КОМУНИКОЛОГИЈА - ШКОЛА

Autor: Leonid Zuvic, mejl: lznovinereporter@gmail.com

I Комуникологија

Шта је комуникација?

Човек може и да не комуницира, али велики део свог друштвеног и

приватног живота, људи проводе једни с другима комуницирајући – ступајући у

различите комуникационе односе. Штавише, човеково друштво и култура, без

комуникације били би незамисливи.

Комуницира само човек, као једина жива врста која поседује свест, док се за

поједине живе врсте и неке облике њиховог «споразумевања», тек незванично и

условно може да каже да су комуникација.

У комуниколошкој литератури налазе се бројне дефиниције комуницирања,

комуникационог процеса, али би, најједноставније, могло да се каже да је

комуницирање активност којом људи једни другима саопштавају и међусобно

размењују мисли, идеје, ставове, осећања.

За ову активност – комуницирање, човек се користи ( служи се ) језиком, у

свакодневном писаном и усменом говору. Али, људи међусобно могу да

комуницирају не само говорећи неки језик, већ и различитим телесним гестовима и

радњама – на пример мимиком, покретима руком, изразима лица, начином хода,

одећом итд. – свиме оним што се уобичајено назива «немим говором» или

«говором тела».

Дакле, постоје два основна начина на које људи комуницирају – вербално,

језиком и невербално – «немим говором». Сходно томе имамо и вербалну и

невербалну комуникацију, а ова подела у многоме одговара људској ( претежно )

свесној активности ( вербални говор и комуникација ) и људској ( претежно )

несвесној активности ( невербални говор и комуникација ).25 на 26.10.03

Људска и вербална и невербална комуникација, може да се одвија такође на

два начина, а то је: непосредно и посредно. Непосредно људско вербално и

невербално комуницирање претпоставља ситуацију у којој се учесници

комуникације ( они који ступају у комуникациони однос ), могу да виде, чују,

додирну, осете, што се уобичајено назива комуникацијом «лице у лице». Посредно

људско вербално и невербално комуницирање претпоставља ситуацију у којој се

између учесника комуникације ( оних који ступају у комуникациони однос ), јавља

посредник, неко средство за комуницирање, што се уобичајено назива медијем.

Човек савременог друштва, у комуникационе односе ступа све мање на

директан, непосредан начин, а све више у свакодневном комуницирању служи се

посредницима, средствима за комуникацију, или медијима. Шта више, човеково

садашње и будуће друштво и култура, без медија били би незамисливи.

Модели комуницирања

Откако су амерички политиколози, социолози и психолози, у првим

деценијама 20 – ог века, почели да проучавају људску комуникацију, они су

покушали да утврде како се одвија комуникациони процес и тако створили бројне,

такозване моделе комуницирања.

Најпознатији је понудио познати амерички политиколог Харолд Ласвел, а

ова комуникациона шема у комуникологији је позната као «Ласвелова парадигма».

Према тези, сваки комуникацијски чин или процес се састоји из следећих

елемената: «КО, каже ШТА, КОМЕ, КОЈИМ КАНАЛОМ и С КАКВИМ

ЕФЕКТОМ.». «Ласвелова парадигма» са својим саставним деловима дуго је била и

једини оријентир америчким истраживачима комуницирања, на самим почецима

комуникологије, а утицај и значај овог модела и данас је велики.

Такође, у оквиру америчке комуникологије и такозваног водећег правца у

теорији комуницирања, настала је, половином прошлог века, идеја о

ДВОСТЕПЕНОМ КОМУНИКАЦИОНОМ ТОКУ МАСОВНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ,

коју су саопштили социолог Пол Лазарсфелд и политиколог Елиху Кац.

Проучавајући утицај штампе и радија на америчке гласаче током

председничких и парламентарних избора, они су утврдили да: «... идеје теку од

штампе и радија ка ВОЂАМА МНЕЊА, а од њих ка мање активним деловима

становништва». Дакле, између медија масовног комуницирања и већине људи као

преносници информација јављају се тзв. «ВОЂЕ МНЕЊА». То су људи од

ауторитета који прате медијске информације и затим их преносе и тумаче другима,

који медијима не уступају много времена.

Веома утицајан модел комуникационог процеса дала је и математичка

теорија информација. Према заступницима овог становишта, да би се комуникација

догодила, потребно је да постоје следећи елементи: «ИЗВОР информација,

ПРЕДАЈНИК или ТРАНСМИТЕР, КАНАЛ, ПРИЈЕМНИК или ДЕКОДЕР и

ОДРЕДИШТЕ». Овакав пренос информација се одвија у оквиру одређеног КОДА, а

на КАНАЛУ може да се јави ШУМ, техничког или културног карактера.

И бројни други друштвени научници направили су током 20 – ог века

разноврсне комуникационе моделе, с већим или мањим утицајем у комуникологији

и применом у пракси.

Основна шема комуникационог процеса

Ипак, можда и најпрецизнији модел процеса људског комуницирања заступа

социјално – антрополошка теорија информације, чији је представник и такозвана

«београдска школа» комуникологије.

Према њима, сваки се комуникациони чин или процес састоји од следећих

елемената:

1. ПОШИЉАЛАЦ или КОМУНИКАТОР ( К )

2. ПОРУКА ( П )

3. КАНАЛ

4. и ПРИМАЛАЦ или РЕЦИПИЈЕНТ ( Р )

5. а свака се комуникација одиграва у овиру неког КОДА ( нпр. код

српског језика )

Основна комуникациона шема графички може дасе прикаже и као:

К ( КОМУНИКАТОР ) П ( ПОРУКА ) Р ( РЕЦИПИЈЕНТ )

Употреба и једне и друге стрелице, указује да је КОМУНИЦИРАЊЕ

ДВОСМЕРАН ПРОЦЕС: када РЕЦИПИЈЕНТ прими ПОРУКУ од

КОМУНИКАТОРА, онда он може да пошаље повратну ПОРУКУ и тако да и сам

постане КОМУНИКАТОР, док онај учесник комуникационог чина који је први

послао ПОРУКУ и био КОМУНИКАТОР, сада постаје ПРИМАЛАЦ или

РЕЦИПИЈЕНТ. У комуникологији се обично каже да на овај начин

КОМУНИКАТОР и РЕЦИПИЈЕНТ «измењују места», тако да су истовремено и

једно и друго, што се графички приказује као К / Р ( комуникатор или реципијент ).

Када се ова «измена места» не догађа, онда се не говори о

КОМУНИЦИРАЊУ, које подразумева двосмерно кретање поруке, већ о

ИНФОРМИСАЊУ, као процесу кретања поруке само у једном смеру.

У оквиру овако представљене основне шеме комуникационог чина или

процеса, задатак КОМУНИКАТОРА био би да ЕНКОДИРА ПОРУКУ ( да унесе

поруку у одређени код – рецимо српски језик, или Морзеову азбуку ) и да је неким

КАНАЛОМ ТРАНСМИТУЈЕ ( пренесе ) до ПРИМАОЦА. На супротној страни,

задатак РЕЦИПИЈЕНТА је да ПОРУКУ ДЕКОДИРА ( да је извуче из одређеног

кода и протумачи и «дешифрује» њено значење ). Уважавајући последњи елемент

«Ласвелове парадигме» ( С КАКВИМ ЕФЕКТОМ ) и «београдска школа»

комуникологије сматра да ПОРУКА остварује неко СОЦИО – ПСИХОЛОШКО

ДЕЈСТВО на ПРИМАОЦА.

Заправо, прави предмет размене током комуникације и није ПОРУКА, већ

њено ЗНАЧЕЊЕ. Људи, дакле, када комуницирају, размењују и једни другима

преносе и саопштавају ЗНАЧЕЊА порука.

Порука и информација

Разне школе и теорије информације и комуникације током 20 – ог века

понудиле су и различите дефиниције КОМУНИЦИРАЊА, ПОРУКЕ И

ИНФОРМАЦИЈЕ.

Према већ поменутој математичкој теорији, информација је сваки сигнал

који се преноси неким каналом и изазива аутоматску, селективну реакцију код

примаоца или реципијента.

Представници социјално – антрополошке теорије сматрају да је

ИФОРМАЦИЈА садржана у ПОРУЦИ. Они поруку дефинишу као «новостечено

сазнање или искуство које се међу учесницима комуникације размењује језичким и

нејезичким системима значења, а од значаја је за смер човекове активности у

друштвеној пракси.»

Структуру поруке, према овој теорији, чине ИНФОРМАЦИЈА или

ИНФОРМАТИВНО ЈЕЗГРО ( «новостечено сазнање или искуство» ),

РЕДУНДАНТНИ САДРЖАЈ ( већ стечено сазнање или искуство ) и АФЕКТИВНО

– ВРЕДНОСНИ САДРЖАЈ ( налог, наговор и сугестија ).

У оквиру, можда и неке будуће «Аранђеловачке школе» комуницирања,

ПОРУКУ и ИНФОРМАЦИЈУ би одредили на селедећи начин:

1. «Порука је интелектуално – логички, емотивни или духовни садржај, који

се обликује симболима и знацима.»

2. «Информација је сазнање, искуство, доживљај, емоција, материја или

енергија – речју, ИНФОРМАТИВНИ САДРЖАЈ је све оно што представља

ЗНАЧЕЊЕ садржаја поруке. ИНФОРМАЦИЈА ЈЕ ЗНАЧЕЊЕ.»

Информација може да буде НЕПОЗНАТА И НОВА, али може да буде и

ВЕЋ ПОЗНАТА И СТАРА. Порука је састављена и од једних и од других

информација, али су у већини ситуација када људи комуницирају важније и

наглашавају се НЕПОЗНАТЕ И НОВЕ ИНФОРМАЦИЈЕ, јер се за ВЕЋ ПОЗНАТЕ

И СТАРЕ информације поставља и питање колико су то уопште ИНФОРМАЦИЈЕ?

Информација би, такође, требало да се разликује од налога, наговора и

сугестије, на исти начин како би и КОМУНИКАЦИЈА требало да се разликује од

МАНИПУЛАЦИЈЕ. Заправо, једино би налог и могао да остане предмет размене у

комуникацији ( рецимо у војсци и свуда где постоји хијерахија ), док су наговор и

сугестија «прикладнији» за манипулацију, која је супротност комуникацији.

Врсте комуникације

Колико је разноврстан човеков свет, толико би могли да уочимо и

различитих облика комуникације и комуникационих процеса. Међутим, уобичајена

је подела комуникације на следеће врсте: вербална и невербална комуникација;

сазнајна, уметничка и религијска комуникација; интраперсонална,

интерперсонална, групна, масовна и виртуелна комуникација.

- ВЕРБАЛНА КОМУНИКАЦИЈА

Људи међусобно вербално комуницирају у виду усменог и писаног говора,

служећи се језиком – најсавршенијим средством за споразумевање међу људима.

Језик је код. Као и сваки други код и језик је систем или скуп симбола и

правила за њихово комбиновање и употребу. Језик се јавља у два основна вида –

као ГОВОР УСМЕНИ и ГОВОР ПИСМЕНИ – што значи да већина светских језика

има и своје писмо, свој графички приказ ( о настанку и развоју писма види у

посебном поднаслову ).

Комуникациони ток вербалне комуникације описаћемо уз примену основне

шеме комуникационог процеса.

КОМУНИКАТОР ЕНКОДИРА ПОРУКУ тако што творевине своје свести

( менталне садржаје ) и њихова ЗНАЧЕЊА замењује или представља симболима /

знацима датог језика ( кода ), било у усменом или писаном виду. На пример, неку

своју мисао комуникатор може да изговори или да запише на свом матерњем

језику. У оба случаја, да би ту своју мисао представио, он се служи симболима /

знацима тог језика које комбинује у речи и реченице, које потом саопштава или

само усмено, или може да их и графички представи словима, односно писмом.

Дакле, да би саставио разумљиву и смислену поруку, комуникатор мора да познаје

код у који поруку «увлачи», што значи да мора да говори, пише и разуме одређени

језик ( нпр. српски или енглески ).

На супротној страни, РЕЦИПИЈЕНТ ДЕКОДИРА ПОРУКУ, тако што

језичке симболе, организоване у речи и реченице, које је чуо или прочитао,

замењује или преводи у ЗНАЧЕЊЕ које је њима исказано, дакле у ЗНАЧЕЊЕ

творевине свести или менталне садржаје. Прималац поруке обавља потпуно

супротан процес од пошиљаоца. Уколико је ЗНАЧЕЊЕ које је комуникатор

«увукао» у поруку, а ову потом «увукао» и у код – тј. ЕНКОДИРАО, истоветно

ЗНАЧЕЊУ које је реципијент «извукао» из поруке, након што је поруку

дешифровао и «извукао» је из кода – тј. ДЕКОДИРАО, онда кажемо да су

комуникатор и реципијент постигли ИЗОМОРФИЗАМ или ЈЕДНАКОСТ

ЗНАЧЕЊА , или, једноставније – они су се разумели и споразумели и комуникација

је тако била успешна.

Да би комуникатор и реципијент током комуникационог чина остварили

ЈЕДНАКОСТ ЗНАЧЕЊА, тј, да би се разумели, основни је услов да и један и други

познају код чијим симболима су обликовали своје поруке. Речју, да би порука била

разумљива или КОМУНИКАБИЛНА, и пошиљалац и прималац морају да знају да

говоре или пишу на истом језику, што се у комуникологији назива

КОМУНИКАТИВНА или ЈЕЗИЧКА КОМПЕТЕНТНОСТ.

Најједноставније, ако комуникатор пошаље поруку на српском језику према

реципијенту који говори или разуме срспски језик, комуникација може да се

оствари и да буде успешна. Али ако комуникаторова порука на српском језику

стигне до примаоца који говори и разуме само енглески језик, они се неће

разумети, а тако неће да дође ни до комуникације.

- НЕВЕРБАЛНА КОМУНИКАЦИЈА

Осим језиком, у облику вербалне комуникације, људи међусобно могу да се

споразумевају и једни другима да упућују поруке које обликују служећи се

такозваним «немим говором» или «говором тела». Тада употребљавамо израз

невербална комуникација. Као што је већ речено, за разлику од вербалне

комуникације, која је ( претежно ) свесна људска активност, невербална

комуникација је ( претежно ) несвесна људска активност или понашање.

«Говор тела», који служи као грађа за невербалну комуникацију,

разноврстан је и може да укључи: мимику ( изразе лица, покрете обрва, усана, очи

и друге делове лица ); кинезију – тј. различите телесне радње и покрете ( гестове и

покрете главе, руку, ногу, држање тела, начин хода ); проксемију – начин на који

комуникатор и реципијент користе простор и међусобно растојање, као и време,

током комуникационог чина; моду ( одевање, фризура ); амбијент – ентеријер или

екстеријер у коме се одвија комуникациони чин и друго.

Пошто је реч о телесним радњама које човек углавном изводи несвесно, без

могућности да их контролише, «говор тела» је често «речитији» и искренији од

вербалног говора. Ко научи да правилно «чита» «језик тела», тај открива човека на

потпуно нов начин, често у супротности са оним што тај човек заговара вербалним

говором! Радост, тугу, задовољство, незадовољство, љутњу, смиреност, припадност

некој групи или култури, намеру, много боље и «речитије» од вербалног говора

може да саопшти невербални говор, или «говор тела».

Неко, на пример, може да каже како је незадовољан и тако проба да сакрије

права осећања, али га одаје израз лица, који може да «говори» сасвим супротно:

«Ма, кријем да сам у ствари веома задовољан!»; кажу, за политичаре, да би, док на

наступају на телевизији, гласач требало да их погледа у ноге, када посумња да овај

даје лажна обећања; јесте да «одећа не чини човека» у моралном смислу, али

управо преко одевања или фризуре можемо да препознамо и разликујемо

фудбалског навијача од рокера или технофила, пословног човека од рекреативца,

или да, преко црне одеће препознамо да је неко у жалости итд.

Правила за комбиновање и употребу симбола вербалног говора и правог

језика су веома строга, тако да су и ЗНАЧЕЊА које могу да имају речи и реченице

веома чврста, препознатљива и теже променљива. На пример, правило

ПЕРТИНЕНТНОСТИ ЗНАКА налаже да један знак ( реч ) може да означава само

један предмет, биће или појаву, и сходно томе да има одговарајуће значење или

скуп значења, које говорник тог језика може да научи.

Међутим, невербални говор није тако чврсто кодиран као прави језик, тако

да елементи невербалне комуникације, у већини случајева не чине кохерентан

систем или скуп гестова и радњи, чије комбиновање може да да утврђена значења.

Изузетак су посебни невербални језици којим се за споразумевање служе особе са

оштећеним слухом и говором.

Штавише, један те исти невербални гест, од земље до земље, од народа до

народа, од културе до културе, може да има и потпуно супротна значења ( на

пример, климање главом горе - доле код Срба значи «да», а код Бугара «не», док

одмахивање главом лево – десно у Србији значи «не», а код Бугара «да» )! Каже се,

дакле, да је невербална комуникација културно условљена и релативна.

У већини случајева невербална комуникација је неизбежни пратилац

вербалне комуникације и притом ова два облика људског комуницирања могу да

буду у сагласности или да један другоме противрече. Невербална комуникација,

осим што допуњава вербалну комуникацију, може да је и потпуно замени, а

невербални говор може да послужи и као грађа за уметничко изражавање, као што

је пантомима.

Посебно је занимљива појава несвесног усаглашавања телесних покрета и

радњи код група пријатеља, у породици, код брачних парова, младића и девојке и

других група. Потпуно несвесно, припадници пријатељске групе, рецимо приликом

неког кућног дружења, временом почињу да имитирају «говор тела» једног другог,

и да заузимају исти положај, држање или нагиб тела, праве исте покрете главом

или руком, исто прекрсте ноге итд. Тако се они, несвесно, без контроле,

невербалним говором још више међусобно приближавају и такорећи једно другом

праве «ехо», «индиго» или «пресликач» невербалних гестова и држања. Ову појаву

описао је амерички научник Д. Морис, у књизи «Откривање човека кроз гестове и

понашање».

Међутим, вешт и искусан комуникатор може да потпуно свесно, с јасном

намером, да «скида» и прави «ехо», «индиго» или «пресликач» свих невербалних

радњи свог саговорника. У том случају, питање је колико је реч о НЕВЕРБАЛНОЈ

КОМУНИКАЦИЈИ, а колико је такво понашање заправо НЕВЕРБАЛНА

МАНИПУЛАЦИЈА.

- САЗНАЈНА КОМУНИКАЦИЈА

Током целе своје историје човек је знања која је стекао о себи и окружењу

преносио с генерације на генерацију. На степену развитка варварства,

организовани у родове, братства и племена, људи су знање новим нараштајима

преносили усменим путем. Легенде, бајке, митове и друго у свом сећању чували су

најстарији припадници племена – мудраци и затим их говорили младима,

преносећи знање «с колена на колено».

Настанак народа, развитак првих градова, проналазак точка и плуга и појава

првог писма у Месопотамији, све око 3000. године пре нове ере, означили су улазак

човечанства у нову фазу развитка, која и до данас траје – у цивилизацију.

Бројна сазнања до којих су долазили астрономи древних цивилзација – први

научници у људској историји, затим свештеници, астролози и математичари, а

потом и философи, историчари, лингвисти, лекари и многи други, захваљујући

писму, могла су да буду графички забележена и фиксирана у неком материјалу –

медију и тако сачувана за будуће нараштаје. Наравно, цивилизације старог века и

даље су знање преносиле усменим путем, у школама и универзитетима у којима су

ученицима предавали образовани учењаци тога доба; или су, као старогрчки

софисти и најмудрији Атињанин, Сократ, усмено подучавали на атинском тргу –

Агори и трговима осталих грчких градова; али су сада, с појавом писма, учитељи

ученицима преносили знање и на писаним свицима, на првим књигама, док су и

ученици почели да усмена предавања записују и тако их чувају од заборава.

Комбиновану сазнајну комуникацију, путем усмених предавања и писаних

свитака, спроводио је и Платон, у својој Академији, док је Аристотел, у свом

Ликеју, формирао и прву познату библиотеку старог века, са великим бројем првих

књига – у ствари рукописа или манускрипта.

Током читавог и средњег века сазнајна комуникација се одвијала на два

поменута начина, а и први европски предренесансни универзитети су ученике

обучавали и усмено и писано. Али, ипак су већим делом то била говорна

предавања, које су ученици записивали, него што су учили из рукописних књига,

јер су оне и даље биле ретке и скупоцене.

Велике промене у сазнајној комуникацији настају тек са проналаском

штампарске пресе, половином 15. века, и с појавом првог модерног масовног

медија – штампане књиге. Могућност да се рукописи штампају и брзо умноже у

велики број примерака, довела је до правог процвата књижевности, философије и

науке, па је тако и сазнајна комуникација добила свој нови замах. Књиге и знање у

њима постали су доступни најширим слојевима европског становништва, јер су се

оне углавном штампале на народним језицима. Тако, осим организованог

преношења знања у институцијама какве су школа или универзитет, захваљујући

појави књиге дошло је до појаве ванинстутиционалног, самосталног учења – јавила

се самоукост.

Даљи подстрек развитку сазнајне комуникације дошао је с појавом првих

модерних часописа, још у 16. веку, које је такође омогућила технологија

штампарске пресе. Популарни «корантоси», први европски недељници, доносили

су невероватне вести и приче из далеких земаља, али су садржавали и поучне

чланке из науке, философије, медицине и других грана људског сазнања.Тако су

претплатници, читајући их, не само постајали информисанији, већ су увећавали и

обогаћивали и сопствени фонд знања. Овај процес се наставио и приширио и у 17.

и 18. веку, када се све већем броју недељника придужиле и прве модерне дневне

новине, које су почеле да се штампају у бројним градовима Европе. За разлику од

првобитних «корантоса», дневне новине су биле набијеније свежим информацијама

и већим бројем поучних написа, а сазнајну комуникацију су унапредиле и због тога

што су штампане у много већем тиражу, по нижој цени, и тако постале доступне

нарастајућем становништву модерних градова.

Права револуција у сазнајној комуникација дошла је с проналаском бројних

електричних технологија за комуникацију у другој половини 19- ог века, као што

су телеграф и телефон. Поготову се сазнајна комуникација проширила и увећала у

20 – ом веку, с појавом радија, телевизије, компјутера, мултимедије и интернета.

Сви ови медији за масовну комуникацију, осим информација и забаве, људима

пружају и обиље знања и сазнајних садржаја из бројних области.

Савременом, постмодерном човеку, уколико хоће да увећа своје знање,

данас су на располагању све тековине сазнајне комуникације, освојене током

цивилизацијског развитка – усмена предавања «уживо», у учионицама школа и

факултета; учење из штампаних енцикплопедија, уџбеника и књига, као обавезан

део школског програма или допуна наставном градиву; проширивање сазнања

читањем дневних и недељних новина, забавних, као и стручних и специјализованих

часописа; слушање и гледање бројних едукативних емисија на програмима, махом

националних, јавних радио и телевизијских станица; репродуковање све

разноврснијих сазнајних ЦД – ромова – мултимедије, на личном рачунару

( енциклопедије, речници, курсеви језика, историје, математике итд. ); посећивање

интернет – страна на којима су, дигиталном технологијом, уписана дела из науке,

културе и уметности!

- УМЕТНИЧКА КОМУНИКАЦИЈА

Људи међусобно једни другима не преносе само сазнања, кроз сазнајну

комуникацију. Они често хоће да међусобно поделе неко осећање или емоцију.

Таква комуникација, у којој се размењују осећања и емоције, назива се уметничка

комуникација.

Још је у праисторијско доба дивљаштва пећински човек осликавао зидове

пећина сценама из лова, тежећи да изрази неко примитивно осећање. Варварска

племена развила су бројне облике уметничке комуникације – бајке, епови, песме,

умотворине; сеоски обреди, плес, свечаности и ритуали; осликавање сопственог

тела и сеоских тотема; дељање дрвених статуа племенских идола и прављење

амајлија итд.

Древни цивилизовани народи оставили су нам трагове богатог, а понегде и

мистериозног уметничког стваралаштва и материјалне културе – монументалне,

грандиозне кипове божанстава, направљене од тесаног камена у цивилизацијама

Инка, Маја и Ацтека; тајновите гробнице египатских краљева – надалеко чувене

пирамиде; остатке велелепних владарских палата, пророчишта и религијских

храмова, као што је грчки Партенон; осликана керамика, везови и много шта

другог, што је служило да се комуницира нека уметничка идеја или осећање.

Данас нам је доступно и духовно благо старих цивилизација, чије је очување

у времену омогућила појава писма и медија за писање: велики историјски епови,

као што су Еп о Гилгамешу, или Хомерови Илијада и Одисеја; грчке трагедије и

комедије, Софокла, Еурипида и Аристофана, рецимо чувена Антигона; песме

једног Вергилија, из Старог Рима итд.

Средњи век нам је у културно наслеђе оставио манастире, цркве и

светилишта, материјалну културу непролазне духовности, али и непроцењиве

уметничке вредности у архитектури и фреско – сликарству; а ренесанса и нови век

поново су афирмисали световно сликарство, вајарство, музику, поезију, прозу,

позориште...

Уз појаву и развитак савремних масовних медија, као и развитак друштва и

културе, човек 21. века има неслућених могућности за уметничку комуникацију и

естетски доживљај: обилазак старовековних храмова; посета позоришту,

концертној дворани или одлазак на песничко вече; читање књига са песмама и

романа; посећивање изложби и музеја; гледање филма у бископу, на телевизији,

или на видео – рекодеру, ДВД – ију и компјутеру; слушање радио – драма;

праћење телевизијских серија; слушање музике на радију, касетофону, ЦД – у или

на компјутеру; читање стрипова; обилазак музеја или гледање филмова на

интернету, у кибер – простору; читање електронских књига итд.

- РЕЛИГИЈСКА КОМУНИКАЦИЈА

Религијска комуникација може да буде бар двострука. Прво, реч је о

комуникацији обичних верника и свештенства, индивидуалној или групној, са

боговима или Богом; и друго, ради се о религијској комуникацији између

посвећених и обичних верника.

Најраширенији облик прве религијске комуникације јесте молитва –

индивидуална ( рецимо унутрашња ) и групна ( рецимо на богослужењима ); а

друга врста религијске комуникације своди се на проповед, усмену или путем

медија комуницирања.

Ако би прва историјска установа уметничке комуникације могло да буде

старогрчко позориште, онда нам паганске старовековне цивилизације дају и прву

установу религијске комуникације – а то је жртвовање. Стари народи спроводили

су обреде жртвовања у најразличитијим приликама: када су од богова тражили

заштиту од освајача; када су призивали добро време за сетву или жетву; пре него

што су ишли у битку; да би умилостивили натприродне силе и зауставили неку

несрећу, природну или људску итд. Дакле, реч је о заједничким сеоским обредима

и групном облику прве врсте религијске комуникације, а носиоци значења и

информације за богове, биле су разне врсте животиња ( нпр. јарац ). Индивидуална

религијска комуникација била је привилегија посвећених појединаца – сеоских

свештеника, шамана, врачева и пророка, који су се молили у стању транса и

екстазе, а потом осталима саопштавали какву су поруку примили од богова и шта

би требало да предузму.

Хришћанство је установило нове начине да се комуницира, овога пута са

хришћанским Богом. Света причест један је од њих. Етимолошко порекло речи

комуникација је од латинске речи comunicare што, између осталог, значи управо

причестити се. Као што је познато, верник се причешћује тако што узима

посвећено вино и хлеб, као симболе крви и тела Исуса Христа, које је сам Господ

благословио на Тајној вечери. Хришћанин са Богом комуницира и на друге,

црквено установљене начине, као што је, на пример и исповест, која најчешће

претходи причести. Дакле, причест је индивидуални облик религијске

комуникације, а то може да буде и појединачна молитва ( нпр. унутрашња ), док би,

рецимо, православна литургија, као заједничка молитва, била групни облик прве

врсте религијског комуницирања.

Усмена проповед је традиционални начин религијске комуникације између

свештеника и обичних верника ( пастве ). Ширећи веру у разне делове света,

хришћански мисионари су живом речју убеђивали у истинитост речи Божје.

Међутим, од самог почетка, они су се користили и књигом – Светим писмом

Старог и Новог завета. Штавише, и прва књига коју је штампала Гутенбергова

штампарска преса, била је Библија, а данас је она најчитанија и најтиражнија књига

на свету!

Масовни медији – штампа, радио, телевизија, мултимедија и интернет

изменили су и религијску комуникацију. Рецимо, Српска православна црква има

своје издавачке куће и књижаре; часописе ( нпр. «Светигора» ), своје радио –

станице ( «Светигора» и «Глас Цркве»); на интернету има свој сајт, а користећи

технолошке могућности новог медија, преко интернета емитује и радио «Глас

Цркве»; СПЦ је прва на ЦД – рому објавила Библију, а издавач је и бројних других

мултимедијалних издања ( нпр. «Манстир Хиландар» ) итд.

Такође, неке протестантске заједнице у Северној Америци верницима су

омогућиле да се исповедају преко интернета и елктронске поште, док је на

телевизијским станицама у Европи, уобичајена телевизијска проповед, тзв. ТВ –

Еванђелисти итд.

- ИНТРАПЕРСОНАЛНА КОМУНИКАЦИЈА

Понекад можемо да, на улици или у неком другом простору, сретнемо људе

који «мрмљају себи у браду», или помичу усне без изговарања гласова, а у

екстремним ситуацијама – како, не скривајући, сами са собом наглас разговарају.

Када, дакле, човек комуницира сам са собом, онда то називамо

интраперсонална комуникација. Многи поричу да овај облик комуникативне

праксе постоји, приписујући наведене појаве људима са менталним и душевним

поремећајима – схизофреничарима. Међутим, бројни комуниколози тврде да је

интраперсонална комуникација потпуно нормална појава и за нормалне, ментално

здраве људе. ( Како би у овој расправи прошао Сократ, највећи старогрчки

филозоф, за кога је познато да је интензивно интраперсонално комуницирао, остаје

питање! ). Ако прихватимо други став, онда би могли да наведемо неке од особина

овог облика комуникативне праксе, или врсте комуникације.

Интраперсонална комуникација може да буде и вербална и невербална, као

и непосредна и посредна. При интраперсоналној комуникацији човек може да се

обраћа самом себи и тада је истовремено и комуникатор и реципијент; такође,

човек може «насамо» да комуницира и са неким другим, одсутним - стварним или

замишљеним бићем. Наравно, и у другом случају, човек је сам себи, у ствари,

«главни» комуникатор и реципијент, али је, на нижем нивоу, прималац његових

порука то одсутно, стварно или замишљено биће.

Човек може да сам са собом комуницира и наглас, што је, такође,

интраперсонална комуникација. Међутим, уобичајено се под интраперсоналном

комуникацијом подразумева тај, нечујни, или неми, унутрашњи дијалог човека са

самим собом или са неким другим. Такође, интраперсонална комуникација није

исто што и процес мишљења.

Најуочљивији пример непосредне интраперсоналне комуникације јесте

унутрашња молитва коју верник упућује Богу, дакле облик религијске

комуникације. Интраперсонална комуникација може да буде и на лошем гласу, јер

поједини хоће да нашкоде другима, тиме што им упућују некакве мантре или

бајалице, комуницирајући с њима интраперсонално. Наравно, тога би сваки

нормалан човек требало да се клони.

Посредна интраперсонална комуникација је чешћа и лакше се уочава.

Многи од нас, на пример, воде дневнике, служећи се медијима – рукописом или

компјутером, или снимају своје говоре на диктафону.

- ИНТЕРПЕРСОНАЛНА КОМУНИКАЦИЈА

Најчешћи облик комуникативне праксе је интерперсонална комуникација,

када један човек комуницира са једним човеком. Интерперсонално комуницирање

такође може да се одвија и непосредно и посредно.

Непосредна интерперсонална комуникација претпоставља ситуацију, када се

пошиљалац и прималац порука могу да виде, чују, додирну и осете – када, дакле,

могу да се међусобно контролишу чулима. Оваква комуникација се још назива и

комуникација «лицем у лице» и најраширенији је облик комуникативне праксе у

друштву и свакодневници.

Посредна интерперсонална комуникција подразумева да се између

комуникатора и реципијента јавља посредник, средство за комуницирање или

медиј. Индиректна интерперсонална комуникација је разноврсна и укључује

разговоре путем фиксног или мобилног телефона, слање обичне или електронске

поште, телеграме, поруке на мобилном телефону, дискусију на интернет

«причаоницама».

У америчкој и западној комуниколошкој традицији, циљ и сврха целокупног

комуницирања, а тако и интерперсоналне комуникације, јесте да се саговорник на

нешто наговори, да се убеди да промени став или понашање, да се добије његов

пристанак и сагласност за неку акцију. Комуницирање је за њих исто што и

убеђивање, наговарање, а отуда и нагласак целе Западне цивилизације на реклами,

политичкој и економској пропаганди и маркетингу, на манипулацији јавним

мнењем у циљу придобијања пристанка и сагласности за планиране акције.

Источњачка, пак, традиција, целокупно комуницирање, а тако и

интерперсоналну комуникацију, сматра као сусрет «духова», и њој не тражи неку

тренутну сврховитост, већ комуницирање посматра као умно и философско

уздизање, међусобно духовно преплитање људи, као начин да се превазиђе

стварност.

- КОМУНИКАЦИЈА У ГРУПАМА

Групна комуникација је облик комуникативне праксе који се јавља кад у

комуникационом процесу учествује више од двоје комуникатора и такође је врло

раширен у друштвеној пракси. Оваква се комуникација одвија превасходно

непосредно, али је могуће, у неким случајевима, да буде посредована и медијем.

Групно се комуницира и сазнајно и уметнички и религијски: рецимо,

предавања у школама и на факултетима су врста групне комуникације; позоришна

представа, рок концерт, песничко вече спадају у групну уметничку комуникацију;

православна литургија јесте групна религијска комуникација; страначки митинг на

градском тргу је облик групне политичке комуникације; док је и навијање на

фудбалском стадиону такође групна комуникација.

Даље, овај облик комуникативне праксе налазимо још на много места у

друштву, свуда тамо где се формира нека група у којој се расправља и дискутује:

рецимо Народна скупштина; седница градске владе; менаџерски тим неког

предузећа, тренинг неког спортског тима и још би низ примера могао да се нађе.

Досадашња сазнања кажу да је за успешну групну комуникацију потребно

да група броји највише до 15 чланова, а свака која има више већ има проблема у

комуникационом току.

Групна комуникација се одвија на линији један комуникатор – остали

реципијенти, с тим што у оквиру групе могу да се јаве и интерперсонални

контакти, било између главног комуникатора ( рецимо наставника ) и појединаца из

групе, било између самих чланова групе; такође, групна комуникација подразумева

и када две групе међусобно размењују поруке, као, на пример, групе навијача на

фудбалској утакмици.

Овај облик комуникативне праксе одвија се, као што је речено, углавном

непосредно, или се користи и разна техничка опрема, као што су микрофони и

мегафони. Међутим, могуће је да групна комуникација буде и посредна, као што

су, на пример, он – лајн предавања у виртуелном разреду, на интернету или некој

другој рачунарској мрежи.

- МАСОВНА КОМУНИКАЦИЈА

Када комуникатор помоћу техничког посредника – медија, преноси поруку

до великог броја или масе прималаца, онда се таква комуникација назива масовна

комуникација. Институције које се професионално баве масовним комуницирањем

називају се масовни или мас – медији.

У средства масовних комуникација спадају: најстарији масовни медиј -

штампа – књиге, новине и часописи, радио; филм; телевизија.

Старе цивилизације нису познавале масовну комуникацију, јер, једноставно,

нису имале масовне медије! Код њих је била развијена интраперсонална,

интерперсонална и различити облици групне комуникације, превасходно

религијске, политичке или уметничке природе, као што су обреди жртвовања,

народне скупштине или позоришне представе.

Масовна комуникација је, дакле, настала тек у модерно доба, тачније у 15.

веку, проналаском технологије штампања на штампарској преси. Примена

електричне енергије у 19. веку довела је до појаве и електричних технологија

комуникације, као што су телеграф и телефон, а откриће електромагнетних таласа

условило је појаву радија и телевизије, 20 – их година прошлог века.

Масовна комуникација је доминантан облик комуникативне праксе

такозваног масовног друштва 20 – ог века, које карактерише висок степен

урбанизације, индустријализације и модернизације. Велики број људи у првим

деценијама прошлог века, широм развијеног света, напустио је своје

традиционалне сеоске и парохијске заједнице и одселио се у индустријске градске

центре, где их је дочекала усамљеност, међусобна изолованост, конкуренција и

борба за егзистенцију.

Дневне новине и разноврсни часописи, а потом и филм, радио и телевизија –

средства масовних комуникација, били су начин за те људе да превазиђу

велеградску усамљеност, задовоље своје потребе за комуницирањем и забавом, али

и за бројним информацијама које су им користиле да се снађу у све

компликованијој друштвеној свакодневници.

Највећи број дневних новина, часописа, радио и телевизијских станица, као

и филмских студија, у првој половини 20 – ог века излазио је, правио и емитовао

свој програм у великим градовима Америке. Како су масовни медији и масовна

комуникација почели да играју велику улогу у политици, привреди и култури

тадашњег друштва, отуда су и научници у ово доба почели да проучавају природу и

утицаје масовних комуникација на становништво новонараслих урбаних центара,

такозвану «усамљену гомилу». Тако је настала и комуникологија, нова наука.

Осим рекламе, политичких и привредних информација, масовни медији су

масовном потрошачу понудили и забаву, у виду преноса спортских дешавања и у

виду такозване масовне културе, или културе за масе. Стрипови, радио – серијали,

«кримићи», а потом и популарна музика, филмови и телевизијске серије, постали

су незамењива «духовна храна» за индустријског човека који је на располагању

имао све више и више слободног времена, а није знао како да га попуни.

Такође, временом је дошло до настанка правих филмских, музичких и

издавачких индустрија, које су постале извор огромног профита, као на пример

Холивуд. Свој зенит су ове «индустрије» масовне културе постигле у последњој

деценији 20 – ог века, када су почеле да се удружују са фирмама које се баве

различитим аспектима компјутера и мултимедије.

- ВИРТУЕЛНА КОМУНИКАЦИЈА

Од деведсетих година прошлог века савремено друштво је ушло у фазу

постмодернизма, а такво се друштво у 21. веку назива постиндустријско, али и

«информатичко друштво».

Велики развој компјутера и телекомуникација, кабловске и сателитске

телевизије, и, напослетку, појава мултимедије и интернета, новог, светског медија

комуницирања, у последњој деценији 20 – ог века, допринели су да савремено

друштво постане потпуно зависно од информација и медија за њихову

комуникацију.

Назив «информатичко друштво» је, дакле, потпуно оправдан, а интернет,

кабловска и сателитска телевизија, дигитални радио и филм, савремене фиксне и

мобилне телекомуникације, назване су «информационе магистрале» или

«информативни аутопут» савременог друштва.

За разлику од масовног друштва и масовне комуникације као доминантног

облика комуникативне праксе у прошлом веку, «информатичко друштво» 21. века

је друштво у коме је доминантна «виртуелна комуникација».

Реч је, дакле, о новом облику комуникативне праксе, који је настао појавом

интернета, дигиталног, светског медија комуницирања.

На први поглед, интернет може да служи као медиј интерперсоналне, али и

као медиј масовне комуникације. Рецимо, размењивање електронске поште јесте

посредан вид интерперсоналне комуникације. Такође, посредну интерперсоналну

комуникацију представља и размењивање текстуалних порука између двоје

учесника на неком интернет – форуму или «причаоници».

Међутим, ова размена порука је доступна и маси других учесника истог

форума или «причаонице», тако да је истовремено реч и о некој врсти групне, или

масовне комуникације. Да ли је, онда, комуникација на интернету интерперсонална

иили масовна?

Комуниколози су пронашли «соломонско» решење и закључили да интернет

доноси и нов облик комуникативне праксе, који су назвали «виртуелно

комуницирање».

Виртуелно комуницирање обухвата комуникацију на компјутерима и

интернету, компјутерске игрице, а како ће стари медији, као што су телефон,

штампа, радио, филм и телевизија, ускоро да се «улију» у интернет и компјутере,

онда ће и виртуелно комуницирање да у себе прими и масовну и велики део

интерперсоналне комуникације, и тако одиста да постане доминантан облик

комуникативне праксе у «информатичком друштву».

II Историја медија

Ka комуницирању - према друштву и култури

Joш је праисторијски човек, иако неразвијене свести, на зидовима пећина

осликавао разне сцене из лова, предмете и бића из свог примитивног рада и

живота. Камен би, дакле, био први историјски материјал – медиј, који је човек

користио да саопшти - комуницира неку своју емоцију, опажање или сазнање, у

случају примитивног човека – реч је о својеврсним уметничким порукама.

Историјски је, дакле, прво људско комуницирање било примитивно – уметничко, а

та је активност у потпуности била несвесна, што указује да се о комуницирању, као

претежно свесној људској активности, на примеру примитивног човека само

условно може да говори.

Тек када је човек, током своје еволуције, почео да развија и добија свест и да

свој немушти језик претвара и рашчлањава у артикулисани говор, и да исти

користи да различитим гласовним комбинацијама, дужином, бојом и звучношћу

означи предмете из свог најближег природног окружења, када је, дакле, тај исти

човек почео да са говорним даром ствара и сопствени језик и значења, тек на том

степену свог еволутивног развитка можемо да кажемо да је човек започео своју

нову активност – комуницирање.

Највероватније због развијања и задобијања свести, говорног дара и

стварања језика и значења, упоредо је долазило и до унапређивања човекових

вештина и оруђа, те је човек постепено напуштао степен дивљаштва -

неорганизован, сакупљачки или ловачки живот у лутајућим хордама, и почео да

ствара сталне насеобине, са одређеном територијом, група истородног порекла,

истог сродства – сродничке групе или родови. Различите сродничке групе - родови

постепено су се повезивали у шира братства и напокон створили племе, као први

историјски познат организовани облик људске заједнице. Задобивши свест о себи,

о сопственом пореклу и роду, и нашавши се у сталној насеобини њему блиских

сродника, човек је у првом облику организованог заједничког живота, на

историјском степену варварства, осим пуког преживљавања и борбе за опстанак у

природи, исту почео да надилази – започео је свој културни живот, да ствара

културу.

Без нове активности – комуницирања, настале услед развитка свести,

артикулисаног говора, језика и значења, човек највероватније да не би ни отпочео

да заједнички буде у друштву, нити да ствара културу. Комуницирање, као људска

активност, уткано је тако и у стварање племенски организоване људске заједнице и

човекове културе, што би значило да човеково и друштво и култура, без

комуникације не би били могући.

У ритму племенског говора

Племенска култура је орална култура, заснована на говору и то су такозвана

усмена друштва.У оквиру племена људи, дакле, комуницирају и вербално и

невербално, али углавном непосредно, без медија. Једино се за добоше и бубњеве,

односно ватру и димне сигнале, у племенима која су их употребљавала може

условно да каже да су својеврсни медији племенског комуницирања, с обзиром да

су их племенци користили да би једни другима слали неку врсту поруке на даљину.

Међутим, бубњеви су више део племенског колорита, незаобилазни учесник

сеоских обреда и свечаности, позивачи у ратни поход или најављивачи опасности,

тако да су и својеврсни медиј невербалне комуникације, додатно јер наглашавају и

целој племенској култури дају обележје ритма. У том смислу они су, заправо, на

неки начин и прототип савремених масовних медија, с обзиром да је и њихова

функција у данашњем друштву, између осталог, да буду средства упозоравања,

мобилизације и забаве.

Дакле, племенци међусобно превасходно комуницирају непосредно,

подједнако вербалном и невербалном комуникацијом. Као производ наглашене

говорне активности – комуницирања, у оквиру племенских језика и дијалеката, и

развијене свести о заједничком пореклу, као и упућеност на заједнички живот у

сеоској заједници, настали су бројни облици примитивне, племенске говорне

културе – митови о настанку заједнице, приче, легенде, предања, молитве,

умотворине, песме, које су се, очуване у сећању најстаријих, с генерације на

генерацију преносиле усменим предањем.

Невербално племенско комуницирање је, у односу на једнолични говор,

разноврсније и укључује бројне облике, као што је међусобно додиривање

( племенска култура је не само орална, већ и наглашено тактилна ), премазивање

ратничким бојама, украшавање и друге невербалне радње. На племенским

свечаностима, уз плес, песму и ритам бубњева, у трансу се одвија својеврсна

непосредна групна уметничка комуникација, а поједине културе или цивилизације,

стварају споменике материјалне културе непролазне и тајновите историјске и

уметничке вредности, као што су камене и дрвене статуе идола, или колосални,

украшени кипови од тесаног камена. 27. – 28.10. о3

II ЦИВИЛИЗАЦИЈА И КОМУНИКАЦИЈА

Цивилизација

Племенске и сеоске старешине, као и братства и родови из којих потичу,

заједно са врачевима, свештеницима и другим племенским «гуруима», постепено

су све више почели да се одвајају од осталих становника села, и по имовини,

статусу, правима, али и по овлашћењима.

Они су почели да руководе заједничким пословима села, као што је било

копање канала за наводњавање и подизање брана и насипа, а затим су од осталих

сељака тражили да их снабдевају храном и пољопривредним производима.

Тако је настала власт, коју су класе имућнијих управљача спроводиле над

класама обичних сељака, земљорадника и сточара.

Управљачи су били краљ, његова породица и свештеници. Убрзо су они

себи почели да граде велике палате и храмове, око којих је све већи број сељака

почео да гради куће и зграде за становање. Да би се одбраниле од освајача и

пљачкаша, овакве насеобине су правиле дугачке одбрамбене бедеме и зидине. Тако

су настали први градови, а њихови становници више нису били припадници само

једног, већ више племена која су створила – народ. Класа која је имала власт да

управља народом назвала се државом, а људи су ушли у нову фазу свог историјског

развитка – у цивилизацију.

Писмо и медији

Настанак цивилизације - народа, градова и држава подудара са појавом

писма. Историјски подаци говоре да је прво писмо настало у Месопотамији, 3 500

година пре нове ере. Било је то клинасто писмо. Урезивањем клинова у плоче од

меке глине добијале су се слике различитих предмета, бића и појава, те је ово

писмо названо и сликовно или пиктографско писмо. Готово истовремено,

сликовно писмо се појавило и у Египту, а реч је о хијероглифима. На примеру

египатских хијероглифа још боље могу да се уоче слике, које обележавају и

означавају предмете и бића из човековог окружења. Клинасто писмо и хијероглифи

дуго су били кодови које научници нису могли да дешифрују и протумаче. Тек у

19. веку је француски научник Шамполион растумачио хијероглифе, а немачки

научник Гротефенд дешифровао клинасто писмо.

Становници Месопотамије, која ће нешто касније да прерасте у Вавилонско

царство, знакове свог клинастог писма су урезивали, као што је речено, у плочице

од меке, сирове глине, које су потом пекли и сушили. Глинена плочица је тако

постала посредник или медиј, који је служио за исписивање и преношење порука.

Због трајности природног материјала, примерци овог медија и данас су сачувани, а

поруке забележене на њима су премостиле векове, очувавши од заборава знање и

културу старе цицилизације.

За разлику од Вавилонаца, Египћани су на почетку своје цивилизације

хијероглифе сликали на камену, који је, уз кост и дрво, био први медиј у човековој

историји. Гробнице египатских краљева или фараона, надалеко чувене пирамиде

изграђене од тесаног камена, и дан – данас чувају бројне натписе у хијероглифима.

Међутим, Египћани су осим камена, користили још један медиј – а то је папирус.

Са стабла биљке папирус, која је расла и до 20 метара у висину, Египћани су

скидали дугачке траке, које су потом пресовали и добијали чист, бели папир за

писање. Када би га писар испунио хијероглифским порукама, они су га печатили и

савијали у велику ролну, а гласници би га потом разносили до прималаца којима је

порука била упућена. Реч је, дакле, о посредној вербалној комуникацији, у писаном

виду.

После сликовног, људи су развили и друго писмо у својој историји, а то је

било идеограмско писмо. На њему су писале древне цивилизације Индије, Кине,

Палестине, а потом и Јапана и друге. Док код пиктографског писма слике предмета

означавају и замењују сам тај предмет, идеограми најчешће служе да графички

представе групу гласова неког језика, или слог. Рецимо, кинески идеограми

означавају морфеме или слогове, од којих су састављене све речи на кинеском

језику.

Најзад, у 12. веку пре нове ере, трговачки и поморски блискоисточни народ

Феничани, изумео је и треће писмо у човековој историји, а то је фонетско писмо.

За сваки глас ( фонему – отуда и фонетски ) свог језика, они су пронашли један

графички знак или слово. Фонетско писмо је врхунац у развоју човекове

писмености, а велика већина савремених језика има фонетску транскрипцију.

Стари Грци су од Феничана примили фонетско писмо и у 6. веку пре нове

ере створили прво европско писмо, под називом алфабет ( име потиче од слова

алфа и слова бета ). У почетку су и Стари Грци користили медије као што су камен

или дрво и воштане таблице. Али, веома кратко, јер су већ у 5. веку пре нове ере од

Египћана почели да добављају папирус, који је тако постао главни медиј прве

европске цивилизације. На папирусу су своја дела писали Софокле и Есхил, Платон

и Аристотел.

Такође и у Старом Риму папирус је био доминантан медиј комуникације,

који је служио за преношење порука на даљину, током читавог старог века.

Међутим, при крају свог Царства, у 3. веку нове ере, Римљани су почели да користе

и нови медиј, а то је био пергамент. Пошто су овај медиј комуницирања изумели

становници малоазијског града – државе Пергама, још у 2. веку пре нове ере, зато

је и назван пергамент, док се верзија још финија за писање назива и велум. Од

телеће или овчје коже, глачањем и штављењем добијала се мека, бела површина, на

којој је могло врло лако да се исписују поруке. Примерак пергамента, на коме је

могло да стане и до 20 вертикалних исписаних редова, називао се кодекс.

Текстови Старог и Новог Завета, светотачки, апокрифни списи, били су

писани на кодексима пергамента, а овај медиј се користио током читавог средњег

века.