imao dugu, stepenasto ošišanu kosu. On nije imao pojma gde je to našla.

Rekla mu je da on dovodi u pitanje njen ugled. Da ona zbog njega deluje neprofesionalno. I da razmišlja o tome da li da ga uopšte dalje zastupa, ali sada je usred pregovora s jednom televizijskom kućom o mogućem projektu za njega, i želi prvo da vidi šta će biti s tim.

I još nešto: kad planira da se vrati na posao? Sredila mu je da dobije još nedelju dana, zbog prevelikog stresa, mada je svima jasno da on nije ni pod kakvim stresom, i da ne krivi nju ako izgubi posao. Zatražili su sastanak s njim sledećeg ponedeljka u devet sati ujutru, da razgovaraju o njegovoj budućnosti u tim novinama, a ona će lično doći po njega i odvesti ga tamo. Zamolila ga je da se okupa, očešlja i da obuče čarape u istoj boji.


194

Telefon je prestao da zvoni, ali je tri sekunde kasnije ponovo počeo. Odlučio je da je otpusti. Istog momenta. Ako ga više ne zastupa, neće imati razloga da ga zove telefonom.

Otpuzao je do svog telefona u obliku penisa i podigao slušalicu.

- Henri? - Bio je to Tom. Henri je čuo bujicu reči s druge strane. - Došlo je do razvoja situacije, nisam tačno siguran kako to da vam saopštim, ali radi se o tome da su me jutros zvali telefonom, pa sam mislio da je najbolje da vas pozovem što pre...

- Tome! Prestanite, molim vas. - Otpuzao je nazad do klozetske šolje, za svaki slučaj. - Ko vas je zvao telefonom?

Čuo je kako Tom ubrzano diše na drugom kraju.

- Velma Marfi. Podneće tužbu za razvod na osnovu preljube.

U narednih nekoliko trenutaka kao da je apsolutno sve stalo. Zatim se Henri nasmejao. Smejao se i smejao. Ali, počelo je previše da ga boli, i on je naglo prestao.

- Zbog preljube? - rekao je. - Da.

- Razvod? - Da.

- Zašto?

- Zašto?

- Zašto traži razvod na osnovu preljube?

Tom je počeo da šapuće: - Velma Marfi je rekla da joj niste ostavili drugog izbora. Odbili ste da prihvatite osnovu nedoličnog ponašanja koja je, po njenom mišljenju, bila vrlo razumna. I zato izgleda povlače prvobitnu tužbu za razvod i podnose novu, po osnovu preljube.

- Ali, ja nisam počinio preljubu.

- One kažu da jeste.

- Ali, nisam. - Sada je već govorio glasno i razdraženo.

- Moramo da odlučimo šta da radimo - rekao je Tom.

- Hoćete da kažete da mi ne verujete?

- Kažem da moramo da preduzmemo korake! - Tog dana je zaista bio na ivici nerava.

- Dobro, šta kaže gospodin Najtli-Džons? - Najtli-Džons će i njih i njihove lažne optužbe sravniti sa zemljom. Zapravo, Henri će ga navesti da učini upravo to. Jer ovo je već... suludo! U kakvoj bolesnoj mašti živi ta žena kada je pomislila da je on stvarno bio s drugom ženom? S kim, za ime boga? Kada? Iznad svega gde?


195

Počelo je da mu se vrti u glavi od svega toga i morao je da uloži napor da se koncentriše na Tomove reči. A Tom je govorio nešto o „intenzivnoj nezi“.

- Šta? - povikao je Henri.

- Onesvestio se danas za vreme napornog unakrsnog ispitivanja u sudnici, malo pošto je otišao iz kancelarije. Stenograf je uspeo da ga uhvati pre nego što je pao na zemlju. Sutra ujutru će mu staviti trostruki bajpas. - Tom se trudio da zvuči poslovno i hladnokrvno, ali u glasu mu se osećala panika. - Izgleda da ću ja morati da preuzmem vaš slučaj. Ali, ništa ne brinite! U sigurnim ste rukama! - Zatim se čuo tresak, pa neko prigušeno gunđanje, zatim je Tom rekao: - Izvinite, ispao mi je telefon.

Henri je zagnjurio glavu u klozetsku šolju. Nije mogao više da razmišlja o tome. Ne danas.

- Henri? Gospodine Hart? Da li ste još uvek tamo?

- Slušajte, Tome. Nije mi jasno o čemu se ovde radi. - Zbog klozetske šolje glas mu je odzvanjao i zvučao avetinjski. - Ali, to je laž. To nije istina. Nije mi jasno zašto to rade kad smo ionako odustali od toga da se branimo.

- Ali, oni to još ne znaju.

- Šta? Hoćete da kažete da im još niste javili?

- Vi ste rekli da ćete to učiniti - rekao je Tom uplašeno.

Henri je iznenada prestao da diše. Pismo. Jebeno pismo. Pustio je telefon da padne u klozetsku šolju i istrčao iz kupatila.

- Ne mogu to da uradim, prijatelju - ponovo mu je objašnjavao poštar.

- Molim te - preklinjao je Henri. Bio je u pidžami preko koje je na brzinu navukao teksas jaknu i par prljavih starih patika koje su stajale kraj vrata. Već je izdržao mnoge radoznale poglede dok je trideset pet minuta čekao kraj poštanskog sandučeta da stigne poštanski kombi. - To je bila greška.

Međutim, poštar je bio nepopustljiv. - Kada pismo jednom uđe u poštansko sanduče, ono postaje naše vlasništvo, uslovno rečeno. Ne mogu da vam ga vratim. Odavde ide pravo na adresu primaoca.


196

Džeki. Henrija je ponovo spopao nagon za povraćanjem kad je zamislio Džeki kako prekosutra prima ovo pismo puno pijanih izvinjenja i žaljenja i mnogo priče o tome šta bi bilo kad bi bilo. Ponižavajuće, užasno. Kao kroz maglu sećao se da je nadugačko i naširo-ko izneo svoju teoriju o ljubavi i strasti koju je pomenuo Dejvu. Isuse. U jednom trenutku je ponestalo mesta na računu za struju, pa je nastavio da piše na poleđini spiska za kupovinu. I to će moći da pročita, moći će da vidi da je kupio špagete, veliku količinu belog vina i šampon za kosu koji garantovano pokriva sede što je moguće duže. Sada je zaista mogao da povrati. Poštar ga je podozrivo gledao.

- Izvini - rekao je Henri. A onda se dosetio. - Vidiš, ja sam bolestan. Veoma bolestan. Doktori su mi rekli da neću još dugo. Ali, smogao sam snage da jutros izađem iz kreveta, u pidžami, i dođem ovde i pokušam da dobijem natrag svoje pismo. To je veoma lično pismo o mojoj bolesti. Upućeno mojoj sestri.

Poštar je sva pisma iz sandučeta prebacivao u veliku braon vreću.

Henri je dodao: - Vidiš, ona ne zna da sam bolestan. To sam joj rekao u pismu. Ali, onda sam jutros čuo da je dobila otkaz.

- Gde? U Deda-Mrazovoj fabrici igračaka? - rekao je poštar.

U redu. Vreme je da kaže istinu. - Slušaj, to je jedno pijano pismo koje sam poslao svojoj bivšoj, u redu?

Na to se poštarovo lice ozarilo. - Nikad nemoj da šalješ pismo dok si pijan. Niti da se javljaš telefonom. Uvek ćeš kasnije zažaliti.

- Da, dobro, već jesam zažalio - rekao je Henri. - Upravo zato hoću da uzmem pismo natrag.

- Ne smem to da uradim. Mogu da izgubim posao.

- Ona se razvodi od mene zbog preljube - rekao je Henri. Kako može da razmišlja o svom poslu kad je situacija tako ozbiljna.

Poštarov osmeh je istog trena nestao. - Ja sam se razveo od bivše žene zbog preljube. Slomila mi je srce.

- Pogledao je u Henrija kao u nešto prljavo što je ugledao na đonu svoje cipele.

- Ali, ja to nisam učinio - rekao je Henri u očajanju. - To su sve laži. Same laži.

- To je i moja žena rekla. A sve vreme me je varala s mojim najboljim prijateljem. Trebalo bi da se stidite.


197

- Ponovo je pogledao u Henrija s gađenjem i nastavio da slaže pisma u vreću.

Henri ga je bespomoćno posmatrao. Počela je da ga boli nepravda cele te situacije. Nije mogao da poveruje. I mora da dobije to pismo natrag. Zeni poput nje - ženi koja je u stanju da izmisli najgore laži - on je otkrio svoja najintimnija osećanja! Zar je mislio da će ona to moći da razume? Sigurno će ga pokazati toj Velmi i njih dve će se slatko nasmejati njegovim rečima.

Nije mogao to da podnese.

- Eno ga! - vrisnuo je. - Tamo. U beloj koverti s malim crvendaćem. - Prethodne noći nije mogao da pronađe koverat, ali je uspeo da nađe nekoliko preostalih božićnih čestitki s kovertama, i dugo se dvoumio između jednog s crvendaćem i drugog s gomilom zelenike s crvenim bobicama. U tom trenutku već je bio mnogo pijan.

Poštar je uzeo pismo. Okrenuo ga je polako i podigao, kako bi bolje video adresu. - Gospođa Džeki Bel.

- Bol.

- Jadna žena.

- Već sam vam rekao. Nisam to uradio.

Poštar ga je ponovo prezrivo pogledao. - I vaš rukopis je užasan. Evo, šta ovde piše, Irska ili Island? To nam se stalno dešava, ljude mrzi da pišu čitko. A onda mi nadrljamo zbog kašnjenja isporuke.

- Žao mi je... slušajte, mogu li da uzmem to pismo? Molim vas.

- Ne. To je protiv pravila.

- Ali, niko neće saznati za to. Mislim, ovde smo samo vi i ja. Niko neće videti kako mi dajete to pismo. Koje zapravo pripada meni.

Međutim, bilo je jasno da uzalud troši reči na poštara koji je otvorio svoju veliku vreću da u nju ubaci Henrijevo pismo.

- Pedeset funti - rekao je Henri.

- Je l' vi to pokušavate da me podmitite?

- Dobro, sto. Ali, moraćete da se vratite sa mnom do kuće. Nisam poneo keš sa sobom, imam samo... - Opipao je po džepu teksas jakne. - Pedeset penija.

Za poštara je to izgleda bila poslednja kap. - Varate svoju ženu i očekujete od mene simpatije? A sada pokušavate da podmitite državnog službenika? Postoji reč za takve kao što ste vi.


198

- Ološ? - rekao je Henri.

- Vucite se kući! Pismo nećete dobiti natrag i tačka!

- Oh, pogledajte! - Henri je iznenada uzviknuo i pogledao u nebo.

- Šta? - rekao je poštar i žmirkajući pogledao u sunce.

Henri je zgrabio pismo iz njegove ruke, i otrčao.


199

16.

Možda je Džeki čekala da je nešto konačno izbaci iz ravnoteže. Možda joj je bilo potrebno nekakvo opravdanje da zauvek napusti Henrija i njihov brak. Sam bog zna da je u ovoj fazi već opasno blizu tome, zbog opšte atmosfere u kući, zbog toga što je ona nesrećna i što je on nesrećan i što sve ide naopako. Međutim, uprkos tome je verovala da je posredi loše prilagođavanje situaciji, kao kad ukrivo zakopčate dugmad na košulji. Brojni su razlozi koji su doveli do toga. Nagli prelaz u zajednički život. Politika bračnog života. Pritisak na njegovom poslu. Njena nezaposlenost. Novi grad, nova veza, novi zajednički život, sve je to u svakom trenutku moglo da ih izbaci iz koloseka. Ali ona je uvek čvrsto verovala da se oni u svakom trenutku mogu vratiti na taj kolosek. Jer, nemoguće je da se nešto tako savršeno i ispravno završi užasno loše.

Verovala je da on oseća isto. Prva godišnjica braka se približavala i oboje su znali da se nije sve odvijalo po planu. Zatim ju je on pozvao na večeru. Ne na jednu od onih radnih večera na kojima bi hvatao beleške u svoj mali notes dok bi ona zamišljeno gledala u daljinu. Ovo će biti prava večera, pravi izlazak udvoje. Večera povodom njihove prve godišnjice, rekao joj je kao nešto vrlo ozbiljno, jer će tada moći da razgovaraju. Istinski da razgovaraju. Kako nisu dugo pre toga.

Usledila je atmosfera napetog iščekivanja, uzbuđenja i romantike. Čitave nedelje bacao je prema njoj značajne poglede, kao i one stare, intenzivne i tople. U iščekivanju je čak otišao da se ošiša, što obično nije činio. Zatim je odneo svoju svilenu košulju na hemijsko čišćenje specijalno za tu priliku, a to uopšte nije ličilo na njega. Pomislila je, to je to. Izaći će na večeru i razgovarati, svako će imati priluku da kaže šta ga muči, biće iskreni jedno prema drugom. On će reći: „Ne mogu da verujem da sam bio tako glup!“, a zatim će ustati, gurnuti sto u stranu i snažno je zagrliti. Dobro, to je možda malo preterano, ali ona ipak može da se nada, zar ne?

Kupila je novu garderobu za tu priliku. I cipele, naravno. Otišla je kod frizera da joj profesionalno ispegaju kosu i taj poduhvat je trajao puna dva sata, a devojka koja je to radila bila je na kraju sva zajapurena i zaduvana.


200

Zatim je videla da je košulja koju je podigao s hemijskog čišćenja ljubičasta, iste boje kao njena nova haljina, tako da će njih dvoje izgledati kao dva plava patlidžana. A ona je tako želela da te večeri sve bude savršeno - tu priliku je sada nazivala drugom šansom - pa je odlučila da ode na sprat, u radnu sobu na tavanu, u koju je Henri otišao da obavi neki posao. Možda će moći da ga ubedi da obuče narandžastu ili sve-tloplavu košulju, iako je tvrdio da u svetloplavom izgleda bolesno. Ali one večeri u Kriptu, kada se Džeki zaljubila u njega, Henri je nosio plavo. Sigurno može toliko da učini za nju. Barem večeras.

Istuširala se, ogrnula u peškir i otišla gore bosonoga. Vrata od radne sobe će, kao i obično, biti zatvorena. A to je još jedna stvar; večeras će mu reći da nema više zatvaranja vrata u njihovoj kući. I da prestane da emituje poruku koja kao da joj govori kako ne bi smela da ulazi na tavan. Čovek bi pomislio da on tamo radi operacije na mozgu i da ne želi da ga prekidaju.

Već je napravila spisak svega što je on učinio a što ju je povredilo. Dvanaest meseci njegovih pogrešaka, koje je rešila da podeli s njim. Odlučila je da je najbolje da počne s beznačajnim stvarima, kao što su njegovo odbijanje da sedi na mestu suvozača u kolima kad ona vozi i nered koji ostavlja u kupatilu. Utom će već stići i glavno jelo, a tada će napetost početi da raste. Kad stigne desert već će ga napadati sa svih frontova, a pomenuće i ozbiljne probleme, kao na primer zašto se, do đavola, uopšte oženio njom? Jer ponekad je ostavljao utisak kao da ni sam nije siguran. Način na koji ju je ponekad gledao! Čovek bi pomislio da mu je ona nešto učinila, nešto užasno, da mu je uništila život, iako je ona u stvarnosti povila leđa do krajnje granice samo da bi njemu udovoljila. To samo pokazuje, reći će mu uz kafu, da što se više daješ, to te ljudi više uzimaju zdravo za gotovo!

Zapravo, to da te neko uzima zdravo za gotovo nalazilo se na njenoj listi pogrešaka. Ali ipak će pomenuti taj problem, za svaki slučaj.

On će takođe imati svoj spisak. Znala je da je vrlo napet zbog te večere. Bio je uzbuđen, zvao je restoran i tražio izdvojen sto, što dalje od gužve, i naručio je taksi da dođe po njih. Tokom dana je u određenim intervalima pogledavao na sat. I on je spremio svoj govor, znala je. Neka ga samo! Ovo može da uspe samo ako oboje dobiju priliku da kažu šta ih muči.

Ipak, pitala se šta bi to moglo da bude na njegovoj listi. Njena nespretnost u kuhinji, najverovatnije, i to što nikad nije mogla da se seti


201

da vrati stvari na mesto kad bi završila s kuvanjem. Obično začine, a to ga je dovodilo do ludila. Takođe, hrpa odeće koja je ležala na podu u spavaćoj sobi i koju je ona planirala da okači na vešalice, ali iz nekog razloga nikako to da uradi; to će sigurno pomenuti, jer su to problemi koji mogu da ugroze njihovo zdravlje i njihovu bezbednost. Plus, njen ukus kad je u pitanju uređenje kuće. Ali zar nije vreme da se jednom zauvek suoče s tom činjenicom? Ona i Henri nikad neće voleti iste boje. Ili istu vrstu zavesa. Ona voli froncle, on ne, i tu nema dalje šta da se kaže.

Ali, to će sigurno biti sve. Sigurno neće pominjati njene butine ili nešto slično! Uostalom, znao je kako izgledaju kad su se venčali. Bio bi to vrlo nizak udarac.

Duboko u sebi, uprkos svim primedbama, znala je da će se to veče dobro završiti; da će otići u krevet i ostati u njemu ceo vikend, kao što su činili nekad. S tim na umu ona je otkazala sve druge planove za taj vi-kend, iako nije bilo u pitanju ništa važno, i napunila frižider raznovrsnim poslasticama. Bilo joj je drago što je odvojila malo vremena da detaljno obrije noge. Da je imala malo više vremena, poprskala bi ih sprejem za samotamnjenje, da ubije tu mrtvački bledu boju. Postojala je mogućnost da će čitav vikend provesti gola, i njene noge će biti na udaru.

I tako je, puna optimizma, preskočila poslednjih nekoliko stepenika koji su vodili do tavana, i zastala ispred vrata. Na brzinu je namestila peškir (stvarno je šteta što nije stavila sprej za samotamnjenje, ali svetlo je ovde, na sreću, bilo prigušeno), i spustila je ruku na kvaku, ali u tom trenutku je čula kako on razgovara s nekim.

Ton mu je bio tako ushićen i ostrašćen da je odlučila da sačeka. Prestao je da govori, kao da je slušao nekog drugog. Pretpostavila je da s nekim razgovara telefonom. Prislonila je uvo na vrata, ne bez osećaja krivice, ali s kim on to razgovara tako tiho i tajanstveno?

Zatim je čula da je izgovorio nešto poput: - Ti si prelepa, prelepa. - Ili je možda to izgovorio samo jednom, ali je rečenica odjeknula u njenim mislima kao nekakav zastrašujuć eho.

Tiho se okrenula i sišla niz stepenice.


202

* * *

Gospođa Bol je rekla da ne bi bila nimalo iznenađena da joj je u tom trenutku tavanica pala na glavu.

- Ne znam šta će sledeće da se dogodi - gunđala je. - Možda će Ejmon da se javi telefonom i kaže da će biti deportovan zbog antiameričkih aktivnosti i da se ponovo vraća kući. Ili će Dilan da se javi iz Južne Afri-ke da pita može li da dobije natrag svoju staru sobu. Možda ćete se svi vi ponovo useliti ovamo.

U tom trenutku zazvonio je telefon u predsoblju, i gospođa Bol je zabrinuto uzdahnula i krenula prema njemu, saplevši se usput o Džekin kofer. Ali to su bili samo prodavci iz telefonske kompanije koji su pitali da li želi ADSL, s kojim može da surfuje po internetu dvadeset četiri sata dnevno.

- Nemojte me više uznemiravati - rekla im je i spustila slušalicu. Premda, kad malo bolje razmisli, rekla je Džeki i Mišel, možda i ne bi bilo tako loše da ima pristup internetu celu noć kad ionako nije oka sklopila još od prošlog utorka, zahvaljujući svojim potomcima. A nije joj se čak ni najavila. Pa, rekla je Džeki kad je došla da je sačeka na autobuskoj stanici, neka ne očekuje da će dušek na njenom krevetu biti provetren.

- Ne znam gde sam to pogrešila. Sve sam vas poslala u svet da nađete svoj put, a vi se svi vraćate natrag. - Pogledom je ošinula Mišel. - A ti nikad nisi ni otišla.

Mišel je tvrdoglavo odvratila: - Ja sam trudna. U ovoj situaciji potrebna mi je majka.

- A šta je sa svim onim novcem koji ti je dao sudija?

- Od toga ne bih mogla da kupim stan. Uostalom, već sam ga potrošila.

- Pet hiljada evra? - Gospođa Bol je bila u šoku.

- Imaš li ti predstavu koliko koštaju kolica za blizance? - brecnula se Mišel. - A sve moram da kupujem duplo. Nije jeftino kad imaš dve bebe.

- Ne znam zašto meni to govoriš. Reci to sudiji.

- Pokušala sam. Ostavila sam mu sedam poruka, ali on se nije javio. - Izgledala je smireno. Zaista, u poslednje vreme kao da ništa nije moglo da je uznemiri, rekla je gospođa Bol Džeki u kuhinji. Čak i kad je go-spodin Bol izazvao kratak spoj jednom od svojih bušilica i kad je nestalo


203

struje u čitavoj kući, ona se nije ni pomerila. Samo je sedela čitav dan na tom istom kauču i čitala knjige i časopise o bebama i porodiljama, i jela kisele krastavce iz tegle. Čitava kuća smrdi na turšiju, rekla je gospođa Bol.

Mišel je dodala: - Uostalom, u bolnici su mi rekli da treba da ostanem blizu kuće. Da budem što bliže svom porođajnom partneru.

Gospođa Bol se sledila. - Čemu?

- Mama! Sinoć smo razgovarale o tome!

- Ne, nismo.

Mišel se obratila Džeki. - Puštala je televizor sve glasnije i gasnije dok sam ja govorila, ali sigurna sam da me je čula.

- Ništa nisam čula! - protestovala je gospođa Bol.

- A uostalom, ja ne želim da budem tvoj partner za porođaj. Ne bih znala šta da radim.

- Zar nisi izrodila čitav čopor dece?

- Da, ali tada je sve bilo jednostavnije. Niko nije tražio od mene da napišem plan za porođaj i da izaberem muziku. - Sada je već bila uzbuđena.

- Hajde, mama. Nemam nikog drugog kome mogu da verujem. - Razmislila je o tome, pa je preinačila u:

- Nemam nikoga za koga mogu biti sigurna da će se zaista pojaviti.

- Ne znam zašto ne pitaš Džeki. Sada se ponovo uselila ovde.

Džeki je brzo ispravila. - Nisam se uselila. Samo mi je potrebna privremena baza na nekoliko nedelja, to je sve. I nisam želela da se Ema nađe između dve vatre. - Povrh svega, nije više mogla da podnese mali krevet i dušek iz koga vire federi. A da i ne pominje Emine noćne seksualne avanture s Lehom.

Gospođa Bol je rekla: - O čemu to govoriš? O bazama i vatrama? Kao da si pošla u rat.

- Pa, na neki način i jesam, mama.

- Nadam se da neće više biti neprijatnih situacija, Džeki.

- Naravno da će ih biti - Džeki ju je veselo razuverila. - Po mojoj proceni, biće ih mnogo.

Gospođa Bol se uhvatila za grlo. - Zar zaista misliš da je to pametno? Cela ta priča oko preljube?


204

- Ne radi se o tome šta je pametno a šta nije, mama. To se zaista dogodilo.

- Ne mogu da verujem - rekla je. - Henri! S drugom ženom?

- Ili muškarcem - umešala se Mišel. - Budimo pošteni. Taj lascivni razgovor mogao je da vodi i sa ženom i s muškarcem.

- Sigurna sam da je to bila žena - rekla je Džeki. - Sumnjam da bi nekom drugom muškarcu rekao da je „prelep“.

- I on je, kao, to priznao?

- Još nije. Ali moraće da prizna, sada kad ćemo se zbog toga razvesti - rekla je Džeki.

Gospođa Bol je glasno uzdahnula. - A šta ako opet odluči da podnese protivtužbu? Bićeš srećna ako sve to izađe pred sud?

- Šta sve?

- Ma, prestani, znaš tačno na šta mislim! Seks. Preljuba. Đoke i kresanje i sve to.

- Doskora bih bila vrlo uzbuđena zbog ovakvog razgovora - primetila je Mišel i okrenula novu stranu časopisa o bebama.

- Savršeno sam srećna - izjavila je Džeki. - Nisam ja ta koja je pogrešila.

- Da, ali tamo će se govoriti o tvom seksualnom životu - rekla je Mišel. - O učestalosti, problemima, interesovanjima, fetišima.

- Prestani, muka mi je od toga - rekla je gospođa Bol.

- To mi nimalo neće smetati - rekla je Džeki, svesna da to nije istina. Naročito ako je sudija star i mrzovoljan. Ali, s druge strane, sudija Džerard Forčun je star i mrzovoljan, pa eto šta je uspeo da uradi.

- Ne znam šta će naše komšije misliti o svemu tome - gunđala je gospođa Bol.

- Komšije neće ništa znati. Sigurna sam da to neće izaći na naslovnoj strani Sana, mama, sve s fotografijama.

- On je to fotografisao? Gori je nego što sam mislila! Ali, rekla sam tvom ocu, kada si objavila da ćeš se udati za njega rekla sam da se nadam da on neće baciti u zasenak našu Džeki, budući da je osrednje slavan, da se pojavljuje u medijima i da je obično suviše pametan. A naša Džeki, sirotica iz predgrađa severnog Dablina, rekla sam - divna devojka, mi nikad nismo prestali da budemo ponosni na tebe - ali ne na istom nivou kao taj svet tamo u Londonu.


205

- Baš ti hvala, mama.

- To nije razlog da se ljutiš, Džeki. Mi smo sve vas vaspitavali da jednog dana budete pristojni i pošteni, i da ne spavate s gomilom ljudi, iako mi je jasno da s Mišel u tome nismo uspeli, a imala bih mnogo gore mišljenje o tebi da je on taj koji traži razvod od tebe zbog preljube.

Mišel je rekla zajedljivo: - U svemu tome što je rekla krije se nekakav kompliment, ako te ne mrzi da ga iskopaš.

- Znaš šta, mama, nisi u pravu - rekla je Džeki. - Samo zato što sam ja mala i naivna seljančica koja je otišla u veliki grad ne znači da sam zaslužila da me vara.

- Tako je! Bravo! - rekla je Mišel.

- Ja to nikad nisam rekla! Nikad! - Gospođa Bol se ponovo snuždila. - Sve je to njegova krivica.

- Drago mi je da to čujem.

U tom trenutku ušao je gospodin Bol i, kao i obično kad bi video da su se svi okupili u nekom važnom razgovoru, počeo brzo da se povlači.

- Lari! - gospođa Bol ga je sustigla na vreme. - Džeki nam je malopre rekla da veruje da ju je Henri prevario. I to je razlog što je otišla od njega.

Gospodin Bol je rekao: - To je grozno, Džeki. Svi su iščekivali nastavak, ali izgleda da je to bilo sve što je on imao da kaže.

- Hvala, tata - rekla je Džeki. Ponovo je izašao.

- Nikako ne mogu da verujem - rekla je gospođa Bol. - Henri prosto nije taj tip.

- Takvi tipovi ne nose na sebi etiketu, mama. - Ni Džeki nije mislila da je on taj tip kad ga je upoznala.

- Znam, ali želim da verujem da imam nekog iskustva kad su u pitanju muškarci.

Mišel je začikavala: - S kojim muškarcima si ti imala iskustvo? Poznavala si samo trojicu.

- Naravno, moje znanje nije tako svestrano i ne pokriva tako široku oblast kao tvoje - odvratila je gospođa Bol. - Ono što hoću da kažem je da smo oduvek znali da je Henri vrlo neprijatna osoba, neko u čijem društvu čovek ne želi da bude dugo, ali nikad nije ostavljao utisak muškarca koji bi prevario ženu.

Džeki je bila uvređena. - Sjajno! Moja rođena majka mi ne veruje!

- Nisam to rekla.


206

- Šta hoćeš da uradim? Da pronađem listu njegovih telefonskih poziva?

- To ćeš morati da uradiš, za suđenje - dobacila je Mišel.

- Molim?

- Pa, ne možeš tek tako da uperiš prstom u njega i kažeš: „Časni sude, to je ta baraba!“

Gospođa Bol nije uspela da se suzdrži i zakikotala se.

- Velma i ja ćemo raditi na tome - rekla je samouvereno, iako se ispostavilo da Velma nije baš najbolje informisana. - Glavno je da ovog puta ne nameravam da bežim. Završiću to do kraja, jednom i zauvek.

- Zvučiš odlučno, Džeki - rekla je gospođa Bol.

- Samo se suočavam sa stvarnošu. To je dobra stvar, mama.

Gospođa Bol očigledno nije mogla da shvati zašto je to dobro i oslobađajuće. - Sigurno ne želiš da se pretvoriš u jednu od onih žena koje gledamo u popodnevnim emisijama na televiziji, koje neprestano grde i proklinju muškarce, a i biju se međusobno.

- Daću sve od sebe - uveravala ju je Džeki.

- I pretpostavljam, ako se zbog toga budeš pomirila s Denom... - Ona zaista nije shvatila smisao svega ovoga. - Nego, da li on išta zna o najnovijem razvoju situacije?

- Ne još - rekla je Džeki. Odlagala je to. Ali, jednom će morati da se suoči i s realnošću te veze. I to uskoro. U suprotnom, ne bi bilo fer prema Denu.

- Kakva je sada tačno situacija između vas dvoje? - pitala je gospođa Bol.

- Nisam sasvim sigurna - odgovorila je Džeki.

- Mislim, još uvek ste vereni?

- Kad bolje razmislim, mislim da verovatno više nismo vereni. - Najbolje je da joj pažljivo kaže celu istinu.

- Ali, još uvek ste zajedno, zar ne?

- Mama, sada ne želim da razgovaram o tome, u redu? Pokušavam da se otarasim jednog muža, i zato me ostavi na miru.

Mišel je podigla pogled s časopisa o bebama i upitala gospođu Bol: - Ako budu dečaci, šta misliš da ih nazovem Erni i Bert?

Gospođa Bol je napućila usne i stala da razmišlja. - Znaš šta, sviđaju mi se ta imena. Iako me podsećaju na nekoga, ne mogu da se setim na


207

koga... - A zatim je dodala: - Više mi se sviđaju od onih ženskih imena koja si pomenula juče - šta ono beše?

- Kegni i Lejsi.

- A, ne. Nikad nisam čula za devojčicu po imenu Kegni, a ti, Džeki? Osim ona žena detektiv, kako ono beše naziv serije? Oh, setiću se. - I nakon tih reči otišla je u kuhinju da skuva čaj.

Mišel se okrenula ka Džeki: - Upravo sam ti pružila priliku da joj se nasmeješ. Mogla bi da je iskoristiš.

- Možda mi trenutno nije do smeha.

- Nije ni meni. U bolnici su mi rekli da posle trideset nedelja neću moći ni da se pomerim, i da će porođaj biti pakao. I to pod uslovom da ne moraju da me seku. - Sve je to rekla s uživanjem, i pri tom zadovolj-no prešla rukom preko stomaka. A onda, kad se uverila da je gospođa Bol na bezbednoj udaljenosti, pogledala je u Džeki i rekla, mrtva ozbiljna: - Nikad nisam spavala s Henrijem. Samo da znaš.

- Molim?

- Pa, imala si dovoljno razloga da sumnjaš. Ja bih posumnjala. Jer, očito je voleo seks isto koliko i ja. Naravno, tada to nisam znala. - A zatim je brzo dodala: - Ali, čak i da jesam znala, ne bih ga ni pipnula.

Ja se čvrsto držim pravila: ne spavam s muškarcima koji pripadaju drugim ženama.

- A šta je sa sudijom?

- Mislila sam na one koji su u vezi s rođakama i prijateljicama. Ali, to nije važno. Samo sam htela da znaš.

- Aha, u redu. Pa, hvala, Mišel.

- Nema problema! - Pošto je to prebrinula, Mišel se ponovo zavalila na kauč i stavila još jedan krastavac u usta. - Dakle - rekla je - on je švrljao okolo?

- Da, izgleda da jeste.

- Zašto ranije nisi ništa rekla? Zašto si nas sve držala u neznanju osamnaest meseci?

- Prosto nisam želela da govorim o tome.

- Da govoriš o tome? Džeki, nisi nam ni reč rekla. Da li je to istina? Nije te Velma nagovorila na to?

- Na mogu da verujem da si to rekla.


208

- Nemoj odmah da se vređaš. Kao advokat i ja bih te savetovala da mu napakuješ šta god možeš.

- Ne bih ga optužila da ne mislim da je to stvarno učinio - rekla je Džeki resko.

Mišel ju je pogledala: - Ti si se baš spremila za okršaj.

- Ne bih to tako nazvala.

- Ne bi? Čini mi se da si se okomila na njega s čitavim arsenalom vatrenog oružja.

- Slušaj, baš me briga za Henrija! Dobro, jeste me briga za Henrija, ali ne u pozitivnom smislu. Ali ne nameravam da pređem preko ovoga dok ne raščistimo sve, a ne samo ono što on hoće. Možda ću tada da shvatim u čemu grešim kad su u pitanju muškarci i neću više ponavljati iste greške.

- Zašto mi nisi ranije rekla? Zašto si ćutala sve vreme?

- Bila sam u šoku - rekla je Džeki iskreno. - To je bila naša godišnjica braka. Nisam znala šta da radim.

Samo sam ubacila nekoliko stvari u kofer i otišla. - Ništa korisno, kao što su Henrijeve kreditne kartice ili nekoliko pari čistih čarapa. Moraće da se suoči s tim: pakovanje kofera u kriznom trenutku nije posao koji ume dobro da obavi. - A onda, kad sam se vratila ovamo, bilo mi je potrebno neko vreme da razmislim o svemu. Nisam htela da svi oko mene prepričavaju masne detalje i šapuću mi iza leđa: „Sirota Džeki, znaš li da ju je muž varao?“

- Ljudi to ne bi govorili.

- Bi - Džeki je bila uporna. - Ionako sam se osećala jadno. Moj brak se raspao posle nepunih godinu dana!

- Oh, Džeki. - Mišel je iskreno saosećala sa svojom sestrom. Zatim se usudila da pita: - Ko je ona? - A onda je dodala, iz pristojnosti: - Naravno, ako nije suviše bolno.

- Nikad nisam saznala - poverila se Džeki. - Verovatno neko iz redakcije.

- I verovatno neko ko dobro izgleda, ako je rekao „prelepa“ čak dva puta - rekla je Mišel. - Nije da hoću da ti sipam so na ranu...

- Ne, ne, u pravu si. Verovatno je veoma lepa i mršava, i verovatno ima ravnu kosu. Ne znam ni sama zašto me to iznenađuje! Trebalo je odmah da se oženi nekom takvom!


209

- Dobro, ne preteruj - prekorela je Mišel.

- Pa, očigledno je zažalio što se oženio mnome. U suprotnom ga ne bih uhvatila kako šapuće nešto nekoj drugoj ženi u telefon!

- Takvi su muškarci - rekla je Mišel znalački. Džeki je zapravo bilo drago što napokon može da razgovara o tome. Trebalo je to odavno da uradi. Nije imalo nikakvog smisla čuvati to kao tajnu, biće joj daleko lakše ako istrese sve to iz sebe.

- Kad malo bolje razmislim o tome, mora da je razgovarao s njom tri ili četiri puta nedeljno. Ponekad bih čula njegov glas kad bi počela neka tiha scena u sapunici na televiziji. Čula sam ga kroz tavanicu kako nešto mumla i šapuće. Mislila sam da naglas čita kritike koje je napisao. A on je sve vreme razgovarao s njom!

- Kakav ološ! - rekla je Mišel saosećajno.

Džeki se osećala bolje, rasterećeno. Rekla je: - Mogla bih da mu oprostim gotovo sve drugo. Ali to ne.

Mišel je mudro klimala glavom. - Kako je on to podneo? To s preljubom.

- Ne znam. Još ništa nisam čula.

- To stvarno možeš da iskoristiš kao adut. Da li ti je Velma to objasnila? Možeš da tražiš od njega da prihvati prvobitnu tužbu, ili će morati da odgovori na ovu.

- Ne, neću da „prihvati“. Hoću da se borim ovoga puta. Zbog sebe.

- Znaš, grozan razvod nije baš najbolji put ka ličnom sazrevanju, Džeki - rekla je Mišel. - Biće ti mnogo lakše ako probaš terapiju, jogu ili nešto slično. I mnogo jeftinije. - U tom trenutku lice joj je poprimilo čudan izraz i ona je sela uspravno i uhvatila se za stomak.

Džeki je rekla: - Mišel? Mišel, šta ti je? Da zovem hitnu pomoć? Mama!

- Zaveži - rekla je Mišel. Ponovo se uhvatila rukom za stomak, a preko lica joj se prelio izraz blaženstva. - Mislim da su se bebe upravo pomerile.


210

17.

Den je znao da će Džeki raskinuti s njim. Nije morao da bude genije da bi to shvatio. Den nije genije, ali njegov koeficijent inteligencije je 139, mada je samo mali broj ljudi znao za to. To mu je bilo dovoljno da bude primljen u Mensu, ako to poželi. Iako članstvo u Mensi ne bi promenilo Džekinu odluku. Ne. Ona je tu odluku već donela.

Kolovoz sa dve trake završavao se kod kružnog toka. Trčao je sve do kraja dok su mu u glavi brujale reči gotovo je, gotovo je.

Javila se u podne. Rekla je da se privremeno vraća u kuću svoje majke. Da joj treba vremena da razmisli, i da se nada kako će on razumeti. Mogla je isto tako da uzme megafon i da vikne u slušalicu: gubi se, barabo jedna!

Ali, naravno, Džeki ne bi uradila tako nešto. Bila je suviše dobra. Sigurno je i ona u veoma lošem stanju zbog svega. Sigurno je provela mnoge besane noći boreći se sa svojom savešću i svojom odlukom. Uskoro će jedino pitanje koje će bacati senku preko njenih krupnih sivih očiju biti kako da to nežno saopšti jadnom starom Denu.

Pa, ne postoji nežan način. Nema tih lepih reči ili opravdanja zbog kojih će se on osećati bolje. Može da donese i nož, kad napokon bude došla da mu saopšti da raskida s njim, i zabode mu ga u srce. Jer, upravo to je učinila!

Za trenutak se zamislio nad tim groznim i nasilnim prizorom. To ga je prilično uznemirilo. A on je oduvek bio smiren i staložen momak koji uvek daje novac u humanitarne svrhe i reciklira otpad. Otkako je upoznao Džeki njegov svet je postao mračniji i, pa, krvaviji. Čak su i njegova braća bila vrlo razočarana posle napada na Henrija (u ragbi krugovima nemoguće je sačuvati tajnu). Oni, koji su učestvovali u stotinama brutalnih napada i bili krivi za mnoge slomljene kosti! Ali, nisu na to gledali istim očima. - Hajde da se držimo terena, Dene - rekao mu je Veliki Konel u klubu.

Jedan automobil je usporio. Neko je spustio prozor i pozvao ga: - Izvinite, da li znate gde se nalazi...

- Ne! - zaurlao je Den iz sveg glasa. Trčao je već više od sat vremena i bio je sav obliven znojem. Iz njegovih patika izlazio je oblak pare svaki


211

put kada bi mu stopalo dotaklo zemlju. Uskoro bi trebalo da se vrati nazad. Ali na kružnom toku je skrenuo levo i nastavio da trči.

Pokušao je da shvati gde je to pogrešio. Osim što je organizovao napad na Henrija, naravno. Ona jednostavno nije mogla da pređe preko toga, iako joj se on nebrojeno puta izvinio. Počeo je čak da sumnja da je ona to samo iskoristila kao izgovor da neko vreme provede odvojena od njega dok ne razmisli o tome šta tačno oseća prema njemu.

Možda se suviše trudio. Možda ju je uplašio jer je vršio pritisak na nju, jer je očekivao tako mnogo. Ali kako momak može da izvede devojku na sastanak ako je prvo ne pita. A on je to uradio bezbroj puta tokom prvih nekoliko nedelja, sve dok nije pristala. Ona sigurno nije nameravala da učini prvi korak. Čak bi se moglo reći da se kolebala da li uopšte da pristane. A to je, naravno, samo pojačalo njegov apetit, to što je delovala nedostižno! Bila je izazov. Kao one kompanije koje su tvrdoglavo odbijale da ulože novac u njegov biznis, a na kraju ipak pristale posle njegovog upornog nametanja i silnih obećanja o velikoj zaradi.

Hmm. Bilo mu je malo neprijatno zbog takvih misli. Verovatno je njegovo emotivno stanje uticalo i na njegovo pamćenje, jer siguran je da je ona ipak morala biti malo aktivnija u njihovoj vezi nego što se sada sećao.

Pitao se šta li će mu ona reći kada se budu sreli. Ma, jebiga, to je već znao. Reći će da su im temperamenti suviše različiti. Da nisu dobar spoj, da nisu jedno za drugo. Zatim će na prste nabrajati jednu po jednu stvar: da je ona sanjalica, a on realista; da je ona desert, a on definitivno glavno jelo.

Dobro, pa šta? On joj nikad nije davao lažnu sliku o sebi. Znala je tačno ko je on pre nego što je stavila prsten na prst, iako je i to učinila kolebljivo. A sada će da promeni mišljenje i kaže da on nije dovoljno uzbudljiv, dovoljno zabavan, dovoljno opasan za nju? Pa, zar nije organizovao da prebiju njenog bivšeg muža? Čovek bi pomislio da bi je to zadivilo, ali ne! U njenim očima on je i dalje gospodin Dosadni.

Od toga mu je krv u žilama proključala. Verovatno joj smeta i to što voli da čita Sandej sport, budući da ona voli umetnost (čitaj - cipele, jer je nikada nije video da je ušla u neku galeriju ili muzej). Reći će da nemaju iste poglede na svet - samo zbog onog glupog razgovora koji su jednom vodili o smrtnoj kazni. Pa, zar serijskim ubicama treba dozvoliti da se slobodno šetaju unaokolo? Reći će da ne uživa da izlazi u klub i da ne


212

voli Fione, premda i one uvek ustuknu kad se Džeki pojavi u biciklističkim helankama i visokim štiklama. Dobro, to se desilo samo jedanput, ali taj incident se često javljao kao tema razgovora na večerama posle nekoliko flaša vina. Naravno, ne u prisustvu Dena i Džeki. Ali, Den je to jednostavno znao.

Usporio je. Ruku na srce, kad sve to složi u svojoj glavi na taj način, i njemu postaje jasno da oni baš nisu jedno za drugo.

Sigurno će pokušati sve to da upakuje u kurtoazne fraze tako što će se neprestano izvinjavati i reći mu da joj je vrlo drag. Tako patetična reč, „drag“. Gotovo isto toliko loša kao i „fin“. A Den to jeste bio.

Zatim ga je pogodila istina skrivena u svemu tome. On je jedan fin momak koji joj je drag. Stabilan, pristojan momak kojeg je verovala da zaista želi. I uložila je veliki napor pokušavajući da ga zavoli.

Ali, nikad to nije uspela, i Den je to znao. Mogla je do kraja života to da pokušava, ali nikada ne bi iscedila ni gram istinske strasti prema njemu. Nikada ga ne bi volela potpuno, iskreno, očajnički. Nikada mu ne bi uputila onaj pogled kojim je gledala Henrija Harta na snimku s njihovog venčanja.

Iznenada, pored Dena je prošao kamion i suknuo mu oblak dima i prašine u lice, ali on to jedva da je primetio. Pitao se kakav je to osećaj. Kada te žena tako gleda. Kada te zaista voli. Ne kada ti samo povremeno dobaci poneku ljubaznu frazu koja znači da si joj drag.

Zamišljao je kakav bi to bio osećaj kada bi ušao u sobu, a žena se okrenula prema njemu samo zato što je osetila njegovo prisustvo, da čak nije morao ni da izgovori njeno ime. Zamišljao je kako bi bilo da ga ona ponekad pozove telefonom i predloži da izađu zajedno. I da se pojavi u onom majušnom komadu odeće koji joj je doneo iz Berlina, a da se pri tom ne žali da je od toga svrbe grudi. Kad bi joj se lice ozarilo čim bi mu čula glas; kad se ne bi neprestano žalila zbog njegove strasti prema ragbiju; kad bi prespavala čitavu noć šćućurena uz njega, a ne da u nekom trenutku pređe na svoju stranu kreveta uz tihi uzdah olakšanja.

Postoji li tamo negde takva žena? Za njega? Osetio je blagu nesvesticu, od same te pomisli zavrtelo mu se u glavi. Nastavio je da trči, a zadnji deo njegovog sjajnog šortsa odbijao je svetla farova automobila koji su prolazili tog jutra, tako da je gotovo blistao.

Jedan automobil mu je naglo preprečio put. Opet neko hoće da ga pita za put.


213

Međutim, ne. Bila su to patrolna kola, a s mesta suvozača izašla je ona žena policajac koja je došla u njegovu kuću pre oko dve nedelje. Bila je vrlo uredna i imala novu značku na svojoj uniformi. Odmerila ga je od glave do pete, njegovo snažno telo koje je kipelo iz prsluka i sjajnog šortsa, i prešla jezikom preko gornje usne.

- Gospodine Luis - rekla je. - Da li ste svesni da trčite po autoputu, što je protivno saobraćajnim propisima?

- Plači kad god poželiš - rekla je Ema velikodušno. Dohvatila je kutiju papirnih maramica i spustila na pult, tako da budu nadohvat ruke. - Izbaci to iz sebe.

- Već sam odavno to izbacila iz sebe - bunila se Džeki. - Isplakala sam čitave potoke suza. Sad ne bih mogla nijednu suzu da pustim, ni uz mnogo dobre volje. Čak ni kada bih uzela da ljuštim luk.

- Neka, nikad ne znaš kada će krenuti nova bujica.

- Ema, znam da imaš najbolje namere, ali ja sam dobro. Najiskrenije. Sve se to desilo pre osamnaest meseci.

- Barem uzmi nekoliko dana slobodno - insistirala je Ema. - Potrebno ti je da skupiš snagu jer te čeka naporan razvod. Digni noge na sto i uzmi tanjir tople supe.

- Ne - Džeki je bila odlučna. Kuća gospođe Bol nije bila mesto na kome čovek može da prikupi snagu. Izdržljivost, možda: prošle noći su svi ukućani bili budni jer je gospođa Bol šetala gore-dole po škripavom parketu na vrhu stepeništa u dva sata ujutru, kao nekakav duh koji pati od nesanice. Zatim je čitavo popodne prespavala na fotelji u dnevnoj sobi. Kad je Mišel posavetovala da će možda bolje spavati noću ako ostane budna tokom dana, nju je obuzeo bes.

- Uostalom - rekla je Džeki - ja želim da budem ovde. Ovo je moj posao. Moja firma. On mi to ne može oduzeti.

- Zar pokušava to da uradi? - upitala je Ema oprezno.

- Znaš na šta mislim. Odrekla sam se mnogih stvari zbog tog čoveka. Nikad više! - Dok je izgovarala tako krupne reči, negde duboko u sebi Džeki je očekivala da odnekud odjeknu fanfare. Ali, to se nikad ne bi dogodilo, na njeno razočaranje. Čak i ako bi Ema pesnicom udarila vazduh i viknula „baraba“, i to bi bilo nešto.


214

Međutim, Ema je verovatno bila suviše umorna. Ona i Leh su imali napornu nedelju, sudeći po njihovim podočnjacima. A Leh izgleda kao da su ga cele noći tukli. Očigledno su oboje iskoristili njeno odsustvo što su bolje mogli. Džeki se pitala kada će Ema obznaniti svoju novu vezu. Sigurno ne namerava da ga večito drži u tajnosti. Naročito jer se čini da se njihova veza razvija sasvim dobro.

- Kako ste ti i Leh...

- Ne želim da razgovaram o tome. Očigledno još nije spremna.

- Ja sam ti ispričala sve o Henriju.

- Tu nije bilo mnogo toga da se kaže, zar ne? - rekla je Ema na svoj tipično ravnodušan način. - Samo jedan sumnjivi telefonski razgovor.

- Izvini što nemam više detalja - rekla je Džeki uvređeno. - Nemam izveštaj privatnog detektiva niti fotografiju na kojoj se vidi njegovo golo dupe kako skače gore-dole.

- Ništa, samo kažem. Možda uopšte nije razgovarao s nekom drugom ženom. Možda je to bila njegova majka.

- Sigurno ne bi svojoj majci govorio da je prelepa preko telefona. Uostalom, mnogo puta pre toga čula sam ga kroz tavanicu - Džeki je bila uporna. - Bio bi strastan i nesrećan, i pun čežnje.

- O bože - uzdahnula je Ema.

S njom nikad nije razgovarao tim glasom punim čežnje. Ponekad bi uspeo da procedi malo strasti, ali nikad toliko da izgubi kontrolu nad sobom. Nikad ubedljivo, nikad tako da mu ona poveruje. I sva ta zami-šljenost na početku. To kako joj je zavodljivo pokazivao svoju mračnu dušu. Naravno, očekivala je da će život s njim biti brzi voz emocija, pun strasti i čežnje, pri čemu će oboje na svakom koraku otkrivati dušu jedno drugom.

A da li je dobila išta od toga? Davola jeste! Čim su se ustalili u svom bračnom životu u Londonu, brzi voz je usporio, zarđao i prevrnuo se na bok. Ubrzo nakon venčanja, jedino što joj je on otkrivao bila su njegova sve mračnija raspoloženja. Čini se da je sve dobro čuvao za onu ženu s kojom je razgovarao telefonom.

Shvatila je da je ljubomorna.

- Pretpostavjam da ćeš saznati ko je ona - Ema je naglas razmišljala. - Ako vaš slučaj ode na sud.

- Možda. Možda ne - rekla je Džeki sasvim ravnodušno.


215

- Ma, hajde - odvratila je Ema koja joj ni za trenutak nije poverovala. - Sigurna sam da umireš od želje da saznaš ko je ona.

- Preljuba je preljuba, bez obzira na to s kim to uradiš.

- Mnoge žene bi vrlo brzo saznale ko je ona, i otišle kod nje s tiganjem u rukama.

- Da, ali ja sam mislila da je to ispod mog nivoa. - Džeki je retko imala priliku da se uzdigne na visok nivo kad je moral u pitanju, i to joj je vrlo prijalo. Naravno, tu je bila i činjenica da je odjurila na avion kompanije Rajaner tako brzo da je ostavila oblak prašine za sobom.

- Pitam se da li je to neko koga poznaješ - rekla je Ema. - Mnogi ljudi varaju svoje žene sa ženama koje već poznaju.

- Za razliku od neke sasvim nepoznate žene na koju su slučajno naleteli na ulici i koju su zaskočili kraj najbližeg drveta?

- Mislim na porodične prijatelje. Ili možda koleginice. Kada bi ozbiljno razmislila o tome, sigurna sam da bi vrlo brzo i sama shvatila ko je to.

- Ima mnogo pametnijih stvari kojima želim da ispunim vreme - rekla je Džeki samouvereno.

Uostalom, ona je to već radila. Na tom letu iz Londona prošla je u glavi sve žene koje su oboje poznavali, i pri tome je od stjuardese neprestano tražila nove papirne maramice i novi džin-tonik. Posle godinu dana provedenih u Londonu dobro je poznavala gotovo sve Henrijeve poznanice, i svaku je ponaosob ispitivala po listi optužujućih pitanja. Da li je Henri provodio mnogo vremena s njom? Da li se čudno ponašala u njenom, Džekinom, prisustvu? Da li se javljala telefonom s neubedljivim izgovorima i odvlačila Henrija u stranu na žurkama? Da li je imala ravnu kosu?

Samo je jedna žena odgovarala tom profilu: Edrijen. A nju je Henri prezirao, tako da ni ona nije dolazila u obzir. Osim ako sve to nije bila gluma, osim ako se on nije samo pretvarao da mu se ona ne dopada kako Džeki ne bi ništa posumnjala, a da su se zapravo njih dvoje kresali kao zečevi. Ali, ne. Henri je proklinjao Edrijen čak i onda kada nije znao da ga Džeki sluša, dakle to sigurno nije mogla biti ona.

Mora da je u pitanju neka žena iz redakcije. Neka koju Džeki ne poznaje. Ili možda jedna od njegovih brojnih bivših devojaka. Upoznala ih je najmanje dvadeset na raznim žurkama. Sve su izgledale neverovatno slično jedna drugoj, i posle nekog vremena bilo je teško reći


216

da li je upoznavala nove, ili se neprestano ponovo susretala s onima koje je već upoznala. - Oh, Džeki! - rekla bi svaka od njih. - Čula sam toliko mnogo o tebi! - verovatno o njenim mesnatim belim butinama, potpunom neznanju kad je hrana u pitanju, njenoj neobičnoj ljubavi prema cveću i neverovatnoj kosi koja je izgledala kao žbun jasenka.

- U redu! - brecnula se na Emu. Do đavola s moralnom uzvišenošću. - Umirem od želje da saznam ko je to! Platila bih da to saznam. Volela bih da toj kučki razbijem glavu i bacim je pod autobus!

Ema je pljesnula rukama. - Bravo, devojko! Istog trena je shvatila da je izneverila sebe. - Ne, nije trebalo to da kažem. Ovde se ne radi o osveti!

- Hajde, ispljuni i to - podbadala je Ema.

- Stvarno to mislim!

- Nemoj da zaboraviš da i njega udariš po glavi. Još jače.

- Prestani! Prestani. - Džeki je nekoliko puta udahnula vazduh dok se nije smirila. - Ovo je ozbiljna, pravna stvar, Ema, za odrasle ljude. Radi se o tome da svako mora da preuzme odgovornost za svoje postupke, a ne da se međusobno jurimo i udaramo tiganjima po glavi.

- Valjda si u pravu - rekla je Ema pomalo razočarano. U poslednje vreme, otkako ju je Leh uzeo pod svoje, bila je mnogo živahnija nego inače. Danas je čak obukla belu bluzu, a to je, za nju, bila drastična promena u odnosu na uobičajenu braon garderobu. - Pretpostavljam da je u takvim situacijama najbolje reagovati odmah, onda kad se stvar desi.

A Džeki je to već mnogo puta zažalila. Njeno dramatično i nimalo dostojanstveno trčanje niz stepenice koje vode do tavana, razbacivanje stvari u potrazi za novcem i pasošem. Iznenadno suočavanje s činjenicom da niko nije ispeglao veš, te je bila prinuđena da obuče svoju novu večernju ljubičastu haljinu, iz koje su joj noge virile još belje nego inače - jer, do đavola, nije imala vremena da stavi veštački ten. Pokušaj da napiše poruku, ali glava joj je bila toliko puna optužbi, prekora i bola da je jedino uspela da napiše jedno najobičnije „Zbogom“. Zatim je izašla napolje i shvatila da mora da čeka dvadeset minuta na kiši dok nije stigao taksi da je odveze do aerodroma. U celom tom događaju nije bilo ničeg dostojanstvenog.

A trebalo je da istog trenutka uleti u radnu sobu na tavanu i podvikne: „Šta to radiš, barabo jedna?“ Imala bi makar satisfakciju da vidi iznenađenje i osećaj krivice na njegovom licu. Uhvaćen na delu!


217

Zatim bi insistirala na tome da joj kaže ko je ta žena i koliko dugo to traje. On bi se grčio i mučio pod njenim pitanjima, a zatim bi je, na kolenima, molio za oproštaj. Ali ona bi ga samo odgurnula u stranu, kao muvu, kao prava tragična heroina obuzeta pravednom srdžbom, i rekla bi mu u lice da je među njima gotovo. G-O-T-O-V-O. Ne bi morala da piše tričave poruke. Zatim bi ga ostavila da kleči na podu u suzama, dostojanstveno se spustila niz stepenice, gde bi se na miru i bez žurbe spakovala, uzela bi, na primer, sve najbolje filmove na DVD-u, a zatim bi pozvala limuzinu, koju bi platila njegovom kreditnom karticom, da je odveze na aerodrom.

Tako bi njihova priča imala nekakvo razrešenje. I sve bi bilo mnogo glamuroznije.

Ali ona je, naravno, postupila na svoj uobičajeno nepromišljen, luckast način, i odšunjala se natrag u Irsku kao nekakva žrtva, a zatim čekala da je on pozove telefonom. Jer, naravno da će se javiti telefonom. Sigurno će se zapitati kako to da je samo nekoliko minuta ranije bila u kući, a onda iznenada nestala zajedno sa svojim stvarima. Ako ništa drugo, zabrinuće se za njeno zdravlje i bezbednost.

Nakon što se prvog dana nije javio, pomislila je da je bio toliko postiđen i obuzet osećanjem krivice da mu je bilo neprijatno da se javi. Nakon nedelju dana shvatila je da se uopšte neće javiti. Kao da je ona učinila nešto loše. Kao da je ona njega izneverila i napustila.

- Uzmi maramicu - rekla je Ema kada je videla da Džeki ubrzano trepće.

- Dobro sam. Stvarno. - Ali, ipak je uzela jednu. - Samo želim da se ovo što pre završi.

- Kada ćeš saznati? - Šta?

- Mislim, kad treba da ti se javi njegov advokat. Pretpostavljam da će on podneti odgovor na tužbu.

Džeki je podigla glavu. - Ah, to. Pa, ovoga puta sam spremna za njega.

- Otpušten si - rekao mu je Dejv.

- Ne možeš ti mene da otpustiš - odvratio je Henri resko.


218

- Ne mislim da sam te ja otpustio, već upravni odbor. Iskopao si samom sebi grob kad se nisi pojavio na onom hitnom sastanku prošlog ponedeljka.

- Znam. Šta misliš zašto sam ovde i zašto pakujem sve svoje stvari u kartonsku kutiju?

- Oh - rekao je Dejv. Zatim je dodao: - Hej, to je moje penkalo. Već mesecima ne mogu da ga nađem. Prokleti lopove!

- Uzmi ga. Evo, uzmi i svoju heftalicu i svoje tajne zalihe jafa keksa. - Henri mu je pružio sve te stvari. - Zapravo, uzmi sve ovo! - Henri je podigao kartonsku kutiju i spustio je Dejvu u ruke. - Neće mi više trebati.

- Nemoj da dramiš, Henri.

- Ne dramim. Otpušten sam. Odlazim.

- Dobro, ali oni samo pokušavaju da te zastraše - rekao je Dejv. - Slušaj, priča se da je tvoja rubrika izgubila mnogo čitalaca. Vendi nije uspela da ih zadrži svojim tekstovima. Za početak, njoj se sve sviđa, svaka krčma odavde do Mančestera. Citaoci su željni tebe, nedostaješ im, Henri. Urednik ti to neće reći, naravno, ali svakog dana stiže gomila pisama - dobro, najmanje četiri - u kojima kažu da narod više ne uživa u nedeljnom jutru kao ranije bez tvog teksta u kome udeljuješ packe nekom nesrećnom restoranu.

- Dirnut sam - rekao je Henri.

- Dobro, slušaj. Rečeno mi je da ti dam na znanje da ćeš dobiti svoj posao natrag ako skrušeno odeš kod glavnog urednika i lepo ga zamoliš. Mislim da ne mogu biti jasniji.

- Misliš, ako mu se malo uvučem u dupe?

- Naravno.

- Primamljiva ponuda, ali odgovor je: ne. Odlazim.

- Dobro, kada sam to poslednji put čuo? A čuo sam te iste reči već četrdeset puta. I svaki put se predomisliš i ostaneš.

- Ovoga puta stvarno to mislim.

Mora da mu je izraz lica bio veoma ubedljiv jer je Dejv prestao da ga zadirkuje i upitao: - Od čega nameravaš da živiš? Šta ćeš da radiš? Jesi li razmišljao o tome?

- Imam gomilu ušteđevine - rekao je Henri hvalisavo.


219

- Za Božić si pozajmio od mene sto funti da bi kupio poklon svojoj majci - podsetio ga je Dejv. - A uzgred, nikad mi ih nisi vratio.

Henri je izvukao novčanik i rekao: - U redu! Evo ti!

- Prestani.

- Ne, očito je da ne možeš da prestaneš da misliš na to! - Zatim je video da u novčaniku ima samo novčanicu od deset funti. - Vratiću ti sledeće nedelje, u redu?

Dejv je rekao: - Ako odeš odavde, koji ćeš razlog imati da ujutru ustaneš iz kreveta? Pobogu, moraš da imaš neki posao.

- Zašto?

- Zašto? Svako ima neki posao!

- To ne znači da i ja moram da ga imam.

- Dobro, hoćeš da pređeš u prosjake?

- Još nisam odlučio. Jedino što znam jeste da odlazim odavde. Zašto me gledaš kao da imam dve glave?

- Jer niko ko je pri zdravoj pameti ne bi tek tako napustio ovakav posao! Radiš manje od tri sata nedeljno, a kao nagradu imaš ugled, uspeh i ne znam koliko hiljada čitalaca.

- Ja mogu da živim bez slave - rekao je Henri samozadovoljno. Zapravo, uopšte nije bio siguran u to. Možda je Edrijen bila u pravu. Možda su sve to samo prazne reči, možda će posle dve nedelje anonim-nog života odlučiti da se preseli u staklenu kutiju na drugoj obali Temze samo da bi privukao pažnju javnosti.

Dejv je rekao: - Ko je govorio o slavi? Govorim o tome da možeš da pozoveš bilo koji restoran u ovom gradu u subotu uveče u deset do osam i da dobiješ sto. Da ne pominjem poklone! Sećaš se one ogromne korpe koju si dobio za Božić pre dve godine punu luksuznih pašteta i vina?

- O bože, sećam se. Margaux iz 1996. Blaženstvo.

- Zatim, besplatne karte za koncerte i pozorišne predstave.

- Prestani - preklinjao je Henri.

- Radi se o tome da se odričeš mnogo toga, Henri. A ja ne bih bio tvoj najbolji prijatelj ako ne bih pokušao da te odgovorim od toga.

- Smatraj da si obavio svoju dužnost - rekao je Henri, nakon što mu se odlučnost ponovo vratila. - Apsolutno sam siguran u to što radim. - Uopšte nije bio siguran. Ali, ako je išta naučio u poslednje vreme, mada


220

mu se ponekad činilo da nije naučio ništa, onda je to pravilo da ne može da očekuje od nekog drugog da promeni njegov život umesto njega. Iako je Edrijen to pokušala, bog je blagoslovio. Ipak, možda nikad ne bi smogao hrabrosti da načini ovaj korak da ga ona nije podsticala uvijenim optužbama da je površan i navučen na minornu slavu.

Pokazaće on njoj. Ne, on će biti srećan kao nezaposleno biće, kao niko i ništa, neko ko živi sam i druži se isključivo sa svojim kučetom. Koje ga čak i ne voli baš mnogo, ako hoće da bude iskren.

Jebiga, otići će do glavnog urednika i poljubiće ga u guzicu. Puziće po podu, reći će da mu je žao i dobiće svoj posao natrag. Suviše je uplašen da bi se suočio s alternativom.

- Samo hrabro! - rekao je sebi. Kukavičluk ga je već skupo koštao: zbog njega je izgubio ženu. Koja ga optužuje za preljubu, ali šta je tu je. Ništa nije savršeno.

Potom je ustao i poslednji put odgurnuo svoju stolicu. Zatvorio je sve fioke i uključio telefonsku sekretaricu.

- Ja sam gotov - rekao je teatralno.

- Psst - rekao je neko za susednim stolom i njegovo ushićenje je splasnulo.

Međutim, izgleda da je Dejv shvatio da je to zaista kraj, jer je rekao tihim, ozbiljnim glasom: - Ispratiću te do kola.

- Hvala. - Onda se Henri setio: - Zapravo, više nemam kola. Pripadala su firmi, morao sam da ih vratim.

- Onda ću te ispratiti do autobuske stanice. Koji autobus ide do tvoje kuće?

- Šta? Nemam pojma o jebenim autobusima! - Situacija je izgledala sve crnje i grđe.

Na portirnici je morao da preda svoju propusnicu i bedž, i kada je izašao kroz ogromna automatska vrata znao je da više neće moći ponovo da uđe kao drugi zaposleni.

- Hajdemo u pab - rekao je Dejvu koji je još uvek imao svoju propusnicu, prokletnik.

- Ne. Ne dolazi u obzir. Don je pozvala neke goste na večeru i obećao sam da ću doći ranije da oljuštim artičoke ili tako nešto. Svrati do nas ako nemaš šta drugo da radiš.


221

- Imam mnogo posla! - Henri je počeo da se brani. - Stvarno, u velikoj sam gužvi. - Ima u planu da izvede Širli u šetnju, a moguće je i da će se neko kasnije javiti telefonom. Obično ga niko nije zvao, ali kad procuri vest da će od sada po čitav dan biti u kući telefon sigurno neće prestajati da zvoni, jer će svi njegovi prijatelji želeti malo da popričaju o tome i da se nasmeju.

Zapravo, on to uopšte ne bi voleo. Odlučio je da nikome od njih ne kaže da je napustio posao.

Stigli su do autobuske stanice. Henri nije imao pojma koji autobus tu staje, ali u svakom slučaju ući će u neki. Očekivao je da će ga Dejv odmah ostaviti, ali on je i dalje stajao pored njega.

- Henri - rekao je - koliko godina se nas dvojica poznajemo?

- Isuse, nemoj ponovo da počinješ.

- Dobro, priličan broj godina. I, znaš, ne volim kad te vidim ovakvog.

- Kakvog?

- Dotučenog. Henri se nasmejao.

- Henri, to nije smešno. Don se brine da nisi malo skrenuo s koloseka zbog tog razvoda.

- Reci joj da nisam. Samo sam odlučio da obavim prolećno čišćenje svog života.

Dejv ga je samo tupo gledao. - Pa, ti si stvarno skrenuo. Koristiš izraze kao što je „prolećno čišćenje“.

- Stalno mi govoriš kako se samo žalim a nikad ništa ne uradim povodom toga.

- Mislio sam da pređeš da radiš za neke druge novine, Henri. Ili počneš da se baviš nekim ekstremnim sportom. Šta god može da ti napuni baterije. Nisam mislio da sve oteraš do đavola.

- Nije bilo mnogo toga da se otera do đavola. - Zapravo, sve je bilo iznenađujuće jednostavno. Otišao je do redakcije da pokupi svoje stvari i na brzinu javio Edrijen da mu više neće biti potrebne njene usluge. Zapravo, bilo je još lakše, jer je dobio njenu telefonsku sekretaricu pa čak nije morao ni da razgovara s njom. Nije mu bilo jasno zašto mu je sve to izgledalo tako komplikovano. Na kraju je sve bilo samo pitanje odluke.

- Znaš, niko ne veruje u to - rekao je Dejv iznenada. - Nijednog trena niko nije poverovao u to.

Henri je pokušao da shvati o čemu on to govori. -Poverovao u šta?


222

- U tu priču o preljubi.

- Dobro. Jer ja to nisam uradio.

- Znam da nisi - rekao je Dejv, koji je očito želeo da mu pruži malo podrške. - I branio sam te žestoko pred svima koji su mislili da jesi.

- Zar nisi malopre rekao da niko nije pomislio da jesam?

Dejv je pokušao da se izvuče: - Znaš kakvi su Ijudi. Vole da ogovaraju. Uzgred, mnogi su se kladili na Mendi. Kao na drugu ženu.

- Mendi? Iz odeljenja za marketing? - S njom je izašao nekoliko puta pre nego što je upoznao Džeki, ali to je bilo sasvim nevino. - Za ime boga!

- Ona barem odlično izgleda - Dejv je saosećao s njim. - Mogla je da bude i Džoana iz računovodstva.

Henri nije čak ni poznavao Džoanu iz računovodstva, a kamoli razmišljao o tome da u nekom budućem vremenu završi s njom u krevetu.

- Ipak - rekao je Dejv. - I ti bi se pitao, zar ne? Henri je poželeo da autobus dođe što pre. Bilo koji autobus.

- Kako je Džeki mogla sve to pogrešno da shvati? Očigledno je mislila da si je varao s nekim.

- Ili možda jednostavno laže. Zar ti to nije palo na pamet?

Dejv je delovao zbunjeno. - Džeki mi nikad nije izgledala kao lažov.

- Šta hoćeš da kažeš? Da ja izgledam kao neko ko vara ženu?

- Ne. Samo kažem. Čudi me kako je mogla da dođe na tu ideju.

Kao da Henri nije sebi već postavljao to pitanje. Razjaren, uzeo je svoj privatni i poslovni rokovnik i pogledao sve svoje obaveze tokom cele protekle godine. Tu je, crno na belo, ubeležen svaki sekund njegovog života! Kad nije radio, bio je kod kuće, sa Džeki. U svakom slučaju, kod kuće, a ako nije bio sa Džeki, radio je na svojoj tajnoj kolekciji u radnoj sobi na tavanu. Osim ako nije mislila da bi na brzinu pojebao pro-davačicu u lokalnoj trafici kad ujutru ode da kupi novine, onda zaista ne zna kako da objasni njene optužbe. Onda je ta razjarenost prerasla u zbunjenost i pitao se da li je ikad rekao nešto, nešto sasvim nevino, što bi je nagnalo da pomisli da švrlja okolo. Da li je moguće da je pogrešno protumačila neku reč ili pogled? Ali, ničeg nije mogao da se seti. Na kraju je počeo da se pita da li je slučajno govorio u snu, dozivao nečije ime ili buncao: „Ah, lutko, jebi me!“, što bi ga automatski svrstalo u


223

kategoriju preljubnika. U svakom slučaju, sada je on ispao negativac u toj priči. On, koji nikad nije ni pogledao neku drugu ženu! Dok je Džeki, ta prokleta lažljivica, ispala pravo nevinašce! Zar je tako očajnički želela da se uda za tu barabu Dena da bi mu napakovala bilo šta samo da bi dobila razvod!

Postojala je još jedna mogućnost: da je on bio toliko mrzovoljan, distanciran i nesrećan da je ona izabrala najočigledniji razlog za takvo ponašanje, a to je da je bio u vezi s nekom drugom ženom.

To objašnjenje mu se nije dopalo. Ali se neprestano vraćao na njega. Razmišljao je o njemu, posmatrao ga iz različitih uglova. Tome je dodao prve dve optužbe, a to je da se nije emotivno davao u braku i da nije uče-stvovao u porodičnom životu. Istina je da je on zaista bio zauzet nečim drugim: bavio se sobom i sopstvenom mukom.

Nedavno se usred noći naglo uspravio u krevetu i pomislio: da, to je to. Vreme je da se napokon trgne i unese reda u vlastiti život. Otuda te dramatične životne promene. U tom trenutku osetio je da stvari mogu krenuti samo nabolje.

- Evo mog autobusa - rekao je. Neverovatno, sav je uzbuđen što je stigao autobus. Od sada će učiti kako da uživa u malim stvarima.

Pun elana mahnuo je rukom da ga zaustavi. Henri se već oko sedamnaest godina nije vozio autobusom i pretpostavio je da se ta stvar već odavno modernizovala do te mere da su sada prihvatali kreditne kartice, budući da on nije imao nikakav sitniš kod sebe.

- Kada treba da se vidiš s advokatom?

- Sutra.

- Hoćeš da idem s tobom? - ponudio se Dejv.

- Zašto?

- Hoću da se ponudim da budem svedok. Znaš, svedok odbrane. Zakleću se na bilo kom sudu da koliko ja znam ti nisi imao ništa s Hanom.

- Javiću ti - rekao je Henri dok je ulazio u autobus, držeći u ruci viza kreditnu karticu.

- Niti sa Džoanom - doviknuo je Dejv.

- Zdravo, Dejve.


224

18.

- Hoću da dam otkaz - Leh je rekao Džeki narednog jutra. U poslednjih nedelju dana je zahladnelo, i on je nosio kožnu jaknu preko svoje kolekcije prsluka. Voleo je da zavrne rukave na jakni, tako da je izgledao kao statista iz serije Poroci Majamija. Taj utisak bio je potpun kada se jutros pojavio sav namrgođen. - Šta?

- Radiću do petka, ako je to u redu, a onda odlazim.

Džeki je bila iskreno iznenađena. - Vraćaš se u Poljsku?

- Ne. Radiću u piceriji puno radno vreme. Ponudili su mi posao.

- Pa, da, naravno... samo, mislila sam da ti se sviđa da radiš ovde, Leh.

Leh je slegnuo ramenima. - Sviđa mi se. Ali je bolje da odem.

Džeki je videla da je bio čvrsto rešen da ode. Takođe, i duboko povređen. Šta li se to dogodilo?

- Da li se radi o uslovima rada? - insistirala je. - Jer, ako nisi zadovoljan nečim...

- Uslovi rada su sasvim u redu. Ali sam shvatio da postoji neslaganje ličnosti. S jednom od mojih šefica.

Tome nije bilo potrebno nikakvo dodatno objašnjenje. Međutim, Džeki je bila još više zbunjena.

- Mislila sam da je između tebe i Eme sve u najboljem redu. Rekla mi je da se dosta često viđate otkad sam se ja odselila.

Ema nije rekla ništa slično, ali Leh se složio. - O da. Sada živim tamo.

- Šta? - To je bila vrlo zanimljiva vest. - Leh, pa to je sjajno.

- Nije tu ništa sjajno! - Leh je eksplodirao. - Naredila mi je da ulazim i izlazim iz zgrade na požarni izlaz!

- Oh.

- Ne mogu više da podnesem to kako se ponaša prema meni. Nijedan muškarac ne bi mogao.

Zaista je bio vrlo uzrujan. Ali, Džeki je osetila da bi trebalo da drži Eminu stranu.


225

- Ona je prosto osoba koja ne želi da meša privatni i poslovni život, to je sve.

- Da li zato ne razgovara sa mnom tokom radnog vremena?

- Pa, mislim da to nije ništa lično...

- I ne može čak ni da me pogleda?

- Ponekad ni mene ne gleda.

- Budimo iskreni - rekao je Leh. - Nju zanima samo jedno. Ništa izvan toga nije joj važno.

Bila je to poštena i tačna procena situacije.

- Možda se samo plaši da pokaže šta oseća.

- Ili možda jednostavno ništa ne oseća. Zar ne postoji i ta mogućnost?

Bilo je teško znati šta Ema zaista oseća. Ali Džeki je morala da se složi s Lehom: nije sve bilo kako treba.

- A šta je s tobom, Leh?

- To je jednostavno. Ja sam ludo zaljubljen u nju. Nije očekivala tako otvoren odgovor. Međutim, Leh je vrlo otvoren momak.

Tada se sav raznežio. - Znao sam to gotovo od prvog trenutka. Nikada nisam upoznao nekog poput nje. U pitanju je kombinacija sve te braon boje na površini i sve te strasti koja se krije unutra. Neodoljiva kombinacija.

- Hm - rekla je Džeki. Bilo joj je neprijatno što sluša da neko na taj način govori o njenoj prijateljici. - Da li si pokušao da joj kažeš šta osećaš?

- Uvek pokušavam da joj kažem šta osećam. Ali ona neće da sluša. Samo strgne odeću s mene i natera me ponovo na seks.

- Jasan mi je tvoj problem - Džeki je saosećala s njim. - Ali, možda bi trebalo da pokušaš da razgovaraš o vašoj situaciji izvan spavaće sobe. Možda u restoranu.

- Ne budi smešna - prezrivo je odgovorio Leh. - Znaš da ona ne želi da se pojavljujemo zajedno u javnosti.

- E, to je zaista problem o kome moraš da razgovaraš s njom.

Leha je obuzela malodušnost. - Ne želim da budem zaljubljen u ženu koja me se stidi. Mislim da zaslužujem bolje od toga.

- Naravno! - rekla je Džeki. Zatim se setila kako bi trebalo da zastupa Eminu stranu. - Ali, ne možeš tek tako da odeš, Leh. To se zove predaja.


226

- Onda sam se predao - rekao je Leh i dostojanstveno podigao glavu. - Ja sam zgodan muškarac. Naći ću već neku ženu za sebe.

- Makar mi dozvoli da razgovaram s Emom.

- Ne. Ne želim da neko pokuša da je ubedi u to kako me želi. Trebalo bi sama to da zaključi. - Zatim je podigao nekoliko venaca spremnih za dostavu. Preko njih je pogledao u Džeki. - Sada tačno znam kako se osećaš, Džeki. Zato što si izgubila nekog koga si volela. Tragično, zar ne?

Izašao je i ostavio Džeki u depresivnom raspoloženju. Kad samo pomisli da je poslednjih nekoliko dana bila tako odlučna i sigurna u sebe. Zapravo, bila je puna sebe, a snagu joj je ulivala rešenost da se otarasi svog muža preljubnika (volela je tu reč „preljubnik“).

Napokon je držala Henrija u šaci i, oh bože, kako je to samo prijalo! Nosila je najviše štikle koje je imala i najdrečavije suknje. A Velma se javljala telefonom svakih pola sata i vikala „Povlače se, povlače se!“ Po-slednja tri dana nivo adrenalina bio joj je viši nego ikada.

A evo šta je uradio prokleti Leh. Sada je sve to izgubilo sjaj i odjednom počelo da izgleda tužno, a ona da se oseća kao gubitnik. Iako, tehnički, nikad nije „izgubila“ Henrija. Ona je bila ta koja je otišla.

Iz nekog razloga, to joj nije bila nikakva uteha.

- Da li je otišao? - prosiktala je Ema koja je provirila iz magacina.

- Mislila sam da si izašla na ručak - rekla je Džeki ljutito.

Ema je to ignorisala i rekla: - Da li je zaista dao otkaz?

- Jeste. Izgleda da je u pitanju slučaj neuzvraćene ljubavi.

Kao da je bila pogođena tim rečima, Ema je rekla, u samoodbrani: - Nije mi bilo na kraj pameti da će se on zaljubiti. Od početka sam mu jasno davala do znanja da je u pitanju samo seks, ništa više. - A o tome je svedočio pramen zamršene kose na njenom potiljku. - Mislila sam da je razumeo.

- Kako možeš da znaš šta on razume ako ga uopšte ne slušaš?

- Znaš kakav je Leh. Stalno drami o svojim osećanjima. Ovog meseca sam ja, sledećeg će biti neko drugi.

- Ne slažem se, Ema.

Ema je izgledala pometeno. - Naša veza se nikad ne bi srećno završila. On je dobar momak i seksi je, rekla bih. - Izgledalo je kao da ju je gotovo ubilo to priznanje. - Ali možeš li da zamisliš nas dvoje u ozbilj-noj vezi?


227

- Mislim da biste bili baš sladak par. Tvoje smeđe babačke cipele kraj njegovih belih sjajnih patika.

- Prestani. - Ema je bila zgrožena. - Ah, zašto ne može da bude jednostavno normalan!

- Šta znači normalan?

- Nemoj sad da mudruješ - odvratila je Ema. - I sama znaš da nijedna od naših prijateljica ni u snu ne bi poželela da se zabavlja s muškarcem poput njega.

Tog trenutka začuo se motor Lehovog automobila parkiranog ispred cvećare. Zatim se glasno čuo Brajan Adams kroz otvoren prozor automobila, Leh je očito uključio radio i pojačao ga do daske. Zatim je dao gas i krenuo u oblaku dima i spaljene gume, a kad je prošao pored izloga mahnuo je veselo Džeki i Emi. Za slučaj da su to propustile, pritisnuo je sirenu iz sve snage, i to nekoliko puta, i mahnuo im.

Ema je samo pogledala u Džeki.

Džeki je rekla: - Dobro, nedostaje mu malo... prefinjenosti, ali on je dobar čovek, Ema.

Ema je nervozno odmahivala glavom. - Džeki, to se neće dogoditi, razumeš? Nikada nije trebalo da se dogodi. Sve je ovo poput kratke letnje romanse. A sada je gotovo. - Bila je odlučna. - Najbolje je da ode. Tako će se sve glatko završiti. Ne bi bilo fer da mu dajem lažne nade.

- Za to niko ne može da te optuži.

- Mislim da ne.

- A da li si razmislila o tome šta ćeš sada da radiš po pitanju seksa?

- Ne znam zbog čega si tako mrzovoljna. Donedavno si bila sjajno raspoložena na pomisao da ćeš se otarasiti onog preljubnika.

- Ne možeš očekivati da ću u nedogled da budem toliko uzbuđena - brecnula se Džeki.

- Verovatno si malo nervozna zbog ovoga večeras - Ema je pokušala da je uteši.

- To je zato što nisam debelokožac kao ti.

- Nemoj biti zlobna - rekla je Ema. - Uostalom, Leh i ja smo druga priča. Nismo vereni kao ti i Den.

Na samu tu pomisao Džeki je pripala muka. Dragi, dobri Den, koji ju je spasao na autoputu i pokušao da je ubedi da je on njen vitez u sjajnom šortsu. A ona je dozvolila da bude ubeđena, želela je da bude ubeđena, a


228

verovatno bi i stala pred matičara da joj je Henri bez problema dao razvod. Verovatno bi trebalo da mu se zahvali na tome, iako preko volje. U suprotnom bi možda prekasno shvatila i posmatrala bi svoj život kako se odvija na barskoj stolici u klubu, sa svim tim Fionama.

- Slomiću mu srce - rekla je.

- Gledano s praktične strane, makar će prestati da dolazi ovamo toliko često s kacigom na glavi i da plaši mušterije - primetila je Ema, koja uvek predstavlja stvari dramatičnijim nego što jesu. - Mada nije dolazio već skoro nedelju dana. - Zatim je dodala: - Možda sluti šta mu se sprema. Ako sačekaš još nedelju ili dve, verovatno će i sam odustati.

- Ema! Ako se ti ophodiš prema muškarcima kao da su đubre, to ne znači da i mi ostali činimo isto. Ne, ovo ću završiti kako valja. Naći ćemo se, razgovaraćemo oči u oči, i ja ću mu to pažljivo saopštiti. To je naj-manje što zaslužuje.

- Barem obavi to u restoranu. Tamo neće moći da podivlja od besa.

- Ema, stvarno si najgora.

- Izvolite, monsieur. I mademoiselle - Fabijen im je sipao vino. Zatim se koketno obratio Džeki: - Mada, pretpostavljam da će uskoro biti madam! - Hm, da. Hvala, Fabijene.

- Dugo vas nismo videli. Ali, sigurno ste zauzeti pripremama za venčanje, zar ne? - To je bilo upućeno Denu.

- Hmmm - odgovorio je Den.

Džeki je želela da Fabijen što pre izađe iz tog romantičnog raspoloženja i ostavi ih na miru. Ali on je nastavio da se muva oko njih, otvarao je salvete, predstavljao jelovnik, a sve vreme je tiho coktao jezikom.

- Hvala, Fabijene, u redu je - rekla je napokon, odlučno.

- Ah! - odgovorio je. - Razumem. Želite da budete sami. - Zatim se udaljio s blagim osmehom na licu.

Den i Džeki su se pogledali preko jelovnika koji su držali u rukama. Večeras ne deluje nimalo prijateljski, primetila je Džeki. Namrgođen je. Ipak, prošlo je već nekoliko nedelja kako žive odvojeno. Ona nije odgo-vorila ni na jedan njegov telefonski poziv. Odbila je da ga vidi kad je došao u radnju. Svako bi bio namrgođen.


229

Rekao je, neutralnim glasom: - Čuo sam od Eme, kad sam svratio u radnju, da sada tražiš razvod od Henrija zbog preljube.

- Da. Nameravala sam da ti sama to kažem, ali nisam mislila... - Dobro, mislila je nije važno, budući da je već odlučila da mu da nogu. Ali rekla je: - To je veoma bolno.

Den je podigao jednu obrvu: - Zaista?

- On me je zaista prevario, Dene. - Najverovatnije. Ipak, bilo bi dobro kad bi imala neoboriv dokaz. Nadala se da Den neće pitati šta se dogodilo jer, iz nekog razloga, ta priča o rečima „prelepa, prelepa“ izgovorenim na tavanu počinje da zvuči sve neubedljivije što je češće ponavlja.

Sam pomen Henrijevog imena obično bi razjario Dena, a to veče nije bilo izuzetak. - Kakav ološ! - rekao je. - Govno! Lažov, prevarant, licemer... dobro, postoji reč koju bih upotrebio, ali ne želim to da uradim pred damom.

- Hvala ti, ali ja sam ga već nazivala svim mogućim pogrdnim imenima koja sam ikad čula.

- On ne zaslužuje da bude razveden. To je suviše dobro za njega. Trebalo bi da ga obese za jaja i da tako visi nedelju dana! Ili da ga kastriraju. Dobro, bilo bi dovoljno ako bi ga obesili za jaja.

A onda se iznenada smirio. Nekako suviše brzo. I ona je shvatila da je sav taj bes bio samo odglumljen. Iz pristojnosti.

- Ako želiš, mogu da pošaljem momke ponovo na njega - ponudio je. - Reći ću im da se usredsrede na predeo ispod pojasa.

- To je vrlo lepo od tebe, Dene, ali ne želim da ponovo imaš probleme zbog mene.

- Dobro - rekao je. Tek tako! Kao da nije bila vredna truda. Pre samo mesec dana bilo bi teško sprečiti ga da ne sedne u avion i ode u London da Henriju lično razbije glavu. To što ona namerava da raskine s njim ne znači da njih dvoje nisu još uvek vereni, za ime boga!

- U svakom slučaju, ovako će razvod možda da se završi malo brže.

- Dobro - rekao je. Dobro? To je sve? Nekada bi zaječao od radosti i odmah hteo da je odvede u krevet. Do đavola, šta se ovde dešava?

- Naravno, poznajući Henrija, on će sigurno da se brani - to je bila namerna provokacija, kao kada bi neko prodrmao košnicu s pčelama.

- Verovatno - rekao je Den sasvim ležerno.


230

Sada je već počela da se nervira, iako je znala da mora to da prekine istog trena.

- A zbog toga bi čitava stvar mogla da se odugovlači i da traje mesecima, možda čak i godinama.

- Zar nisi malopre rekla da će se sad možda završiti brže?

Oh, gospodin Matematičar! Gospodin Racionalni! U pravu je što hoće da raskine s njim.

- Dakle, ipak jesi slušao - rekla je sarkastično. -Nisi zadremao ili se od dosade pretvorio u fosil.

Den je napućio usne: - Džeki, šta je s tobom?

- Ništa nije sa mnom. Samo sam očekivala da dođem ovde večeras, da provedem vreme sa svojim verenikom i... da razgovaramo o našim planovima za venčanje!

Blagi bože! Nije očekivala ništa slično. Poslednje što je htela večeras da radi jeste da razgovara o njihovim planovima za venčanje. Da je sve krenulo kako treba, ona bi već raskinula s njim kad stigne predjelo, a pre nego što bi stiglo glavno jelo već bi uveliko otišla. A gledaj sad ovo! Kako iz toga da se izvuče?

- Ali, sada vidim da ti ne želiš da razgovaraš o tome - rekla je glasno. Možda bi mogla da kaže kako ne može više da živi s njegovom apatijom i da tako okrene stvari. Ili da je suviše krupan, ili nešto slično. To bi bilo nisko i neukusno, ali sada nije bila u poziciji da bude izbirljiva.

Preko puta nje, Den je spustio glavu na šake i ispustio prigušen, životinjski krik zbog kojeg su gosti koji su sedeli u bizini pogledali sumnjičavo u njihove tanjire, kao da je hrana bila pokvarena.

- Džeki, ne znam kako to da ti kažem - rekao je. U tom trenu Džeki je sve shvatila. I pre nego što je uspela da se povrati od iznenađenja i šoka, imala je samo jednu goruću misao: mora to da uradi pre njega.

- Dene, ja...

Ali, prokletnik, već je udahnuo vazduh i njegove reči su preklopile njene. - Mislim da treba da raskinemo.

Nažalost, baš u trenutku kad je to izgovarao u restoranu je zavladala jedna od onih avetinjskih tišina, tako da su svi gosti prestali da gledaju u svoje tanjire i pogledali u Džeki. Gotovo da su mogli da se čuju otkucaji njenog srca.


231

Zaustila je da odgovori: „Baš sam to i sama htela da ti kažem!“ ali, na sreću, shvatila je da bi to zvučalo glupo i jadno. Zato ništa nije rekla, samo je nastavila da sedi, ljubičastog lica, ponižena i ostavljena.

Napokon, odgovorila je vedro: - U redu! Nemam ništa protiv! - Zatim se osmehnula i klimnula glavom drugim gostima, tek da im pokaže da njoj to zapravo sasvim odgovara. Čak je napravila tobože tužnu gri-masu jednom paru za susednim stolom, kao malu šalu. A u sebi je ponovila „Glupa kravo!“ najmanje pedeset puta, i pitala se postoji li neko mesto na koje može da ode da joj zašiju usta. A onda, nakon što su se svi radoznali gosti vratili svojim jelima, podigla je jelovnik i rekla: - Ove špagete izgledaju dobro.

- Džeki - rekao je Den mrtav ozbiljan. - Stvarno mi je žao.

- U redu je, Dene. Zaista.

- Nisam hteo da ti to ovako saopštim. Ne na javnom mestu. Ali ti si insistirala na tome da se nađemo u restoranu i...

- Nemoj više da razbijaš glavu oko toga. - Palo joj je na pamet da kaže kako je boli glava i da ode kući. Ali, onda bi izgledalo kao da je uzrujana, a ona ne želi da mu pruži to zadovoljstvo. Ali ni druga opcija - da izdrži tokom čitave večere kao sveže odbačena verenica - nije izgledala mnogo bolje. Glupa kravo, ponovo je rekla sebi.

Da stvar bude još gora, Den je sada postao sav brižan. Nesumnjivo je osetio olakšanje što je obavio prljav posao.

- Jesi li dobro?

- Ja? Jesam. Ah, pogledaj. Imaju lososa, tvoje omiljeno jelo.

- Ne moraš se truditi da budeš hrabra, Džeki. Možeš da odeš do toaleta ako želiš, niko neće primetiti. - Đavola neće! Svi su krajičkom oka posmatrali razvoj drame za njihovim stolom.

- Trenutno nemam potrebu da plačem, Dene. - Uputila mu je osmeh upozorenja. - Ako baš želiš da znaš, više sam iznenađena nego povređena.

Bilo je očigledno da joj nije poverovao. Rekao je: - Pa, da budem iskren, nisam nameravao da raskinem tako direktno. Hteo sam da predložim da odložimo venčanje dok se tvoj razvod ne završi. Ali, budimo iskreni, kakve su šanse da će se to dogoditi u neko skorije vreme? - Na te reči se nasmejao. Kao da je sve bilo u redu! Kao da su sada već stari prijatelji.

- Šta time hoćeš da kažeš? - pitala ga je hladno.


232

- Na šta misliš?

- Ti misliš da ja želim da ostanem u braku s Henrijem?

- Samo hoću da kažem da mi se čini da vas dvoje nikako ne uspevate da se rastavite jedno od drugog.

- To se dešava kad si u braku s nekim, Dene. To je nešto mnogo dublje, jače i otpornije. Nije isto kao kad si samo veren.

Njegov osmeh je nestao. - Pretpostavljam da je trebalo sve to s njim da okončaš potpuno pre osamnaest meseci. Uštedela bi sebi mnogo vremena i muke.

- Potpuno si u pravu - složila se hladno. - Trebalo je. Usledila je duga tišina, a zatim je ona shvatila da ne bi mogla da izdrži celu večeru u ovim okolnostima, i tek što je počela da smišlja neki uverljiv izgovor, Den je iznenada rekao: - Znaš šta, ja ću da krenem. S obzirom na okolnosti.

Ponovo je to uradio!

- Nadam se da je to u redu - dodao je, videvši njeno lice.

- U redu je. Idi.

- Mogu da ostanem ako želiš.

- Idi!

Ustao je. Na sreću, nije je pitao mogu li da ostanu prijatelji. Pozdravio se i dodao: - Srećno s Henrijem.

- Hvala. Ali, sigurna sam da će od sada sve ići glatko.

- Pa, samo nek se nekako završi. Naravno da će se završiti.

Kad je otišao, Džeki je ostala da sedi sama za stolom, uspravna i ponosna, svesna da će ovo od sada biti njena sudbina: da obeduje sama i navikava se na to da je gosti za susednim stolovima sažaljivo posmatraju. Nikad neće imati priliku da poruči jelo za dvoje.

- Fabijene, još vina, molim vas. Htela je da uživa u tome koliko može.

U pet do šest Henri je sedeo preko puta Toma u luksuznoj kancelariji gospodina Najtli-Džonsa. Tom se trudio da drži svoje nerve pod kontrolom. To mu je uglavnom polazilo za rukom, pomislio je Henri, osim kada bi podigao list hartije i kada bi postalo očigledno da mu ruke drhte. Takođe, neprestano je gutao pljuvačku kao da mu je nešto zastalo


233

u grlu. A nešto mu i jeste bilo zastalo u grlu. A čini se da je to bila reč „preljuba“.

- Dobro, očigledno je da vi ostajete pri svojoj tvrdnji da niste počinili... ono što ona kaže da jeste. U ovakvim slučajevima, kada je osnov za razvod... ono što ovde piše, često je navedena i treća strana, ali vidim da u ovom slučaju niko drugi nije naveden. I čini se da je optužba podignuta u okvirima vremenskog ograničenja; budući da vi i gospođa Bol niste živeli zajedno šest meseci posle navodnog događaja, to jest...

Henri ga je posmatrao kako se muči da pronađe odgovarajući eufemizam, ali više nije mogao da izdrži i rekao je: - Preljube. Izgovorite to. Molim vas. Inače ćemo provesti ovde čitav dan.

- Dobro. Uh. Izvinite.

Treba imati na umu da ni Henri nije baš uživao u toj reči. Brzo je shvatio da uz tu reč idu vrlo neprijatne asocijacije. Ljudi nikada ne pomisle na glamur, strast i lepe žene, već zamišljaju jeftine hotelske sobe i prljave male muškarce. Za ime boga, pljačkaši banaka imaju bolji imidž, pa čak i fudbalski huligani ili obesne palikuće.

Ne, preljubnici su najniži nivo. Oni ne bi trebalo da imaju ni pravo glasa. Henri je bio ogorčen zbog toga. Ali ipak, morao je da se navikne na to.

- Možemo li da nastavimo - pitao je resko. Sigurno će zažaliti zbog onoga što će upravo da izgovori. Bez ikakve sumnje. Ali stigao je već tako daleko. Bilo bi šteta da sada odustane.

- Naravno - promucao je Tom, a zatim je sa stola podigao nekakav dosije. Sav crven u licu, prošaputao je izvinjavajući se: - Možda ćete pomisliti da sada nije baš najbolji trenutak za ovo. Ali, to je nešto što sam ja sam napisao. Hteo sam da vas zamolim da to pročitate, kad god nađete minut slobodnog vremena, i da mi date svoje mišljenje. - Pružio ga je Henriju snishodljivo. To nešto je imalo najmanje sto strana i bilo je profesionalno ukoričeno.

Henri ga je uzeo sa zebnjom u srcu. - Bez uvrede, ali ja ne čitam knjige svojih poznanika. Niti rukopise. Niti poslovne planove za novi restoran. Ali, ako vam je potreban agent, biće mi drago da vas upoznam sa svojim. Dobro, svojim bivšim agentom. Zove se Edrijen Džejkobs. Čujem da baš sada traži dobru knjigu o forenzičarima. - Bilo je to najljubaznije što je mogao da kaže.


234

Ali, Tom je delovao uvređeno. - To nije knjiga. To je strategija. Za vaš razvod.

- Šta? - Ta stvar je bila debela poput enciklopedije. - Šta je, do đavola, unutra?

Vidno uzbuđen, Tom je rekao: - Planovi. Pravni argumenti. Istraživanje.

- Istraživanje?

- Ne možete se nadati uspešnom osporavanju tužbe za razvod ako ne obavite detaljno istraživanje. Jer, malo je slučajeva u kojima su ljudi uspešno osporili takvu vrstu tužbe. A za to nam je potrebno istraživanje.

Henri je okrenuo stranu, više iz neke morbidne radoznalosti nego bilo čega drugog. - Tami Vintrop protiv Bernarda Pajka - pročitao je naglas. Zvuče kao likovi iz sapunice. - Mislim da ste mi dali pogrešan dokument.

- Ne, ne - rekao je Tom. - U tom delu se nalazi izbor ranijih sličnih slučajeva. - Dodao je u poverenju - Razvod Pajkovih bio je jedan od naših najtežih slučajeva. Šta sve ta žena nije tražila! Kuću, kola, jahtu, račun u švajcarskoj banci, čak i penziju za sebe. Ali gospodin Najtli-Džons je izveo takvu vratolomiju u sudnici da smo na kraju pobedili, premda su troškovi suđenja na kraju progutali sve osim jahte. A za nju se ispostavilo da je bušna. - Pogledao je preko Henrijevog ramena. - Ako biste okrenuli stranu broj tri, tako je, videćete čitavo poglavlje o sudskim presedanima vezanim za slučajeve slične vašem.

Henri ga je samo ćutke posmatrao.

- Fascinantno štivo - nastavio je Tom. - Mnogo toga zavisi od sudije kojeg vam dodele. I od toga da li je on ustao na levu. Nadajmo se da vaš neće.

Budući da se Henri nije ni osmehnuo, Tom se nervozno trgnuo i užurbano dodao: - A uradio sam i analizu čitavog vašeg slučaja, od onog prvog pisma koje vam je gospođa Bol poslala pre nekoliko meseci. Najbolje je da sve podatke imamo na jednom mestu pre nego što počnemo da planiramo svoju strategiju.

Henri je lagano spustio dosije natrag na sto. - Vidim da ste veliki posao obavili oko ovoga.

- To nisam bio samo ja - rekao je Tom stidljivo. - Pomogla su mi tri pripravnika i jedan stariji partner. Zatim je Ivon, koja sedi napolju, sve prekucala. - Posle kraće pauze dodao je: - Nisam hteo da steknete utisak


235

kako nećete dobiti najbolju odbranu zato što gospodin Najtli-Džons nije ovde.

Henri je napokon uspeo da se osmehne i rekao: - Hvala, Tome. Do sada radite vrlo dobro.

Tom je sav blistao. A od toga se Henri osećao još gore. Ali, ipak, ne može se predomisliti samo zbog nekog advokata početnika koji je napokon izašao ispod šape svog šefa.

- Ipak, ja ne želim da osporavam tužbu.

Bilo je potrebno nekoliko sekundi da se ta informacija slegne. Zatim je senka razočaranja prešla preko Tomovog lica. Žalosno trepćući gledao je svoj dosije i u jednom trenutku je izgledao kao da će zaplakati.

- Mislim da nije u mom interesu da se branim od tih optužbi - rekao je Henri.

- Čak i ako su neistinite?

- One jesu neistinite - rekao je Henri odlučno.

- Ali, ne razumem! - uzviknuo je Tom, kome je razočaranje dalo hrabrost. - Vi se svemu protivite. Baš smo juče razgovarali u kafeteriji da ste vi naš najprotivrečniji klijent.

Istina. Ali tada je imao šta da dobije, razmišljao je Henri. Imao je nekakvu ideju da će otkriti istinu i raspodeliti odgovornost, a i jedno i drugo mu se na kraju obilo o glavu. Ako odluči da se brani od ove tužbe, zar to neće ličiti na očajnički pokušaj da zadrži ženu koja ga više ne želi? Ženu koju je izneverio na način zbog kojeg sada oseća stid.

Od sada će morati da živi s etiketom preljubnika. Ruku na srce, mnogi ljudi su ionako verovali da je to istina.

- Izvinite - rekao je Tomu. - Ali, ja sam završio s ovim. Sada. Danas. Dajte mi da to potpišem, pa idem.

Tom se rastopio u nekakvu baricu na svom stolu. Uspeo je da mu pruži tužbu. Henri je obavio svoju dužnost. Vratio je tužbu natrag.

Ne dižući pogled sa stola, Tom mu je rekao: - Možete da uzmete drugog advokata. Neko od starijih kolega može da preuzme slučaj, ako želite.

- Hej, Tome, šta vam je? Niste vi u pitanju! - Hteo je da ga onako prijateljski udari šakom po ramenu, ali pomislio je da bi ga time oborio na zemlju, pa ga je umesto toga samo blago potapšao po leđima.

- Zovite ih. Recite im da ne želimo više ništa da imamo s njima.


236

Posle tih reči je ustao i izašao iz kancelarije, bez žene, bez agenta, bez karijere i bez ikakvih obaveza. Slobodan kao ptica!

Jebiga, i bez kola. Moraće ponovo da ide kući tim prokletim autobusom.


237

19.

Nova prodavačica u radnji u kojoj je Velma svakog jutra kupovala krofne za doručak već nedelju dana je gleda s gađenjem, kao da joj govori da bi trebalo da uradi nešto po pitanju svog fizičkog izgleda i da ne zauzima toliko prostora u radnji. A Velma je shvatila da je se plaši - te devojke od osamnaest godina! - i sada mora da hoda tri bloka dalje, do radnje u kojoj je niko ne poznaje i u kojoj krofne nisu toliko ukusne. Tog jutra joj se polomila i potpetica na cipeli, i upravo je pokušavala da je zalepi kad se javio Tom Iglton da joj saopšti da se Henri Hart slaže s razvodom.

- Šta? - vrisnula je, sigurna da nešto nije u redu s vezom. Bila je ubeđena da ljudi iz telefonske kompanije to rade namerno kad god ne plati račun na vreme.

- Odlučio je da vašoj klijentkinji da razvod. Velma je pokušala da sakrije iznenađenje i radost.

Baš tog jutra je odlučila da će na kraju morati i sama da angažuje advokata kako bi se izvukla iz tog pravnog košmara u koji je uvukla Džeki Bol. Jedna tužba je dovoljno komplikovana, ali dve! Ti Englezi su strašno naduveni oko ovog slučaja, rekli su da njihov pravosudni sistem nije osmišljen tako da svako može da podnese po nekoliko tužbi za razvod odjednom i kako mu se prohte, i da trenutno razmatraju tek prvu tužbu, koju je Velma zaboravila da povuče. Formalno. Napismeno.

Kada su joj to rekli, Velma je pokušala da upotrebi „pozitivnu konfrontaciju“, onako kako su je naučili na kursu o američkom pravu, ali oni su izgleda bili navikli na konfrontacije svih mogućih vrsta i žestoko su uzvratili napad. Otuda njena potreba tog jutra za krofnama i šest kesica čipsa koje je sakrila u fioku radnog stola, rekavši sebi da će ih pojesti postepeno, jednu na sat. Ni to nije upalilo.

Tog jutra Velma je bila ljuta na čitav svet više nego ikada. Nije čak mogla mnogo ni da uživa u kapitulaciji Henrija Harta. Zašto se gospodin Najtli-Džons nije lično javio telefonom? Da li je ona toliko nevažna da zbog nje ne može da odloži čitanje svoje tričave pošte ili odbranu nekoga optuženog za kršenje autorskih prava na televiziji? Ne,


238

ona će morati da se zadovolji najnižim od najnižih, tim kretenom Tomom.

- Pa, to je baš lepo od njega - zaurlala je u slušalicu. - Pošto je podigao toliku frku oko svega prošle nedelje.

Usledila je kratka, bojažljiva tišina na drugom kraju, a tada je Velma shvatila da bi mogla da izvuče neku korist od toga što mora da razgovara s tim patetičnim Tomom. Zatim je, bez razmišljanja, dodala: - Naravno, očekujemo da se pokriju svi troškovi.

Još jedna zastrašena tišina. Napokon je procedio: - Molim vas, sačekajte samo trenutak.

Čula ga je kako frenetično lista stranice. Prelistavao je dosije. Zatim se čuo tresak - dosije je odleteo na pod, najverovatnije. Uvidevši da bi ovo moglo da potraje, Velma je podigla svoje debele noge u najlon ča-rapama na sto i otvorila još jednu kesicu čipsa.

Naravno, naduvaće svoj honorar sto na sat. Obično klijentima nije naplaćivala ništa slično; na ovo je gledala kao na poziv i smatrala je moralno neispravnim zarađivanje na tuđoj nesreći. Ali, Henri nije njen klijent i sigurno je pun para. Ubaciće tu i druge troškove. Hranu. Benzin. Krofne.

Palo joj je na pamet da bi možda mogla da ode na kraći odmor kad se sve ovo završi. U poslednje vreme je baš neraspoložena. Možda nedelju dana u Škotskoj ili u nekoj skandinavskoj zemlji. Negde gde je hladno, gde može da se pokrije odećom i gde ne mora da ide unaokolo u glupim turističkim šortsevima. Biće sama, naravno, ali to nije ništa novo.

Posle nekoliko minuta on se ponovo oglasio. - Vaša klijentkinja je na samom početku pristala da se svi troškovi podele na dva jednaka dela. Ovde imam pismo.

Velma je bila spremna za to. - Tada nije znala da će morati da snosi troškove za drugu tužbu.

Nema potrebe da mu pominje gužvu koju su dve tužbe napravile na sudu. To će se već nekako razrešiti.

Posle nekoliko trenutaka Tom je oprezno rekao: - Niko je nije prisilio da podnese drugu tužbu.

Velma je ponovo udahnula vazduh punim plućima. - Shvatila je da nema drugog izbora, jer vaš klijent nije hteo da prihvati prvu!

- Ona nije htela da sačeka dvadeset osam dana koliko smo imali da podnesemo naš odgovor.


239

- Kao da bi to nešto promenilo!

- I...

- Nije važno! - Ali...

- Baš me briga!

Tek posle nekoliko sekundi je shvatila da je veza prekinuta. Ta prokleta telefonska kompanija. Prodrmala je telefon, posle čega se nije čuo nikakav signal. Ali, kada je ponovo podigla slušalicu čulo se da je veza slobodna. On je spustio slušalicu. Ta gnjida od čoveka joj je spustila slušalicu.

Nekoliko trenutaka je samo sedela i gledala pred sebe. Zatim je izvukla ruku iz kesice čipsa i okrenula njegov broj.

Kao i obično, ostavili su je da čeka na vezi gotovo puna dva minuta - nije ni čudo da ne može da plati telefonski račun, pa ovo je međunarodni poziv - pre nego što se on napokon javio.

- Ćao! - rekla je.

- Gospođice Marfi - rekao je.

- Hm, čini mi se da se malopre prekinula veza. Nije ništa odgovorio na to.

- Pa, dobro, šta ćemo s tim troškovima?

- Zaboravite. Mi nećemo plaćati troškove - zvučao je iznenađujuće osorno.

- Čak ni deo troškova? - nagovarala ga je Velma. - Znate dobro da je vaš klijent nenormalno bogat.

- Vas se nimalo ne tiču finansije mog klijenta.

- Bla, bla - odgovorila je Velma. Prilično je uživala u ovome. - Kladim se da od njega uzimate čitavo malo bogatstvo.

- Gospođice Marfi...

- Koliko vi, ljudi, uopšte naplaćujete? Stotku?

- O tome ne nameravam da razgovaram s vama.

- Ma, hajde, oboje smo profesionalci. Crpemo iz istog izvora. Dajte mi barem nagoveštaj.

Tom je odvratio zvaničnim glasom: - Neću vam reći koliko naplaćujemo. Ali, u pitanju je daleko veća suma od sto na sat.


240

Velma se nasmejala u neverici. Ti tipovi se stvarno mnogo prave važni. Verovatno jedino mogu da zarade nešto od prodaje nekretnina, kao većina advokata koje je ona poznavala.

- A vi imate groznu naviku da prekidate ljude usred rečenice - rekao joj je.

- Stvarno? - Bila je zapanjena. Na kursu američkog prava nije bilo reči o tome da treba dozvoljavati ljudima da završe rečenice. Nije valjda da se vređa zbog takvih sitnica! - Nego, da se vratimo na moje troškove - rekla je.

- Mislio sam da su u pitanju troškovi vašeg klijenta. Ne vaši.

On očito nije bio spreman na saradnju. Moraće da se obrati nekom ko je iznad njega.

- Želim da razgovaram s gospodinom Janom Najtli-Džonsom - zahtevala je, ponovo povišenim tonom. Njemu neće smetati da neko viče na njega.

- Gospodin Najtli-Džons se penzionisao.

- Molim?

- Za vreme operacije srca je, navodno, uh, imao viziju tunela. I bele svetlosti na kraju tunela. Tada je odlučio da promeni svoj život.

- Moraću, dakle, da se zadovoljim vama? - U tom trenutku kao da je okinula neku dugo neupotrebljavanu koketnu žicu, i naglo je pocrvenela. Da bi ponovo stala na čvrsto tle, zarežala je: - Nisam zadovoljna takvim rešenjem troškova.

- Nisam ni ja.

- Kako ćemo to da rešimo?

- Prekosutra ću biti u Dablinu, poslom. Mogli bismo... da se nađemo. Ako želite, naravno. Ali, možda ste suviše zauzeti. - Nervoza se ponovo vratila.

Sudeći po njenom rokovniku, nije imala nikakvog posla sve do drugog utorka u novembru. Iduće godine.

- Mogla bih da vas uglavim negde - rekla je. Pobogu, pa to je samo poslovni sastanak. Ljudi to stalno rade. Ali, zašto je onda toliko uzbuđena?

On je predložio da se nađu u kafeu u određeno vreme, i baš kada su hteli da završe razgovor, on je rekao: - Sačekajte. Kako izgledate?

- Molim?


241

- Da bih mogao da vas prepoznam.

Morala je brzo da razmišlja. - Držaću novine u ruci.

Nasmejao se. - Sigurno će i svi drugi držati novine.

- Nosiću roze haljinu. - Prokletstvo. Roze haljina je u prljavom vešu. - Crnu. - U tome uvek izgleda mršavije. Ali ipak, veličina 46!

- Ja sam dosta visok - priznao je stidljivo. Fantastično, pomislila je Velma. Još jedna nakaza.

- Koliko visok?

- Metar i devedeset.

- To nije ništa. Ja sam visoka metar i osamdeset. - Možda je bolje da jednostavno kaže istinu. Ne bi mogla ponovo da podnese onaj pogled kakav joj upućuju ljudi kad je prvi put vide a nisu bili blagovremeno upozoreni. - Slušajte - rekla je. - Ja sam velika.

- U redu - rekao je.

- Zaista velika.

- Dobro, u redu, vidimo se prekosutra. - Nije zvučao razočarano.

- Važi - odgovorila je Velma oprezno. - Vidimo se prekosutra.

- Zar to nije sjajna vest? - rekla je Džeki. Najbolja. Kad malo bolje razmisli, možda će večeras da izađe negde da to proslavi.

- Pretpostavljam da jeste - rekla je gospođa Bol neraspoloženo. Ona je još bila u žalosti zbog svega što se dogodilo. Još jedan zet joj je skliznuo kroz prste! Baš u vreme kad treba iščupati sav korov iz leja s cvećem i završiti dopola podignut zid. Moraće da prepusti gospodinu Bolu da ga završi, a njen muž nije u stanju da povuče pravu liniju, pa kako će na kraju izgledati taj zid? Oh, beskrajne brige.

- Ja sam šokirana - izjavila je Mišel sa svoje pozicije na sofi, na kojoj je već bilo uočljivo ulegnuće u obliku njenog dupeta. - Ko bi pomislio tako nešto? Da će se Henri Hart predati tek tako.

To je bila istina. On je kapitulirao. Smrvljen je poput onog keksa od ovsenih pahuljica koji je Mišel žvakala u tom trenutku. A Džeki bi trebalo da bude oduševljena. Slučaj neće ići na sud, neće biti bolnog kopanja po ličnim stvarima. Više neće biti ni odlaganja, a troškovi su sasvim mali. Za oko četiri meseca on će zauvek nestati iz njenog života, a pri tom neće morati čak ni da ga vidi.


242

Loša strana je bila to što je on manje-više priznao preljubu. A ona je već počela da sumnja u istinitost sopstvene optužbe.

Sada više nije bilo sumnje. Podigao je ruke uvis, zar ne?

- U svakom slučaju - rekla je odvažno - sada mogu da nastavim sa svojim planovima.

- Kojim planovima? - pitala je gospođa Bol. - Pa...

- Planova za venčanje više nema.

- To znam.

- Osim ako ne planiraš da nađeš sebi neki stan i da se preseliš. Bojler će nam eksplodirati jer mora da nas snabdeva toplom vodom od jutra do mraka. A vas dve svakog jutra izlazite iz kuće s mokrom kosom! Prehla-dićete se na smrt.

- Sada je najvažnije da nađem stan - rekla je Džeki blago. - I želim da se usredsredim na posao.

Mada danas nije ni otišla na posao. Ali, danas je petak, a ona nije očekivala da će se Velma javiti s tako iznenađujućim novostima, i bilo joj je potrebno malo vremena da se privikne na to. Nažalost, Leh je odlučio da ode i ona je htela da u njegovo ime popiju piće posle posla, ali Ema se verovatno ne bi pojavila i cela situacija bi samo bila neprijatna.

Rekla je gospođi Bol i Mišel, sasvim nepromišljeno: - Razmišljam o tome da otvorim novu prodavnicu Moć cveća.

- Šta? - Gospođa Bol je izgledala još zabrinutija.

- Naravno, moraću prvo da se preračunam, ali i Ema je za to. - Pa, kada Leh ode, biće joj potrebno nešto da radi. Isto važi za Džeki: naporan rad, dugo radno vreme i povremeni izlasci u pab petkom uveče s Emom. Bio je to izazov zbog koga je osetila uzbuđenje. I možda će se jednog dana, kad bude imala četrdeset pet godina, setiti ovog perioda u svom životu i slatko se nasmejati. To valjda neće biti histeričan smeh. I valjda neće dopirati iz neke ludare. Ne, sedeće kraj kamina u kome veselo gori vatra, a oko njenih nogu sedeće čopor lepo vaspitane dece, njene dece nadala se (naravno, do tada će već upoznati nekog koliko-toliko pristojnog), sređivaće račune iz svojih dvanaest prodavnica Moć cveća i pitaće se da li bi trebalo da otvori i međunarodni ogranak. I dok bi lenjo razmišljala o tome koje će ukusno i hranljivo jelo spremiti za večeru, u njenim mislima bi se pojavio Henri. Onda bi se samo zvonko nasmejala, deca bi se okrenula da je pogledaju, upitno i širom otvorenih očiju, a ona bi samo veselo rekla: „Ne obraćajte pažnju na mene. Samo


243

sam se setila nekoga koga sam davno poznavala.“ Kakva glupost. Ali, naravno da to neće reći. Jer do tada će ga već potpuno zaboraviti.

Da, doći će i taj dan. A sada samo želi da ode na sprat, da se izvali na svoj ružičasti krevet za jednu osobu i vrišti.

Nažalost, sada mora da pokaže oduševljenje, pa je zato rekla: - Zar to nije sjajna vest?

Nije morala da se trudi jer je gospođa Bol uopšte nije slušala. Gledala je kroz prozor i nervozno se igrala svojim rajfom. - Ko nam to dolazi u posetu? Nadam se da nisu opet jehovini svedoci.

Teško da su to bili jehovini svedoci, jer je kući polako prilazio novi, veliki mercedes, stroge tamnoplave boje i zatamnjenih prozora, tako da proste narodne mase ne mogu da vire unutra. U sobu je ušao gospodin Bol. On se nije pojavljivao tokom čitave drame o Henriju, niti tokom Mišeline male krize zbog toga što joj je jedan zglob vidno veći od drugog, ali sada je s velikim zanimanjem pogledao kroz prozor i rekao: - To košta otprilike sto dvadeset hiljada.

- Šta? - Gospođa Bol je poskočila, ukrućena od straha. - Šta hoće od nas? - U njenoj glavi prisustvo tog automobila značilo je nevolju; ne bi joj palo na pamet da bi to moglo da bude i nešto dobro. I obično je bila u pravu.

Sada su svi bili kao na iglama, gurali su se da provire kroz zavese dok su kola prilazila pošljunčanom stazom i zaustavila se ispred glavnog ulaza.

U jednom sumanutom trenutku Džeki je prošlo kroz glavu: Henri. A ta pomisao je bila toliko glupa da bi ona snažno porumenela svaki put kada bi se kasnije toga setila. Kao da bi Henri došao ovde, u kuću njene majke, u mercedesu! On čak i ne zna da ona sada živi ovde. On više ništa ne zna o njoj. A i zašto bi? Da moli za oproštaj? Bila je besna na sebe što je uopšte pomislila na to.

Samo je Mišel ostala da leži na kauču, jer je ustajanje za nju bilo suviše veliki napor. Nastavila je da veselo žvaće keks, a gospođa Bol je uhvatila Džeki za ruku i nastavila da komentariše čitav sled događaja.

- Vrata se otvaraju! Neko izlazi. Muškarac. Stariji. Ima elegantne cipele. Nosi odelo. Oh, vrlo lepog kroja, zar ne, Džeki? Doduše, nema mnogo kose. A kakvo mu je samo lice! Kao da je upravo progutao limun. - Nešto joj je palo na pamet. - Pitam se da nije neko iz poreske uprave. Nikada nismo prijavili onih pet stotina evra koje imamo na računu u


244

banci na Ostrvu Man. - Prosiktala je: - Evo ga, stiže. Ne otvaraj vrata, Lari. Pravićemo se da nismo kod kuće.

Mišel se najzad pridigla da i sama pogleda kroz prozor. Izvila je vrat dok je muškarac prilazio kući. - O bože. To je Šljepko.

* * *

Bilo je pet do pet. Ema je rukama poravnala svoju smeđu bluzu, danas nije bila u veselo belom, i poželela je da je stavila malo veću količinu dezodoransa. Ne radi se o tome da je sama bila toliko nervozna, već o tome da je situacija malo neprijatna budući da Leh odlazi. Ipak, ponašaće se profesionalno, kao i uvek. Već mu je pripremila poslednji ček, uključujući i velikodušan bonus, u koverti koju će mu uskoro predati. U drugoj koverti bila je spremljena izuzetno pohvalna preporuka. U trećoj se nalazio lančić i privezak u obliku krsta, koji je on ostavio u posudi za sapun kraj njene kade dok se jutros tuširao, a to je bilo pomalo neprijatno. Ali, nije želela da joj se on javi posle izvesnog vremena i traži svoj privezak. Ne, ovo treba obaviti čisto, koliko je to moguće, za dobrobit svih.

Pokušala je da se usredsredi na venac, ali prsti su joj tog popodneva bili nekako tromi i rezultat je neobično podsećao na polumesec. Moraće da počne ispočetka.

Zazvonilo je malo zvono iznad vrata radnje, ali ona nije podigla pogled. Znala je da je to on jer je, kao i obično, svaki atom njenog tela vrištao: - Hej, Leh je stigao! - Ali, ona je stručnjak za pretvaranje, pa je sa-čekala da on dođe sve do pulta i tek je onda podigla svoju urednu, smeđu glavu i rekla ljubazno: - Leh.

- Ema. - Nosio je naočare za sunce, isti onaj model koji su nosili u Čipsu, pa nije mogla da mu vidi oči, ali joj je njegovo telo govorilo jasno o tome kako se on oseća.

Saosećala je s njim, zaista jeste. Ali, ona tu jednostavno nije mogla ništa da učini.

- Sve je već spremno - rekla je i vrlo poslovno mu pružila tri koverte. - Zamolila bih te još samo da ostaviš svoje ključeve i...

Sačekala je strpljivo dok je on zavukao ruku u džep svojih tesnih farmerki i izvukao svežanj ključeva od cvećare.

- Hvala - rekla je.

- Nemam ključeve od tvog stana - rekao je Leh.


245

- Znam.

- Nisu mi bili potrebni, budući da nikad nisam koristio vrata. Požarni izlaz, i prozor, povremeno.

- Hm, da. - Nema smisla razgovarati o tome. Ne u ovoj fazi. - Džeki te je puno pozdravila i rekla da joj je žao što ne može da bude ovde da te isprati. Izgleda da je jutros došlo do novog razvoja situacije u vezi s nje-nim razvodom. Ali, poželela ti je sve najbolje u budućnosti.

Leh je samo zurio u nju iza svojih tamnih naočara. Situacija je bila vrlo neprijatna. Pa ipak, za koji minut će otići odavde.

- Pa! - rekla je. - Pretpostavljam da ostaje još samo da ti se zahvalim.

- Za moje usluge.

- To je bilo nisko.

- Možda ja govorim niske reči zato što si me ti naterala da se osećam tako.

Uzdahnula je. - Nadala sam se da ćemo se prijateljski rastati.

- To je laž. Nadaš se da ću otići i da me više nikad u životu nećeš videti. Naći ćeš nekog drugog momka da ti bude igračka u krevetu, i nećeš više nijednom pomisliti na mene.

- To nije istina! - U svakom slučaju on nije bio njena igračka; stariji je od nje. A hoće pomišljati na njega; i svaki put će osetiti jezu i pitaće se gde joj je, kog đavola, pamet bila.

On je skinuo naočare i otkrio par izmučenih očiju uokvirenih tamnim podočnjacima. - Prošle noći si ležala kraj mene u krevetu i ja sam te posmatrao kako spavaš i pitao sam se da li išta osećaš prema meni? Ima li truna nekog osećanja prema meni? Da li sam ja, Leh, samo slučajno tu, premda bi na mom mestu isto tako mogao da bude neki Hoze, ili Andreas, ili Vladi-mir? - dosledan svom poreklu, dao je celoj situaciji međunarodni značaj.

Usledila je kraća pauza, a onda je Ema rekla: - Ne znam šta da ti kažem, Leh.

- Nešto zbog čega ću odlučiti da ostanem.

Ema je oklevala. I oklevala. A Leh je napokon stavio tri koverte u svoj džep i krenuo prema vratima.

- Zbogom - rekao je.

Ona je ponovo dohvatila venac. Čula je kako se koraci udaljavaju, zatim je čula kako se otvaraju vrata, kako je pozvonilo malo zvonce


246

iznad njih, i kao da je taj zvuk probudio neki delić njenog mozga jer je u tom trenutku bacila venac u stranu i povikala: - Leh!

On se okrenuo: - Ema?

Poletela je prema njemu, skočila na njega, pritisnula njegovo telo uz vrata i počeli su divlje i strasno da se ljube, dok je zvonce veselo zvonilo iznad njihovih glava.

- Hajdemo u magacin - Ema je dahtala. Mirisao je fantastično, miris znoja pomešan s nekom jeftinom kolonjskom vodom.

- Šta?

- Možemo da legnemo na one dalije koje su jutros stigle.

On je zastao. - U magacinu, gde nas niko neće videti?

- Pa, sigurno je da ne možemo to da uradimo ovde na pultu. Moramo imati obzira prema svojim mušterijama, Leh, to su uglavnom stariji ljudi.

Odgurnuo ju je. - Ne mogu da verujem! Ništa se nije promenilo.

- Leh, molim te...

Ali, on je otišao. Tek tako. Kroz prozor je mogla da ga vidi kako ulazi u svoja praistorijska kola. Polako je prošao pored izloga i namerno gledao na drugu stranu. Kao za inat, u tom trenutku je odjeknuo prasak iz auspuha. Zatim je nestao.

Ema se vratila svom vencu i nastavila automatski da radi. Nije ni primetila, a ni marila zbog toga što je njena smeđa bluza bila raskopčana do pojasa.

Sudija Džerard Forčun je rekao da nikad nije probao ukusniju lenju pitu od one koju je pravila njegova majka sve dok nije probao ovu koju je napravila gospođa Bol.

- Ne želim da slušam ništa više o tome - rekla mu je strogo, iako su joj se obrazi zarumeneli, a njen rajf se malo nagnuo u stranu. - Došli ste ovde da razgovaramo o budućnosti moje ćerke, a ne o mojoj lenjoj piti.

- Potpuno ste u pravu - rekao je blago i krišom pogledao u Mišel, koja je sedela za stolom preko puta njega.

- Zašto me tako gledaš? - pitala je Mišel. - Zar ne možeš da me prepoznaš obučenu?

- Mišel! - uzviknula je gospođa Bol. On je možda star i odrtaveo, ali je ipak sudija.


247

- Istina je. Od kada je ušao u kuću posmatra me nekakvim odvratnim pogledom. Pa, nemaš sreće, jer ne planiram da ti se ponovo naguzim, kapiraš? Jednom je bilo dovoljno loše.

Gospođa Bol je izgledala kao da će se svakog trenutka onesvestiti. Džeki ih je posmatrala s interesovanjem. To je barem uspelo da joj skrene misli s činjenice da je Henri indirektno priznao da je spavao s drugom ženom. Ili s više njih. Ko zna? Možda bi ga trebalo upoznati sa sudijom. Njih dvojica imaju mnogo toga zajedničkog.

Gospodin Bol se obratio sudiji: - Koliko benzina troši vaš auto na sto kilometara?

- Nije mi jasno šta tražiš ovde? - rekla je Mišel. - Osim ako ne nameravaš da mi baciš još novca u lice, ne bi li me potkupio. - Zatim je dodala: - A tome se ne bih protivila.

Sudija je izgledao iskreno uvređen, njegov crveni nos je podrhtavao od jeda. - Sigurno da nisam!

- Šta je onda razlog? Možda ponovo da mi zapretiš? Imaš li neki sudski nalog u džepu kojim hoćeš da me zaplašiš?

- O čemu se radi? - gospođa Bol je šapnula Džeki. - Nadam se da to nije nepristojno.

Sudija je rekao: - Mišel, imaš veoma loše mišljenje o meni.

- Pa, zar vas to čudi? - gospođa Bol je prešla u napad. - Niste odgovorili ni na jedan njen telefonski poziv! Ja sam vam čak poslala snimak beba s ultrazvuka, u nadi da će to probuditi vašu savest!

- Mama! - Mišel je bila zapanjena.

- Pa, neko je morao nešto da preduzme da bi se ova stvar razrešila - rekla je gospođa Bol i pogledala u gospodina Bola tražeći njegovu podršku. Ali on je nastavio da gleda kroz prozor u mercedes. Gospođa Bol će još jednom morati sve da obavi sama, pa je to i učinila. - Mislim da dugujete Mišel neke odgovore. Vi niste prvi muškarac s kojim je ona spavala i nećete biti ni poslednji, ali ja joj verujem kada kaže da su ta deca vaša, i mislim da ćete ispasti najobičnija kukavica i podlac ukoliko ne preuzmete odgovornost za njih! - Rajf joj je spao s glave i završio u tanjiru s lenjom pitom, što je za trenutak prekinulo njen govor, ali ona nije gubila odlučnost, premda je ulagala napor da ne počne da zeva. U stresnim situacijama bila je mnogo umornija nego inače.


248

Neverovatno, ali njene reči kao da su pogodile sudiju. - Ja sam to hteo. Kunem se bogom da sam to hteo. Ali ja sam oženjen čovek, i pri tom čovek zakona. Siguran sam da razumete moju situaciju?

- Gomila gluposti - rekla je Mišel i uzela još jedan keks. - U svakom slučaju, rekao si šta si imao i olakšao si svoju savest. Sada se lepo vrati u svoj veliki auto, a ja ću ti javiti kad se deca budu rodila. I nemoj da zabo-raviš da mi pošalješ ček svakog meseca.

- Kao da mu je spušten malo zadnji deo - primetio je gospodin Bol gledajući u sudijin auto. - Kada ste poslednji put proverili zadnje gume?

- Voleo bih da razgovaram s Mišel nasamo, ako nemate ništa protiv - rekao je sudija, a njegova netrpeljivost prema porodici Bol bila je već očigledna.

Ali, gospođa Bol je samo prekrstila ruke. - Ne želim da vas ostavim samog s mojom ćerkom. Pogledajte šta se dogodilo kada ste prošli put ostali sami s njom.

- Moramo da razgovaramo nasamo - preklinjao je sudija Mišel. - Da razgovaramo o budućnosti naše dece.

Mišel je napokon rekla: - Oh, u redu. Ali, Džeki neka ostane. Ona je usred razvoda i besna je kao ris, zar ne, Džeki?

Džeki nije znala sasvim tačno kako se oseća u tom trenutku, ali je zarežala u pravcu sudije, tek toliko da ne izneveri sestru.

On se trgnuo i nervozno prešao jezikom preko usne. Stvarno, kako je Mišel mogla da spava s tim čovekom? Mora da je uzela duplo veću dozu droge nego inače.

Gospodin Bol je nepristojno brzo napustio sobu. Gospođa Bol je na izlasku glasno šapnula Džeki: - Budno pazi na njegove ruke. Ako ti izađu iz vidnog polja, viči.

Situacija je bila vrlo neprijatna dok je Džeki sedela između Mišel i sudije kao nekakav medijator. A to je bilo prilično smešno kad se uzme u obzir kako je vešto ona upravljala svojim životom u poslednjih nekoliko meseci. Ipak, namestila je svoju najozbiljniju grimasu i nije reagovala kad ju je Mišel šutnula ispod stola.

Sudija je počeo da govori, sumornim glasom, kao da je sve već unapred uvežbao: - Mišel, suprotno onome šta ti misliš, došao sam da ti saopštim da se osećam užasno zbog svega što se dogodilo. Svestan sam da sam pobegao od odgovornosti. Zapravo, poneo sam se gnusno! - Osetio je da ga Džeki posmatra. - Ja sam sudija, mogu da koristim takve


249

reči. - Zatim je pogledao Mišel, molećivo - A danas sam došao da se iskupim za to.

Mišel je malo razmislila. - O kojoj sumi govorimo?

- Ne govorim o novcu, Mišel. Hoću da kažem da želim da budem pravi otac ovom detetu.

- Deci - ispravila ga je Mišel.

- Da, izvini. U finansijskom, emocionalnom, praktičnom, u svakom smislu! Spreman sam da potpuno promenim svoj život radi deteta, ovaj, dece.

Sve je to zvučalo neverovatno. Ali Džeki ništa nije rekla. Zaslužio je da ga smatraju nevinim dok se ne dokaže da je kriv. Očigledno je morao o mnogo čemu da razmisli.

Mišel je, izgleda, delila njen skepticizam, jer je rekla: - U čemu je štos?

- Ovo nije nikakav štos - branio se sudija. - Zašto misliš da je tako čudno to što želim da budem otac svojoj deci?

- Verovatno zato što ih već imaš četvoro - rekla je Mišel.

- Svi su već odrasli - rekao je i odmahnuo rukom. - U svakom slučaju, nijedno od njih mi se ne sviđa. Ali s tobom, Mišel, imam osećaj kao da sam dobio drugu šansu. Da ovog puta sve uradim kako treba.

- Opa - odgovorila je Mišel. - Ne postoji ništa „sa mnom“. Ne postojimo mi.

- Naravno - sudija se odmah ispravio. - Običan lapsus. Ali, ti si majka mog deteta. Dece. I kao takva zaslužuješ poštovanje kakvo do sada nisi dobila. - Zakikotao se. - Mislim, pogledaj se samo! Sva cvetaš! Te prelepe bebe spokojno rastu unutra!

- Bez dodira - brecnula se Mišel. - A šta je s tvojom reputacijom? Kao čovek zakona? Ne smeta ti to što će te svi ismevati u palati pravde?

Sudija je stoički odgovorio: - Jasno mi je da će to baciti blagu senku na moj ugled. Koja je do danas ostala besprekorna, moram da napomenem.

- To je zato što te nikad do sada nisu uhvatili. A šta je s tvojom ženom? Kako ona podnosi sve ovo?

- Naravno, za nju je to bilo... iznenađenje. Ali, razgovarali smo o svemu i ona je puna razumevanja. Slaže se da bi trebalo da učestvujem u ovome.

- Mora da je svetica - odgovorila je Mišel drsko.


250

- Pokušavam da preuzmem odgovornost, Mišel. Ja nisam ološ. Mislio sam da ćeš oberučke prihvatiti ovu ponudu. Za godinu dana možemo da nađemo dadilju za decu, a ti bi mogla da se vratiš na fakultet.

U odsustvu gospođe Bol, Džeki je osetila dužnost da ga obavesti: - Znate, ostalo joj je još samo godinu dana.

- Baš tako! - rekao je sudija. - Znaš, to sve ima smisla, Mišel. Dozvoli mi da učestvujem, i ja ću sve platiti! Bejbisiterku. Privatnu dadilju. Šta god hoćeš.

- A šta ja treba da učinim za uzvrat? - pitala je Mišel podozrivo. - Jer, možeš da zaboraviš na seks. To mogu odmah da ti kažem.

Sudija je nestrpljivo uzdahnuo. - Ovo činim zbog dece, Mišel. To je sve. Želim da budem deo njihovog života.

Mišel je pogledala u Džeki. Džeki je slegnula ramenima. Ne mogu da krive čoveka što želi da učini pravu stvar za svoju decu. A Mišel bi ispala sebična i nepromišljena ako bi pokušala da mu uskrati njegova prava.

- U redu - rekla je.

- Oh, hvala ti! Hvala ti. Ne znaš koliko mi ovo znači.

- Čekaj malo. Napravićemo ugovor. O pravu na posete, finansijskim detaljima i sličnom.

Sudijino raspoloženje je splasnulo. - Zar mora sve da bude tako kruto i formalno? - Zatim je dodao, nekako previše prisno: - Ipak ćemo nas dvoje uskoro postati mama i tata.

- Šta tačno imaš na umu? - pitala je Mišel.

- Mislim da bi trebalo da provodim više vremena s tobom za vreme trudnoće. Da te podržim. I da malo bolje upoznam bebe. Mogao bih čak da ostanem ovde večeras.

- Ovde? - Mišel ga je zapanjeno pogledala.

- Spavao bih na sofi. Ako nemaš ništa protiv. Osećam da sam već mnogo propustio od ove trudnoće.

Mišel je prostrelila Džeki pogledom kojim kao da se pita da li je on poludeo. Ili je nešto drugo u pitanju. Ali šta?

Gospodin Bol je bio taj koji je naposletku rasvetlio čitavu situaciju tako što je pristojno pokucao na prozor i veselo ušao unutra. - Dobre vesti. Sve je u redu s vašim gumama. Zadnji deo je spušten pod težinom svih onih kofera na zadnjem sedištu.


251

Mišel se naglo okrenula prema sudiji koji je istog trenutka prebledeo. - Izbacila te je iz kuće, zar ne? Tvoja žena.

- Nije to...

- Spakovala ti je kofere i izbacila te napolje.

- Ne bih to tako rekao...

- I dopuzao si dovde da proveriš hoćeš li slučajno imati više sreće sa mnom? Sve ovo nema nikakve veze s bebama!

- Ima! Delimično. Želim da učestvujem u njihovim životima!

Ali Mišel je samo odmahnula rukom. - Dozvoliću ti da ih vidiš kad se rode. A sada, kupi prnje i odlazi.

- Ali, nemam gde da odem! Svidelo se to tebi ili ne, ti si u ovom sosu zajedno sa mnom.

- Ne, nisam. Sama se snalazim sasvim dobro. Sada je već sasvim odbacio masku pristojnog i odgovornog čoveka. - Za sve si ti kriva! Da me nisi zvala telefonom bez prestanka i da mi tvoja nasrtljiva majka nije poslala one snimke, koje je otvorila moja žena, uzgred budi rečeno. Zar nisi mogla da me ostaviš na miru?

Džeki i Mišel su se pogledale užasnute i zapanjene. Taj čovek je zaista bio na ivici nerava. Ili je jednostavno bio kreten, što je verovatnije.

- Trebalo je odmah da te tužim! Ta deca verovatno uopšte nisu moja! Ah, tvoja reputacija je poznata svima u palati pravde. Hoćeš da znaš kako te zovu?

- Ne pred decom - upozorila ga je Mišel i uhvatila se rukom za stomak.

- Izvini - rekao je. - Ali, zar misliš da ćeš se nekažnjeno izvući iz ovoga? - Pravo je čudo kako je to smislio. - Dok je moja reputacija uništena? Ja moram da se pojavim tamo u ponedeljak ujutru i donosim presude za razne kriminalce i svakojak ološ! Kako očekuješ da obavljam taj posao valjano dok mi ova prljava afera visi nad glavom?

S vrata se začuo glas: - Zamolio bih vas da sada odete.

Svi su se okrenuli. Tamo je stajao gospodin Bol s električnom bušilicom u ruci. Mora da je sve čuo kroz prozor i da se jednom, za promenu, uzbudio. Uperio je bušilicu u sudiju i pritisnuo dugme. Čulo se preteće zujanje dok je burgija oštro bušila rupu u vazduhu.

Sudija se nervozno nasmejao. - Za ime boga...


252

- Ne prisiljavajte me da upotrebim ovo - prekinuo ga je gospodin Bol tihim glasom.

To je postiglo željeni cilj. Sudija se okrenuo prema Mišel, ali je shvatio da je već izgubio svaku mogućnost za dalji razgovor. Zgrabio je svoj kaput i ključeve od kola i, bacivši poslednji ljutiti pogled oko sebe, otišao do vrata. Pažljivo je prošao pored gospodina Bola. Nekoliko sekundi kasnije čuli su kako se pali motor i kako mercedes glasno odlazi niz pošljunčani prilazni put. Gospodin Bol je spustio bušilicu tek kad su čuli da je automobil otišao niz ulicu.

Gospođa Bol je uletela iz kuhinje. - Šta radiš s tim? - pitala je gospodina Bola. - I gde je sudija?

Gospodin Bol joj ništa nije objasnio. Jednostavno je pritisnuo sigurnosni prekidač na bušilici, nekako stidljivo salutirao Mišel, a zatim otišao.

Posle te celodnevne drame, Džeki je u deset sati otišla u krevet, gde je ležala i gledala u tavanicu. Zahvaljujući sudiji i Henriju, osetila je da ima pravo da o muškarcima uopšte razmišlja na veoma ružan način. Ali o sudiji nije mogla da razmišlja dugo, pa je tako počela da razmišlja o Henriju. Opet.

Morala je da prizna: Henri ju je ponovo pobedio. Izvukao joj je tepih ispod nogu i sada se verovatno negde slatko smeje. Dao joj je razvod, u redu, ali na takav način da ona nije mogla da ima osećaj nekakvog razre-šenja. (Nasmejao bi se još glasnije na reč „razrešenje“. Često ju je optuživao da je suviše pod uticajem dnevnih televizijskih emisija.) Pitala se da li je to planirao od početka. Ne, delovalo je suviše pokvareno, ali od njega je ništa ne bi iznenadilo. Ništa!

I evo je sada: ispumpana kao balon, pobeđena i, da, ponovo prevarena. Uskraćeno joj je njenih pet minuta u sudnici gde je očekivala da će se napokon suočiti s njim, ispitati ga, svašta mu reći i pljunuti ga, iako ju je Velma upozorila da joj neće biti dozvoljeno da učini ništa od toga. Ipak, barem bi imala priliku da ga pogleda u oči i stavi mu do znanja šta misli o njemu.

On je, zapravo, kukavica. Osporavao je razvod kad je to njemu odgovaralo, ali mu je ponestalo hrabrosti kada su se njegove pogreške našle pod lupom. Tada je samo podvio rep i pobegao.


253

Pa, neće mu to dozvoliti. Ne posle svega. Ona će dobiti svoj razvod, ali će mu pre toga pokazati svoga boga.

Zbacila je jorgan sa sebe. Svi su već otišli u krevet, osim gospođe Bol, koja je u spavaćici šetala po bašti. Njen poslednji izum bio je da sluša sovu ne bi li je njen huk eventualno uspavao.

Džeki je ogrnula kućnu haljinu i sišla u prizemlje. Racionalni deo nje upozoravao ju je da to ne čini, ali ga je ona ignorisala. Isti taj racionalni deo joj je rekao i da zaboravi na divlju strast i instinkte i uda se za Dena, pa evo kako se to završilo. Od sada može da donosi odluke o svom životu i oslanjajući se na televizijski horoskop. Ili na prognozu vremena, isto će joj biti.

Kada je sišla, nečujno je zaključala zadnja vrata kuće, budući da je gospođa Bol imala običaj da uđe u najnezgodnijem trenutku. Zatim je pokušala da iskopa neko žestoko piće koje bi je osnažilo, ali nije našla ni-šta osim supe iz kesice, pa se tako na kraju smestila kraj telefona sa šoljom vrele supe od povrća. Ako se uključi telefonska sekretarica, spustiće slušalicu, odlučila je. Izliti sav otrov u sekretaricu ne bi joj donelo ni blizu toliko zadovoljstva kao kad bi mu ga sasula u lice.

Okrenula je njegov broj. Otkrila je da nije ni najmanje nervozna. Bila je smirena i ljuta, i želela je odgovore.

Telefon je zvonio i zvonio. Tipično. Neće dobiti ni njega ni njegovu sekretaricu. Njen jed je počeo da gubi oštricu. Samo još jedan trenutak i potpuno će izgubiti odlučnost.

A onda, napokon: - Halo? - Henri je dahtao.

- Henri? Džeki ovde. - Oh.

- Nadam se da ne zovem u nezgodno vreme. - Verovatno ga je prekinula usred tucanja.

- Ne, ne. Samo što sam sišao s tavana. Bio sam u radnoj sobi.

U radnoj sobi! Nije mogla da veruje da je to rekao. Vratio se na mesto zločina. Da li je to namerno želeo da je isprovocira?

Rekla je ledenim glasom: - Advokatica mi je rekla da ne nameravaš da podnosiš protivtužbu.

- Tako je - odgovorio je. - Nadam se da si sad srećna.

Srećna? Zar taj čovek nema nikakvih osećanja? Zar nikakva ljudska emocija ne postoji u njemu? Možda on misli da svi funkcionišu na isti izopačen način kao i on.


254

- Iskreno, ne - odgovorila je. - Nisam.

I on je zvučao ljutito. - Znaš šta, Džeki? Ni najmanje me ne zanima da slušam o tvojoj nesreći. Dobićeš svoj razvod, kako god budeš odlučila da ga tražiš, i sada si slobodna da se udaš za tu barabu od svog momka. U čemu je onda problem?

- Kako to misliš, kako god budem odlučila da ga tražim? Ja se samo pozivam na činjenice!

- Kakve činjenice? - rekao je zajedljivo. - Koliko mi je poznato, nisi se pozvala ni na jednu jedinu činjenicu.

- Uobičajene činjenice kada je u pitanju preljuba! Činjenica da si ti... stavio svog đoku tamo gde nisi smeo!

Bio je iznenađen. Zatim je rekao: - Nisam siguran kako da odgovorim na to. Osim da izjavim da za sve to vreme tokom kojeg sam smatrao da sam u braku s tobom - sve do one večeri kada si iznenada nestala, na našu godišnjicu - nisam spavao ni sa kim drugim.

Iznenadilo ju je kad ga je čula kako to otvoreno poriče. Bila je već manje sigurna kada je rekla: - Henri, zar ti stvarno misliš da sam ja glupa?

- Ne - odgovorio je. - Samo sam prilično zbunjen, Džeki. Ne znam zašto me zoveš ako si već toliko ubeđena da sam to uradio.

- To si priznao u odgovoru za razvod!

- Samo sam ti dao razvod. Ništa nisam priznao. Dakle, on to zapravo ne poriče. Samo izvrdava da kaže istinu, kao i obično.

Rekla je: - Znaš, pozvala sam te u nadi da ćeš, barem jednom u životu, biti iskren prema meni. Ali sada mi je jasno da se to neće dogoditi.

- Dakle, tragaš za istinom? - Podsmehnuo se. - Pre samo mesec dana nisi htela ni da čuješ šta je istina, sećaš se? Htela si samo da me se što brže otarasiš da bi mogla ponovo da se udaš!

Nije htela da mu kaže da se situacija s Denom promenila; bilo je to suviše neprijatno. I nije htela da mu otkrije svoje lične razloge zašto ga je pozvala, jer je sigurna da bi u tom slučaju upotrebila reč „razrešenje“, i da bi on na to prasnuo u smeh. - Pa, sada tragam za istinom - rekla je. - I ne razumem zašto ti je tako teško da kažeš istinu. Ovde nije u pitanju nekakvo takmičenje. Oboje znamo savršeno dobro da je među nama sve gotovo. Zašto onda ne možemo da se ponašamo kao odrasli ljudi?


255

- Ja sam savršeno spreman da se ponašam odraslo - rekao je. - Ali ne nameravan da priznam nešto što nisam učinio. Mora da se šališ.

To ju je ponovo razbesnelo. Čak ni sada ne prestaje da igra igre; čak ni kada ona ima neoborive dokaze. - Sve sam čula te večeri, Henri. Čula sam te kako razgovaraš s njom.

Usledila je duga pauza. Bilo mu je jasno da više ne može da blefira.

Ipak je rekao: - S kim?

- Znaš savršeno dobro s kim! - Iako ona sama to nije znala. - Čula sam te kako razgovaraš telefonom u svojoj radnoj sobi na spratu. Šaputao si nešto, a onda si joj rekao: „Prelepa si. Prelepa.“ Dva puta, hoću da kažem. Čula sam te rođenim ušima, Henri!

Usledila je još jedna pauza. Pokušavao je da sve to složi u svojoj glavi. I sve se uklapalo. Suviše ga je dobro poznavala.

- Razumem - rekao je napokon. Samo to. Nije dalje poricao niti glumio iznenađenje. Kao da je podigao belu zastavu.

Iznenadio je snažan bol koji je osetila u stomaku. - Zar je to sve što imaš da kažeš? - Bez izvinjenja, bez kajanja? Nije ni pokušao da smisli neki izgovor i završi ovaj razgovor, čime bi pokazao da mu je neprijatno zbog svega.

Rekao je: - Ništa, osim što telefon u radnoj sobi ne radi još od onog dana kad sam ga bacio o zid, sećaš se? - Šta?

- Šta misliš, zašto stojim ovde u predsoblju i smrzavam se?

Oklevala je za trenutak. Kao da joj je neko izmakao tlo pod nogama. - Onda si razgovarao na mobilni!

- I šta sam tačno rekao? - Vidi ti njega! Više ga zanimaju prljavi detalji nego to kako se ona osećala.

- Nije važno - rekla je.

- Do đavola, jeste važno. Radi se o mojoj reputaciji. I nisam rekao „prelepa, prelepa“; rekao sam „prelepo lepa“. Barem me pravilno citiraj.

U trenutku joj je sve bilo jasno: sve što nije valjalo u njihovom braku. Njegova reputacija, koja je uvek imala zasebno mesto za trpezarijskim stolom, bila je samo jedna od tih stvari.

- Nisi pošao za mnom kad sam otišla - rekla mu je.

- Nisi se čak ni javio da proveriš jesam li živa!

Usledila je tišina na drugom kraju. - Znam. Žao mi je, Džeki.

- I meni je. Zbogom, Henri.


256

- Džeki, čekaj. Moramo da raščistimo ovo. Mogu sve da ti objasnim.

- Zašto? To ionako ne bi ništa promenilo, zar ne?

- Spustila je slušalicu.

Posle nekoliko sekundi čulo se kucanje na prozor kuhinje. Ustala je i otključala zadnja vrata. Gospođa Bol, sva modra od hladnoće, ušla je unutra.

- Ne obraćaj pažnju na mene, samo sam došla po džemper.

Mora da je znala da se nešto dogodilo, jer je ostala da stoji još minut na vratima.

- Hajde da prošetamo nekoliko krugova po bašti. Ako budemo bile dovoljno tihe, možda ćemo imati sreće sa sovom. Mnogo bi ti značilo kad bi se barem jedne noći dobro naspavala.

Džeki ju je pogledala i osmehnula se. - Znaš šta, mislim da si u pravu.

Uhvatila je gospođu Bol pod ruku i zajedno su izašle.

Nedelju dana kasnije u cvećaru je, na Džekino ime, stigao novi broj Glouba. Sa zebnjom u srcu otvorila je deo s malim oglasima.

Ti si savršeno savršena

A ja, priznajem, daleko od toga

Ti si divno divna

Nešto što tek treba da nađem

Ti si prelepo lepa

Tako daleko ispred mene

Ti si veličanstveno veličanstvena

... i neverovatno moja.

I na kraju: Za Džeki, za našu prvu godišnjicu braka.


257

20.

- Želim da poručim venac - rekla je žena preko telefona. - Naravno - odgovorila je Džeki, glasom punim saosećanja. - Venci su naša specijalnost. - Ipak, nije mogla da se uzdrži i uputila je Emi razdragan osmeh. Njihova prva mušterija! Rekla je ženi: - A budući da smo baš jutros otvorili ovu prodavnicu, dostava će biti besplatna.

Kad malo bolje razmisli, možda je trebalo tu vrstu promocije da ostavi za sledeću mušteriju; nekako je neukusno kad je u pitanju žalost.

Međutim, žena je bila oduševljena. - Hvala! Preporučiću vas svim mojim prijateljima.

- To je ljubazno od vas - rekla je Džeki skromno. Uzela je olovku i notes i pitala primereno ozbiljnim glasom: - Kakvu vrstu cvetnog aranžmana imate u vidu? Mi pravimo veoma lepe i ne mnogo skupe vence od karanfila i belih ruža; zatim imamo specijalni buket, nešto skuplji, ali u pitanju je divna kombinacija ljiljana, hrizantema i zevalica.

Bio je to aranžman koji je spadao u njenu liniju „za posebne prilike“, a koji je ona privatno zvala Dakle, preminuo si, ali pošto Ema, naravno, nije imala nimalo smisla za humor, insistirala je da ga zovu memorijal-nim vencem, što je bilo, najblaže rečeno, neoriginalno.

- Uzeću specijalni - odlučila je žena. - Ne pitam za cenu.

Preminuli je sigurno neko od njenih bliskih rođaka, pa je Džeki pojačala svoj saosećajni ton.

- Naravno. - Dobacila je Emi, šapatom: - Specijalni.

Ema se odmah bacila na posao, razletela se po radnji u oblaku braon boje. Sve što je nosila poslednjih dana bilo je surovo braon. Čovek bi pomislio da je i sama u žalosti.

Džeki je uzela olovku i notes i pitala ženu: - Želite li da napišemo i poruku uz venac?

- Da, molim vas. Možete li da napišete: „Volela bih da si mrtav“ ?

Džekina ruka se skamenila. Sjajno - luda žena. To je loš znak, na njihov prvi dan.

- On će već znati od koga je - dodala je žena živahnim glasom.


258

Bilo je to iskušenje; očajnički im je bilo potrebno da posao krene, a jedan dobar venac pomogao bi im da se pročuju.

Ali, prokletstvo, nije mogla. Savest joj ne bi dozvolila. I zato je rekla ženi, sa žaljenjem: - Znate, mi ne isporučujemo vence ljudima koji nisu klinički mrtvi.

Ema je istog trena ostavila posao i naslonila se na pult.

- Zaista? - žena kao da je bila zapanjena.

- Zaista.

- Onda otkažite dostavu. Sama ću ga podići i sama ću ga isporučiti.

Džeki je dlanom poklopila slušalicu i šapatom rekla Emi: - Sama će ga isporučiti.

- Ne dolazi u obzir.

- Ma, hajde, Ema.

- Ne! To je nemoralno, i ti to znaš!

- Takođe znam da smo do guše u dugovima. - Ipak, rekla je ženi: - Ne možemo to da uradimo. Stvarno mi je žao. Ali, ako vam ikad bude potreban venac u legitimne svrhe, biće nam drago da nas pozovete.

Žena je spustila slušalicu.

Džeki se okrenula ka Emi: - Nadam se da si srećna što si oterala našu prvu mušteriju.

- Doći će druga - odgovorila je Ema. Lako je njoj da govori tako opušteno. Gotovo ništa nije uradila za otvaranje ove druge radnje, osim što je uložila nešto kapitala. Džeki je skapavala od posla razvijajući po-slovni plan, dobila je zajam od banke, pronašla prostor u kome je nekada bila prodavnica kožne odeće Mis Leder, a tek kad ga je zakupila saznala je da krov prokišnjava, zbog čega se Mis Leder i preselila, nakon što joj je voda oštetila polovinu inventara. Mesec dana je nagovarala građevinsku firmu da renovira to mesto, a zatim je sama obavljala završne poslove sve do deset minuta pre nego što će u devet ujutru otvoriti vrata cvećare za javnost.

Jedina osoba koja je do tada ušla unutra bio je sredovečan čovek koji ih je pitao gde se preselila prodavnica Mis Leder.

Sve u svemu, Džeki je oblio hladan znoj. - Nadam se da nismo upravo počinile užasnu grešku! - rekla je Emi.

- Ja sam te upozoravala - rekla je Ema nervozno. - Rekla sam ti da postoje mnogo bolji načini da žena preboli muškarca. Mogla si da se


259

opijaš svako veče. Ili da nađeš nekog muškarca samo za jednu noć. Da se istetoviraš. Ali, ne! Umesto toga, ti si odlučila da otvoriš još jednu prodavnicu Moć cveća!

- Izvini što sam bila tako konstruktivna - rekla je Džeki koja se osećala superiornom. - Uostalom, nisam ovo uradila zato što sam htela da prebolim Henrija. Njega sam već prebolela. Ovo radim zbog sebe. Želim da ostvarim svoj san i dokažem sebi da mogu da uspem na moj način.

- Mrzim kad tako govoriš - rekla je Ema. - Kao da si na nekom programu za mentalni oporavak. Muka mi je to da slušam.

Čista zavist! Ljudi prosto mrze kada iz neke veze izađete nepovređeni. Pa, Džeki je to uspela.

I kad samo pomisli da je sve to bio samo nesporazum. Gotovo da je omekšala. Ali, jesu li te reči ljubavi, objavljene u novinama, crno na belo, zaista bile upućene njoj? Posle svega, bilo joj je teško da poveruje u to. Danima posle toga očekivala je da će se Henri javiti. Da će poželeti da nastavi prethodni razgovor. Ali, budući da od njega nije bilo ni glasa, osećala je da je sada već prekasno. Bilo joj je jasno da nema nikakvog razloga da se vraća na to.

Posle toga sve je bilo mnogo lakše. Budući da više nije bilo nikakvih pravnih prepreka, brakorazvodni postupak je tekao glatko. I sve je bilo krajnje bezlično, u velikoj meri zahvaljujući tome što je Velma uspostavi-la iznenađujuće dobar poslovan odnos s Tomom, Henrijevim advokatom. Njih dvoje su sami našli rešenje za manje važna pitanja zbog kojih uopšte nisu morali da troše Džekino vreme. Sve u svemu, sve se odvijalo tečno i tačno kao sat.

Ostala je još samo jedna pravna prepreka koju treba preskočiti: valja ispuniti neke poslednje formulare i predati ih sudu, a zatim će čitava stvar biti gotova. Velma je vršila pritisak na Džeki da dođe kod nje. Ali ona te nedelje nije imala slobodnog vremena koje bi potrošila na Henrija! Neka sačeka dok ne iskrsne neki slobodan termin.

- Znaš - rekla je, puna samopouzdanja zbog toga što je razvila toliku otpornost i što je, sve u svemu, prilično genijalna - kada bih se potpuno odrekla muškaraca, niko ne bi mogao da me zaustavi. Otvorila bih nove prodavnice Moći cveća svugde po gradu.


260

- Ti ne bi dugo izdržala bez muškarca - rekla je Ema kiselo. Zaista, već sam pogled na Emu poslednjih nekoliko dana mogao je čoveka da baci u depresiju.

- Izvini - odvratila je Džeki - ali ja nisam izašla ni s jednim muškarcem posle Dena, a ima već četiri meseca otkako smo raskinuli.

- To je zato što još nisi osetila ozbiljan pritisak - rekla je Ema. - Viđaš se samo s menadžerima banaka, vlasnicima zgrada i krupnim i znojavim građevinskim radnicima. Ali, čim se bude pojavio neki momak vlažnih i sanjivih očiju, ili s nekom srceparajućom pričom, izgubićeš glavu zbog njega.

- Ne, neću. - Bila je veoma uvređena jer čitav njen preobražaj nije bio shvaćen ozbiljno. - Zar misliš da ništa nisam naučila u poslednje dve godine? Zar misliš da ću otići u krevet s prvim parom tužnih očiju koje vidim? Pa, imam novosti za tebe: od sada pa nadalje, najvažnija osoba u mom životu sam ja!

Ema je uzdahnula i pitala: - Kada ćeš zaista i potpuno oporaviti? I kada ćeš ponovo početi da razgovaraš normalno?

Ali, Džeki ju je samo blago posmatrala. - Ema, zar ne misliš da je vreme da se malo pozabaviš svojim potrebama?

- Šta? - brecnula se Ema.

- Budimo iskreni. Leh je odavno otišao. - Pa?

- Pa, otkako je on otišao ti si očajna.

- Nisam očajna! - viknula je Ema. - Srećnija sam nego ikad. Pitaj bilo koga. Pre neki dan sam čak pevala neku pesmu - čuo me je jedan moj komšija, eto!

- Dobro...

- Znaš, to što ja ne jurcam unaokolo sa željom da otvorim novu prodavnicu ne znači da se i ja nisam oporavila, razumeš? - Prezrivo je šmrknula. - I nemoj misliti da nisam shvatila da si onog Fila htela da zaposliš zbog mene.

- Nije istina.

Fil je juče došao na intervju za radno mesto dostavljača cveća koje je Lehovim odlaskom ostalo upražnjeno. Bio je fin i lep na oko (u redu, stvarno jeste mislila na Emu), ali je apsolutno o svemu imao svoje mišljenje i nije oklevao da ga iskaže. To je zato što provodi suviše mnogo vremena u kolima, rekla je Ema, pa je počeo da se ponaša kao taksista. Pričao je nadugačko i naširoko, a Džeki i Ema su na kraju intervjua bile


261

gotovo grogi od njegovog tumačenja političkih prilika i potrebe da se legalizuje marihuana.

- Sasvim sam se navikla na činjenicu da sam ponovo sama - izjavila je Ema. - I bila bih ti zahvalna ako bi prestala da se mešaš u moj ljubavni život.

Izgledala je divlje i opasno. Džeki je odustala. Sve više veruje u to da su neke veze osuđene na propast, i da niko ništa ne može učiniti da ih spase. Ona to dobro zna. Neki ljudi počnu da žive zajedno na potpuno pogrešan način, i čini se da čitava njihova veza preraste u niz nesporazuma i problema, pa najbolje što na kraju mogu da urade jeste da raskinu i oslobode se bede.

- Dobro! - rekla je. Već se izveštila u tome da ume da prepozna početak mračnog raspoloženja i izbegne ga. - Hajde da okačimo balone napolju da bi čitav svet znao da je radnja otvorena.

- Na trenutak si izgledala normalno - rekla je Ema. - Umesto da jurcaš unaokolo sve vreme kao da si na amfetaminima.

- Odbijam da se spustim na tvoj nivo - rekla je Džeki i otišla da napuni balone vrućim vazduhom.

- Velma se ponovo javljala - Ema je doviknula za njom.

- Dobro, dobro.

- Jesi li nervozna? - pitala je Mišel nedelju dana kasnije. - Ne.

- Sasvim je u redu i ako jesi.

- Znam. Ali, osećam se sasvim dobro.

- Samo treba da potpišeš taj papir, to je sve - rekla joj je Mišel blago.

Velma je napokon uspela da nagovori Džeki da dođe na sastanak i potpiše prijavu za poslednji pravni dokument sa zvučnim nazivom „pravosnažna presuda“. Iz nekog razloga Velma to nije mogla da obavi umesto nje. Njeni učestali i nepristojni telefonski pozivi sudskim činovnicima doveli su do toga da je sprovedena istraga, i otkriveno je da ona uopšte nije na listi advokata Komore. Kao da je ona imala vremena da se prijavljuje da je stave na tu listu! Užasno su sitničavi, požalila se ona Džeki, ali takav ti je engleski pravosudni sistem.

- Stvarno ne moraš da ideš sa mnom - Džeki je rekla Mišel. - Sigurna sam da se neću rasplakati.


262

Ručale su u prilično otmenom restoranu nedaleko od Velmine kancelarije. To je poslednja večera, šalila se Mišel, pre nego što Džeki zvanično postane raspuštenica.

- Znam, ali ne bih mogla da podnesem da provedem još jedno popodne i gledam Opru kako intervjuiše neku nesrećnu trudnicu. To me suviše podseća na mene. - Stavila je u usta poslednje parče hleba, nakon što je prethodno smazala ceo svoj ručak i pola Džekinog. Kada ih je menadžer restorana ugledao, smestio ih je u separe za šest osoba, odvojen od ostalih gostiju. - Uostalom - dodala je - hoću da se uverim da nećeš odustati u poslednjem trenutku.

- Naravno da neću.

- Slične stvari su se događale.

- Mišel, poslednjih šest meseci pokušavam da se razvedem od tog tipa. Ovo danas je poslednji korak, ništa više. Ako baš hoćeš da znaš, osećam olakšanje.

- Pretpostavljam da je tako - rekla je Mišel saosećajno. - Ali, barem si saznala da nije bila u pitanju druga žena.

- Pa šta, treba li da budem zahvalna zbog toga? - Mnogo ljudi joj je reklo to isto. Kao da bi trebalo da bude oduševljena što on nije dahtao u slušalicu nekoj tajanstvenoj ljubavnici, već je navodno pisao nekakve stihove upućene njoj, prilično laskave mora se priznati, i zbog toga svi treba da mu skinu kapu.

- Nemoj da se ljutiš - rekla je Mišel.

- Ne ljutim se. Samo sam došla do zaključka da uopšte nije važno je li on imao drugu ženu, to je samo tehničko pitanje.

- Šta?

- Pa, kakav je to brak u kome se on ponaša kao da ima drugu ženu, i u kome se ja ponašam kao da očekujem od njega da je ima?

Mišel je naporno razmišljala o tome, a zatim rekla oprezno: - Brak u kome nema poverenja? - Poverenje je za nju potpuno stran koncept budući da je spavala s pola zemlje.

- Baš tako! - Džeki je zabacila glavu unazad. Sada joj taj pokret nije pričinjavao toliko zadovoljstvo zato što je prošle nedelje radikalno promenila frizuru - vrlo „programski“, kako je rekla Ema, ali nije važno. Njena kovrdžava griva je nestala, a zamenilo ju je nešto što je njen frizer samouvereno nazvao „sofisticiranim slojevitim efektom“, a što je Džeki izgledalo kao jednako kovrdžava kosa, samo kraća.


263

Ipak, bila je to promena. Nešto drukčije. Nešto što je značilo da je staru Džeki ostavila za sobom. A od danas će biti potpuno slobodna!

Ali, Mišel je pokvarila taj trenutak kad je rekla: - Zar ne možeš ponovo da ga izgradiš? Poverenje? Sada kad pouzdano znaš da nije bio s nekom drugom?

- To nije tako jednostavno.

- Zašto nije?

Za Mišel je sve bilo crno-belo! Ona ne zna kakav je osećaj provoditi svako veče na sofi u negližeu, koji je dobila kao svadbeni poklon, dok njen muž nešto mumla gore u svojoj radnoj sobi. A ispostavilo se da je pisao nekakve strasne pesme o osećanjima koja nikad nije imao petlju da joj prizna oči u oči. Dok je ona umirala od čežnje za malo romantike. Zato je bila prinuđena da te svoje potrebe zadovolji u fiktivnom svetu televizfjskih serija.

Ali, to je bilo tipično za njenu vezu s Henrijem: nikada nisu mogli da uspostave kontakt. Nikada nisu bili na istoj frekvenciji. Nema nikakvog razloga da veruje da bi se to ikad promenilo.

Požalila se Mišel: - Da li ti to pokušavaš da me nagovoriš da se ne razvedem od njega?

- Ma, ne. Znaš i sama da ga ja ne podnosim. Uostalom, život će ti biti mnogo zabavniji kad ponovo budeš slobodna. - Pogledala je u Džeki. - Izgledaš tako smireno u vezi sa svim tim, to je sve.

- Zar misliš da bi trebalo da se previjam od bola? Slušaj, spremna sam za ovo, u redu?

- U redu. - Zatim je energično bacila salvetu na sto i rekla: - Hajde da se razvedemo od Henrija Harta! - Ali, istog trenutka je spustila pogled i uzviknula: - Jao!

Džeki je takođe pogledala. Niz Mišeline gole noge slivala se nekakva tečnost.

- Da li si prosula čašu vode ili nešto drugo? – pitala je.

- Ne - odgovorila je Mišel. - A ti?

- Ne. - Zamislile su se nad tim još nekoliko trenutaka. Džeki je upitala: - To nije nešto... zbog čega je trebalo da odeš u toalet? - Bila je to osetljiva tema zbog velikog broja misterioznih vlažnih mrlja koje su poslednjih nedelja počeli da otkrivaju po celoj kući. Ali, zar je čudo da joj je bešika oslabila kad dve bebe sede na njoj, ljutila se Mišel.


264

- Mislim da nije. - Izgledala je kao da joj je neprijatno. - Džeki, stvarno mi je žao. Verovatno misliš da sam ovo uradila namerno. Da sam prekrstila noge, možda bih mogla da izdržim dok ti ne završiš sastanak s Velmom.

- Ne budi smešna - rekla je Džeki, a srce je počelo ubrzano da joj kuca. Pomislila je da pozove Mišelinog porođajnog partnera: gospođu Bol. Ali, onda se setila da njena majka danas ima čas golfa. Upisala je kurs golfa jer joj je neko rekao da je to sjajan način da se isprazni um, i da će posle toga spavati mirno kao beba. Ali umesto da je smiri, to joj je sada donelo čitav paket novih briga koje su imale veze s povredama i kvalitetnim kariranim pantalonama. Gospodin Bol se, s druge strane, prepustio tome preko svih očekivanja i postao još udaljeniji i još smireniji.

Džeki je duboko uzdahnula i rekla: - Mislim da treba da te odvedem u bolnicu.

Mišel je odmahnula rukom: - Proći će sigurno još nekoliko sati do porođaja. Sigurna sam da imamo vremena za desert.

- Ne. Mislim da treba odmah da krenemo. - Džeki je odlučno mahnula menadžeru. - Zamoliću ih da pozovu ambulantna kola.

Međutim, menadžeru restorana nije se dopala ideja da se ambulantna kola zaustavljaju ispred njegovog objekta. Pretvarao se da ne zna broj, iako mu je Džeki dva puta rekla da je broj 999. Predložio je da umesto toga pozove taksi ili, još bolje, kočiju, koja bi mogla da pristane ispred zadnjeg ulaza. Odmah će ih pozvati.

- Mogu li da dobijem nekakvu posudu za tečnost? - viknula je Mišel za njim. - Rekli su da treba da pokušam da sačuvam malo i da donesem u bolnicu. Šoljica za espreso ili nešto slično bilo bi dovoljno.

On je ubrzao korak prema recepciji.

- Sramota - uzviknula je Džeki. - Nikome neću preporučiti ovaj restoran.

- Iznenada si veoma vesela - rekla je Mišel sumnjičavo.

- Ovo je izuzetno važan trenutak, Mišel. Još malo pa ćeš se poroditi.

- A ti ćeš ponovo izbeći da odeš kod Velme.

- To mi uopšte nije palo na pamet.

- Osećam se malo čudno - priznala je Mišel, držeći se za stomak. - Mislim da je vreme. Zamisli! Postaću majka. - Bila je sva raznežena i uzbuđena.


265

Taj izraz je s njenog lica ubrzo skinuo menadžer kad im je saopštio da agencija za kočije neće imati slobodna kola najmanje pola sata. A kada su čuli da je u pitanju trudnica koja izgleda kao da će se svakog tre-nutka poroditi, promenili su priču i rekli da bi to moglo da potraje i dva sata. U međuvremenu, rekao im je menadžer, mogu slobodno da sačekaju unutra.

Zatim je Mišel iznenada rekla, uhvativši se čvrsto za stomak: - Mislim da ću morati da stignem tamo brže nego što sam očekivala.

- Pozvaću hitnu pomoć - napokon je pristao menadžer.

- Čekajte - rekla je Džeki. Samo jedna osoba je u stanju da ih brzo proveze kroz grad po najgušćem saobraćaju. Ema će je ubiti, ali u pitanju je hitan slučaj.

- Hej, Džeki! Ovde!

Leh je zaustavio ganc novu limuzinu, pritisnuo sirenu i nagnuo se kroz spušten, zatamnjen prozor.

Jedva ga je prepoznala. Nosio je odelo, kravatu i naočare za sunce. Izgledao je kao vrlo zgodan biznismen.

- Zar nisi rekla da on dostavlja picu? - pitala je Mišel. U ruci je držala parče torte od sira. Iznenadan oštar bol koji je osetila u restoranu prouzrokovala je izgleda loša probava, i kada je bol prošao osetila se dovoljno opuštenom da naruči desert.

- Psst - rekla je Džeki dok im je Leh prilazio.

- Treba vam prevoz do bolnice?

- Mmm, da, ali... - bacila je pogled na blistavi automobil koji je stajao ispred nje - ne želimo da ti uništimo auto.

- Nema problema, izvolite, uđite. - Otvorio je zadnja vrata.

Zapahnuo ih je miris novih kožnih sedišta. Unutrašnjost je bila bež boje i blistavo čista.

- Sešću na novine - rekla je Mišel. On je odmahnuo rukom, ali ona je dodala: - Ne, zaista hoću.

Bio je vrlo efikasan i ljubazan, pomogao im je da uđu u automobil i uverio se da su se udobno smestile. Mišel je odlučila da bude sama na zadnjem sedištu. Tako je mogla da se raširi. Džeki je sela napred, a Leh je seo kraj nje.


266

- Lepa kola, zar ne? Potukao je čak i moj stari ford, s picom sa strane.

- Leh, ne mogu da ti opišem koliko sam zahvalna zbog ovoga.

- Sve za prijatelje. Uostalom, baš sam bio u ovom delu grada.

Upalio je motor i uključio se u saobraćaj a da se nije ni osvrnuo. Drugi automobili su se odmah razdvojili i pustili ga da prođe. - Plaši ih moj uspeh - objasnio je Leh.

Džeki se okrenula prema Mišel koja je sedela na zadnjem sedištu. - Jesi dobro?

- Upravo sam pronašla mini bar - rekla joj je Mišel oduševljeno. Auto je bio toliko veliki da je ona zvučala kao da se nalazi veoma daleko. - Ima kikiriki i sve što ide uz to.

Zatim je ućutala, a čulo se samo šuškanje i otvaranje kesa s kikirikijem.

- Kako si ti, Leh? - okrenula se ka njemu.

- Odlično, kao što i sama vidiš.

- Očigledno ne radiš više kao dostavljač?

- Pa, na neki način radim - odgovorio je zagonetno. - Ali ne za piceriju. Pica je uzaludan posao. A tek miris! Ne možeš da ga skineš sa sebe ma koliko se puta tuširao. To užasno odbija žene. - Ovo poslednje je rekao kao mačo muškarac, i Džeki nije bila sigurna da mu je poverovala. - Ali, tamo sam stekao prijatelje - rekao je ozbiljno. - Veze. Upoznao sam ljude koji poznaju ljude. I samo sam se probudio jednog jutra i shvatio da sam napredovao u životu i da sada vozim ovu lepoticu. - Razmetljivo je pritisnuo nekoliko dugmića na tabli s instrumentima. Prozori su se spustili, muzika se pojačala, a Džekin naslon za glavu je zazujao i pomakao se napred. - Da li ti je tako udobno? - pitao je ljubazno.

- Da, hvala. - Zatim se čvrsto uhvatila za ivice sedišta kada je on proleteo kroz crveno svetlo i pri tom doviknuo nešto na poljskom vozaču koji se usudio da mu trubi.

- Drago mi je što si uspeo, Leh - rekla je.

- A ti, Džeki?

- Ja? Odlično! Sjajno! Ema i ja smo nedavno otvorile drugu prodavnicu.

Nfje dao nikakav znak da mu to ime nešto znači.

- Čestitam. I, vidim, ošišala si se. - Očekivala je da će dati kompliment njenoj novoj, modernoj frizuri, ali on to nije učinio. Nije trebalo da veruje


267

onom frizeru. Eto, rekao joj je da će biti veoma lako održavati ovu frizuru. Bila je to najobičnfja laž.

- A Henri? - pitao je. - Kakve su novosti s tog fronta?

- I dalje pokušavamo da se razvedemo. - Nasmejala se. - Trebalo bi da bude gotovo za koji dan. - Čim ponovo zakaže sastanak s Velmom.

Leh je ozbiljno klimnuo glavom. - Možda je to dobro. Da se ta situacija napokon završi.

- Naravno. Tako da oboje možemo da nastavimo sa svojim životima. - Izgovarala je sve fraze koje su bile primerene, fraze od kojih se Emi okretao želudac, a u ovom trenutku kao da je i njoj pripalo muka.

Napokon, kad mu više nije ostao niko za koga bio mogao da pita, Leh je ipak upitao, nonšalantno: - Kako je Ema?

- Ema? Dobro. Odlično!

- Odlično? - upitao je zainteresovano.

- Mislim, nije... odlično. - Nije htela da stvori utisak da je Emu baš briga. - Osrednje. - Je li to dovoljno? - Ugojila se pet kilograma. Nalazi utehu u hrani. - Dalje zaista nije mogla da ide, a da je Ema ne ubije zbog toga.

Leh je samo nastavio da gleda ispred sebe, bez ikakvog komentara. Bilo je teško pretpostaviti šta oseća.

Dodala je: - Stvarno si nam nedostajao, Leh. Svima si nam nedostajao. - Naglasila je „svima“.

- Život ide dalje.

- Da, valjda je tako.

A onda, nakon što je već počela da veruje da je njemu zaista svejedno, rekao je: - Reći ćeš joj, zar ne? Da si me srela?

- Ako to želiš.

- Nemoj da zaboraviš da pomeneš automobil. Ima samo pet ovakvih u čitavoj zemlji. Reci joj to. A ovo je armani odelo.

Učtivo je ispustila uzdah divljenja.

- Sada ne bi morala da me se stidi - izjavio je, pomalo ogorčeno.

- Mogao bi da svratiš i sam joj to kažeš. - Ne.

- Uskoro će otići na pauzu za ručak. Možda biste mogli da razgovarate.

On nije ni trepnuo. - Možda mi više nije stalo.


268

Džeki nije poverovala u to, ali bila joj je potrebna sva energija da ostane da sedi uspravno u sedištu jer je on ponovo projurio kroz crveno svetlo i ušao u jednu sporednu ulicu za koju je ona bila sigurna da je jednosmerna.

Odvezao ih je do bolnice u rekordnom vremenu, i samouvereno se parkirao tačno ispred glavnog ulaza, ispod jarkocrvenog znaka koji je jasno govorio da je to mesto samo za kola hitne pomoći.

Džeki je pozvala jednog bolničara da pomogne Mišel, i uz malo muke uspeli su da je uguraju u invalidska kolica.

- Više nikad neću moći da se izvučem iz ovih kolica - vikala je dok su je gurali unutra.

Džeki je spustila ruku na Lehovo rame. - Mnogo ti hvala.

- Nema na čemu. Poželi sreću svojoj sestri - rekao je. Kada je potrčala uz bolničke stepenice za Mišel,

Leh je pritisnuo sirenu i doviknuo kroz prozor: - Nemoj da zaboraviš da kažeš Emi da sam sada velika zverka, važi?


269

21.

Dok je Džeki popunjavala formulare na prijemnom odeljenju, Mišel je počela da se porađa, i to pored automata za grickalice na drugom spratu - kasnije je tvrdila da je za to bila kriva velika tviks čokolada - tako da su je odmah odveli u salu za porođaje.

Najgore od svega bilo je što nisu dozvolili Džeki da uđe unutra. Medicinska sestra na vratima obavestila ju je da Mišel trenutno pregleda konzilijum lekara, među kojima je i direktor bolnice, i da će morati da sačeka.

- Ali, ja sam njena sestra! - rekla je Džeki. - Pobogu, nas dve čak i ličimo!

- Tamo niko ne gleda u njeno lice - odvratila je sestra.

- Možete li makar da mi kažete je li sve u redu s njom?

- Javiću vam šta doktori budu rekli - odgovorila je sestra. - U međuvremenu, možete da sednete ovde kraj svog oca i da sačekate.

Gospodin Bol je ovde? Sigurno se nisu već vratili sa časa golfa? Telefonirala im je tek kad su ušli u auto.

Pogledala je oko sebe. Jedini muškarac koga je videla šunjao se oko telefonskih govornica u dugačkom kaputu i s kapom nabijenom preko ušiju, iako je unutra bilo jezivo vruće. Nosio je čak i naočare za sunce. Kada je osetio da ga Džeki posmatra, brzo je izvukao novine i pokrio lice.

Džeki mu je odlučno prišla i gurnula novine u stranu. - Sudija Džerard Forčun!

- Pst! - rekao je.

- Kako se usuđujete da se predstavljate kao Mišelin otac? Doduše, dovoljno ste stari za to.

- Za ime boga, ne tako glasno - preklinjao je. - Niko ne zna da sam ovde.

Džeki je prekrstila ruke. - Pa, sada ste već promenili melodiju. Mislila sam da ste želeli da budete uz Mišel. Da ćete biti pravi otac vašoj deci i da nećete razmišljati o posledicama.


270

Jedna sestra u prolazu začuđeno ih je pogledala. On je još više spustio kapu.

- To i želim - prosiktao je. - Na svoj način.

- Šta to treba da znači?

- Stvar je u tome da se moja situacija u međuvremenu malo zakomplikovala. Moja, ovaj, žena je pristala da me primi natrag.

Time se može objasniti prerušavanje. - A da li ona zna da ste ovde?

- Ne - priznao je.

- Vi ste jedna prljava, pokvarena, lažljiva kukavica - rekla je Džeki što je glasnije mogla.

- Sasvim tačno - prošaputao je. - Ali, barem sam se pojavio. Sa svojom čekovnom knjižicom. Platio sam da je odmah odvedu u privatnu sobu. Tamo će joj biti mnogo udobnije.

- I tamo možete da je posećujete a da vas niko ne primeti.

- I o tome sam razmišljao, da.

Džeki je osetila nagon da zaštiti jadnu Mišel, koja sada leži tamo s čitavom gomilom lekara koji je posmatraju kako pokušava da izbaci iz sebe dve bebe. A za sve to je kriv ovaj ljigavac ovde. Okrenula se ka nje-mu i rekla: - Mislim da treba odmah da odete. Nije mi jasno kako ste uopšte saznali da se porađa!

- Ona mi je javila - rekao je. - Mi se redovno čujemo.

Džeki je čula kako Mišel nešto mumla na zadnjem sedištu automobila, ali je mislila da samo naglas čita sastojke odštampane na poleđini table švajcarske čokolade koju je otkrila. Njen bes je iznenada splasnuo.

On je pogledao preko njenog ramena i uzdahnuo. - A evo, stiže i ostatak cirkusa.

Gospođa Bol je užurbanim korakom išla hodnikom prema njima, nervozno poskakujući. Gospodin Bol je kaskao za njom, mada je za njega to bilo isuviše brzo, i nosio dva kompleta štapova za golf. Sudija Forčun se snuždio pri pomisli na nove sukobe. Ali je hrabro ostao da stoji.

- Vi! - rekla je gospođa Bol. Na sebi je imala bele pantalone i štitnik za sunce, iako sunce nije zasijalo već više od dva meseca.

- Gospodine i gospođo Bol - rekao je sudija. - Evo, ponovo se srećemo.


271

- Gde je ona? - pitala je gospođa Bol usplahireno, a čelo joj se zbrčkalo u stotine sitnih zabrinutih bora.

- U sali za porođaje. Poslednje što sam čuo je da je otvorena četiri centimetra - obavestio ju je sudija ljubazno.

Gospođa Bol se namršttla: - Da se niste usudili da o mojoj ćerki govorite tim rečima.

- Kojim rečima?

- Zar nemate nimalo poštovanja?

Tog trena je iz sale za porođaje odjeknuo prodoran vrisak. Gospođa Bol je prebledela.

- Je li to bila Mišel?

- Ne - rekao je sudija Forčun odlučno.

Ona se okrenula prema njemu. - A otkud vi možete da znate kako ona zvuči kad vrišti? - Zatim je pocrvenela, kao da se setila mogućeg odgovora na to pitanje. - Vi ste jedan pokvarenjak, jedan ološ, znate!

- Gospođo Bol, to što sam imao seksualni odnos s vašom ćerkom ne znači da sam pokvareni ološ.

- Da, znači - odvratila je. - Oh, jadna moja Mišel! Šta će ona, jadnica, da radi ako nešto pođe naopako?

- Prestani, mama. Ništa neće poći naopako.

- Ali, to se nikad ne zna.

Izgledalo je kao da je potpuno oprostila Mišel što je spavala s gotovo svim muškarcima koje je poznavala, što je napustila studije prava i što je zatrudnela s debelim, proćelavim, oženjenim sudijom. Čim se rode bli-zanci, ona će se brzo vratiti na svoje istaknuto mesto zlatne devojčice, dok će Džeki ostati da lebdi negde u pozadini kao propala raspuštenica.

Mrzela je sebe što je uopšte razmišljala o tome, naročito u ovakvoj situaciji. Uostalom, ona možda i jeste raspuštenica, ali upravo je otvorila još jednu prodavnicu Moć cveća, i gospođa Bol će jednostavno morati da se pomiri s tim.

Gospođa Bol je počela da pretura po svojoj tašni. Izvukla je pakovanje papirnih maramica, zatim zatvorila tašnu i gurnula je u ruke gospodinu Bolu. - Čuvaj to. Ja idem unutra.

Od kakve bi koristi moglo da bude pakovanje papirnih maramica ženi koja se porađa to niko nije mogao da razume, ali ona je


272

samouvereno pošla prema vratima sale za porođaje. Džeki je morala da potrči i zaustavi je.

- Mama, ne možeš da uđeš tamo.

- Ja sam njen porođajni partner. Vratila sam se sa časa golfa samo zbog toga.

Nije stigla na vreme da učini nešto korisno, ali ipak. - Tamo joj rade neke stvari, mama.

- Kakve stvari? - gospođa Bol je premrla od straha.

- Ma, pusti ih samo da nastave s tim - oglasio se gospodin Bol.

Lepo. Okrenula se prema njemu. - To je moja ćerka tamo. Upravo se porađa.

- Znam. I tamo su ljudi koji paze na nju. Profesionalci. Pusti ih da rade svoj posao.

- Samo sam pokušala da pomognem!

- Kako bi pomoglo to što bi stajala iznad nje i brinula se?

- Oh! - okrenula se ka Džeki. - Postao je užasno netrpeljiv posle one nezgode s bušilicom. Sad misli da sve zna. Iznenada je postao gospodin Mačo! Čovek od akcije.

Gospodin Bol je izgledao kao da je zažalio što je išta rekao. Pogledao je u Džeki tražeći pomoć. Ali, od njega niko ništa nije očekivao čitavog života. Nije ništa rekla.

Bio je prinuđen da uzvrati napad. - Slušaj samo šta pričaš! Već si počela sve da plašiš tim svojim pričama da će nešto krenuti naopako!

- Polako, polako - promrmljao je sudija.

- Pa, možda i hoće!

- A možda i neće! - odvratio je gospodin Bol. - U stvari, mnogo je veća verovatnoća da će sve biti u redu! Kao i obično, ti praviš paradu ni oko čega.

Ali, gospođa Bol nije probdela četrdeset dve godine svog života u neprekidnoj brizi da bi se sada tako lako povukla. Pred tako bezosećajnim čovekom, koji je veći deo života proveo u garaži nego u svom porodičnom domu.

- A šta ti znaš o brigama? - rekla je dok joj je lice podrhtavalo. - Za svako od naše dece učinio si isto onoliko koliko je sudija učinio za Mišelinu decu, a zatim bi zaboravo na njih! Kao da će oni sami da odrastu, a njihovi roditelji ne treba da zamaraju glavu razmišljajući o


273

mogućim vaškama, ili vlažnim učionicama, ili onoj... navici koju je Dilan stekao a zbog koje smo mislili da bi trebalo da ode kod specijaliste!

Gospodin Bol je odgovorio: - Samo je radio ono što rade svi dečaci njegovih godina. Nije bio poremećen, kao što si ti govorila.

Gospođa Bol, sva u belom, sada je ličila na velikomučenicu. - Dobro, morao si da izabereš jedan primer zbog koga ću izgledati kao luda žena.

- Nisam ga ja izabrao, ti si ga izabrala...

- Nisam primetila da si ti istupio sa svojom električnom bušilicom onog dana kada se na Ejmonovim leđima pojavila crna mrlja, i kada sam sama morala da ga vodam od jednog do drugog lekara pre nego što mu je jedan tu mrlju uklonio vlažnom maramicom! Ili kada je izgledalo da niko od njih neće završiti školu, ili da niko od njih neće biti u stanju da održi stabilnu vezu?

- To se ionako dogodilo - odvratio je. - To što si se ti brinula nije ništa pomoglo.

- Ali, mogao si da pokažeš da ti je stalo! Zar misliš da oni nisu primetili? Da nemaš šta da kažeš onda kad im je to najpotrebnije? Da li ti se dogodilo da si probdeo čitavu noć brinući o nekom od njih?

Gospodin Bol je izgledao povređen.

- Pa? - Sada je već držala ruke na bokovima. Napokon je odlučio da joj se suprotstavi: - Svaki put kada bih otišao da obiđem nekog od njih tokom noći, ti si već bila tamo! Preuzela si brigu o svemu i rasterala sve druge svojim nerviranjem i svojim brigama! Zamisli da sam i ja počeo da se brinem! Svi bismo završili u ludnici!

- Možda bih ja brinula malo manje da si ti brinuo malo više! - odvratila je. - Ali ti to nikad nisi činio! Zato što si vodio život koji ti je u svemu bio po volji! Lako ti je sada da pogledaš unazad, sada kad je sve gotovo i kada su svi već odrasli, i da protestuješ! - Bila je već vrlo uzrujana. - Da sam samo imala Džekinu hrabrost! Da odlučim da ne želim više da trpim takvog muškarca!

Da sam imala upola njenu petlju i njen nagon za samoodržanjem, razvela bih se od tebe pre mnogo godina!

To je verovatno bilo nešto najlepše što je rekla o Džeki u poslednjih nekoliko godina. Gospodin Bol je na te reči prebledeo.

Sudija ga je pogledao. - Šta vi kažete u svoju odbranu?

- Trenutno mi ništa ne pada na pamet - rekao je gospodin Bol očajan.


274

- U tom slučaju, možda mogu da najavim završnu reč? - rekao je sudija gospođi Bol.

Gospođa Bol je klimnula glavom. Drhtavom rukom je pokazala prema sali za porođaje. - Naša najmlađa ćerka je sada tamo, neudata i bez završene škole, i porađa se s blizancima pre vremena. Ako imaš makar gram brige u sebi za svoju decu, ostaćeš ovde i brinućeš. Jer, ja sam već dovoljno uradila, i idem kući. - Zgrabila je tašnu iz njegovih ruku i besno krenula niz hodnik dok se neonska svetlost odbijala o njen kačket.

Situacija je bila tako dramatična da niko nije obratio pažnju kad su se otvorila vrata porodiljskog odeljenja. Babica je morala da se glasno nakašlje ne bi li privukla njihovu pažnju.

- Mišel je sasvim dobro - rekla im je. - A dobra vest je da njen porođajni partner sada može da uđe unutra!

Na drugom kraju hodnika gospođa Bol je brzo skrenula za ugao i nestala iz vidnog polja.

Posle kraće pauze, Džeki je progovorila: - Zapravo, njen porođajni partner je sprečen.

- Oh. Onda, neko drugi?

Gospodin Bol je hrabro istupio. S mukom je progutao pljuvačku i rekao: - Ja ću to da učinim. - Zatim je počeo da zavrće rukave.

- A vi ste...? - pitala je babica.

- Njen otac.

Očigledno zbunjena, babica je pogledala u sudiju. On se samo još više zgurio ispod svog velikog kaputa i ćutao.

Džeki ga je ošinula pogledom, ali on je odbijao da pogleda u nju. Zatim je rekla gospodinu Bolu: - Bez uvrede, tata, ali mislim da bi joj više prijalo žensko društvo.

- Misliš? - Ponovo je spustio rukave. - Ali, reci svojoj majci da sam se ponudio. Ja ću da sedim ovde i da čekam, neću da odem čak ni po kafu.

Babica je povela Džeki prema vratima. - Mišel je do sada bila vrlo hrabra. Ali, uvek je mnogo teže bez porođajnog partnera.

Iz nekog razloga to je uspelo da probudi sudijinu savest, pošto ništa drugo nije: čuo se uzdah i on se u trenu našao pokraj njih dve. Izjavio je, ne naročito ponosno, ali barem čujno: - Ja sam biološki otac blizanaca. Ja ću da uđem unutra.


275

Zatim je još više navukao svoju kapu i ušao.

Henri je pokušavao da pronađe reč koja se rimuje s „mama“. To nije bilo tako jednostavno kako je izgledalo na prvi pogled. U rečniku sinonima pronašao je reči poput „sama“, „tama“ i „lama“, ali ništa od toga mu nije odgovaralo. Možda će mu nešto već pasti na pamet ako bude ponovo pročitao naglas.

Podigao je stranu i pročistio grlo. „Srećan rođendan, draga mama! Ti si sila, ti si...“ - pogledao je u Širli i dodao - Dama? - Širli, međutim, nije čak ni glavu okrenula. Već je bila navikla na takve trenutke, kada Henri svojim groznim pesmama remeti njen popodnevni dremež. Iako je, ako ćemo iskreno, on bio veoma dobar u stihovima koji se obično štampaju na čestitkama. Jutros je već smislio pet rođendanskih čestitki za decu, zatim je napisao jednu za godišnjicu, za koju je čak uspeo da pronađe reč koja se rimuje s „to“.

Dobro, time neće osvojiti nijednu prestižnu nagradu za poeziju. Ali pomoglo mu je da plati račune, dok je noći provodio pišući pravu poeziju.

Zapravo, to nije plaćalo račune. Plaćalo je deo računa. I to samo one manje. U međuvremenu, jeo je samo posan pasulj i tost, dok je u bašti ispred njegove kuće stajala tabla s natpisom NA PRODAJU. Od kada je isplatio Džeki polovinu kuće, njegova hipoteka je naglo skočila, otprilike u isto vreme kada je prestao da prima platu. Njegov bankovni menadžer se veoma zabrinuo zbog te situacije, i pozvao ga je na Ozbiljan Razgovor, čiji je zaključak bio da je njegova divna kuća sada na prodaju, a on će morati da se preseli negde drugde. Verovatno će to biti garsonjera u nekom neuglednom delu grada u kome će ga odžepariti svaki put kad izađe do ćoška da kupi litar mleka. I to u zgradi u kojoj nije dozvoljeno držati kućne ljubimce.

- Ništa ti ne brini - uveravao je Širli. - Neću te ostaviti samu.

Širli je izgledala kao da bi zapravo više volela da je ostavi. U poslednje vreme bio je vrlo nepredvidiv, stalno je nešto pevušio sebi u bradu, izgledao zadovoljno i više nije bio namrgođen kao pre. Počela je da ga se plaši.

Henri je nekako uspeo da sastavi rođendansku čestitku za majku, a onda je ponovo bacio pogled na svoje pismo. Bio je izrazito sujetan, i bio


276

je svestan toga, ali pozitivan odgovor ne dobija se svakog dana. Dobro, delimično pozitivan.

„Nisam uopšte siguran za pesmu Ranjeno srce, čini se da je preterano tužna. Zapravo, čitava zbirka bi mogla da bude malo manje depresivna. Ako nam je ponovo pošaljete, možda bismo, ali samo možda, u zavisnosti od našeg rasporeda i našeg ukupnog izdavačkog plana, razmislili, bez ikakve obaveze, da je objavimo.“

Zazvonio je telefon. Oh, odjebi. Ali, opet je zaboravio da uključi telefonsku sekretaricu i telefon nije prestajao da zvoni. Odlučio je da u novoj garsonjeri neće uopšte priključivati telefon, samo će držati neko-liko golubova pismonoša za slučaj da nekom treba da pošalje poruku.

Podigao je slušalicu. - Halo?

- Henri? Edrijen ovde.

- Zar te nisam otpustio? - pitao je. - I to pre nekoliko meseci.

- Znaš vrlo dobro da ponekad zovem da vidim kako si. Kao zabrinuti prijatelj. Jer, sve to samovanje ne može nikako biti dobro za tebe. Bojim se da ćeš pasti u depresiju. - Zvučala je razdragano.

- Zapravo, Edrijen, vrlo sam srećan. - Očajnički je želeo da joj kaže da će uskoro objaviti knjigu. Možda. U zavisnosti od rasporeda. I ako je prepravi.

Edrijen je rekla: - Ne pričaj gluposti. Nisi ti čovek koji može da se zadovolji time da jednostavno bude srećan. To je za niže vrste, Henri. Ne za nekoga s tvojim ogromnim talentom.

- Mislim da svet sasvim dobro uspeva da opstane i bez mene.

- Da, ali mi smo u žalosti! Za tvojim duhom. Tvojim znanjem. Tvojom upotrebom reči koja počinje na

Ne ostavljaj nas da te čekamo suviše dugo. Osetio je potrebu da joj još jednom naglasi: - Edrijen, ja nisam više tvoj klijent.

- Dušo, ti znaš da ja nijednog od vas ne mogu da pustim tek tako da odete. Vi ste mi kao deca.

Učinilo mu se da će povratiti. Za jedno deset sekundi reći će joj da mu neko zvoni na vrata.

Ona je nastavila: - U redu, nije ti se sviđalo u Gloubu. Oni nisu umeli da te cene. Ne zameram ti uopšte što si ih otkačio. - Istina je da su njega


277

otpustili, ali njoj nije bio nikakav problem da prekraja istoriju. - Ali nemoj dozvoliti da ti jedno loše iskustvo ogadi sve one dobre mogućnosti koje za tebe postoje. Znam pouzdano da bi te Herald odmah primio. Zapravo, mogu da obavim neke preliminarne razgovore...

- Neko mi zvoni na vrata... - slagao je Henri.

- Razmisli o tome. Samo to tražim.

- Moram da idem.

- Dobro, u redu, razgovaraćemo još o tome sledeće nedelje.

Henrija to uopšte nije uzbudilo. Sledeća nedelja bila je udaljena još čitavih sedam dana. A u poslednje vreme on je razmišljao samo od danas do sutra. Bio je to sjajan način života. Ali, ipak ga je savladala radoznalost, pa je upitao: - Šta se to dešava sledeće nedelje?

- Dobro, nemoj da se praviš da si zaboravio? - prekorela ga je Edrijen. - Promocija, Henri. Tvog vodiča kroz restorane.

Na kraju su upotrebili njegovu staru fotografiju iz redakcije, a Edrfjen je uradila sve prepravke umesto njega.

- Slušaj, Edrijen, ja verovatno neću doći. - Dosta je s tim sranjima. Biće to još jedna lepa promena u njegovom životu.

- Poslali smo tri stotine pozivnica ljudima koji će doći da proslave objavljivanje tvoje knjige, Henri. Veruj mi na reč, veoma je nepovoljno po autora da se ne pojavi na promociji. - Zatim je dodala strogo, kao da izdaje naređenje: - Ja ću doći po tebe. Pokušaj da se obučeš prikladno. Ne bi bilo loše da obučeš nešto čisto. - Dobro je što ga nije videla otkako mu je porasla brada. - I drži palčeve da nam upali ono za televiziju.

Mislim da još čekaju da vide kako će knjiga da bude primljena.

- Šta za televiziju?

- Moram da idem, neko mi zvoni na vrata. - Spustila je slušalicu.

Neverovatno. Ta žena nije pri čistoj svesti ako veruje da će se on ponovo vratiti u igru s medijima. Ne, Henri Hart je napokon pronašao svoj kutak i srećan je. Oduševljen! Ne može biti zadovoljniji.

Čak je i Dejv rekao da više ne može da ga prepozna, ne samo zbog brade. Koja mu, ruku na srce, uopšte nije dobro stajala i koju je pustio da raste samo da bi uštedeo na grejanju. Loša strana je bila što ju je ne-zgodno prati: nije znao treba li da koristi šampon ili sapun. Treba li da je češlja posle pranja? Pa čak i tada ne prestaje da nalazi ostatke hrane u njoj. Takođe, ženama su brade vrlo neprivlačne, što ga u ovom trenutku


278

nije zabrinjavalo, ali moglo bi u budućnosti. Nije želeo da stekne reputaciju čudaka ili etno muzičara. Odlučio je da se obrije za promociju. Ako uopšte odluči da ode. Pa šta ako tamo bude tri stotine ljudi? Te ljude on dobro poznaje, i zna da im uopšte neće nedostajati. Mogao bi slučajno zaboraviti da dođe, i otići negde u prirodu na piknik. Ko zna, možda napiše i nekoliko pesama o prirodi. Zašto da ne? Ceo svet je njegov.

Ah, da, život pesnika je veoma prijatan. I nedovoljno cenjen u ovo potrošačko doba, kako je pokušao da objasni Dejvu. Dejv ga uopšte nije razumeo. Poslednji put je pročitao neku pesmu u osnovnoj školi, i bilo mu je strašno neprijatno kad mu je Henri dao jednu svoju pesmu da je pročita.

- Moram li da je naučim napamet?

- Šta? Ne.

- Onda, šta hoćeš da uradim s ovim?

- Samo je pročitaj. Uživaj u stihovima.

Dejv ga je pogledao kao da je to nekakva neukusna šala.

Međutim, bio je impresioniran stihovima za čestitke. - Ovo je neverovatno! Ti si stvarno u stanju to da napišeš! Da li pišeš i one bezobrazne?

Henri je verovao da će se Dejv s vremenom navići i na teže stvari. Treba mu samo pomoći da proširi vidike i osloboditi ga straha. Sve doskora mu nije bilo jasno u kojoj se meri ljudi plaše poezije. Prema njoj imaju isti odnos kao i prema titlovanim filmovima ili dokumentarcima na BBC-ju 2: užasno mnogo posla i potpuno izvan njihove moći razumevanja.

Henri je otkrio poeziju kao već stariji tinejdžer, ali isprva samo kao čitalac. Poriv za pisanjem osetio je kasnije, u tridesetim, kada je s kuvanja prešao na pisanje kritika. S vremena na vreme bi napisao pesmu, i uveravao je sebe da je to dovoljno. U vreme kada je upoznao Džeki već je svakodnevno provodio sate strasno pišući pesme - samo još jednu, govorio je sebi - u privatnosti sopstvenog doma. A ona mu je nametnula život udvoje, strast i osećanja koja do tada nije iskusio. On je samo želeo da se smeje, da igra i da piše tomove ljubavne poezije; visokoparne, erotske pesme pred kojima bi se postideo svaki muškarac koji bi ih pročitao.


279

Naročito tako snažan muškarac kao što je on. Taj hladnokrvni, duhoviti, rezervisani muškarac za koga se udala. I zato je morao to da radi u tajnosti. Na tavanu. Da se krije od nje. Iako je većina pesama bila posvećena njoj.

Još uvek je većina pesama bila o njoj, čak i sada. Ali sada je barem mogao to da čini otvoreno. Više neće da se krije i pretvara, i zbog toga je osetio ogromno olakšanje. Napokon može javno da bude ono što jeste.

- Ne, ja sam iskreno srećan - rekao je Dejvu dok su te večeri sedeli u Henrijevoj bašti i pili pivo.

- Dobro - odgovorio je Dejv koji to uopšte nije doveo u pitanje. - Sve što ti je sada potrebno jeste ljubav neke dobre žene.

Naravno, morao je da spusti ton razgovora. Nije mogao mozak da zabavi ničim drugim osim pticama i pivom.

- Trenutno mi nije potrebna ljubav dobre žene, hvala ti - odvratio je Henri oholo. - Sada sam u najkreativnijoj fazi u svom životu, i želim da uživam u tome, a ne da imam kraj sebe nekoga ko će me vući u trivijalnosti domaćeg života.

- Razumem te - rekao je Dejv, koji je došao kod njega da bi izbegao istu tu situaciju u svojoj kući. Neko vreme su sedeli ćuteći, pijuckali pivo i slušafi cvrkut ptica. Blaženstvo, pomislio je Henri.

- Kako se odvija razvod? - pitao je Dejv.

- Pokušavaš da upropastiš ovo divno veče?

- Samo pitam.

- Zar ne možeš samo da sediš tu i slušaš ptice kako pevaju?

- Molim?

- Jebote, ovo je tako lepo! Slušaj!

- Postao si vrlo pretenciozan otkad si postao pesnik, da li si svestan toga? - rekao je Dejv ozlojeđeno. - Doskora ne bi umeo da prepoznaš pticu ni kad bi ti se posrala na glavu.

Ipak su slušali neko vreme, a onda je Dejv počeo da se vrpofji i iznenada je rekao: - Slušaj, za koji minut moram da se vratim kući, a Don će me ubiti ako joj ne donesem neke sočne detalje o tvom razvodu.

- Možeš da joj kažeš da sve teče kao po loju - odgovorio je Henri nezainteresovano. - Za koji dan ću biti slobodan čovek. - Podigao je flašu piva. - Živeli!


280

- Živeli - rekao je Dejv, ali kucnuli su se nekako nezgrapno i pogrešno, i nespretno su spustili flaše. I, naravno, ptice su zaćutale, baš u trenutku kad im je bilo potrebno nešto da im odvuče pažnju.

- Pretpostavljam da će odmah uleteti u novi brak - rekao je Dejv, prokleti gospodin Razdragani.

- Pretpostavljam da hoće - odgovorio je Henri savršeno nezainteresovano. Osetio je potrebu da doda: - Možda i ja uletim u neku novu vezu.

- Ti? S kim?

- Pa, ne znam. Ali, verovatno ću upoznati neku. Još sam mlad, ako nisi primetio. Pa, dobro, kako se uzme.

- Da, ali sada imaš bradu. I nemaš posao. Barem nemaš seksi posao kao što je bio onaj koji si imao. Nemaš para, a za nekoliko nedelja verovatno nećeš imati ni kuću. A i ugojio si se nekoliko kilograma.

- Jebi se, prijatelju.

- Samo kažem. A tamo je Džeki, žena koja sjajno izgleda. Jesam li ti rekao da me je oduvek podsećala na Kejt Buš? Nekad sam se stvarno ložio na Kejt Buš. I ta ista Džeki je upravo otvorila svoju drugu prodavnicu.

- Šta?

- Svoje cvećare. Don je to čula od najbolje prijateljice snaje njene rođake, koja je takođe u trgovini cvećem. Sećaš se, ona što nam je rekla za prvu prodavnicu?

- Aha. - Najbrbljivija krava u čitavoj Evropi.

- Don mi je rekla da ti ne kažem, da se ne bi uznemirio zbog toga.

- Ali ipak si mi rekao - odvratio je Henri sarkastično. - Uostalom, baš me briga. Nisam uznemiren, zašto bih bio uznemiren? - A onda je pogledao u drveće, veoma napeto i poetično, jer nije želeo da Dejv pri-meti koliko mu je stalo.

Druga prodavnica! Kako je mogla tako energično da se posveti trgovini usred traumatičnog razvoda? Iz nekog razloga je mislio da i ona prolazi veliku životnu promenu kao i on, u koje spadaju preispitivanje svih vrednosti, okrenutost sebi i zapušten fizički izgled.

Kako da ne! Bila je previše zauzeta time da širokim masama prodaje jeftine emocije u obliku cveća. Baš tako, i ona se promenila.


281

Pa, i on je. Zapravo, postao je malo više nalik njoj. Postao je sentimentalniji, uveče čak pali mirišljave sveće. Da li je moguće da svako od njih zapravo mutira u onog drugog? Da li će za godinu dana on plakati dok gleda bolničke drame na televiziji i nositi neobične cipele?

- Izgledaš čudno - primetio je Dejv. - Je l' to osećaš da ti navire nova pesma?

- Zaveži.

- Izvini što sam ti rekao za tu drugu prodavnicu. Verovatno nije trebalo ništa da kažem.

- Ne, ne, u redu je - Henri je odmahnuo rukom. - Neka joj je sa srećom.

Dejv je bio zapanjen. - Čak i nakon što te je lažno optužila da si spavao s drugom ženom?

- To je bio samo nesporazum - rekao je Henri velikodušno. - Dejve, radi se o tome da sam ja prešao preko svega toga i krenuo dalje.

- Jesi, đavola. Skoro nisam video nekog toliko ogorčenog zbog raskida.

- Dobro, u redu, ali čovek ne može zauvek da ostane ogorčen. I došao sam do zaključka - a nije mi bilo lako da to priznam - da je sve to uglavnom bila moja krivica.

- Zaista? - Dejv je sada bio već prilično zainteresovan. Jedva čeka da sve to ispriča Don. Sigurno mu neće poverovati. Da je Henri priznao krivicu! Moraće lično da se uveri i čuje to iz prve ruke.

- Nameravaš li to da joj kažeš?

- Kome? Džeki? - Aha.

- Zašto?

- Zašto? Zato što... zato što... U stvari, u pravu si. Ne bi imalo nikakve svrhe. Mislim, vas dvoje ste razvedeni.

- Ne još - rekao je Henri, koji se gotovo naljutio što mu se Dejv nije suprotstavio, što nije pokušao da ga ubedi kako možda još ima šanse. Iako je to, naravno, bila obična glupost.

- Uostalom, ona zna šta ja osećam - odgovorio je kratko. Iako mu ničim nije stavila na znanje da je pročitala njegove pesme u novinama upućene njoj. Verovatno ih je upotrebila da potpali vatru, ili da o njih obriše cipele. Ili je te pesme pokazivala svojim prijateljima koji su se veselo smejali kretenu koji joj piše ljubavne pesme usred razvoda.


282

A možda ih uopšte nije videla. Ipak, znao je da ona još uvek traži njegove tekstove u novinama; ili je barem to radila do pre šest meseci. Nožem je izgrebao beli korektor na dnu njenog prvog pisma. I ugledao je šansu, ma kako slabašnu. I zato je odlučio da joj anonimno pošalje novine. Pesme među malim oglasima jedini su način da joj kaže da je ne mrzi, a da ne kompromituje svoj položaj. Da joj kaže da je i dalje voli, uprkos svemu. I da je ispao najveći idiot na svetu jer nije pošao za njom te noći. Premda, uistinu, on nije ni znao da je ona otišla sve dok nije sišao s tavana, držeći u ruci tek napisanu pesmu.

Odlučio je da joj pročita pesmu za večerom u restoranu, i time ubije dve muve jednim udarcem: biće to lep romantičan gest za njihovu godišnjicu braka, posle prve godine koju bi mogao da opiše kao trnovitu, a istovremeno će joj saopštiti svoju nameru da promeni karijeru. Kakav plan! Sada se sav naježi kad pomisli na to, naravno, ali u tom trenutku je mislio da je to sjajna ideja. U svakom slučaju, to nije bilo važno jer su te večeri od nje ostali samo vlažni tragovi po čitavoj kući i užasan nered u spavaćoj sobi. Zatim i poruka u kuhinji, napisana ajlajnerom: „Zbogom“. Zvučalo je gotovo bezbrižno, čak podrugljivo, kao da je otišla u neki bolji i lepši život. A zatim je otkrio da je otišla u svojoj najelegantnijoj garderobi. Bila je to još jedna, vrlo jasna poruka.

Bio je toliko povređen, toliko šokiran, da je samo pomislio - neka ide. Sve je to ionako bilo pogrešno od samog početka. Neka ide.

Zapitao se šta bi se dogodilo da je te večeri pošao za njom. Ipak. Sada je prekasno.

- Opet izgledaš čudno - rekao je Dejv. - Hoćeš da ti donesem olovku i papir?

- Oh, odjebi.


283

22.

Mišel je rekla da je toliko sve boli da sumnja da će ikad više moći da hoda uspravno, i da se boji kako će do kraja života ići okolo kao Kvazimodo te da će je se blizanci toliko stideti da će pobeći od kuće čim napune deset godina i ona neće imati nikoga ko će u starosti brinuti o njoj.

- Nemoj da gledaš u mene - rekla je gospođa Bol. - Ja ću biti u Španiji.

Mišel je bila ljuta na gospođu Bol koja je nedavno, iz čistog hira, kupila kuću u jednom naselju za penzionere u Španiji, još u izgradnji. Tek što su bliznakinje dobile imena (Sabrina i Džil, po junakinjama iz serije Čarlijevi anđeli), gospođa Bol je objavila da je uplatila veliki depozit samo na osnovu jedne fotografije u brošuri na kojoj se videla jedna starija gospođa kako blaženo spava na ležaljci za sunce kraj bazena. Naselje ima prelepo špansko ime koje niko od njih ne ume da izgovori, ali bukvalan prevod je nešto kao „Mesto na kome ćete svenuti i umreti“.

- U okviru naselja postoje supermarket, frizerski salon, bazen i sve ostalo - hvalila se gospođa Bol. A groblje je odmah s druge strane zida, pa kada se stariji žitelji dovoljno naspavaju kraj bazena, mogu odmah da pređu na drugu stranu, na dalji, trajan odmor. Međutim, gospođa Bol nije razmišljala o ovoj selidbi zato što očekuje skoru smrt. Ne, bio je to preventivan potez za slučaj da još neko od njene dece odluči da se vrati kući. Dilan je napokon raskinuo s tom udatom ženom - to nikog nije iznenadilo - a Ejmon je izrazio želju da njegova deca upoznaju svoje korene.

- Ne u mojoj kući - izjavila je gospođa Bol nezainteresovano. Postala je zabrinjavajuće bezbrižna otkad ju je gospodin Bol optužio da želi monopol nad njihovom decom. Od tada kao da su nestale bore s njenog lica, izgledala je nekoliko godina mlađe. Nasuprot tome, počela je da se oblači kao odrasla osoba. Nije više nosila kecelje i pantalone s tregerima, kao ni pastelne i ružičaste nijanse, koje je zamenila zrelijim nijansama zelene i tamnocrvene.

Rekla je Džeki da više ne namerava da se uzrujava zbog drugih. U „Mestu na kome ćete svenuti i umreti“ neće morati ni o čemu da brine, osim da ujutru stigne do bazena pre svih drugih. Naravno, ostaće tu još


284

neko vreme zbog blizanaca, koji su stari tek dve nedelje, ali zahvaljujući tome što se Mišel doslovno tovila za vreme trudnoće, obe imaju po četiri kilograma i pucaju od zdravlja.

Čim njih dve budu mogle da sede same a da se ne prevrnu, izjavila je gospođa Bol, ona će se spakovati i otići u nov život bez stresa, provodiće dane leškareći na suncu, a noću će spavati mrtvim snom.

Jedini problem će biti hrana. Jedna njena prijateljica koja je tamo provela godišnji odmor rekla joj je da se Španci užasno loše hrane - tortilja s ovim, tortilja s onim, a maslinke ubacuju gde god stignu. Ni supermarketi im nisu bolji. Navodno, teško je u njima bilo šta prepoznati, a puni su nekih proizvoda odvratnog izgleda koji vise okačeni s tavanice u odeljenju s gotovom hranom, kao što su džinovske buđave kobasice, i preporučeno joj je da ponese zalihe čaja i šunke inače će umreti od gladi.

Prema građevinskom planu, tu će biti izgrađen i potpuno nov teren za golf, s druge strane jednog drugog zida. Gospodin Bol bi tu bio kao riba u vodi. Međutim, on je prošle nedelje izjavio da nije siguran da će provoditi mnogo vremena u Španiji, budući da su sada stigle bliznakinje. Da se možda uopšte neće preseliti tamo s gospođom Bol.

Naravno, samo se pretvara. Nijedan muškarac ne može biti toliko privržen bebama. To je radio samo da bi joj se osvetio za sve ono što mu je rekla u bolnici. Oh, neće proći ni dve nedelje a njega će proći želja da učestvuje u porodičnom životu, i brzo će se vratiti svojoj bušilici.

- Nisam sigurna. Imam utisak da stvarno uživa u tome - rekla je Džeki. - Pogledaj ga!

Držao je Sabrinu na jednom ramenu, vrlo profesionalno. - Gladna je - rekao je Mišel. - A mislim da bi i Džil trebalo nahraniti. Uzgred, proverio sam ona mesta koja si pomenula, mislim da je u pitanju običan ojed od pelena.

Gospođa Bol je glasno frknula, ali gospodin Bol nije obraćao pažnju na to.

- Hvala, tata - rekla je Mišel. Dohvatila je jastuke za dojenje. Zatim je zadigla majicu, na svaki lakat stavila po jednu bebu i podojila ih obe istovremeno. Džeki je bila zadivljena.

- Svaka ti čast - rekla je.

- Moje sise više nikada neće biti kao ranije - rekla je Mišel veselo.


285

- Mislim da treba da pređeš na flašicu - rekao je gospodin Bol odlučno. Pročitao je već nekoliko knjiga o bebama. - Tako i mi ostali možemo da pomognemo i hranimo ih noću.

Gospođa Bol je ponovo frknula u neverici.

- Niko to ne traži od tebe - rekao joj je gospodin Bol samozadovoljno. - To bih ja radio.

- Ja se ne bih oslanjala na to - promrmljala je gospođa Bol. - Uostalom, dok god dojiš držaćeš se podalje od pića i droge. - Posle onoga što je prošla tokom porođaja, nije bilo potrebe da se pominje seks.

- Ne vraćam se piću i drogama, mama.

- To sad kažeš. Verovatno si još uvek omamljena od epiduralne. A čula sam da si pre toga dobila i poveliku količinu gasa. To je prilično ozbiljno.

Mišel nije obraćala pažnju na nju, samo je majčinski gugutala svojim bliznakinjama, puštala razne neartikulisane zvuke i govorila: - Eto, zar nije tako bolje! - Bliznakinje su sisale i mljackale svom snagom. Go-spodin Bol ih je nadzirao cokćući jezikom. Zatim je Džil ispustila bradavicu koja joj je bila dodeljena i glasno zaplakala, tako da su svi poskočili od uzbuđenja, ali onda je Mišel ponovo namestila kako treba.

Ponekad izgleda kao da žive u jaslama, pomislila je Džeki. Već je dovoljno često osetila čežnju kad bi bacila pogled na dve kolevke koje su stajale jedna kraj druge. Blago Mišel! Postala je majka. Sada ima svoju malu porodicu. Sada pripada nekome.

Poslednjih nekoliko dana Džeki se osećala kao da je u bestežinskom stanju. Kao da je ništa, osim njene dve cvećare, ne drži čvrsto na zemlji. Ponekad bi uveče, kad zaključa cvećaru i ode, osetila kao da će njen život ponovo početi tek narednog jutra.

A to je baš glupo. Ona ima prijatelje, porodicu, evo, postala je i tetka. Za ime boga, upisala je čak školu salse, iako joj je salsa samo poslužila kao izgovor da kupi novi par cipela.

Ali ponekad se pitala, vrlo ozbiljno, kome bi ona zaista nedostajala kad bi nestala? Ako bi njen automobil misteriozno sleteo s puta i završio u jarku, na primer, usred noći. (I ne samo usred noći, već i usred dana!) Ili ako bi dodirnula onaj splet ogoljenih žica koje su zidari ostavili za sobom, i za koje je Ema rekla da su verovatno bezopasne, a koje verovatno mogu čitav grad da napajaju strujom.


286

Naravno, nekim ljudima bi zaista nedostajala. Ali ne onako kako bi im nedostajala da je centar njihovog sveta.

Džeki više nije bila ničiji centar sveta.

Možda je samo do te mere navikla da bude s nekim muškarcem da je postala jedna od onih žena koje ne mogu podneti da budu same. Ali, ni dok je bila s Denom nije se osećala kao da je zaista centar njegovog sveta.

Što se tiče Henrija, svima je jasno da je njegov centar sveta on sam. Džeki nije osećala da je on vrednuje dvadeset četiri sata dnevno. S druge strane, ni u jednoj drugoj vezi nije osećala takvu žestinu i strast. Zar to nije strašno? Razvedeni su, a ona ipak razmišlja o njemu više nego ikada ranije. To je više nego strašno. Bizarno je.

Nešto od te njene morbidnosti verovatno su primetili i drugi, jer ju je te večeri Mišel upitala da li je dobro.

- Ja? Nikad bolje.

- Nisi poludela zbog beba?

- Ne, ne. - Zatim je dodala, puna samopouzdanja: - Ionako ću se uskoro odseliti. Naći ću neki stan, sad kada sam ponovo sama.

- Sama, ali još ne i razvedena - rekla je Mišel drsko.

- Molim?

- Nemoj da se praviš blesava preda mnom. Velma Marfi se juče javljala telefonom. Uopšte nisi otišla kod nje nakon što si otkazala onaj sastanak.

Oh! Džeki ju je pogledala. - Eto, sve si uspela da nas prevariš da si sada sva umiljata i mazna i da umeš da govoriš samo bebećim jezikom.

- To što sam postala majka ne znači da sam izgubila polovinu mozga. - Zatim je zaćutala. - Zaboravila sam šta sam htela da kažem. Uzgred, toplo preporučujem materinstvo, ako ikad uspeš da se ratosiljaš Henrija i pronađeš nekog drugog. Evo, probaj.

S tim rečima je spustila Sabrinu Džeki u krilo. Džeki je to pokušala već nekoliko puta, ali to je bilo teško s gospodinom Bolom u blizini, jer je on sve držao pod kontrolom i nikom nije dozvoljavao da se meša.

- Uopšte ne liči na sudiju - Džeki je bila zadivljena.

- Znam, zar to nije sjajno? Počinjem da mislim da on možda uopšte i nije otac.

- Mišel! Bilo bi bolje da mu to kažeš.


287

- Zašto? - odgovorila je. - Sada se već pomirio s čitavom situacijom. A da i ne pominjem priliv gotovine. - Ali, iznenada se uozbiljila i počela da miluje Sabrininu meku, ćelavu glavu. - Na neki način mi se dopada ovako. Samo ja i one. Dok sudija čvrsto stoji po strani. Sećaš se da sam govorila da nikada neću ovako nešto osećati ni prema kome? E sada osećam. Prema njima dvema.

A ja nemam nikog, poželela je da zaurla Džeki. Ali je samo klimnula glavom, i baš kada je pomislila da je Mišel sasvim zaboravila na razvod, rekla je: - Pa? Ti i Henri. Šta je prepreka?

- Ma, hajde, znaš koliko sam bila zauzeta s novom cvećarom. Nisam imala vremena da ponovo zakažem sastanak. - Bio je to tako bedan izgovor da je poslednji deo rečenice rekla jedva čujno, gotovo za sebe.

- Samo treba da potpišeš jedan bedni dokument, to je sve.

- U redu - napokon je priznala Džeki. - Možda imam mentalnu blokadu. Kada potpišem taj dokument sve će biti konačno. Mislim da mi je trebalo malo vremena da se priviknem na tu činjenicu.

- Ti i Henri ste razdvojeni već dve godine, Džeki. Nemoj mi reći da si tek sada to primetila.

Rečeno tim rečima, zaista zvuči pomalo glupo. Stvarno, šta je to zbog čega još uvek okleva?

- Džeki, da li ga još uvek voliš?

- Ne. Ne! - Nasmejala se. - Za ime boga, Mišel. Ja sam ga ostavila, sećaš se?

- Zbog preljube koja se nikad nije dogodila. Džeki je već bila besna. Rekla je: - Nije samo to bilo u pitanju. Bilo je tu i drugih problema. Gomila drugih problema.

- A te probleme ne možeš da rešiš?

- Mislim da ne.

- Čak ni ako se vas dvoje još volite?

- Ne volimo se. Ja njega ne volim. I sasvim sam sigurna da ni on ne voli mene.

- Iako ti piše tako dirljive pesme? Meni se lično povraća od toga, ali znam da ti voliš takve stvari.

- Ako zaista oseća sve to, zašto mi to nikad nije rekao? Zašto objavljuje to u novinama, i to baš u vreme kad se razvodimo?

- Možda samo želi da olakša dušu.


288

- Da li treba da mu aplaudiram zbog toga?

- Ne. Mislim, možda je samo hteo da to znaš. Da olakša dušu pre nego što kažete poslednje zbogom.

Džeki je rekla: - U svakom slučaju, to sad nije važno jer očigledno više ne oseća sve to o čemu je pisao.

- Otkud znaš?

Zato što joj nije napisao više nijednu pesmu, za početak. Proveravala je svake nedelje. Izgleda da je sasvim prestao da piše za Gloub. A onda je, prošle subote, objavljena udarna kritika njegovog vodiča kroz restorane u rubrici o knjigama. Nije čudo da nije imao vremena za nju. Bio je suviše zauzet jer se bavio svojom karijerom.

Rekla je: - Znam zato što se razvodimo, Mišel. A pored svih tih kitnjastih pesama koje je ispevao, on nije učinio ništa da me zaustavi.

- Da - rekla je Mišel. - To jeste mali problem, priznajem.

- To je veliki problem. Znaš, tokom čitavog našeg braka ja sam morala da pogađam šta on oseća. I evo me sada, opet radim isto. I umorna sam od toga.

- Zašto ne odeš da ga vidiš. Možda bi trebalo da razgovarate o svemu.

- Ne.

- Džeki, ovo ti je poslednja prilika.

Bila je to privlačna ideja. Sam bog zna da jeste. Iz mnogo razloga. Time bi se sve rešilo na ovaj ili onaj način. Zauvek.

Zar ona nije stvorena za to da leti u strane zemlje, glamurozno obučena i u visokim štiklama, i da nepromišljeno srlja u dramske situacije u kojima učestvuju muškarci s tamnom kosom i tužnim očima? Nije li ona rođena za to? Juriš pravo Henriju u krilo bio bi podvig koji bi ličio na nju, to je nešto što je ona kadra da učini nošena trenutnim romantičnim osećanjem. Oh, da. Sada se sve to jasno odvija pred njenim očima, od trenutka kad je stigla pred njegova ulazna vrata: prava katastrofa.

Za početak, verovatno ne bi mogao odmah ni da je prepozna - naročito zahvaljujući njenoj novoj frizuri. Zatim će je pitati šta kog đavola traži u Londonu kad bi trebalo da radi predano na njihovom razvodu.


289

Još gore, sve to bi ga zabavilo. Zar je zaista mogla da prida toliki značaj nekim trećerazrednim stihovima koje je on iz čistog zezanja objavio u novinama?

Ili, još jedna mogućnost, vrata uopšte ne bi otvorio Henri, već neka mršava plavuša po imenu Penelopa. Ili Mendi, ta stara kobila. Henri možda ima novu devojku. Zašto da ne? On je vrlo privlačan čovek, barem spolja, sigurno ima mnogo žena koje jedva čekaju da zauzmu njeno mesto. Možda on jedva čeka da dobije razvod da bi mogao što pre da se ponovo oženi.

Ali, ne, zaključila je Džeki s olakšanjem; on je tip muškarca koji se nikad ne bi ponovo oženio. Samo bi pričao sarkastične šale o tome svojim drugarima u pabu. Mendi će, bog je blagoslovio, uzalud čekati da on ponovo pokrene to pitanje.

Ili su možda sve te pesme bile iskrene i on želi da je primi natrag?

Ali, baš to je srž problema. Ona ne želi da bude primljena natrag. Dovoljno je trčala za njim. Svega se odrekla zbog njega. Ako sada ode tamo, to bi značilo da će sve početi ispočetka. Ako želi da se ona vrati natrag, moraće da učini više od objavljivanja anonimnih hvalospeva u novinama. Sada je red na njega.

Ali, on nije pošao za njom onog dana kada je otišla pre dve godine. A ni sada nije bilo nikakvog traga od njega.

- Znaš, ti si u pravu - rekla je Džeki Mišel.

- Otići ćeš da ga vidiš?

- Mislim na to da samo odugovlačim stvari.

- Džeki, nemoj da učiniš ništa impulsivno - upozorila ju je Mišel. I to pošto ju je sama zadirkivala zbog toga.

Džeki je iznenada savladao umor od svega toga. - Uradiću ono što moram - izjavila je glasom žene koja učestvuje u programu rehabilitacije. Ema bi bila ponosna na nju.

U sobu je užurbano ušla gospođa Bol da im javi da je automobil upravo zastao ispred kuće.

- To je verovatno Džerard - rekla je Mišel smireno. Njihov odnos je već postao civilizovan. On sada redovno navraća dva puta nedeljno, po povratku s posla na kome izriče kazne ubicama i iznuđivačima, da guguče s bebama, a ponekad im promeni pelene, kad Mišel ode u kuhinju da mu skuva čaj. Večeras je trebalo da razgovaraju o privatnoj školi za bliznakinje koju će, naravno, plaćati sudija.


290

Čak se i njegova žena donekle raskravila i dozvolila mu da stavi svoje prezime na njihove krštenice. I gotovo da nisu kružili nikakvi tračevi među njegovim kolegama pravnicima, kad je vest jednom procurela. Sudija Vest je ljubazno svratio jedne večeri da pokaže fotografije svog vanbračnog trogodišnjeg sina, a on sigurno ima barem sedamdeset godina.

Pričalo se čak i o tome da će Mišel da nastavi studije prava. Ali ona sama to nije ni rekla ni pomislila. Bilo bi joj drago da nikada više ne vidi ni knjigu ni trostruku votku, i odlučila je da će od sada biti majka i domaćica.

- To nije Džerardov auto - gospođa Bol je zabrinuto gledala kroz prozor iza zavese. Zatim je rekla: - O bože! - Okrenula se ka Džeki, a čitavo njeno lice razvuklo se u jedan ogroman blaženi osmeh. - To je Den.

Bilo je to kao povratak bludnog sina. Gospođa Bol je izvukla pitu od krušaka iz friza samo zbog njega, premda je Den rekao da se neće zadržavati, a zatim je naterala gospodina Bola da izvuče električnu kosilicu iz garaže i stavi je diskretno kraj Denovog automobila, za slučaj da on iznenada dobije potrebu da ošiša travu u njihovom dvorištu.

U kuhinji je rekla Džeki: - Uradi nešto sa svojom kosom. I nemoj da zaboraviš da pomeneš da si otvorila drugu radnju. Ti si sada uspešna poslovna žena. Rekla sam Mišel da ode kod njega i ispriča mu sve o razvodu.

- Šta?

- Samo da mu kaže da je sada sve gotovo. Da sada samo čekaš konačnu sudsku odluku i da ćeš posle toga biti slobodna žena. - Gotovo je drhtala od uzbuđenja dok je tražila nešto po frižideru. - Šta misliš, da li je onaj šampanjac već izvetreo? Onaj koji nismo popili do kraja kad smo slavili rođenje bliznakinja?

- Šta će ti šampanjac? - pitala je Džeki podozrivo.

Gospođa Bol je rekla: - Pa, očigledno je zašto je došao.

- A šta bi to bilo? - Ona bi i sama volela to da zna.

- Došao je da ti pruži drugu šansu, Džeki.

- Oh, mama.


291

- I nemoj opet da mi pričaš tu bajku kako si ti htela da raskineš s njim ali te je on preduhitrio. Niko ne veruje u to. Samo se zahvali svojoj srećnoj zvezdi što se napokon opametio.

- Prestani. Molim te. A baš ti je dobro išlo u poslednje vreme.

- Ne možeš očekivati da ću prestati da se brinem kad smo već toliko duboko zagazili u tu priču - rekla je gospođa Bol. - Pogledala je u Dena. - Ima vrlo elegantno odelo. I miriše na kolonjsku vodu.

Dobro, to je istina, ali nema nikakvog razloga za pretpostavku da to ima neke veze sa Džeki.

- Verovatno je svratio da mi vrati neke od stvari koje sam ostavila. Ili da traži da mu vratim prsten. - Još uvek je bio kod nje. Planirala je da mu ga vrati one večeri u Bistrou, ali to je bilo pre nego što ju je on ostavio i ponizio.

- Gluposti - rekla je gospođa Bol. - Nervozan je. Vidi se da jeste.

Dobro, jeste, ali Džeki je to objasnila činjenicom da mu je nelagodno što ih ponovo sve vidi. Da li je moguće da je nervozan zbog nje?

Gospođa Bol joj je pružila pitu od krušaka. - Još uvek je delimično zamrznuta. Ali, sigurna sam da će se otopiti kad tamo unutra skoči temperatura.

- Ne mogu da verujem da si to rekla.

Gospođa Bol se nasmejala. - Znam, ponašam se kao očajnik. Oh, vidi, zapravo me je baš briga da li ćete se vas dvoje pomiriti. - Zatim je gurnula Džeki prema dnevnoj sobi. - I, šta god radila, nemoj slučajno da pominješ Henrija.

U dnevnoj sobi Mišel je Denu ponosno pokazivala svoje bebe.

- Vrlo lepo - ponavljao je Den. Podigao je pogled kad je Džeki ušla u sobu. Bio je vidno nervozan.

- A u ovom uzrastu ne zahtevaju mnogo nege - nastavila je Mišel, koja je mogla bez prestanka da govori o bebama. - Imaju samo nekoliko osnovnih stvari na umu: da jedu, spavaju, piške i kake.

Den je rekao: - Zanimljivo. Pa, nikad se ne zna. Jednom ću možda i ja krenuti tim putem. - Ponovo je pogledao u Džeki, ovoga puta ispitivački. Blagi bože. Da li je moguće da je njena majka u pravu?

- Mišel! - pozvala je majka iz kuhinje. - Telefon! Telefon je sasvim slučajno u tišini ležao na stočiću ispred svih njih. Sve je to bilo vrlo


292

neprijatno, ali Mišel je samo uzdahnula, ustala i krenula prema vratima. Vratila se trenutak kasnije.

- Izvinite. Zaboravila sam jednu od njih. - Zatim je podigla Sabrinu i ponovo izašla. Vrata su se odlučno zatvorila.

Džeki se kiselo osmehnula i rekla: - Moja majka misli da želiš da ostaneš sam sa mnom. Utuvila je sebi u glavu kako želiš da se pomirimo.

Uzvratio je osmeh. - Ne želim.

- Znam da ne želiš. - Ali, ipak se ponadala. Dobro, bila bi presrećna! Uživala bi kada bi je on zamolio da mu da još jednu šansu, a ona ga odbije. Rekla bi ne, jasno i odlučno.

Mora da se nešto od toga primetilo na njenom licu, mora da je poprimilo tužan izraz, jer je Den iznenada rekao: - Pobogu, Džeki, izvini. Poslednje što sam imao na umu bilo je da dođem ovde večeras i još više te povredim.

- Nisi me povredio. Nisi me ni prošli put povredio. U redu? Kunem se. Mislim da je veoma dobro što više nismo zajedno. - Međutim, shvatila je da zvuči kao da samoj sebi ne želi da prizna istinu, pa je prestala da se brani i rekla: - Hoćeš pitu od krušaka?

- Da, hvala. Obožavam pitu od krušaka koju sprema tvoja majka.

Iz inata je isekla jedno vrlo malo parče i pružila mu ga na tacni.

- Pa? - uzviknula je, sada kad su se sve nade njene majke nepovratno raspršile. - Kako su Fione?

- Dobro su, hvala. - Nije čak ni iz pristojnosti rekao da su je pozdravile, pa se ni Džeki nije pretvarala da pozdravlja njih.

- A kako su Tajg i Veliki Konel i... - nije mogla da zapamti ostala imena, a nije se ni trudila. Pa, sada to niko ne može od nje da očekuje, budući da on nije došao da se prostre pred njene noge.

- Dobro, dobro. - Nije bio zainteresovan da razgovara o svojoj braći. Pojeo je svoje parče pite i pročistio grlo. - Džeki, došao sam da ti saopštim vest. Hteo sam da to čuješ od mene, a ne od nekog drugog.

Te reči bi izazvale strah i napetost u srcu svake bivše verenice. Reči koje nagoveštavaju konačan udarac i trijumf posle poniženja.

Našao je drugu ženu.

Ali, ne skidajući smireni osmeh s lica - u suprotnom bi pomislio da je očajna - Džeki je samo rekla: - Oh?

- Ženim se - rekao je.


293

Dvostruki udarac! Ne samo da je dodao trijumf na poniženje, već je utrljao so u njega. A čak joj nije bilo ni stalo do njega. Kako bi tek bilo da joj je zaista slomio srce pre četiri meseca?

- Pa! - rekla je. - Pretpostavljam da treba da ti čestitam. - Gospođa Bol će ipak imati razloga da otvori taj izvetreli šampanjac, premda ne iz razloga kome se nadala.

- Zaista? - pitao je oprezno.

- Zaista.

- Nemaš ništa protiv?

- Nemam ništa protiv, Dene.

- Iskreno?

- Iskreno - rekla je kroz stisnute zube. Međutim, kad malo bolje razmisli o tome, mora priznati da joj se ne sviđa to što je odlučio da „postupi ispravno“ i lično joj saopšti tu vest. Takvu vest je mnogo bolje čuti od nekog drugog, najbolje od nekog ko je na njenoj strani i ko će odmah reći da je to nepristojno brzo, da će taj brak od samog početka biti osuđen na propast, i da je on jedna obična budala.

A sada je primorana da svari tu iznenađujuću vest pred njim, uz parče pite njene majke i bez ikakvog prethodnog upozorenja.

- Ko je srećna dama? - pitala je, ironično naglašavajući reč „srećna“, ali on to nije primetio.

Zablistao je i rekao ponosno: - Ivon Tumi. Sasvim obično ime, pomislila je Džeki osvetoljubivo. - Mislim da nisam imala to zadovoljstvo...

- Jesi - prekinuo ju je Den. - To je žena policajac koja je došla kod nas u kuću da istraži napad na Henrija. - Zatim je brzo dodao: - Nismo mi tada počeli da se viđamo, naravno, ne.

Džeki je manje uznemirila činjenica da je ta žena zapravo bila u njenoj kući, a više način na koji je on sasvim ležerno i bezbrižno izgovorio Henrijevo ime. I kad samo pomisli da je taj isti čovek organizovao bandu da ga prebije! Den je vrlo površna osoba, zaključila je Džeki.

- Aha... - rekla je. - Da li oblači uniformu za tebe?

- Pa, kad se vrati kući s posla naravno da će biti u uniformi... - Zatim je shvatio šta je ona pod tim mislila, i pogledao je iznenađen i povređen.


294

Bilo mu je teško da poveruje da inače fina i pristojna Džeki izgovara nešto tako bezobrazno.

Bilo joj je žao što je to rekla. Nije imalo svrhe ponašati se grozno. Den je dobar čovek, nije on kriv za to što ga ona više ne voli. Ipak, mogao je da sačeka pre nego što se vezao za neku drugu ženu.

- I kad je veliki dan? - pitala je ljubazno.

- U aprilu - rekao je. - Možda bi volela da dođeš? - Zaćutao je. - Ili je to bila zaista glupa pomisao?

- Bila je to zaista glupa pomisao - odgovorila je.

- Izvini - rekao je postiđeno.

- Hajde da prekinemo sve ovo, Dene. Drago mi je zbog tebe, u redu? Samo mi se čini da je malo prebrzo.

Nije trebalo da ga podstiče u tom smeru, jer iz njega je iznenada suknulo: - Znam! Rekao sam joj to. Rekao sam da ne želim ponovo da napravim glupost zato što žurim, kao prošli put. Rekao sam da bi bilo bolje da malo sačekamo. Da ne žurimo. Da se prvo uverimo da zaista jesmo jedno za drugo. Ali ona nije htela ni da čuje. Jedne noći mi je rekla da će me uhapsiti ako je ne zaprosim, i time se sve završilo.

Pocrveneo je. Džeki je bilo neprijatno što to sluša.

- Nadam se da ćeš biti srećan - rekla je, želeći da završi taj razgovor.

Ali on je jedva čekao da nastavi da priča: - Imamo toliko toga zajedničkog, Džeki. Trčanje, na primer. Ivon je sportski tip. Trenira zbog posla, naravno - prošle nedelje je uspela da uhvati lopova samo zato što je trčala brže od njega - član je veslačkog kluba, a vikendima ustajemo rano i odlazimo u prirodu da trčimo po trideset pet kilometara.

- Divno - promrmljala je Džeki. Pogledala je na sat.

- Razmišljamo o tome da zajedno učestvujemo na londonskom maratonu. Ali, uplašili smo se da će to poremetiti naše planove za venčanje. Onda je Ivon došla na genijalnu ideju da se venčamo odmah posle maratona, tako da ćemo bukvalno u trku da stignemo na venčanje! Zar nije sjajna!

Oči su mu blistale dok je to govorio, i Džeki je shvatila da je on napokon pronašao srodnu dušu. Ženu iz svojih snova. Ženu s kojom će moći da se znoji, da zajedno kupuje sportsku opremu i podiže gomilu mišićave dece koja će provoditi vreme u sportskim aktivnostima.

- Želim ti sreću, Dene - rekla je. - Iskreno.


295

- Hvala, Džeki. - Ustao je i dlanovima popravio pantalone. - Moram da krenem. Treba da se nađem s Ivon. Večeras ćemo saopštiti njenim roditeljima.

- Divno - rekla je. - Mislim da će mojoj mami biti drago da te isprati do kola. - A ona će u međuvremenu otrčati na sprat, besna što se ona nije ponovo verila. Život prosto nije fer.

Ali, Den je nastavio da stoji. - Molim te, reci Henriju da mi je žao. Što sam naručio da ga prebiju. To me neprestano muči.

Pogledala ga je. - Zašto misliš da sam u kontaktu s Henrijem?

- Izvini, pretpostavio sam...

- Šta si pretpostavio? Da sam odlučila da odustanem od razvoda zato što smo ti i ja raskinuli? - Šta on misli o njoj?

- Znači, jesi se razvela?

- Ne baš sasvim - bila je prinuđena da prizna. A kada je videla njegov izraz lica, dodala je glasno: - Ostao je samo još jedan korak. Da zapečatimo sve to, ako mogu tako da kažem.

Klimnuo je glavom. - Nadam se da ćeš biti srećna, Džeki.

Mogao je da je jednostavno sažaljivo potapše po ramenu i uteši je rečima da će s vremenom upoznati nekog muškarca koji je jednako usamljen i očajan kao i ona.

- Hvala, Dene - rekla je suvo.

- Ti to zaslužuješ - dodao je osećajno.

- Zar ne treba da kreneš? Zakasnićeš na večeru kod Ivoninih roditelja.

Na te reči je blago prebledeo, pogledao na sat i rekao: - O, bože - a zatim istrčao napolje.


296

23.

Velma je shvatila da se već nekoliko meseci nalazi usred sukoba interesa. S jedne strane, Džeki Bol je tražila njene profesionalne usluge da bi isprašila tur Henriju Hartu. S druge strane, ona je svakog vikenda uživala u divljem seksu s njegovim advokatom. Premda je pretraživala satima vebsajt kursa američkog prava, nije mogla da pronađe nijednu olakšavajuću okolnost za svoju situaciju. Čak joj ni njena vlastita savest, kad bi se usudila da je konsultuje, nije davala mira.

Morala je da se suoči s tim: spavati s protivnom stranom bilo je jednostavno pogrešno.

Tom je to takođe znao. - Mogao bih da budem otpušten zbog ovoga - mumlao je u nabore njenog vrata pre samo dve večeri, dok su njegova koščata kolena pritiskala njena. Ona, naravno, nije bila u opasnosti da će izgubiti posao, a činjenica da je on sve žrtvovao zbog nje ispunjavala ju je nekom toplinom i zadovoljstvom.

Zvao ju je Breskvica. Rekao je da je ona poput zrelog voća i da ima najmekšu kožu koju je ikad dotakao. Rekao joj je da miriše na med i da mu se od njenog glasa uvek naježi koža na leđima. Rekao je da ne može dobro da spava osim kada je ona pored njega.

- Ja nisam glupa - odvratila mu je jednom na samom početku. Sve te ekstravagantne izjave su, naravno, probudile njene sumnje.

Ali, njega je zapanjilo da može i pomisliti da se on samo poigrava s njom. Uostalom, njegov tih i mek glas dao je svim tim kitnjastim izjavama izvesnu težinu i ozbiljnost.

Isprva mu je dozvolila da je posećuje svakog drugog vikenda. Ima već dovoljno gorkih iskustava iza sebe, vlastitih i iskustava drugih ljudi, i zna da veze koje tako lepo počnu obično ne traju dugo. Uskoro je počeo da je posećuje svakog vikenda. Odsedao je u Holidej inu i zajedno su odlazili u šetnje pored reke i na večeru u restorane u kojima bi se Velma poigravala s njim ispod stola dok su razgovarali o pravu. Shvatila je da je veoma dobro obrazovan, iskren i normalan, premda mu manjka samopouzdanja. Sve u svemu, ratobornost ju je polako napuštala. Bilo je to olakšanje.


297

Jedne večeri ga je pozvala kod sebe kući i dozvolila mu da je svuče. Da je Tom bio jedan od onih muškaraca koji su opsednuti debelim ženama, primetila bi to odmah. Ali, nije bilo dokaza da je na bilo koji način izopačen. Samo ju je uzeo u svoje dugačke, mršave ruke i u tom trenutku ona je prestala da razmišlja.

Jedina prepreka koja je sada stajala između njih dvoje bila je Džeki Bol. Velmina klijentkinja. Koja je u ovom trenutku sedela preko puta Velminog stola.

Velma joj je uputila osmeh krivca. - Već nekoliko nedelja imam utisak da nisi sigurna u svoju odluku. - Ta prokleta žena ih je zadržala pet nedelja duže nego što je bilo neophodno.

- Ja? Ma, ne. Samo sam bila mnogo zauzeta oko nove radnje, to je sve.

Bio je to samo izgovor. Probdela je gotovo čitavu noć razmišljajući u agoniji o tom poslednjem koraku, što se moglo i zaključiti po njenim podočnjacima. Ali, Velma je prihvatila igru. - Pa, kako ide posao?

- Odlično. U stvari, mnogo bolje nego što smo se nadali. U početku je bilo sporo, ali sada imamo pune ruke posla.

- Odlično, odlično - rekla je Velma jedva je slušajući. U ruci je držala spreman formular D36. Kao i račun za svoje usluge. Uvek je ispostavljala račun tek kad je bila sigurna da je sve gotovo. Iz iskustva zna da su ljudi kojima je slomljeno srce veoma zahvalni za bilo koju pomoć koju mogu da dobiju u nastojanjima da se oslobode svoje druge polovine, ali ta zahvalnost bi naglo splasnula čim bi posao bio završen i kad bi im stigao račun. I često su se bunili. A ponekad joj ne bi ni platili.

- Pa! - rekla je Velma. Jedva je čekala da se otarasi Džeki. Bila je van sebe od radosti što će uskoro moći otvoreno da bude u vezi s Tomom. - Evo nas kod poslednjeg koraka. Molba za pravosnažnu presudu. - Onda, kao da se uplašila da će se Džeki možda predomisliti zbog suvih administrativnih imena, dodala je ljubazno i veselo, poput prodavačice u Burger kingu. - Kao što sam ti već objasnila, presuda koja je doneta pre dva meseca je takoreći samo privremena. Njen cilj je da puste ljude na probnu vožnju, ako smem da upotrebim metaforu. Da utvrde je li razvod zaista za njih. - Prokletstvo, nije htela da Džeki pomisli kako ima izbora. - A naravno da to jeste za njih. Nemoguće je da neko stigne ovako daleko da bi se na kraju predomislio! A sada, da bi razvod postao pravosnažan, ti, kao tužitelj, moraš da podneseš molbu sudu. Tek tada ćete ti i Henri Hart biti razvedeni.


298

- U redu - rekla je Džeki smireno.

Velma se još više opustila. Ovo će ići glatko. Džeki je verovatno drago što će se napokon otarasiti Henrija Harta. A Henri je zapravo sasvim pristojan čovek ispod svega toga, rekao joj je Tom. Ali, to je bio razgovor zabranjenih ljubavnika, i ona ne sme da nagovesti Džeki da zna više nego što bi trebalo. Ah, taj pritisak. Užasno se bojala da će joj nešto izleteti. Jedva čeka da završi ovaj slučaj. Onda će ona i Tom moći da se krešu do mile volje.

Tom je nagovarao Velmu da kaže Džeki. Da prizna. Da joj kaže da više ne može da je zastupa i da će morati da angažuje drugog advokata.

Lako je njemu da to kaže! U toj velikoj i bogatoj advokatskoj firmi u Londonu! Velma je bila zapanjena kada je čula ko je zapravo njegov poslodavac i odbila je da prizna svoju sopstvenu finansijsku situaciju. Jednostavnu činjenicu da joj je bio potreban novac Džeki Bol.

- Gde treba da potpišem? - pitala je Džeki sasvim mirno. Velma joj se divila.

- Ovde. Ali, prvo pročitaj. Moram da budem sigurna da si sve razumela. - I da je platila račun, naravno.

- Izgleda u redu - rekla je Džeki bez ikakvog oklevanja i bez nepotrebnih pauza.

Velma se osećala sve bolje i bolje. Tom je trebalo da stigne večeras. Može da ga dočeka na samom izlazu iz aerodroma, otvoreno i pred svima, umesto na unapred dogovorenom mračnom mestu na trećem spratu garaže.

- Dobro - rekla je ljubazno, dok je pokušavala da nađe svoj račun - jer ljudi ponekad izgube kontrolu. Postanu sentimentalni na pomen svog bivšeg, sećaju se samo onoga što je bilo dobro, a sve ružno kao da su zaboravili. Zaborave na to da je pesnicom razbio vrata od terase u nastupu besa, kao i činjenicu da u svom životu nije nijedan dan pošteno radio. Viđala sam žene kako sede tu gde ti sad sediš, plaču i govore mi da ne mogu da prestanu da razmišfjaju o tome kako ih je njihov bivši muž zasmejavao imitacijama Brusa Forsajta. - Odmahnula je glavu s gađenjem. - Moj moto je: ološ ostaje ološ.

- On nije ološ - Džeki joj je ljubazno odgovorila. - Henri.

Velma je shvatila da je preterala. - Naravno da nije - brzo se ispravila. - Samo sam htela da dam primer, to je sve. - Na brzinu je spustila svoj račun preko formulara D36. - Uračunat je porez.


299

Međutim, Džeki nije počela ozbiljno da proučava račun. Iako Velmi to ne bi smetalo. Bio je to, po njenom mišljenju, pošten račun, jer, uprkos onome čemu su je učili na kursu američkog prava, ona nije vešto preuveličavala svoje troškove.

Džeki je samo uzela svoju čekovnu knjižicu. Velma je osetila potrebu da kaže nešto što bi zaokružilo celu priču. Nešto vedro. - Pa, pretpostavljam da ćemo se videti na venčanju!

To nije izazvalo očekivani efekat.

- Den i ja više nismo zajedno.

- Oh! Izvini, nisam mislila da... - Alfonda je shvatila da je to ni najmanje nije iznenadilo. Između njih dvoje zaista nije strujao nikakav fluid. Velma bi im dala dve godine, a onda bi očekivala da se Džeki ponovo pojavi u njenoj kancelariji, i zatraži pomoć da se otarasi i drugog muža.

- Nema problema. Verovatno je trebalo da ti kažem. - Uspela je da se osmehne. - Kao što vidiš, u poslednje vreme baš i nemam sreće s muškarcima.

Velma je čula sebe kako odgovara: - Ti si najbolja klijentkinja koju sam ikad imala. Stvarno to mislim. Zaslužuješ dobrog muškarca. Sigurna sam da on postoji na ovom svetu, i da čeka da te upozna.

Bilo je krajnje neuobičajeno za nju da govori tako veselo - ljubav ju je smekšala - ali Džeki ju je samo skeptično pogledala, a potom uzela D36 i potpisala ga.

- Da li je to sve?

- Da, to je sve.

* * *

Osećala se neobično kada je nakon toga izašla iz Velmine kancelarije na ulicu. Pomalo kao dezorijentisano. Verovatno jeste bila dezorijentisana otkako se rastala od Henrija, i sve je to bilo veoma čudno iako ga već dve godine nije videla. Zakon je bio poslednje što ih je vezi-valo, ali sada, kada je i ta prepreka uklonjena, osetila se kao da bi je dašak vetra mogao oduvati s mesta.

Možda bi trebalo da ode negde i da se napije? Zar to nije ono što ljudi rade? Sede u nekom baru i utapaju uspomene u čaši. Ali, bilo je tek tri sata popodne, i ako sada počne da pije, do šest sati više neće moći da


300

stoji na nogama. Pa ipak, bilo je očigledno da se upravo dogodila ključna stvar u njenom životu. Bila je poslednja nedelja novembra, a ona se upravo razvela. I nije znala da li da se smeje ili plače.

Dugo je stajala tako, na pločniku ispred Velmine kancelarije, izgubljena i zaboravljena, dok joj je vetar nosio kosu u oči.

- Blagi bože - Dejv je prasnuo u smeh. - Je li ovo tvoje?

Podigao je najlonsku majicu s kratkim rukavima na kojoj je bila odštampana fotografija pop grupe Bej Siti Rolers.

Henri je zgrabio majicu od njega. - To je bilo davno, u redu? Slušaj, mogao bi da odeš do police i spakuješ one knjige, a odeću prepusti meni.

Dejv se već od srca smejao Henrijevoj kolekciji božićnih džempera i ronilačkoj opremi koju je kupio tokom jednog kratkog perioda flerta sa sportovima na vodi.

- Imaš suviše mnogo stvari - rekao mu je Dejv. - Zar nikad ništa ne bacaš?

Odgovor na to pitanje bio je očigledan, sudeći po gomili prepunih kesa za đubre naslaganih u prizemlju.

Kombi za selidbu trebalo je da stigne u deset - nepristojno rano, jer pitanje je da li će uspeti da se probudi do tada, a kamoli spakuje. Morao je rano ujutru da pozove Dejva i Don i zamoli ih za pomoć.

Don je bila u prizemlju i pakovala stvari u kuhinji, a po izrazu njenog lica moglo se zaključiti da kuhinja već dugo nije čišćena. Ali, nije se žalila; samo je nekoliko puta pitala Henrija da li se dobro oseća. Kao da je selidba nešto strašno! Dobro, deset godina je živeo u ovoj kući, ali biće podjednako srećan u svom novom, belom, modernom, i stravično bezličnom stanu na drugom kraju grada. A Širli će morati da se strpi u pansionu za pse dok on ne nađe neko rešenje za nju. Biće joj to nešto kao godišnji odmor, uveravao je sebe.

- Pornići! - uzviknuo je Dejv ushićeno. - Henriju nije trebalo mnogo da skoči na njega. Ponašao se kao lešinar, smejao se ostacima tuđeg života. Zapravo, u tome se možda krije neka nova pesma.

- To je erotska literatura - rekao je, a zatim uzeo knjigu i stavio je u kutiju.


301

- Slušaj, ne kritikujem te - rekao je Dejv saosećajno. - Pretpostavljam da si morao, kad je Džeki otišla.

- Nisi mogao da izdržiš a da je ne pomeneš? - Kao da on sam nije čitavo jutro mislio na nju. U svakoj fioci koju je otvorio pronašao je neku njenu sitnicu. Zašto nije mogao uredno da spakuje sve njene stvari nakon što je otišla, i da joj ih pošalje? Barem pet kutija u hodniku u prizemlju bilo je puno njenih stvari. Šta sad da radi s njima? Da ih ponese sa sobom? U svoj stan u kome bi trebalo da započne sasvim nov život? A nije želeo da ih prosto baci u đubre, premda bi nešto od te garderobe trebalo tamo da završi. A da i ne pominje rasparenu minđušu koju je pronašao ispod kreveta: dve minijaturne kocke koje vise na zlatnom lančiću. Učinio bi uslugu čovečanstvu ako bi ih bacio.

- Hoćeš da odneseš Džekine stvari kod sebe? – zamolio je Dejva.

- Šta? Ne.

- Ma, hajde. Imaš onoliko slobodnog prostora u garaži.

- Ne, nemam.

- Dobro, na tavanu.

- Ne! Don bi me ubila. Rekla bi mi da ne treba da se mešam.

- Nemoj da joj kažeš.

- A šta ako se popne na tavan i pronađe nekoliko kutija punih ženske garderobe? Izbacila bi me iz kuće.

- Znala bi da je to Džekina odeća. Većina tih stvari je nezaboravna.

- Zar je važno šta ćeš uraditi s njima? - pitao je Dejv oprezno. - Mislim, preživela je već dve godine bez tih stvari. Verovatno ih više i ne želi. - Nije rekao da je nastavila sa svojim životom, otvorila drugu rad-nju i da se udaje čim se razvede od tebe, prijatelju. Nije ni morao, pomislio je Henri. A ako bude nastavio da pravi problem oko njenih stvari, izgledaće kao da on nije nastavio sa svojim životom. A to nije tačno. I te kako je nastavio. Za dva sata sedeće bezbedno ušuškan u svom novom stanu koji se, sasvim zgodno, nalazi na poslednjem spratu, pa će svim svojim prijateljima da govori o njemu kao o umetničkoj mansardi.

Zvuči tako usamljeno, verovatno će mu već za nekoliko dana biti potrebni prijatelji.

- Jesi li dobro? - pitao ga je Dejv.


302

- Voleo bih kad me ne bi svi pitali da li sam dobro! Imam objavljenu knjigu koja je na top listi pet najprodavanijih knjiga u zemlji, hvala lepo. - Bila je to glupa šala, koja je barem dobro prikrila njegova osećanja. Ali to je, takođe, bila istina. Edrijen je bila van sebe od sreće. - Ove nedelje je na trećem mestu, dušo; sledeće će biti na prvom! - Nije imao pojma kako je to mogla da predvidi. Odlučio je da joj neće dati svoju novu adresu.

- Gloub želi da im se vratiš - rekao mu je Dejv odjednom.

- Naravno da žele da im se vratiš - već mu je rekla Edrijen. - Oh, doći će da te mole, sada kad si ponovo postao velika zverka. - I zato je osetio veliko zadovoljstvo kad je rekao Dejvu: - Pa, možeš da im kažeš da od toga nema ništa. Ja sam sada pesnik.

- Da, već odavno svi to znamo. - Zatim je rekao: - Hej! Pa to se rimuje! Možda i ja mogu da budem pesnik?

- Samo ti nastavi s pakovanjem.

- Mogao bi da radiš kao dopisni član redakcije. Ja ću razgovarati s njima.

- Nemam vremena za to - frknuo je Henri. Prvo, kompanija za proizvodnju čestitki upravo sastavlja svoju kolekciju za Dan zaljubljenih, i Henriju je već puna glava ljubavnih stihova. A ne plaćaju ništa više za romantične stihove. Već izvesno vreme ozbiljno razmišlja o tome da promeni kompaniju za proizvodnju čestitki. Zašto da ne, dovoljno je dobar da može da se zaposli i u Holmarku!

A i njegova knjiga poezije odlično napreduje. Dobro, posle jednog žučnog razgovora s urednikom o osnovnom tonu pesama. Taj čovek hoće da sve pesme budu lagane i vesele. Henri je na kraju morao da na-pravi kompromis i izbaci nekoliko svojih mračnijih pesama. Urednik mu je malo podigao moral kad mu je rekao da bi Henri mogao da postane jedan od najsvežijih glasova u savremenoj poeziji, ako bi samo prestao da bude toliko samoljubiv. Henri je znao da je to samo laskanje, ali je ipak skakao po kuhinji u čarapama i vikao: - Ja sam svež! Ja sam svež!

- Vodič kroz samohipnozu - rekao je Dejv zagledan u jednu drugu knjigu.

- To je Džekino.

- Oh, aha. Naravno. Da li da je spakujem ili...?

- Baci je - rekao je Henri bez oklevanja. Čak i da je još uvek očajnički zaljubljen u Džeki - što naravno nije - nikada ne bi sačuvao takvu knjigu.

Dejv ju je bacio u kantu. - Mislm da sam završio ovde.


303

Henri je takođe završio s pakovanjem odeće. Pogledali su oko sebe.

- Izgleda nekako prazno, zar ne? - rekao je Dejv.

- To je zato što jeste prazno.

- Znaš kako ljudi govore da kuće imaju pamćenje? Da po vazduhu možeš da pogodiš šta se u njima dogodilo? Pitam se da li će ljudi koji se danas useljavaju moći da pogode šta se ovde sve dogodilo?

- Niko nije ubijen, Dejve. Džeki i ja smo se rastali, to je sve. Isuse! Kad bi ljudi počeli da izbegavaju da se usele u kuću u kojoj se neki par razišao, bilo bi praznih kuća po čitavom Londonu! Po čitavoj jebenoj zemlji!

- U redu, smiri se.

Pojavila se Don. Pogledala je Dejva i rekla mu strogo: - Da li se opet mešaš? - Danas je bila izuzetno zaštitnički raspoložena prema Henriju. On je uživao u tome, dok se Dejv koprcao.

- Ne! Samo sam rekao...

- Kombi je stigao - prekinula ga je. - Siđi dole da im pomogneš da utovare stvari.

Dejv je pokunjeno otišao. Don se okrenula prema Henriju.

Rekao je: - Pre nego što me išta pitaš, hoću da kažem da sam dobro.

Ona se osmehnula. - Samo sam htela da kažem da, uprkos onome što je Dejv rekao, mislim da ste ti i Džeki imali neke zaista srećne trenutke u ovoj kući.

- Hvala. - Smešno, ali bio je dirnut. Možda selidba ipak izaziva više emocija neo što je on očekivao.

- I drugo - rekla je - mislim da ćeš možda morati da baciš frižider. Nikako ne uspevam da skinem buđ. A ti si ipak kuvar.

- Izvini - rekao je potišteno.

- Ja ću to da sredim - rekla je odlučno.

Gledao je kako odlazi. Bila je brižna i praktična u ist mah. Taj idiot Dejv ne ume da ceni ono što ima.

Ali, ne ume ni Henri. I on je imao divnu ženu kraj sebe, ali je bio suviše zauzet pokušajima da „pronađe sebe“ da bi to primetio. A sada kad je pronašao sebe, ona je otišla s drugim muškarcem.

Ionako više ne bi ni htela da bude s njim. Sa siromašnim pesnikom koga su njegovi glamurozni prijatelji napustili takvom brzinom da ga je


304

to gotovo zabolelo. Čovek koji nema ni kuću ni kola, i koji će uskoro morati da se hrani sočivom, kad mu ponestane novca.

I dalje je dobro izgledao, tešio se. I izgledaće dobro još barem godinu ili dve. Ako ne bude previše pio.

- Henri! - viknuo je Dejv iz prizemlja. - Ovi momci pitaju da li je okvir kamina deo nameštaja koji treba da nose, ili se on prosto izvalio iz zida?

- Dolazim! - odgovorio je Henri.

Bacio je poslednji pogled po sobi. Najlepše trenutke svog braka proveo je ovde, usred tog ogromnog bračnog kreveta. Pitao se da li je Dejv u pravu; da li kuće imaju tako nešto kao što je pamćenje, ili duhove, kako god ljudi to nazivali. Ako je to istina, onda će u ovoj sobi ostati zapamćen Džekin smeh (gotovo sve svađe su se odvijale u prizemlju).

Stajao je nepomično i osluškivao. Zatim se naježio: da li se to čuje tih zvonast zvuk u vazduhu? Visok i piskav, nalik Džekinom glasu?

A onda je shvatio da zvuk dolazi iz njegovih pantalona. Bio je to njegov mobilni, koji je namestio da zvoni na tu glupu melodiju koje sada ne može da se reši.

- Halo?

- Henri? Ovde Tom. - Taj tip je i dalje govorio tako tiho da je Henri morao da prestane da diše da bi ga čuo. - Nisam hteo da zovem na kućni telefon, za slučaj da ste se već odselili.

- Nisam. Još sam ovde. - Bolje da zvuči kao da je dobro raspoložen, za slučaj da ga i Tom pita kako je. To može da ga dotuče, da ga izbaci iz ravnoteže do te mere da će leći na pod i početi da plače. Ili uraditi nešto jednako neprijatno.

- Neću vas dugo zadržavati ako ste usred pakovanja. - U poslednje vreme je bio vrlo efikasan u telefonskim razgovorima, kao da mu je neko rekao da treba da digne glavu jer ipak nije toliko smotan. Možda je našao devojku? Ali ne, pomislio je Henri, to bi već bilo preterano.

- Šta ima novo? - pitao je.

- Samo sam hteo da vam javim da me je upravo pozvala Džekina advokatica. Ta Velma, uf, kako se beše preziva, navrh mi je jezika...

U poslednje vreme nikako nije mogao da joj se seti prezimena, primetio je Henri. Stalno je imao te napade zaboravnosti.

- Marfi - rekao je Henri.


305

- Ah! Tako je. Rekla je da je molba za konačnu presudu jutros napokon potpisana.

Henriju se okrenuo želudac. Nije mu bilo jasno zašto, znao je da će se to dogoditi. Ali, kako su nedelje prolazile potisnuo je misli o tome negde veoma duboko, i gotovo je počeo da veruje kako se to nikad neće dogoditi. Džeki i on će ostati delimično razvedeni, što je za njega zapravo bilo prilično utešno. Bilo je to kao neka mala sigurnosna mreža.

Tom je nastavio: - Bilo je krajnje vreme, rekao sam gospođici, hmm, Marfi. Mogle su da podnesu tu molbu pre nekoliko nedelja! U svakom slučaju, sudu će biti potrebno oko dva dana da razmotri molbu od trenutka kad je primi. A onda ćete biti slobodni.

Tako brzo? Mislio je da se točkovi birokratije okreću daleko sporije.

- Oh - rekao je. - Zatim je dodao ushićeno: - Odlično. Fantastično. Hvala, Tome.

- Pomislio sam da će vas to obradovati.

Henri je pomislio, jebote, kako je mogao to da pomisli? Sigurno je da ga nije zvao svakih nekoliko dana da pita kako napreduje njegov razvod! Niti je išao unaokolo s ogromnim osmehom na licu! Isuse, nije ga video četiri meseca i iznenada je postao stručnjak za to kako se Henri oseća.

Tom je oprezno upitao: - Jeste li do...

- Ako pokušate da me pitate da li sam dobro, spustiću slušalicu.

Usledila je kratka pauza. - Dobro.

Henri se ipak smirio. Nema smisla da se iskaljuje na Tomu. Naročito zato što će mu njegov račun stići poštom za koji dan, a on nema para da ga plati. Ah, zašto se Dan zaljubljenih ne slavi dva puta godišnje? -Dakle, to je to? Ne treba ništa više da radimo?

- Ne. To znači da se rastajemo. Hvala vam što ste bili moj prvi klijent.

- Nema na čemu. - Henri se samo nadao da Tom neće postati preterano sentimentalan.

- I jeste li sasvim sigurni da nećete da tužite njenog bivšeg momka? Još nije kasno. A i meni bi dobro došlo malo sudske prakse.

- Ne - rekao je Henri odlučno. A zatim je dodao: - Bivšeg momka?

- Da. Dena Luisa.

- Znam kako se zove. Jedino nisam znao da više nisu vereni.


306

Čekao je da mu Tom kaže da je pogrešio, da je to bio običan lapsus usled priče o razvodu. Ali on to nije učinio. - Tek sam danas saznao. Poslaću račun krajem meseca.

- Jedva čekam.

Spustio je slušalicu i ostao da stoji kao ukopan. Kao da su mu se sve misli iznenada blokirale, i da ga je neko nakon toga pitao o čemu je razmišljao, rekao bi, sasvim iskreno, o hot-dogu. Međutim, sigurno se nešto veoma važno odvijalo na podsvesnom nivou jer je iznenada zgrabio kaput i počeo mahnito da traži svoj novčanik.

Dejv je ušao u sobu. U ruci je držao čekić. - Ne mogu da odvojim ram kamina od zida.

- Hej, slušaj, moraću da te ostavim da nadgledaš situaciju ovde - rekao je Henri zagledajući se u ogledalo. Iz čiste lenjosti je ponovo pustio bradu. Ali, sada nije imao vremena da se obrije. A kada je njušnuo ispod pazuha shvatio je da ni tamo situacija nije baš najbolja.

- Molim? - Dejv je već bio uplašen.

- Samo daj ovim momcima adresu i ključeve novog stana. Siguran sam da će uspeti sami da se snađu.

- Ti izlaziš?

- Aha. Nego, imaš li malo para kod sebe?

- Imam nekoliko stotina, ali to mi treba za...

- Hvala, to će biti dovoljno.

- Henri! Šta se dešava?

Sav raznežen, Henri ga je zgrabio i čvrsto zagrlio. - Dejve, da li znaš da si najbolji? - rekao mu je u zagrljaju. Zatim ga je pustio i izleteo napolje.


307

24.

Ema je tog jutra ispeglala svoju najstrožu braon košulju i obukla je uz odgovarajuće pantalone i ravne, stroge cipele. Kosa joj je bila tek oprana i nemilosrdno isfenirana tako da je svaka dlaka stajala na svom mestu. Strogost njenog izgleda nije bila ublažena nikakvim nakitom niti maramom, čak ni osmehom. Ispod sve te braon boje njeno srce je kucalo urednih šezdeset dva otkucaja u minuti. Mortiša Adams bi je se uplašila.

Vrata cvećare su se otvorila tačno u jedanaest sati. Podigla je svoju malu smeđu glavu s računa.

Na vratima je stajao Leh. Na sebi je imao elegantno odelo, kravatu i izraz lica jednako sumoran kao i ona.

- Kasniš - rekla je.

- Ne kasnim. Rekla si u jedanaest. - Pogledao je na svoj roleks. Ema je to primetila.

- Rekla sam u pet do jedanaest. U jedanaest idem na pauzu za kafu.

Sačekala je da se ta informacija slegne. Slegnula se. Postao je još ozbiljniji i oprezniji.

- Dobro, imam li pet minuta?

- Sada imaš četiri.

Rekao je: - Ti si stvarno nešto posebno. Sinoć si me zvala u ponoć i naredila mi da dođem u radnju...

- Zamolila sam te da dođeš. Nisi morao.

- A onda mi kažeš da imam pet minuta? - Pogledao ju je u neverici. - Pa, žao mi je što ću te razočarati ali meni je, kao što već znaš, potrebno malo više od toga.

Oh! Osetila je da je pocrvenela, ali nije promenila izraz lica.

Rekao je: - Dobro, gde hoćeš to da uradimo? Na pultu? U magacinu? Ili možda da odemo do tebe?

- Leh, pozvala sam te ovamo da razgovaramo.

- Hoćeš da razgovaramo? Pa, to je nešto novo. Nije reagovala na to. - Kao zabrinut prijatelj.


308

- A od kada si ti moj prijatelj? - brecnuo se. - Prijatelji ostaju u kontaktu! Javljaju se jedan drugom, podržavaju se i pomažu. Ti, Ema, nisi učinila ništa od toga. Samo si iscedila iz mene sve što si mogla.

Njeno srce je počelo malo brže da kuca. Ali nije želela da ulazi u raspravu s bivšim ljubavnikom. Ne sada, kad su pred njima ozbiljni problemi.

- Onda je to moja krivica, Leh - rekla je tiho. - I ja se izvinjavam. Ti možda ne bi bio u takvim problemima u kojima si sada da sam ti bila veći prijatelj.

Izgledao je zbunjeno. - Molim?

- Pa, pogledaj se!

- Šta nije u redu sa mnom? - Proverio je rajsferšlus na pantalonama, za svaki slučaj.

- Taj automobil koji si parkirao ispred, odelo, naočare za sunce... šta se dogodilo s tobom, Leh?

Leh je podigao ramena, spreman da se brani. - Dobio sam novi posao, to je sve.

- Kakav posao?

- Dobar posao.

Sačekala je da nastavi, ali on to nije učinio. - Kao dostavljač? - Da.

- Šta to dostavljaš kad možeš da priuštiš sebi takav automobil?

- To ne moram da ti kažem. - Gledaj ga samo kako se lukavo brani!

- Prestani, Leh. Znam tačno u šta si se uvalio! - Puls joj je sada naglo skočio, ali ona to nije ni primetila. - Čim mi je Džeki ispričala, odmah sam pretpostavila. Niko ne može da napreduje od dostavljanja pica i cveća do toga da vozi limuzinu za samo četiri meseca. Osim ako se nisi upetljao u neka prljava posla. Postao si diler droge, zar ne?

- Diler droge? - Gledao ju je u potpunoj neverici, ali ona je pretpostavila da je on usavršio taj nevini izraz lica zato što je neprestano morao da laže narko bosovima.

- Priznaj - rekla je.

- Ne nameravam da priznam ništa slično - rekao je razočarano.

- Dakle, to je to? - rekla je. - To je tvoja odbrana? Izgledao je kao da se za nijansu skupio iza svog skupog odela. A ona je osetila kao da su se sve iluzije koje je mogla imati o njemu - a njih gotovo da nije bilo - istog trenutka raspršile.


309

- Nisi više takav dasa, a? - rekla je ogorčeno. - Onda, šta radiš? Dostavljaš robu od Dablina do Varšave? Dok su ti čizme pune... - Morala je na brzinu da se seti neke droge - ... kokaina!

- Ne.

- Onda, heroina. - Nadala se da neće morati da nastavi da nabraja, jer se na hašišu završava njeno poznavanje ove oblasti. Kada on nije odgovorio, rekla je:

- Mnogo si tih za nekoga ko voli da govori, Leh.

Pogledao ju je i rekao: - Pokušavam da odlučim šta je bolje, da li da te pustim da veruješ u to da sam diler droge, ili da ti kažem šta stvarno radim.

Dakle, nije diler. To je olakšanje. Ipak je zadržala svoje strogo držanje i rekla: - Istinu, molim.

- Eto, baš glupo od mene, hteo sam da te impresioniram - rekao je. - Tako što sam pustio Džeki da veruje da se bavim nekim biznisom. Tako bi ti videla da nisam više dostavljač, i možda bi mi dala još jednu šansu. Jer očigledno je da ja nisam dovoljno dobar za tebe. Ti želiš muškarca koji ima izvesnu težinu. Ima značaj, klasu, prefinjenost. Pa sam pomislio da bih na taj način mogao da postanem ono što ti želiš. - Pogledao ju je pravo u oči. - Taj auto nije moj. Pripada nekom drugom. Nekome koga ja vozim okolo. Ema je pretrnula: - Ti si šofer?

- Tako je. Dakle, vidiš, i dalje sam dostavljač, Ema. Vozim čoveka koji poseduje dvadeset dve prodavnice Paund junivers. Prva liga, zar ne? Ali, barem imam bolja kola. - Podigao je zglob leve ruke. - A moj roleks? Imitacija, iz jedne od njegovih radnji. Kladim se da će te to oboriti s nogu. Reći ćeš Džeki, to tako liči na Leha...

- Leh...

- Ne. - Podigao je ruku. - A sada, kada sam ti objasnio sebe, Ema, nakon što sam se poslednji put ponizio pred tobom, odlazim. Želim ti da imaš ugodan život. Više se nećemo videti. - Teatralno je zakopčao dugmad na sakou i učtivo se poklonio. Zatim se okrenuo i pošao prema vratima.

Ema ga je u agoniji posmatrala kako odlazi. Vodila je žestoku borbu s vlastitim razumom. Zarila je nokte u pult i od bola zgrčila prste na nogama.

Zatim, u trenutku kad je on stigao do vrata, uzviknula je: - Uplašila sam se da će te ubiti.


310

Leh je zastao.

- Ili zaklati. Ili da će ti odseći delove tela i zabiti ti ih u grlo. Ja čitam novine! Znam šta se dešava s dilerima droge kad posao krene naopako!

Okrenuo se. Na licu mu se videlo čuđenje. Odmah je zažalila što je išta rekla. Opet je napravila budalu od sebe.

- Ali, to sada nije važno. Ti nisi diler droge. Pa! Želim ti prijatan dan!

- Tebi je stalo - rekao je.

- Ne baš.

- Bila si zabrinuta zbog mene.

- Dobro, bila sam! Treba li sada da igramo i pevamo zbog toga?

- Moja slatka Ema!

U tom trenutku ju je zagrlio, a ona mu je to dozvolila, naslonio njeno lice uz svoje novo armani odelo, za koje je Ema već shvatila da je takođe imitacija. Ali, i dalje je mirisao na jeftinu kolonjsku vodu, i njoj je bilo drago zbog toga. Kad joj je Džeki ispričala bajku o njegovom bogatstvu i značaju, uplašila se da će izgubiti sve ono što ga je činilo zanimljivim. To se često dešava uspešnim ljudima. Uplašila se da će postati mekan i uglađen, da će prestati da pravi stilske greške u govoru, i da će žene početi da mu se bacaju pred noge. Mnogo privlačnije i uzbudljivije žene nego što je ona, i da će je on za samo nekoliko nedelja sasvim zaboraviti. Hvala bogu da se nije promenio!

- Ovo je samo seks. To ti je jasno, zar ne? - rekla je osorno s glavom naslonjenom na njegove grudi.

- Ne, nije - rekao je on veselo.

- Ne planiramo da se venčamo, u svakom slučaju.

- Ne još - rekao je. - Još nisi upoznala moju porodicu.

- Šta?

- Otići ćemo u Poljsku, što pre - izjavio je. Zatim je pogledao pravo u oči. - Moram da ti kažem, oni su se nadali da ću se ja oženiti nekom finom Poljakinjom. Zato nemoj da te obeshrabri ako oni misle da nisi do-voljno dobra. Nekako ćemo ih već smekšati.

- Oh! - bila je sigurna da se samo poigrava s njom, da bi se osvetio. Ali, on je bio mrtav ozbiljan.

- Možemo li da zatvorimo cvećaru na pet minuta? - pitao je.


311

* * *

- Neka bude deset - odgovorila je.

Henri je papreno platio avionsku kartu London-Dablin, a pri tom je dobio i najgore sedište, odmah do krila, i to stešnjen između jednog tipa koji je smrdeo na beli luk i žene koja se neprestano krstila i izgovarala Očenaš kao da će se avion svakog trenutka srušiti. Kao da nije bio već dovoljno nervozan.

- Želite li novine, gospodine? - pitala ga je stjuardesa.

- Ne, osim ako ne prodajete hrabrost! - rekao je šaljivo. Cilj mu je bio da tom malom šalom razvedri atmosferu, ali stjuardesa ga je ozbiljno posmatrala, i mogao je da pročita na njenom licu: oh bože, još jedan ludak.

- Ne, hvala - dodao je učtivo. Od sramote bi pokrio lice novinama, ali nakon što je platio avionsku kartu nije mu ostalo dovoljno novca ni za novine. Sećao se onih užasnih reči za prodajnim šalterom: - Povratnu ili u jednom pravcu, gospodine?

- Izvinite?

- Želite li povratnu kartu ili u jednom pravcu?

- Da, znate, situacija je malo komplikovana, ja sam zapravo na neki način... - Šta? Gaji neku neverovatnu nadu da će njegova žena - sada već bivša žena, morao je sebe da podseća na to - možda reagovati na njegovu neočekivanu posetu onako kako bi on želeo i reći: „Ostani zauvek, dragi!“ - a zatim obmotati svoje mlečno bele butine oko njega?

- Povratnu.

- A kad se vraćate?

- Verovatno danas - priznao je.

Nešto ranije uspeo je da na čistom adrenalinu stigne podzemnom železnicom do aerodroma Hitrou. Ušao je kroz staklena vrata dok mu je srce divlje lupalo puno nade. Tek je kod prodajnog šaltera osetio ujed realnosti, i to usred zagonetke oko povratne ili karte u jednom pravcu. Zatim je morao da prođe ponižavajuću pretragu obezbeđenja, sumnjiv jer je putovao sam i imao bradu, i da odgovori na mnoštvo pitanja o razlogu putovanja i zbog čega nema nikakav prtljag.

- Putujem poslovno - lagao je.

- Gde idete?


312

Hteo je da kaže IBM ili Nacionalna banka. Zatim je shvatio da je nosio sandale. I oni su.

- U redu. Predajem se. Istina je da sam još uvek zaljubljen u svoju bivšu ženu, i idem da proverim želi li da me primi natrag.

Dva krupna radnika iz obezbeđenja su se pogledala i odmah ga propustila mrmljajući: - Samo napred, prijatelju. Srećno.

Zatim mučno čekanje na izlazu, tokom kojeg je napokon počeo da uviđa sumanutost svoje ideje. Kakvo ga je ludilo spopalo da napusti pakovanje i krene u potragu za ženom koja se tog jutra veselo razvela od njega? Pa, možda ne veselo, ali sigurno je to učinila odlučno? I s osećanjem zadovoljstva? U stvari, zašto ne veselo? Uistinu, možda je čitavo vreme plakala od smeha.

U trenutku kad je počelo ukrcavanje bio je već potpuno siguran da ona baš u tom trenutku uživa na nekoj žurki, koju je organizovala da bi proslavila razvod, i da s gomilom pijanih žena pali vatru oko njegove slike i vrišti: „Smrt muškarcima!“

A evo ga sada, zarobljen u avionu koji ga vodi prema ženi koja ga najverovatnije prezire iz dna duše.

Otići će u muzej, odlučio je, ili na neko slično mesto, provešće tamo nekoliko sati, a onda će uhvatiti let za London. Ili će možda samo sačekati na aerodromu. Siguran je da će pronaći neku hranu u kanti za otpatke, a ljudi na aerodromima posvuda ostavljaju pročitane novine. Dejvu i Don će reći da se ne seća ničega što se danas dogodilo, i da je verovatno doživeo amneziju usled traume koju je izazvala selidba. Niko nikad ne mora saznati za glupost koju je učinio.

A uvek će imati poeziju, rekao je sebi. Sve te duge i usamljene godine koje ga čekaju ispuniće pisanjem oda Džeki, i jednom će ih objaviti u zbirci pod naslovom „Ode Tamari“, ili tako nekako, da ne bi izazvao sumnju, a na skromnoj promociji pojaviće se kao usamljena i tragična ličnost, i svi će se pitati ko je Tamara.

Iznenada je odjeknuo glas pilota: - Molimo vas da vežete pojaseve.

Odlično. Sada će se avion srušiti. Biće to najbaksuzniji dan u njegovom životu. Džeki nije morala da se muči da bi se razvela od njega; narednih nekoliko nedelja pecaće delove njegovog tela iz mora.

Ali, ne. Pilot je najavio da će uskoro sleteti i poželeo je svima ugodno dalje putovanje.


313

Kako da ne, pomislio je Henri, pitajući se ima li dovoljno novca da kupi kafu na aerodromu. Mogao bi da je razvuče na narednih sedam sati.

Pronašao je osamdeset sedam penija i Džekinu minđušu s kockicama koju je jutros našao ispod kreveta. Mora da ju je stavio u svoj džep umesto u korpu za otpatke.

Okrenuo ju je u ruci. Užasan nedostatak ukusa, naravno, ali onda je ugledao da su obe kockice s gornje strane pokazivale isto: dve šestice.

Džeki bi rekla da je to povoljan znak. Henri je znao da za to može samo da zahvali položaju u kome su bile u džepu njegovih pantalona. Ali, ako je već stigao tako daleko samo na osnovu fantazija i pustih nada, zašto ne bi pustio da ga ostatak puta vodi komad bižuterije?

Reprizirali su bolničku dramu na televiziji. Bila je to jedna od sentimentalnijih drama, što je odgovaralo Džekinom raspoloženju tog popodneva.

- Žao mi je, ali mislim da neće preživeti.

- Ali, doktore Rejmondo, zar niste rekli da ste izvadili sve metke?

- Da, ali povreda glave je suviše ozbiljna.

- Ona mora da se izvuče. Imamo sedmoro dece! U tom trenutku ušao je drugi lekar.

- Doktore Rejmondo, srce joj je stalo.

Znam tačno kako se oseća, pomislila je Džeki dok je tiho jecala u papirnu maramicu. Osim što se tiče metaka, povrede glave i sedmoro dece, naravno.

Bilo je dva i deset posle podne, a ona je sedela u sobi s navučenim zavesama i s velikom činijom sladoleda u krilu. Na sreću, na sebi je imala donji deo trenerke s lastišem, tako da će biti dovoljno mesta i za tablu čokolade koju je ostavila za kasnije.

Telefonirala je Emi i rekla joj da nije u stanju da se vrati na posao posle susreta s Velmom. Ali Ema je verovatno bila suviše zauzeta pravljenjem venaca jer se uključila telefonska sekretarica i Džeki je morala da ostavi poruku. Ili je možda morala da ode do nove radnje; Dafne, njihova nova cvećarka, još nije spremna da sama vodi posao.


314

Glasno je izduvala nos u maramicu i uzela još jednu kašiku sladoleda. Ne pamti kad se ovako loše osećala! Zaista, trebalo bi da je napolju i da farba čitav grad u crveno umesto što sedi u zamračenoj sobi i gleda doktora Rejmonda kako masira srce nekom jadnom biću na krvavom stolu, a zatim dovikuje medicinskoj sestri da telo zapakuje u vreću.

- Da li se izvukla? - pitala je Mišel nekoliko minuta kasnije.

- Ne - Džeki je nekontrolisano jecala. - Izvini zbog ovoga.

- To je uobičajena reakcija - rekla joj je Mišel blago. - Izvesno vreme posle razvoda identifikuješ se sa svim drugim paćenicima, propalicama i promašenim ljudima.

- Nazdravlje.

- A ako niko ne bude hteo da te ponovo oženi i ako završiš sama i bez dece, ja ću podeliti bliznakinje s tobom. Možeš da im budeš nešto kao surogat majka.

Džeki nije bila u stanju da se oduševi tom idejom. Činilo joj se da su bliznakinje okupirale čitavu kuću. Benkice su visile na svakom radijatoru, a smrad upotrebljenih pelena širio se iz svake kante za otpatke u kući. Noći su bile najgore. Jedna bliznakinja bi se probudila i počela da urla samo da bi probudila drugu. A onda, nakon što bi ih nahranili, pustili da podrgnu i ponovo spustili dole, a to bi potrajalo najmanje jedan sat, iznenada bi se ukakile i morali bi da im promene pelene, a onda bi jedna od njih shvatila da je ponovo gladna, i ceo ciklus bi krenuo od početka.

Mišel je rekla: - Daj mi malo čokolade.

- Ne dam.

- Ma, hajde. Bliznakinje dnevno popiju po tri hiljade kalorija. Sada sam samo senka onoga što sam nekad bila. Jesi li videla kako mi izgledaju sise u poslednje vreme?

- Zar ih ne vidimo svi svaka dva sata?

- Izgledaju kao dva kamena koja vise u dve čarape. Više nikada neću biti privlačna nijednom muškarcu.

- Mislila sam da si rekla da više ne želiš muškarce.

- Ne želim. A ne mogu isto da kažem za tebe.

- Ni ja ih ne želim - rekla je Džeki neubedljivo. Upravo se razvela od jedinog muškarca do kojeg joj je bilo stalo. Pa, dobro. Sigurno će


315

preboleti to, za godinu ili dve. Najviše za dvadeset. A uvek će kraj sebe imati njegovu poeziju, koja će je noću grejati. Kad malo bolje razmisli, i nije tako strašno.

U sobu je ušao gospodin Bol. Na sebi je imao jednu od kecelja gospođe Bol, a preko ramena je prebacio kuhinjsku krpu. Još samo da stavi rajf u kosu, i transformacija će biti potpuna.

Čak je proredio odlaske na golf; nedavno je jednim udarcem pogodio dve rupe i verovao je da nema kuda dalje. Ali svi su znali da samo želi da se vrati bliznakinjama. Ejmon, koji živi u Americi, izjavio je da gospo-din Bol nije pokazivao toliko zanimanja ni za jedno drugo unuče. Ali gospodin Bol se nije dao obeshrabriti. S ponosom je pokazivao nove sede vlasi na slepoočnicama koje su rezultat brige, jednostavne i čiste, i do kraja je pročitao knjigu Vodič kroz dečje bolesti. Kad samo pomisli da je gospođa Bol sve ovo držala za sebe tokom proteklih četrdeset godina! Vrlo sebična žena, govorio je u sebi. Španija je suviše dobra za nju.

- Sabrina neće da se smiri - požalio se on Mišel. - Mislim da hoće da povuče Džil za kosu.

- Tata, ona ima tek pet nedelja. Ona još ne zna ni da ima ruke.

- Nikad nije rano učiti decu disciplini - savetovao je gospodin Bol idući za njom iz sobe.

Gospođa Bol je bila u Španiji, otišla je da proveri kako napreduje „Mesto na kome ćete svenuti i umreti“. Javila se prethodne noći da kaže da nikada u životu nije bila opuštenija. A naselje je prelepo, useliće se idućeg meseca čim opreme jedinicu za oživljavanje, na čemu su navodno insistirali ljudi iz osiguravajućeg društva kad su videli prosečnu starost budućih žitelja naselja. A onda je zaspala usred razgovora.

Svi su, čini se, imali svoje životne planove. Osim Džeki. Svi su znali gde i kome pripadaju. Članovi njene porodice su odlazili ili ostajali, ali barem su imali cilj pred sobom.

I ona će imati svoj plan, u to je sigurna. Jer, ljudi opstaju, uprkos svemu. U ponedeljak, odlučila je. Tada će napraviti plan. U međuvremenu, dozvoljeno joj je da provede jedan dan potpuno očajna uz nezdravu hranu i loše vino, pre nego što ponovo skupi snagu koja joj je potrebna.

Od pomisli na jeftino vino je ožednela, i odlučila je da počne da pije, iako je bilo tek tri sata popodne.


316

Čulo se zvono na vratima. Odlazi, pomislila je. To je verovatno neko od lokalne dece, koje hoće da je namami da se pridruži nekoj dobrotvornoj akciji. Mišel je imala dobru ideju kada je rekla da svima njima treba tražiti ličnu kartu, čak i najmlađima.

Ponovo se čulo zvono. Zar im nije jasno da trenutno leči bolesno srce?

- Mišel! Vrata! - povikala je. - Tata!

Ali, mora da su se bliznakinje ponovo posvađale jer niko nije došao. Na kraju se Džeki odvukla do vrata, podižući donji deo trenerke i mumlajući nešto sebi u bradu. Usput će doneti i flašu vina.

Tako naoružana došla je do ulaznih vrata, naglo ih otvorila i dreknula: - Šta je?

Tamo je stajao Henri. Na pragu kuće njene majke. Kao da je nekim čudom pao s neba.

Srce joj je divlje poskočilo. Za trenutak je zatvorila oči pitajući se da li je to samo halucinacija od preterane kofičine slatkiša. Ali kada ih je ponovo otvorila, on je i dalje stajao tamo.

- Henri?

- Džeki. - Izgledao je iznenađen što ju je tu zatekao. Zapravo, činilo se kao da ju je jedva prepoznao. A ona je iznenada postala svesna svoje loše frizure, oteklih očiju na kojima je mogla da zahvali doktoru Rejmondu, preterano velike odeće i flaše vina koju je držala u ruci.

- To sam ja - rekla je u svoju odbranu.

- Ne, znam, samo nisam očekivao da ću te zateći ovde - objasnio je. - Samo sam svratio da pitam tvoju majku gde sad živiš.

- Aha, ovaj, ja sam... - Zatim je, ne želeći da prizna da se privremeno vratila kući kao propala raspuštenica, odsečno rekla: - Ovde sam u poseti. - To bi moglo da objasni barem vino. Ali, zašto je držala samo jednu čašu?

Uostalom, i on se ofucao, primetila je sa zadovoljstvom. Imao je neurednu bradu i izgledao vrlo zapušteno. Nosio je sandale. Ali, glas mu je bio isti. Iste duboke plave oči koje su se zalepile za njene. Od njih je pocrvenela. A puls je postao brži.

- Pa! - rekao je uzbuđeno.

- Pa - rekla je promuklo.


317

A onda je zavukao ruku u džep pantalona i počeo nešto da traži. Možda telefon? Ali ne. To je potrajalo toliko dugo da je počelo da biva neugodno.

- Izvini - rekao je tražeći i dalje se mršteći.

- Hoćeš da odeš do kupatila? - pitala ga je hladno. Dramatičnost situacije počela je da jenjava, i puls joj se vratio na normalu. I bilo joj je drago. Jer to je jedna od njenih najvećih mana: njena potreba da sve uvek bude savršeno kao na razglednici, a život jednostavno nikad nije takav.

- Ne, ne - odgovorio je.

Napokon je izvukao ruku iz džepa. Držao je nešto.

- Ovo je tvoje.

Ona se zagledala u neki majušan predmet. - Šta je to?

- Minđuša.

To je stvarno bila minđuša. Na kojoj su visile dve kockice.

- Ti mi... vraćaš minđušu? - Da.

- Došao si čak iz Londona da bi mi vratio minđušu?

- To nije čak bila jedna od onih zlatnih minđuša koje je ostavila za sobom, već neka jeftina bižuterija koja je čak i po njenim merilima bila ispod granice dobrog ukusa.

- Da - rekao je. Zatim je priznao: - Pa, zapravo ne. To mi je samo izgovor.

- Oh!

- Verovatno je trebalo da smislim nešto bolje, ali nisam imao vremena.

- U redu je - čula je sebe kako kaže. A u sebi je podvriskivala od radosti. Nije došao samo da bi joj vratio tu glupu minđušu. Došao je... pa, još nije znala zašto je došao. Ali, došao je zbog nečega.

- Hoćeš da uđeš? - pitala je, osetivši da su uspeli da probiju led.

Oklevao je: - Jesu li tvoji svi kod kuće?

- Ne. Pa, mama je u Španiji.

- Pa, u tom slučaju bih mogao...

U tom trenutku prolomio se snažan urlik. Bila je to Sabrina. Usledio je još jedan urlik. Džil. Zvučale su kao da ih je neko stavio na muke.

- To nisu... tvoje...? - pitao je.

- Ne - odgovorila je ljubazno. - Mišeline su.


318

- Ah! - Učinilo joj se da mu je bilo drago, ali nije mogla da bude sigurna. - Nisam znao da se udala.

- Nije se udala.

- Ah! - ponovio je.

A onda joj je sinula ideja. On možda još uvek ne zna. To bi moglo da promeni situaciju. Šta god da je razlog njegovog dolaska. O kome on još ništa nije rekao. Bolje da mu kaže.

- Henri, jutros sam se razvela od tebe.

- Da. Znam.

- Znaš?

- Zato sam i došao.

- Da li bi mogao da budeš malo određeniji? Smrznućemo se ako nastavimo da stojimo ovde.

- Da, naravno, izvini. - Zatim je pogledao u stranu, bilo mu je neprijatno. Možda čak mučno. Da, sigurno. Pogledaj samo kako mu se vilica zateže i opušta. A nozdrve podrhtavaju od muke. Čak je nervozno grickao donju usnu, što je izgledalo vrlo privlačno. Slomio bi svačije srce.

Ali ne Džekino. Ne danas. Ne posle svega.

Rekla je: - Prošla sam pakao pokušavajući da se razvedem od tebe, jer si me ti onemogućavao na svakom koraku. Učinio si mi život mizernim - u pauzama između pisanja zagonetnih pesama u novinama, naravno. A sada, kada sam napokon uspela to da ostvarim, kada sam napokon uspela da se razvedem od tebe, ti se pojavljuješ na mom pragu a nećeš čak ni da mi kažeš zašto?

- U pravu si - rekao je i udahnuo vazduh.

Bebe su prestale da plaču. Električna kosilica u komšijinoj bašti takođe je stala. Činilo se kao da je čak i saobraćaj na ulici usporio u iščekivanju.

A Henri je osetio taj ogroman pritisak, jer je počeo: - Pa, ja... - Zaćutao je i pročistio grlo. - Samo sam hteo... - Zatim je grunuo: - Oh, jebiga! Džeki, ja te volim! - A onda se uplašeno povukao. - Izvini. Izvini, trebalo je to malo spretnije da formulišem, naročito zato što sam pisac, a sada i pesnik. Treba sve da ti objasnim, ništa nije romantično kao što izgleda, naročito finansijska strana cele priče, a užasno je teško naći izdavača. Ali


319

jasno mi je da sada razmišljaš, evo ga, ponovo govori o sebi, ta egocentrična budala, i zato ću sada da prestanem. I smirim se.

To je i učinio. A zatim je nastavio sporije: - Verovatno se pitaš zašto ti ovo govorim. Naročito posle svega. Ali, tek jutros sam čuo da si raskinula s onim govnarom - mislim na Dena, pa sam pomislio, zašto da ne? Zašto ti ne bih rekao da te još uvek volim? Najgore što može da mi se dogodi jeste da me pljuneš u lice i pošalješ natrag. - Napravio je malu pauzu za slučaj da ona baš to poželi da učini. Ali kada se to nije do-godilo, nastavio je: - I hteo sam da se izvinim. Zbog našeg braka. Zbog našeg razvoda. - Dotakao je bradu. - I izvini zbog brade.

- Oh, Henri.

- Eto! - rekao je i nervozno se nasmejao. - Verovatno sam ispao potpuni kreten, ali barem sam ti rekao. Rekao sam ti. A sada bih te samo zamolio da mi daš malo para za autobus do aerodroma, ako ti nije pro-blem - rekao je skromno.

- Ne - odgovorila je.

- Toliko me mrziš? - Izgledao je šokiran.

- Uopšte te ne mrzim. - A isti onaj stari fluid ispunio je vazduh.

- Da li bi ti sada mogla da budeš malo određenija?

- Ostani - rekla je. - Barem izvesno vreme. Zatim ga je zagrlila, sve s flašom vina u ruci.


320

25.

Na kraju su popili to vino na Džekinom uzanom krevetu na spratu.

- Blagi bože - rekao je Henri. - Ovo je verovatno najgore vino koje si ikad kupila. Ako je to uopšte moguće.

- Vidiš? Zajedno smo tek pet minuta a ti si se već vratio u ulogu kritičara restorana. Iako kažeš da si sve to ostavio za sobom.

- Jesam! Sada sam pesnik.

- Dokaži - rekla je.

- Molim?

- Sroči mi pesmu, evo odmah.

- Ne mogu to da radim po porudžbini. - Iako je baš to malopre učinio. Dva puta. I obe pesme su bile vrlo dobre.

- Čak ni to kako se daviš u vrtlogu mojih očiju, ili nešto slično? - Bila je vrlo razočarana. U čemu je svrha druženja s pesnikom, ako ne da te zavodi kupletima dok vodite ljubav.

- Vidiš, znao sam da će ti sve ovo izgledati užasno romantično - rekao je. - A zapravo nije.

- Oh, jeste, divno je! Mnogo bolje nego raditi kao kritičar restorana.

- Stvarno to misliš?

- Naravno da to mislim.

- Očekivao sam da ćeš biti užasno razočarana što sam promenio karijeru.

- Zašto? - Nije mogla da veruje. Nije valjda mislio da joj je nedostajalo sve to?

- Pa, život pesnika nije onakav kakvim ga ljudi zamišljaju. - Zamišljeno je pogladio bradu. Prvo što će da leti jeste brada, odlučila je Džeki. Do sada se nije zagledala u nju iz straha da ne vidi nešto kako gmiže po njoj. Ostatak Henrija izgledao je sasvim dobro. Zapravo, odlično. Osetila je potrebu da se priljubi uz njega, kao štene. A to ju je podsetilo: mora da ga pita za Sirli kad završe razgovor o poeziji.

- A kako ga ljudi zamišljaju? - pitala je. - Kao život koji zahteva da provodiš mnoge sate zaključan na tavanu? - Ne bi mogla više da


321

podnese da sluša tajanstveno mumlanje kroz tavanicu. Ali, ako je u pitanju pijuckanje belog vina u osunčanom dvorištu iza kuće dok joj on vedrim tonom čita stihove svoje najnovije pesme, onda je definitivno zainteresovana.

Upozorio je. - Džeki, morao sam mnogo toga da se odreknem. Za početak, odrekao sam se odličnog posla. Svojih površnih prijatelja. Dobro, oni su se odrekli mene. I svih povlastica, otvaranja izložbi i restorana i žurki.

- Ja sam sve to ionako mrzela - rekla je, blaženo bezbrižna.

- Pored toga, izgubio sam kuću, novac i auto. Dobro, to je već malo ozbiljnije. - Izgubio si auto?

- Ali, sada imam bicikl. Odličan je, crven. Ima i zvonce.

Zvučao je pomalo kao da nije baš pri čistoj svesti, i Džeki se upitala da li je s njim sve u redu. Ali, izgledao je sasvim normalno. Izgledao je smiren i srećan. Ni nalik starom, opasnom Henriju koji je umeo jednim pogledom da vam odrubi glavu.

- Je l' ti to ozbiljno? - pitala ga je.

- Da. Sada vodim vrlo jednostavan život, Džeki. Nema više žurki ni sličnih stvari. Nema više putovanja u velike tržne centre. - Posle tih reči ju je ozbiljno pogledao. - Ponekad, nedeljom popodne, odem u pab na pivo, i to je sve.

Očigledno je osećao potrebu da joj u detalje objasni kako njegov život više nije glamurozan. A to ju je uvredilo. Zar je mislio da ona želi da joj se život svodi na šoping i žurke? Da je ona toliko površna? Prihvatala je sve to samo zato što je to bio deo njegove karijere!

Bila je toliko ljuta da je poželela da se malo udalji od njega na krevetu, ali prokleti krevet je bio toliko uzan da bi pala na pod da se samo malo pomerila. A onda bi video koliko joj je zadnjica porasla od kada ju je poslednji put video. Bolje da ostane gde jeste.

Osetio je njeno neraspoloženje. - Rekao sam ti da u životu pesnika nema ničeg glamuroznog ili romantičnog.

- Odlično! - rekla je odsečno. - Jer, s tobom jesam već proživela i glamurozan život i romansu i, iskreno, to mi nije bilo dovoljno!

- Stvarno? - Sada je on izgledao uvređeno, a ona zadovoljna.

- Ni blizu dovoljno! Radije bih imala muža koji će provoditi više vremena sa mnom, koji će biti potpuno prisutan u porodici, a ne nekog poluslavnog muškarca koji bi me povremeno odveo na neku žurku.


322

U trenutku mu se vratila stara mrzovolja: - Nisam primetio da si se žalila zbog toga!

- To je zato što me nikada nisi slušao - odgovorila je. - Bio si suviše zauzet time što si skrivao stvari od mene. Zaključao bi se na tavan i potpuno me isključio.

Podigao se i podbočio na jedan lakat kako bi je bolje pogledao. - Džeki, tada smo se tek bili venčali. Kako sam mogao da ti kažem da sam ja u stvari jedan veliki, debeli prevarant?

- A kako sam ja mogla da znam šta te je mučilo ako mi to nisi rekao? Mislila sam da sam ja kriva! Da si se pokajao što si se oženio sa mnom!

- Izvini, Džeki.

- Ne želim da i dalje bude tajni među nama.

- U redu. Uostalom, više ih i nema. Samo poezija. Ne bavim se grnčarijom u tajnosti.

- Ozbiljno to mislim, Henri.

- Znam. I ja želim da više ne bude tajni. Hajde da budemo potpuno iskreni jedno prema drugom. O svemu! Dobro, do izvesne mere. Ne želim da znam svaku sitnicu koju radiš u kupatilu kad ustaneš, na primer.

Osetila je da su dovoljno razgovarali o njemu, a uostalom, poslednji detalj je čuvala za kraj i jedva je čekala da ga objavi. - I ja sam mnogo toga promenila u životu u poslednje vreme. Zapravo, tek što sam otvo-rila svoju drugu radnju.

- Znam - rekao je.

To joj je malo pomutilo zadovoljstvo. Na sreću, imala je još nešto u rukavu. - A u jednim lokalnim novinama Moć cveća je proglašena za najboljeg izrađivača pogrebnih venaca u celom severnom Dablinu.

- Opa! - rekao je Henri.

- Zaveži - rekla je.

- Ma, hajde, Džeki, opusti se malo.

- Nemoj da mi se rugaš. - Oštro ga je munula u grudi. Bio je iznenađen. - Mnogo sam truda uložila u to. A učinila bih to mnogo ranije da nisam morala da idem za tobom u London. Postigla sam uspeh. I zato bolje nauči da poštuješ cveće, u redu?

- Važi - rekao je blago.


323

Nastavila je: - I nauči da mi s vremena na vreme pošalješ pokoji buket, naravno. Nemoj da misliš da se možeš zakopati u posao i tu i tamo mi posvetiti neku pesmu kako bi me učinio srećnom. Jer, meni to više nije dovoljno.

- Samo ako ne očekuješ da ću po ceo dan da budem snužden - rekao je. - Od toga imam migrene.

Onda joj je sinulo. - Znaš šta! Mogli bismo ponovo da se venčamo.

- Zar sam do sada pričao sa zidom? - rekao je Henri glasno.

Zatim joj je bilo neprijatno. To je možda bilo brzopleto. - To je, naravno, ako ti, odnosno mi, želimo to.

Napravio je dugu pauzu, verovatno samo zato da je malo naljuti, a zatim je rekao: - Ništa me ne bi učinilo srećnijim.

- Oh, Henri!

- Osim da se uopšte nismo razvodili.

- Dobro, ali tu više ništa ne možemo da učinimo. - U mislima je već planirala venčanje broj tri.

- Kada si potpisala taj dokument? - pitao je iznenada. - Jutros, zar ne?

- Da.

- A koliko je sati sada?

- Ne znam. Oko šest... Henri, kuda si pošao? Brzo kao munja sišao je s krveta i počeo da se oblači.

- Reci mi barem otprilike gde se nalazi Velmina kancelarija.

- Šta? Jesi li poludeo? Ona će to već poslati poštom na kraju radnog vremena.

- Baš tako - odgovorio je.

- Henri, molim te, reci mi šta imaš na umu.

- Veruj mi - rekao je. - Vraćam se za sat vremena.

- Nadam se da nije došao da ti maže oči, Džeki - gunđala je gospođa Bol. Tek što se vratila iz Španije, i bila je blago preplanula nakon što je neprekidno osamnaest sati spavala kraj bazena. Na sebi je imala elegant-nu letnju haljinu i izgledala je neverovatno opušteno. Taksista koji ju je dovezao do kuće tako ju je gledao da je gospodin Bol ljutito izašao napolje u svojoj kecelji.


324

- Kako to može da mi maže oči? - pitala je Džeki bezbrižno. Danas ništa ne može da je pogodi. Kao da je lebdela na oblaku čiste sreće. Ona i Henri su ponovo zajedno. Samo je to bilo važno.

Gospođa Bol je prostrelila pogledom gospodina Bola. On je brzo pročistio grlo i rekao: - Tvoja majka je u pravu. Sve je to lepo i krasno što je on tako teatralno doleteo ovamo i što vas dvoje uništavate onaj jadan krevet na spratu, ali kakvi su vaši planovi?

Da se vratimo u krevet zajedno, pomislila je Džeki, čim obavi to što je otišao da obavi, šta god to bilo. Da ne izlaze iz kreveta ceo vikend i da govore jedno drugom bezobrazne stvari. A možda bi bilo bolje da uzmu sobu u hotelu. Tako će imati prilike da se na miru ponovo upoznaju, a da ih u tome ne remeti njena porodica.

Svi su sada tu, svi gledaju i čekaju. Čak i bliznakinje.

- Ne znam tačno kakvi su nam planovi u ovom trenutku - rekla im je Džeki strogo. - Zar nije dovoljno to što smo ponovo zajedno? Mislila sam da ćete biti oduševljeni!

- Jesmo, oduševljeni smo - pokušala je da je razuveri gospođa Bol. - Ali smo naravno i zabrinuti.

- Zašto, mama?

- Pre samo mesec dana htela si da mu iskopaš oči!

- Sada se sve promenilo - rekla je Džeki zaneseno. - Sve je to bio samo nesporazum.

- Šta je od svega što se dogodilo bilo nesporazum? Toliko toga se dogodilo.

Džeki je osetila kako je obuzima nervoza: - Za početak, zauvek je napustio londonsku scenu. Imaćemo normalan zajednički život, kao dvoje normalnih ljudi. - To je zvučalo tako divno da je poželela da odmah spakuje kofere.

- Gde? - reče gospođa Bol.

- To tek treba da odlučimo - rekla joj je Džeki. - Naravno, moramo o mnogo čemu da razgovaramo. Ali nismo isti ljudi koji smo bili pre dve godine. Ja sam sada poslovna žena. A on je pesnik.

Sada se umešao gospodin Bol, koji je tek nedavno naučio šta znači biti zabrinut. - Ne sviđa mi se kako to sve zvuči. Šta u stvari znači biti pesnik?

- To znači da čovek piše poeziju, tata.


325

- To neće dugo trajati - rekao je odlučno gospodin Bol. - Bez uvrede, ali od početka smo govorili da on ima ogroman ego. Kako će preživeti bez tog svog velikog posla?

- Tako je, Lari - ohrabrila ga je gospođa Bol.

- Već je preživeo - odvratila je Džeki nestrpljivo. - Preživeo je već četiri meseca. On nije preko noći i iz hira odlučio da se odrekne svega da bi pisao poeziju, vozio okolo crveni bicikl i bio bez prebijene pare.

U sobi je zavladala tišina.

- On je bez prebijene pare? - procedila je konačno gospođa Bol.

- Vozi crveni bicikl? - rekla je Mišel.

Džeki se trudila da ne pokaže koliko je nervozna. - Radi se o tome da je doneo odluku. A ja sam oduševljena! I baš me briga što ćemo biti bez prebijene pare!

- Neće dugo izdržati - gospodin Bol je rekao gospođi Bol. - Ljubav brzo nestane kad čovek nema para da kupi cipele. - Već je počeo da zvuči kao ona.

- Ja mogu sama sebi da kupim cipele! - odvratila je Džeki. Zašto su svi tako cinični? Zašto su tako kivni na Henrija? - Nikome se od vas nije dopadalo kakav je bio pre dve godine - uzviknula je. - A sada se potpuno promenio, ali vama ni to ne odgovara!

- Meni ovo sada zvuči super - rekla je Mišel. - A uvek sam se ložila na muškarce s bradom. Mislim, na bilo kog muškarca s bradom.

- Hvala! - rekla je Džeki koja je rešila da to shvati kao kompliment.

- I ako se on zaista promenio, onda samo mogu da vam poželim sreću - rekla je Mišel na kraju.

Ali Džeki je osetila trunčicu sumnje u Mišelinom glasu. Kao da nije mogla sasvim da poveruje u Henrijev preobražaj.

Dobro, taj preobražaj je prilično dramatičan: od slavnog kritičara restorana do siromašnog pesnika. Ali, on je rekao da je srećan. Da ne želi da se vrati pređašnjem životu. Zašto mu niko ne veruje na reč?

Činilo se da sumnjaju i u nju; sumnjaju u to da je ona zaista izvukla glavu iz oblaka i da je u ovo ušla hladnokrvno i razborito, a ne kao nekada, galopirajući i obnevidela od strasti.

Gospođa Bol je zevnula. Bio je to prveliki stres za nju. - Sve dok si ti sigurna da znaš šta radiš, Džeki.

- Tvoje poverenje u mene je bezgranično - rekla je Džeki.


326

- I gde je sada otišao? - pitao je gospodin Bol nervozno.

- Ne znam - morala je da prizna.

- Ne znaš?

- Ne. Morao je... nešto da obavi.

- To nije dobar početak - gunđao je gospodin Bol. - Prošlo je tek dva sata otkako ste ponovo zajedno, a već te je ostavio bez objašnjenja. Zar nije obećao da od sada neće biti nikakvih tajni među vama?

Gospođa Bol je stajala kraj njega i energično klimala glavom u znak podrške.

Zašto jednostavno ne uzmu kofu hladne vode i ne prospu joj na glavu?

- Možda se uopšte neće vratiti - dodao je gospodin Bol. - Pošto je dobio šta je hteo.

Bila je to poslednja kap. - Ne mogu da verujem da si to rekao.

Gospođa Bol se umešala u njegovu odbranu; briga ih je sjedinila na način na koji četrdeset pet godina bračnog života nikad nisu uspele. Kriknula je: - Telefon! Telefon! Negde zvoni telefon!

Zaista je zvonio. Ali to nije bio kućni telefon. Svi su počeli da traže svoje mobilne, i napokon je gospođa Bol pokazala prema tavanici.

- Dolazi iz tvoje sobe, Džeki.

Našla ga je ispod ružičastih najlonskih čaršava na svom krevetu. Bio je to Henrijev telefon. Ostavio ga je kad je otišao bogzna gde.

Javila se pre nego što je stigla da razmisli o tome. Pa, sada su ponovo zajedno. Uostalom, to je možda on, zove je da kaže da se izgubio ili da ga je pregazio autobus. Molim te, bože, ne, preklinjala je; tek što su se ponovo našli.

- Halo? - uzviknula je zabrinuto.

Na drugom kraju čuo se prodoran ženski glas: - Henri, to si ti?

- Ne - rekla je Džeki. Zar je moguće da neko njen piskav glas pomeša s Henrijevim? - On trenutno nije tu.

- Oh. - Žena kao da je istog trenutka izgubila interesovanje. - Ovde Edrijen, njegov agent. Reci mu da sam se javljala.

- A ovde Džeki - odgovorila je. Nije htela da dopusti da je neko tretira kao sekretaricu. - Njegova žena. - Bilo bi besmisleno reći „bivša“. To bi samo umanjilo njen autoritet.

Ali, Edrijen je rekla: - Mislila sam da ste se vas dvoje odavno razveli?


327

Džeki je uzvratila istom merom: - A ja sam mislila da ga ti više ne zastupaš?

Barem joj je Henri to rekao u ovom istom krevetu pre sat vremena. Ali, za nekoga ko je navodno otpušten pre nekoliko meseci Edrijen je suviše dobro informisana o njegovom privatnom životu.

Edrijen je očigledno osetila da ništa neće postići ako naljuti njegovu ženu, ili bivšu ženu, pa je rekla veselo: - Imam divnu vest za njega. Odličnu! - Ali nije mogla da se uzdrži i, zaboravljajući na poverljivost podataka o klijentu, rekla je: - Reci mu da su pregovori s televizijom napokon uspeli.

- Kakvi pregovori s televizijom?

- Sigurno nije hteo da ti kaže pre nego što dobijemo zeleno svetlo. Ali već nedeljama ih jurim i napokon su se složili! Za sada su pristali na osam polučasovnih emisija, a naslov će biti Kompletan obrok Henrija Harta.

- Šta?

- Znam, znam, malo je rogobatno. Ja sam htela nešto jednostavnfje, Henri ujeda na primer - zvuči tako opako, mada bi Najdžela1 pobesnela zbog toga - jer mislim da može privući široku publiku. Ruku na srce, Henri je narodski čovek, publika ga voli i neverovatno je fotogeničan. Oduvek sam govorila da samo gubi vreme u tim novinama. Sada će da kritikuje restorane na televiziji!

- Zvuči baš zanimljivo. - Iskreno, zvučalo joj je užasno. - Ali, mislim da njega sve to više ne zanima. - Mrzela je sebe zbog tih reči: beznačajna ženica koja pokušava da zaštiti svog mužića od njegovog ličnog uspeha.

- Nemoj mi reći da je još uvek u toj poetskoj fazi? - Edrijen je uzdahnula. - Mislila sam da će mu to dosaditi. A tako se divno proveo na promociji svoje knjige. Ove nedelje će biti druga promocija, reci mu, zbog toga su ljudi s televizije i prihvatili ponudu. - Zaćutala je. - Ne sećam se da sam te videla na promociji.

- To je zato što nisam bila na njoj - rekla je Džeki ravnodušno.

- U svakom slučaju, reci mu da mi se javi. Ovo je veoma hitno. Moraće da im da svoj raspored, što ne bi trebalo da bude teško, jer snimanje počinje idućeg meseca. Počinju na severu, kreću se preko središnjeg dela Engleske i završavaju u Londonu, gde će se obrušiti na 1 Najdžela (eng.: Nigella), britanska kuvarica i autorka kulinarske emisije Najdžela ujeda. (Prim. prev.)


328

neke od najpoznatijih britanskih restorana. - Završila je ushićeno: - Mora da si veoma ponosna.

Džeki je bila zbunjena. - Na tebe?

- Ne, ne, na Henrija. Budimo iskreni, u poslednje vreme doneo je nekoliko životnih odluka koje su se katastrofalno odrazile na njegovu karijeru. Ali, mislim da je počeo i sam to da uviđa. Oh, biće oduševljen zbog ovoga!

- Zaista mislim da ne...

- Neko mi zvoni, moram da idem. Pretpostavljam da ćeš doći s njim, zar ne? Vidimo se onda! - S tim rečima je spustila slušalicu.

Henri je poskakivao u svojim sandalama i tiho pevušio neku pesmicu. Isprva nije mogao da se seti šta je to, ali onda se setio: „Love Is All Around“ grupe Vet Vet Vet. Dugo je verovao da je to verovatno najgora pesma ikada napisana ili snimljena, vrsta pesme koja može da se upotrebi samo u nekoj reklami za čokoladu ili jeftin šampanjac. Tek je sada u potpunosti razumeo lepotu i značaj pesme: sada kad je ponovo sa Džeki.

Ljubav i jeste svuda okolo, pomislio je dramatično. Samo je on uvek bio suviše mrzovoljan da bi umeo to da ceni. Bio je suviše mrzovoljan da bi pomislio da sve ovo može imati i srećan kraj.

Henri nikada nije verovao u srećne krajeve. Čak ni kao dete; ali on je i kao dete bio prilično mrzovoljan, uvek utonuo u misli dok mu je duga tamna kosa padala u oči, ubeđen da je čitav svet protiv njega. Za njega je sve bilo samo nedovoljno dobar kompromis; na primer, čovek se ili ženi s nekim za koga nije siguran da mu se sviđa, ili ostaje sam, što znači da će provesti ostatak života s nekim ko mu se sasvim sigurno ne sviđa. Sreća je dolazila u majušnim kapljicama koje čovek mora hitro da zgrabi, i koje ionako ne traju dugo.

A evo gde je sada stigao! Ostvaren na svakom planu: njegovi sladunjavi stihovi odštampani su na hiljadama raznovrsnih čestitki, a popodne je proveo pijuckajući odvratno vino sa ženom svojih snova. Život je dobar, pomislio je zaneseno.

U džepu njegovih pantalona nalazio se koverat na kome je Velma svojim užasnim rukopisom napisala adresu engleskog suda. Morao je da ga otvori da se uveri je li u pitanju pravi koverat. Naravno, to je učinio


329

kad je skrenuo iza ćoška, i kad je uspeo da dođe do daha, jer je koverat oteo poštaru i morao je da trči koliko ga noge nose. Sve se desilo po planu, baš kao i prošli put, osim što se poštar iznenada dao u poteru za njim, što Henri nije očekivao. Štaviše, malo mu je falilo da ga uhvati, ali je Henri uspeo spretno da se izvuče iz svoje jakne koju je poštar ščepao i nastavio da trči ulicom u majici s kratkim rukavima pred gomilom iznenađenih ljudi koji su čekafi autobus.

Sada je umirao od hladnoće. A to je bila dobra jakna. Pitao se da li bi vredelo da piše službi za izgubljene i nađene stvari u pošti i da je zatraži nazad.

Ali, najvažnije je bilo to da su Džeki i on pravno još uvek muž i žena. Kada se vrati, napraviće neki mali obred u kome će pocepati molbu ili je spaliti, a zatim će uživati u divljem seksu.

Jedva je čekao da to saopšti Dejvu i Don. Njima će biti strašno drago zbog njega - čim prestanu da se ljute što ih je danas onako napustio. Sada je već počeo da se pita kako je protekla selidba. Ne zato što mu je to bilo nešto mnogo važno. Ionako neći živeti u tom sterilnom novom stanu. On i Džeki će izgraditi pravi dom, a Širli će biti oduševljena jer će napokon biti s osobom koju voli, i svi će živeti srećno do kraja života.

Približavao se kući i ponovo opipao koverat u džepu, tek da bude siguran da je još tu. Jedva je čekao da joj vidi lice kad joj ga pokaže. Eno i nje. Stoji na vratima s velikom, kudravom grivom na glavi. Verovatno je i on tome doprineo, pomislio je stidljivo.

Ponovo je pomislio kako je srećan što se sve ovako završilo, što su ponovo zajedno posle toliko vremena. To se događa samo u romanima i, ponekad, u njegovim pesmama.

Razvukao je lice u širok osmeh i mahnuo. Ona nije uzvratila osmeh već je prekrstila ruke nekako ratoborno. Zatim se njena majka (zar ona nije u Španiji?) pojavila iza nje. I ona je izgledala prilično agresivno, mada je izgledala jedno deset godina mlađe nego kad ju je poslednji put video. Mogao je da vidi i Mišel kako stoji negde u pozadini držeći u rukama gomilu beba, ili barem dve, i šalje mu pogled upozorenja.

Međutim, Henri je znao da je u velikom sosu tek kada se na pragu pojavio i gospodin Bol. Stvarno je potrebno nešto veliko da bi pokrenulo gospodina Bola na akciju bilo koje vrste. U ruci je držao veliku bušilicu, uperenu u Henrija. Na sreću, Henri je čuo kako Džeki kaže: - Oh, tata, spusti to.


330

- Neću - rekao je tvrdoglavo.

Henri je zastao na bezbednoj udaljenosti i pitao: - Šta je to? Šta se dešava?

- Vidi, vidi, nije li to sam Gordon Remzi! - rekao je gospodin Bol.

- Gordon Remzi je kuvar, tata - rekla mu je Džeki ljutito. - Ne kritičar.

- Ali ipak je na televiziji, zar ne? - uzvratio je gospodin Bol. - I koristi grozan jezik. - Zatim se okrenuo ka Henriju, optužujući: - A pretpostavljam da ćeš i ti to da radiš. Govorićeš jebote ovo i jebote ono, i tvoj rejting će sigurno da skoči hiljadu posto. Znao sam da je sve to s poezijom samo trik. Da zamaže oči našoj Džeki da bi poverovala da si se promenio.

- Tata, nemoj da se mešaš, molim te - rekla je Džeki.

- E pa nisi se ni mrvicu promenio! Samo si čekao da dobiješ svoju emisiju na televiziji!

Na to je gospođa Bol stavila svom mužu ruku na rame. On je izgledao kao da je iznenada porastao dvadeset centimetara.

Henri je osetio da je ova bitka pomalo neravnopravna. Već je navikao na to da ga svi u porodici Bol mrze, ali obično je znao zašto. - Džeki, o čemu on to govori?

- Zvala je Edrijen - rekla je. Hladno. Optužujuće. Šta je to sad navodno uradio?

- Pa?

- Pa? - kriknula je Džeki.

- Samo bih vam predložila da razmislite o novcu pre nego što donesete bilo kakve odluke - umešala se Mišel iz pozadine.

- Hoće li mi neko reći o čemu se radi? - viknuo je Henri.

Na kraju je Džeki predložila da sednu u njen auto. Jedino će tako moći da budu sami. A da bi bila potpuno sigurna, zaključala je sva vrata za slučaj da njeni roditelji odluče da im se pridruže.

On je i dalje bio izuzetno smiren i hladan uprkos svemu. Dok je ona, naravno, bila van sebe i sva crvena u licu. Ništa se nije promenilo!

Vrlo potanko, prepričala je Henriju razgovor s Edrijen i rekla mu sve o televizijskoj emisiji koja će ga navodno učiniti zvezdom.

- Oh - rekao je.


331

Kao da je znao sve vreme. I pored svega što je rekao. - Ne deluješ iznenađeno.

- Nisam iznenađen - priznao je. - Ona već izvesno vreme ne prestaje da govori o tome. Ne mogu da verujem da joj je to ipak pošlo za rukom. - Odmahnuo je glavom u čuđenju.

Džeki se još više ukočila na svom sedištu. - Ja ne idem s tobom, Henri.

- Molim?

- Odlučila sam, u redu? Ništa što ti kažeš neće promeniti moju odluku. Jer, to bi bila katastrofa. To bi značilo da radim isto ono što sam uradila pre dve godine, s tim što ovoga puta imam mnogo više da izgu-bim. Znaš li koliko novca dugujem banci?

- Mnogo? - bila je to njegova pretpostavka.

- Više nego mnogo! Ali, znaš, Henri, drago mi je. Uživam u tome što sam do guše u dugovima! Jer svaki cent koji platim za kamatu jeste mera mog uspeha! - Bilo joj je jasno da je on više ne prati. Pogledala je svoju bluzu i otresla mrvicu čokolade - morala je da dokrajči onu čokoladu zbog šoka koji je izazvao Edrijenin telefonski poziv. - I ne pada mi na pamet da se odreknem svoje dve radnje da bih te pratila od Mančestera do Šefilda i onda do...

- Birmingema?

- Tačno tako!

- Iako bi ti se dopao kari koji tamo spremaju. Najbolji je na svetu.

- Pa, da... - Volela je dobar kari. - Vidiš? Već pokušavaš da me nagovoriš. Misliš da ću se odreći svega zbog dobrog karija i seksa, valjda se nisam previše grubo izrazila.

- Zaista - rekao je Henri.

- Ovoga puta ne, Henri. Neću više da kružim oko tebe kao satelit. Ti dani su prošli. Uostalom, ti ne bi ni želeo da to radim. Govorio bi da sam previše zahtevna, da imam suviše velike potrebe, i pre nego što se osve-stimo već ćemo ponovo da raskidamo.

- Slažem se - rekao je Henri.

- Molim?

- Opisala si celu situaciju sasvim tačno. - Nije baš očekivala da će se tako svesrdno složiti s njom. Očekivala je da će se ipak boriti. Posle popodneva koje su proveli, posle tolike strasti i vođenja ljubavi i svih


332

obećanja, to je bilo najmanje što bi mogao da učini. Umesto toga, on sedi sasvim hladnokrvno kao da je opet sve među njima gotovo i čini se kao da ga to uopšte ne uzbuđuje.

Pružila je ruku i upalila motor.

- Šta to radiš?

- Vozim te na aerodrom. - Dodala je automatski: - Veži se.

- Džeki, ja ne želim da idem na aerodrom.

- Baš šteta. - Rekla je to grubo da bi prikrila koliko je povređena. Nije mogla da veruje da je sve ispalo ovako. Kada se bude razvodila sledeći put, učiniće to kako treba.

- Čekaj - rekao je. - Doneo sam ti nešto.

Ali, ona nije ugasila motor. Pustila ga je da radi i čekala nestrpljivo dok je on ponovo tražio nešto u džepu pantalona. I šta se desilo s njegovom jaknom?

- Uzeo sam ovo za tebe. Dobro, za nas.

Bio je to pocepan koverat. Nakon što ona nije poskočila od oduševljenja, kako je on očekivao, morao je sam da izvuče sadržaj iz njega.

- Tvoja molba za konačnu presudu. Uzeo sam je natrag. Ne pitaj me kako, ali sada je tu.

Džeki je pogledala u molbu, a zatim skrenula pogled. - Bolje nađi nov koverat za nju i pošalji je ponovo.

- Džeki!

- Nemoj ti meni „Džeki“! Vrati se kući, Edrijen i svojoj karijeri.

- Nemoj da me teraš na to. Ne mogu da je podnesem. Stalno se borim s njom, ali ona se neprekidno vraća. Ona je kao noćna mora.

- Dosta mi je tvojih šala, Henri.

- Ovo nije šala! Neću raditi tu emisiju, Džeki. Za ime boga! Zar misliš da mi ideja o milionima gledalaca i gomili para zvuči primamljivo?

- Mišel misli da treba da pristanemo na to. Čak i ako nas to košta našeg braka - priznala je Džeki.

- Dobro, ona je oduvek bila površna - rekao je Henri. - Mi, mi smo manje površni. Mi znamo šta je važno.

- Siguran si?


333

- Da. I možda bi trebalo da isključiš motor pre nego što se otrujemo ugljen-monoksidom.

Isključila je motor. - Znači, ne želiš da se zbog mene odrekneš svega i pođeš sa mnom u Birmingem? - pitao je Henri.

- Ne.

- Dobro. Jer ja sam razmišljao o tome da se odreknem svega zbog tebe i preselim se ovamo.

- Ali, ti nemaš ništa. - Sada se već osmehivala. - Osim Širli. Kako je ona?

- Dobro je. - Zvučao je neiskreno.

- Henri, šta si uradio s njom?

- Ništa! Bezbedno je smeštena u pansionu za pse.

- Ona mrzi pansione za pse, to ti je već poznato.

- Ja govorim o tome kako ću se požrtvovano preseliti ovde, a ti samo razmišljaš o psu.

- Moramo da uključimo i nju u naše planove.

- Zašto uvek govoriš o njoj kao da je u pitanju ljudsko biće?

Nekako su završili obavijeni jedno oko drugog iznad menjača, mada nije sasvim sigurno ko je načinio prvi korak.

Verovatno ona.

- Šta misliš, hoćemo li se na kraju ponovo razvesti? - pitala je.

- Ne znam - rekao je. - Ali, biće zabavno da to otkrijemo.


334

O autoru

Kler Dauling je rođena 1968. u Kilkeniju. Pohađala je glumačku školu i radila u pozorištu, na filmu i radiju. Objavljuje drame i knjige za decu i piše scenario za popularnu irsku TV seriju Fair City. Živi u Dablinu, udata je i ima sina i ćerku.

Documents

Kler Dauling - Moj Cudesan Razvod