Korica Zbornik radova - fer.org.rsfer.org.rs/wp-content/uploads/2018/05/Zbornik-radova-2018-web.pdf · Kina i „crna Afrika“ (black Africa u originalu), koncentrisao na eliminaciju

ZBORNIK RADOVA„Mi i drugi”

Beograd, 2018



Beograd, 2018.


Izdavač

Forum za etničke odnose

Kraljice Natalije 45

11000 Beograd

Glavni i odgovorni urednik

Dušan Janjić

Urednik

Verka Jovanović

Dizajn i priprema za štampu

Atelje, Beograd

www.atelje.rs

Sadržaj

NAPOMENA .............................................................................................................................7

I DEO: PREDAVANJA ............................................................................................................9

1. Savremeni izazovi multikulturalizma: ratovi i migracije izbeglištvo, granice, politike .....................................................................................11

2. Demografski razvitak stanovništva Srbije na početku 21. veka ........................19

3. Transformacija (nacionalne) države u kontekstu globalizacije, ekonomskih kriza i jačanja regionalne i globalne integracije ...........................29

4. Međunacionalni konflikti bazirani na psihološkim i drugim stereotipima.........................................................................43

5. Neki elementi etničkih odnosa u Srbiji ..................................................................51

6. Zakonodavni i institucionalni okvir za interetničke, interkulturalne i interkonfesionalne odnose u Republici Srbiji .......................73

7. Obrazovanje i očuvanje, zaštita i razvoj nacionalnog, kulturnog, verskog i jezičkog identiteta .................................................................93

8. Obrazovne i socijalne integracije ..........................................................................111

II DEO: ESEJI MLADIH LIDERA ...................................................................................125

1. Rasizam u Srbiji ........................................................................................................127

2. Uticaj migracija na ekonomiju ...............................................................................131

3. Izveštavanje niških medija o migrantskoj krizi ..................................................135

4. Život iza zida..............................................................................................................145

5. Diskriminacija Roma u Nišu na primeru naselja Crvena zvezda ...................149

7

Dr Dušan Janjić

NAPOMENA

Zbornik “Mi i drugi” sadrži nastavni materijal i eseje mladih lidera koji su nastali u

okviru projekta Foruma za etničke odnose “Niš: Trening mladih lidera za interkultu-

ralni i interkonfesionalni dijalog”, koji su podržali Misija OEBS-a u Srbiji i Ambasada

Velike Britanije u Beogradu.

Trening mladih lidera iz Niša predstavlja projekat obrazovanja i stručnog usavrša-

vanja mladih lidera u cilju unapređenja interetničkih, interkulturalnih i interkonfesi-

onalnih odnosa, dijaloga i razumevanja u Nišu i u Srbiji uopšte, kao i u cilju suzbija-

nja, odnosno marginalizacije ekstremizma i radikalizma. Radovi koji čine ovaj zbornik

deo su predavanja i stručne literature koju su obrađivali polaznici treninga. Pored toga,

zbornik “Mi i drugi” sadrži najkvalitetnije eseje mladih lidera koji su pohađali trening.

Ovaj zbornik, dakle, predstavlja potvrdu susreta i zajedničkog rada vrsnih stručnjaka –

profesora i njihovih studenata.

Ovi radovi predstavljaju doprinos razumevanju trendova, ali i savremenosti Srbije. Srbi-

ja je jedna od multietničkih, multikulturalnih i multikonfesionalnih država i društava koja

su, u poslednjoj dekadi dvadesetog veka, prošla kroz buran period raspada jugoslovenske državne zajednice i izgradnje nacije – države, tranzicije, i još uvek otvorenog procesa re-formi. U ovom periodu dolazi do jačanja etnonacionalizma i raznih ideologija i politika

sukobljavanja i potiskivanja različitosti. Sećanja na žrtve, zločine, nasilje iz ovog perioda

su još uvek snažna, kao i visoka distanca između pripadnika različitih etničkih i verskih zajednica. Istovremeno, odvija se i proces izgradnje zakonodavnog i institucionalnog okvi-ra za saradnju i integrisanje različitih zajednica i identiteta u demokratsko društvo Srbije.

Srbija je danas na početku porocesa pregovaranja o članstvu u Evropskoj uniji, pri

čemu je izuzetno važno da se gradi interetnička, interkulturalna i interkonfesionalna

saradnja. Preduslov za ovu saradnju je poznavanje ”drugoga” i podsticanje razvoja kul-ture dijaloga. To, između ostalog, znači izgradnju novog sistema obrazovanja i vaspita-

nja koji bi podsticao socijalizaciju mladih ljudi i zajednički život sa drugima. To zahteva

i obrazovno i vrednosno spremne mlade lidere koji bi trebalo sve više da utiču na svoju budućnost tako što će menjati sadašnjost, a za to im je potrebno i znanje o prošlosti.

Upravo je odsustvo ovog znanja jedan od razloga što mladi ljudi i šira javnost u Srbiji

više žive u prošlosti, nego što su spremni za budućnost koja je u nastajanju.

8 ZBORNIK RADOVA „Mi i drugi”

Uz to, jedna od najvećih prepreka na putu Srbije ka suočavanju sa svojom prošlo-

šću i menjanju uslova i kvaliteta života je nedostatak uticaja mladih na javni život, a,

samim tim, i na interkulturalni, interetnički i interkonfesionalni dijalog u Srbiji. Neki

od razloga za to jesu: stanje javnog života u kome značajno mesto imaju ekstremizmi,

etnonacionalistička i svaka druga isključivost; odsustvo političke volje za suočavanjem

sa izvorima isključivosti i nasilja u odnosima među ljudima, a posebno u odnosu prema

različitosti, odnosno, prema ”drugima”; i odsustvo kvalitetne obrade ovih tema u obra-

zovanju, naučno – istraživačkom radu, ali i u javnosti Srbije.

Zbornik „Mi i drugi“ je rezultat i svedočanstvo jednog napora da se mladi osposobe

da prate, analiziraju, odnosno, razumeju uslove i suštinu interkulturalnih, interetnič-

kih i interkonfesionalnih odnosa u Srbiji, da se upoznaju sa dostignućima i problemima

manjinskih politika, ali i da se unapredi znanje o drugima i dijalog sa onima koji se od

nas razlikuju.

9

I DeoPredavanja

11

Dr Marta Stojić Mitrović1

1. SAVREMENI IZAZOVI MULTIKULTURALIZMA: RATOVI I MIGRACIJE Izbeglištvo, granice, politike

U poslednjih nekoliko godina, evropska migracijska politika intenzivira sekuritar-

ni kurs, u kome se migracije predstavljaju kao prvenstveno bezbednosni problem. To

dovodi do sukobljavanja sa odredbama sadržanim u međunarodnom humanitarnom

pravu na čije poštovanje su se države—članice EU obavezale. U ovom tekstu će biti

predstavljene neke od neuralgičnih tačaka savremene migracijske politike, odnosno

one pojave koje izazivaju najveće debate među zagovornicima jedne ili druge opcije.

1.1. Priča o dve Evrope

Sukobi na Bliskom istoku i dugotrajna ekonomska i socijalna kriza u zemljama Afri-

ke i Azije doveli su do pokretanja većeg broja ljudi prema EU. U javnosti su migracije

većinom predstavljane na dva načina: kao opasnost za stanovnike država Evrope (kao faktor koji bi mogao da dovede do velikih negativnih ekonomskih, kulturoloških i so-cijalnih potresa u zemljama prijema) ili kao obaveza Evrope da pomogne ljudima koji

beže od ratova u svojim matičnim zemljama. To su dva ekstrema sekuritarnog i hu-

manitarnog diksursa, dominantnih okvira kroz koje se posmatraju migracije i kreiraju

migracijske politike. U njima se migranti stereotipno predstavljaju ili kao faktori nasilja i nereda, ili kao pasivne žrtve (Anderson, 2008). I jedan i drugi okvir su tokom 2015.

godine našli svoj izraz u diskursu krize, bilo migrantske krize, koja je kao motive za mi-

gracije naglašavala ekonomske razloge i nepostojanje elementa prisile (sa dominantnim narativom: „migranti sami biraju da okušaju sreću u Evropi“) ili kao izbegličke krize,

koja je naglašavala prisiljenost ljudi da napuste svoje domove bežeći od rata i drugih

objektivnih razloga (sa dominatnim narativom: „to su izbeglice koje beže od rata kako

1 Etnografski institut SANU. [email protected]


bi sačuvale goli život“). Označavanje nečega kao krize, nečega što ima devastirajući efe-

kat na društvo sada i ovde (bez obzira da li su kao egzistencijalna opasnost predstavljeni

migranti ili je egzistencija samih migranata kompromitovana), ima ogroman praktični

potencijal: omogućava suspenziju prava i uvođenje posebnih pravila postupanja dekre-

tima (bez javne rasprave, dakle, na nedemokratski način), usmeravanje finansija i dru-

gih resursa, obavezivanje civilnog sektora i javnosti na podršku, te tako i veću kontrolu

i uvođenje kaznenih mera za nepoštovanje vanrednih mera uvedenih bez mnogo deba-

te (Kampezi, 2014). Međutim, predstavljanje migracija kao krize i sledstveno uvođenje

vanrednih mera, pokazali su, zapravo, da je evropska migracijska politika ta koja je u

krizi: nesolidarnost država članica EU u pogledu raspodele resursa i preseljenja osoba

kojima je dodeljena međunarodna zaštita, predstavlja zapravo samo simptom duboko

podeljene Evrope u pogledu toga kakav kurs zauzeti.

1.2. Eksternalizacija granica Evrope, internalizacija i totalitizacija granica

EU sve više sprovodi kontrolu migracijskih kretanja na teritorijama zemalja koje

nisu države-članice, a čak ni neposredni susedi. Još u nacrtu strategije o imigraciji i

azilnoj politici EU iz 1998. godine u tački 60 predloženo je da se model „tvrđave Evro-

pe“ zameni modelom koncentričnih krugova migracijske kontrole: prvi krug činile bi

države Šengena, drugi krug njihovi susedi, koji bi bili postepeno uključivani viznom

kontrolom i politikom readmisije, treći krug činio bi region Zajednice Nezavisnih

Država, Turska i severnoafričke zemlje, koje bi se koncentrisale prvenstveno na tran-

zitne provere i borbu protiv mreža krijumčara, dok bi se četvrti krug, Bliski istok,

Kina i „crna Afrika“ (black Africa u originalu), koncentrisao na eliminaciju push fak-tora. 2 Iako se EK ogradila od ovog dokumenta, on prilično dobro oslikava stanje

stvari. Praktične politike ne moraju da budu precizno definisane da bi se odvijale niti precizno određenje političke akcije nužno vodi njenoj realizaciji. Širenju evropske azilne i migracione politike doprinose bilateralni sporazumi koje države – članice

potpisuju sa trećim državama, kao i razne regionalne inicijative. Često se migracije

i azil, gde treće države treba da kontrolišu i sopstveno i strano stanovništvo koje se

kroz njih kreće uvođenjem biometrijskih putnih dokumenata, sporazumima o read-misiji, uspostavljanjem azilnog sistema i otvaranjem cenatara za strance, „provlače“ u

okviru nekih drugih projekata koji se ne odnose primarno na migracije. Upravo ovo

predstavlja i jednu od glavnih kritika evropske Global Approach to Migration and Mobility (GAMM) agende, koja kroz projekte za razvoj u trećim državama zapravo

promoviše borbu protiv tzv. ilegalne ekonomske imigracije putem smanjivanja push

faktora i otvaranjem prostora za tzv. legalne ekonomske migracije. Lavene, na primer,

2 http://database.statewatch.org/e-library/1998-9809-strategypaper-immigrationasylum.pdf

I Deo: Predavanja 13

smatra da je EU uspostavila preventivni sistem u odnosu na potencijalnu masovnu

imigraciju, u koji su unilaterlano inkorporirane susedne zemlje, tako što su, između

ostalog, oblasti azila i imigracije, koje u početku nisu bile deo agende EU, zadobile

značajnu ulogu u pretpristupnim strategijama, a adaptacija zapadnoevropskih azil-

nih i imigracionih politika postavljena je kao glavni uslov članstva u EU (Lavene,

1999, 3-4). Dakle, eksternalizacija granica EU odnosi se na pritisak na druge države

da obavljaju kontrolu migracijskih kretanja svojih i državljana trećih država na svo-

jim teritorijama za račun EU. Trenutno su na snazi različiti sporazumi sa Libijom,

Sudanom, Turskom, ali i vizna liberalizacija, proces priključenja EU, integrativni pro-

jekti malog opsega, najčešće policijska saradnja sa balkanskim državama i td.

Agenda eksternalizacije utiče na rekonceptualizaciju granica, koje nisu proste linije

koje služe za demarkaciju neke teritorije, već prostori na kojima se spovodi kontrola

kretanja – dozvoljava ili uskraćuje mogućnost kretanja za određene administrativne

kategorije, dakle i unutar teritorija država-članica EU (na primer, hot-spotovi, izolacija

migranata na ostrvima i sl. predstavljaju primere internalizacije granica) (Pikering i

Veber, 2006; Gild ,2001; Tacioli i Gareli, 2018). Granice se reprodukuju u svakoj situaciji

gde se dovodi u pitanje legitimitet boravka neke osobe na nekom mestu i na osnovu te

ilegalizacije uskraćuju druga prava (Stojić Mitrović i Meh, 2015).

Granice sve više dobijaju i fizički izraz, kao što su podizanje ograda, fizičko spreča-

vanje ljudi da prelaze granice, vraćanje (push-back), upotreba sile uključujući i vatreno

oružje da se spreči prelazak itd. Dakle, sekuritizacija široko shvaćenog prostora EU pra-

ćena je i konkretnim fizičkim merama.

1.3. Sekuritizacija: prepreke, ljudi, zakoni

Primer mađarske ograde: prvo je postavljena ograda, pa su angažovani ljudi da je

štite, jer ograda nije dovoljna, pa su promenjeni zakoni, da se normalizuju nove mere

i tehnologije kontrole (ograda koja govori, struja, ograda postavljena 8 metara unutar teritorije Mađarske, mandatorno zatvaranje migranata, žena, dece, bolesnih, krimina-lizacija civilnog sektora).( Kalius, 2018)

Sve je prisutnija arbitrarna primena zakona (Barski, 2016), pri čemu se radi ne o

direktnom ukidanju instituta azila, već o različitim načinima za zaobilaženje moguć-

nosti primene Ženevske konvencije o statusu izbeglice. To se najčešće postiže spre-čavanjem da se dođe na teritoriju neke države i na njoj zatraži azil. Osim fizičkog

sprečavanja da se azil zatraži i uđe u azilnu proceduru, obavlja se i tzv. administra-

tivno filtriranje, u kampovima (na primer, hot spotovi su napravljeni isključivo u tu srvhu, da se odredi ko može uopšte da uđe u azilnu proceduru, a ko će biti odbijen).

Iako se i jedno i drugo predstavljaju kao izvršeni po tehnokratskim, objektivnim kri-

terijumima (na primer, u azilnu proceduru mogu da uđu Sirijci jer je u Siriji rat, a

ne mogu Avganistanci, jer u Avganistanu nije) u njihovoj pozadini su politički kri-

terijumi (u Avganistanu je krajnje nesigurna situacija, česti su oružani napadi, ali je


potpisan Sporazum Joint Way Forward, kojim se uređuje da se Avganistanci vraćaju

u Avganistan).3

Vrlo je važno naglasiti da Ženevska konvencija o statusu izbeglica jasno definiše ko

može da dobije izbeglički status. Međutim, realnost se teško uklapa u te kategorije. U

Priručniku o postupku i kriterijumima za određivanje izbegličkog statusa se eksplicitno

kaže da se lica koja su prisiljena da napuste svoju zemlju porekla zbog međunarodnih ili

nacionalnih oružanih sukoba po pravilu ne smatraju izbeglicama po ovoj konvenciji. Za

njih bi trebalo da važe druge konvencije, kao što je Ženevska konvencija o zaštiti žrtava

rata iz 1949. i Protokol iz 1977. godine iz Ženevske konvencije o zaštiti žrtava međuna-

rodnih oružanih sukoba (UNHCR 2007).

Takođe, klimatske izbeglice, žrtve gladi, loših ekonosmkih uslova i slično, ne pot-

padaju pod ovu konvenciju, iako svi ovi preduslovi onemogućavaju ne samo kvalitetan

život, već često ugrožavaju i sam biološki opstanak.

1.4. Ko su izbeglice?

Rasijalizacija i kulturalizacija predstavljaju dva načina percepcije klasnih (pre svega

u pogledu ekonomije, obrazovanja i političke moći) razlika kao uslovljenih nečim što

čovek jeste, sa čim je rođen ili šta je duboko usađeno u njega.

Biti izbeglica nije neko objektivno svojstvo, koje osoba poseduje, niti rezultanta lako

sagledivih sticaja okolnosti, već administrativni status koji se potvrđuje (dodeljuje) apo-

steriori, kada osoba prođe čitav niz provera koje omogućavaju njenu birokratsku kla-

sifikaciju u status izbeglice. Pravne klasifikacije imaju značajne posledice na ljude koji

im podležu. Statusi, prava i obaveze lica koje je zatražilo azil razlikuju se od onih koji to

nisu učinili (ili onih koji jesu dobili status izbeglice, od onih kojima je taj status odbijen,

i tako dalje). Tako (legalan ili ne) status migranta za sobom povlači čitav spektar prav-nih i sociopolitičkih odnosa prema državi.

1.5. Izbegličko iskustvo – život u kampovima

To je strukturiran život sa malo mogućnosti slobodnog odlučivanja o tome kako će

se organizovati vreme i kojim će se aktivnostima baviti, gde su korisnici oni koji su na najnižoj lestivici hijerarhije. U kampovima kao što su Zataari u Jordanu (osnovan 2012.

godine i koji se polako pretvara u stalno naselje, sa populacijom od oko 80 000) ili Da-

baab u Keniji (osnovan 1991. godine za izbeglice iz Somalije, sa populacijom od oko 235

000) ali i mnogi drugi, deca se rađaju i ceo život provedu u njima. Segregacija i poseban

administrativni status onemogućavaju ne samo integraciju, već bilo kakvu regulariza-ciju života. Na primer, u Iranu živi oko dva miliona nedokumentovanih Avganistanaca.

3 https://eeas.europa.eu/sites/eeas/files/eu_afghanistan_joint_way_forward_on_migration_issues.pdf


Neki su i rođeni u Iranu, kada su im roditelji prebegli, bežeći od rata. Oni nemaju niti

avganistansko, niti iransko državljanstvo. Tek od 2015. godine im je omogućeno poha-

đanje osnovne škole. Ranije je postojala mogućnost da cele porodice budu deportovane

u Avganistan, kada se otkrije da nedokumentovane žive u Iranu. Slična je situacija i sa

drugim izbegličkim populacijama, u Turskoj, Libiji i slično.

Izbeglički kampovi se mogu posmatrati i kao tehnologija moći. Koncentracija ljudi

na ograničenom, relativno zatvorenom prostoru i segregacija na osnovu nacionalnosti,

olakšava distribuciju humanitarne pomoći, sprovođenje administrativnih poslova, za-

kona, medicinskih i higijenskih programa, karantin, obrazovanje ali i stalno nadgleda-

nje, kontrolu kretanja, suzbijanje crnog tržišta, disciplinu, što je sve praćeno rastućom

dokumentacijom o osobama u kampu (uporedi Barne, 2011; Bade, 2002; Malki, 1995).

Pored ovoga, evidentno je ponašanje prema izbeglicama kao prema nekakvoj potenci-

jalnoj opasnosti, te ih zato treba kontrolisati (Malki, 1995).

1.6. Migracije kao biznis

Vrlo je zanimljivo pratiti koji akteri imaju najveće finansijske koristi od migracija.

To su pre svega oni koji omogućavaju kretanje (krijumčari) ali i oni koji bi da ga spreče,

tj. sekuritarna industrija (Anderson, 2014; Kalius, 2018). Pored ovoga, iako se ogroman

novac sliva u humanitarni sektor, uslovi u kojima se nalaze migranti u zvaničnim kam-

povima, kao i sporost azilnog sistema, relokacije i slično ukazuju na to da novac često ne

dođe do onih kojima je namenjen i u čije ime je akumuliran.4 Takođe, osobe kojima se

oduzima sloboda kretanja bilo od strane zvaničnih bilo nezvaničnih grupa, često posta-

ju žrtve trgovine robljem5 ili drugih vidova nasilja, kao što su otmice i traženje otkupa.6

Takođe, sve je prisutniji outsourcing, koji se ogleda pre svega u angažovanju privat-nih kompanija ili nevladinih organizacija za obavljanje specifičnih zadataka. Tako neke

od privatnih kompanija učestvuju u sprovođenju deportacija (Marflit i Ceti, 2014, 240),

druge nabavljaju opremu za nadzor, treće prikupljaju podatke neophodne za azilnu pro-ceduru, četvrte fizički sprečavaju kretanje migranata (Migreurop, 2011), pete sprovode različita ekspertska istraživanja populacija koje migriraju ili društava prijema, itd. Ek-

spanzija menadžerijalizacije (managerialisation), privatizacije i ekspertizacije migracija

dovodi do (re)definisanja migracijske politike, koja se više ne tretira kao politički, već

kao racionalni, tehnički proces, koji treba sprovesti na što efikasniji i optimalniji način u pogledu troškova i dobiti (uporedi Anderson, 2008, 5).

Međutim, česti su primeri zloupotrebe položaja i ovlašćenja. Na primer, u Ujedinjenom

Kraljevstvu mnogi skandali se vezuju za firmu G4s, koja je zadužena za smeštaj tražilaca azila. U jednom slučaju pretili su tražiocima da će prekinuti azilnu proceduru i deportovati

4 http://www.dw.com/en/follow-the-money-what-are-the-eus-migration-policy-priorities/a-42588136?maca=en-Twitter-sharing

5 http://www.bbc.com/news/world-africa-42492687

6 https://edition.cnn.com/2018/01/25/africa/libya-sudanese-migrants-torture-intl/index.html


sve one koji ne poštuju kućni red (puše u toaletu i slično).7 Nedavno su isplivale i kriti-

ke Oxfam-a o seksualnom uznemiravanju različitog intenziteta nad osobama smeštenim

u kampovima na Haitiju.8 U Nemačkoj je posebno degutantan bio skandal u kome su

zaposleni firme za održavanje centra za smeštaj izbeglica zbijali šale o tome kako će od

dobijenog novca kupiti giljotinu za decu i da će „nered“ čisiti oni koji su „najobojeniji“.9

1.7. Nepogrešivost i nekažnjivost sekuritarnih struktura i kriminalizacija humanitarnog rada i solidarnosti prema migrantima

Nekadašnji Frontex (sada European Border and Coast Guard Agency) i ostale je-

dinice koje „čuvaju granice Evrope“ se izuzetno retko procesuiraju zbog kršenja prava,

nasilja, krađa i slično (MSF, 2017). Pre svega, u pitanju su teškoće da se dokažu kršenja

prava i zloupotrebe na način koji bi bio validan na sudu (Belgrade Centre for Human

Rights, Macedonian Young Lawyers Association and Oxfam, 2017). U nekim slučajevi-

ma se zahteva da se članovi sekuritarnih struktura izuzmu od procesuiranja. Zanimljiv

je primer pregovora o saradnji sa Frontex-om, koji je tražio od Makedonije i Srbije da

njegovi službenici ne podležu krivičnom gonjenju od strane nadležnih organa ovih ze-

malja, što je ipak odbijeno.10

Generalno gledano, postoji mlaka reakcija na kršenje prava i uvođenje diskrimi-

natornog zakonodavstva, koje se odnosi kako na same migrante, tako i na one koji ih

podržavaju. Štaviše, intenzivira se kriminalizacija solidarnosti, kojom se humanitarno

delovanje preformuliše u potpomaganje krijumčarenja ili ilegalnog boravka. Zbog tog

pritiska, na primer, mnogobrojne međunarodne organizacije su povukle svoje spasilač-ke brodove iz Sredozemnog mora.11

1.8. Reetatizacija upravljanja migracijama

Dok je trajao diksurs krize i vanrednog stanja, bio je prisutan i pluralizam organi-

zacija koje su uzele učešća u upravljanju migracijama. Promena diskursa, koji se sada

često naziva post-emergency, uslovila je i promenu u praksi, u smislu da se pretpostavlja

7 https://www.opendemocracy.net/shinealight/john-grayson/behave-or-get-deported-says-g4s 8 ht tps : / /www.al jazeera .com/news/2018/02/oxfam-26-sexual-misconduct-c la ims-11-

days-180220161832829.html 9 http://www.dw.com/en/berlin-cuts-ties-with-refugee-housing-firm-after-unspeakable-

emails/a-19476506 10 http://www.statewatch.org/news/2017/may/eu-frontex-serbia-macedonia1.htm 11 http://www.dw.com/en/fourth-aid-group-stops-migrant-rescue-missions-in-mediterranean-new-

focus-on-rohingya/a-40361079


da je država povratila kontrolu nad migracijskim kretanjima i da su državne strukture

jedine koje imaju mogućnosti i pravo da u novoj fazi sprovode aktivnosti vezane za mi-

gracije, a pre svega integrativne.

Ostaje otvoreno pitanje šta možemo da očekujemo u budućnosti, renacionalizaci-

ju ili utvrđivanje unificiranijeg evropskog sistema, veću sekuritizaciju ili liberalizaciju,

striktnije poštovanje zakona ili veću arbitrarnost i tako dalje.

Literatura

1. Anderson, Bridget, 2008. “Illegal immigrant”: Victim or Villain? ESRC Centre on

Migration, Policy and Society Working Paper No. 64, University of Oxford.

2. Andersson, Ruben, 2014. Illegality Inc. Clandestine Migration and the Business of

Bordering Europe. University of California Press.

3. Bade, Klaus J, 2003. Migration in European History. Malden, Oxford and Carlton:

Blackwell Publishing.

4. Barnett, Michael, 2011. Humanitarianism, paternalism and the UNHCR. In:

Refugees in International relations. Betts and Loescher (eds.), 105 – 132. Oxford:

Oxford Univeristy Press.

5. Barsky, Robert, 2016. Undocumented immigrants in an era of arbitrary law.

Routledge

6. Belgrade Centre for Human Rights, Macedonian Young Lawyers Association and

Oxfam. (2017). A dangerous ‘game’. The pushback of migrants, including refugees,

at Europe’s borders. Joint Agency Briefing Paper. Dostupno na: http://www.legis.

mk/uploads/OXFAM%20balkan-bericht_a_dangerous_game_0.pdf

7. Campesi, Guiseppe, 2014. Immigrant detention and the double logic of securization. In: The EU, Migration and the Politics of Administrative Detention. Michela

Ceccorulli and Nicola Labanca (eds.), 145-166. London and New York: Routledge.

8. Guild, Elspeth, 2001. Moving the Borders of Europe. The inaugural lecture delivered during the official ceremony on the occasion of the assumption of the professorship of the CPO Wisselleerstoel at the University of Nijmegen, the

Stichting Steunfonds Juridisch (Post) Doctoraal Onderwijs on 30 May 2001.

9. Kallius, Annastiina, 2018. The speaking fence. Anthropology Now. Dostupno na: http://anthronow.com/feature-preview/the-speaking-fence

10. Lavenex, Sandra, 1999. Safe Third Countries. Extending the EU Asylum and

Immigration Policies to Central and Eastern Europe. Budapest: CEU Press.

11. Malkki, Liisa H., 1995. Purity and Exile: Violence, Memory, and National

Cosmology among Hutu Refugees in Tanzania. Chicago and London: Univeristy of Chicago Press.

12. Marfleet, Philip and Fran Cetti, 2014. „Identity Politics“. Europe, the EU and the Arab

Spring. In: The International Relations of the Conteproarry Middle East. Subordination

and After, Tareq Y. Ismael and Glenn E. Perry (eds.), 228-249. New York: Routledge.


13. Migreurop, 2011. At the Margines of Europe. The Externalization of Migration Controls.

Dostupno na: http://www.migreurop.org/IMG/pdf/Rapport_Migreurop_2011_

Version_anglaise_27012012_pour_derniere_relecture_et_validation_FASTI-SM.pdf

14. MSF(Médicin sans Frontières/Doctors Without Borders), 2017. Serbia: Games of

violence. Unaccompanied children and young people repeatedly abused by EU

member state border authorities. Retrieved from http://www.msf.org/sites/msf.

org/files/serbia-games-of-violence-3.10.17.pdf

15. Pickering, Sharon and Leanne Weber (eds.), 2006. Borders, Mobility and

Technologies of Control. Netherlands: Springer.

16. Stojić Mitrović, Marta i Ela Meh, 2015. The Reproduction of Borders and the

Contagiousness of Illegalisation: A Case of a Belgrade Youth Hostel Bulletin of

the Institute of Ethnography SASA 63(3): 623-638.

17. Tazzioli, Marina and Glenda Garelli, 2018. Containment beyond detention.

The hotspot system and the disrupted migration movements across Europe.

Environment and Planning D: Society and Space 0(0):1-19.

18. UNHCR, 2007. Priručnik o postupku i kirterijumima za određivanje izbegličkog

statusa. Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice. Predstavništvo

UNHCR u Srbiji: Beograd.

19

Dr Nada Raduški12

2. DEMOGRAFSKI RAZVITAK STANOVNIŠTVA SRBIJE NA POČETKU 21. VEKA

RezimeDepopulacija i negativni prirodni priraštaj su dominantne odlike demografskog

razvitka stanovništva Srbije, što ima brojne negativne implikacije na demografska,

ekonomska, socijalna i politička kretanja u zemlji. Srbiju, takođe, odlikuje intenzivan

proces demografskog starenja kao rezultat krupnih promena koje su se dešavale u sta-

rosnoj strukturi u drugoj polovini 20. veka, a prouzrokovan prvenstveno dugogodiš-

njim opadanjem stope fertiliteta. Na osnovu popisnih podataka u ovom radu se ana-

liziraju promene u ukupnom stanovništvu Srbije (po regionima i oblastima), osnovne

komponente prirodnog kretanja (natalitet, mortalitet i prirodni priraštaj), kao i uzroci i

posledice promena u starosnom modelu stanovništva Srbije. Istaknuta je neophodnost

unapređenja populacione politike i efikasnog sprovođenja mera inkorporiranih u opštu dugoročnu razvojnu politiku države.

Ključne reči: depopulacija, nedovoljno rađanje, prirodni priraštaj, starosna struktu-

ra, demografsko starenje, regioni, Srbija

2.1. Uvod

Osnovna odlika i ključni problem demografskog razvoja Srbije početkom 21. veka je nastavak dugogodišnjih negativnih tendencija u prirodnom kretanju, odnosno izrazito

negativan prirodni priraštaj, kao i promene u starosnoj strukturi i odmakao proces

demografskog starenja sa vrlo visokom prosečnom starošću stanovništva. To je prven-

stveno rezultat opadanja broja živorođene dece već od sredine 1950-ih godina, kao i

kontinuiranog povećanja broja umrlih zbog stare starosne strukture stanovništva. Demografska slika Srbije je danas sumorna imajući u vidu ne samo preko dve decnije

12 Institut za političke studije, Svetozara Markovića 36, Beograd.


prisutan negativan prirodni priraštaj, već istovremeno i negativan migracioni saldo,

proces jačanja emigracionih tokova, a posebno migracije mladih i visokoobrazovanih

lica, zbog čega je neophodno preduzimanje hitnih i adekvatih mera populacione politi-

ke inkorporirane u dugoročnu razvojnu politiku zemlje.

2.2. Depopulacione tendencije u stanovništvu Srbije

Popis stanovništva nesumnjivo je od velike važnosti jer ima za cilj utvrđivanje ne

samo brojnosti i prostornog razmeštaja stanovništva, već i fertilitetnih, ekonomskih,

obrazovnih, bračnih, etničkih, migracionih i drugih karakteristika, kao i sociodemo-

grafskih struktura jedne populacije. Takođe, predstavlja ogledalo društvene i političke

klime u zemlji i najvažniji zvanični izvor podataka o stanovništvu na osnovu kojih se

donose mere populacione, socijalne, migracione, manjinske i brojne druge politike i

strategije, kao i izrada projekcija stanovništva. Inače, poslednji popis u Srbiji održan je

2011. godine, ali ponovo nije sproveden na teritoriji Kosova i Metohije, dok je u opština-

ma Bujanovac i Preševo (delimično i u Medveđi) bojkotovan od strane većine pripadni-

ka albanske nacionalnosti.

Popisni podaci pokazuju da je u Republici Srbiji (bez Kosova i Metohije) registrovano

ukupno 7,2 miliona stanovnika i u odnosu na prethodni popis (2002) broj stanovnika

smanjen je za 311,1 hiljadu, odnosno za 4,2%. Osnovni razlozi su negativan prirodni pri-

raštaj, emigracije, kao i nepotpun obuhvat stanovništva usled bojkota većine pripadnika

albanske nacionalne manjine u tri opštine na jugu Srbije. Regionalno posmatrano13 sever-

na i južna Srbija imaju približno podjednak broj stanovnika (po 3,6 miliona), pri čemu je u

obe pomenute celine došlo do smanjenja brojnosti, ali znatno više u južnoj Srbiji (tabela 1).

U okviru regiona mogu se primetiti razlike ne samo u brojnosti (najveći je Šumadija

i zapadna Srbija sa 2,0 miliona stanovnika, a najmanji Region južne i istočne Srbije sa 1,6 miliona stanovnika), već i u različitoj populacionoj dinamici i osnovnim struktura-ma stanovništva [5, str. 13].

Između dva popisa, samo Beogradski region beleži povećanje (za 83,3 hiljade), a osta-

la tri regiona smanjenje broja stanovnika. U Vojvodini to smanjenje iznosi 100,2 hiljade (sa 2,0 miliona na 1,9 miliona), a takvi trendovi su zabeleženi i u gotovo svim oblastima (okruzima). Naime, od ukupno sedam oblasti koliko pripada ovom regionu, jedino je u

Južnobačkoj oblasti registrovano povećanje (za 21,7 hiljada lica) zahvaljujući pre svega

emigracionoj komponeti, odnosno doseljavanju u veće gradove (Novi Sad) ka kojima

pretežno gravitiraju migranti. Sve ostale oblasti su imale opadanje broja stanovnika koje se kretalo od 13,2 hiljade (Severnobačka oblast) do 25,9 hiljada (Zapadnobačka

13 Popisni podaci iskazani su u skladu sa Uredbom o nomenklaturi statističko - teritorijalnih jedinica, prema adminitrativnoj podeli na dve funkcionalno teritorijalne celine: Srbija-sever i Srbija-jug. U okviru prve, nalazi se Beogradski region i Region Vojvodine, dok Srbiju-jug čine Region Šumadije i zapadne Srbije, zatim Region južne i istočne Srbije, kao i Region Kosova i Metohije (bez podataka).

Svaki region obuhvata određeni broj oblasti (bivši okruzi) u okviru kojih su svrstane opštine.


oblast) usled negativnog priraštaja i emigracija. Dakle, u posmatranom periodu depo-

pulacija vojvođanskog stanovništva prvenstveno je posledica sa jedne strane većih sto-

pa mortaliteta od stopa nataliteta što je rezultiralo negativnim prirodnim priraštajem,

ali sa druge strane i negativnog migracionog salda.14

Tabela 1. Ukupno stanovništvo Srbije (bez Kosova i Metohije), 2002-2011.

2002 2011 Porast-smanjenje 2002/2011Republika Srbija 7 498 001 7 186 862 -311 139

Srbija-Sever 3 608 116 3 591 249 -16 867Beogradski region 1 576 124 1 659 440 83 316

Beogradska oblast 1 576 124 1 659 440 83 316

Region Vojvodine 2 031 992 1 931 809 -100 183

Zapadnobačka oblast 214 011 188 087 -25 924

Južnobanatska oblast 313 937 293 730 -20 207

Južnobačka oblast 593 666 615 371 21 705

Severnobanatska oblast 165 881 147 770 -18 111

Severnobačka oblast 200 140 186 906 -13 234

Srednjobanatska oblast 208 456 187 667 -20 789

Sremska oblast 335 901 312 278 -23 623

Srbija-jug 3 889 885 3 595 613 -294 272Region Šumadije i z. Srbije 2 136 881 2 031 697 -105 184

Zlatiborska oblast 313 396 286 549 -26 847

Kolubarska oblast 192 204 174 513 -17 691

Mačvanska oblast 329 625 298 931 -30 694

Moravička oblast 224 772 212 603 -12 169

Pomoravska oblast 227 435 214 536 -12 899

Rasinska oblast 259 441 241 999 -17 442

Raška oblast 291 230 309 258 18 028

Šumadijska oblast 298 778 293 308 -5 470

Region južne i. ist.Srbije 1 753 004 1 563 916 -189 088Borska oblast 146 551 124 992 -21 559

Braničevska oblast 200 503 183 625 -16 878

Zaječarska oblast 137 561 119 967 -17 594

Jablanička oblast 240 923 216 304 -24 619

Nišavska oblast 381 757 376 319 -5 438

Pirotska oblast 105 654 92 479 -13 175

Podunavska oblast 210 290 199 395 -10 895

Pčinjska oblast 227 690 159 081 -68 609

Toplička oblast 102 075 91 754 -10 321

14 Za razliku od ovog, u prethodnom međupopisnom periodu (1991-2002), Vojvodina je zabeležila porast broja stanovnika i to isključivo zahvaljujući emigracionoj komponenti, odnosno masovnom dolasku izbeglih lica iz bivših jugoslovenskih republika. Od ukupno 617,7 hiljada izbeglica koliko je registrovano

po prvom popisu izbeglica (1996), oko 260 hiljada je pribežište našlo u Vojvodini [6, str.88-91].


Mada su negativni populacioni trendovi prisutni u većini regiona, ubedljivo najveće

smanjenje beleži Region južne i istočne Srbije (-189,1 hiljada), a posmatrano po oblastima

i opštinama unutar tog regiona, uočljive su velike razlike u demografskoj dinamici, stopa-

ma fertiliteta i mortaliteta, migracionom saldu, socioekonomskim strukturama i drugo.

Najveće smanjenje (za 68,6 hiljada lica) beleži Pčinjska oblast pri čemu treba imati u vidu,

pored pomenutih faktora i značajan neobuhvat stanovništva popisom zbog bojkota veći-

ne pripadnika albanske nacionalnosti. Ostale oblasti registruju opadanje broja stanovnika

koje se kreće u intervalu od 5,4 hiljade (Nišavska) do 24,6 hiljada (Jablanička).

Region Šumadije i zapadne Srbije takođe beleži smanjenje broja stanovnika (-105,2

hiljade), i od osam oblasti koje pripadaju ovom regionu samu u Raškoj oblasti nije regi-

strovano smanjenje, dok se u ostalima kreće od 5,5 hiljada (Šumadijska oblast) do 30,7

hiljada stanovnika (Mačvanska oblast).

Dakle, depopulacione tendencije su izražene i intenzivirane u gotovo svim oblasti-

ma, izuzev Beogradske, Južnobačke i Raške, koje su imale povećanje broja stanovnika,

a osnovni razlog kod prve dve su pozitivni migracioni saldo zbog migracija ka velikim

gradovima (kakvi su Beograd i Novi Sad), dok je u slučaju Raške oblasti reč o povećanju

broja stanovnika usled pozitivnog prirodnog priraštaja pripadnika bošnjačke i musli-

manske nacionalnosti koji su etnički homogeni i koncentrisani na ovom području.

Depopulacija nesumnjivo predstavlja jednu od osnovnih osobenosti savremenog de-

mografskog razvitka Srbije što pokazuju podaci u interpopisnom periodu (2002-2011)

kao posledica sa jedne strane nedovoljnog obnavljanja stanovništva, a sa druge strane

visokog mortaliteta zbog izrazito stare starosne strukture stanovništva što je rezultiralo

negativnim priraštajem na šta posebno ukazuju podaci sa aspekta nižih teritorijalnih

jedinica. Navedena kretanja su zajednička odlika i severa i juga Srbije, zatim tri od če-

tiri analizirana regiona, kao i 22 od 25 oblasti u Srbiji. Ali, za razliku od prethodnog

perioda kada su intenzivne migracije (dolazak ogromnog broja izbeglica) bile glavna

komponenta rasta stanovništva (a posebno nekih okruga i opština), u poslednjem me-đupopisnom periodu imigraciona komponenta gubi na značaju, a jača emigraciona, pa je pored prirodnog priraštaja i migracioni saldo negativan.

2.3. Prirodno kretanje stanovništva Srbije

Demografski razvitak predstavlja kompleksan proces u kome brojni faktori utiču na promene u osnovnim komponentama kretanja stanovništva (prirodna i migraciona), kao

i na strukture jedne populacije. Ispitivanje prirodnog kretanja stanovništva podrazumeva

analizu tri varijable (natalitet, mortalitet i prirodni priraraštaj) i od velikog je naučnog

značaja, pa zauzima bitno mesto u demografskim istraživanjima [1, str. 27].

Rađanje, kao osnovna komponenta prirodnog priraštaja, starosne strukture i pora-sta stanovništva, predstavlja najvažniju demografsku determinantu. U uslovima niske

i opadajuće smrtnosti, što je odlika savremenih populacija, natalitet je ključni faktor

demografskih, ali istovremeno i socioekonomskih i kulturnih promena. Suviše nizak


čini osnovni uzrok depopulacije i ubrzanog procesa demografskog starenja stanovniš-

tva, dok je visok natalitet, u uslovima snižavanja mortaliteta, uzrok visokog prirodnog

priraštaja i demografske eksplozije stanovništva. Obe krajnosti, kako nedovoljno tako i

prekomerno rađanje, predstavljaju ograničavajući faktor društvenog razvoja jedne ze-

mlje [4, str.76]

Osnovna karakteristika dugoročnog demografskog razvitka stanovništva Srbije su

kvalitativne promene u reproduktivnom ponašanju, podstaknute društveno-ekonom-

skim i sociokulturnim razvojem, što je uticalo na tranziciju nataliteta. Posle kompenza-

cionog perioda početkom 1950-ih godina, započet je trend smanjivanja ukupnog broja

živorođenja i kontinuirano opadanje stope nataliteta. U godini poslednjeg popisa (2011)

registrovano je 65,6 hiljada živorođenja što je smanjenje za 12,5 hiljada u odnosu na

devet godina ranije [8]. Stopa nataliteta se već početkom 1970-ih godina spustila na nivo

od oko 14 promila, a zatim konstantno i lagano opadala, da bi se već od 1990-ih godina

stabilizovala približno na nivou od 10 promila, pa se može reći da je tranzicija nataliteta

završena. U 2011. godini registrovana je stopa nataliteta od 9,0 promila (tabela 2).

Tabela 2. Prirodno kretanje stanovništva, Srbija (bez KiM), 2002-2011.

2002. 2011.Ukupno stanovnika 7 498 001 7 186892

Broj živorođene dece 78 101 65 598

Broj umrlih lica 102 785 102 935

Prirodni priraštaj -24 684 -37 337

Stopa nataliteta (‰) 10,4 9,0

Stopa mortaliteta (‰) 13,7 14,2

Stopa prirodnog priraštaja (‰) -3,3 -5,2

Izvor: Saopštenje - Vitalni događaji u Republici Srbiji 2001.godine, Republički zavod za statistiku, Beo-

grad, broj 184, 2012.

I ostali demografski indikatori pokazuju da je broj živorođenih u Srbiji konstantno manji nego što je potrebno za prosto obnavljanje stanovništva. U istoj godini, stopa ukupnog fertiliteta, odnosno broj živorođene dece po jednoj ženi (1,4) je znatno ispod

nivoa (čak za trećinu) koji obezbeđuje prostu zamenu generacija (2,1 dete po ženi), a u

poslednjoj deceniji još je smanjena (sa 1,6 na 1,4). Takođe, neto stopa reprodukcije od

sredine 1950-ih godina prošloga veka je konstantno ispod 1,0 što znači da u Srbiji već duže vreme nije obezbeđena prosta reprodukcija, odnosno zamena generacija, što jasno

ukazuje na neprekidno opadanje broja živorođenih i nepovoljne uzročno-posledične

promene u starosnoj strukturi. Smrtnost, druga komponenta prirodnog kretanja stanovništva, zabeležila je opadanje

u tzv. baby boom periodu i neposredno posle njega, da bi krajem 1960-ih i početkom 1970-ih godina započela rastuća tendencija u kretanju broja umrlih. Početkom 1990-ih

godina, nasuprot minimalnom broju živorođenja dostignut je maksimum u pogledu

broja umrlih, odnosno negativan prirodni priraštaj (što potvrđuju podaci vitalne


statistike), a nakon toga, kretanje broja umrlih se stabilizuje (ali na nivou od preko 100

hiljada). U 2011. godini apsolutni broj umrlih lica je iznosio 102,9 hiljada. Slično kretanje,

odnosno uzlazni trend imala je i stopa mortaliteta, kao opšti pokazatelj smrtnosti,

koja je od 1990-ih godina stalno iznad 10 promila, da bi se između dve posmatrane

popisne godine povećala sa 13,7 promila na 14,2 promila. Osnovni uzrok treba tražiti

u intenziviranju procesa demografskog starenja stanovništva što je umanjilo efekte

stvarnog pada mortaliteta i porasta srednjeg očekivanog trajanja života uslovljenih

socioekonomskim razvojem društva [3, str.1-4].

Kao važan demografski pokazatelj smrtnosti neke populacije često se koristi očekiva-

no trajanje života, jer njegova vrednost zavisi od nivoa smrtnosti u svim starosnim grupa-

ma. Prema podacima, u 2011. godini, očekivano trajanje života u Srbiji iznosi 71,6 godina

za muško i 76,8 godina za žensko stanovništvo. Bez obzira što je po ovom pitanju posti-

gnut napredak, i dalje ima prostora za povećanje očekivanog trajanja života pre svega ot-

klanjanjem spoljnih uzroka smrtnosti (bolja preventiva, zdravstveno informisanje, način

života, itd.). U razvijenim zemljama već je dostignut visok nivo očekivanog trajanja života

(na primer, u Japanu za žene 86 godina, a za muškarace 79 godina) na koji se u budućem

periodu teško može uticati zbog determinišućeg delovanja bioloških faktora.

Kao rezultat suprotnih trendova u kretanju osnovnih demografskih varijabli, od-

nosno kontinuiranog opadanja stope nataliteta, a rasta stope mortaliteta, prirodni pri-

raštaj je stalno opadao da bi potom beležio negativne vrednosti. To što je stopa prirod-

nog priraštaja negativna tek od 1992. godine u najvećoj meri se može objasniti do tada

relativno povoljnom starosnom strukturom stanovništva i to kako sa aspekta rađanja

tako i u pogledu smtrnosti [2, str.155-177]. Prirodni priraštaj je pod presudnim uticajem

natalitetne komponenete mada usled demografskog starenja i mortalitet dobija na zna-

čaju. Podaci pokazuju da je u odnosu na prošli popis registrovano povećanje za gotovo

13 hiljada, odnosno zabeležen je negativni prirodni priraštaj (-37,3 hiljade), kao i stopa

(-5,2 promila), dok je ukupni apsolutni negativni priraštaj u tom razdoblju iznosio oko 300 hiljada lica.

Prava slika i razmere nepovoljnih trendova može se jasnije sagledati sa aspekta nižih

teritorijalnih jedinica. Tako je samo u tri od ukupno 25 oblasti registrovan pozitivan priraštaj i to sa vrlo niskim vrednostima (Raški, Severnobački i Beogradski), dok je

problem još izraženiji na opštinskom nivou, jer samo 7 od ukupno 165 opština ima po-zitivan priraštaj. To su Novi Sad i beogradska opština Grocka, a zatim opštine na jugu

Srbije (Bujanovac i Preševo), kao i opštine u Regionu Šumadije i zapadne Srbije (Sjenica, Novi Pazar i Tutin) gde živi pretežno stanovništvo islamske veroispovesti.

Brojni su činioci determinisali pomenute promene u prirodnom kretanju stanovniš-tva. Konstantno opadanje stope nataliteta i porast opšte stope mortaliteta, prvenstve-

no usled intenzivnog procesa demografskog starenja, najznačajni su uzroci negativnih

i visokih vrednosti prirodnog priraštaja. Dok je opšti mortalitet, uprkos postignutim rezultatima u smanjenju mortaliteta (prvenstveno odojčadi i male dece), na relativno

visokom nivou usled demografskog starenja stanovništva, uzroci opadanja natalateta

mogu se tumačiti opštepoznatim činiocima koji deluju u toku demografske tranzicije


(industrijalizacija, promene u ekonomskim strukturama, urbanizacija, porast obrazov-

nog nivoa, veća mobilnost stanovništva i drugo), ali i promenjenom statusu žene u po-

rodici i većoj zaposlenosti, kontroli rađanja i planiranju porodice, drugačijoj porodičnoj

strukturi domaćinstava i savremenom stilu života i brojnim drugim faktorima.

Na osnovu dosadašnjih trendova u prirodnom kretanju stanovništva Srbije, postav-

lja se pitanje šta se može očekivati u budućem periodu? Projekcije stanovništva Srbije

za period 2011-2041. godine, urađene od strane Republičkog zavoda za statistiku, poka-

zuju nastavak procesa depopulacije i negativnog prirodnog priraštaja. Ono što posebno

zabrinjava jeste činjenica da prema svakoj varijanti projekcija (niska, srednja, visoka ili

konstantna) broj stanovnika Srbije će u budućem periodu biti manji. Na primer, pre-

ma optimističkoj varijanti (koja podrazumeva lagano povećanje stope fertiliteta) broj

stanovnika će se smanjiti za 260 hiljada, a prema pesimističkoj (nastavljen dosadašnji

trend snižavanja stope fertiliteta), Srbija će imati broj stanovnika manji za 712 hiljada.

Najverovatnije je da će se stanovništvo menjati u skladu sa srednjom varijantom (kon-

stantna stopa fertiliteta na kraju projektnog perioda) i broj stanovnika će se smanjiti za

oko 404 hiljade [7].

2.4. Demografsko starenje stanovništva Srbije

Jedan od najdominantnih procesa koji obeležava savremeno razvijeno društvo jeste

proces starenja stanovništva. Naime, u svim društvima koja se nalaze u završnoj fazi

demografske tranzicije i koje odlikuje dugoročno opadanje fertiliteta prisutna je tran-

sformacija starosne strukture i demografsko starenje. Starosna struktura stanovništva

predstavlja jednu od najznačajnijih jer pokazuje kvalitativne i kvantitativne promene

prisutne u razvitku svake populacije, a budući demografski razvitak u velikoj meri za-visi upravo od karakteristika i trendova u ovim strukturama.

Pod demografskim starenjem se podrazumeva povećanje udela starih lica uz

istovremeno smanjenje udela mladih u ukupnom stanovništvu, a jedan od osnovnih analitičkih pokazatelja jeste indeks starenja.15 Postoji nekoliko klasifikacija po kriteriju-mu starosti, a jedna od osnovnih je podela na mlado (0-14 godina), sredovečno (15-64

godina) i staro stanovništvu (65 i više godina).16

Za Srbiju je karakterističan intenzivan proces starenja stanovništva kao rezultat

velikih promena koje su se dešavale u starosnoj strukturi u drugoj polovini 20.veka,

15 Indeks starenja pokazuje brojčani odnos lica starih 60 i više godina i mladih 0-19 godina (ili odnos starih od 65 i više godina i mladih 0-14 godina), a granični indeksi koji pokazuju kada neka populacija

počinje demografski da stari jesu prosečna starost (preko 30 godina) i indeks starenja (preko 0,40).16 S tim u vezi, razlikuju se tri tipa stanovništva u zavisnosti od udela starih lica (preko 65 godina) u

ukupnoj populaciji: mlado stanovništvo (udeo starih manji je od 4%), sredovečno (udeo starih je

između 4% i 7%) i staro stanovništvo (udeo starih lica je iznad 7%). Prema klasifikaciji Ujedinjenih nacija, u stadijumu demografske starosti nalaze se populacije kod kojih je udeo lica starijih od 65 godina preko 7% [12].


uslovljene prvenstveno sekularanim opadanjem nataliteta i u manjoj meri smanjivanjem

smrtnosti po starosti [2, str.155-177]. Naime, nedovoljno rađanje vodi ka ubrzanom

starenju i depopulaciji, dok je uticaj mortaliteta i migracionih kretanja znatno slabiji.

Opadanje stopa smrtnosti (posebno kod odojčadi, dece, omladine i mlađeg sredoveč-

nog stanovništva) može delovati čak na podmlađivanje populacije, dok uticaj migracija

može biti dvojak u zavisnosti od područja. U okviru unutrašnjih migracija, ova kom-

ponenta najviše je uticala na starosni sastav populacije većih gradova Srbije budući da

su migranati uglavnom mlađa lica. Kada je reč o spoljnim migracijama, krajem 20. i

početkom 21.veka emigracije su uticale na starenje stanovništva s obzirom na mladu

starosnu strukturu migranata koji su se selili iz zemlje iz ekonomskih i političkih razlo-

ga, dok je u okviru imigracionih kretanja reč o prisilnim migracijama, odnosno dolasku

velikog broja izbeglica, ali koji se po svom starosnom sastavu nisu bitnije razlikovali od

autohtone populacije, pa to nije uticalo na podmlađivanje stanovništva Srbije.

Popisni podaci o starosnoj strukturi su pokazali da po svim pokazateljima Srbija

spada u grupu izrazito starih populacija, što je uslovljeno, kako je već istaknuto, du-

gogodišnjim opadanjem stope fertiliteta, a zatim i visinom stope mortaliteta, kao i mi-

gracionim kretanjima. Vremenski posmatrano, starosna struktura je pretrpela najve-

će promene u obimu i kretanju kontingenta mladih i starih lica. Prema popisu 2002.

godine [10], od ukupnog broja stanovnika, najviše je lica u kontingentu 15-64 godine

(5032,8 hiljada ili 67,6%), broj lica 0-14 godina (1176,8 hiljada ili 15,8%) manji je od broja

lica preko 65 godina (1240,5 hiljada ili 16,7%), indeks starenja gotovo je dvostruko veći

(1,05) od granične vrednosti, a prosečna starost iznosila je 40,2 godine (tabela 3).

Tabela 3. Starosna struktura stanovništva Srbije (bez KiM), 2002-2011.

Starost 2002. 2011.

Broj % Broj %

Ukupno 7.498.001 100,0 7.186.892 100,0

0-14 godina 1.176.770 15,8 1.025.278 14,3

15-64 godina 5.032.805 67,6 4.911.268 68,3

65 i više godina 1.240.505 16,7 1.250.316 17,4

Indeks starenja 1,05 1,22

Prosečna starost (u godinama) 40,2 42,2

Izvor:Popis stanovništva, domaćinstava i stanova 2011. u Republici Srbiji, Starost i pol, Republički zavod

za statistiku, Beograd, knjiga 2, 2012.

U narednih devet godina udeo mladih se smanjivao, dok se udeo starih lagano

povećavao, pa je prema poslednjem popisu udeo lica preko 65 godina (1250,3 hiljada ili

17,4%) veći od udela lica mlađih od 15 godina starosti (1025,3 hiljada ili 14,3%). Apso-luno posmatrano, broj starih lica značajno je veći od broja mladih (za oko 225 hiljada),

indeks starenja iznosi 1,22, a prosečna starost 42,2 godine, pri čemu su posmatrano po

polu, muškarci nešto mlađi (40,9 godina) od žena (43,5 godina). Sve ovo jasno implicira


da je reč o odmaklom pocesu starenja, odnosno da se populacija Srbije nalazi u dubokoj

demografskoj starosti [9].

Aktuelni rezultati pokazuju nastavljanje i intenziviranje procesa starenja, jer je pro-

sečna starost u poređenju sa prošlim popisom povećana za dve godine, udeo mladih

se smanjio (sa 15,8% na 14,3%), a udeo starih povećao (sa 16,7% na 17,4%). Generalno,

već od sredine 20. veka odvija se proces starenja, pri čemu je taj proces vremenom

intenziviran, pa danas Srbija spada u grupu država sa najstarijim stanovništvom i nalazi

se prema prosečnoj starosti na petom mestu u Evropi (posle Nemačke, Italije, Finske,

Austrije i Grčke). Pomenute projekcije pokazuju da će se proces demografskog starenja

nastaviti, prosečna starost stanovništva Srbije će porasti na 47 godina, udeo mlađih od

15 godina pašće na oko 11%, dok će lica preko 65 godina činiti četvrtinu stanovništva.

Udeo radnog sposobnih lica (15-65 godina) će se smanjiti (od 3% do 8%, u zavisnosti od

varijante projekcija), što će imati dalekosežne posledice na ekonomski potencijal zemlje.

Važno je istaći da promene u starosnoj strukturi utiču na biološki razvoj i normalnu

reprodukciju, kao i na ekonomski i privredni razvitak zemlje.Stara starosna struktura

ima brojne negativne implikacije na demografska, ekonomska, socijalna i politička kre-

tanja, kao i na ukupni kapacitet jedne države. U tom smislu značajna je ne samo veličina

pojedinih starosnih kohorti, već i proporcije tih kontingenata. To najbolje ilustruje tzv.

koeficijent zavisnosti koji pokazuje stepen ekonomske opterećenosti radno sposobnog

stanovništva kontingentom omladine i kontingentom starih lica, i po pravilu je u nega-

tivnoj korelaciji sa starosnom strukturom. Na osnovu ovog indikatora (u okviru kojeg

se mogu izdvojiti koeficijent zavisnosti mladih i koeficijent zavisnosti starih) preduzi-

maju se potrebne mere u sferi socijalne i ekonomske politike jer za ekonomski razvitak

jedne zemlje nije irelevantno da li je opterećenost radno sposobnog stanovništva veća

zbog većeg udela mladih ili starih lica. Tako, veći koeficijenat zavisnosti mladih ima za

posledicu specifične potrebe kao što su: veća ulaganja u predškolske institucije, zdrav-

stvenu zaštitu, otvaranje novih radnih mesta i slično. S druge strane, veći koeficijent zavisnosti starih podrazumeva veće izdatke za socijalno osiguranje, veće penzione fon-dove, specifične troškove za zdravstvenu zaštitu, drugačiju strukturu potrošnje i slično.

2.5. Zaključak

Uloga i značaj države u regulisanju i usmeravanju demografskog razvitka nesum-njivo je veliki. U tom smislu, važno je spomenuti Strategiju podsticanja rađanja koju je

Vlada Republike Srbije donela 2008. godine i koja sadrži različite pronatalitetne mere

u oblasti finansijske podrške porodici, radnih odnosa, zdravstvene edukacije, pomoći

mladima i slično. Iste godine doneta je i Nacionalna strategija održivog razvoja kojom

su, između ostalog, utvrđeni i strateški ciljevi populacione politike Srbije, koja obuhvata zaustavljanje ili usporavanje nepovoljnih demografskih tendencija, kreiranje adekvatne

politike rađanja i brige o mladima, pomoć starima, povećanje očekivanog trajanja živo-ta, regulisanje migracija, sprečavanje “odliva mozgova” i drugo.


Stvaranje odgovarajućeg institucionalnog okvira, sprovođenje i unapređenje popu-

lacione politike predstavlja prioritet u demografskom razvoju Republike Srbije. Ali, nije

dovoljno samo donošenje i usvajanje odgovarajućih strategija, nego i njihovo efikasno

sprovođenje, politička podrška i posvećenost Vlade, obezbeđeno finansiranje, praćenje

i revizija. Drugim rečima, za realizaciju ovih strateških ciljeva u narednom periodu

potrebna je veća aktivnost države, uključujući i jedinice lokalne samouprave, kao i veća

izdvajanja iz budžeta Republike Srbije, što nažalost znatno otežava aktuelna ekonomska

situacija u zemlji.

Literatura

1. Macura, M., Prilozi teoriji i politici stanovnioštva, Ekonomski institut, Beograd, 1975.

2. Penev, G., Stanovništvo po starosti i polu, u: Stanovništvo i domaćinstva Republike

Srbije prema popisu 1991.godine (ur.B.Radivojević), Republički zavod za statistiku,

Beograd, 1995.

3. Radivojević, B., Smanjenje smrtnosti starog stanovništva i mogući pravci političkog

odgovora, Demografski pregled, Ministarstvo za socijalna pitanja, Institut društvenih

nauka, Beograd, broj 17, 2002.

4. Raduški, N., Nacionalne manjine u centralnoj Srbiji - etničke promene i demografski

razvoj, Institut društvenih nauka, Beograd, 2007.

5. Raduški, N., Nacionalna pripadnost stanovništva Srbije po popisu 2011. godine,

Srpska politička misao, Institut za političke studije, Beograd, broj 1, 2013.

6. [6] Raduški, N., Forced migrations and changed ethnic etructure of Sebia in the

beginning of 21. centure, Facta Universitatis, Niš, University of Niš, vol. 6, no.1, 2007.

7. Republički zavod za statistiku, Projekcije stanovništva Republike Srbije 2011-2041,

podaci po opšinama i gradovima, RZS, Beograd, 2014.8. Republički zavod za statistiku, Saopštenje-Vitalni događaji u Republici Srbiji 2011.

godine, RZS, Beograd, broj 184, 2012.

9. Republički zavod za statistiku, Popis stanovništva, domaćinstava i stanova 2011. u

Republici Srbiji, Starost i pol, RZS, Beograd, knjiga 2, 2012.10. Republički zavod za statistiku, Popis stanovništva, domaćinstava i stanova 2002,

Pol i starost, RZS, Beograd, knjiga 2, 2003.

11. United Nations , World Population Prospects: The 2000 Revision, New York, 2001.

12. United Nations, World Population Ageing 1950-2050, Publication, New York, 2002.

29

Prof. dr Milan Beslać17

3. TRANSFORMACIJA (NACIONALNE) DRŽAVE U KONTEKSTU GLOBALIZACIJE, EKONOMSKIH KRIZA I JAČANJA REGIONALNE I GLOBALNE INTEGRACIJE

ApstraktCilj ovog rada je da u kratkim crtama prikaže nastanak i promenu države kroz proces

globalizacije, nastanak, delovanje i načine rešavanja ekonomskih kriza i jačanje regio-

nalinih ekonomskih integracija. Globalizacija je proces koji dovodi do slobode kretanja,

kapitala, radne snage, informacija, roba itd. Istovremeno, sa uklanjanjem prepreka radi

pospešivanja slobode kretanja svih elemenata društvenog života, golobalizacija dovodi

i do širenja raznih oblika negativnih pojava kao što je jačanje razlika između bogatih

i siromašnih, lakše kretanje droge i drugih oblika kriminaliteta, lakše kretanje raznih

terorističkih grupa itd. Ekonomske krize koje nastaju u jednom delu sveta ili u jednoj

državi pod uticajem globalističkih procesa prenose se i na druge zemlje. Gobalizacija dovodi i do povezivanja država i regiona u snažne ekonomske organizacije, ali pri čemu države smanjuju svoj suverenitet. Najpoznatija i najsnažnija ekonomska organizacija na

tlu Evrope jeste EU.

Ključne reči: država, globalizacija, ekonomska kriza, suverenitet, EU.

3.1. Pojam i uloga države

Država je osnovni i najznačajniji oblik političkog organizovanja društva. Ona je na-stala u određenom istorijskom trenutku. Svaka država ima najvišu vlast nad stanovniš-

tvom koje živi na određenoj teritoriji. Država je nosilac organizovane društvene sile i

političkog monopola koji na opšti način reguliše politički i pravni položaj svojih poda-nika - građana (Pjanjić, Z. i dr. 1994).

17 Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, redovni profesor.


Država kao pojam podrazumeva određenu teritoriju, vlast na celoj teritoriji i stanovništvo.

Državna teritorija podrazumeva određeno geografsko prostranstvo na kojem organi

odnosne države vrše vlast, kao i prostor iznad i ispod te teritorije i priobalna mora i reke18.

Prostor na kome se nalaze diplomatska predstavništva druge države smatra se teritorijom

te države.

Vlast podrazumeva nametanje volje od strane jednog subjekta drugom subjektu.

Stanovništvo jedne države čini sve stanovništvo na njenoj teritoriji koje ima njeno

državljanstvo. U demokratskim društvima svaki državljanin ima pravo da bude biran

u organe vlasti, a istovremeno da se potčinjva odlukama te vlasti.

Poreklo države vodi od onog istorijskog trenutka kada pojedinci ili grupe stanovniš-

tva nisu imale mogućnosti da samostalno zadovoljavaju svoje opšte i zajedničke potre-

be. Zbog toga su one zadovoljavanje svojih opštih i zajedničkih potreba prenele na orga-

nizaciju koja se u savremenom smislu zove država. Dakle, stanovništvo je dalo zadatak

određenom broju stanovnika da u njihovo ime obavljaju opšte i zajedničke potrebe, i da

za taj rad budu plaćeni. Međutim, država, odnosno državni organi u savremenim drža-

vama formiraju se takmičenjem političkih stranaka, koje u svojim predizbornim kam-

panjama obećavaju obavljanje određenih opštih i zajedničkih potreba stanovništva, i na

taj način stiču poverenje stanovništva. Međutim, najčešće se ta predizborna obećanja

u potpunosti ne ispunjavaju nego politička stranka ili političke stranke koje formiraju

vlast stanovništvu nameću svoju drugačiju volju, koja se ne može izmeniti bez novih

izbora. Tako poslodavci (stanovništvo), u stvari postaju izvršioci volje stranaka na vlasti

umesto da bude obrnuto19.

Savremena država prvenstveno zastupa interese političkih stranaka koje su formira-

le vlast, mada je dužna da štiti i interese svih građana.

U međunarodnim odnosima država treba da ima pun suverenitet. Pod suvereni-

tetom države podrazumeva se da ni jedna druga vlast nema više vlasti od države. Su-

verenost države podrazumeva neograničenost, samostalnost i nezavisnost u odnosu na sve ostale subjekte. Ako neka država nema vlast na celoj svojoj teritoriji, iz bilo kojih razloga, ona nema puni suverenitet. Manjak suvereniteta države može nastati iz brojnih

razloga kao što su: dobrovoljni prenos državnog suvereniteta na neke međunarodne

organizacije, odbijanje stanovništva jedne teritorije da se povinjuje pravnim normama države, okupacija od strane druge države i slično.

3.1.1. Pojam i sadržaj globalizacije

Globalizacija kao proces intenzivirao se nakon hladnog rata u kome su SAD postale vodeća svetska sila. Globalizacija podrazumeva smanjenje ili ukidanje svih ograniče-

nja, odnosno slobodu protoka roba, usluga, stanovništva, kapitala, informacija, tehno-

logija itd. To je svetski proces koji podrazumeva sve sfere društvenog života. Pokretači

18 Sada je trenutno sukob između Hrvatske i Slovenije, članica EU oko teritorijalnog mora.19 Stav autora ovog rada


i zagovornici globalizacije zalažu se za ukidanje carina i svih drugih prepreka i ogra-

ničenja u cilju jačanja tržišta i proizovdnje kvalitetnijih proizovda i obavljanja kvalitet-

nijih usluga. Takođe, zagovornici globalizacije podrazumevaju da će kontakti između

država, kompanija i ljudi smanjiti potencijalne sukobe, što se nije pokazalo kao tačno

(veliki broj lokalnih ratova u uslovima globalizacije). Globalizacija u stvari znači i tran-

sformaciju države i smanjenje njenog suvereniteta u globalnim i regionalnim okvirima.

Kao reakcija na globalističke pokrete prirodno se razvio i pokret antiglobalizaci-

je. Antiglobalisti smatraju da bi neograničena globalizacija doprinela veoma velikoj

nejednakosti između bogatih i siromašnih, da će siromašni biti u punoj zavisnosti od

bogatih, da siromašni neće imati uslova da razviju svoju sopstvenu ekonomiju, da će

se sve staviti pod vlast multinacionalnih kompanija, čiji je jedini motiv profit, a ne

dobrobit celog čovečanstva.

Zagovornici globalističkih procesa se ne osvrću na negativne strane globalizacije, koje

se sastoje u povećanju razlika u zaradama i životnom standardu širom sveta, nejednakoj ras-

podeli pozitivnih efekata globalizacije (MNC same biraju gde će investirati, ne vodeći računa

o potrebama određenih socijalnih i nacionalnih sruktura, već se rukovode isključivo profi-

tom) (Reinert, S.E., 2006), ujednačavanju navika, ukusa, ponašanja i slično, pojačanom de-

lovanju i prenosu kriza sa jednog područja na drugo, dominantnom značaju ljudskih prava u

odnosu na državni suverenitet, iskorišćavanju dece za rad, povećanju i intenziviranju krađa,

prostitucije, trgovine drogom, pojačavanju terorizma i slično.

Dakle, globalisti ne raspravljaju o negativnim efektima globalizacije. Za njih je naj-

važnije da postoji više slobode za trgovinu robama i uslugama i sloboda kretanja kapita-

la, da nacionalne ekonomske granice gube značaj, da nesmetano mogu ostvareni profit

transferisati na mesto najmanjeg oporezivanja itd. (Beslać, M. 2017).

Međutim, i pored zaista pozitivnih efekata, proces globalizacije nosi sa sobom i

određene negativne procese, koji se odnose na ispoljavanje nejednakosti i nestabilnosti,

nizak stepen socijalne pravde, unificiranje ukusa i običaja, lakše delovanje terorističkih i drugih kriminalnih grupa (što je posebno vidljivo prema broju terorističkih napada širom sveta tokom 2016. i 2017. godine i drugih asocijalnih grupa, lakše prenošenje

raznih bolesti i drugih poroka, negativni uticaj na životnu okolinu, itd. Nejednakost se

najčešće ispoljava u veoma velikim razlikama u zaradama između zaposlenih sa kva-lifikacijama i bez njih. Globalizacija ne priznaje da se ljudi rađaju sa nejednakim spo-sobnostima, ali priznaje da imaju iste želje za životom u državi blagostanja (Šušić, I. i

dr.). Prema nekim podacima 1% stanovništva na svetu raspolaže sa preko 95% ukupnog

bogatstva na planeti što je posledica globalizacije. Pored ekonomskih negativnosti koje

donosi globalizacija, ona ispoljava i druge negativnosti, koje se ogledaju u procesima kao što su: nedozvoljena trgovina narkoticima, kriminal i slično. Značajno je reći i to da

negativni aspekti globalizacije najčešće pogađaju one neuke, nevešte i najsiromašnije.

I pored gotovo horskog isticanja da globalizacija dovodi do slobode kretanja kapitala, radne snage i tehnologija, kretanje radne snage nije na nivou kretanja kapitala ili tehno-

logija; globalizacija ima veoma veliki broj negativnih elemenata, tako da sve više jačaju

antiglobalistički procesi (Beslać, 2017).


3.1.2. Pojam, uzroci i pravci rešenja ekonomske krize 2007.

Kao što je već rečeno, globalizacija utiče na prenošenje kriza sa jedne teritorije na drugu

teritoriju ili iz jedne oblasti u drugu oblast. Razlikujemo finansijsku i ekonomsku krizu.

Pod pojmom finansijske krize podrazumeva se takav proces kada kontinuirano pada

cena finansijskih instrumenata na finansijskom tržištu. Pad cena finansijskih instrume-

nata je posledica odnosa ponude i tražnje hartija od vrednosti i to kada je njihova ponu-

da veća od tražnje u dužem vremenskom periodu. Finansijska kriza posledično se pre-

liva na privredni sektor zbog nedostatka likvidnosti i nemogućnosti korišćenja kredita

ili nemogućnosti vraćanja već uzetih kredita, što dalje uzrokuje smanjenje proizovdnje

i prodaje, odnosno što dovodi do ekonomske krize. Ako ekonomska kriza zahvata veliki

broj zemalja govorimo o svetskoj ekonomskoj krizi.

Ekonomske krize nisu nikakva posebna novost. One su sastavni deo društvenog i

privrednog života posebno u dvadesetom veku. Najpoznatija svetska ekonomska kriza

je kriza koja je trajala od 1929. do 1933. godine. Pored ove ekonomske krize i u drugoj

polovini devetnaestog veka i u dvadesetom veku svet su potresale brojne krize koje su

se različito ispoljavale, i kraće trajale, ali su uvek imale gotovo isti uzrok, a to je želja za

visokim profitima bogatih investitora (Vujovoć, 2008). Poslednja svetska ekonomska

kriza započela je 2007. godine i ona u određenim oblicima traje i danas.

Za krizu 2007. nesporno je da je reč o najvećoj ekonomskoj krizi od drugog svetskog

rata, ali su sporni uzroci ove ekonomske krize. Alan Grinspen (Alan Greenspan), pred-

sednik FEDA od 1987. do 2006. godine, oktobra 2008. godine svedočio je pred američ-

kim Kongresom i istakao da je pronašao manjakvosti u ideologiji slobodnog tržišta,

odnosno, utvrdio je da tržište nema moć da se uvek samoreguliše. Takođe je utvrdio da

ogromno finansijsko tržište derivata nije bilo regulisano što je i uzrokovalo i pojačalo

finanijsku krizu. Kao glavne krivce za ekonomsku krizu Grinspen je označio finansi-

jere sa Vol strita jer su zahtevali snižavanje kreditnih standarda prilikom dodeljivanja hipotekarnih kredita20.

Uzroci finansijske krize mogli su se uočiti mnogo pre nego što se ona ispoljila 2007. godine. Naime, u periodu 2003-2006. godine u SAD su plasirana ogromna finansijska sredstva iz zemalja koje su ostvarivale suficite ili su izvozile energente (Kina, Indija, Ru-

sija i druge), a ta sredstva su usmerena u hipotekarne kredite srednjoj klasi sa niskim ka-

matnim stopama. Hipotekarno tržište u SAD, kao najrazvijenije i najsigurnije podrazu-

mevalo je sigurnu zaradu uz mali rizik. Na tržištu nekretnina pojavili su se klijenti koji su bili kreditno sposobni i koji su mogli da otplaćuju kredite sa fiksnom i varijabilnom

stopom. Velika ponuda hipotekarnih kredita uzrokovala je rast cena nekretnina. Zbog

rasta cena nekretnina na hipotekarnom tržištu javili su se i klijeti koji nisu ispunjavali standardne kreditne uslove. Da bi se plasirali viškovi finansijskih sredstava odobravani

20 U Srbiji se deslio nešto slično sa kreditima koje su davale banke u većinskom državnom vlasništvu (Iniverzal banka, Agro banka) koje su odobravale bez kvalitetnih koleterala tako da komapnije nisu

vratile kredite, banke nisu mogle da iz koleterala naplate date kredite.


su tzv. sub-prime hipotekarni krediti (drugorazredni krediti). Iako su banke znale da

ovi klijenti neće moći da vrate uzeti kredit, budući da su cene nekretnina stalno rasle i

da su same za nekoliko godina prevazišle vrednost kredita, smatrale su da će iz prodaje

nekretnina vratiti plasirana sredstva. Kako je veliki broj klijenata mogao da dobije dru-

gorazredni hipotekarni kredit, a broj nekretnina je bio ograničen, dolazilo je do stalnog

rasta cena nekretnina.

Međutim, u periodu kada veliki broj klijenata nije mogao da otplaćuje drugorazred-

ni hipotekarni kredit (nedostatak finansijskih sredstava uz primenu varijabilne kamat-

ne stope - FED su povećale kamatne stope), dolazi do povećanja hipoteka na strani

ponude i zasićenja tražnje što dovodi do pada cena nekretnina. Pad cena nekretnina i

postojanje finansijske krize bila je potpuno vidljiva bankrotom banke Lehman Brothers.

Da ne bi došlo do potpunog sloma finansijskog sistema banke u opasnosti od bankrota

od države su dobile ogromna finansijska sredstva što je dovelo do smanjenja krize u fi-

nansijskom sektoru. Ovakva situacija u potpunosti je opovrgla neoliberalni koncept (a

neoliberali su naprosto zaćutali) po kome je tržište samoregulišuće i da na tržištu nema

mesta za državu. Način rešavanja finansijske krize u potpunosti je potvrdio ekonomsku

doktrinu Džona Mejdžora Kejensa da tržište nije samoregulišuće i da država ima svoje

mesto i ulogu u funkcionisanju tržišta. U ovom primeru vidimo transformaciju države u

uslovima ekonomske krize. Država pomaže privatnom kapitalu da reši svoje probleme.

Međutim, iako je finansijska kriza na neki način obuzdana ona se prelila na realni

sektor. Naime, poskupljenje kredita dovelo je do porasta troškova kompanija. Ako kompa-

nije ne koriste kredite dolazi do smanjenja likvidnosti i investicija. Smanjenje likvidnosti

i investicija dovodi do smanjenja potrošnje, a smanjenje potrošnje dovodi do smanjenja

proizvodnje, smanjenje proizovdnje dovodi do otpuštanja radnika, odnosno do povećanja

nezaposlenosti i smanjenja zaposlenosti (Petrović, 2014). Dakle, kriza na hipotekarnom

tržištu prelila se na finansijsko tržište, a kriza sa finansijskog tržišta na realni sektor.

3.1.3. Slučaj EU i Srbije u ekonomskoj krizi

Finansijska kriza iz SAD prelila se na evropsko finansijsko tržište kao deo svetskog fi-nansijskog tržišta. Negativne posledice finansijske krize na evropskom finansijskom tr-

žištu 2008. godine prva je osetila “BNP Paribas” banka. Nakon 2008. godine finansijska kriza se prelila na krizu državnog duga i na realni sektor (Komazec, 2014). Tako je u

EU nastupila recesija najveća u istoriji. Ova kriza najviše je pogodila Grčku. Španiju, Portugaliju, Irsku i Italiju. Odgovor na ekonomsku krizu EU bio je delovanje u više sfera kao što su: uspostavljanje zaštitnih mehanizama za evrozonu, podrška državama u teškoćama, suzbijanje nezaposlenosti mladih, poboljšanje nadzora bankarskog sektora, uspostavljanje mehanizma upravljanja krizama itd.

Pored ovih mera ECB je odštampala najmanje 780 milijardi evra do decembra 2017. godine radi podrške oživljavanju privrede. Evropska centralna banka je mesečno pla-

sirala oko 80 milijardi evra na finansijska tržista jeftinog novca. Ove mere dovele su

do oporavka evrozone i postepenog privrednog rasta. Mere ECB i EU predstavljaju


kenzijanske mere koje u sustini osporavaju neoliberalni koncept i pokazuju transfor-

maciju države u tržišnim i kapitalističkim uslovima, odnosno pokazuju da država ima

veoma važnu ulogu u tržišnim uslovima savremene privrede.

Kada se sa distance od 10 godina analiziraju uzroci i posledice ekonomske krize

može se reći da u proteklih deset godina nije delovala samo ekonomska kriza nego

opštedruštvena kriza izražena kroz krizu morala, visok nivo pohlepnosti, krizu vred-

nosnog sistema, krizu međunarodnih institucija, krizu demokratije i slično. U suštini

kriza države (Beslać i dr. 2009). Jer ako u poslednjih deset godina nije bila sveopšta

društvena kriza, kako onda objasniti da su bankari odobravali hipotekarne kredite i tr-

govali sa nepouzdanim i nedovoljno kvalitetnim finansijskim derivatima, a unapred su

znali za moguće efekte; kako onda objasniti ulogu i izveštaje revizorskih kuća i rejting

agencija koje su obmanjivale svoje klijente itd.? Pohlepnost, kriza morala i vrednosnih

institucija ogleda se i u enormnim prihodima menadžera koji su znali da ogromne bo-

nuse ostvaruju na stanjima koja ne odgovaraju realnim.

Na početku ekonomske krize vladari u Srbiji (Dinkić, Tadić) govorili su da će svet-

ska ekonomska kriza mimoići Srbiju, da će je čak i ojačati. Međutim, pošto je finansijski

sektor u Srbiji bankocentričan i kako najveci deo bankarskog sisitema u Srbiji čine strane

banke, finansijska kriza se iz inostranstva veoma lako prelila i na Srbiju. Posledice eko-

nomske krize ispoljile su se tako da je nezaposlenost dostigla procenat od gotovo 30%,

pad industrijske proizovdnje za 17%, pad izvoza za 32%, pad uvoza za 31%, pad GDP-a za

3,5%, budžetski deficit 132 milijarde RSD. Mere za oživljavanje privrede i sastojale su se

u kontinuiranom smanjenju referentne kamatne stope sa čime se povećavala likvidnost

banaka i otvarala mogućnost kreditiranja privrede sa jeftinijim sredstvima. Potom su na-

sutupile mere finansijske konsolidacije kojima su smanjena primanja i javnom sektoru i

penzonerima. Dakle, opet se ovde radi o merama koje su suprotne onim koje predviđa

neoliberalna ekonomija i koja dokazuje ulogu države po Kejensovoj teoriji.

3.1.4. Uloga države u jačanju globalnih i regionalnih integracija

Države među sobom uspostavljaju različite odnose sa osnovnim ciljem prosperiteta stanovništva.

Globalizacija je doprinela stvaranju mnogih globalnih i regionalnih ekonomskih i drugih organizacija i institucija. Ekonomske organizacije mogu biti funkcionalne i in-

stitucionalne. Predstavnici funkcionalnih ekonomskih integracija jesu multinacionalne kompanije koje su osnovane pre svega radi ostvarivanja profita.

Pod institucionalnim ekonomskim intergacijama podrazumevaju se osnivanja među-državnih institucija u cilju pospešivanja međunarodne razmene. Institucionalne orga-

nizacije su najčešće regionalne ekonomske organizacije, ali mogu biti i globalnog tipa,

kao što su IMF, IBRD, WTO i slično. Institucionalne ekonomske integracije, zavisno od ,,dubine i širine“ integrisanja, odnosno od veličine, broja i intenziteta prepreka koje se

uklanjaju (ili ostaju) u međusobnoj razmeni, odnosno prema tipu regionalne ekonom-

ske integracije mogu biti:


• Sporazum o preferencijalnoj trgovini;

• Zona slobodne trgovine;

• Carinska unija;

• Parcijalno zajedničko tržište;

• Zajedničko tržište;

• Monetarna unija;

• Potpuna ekonomska integracija (Beslać, 2017).

Evropska unija je najpoznatija i najjača ekonomska integracija danas poznata u svetu.

Tabela 1. Uporedni pregled nekih pokazatelja EU i Srbije

R br. Pokazatelj Jedinica mere EU Srbija

1. Površina km2 4.324.782 77.474

2. Stanovništvo broj stanovnika 515.949.445 7.209.764

3. Domaći bruto proizvod- GDP (PPP) milijarda $ 19.018.000 43,68

4. GDP (PPP) per capita $ 37.800 11.100

5. Broj zemalja članica 28-1

Izvor: www.world.cia juli 2016. god.

Evropska unija je tako koncipirana da je jedna od njenih osnovnih karakteristika

sloboda kretanja kapitala, radne snage, tehnologija, stanovnika i slično. Ta sloboda, na

tržištu EU važi samo za članice EU, ali ne i za zemlje i stanovnike izvan EU. Dakle, biti

član EU i sa tog aspekta donosi znatne prednosti u odnosu na zemlje koje to nisu.

Uporedni pokazateljii Srbije i EU pokazuju da Srbija ima nemerljivo niže pokazatelje

u odnosu na pokazatelje EU i da je to jedan od bitnih razloga zašto je dobro biti član EU. Dakle, tržištu Srbije od cca 7.000.000 potrošača u slučaju punopravnog članstva

u EU biće na raspolaganju 515 miliona potrošača i 37.000$ GDP per capita. Ali, uvek

treba imati u vidu činjenicu da bi se koristili potencijali EU, nivo ekonomskog razvoja Srbije mora biti na približnom ekonomskom nivou kao što je i EU jer će se u suprotnom dogoditi to da će EU samo proširiti svoje tržište, a ravnopravne interakcije između ta

dva tržišta neće biti.

Takođe, jedan od bitnih formalnih razloga za nastanak i formiranje EU jeste očuva-nje trajnog mira. Ako znamo da je Srbija u devetnaestom i dvadesetom veku više godina

ratovala nego što je živela u miru, onda članstvo u EU bez sumnje ima veoma veliki

značaj sa stanovišta omogućavanja i postizanja trajnog mira.

Očuvanje mira realizuje se kroz zajedničku politiku ili saradnju u oblasti bezbedno-

sti i spoljne politike, što s jedne strane, donosi prednosti, jer se u ove dve oblasti članice EU oslanjaju na tzv. kolektivnu bezbednost i spoljnu politiku cele unije, ali istovremeno

negativno se odražava na suverenitet svake države pojedinačno. Zbog toga, posledič-

no dolazi do njegovog smanjenja. Isto tako, saradnja u oblasti pravosuđa i unutrašnjih

poslova takođe, kao i saradnja u oblasti bezbednosti i spoljne politike, ima i predosti


i nedostatke. Prednosti se nalaze u činjenici da je olakšana borba protiv devijantnih

pojava kao što su trgovina drogom, ljudima, i drugim kriminalnim delatnostima, ali

istovremeno dolazi do slobodnog protoka ljudi i odsustva kontrole na unutrašnjim gra-

nicama Unije što doprinosi povećanju svih devijantnih pojava.

Zbog toga prilikom kandidature za članstvo u EU svaka zemlja mora da ,,izmeri”

da li su prednosti koje donosi članstvo značajnije i da li one imaju opravdanje u odnosu

na, pre svega smanjenje suvereniteta, kao i druge negativne posledice koje se mogu u

najkraćem definisati kao vid savremene kolonijalizacije (Beslać i dr, 2013)21.

Državna politika Srbije je već više od decenije (Srbija je krajem 2009. godine pod-

nela zahtev za članstvo u EU), bez obzira što su se menjale političke stranke na vlasti,

bezuslovno opredeljenje za članstvo u EU. Argumenti za bezuslovno članstvo u EU su

činjenice da se Srbija nalazi u Evropi, da je EU najznačajniji ekonomski partner Srbije.

Nema nikakve sumnje da je Srbija u Evropi, da statistički podaci potkrepljuju da je

EU najznačajniji ekonomski partner Srbije. Ali, kada se razmatraju ekonomski odnosi

Srbije sa EU treba imati u vidu da se ovde radi o bilateralnim ekonomnskim odnosima

između Srbije i pojedinačnih zemalja EU, a ne EU kao celine. Naime, podaci o ekonom-

skoj razmeni sa EU predstavljaju podatke o ekonomskoj razmeni sa svakom zemljom

pojedinačno i onda se sabiraju i tako se dobiju podaci o ekonomskoj razmeni sa EU. Na

ovaj način jedino je i moguće utvrditi ekonomske odnose sa EU, jer EU kao celina ne

obavlja nikakve ekonomske odnose ni sa jednom zemljom sveta pa ni sa Srbijom.

Srbija se nalazi u procesu pregovaranja za punopravno članstvo u EU. Proces prego-

varanja podrazumeva ,,pregovaranje” po 35 poglavlja. Do sada je ukupno otvoreno 12

poglavlja od čega su dva privremeno zatvorena.

Tabela 4. Pregled stanja pregovaračkih poglavlja sa EU

Pravna tekovina EU Procena EU na početkuPosmatranje

započetoPosmatranje

završenoPoglavlje otvoreno

Pog. zat.

1. Sloboda kretanja roba Potrebno više napora 17.06.2014. 12.09.2014. – –

2. Sloboda kretanja

radnikaPotrebno više napora 23.01.2014. 25.03.2014. – –

3. Pravo poslovnog nastanjivanja i sloboda

pružanja usluga

Potrebno više napora 30.01.2014. 13.03.2014. – –

4. Sloboda kretanja kapitala


5. Javne nabavke Potrebno više napora 21.03.2014. 13.05.2014. 13.12.2016. –

6. Pravo trgovačkih društava

Ne očekuju se velike teškoće

11.12.2014. 05.02.2015. 11.12.2017. –

7. Pravo intelektualne

svojinePotrebno više napora 24.09.2014. 13.11.2014. 20.06.2017. –

8. Tržišna konkurencija Potrebno više napora 31.03.2014. 05.11.2014. – –

21 Beslać, M., Beslać, J., Zipovski, LJ., (2013). International trade and free exchange as a way of modern

exploitation, the second international conference: Employment, Education and Entrepreneurship, Belgrade.





Pog. zat.

9. Finansijske usluge Potrebno više napora 21.01.2015. 17.03.2015. – –

10. Informaciono društvo i mediji


11. Poljoprivreda i ruralni razvoj

Potreban značajan napor

18.03.2014. 16.09.2014. – –

12. Bezbednost hrane, veterinarska i fitosanitarna politika


13. RibarstvoNe očekuju se velike teškoće

30.09.2014. 14.11.2014. – –

14. Saobraćajna politika Potrebno više napora 16.12.2014. 27.02.2015. – –

15. Energetika Potrebno više napora 29.04.2014. 12.06.2014. – –

16. PoreziNe očekuju se velike teškoće

14.10.2014. 06.03.2015. – –

17. Ekonomska i monetarna politika


02.12.2014. 12.03.2015. – –

18. StatistikaNe očekuju se velike teškoće

20.05.2014. 26.11.2014. – –

19. Socijalna politika i zapošljavanje


20. Preduzetništvo i industrijska politika


03.04.2014. 02.07.2014. 27.02.2017. –

21. Transevropske mreže Potrebno više napora 29.04.2014. 27.02.2015. – –

22. Regionalna politika i politika koordinacija strukturalnih instrumenata


23. Pravosuđe i osnovna prava

Potreban značajan napor

25.09.2013. 10.12.2013. 18.07.2016. –

24. Pravda, sloboda i

bezbednost

Potreban značajan

napor02.10.2013. 13.12.2013. 18.07.2016. –

25. Nauka i istraživanjeNe očekuju se velike

teškoće06.10.2014. 01.12.2014. 13.12.2016. 13.12.2016.

26. Obrazovanje i kulturaNe očekuju se velike teškoće

20.02.2014. 04.04.2014. 27.02.2017. 27.02.2017.

27. Životna sredinaPotpuna neusklađenost sa zakonodavstvom EU

15.09.2014. 21.11.2014. – –

28. Zaštita potrošača i zdravlja


29. Carinska unijaNe očekuju se velike teškoće

26.03.2014. 04.06.2014. 20.06.2017. –

30. Spoljni odnosiNe očekuju se velike teškoće

02.07.2014. 09.10.2014. 11.12.2017. –

31. Spoljna bezbednosna i odbrambena politika


15.07.2014. 10.10.2014. – –





Pog. zat.

32. Finansijski nadzorPotreban značajan napor

17.10.2013. 26.11.2013. 14.12.2015. –

33. Finansijski i budžetski propisi


27.01.2015. 24.03.2015. - –

34. Institucije Nema ništa da se usvoji – – – –

35. Ostala pitanja: odnosi sa Kosovom

Potrebno više napora 22.01.2014. 25.03.2015. 14.12.2015. –

Izvor: Pristupanje Srbije EU (https://sr.wikipedia.org/wiki)

Proces pregovaranja o ulasku u članstvo EU, u kome se trenutno nalazi Srbija, pred-

stavlja i specifično sredstvo priprema, privikavanja i „evropeizacije“ zemlje i njene ad-

ministracije za uključivanje u složeni i institucionalno, administrativno i politički raz-

granati sistem odlučivanja u EU (Miljuš, 2015). Međutim, taj proces je veoma složen jer

EU predstavlja veoma rigidnu organizaciju u kojoj je gotovo sve regulisano tako da je

pravni poredak u EU regulisan na preko 800.000 stranica raznih propisa. Članstvo u

Uniji predstavlja specifično umrežavanje koje u načelu omogućuje i zemljama manjih

kapaciteta da efikasnije promovišu svoje interese i da ostvare mnogo širi uticaj nego

kada bi delovale samostalno. Pripadanje tom vrlo specifičnom klubu pruža dodatnu

mogućnost za ostvarenje uticaja, ne samo u pogledu pitanja koja se regulišu unutar

Unije, nego i povodom širih međunarodnih tema.

Na putu ka EU Srbija ima niz prepreka. Navodimo samo neke: Srbija, NATO, Rusija,

Kosovo i Metohija.

Srbija veoma lako može biti sama sebi prepreka na putu ka EU. Naime, koliko će Sr-

bija biti spremna da u narednom periodu ispunjava domaće zadatke koje dobije od EU

zavisi od mnogo faktora, a pre svega od dinamike i stepena privrednog razvoja. Samo privredni rast i razvoj može obezbediti sredstva za reforme koje se od Srbije očekuju i

zahtevaju na putu ka EU. Ukoliko Srbija ne bude imala sopstvena sredstva, bez daljeg za-

duživanja, za sprovođenja reformi prilikom prilagođavanja realnog sektora, javnog sek-tora, finansijskog sektora, vladavine prava, demokratskog kapaciteta itd., Srbija će sama sebi biti prepreka na putu ka EU. Istovremeno, ukoliko bi se prilagođavanje ukupnog

ekonomskog i političkog sistema obavljalo na teret sredstava javnog duga, onda Srbija u

tom procesu niti bi uspela, niti bi mogla stići u bilo koji budući krug zemalja članica EU. Ako se analizira utvrđeno stanje po poglavljima, onda se veoma jasno može videti da je

poglavlje 27 potpuno neusaglašeno sa propisima EU. Neke procene kazu da je za ekologi-

ju potrebno cca 15 milijardi evra. Iz rasta GDP-a ta sredstva se ne mogu obezbediti, a to

znači novo zaduživanje koje se opet neće moći vratiti i tako u krug.

Ikao članstvo u NATO paktu nije direktno povezano sa članstvom u EU, indirektno sasvim sigurno jeste. Naime, najveći broj zemalja EU je i član NATO pakta. NATO pakt

neskriveno želi da se što više približi Rusiji. Teritorija Srbije je jedna od teritorija na kojoj bi

instaliranje NATO snaga značilo i približavanje Rusiji. Zbog toga je nemoguće zamisliti da

članice EU koje su i članice NATO pakta neće insistirati na članstvu Srbije u NATO paktu,


pod izgovorom kolektivne bezbednosti. Iako je koletivna bezbednost veoma značajna, što

je pozitvna posledica članstva u NATO paktu, članstvo Srbije u NATO paktu moglo bi da

ima kako ekonomske tako i političke negativne posledice. Naime, nemoguće je apstrahovati

činjenicu da su NATO snage, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, pombardovale SR Ju-

goslaviju (Srbiju) neprekidno 78 dana i da je tom prilikom napravljena šteta od stotinu mili-

jardi dolara. Pored tog, političko-ekonomski element je veoma značajan. Naime, članstvo u

NATO paktu podrazumevalo bi i uvođenje i naoružanja i vojne opreme i drugih standarda

prema NATO standardima za što Srbija nema sredstava. Ta sredstva bi sasvim sigurno mo-

rala biti obezbeđena iz zaduživanja, a što je dalje pogoršavanje ekonomske situacije u Srbiji.

Zbog toga NATO pakt može biti ogromna prepreka Srbije na putu ka EU.

Poznato je da Srbija i Ruska Federacija, odnosno Rusija imaju višedecenijske prijatelj-

ske, političke i ekonomske odnose. U ovom trenutku sa ekonomskog stanovišta Srbija

sa Rusijom ima potpisan preferencijalni sporazum u trgovini koji Srbiji omogućava da

95% svojih proizvoda izvozi u Rusiju, odnosno u carinsku uniju Rusija, Belorusija, Ka-

zahstan, Jermenija i Kirgistan bez carine. Takav sporazum nema ni jedna druga država.

Prisajedinjenje Krima Rusiji imalo je za posledicu uvođenje sankcija od strane EU Rusiji.

Članstvo u EU podrazumeva i usaglašavanje spoljne i bezbednosne politike što znači da će

Srbija u jednom trenutku, imati obavezu da usaglasi svoju spoljnu i bezbednosnu politiku sa

EU, a što će imati za posledicu i uvođenje sankcija Rusiji. Ako bi se dogodio takav scenario,

sasvim realno je očekivano da Rusija raskine ugovor o preferencijalnoj trgovini što bi Srbiji

nanelo nenadoknadivu ekonomsku štetu. Isto tako, samim članstvom u EU ovaj sporazum

prestaje da važi tako da bi od tog trenutka svi proizvodi iz Srbije za rusko tržište izgubili pre-

ferencijalni status, a time postali skuplji za najmanje vrednost carina i time nekonkurentniji.

Drugi ekonomski aspekt usaglašavanja spoljne i bezbednosne politike Srbije sa politikom

EU i uvođenja sankcija Rusiji imao bi verovatno za posledicu ograničenje ili potpuno uki-

danje isporuke energenata iz Rusije Srbiji ili pak pod nepovoljnijim uslovima, što bi takođe

imalo nesagledive negativne posledice po privredu i stanoviništvo Srbije. Dakle, Rusija kao prijatelj i ekonomski veoma značajan partner Srbije, na koju zemlje EU gledaju kao na nepri-jatelja, biće sasvim sigurno velika prepreka na putu Srbije ka EU.

Kao što je već rečeno, 23 zemlje trenutne članice EU su priznale jedonostrano proglaše-nu nezavisnost Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija. Zalaganje EU za potpisivanjem

obavezujućeg sporazuma i pretvaranjem administrativnih granica u ,,državne” granice, uklanjanje institucija Srbije sa teritorije Kosova i Metohije, kao i za uspostavljanje dobro-

susedskih odnosa nameće razmišljanje da li će se u trenutku donošenja odluke o prijemu u punopravno članstvo u EU postaviti i zahtev za formalnim priznavanjem samoproglašene države ,,Kosovo”. Ako bi se to dogodilo, taj zahtev Srbija ne bi mogla, niti bi smela da ispuni i to bi bio kraj puta ka EU. Međutim, ako bi se to dogodilo na kraju puta, to ne bi moglo da napravi preveliku štetu jer bi tada Srbija postala dovoljno ekonomski jaka da može sa zemljama EU da uspostavlja veoma kvalitetne bilateralne ekonomske i svake druge odnose.

Ne treba zaboraviti ni troškove koji su neophodni za pripremu zemlje za članstvo u

EU. Iako se Srbija nalazi na putu ka EU, gotovo dve decenije nije urađena nikakva ana-

liza troškova i učinaka vezanih za članstvo ili izostanak iz člansta u EU.


3.2. Zaključak

Država je nastala u određenom istorijskom trenutku čiji su osnovni elementi pro-

stor-teritorija, stanovništvo i vlast. Od samog nastanka pa sve do danas države su se

menjale i prilagođavale dostignutom stepenu razvoja. Te promene su se ogledale pre

svega u integracijama i međusobnom povezivanju što je za posledicu imalo i smanje-

nje sopstvenog suvereniteta. Što je integracija dublja, što su brojnije i jače veze među

državama, to je i smanjenje suvereniteta veće. Savremene države potresale su brojne

finansijske i ekonomske krize. Najpoznatija ekonimska kriza posle drugog svetskog rata

dogodila se 2007. godine. Ona se iz finansijske sfere kao hipotekarna kriza na tržištu ne-

kretnina SAD prelila na realni sektor i tako postala ekonomska kriza svetskih razmera.

Lek za ovu ekonomsku krizu je bio finansiranje privatnog sektora od strane države. I

FED u SAD i ECB u Evropi u finansijski sektor su plasirale ogromne količine jeftinog

novca radi ublažavanja i prevazilaženja krize, što je pokazalo da tržište nije samoregu-

lišuće i da u svakoj tržišnoj privredi država ima svoje mesto.

Evropska unija jeste moćna ekonomska organizacija i njenom punopravnom član-

stvu treba stremiti. Put ka EU treba da bude sredstvo da Srbija postane institucional-

no, pravno i tržišno uređena zemlja. Punopravno članstvo u EU treba da omogući

najpre slobodu kretanja svih faktora proizvodnje, zaštitu prava i građanskih sloboda.

Dosadašnja iskustva sa ispunjavanjem svih uslova i zadataka na putu ka EU pokazuju

da taj put nikako ne sme biti put bez alternative. Naime, put u EU ne sme biti poplo-

čan samo odlukama Brisela i bespogovornog prihvatanja svih uslova. Imajući u vidu

da na putu ka EU Srbiju očekuju brojne prepreke, a jedna je potpisivanje tzv. Obave-

zujućeg sporazuma sa Prištinom, sa nepozanatim sadržajem, proizilazi da je članstvo

u EU veoma problematično. Uporedo sa kretanjem prema punopravnom članstvu

u EU Srbija mora razvijati i negovati ekonomske i političke odnose i sa drugim po-jedinačnim državama, drugim ekonomskim, finansijskim i političkim organizacija-ma. Istovremeno kretanje ka EU i negovanje i proširivanje bilateralnih ekonomskih

i političkih odnosa sa drugim zemljama neophodno je i zbog toga što i EU predstoji

reforma i promena organizacije.

Literatura

1. Beslać, Milan, (2017). Međunarodna ekonomija, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, Beograd.

2. Beslać, Milan, Beslać, Jovica (2016). Specifics of obstacles of Serbia on its path

towards EU, in The Monograph: Serbian road to the EU, Finance, insurance and monetary policy, publishers: Bar Code Graphices, Chicago. Il, 6061, United

States of America, Faculty of Buisness Economies and Entrepreneurship (BEE)

Belgrade.


3. Beslać, M., Beslać, J., Zipovski, LJ., (2013). International trade and free exchange as

a way of modern exploitation, the second international conference: Employment,

Education and Entrepreneurship, Belgrade.

4. Beslać, Milan, Belokapić, Petar (2009). Ekonomska kriza u Srbiji versus kriza

upravljanja, Ekonomski vidici broj 4, Društvo ekonomista Beograd.

5. Komazec, S., (2014). Finansijska kriza, potresi i suprotnosti u EU, Zbornik radova

- Globalna monetarna kriza i novi geopolitički i finansijski odnosi u svetu, Institut

za međunarodnu politiku i privredu Beograd.6. Miljuš, B. (2015). Iskušenja Srbije na putu ka EU, Zbornik radova - Srbija, Region

i Evropska unija Beograd, Institut za međunarodnu politiku i privredu Beogard.7. Đukanović, D., Gajić, D., (2010). Evropska unija i proširenje na Zapadni Balkan,

Zbornik radova-Srbija i regionalna saradnja, Institut za Međunarodnu politiku i

privredu, Beograd.

8. Otte, Maks, (2009). Slom dolazi-nova svetska ekonomska kriza i šta vi sad možete

da učinite, Beograd, Bord tim, Banja Luka, Novi Sad.

9. Petrović, D. (2014). Svetska ekonomska kriza i međunarodni poredak, Zbornik

radova -Globalna monetarna kriza i novi geopolitički i finansijski odnosi u svetu,

Institut za međunarodnu politiku i privredu Beograd.

10. Radovanović, D. (2015). Srbija na putu ka Evropskoj uniji-globalni uticaj, Region

i Evropska unija Beograd, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd.11. Reinert, S.E., (2006). Globalna ekonomija, kako su bogati postali bogati i zašto

siromašni postaju siromašniji, Čigoja,Beograd.

12. Vujović, D. (2008). Globalna finansijska kriza: poruke i pouke za kasne tranzicione

privrede, Fakultet za ekoniomiju, finansije i administraciju, Beograd.

43

Dr Slavoljub Mišić

4. MEĐUNACIONALNI KONFLIKTI BAZIRANI NA PSIHOLOŠKIM I DRUGIM STEREOTIPIMA

ApstraktU svim društvima ljudi pribegavaju stvaranju novih opštih predstava o sebi i drugi-

ma, o nama i njima, o mi i oni, o prijateljima i neprijateljima. U te predstave o drugima

pored zrnaca istine ima najviše predrasuda, preterivanja, netrpeljivosti i mržnje proi-

steklih iz nesretnih sukoba sa tim drugima i sl. Po pravilu, dve su vrste stereotipa: oni o

sebi koji su uglavnom veoma pozitivni, i o drugima (sa kojima smo bili u sukobu) – koji

su najčešće preterano negativni. Stereotipi vrše svoj uticaj u oblikovanju kolektivnih

predstava i često usmeravaju društvene akcije.

Ključne reči: stereotipi, prijatelj, neprijatelj, veličanje, ponižavanje, instrumentaliza-

cija, šovinizam, sukob

4.1. Uvod

Kada je reč o stereotipima, pod njima se podrazumevaju, u osnovnom smislu, kopije

sa štamparske ploče. Međutim, najčešće se tim pojmom označavaju predstave užih i širih društvenih zajednica o njima samima ili predstave o drugima. Takve predstave uzete u strogo najužem smislu, neutemeljene su, jer su izgrađene na vrednosnim su-

dovima koji ne podležu naučnom proveravanju. One su često rezultat priželjkivanih

osobina ili ukorenjenih karakteristika nama neprijateljskih grupa, koje prikazujemo.

Najčešće, stereotipne predstave funkcionišu na principu „dobrih“ i „loših“ momaka, pri čemu smo mi uvek ona prva grupa.

Stereotip je pojam koji se pojavljuje u naučnom i svakodnevnom jeziku, a skovan je

od strane američkog autora Lipmana (Lippman) 1922. godine u njegovoj studiji Public Opinion (Lippman, 1922), gde ga on definiše kao „slike u glavi“ koje bivaju formirane

na osnovu kulturnih uticaja i svakodnevnih iskustava iz okruženja u kojem živimo.

Sama definicija pojma se nije značajno promenila od tada, te se i danas socijalni ste-

reotipi najčešće definišu kao uverenja koja dele pripadnici jedne grupe o zajedničkim

karakteristikama pripadnika svoje ili bilo koje druge grupe ljudi. Kao što vidimo, u


ovakvom definisanju naglašava se kognitivna priroda stereotipa. Međutim, čini se da u

slučaju etničkih (a i drugih) autostereotipa i heterostereotipa ne možemo izbeći evalu-

ativnu prirodu stereotipa, pa bismo prethodnoj definiciji mogli dodati da su u pitanju

evaluativno opterećena uverenja.

4.2. Karakteristike stereotipa

Jedna od karakteristika stereotipa je da oni podrazumevaju depersonalizovano vi-

đenje drugih (Wright & Taylor, 2003), tj. da se pripadnici određene grupe ne posmatra-

ju kao individue, već kao pripadnici grupe. Kad kažemo da su Englezi „uštogljeni“, a

Italijani „brbljivi“, time ne mislimo na konkretnog Džona ili Fabricija, već na Engleza

Džona i Italijana Fabricija. Dalje, može se reći da su stereotipi zajednički za pripad-

nike grupe, a prenose se putem socijalizacije u društvu (odnosno grupi)‚ npr. preko

roditelja, putem medija, usmene komunikacije ili društvenih institucija. Takođe, neki

stereotipi kao i neki tipovi međugrupnih stavova, bivaju toliko inkorporirani u kulturu

da bivaju ugrađeni u jezik društva (LeCoteur & Augoustinos, 2001). Najzad, kao bitna

karakteristika stereotipa navodi se da bivaju generisani direktno iz međugrupnih od-

nosa (Allport, 1954; Sherif, 1966, Tajfel & Turner, 1986), što znači da se pripadnici prija-

teljskih, odnosno kooperativnih grupa, posmatraju kao nosioci pozitivnih osobina, dok

se članovi suprotstavljenih grupa vide kroz prizmu izrazito negativnih karakteristika

(Turjačanin, 2004).

Postoji nekoliko shvatanja o funkcijama stereotipa. Po jednom shvatanju, naša zna-

nja o socijalnom okruženju pokazuju tendenciju da budu kategorijalno organizovana,

da budu svedena na nekoliko osnovnih dimenzija i razvrstana u njihove modalitete.

Ta tendencija se temelji na saznanju da svaka osoba pripada većem ili manjem broju

društvenih grupa, kao i na pretpostavci da svaka osoba poseduje jednu ili više osobi-na koje presudno utiču na njeno socijalno ponašanje. Nekada do podataka za to naše razvrstavanje dolazimo sami, posmatranjem izgleda i ponašanja osobe, nekada su nam

potrebni podaci do kojih dolazimo od trećih osoba ili samo od osobe koju opažamo,

nekad imamo više podataka, nekad manje, pa smo prisiljeni da stvaramo pojednostav-ljene (stereotipne) slike o tim osobama. Ovu funkciju stereotipa naglašava i autor koji je skovao sam termin – Lipman. Po drugom shvatanju, koje zastupaju psihoanalitički

orijentisani autori (Dollard et. al., 1939), funkcija stereotipa je da nam pruži opravdanje

zbog našeg neprijateljskog odnosa prema pojedinim grupama. Drugim rečima, da po-služe kao racionalizacija predrasuda, kao način da ispoljimo nagomilanu agresivnost i

da se, na taj način, oslobodimo potisnutih agresija. Treće shvatanje nalazimo u teoriji

socijalnog identiteta (Tajfel & Turner, 1986). Po ovoj teoriji, socijalna kategorizacija i

stereotipisanje je u funkciji samopoštovanja i održanja pozitivne slike o sebi. Koliko

grupa doprinosi pozitivnom socijalnom identitetu pojedinca zavisi u velikoj meri od poređenja sopstvene i drugih grupa u odnosu na određene atribute. Grupa doprinosi

samopoštovanju svojih članova samo ako uspeva da ojača i održi pozitivno vrednovanu


različitost u odnosu na druge grupe. Kroz proces poređenja svoje i drugih grupa, nega-

tivna stereotipizacija tuđe grupe doprinosi povećanom vrednovanju sopstvene grupe, a

time i pojedinca samog.

Kao bitne karakteristike stereotipa mogu se navesti određenost (prema broju pripi-

sanih atributa) i uniformnost (prema postotku ispitanika koji je označavao iste osobi-

ne). Jedan od ciljeva istraživanja je bio i da autori provere hipotezu o vezi predrasuda

i stereotipa, zbog čega je i zahtevano od ispitanika da ocene poželjnost osobina, i da

rangiraju preferencije nacija. Podaci su, po rečima autora, potvrdili da su etničke stere-

otipije izraz negativnih etničkih predrasuda, a to potvrđuju i podaci da su najodređenije

i najuniformnije etničke stereotipije, koje su ujedno i negativne, prema onim narodima

sa kojima je vlastita grupa trenutno u konfliktu, ili je to bila u toku svoje istorije.

Niko, naravno, ne može dovesti u pitanje potrebu za održavanjem nacionalnih, et-

ničkih i kuturnih, vrednosti i modela ponašanja – to je ono što nas čini posebnima.

Takođe, neke od bazičnih potreba čoveka, potrebe za identitetom i pripadanjem, zado-

voljavaju se upravo iz etničkih i kulturnih pripadnosti. Pitanje ostaje, međutim, gde je

granica do koje može da se razvija grupni identitet a da to ne šteti međugrupnim odno-

sima, da ne dovodi do težih oblika diskriminacije i sukoba? Šta bi se moglo učiniti da se

u Bosni i Hercegovini smanji nivo predrasudnih stavova i diskriminatornog ponašanja

između pripadnika različitih etničkih grupa? Problem negativnih etničkih stavova u

Bosni i Hercegovini je u tome da oni nisu skorijeg datuma, već da istorija sukoba i

pomirenja (nešto ređe, nažalost) datira još iz vremena prvih religijskih podela na tom

prostoru, tako da je osnovni zaključak da brzih rešenja jednostavno ne može biti. Ono

što bi verovatno trebalo učiniti, jeste da se na neki način radi na nekonfliktnom modelu

edukacije mladih, koji ne bi forsirao pristrasan, paranoidan ili agresivan pristup me-

đunacionalnim odnosima. Ovo se ne odnosi samo na obrazovni sistem, već na društvo

u celini: medije, politiku, ekonomiju itd. Iskustvo tolerantne komunikacije mladih sa

pripadnicima drugih etničkih grupa je nešto što će u velikoj meri odrediti njihov način komunikacije u budućnosti. Što se tiče akcija međunarodne zajednice prema Bosni i Hercegovini i regionu u celini, jedno je sigurno: što duže se etničke grupe budu dr-

žale izolovano, to će biti teži njihov povratak na stazu komunikacije. Čak i stvari koje

izgledaju kao da se tiču pojedinca, kao što su uskraćivanja viza (ili otežavanja dobijanja istih), dovode do smanjenja mogućnosti upoznavanja “drugih”, što u krajnjem slučaju vodi ka zatvaranju društva u celini. Ipak, za nas - pripadnike različitih etničkih grupa

- koji živimo zajedno u istom teritorijalnom i socijalnom prostoru, neminovno je da

se usmerimo na međusobnu komunikaciju i rad na ostvarivanju zajedničkih ciljeva,

ukoliko želimo miran suživot i razvoj društva jer, ipak, nemamo mnogo alternativa (Turjačanin, 2004).

Bitna karakteristika stereotipa jeste njegova “kognitivna funkcija tipizacije kao izra-

za nužnosti jezičkog i misaonog ekonomisanja” (Đerić 2009). Različite definicije stereo-tipa ističu ga kao model uopštavanja preovlađujućeg shvatanja, prečice u mišljenju i go-

voru, kao mehanizam vrednovanja i etiketiranja, “efikasno sredstvo kojim nekoga vre-

đamo ili hvalimo na rasnoj, etničkoj, polnoj, profesionalnoj, ideološkoj ili nekoj drugoj


osnovi”. Gordana Đerić ističe da se u “tajni redukcije” krije razlog zbog koga se stere-

otipi sporo i teško menjaju, te da im je poslednjih godina priznat veći značaj od pukog

reduktivnog sredstva u zbirnom predstavljanju: postao je jedan od osnovnih kognitiv-

nih postupaka u obrazovanju stavova i njihovom ustaljivanju, sredstvo uspostavljanja,

raspodele i osporavanja moći. Premda nisu svi stereotipi negativni, to je najčešći način

na koji shvatamo i upotrebljavamo etničke i rasne stereotipe. U tom smislu predrasude,

kao najčešći oblik negativne stereotipizacije, sadrže “stav prema nekom objektu koji ne

određuje iskustvo sa njim, te koji ne izvire iz iskustva sa predmetom predrasude i stoga

je teško promenljiv... Klasična shvatanja stereotipa naglašavaju njegov konzervativizam,

jer u istorijskoj perspektivi ima dogmatičan ton i služi kao poštapalica hijerarhijskih

odnosa” (Lazarević- Radak 2011). Budući da je “u imagološkom kontekstu stereotip ’za-

mena za original’”, delujući u skladu “sa načelom pojednostavljivanja, iskrivljavanja,

generalizacije i karikaturalizacije objekta, stereotip pokazuje manipulativne predispo-

zicije, ali i civilizacijsko devalviranje koje podstiče antagonistički stav prema etničkoj,

ideološkoj ili rodnoj drugosti”.

4.3. O mentalitetu Srba

Mentalitetom Srba bavili su se mnogi domaći autori kao što su: Dositej, Vuk, Njegoš,

Cvijić, B. Popović, J. Skerlić, R. Radulović i S. Jovanović. Kako ističe Jovanović, pod

mentalitetom jednog naroda razumemo one ideje koje jedan narod ima o sebi i svom

karakteru, svojoj istoriji i svojim zadacima u budućnosti. On nije pisao samo o kolektiv-

nom mentalitetu Srba, nego je u svojim razmatranjima tog pitanja pisao i o mentalitetu

pojedinih društvenih grupa kao što su seljaštvo, inteligencija, partijske ideologije i nji-

hove vođe, o mentalitetu Srbijanaca itd. Među naročite osobine Srba Cvijić ističe njihov dinarski mentalitet uz koji idu patrijarhalnost, moralnost, bujna mašta i impulsivnost,

nacionalni ponos i junaštvo. Bogdan Popović ističe živi temperament Srba, bistru pa-

met, brza oduševljenja, zanos i ljutnju i nemogućnost samosavlađivanja. Jovan Skerlić piše o dinarskim, hajdučkim osobinama srpskog naroda, ali i o negativnim osobina-ma kao što su preterani individualizam i nesposobnost za organizovano delovanje, a

i o „mrskoj zloći i zavisti“. Risto Radulović je posebno isticao preteranu ambicioznost

srpskih političara, a Slobodan Jovanović kao poseban nedostatak srpske elite ističe ne-izgrađenost kulturnog obrasca.

4.4. Mape stereotipa i njihov uticaj u eri globalizacije

„Mape stereotipa” zasnovane su upravo na takvim predstavama svojih autora koji simboličke slike crpu iz resursa odavno formiranih kolektivnih predrasuda, odražava-

jući emotivno snažnu, dogmatičnu i žilavu tipizaciju nekog naroda i/ili prostora. S dru-

ge strane, primetan je i napor da se odranije postojeća slika o nekim narodima promeni


i ponudi nova kvalifikacija, ne neminovno pozitivna, a koja bi odgovarala tekućim ge-

opolitičkim promenama. Dirljiv je ali i varljiv taj napor: nuđenje novog stereotipa ne

garantuje i njegovo rašireno prihvatanje, odnosno, ne mora da znači poništavanje već

postojećih stereotipa. Oba navedena slučaja jasno su vidljiva na primeru mapa koje tre-

tiraju Balkan i neke zemlje bivšeg Istočnog bloka koje su u poslednjih desetak godina

pristupile Evropskoj uniji.

Na Cvetkovljevoj stereotipskoj mapi Bugari i Rumuni su obeleženi kao “eurosiroma-

si s juga” i “imigranti”. Pojedini autori ističu da na samom Balkanu stereotip Balkana ne

služi za razlikovanje prema “drugima” već da je ovaj stereotip instrument unutrašenjeg

razlikovanja. Naime, po mišljenju Marka Živkovića, balkanska odrednica, odnosno “ne-

gativno vrednovanje, stereotip i stigma prosleđuje se onima koji su ’niže’ na dotičnom

gradijentu nipodaštavanja” i kao primere navodi načine na koje su Hrvati prosleđivali

stigmu Balkana Srbima, a Srednjeevropljani prosleđivali žig komunizma dalje na istok

Rusima (Živković 2001). Živković objašnjava specifičan položaj Srbije u dominantnim/

zapadnim geopolitičkim predstavama time što Srbija nije povezana sa Srednjom Evro-

pom poput Hrvata, nisu na “krajnjoj tački Istoka poput Rusa”, niti su “Balkan Balkana

poput Makedonaca” – “Srbima nije lako ni da prebace negativne stereotipove na dole

niti da eksploatišu egzotični potencijal ekstrema. Stigma koju nose kombinuje stigme

Juga sa stigmama Istoka, stigme slovenstva sa turskom ljagom, stigmu urođenog ko-

munizma sa stigmom balkanskog divljaštva i nasilnosti” (Antonijević, Grubišić, 2013).

Imajući na umu tvrdokorne osobine predrasuda, pogledajmo kakve su posebne ka-

raketiristike pridodate Srbiji. Najpre, stereotip je pripisan praktično dominantnoj na-

ciji – Srbima, bez razlike u odnosu na etničke manjine koje su tu nastanjene, što je

važan pokazatelj potpadanja pod stereotipizaciju većinskog stanovništva. Potom, ako

se izuzmu pozitivni stereotipi prijateljski nastrojenih pravoslavnih naroda (potrebno

je, dakako, da internet korisnici širom sveta znaju šta je pravoslavlje i koje su zemlje

u Evropi pravoslavne da bi razumeli razloge za pripisivanje pozitivnih stereotipa) po kojima su Srbi Grcima “drugari”, a Rusima “unuci”, ostale karakteristike na ovim ma-pama nisu pohvalne. Bilo da smo za Amerikance označeni, skupno sa ostalim zemljama

bivše Jugoslavije, kao “postojano zlo”, ili smo pojedinačno kao narod okarakterisani kao

“teroristi” (turska mapa), “ludi” (Poljska), “fanatici” (Vatikan), “ratni zločinci” (Švaj-carska) ili “konstantna kanonada iz topova” (Bugarska), ovi stereotipi jasno ukazuju na kontekst i vreme iz koga su izvedeni. U Cvetkovljevoj simboličkoj geografiji Srbija je

predstavljena kao zaleđena u vremenu, kao da nema nijednu drugu istoriju, nego samo

onu kada su se na ovim prostorima vodili ratovi.

Kao odgovor ili dopuna Cvetkovljevih mapa nastale su, potom, i mnoge druge slič-ne mape anonimnih autora, pa tako i srpska mapa sveta i Balkana. Srpska mapa sveta

identična je mapi “The American World” koja već dugo kruži internetom – u postojeću

američku mapu sveta upisani su samo drugačiji nazivi. Na mapi koja prikazuje “kako prosečan Srbin vidi Balkan”, jedino je Srbija “pozitivno” i ironično označena kao “nebe-

ski narod” dok su drugim nacijama podrugljivo pripisani negativni stereotipi: Sloven-

ci su “austrijski konjušari”, Rumunija je predstavljena kao zemlja najamnih radnika,


Albanci su nacrtani kao ljudožderi, Bugari kao “zabijači noža u leđa”, a Makedonci su

prikazani kao “Srbi so golema govorna mana” (slika 5). Nedugo pošto je srpska mapa

Balkana osvanula na internetu, pojavile su se Hrvatska i Slovenačka mapa na istu temu,

i sudeći po grafici i jeziku pisanja – od istog anonimnog (i verovatno srpskog) autora.

Što se Slovenaca tiče, njima su na mapi svi istočno od njih “divljaci” različitih kategori-

ja, dok je Hrvatima Srbija “Sodoma i Gomora” oličena u likovima četnika sa nožem u

zubima i prsate Cece Ražnatović (Antonijević, Grubišić, 2013).

Internet diskusije i reakcije koje su podstaknute objavljivanjem datih mapa kreću se

od odobravanja do negodovanja, u zavisnosti kojem narodu bivše SFRJ komentatori i

učesnici foruma pripadaju. Tako, neretko nacionalistička retorika devedesetih inspiriše

i jednu i drugu i treću stranu koja gleda i komentariše ove “od smeha do mržnje” mape,

a da pritom ni jedni, ni drugi, ni treći ne prihvataju šale na sopstveni račun. Simbolika

ovih mapa oslonjena je na jednolinijsko tumačenje etničkih sukoba i ratova u bivšoj

Jugoslaviji čije će, navodno, duhovito ruho pretočeno u mapu biti smešno svim pripad-

nicima naroda na koje se šaljive opaske (ne) odnose. Ljuboja ističe da je uživanje u et-

ničkoj šali na tuđ račun uslovljeno netrpeljivošću među grupama – “sa stanovišta grupe

koja kreira etnički humor, bolju prođu će imati one šale koje u rđavom svetlu prikazuju

predstavnike grupe s kojom su u sukobu” (Ljuboja 2001). Sudeći po reakcijama internet

korisnika, šaljivo i naizgled bezbrižno poigravanje sa takvim stereotipnim humoristič-

kim sadržajima ima potencijal da dodatno produbljuje postojeće etničke distance izme-

đu naroda u regionu.

Slika 1. Kako Srbi vide Balkan22

22 http://www.crni-humor.com/slike/kako-srbi-vide-balkan/


4.5. Dometi stereotipskih predstava plasiranih putem interneta

Po mišljenju Dragane Antonijević i Ane Grubišić sama priroda medijuma – in-

ternet, priču o “mapama stereotipa” kao fenomenu koji je u svojoj suštini “duhovi-

to-opak” i politički nekorektan, čini znatno složenijom nego što to na prvi pogled

izgleda. Razvoj, odnosno putanja ovih stereotipa od kolektivnih folklorizovanih pre-

drasuda o narodima i državama preko autorskog viđenja/dela (bilo da je ono obliko-

vano kao film, roman/putopis, reportaža ili duhovita mapa) do ponovnog “silaženja

u narod”, posebno dobija na težini ako se taj proces kreacije i re-kreacije odvija na in-

ternetu. Postavljanjem svojih “mapa stereotipa” na internet i njihovom komercijaliza-

cijom u vidu različitog primamljivog aksesoara, Cvetkov je tom proizvodu udahnuo

“večni život” i učinio ga globalno dostupnim svakome u svakom trenutku. Internet

nije ograničen vremenom i prostorom. Internetu može pristupiti svako uz relativno

malo truda. Iako karikatura i satira imaju dugu tradiciju u štampanim medijima,

kada bi se danas, u vreme “slavljenja” multikulturalizma, demokratije i političke ko-

rektnosti u nekom dnevnom listu pojavila “mapa stereotipa” gde se čitavi narodi i dr-

žave izvrgavaju ruglu, to bi nedvosmisleno bilo ocenjeno i kao politički i kao kulturno

neprihvatljivo. U tome je paradoks “demokratičnosti” interneta. Internet karakteriše

kako imagološka sloboda tako i sloboda govora na mreži, pa makar taj govor u suštini

bio neki vid “humorističkog” govora mržnje.

Međutim, po našem mišljenju dometi ovakvih stereotipskih mapa koje kruže inter-

netom nisu preterano selektivni. Njih ne treba potceniti, ali im ne treba pridavati pre-

veliki značaj. Svoje uverenje temeljimo na ograničenom broju raznih korisničkih inter-

net usluga, a pre svega na psihološkoj neutemeljenosti kod šarolike korisničke publike.

Mnogo su opasnije one stereotipne predstave o drugima koje uđu u obrazovne sisteme,

medije i narodno pamćenje jer se one kasnije vrlo teško menjaju.

4.6. Zaključak

Gnoti seatum – stara mudrost nas opominje da treba najpre upoznati sebe, pa tek

eventualno suditi o drugima. Ali, izgleda da u ljudskoj prirodi postoji mnogo veća sklo-

nost da kvalifikujemo druge, a za nas se „zna“ da smo u svemu najbolji.Psihološki stereotipi o nama i drugima imaju uglavnom mobilizacijsku i identi-

tetsku ulogu. Oni učvršćuju kolektivnu svest u sopstvene vrednosti i žigošu ono zlo

i negativno kod drugih suprotstavljenih etničkih i drugih grupa. To što su te pred-

stave uglavnom nastale kao rezultat želja, maštanja i očigledno loših namera kad

sudimo o drugima, ne umanjuje njihov naboj i potencijal za izvršavanje društvene akcije. Stereotipi pripadaju fenomenima dugog trajanja i ne treba ih potceniti prili-

kom proučavanja socijalnih odnosa različitih društvenih grupa, a naročito različitih

etničkih zajednica.


Ako postoji dobra namera kod društvenih elita, njihovo negativno dejstvo se može

amortizovati kroz edukaciju, informisanje, zajedničke društvene akcije kao što su one

u ekonomiji, sportu, kulturi, ličnim komunikacijama itd.

Literatura

1. Turjačanin, V: Etnički stereotipi mladih bošnjačke i srpske nacionalnosti u Bosni

i Hercegovini, (2004), Psihologija, 2004, Vol. 37 (3).

2. Antonijević, D., Grubišić Banić, A: “Mape stereotipa” kao duhovito-opaki

proizvod: folklorizacija i komercijalizacija etničkih predrasuda u internet

prostoru, Antropologija 13, sv. 1 (2013).

3. Antonijević, Dragana, 2006. “Antropološki pristup modernim oblicima folklorne

komunikacije – grafiti i formulativne SMS i imejl poruke”. U Svakodnevna kultura

u postsocijalističkom periodu, Zorica Divac (ur.), 279- 294. Beograd: Etnografski

institut SANU.

4. Čorkalo, D. (1998). Nacionalni identitet i međunacionalna tolerancija, Dubrovnik,

IUC.

5. Đurić, Đ. (1980). Psihološka struktura etničkih stavova mladih, Novi Sad, OC

«Vukan Jovanović».

6. Lazarevski, J. (1975). Povezanost oblika nacionalne vezanosti sa socijalnom

distancom, 5. Kongres psihologa Jugoslavije.

7. Popadić, D. i Biro, M. (2002). Autostereotipi i heterostereotipi Srba u Srbiji,

Beograd, Nova srpska politička misao (Posebno izdanje) – Etnički stereotipi, 33-

56.

8. Šiber, I. (1984). Socijalno-psihologijski pristupi izučavanju međunacionalnih

odnosa, Zagreb, Fakultet političkih nauka.9. Lazarević-Radak, Sanja, 2011. Na granicama Orijenta, Predstave o Srbiji u

engleskim i američkim putopisima između dva rata, Pančevo: Mali Nemo.

10. Ljuboja, Gordana, 2001. Etnički humor XX veka u humorističkoj štampi Srbije,

Beograd: Etnografski muzej. 11. Živković, Marko. 2001. Nešto između: simbolička geografija Srbije, Filozofija i

društvo 18:73-110.

12. Mišić, S: Nacionalni karakter Srba u svetlu evropskih integracija (2002),

Ekonomika, 1-3, Niš.13. Rajs, A: Čujte Srbi, (2014), Blic biblioteka, Beograd.

51

Dr Rade Stanković

5. NEKI ELEMENTI ETNIČKIH ODNOSA U SRBIJI

ApstraktU radu su analizirani etnički procesi i nacionalne manjine u Srbiji po popisu 2011.

godine i prezentovan broj i prostorni razmeštaj stanovništva. Predstavljen je interkul-

turni pristup, model za upravljanje kulturnom raznolikošću koji je okrenut budućno-

sti, objašnjen u „Beloj knjizi“. To je koncepcija koja se zasniva na poštovanju ljudskog

dostojanstva svakog pojedinca i počiva na čovečnosti i životu svih stanovnika. Dat je

pregled dokumenata normativno-pravne zaštite identiteta nacionalnih manjina u Srbiji

kao i analiza i ocena trenutnog stanja ostvarivanja prava nacionalnih manjina u Srbiji.

Ključne reči: Etnički odnosi u Srbiji, popis stanovništva 2011, interkulturni pristup,

normativno-pravne zaštite identiteta nacionalnih manjina, ostvarivanja prava nacio-

nalnih manjina u Srbiji

5.1. Etnička grupa

Etnička grupa ili etnija/narod23 društveno je definisana kategorija ljudi koji se međusobno identifikuju na osnovu zajedničkih predaka, te nacionalnih, društvenih

ili kulturoloških sličnosti24.

Za razliku od većine drugih statusa socijalnih grupa (bogatstvo, starost, zanimanje i sl.), etnicitet je neretko i stečeni status; naime, inače se zasniva na društvu u kojem neko

živi (pogotovo u intelektualno naprednim državama), ali takođe može da se “usvoji”

prelaskom u drugo društvo — bilo dobrovoljnim ili (in)direktno prisilnim, bilo fizič-

kim ili mentalnim.

23 grč.ἔθνος [ethnos] — „narod”24 https://sr.wikipedia.org/sr-el/Етничка_група


Članstvo u etničkoj grupi ima tendenciju da se definiše zajedničkom kulturnom

baštinom, precima, mitovima o poreklu (kosmogonijski / etimološki mitovi), istorijom,

domovinom, jezikom i/ili dijalektom, ili čak ideologijom, a manifestuje se kroz sim-

boličke sisteme kao što su religija, mitologija i rituali, kuhinja, stil oblačenja, fizički

izgled, umetnost uopšteno govoreći itd.

Naziv za pripadnost etničkoj grupi / etniji, tj. samo postojanje etničke grupe

je etnicitet/etničnost/narodnost, dok se pripadnik etničke grupe zove etnik (pripadnici

jedne etničke grupe / etnije zovu se etnici i svi oni čine jedan narod tj. etničku grupu).

Etničke grupe proizašle iz iste istorijske populacije-osnivača često nastavljaju da govo-

re srodnim jezicima i dele slične genetske osobine, putem jezičke promene, akulturacije,

raznih adopcija/usvajanja (npr. običaja) i religijskih konverzija / prevođenja. Moguće je

da neki pojedinci ili grupe napuste jednu etničku grupu i pridruže se drugoj (osim onih

etničkih grupa kojima je naglasak na rasnoj (genetskoj) „čistoći” ključni kriterijum za

članstvo, a takve su većinske).

Zavisno od toga koji izvor grupnog identiteta je naglašen da definiše članstvo, slede-

će vrste (uglavnom međusobno preklapajućih) etničkih grupa mogu da se identifikuju:

1. Etno-rasne grupe — naglasak je na podeljenom fizičkom izgledu koji je baziran

na poreklu, ne na izolovanom geografskom regionu

2. Etno-religijske grupe — naglasak je na sličnosti u pripadnosti određenoj religiji il

i denominaciji ili sekti (primer: Jevreji ili Sikhi).

3. Etno-nacionalne grupe — naglasak je na sličnosti u obliku vladavine i

smislu nacionalnog identiteta (primer: Iračani ili Amerikanci).

4. Etno-regionalne grupe — naglasak je na posebnom lokalnom osećaju pripadnosti

koji proizilazi iz relativne geografske izolacije (primer: Južnoostrvljani).

5. Etno-lingvističke grupe — naglasak je na sličnosti u jeziku ili dijalektu ili čak

korišćenju istog pisma (primer: Geli).

Najveće etničke grupe u modernim vremenima obuhvataju stotine miliona pojedi-naca (Han Kinezi sa cca 1,31 milijardom pripadnika [19 % svetske populacije] najveća

su etnička grupa na svetu), dok su one najmanje ograničene na nekoliko desetina poje-

dinaca (brojno domorodačko stanovništvo u svetu).

Veće etničke grupe mogu se podeliti u manje podgrupe različito poznate kao pleme-na ili klanovi, koje vremenom mogu postati zasebne etničke grupe zbog endogamije i/

ili fizičke izolacije iz matične grupe. S druge strane, bivše odvojene etničke grupe mogu se spojiti i formirati pan-etnije, a na kraju se i „stopiti” u jednu etničku grupu. Kroz bilo

koju podelu ili spajanje, formiranje zasebnog etničkog identiteta naziva se etnogeneza25.Ne treba poistovećivati pojmove etnička grupa i nacionalnost ili državljanstvo26.

Nacija (od lat. nasci, što znači biti rođen) etapa je u razvoju naroda, koja se manife-

stuje u stvaranju države. To je društvena zajednica ljudi koji govore istim jezikom, koji

25 https://sr.wikipedia.org/sr-el/Етничка_група26 https://sr.wikipedia.org/sr-el/Нација


su zajednički proživeli politički i kulturni razvoj i koji su prožeti svešću o uzajamnoj

pripadnosti i celovitosti u odnosu prema drugim nacijama27.

Nacija ima zajedničku teritoriju, tlo, zemlju kao kolevku života i garanciju opstanka,

svoj jezik, nacionalne ustanove (porodicu, tradicionalne običajne ustanove, tipično et-

ničke, kulturne ustanove) i državu sa sistemom poličkih institucija i tela. Uprkos svemu,

nacija nije društvo i ne prekoračuje prag političkog reda odnosno nacionalne države.

U Zapadnoj Evropi reč nacija češće ima značenje svi državljani, a u Srednjoj i Istoč-

noj Evropi nacionalnost, odnosno narodnost, vezuje se za etničnost i tzv. etnonaciju.

Najkraće rečeno, osnovni pojmovi se tumače na sledeći način:

• Nacija = pripadnost državi (državljanstvo)

• Nacionalno poreklo = država iz koje je osoba emigrirala

• Etnicitet (narodnost) = pripadnost određenoj etničkoj grupi, određenom narodu

• Etničko poreklo = imati poreklo od neke narodnosti/etničke grupe/etniciteta

5.2. Etnički procesi i nacionalne manjine u Srbiji po popisu 2011. godine

Srbija je zbog specifičnog geografskog položaja, istorijskog nasleđa, političkih okol-

nosti, demografskog razvitka i stalnih migracija stanovništva, višenacionalna i mul-

tikulturalna država u kojoj žive brojne nacionalne manjine izrazito diferencirane po

brojnosti, prostornom razmeštaju, društvenoj kohezivnosti, političkoj organizovanosti,

nacionalnoj emancipaciji, etničkim, demografskim i drugim osobenostima. To potvr-

đuje i poslednji popis koji je sproveden 2011. godine sa ciljem utvrđivanja broja i pro-

stornog razmeštaja stanovništva, kao i etničkih, ekonomskih, obrazovnih, bračnih, mi-

gracionih, fertilitetnih i drugih sociodemografskih karakteristika, što sve čini osnovu

za donošenje mera populacione, migracione, manjinske, obrazovne i drugih brojnih politika i strategija, kao i za izradu projekcija stanovništva Srbije28.

Etnički sastav stanovnika Srbije prema popisu iz 2011. godine prikazan je u tabeli 1 i na slici 1.

U poslednjem međupopisnom razdoblju (2002-2011) došlo je do apsolutnog sma-

njenja broja pripadnika većinske nacionalnosti (sa 6,2 na 6,0 miliona, 3,6%) usled nega-

tivnog prirodnog priraštaja koji je posledica većeg mortaliteta od nataliteta zbog stare

starosne strukture (prosečna starost Srba iznosi 42,6 godina), dok je porast njihovog udela (sa 82,9% na 83,3%) posledica niže stope rasta kod ostalih nacionalnosti. Redosled

tri brojčano najrelevantnije nacionalne manjine u Srbiji se promenio u odnosu na 2002.

godinu (Mađari, Bošnjaci, Romi), pa su u 2011. godini posle Mađara i Roma, na trećem mestu Bošnjaci.

27 Vokabular, srpski rečnik

28 Raduški N: Etnički procesi i nacionalne manjine u Srbiji po popisu 2011. godine, http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/etnicki-procesi-i-nacionalne-manjine-u-srbiji-po-popisu-2011.-godine.html?alphabet=l)


Tabela 1. Najzastupljenije etničke zajednice u Srbiji

Slika 1. Etnički sastav stanovnika Srbije prema popisu 2011. godinej p p p g

Izvor: Republički zavod za statistiku, Beograd, 2012.


Slika 2. Procenat Srba u nekim regionima Srbije

Slika 3. Promena broja stanovnika u Srbiji

Izvor: Slika R. Stanković na osnovu podataka iz rada „Demografija Srbije“29

29 https://sr.wikipedia.org/sr-el/Демографија_Србије


Slika 4. Opštine prema porastu i padu broja stanovnika od 2002. do 2011. godine

Slika 5. Opštine sa najmanjom i najvišom stopom nataliteta


5.2.1. Teritorijalna koncentracija i etnička dominacija

nacionalnih manjina po opštinama

Prostorni razmeštaj nacionalnosti uslovljen je diferenciranim prirodnim prira-

štajem, etnički selektivnim migracijama, kao i ekonomskim, političkim, kulturnim

i mnogim drugim faktorima. Osnovne trendove u teritorijalnoj distribuciji i koncen-

traciji pojedinih etničkih zajednica u Srbiji odlikuju određene regionalne specifič-

nosti, kao i izražena prostorno-demografska polarizacija. Promene u demografskom

razvoju i teritorijalnom razmeštaju pojedinih nacionalnosti ispoljavaju se u izrazitoj

koncentraciji i jačanju procesa nacionalne homogenizacije na određenim područji-

ma, dok s druge strane, postoji visok stepen prostorne disperzivnosti karakterističan

za druge etničke zajednice.

Pojedine regionalne celine odlikuje kompleksniji etnički sastav (oko većih regio-

nalnih centara i većina gradskih naselja), dok se na drugim prostorima odvija proces

etničke homogenizacije, posebno na području južne Srbije gde dominira albansko sta-

novništvo, zatim u jugozapadnom delu Srbije (Sandžak) gde žive pripadnici bošnjačke i

muslimanske nacionalnosti, u istočnoj Srbiji gde su koncentrisani Bugari i Vlasi ili na

severu Vojvodine gde su pretežno nastanjeni Mađari i Slovaci.

Oblast jugozapadne Srbije se nezvanično naziva Sandžak (ili Stara Raška). Termin

„sandžak“ potiče od turske reči „sančak“ (zastava), a označavao je upravno - teritori-

jalnu jedinicu unutar Osmanlijskog carstva. Iako ove jedinice ne postoje još od 16.veka,

termin je ostao u upotrebi, široko rasprostranjen i označava područje specifično po

svom geopolitičkom položaju, istorijskim i etnodemografskim karakteristikama.

Jedno od bitnih obeležja Srbije je zajednička nastanjenost raznih etničkih zajednica

na istom području, pa otuda u zavisnosti od teritorijalno-političkog okvira ili ugla po-

smatranja, moguće je da se svaka zajednica nađe u položaju većine, ali i manjine.

Prema popisu iz 2011. godine, četiri nacionalnosti (Mađari, Bošnjaci, Bugari i Slo-vaci) imaju visoku teritorijalnu koncentraciju u pojedinim regionima, sa apsolutnom ili relativnom etničkom dominacijom u najmanje jednoj opštini. Tako, Mađari imaju

prevagu u osam opština, Bošnjaci u tri opštine, Bugari i Slovaci čine većinu u po dve

opštine, dok su, kao što je poznato, Albanci u tri opštine na jugu Srbije bojkotovali po-slednji popis (videti sliku 1).

U okviru Republike Srbije (bez Kosova i Metohije), prema podacima prethodnog po-

pisa, Albanci su gotovo potpuno koncentrisani na području centralne Srbije (60,0 hiljada ili 97,3%), a u malom broju u Vojvodini (1,7 hiljada ili 2,7%). Teritorijalno posmatrano, 2002. godine imali su apsolutnu etničku prevagu u dve opštine: Preševo (31,1 hiljada ili 89,1%) i Bujanovac (23,7 hiljada ili 54,7%) i znatan udeo u opštini Medveđa (2,8 hiljada ili 26,2%). U navedenim opštinama živi čak 96,1% Albanaca sa područja centralne Srbije, dok ih u ostalim opštinama odlikuje disperzivna naseljenost i vrlo niski udeli (oko 0,1%), što ukazuje na izrazit proces nacionalne homogenizacije na jugu Srbije.

U analizu je uzeta i vlaška nacionalna manjina koja je pogranično nastanjena sa

visokim stepenom teritorijalne kocentracije u istočnoj Srbiji.


Mađari (253,9 hiljada ili 3,5%) najveća su nacionalna manjina u Srbiji. Koncentrisa-

ni su gotovo isključivo u Vojvodini jer je od njihovog ukupnog broja čak 251,1 hiljada

(98,9%) nastanjeno u ovom regionu, dok samo mali procenat živi na drugim područji-

ma Srbije gde je njihova koncentracija marginalna (posebno na jugu Srbije) i uglavnom

vezana za gradska naselja. U ukupnom stanovništvu Vojvodine participiraju sa 13,0% i

predstavljaju brojčano najrelevantniju manjinu ovog regiona.

Slika 6. Etničke celine u AP Vojvodina

Bošnjaci (145,3 hiljade ili 2,0%), gotovo su isključivo nastanjeni u regionu Šumadije

i zapadne Srbije (142,8 hiljada). Na Bošnjačkom saboru održanom 1993.godine u Sarajevu postignuta je saglasnost o

zajedničkom imenu naroda – Bošnjaci, koje od 1996. godine prihvataju sve sandžačke

stranke i udruženja. U političkim dokumentima ističe se autohtonost Bošnjaka na pro-

storima Sandžaka sve do početka 20. veka, zatim da je odluka o ponovnoj upotrebi ovog

imena doneta u skladu je sa odlukama Kongresa bošnjačkih intelektualaca i Skupštine BiH, kao i da je njihova matična država Bosna. Međutim, svest o Bosni i Hercegovini

kao matici Bošnjaka ima svoje oponente kako u državama nastalim na prostoru bivše

Jugoslavije, tako i kod dela bošnjačkog stanovništva u Srbiji.Od ukupno osam oblasti koje sačinjavaju ovaj region, najheterogenija je Raška oblast

u kojoj su Bošnjaci najzastupljenija manjina (105,5 hiljada i udelom od oko jedne tre-

ćine), a zatim Zlatiborska oblast ( 36,9 hiljada ili 12,9%), dok su u ostalim oblastima

njihovi udeli zanemarljivi (0,01%).

Bošnjaci pretežno žive u gradskim naseljima (57%).


Pripadnici bugarske nacionalne manjine (18,5 hiljada ili 0,3%) uglavnom su nastanjeni

u pograničnim opštinama jugoistočne Srbije, prema Bugarskoj. Regionalni razmeštaj

upućuje da je od ukupnog broja Bugara u Srbiji, velika većina (83,6%) koncentrisana u

regionu južne i istočne Srbije (15,5 hiljada ili 1%).

Za razliku od pomenutih nacionalnih manjina, Slovaci (52,8 hiljada ili 0,7%)

nisu pogranično koncentrisana manjina u Srbiji, imaju etničku većinu u dve opštine

Vojvodine, i sa političko-demografskog gledišta, kao i sa aspekta manjinske politike

čine relevantnu etničku zajednicu.

Od ostalih nacionalnih manjina, sa aspekta prostornog razmeštaja, važno je spo-

menuti Vlahe (35,3 hiljade ili 0,5%) koje odlikuje visoka teritorijalna kompaktnost u

severnoistočnoj Srbiji mada nemaju etničku prevagu ni u jednoj opštini.

Inače, u pomenute tri opštine udeo Vlaha najviše je povećan u razdoblju 1991-2002,

i to u Kučevu (sa 3,6% na 27,7%), Žagubici (sa 6,2% na 22,0%) i Boljevcu (sa 11,3% na

26,3%), dok su istovremeno udeli Srba smanjeni (npr. u Kučevu sa 93,6% na 66,9%). U

etničkoj strukturi tih opština zabeleženi su znatniji udeli lica koja su se ranije izjašnja-

vala kao Srbi ili Jugosloveni, pa se opravdano pretpostavlja da su promenili svoju etnič-

ku pripadnost i deklarisali se kao pripadnici vlaškog naroda, odnosno vratili su se svom

izvornom etničkom identitetu30.

Slika 7. Opštine Medveđa, Preševo i Bujanovac u brojkama

30 Raduški N: Etnički procesi i nacionalne manjine u Srbiji po popisu 2011. godine, http://www.nspm.rs/

kuda-ide-srbija/etnicki-procesi-i-nacionalne-manjine-u-srbiji-po-popisu-2011.-godine.html?alphabet=l)


5.3. Stavovi EU: Dijalog – ključ evropske budućnosti

Demokratsko upravljanje evropskom sve većom kulturnom raznolikošću, koja je

ukorenjena u istoriji ovog kontinenta i postaje sve veća usled procesa globalizacije, po-

stalo je prioritet tokom nekoliko prethodnih godina31.

Kako reagovati na raznolikost? Koja je naša vizija budućeg društva?

Da li je to društvo u kom postoje zatvorene zajednice i u kom, u najboljem slučaju,

koegzistiraju većinske i manjinske grupe sa različitim pravima i obavezama, a koje po-

vezuje obostrano neznanje i stereotipi?

Ili je to jedno otvoreno društvo puno života u kom nema diskriminacije, od kog svi

imamo koristi, i koje u potpunosti uključuje sve svoje stanovnike i u potpunosti poštuje

njihova ljudska prava?

Savet Evrope veruje da poštovanje i promovisanje kulturne raznolikosti na osnovu

vrednosti na kojima je ova organizacija zasnovana jesu osnovni preduslovi za razvoj

društava u čijoj osnovi je solidarnost.

Ovde predstavljena „Bela knjiga o interkulturnom dijalogu“ jasno stavlja do znanja

u ime vlada 47 država članica Saveta Evrope da zajednička budućnost zavisi od spo-

sobnosti da se zaštite i razvijaju ljudska prava, demokratija i vladavina prava, i da se

promoviše obostrano razumevanje.

„Bela knjiga“ objašnjava da je interkulturni pristup model za upravljanje kulturnom

raznolikošću koji je okrenut budućnosti.

Model predlaže koncepciju koja se zasniva na ljudskom dostojanstvu pojedinca, ali

počiva na čovečnosti i životu svih stanovnika.

Ako postoji nekakav evropski identitet koji treba ostvariti, u njegovoj osnovi treba

da budu:

1. zajedničke osnovne vrednosti, 2. poštovanje zajedničkog nasleđa i kulturne raznolikosti, 3. kao i uvažavanje dostojanstva svakog pojedinca.

U ovom smislu, interkulturni dijalog treba da odigra važnu ulogu. On treba da spre-

či etničke, verske, jezičke i kulturne podele. „Omogućava nam da zajedno krenemo napred, da na konstruktivan i demokratski način priđemo različitim identitetima na osnovu univerzalnih vrednosti koje delimo“. Interkulturni dijalog može da uspe jedino

ako su svi preduslovi ispunjeni.

„Bela knjiga“ ističe da u cilju unapređenja interkulturnog dijaloga treba na različite

načine prilagoditi:1. demokratsko upravljanje kulturnom raznolikošću;

2. treba osnažiti demokratsko građanstvo i učestvovanje;

31 Bela knjiga o interkulturnom dijalogu “Živimo jednaki u dostojanstvu”, Ministarstvo kulture Republike

Srbije, Beograd, Tipografik plus, 2009.


3. potrebno je predavati i usvajati interkulturna znanja;

4. kreirati i proširiti prostor za interkulturni dijalog i taj dijalog podići na

međunarodni nivo.

„Bela knjiga“ predstavlja odgovor na sve veću potrebu da se pojasni kako interkul-

turni dijalog može pomoći da se ceni raznolikost, a istovremeno podržava socijalna

kohezija. Ona predstavlja način da se kreatorima politike obezbedi idejni okvir i vodič

kojim će se služiti i ljudi iz prakse.

Međutim, interkulturni dijalog ne može se zakonski propisati. On mora da zadrži

svoj karakter otvorenog poziva da se primene osnovna načela koja sadrži ovaj doku-

ment, da se prilagode različite preporuke koje se ovde nalaze i da se doprinese tekućoj

diskusiji o budućoj organizaciji jednog društva. Savet Evrope duboko je ubeđen da na

svima nama leži odgovornost da stvorimo društvo u kom će svi živeti zajedno kao jed-

naki u dostojanstvu.

5.3.1. Ideja interkulturnog dijaloga

U materijalu „Bele knjige“, interkulturni dijalog je proces koji obuhvata otvorenu i

dostojanstvenu razmenu mišljenja između pojedinaca i grupa različitog etničkog, kul-

turnog, verskog i jezičkog porekla i nasleđa uz uzajamno razumevanje i poštovanje.

Potrebno je imati slobodu i sposobnost izražavanja, kao i volju i umeće da se sasluša

mišljenje drugog. Interkulturni dijalog doprinosi političkoj, socijalnoj, kulturnoj i eko-

nomskoj integraciji i koheziji kulturno različitih društava.

On neguje jednakost, ljudsko dostojanstvo i smisao zajedničkog cilja. Teži da razvije

dublje razumevanje različitih pogleda i praksi u svetu, da poveća saradnju i učestvova-

nje (ili slobodu da se napravi izbor), da osnaži razvoj i transformaciju pojedinca, kao i

da promoviše međusobnu toleranciju i uvažavanje.Interkulturni dijalog ima nekoliko ciljeva, pre svega da promoviše potpuno uvaža-

vanje ljudskih prava, demokratije i vladavine prava. On je neophodna karakteristika

inkluzivnog društva u kom nijedan pojedinac nije marginalizovan niti izopšten. On je

moćno sredstvo medijacije i pomirenja: konstruktivnim zalaganjem za prevazilaženjem kulturnih podela on se bavi istinskim problemima društvenog raslojavanja i nesigurno-sti, dok istovremeno neguje integraciju i socijalnu koheziju.

Sloboda izbora, sloboda izražavanja, jednakost, tolerancija i uzajamno poštovanje

ljudskog dostojanstva jesu vodeća načela ovakvog konteksta. Uspešan interkulturni di-jalog traži da se neguju principi demokratske kulture – između ostalog slobodoumlje,

volja za dijalogom, volja da se drugima dozvoli da iskažu svoje mišljenje, sposobnost

da se konflikti reše mirnim sredstvima i da se prepoznaju osnovani argumenti drugih.

On doprinosi jačanju demokratske stabilnosti i borbi protiv predrasuda i stereotipa

u javnom životu i političkom diskursu, olakšava stvaranje koalicija između različitih kulturnih i verskih zajednica i može sprečiti eskaliranje konflikata i u situacijama na-

kon konflikta ili tokom „zamrznutog konflikta“.


Naravno da ne postoje laka rešenja. Interkulturni dijalog nije lek protiv svakog zla,

niti je odgovor na sva pitanja i mora se priznati da može imati ograničeno dejstvo. Često

se s pravom ističe da je dijalog sa onima koji odbijaju dijalog – nemoguć, što ne oslobađa

jedno otvoreno i demokratsko društvo obaveze da stalno nameće dijalog.

S druge strane, dijalog sa onima koji su spremni da učestvuju u njemu, ali ne dele,

ili ne dele u potpunosti, „naše“ vrednosti, može označiti početak dugotrajnog procesa

saradnje na čijem kraju će se možda doći do sporazuma o važnosti i praktičnoj primeni

vrednosti i ljudskih prava, demokratije i vladavine prava.

5.3.2. Izgradnja identiteta u multikulturnom okruženju

Ljudsko dostojanstvo pojedinca nalazi se u osnovi društva. Pojedinac kao takav ipak

nije samostalan društveni akter. Naš identitet po definiciji nije ono po čemu smo jedna-

ki sa drugima, već nešto po čemu smo jedinstveni. Identitet je složen i vrlo osetljiv skup

raznih elemenata.

Sloboda da se izabere sopstvena kultura je fundament i čini centralno pitanje ljud-

skih prava.

Svako ima pravo da u različitim periodima svog života ima različite kulturne sklo-

nosti. Dok je svaki pojedinac, do određene mere, proizvod nasleđa i socijalnog porekla,

u savremenim demokratijama svako ima pravo da obogati sopstveni identitet integrisa-

njem različitih kulturnih opredeljenja.

Niko ne treba da bude zatočen protiv svoje volje u jednoj grupi, zajednici, sistemu

mišljenja ili pogledu na svet, već treba da bude slobodan da se odrekne prošlih opre-

deljenja i prihvati nova, ukoliko su ona u skladu sa univerzalnim vrednostima ljudskih

prava, demokratije i vladavine prava. Zajednička otvorenost i deljenje istog jesu neraz-

dvojni aspekti višestrukog kulturnog opredeljenja.

5.3.3. Raniji pristupi kulturnoj raznolikosti

Na vrhuncu evropske nacionalne države, u periodu od 1870. godine do 1945, široko

je bila rasprostranjena pretpostavka da svi koji žive u okviru granica jedne države treba da se asimiluju sa većinskim etosom. Niz generacija socijalizovao se po ovom principu, ponekad, između ostalog, i putem nacionalnih, ponekad i nacionalističkih rituala.

Ipak, tokom poslednja dva veka Evropa je videla i nekoliko pozitivnih primera, tokom

određenih istorijskih perioda u centralnoj i istočnoj Evropi, što nam pomaže da lakše razume-mo kako različite kulture i religije mogu mirno da žive uz zajedničku toleranciju i uvažavanje.

Ono što je u podeljenoj posleratnoj Evropi postao njen zapadni deo poistovetilo je

imigrantsko iskustvo sa novom koncepcijom socijalnog ustrojstva koje je nazvano mul-

tikulturalizam. On zagovara da se politički prepozna da ono što je nekada bio speci-

fičan etos manjinskih zajednica sad bude u ravni sa većinskim „domaćinom“. Dok je ovo očigledno radikalan zaokret u odnosu na asimilacionizam, multikulturalizam ipak

često deli istu tu šematsku podelu društva na većinu i manjinu, a razlikuje se jedino


u tome što daje pravo manjini da se izdvoji od većine umesto da se asimiluje sa njom.

Deklaracijom iz Opatije (2003) odbija se ovakva paradigma. Ona definiše kulturnu ra-

znolikost tvrdeći da se „ovaj princip ne može primenjivati isključivo na termine ’većina’

i ’manjina’, jer se time onda izdvajaju različite kulture i zajednice, kategorišu i žigošu

u jednoj statičnoj poziciji do te mere da socijalno ponašanje i kulturni stereotipi čine

pretpostavke za status jedne određene grupe“. Identiteti koji se donekle prožimaju nisu

kontradikcija, već su izvor snage i ukazuju na mogućnost stvaranja zajedničke osnove.

5.3.4. Preduslovi za interkulturni dijalog

Ljudska prava, demokratija i vladavina prava

Univerzalne vrednosti koje podržava Savet Evrope jesu uslov za interkulturni dija-

log. Nikakav dijalog nije moguć ako ne postoji uvažavanje jednakog dostojanstva svakog

ljudskog bića, ljudskih prava, vladavine prava i demokratskih principa. Ove vrednosti, a

posebno poštovanje slobode izražavanja i drugih fundamentalnih sloboda garantuju da

niko neće imati dominaciju i stoga su od suštinske važnosti za vođenje dijaloga snagom

argumenata pre nego argumentom sile.

Rodna ravnopravnost

Jednakost žena i muškaraca jeste suštinsko pitanje u društvu koje se menja, kao što

je i naglašeno na Petoj ministarskoj konferenciji o jednakosti žena i muškaraca (2003).

Ona čini ključni element demokratije.

Rodna ravnopravnost je sastavni deo ljudskih prava, a polna diskriminacija je pre-

preka poštovanju ljudskih prava i sloboda. Uvažavanje ljudskih prava žena bespogovor-

no čini osnovu svake diskusije o kulturnoj raznolikosti.

Savladavanje barijera koje sprečavaju interkulturni dijalog

Postoje mnoge barijere koje sprečavaju interkulturni dijalog.

1. Neke su nastale kao rezultat otežane komunikacije na nekoliko jezika. 2. Druge se odnose na vlast i politiku: diskriminacija, siromaštvo, izrabljivanje –

iskustva koja najčešće osete lica iz marginalizovanih i zanemarenih grupacija – i

čine sistemske barijere za vođenje dijaloga.

3. U mnogim evropskim društvima mogu se naći grupe i političke organizacije koje zagovaraju mržnju prema „drugome“, prema „strancima“ ili određenom verskom identitetu.

4. Rasizam, ksenofobija, netrpeljivost i drugi oblici diskriminacije čine da sama

ideja dijaloga bude nemoguća i predstavljaju stalnu pretnju.

5.3.5. Verska dimenzija

Deo evropskog bogatog kulturnog nasleđa čini niz verskih, kao i sekularnih, ideja

o svrsi života. Hrišćanstvo, judaizam i islam uz čitav niz interpretacija u okviru njih samih imaju dubok uticaj na našem kontinentu. Ipak, konflikti izazvani verskim pode-

lama unutar zajednice osobina su i daleke i novije prošlosti Evrope.


Sloboda mišljenja, savesti i veroispovesti čini osnovu demokratskog društva i za-

štićena je članom 9 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Ova sloboda jeste jedan

od najvažnijih elemenata koji se odnosi na identitet vernika i njihovo poimanje života,

kao što važi i za ateiste, agnostike, skeptike i neopredeljene. Pružajući garanciju za

ovu slobodu, član 9 dopušta da se izražavanje ove slobode može ograničiti u određe-

nim uslovima.

Osnovna terminologija „Bele knjige o interkulturnom dijalogu“, koja uglavnom

upotrebljava terminologiju koju je usvojio Savet Evrope i druge međunarodne instituci-

je, predstavlja i neke ideje koje je potrebno dodatno objasniti32.

Interkulturni dijalog odnosi se na otvorenu i dostojanstvenu razmenu mišljenja

između pojedinaca, grupa različitog etničkog, kulturnog, verskog i lingvističkog po-

rekla i nasleđa uz zajedničko razumevanje i uvažavanje (pogledati odeljak 3). Prisutan

je na svim nivoima – u okviru jednog društva, između više društava, i između Evrope

i ostatka sveta.

1. Multikulturalizam (poput asimilacionizma) odnosi se na konkretan politički

pristup (pogledati odeljak 3), dok termini kulturna raznolikost i multikulturalnost

određuju iskustvenu činjenicu o postojanju različitih kultura koje mogu zajedno

da se nađu na određenom prostoru ili u okviru jednog društva.

2. Socijalna kohezija, u tumačenju Saveta Evrope, odnosi se na sposobnost društva

da obezbedi dobrobit svim svojim članovima uz minimalno isticanje različitosti

i bez polarizacije. Koheziono društvo je zajednica u kojoj se svi slobodni

pojedinci međusobno oslanjaju jedni na druge u ostvarenju zajedničkih ciljeva

demokratskim sredstvima.

3. Zainteresovane strane su sve grupe i pojedinci manjinskog ili većinskog porekla

koji imaju određenu ulogu i svoje interese („zainteresovanost“) u interkulturnom

dijalogu; pre svega, to su kreatori politike u vladama i skupštinama na svim nivoima

vlasti, lokalne i regionalne vlasti, organizacije civilnog društva, emigrantske i verske zajednice, kulturne organizacije i mediji, novinari i socijalni partneri.

4. Javna vlast podrazumeva državnu vladu i sve političke i administrativne organe

na centralnom, regionalnom i lokalnom nivou vlasti. Termin takođe obuhvata

i gradsku skupštinu i ostala upravna tela na lokalnom nivou, kao i sva fizička i pravna lica koja, u skladu sa zakonom, vrše javne funkcije ili predstavljaju administrativnu vlast.

5. Integracija (socijalna integracija, inkluzija) podrazumeva dvosmerni proces i

sposobnost da ljudi žive zajedno uvažavajući dostojanstvo svakog pojedinca, opšte dobro, pluralizam i raznolikost, nenasilje i solidarnost, kao i sposobnost

da učestvuju u društvenom, kulturnom, ekonomskom i političkom životu. Ona

obuhvata sve aspekte društvenog razvoja i celokupnu politiku. Ona traži da se

slabiji zaštite, kao i da svako ima pravo da bude različit, kreativan i inovativan.

32 Bela knjiga o interkulturnom dijalogu “Živimo jednaki u dostojanstvu”, Ministarstvo kulture Republike

Srbije, Beograd, Tipografik plus, 2009.


5.4. Normativno-pravna zaštita identiteta nacionalnih manjina u Srbiji

5.4.1. Definicija nacionalnih manjina

U sistemu Društva naroda nije se postavljalo pitanje definicija manjina jer su zašti-

ćene grupe taksativno navedene u relevantnim ugovorima. Tek u novom, savremenom

pristupu, definicija pojma nacionalne manjine postala je značajna kategorija i predmet

stručnih, teoretskih i političkih rasprava.

Okvirna konvencija sadrži principe koji sačinjavaju evropske standarde zaštite ma-

njina u vezi sa ciljevima zaštite manjina ali ne sadrži definiciju pojma nacionalne ma-

njine jer nije bilo moguće postići konsenzus svih članica Saveta Evrope o elementima

definicije tog pojma.

U postupku pripreme i usvajanja Okvirne konvencije neke su se države protivile

unošenju kriterijuma državljanstva kao elementa definicije. Taj element je do tada bio

uključen u definiciju koju je u okviru Ujedinjenih nacija izradio profesor Frančesko Ka-

potorti (Francesco Capotorti) u poznatoj studiji o položaju pripadnika etničkih, verskih

i jezičkih manjina iz 1976. godine.

Dikcija Okvirne konvencije o zaštiti nacionalnih manjina prepušta državama široko

područje diskrecije za izbor načina ostvarivanja principa konvencije. Prilikom ratifi-

kacije mnoge države su zato usvojile posebne Deklaracije u kojima navode grupe koje

smatraju nacionalnim manjinama. To su pre svega zemlje koje pripadnicima tradicio-

nalno naseljenih nacionalnih manjina već garantuju posebna prava u unutrašnjoj re-

gulativi. Na primer, takvu izjavu su prilikom ratifikacije Okvirne konvencije predale Nemačka, Austrija, Slovenija i Švedska.

Predstavnik Turske u Odboru za izradu Nacrta teksta okvirne konvencije odlučno

se protivio uključivanju kriterijuma državljanstva. Iz rasprave na Odboru proizilazi da je razlog bio u tome što je, pre svega, želeo da ostavi otvorenu mogućnost za zaštitu tur-skih radnika/ migranata u zapadnoj Evropi, pre svega u Nemačkoj.

Drukčije objašnjenje daje stručnjak Džef Gilbert (Geoff Gilbert) u članku “The Council

of Europe and Minority Rights”; v Human Rights Quarterly, Vol. 18, 1996, str. 176, op. 96. U komentaru izjave turskog ministra za inostrane poslove o tome “da neizvesnost definicije

pojma nacionalne manjine može biti od koristi”, Gilbert ocenjuje da razlog za takav komen-

tar leži u političkom stavu Turske koja ne priznaje Kurdima status nacionalne manjine.

Obzirom da Okvirna konvencija Saveta Evrope za zaštitu nacionalnih manjiina ne

sadrži definiciju pojma nacionalna manjina, državama je dopušteno da se opredele za koje grupe će je sprovoditi posle ratifikacije.

Brojne države su svojom legislativom obuhvatile regulisanje statusa svojih sunarod-

nika zato što su “etnički srodni” i postavile ih u privilegovan položaj u odnosu na druge

državljane, a i u odnosu na druge strance.


U 2001. godini Mađarska je usvojila poseban zakon o saradnji Mađarske sa Mađari-

ma koji žive u susednim državama. Zakon sadrži odredbe o posebnom položaju Mađa-

ra bez mađarskog državljanstva, kao i njihovih bračnih partnera i dece.

U avgustu 2008. godine, stranka Nova Slovenija pripremila je predlog za promenu

Ustava i povećanje broja poslaničkih mesta, tako da bi i iseljenici iz Slovenije imali ga-

rantovano mesto u parlamentu.

SR Nemačka je u skladu sa članom 116 Temeljnog zakona (1999. god.) omogući-

la dodelu državljanstva za „povratnike”, etničke Nemce bez nemačkog državljanstva

i članove njihovih porodica, prema posebnom postupku. Prema preporuci posebnog

odbora za migracije, od 1. januara 2005, bračni partneri i deca etničkih Nemaca moraju

da pokažu bar osnovno znanje nemačkoga jezika za prijem u državljanstvo.

I Ustav Republike Slovenije sadrži odredbu o posebnom položaju Slovenaca bez

slovenačkog državljanstva u članu 5/2. U 2005. godini usvojen je Zakon o Slovencima

izvan granica Slovenije, koji za kategoriju „etničkih Slovenaca” bez slovenačkog držav-

ljanstva predviđa posebna prava na području kulture, obrazovanja i zapošljavanja kao i

olakšice pri prijemu u državljanstvo RS.

5.4.2. Sistem zaštite manjina u republici Srbiji

Prava pripadnika nacionalnih manjina utemeljena su u Srbiji u različitim domaćim

i međunarodnim pravnim aktima. Pravni okvir zaštite u tom smislu čine (Forum za

etničke odnose, 2014):

1. Ustav Srbije,

2. ratifikovani međunarodni ugovori,

3. zakoni koji regulišu pitanje manjinskih prava, kao i

4. pravni akti doneti na nivou Autonomne Pokrajine Vojvodine i na nivou jedinica

lokalne samouprave.

Okosnicu zakonske regulative za ostvarivanje i zaštitu manjinskih prava čine dva zakona: 1. Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina (Zakon o nacionalnim

manjinama) i

2. Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina (Zakon o nacionalnim savetima).

Ustavom iz 2006. godine, u članu 1 država Srbija je definisana kao država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive. Novi Ustav takodje jamči neotuđiva ljudska pra-

va, ali već kod izražavanja nacionalnog identiteta prepušta (član 47) građaninu slobod-

no opredeljenje „niko nije dužan da se izjašnjava o svojoj nacionalnoj pripadnosti“ ali još dodaje pravo na različitost i pravo na očuvanje posebnosti.

Članom 183 predviđeno je da se autonomna pokrajina stara o ostvarivanju ljudskih

i manjinskih prava što znači da Republika Srbija zakonom može poveriti autonomnoj

pokrajini pojedine poslove (iz oblasti obrazovanja nacionalnih manjina npr.). Tako da je

skupštinskom Odlukom (Sl.list APV br. 8 i 9 /2003) bliže uređeno ostvarivanje upotrebe


jezika i pisama nacionalnih manjina na teritoriji AP Vojvodine s posebnom pažnjom

na višejezičkim obrascima izvoda iz matičnih knjiga i načinu upisa u iste (Sl.listAPV

br.1/2001, br.8/2003). Uveden je tzv.ustavni standard po kojem se dostignuti nivo ma-

njinskih prava ne može smanjivati (član 57). Statut Autonomne Pokrajine Vojvodine, (

Sl.list.br. 17/2009) u članu 6 kada govori o nacionlanoj ravnopravnosti navodi sledeće

ravnopravne zajednice: Srbe, Mađare, Slovake, Hrvate, Crnogorce, Rumune, Rome, Bu-

njevce, Rusine i Makedonce kao i druge brojčano manje nacionalne zajednice koje u

njoj žive i ravnopravni su u ostvarivanju svojih prava.

Ustavom su svi građani jednaki pred zakonom, bez obzira na svoju rasu, pol, rođe-

nje, jezik, nacionalnu pripadnost, veroispovest, političko ili drugo uverenje. Takođe,

prema jednom od članova Ustava svako izazivanje i podsticanje rasne, nacionalne, ver-

ske ili druge neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti kažnjava se po zakonu.

Sem toga, predviđeno je da se kroz mere u obrazovanju, kulturi i javnom informisanju

podstiču razumevanje, uvažavanje i poštovanje razlika, a i da se u Srbiji podstiče duh tole-

rancije i međuetničkog dijaloga, kao i razumevanja i saradnje među svim ljudima.

Za razliku od Ustava iz 1990. Republika Srbija je definisana kao „demokratska dr-

žava svih građana koji u njoj žive“, dok je koncept građanske države izmenjen i Srbija

je određena kao „država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive“, a sem toga se

insistira na službenoj upotrebi srpskog jezika i ćiriličnog pisma, dok nacionalni simboli

u upotrebi ukazuju isključivo na srpsku nacionalnu tradiciju.

Važan element pravnog okvira manjinske politike u Srbiji predstavljaju i međuna-

rodni ugovori koji se mogu svrstati u dve grupe. U prvoj grupi se nalaze multilateralni

ugovori, i to pre svega oni izrađeni u okviru Saveta Evrope koji se neposredno tiču pi-

tanja zaštite nacionalnih manjina (Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina i

Evropska povelja o regionalnim ili manjinskim jezicima). U drugoj grupi nalaze se četi-

ri bilateralna ugovora sa Hrvatskom, Mađarskom, Makedonijom i Rumunijom, kojima

se reguliše ostvarivanje i zaštita prava pripadnika hrvatske, mađarske, makedonske, odnosno rumunske manjine u Srbiji i položaj srpske manjine u tim državama. Obim i predmet ovoga teksta ne dopuštaju da se detaljno bavimo ovim aktima, pa ćemo skre-

nuti pažnju na samo nekoliko bitnih napomena.Prava nacionalnih manjina detaljnije su definisana posebnim zakonima. Kao rezultat

traganja za najboljim rešenjem za izražavanje nacionalne posebnosti tokom 2002.godine nastaje Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, kao prvi zakonski instrument

koji na jednom mestu reguliše prava i slobode nacionalnih manjina, zaštitu individualnih i kolektivnih prava pripadnika manjinskih zajednica, negovanje kulturnog identiteta u smislu upotrebe jezika, obrazovanja, nauke, negovanje kulture i tradicije, prava na upo-trebu nacionalnih simbola kojima se štiti posebnost nacionalnih manjina, zatim detaljnije obrazlažu prava i obaveze lokalne samouprave u smislu osnivanja saveta za međunacio-nalne odnose sastavljenog od predstavnika svih nacionalnih manjina33.

33 Manjinska politika i integracija u Srbiji, Analize i preporuke za unapređenje manjinske politike i

procesa integracije u Republici Srbiji, Forum za etničke odnose, Beograd, maj 2014. godine


Novi Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, kao osnovni zakon kojim

se štite prava nacionalnih manjina, donesen je u Srbiji 2009.

U ovom zakonu preuzeti su standardi koji su u ovoj oblasti ustanovljeni kroz

dokumenta Saveta Evrope – Okvirnu konvenciju za zaštitu nacionalnih manjina i

Evropsku povelju o regionalnim i manjinskim jezicima. Takođe, ovim zakonom je

usvojen otvoren pristup definisanju manjinskih identiteta. To u stvari znači da se

različita shvatanja identiteta mogu u najširem smislu podvesti pod opšti pojam naci-

onalne manjine.

Centralni deo zakona jeste njegov treći deo kojim se regulišu prava na očuvanje po-

sebnosti. U tom pogledu zakon predviđa sledeća prava: pravo na izbor i upotrebu ličnog

imena (član 9), pravo na upotrebu maternjeg jezika (članovi 10 i 11), pravo na negovanje

kulture i tradicije (član 12), pravo na školovanje na maternjem jeziku (članovi 13, 14 i

15), pravo na upotrebu nacionalnih simbola (član 16) i pravo na javno obaveštavanje na

jeziku nacionalne manjine (član 17).

Tek sedam godina nakon usvajanja Zakona o manjinama usvojen je Zakon o naci-

onalnim savetima, koji je trebalo da jasnije uredi izbor, položaj i nadležnosti tih tela i

da tako stvori uslove za doslednu primenu prava na kulturnu autonomiju nacionalnih

manjina. Zakon uređuje tri grupe pitanja:

1. Nadležnost nacionalnih saveta,

2. Postupak njihovog izbora, kao i

3. Finansiranje tih tela.

Predmet zakona su i neka druga pitanja značajna za rad nacionalnih saveta (sta-

tusna pitanja, međunarodna i regionalna saradnja, nadzor nad radom nacionalnih

saveta). Prateći Zakon o manjinama, Zakon o nacionalnim savetima koncipira ova

tela kao tela kulturne autonomije nacionalne manjine u oblasti kulture, obrazova-nja, informisanja i službene upotrebe manjinskog jezika i pisma. U tim oblastima

nacionalni savet ima tri osnovne vrste ovlašćenja, pravo da predstavlja nacionalnu

manjinu, pravo da odlučuje ili učestvuje u odlučivanju i pravo da osniva ustanove, privredna društva i druge organizacije (član 2, stav 2 Zakona o nacionalnim saveti-ma). Nacionalni savet ima svojstvo pravnog lica koje stiče upisom u registar koji vodi

nadležno ministarstvo.

Pored Zakona o manjinama, prava pripadnika nacionalnih manjina regulišu i drugi

zakoni, i to u segmentu oblasti koju uređuju. Tako odredbe o pravima manjina možemo naći u Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisma, Zakonu o osnovnoj školi, Zakonu o

srednjoj školi, Zakonu o ličnoj karti, Zakonu o javnom informisanju, Zakonu o lokalnoj

samoupravi, procesnim zakonima i sl.Kancelarija za ljudska i manjinska prava jeste telo Vlade Republike Srbije koje se

bavi pitanjima praćenja i unapređenja stanja u ovoj oblasti. Ovim se ranije bavilo Mi-

nistarstvo za ljudska i manjinska prava, a potom i Uprava za ljudska i manjinska prava

u okviru ministarstva. Promena institucionalnog koncepta nije posledica strateškog

pristupa i prilagođavanja institucionalnog okvira potrebama manjinske politike, već


je rezultat prilagođavanja institucionalne strukture odnosu snaga političkih stranaka

i koalicionih sporazuma. Za uspešnu manjinsku politiku ključno je da se dugoročnije

utvrdi koncept državnog organa koji će se baviti pravima nacionalnih manjina34.

5.5. Ocena trenutnog stanja

Prema zvaničnim stavovima organa Srbije manjinskim narodima se daju veća prava

nego u državama EU, što potvrđuju i izveštaji evropskih institucija. U izveštaju ek-

spertske misije o stanju manjinskih prava u Republici Srbiji data je ocena da je važeći

pravni okvir za nacionalne manjine iznad evropskog proseka, ali se preporučuje dalji

rad na primeni donetih zakona.

U službenoj upotrebi je 11 manjinskih jezika u 42 opštine i grada. Časovi u školama,

osim na srpskom, izvode se na još 14 jezika (tabela 2).

Tabela 2. Maternji jezici u Srbiji

34 Manjinska politika i integracija u Srbiji, Analize i preporuke za unapređenje manjinske politike i

procesa integracije u Republici Srbiji, Forum za etničke odnose, Beograd, maj 2014. godine


Pripadnici nacionalnih manjina, kojih u Srbiji ima više od milion, biraju sami pred-

stavnike u savetima nacionalnih manjina. Od toga ko upravlja nacionalnim savetima i

kako, zavisi i ostvarivanje prava te zajednice,

U praksi ponekad ostaje ograničena implementacija pojedinih zakonskih odredaba

kojima se reguliše način ostvarivanja manjinskih prava - kažu u Kancelariji. - Iako ovo

nije problem koji je uočljiv samo u Srbiji, u odnosu na neke razvijene evropske demo-

kratije, u našoj državi praksa ostvarivanja pojedinih manjinskih prava nije uvek na jed-

nako visokom nivou kakav je zakonodavni okvir tih prava.

Časove u školama, osim na srpskom, nastavnici drže na još 14 jezika. Đaci uče na

albanskom, bošnjačkom, bunjevačkom, bugarskom, mađarskom, makedonskom, ne-

mačkom, romskom, rumunskom, rusinskom, slovačkom, ukrajinskom, hrvatskom i

češkom. Neki od njih sve predmete uče na svom jeziku, a drugi samo izučavaju maternji

jezik sa elementima kulture. U protekloj školskoj godini na manjinskim jezicima učilo

je 65.887 dece u 53 lokalne samouprave.

Kada je reč o informisanju, 15 manjina ima glasila putem kojih se informišu na ma-

ternjim jezicima. Albanci, Bošnjaci, Bunjevci, Egipćani, Jevreji, Mađari, Makedonci,

Nemci, Romi, Rumuni, Rusini, Slovaci, Slovenci, Ukrajinci i Hrvati informišu se putem

143 štampana medija, a dvojezično se štampa još 45 glasila.

Programe na manjinskim jezicima emituje 120 radio-stanica.

Javni servisi imaju emisije na devet jezika, a emisije za manjine prikazuje još čak 45

TV stanica.

Prema nekim istraživanjima još uvek evidentni problemi u implementaciji zakon-

skih akata i odluka, odnosno rezultatima ostvarivanja prava nacionalnih manjina. Pro-

blemi nastaju usled nedostatka mehanizama i pratećih aktivnosti koje garantuju pravil-

nu primenu zakona i pokrajinskih odluka na pokrajinskom i lokalnom nivou.

Broj pritužbi koje stižu povereniku ukazuju da Romi jesu društvena grupa koja je naj-

češće diskriminisana, a uglavnom su diskriminisani prilikom zapošljavanja, u oblasti ob-razovanja, u postupcima različitih ostvarivanja prava pred organima javne vlasti. Romi trpe neravnopravan položaj i kada se upisuju u školu, tokom daljeg obrazovanja, kada je

u pitanju zdravstvena zaštita, stanovanje, dobijanje ličnih dokumenata i zapošljavanje. Zato je potrebno preduzimati i dalje čitav niz mera kako bi se došlo do suštinskih promena.

Literatura

1. Manjinska politika i integracija u Srbiji, Analize i preporuke za unapređenje manjinske politike i procesa integracije u Republici Srbiji, Forum za etničke

odnose, Beograd, maj 2014. godine

2. Kovačević N., Nikolić N., Pokuševski D: Ostvarivanje prava nacionalnih manjina – sprovođenje preporuka nezavisnih institucija za zaštitu ljudskih prava u Srbiji,

Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 2013.

3. Etnička grupa, https://sr.wikipedia.org/sr-el/Етничка_група


4. Nacija, https://sr.wikipedia.org/sr-el/Нација

5. Raduški N: Etnički procesi i nacionalne manjine u Srbiji po popisu 2011. godine,

http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/etnicki-procesi-i-nacionalne-manjine-u-

srbiji-po-popisu-2011.-godine.html?alphabet=l)

6. Bela knjiga o interkulturnom dijalogu “Živimo jednaki u dostojanstvu” ,

Ministarstvo kulture Republike Srbije, Beograd, Tipografik plus, 2009.

7. Klopčič V: Godina međukulturnog dijaloga i proces evrointegracija, udk 316.72

(4), Kvalitet međuetničkih odnosa i kultura mira na Balkanu, Filozofski fakultet u

Nišu, Centar za sociološka istraživanja, Niš, 2008., str. 15 – 17

8. Gojković N: Sistem zaštite manjina u republici Srbiji, 2017, http://www.kas.de/

upload/auslandshomepages/serbien/Gojkovic_pred.pdf

9. Toth-Glemba K: Zakonodavni sistem u funkciji očuvanja identiteta nacionalnih

manjina u republici Srbiji - s posebnim osvrtom na Mađare u Vojvodini, PRAVNE

TEME, Godina 2, Broj 4, str. 41-58.

10. Vukadinović S: Identiteti i kultura mira na Balkanu, Kvalitet međuetničkih

odnosa i kultura mira na Balkanu, Filozofski fakultet u Nišu, Centar za sociološka

istraživanja, Niš, 2008., str.22-28.

73

Prof. dr Nevena Petrušić

6. ZAKONODAVNI I INSTITUCIONALNI OKVIR ZA INTERETNIČKE, INTERKULTURALNE I INTERKONFESIONALNE ODNOSE U REPUBLICI SRBIJI

6.1. MEĐUNARODNI PRAVNI IZVORI

6.1.1. Dokumenti Ujedinjenih nacija

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima iz 1948. godine garantuje niz građanskih,

političkih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava: pravo na život, slobodu i bezbed-

nost, zabranu ropstva i mučenja i drugih oblika zlostavljanja, zabranu diskriminacije,

proizvoljnog hapšenja, pritvaranja i proterivanja, pravo na pravično suđenje, privatni i

porodični život, slobodu kretanja, državljanstvo, pravo na sklapanje braka i zasnivanje porodice, pravo na imovinu, slobodu veroispovesti, izražavanja, okupljanja i udruži-vanja, kao i politička prava. Univerzalna deklaracija garantuje i pravo na socijalno osi-

guranje, pravo na rad i prava koja su u vezi sa radom, pravo na obrazovanje i slobodno

učešće u kulturnom životu zajednice. U čl. 1 i 2 svim ljudima zajemčena je sloboda i jednakost u dostojanstvu i pravima, bez obzira na „bilo kakvu razliku kao što je rasa, boja kože, pol, jezik, vera, političko ili neko drugo opredeljenje, nacionalno ili društve-

no poreklo, vlasništvo, rođenje ili neki drugi status“.

Deklaracija o pravima pripadnika nacionalnih ili etničkih, verskih i jezičkih manji-

na35 iz 1992. godine ima status međunarodnog običajnog prava. Garantuje niz prava pripadnicima nacionalnih, etničkih, jezičkih i verskih manjina i traži od država da

razvijaju i pomažu ostvarenje ovih prava. U čl. 2 manjinama je garantovano pravo

na uživanje u sopstvenoj kulturi, ispoljavanje i upražnjavanje sopstvene religije, kao i upotreba jezika u privatnom i javnom životu slobodno, bez ikakvog ometanja i

35 Rezolucija 47/135, 18. decembar 1992.


diskriminacije, kao i delotvorno učešće u kulturnom, verskom, socijalnom, ekonomskom

i javnom životu, u kojima je diskriminacija zabranjena.

Konvencija UN o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije iz 1965. godine,36 osnovni

je dokument UN u borbi protiv rasizma i diskriminacije. Ovom konvencijom je, izme-

đu ostalog, utvrđeno da „države članice osuđuju svaku propagandu i sve organizacije

koje se rukovode idejama ili teorijama zasnovanim na superiornosti neke rase ili grupe

lica izvesne boje ili izvesnog etničkog porekla ili koje žele da opravdaju ili podrže svaki

oblik rasne mržnje i diskriminacije“ (čl. 4). Države se obavezuju da bez odlaganja usvoje

pozitivne mere koje imaju za cilj da spreče svako podsticanje na takvu diskriminaciju

ili na svako delo diskriminacije, da inkriminišu svako širenje ovakvih ideja, podstica-

nje na diskriminaciju i akte nasilja, da proglase za nezakonite i zabrane organizacije i

aktivnosti organizovane propagande koja podstiče na diskriminaciju, kao i da ne do-

zvole javnim vlastima da podstiču na rasnu diskriminaciju ili da je pomažu. Konven-

cija zahteva od država da preduzmu neophodne mere radi brzog ukidanja svih oblika

rasne diskriminacije i da suzbijaju rasističke doktrine i praksu. U čl. 1 diskriminacija je

definisana kao „svako razlikovanje, isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva

koje se zasniva na rasi, boji kože, precima, nacionalnom ili etničkom poreklu i koje ima

za cilj ili za rezultat da naruši ili ugrozi priznavanje, uživanje ili vršenje, pod jednakim

uslovima, ljudskih prava u političkoj, privrednoj, socijalnoj, kulturnoj ili bilo kojoj dru-

goj oblasti javnog života“.

Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine37 u članu 20

stav 2 proklamuje da će se zakonom „zabraniti svako zagovaranje nacionalne, rasne

ili verske mržnje koje predstavlja podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili na-

silje“. Članom 26 Pakta utvrđeno je: „Svi su pred zakonom jednaki i imaju pravo na

jednaku zakonsku zaštitu bez ikakvog razlikovanja. U tom pogledu zakon će zabraniti

svaku diskriminaciju i zajamčiti svim licima podjednaku i efikasnu zaštitu protiv svake diskriminacije, naročito na osnovu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog i

bilo kog drugog mišljenja, nacionalnog i društvenog porekla, imovine, rođenja ili dru-

gog statusa.“Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 1966. godine,38

u članu 2.stav 2 obavezuje države ugovornice da jamče da se prava koja su u njemu

proglašena izvršavaju „bez ikakve diskriminacije zasnovane na rasi, boji, polu, jeziku,

veroispovesti, političkom ili kakvom drugom mišljenju, nacionalnom ili društvenom

poreklu, imovini, rođenju ili nekom drugom svojstvu“. Države su dužne da pojedinci-ma obezbede povoljne uslove za rad, pravičnu nadoknadu za rad, socijalno obezbeđe-

nje, osnovno obrazovanje ili ostvarivanje kulturnih potreba pojedinaca.

36 Usvojena na sednici Generalne skupštine UN 1965. godine, a stupila je na snagu 1967. godine (“Sl. list

SFRJ”, 31/67).37 Usvojen Rezolucijom 2200A (XXI) Generalne skupštine 16. decembra 1966. godine. Stupio na snagu 23.

marta 1976. godine, „Sl. list SFRJ - Međunarodni ugovori“, 7/71.38 „Sl. list SFRJ - Međunarodni ugovori«, 7/71.


Konvencija o pravima deteta iz 1989. godine,39 u članu 2 utvrđuje obavezu država

članica da poštuju i obezbeđuju prava sadržana u Konvenciji svakom detetu pod nji-

hovom jurisdikcijom, bez ikakve diskriminacije i bez obzira na rasu, boju kože, pol, je-

zik, veroispovest, političko ili drugo ubeđenje, nacionalno, etničko ili socijalno poreklo,

imovno stanje, onesposobljenost, rođenje ili drugi status deteta ili njegovog roditelja ili

zakonitog staratelja.

Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika diskriminacije žena iz 1979. godine,40

kojom je utvrđena odgovornost država članica da eliminišu sve vidove diskriminacije

žena u ostvarivanju građanskih, političkih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava, i

to ne samo u javnom, već i u privatnom životu, uključujući i porodicu.

Konvencija UN o pravima osoba sa invaliditetom iz 2006 godine41 u članu 5 utvrđuje

obavezu država članica da obezbede puno ostvarivanje svih ljudskih prava i osnovnih

sloboda za sva lica pod njihovom jurisdikcijom, bez ikakve diskriminacije po osnovu

invalidnosti. Države potpisnice su, takođe, obavezne da obezbede jednakost osoba sa

invaliditetom pred zakonom, jednaku pravnu zaštitu, bez ikakve diskriminacije, oba-

vezne su da zabrane bilo kakvu diskriminaciju po osnovu invalidnosti i garantuju svim

osobama sa invaliditetom jednaku i efektivnu pravnu zaštitu od diskriminacije.

Kao članica UN, Srbija je dužna da poštuje standarde i sledi preporuke sadržane u

aktima specijalizovanih organizacija UN, njenih organa, tela i agencija, kao što su Kon-

vencija Organizacije UN za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO) protiv diskrimi-

nacije u obrazovanju iz 1960. godine, Konvencija UNESCO-a o očuvanju nematerijalnog

kulturnog nasleđa iz 2003. godine, 42 Univerzalna deklaracija UNESCO-a o kulturnoj

raznolikosti iz 2001. godine i dr.

Univerzalnom deklaracijom UNESCO-a o kulturnoj raznolikosti, pored ostalog,

predviđeno je: U našim sve više i više različitim društvima, neophodno je obezbediti

jednu skladnu interakciju i želju za zajedničkim životom pojedinaca i grupa različitog

kulturnog indentiteta, promenljivog i dinamičnog. Politike koje favorizuju uključivanje i

39 Konvencija o pravima deteta, usvojena je 20. novembra 1989. godine, a stupila je na snagu 2. septembra 1990. godine. Konvenciju je do sada ratifikovalo preko 200 država, uključujući i Jugoslaviju (Videti:

Zakon o ratifikaciji Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta, „Službeni list SFRJ - Međunarodni

ugovori“, br. 15/90 i 2/97).40 Usvojena 18. decembra u Njujorku, na sednici Generalne skupština UN. SFRJ je ratifikovala Konvenciju

Zakonom o ratifikaciji Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena, (“Sl. list SFRJ -

Međunarodni ugovori”, br. 11/81). SRJ je članica i Fakultativnog protokola uz ovu Konvenciju, koji je usvojen 6. oktobra 1999. godine u Njujorku, na sednici Generalne skupštine UN, a stupio na snagu 22. decembra 2000. godine (Zakon o potvrđivanju Opcionog protokola uz Konvenciju o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena, „Sl. list SFRJ - Međunarodni ugovori”, 13/2002).

41 Konvencija je usvojena na sednici Generalne skupštine UN 13. decembra 2006. godine u Njujorku, otvorena je za potpis i ratifikaciju 30. marta 2007. godine, a stupila na snagu 3. maja 2008. Srbija je potpisala Konvenciju i Opcioni protokol 17. decembra 2007. godine, a potvrdila je Zakonom o potvrđivanju

Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom („Sl. glasnik RS - Međunarodni ugovori“, br. 42/09).42 Usvojena na 32. zasedanju Generalne konferencije Organizacije ujedinjenih nacija za obrazovanje,

nauku i kulturu, u Parizu 2003. godine (Zakon o potvrđivanju Konvencije o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa (,,Sl. glasnik RS - Međunarodni ugovori“, br. 1/10).


angažovanje svih građana, garant su društvene kohezije, vitalnosti građanskog društva i

mira. Tako definisana, kulturna raznolikost daje politički odgovor na to šta je ona u stva-

ri. Kao neraskidivi deo jednog demokratskog okruženja kulturni pluralizam je privržen

kulturnim razmenama i razvoju kreativnih potencijala koji prožimaju javni život (čl. 2).

U čl. 6 nalgašeno je: Obezbeđujući slobodan protok ideja putem reči i slike, treba budno

motriti da sve kulture dođu do izražaja i da ih drugi upoznaju. Sloboda izražavanja, plu-

ralizam medija, mnogojezičnost, podjednake mogućnosti umetničkog izražavanja, nauč-

nog i tehničkog istraživanja kao i numeričkog i mogućnost da sve kulture budu prisutne u

sredstvima informisanja i medijima, garanti su kulturne raznolikosti.

6.1.2. Dokumenti Saveta Evrope

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine, i

njeni protokoli, uključujući i Protokol br. 12 uz Konvenciju iz 2000. godine43 garantuje

niz građanskih i političkih prava (čl. 2-13) i propisuje da se obezbedjuje uživanje pro-

klamovanih prava bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja

kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo,

veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status (čl. 14.).

Zaštita od diskriminacije ojačana je Protokolom br. 12 uz Konvenciju, iz 2000. godine,

koji je stupio na snagu 2005. godine, a koji je omogućio sveobuhvatniju zaštitu lica od

diskriminatorskih akata i postupaka propisivanjem zabrane diskriminacije u pogledu

svih prava koja su priznata nacionalnim propisima.

Evropska povelja o regionalnim ili manjinskim jezicima iz 1992. godine koja je stupila

na snagu 1998. god.,44 usvojena je sa ciljem da unapredi regionalne i manjinske jezi-

ke u Evropi i time doprinse očuvanju i unapređenju tradicije i kulturne različitosti u

Evropi. Povelja ustanovljava brojne konkretne mere u različitim oblastima života kako

bi se podstaklo korišćenje regionalnih i manjinskih jezika u obrazovanju, pravosuđu, upravi, javnim servisima, državnim medijima, kulturnim, ekonomskim i socijalnim aktivnostima i međunarodnoj razmeni. Povelja zabranjuje diskriminaciju na osnovu

jezika(čl. 7), propisujući da „države članice preuzimaju obavezu da uklone, ako to već

nisu učinile, svako neopravdano ugrožavanje, isključivanje, ograničavanje ili nepovol-jan tretman koji bi se odnosio na upotrebu regionalnog ili manjinskog jezika i koji bi za cilj imao da obeshrabri ili dovede u pitanje njegovo održavanje i razvoj“. Povelja dozvol-

java usvajanje posebnih mera u korist regionalnih ili manjinskih jezika „koje imaju za

cilj unapređenje jednakosti između onih koji koriste ove jezike i ostatka stanovništva ili

koje uzimaju u obzir njihove specifične uslove“.

43 Zakon o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list

SCG - Međunarodni ugovori“, br. 9/03, 5/05 i 7/05 - ispr. i „Sl. glasnik RS - Međunarodni ugovori“, br. 12/10 i 10/15).

44 Zakon o ratifikaciji Evropske povelje o regionalnim ili manjinskim jezicima, („Sl. list SCG –

Međunarodni ugovori“, br. 18/05).


Okvirna konvencija Saveta Evrope o zaštiti nacionalnih manjina iz 1995. god.,45

predstavlja prvi multilateralni međunarodni ugovor koji se isključivo odnosi na pra-

va pripadnika nacionalnih manjina. Konvencija se u najvećoj meri odnosi na kulturu,

obrazovanje, upotrebu jezika, informisanje, ali i na određena prava, kao što su pravo

na učešće pripadnika nacionalnih manjina u javnim poslovima, pravo na održavanje

kontakata sa sunarodnicima i dr. Konvencija sadrži okvirno definisane ciljeve i prin-

cipe koje države članice treba da primene u nacionalnim politikama i propisima. Ova

koncencija sadrži katalog prava koji bi države trebalo da ugrade u nacionalne politike

i pravne poretke i da na taj način stvore uslove za očuvanje posebnosti nacionalnih

manjina. Zabrana diskriminacija propisana je u čl. 4, koji glasi: „Strane ugovornice se

obavezuju da će pripadnicima nacionalnih manjina garantovati ravnopravnost pred za-

konom i jednaku zakonsku zaštitu. U tom smislu zabranjena je bilo kakva diskrimina-

cija na osnovu pripadnosti nacionalnoj manjini”.

6.1.3. Dokumenti Evropske unije

Iako su dokumenti EU formalnopravno neobavezujući za Srbiju, oni su relevantni

za oblast ljudskih i manjinskih prava i zaštite od rasne i druge diskriminacije, budući

da je Republika Srbija 2008. godine sklopila Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa

EU46 (SSP) i 2009. godine podnela zahtev za članstvo u Evropskoj uniji. Saglasno tome

ostvarivanje ljudskih i manjinskih prava i borba protiv diskriminacije predstavljaju

jednu od osnovnih obaveza Republike Srbije, imajući u vidu političke kriterijume

pristupanja EU, definisane zaključcima Evropskog saveta u Kopenhagenu 1993. godine,

koji se odnose na standarde iz oblasti vladavine prava, ljudskih prava i zaštite manjina. U pravu EU opšta zabrana diskriminacije nalazi se u odredbama člana 13 Ugovo-

ra kojim se osniva Evropska zajednica (EZ Ugovor). Stupanjem na snagu Ugovora iz Amsterdama, na osnovu novog člana 13, EU je dobila posebna ovlašćenja u sferi borbe

protiv diskriminacije po osnovu pola, rasnog ili etničkog porekla, verskog ubeđenja

ili verovanja, određenog invaliditeta, starosti i seksualne opredeljenosti, uključujući i mogućnost da donosi pravne akte radi sprečavanja i otklanjanja diskriminacije po datim osnovama. U Ugovoru iz Lisabona, potpisanom 13. decembra 2007. godine, u

članu 2 stav 3 navodi se, pored ostalog, da će se EU boriti protiv socijalne isključenosti

i diskriminacije, i promovisaće socijalnu pravdu i zaštitu, ravnopravnost između žena i

muškaraca, solidarnost između generacija i zaštitu prava deteta. Ovim ugovorom po-stala je obavezujuća Povelja o osnovnim pravima u EU iz 2000. godine. Povelja propisuje

jednakost svih ljudi pred zakonom (čl. 20); zabranjuje diskriminaciju na temelju bilo

kakve pripadnosti, uključujući pripadnosti nacionalnim manjinama (čl. 21) te propisuje da će Unija poštovati kulturnu, religijsku i jezičku raznolikost (čl. 22). Poveljom je

45 Zakon o potvrđivanju Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina (“Sl. list SRJ - Međunarodni

ugovori”, br. 6/98).46 Zakon o potvrđivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Evropskih zajednica i njihovih

država članica, sa jedne strane, i Republike Srbije, sa druge strane, „Sl. glasnik RS“, br. 83/08.


izričito zabranjen svaki vid diskriminacije koja se zasniva na polu, rasi, boji kože, etnič-

kom ili socijalnom poreklu, genetskim osobinama, jeziku, religiji ili uverenju, politič-

kom ili bilo kom drugom mišljenju, pripadnosti nacionalnoj manjini, imovini, rođenju,

invaliditetu, životnom dobu ili seksualnoj orijentaciji, uz isticanje značaja načela rav-

nopravnosti polova.

U oblasti zaštite od rasne diskriminacije od značaja su direktive EU, kao sekundar-

ni izvori prava, među kojima su najznačajnije Direktiva Saveta Evropske unije 2000/43/

EC, za sprovođenje principa jednakog tretmana osoba bez obzira na rasno i etničko pore-

klo (Direktiva o rasnoj jednakosti) i Direktiva Saveta Evropske unije 2000/78/EC, koja

uspostavlja opšti okvir za ravnopravan tretman u zapošljavanju i profesiji (Direktiva o

jednakosti pri zapošljavanju).

Direktiva o rasnoj jednakosti zabranjuje neposrednu i posrednu diskriminaciju u obla-

stima zapošljavanja, obrazovanja, socijalne i zdravstvene zaštite, kao i u pristupu usluga-

ma i proizvodima. Direktiva takođe propisuje dužnost osnivanja tela u državama članica-

ma koja će osigurati delotvornu i nezavisnu podršku žrtvama rasne diskriminacije.

Direktiva o jednakosti pri zapošljavanju sprovodi načelo jednakog postupanja pri za-

pošljavanju i obučavanju bez obzira na versku pripadnost, polnu orijentaciju i starosno

doba. Direktiva dopušta određena odstupanja od načela jednakog postupanja u slučaju da

se time omogućava očuvanje posebnosti verskih ustanova ili kada se primjenjuju posebni

postupci kako bi se postiglo uključivanje mladih ili starijih radnika na tržište radne snage.

6.2. Bilateralni sporazumi

Srbija je sukcesor bilateralnih sporazuma o zaštiti manjina koje su SRJ ili Državna

zajednica Srbija i Crna Gora zaključile sa Mađarskom, Rumunijom, Makedonijom i Hrvatskom, i to: Sporazuma između Srbije i Crne Gore i Republike Mađarske o zaštiti

prava mađarske nacionalne manjine koja živi u Srbiji i Crnoj Gori i srpske nacional-

ne manjine koja živi u Republici Mađarskoj;47 Sporazuma između Savezne vlade Sa-vezne Republike Jugoslavije i Vlade Rumunije o saradnji u oblasti zaštite nacionalnih manjina;48 Sporazuma između Srbije i Crne Gore i Republike Makedonije o zaštiti srp-ske i crnogorske nacionalne manjine u Republici Makedoniji i makedonske nacional-

ne manjine u Srbiji i Crnoj Gori49 i Sporazuma između Srbije i Crne Gore i Republike

Hrvatske o zaštiti prava srpske i crnogorske manjine u Republici Hrvatskoj i hrvatske manjine u Srbiji i Crnoj Gori.50

47 „Sl. list SCG - Međunarodni ugovori“, br. 14/04.48 „Sl. list SCG - Međunarodni ugovori“, br. 14/04.

49 „Sl. list SCG - Međunarodni ugovori“, br. 6/05.

50 „Sl. list SCG - Međunarodni ugovori“, br. 3/05.


6.3. Domaći pravni izvori

6.3.1. Ustav Republike Srbije

Ustav RS (2006)51sadrži niz normi kojima konstitucionalizuje interkulturalnost,

garantujući pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (čl. 23), nepovredivost fi-

zičkog i psihičkog integriteta (čl. 25), pravo na slobodu i bezbednost (čl. 27), pravo na

pravnu ličnost (čl. 37), slobodu mišljenja i izražavanja (čl. 46), slobodu izražavanja naci-

onalne pripadnosti, uključujući i pravo na neizjašnjavanje o svojoj nacionalnoj pripad-

nosti (čl. 47) i dr.

Ustav takođe podstiče razumevanje, uvažavanje i poštovanje razlika koje postoje

zbog posebnosti etničkog, kulturnog, jezičkog ili verskog identiteta njenih građana,

što se ostvaruje merama u obrazovanju, kulturi i javnom obaveštavanju (čl. 48). U čl.

49 propisana je zabrana i kažnjivost svakog izazivanja i podsticanja rasne, nacional-

ne, verske ili druge neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti. Propisano je da Ustavni

sud može zabraniti samo ono udruženje čije je delovanje usmereno na nasilno rušenje

ustavnog poretka, kršenje zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava ili izazivanje rasne,

nacionalne ili verske mržnje (čl. 55 st. 3). Ustav takođe propisuje da je nedopušteno

delovanje političkih stranaka koje je usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, kr-

šenje zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava ili izazivanje rasne, nacionalne ili verske

mržnje (čl. 5). Ustavom je zabranjena i svaka nasilna asimilacija pripadnika nacionalnih

manjina, a posebno je naglašena zabrana „ preduzimanja mera koje bi prouzrokovale

veštačko menjanje nacionalnog sastava stanovništva na područjima gde pripadnici na-

cionalnih manjina žive tradicionalno i u značajnom broju“ (čl. 78).

Pored prava koja su zajemčena svim građanima, Ustav priznaje dodatna individu-

alna ili kolektivna prava pripadnicima nacionalnih manjina. Ostvarivanje kolektivnih prava nacionalnih manjina u zajednici sa drugima se postiže samoupravom u kulturi, obrazovanju, obaveštavanju i službenoj upotrebi jezika i pisma, radi koje pripadnici na-

cionalnih manjina mogu izabrati svoje nacionalne savete (čl. 76 st. 3). Radi ostvarivanja

kulturne autonomije, pripadnicima nacionalnih manjina zajemčen je niz prava, koja ostvaruju individualno ili u zajednici sa drugima: pravo na izražavanje, čuvanje, nego-vanje, razvijanje i javno izražavanje nacionalne, etničke, kulturne i verske posebnosti;

pravo na upotrebu svojih simbola na javnim mestima; pravo na korišćenje svog jezika i

pisma; pravo da u sredinama u kojima čine značajnu populaciju državni organi, orga-nizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, organi autonomnih pokrajina i jedinica

lokalne samouprave vode postupak i na njihovom jeziku; pravo na školovanje na svom

jeziku u državnim ustanovama i ustanovama autonomnih pokrajina; pravo na osniva-

nje privatnih obrazovnih ustanova; pravo da na svom jeziku koriste svoje ime i prezime;

pravo da u sredinama u kojima čine značajnu populaciju tradicionalni lokalni nazivi,

51 “Sl. list RS”, br. 98/06.


imena ulica, naselja i topografske oznake budu ispisane i na njihovom jeziku; pravo na

potpuno, blagovremeno i nepristrasno obaveštavanje na maternjem jeziku, uključujući

i pravo na izražavanje, primanje, slanje i razmenu obaveštenja i ideja kao i pravo na

osnivanje sopstvenih sredstava javnog obaveštavanja (čl. 79 st. 1).

U čl. 46 pripadnicima nacionalnih manjina zajemčena je ravnopravnost pred zako-

nom i jednaka zakonska zaštita i zabranjena bilo kakva diskriminacija po osnovu na-

cionalne pripadnosti pri čemu je izričito propisano da se ne smatraju diskriminacijom

posebni propisi i privremene mere koje Republika Srbija može uvesti u ekonomskom,

socijalnom, kulturnom i političkom životu, radi postizanja pune ravnopravnosti izme-

đu pripadnika nacionalne manjine i građana koji pripadaju većini, ako su usmerene na

uklanjanje izrazito nepovoljnih uslova života koji ih posebno pogađaju.

Član 77 Ustava garantuje pripadnicima nacionalnih manjina da pod istim uslovima

kao ostali građani, učestvuju u upravljanju javnim poslovima i da stupaju na javne funk-

cije, nalažući da se pri zapošljavanju u državnim organima, javnim službama, organima

autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave vodi računa o nacionalnom sasta-

vu stanovništva i odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina.

Prema čl. 11 Ustava, crkve i verske zajednice su odvojene od države i nijedna religija

se ne može uspostaviti kao državna ili obavezna, tako da nema nikakve „zvanične“,

odnosno institucionalizovane „većinske“ vere, odnosno crkve. Takođe, prema čl. 44 st.

2 Ustava, crkve i verske zajednice su ravnopravne i slobodne u vršenju verskih poslova

i verskih obreda.

Sloboda veroispovesti zajamčena je čl. 43 Ustava, kojim je propisano da je svako

slobodan da ispoljava svoju veru ili ubeđenje veroispovedanja, obavljanjem verskih

obreda, pohađanjem verske službe ili nastave, pojedinačno ili u zajednici s drugima,

kao i da privatno ili javno iznese svoja verska uverenja, pri čemu niko nije dužan

da se izjašnjava o svojim verskim uverenjima, što je izričito propisano u čl. 43 st. 2.

Ustav takođe propisuje da se sloboda ispoljavanja vere ili uverenja može ograničiti zakonom, samo ako je to neophodno u demokratskom društvu, radi zaštite života i zdravlja ljudi, morala demokratskog društva, sloboda i prava građana zajamčenih

Ustavom, javne bezbednosti i javnog reda ili sprečavanja izazivanja ili podsticanja

verske, nacionalne ili rasne mržnje.

Jedna od proklamovanih ustavnih vrednosti jeste i tolerancija. U čl. 81 propisano je da država u oblasti obrazovanja, kulture i informisanja podstiče duh tolerancije i me-

đukulturnog dijaloga i preduzima efikasne mere za unapređenje uzajamnog poštovanja, razumevanja i saradnje među svim ljudima koji žive na njenoj teritoriji, bez obzira na njihov etnički, kulturni, jezički ili verski identitet.

Ustavom se garantuje neposredna primena ljudskih i manjinskih prava „zajemčena

opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugo-

vorima i zakonima” (čl. 18 st. 2). Odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače se u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim

standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje

nadziru njihovo sprovođenje.


Ustav propisuje opštu zabranu diskriminacije tako što zabranjuje svaki njen oblik po

bilo kom ličnom svojstvu, imenujući primera radi neka od ličnih svojstava (rasu, pol,

nacionalnu pripadnost, društveno poreklo, rođenje, veroispovest, političko ili drugo

uverenje, imovno stanje, kulturu, jezik, starost i psihički ili fizički invaliditet (čl. 21)).

6.3.2. Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina

Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina52 sadrži otvorenu definiciju pojma

„nacionalna manjina“, koja, u skladu sa duhom Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih

manjina Saveta Evrope, podrazumeva subjektivne i objektivne kriterijume na osnovu ko-

jih pripadnici nacionalnih manjina određuju svoj stav o tome kojoj etničkoj (nacionalnoj)

grupi pripadaju. Saglasno tome, svaka grupa državljana RS koja je na njenoj teritoriji za-

stupljena u „reprezentativnom“ broju, čiji pripadnici imaju određena specifična obeležja

kao što su jezik, kultura, etničko poreklo, veroispovest po kojima se razlikuju od većine

i hoće da vode zajedničku brigu o njima predstavlja nacionalnu manjinu (čl. 2 st. 1).53 U

čl. 5 st 1 izričito je utvrđeno da niko ne može da pretrpi štetu zbog svog opredeljenja ili

izražavanja svoje nacionalne pripadnosti ili zbog uzdržavanja od takvog činjenja, dok je

u st. 2 istog člana zabranjena svaka registracija pripadnika nacionalnih manjina koja ih,

protivno njihovoj volji, obavezuje da se izjasne o svojoj nacionalnoj pripadnosti.

Zakon ustanovljava kulturnu autonomija nacionalnih manjina, koja podrazumeva

mere posebne zaštite prava manjina u onim oblastima koje su značajne za očuvanje

njihovog identiteta – obrazovanje, kultura, informisanje i službena upotreba jezika

(čl. 9-17). Pored toga, ustanovljava i pojam manjinske samouprave kroz instituciju

nacionalnog saveta nacionalne manjine (čl. 19) – tela koje predstavlja nacionalnu

manjinu kao kolektivitet, tj. koja su nosioci kulturne autonomije u sferi kulture, obra-

zovanja, informisanja i službene upotrebe jezika i pisma. Važna odrednica zakona jeste i propisivanje mogućnosti uvođenja mera afirmativne akcije, tj. mera za obezbeđivanje

pune ravnopravnosti (čl. 4).

6.3.3. Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina

Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina54 uređuje nadležnosti nacional-

nih saveta nacionalnih manjina u oblasti kulture, obrazovanja, obaveštavanja i službene

upotrebe jezika i pisma, postupak izbora nacionalnih saveta, njihovo finansiranje i dru-ga pitanja od značaja za rad nacionalnih saveta (čl. 1).

U domenu obrazovanja, nacionalni savet je ovlašćen da osniva ustanove vaspitanja, ob-

razovanja, učeničkog i studentskog standarda i vrši prava i obaveze osnivača, a Republika,

52 „Sl. list SRJ“, br. 11/02 i „Sl. glasnik RS“, broj 72/09 – dr. zakon i 97/13 - US.53 Nacionalnom manjinom smatraju se sve grupe koje se nazivaju ili određuju kao narodi, nacionalne i

etničke zajednice, nacionalne i etničke grupe, nacionalnosti i narodnosti, a ispunjavaju uslove iz čl. 2 st. 1 Zakona.

54 „Sl. glasnik RS“, br. 72/09, 20/14 - US i 55/14.


autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave kao osnivači obrazovnih ustanova

mogu u celini ili delimično preneti osnivačka prava na nacionalni savet (član 11). Pored

toga, nacionalni savet je ovlašćen da učestvuje u upravljanju ustanovama predškolskog

vaspitanja i obrazovanja, i osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja, a u kojima se

obrazovno-vaspitni rad izvodi i na jeziku nacionalne manjine, ili u kojima se izučava go-

vor, jezik ili kultura nacionalne manjine kao poseban nastavni predmet (čl. 12).

Radi ostvarivanja svoje uloge u domenu obrazovanja, nacionalni savet je zakonom

ovlašćen: da predlaže Nacionalnom prosvetnom savetu opšte osnove predškolskog pro-

grama, nastavne planove i programe osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja i

osnove vaspitnog programa, za sadržaje koji izražavaju posebnost nacionalne manjine,

a naročito iz oblasti istorije, muzičkog vaspitanja i likovne umetnosti; da predlaže Naci-

onalnom prosvetnom savetu program osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja za

jezik nacionalne manjine i jezik, odnosno govor, nacionalne manjine sa elementima na-

cionalne kulture; da daje mišljenje Nacionalnom prosvetnom savetu o nastavnim pro-

gramima srpskog jezika, kao nematernjeg; da predlaže ministru nadležnom za poslo-

ve obrazovanja mere i program vaspitnog rada sa učenicima u ustanovama učeničkog

standarda, koji se odnose na afirmaciju međuetničke tolerancije i multikulturalizma; da

daje mišljenje o školskom i vaspitnom programu ustanova za koje je utvrđeno da su od

posebnog značaja za nacionalnu manjinu (čl. 13).

Značajna je uloga nacionalnog saveta i u obezbeđivanju udžbenika čiji sadržaji izra-

žavaju posebnosti nacionalne manjine uz prethodnu saglasnost nacionalnog saveta.

Predlog za odobrenje korišćenja ovih udžbenika daje Nacionalni prosvetni savet, uz

prethodnu saglasnost nacionalnog saveta. Nacionalni savet je ovlašćen i da daje predlo-

ge za korišćenje domaćih ili uvezenih udžbenika na jeziku nacionalne manjine u obra-

zovno-vaspitnom radu (čl. 14).

U oblasti kulture, nacionalni savet može, u skladu sa zakonom, osnivati ustanove

kulture radi očuvanja, unapređenja i razvoja kulturne posebnosti i očuvanja nacional-nog identiteta nacionalne manjine i vršiti prava i obaveze osnivača, a Republika, auto-nomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave kao osnivači ustanova kulture mogu

u celini ili delimično preneti osnivačka prava na nacionalni savet (čl. 16). Pored toga,

nacionalni savet je ovlašćen da učestvuje u upravljanju ustanovama kulture, na način detaljno propisan zakonom (čl. 17), kao i da ostvaruje čitav set drugih nadležnosti u ovoj oblasti: da utvrđuje koje su ustanove i manifestacije u oblasti kulture od posebnog

značaja za očuvanje, unapređenje i razvoj posebnosti i nacionalnog identiteta određene

nacionalne manjine; da utvrđuje strategiju razvoja kulture nacionalne manjine; da utvr-đuje koja su to pokretna i nepokretna kulturna dobra manjinske zajednice, da predlaže

mere zaštite, sanacije i rekonstrukcije kulturnih dobara za koje je utvrdio da su od po-

sebnog značaja za nacionalnu manjinu i dr. (čl. 18).

Nacionalni savet je telo samouprave u oblasti obaveštavanja, tako da u oblasti javnog

informisanja na jeziku nacionalne manjine ima brojne nadležnosti. Nacionalni savet može da osniva ustanove, udruženja, fondacije ili privredna društva u oblasti obave-

štavanja, kao i da samostalno ili zajedno sa drugim pravnim licem osniva ustanove i


privredna društva za obavljanje novinsko-izdavačke i radiotelevizijske delatnosti, štam-

panja i reprodukcije snimljenih medija i obavlja prava i obaveze osnivača (čl. 19). Pored

toga, nacionalni savet daje mišljenje o kandidatima za odgovornog urednika programa

na jezicima nacionalnih manjina u radiodifuznoj ustanovi u kojoj se imenuje odgovorni

urednik za više programa na jezicima nacionalnih manjina (čl. 20), a kao predstavnik

interesa nacionalne manjine, u oblasti obaveštavanja nacionalni savet je partner držav-

nih organa, koji učestvuje u procesu donošenja odluka koje su bitne za ostvarivanje

prava nacionalne manjine na informisanje, uključujući i strateško planiranje, učešće u

odlučivanju o finansiranju putem lica koja obavljaju informisanje na jeziku nacionalne

manjine i dr. (čl. 21).

Široka su ovlašćenja nacionalnih saveta u oblasti službene upotrebe jezika nacional-

nih manjina. U čl. 22 utvrđene su razne nadležnosti nacionalnog saveta u ovoj oblasti,

koje se uopšteno tiču pitanja službene upotrebe jezika i pisama nacionalnih manjina i/

ili koje se direktno odnose na topografske oznake na jezicima manjina. U oblasti služ-

bene upotrebe jezika i pisma nacionalni savet je, pored ostalog, ovlašćen da utvrđuje

tradicionalne nazive jedinica lokalne samouprave, naseljenih mesta i drugih geograf-

skih naziva na jeziku nacionalne manjine, ako je na području jedinice lokalne samo-

uprave ili naseljenog mesta jezik nacionalne manjine u službenoj upotrebi; da predla-

že nadležnom organu isticanje naziva jedinica lokalne samouprave, naseljenih mesta i

drugih geografskih naziva na jeziku nacionalne manjine; da predlaže utvrđivanje jezika

i pisma nacionalne manjine kao službenog jezika i pisma u jedinici lokalne samouprave;

da predlaže promenu naziva ulica, trgova, gradskih četvrti, zaselaka, drugih delova na-

seljenih mesta i ustanova za koje je utvrđeno da su od posebnog značaja za nacionalnu

manjinu; da predlaže nadležnom organu vršenje nadzora nad službenom upotrebom

jezika i pisma nacionalne manjine i preduzimanje mera i aktivnosti za unapređenje

prevođenja propisa na jezike nacionalnih manjina koji su u službenoj upotrebi i dr.

6.3.4. Zakon o crkvama i verskim zajednicama

Zakon o crkvama i verskim zajednicama55 u osnovnim odredbama garantuje slobodu verosiposvesti, koja obuhvata slobodu da se ima ili nema, zadrži ili promeni veroispo-

vest ili versko uverenje, odnosno slobodu verovanja, slobodu ispovedanja vere u boga;

slobodu da se pojedinačno ili u zajednici sa drugima, javno ili privatno, ispoljava vero-

vanje ili versko uverenje učestvovanjem u bogosluženju i obavljanjem verskih obreda, verskom poukom i nastavom, negovanjem i razvijanjem verske tradicije; slobodu da

se razvija i unapređuje verska prosveta i kultura (čl. 1 st. 2). Zakon takođe zabranjuje

svaki oblik verske diskriminacije i propisuje da niko ne sme biti podvrgnut prinudi koja bi mogla ugroziti slobodu veroispovesti, niti sme biti prisiljen da se izjasni o svojoj

veroispovesti i verskim uverenjima ili njihovom nepostojanju (čl. 2). Istim članom za-

kona izričito je regulisano da ne postoji državna religija. Kada je u pitanju ograničenje

55 „Sl. glasnik RS, br.36/06.


ispoljavanja verske slobode, u čl. 3 propisano je da sloboda veroispovesti ili verskog

uverenja može biti podvrgnuta samo onim ograničenjima koja su propisana Ustavom,

zakonom i ratifikovanim međunarodnim dokumentima, a neophodna su u demokrat-

skom društvu radi zaštite javne bezbednosti, javnog reda, morala i zaštite slobode i pra-

va drugih, pri čemu se verska sloboda ne sme koristiti tako da ugrožava pravo na život,

pravo na zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični integritet i pravo na imovinu,

niti tako da se izaziva i podstiče verska, nacionalna ili rasna netrpeljivost.

Prema čl. 4 Zakona, subjekti verske slobode su tradicionalne crkve i verske zajednice,

konfesionalne zajednice i druge verske organizacije. U čl. 10 Zakona, kao tradicionalne

crkve i verske zajednice u Srbiji, utvrđene su: Srpska pravoslavna crkva, Rimokatolička

crkva (uključujući i Grkokatoličku crkvu), Slovačka evangelička crkva a.v, Reformatska

hrišćanska crkva, Evangelička hrišćanska crkva a.v., Islamska verska zajednica i Jevrej-

ska verska zajednica. Crkve i verske zajednice, saglasno članu 18 Zakona, podnose pri-

javu za upis u Registar crkava i verskih zajednica. Registraciji ne podležu tradicionalne

crkve i verske zajednice (čl. 18 st. 2).

U čl. 28 propisano je da država sarađuje sa crkvama i verskim zajednicama radi una-

pređivanja verske slobode i ostvarivanja opšteg dobra i zajedničkog interesa, kao i da

radi unapređivanja verske slobode i saradnje sa crkvama i verskim zajednicama može

da materijalno pomaže crkve i verske zajednice.

6.3.5. Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja

Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja56 u čl. 8 među ciljeve obrazo-

vanja, pored ostalog, utvrđuje razvoj i poštovanje rasne, nacionalne, kulturne, jezičke,

verske, rodne, polne i uzrasne ravnopravnosti, tolerancije i uvažavanje različitosti, kao

i razvijanje ličnog i nacionalnog identiteta, razvijanje svesti i osećanja pripadnosti Re-

publici Srbiji, poštovanje i negovanje srpskog jezika i maternjeg jezika, tradicije i kul-ture srpskog naroda i nacionalnih manjina, razvijanje interkulturalnosti, poštovanje i očuvanje nacionalne i svetske kulturne baštine. Prema čl. 5 Zakona, za pripadnike

nacionalne manjine obrazovno-vaspitni rad ostvaruje se na jeziku i pismu nacionalne

manjine, a može da se izvodi i dvojezično na jeziku i pismu nacionalne manjine i na srpskom jeziku, a u skladu sa posebnim zakonom.

Zakonom o osnovnom obrazovanju i vaspitanju57 propisano je da se obrazovno-vas-

pitni rad ostvaruje na srpskom jeziku, a da se za pripadnike nacionalne manjine ostva-ruje i na jeziku i pismu nacionalne manjine, odnosno dvojezično. Kada se obrazov-

no-vaspitni rad ostvaruje na jeziku i pismu nacionalne manjine odnosno dvojezično

na jeziku i pismu nacionalne manjine i na srpskom, ministarstvo nadležno za poslove

obrazovanja, po pribavljenom mišljenju odgovarajućeg nacionalnog saveta nacional-

ne manjine, daje saglasnost za ostvarivanje obrazovno-vaspitnog rada za manje od 15

56 „Sl. glasnik RS“, br. 72/09, 52/11, 55/13, 35/15 – autentično tumačenje i 68/15.57 „Sl. glasnik RS“, br. 55/13 i 101/17.


učenika upisanih u prvi razred. Ako nacionalni savet nacionalne manjine ne dostavi

mišljenje u roku od 15 dana od dana prijema zahteva, smatra se da je mišljenje dato.

Takođe, kada se obrazovno-vaspitni rad ostvaruje na srpskom jeziku, za učenike pri-

padnike nacionalne manjine, organizuje se nastava jezika nacionalne manjine sa ele-

mentima nacionalne kulture kao izborni program (čl. 12).

Učenicima je omogućeno da biraju da li će da izučavaju osnove religije, pri čemu

nastavni program verske nastave donosi ministar, na usaglašeni predlog tradicional-

nih crkava i verskih zajednica, po pribavljenom mišljenju organa nadležnog za poslove

odnosa sa crkvama i verskim zajednicama. Organizovanje i ostvarivanje verske nastave

prati Komisija za versku nastavu u školi (čl. 33).

6.3.6. Zakon o srednjem obrazovanju i vaspitanju

Zakon o srednjem obrazovanju i vaspitanju58 propisuje da se za pripadnike nacional-

ne manjine obrazovno-vaspitni rad ostvaruje i na jeziku i pismu nacionalne manjine,

odnosno dvojezično, ako se prilikom upisa u prvi razred za to opredeli najmanje 15

učenika. Škola može da ostvaruje obrazovno-vaspitni rad na jeziku i pismu nacional-

ne manjine, odnosno dvojezično i za manje od 15 učenika upisanih u prvi razred, uz

saglasnost ministarstva nadležnog za poslove obrazovanja. Saglasnost za ostvarivanje

školskog programa na jezicima nacionalnih manjina za manje od 15 učenika Ministar-

stvo daje po pribavljenom mišljenju odgovarajućeg nacionalnog saveta nacionalne ma-

njine u skladu sa zakonom kojim se uređuje nadležnost nacionalnih saveta nacionalnih

manjina. Ukoliko nacionalni savet nacionalne manjine ne dostavi mišljenje u roku od

15 dana od dana prijema zahteva, smatra se da je mišljenje dato. Kada se obrazovno-

vaspitni rad ostvaruje na jeziku i pismu nacionalne manjine, škola je u obavezi da za

učenika organizuje nastavu srpskog jezika. Kada se obrazovno-vaspitni rad ostvaruje

na srpskom jeziku, za učenika pripadnika nacionalne manjine organizuje se nastava jezika nacionalne manjine sa elementima nacionalne kulture (čl. 5).

U srednjim školama učenici mogu pohađati versku nastavu. Program nastave i

učenja verske nastave donosi ministar, na usaglašeni predlog tradicionalnih crkava i

verskih zajednica, po pribavljenom mišljenju organa nadležnog za poslove odnosa sa crkvama i verskim zajednicama (čl. 7). Predviđeno je da organizovanje i ostvarivanje verske nastave prati Komisija za versku nastavu u školi (čl. 8).

6.3.7. Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama

Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama59 reguliše službenu upotrebu jezika i pi-

sama u Republici Srbiji, pri čemu u 3. delu sadrži odredbe koje se isključivo odnose na

službenu upotrebu jezika nacionalnih manjina.

58 Sl. glasnik RS“, br. 55/2013 i 101/2017.

59 „Sl. glasnik RS“, br. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05 - dr. zakon i 30/10.


U čl. 1 utvrđuje se da su na onim područjima na kojima žive pripadnici nacionalnih

manjina, istovremeno sa srpskim jezikom u službenoj upotrebi i njihovi jezici i pisma.

Službena upotreba jezika i pisama obuhvata upotrebu jezika i pisma u radu državnih

organa, organa autonomnih pokrajina, gradova i opština, ustanova preduzeća i drugih

organizacija kada vrše javna ovlašćenja, javnih službi i preduzeća i drugih organizacija

koje vrše poslove utvrđene zakonom. Ona naročito podrazumeva: usmeno i pismeno

opštenje organa i organizacija međusobno, kao i sa strankama; vođenje postupaka za

ostvarivanje i zaštitu prava i dužnosti građana; vođenje propisanih evidencija; izdava-

nje javnih i drugih isprava koje su od interesa za ostvarivanje utvrđenih prava građana;

ostvarivanje prava, dužnosti i odgovornosti radnika iz rada i po osnovu rada, upotreba

jezika i pisama pri ispisivanju topografskih naziva, naziva organa, organizacija i firmi,

kao i pri objavljivanju javnih poziva, obaveštenja i upozorenja i javnih natpisa (čl. 3). U

članu 6 svakom licu priznato je pravo da u postupku pred organom i organizacijom,

koja vršeći javna ovlašćenja rešava o njegovom pravu i dužnosti.

Upotreba jezika i pisma nacionalnih manjina regulisana je u 3. delu Zakona. Prema čl.

11 „na teritoriji jedinice lokalne samouprave gde tradicionalno žive pripadnici nacional-

nih manjina, njihov jezik i pismo može biti u ravnopravnoj službenoj upotrebi“. Jedinica

lokalne samouprave na čijoj je teritoriji utvrđeno, poslednjim popisom stanovništva, više

od 15% pripadnika jedne nacionalne manjine u obavezi je da statutom uvede u ravno-

pravnu službenu upotrebu jezik nacionalne manjine. U jedinicama lokalne samouprave u

kojima žive pripadnici nacionalne manjine, službena upotreba jezika nacionalne manjine

podrazumeva njegovo korišćenje u upravnom i sudskom postupku, u komunikaciji sa

organima koji vrše javna ovlašćenja, izdavanje javnih isprava na jeziku nacionalne ma-

njine, i njegovo korišćenje prilikom upisa u službene evidencije i zbirke ličnih podataka i

prihvatanje tih isprava kao punovažnih, kao i korišenje jezika nacionalne manjine prili-

kom izbora, što podrazumeva štampanje glasačkih listića i biračkog materijala na jeziku

nacionalne manjine i njegovo korišćenje u radu predstavničkih tela (čl. 11). Takođe, u jedinicama lokalne samouprave u kojima postoji obaveza uvođenja jezika nacionalne ma-njine nazivi jedinica lokalne samouprave, naseljenih mesta, trgova i ulica i drugi toponimi

ispisuju se na jeziku nacionalne manjine, prema njenoj tradiciji i pravopisu.Službena upotreba jezika i pisama nacionalnih manjina u radu svojih organa

autonomne pokrajine uređuje se statutom, a pripadnici nacionalnih manjina, čiji broj u ukupnom stanovništvu Srbije dostiže najmanje 2% mogu se obratiti republičkim

organima na svom jeziku na kom moraju dobiti i odgovor. Isto pravo imaju i pripadnici nacionalnih manjina koji u ukupnom stanovništvu Srbije ne dostižu 2%, ali ga mogu ostvariti preko jedinice lokalne samouprave u kojoj je jezik nacionalne manjine u službenoj upotrebi i koja je dužna da obezbedi prevođenje dopisa kojim se pripadnik nacionalne manjine obraća republičkom organu (čl. 11 st. 7 i 8).

U 3. delu Zakona regulisano je i vođenje prvostepenog upravnog, krivičnog, par-ničnog ili drugog postupka i na manjinskom jeziku (čl. 12–14), upotreba manjinskog

jezika u postupku koji se vodi na područjima u kojima manjinski jezici nisu u službenoj

upotrebi (čl. 16–17), izdavanje javnih isprava na jeziku nacionalne manjine (član 18);


izbor i korišćenje ličnog imena i imena dece i upis ovih ličnih imena u sve javne isprave,

službene evidencije i zbirke ličnih podataka (član 18a), kao i ispisivanje topografskih

oznaka, kao i ispisivanje firme i na jeziku nacionalne manjine (čl. 19–20).

6.3.8. Zakon o zabrani diskriminacije

Zakonom o zabrani diskriminacije,60 ustanovljen je celovit i sveobuhvatan sistem za-

štite od diskriminacije u Republici Srbiji. Njime je uređena opšta zabrana diskriminaci-

je, oblici i slučajevi diskriminacije, kao i postupci zaštite od diskriminacije i ustanovljen

je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti.

Diskriminacija je definisana kao „svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako

postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje, ili davanje prvenstva), u

odnosu na lica ili grupe, kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvo-

ren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, naci-

onalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu,

rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobeno-

stima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti,

starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i

drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima“ (čl. 2 st. 1 t. 1).

Zakon zabranjuje udruživanje radi vršenja diskriminacije, koje se, kao poseban oblik

diskriminacije, ogleda u udruživanju radi vršenja diskriminacije, odnosno delovanje or-

ganizacija ili grupa koje je usmereno na kršenje ustavom, pravilima međunarodnog prava

i zakonom zajamčenih sloboda i prava, ili na izazivanje nacionalne, rasne, verske i druge

mržnje, razdora ili netrpeljivosti (čl. 10). Radi delotvornog sprečavanja delovanja organi-

zacija i neformalnih grupa koje propagiraju ili vrše rasnu, versku i drugu diskriminaciju

zakon propisuje da se ne smatraju diskriminacijom ograničenja neophodna radi spreča-

vanja zagovaranja i vršenja fašističkih, nacističkih i rasističkih aktivnosti (čl. 25 st. 2).Jedan od zabranjenih oblika diskriminacije jeste i govor mržnje, koji predstavlja izra-

žavanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje

protiv lica ili grupe lica zbog njihovog ličnog svojstva u javnim glasilima i drugim pu-

blikacijama, na skupovima i mestima dostupnim javnosti, ispisivanjem i prikazivanjem poruka ili simbola, i na drugi način (čl. 11).

Zakonom je zabranjeno i uznemiravajuće i ponižavajuće postupanje, koje se, kao

oblik diskriminacije ogleda u tome što se prema licu ili grupi lica, zbog nekog njihovog

ličnog svojstva, postupa na uvredljiv i ponižavajući način, koji vređa njihovo dosto-janstvo, posebno ako se time stvara strah ili neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo

okruženje (čl. 12).

Zabranom diskriminacije obuhvaćeni su i tzv. teški oblici diskriminacije, u koje

spadaju: 1) izazivanje i podsticanje neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti po osno-

vu nacionalne, rasne ili verske pripadnosti, jezika, političkog opredeljenja, pola, rodnog

60 „Sl. glasnik RS“, br. 22/09.


identiteta, seksualnog opredeljenja i invaliditeta; 2) propagiranje ili vršenje diskriminacije

od strane organa javne vlasti i u postupcima pred organima javne vlasti; 3) propagiranje

diskriminacije putem javnih glasila; 4) ropstvo, trgovina ljudima, aparthejd, genocid, et-

ničko čišćenje i njihovo propagiranje; 5) diskriminacija lica po osnovu dva ili više ličnih

svojstava (višestruka ili ukrštena diskriminacija); 6) diskriminacija koja je izvršena više

puta (ponovljena diskriminacija) ili koja se čini u dužem vremenskom periodu (produže-

na diskriminacija) prema istom licu ili grupi lica, i 7) diskriminacija koja dovodi do teških

posledica po diskriminisanog, druga lica ili imovinu, a naročito ako se radi o kažnjivom

delu kod koga je pretežna ili isključiva pobuda za izvršenje bila mržnja, odnosno netrpelji-

vost prema oštećenom koja je zasnovana na njegovom ličnom svojstvu (čl. 13).

Zakonom je ustanovljen Poverenik za zaštitu ravnopravnosti - samostalan i neza-

visan državni organ i centralna nacionalna institucija za suzbijanje diskriminacije i pro-

movisanje ravnopravnosti i propisani uslovi za izbor, nadležnost i način njegovog rada.

Zakonom je regulisana građanskopravna zaštita od diskriminacije tako što su

odredbama sadržanim u VI delu ZZD-a, pod naslovom „Sudska zaštita“, u čl. 41-46,

predviđeni vidovi građanskopravne zaštite koja se može pružiti u slučaju diskrimina-

cije, bez obzira na osnov diskriminacije, i regulisan je poseban parnični postupak u

kome se ova građanskopravna zaštita ostvaruje. Predviđeno je pet vidova preventivno-

represivne građanskopravne zaštite imovinskog i neimovinskog karaktera: 1) zabrana

izvršenja radnje od koje preti diskriminacija, zabrana daljeg vršenja radnje diskrimina-

cije, odnosno zabrana ponavljanja radnje diskriminacije; 2) utvrđenje da je tuženi dis-

kriminatorski postupao prema tužiocu ili drugome; 3) izvršenje radnje radi uklanjanja

posledica diskriminatorskog postupanja; 4) naknada materijalne i nematerijalne štete; i

5) objavljivanje presude kojom je usvojen neki od navedenih zahteva u parnici za zaštitu

od diskriminacije.

6.3.9. Drugi propisi

Zakon o javnom informisanju i medijima iz 2014. god.61 propisuje da Republika, autonomna pokrajina, kao i jedinice lokalne samouprave, radi ostvarivanja prava nacionalnih manjina na informisanje na sopstvenom jeziku i negovanje sopstvene

kulture i identiteta, obezbeđuju deo sredstava, putem sufinansiranja, ili drugih uslova za

rad medija koji objavljuju informacije na jezicima nacionalnih manjina (čl. 13). Istinito,

nepristrasno, pravovremeno i potpuno informisanje na maternjem jeziku pripadnika nacionalnih manjina i očuvanje kulturnog identiteta nacionalnih manjina koje žive

na teritoriji Republike Srbije predstavlja javni interes u oblasti javnog informisanja. Za

dodelu tih sredstava detaljno je propisana procedura. Zakonski rok za privatizaciju medija ne odnosi se na medije čiji su osnivači nacionalni saveti nacionalnih manjina,

a kao mera afirmativne akcije u korist medija koji imaju sadržaje na manjinskim

jezicima, propisano je da kupci medija na manjinskim jezicima moraju da sačuvaju

61 Sl. glasnik RS”, br. 83/14, 58/15 i 12/16 - autentično tumačenje.


njihovu osnovnu delatnost pet godina od dana zaključenja ugovora o prodaji kapitala,

da imaju obavezu održavanja udela programskog vremena na pojedinim manjinskim

jezicima, u skladu sa ranije utvrđenom programskom šemom. Zakonom je uveden

Registar medija, koji omogućava javnost podataka o izdavačima medija, uključujući i

one na manjinskim jezicima.

Zakonom o javnim medijskim servisima iz 2014. god. ustanovljavaju se dva javna

medijska servisa, Javna medijska ustanova ,,Radio televizija Srbije“ i Javna medijska

ustanova ,,Radio televizija Vojvodine“. Obaveza javnih medijskih servisa je da kroz

svoje programske sadržaje ostvaruju javni interes koji podrazumeva, između ostalog, i

zadovoljavanje potreba građana za programskim sadržajima koji obezbeđuju očuvanje

i izražavanje kulturnog identiteta nacionalnih manjina, vodeći računa da nacionalne

manjine prate određene programske celine i na svom maternjem jeziku i pismu.

Zakonom o izboru narodnih poslanika62 predviđeno je da u raspodeli poslaničkih

mandata zakonski cenzus od 5% ne važi za stranke i koalicije političkih stranaka nacio-

nalnih manjina, odnosno da manjinske političke stranke i koalicije političkih stranaka

nacionalnih manjina učestvuju u raspodeli mandata i kad su dobile manje od 5% glasova

od ukupnog broja birača koji su glasali (čl. 81 st. 2). U stavu 3 istog člana predviđeno je

da se političkim strankama nacionalnih manjina smatraju sve stranke čiji je osnovni

cilj predstavljanje i zastupanje interesa nacionalne manjine i zaštita i poboljšanje prava

pripadnika nacionalnih manjina, u skladu sa međunarodnim standardima, dok se u sta-

vu 4 istog člana predviđa da o tome da li podnosilac izborne liste ima položaj političke

stranke nacionalne manjine odnosno koalicije stranaka nacionalnih manjina odlučuje

Republička izborna komisija pri proglašenju izborne liste, a na predlog podnosioca liste.

Odluka o izboru poslanika u Skupštinu AP Vojvodine63 predviđa da političke stranke

nacionalnih manjina i koalicije političkih stranaka nacionalnih manjina učestvuju u

raspodeli mandata na izborima u onom delu u kojem se izbori sprovode po proporci-

onalnom sistemu i kada su dobile manje od 5% glasova od ukupnog broja birača koji su glasali (čl. 74 st. 4). Prema stavu 5 istog člana Odluke, političke stranke nacionalnih manjina su sve one političke stranke čiji je osnovni cilj predstavljanje i zastupanje inte-

resa nacionalne manjine i zaštita i promovisanje prava pripadnika nacionalnih manjina

u skladu sa domaćim i mađunarodnim standardima. Odluka propisuje u stavu 6 istog člana da Pokrajinska izborna komisija odlučuje o tome da li podnosilac liste ima položaj političke stranke, odnosno koalicije političkih stranaka nacionalnih manjina, pri pro-

glašenju izborne liste, a na predlog podnosioca liste.

Krivičnim zakonikom Republike Srbije64 inkriminisana su brojna krivična dela koji-

ma se krše pojedina prava, uključujući i pravo na ravnopravnost: povreda ravnopravno-

sti (čl. 128), povreda prava upotrebe jezika i pisma (čl. 129), povreda slobode izražavanja nacinalne ili etičke pripadnosti (čl. 130), povreda slobode ispovedanja vere i vršenja

62 “Sl. glasnik RS”, br. 35/00, 57/03 - odluka USRS, 72/03 - dr. zakon, 75/03 - ispr. dr. zakona, 18/04, 101/05 - dr. zakon, 85/2005 - dr. zakon, 28/11 - odluka US, 36/11 i 104/09 - dr. zakon.

63 “Sl. list AP Vojvodine”, br. 23/14.64 “Sl. glasnik RS”, br. 85/05, 88/05 - ispr., 107/05 - ispr., 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14 i 94/16.


verskih obreda (čl. 131), povreda ugleda zbog rasne, verske, nacionalne ili druge pripad-

nosti (čl. 174), izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti (čl. 317), rasna

i druga diskriminacija (čl. 387), kao i druga krivična dela koja se mogu izvršiti iz po-

buda mržnje. U čl. 54a Zakona propisano je da, ako je krivično delo učinjeno iz mržnje

zbog pripadnosti rasi i veroispovesti, nacionalne ili etničke pripadnosti, pola, seksualne

orijentacije ili rodnog identiteta drugog lica (zločin iz mržnje), tu okolnost sud će ceniti

kao otežavajuću okolnost, osim ako ona nije propisana kao obeležje krivičnog dela.

Za ostvarivanje i zaštitu pojedinih prava manjina relevantni su i brojni drugi zako-

ni, kao što su Zakon o zaštiti podataka o ličnosti65, Zakon o državljanstvu Republike

Srbije,66 Zakon o prebivalištu i boravištu građana,67 Zakon o ličnoj karti,68 Zakon o ma-

tičnim knjigama,69 Porodični zakon70 i dr.

6.4. Institucionalni okvir

Republički organi • Odbor Narodne skupštine za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova

• Odbor Narodne skupštine za kulturu i informisanje

• Kancelarija za ljudska i manjinska prava

• Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost

• Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

• Savet za unapređenje položaja Roma i sprovođenje Dekade uključivanja Roma

• Savet za nacionalne manjine

• Savet za mlade

• Savet za prava deteta

• Savet za praćenje primene preporuka mehanizama UN za ljudska prava • Savet za praćenje realizacije Akcionog plana za primenu Strategije prevencije i

zaštite od diskriminacije za period od 2014. do 2018. godine

Pokrajinski organi • Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjine ‒

nacionalne zajednice

• Pokrajinski sekretarijat za privredu, zapošljavanje i ravnopravnost polova

• Kancelarija za inkluziju Roma

65 „Sl. glasnik RS“, br. 97/08 i 104/09-dr. zakon.66 „Sl. glasnik RS“, br. 135/04 i 90/07.

67 „Sl. glasnik RS“, broj 87/11.68 „Sl. glasnik RS“, br. 62/06 i 36/11.69 „Sl. glasnik RS“, br. 20/09 i 145/14.70 „Sl. glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr. zakon i 6/11.


Lokalni organi• Saveti za međunacionalne odnose u jedinicama lokalne samouprave

Nezavisna tela• Zaštitnik građana Republike Srbije

• Poverenik za zaštitu ravnopravnosti

• Poverenik za pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti

• Savet za štampu

• Regulatorno telo za elektronske medije

93

Prof. dr Borislav Grozdić71

7. OBRAZOVANJE I OČUVANJE, ZAŠTITA I RAZVOJ NACIONALNOG, KULTURNOG, VERSKOG I JEZIČKOG IDENTITETA

ApstraktBezobalna tema o identitetu u ovom radu se ograničava na pitanja pojma identiteta,

tipova identiteta i ličnog (individualnog, personalnog) i društvenog (grupnog, kolek-

tivnog) identiteta. Predstavljeno je šta podrazumeva i kako se gradi lični identitet, kako

se pojedinac integriše u grupe, zajednice ili društvo. Posebno su obrađeni nacionalni,

kulturni, verski i jezički identitet; kakav značaj za pojedinca ima etnička, verska i ku-

turna pripadnost. Na kraju, u najkraćem, dat je pokušaj objašnjenja, zašto i kako dolazi

do krize identiteta, podeljenog identiteta i društvenih, etničkih i verskih sukoba usled

različitih identiteta.

Ključne reči: identitet, identifikacija, identifikatori, nacionalni identitet, kulturni

identitet, verski identitet, jezički identitet

7.1. Uvod

U poslednjih nekoliko decenija identitet je zauzeo mesto jednog od dominantnih pojmova kojima se bave humanističke nauke. Smatra se da je u osnovi popularnosti ove

teme jačanje manjina i afirmacija pojedinca. Razumevanju i objašnjavanju identiteta se

može pristupati sa psihološkog, sociološkog, filozofskog, teološkog i drugih aspekata. Psihološki, pitanje identiteta se razume kao pitanje osećanja identiteta, osećanja da se

razlikujemo od svih drugih ljudi; sociološki, kao identifikacija, poistovećivanje sa dugi-

ma, sa nekom društvenom grupom; filozofski, kao pitanje ko je čovek i po čemu se ra-

zlikuje od svih drugih bića u svetu i teološki kao poistovećivanje sa najboljim mogućim

delom sebe, sa Bogom u sebi, kako lepo objašnjava Đuro Šušnjić.72

71 Univerzitet „Privredna akademija” Novi Sad72 Vidi šire: Đ. Šušnjić, Religija, I, Čigoja, Beograd, 1998, 395.


Posle Drugog svetskog rata većina oružanih sukoba se odvijala ili na etničkim gra-

nicima ili na etničkim osnovama. Etničko u osnovi su imale promene u Evropi, raspad

SSSR-a, raspad SFRJ, rat u Ruandi i drugim delovima sveta. Nakon krvavih međuet-

ničkih sukoba na prostoru bivše SFR Jugoslavije i stvaranja više samostalnih država

od bivših republika, međuetničke tenzije su i dalje prisutne na čitavom tom prostoru.

Prisutne su u različitim vidovima i u okviru Republike Srbije. Migrantska kretanja,

odnosno tzv. „migrantska kriza“, na svojevrstan način pojačava zahteve za odgovorom

na ono poznato pitanje: kako pravo na različitost spojiti s pravom na jednakost, kako

sačuvati osećaj za lokalnu zajednicu, a u isto vreme prihvatiti globalizaciju?

U ovom radu je najpre određen pojam identiteta, izložena etimologija reči „identi-

tet“ i data jedna od struktura fenomena identiteta, odnosno podela na lični i društveni

(grupni) identitet. Zatim je u najkraćim crtama obrađen lični identitet i način na koji se

definiše, nastaje, izgrađuje, održava i razvija nacionalni, verski, kulturni i jezički identi-

tet. Na kraju su, takođe u najkraćem, navedeni neki problemi u vezi sa identitetom, kao

što je kriza identiteta, podela identiteta, sukobi zbog identiteta i drugi.

7.2. Šta je to identitet?

Ukoliko govorimo o različitim aspektima identiteta, ličnom, grupnom, društvenom

(nacionalnom, kulturnom, verskom, jezičkom), neophodna je prethodna konceptualiza-

cija pojma identitet. Ta suštinska pitanja se uvek iznova čoveku postavljaju: „Ko sam ja?“,

„Kome ja pripadam?“ Najznačajnija uloga za uvođenje tog pojma i njegovo popularisanje

u društvenim i humanističkim naukama pripada psihologu Eriku Eriksonu. Očigledno

da se poreklo same reči „identitet“ mora tražiti izvan srpskog jezika, najpre u latinskim re-

čima „idem“ (isto, isti) i „identidem“ (ponovljeno), kao i u imenici „identitas“ u novolatin-skom koja znači istovetnost, potpunu jednakost, podudaranje. Srpske reči koje najpribliž-

nije označavaju i izražavaju pojam identiteta su: istovetnost, samosvojnost, ukorenjenost,

samosvest, svest o sebi, ja, jastvo, sebstvo, sopstvo, samstvo, ja-funkcije.Pojam identitet se određuje na više različitih načina ali se poput sličnih složenih i

slojevitih društvenih i duhovnih fenomena ne može bez ostatka smestiti u jednu de-

finiciju. Za ovu priliku navodimo nekoliko pokušaja određenja ovog pojma. Identitet

je: „Istovetnost osobe ili stvari u svako vreme i u bilo kojim okolnostima, stanje ili či-njenica da osoba ili stvar jeste to što jeste, a ne nešto drugo“ (Oksfordski engleski reč-

nik); „skup obeležja po kojima se jedna osoba razlikuje od svih drugih“73; „osnovna

određenost stvari, događaja i ličnosti koja omogućuje imenovanje, poznavanje i pre-

poznavanja. Identitet ličnosti, zbir opštih i osobenih znakova karakterističnih za jednu osobu kojima se ona razlikuje od ostalih osoba i po kojima se sigurno može prepoznati

(identifikovati)“74;„Identitet podrazumeva telesnu, duševnu, duhovnu, društvenu i mo-

73 Klajn, I., Šipka, M., Veliki rečnik stranih reči i izraza, Prometej, Novi Sad, 2006, 483.74 Mala encklopedija Prosveta, 1, Prosveta, Beograd, 1978, 679.


ralnu zrelost jedinke koja se tek tada može smatrati ličnošću: stepen dostignutog iden-

titeta ličnosti ujedno je i mera njene zrelosti“.

Struktura čovekovog identiteta je spiralna i tipovi identiteta se mogu razvrstava-

ti, klasifikovati prema različitim osnovama ali se najčešće razlikuju lični (personalni) i

društveni (grupni, kolektivni, socijalni) identitet. Pod ličnim identitetom se podrazume-

va osećaj i mišljenje koje čovek ima o samom sebi, prema kome, s jedne strane, postoji

nešto po čemu se razlikuje od svih drugih ljudi a sa druge strane, da je po mnogo čemu

sličan drugima. Uprkos svim promenama, neko jezgro naše ličnosti ostaje uvek isto. To

jezgro se različitim kulturama i jezicima različito označava, ali ono predstavlja to „JA“

ili „subjekt“. Upravo doživljaj sebe kao jedinstvenog i trajnog čini tu istovetnost. Zani-

mljivo je da je osećanje identiteta utoliko postojanije ukoliko čovek češće i intenzivnije

doživljava spoljašnje i unutrašnje promene. Identitet nije apsolutno nepromenjiva da-

tost, nešto statično, već poseduje svojstvo da se menja, dinamičan je. Kako čovek po sebi

nije zatvorena monada, već prevashodno biće zajednice, tako su deo njegovog bazičnog

identiteta društveni identiteti.

Društveni identitet se odnosi na to kako određena osoba vidi sebe u društvu i kako

drugi članovi društva vide nju. Prema tome, „grupe i kolektivi se uvek konstituišu u

odnosu prema drugima“75 i svaka društvena zajednica i društveni identitet su skloni

isključivosti u smislu stava da ne može svako da bude njihov član. Društveni identitet

može da bude porodični, rodbinski, zavičajni (lokalni), rodni, profesionalni, etnički,

nacionalni, religijski, klasni itd.76 Između grupa postoji specifična dinamika, različite

vrste kontakata i međusobnog prilagođavanja. U savremenim uslovima čovek može da

ima i po pravilu ima više različitih drušvenih identiteta, koji ne samo što se razlikuju

nego mogu da budu međusobno suprotstavljeni.

Krećući se u sferama različitih identiteta današnji čovek u principu ima mogućnost

i da ih bira, da se slobodno opredeljuje. Postoje slučajevi gde se nekome ne može jasno pripisati nacionalni identitet, na primer, majka mu je Srpkinja otac Albanac, ili majka

Grkinja, a otac Englez i slično, što znači da nisu „ni jedno ni drugo“, a mogu da budu „i

jedno i drugo“. To se naziva „etnička anomalija“77. Takav je slučaj i sa drugom i trećom generacijom doseljenika u Evropi. Postoji shvatanje da su društveni identiteti relativni i da su donekle i situaciono uslovljeni, jer pojedinac može da ima više identiteta, a zavi-

sno od situacije neki od njih će dobiti na značaju. Na primer, etnički, nacionalni iden-

titet ne mora da bude značajan kada je u pitanju posao, ali i te kako je važan ukoliko se

radi o sklapanju braka, druženju i slično.

75 Lepo rečeno, kada ne bi bilo tih drugih to je kao kada bi pokušali da aplaudiramo jednom rukom. Erikson, T. H., Etnicitet i nacionalizam, Biblioteka XX vek, Beograd, 2004, 112.

76 B. Stojković navodi deset dimenzija identiteta. To su: kulturni identitet, etnički identitet, rodni identitet, personalni identitet, identitet uloge, relacioni identitet, identitet obraza, simbolički identitet,

civilizacijski identitet i zavičajni identitet. B. Stojković, „Mreže identiteta“, http://probni.fpn.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2010/05/21-Prof.-dr-Branimir-Stojkovi%C4%87-Mre%C5%BEe-identiteta.pdf (1.02. 2018.)

77 Erikson, T. H. ,Etnicitet i nacionalizam, 112.


7.3. Lični identitet

„Ko sam ja?“ Šta mislim i osećam o tome - ko sam? Koliko se to što mislim i osećam

razlikuje od onoga ko sam ja u stvari? Kako mogu da dođem do tog uvida? Zašto je to

uopšte važno ko sam ja? Zato što je mera suočavanja sa sobom mera postizanja zrelosti.

Onda je razumljivo što su još u antičkoj Grčkoj najveći mudraci isticali kao osnovni

princip - spoznaju samog sebe! „Samo spoznaja koja dolazi iz unutrašnjosti predstavlja

istinsku spoznaju“, govorio je Sokrat. Traganje za rešenjem ovog zadatka predstavlja

potragu za ogledalom, koje će nam dati pravu sliku o nama, odnosno to je traganje za

ličnim identitetom. Doduše, neko lepo reče da svako od nas, osim što uporno nastoji da

„dođe k sebi“, da dođe do sebe, ponekad poželi i da pobegne od sebe. Pošto takvo ogle-

dalo, slično onome, koje u bajci odgovara na čuveno pitanje: „Ogledalce, ogledalce, ko

je najlepši na svetu?“, realno ne postoji, onda nam kao ogledalo moraju poslužiti drugi

ljudi, moramo se ogledati u njihovim očima.

Ovde se može s punim pravom postaviti i pitanje - da li bismo i izdržali to suoča-

vanje sa dubokim slojevima sopstvenog JA, suočavanje sa celovitom i stvarnom slikom

koja se zove „ja sam“? Zna se da je prva reakcija na taj dramatični trenutak suočavanja sa

samim sobom po pravilu odbijanje: „to nisam ja“, „to nismo mi“, „to je nemoguće“ itd.

Kako gradimo sopstveni identitet? Ko sam ja, ali zaista, ne ulepšano kako obično po-

kušavamo da vidimo? Lični identitet, kao skup ličnih karakteristika po kojima je osoba

prepoznatljiva, veoma je složen i višedimenzionalan fenomen. Nečiji identitet može se

konstruisati na osnovu perifernih ili čak potpuno irelevantnih konstrukata i na taj na-

čin savršeno ne biti u stanju razumeti tog čoveka. Na primer, možemo misliti da je za

neku osobu njegova nacionalna pripadnost ili rasa ključna stavka njegovog identiteta,

dok on sam najveću važnost pridaje svojoj religijskoj pripadnosti, činjenici da je dobar

muzičar, ili lojalnosti svojoj porodici.Vrlo je teško i složeno definisati šta je lični identitet. Jedno od najvećih čuda Božijih

je svakako to što na svetu ne postoje dva identična ljudska bića. To nisu ni blizanci,

koliko god bili slični. Čudesno tajanstvena činjenica je što, uprkos stalnim i velikim

promenama, ostajemo isto ljudsko biće tokom života, sve od rođenja pa do smrti. Prema tome, postavlja se pitanje šta je to što se zadržava kao identično u čoveku, što pretrajava kroz vreme i prostor? Ako se zna da se čovek, na primer, kroz pedeset godina života

drastično promeni, sve ćelije u telu se svakih sedam godina iz temelja izmene, izgled se

izmeni, shvatanja i uverenja se promene, šta je onda to što je ostalo isto u čoveku pa ga

prepoznajemo kao posebnog, osobenog od rođenja do smrti?„Ono što je specifično kod problema ličnog identiteta, to je da on u stvarnosti obu-

hvata dva različita, iako nerazdvojiva problema: problem prirode ličnosti i problem nje-

nog transvremenskog identiteta“78, osnovano primećuje Stefan Šovije i zaključuje da

78 Tap,P.,„Označiti svoju različitost“, u Identitet, I, Pojedinac, grupa društvo, priredili Katrin Halpern i

Žan-Klod Ruano-Bolbaran, Clio, Beograd, 2009, 33.


suštinu prirode ličnosti čini svest o sebi, a transvremenskog identiteta pamćenje. Tako

su, znači, svest o sebi i pamćenje najznačajniji za lični identitet.

Prema Pjeru Tapiju konstitutivni elementi ličnog identiteta su zbir predstava i ose-

ćanja koje neka osoba razvija u vezi sa samom sobom, ono što omogućava da čovek

ostane uvek isti, da se sam ostvari i da postane on sam, u datom društvu i kulturi i u

odnosu sa drugima. Ovaj autor izdvaja šest karakteristika koje učestvuju u izgradnji i

razvoju identiteta, a to su: 1) kontinuitet (ostati isti u vremenu ili bar sličan samom sebi),

2) predstava koju imam o sebi i koju drugi imaju o meni, 3) jedinstvenost (osećanje or-

ginalnosti, drugačiji od ostalih), 4) raznovrsnost (predstavljamo više ličnosti u jednoj

osobi), 5) mi smo ono što radimo („postajanje svojim“ kroz aktivnost, menjanje sebe u

kontinuitetu), 6) samopoštovanje (pozitivno viđenje sebe).79

Identitet odlikuje istovremeno i podjednako različitost i sličnost. Da bi čovek „bio

svoj“ nužno mora da se razlikuje od drugih, a sa druge strane lični identitet se uspo-

stavlja kroz sličnosti i pripadanja različitim kategorijama i grupama: polnim, rasnim,

porodičnim, nacionalnim, verskim, kulturološkim itd. Tako se na pitanje „ko sam ja“

može odgovoriti: lekar, pekar, apotekar, otac, majka, zvezdaš ili radovac, penzioner ili

naprednjak, radnik ili vlasnik, pravoslavac, pentakostalac, Srbin, Rus itd.

U kakvom su odnosu lični identitet i grupa, odnosno pitanje identiteta i identifika-

cije? Na ovo pitanje se može odgovoriti iz sociološke perspektive. Identifikacija podra-

zumeva poistovećivanje pojedinca sa nekom društvenom grupom. To poistovećivanje,

pak, znači da usvaja ideje, verovanja, vrednosti, norme i pravila ponašanja te grupe u

kojoj živi ili namerava da živi. Postoji i shvatanje da nisu odlike ili svojstvo neke etnič-

ke grupe nešto što je čini posebnom, nego upravo odnos, kao nešto što postoji između

dve grupe, a ne unutar jedne grupe. Dakle, pojam etničke grupe podrazumeva kontakt

i odnos jer totalno izolovana etnička grupa je apsurdna kao i aplauz jednom rukom

(Bateson). „Etničke grupe su po definicije manje ili više izdvojene, ali su one i te kako

svesne toga da negde postoje i pripadnici drugih etničkih grupa, i one su uvek u nekom dodiru sa njima. Štaviše, te grupe ili kategorije u izvesnom smislu se i ostvaraju tek u tim dodirima. Identitet grupe uvek se donekle određuje prema onom što dotična grupa

nije – drugim rečima, prema onima koji ne pripadaju grupi“80, tvrdi T. H. Erikson.

7.4. Nacionalni identitet

Nacionalni identitet kao društveni identitet je deo čovekovog bazičnog identiteta.

Imajuću u vidu izuzetan značaj nacije u moderno doba, nacionalni identitet je nesum-

njivo najobuhvatniji i najsloženiji oblik društvenog identiteta. Moć nacionalnog identi-teta i nacije u savremenom svetu je izuzetno velika, tako da se druge vrste kolektivnog

identiteta – verski, klasni, rasni, polni, mogu preklapati ili kombinovati sa nacionalnim

79 Šovije, S., „Osnove ličnog identiteta“, u Identitet, I, Pojedinac, grupa društvo, 72-73.80 Erikson, T. H. ,Etnicitet i nacionalizam, 28.


identitetom, ali ga teško mogu umanjiti ili poništiti. Nisu se ostvarila predviđanja po-

znatog sociologa Maksa Vebera da će pred modernizacijom, industrijalizacijom i inivi-

dualizacijom etnicitet i nacionalizam gubiti na značaju. Naprotiv, uvek kad se pomisli da

su nacija i nacionalizam sišli sa istorijske pozornice, oni se pojavljuju sa novom snagom.

Nekada se na pitanje „ko si ti?“ prevashodno odgovaralo pravoslavac, musliman, ka-

tolik, a nakon XIX i XX veka došlo je do korenite promene u tom smislu, pa će odgovor

na navedeno pitanje biti Grk, Turčin, Hrvat. To znači da je potreba za pripadanjem i po-

istovećivanjem sa nacijom u odnosu na veru, postalo prevashodnije i pretežnije. Ruski

religijski filozof Ivan Iljin na pesnički način konstatuje: „Pokaži mi kako veruješ i moliš

se, kako se kod tebe ispoljava dobrota, junaštvo, osećanje časti i dužnosti, kako pevaš,

igraš i čitaš stihove, šta nazivaš „znati“ i „shvatiti“, kako voliš svoju porodicu, ko su tvoje

omiljene vođe, geniji i proroci – reci mi sve to i ja ću ti reći koje si nacije sin, i sve to ne

zavisi od tvoje svesne samovolje već od duhovnog sklopa tvog nesvesnog“81.

Živimo u vremenu neprestanog „izgrađivanja nacije“, sa svim pozitivnim i negativnim

posledicima koje to sa sobom nosi. Pozitivnim, jer su nacija i nacionalizam „brz odgo-

vor na krizu identiteta i identifikacija“, a negativnim jer je poznato koje i kakve pogub-

ne posledice može da izazove nacionalizam, ukoliko ga shvatimo kao nipodaštavanje i

majorizaciju drugih nacionalnih pripadnosti. „Nacija je dovoljno velika da bi pojedincu

pružala osećanje veličine i moći, a dovoljno mala da bi se njeni članovi osećali neraskidivo

međusobno povezani“82, primećuje već pomenuti Đ. Šušnjić. Zato nacionalni identitet ži-

lavo opstaje i privlači, jer nudi osećanje sigurnosti, ukorenjenosti, zajedništva. Uostalom,

zato i dalje postoje oni koji su spremni za naciju da podnesu i najveće žrtve. Prema tome,

opravdano se postavlja pitanje zbog čega je nacionalna pripadnost toliko važna.

Pitanja i procesi savremenog oblikovanja nacija su protivrečni i teorijski i praktični.

Kako nastaje nacija? U zavisnosti od odgovora na to pitanje filozofi i naučnici se u druš-

tvenim naukama generalno razvrstavaju na „moderniste“ i „tradicionaliste“. Za prve je nacija izum ili konstrukt, a za druge postoji određeni istorijski kontinuitet između

predmodernih etničkih zajednica i savremenih nacija. Prema „modernistima“, nacio-

nalni identitet je produkt – nacionalizma, odnosno delovanje pokreta, ideja i doktrina usredsređenih na kulturno određenje političke autoemancipacije pojedinaca i narodnu uverenost. Za „tradicionaliste“ nacionalni identitet je, u stvari, samo nastavak nekada

zametnutih etničkih kultura i/ili zajednica.

Obrazovanje nacionalnog identiteta političkim sredstvima, pritiskom državnog aparata, nausprot tradicionalno-istorijskom identitetu naroda, u istoriji nije nepoznata

pojava, ali mi danas imamo „privilegiju“ da je kao tragikomediju neposredno pratimo

u novostvorenim državama na prostoru nekadašnje SFRJ. Političkoj eliti je stalo da kon-

struiše nacionalni i uopšte kolektivni identitet iz veoma pragmatičnih razloga, osvaja-

nja i opstanka na vlasti. Kako bi konstruisale novi identitet intelektualno/političke elite i državne vlasti, po pravilu pribegavaju izmišljanju prošlosti, u skladu sa orvelovskim

81 Iljin, I., Put duhovne obnove, 133.82 Šušnjić, Đ., Religija, II, Čigoja, Beograd, 1998, 128.


principom:„Ko kontroliše prošlost, kontroliše sadašnjost. Ko kontroliše sadašnjost,

kontroliše budućnost“.

Upravo zato što je često najznačajniji činilac nacionalnog identiteta predstava o za-

jedničkom poreklu, određeno tumačenje istorije je potrebno radi obrazovanja, očuvanja,

razvijanja i zaštite nekog nacionalnog identiteta. Dakle, nesporno je da „ono što etnički

identitet u krajnjoj liniji izdvaja od drugih oblika kolektivnog identiteta jeste činjenica

da je on orijentisan prema prošlosti“83. S pravom Bogoljub Šijaković tvrdi da je „osobina

nacionalno frustriranih ljudi i naroda da su nezadovoljni što je prošlost takva kakva

jeste, pa uskaču u svoj cirkuski vremeplov i popravljaju unazad sve što im se ne dopada.

Doduše, svi balkanski narodi imaju razloge da ne budu zadovoljni prošlošću; najbolje bi

bilo da se sa njom suoče da bi je zajedno savladali, nipošto jedni protiv drugih“84.

Da bi nacija u samosvojnom nacionalnom identitetu opstajala u današnje vreme, ne-

ophodno je istrajno nastojanje i borba u političkoj, ali i u kulturnoj ravni. Identitetska

obeležja koje nacije nasleđuju od prethodnih etničkih zajednica nisu data za sva vremena.

Ona se vremenom menjaju, tako što su u određenim istorijskim periodima nastala, a u

nekim drugim istorijskim i društvenim uslovima mogu da nestanu, što za posledicu može

da ima raspad pa i nestanak neke etničke zajednice. Za to ima puno primera u istoriji.

Vodeći autoritet u bavljenju fenomenom nacije Antoni D. Smit, smatra da etničke za-

jednice mogu nestajati usled genocida ili usled etnocida („kulturni genocid“). Pojedine

etničke zajednice opstaju uprkos svakojakim iskušenjima zbog bogate etničke i istorijske

zaostavštine tih zajednica. Smit smatra da ne postoje savremene nacije koje nemaju etnič-

ko jezgro u prošlosti, međutim, to etničko jezgro nije nepromenjivo i mora se imati u vidu

i delovanje elita na formiranje nacionalne svesti.85 Principi koji predstavljaju obeležje na-

cionalnog identiteta prema A. Smitu su sledeći: 1. istorijska teritorija/domovina: shvatanje

da su nacije teritorijalno omeđeni entiteti, te zahtevaju sopstvenu domovinu (to je glavna

odlika nacionalizma); 2. zajednički mitovi i istorijska sećanja; 3. zajednička masovna, jav-

na kultura: pripadnici nacije poseduju zajedničku masovnu kulturu i zajedničke istorijske mitove i sećanja; 4. zajednička zakonska prava i dužnosti svih pripadnika nacije u okvi-ru zajedničkog pravnog sistema; 5. zajednička ekonomija, sa teritorijalnom mobilnošću

pripadnika nacije: u okviru nacije postoji zajednička podela rada i sistema proizvodnje.86 Razvrstavajući funkcije nacionalnog identiteta na spoljašnje i unutrašnje, A. Smit

smatra da su etnička i kulturna funkcija nacionalnog identiteta: 1)obezbeđivanje druš-

tvenih spona između pripadnika nacije koje su sadržane u zajedničkim vrednostima,

simbolima, tradiciji: zastava, moneta, himna, spomenici, ceremonije itd.; 2)socijalizacija pripadnika nacije kao „državljana“ i „građana“ koja se danas postiže standardizovanim,

83 Putinja, F., Stref-Fenar, Teorije o etnicitetu, Biblioteka XX vek, Beograd, 1997, 10. Zaista, možemo čuti da neko kaže: „Pre nego što sam ušao u Crkvu, postao pravoslavac“, „Pre nego što sam se krstio“, „Pre nego što sam postao advokat, muž, otac… itd.“, ali nikad nećemo čuti da će neko da kaže: „Pre

nego što sam postao Srbin, Grk, Albanac itd“.84 B. Šijaković, „Nacionalno izjašnjavanje kao pravo, sloboda i odgovornost“, u Ogledanje u kontekstu, 422.85 Smit, A. D., Nacionalni identitet, Biblioteka XX vek, Beograd, 1998, 25.86 Isto, 29-30.


obaveznim, masovnim i javnim sistemima obrazovanja; 3)određivanje i lociranje poje-

dinačnih identiteta/pojedinačnih „ja“ kroz prizmu nacionalnog identiteta.87 Za Vebera

je nacija zajednica osećanja koja prirodno teži stvaranju sopstvene države, po čemu se

suštinski razlikuje od ostalih zajednica. Zato je neophodno političko delovanje da bi se

od etničke grupe ostvarila nacija.

Koji identitet je pretežniji, nacionalni ili verski, nacionalni ili državni, odnosno da li je

čoveku bliža država u kojoj živi ili pripadnost određenoj naciji? Svakako da bi prednost tre-

balo davati nacionalnom identitetu, kao trajnijem i važnijem u odnosu na državni identitet.

Realno u okviru srpskog društva postoji istorijski utemeljen dubok identitetski ras-

cep i stalni sukob između pripadnika takozvane „prve“, „druge“, a odskora i „treće“

Srbije. Kad je reč o jeziku, istorijskom nasleđu, veri ili drugim faktorima nacionalnog

identiteta postoje oprečno sukobljeni politički stavovi, koji traju decenijama, onemogu-

ćavajući izgradnju svima prihvatljivih oblika identifikacije i tolerantne kulturne politi-

ke. Duško Kovačević na sebi svojstven lucidan način uočava „raskošne“ podele u okviru

srpskog naroda, 20 podela Srba na Srbe: 01 nebeski i ovozemaljski, 02 proistočni i pro-

zapadni, 03 Kosmet: čuvari i secesionisti, 04 patriote i izdajnici, 05 racionalni i iracio-

nalni, 06 monarhisti i republikanci, 07 četnici i partizani, 08 oslobodioci i oslobođeni

(svih prava), 09 Srbi i Jugosloveni, 10 podunavski, pomoravski, posavski, podrinski, 11

srpski Srbi i kosovski, crnogorski, bosanski, hrvatski... Srbi, 12 srpski srbi i nemački,

francuski, američki, novozelandski, južnoafrički... Srbi, 13 bogati i siromašni...Srbi, 14

na -ić i na -ov, -ac, -ski, -go, -ač, 15 sadašnja i bivša braća, rođaci, kumovi, prijatelji, 16

građani i seljaci – Beograđani i (ostali) provincijalci, 17 stari i mladi, 18 muški i ženski,

19 rođeni i nerođeni i 20 SRBIN PODELjEN NA SAMOG SEBE.88

Zato je teško, skoro nemoguće, ostvariti minimum nacionalnog interesa kada je reč

o sudbini srpskog naroda i države. Otuda još uvek nema jedinstvene duhovne i moralne

obnove srpskog naroda, bez čega se dovodi u pitanje i sam njegov opstanak.

7.5. Kulturni identitet

Kulturni identitet se može odrediti kao „samosvest pripadnika jedne grupe koja istorijski nastaje i razvija se u zavisnosti od kriterijuma koje ta grupa uspostavlja u od-

nosima sa drugim društvenim grupama“89. Identiteti i pojedinca i grupe utemeljeni su

u kulturi, skupu svih materijalnih i duhovnih vrednosti, koje su stvorene celokupnim čovekovim pregnućem. Pod pojmom kultura podrazumevamo određenje UNESKO-a

prema kome kulturu čine „vrednosti, verovanja, jezici, nauke i umetnosti, tradicije, in-

stitucije i način života kojima se jedna ličnost ili grupa izražavaju, ostvaruju i razvijaju“.

Da kultura ima značajnu ulogu u određivanju identiteta deli mišljenje većina evropskih

87 Isto, 32-36.88 Vidi: Dušan Kovačević, 20 srpskih podela (Srba na Srbe), Novosti – NIN, Beograd, 2008, 14-15.89 Stojković, B., Evropski kulturni identitet, Službeni glasnik, Beograd, 2008, 26.


naroda, među kojima, kako govore savremena istraživanja, najviše Mađari i Grci, a naj-

manje Nemci i Šveđani.

Kulturni identitet se formira zahvaljujući socijalnom učenju („socijalizaciji“ ili „en-

kulturaciji“), u okviru kulturnog nasleđa, koje čine jezik, običaji, obrasci ponašanja,

vrednosti i stilovi življenja, a koji međusobno približavaju i udaljavaju društvene grupe.

Mora se priznati da etničke razlike ne zavise od kulturnih razlika već od odnosa među

grupama. Može se dogoditi da etničke grupe nisu kulturno različite, a da se međusobno

sukobljavaju, kao što je na primer najnovije isticanje razlika između Srba i Crnogoraca,

na kojima insistira vlast u Crnoj Gori. Dakle, isti jezik, ista vera, običaji, istorija, tradici-

ja, a po svaku cenu se naglašava osobenost Crnogoraca. Istina je što tvrdi Tomas Hilan

Erikson da „do problema ne dolazi nužno zato što su „kulture“ nekompatibilne nego

zato što ih etničke ideologije proglašavaju nekompatibilnim. U društvenom okruženju

u kom je važno imati nedvosmisleno definisan etnički identitet teško je sedeti na dve

stolice, teško i psihološki i socijalno“90.

Naš poznati sociolog kulture B. Stojković, razmatrajući prevashodno usvajanje kultur-

nih vrednosti i sadržaja, insistira na izrazu „enkulturacija“, kako bi ga odvojio od pojma so-

ciologizacija, koji podrazumeva prenošenje društvenih uloga i normi. Po njegovom mišlje-

nju nastanak i razvoj identiteta rezultat je procesa enkulturacije, što znači usvajanje kulture

društva u kojoj je neko rođen i gde tokom odrastanja postaje ličnost. Proces kojim čovek

ulazi u neku kulturnu zajednicu je po pravilu nenametljiv, neupadljiv, pa i nesvestan.

Za uopšte društveni, prema tome i kulturni identitet od posebnog značaja je fenomen

identifikatora. Šta su identifikatori? To su ona obeležja oko kojih društvene grupe kon-

struišu sopstveni identitet, kao i obeležja prema kojima doživljavaju i imputiraju identitet

drugim društvenim grupama. Ukoliko imamo iste, zajedničke identifikatore, što znači –

isto ili slično govorimo, verujemo, pevamo, oblačimo se itd., onda se mi prepoznajemo i

doživljavamo da pripadamo istoj zajednici. Ukoliko toga nema, nema ni zajednice.

Upravo identifikatori mogu da predstavljaju osnovu za nastanak stereotipa, odnosno pojednostavljenih i vrednosno obojenih predstava o sopstvenoj ili drugoj društvenoj gru-pi, u smislu da su pripadnici određene etničke zajednice glupi, drugi lenji, treći prevaranti,

nepouzdani itd. Identifikatori se mogu ispoljiti i kao društvena stigma91. Grčka reč „stigma“ na srpskom znači obeležje ili žig. Stigma može predstavljati ona obeležja koja su osnova

sličnosti unutar iste grupe ili različitosti između grupa, ali oko kojih se uspostavlja društve-

ni, tačnije kulturni identitet. Jedinstveni znak za pripadnike jedne društvene grupe može

da služi na ponos a za druge na sramotu ili osudu (tetovaža kod kriminalaca). Tako su na primer, stigmatizovani, odnosno obezvređivani i nipodaštavani prvi hrišćani u rimskom

carstvu, Jevreji u nacističkoj Nemačkoj, kasta nedodirljivih u Indiji, crnci u Americi itd.

Važno je razumeti da je društveno stigmatizovanje povezano sa društvenim predrasudama i društvenim nasiljem. Zbog stigmatizma određeni društveni identitet se može prikrivati.

90 Erikson, T. H. ,Etnicitet i nacionalizam, 114-115.

91 Stigma – u antičkoj Grčkoj telesni znak, žig nanošen usijanim gvožđem da označi neku osobu koju treba izbegavati (roba koji je hteo da pobegne, zločinca, izdajnika). Savremena upotreba ovog izraza odnosi se na situaciju obeleženosti, koja nije samo fizička.


Pitanje profesionalnog identiteta je danas posebno aktuelno. Profesionalni identitet

znači da se osoba oseća kao da je lekar ili pekar, ali da u isto vreme radeći iz nužde ili

slobodne volje neki drugi posao ne gubi osećanje profesionalnog identiteta. Osim toga,

savremena ekonomija nameće i nešto što se zove korporativni identitet, s obzirom da

svaka korporacija ima potrebu za originalnošću, jedinstvenošću, ali i odanošću onih

koji za nju ili u njoj rade. U tom smislu se korporativnom identitetu daje prednost u

odnosu na lični identit. U velikim korporacijama se pre početka rada peva himna firme,

zaposleni se šablonski oblače, organizuje tim bilding itd.

U Nacrtu strategije razvoja kulture Republike Srbije, koji je izradilo Ministarstvo kul-

ture pokušano je određenje identitetskih fenomena svojstvenih srpskom narodu. Kao

kriterijumi su uzeti jezik i književnost, svest o istoriji i religijskoj pripadnosti, običajima,

načinu života, osobenim oblicima duhovno-istorijskog saznanja, mentalitetski obrasci, te

svekolika predstava naroda o samome sebi. Težište se stavlja na kulturno nasleđe, a kao

glavne dimenzije srpske kulture se prepoznaju slovenska, vizantijska, starobalkanska, he-

rojska, prosvećeno-evropska, demokratska i kontaktna ili dimenzija otvorenosti.

Zanimljivo je stanovište episkopa Danila (Krstića) prema kome svaka civilizacija ima

tri sprata, s tim što je prizemni sprat njena tehnika sa pijacom, viši sprat je njena kultu-

ra (opera, pozorište, bolnica, sudnica, političke partije, armija) a najviši, treći sprat su

vrhovne vrednosti, kultovi i vere. Na tom spratu svako misli da je njegova vera najbolja.

Budući da kultura izvire iz kulta, znači da je kult određuje, pa tako pravoslavni kult rađa

pravoslavnu kulturu, ne može da izrodi kulturu inkvizicije, genocida i tome slično. Prema

tome, kriterijum za vrednovanje dva niža sprata zavisi od kulta, tvrdio je vladika Danilo.92

Nesporno je da se posredstvom kulturnog identiteta ustanovljava i nacionalni iden-

titet. U istoriji se ne može naći narod koji je formirao iole značajan stepen nacionalnog

identiteta, a da nije ispoljio, razvio i potvrdio i svoj kulturni identitet. Međutim, sve ono

što se u kulturi stvara sa prethodno svesnom namerom da se istakne samo nacionalna

osobenost i obojenost, bez opštih trajnih vrednosti, osuđeno je na kratke domete u sva-kom pogledu. Samo ono što doseže do univerzalnih vrednosti, čime postaje opšteljud-ska tvorevina i baština, ima najsnažniju i nacionalnu potvrdu.

7.6. Verski identitet

Religija čoveku nudi i lični i kolektivni identitet. „Pre pojave nacije, religija je bila ona koja je pojedincu i zajednici određivala ko su i šta su, koje je njihovo mesto u svetu, i

po čemu se razlikuju od svih drugih pojedinaca i zajednica. Ako je neko promenio svoju

veru, on je izgubio svoje ja – lično i kolektivno. A to je bilo isto što i smrt. Ko nema svoga

identiteta, taj se i ne smatra živim čovekom“93, ističe Đ. Šušnjić. Verski identiteti svoje

ishodište imaju u sferi komunikacije i socijalizacije, oni se zasnivaju „na usaglašavanju

92 Vidi šire: Vladika Danilo – svetlosnik Božje lepote, prir. Matej Arsenijević, Svetigora, Cetinje, 2015, 352-355. 93 Šušnjić, Religija, I, 393.


kulture i njenih elemenata – vrednosti, simbola, mitova i tradicija, često kodifikovanih

u običajima i obredima“94, tvrdi A. D. Smit. U savremenim razmišljanjima o identitetu

vera se ističe kao sekundarni kriterijum za određivanje pripadnosti, izuzev kod Grka

i nešto manje Britanaca, koji smatraju da vera ima najznačajniju ulogu u određivanju

nacionalnog identiteta. Pravoslavna vera i Srpska pravoslavna crkva su imale presudnu

ulogu za očuvanje srpskog nacionalnog identiteta kroz istoriju.

O tome da li je religiozni identitet u povlačenju u odnosu na ostale društvene identi-

tete ili i dalje ima prvorazrednu ulogu (Semjuel Hangtinton95), mišljenja su podeljena. U

svakom slučaju, religija ostaje značajna kulturna pojava, s tim što savremeni religiozni

identiteti imaju svoje osobenosti u smislu da se religiozni identitet sve manje definiše

kao nasleđena pripadnost. Prema jednom shvatanju postoje četiri vrste religiozne iden-

tifikacije: 1)dimenzija zajedništva koja označava ukupna pravila po kojima se pripadnici

grupe razlikuju od onih koji joj ne pripadaju, kao što je ritualno pristupanje, krštenje,

obrezanje, post, obredi, svete tajne, praktikovanje vere; 2)etička, odnosi se na vrednosti

koje deli religiozna zajednica, pri čemu nije neophodna formalna pripadnost; 3)kultu-

ralna, obuhvata saznanje grupe: knjige, rituale, umetnost, životni stil itd., i 4)emocio-

nalna, „afektivno iskustvo združeno sa identifikacijom“.96

Razmatranje identiteta pretpostavlja određeno antropološko stanovište, odnosno da

pojedinac i grupa imaju određenu sliku ili pojam čoveka, ne samo kakav jeste već i

kakav bi trebalo da bude. Religija nudi najbolji i najlepši odgovor u tom smislu, jer od

čoveka traži da bude kao Bog. Zaista se u hrišćanstvu pred čoveka postavljaju najuzvi-

šeniji zahtevi: „Budite vi, dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski“(Mt. 5, 48),

što znači poistovećivanje sa najboljim delom sebe, najboljim što čovek uopšte može biti,

poistovećivanje sa univerzalnim ljudskim vrednostima.

Posebno pitanje je odnos između verskog i nacionalnog identiteta, jer su verske za-

jednice često tesno povezane sa nacionalnim identitetom, međusobno se preklapaju i

uzajmno jačaju. Velike svetske religije su univerzalne, namenjene svakom čoveku, čita-vom svetu, međutim ima verskih zajednica koje se poklapaju sa etničkim grupama, kao što su na primer Jevreji, Jermeni, Amhari, Kopti. „Tokom većeg dela istorije čovečan-

stva dvostruki krugovi verskog i etničkog identiteta vrlo su bliski, ako ne i istovetni“97, primećuje A. Smit. Ipak je potrebno praviti razliku između nacionalnog i verskog iden-

titeta. Verske zajednice mogu i da podele etnojezičku populaciju, kao na primer Švaj-

carci i Nemci.

94 A. D. Smit, , Nacionalni identitet, 19.

95 Prema S. Hangtintonu religiozni identiteti imaju najvažniju ulogu u tzv. „sukobu civilizacija“. Pišući o sedam (ponekad osam ili devet) civilizacija (konfučijanska, japanska, hindu, muslimanska, zapadna, latinoamerička, pravoslavno-slovenska i afrička), koje predstavljaju kulturne i geografske celine, sa religijom kao sržnim faktorom, ističe da ako je XX vek bio vek sukoba velikih ideologija (liberalizam, fašizam, komunizam), XXI vek će biti vek sukoba velikih religija. Posebno nagoveštava sukob između

Zapada i muslimanskih i konfučijanskih civilizacija.96 Gosijo, Žan-Fransoa, „Religija i identitet: jugoslovenski slučaj“, u: Identitet, I, Pojedinac, grupa društvo,

399-401.97 Smit, A. D., Nacionalni identitet, 20.


Etnofiletizam, kao obogotvorenje nacije, odnosno stavljanje nacije ispred Boga i Cr-

kve, osuđen je na jednom saboru u Carigradu 1872. godine. Svođenje hrišćanske vere,

konkretno pravoslavlja, na naciju i njihovo poistovećivanje, predstavlja svojevrsni re-

dukcionizam, koji je nedopustiv. Pravoslavna vera je univerzalna, nadnacionalna, na-

menjena celom čovečanstvu i svakom čoveku, bez obzira na boju kože, naciju, pol i

druge posebnosti. To ne znači da je Crkva protiv nacije. Sa hrišćanske tačke gledišta

nacionalno osećanje ne samo da ne protivureči hrišćanstvu, nego od njega dobija svoj

viši smisao i utemeljenje, tvrdi ruski religijski filozof Ivan Iljin, definišući nacionali-

zam kao „ljubav prema duhu svoga naroda i pritom upravo prema njegovoj duhovnoj

osobenosti“98. Svaki narod na svoj način postoji i slavi Boga. Hrišćanstvo baštini ideju

o metafizičkoj jedinstvenosti svakog čoveka koju proširuje i na ideju o metafizičkoj je-

dinstvenosti naroda. „Svaki narod Bogu služi kako ume – čitavom svojom istorijom,

čitavom kulturom, svim trudom i pojanjem svojim. Jedan narod služi stvaralački, i du-

hovno cveta; drugi – nestvaralački, i duhovno kunja“, lepo primećuje Iljin.

Hrišćanski nacionalizam podrazumeva da se svoj narod sagledava kao pred licem Bož-

jim – kakva je njegova duša, talenti, nedostaci i postupa u skladu sa ljubavlju, verom i voljom

koja iz tog sagledavanja proističe. Zato istinski nacionalizam nije mračna, antihrišćanska

strast, nego požrtvovano služenje. Ono što je posebno važno je da Iljin ističe da „nacionali-

zam čoveku otvara oči i za nacionalnu samosvojnost drugih naroda; on uči da se ne preziru

drugi narodi, nego da se poštuju njihova duhovna dostignuća i njihovo nacionalno osećanje;

jer i oni učestvuju u darovima Božjim i oni su ih preobrazili na svoj način“99.

Da stvara nešto univerzalno vredno za sve narode, može samo onaj ko je ukore-

njen u svom narodu, „svetski genije“ je uvek i pre svega nacionalni genije. Nacionalisti

ne mrze i ne preziru druge narode. Kao što se sve može zloupotrebiti: sloboda, vlast,

znanje, ljubav, umetnost, tako se može i nacionalno osećanje. Kao što se može voleti

svoja Crkva, a da se ne preziru druge veroispovesti, tako je hrišćanski plemeniti duh moguć i u nacionalizmu, potpuno osnovano tvrdi Iljin. Istinski nacionalista u va-

seljensko bratstvo može da stupi samo kao živi predstavnik svog naroda i njegovog

nacionalnog duha.

7.7. Jezički identitet

Jezik se tradicionalno priznaje kao jedno od najvažnijih obeležja identiteta i kao najpogodniji medijum identifikacije. Posredstvom jezika od najranijeg detinjstva se

usvajaju osnovne kulturne vrednosti i sadržaji društva i ostvaruje se, ne samo poveza-

nost sa grupom, odnosno širom zajednicom već i oblikovanje sopstvenog subjektivnog

iskustva. Zanimljivi su rezultati istraživanja američkog Istraživačkog centra “Pju”, na

98 Iljin, I., Put duhovne obnove, 128.99 Ivan Iljin – između Čeke i Gestapoa, http://www.carsa.rs/ivan-iljin-filozof-koga-putin-citira-o-

hriscanskom-nacionalizmu/ (4. 02. 2018).


temu „Šta je potrebno da bismo istinski bili ‘jedan od nas’”, o tome kako se u različitim

zemljama gleda na značaj jezika, običaja i tradicije, vere i na zemlju porekla. Pokazalo

se da je u Evropi, Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi, Australiji i Japanu za

određivanje nacionalnog identiteta važniji jezik od, na primer, mesta rođenja.

Književnik Mile Medić u svom poznatom delu Zaveštanja Stefana Nemanje, gde se

između ostalih nalazi i „Zaveštanje jezika“, na izuzetan umetnički način ističe značaj

jezika za nacionalni identitet: „Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može

izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu? Ne

uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe

potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najne-

znatniju reč svoga jezika. Zemlje i države ne osvajaju se samo mačevima nego i jezicima.

Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je reči potro i svojih poturio.

Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod.”100 Činjenica da mnogi ne razlikuju da li

se zaista radi o porukama koje je napisao Stefan Nemanja ili savremenom umetničkom

izrazu, jeste veliki kompliment za pisca ali unosi i zabunu, zato ovo zaveštanje navodi-

mo u celini.101

100 http://www.rasen.rs/2016/09/zavestanje-stefana-nemanje-o-jeziku-mile-medic/#.WnQyT67ibIU101 „Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje

ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznačajniju reč svoga jezika. Zemlje i države se ne osvajaju samo mačevima, nego i jezicima. Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio

i pokorio koliko ti je reči potro i svojih poturio. Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod. Postoji, čedo moje, bolest koja napada jezik kao zaraza telo. Pamtim ja takve zaraze i morije jezika.

Biva to najčešće na rubovima naroda, na dodirima jednog naroda sa drugim, tamo gde se jezik jednog naroda tare o jezik drugog naroda.

Dva naroda, milo moje, mogu se biti i mogu miriti. Dva jezika nikada se pomiriti ne mogu. Dva naroda mogu živeti u najvećem miru i ljubavi, ali njihovi jezici mogu samo ratovati. Kad god se dva jezika susretnu i izmešaju, oni su kao dve vojske u bici na život i smrt. Dok se god u toj bici čuje jedan i drugi jezik, borba je ravnopravna, kad počinje da se bolje i više čuje jedan od njih, taj će prevladati. Najposle se čuje samo jedan jezik. Bitka je završena. Nestao je jedan jezik, nestao je jedan narod.

Znaj, čedo moje, da ti bitka između jezika ne traje dan-dva, kao bitka među vojskama, niti godinu dve,

kao rat među narodima, nego vek ili dva, a to je za jezik isto tako mala mera vremena kao za čoveka tren ili dva. Zato je, čedo moje, bolje izgubiti sve bitke i ratove nego izgubiti jezik. Posle izgubljene bitke i izgubljenih ratova ostaje narod. Posle izgubljenog jezika nema naroda.

Čovek nauči svoj jezik za godinu dana. Ne zaboravlja ga dok je živ. Narod ga ne zaboravlja dok postoji.

Tuđi jezik čovek nauči isto za godinu dana. Toliko mu je potrebno da se odreče svoga jezika i prihvati tuđi. Čedo moje milo, to je ta zaraza i pogibija jezika, kad jedan po jedan čovek počinje da se odriče svoga jezika i prihvati tuđi, bilo što mu je to volja, bilo da to mora.

I ja sam, čedo moje, u svojim vojnama upotrebljavao jezik kao najopasnije oružje. Puštao sam i ja zaraze

i morije na njihove jezike ispred mojih polkova. Za vreme opsada, i dugo posle toga, slao sam čobane, seljane, zanatlije i skitnice da preplave njihove gradove i sela kao sluge, robovi, trgovci, razbojnici, bludnici i bludnice. Moji polkovodci i polkovi dolazili su na napola osvojenu zemlju i gradove. Više

sam krajeva osvojio jezikom nego mačem. Čuvajte se, čedo moje, inojezičnika. Dođu neprimetno, ne znaš kad i kako. Klanjaju ti se na svakom

koraku. I zato što ne znaju tvoj jezik, ulaguju ti se i umiljavaju onako kako to rade psi. Nikada im ne znaš šta ti misle, niti možeš znati, jer obično ćute. Oni prvi koji dolaze da izvide kako je, dojave drugima, i evo ti ih, preko noći domile u neprekidnim redovima kao mravi kad nađu hranu. Jednog dana tako

osvaneš opkoljen gomilom inojezičnika sa svih strana.


Jezik jeste konstitutivni element kolektivnih svesti i izuzetno značajan za pripadnost

nekoj naciji, posebno za zajednice koje nisu ostvarile ili su vremenom izgubile državnu sa-

mostalnost. Potrebno je praviti razliku između jezičkog identiteta i identiteta jezika. Jezič-

ki identitet je jezička komponenta nečijeg kolektivnog ili individualnog identiteta, tj. jezik

u identitetu, dok se identitet jezika tiče samih jezikâ, odnosno reč je o identitetu u jeziku.

Manjinske grupe koje nedovoljno vladaju dominantnim jezikom, koje „izgledaju

drugačije“ od većinskih ili dominantnih teže će se asimilovati u većinsku grupu i dis-

tancirati od svog etničkog identiteta, čak i ako to žele. Zaštita manjinskih jezika, položaj

manjinskih jezika koji su ugroženi, kao pitanje umiranja i smrti jezika u novije doba je

poseban problem, jer su inače nenadoknadivi gubici umiranjem jezika i kultura čiji su

oni bili nosioci. Na hiljade jezika je umrlo, tako što najpre umire jedna po jedna reč,

zatim oblast, deo i na kraju čitav jezik. Srpski jezik je jedan od najugroženijih jezika u

Evropi jer je izgubio velike i značajne oblasti svoga govora, kao što je jezik Srba iz Hr-

vatske i jezik Srba sa KiM, njihovim proterivanjem sa ovih prostora.

Srpskim jezikom u svetu govori više od 20 miliona ljudi i danas je jezik sa više-

strukim identitetom. Nakon ratova i političkih promena na tlu bivše Jugoslavije, srpski

jezik dobija status nekoliko zasebnih jezika, pa danas imamo „jedan lingvistički jezik

u obličju nekoliko političkih jezika”102. Ideološkim nasiljem nad srpskim jezikom, lin-

gvističkim inženjeringom, došlo je do njegovog raspadanja na političke jezike: hrvatski,

bošnjački i crnogorski. U Hrvatskoj je srpski jezik103 najpre preimenovan u srpskohr-

vatski, a zatim u hrvatski, u BiH je preimenovan u bošnjački, a u Crnoj Gori sa nova tri

glasa i slova i hrvatskim pravopisom preimenovan u crnogorski jezik. Da apsurd bude

Tada doznaješ kasno da nisu mutavi i da imaju jezik i pesme, i svoja kola i običaje. Postaju sve bučniji i zaglušniji. Sada više ne mole niti prose, nego traže i otimaju. A ti ostaješ na svome, ali u tuđoj zemlji. Nema ti druge nego da ih teraš ili da bežiš, što ti se čini mogućnijim.

Na zemlju koju tako osvoje inojezičnici ne treba slati vojsku. Njihova vojska tu dolazi da uzme ono što

je jezik osvojio. Jezik je, čedo moje, tvrđi od svakog bedema. Kada ti neprijatelj provali sve bedeme i tvrđave, ti ne

očajavaj, nego gledaj i slušaj šta ti je sa jezikom. Ako je jezik ostao nedirnut, ne boj se. Pošalji uhode i

trgovce neka duboko zađu po selima i gradovima i neka slušaju. Tamo gde odzvanja naša reč, gde se još

glagolja i gde se još, kao stari zlatnik obrće naša reč, znaj, čedo moje, da je to još naša država bez obzira ko u njoj vlada. Carevi se smenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa će se tako osvojeni deo zemlje i narod opet vratiti, kad tad vratiti, svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu.

Zapamti, čedo moje, da svako osvajanje i otcepljenje nije toliko opasno za narod koliko je štetno za naraštaj.

To može štetiti samo jednom naraštaju, a ne narodu. Narod je, čedo moje, trajniji od naraštaja i od svake države. Kad - tad narod će se spojiti kao voda čim puknu brane koje ga razdvajaju. A jezik, čedo moje, jezik je ta voda, uvek ista s obe strane brane, koja će kao tiha i moćna sila koja bregove roni opet spojiti narod u jedno otačastvo i jednu državu.“ https://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/

mmedic/mmedic-zavestanja_c.html, 17.03.2018.102 Bugarski, R., Jezik i identitet, Biblioteka XX vek, Knjižara “Krug”, Beograd, 2010, 31.103 Potrebno je znati da su od Bečkog književnog dogovora Hrvati prihvatili Vukovu reformu, i da od tada

govore srpskim jezikom. Precizno, 28. marta 1850. godine, u Beču, Ivan Kukuljević, Dimitrije Demetar, Ivan Mažuranić, Vinko Pacel, Stjepan Pejaković i Franjo Miklošić odrekli su se hrvatskog jezika, primili srpski i potpisali to svojom rukom. Predali su im srpski jezik i potpisali svojom rukom: Vuk Stefanović Karadžić i Đuro Daničić. Od 19. veka se jezik u Hrvatskoj zvao srpski, ali „i hrvatski“, „ili hrvatski“.


potpun, postoji ideja i zahtevi da se srpski jezik nazove BHCS, tj. bošnjačko-hrvatsko-

crnogorsko-srpski jezik!

Preimenovanjem srpskog jezika u druge jezike, pokušajima odbacivanja ijekavice

i svođenjem srpskog jezika na ekavicu, teži se potpunom zatvaranju srpskog jezika u

granice Srbije, u ekavicu i ćirilicu, tako da sve što je van Srbije više nije srpski jezik.

Jezik nema granica kao što imaju države, jednostavno jezik nije isto što i država. Na

primer, više od polovine srpskog jezičkog prostora nalazi se van granica današnje

Republike Srbije. Engleski jezik govore u SAD, Kanadi, Australiji ali nikome ne pada

na pamet da mu promeni ime i nazove američkim, kanadskim ili australijskim jezi-

kom. Srpski jezik je izbačen iz nauke, kulture i umetnosti, a tamo su uvedene skoro

isključivo strane reči.

Posebno pitanje je „naše” i „strano” u jeziku, što u mnogim slučajevima odražava

viđenje sopstvenog identiteta realizovanog kroz jezik. Skoro svaka srpska reč ima pored

sebe stranu reč, koja je polako, ali pouzdano, istiskuje i proteruje iz srpskog jezika, a

smatra se da srpski jezik raspolaže jasnim i dobrim rečima kojima može izraziti gotovo

sve pojave i pojmove na svetu. „Nije svejedno čiju ćeš reč izgovoriti: srpsku ili stranu.

Izgovoriš li stranu reč, toga trena si isključio iz upotrebe jednu srpsku reč. Reči žive dok

se čuju u živom govoru. Kad prestaju da se čuju u svakodnevnoj komunikaciji, polako

nestaju, tako reči umiru, tako izumire jezik“, stalno upozorava M. Medić. Obično se za

primer čuvanja jezika i nacionalni duh u njemu uzima mađarski jezik, jezik mađarskog

naroda koji je poreklom mongolski.

Sačinjen je i Rečnik nepotrebnih stranih reči u srpskom jeziku u koji je uvršteno

nešto više od 10.000 najčešćih stranih reči i pokazano je kako se lako mogu odstra-

niti. Osim toga, Rečnik sadrži i 100.000 stranih reči koje su preplavile srpski jezik. S

pravom se ukazuje na to da su strane reči u srpskom jeziku Srbima mnogo stranije

nego drugim evropskim narodima. Na primer, latinske reči su manje strane narodi-

ma koji su proistekli iz latinskog jezika i kulture, kao što su staroslovenske reči nama i danas bliske i razumljive.

Pojam bilingvizam ima različita značenja ali prevashodno označava dvojezičnost,

odnosno upotrebu dva različita jezika. Dakle, bilingvizam je sposobnost pojedinca,

grupe ili naroda da se služi dvama jezicima bez vidljve razlike u sposobnosti komu-niciranja (rani i kasni, simetrični i asimetrični, socijalni i društveni). S obzirom na to da je između 50% i 70% stanovništva planete dvojezično ili višejezično, veoma je bitno

podizanje svesti o važnosti međujezičkih kontakata i mesta višejezičnosti kroz program

multilingvalnog i interkulturnog obrazovanja. To bi trebalo da rezultira promenom

značenja izraza strani jezik i promenom stava prema njemu, a posledično i do promene stavova prema onima koji govore „strani” jezik.104

Jezici mnogih malih etnojezičkih zajednica po celoj Evropi i u svetu blizu su gašenja

ili su se već ugasili zbog procesa zamene jezika, koji podrazumeva da dominantan, eko-nomski i politički jak jezik, zastupljen u državnim institucijama, sa jakom književnom

104 Bugarski, R., Jezik i identitet, 49.


tradicijom, postepeno preuzima ulogu prvog jezika manjinske govorne zajednice. Stoga

istinsko staranje o manjinskim jezicima, kako kaže Radomir Bugarski, podrazumeva

saradnju državnih vlasti, samih govornih zajednica i različitih stručnjaka kao što su

lingvisti, jezički planeri, sociolozi, antropolozi, pravnici, politikolozi, itd. Na opštijem,

preventivnom planu staranje o manjinskim jezicima podrazumeva raznoliko delovanje

u oblasti primenjene lingvistike koja obuhvata i obrazovanje na manjinskim jezicima,

i nastavu stranog jezika, i prevođenje, i leksikografiju. Ovakve aktivnosti imaju ulogu

i promovisanja statusa manjinskih i ugroženih jezika i približavanja različitih jezika i

kultura, te se na taj način brišu granice među ljudima i jezicima.

7.8. Neki problemi u vezi sa identitetom

Brojna i složena su pitanja i problemi koji se u vezi sa identitetom nameću, a ovde

ćemo više taksativno pobrojati samo neke: obrazovanje i očuvanje identiteta, zaštita

i razvoj, kriza identiteta, promena identiteta, identitet kao izvor sukoba. Očuvanje i

zaštita sopstvenog identiteta po pravilu zahteva manju ili veću žrtvu, a ne tako retko i

žrtvovanje života. Za zaštitu identiteta uvek treba volje i odlučnosti. Do promene iden-

titeta vrlo često dolazi iz interesa ili još konkretnije iz ekonomskih razloga. Na našim

prostorima se promena identiteta, u čijoj osnovi je interes, odnosno materijalni mome-

nat, može pratiti koroz istoriju sve do danas kada je, takođe, sveprisutna. Na delu je u

Crnoj Gori u vezi sa nacionalnim, verskim, kulturnim pa i jezičkim identitetom, u Ma-

kedoniji prevashodno kada je u pitanju verski identitet itd. U Srbiji postoje slučajevi da

se Srbi po nacionalnosti izjašnjavaju kao Romi ne bi li ušli u kvotu za upis na fakultete

kao pripadnici nacionalnih manjina, zatim Vlasi koji su se donedavno izjašnjavali kao

Srbi sada se deklarišu kao Rumuni da bi iz Rumunije imali brojne benifite.

Kriza identiteta u naše vreme je posebno aktuelan problem. „Kriza je odsustvo za-jednice“, tvrdi istoričar civilizacije Žarko Vidović, a zajednica je onaj oblik društvenosti koji bi odgovarao potrebama same ljudske prirode. To je prevashodno kriza vrednosti,

vrednosti u smislu ideala čovečnosti o tome šta čovek može i treba da bude. Ukoli-

ko nema vrednosti, nema ni morala i nema ni zajednice.105 Moderno doba, pak, nosi sa sobom i moderne krize u svim vidovima, od ekonomske, preko političke, do krize

identiteta, što nije samo individualni problem teškoće u sazrevanju adolescenata, već

predstavlja najširi društveni problem. Kriza identiteta se obično vezuje za period ado-lescencije, kada se mlad čovek bori da shvati sebe, svet oko sebe i svoje mesto u tom sve-

tu. Do krize identiteta može dođe ili prilikom gubitka znakova identiteta, kada osoba

izgubi orijentaciju gde se nalazi i kako se razvija, ali i kada se izgube znakovi sličnosti,

kada osoba više ne zna kojoj grupi pripada, na koju grupu da se osloni, poziva. Prema

tome, kriza identiteta je duboko povezana sa društvenim okolnostima, jer kada dođe

105 Vidović, . „…i vera je umetnost“, prir. M. Arsenijević, Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitavanja,

Beograd, 2008, 267.


do velikih korenitih promena u društvu i ono prestane da nudi odgovarajuće vrednosti,

čovek, a posebno mladi ljudi, ostaju zbunjeni i kriza se produbljuje.

Postavlja se pitanje da li je jednom izgrađen identitet nepromenjiv i konačan, ili je

podložan promenama. Već je rečeno da identitet nije datost već se njegov društveni

sadržaj stalno menja. Entoni Smit tvrdi da „centralna teškoća u bilo kom projektu za

konstituisanje globalnog identiteta, a samim tim i globalne kulture, jeste da je kolektiv-

ni identitet, isto kao i slike i kultura, uvek istorijski specifičan jer je zasnovan na zajed-

ničkim sećanjima i osećanju kontinuiteta između generacija“106.

Gubitak identiteta plaća se ropstvom i poniženjem. Nacionalni identitet omogućava

da se osećamo kao svoji među svojima bez obzira na prepreke, teškoće, izazove koje pri-

padnost jednoj naciji nosi. Ukoliko se verski, nacionalni i drugi identiteti radikalizuju i

politički instrumentalizuju mogu da vode u različite i razorne sukobe.

7.9. Zaključak

Obrazovanje i očuvanje, zaštita i razvoj nacionalnog, kulturnog, verskog i jezičkog

identiteta su pitanja i problemi koji zadržavaju centalno mesto naučnih i društvenih

ispitivanja, uprkos prebacivanjima da je već prisutna „identitetska histerija“, koliko se o

identitetu piše i govori. Pojam identiteta se izražava na nivou pojedinca, grupe i druš-

tva. Savremeno društvo karakteriše velika mogućnost da njegovi članovi samostalno

izgrađuju svoj identitet sa znatno smanjenim uticajem institucija u socijalizaciji, kao što

je crkva, škola, političke institucije.

Identitet i identifikacija su naizgled protivrečni, ali identitet nužno prolazi kroz broj-

ne identifikacije. Poznato je da ukoliko se neka osoba oseća sigurno u grupi ona teži da

se potvrdi kao pojedinac, a ukoliko je u stanju konflikta onda ispoljava potrebu da liči

na ostale članove grupe, da se poistovećuje.Život danas u svetu medija nameće poseban značaj predstavljanja i samopredstav-

ljanja u društvu. U javnom životu društvena vidljivost, imidž ili svesno i planski izgra-

đena društvena slika o sebi, postaje mnogo značajnija od suštine stvari koja iza nje stoji.

Osobe i narodi sa formiranim i čvrstim identitetom u svakom pogledu su sta-bilni, postojani i uspešno odolevaju životnim iskušenjima, mogu da budu oslonac drugima jer znaju u svakom trenutku ko su. Da bi jedan narod opstao, mora znati šta

mu je interes, mora imati jak nacionalni identitet. Drugim rečima, da bi nešto bilo

obezbeđeno, neophodno je da prvo bude izdvojeno i identifikovano. U cilju očuvanja nacionalnog, verskog, kulturnog identiteta, prava i sloboda, kao i fizičkog opstajanja

naroda potrebna je izgradnja i očuvanje nacionalne države. Generalno, pravo na ra-

zličitost je moguće spojiti sa pravom na jednakost, kao što je moguće i poželjno čuvati

osećaj za lokalnu zajednicu a u isto vreme prihvatati globalizaciju u segmentima gde

je to nužno.

106 Smit, A. D., Nacionalni identitet, 180.


Literatura

1. Smit, Antoni D., Nacionalni identitet, Biblioteka XX vek, Penguin Books, Beograd, 1998.

2. Stojković, Branimir, „Mreže identiteta“, Službeni glasnik, Beograd, 2008.

3. Stojković, Branimir, Evropski kulturni identitet, Službeni glasnik, Beograd, 2008.

4. Šušnjić, Đuro, Religija, I i II, Čigoja, Beograd, 1998.

5. Putinja, Filip Stref-Fenar, Žoslin, Teorije o etnicitetu, Biblioteka XX vek, Beograd, 1997.

6. Identitet, I, Pojedinac, grupa društvo, priredili Katrin Halpern i Žan-Klod Ruano-

Bolbaran, Clio, Beograd, 2009.

7. Bugarski Ranko,, Jezik i identitet, Biblioteka XX vek, Knjižara krug, Beograd, 2010.

8. Erikson, Tomas Hilan, Etnicitet i nacionalizam, Biblioteka XX vek, Beograd, 2004.

9. Jerotić, Vladeta, Vera i nacija, Tersit, Beograd, 1995.

10. Šijaković, Bogoljub, Ogledanje u kontekstu, Službeni glasnik, Beograd, 2009.

11. Jerotić, Vladeta, Čovek i njegov identitet, Ars Libri, Beograd, 2011.

12. Vladika Danilo – svetlosnik Božje lepote, prir. Matej Arsenijević, Svetigora, Cetinje, 2015.

13. Kovačević, Dušan, 20 srpskih podela (Srba na Srbe), Novosti – NIN, Beograd, 2008.

14. Vidović, Žarko, „…i vera je umetnost“, prir. Matej Arsenijević, Zavod za

unapređenje obrazovanja i vaspitavanja, Beograd, 2008.

15. Iljin, Ivan, Put duhovne obnove, LOGOS –ANT, Beograd, 1998.

Sajtovi:

1. http://srbin.info/2015/01/21/ivan-iljin-o-hriscanskom-nacionalizmu/

2. http://probni.fpn.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2010/05/21-Prof.-dr-Branimir-

Stojkovi%C4%87-Mre%C5%BEe-identiteta.pdf

111

Dr Slavko Karavidić, redovni profesor

Dr Marija Čukanović-Karavidić107, vanredni profesor

8. OBRAZOVNE I SOCIJALNE INTEGRACIJE

ApstraktNa putu u budućnost ništa ne može zameniti čoveka, njegovo znanje i veštine, njego-

ve kreativne potencijale, kolektivni duh i vrednosti. Savremeni trendovi generišu nova

znanja i nov način učenja, savremene formule uspeha, nove inovativne i kreativne teh-

nike; ograničenja mladih ih sprečavaju da se izraze i dožive sveukupnost mogućnosti,

slobodu izbora. Mladima je potrebno samopouzdanje, lična i socijalna odgovornost,

socijalne integracije, svest o pripadnosti.

Ključne reči: obrazovanje, socijalne integracije, mladi, upravljanje vremenom i stresom

Uvod

Znanje je pokretač promena i njihovih vrednosti. Pobeđuju oni koji znaju da unesu potrebne promene, donesu ideje, energiju, strast stvaranja...

Razlog za to je činjenica da mnogi danas provode vreme braneći ono što znaju, ume-

sto da otkrivaju ono što ne znaju. Intelektualni kapital se sastoji od vrednosti pojedina-ca, privrednih subjekata i institucija, kao i zajednice i predstavlja najvredniji potencijal-ni kapital svakog društva.

Mladi su, posebno, svesni da „globalni pasoš“ dobijaju samo obrazovani, inovativni

kadrovi koji razmišljaju drugačije, rade drugačije, ruše stare koncepte i nude inovativne

ideje, vrednosne vertikale, potrebe i ciljeve... „Potrebna nam je škola poznavanja života i ljudi, aktivna škola razumnog čoveka,

rada i učenja, čime se stiče potrebno iskustvo“, kako reče osnivač prve visoke škole u

Srbiji (1808) Dositej Obradović. Ništa se do danas nije promenilo. Obrazovanje je važno za utemeljeno razmišljanje koje se u najvećoj meri ispoljava u nauci, ali se tiče i svih dru-

gih oblasti života i razuma čoveka. Obrazovanje udruženo sa logikom, pomaže dobrim

navikama i racionalnim izborima. U životu je važno imati izbor. Mladi moraju biti

107 Mail: [email protected], kontakt tel. 060/7220011


radoznali mada je činjenica da naši mladi ljudi nemaju mnogo otvorenih mogućnosti

za izbor koliko imaju njihovi vršnjaci u razvijenom svetu.

Slobodan sam, kažu, onoliko koliko izbora imam. Mladima je potrebno samopouz-

danje, unapređenje samopouzdanja i lična i socijalna odgovornost. Ograničenja često

sprečavaju mlade da se izraze i dožive sveukupnost mogućnosti.

Na treningu ćemo pokušati da mladim kolegama pomognemo da napuste svoja

ograničavajuća verovanja i dozvole sebi da pređu u sveukupnost mogućnosti, da shvate

da mogu da misle, jer „mislim” znači „postojim”. Kroz komunikaciju će pronaći mnoge

mogućnosti koje su izgledale nemoguće pa će potražiti i nova znanja i uključiti se u so-

cijalne integracije. Socijalizacija je deo kulture. Kultura nije skup samo vidljivih pona-

šanja, ona je duboko ukorenjena u svima nama – naši maniri, način na koji se oblačimo,

način na koji komuniciramo i načela zasnovana na kulturi ljudi iz njihovih etničkih ili

nacionalnih zajednica. Proces razumevanja tuđih kultura počinje upoznavanjem sop-

stvene, a potom saznanjima o drugim kulturama – celokupnost njihovog materijalnog i

duhovnog stvaralaštva kojim šire prostor svoje slobode i afirmišu svoje suštinske snage

u cilju zadovoljavanja svojih individualnih i kolektivnih potreba.

Šta nas ograničava?

Koliko smo i pored društvenog progresa, zatrpani tehnološkim dostignućima, in-

formacijama i paralelnim informacijama odmakli od Šekspirovih junaka i Hamletovog

– biti ili ne biti? Odgovor ćemo zajednički potražiti u svetlu obrazovanja, usmeravanja

kretanja socijalne energije mladih i sticanja socijalnih veština.

Srbiji su potrebni ljudi, pre svega mladi koji shvataju suštinu aktuelnih procesa, spre-

mni da deluju u skladu sa svojim shvatanjima ne rečima i jezikom, već delom i istinom,

a nezamenjivi faktor na tom putu je obrazovanje. Znanje je pretpostavka opstanka i

razvoja, a neznanje najveća tajna, velika prepreka za projektovanje budućnosti. Kakvo

će nam društvo biti sutra, zavisi od toga kakva su nam deca danas.

8.1. Obrazovanje – društveno dobro

Burni društveni procesi, globalizacija, nagli tehnološki razvoj, fluktuacija radne sna-ge i druge brojne promene dovele su do značajnih promena u širokom broju društvenih

oblasti, što uslovljava kvalitetno obrazovanje koje će pratiti te promene i zadovoljiti po-

trebe društva i pojedinaca za obrazovanjem i odgovarajućim veštinama.U novonastalim uslovima i obrazovanje menja ulogu. „Ekonomija znanja” definisana je

nacionalnim strategijama i politikama razvijenih zemalja i mnogim programima međuna-

rodnih institucija (Svetska banka, MMF, OECD, OSCE i dr.). Novi zadaci koji se postavljaju

pred obrazovne institucije odnose se na zahtev društva da se mladi adekvatno pripreme za

svet učestalih promena i da budu osposobljeni da u takvom svetu pronađu svoje mesto. Obrazovanje mora da razvija sposobnost prepoznavanja i prihvatanja vrednosti koje

postoje u različitosti pojedinaca, polova, naroda i kultura, kao i sposobnosti komunika-

cije i saradnje sa drugima.


Obrazovanje mora da razvija kod građana sposobnost donošenja promišljenih odlu-

ka, pri čemu će svoje sudove i postupke zasnivati ne samo na analizi trenutne situacije

već i na viziji željene budućnosti. Nivo obrazovanja i adekvatne kvalifikacije čine naj-

važniji faktor u omogućavanju društvene pokretljivosti. Pored toga, obrazovanje mora

da razvija kod građana poštovanje kulturnog nasleđa, zaštitu životne sredine i obrasce

potrošnje koji vode kontinuiranom razvoju.

Sve navedeno je uslovilo nove zahteve obrazovnog sistema koji podrazumeva

otvaranje novih područja obrazovanja i donošenja odluka, komunikaciju sa okru-

ženjem itd.

Sa druge strane, to implicira i uvođenje tržišnog poslovanja u sektor obrazovanja, do

zahteva da pragovi kvaliteta budu podizani u skladu sa sve većim zahtevima i očekiva-

njima korisnika. Obrazovne institucije moraju demonstrirati transparentnost u radu i

društvenu odgovornost s jedne strane i dati pozitivne inovativne odgovore na zahteve

korisnika s druge strane. Zaposleni u obrazovanju moraće postepeno da razvijaju oset-

ljivost za razne vrste promena, a posebno za promene koje se odnose na ostvarivanje

napretka u komunikaciji i partnerskom odnosu sa širim okruženjem, što održava otvo-

renu i dvosmernu vezu koja pomaže razvijanju poverenja, ohrabrivanjem pozitivnog

dijaloga između škole i društvene zajednice.

Znanje mora biti u funkciji društva, regionalnog razvoja, razvoja privrede i na taj

način obezbeđuje zajednički sinergijski efekat. „Obrazovanje za XXI vek nije samo jed-

no od mnogih instrumenata razvoja, već predstavlja jedan od njegovih sastavnih delova

i jedan od njegovih suštinskih ciljeva“ (Delor, Ž., 1996, 69).

8.1.1. Obrazovanje u Srbiji danas

Obrazovanje je jedan od bitnih faktora efektivnosti i brzine privrednog razvoja. Kao

takvo, obrazovanje predstavlja društveno dobro samo po sebi. Usavršavanje i menjanje društvenih odnosa zavisi u najvećoj meri od znanja i obrazovanosti ljudi. Obrazovanje ima, dakle, svoje važne socijalne ciljeve, povećava društvenu mobilnost, omogućava i

olakšava prilagođavanje pojedinca stalnim društvenim i socijalnim promenama koje

sobom nosi sve brži napredak nauke. Obrazovanje osposobljava čoveka da bude aktivni nosilac tih promena, težeći humanijoj primeni nauke i tehnike.

Rang sistema obrazovanja podrazumeva razvojne metode planiranja budućih potre-

ba u kadrovima, stalno prilagođavanje obrazovnog sistema permanentnoj diversifika-

ciji potreba privrede i društva, iznalaženje odgovarajućih metoda merenja efikasnosti obrazovanja. Velika brzina zastarevanja jednom stečenih znanja jeste poseban problem

sistema obrazovanja. Sistem obrazovanja bi, u stvari, trebalo da produkuje korisna zna-

nja za budućnost jer samo kod ljudskog faktora postoji relativno značajan vremenski

raspon između sticanja znanja i kasnije upotrebe tog znanja.

„Trošenje“ stručnih kvalifikacija pod dejstvom naučnog i tehničkog progresa već je postalo relativno značajan društveni problem, jer su u pitanju tri tipa zastarelosti znanja

(Karavidić, S., Čukanović-Karavidić, M., 2008, 38):


• profesionalna zastarelost se javlja onda kada znanje i tehnička kompetentnost

pojedinca zaostaju za trenutnim dostignućima u profesionalnoj delatnosti;

• specijalistička zastarelost, kod koje se stepen zastarelosti meri odstupanjem znanja

profesionalnih pojedinaca od raspoloživog nivoa znanja u dotičnoj specijalističkoj

oblasti;

• upravljačka zastarelost reflektuje neadekvatnu količinu znanja rukovodilaca, koje

je „vreme pregazilo“.

Radi se dakle o novoj prezentaciji krive učenja i znanja, odnosno o sadržajima koji su

se istorijski dokazali kao najbolji podstrek intelektualnog razvoja i nezamenljive kovni-

ce temeljnih struktura preduzetničke ličnosti.

Orijentacija na novu kulturu rada i na novu tehnologiju života ne podrazumeva po-

vratak opštem obrazovanju, već pružanje kompleksnih i interdisciplinarnijih znanja za

neminovne promene zanimanja tokom radnog veka.

Sve evropske zemlje napustile su klasičan model i okrenule su se novom tipu ob-

razovanja kao sredstvu za razvijanje sposobnosti pojedinca, i kao determinanti kon-

kretnosti i opšte efikasnosti. Razvijena društva na taj način nužno postaju društva koja

uče. Reč je o takvim društvenim organizacijama koje se zasnivaju na znanju i u kojima

obrazovanje i učenje imaju status osnovnih instrumenata celokupnog društvenog ra-

zvoja, rešavanja osnovnih društvenih problema i produkcije socijalnih, ekonomskih i

tehnoloških promena (Karavidić, S., Čukanović – Karavidić, M., 2008, 7).

U Srbiji funkcioniše jedan prilično, i sa stanovišta opštih ciljeva (podizanje opšte-

obrazovnog i opšte- kulturnog nivoa stanovništva) i sa stanovišta specifičnih ciljeva

(zapošljavanje školovanih i obrazovanih), neefikasan sistem obrazovanja i njegova tran-

sformacija je imperativ vremena.

Zaključak se nedvosmisleno nameće: postojeće obrazovanje nije u funkciji razvoja društva, lokalne zajednice, poslodavca i građana, pre je izvor nove nezaposlenosti.

Šta nam je potrebno:

• Šire i humanije shvatanje obrazovanja koje je zasnovano na ljudskim, a ne ekonomskim pokazateljima;

• Usvajanje novih vrednosti obrazovanja (saradnja, razvijanje kolektivne svesti i

svesti o društvu);

• Podsticanje razvoja inovativnih strategija prilagođenih novoj potrebi obrazovanja

i primenjivanje odgovarajućih mera procenjivanja ovih strategija.

Promene u oblasti obrazovanja nisu u dovoljnoj meri pratile ekonomske, socijalne,

globalne i društvene promene i potrebe. „Sadržinski je osiromašen, a kvalitet promena učinjen potpuno neizvesnim, jer su se promene obrazovnog sistema tretirale kao cilj, a

ne kao put i sredstvo da se dođe do društveno formulisanog cilja“ (Karavidić, S, Čuka-

nović-Karavidić, M., 2008).

Tim povodom D. Koković konstatuje da „obrazovanje ne treba da utone u društveni život

već da podstiče kreativnost i da otkriva stvarnost društvenog života“ (Koković, D., 1994, 83).


U savremenom svetu, sve više se posvećuje pažnja obrazovanju kao posebnoj život-

noj vrednosti i kao značajnom ekonomskom činiocu u razvoju društva.

Kompleksna stvarnost sada zahteva dinamičnu školu koja se fleksibilno prilagođava

životnim okolnostima. Novi zadaci koji se pojavljuju pred njom odnose se na zahtev

društva da se mladi adekvatno pripreme za svet učestalih promena i da budu osposo-

bljeni da u takvom svetu pronađu svoje mesto.

8.1.2. Demografske i socijalne promene u obrazovanju

Od svih spoljnih promena, demografska kretanja definisana kao promene u stanovniš-

tvu, njegovom obimu, starosnoj strukturi, sastavu, zaposlenosti i obrazovnom statusu su

najjasnija vrsta tih promena. Ona su nedvosmislena i imaju najlakše predvidive posledice.

One skoro uvek „prednjače vremenu“ (Karavidić, S., Čukanović – Karavidić, M., 2008, 17).

Ko god je ozbiljno uzimao demografske podatke mogao je predvideti drastične pro-

mene u obrazovnom sistemu, promene u raspoloženjima mladih i sistemu vrednosti

– „pobunu mladosti“. Društvo u velikoj meri nije bilo svesno kritičke važnosti popu-

lacionih trendova, kretanja i dinamike – promena u stopama nataliteta i mortaliteta,

stepenu obrazovanja, sastavu i učešću u strukturi radne snage.

Tako su se u Srbiji demografske promene pokazale izuzetno brzim, izuzetno snaž-

nim i izuzetno uticajnim faktorom promena u obrazovanju, a to se posebno odnosi na

negativan prirodni priraštaj.

Najzad, koje su i kakve, potrebe i vrednosti mladih?

Koliko je grupa mladih sa različitim očekivanjima, potrebama, vrednostima,

zadovoljenjima?

Takve pojave se moraju predvideti.

Promenjena demografska struktura je visoko pouzdana inovativna mogućnost.

Regionalne neravnomernosti u stepenu razvijenosti u Srbiji su najviše u Evropi i iz godine u godinu se povećavaju. Pored tradicionalno nerazvijenog juga Srbije i Stare Raške, nova osiromašena područja su i istočna Srbija, delovi centralne Srbije, gde je

došlo do demografskog pražnjenja ruralnih i nerazvijenih područja.

Siromaštvo u Srbiji je i dalje pretežno ruralni fenomen. Najveći udeo siromašnih u ukupnom stanovništvu je u jugoistočnoj Srbiji, a najmanji u Beogradu.

8.1.3. Suština savremenog razvoja i obrazovanja

Više je nego jasno da je obrazovanje jedan od odlučujućih faktora društvenog razvo-

ja. Ono je u suštini fundamentalni društveni proces oblikovanja čoveka i čovečanstva

od kojeg zavisi kontinuitet kulture i sudbina čovečanstva i svakog pojedinca.

Moderan pristup razvoju potiče od saznanja da se njihovi potencijali nalaze u stva-

ralaštvu ljudskog duha i njegovoj što široj mobilizaciji - u naučnim i tehnološkim pro-dorima, inovacijama, intelektualnom kapitalu, zasnovanom na odgovornom i kreativ-

nom angažovanju obrazovnih kadrova.


Značaj obrazovanja za razvoj je apostrofiran u smernicama razvojnih politika EU

i razvoja u zemljama jugostočne Evrope – prioriteti za „Obrazovanje i usavršavanje

2010-2020“:

• Raskidanje sa tradicionalnim shvatanjem da je obrazovanje, uglavnom ili pretežno

jedan od perioda u razvoju ličnosti;

• Usmeravanje svih subjekata i objekata, na osnovu dijalektičke povezanosti i

uzajamnosti, a putem pravila, programa i akcija;

• Stvaranje uslova da se obrazovni proces većim stepenom svesnog društvenog

usmerenja stavlja u funkciju socijalne politike, ostvarivanja socijalne sigurnosti,

adekvatne društvene pokretljivosti, solidarnosti građana.

Dosadašnji sistem obrazovanja u Srbiji je ispoljio naročito jednu svoju slabu stranu,

koja u centar pažnje postavlja nejednake šanse i uslove za obrazovanje (Karavidić, S.,

Čukanović – Karavidić, M., 2008, 66). Iz dosadašnje istorijski ukorenjene prakse da

se za određene društvene strukture, određene socijalne kategorije, putem obrazovne

delatnosti usmeravaju ka društveno vrednovanijim ulogama u društvenoj podeli rada,

ka višim položajima, i s obzirom na to da su to socijalne kategorije koje su po svom

zatečenom statusu u mogućnosti da se školuju, povećava se društvena distanca između

određenih socijalnih kategorija.

Dakle, sistem obrazovanja ne obezbeđuje u dovoljnoj meri socijalnu jednakost i si-

gurnost pojedinim kategorijama učenika i studenata i ostvarivanje horizontalne i ver-

tikalne društvene pokretljivosti.

8.1.4. Škola po meri budućnosti

Obrazovanje ima značajnu ulogu u formulisanju globalnih ciljeva budućeg društve-nog razvoja, kao jedan od uslova za uspostavljanje novog međunarodnog ekonomskog

poretka.

U procesu formiranja ličnosti, značajnu ulogu igra tradicija. Kulturna tradicija je ona komponenta kulture koja omogućuje prenošenje i prihvatanje već stvorenih kul-turnih vrednosti.

Stoga je uticaj kulture na društveni razvoj, bilo u vidu materijalnih civilizacijskih

tekovina, ili duhovnih vrednosti veoma veliki. Zato savremenu školu i univerzitet treba razvijati celovito i komplementarno, kao

modernu otvorenu naučnu zajednicu fundamentalnih i primenjenih nauka, u kojoj će

pored nastavne i naučne funkcije, značajna pažnja biti posvećena i njegovoj kulturno-

humanističkoj ulozi. Krajnji smisao razvoja obrazovanja i nauke, ekonomije, i tehnolo-

gije mora ležati u njihovoj emancipatorskoj misiji.Usavršavanje i menjanje društvenih odnosa zavisi u najvećoj meri od znanja i obra-

zovanosti ljudi. Obrazovanje ima, dakle, svoje važne socijalne ciljeve, povećava druš-

tvenu mobilnost, omogućava i olakšava prilagođavanje pojedinaca stalnim društvenim

i socijalnim promenama koje sobom nosi sve brži napredak nauke.


Produktivnost rada znanja i radnika znanja jeste izazov 21.veka. Razvijenom svetu

škola je postala informatičko-edukativna institucija društva. U društvu znanja valja

graditi novu tehnologiju učenja da bi se ostvarila univerzalna pismenost. Univerzalna

pismenost bi značila predmetno znanje plus procesno znanje.

Sve evropske zemlje napustile su klasičan model obrazovanja i okrenule su se novom

tipu obrazovanja kao sredstvu za razvijanje znanja i veština, i kao determinanti konku-

rentnosti i opšte efikasnosti.

Obrazovanje, kao kvalitativan resurs za 21. vek, treba prilagoditi evropskoj koncep-

ciji. Radi se faktički o novoj prezentaciji krive učenja i marketinga znanja, odnosno o

sadržajima koji su se istorijski dokazali kao najbolji podstrek intelektualnog razvoja i

nezamenljiva struktura preduzetničke ličnosti.

U savremenom obrazovanju kadrova sve zemlje sveta imaju ozbiljne razvojne pre-

tenzije, pogotovo određuju tehnoekonomsku sudbinu privrede, društva i pojedinca.

Poznato je da režim koji zapusti obrazovanje gubi sopstvenu budućnost i sadašnjost

(Karavidić, S., Čukanović-Karavidić, M., 2008, 9).

8.2. Obrazovanje i informacije

Znanje i informacije su pretpostavka opstanka i razvoja, a neznanje najveća tajna,

velika prepreka u projektovanju budućnosti. Znanje je poznavanje ili sposobnost reša-

vanja problema, dok je informacija komunikaciona forma transporta znanja. Tehno-

logija paralelne informacije je stvorila novi vid obmane. Kakva će ko ličnost biti zavisi

od igračaka kojima se igra, kakve crtane filmove gleda, šta mu pevaju, koje je filmove

gledao, šta su mu predavali u školi itd.

Grafikon 1. Informacije i znanje

Znanje ispred informacijeRAZVOJ

NAPREDAK

Informacija ispred znanjaKOLAPS

KONFUZIJA

Isto se može reći za serije, vesti, šou program, „analitičke“ emisije, estradu, rijaliti

programe i slično. Sve su to instrumenti uz čiju pomoć se reguliše plan ponašanja i


orijentiri – polazna tačka usmerava i definiše pravac misli zavisno od toga ko formira

narudžbinu orijentacije podsvesti. Mase ih upijaju i pretvaraju u svoje orijentacije. Veći-

na je posle takve obrade osuđena da ceo život vegetira, bez visokog cilja i velikog smisla.

Danas pod izgovorom slobode, mladima se nameću orijentiri koji njihovu energi-

ju usmeravaju protiv njih. Zamagljenu štetnost, koja će se ispoljiti u budućnosti, nisu

u stanju da sagledaju. Ovo je prilično zanimljiva tema koju treba posebno izučavati.

Naročito zato što mladi ne razmišljaju na ovu temu. Sumnjaju u sve, ničemu ne veruju,

pronalaze užitak jedino u čulnim zadovoljstvima. To se zove „pokazati se“. Ko daje pra-

vac? Ako pravac postoji, znači da ga neko daje.

8.3. Mladi između čekića i nakovnja

Pred mladima je veoma mnogo pitanja, a ne žele da slušaju one koji znaju odgovore,

naročito odrasle. Žele sve sami da nauče, jer ne veruju informacijama koje im odrasli

daju, u najčešćem slučaju i roditelji.

Veoma često ćemo čuti da niko ne razume njihovo ponašanje, osećaju se prevarenim

i neshvaćenim – svi pa i porodica su protiv njih.

Tokom mnogo godina provedenih u obrazovanju mladih utvrdili smo da mnogi od

njih isto osećaju. Neke od reči koje mladi koriste da opišu kako se osećaju su: neshvaćen,

pod pritiskom, osuđen, uhvaćen u zamku, često ćemo čuti da roditelji nisu fer, da su

nerazumni i da ne shvataju kroz šta njihova deca prolaze.

Da bismo imali prostora da budemo ono što jesmo, treba i drugima dati prostor. Su-

dimo našim roditeljima na isti način na koji oni sude nama. Treba da počnemo sa isko-

renjivanjem predrasuda o sebi. Roditelji pritiskaju mnogo dugmadi pa zato, ako više ne

želimo da igramo tu igru, moraćemo da prestanemo da učestvujemo u njoj. Počnimo

tako što ćemo, umesto roditelja i deteta, biti dve odrasle osobe.Jedan od predloga je da se napiše afirmativni tretman sa detaljima one vrste odnosa

koji želimo sa svojim roditeljima. Imamo pravo na život kakav želimo, i imamo pravo

da budemo odrasli. Čovek treba da kaže svojim roditeljima šta je to, bez bacanja krivice

na njih. Treba znati da nije lako. Potrebno je da se zapiše: „Kako da ovo rešimo?“ Važno je zapamtiti, praštanje dolazi

sa razumevanjem, a ljubav sa praštanjem, tako će čovek biti već uveliko na putu da uživa.

8.3.1. Mladima je potrebno samopouzdanje

Izgleda da se sve veći broj mladih oseća pritisnuto životnim obavezama koje traže da

se istraje i iskusi mnogo avantura koje žvot može da ponudi. Mladi u svojoj potrebi da budu prihvaćeni često prikrivaju svoja prava osećanja i

uradiće sve da bi bili prihvaćeni. Pritisak starijih i socijalni stres (porodični problemi i

pritisci), mentalno i fizičko zapostavljanje, alkoholizam, narkomanija, nastranost itd., a

na globalnom nivou nuklearne pretnje, ekološki problemi, kriminal i još mnogo toga…


primoravaju nas da naučimo da živimo sa tim, a način razmišljanja i osećanja stečenih

u kući kao sistem verovanja utiče svakodnevno na prave izbore i donošenje odluka.

Pritom ne treba zaboraviti da se poročni krugovi izuzetno samoodržavaju i vrebaju

članove nudeći mesto gde se mladi osećaju „bezbedno“.

Istinski verujemo da se mnogi problemi mogu izbeći ako bi nam pošlo za rukom da

mladi, pre nego što odreaguju, postave sebi jedno pitanje: „Hoću li zbog ovoga imati

bolje mišljenje o sebi?“ Treba im pomoći da za svaku situaciju uvide svoj izbor. Izbor i

odgovornost im vraćaju moć da se ne osećaju kao žrtve sistema.

Od velikog je značaja držati liniju komunikacije sa mladima stalno otvorenu.

Deca i mladi nikada ne urade ono što im kažemo da urade, oni rade ono što i mi

radimo. Moramo raditi ono što želimo da rade naša deca. Ona onda uzvraćaju novim

osećanjem samopoštovanja – cene i poštuju ono što su.

Mladima predlažemo: da napišu kako vide sebe u budućnosti – kako vide sebe za deset

godina, za godinu dana i za tri meseca. Kakav život žele da imaju? Kakve prijatelje? Da na-

pišu svoje ciljeve (uz kratak opis svakog od njih) kao i šta će učiniti da im se snovi ostvare.

Istu listu treba da sačine i roditelji, treba tražiti to od njih.

Neka nam liste budu u blizini i neka nas podsete na naše ciljeve. Posle tri meseca

treba da ih pročitamo zajedno. Da li su se ciljevi promenili? Liste uvek mogu da se pro-

mene, koriguju. Kakva nam je alternativa? Ono što je najvažnije jeste da mladi imaju

nešto pozitivno čemu će se nadati!

Treba dati mladima prostora da se osećaju sigurnim i izražavaju sebe na pozitivan i

bezbedan način.

Unapređenje samopouzdanja i lične i socijalne odgovornosti je cilj kome treba težiti.

Program za samopouzdanje treba uvesti u škole, na fakultete. Ako profesori budu

mogli pravilno da usmere svoje samopouzdanje, mnogo će pomoći našoj deci i društvu

u celini. Program za samopouzdanje će morati da obuhvati i učenike, studente i rodite-

lje i nastavnike, kao i sve druge organizacije i institucije. Ne treba zaboraviti: „Kakvo će nam društvo biti sutra, zavisi od toga kakva su nam deca danas“.

Za sve postoje značajne lekcije koje treba savladati.

8.3.2. Sveukupnost mogućnosti

Mnogi od nas već do pete godine starosti stvore verovanja o životu, dorade još nešto

kao tinejdžeri i možda još nešto kao stariji, ali vrlo malo. Znači, živimo u ogrančenjima svoje petogodišnje svesti. Neka od naših verovanja su pozitivna i dobra i te misli nam tokom života dobro služe. Neke misli su korisne u mladosti, ali sa godinama izgledaju neodgovarajuće, a nastavljanje sa tim verovanjem dovodi do izolacije i usamljenosti.

Ono što je u svemu tome dobro jeste da možemo da se prilagođavamo.

To znači da pustimo misli izvan onoga što mislimo da je moguće, mnogo dalje od ograničenih verovanja sa kojima živimo. Naša ograničenja nas često sprečavaju da se

izrazimo i doživimo sveukupnost mogućnosti. Koliko ljudi je dozvolilo sebi da ih ova

rečenica blokira?


Kada napustimo svoja ograničavajuća verovanja i dozvolimo sebi da pređemo u

sveukupnost mogućnosti, utvrdićemo da možemo da mislimo. Mislim znači postojim.

Mogu da komuniciram. A onda ćemo pronaći mnoge mogućnosti koje su izgledale ne-

moguće pa ćemo potražiti i nova znanja. Koliko često dozvolimo sebi da se krećemo u

grancama svoje sadašnje svesti?

Svaki put kada kažemo: „Ne mogu“, stavljamo pred sebe znak „stop“. Zatvaramo vrata

ka svojim unutrašnjim kapacitetima i blokiramo tok energije koja je naše duhovno znanje.

Jesmo li voljni da odemo dalje od onoga što sada verujemo?

Jutros smo se probudili sa određenim idejama i konceptima. Imamo mogućnost da

neke od njih prevaziđemo da bismo doživeli lepšu stvarnost. Ako sredimo i očistimo

ormar, pa unesemo novu stvar, ona će imati više mesta. Isto treba uraditi i sa našim

umom. Treba raščistiti njegov sadržaj da bismo dobili mesto za nove mogućnosti.

Kako sami sebe sprečavamo da pređemo u sveukupnost mogućnosti?

Šta nas ograničava?

Svi naši strahovi su ograničenja (ne mogu, neću uspeti, šta će se dogoditi).

Osude su ograničenja. Niko ne voli da mu sude. Koliko mi sami to činimo? Treba

praviti razliku između osuđivanja i imanja svoga mišljenja. Mišljenje je ono što oseća-

mo u vezi sa nečim, a kritikovanje znači činiti uvek sebe ili nekog drugog krivim. Svaki

put kada se predamo kritici, mi postavljamo ograničenja.

Kada ne želimo da oprostimo, ograničavamo svoje napredovanje, opterećujemo

svaki sledeći dan, budućnost. Posmatrajmo svoje probleme kao mogućnosti. Možda ne

razumemo kako će se to dogoditi, ali će se dogoditi. Ograničenje potencijala u nama je

i u tome što mnogi misle da znaju sve. Problem je u tome što smo ograničeni za nove

mogućnosti. Ako mislimo da smo „to“, onda ćemo, zbog svog ograničenja uma, biti ve-

oma uplašeni da pređemo u prostor u kome vlada sveobuhvatnost mogućnosti. Vrlo je

bitno da ostavimo za sobom ograničena razmišljanja i verovanja i da probudimo svoju

svest višim pogledima na život. Krivulja pokreta za buđenje svesti ide uzlaznom linijom velikom brzinom. Svuda u svetu velike grupe mladih traže način da sebe prosvetle, prošire svoja znanja, preuzimaju kontrolu nad svojim životom, nad svojim sudbinom.

Počinju da se povezuju jedni sa drugima, proširuju horizonte razmišljanja. Koliko smo

voljni da proširimo horizonte svog razmišljanja? Da li smo voljni da odemo dalje od svojih bližnjih, nađemo nove mogućnosti kao sticanje novih znanja, koliko smo voljni da nemoguće pretvorimo u moguće? Treba da usvojimo pozitivan pristup i znanje da

bismo mogli da nađemo odgovore. Potrebno je da počnemo da koristimo snagu i moć u

sebi, jer u mnoštvu literature je rečeno da koristimo samo 10 posto svog mozga – samo

10 posto. Šta je sa ostalih 90 odsto?Mi smo tamo gde je sveukupnost mogućnosti. Uvek zavisi od nas, individualno ili

kolektivno.


8.4. Savremene formule uspeha

Šta razlikuje uspešne ljude od neuspešnih?

Generalni odgovor je: mnogo toga.

• Pre svega pogled na život i biznis.

• Uspešni shvataju značaj stvaralačke snage znanja, poslovnih i socijalnih veština, a

neuspešni brane ono što znaju.

• Uspešni grade svoj biznis koji im služi za bolji život, a neuspešni rade u svom

biznisu i služe mu.

• Za uspešne upravljanje vremenom je stil života, a za neuspešne stres.

• Realni cilj vide samo veliki igrači.

• Svaka promena u sebi nosi podjednake šanse za uspeh i neuspeh – mi smo

scenarista, reditelj i nosilac glavne uloge.

Savremeni trendovi generišu nova znanja, nov način učenja, savremene formule us-

peha i nove inovativne i kreativne tehnike. Za uspeh je važno imati izbor, prepustiti bu-

dućnosti da se desi. Uspešni pravilno shvataju naizgled beznačajne stvari, što na kraju

donosi krupne rezultate. Uspešni shvataju da krajnji uspeh dolazi kroz evoluciju, a ne

kroz revoluciju. Šta našem projektu daje dodatnu vrednost? Održivost!!!

Sa niskim stepenom misaonih sposobnosti ne može se doći do uspeha. Percepcije o

sebi se lako menjaju. Okruženi smo „lakim rešenjima“, a tehnologija i paralelne infor-

macije su stvorile novi front obmane. Pobeda ili poraz, uspeh ili neuspeh, predstavljaju

veliki kazan izazova i šansi. Znati kada ne govoriti –jedinstvena je mudrost lidera. Slu-

šati umesto govoriti je upravljački stil. Pravo majstorstvo je u izdizanju iznad društve-

nog odobravanja do samoodobravanja.Koji je pravi put, kada je naizgled svaki isti?

Ključ uspeha je baviti se rešenjima, a ne problemima kroz stimulisanje misaonih

procesa. Cilj je da se na svako pitanje odgovara pitanjem, što nas bukvalno tera da sami dođemo do odgovora. Kako? Uvidom u sopstveno mišljenje. Za to je neophodno znanje i veštine, postojanje pozitivnog cilja i dobra namera, moramo da znamo šta hoćemo. Za

nekoga je realnost uzgoj krastavaca, a za druge proizvodnja aviona, osvajanje vlasti itd.

Tomas Edison je jednom prilikom rekao: „Nisam neuspešan, uspeo sam da pronađem

10.000 načina kako ne treba da radim“.

8.4.1. Upravljanje vremenom i stresom

Upravljanje vremenom ne znači da treba raditi više, nego mudrije. Osamdeset posto

najvećih dostignuća realizovano je u samo 20% vremena. Organizovanje traži vreme, ali dezorganizovanost traži mnogo više vremena. Treba

da kontrolišemo svoje obaveze, a ne da one kontrolišu nas.


Da li je teško biti drugačiji? Ne. Mnogo je teže provesti život radeći sve ono što nismo

i kajati se na kraju. Moranje daje privid snage i moći, ali nije dugog daha.

Pobednik je onaj ko zna šta će izgubiti.

Vreme neće izneveriti onoga ko ume da ga koristi. Dobro planiranje aktivnosti po-

drazumeva odvajanje bitnog od nebitnog. Dobro organizovanje traži vreme ali dezor-

ganizovanost trazi mnogo više vremena.Trik postizanja uspeha nije uvek da radimo

sve, već da uradimo ono što je važno.

Vreme je najveći prijatelj istine. Istina je jednostavna - nema običnih trenutaka. Šta

znači milisekunda treba pitati Milorada Čavića. Za zaposlene trenutak istine je kada na

poslu piju poslednju kafu u 22h.

Upoznajmo sebe:

Kada je „pravo vreme“ za buđenje potencijala?

• prioriteti

• vrednosti

• ciljevi

Naučimo da spoznamo limit svojih mogućnosti. Mi jesmo deo problema, ali i vrlo bi-

tan deo rešenja. Ako neki problem ne možemo da rešimo, onda to više nije naš problem.


Šta je stres?

Stres je stanje ili osećaj kada mislimo da smo izgubili kontrolu nad događajima. Za-

jednički problem mnogih ljudi je: osećaj bespomoćnosti, strah i unutrašnje osećanje da

se ne može izaći na kraj sa problemima niti ih promeniti, vrteti samo negativne misli.

Jezik nam je brži od pameti, a misli struje bez kontrole i teško se „isključuju“. Često nam

izbor pada na manje od dva zla, bez obzira što je u našoj moći da napravimo pravi izbor.

Ljudi gube kreativnost da traže dobra rešenja. Kajanjem se vraćaju u prošlost zbog koje

ne vide sadašnjost.

I najvažnije:j j

Život postaje čaroban kada odustanemo od savršene slike o njemu.

Treba da usporimo. Kad – tad nam Bog spusti ruku na rame. Bespomoćni smo samo

ako nismo u skladu sa svojom snagom, a ključ tog sklada posedujemo samo mi.

Um je veoma moćan pa tako može da stvori „raj od pakla“, ali i „pakao od raja“.

Nikada nije prekasno za promenu pravca ka dostižnim ciljevima: naučimo da kažemo

ne. Ispunimo vreme, godine životom, a ne život godinama.Pouka: „Mnogo je stvari u žvotu kojih smo se plašili, a nije trebalo, trebalo je živeti.“

(Ivo Andrić)

8.5. Zaključak

Polazeći od činjenice da društvo XXI veka eksplicira znanje kao najvažniji resurs, da ističe važnost kulture, shvaćene kao stil i način života, za funkcionisanje novih društve-

nih oblika i odnosa u njima i da zagovara novu obrazovnu paradigmu koja artikuliše

ispravnost delovanja, a ne savršenost saznanja, potpuno je jasno da obrazovanje, kao

važan društveni podsistem, nije i ne može biti imuno na zahteve koji se u tom cilju

postavljaju. Naime, društveni problemi i potrebe društva oduvek su se rešavali putem obrazovanja, što samo potkrepljuje tezu o društvenoj uslovljenosti obrazovanja i nje-

gove matrice mišljenja za osmišljavanjem i razvojem sistema obrazovanja u skaldu sa

potrebama i zahtevima savremenog društva.


Poslovno okruženje zasnovano na informatičkim tehnologijama svakako implicira i

promenu u sadržajima obrazovanja, uslov i potrebu za obrazovanjem tipa „obrazovanje

potrebno vremenu“ (just in time). Obrazovanje putem odgovarajućih treninga u cilju

ovladavanja potrebnim veštinama i informacijama, novim zanimanjima itd. podra-

zumeva posedovanje niza kompetencija, kako ličnih i profesionalnih, tako i socijalnih

kompetencija, podrazumeva osposobljenost pojedinca za kritičku distancu, osposob-

ljenost za veštinu jasne komunikacije, sposobnost rešavanja problema, spremnost za

timski rad, osposobljenost za rad na novim informatičkim tehnologijama, posedovanje

tehnološke kulture, znanje stranog jezika i osposobljenost za trajno, doživotno učenje.

Diskurs društva znanja, osim zalaganja za „novu pismenost“, promoviše i nove

vrednosti, stavove i navike koje se javljaju usled sve veće međuzavisnosti ljudi kao i stal-

nih promena u prirodnom i društvenom okruženju. Dakle, društvo znanja kao opšti

princip sistema obrazovanja na svim nivoima, kao opšta odrednica u programiranju

nastavnih sadržaja, i interkulturalno obrazovanje kao osnova sistema vrednosti.

Obrazovanje saterano samo u školu otrgnuto je od društvene sredine, društvenog

života, od ljudske aktivnosti. Interaktivnost škole sa društvenom sredinom postaje im-

perativ i uslov socijalnih interakcija. Obrazovanje pripada narodu. Ono mora pružati

svoje najdublje korene u samu dubinu društva, razvijajući svest o pripadnosti i jedin-

stvu, mora se razvijati ponos, patriotizam, učiti život iz života.

Završićemo Dositejom: „ Knjige, a ne zvona i praporci“. Da li knjige i mudre poruke

stižu do onih kojima su potrebne? Ne!

Literatura

1. Karavidić, S., Čukanović-Karavidić, M. (2008). Ekonomika i finansijski menadžment u obrazovanju, Beograd: Fakultet organizacionih nauka.

2. Karavidć, S. (2007). Decentralizacija i menadžment u funkciji razvoja obrazovanja

– socioekonomski aspekti, Beograd: Institut za ekonomiju i finansije.3. Koković, D. (1994). Sociologija obrazovanja, Beograd: Narodna knjiga.

125

II DeoEseji mladih lidera

127

Autor: Andrijana Mikulović

Mentor: Marija Demić

1. RASIZAM U SRBIJI

Rasizam je nejednakost koja se zasniva na rasnoj osnovi i koja nije stečena od rođe-

nja, već se stiče tokom života.108 Posledice rasizma su socijalna, politička i ekonomska

prednost jedne grupe ljudi u odnosu na drugu. Rasizmom se smatra mišljenje da je jed-

na rasa iznad svih drugih rasa, sa namerom sagledavanja jedne rase važnijom i boljom

od drugih. Davanje ili oduzimanje privilegija na osnovu rase se zove rasna diskrimi-

nacija. Radi se o predrasudama koje se zasnivaju pre svega na različitoj boji kože. Taj

problem se javlja kroz čitavu istoriju, ali i danas. Postoje mnogobrojni primeri rasizma

u školama, gde su deca diskriminisana i maltretirana na osnovu boje kože, kako fizički

tako i psihički. Nažalost, veliki broj žrtava diskriminacije trpi trajne posledice jer nisu

znali kako da se bore za svoja prava. U deklaraciji o ljudskim pravima iz 1928. godine

svaki pojedinac ima jednako pravo na život, slobodu i svojinu bez obzira na na jezik,

rasu ili veroispovest.

Trinaestogodišnji Dušan Jovanović je žrtva svirepog ubistva zasnovanog na rasnoj diskriminaciji ‒ ubijen od strane dvojice maloletnika. Kada je krenuo kući iz prodavni-

ce, presrela su ga dvojica maloletnika, oborila na pločnik i usmrtila ga udarcima noga-

ma i tupim predmetima u glavu i telo. Oni su osuđeni na maksimalnu kaznu od deset godina maloletničkog zatvora odlukom okružnog suda u Beogradu, ali su uslovno pu-šteni ranije.

Na mestu svirepog ubistva je postavljena spomen-ploča sa likom malog Dušana Jo-

vanovića, a njegove ubice se nikad nisu pojavile u javnosti nakon služenja kazne. Iako

se svake godine o ovom događaju govori u medijima, ljudi i dalje diskrimišu druge ljude koji su različite vere ili boje kože. Ovaj zločin se na ovim prostorima smatra jednim od

najjezivijih zločina od onih počinjenih na rasnoj osnovi.

108 Garner, Steve. Racism An Introduction. Sage. 2009.


Fotografija spomen-ploče postavljene u čast ubijenom Dušanu Jovanoviću.

Izvor: internet.

Romi su jedna od najdiskriminisanijih grupa stanovništva u Srbiji i nisu nam po-

trebna posebna istraživanja da bi smo zaključili kako se odnose prema njima, kako

pojedinci tako i institucije, i to samo zato sto su druge rase. Kad ih neko vređa, ta osoba

samim tim činom doprinosi tome da ih ostali ljudi iz okruženja smatraju manje vred-

nim. Ervin Bilicki je jos jedna žrtva rasizma, odnosno rasne diskriminacije. Njega su

jednom prilikom srela četvorica rasista i napala ga, usled čega je zadobio teške telesne

povrede i potres mozga. Nedugo zatim Ervin je pronađen mrtav ispred pekare. Navodi

se da je osumnjičeni naneo Ervinu teške telesne povrede biciklom. Postoji osnovana

sumnja da je napad na Ervina izvršen na osnovu rasne diskriminacije.

Na fotografiji je ubijeni mladić Ervin Bilicki. Izvor: internet.

II Deo: Eseji mladih lidera 129

1.1. Udruženje Roma: rasizam u porastu – sveštenik odbio sahranu Romkinje

U Srbiji je rasizam uveliko u porastu, sveštenik je odbio da sahrani Romkinju. Da-

nica Jovanović je o svom ličnom iskustvu govorila javno. Naime, sveštenik je odbio da

sahrani njenu majku i, prema njenim rečima, deo sveštenstva je fašistički nastrojen, pri

čemu navodi i da je ona bila napadnuta od strane sveštenika. Danicu je sveštenik terao

iz kuće koja nije bila njegova, već se vodila kao društvena imovina. Razlog zbog kog je

sveštenik navodno odbio da sahrani Daničinu majku, bio je taj što, po njegovim reči-

ma, preminula nije bila krštena, što se kasnije ispostavilo kao netačno. Ovo je još jedan

dobar primer toga kako Romi u Srbiji prolaze jer ne mogu da plate crkvene usluge, a i

dobar primer još jednog oblika ispoljavanja rasizma u Srbiji. Udruženje Roma iz Novog

Bečeja u svom gradu je organizovalo protestni marš povodom Međunarodnog dana

borbe protiv rasizma.109

1.2. Tribinski rasizam u Srbiji

Svuda u svetu, pa i u Srbiji, javljaju se novi oblici rasizma među kojima je i fenomen

novijeg datuma nazvan „stadionski“ ili „tribinski rasizam“, koji se javlja u poslednjih

nekoliko decenija i u sve ekstremnijim oblicima. Postoji više slučajeva ovakvog rasizma

u Srbiji, među kojima je i slučaj iz 2006. godine koji se odigrao u Čačku, na utakmici

fudbalskih klubova Borac i Voždovac. Tom prilikom je grupa od tridesetak domaćih

navijača vređala tamnoputog fudbalera Majka Tamvanjeru. Oni su skandirali protiv njega i sve vreme nosili bele kape nalik onim koje nose pripadnici američkog rasističkog

klana poznatijeg kao „Kju Kluks Klan“. Na suprotnoj tribini stadiona publika je nego-

dovala zbog takvog ponašanja navijačke grupe. Za ovaj rasistički ispad trojica vođa na-vijača su dobili kaznu zatvora od po tri godine. Najveća fudbalska organizacija UEFA se svim silama bori protiv ovakvih ispada i svih ostalih oblika rasizma tako što najstrože

kažnjava klubove-organizatore utakmica.

Još jedan primer fudbalskog rasizma je slučaj Evertona, brazilskog fudbalera kojeg su vređali Srbi i navijači Rada na utakmici protiv Partizana. Fudbaleru su se obraćali

imitirajući majmunske krike. Nakon toga je on nastavio da igra iako je bio jako povre-

đen i besan. Protivnički igrači nisu hteli da ga odbrane, već su ga i sami napali fizički,

što mu je najteže palo i nije mogao da im oprosti. Njemu je kasnije stigla podrška sa svih

strana. Everton je svestan da je drugačiji zbog boje kože i da će zbog toga uvek imati

109 Udruženje Roma: Rasizam u porastu – sveštenik odbio sahranu Romkinje. Autonomija. 2018. (HTTP://WWW.AUTONOMIJA.INFO/UDRUZENJE-ROMA-RASIZAM-U-PORASTU-SVESTENIK-

ODBIO-SAHRANU-ROMKINJE.HTML)


probleme, jer su ljudi takvi širom sveta, ali je naveo da želi da svojoj deci ukaže da mo-

raju u budućnosti da se s tim nose i da budu jaki.

Rasna diskriminacija je u svim zemljama široko rasprostranjena. Različita boja

kože, različita vera ili jezik dovode do diskriminacije, najčešće rasne. Oni koji su tome izloženi, trebalo bi, u slučajevima kada su diskriminisani, da se obrate nadležnima

koji će problem rešiti. Ne treba ćutati, kriti se i sedeti skrštenih ruku. Rasizam je od

davnina, pa sve do danas, prisutan i biće prisutan i nadalje, jer će i razlike među lju-dima uvek biti prisutne. Ljudi nisu svesni toga da nas baš te razlike i spajaju, i da zbog njih treba da imamo bolje odnose ‒ da smo zbog tih razlika drugačiji ali opet isti. Ja,

koja sam bila žrtva rasne diskriminacije u osnovnoj školi, na vreme sam reagovala,

i smatram to dobrim primerom. Danas sam na putu ka svetlijoj budućnosti jer sam

izabrala da iz tog lošeg iskustva izvučem nešto najbolje što može da mi se desi i sagle-dam pozitivne strane.

131

Autor: Ivana Petković

Mentor: Slobodan Pejanović

2. UTICAJ MIGRACIJA NA EKONOMIJU

2.1. Uvod

Usled sve većeg priliva migranata, postavlja se pitanje da li oni štete ili mogu čak i da

imaju pozitivan ekonomski efekat na zemlje u koje imigriraju.

Ekonomije evropskih zemalja mogle bi da imaju koristi od migranata. Iako priliv

migranata predstavlja veliki izazov i nameće potrebu hitnog rešenja humanitarnih i

logističkih pitanja, ekonomski efekti prijema izbeglica nisu veliki, a krajnji rezultat mo-

gao bi da bude pozitivan za evropsku ekonomiju ugroženu starenjem populacije. Nai-

me, cilj migranata nije da zavise od socijalne pomoći, već bolji život i posao.

Migracije se javljaju od samog postanka društvenih zajednica. Seobe naroda su se

oduvek dešavale jer su zajednice menjale svoje naseobine u potrazi za boljim uslovima

života. Tada su tražili sredinu opskrbljenu hranom i dobrim klimatskim uslovima. I da-

nas imamo iste potrebe ljudi na koje se pridodaje i ekonomski faktor, kao i činjenica da se sve više susrećemo sa prisilnim migracijama. Migracije variraju od unutrašnjih, gde

se ljudi sele iz ruralnih sredina u urbane u potrazi za boljim uslovima života i rada, pa

do spoljnih gde napuštaju države u potrazi za boljim životom. U proučavanju migracija, sociolozi i demografi razlikuju negativne i pozitivne faktore.

2.2. Negativni faktori migracija

Neke negativne posledice migracija mogu biti predstavljene kao uticaj kulturne ili

verske heterogenosti na formulaciju ekonomskog programa jer postaju predmet stal-

nog sukoba. Grupe se nadmudruju oko projekata i programa korisnih za svoje članove, i to u uslovima u kojima je, iz verskih ili etničkih razloga, međusobno poverenje na

niskom nivou. Tako će jedna grupa zagovarati devalvaciju valute ako se njeni člano-

vi bave izvozom ili supstitucijom uvoza, a druga će se zalagati za zaštitu dobara koje

njeni članovi najviše proizvode. Treba imati na umu teškoće u koordinaciji programa

tamo gde postoji verska ili etnička raznolikost. Zatim, kulturne razlike mogu izazvati


urušavanje države blagostanja. Država blagostanja temeljila se na homogenoj zajednici

i uzajamnom pomaganju članova te zajednice, oslanjala se na zajedničke norme ili afi-

nitete članova. Kod velikog priliva migranata drugačijih moralnih i društvenih normi,

otvara se mogućnost kršenja određenih normi na kojima je država blagostanja sazdana,

te ona počinje da se urušava. Zato je migracija velika opasnost po integritet države bla-

gostanja u Evropi. Negativne posledice ogledaju se i u lošem uticaju migracija na zemlje

koje migranti napuštaju, i one obuhvataju: slabu zdravstvenu negu, strah od mučenja i

pritisaka, nemogućnost ispovedanja religije ili političkih ubeđenja, nedostatak radnih

mesta, loše uslove života, nedostatak mogućnosti za usavršavanje i obrazovanje, prirod-

ne katastrofe. Negativna strana migracije je gubitak mlade i obrazovane radne snage,

što nosi i ekonomske posledice na duže staze.

2.3. Pozitivni faktori migracija

Pozitivni faktori migracija se ogledaju u povećanju prihoda migranata, koji su

obično siromašni, čime dolazi do smanjenja globalnog siromaštva i nejednakosti.

Emigranti dolaskom do radnih mesta i uvećanjem ličnih prihoda, šalju novac svojim

najbližima, uvećavajući njihov prihod i time indirektno pomažu zemlji svog porekla.

Emigranti stiču nova znanja u zemlji ili mestu dolaska, i u slučaju povratka u rod-

no mesto vraćaju se sa boljim obrazovanjem, veštinama, novcem i međunarodnim

kontaktima.

Zemlja ili mesto dolaska najčešće dobija mladu migrantsku populaciju, koja može

popuniti prazna radna mesta, te svojim doprinosima i porezima uvećati državnu kasu.

Sa popunjenim radnim mestima raste produktivnost i privreda se brže razvija. Migran-

ti najčešće pristaju na radna mesta koja domaći državljani odbijaju. Samim tim dolazi do smanjenja nezaposlenosti i neznatnog povećanja cene rada i za stanovnike zemlje sa

istim stručnim usmerenjem i obrazovanjem.

Bliže objašnjeno, u zemljama EU zastupljena je nezaposlenost u sektorima koji traže nekvalifikovanu radnu snagu, priliv emigranata koji su voljni da rade na ta-kvim radnim mestima u velikoj meri smanjuju nezaposlenost i samim tim podižu

cenu rada.

Postoji i drugi efekat, kada su za takva radna mesta koji domaći državljani ne žele

da prihvate, visoke cene rada, time se poskupljuje finalni proizvod ili usluga. Pri prilivu emigranata koji žele da rade na takvim radnim mestima i za nižu zaradu, dolazi do

pada cene finalnog proizvoda ili usluge, što dovodi do veće prodaje konačnog proizvo-

da ili usluge. Na taj način dolazi do privrednog razvitka i često i neznatnog uvećanja domaćeg bruto proizvoda.

Pored ekonomskih i kulturnih uticaja, emigracija može ostvariti pozitivan uticaj i

na socijalne teme poput očuvanja životne sredine ili poboljšanja prava ugroženih kate-

gorija društva.


2.4. Slobodne migracije (slobodna trgovina)

U svetu je u velikoj meri zastupljena nepravedna podeljenost ljudi prema rođenju

u bogatoj ili siromašnoj sredini. To dovodi do migracija naroda iz siromašnih krajeva

u bogate u potrazi za boljim ekonomskim uslovima života. Jedan od primera za ovu

tvrdnju je taj da će za isti posao i isto radno vreme u bogatijoj zemlji emigranti dobiti i 5

do 10 puta veću zaradu nego u svojoj rodnoj, manje bogatoj zemlji. Međutim, slobodno

kretanje je omogućeno među članicama EU, što ne važi i za zemlje koje nisu deo evrop-

ske zajednice.

Ukidanjem državnih granica i omogućavanjem slobodne migracije došlo bi do

izjednačavanja nadnica i dohodaka između zemalja, čime bi se i predupredile masovne

migracije. Ali, čak i uz pretpostavku da je takav svet moguć i da ga slobodna trgovina

može proizvesti, treba imati u vidu da izjednačavanje nadnica podrazumeva pad ili ve-

oma usporen rast dohotka za ljude u bogatim državama. Upravo to predstavlja najveći

problem sa kojim se suočavamo. Izgradnju sveta ujednačenih nacionalnih dohodaka

čekaju mnoge prepreke, a jedna od prvih je pronalaženje efikasnog načina da se zaštite

stanovnici bogatih zemalja koji bi na taj način beležili gubitak.

Otuda proizilazi da su šanse da dohodovne razlike uskoro budu eliminisane veoma

male. Ostvariti svet bez granica je praktično nemoguće, kako iz političkih razloga tako i

zbog neophodnosti slobodnih migracija koje nailaze na sve više prepreka, poput rastuće

ksenofobije, uspostavljanja stereotipa i ekonomskih razloga.

2.5. Zaključak

Živimo u svetu u kome vlada rastući trend migracija, nažalost, mahom prisilnih iz

ratom zahvaćenih područja. Mišljenja analitičara su u velikoj meri podeljena po pitanju

toga da li migracije imaju pozitivan ili negativan efekat.Može se zaključiti da iako u početnom periodu migracije proizvode određeni gu-

bitak, jer do stabilizacije psiho-fizičkog stanja migranta i pronalaska adekvatnog po-

sla kojim će doprinositi privredi oni žive uglavnom na račun države, odnosno od

socijalne pomoći.

S obzirom na to da migranti žele bolje uslove života za sebe i svoju porodicu, oni stupaju u radne odnose, stiču i usavršavaju svoje znanje i veštine. Time utiču na pozi-

tivan rast privrede zemlje u koju su emigrirali, a neposredno, slanjem novca bližnjima,

i zemlje porekla. U slučaju stvaranja uslova za povratak u zemlju porekla, sa boljim obrazovanjem, veštinama i novcem nakon povratka oni proizvode pozitivan efekat na

svoju zemlju.


Literatura

1. Blagojević V. i Milosavljević B. Političko-pravni okvir savremenih migracija u

jugoistočnoj Evropi. Ministarstvo odbrane Republike Srbije, Institut za strategijska

istraživanja. 2016. (http://www.odbrana.mod.gov.rs/odbrana-stari/vojni_casopisi/

arhiva/VD_2016-3/68-2016-3-06-Blagojevic.pdf)

2. Deliso, Ch., Uvođenje u opštu ekonomiju migracija. Forum za bezbednost i demokratiju.

2017. (http://fbd.org.rs/images/pdfs/VIP-12.pdf)

3. Ekonomski efekti slobode kretanja radnika u Evropskoj uniji. Svet nauke. 2014.

(https://www.svetnauke.org/15065-ekonomski-efekti-slobode-kretanja-radnika-u-

evropskoj-uniji)

4. Emigracija usporava hvatanje priključka istočne Evrope sa zapadom. International

Monetary Fund. 2016. (http://www.imf.org/external/lang/serbian/np/blog/2016/

072016as.pdf)

5. Imigranti podstiču rast ekonomije. Danas. 2007. (https://www.danas.rs/drustvo/

imigranti-podsticu-rast-ekonomije/)

6. Izbeglice su investicija a ne ekonomski teret. EURACTIV. 2015. (http://www.euractiv.

rs/eu-prioriteti/9140-izbeglice-su-investcija-a-ne-ekonomski-teret-.html)

7. Mijalković, S. i Petrović I. Bezbednosni rizici savremenih migracija. 2016. (http://

scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0354-8872/2016/0354-88721602001M.pdf)

8. Marjanović, D. Migracija radne snage i njen uticaj na demografsku sliku i tržište rada u

Srbiji. IOM, SDC, UNDP. 2015. https://serbia.iom.int/sites/default/files/publications/

documents/Migracija%20radne%20snage%20i%20njen%20uticaj%20na%20

demografsku%20sliku%20i%20tr%C5%BEi%C5%A1te%20rada%20u%20Srbiji.pdf.

9. Peković, D. Prikaz ekonomskih podsticaja migracionih tokova radne snage i njihova

empirijska analiza. (http://www.vps.ns.ac.rs/SB/2009/4.8.pdf)

135

Autor: Dušan Pujović

Mentor: Marija Demić

3. IZVEŠTAVANJE NIŠKIH MEDIJA O MIGRANTSKOJ KRIZI

3.1. Uvod

3.1.1. Pojam migracija i izbeglica

Migracija stanovništva ili skraćeno migracija je kretanje ljudi sa jedne teritorije na

drugu. Može se odvijati na dobrovoljan i zakonit način ili prisilno bez pristanka osoba.[1]

Izbeglica je osoba koja je protiv svoje volje raseljena iz svog zavičaja ili mesta prebi-

vališta. Do proširenja definicije izbeglice došlo je 1938. godine, kada su u ovu kategoriju

svrstane i osobe sa objektivno utemeljenim strahom od progona zbog etničke i verske

pripadnosti ili političkih ubeđenja, da bi se potom ovaj termin proširio i na sve one ljude

koji su pobegli iz svojih domova na druga mesta unutar svojih zemalja. Danas se ovaj pojam odnosi na tzv. raseljena lica. Izbeglički status traje sve dok lice ne dobije novo

prebivalište ili se vrati kući.

Prema podacima iz 2012. godine, jedno od četiri raseljena lica je iz Avganistana, čime je ova zemlja vodeća po broju izbeglih ljudi.[2]

3.1.2. Evropska migrantska kriza

Evropska migrantska kriza ili jednostavno izbeglička kriza je izraz za niz događaja

vezanih za masovni dolazak izbeglica i, najčešće ilegalnih, imigranata iz Azije, Afrike

i dela Jugoistočne Evrope (Kosovo* i Albanija) u zemlje Evropske unije, koji se beleži od

sredine 2010. godine, a svoju eskalaciju dobija tokom 2015. godine.

Razlog masovnih migracija vezuje se za visoku stopu nezaposlenosti i siromaštva u tim zemljama, ali odnedavno migracije su i posledica ratnih zbivanja, pre svega u Siriji

gde je građanski rat prouzrokovao masovni egzodus stanovništva, kao i u Libiji gde je

rušenje režima Moamera el Gadafija dovelo do anarhije koju vešto koriste dobro orga-

nizovane mreže krijumčara ljudi. Kriza se do sredine 2015. godine uglavnom održavala


na mediteranskim obalama Italije, do kojih su brojni migranti dolazili brodovima i

čamcima, u brojnim slučajevima neuspešno, što je dovodilo do masovnih pogibija. U

skorašnje vreme je daleko masovniji priliv izbeglica zabeležen na Balkanu, odnosno

Balkan je postao ruta za ulazak u EU preko država članica na periferiji (Grčka i Hrvat-

ska) i bivših jugoslovenskih republika (Makedonija i Srbija).

Pravni status migranata zavisi od uzroka migracije svakog migranata.

• azilanti ‒ ako je osoba emigrirala iz svoje države zbog neposredne ratne opasnosti,

takvi ljudi se smatraju ratnim izbeglicama i prema međunarodnom pravu svaka

država sveta je dužna da im osigura pravo na azil. Član 14 UN-ove Univerzalne

deklaracije o ljudskim pravima glasi:

Svako ima pravo da traži utočište u drugim zemljama pred pogromom.

• radni emigranti ‒ ako je osoba emigrirala iz svoje zemlje tražeći povoljniju

ekonomsku budućnost. Radni, odnosno ekonomski migranti nemaju pravo na azil,

i zbog toga mogu biti deportovani u najbližu državu gde im sigurnost nije ugrožena.

Iako su izbeglice od strane evropskog političkog establišmenta dočekane sa sim-

patijama, odnosno kao žrtve ratnih strahota kojima Evropska unija mora pružiti si-

gurno utočište, vremenom odnos prema njima je postao predmet žestokih kritika od

strane dela evropske javnosti. Evropsko društvo je zabrinuto zbog dodatnog optere-

ćenja socijalnih službi, kao i zbog pogoršanja sigurnosne situacije, odnosno mogu-

ćeg nestanka navodnog hrišćanskog identiteta usled masovnog dolaska migranata

muslimanske veroispovesti. U poslednje vreme odnos prema migrantima postao je

predmet žestokih sporova među pojedinim evropskim članicama ‒ sa jedne strane

je Nemačka koja insistira na politici „otvorenih vrata“, a sa druge strane Mađarska,

Slovačka i Poljska, koje smatraju da će one imati najveće posledice politike za koju se

zalaže Nemačka.

[3]


Kao posledica reakcije pojedinih država na masovan priliv migranata (podizanje

ograda, zatvaranje granica), javilo se kratkotrajno narušavanje međudržavnih odno-

sa između Srbije i Mađarske, Hrvatske i Srbije, i Mađarske i Hrvatske. Narušavanje

odnosa se ogleda u privremenom onemogućavanju (ili otežanim mogućnostima) pro-

laska osobama koje regularno prolaze granicu preko graničnih prelaza Horgoš (Srbija‒

Mađarska), kao i duž cele granice Srbije i Hrvatske ‒ što je prouzrokovalo privremeni

tzv. „carinski rat“ između Srbije i Hrvatske.

3.2. Izveštavanje medija u Srbiji o migrantskoj krizi

Važnost medija u oblikovanju stavova društva prepoznata je u brojnim međunarod-

nim i domaćim propisima koji se bave zabranom diskriminacije, neposredne ili posred-

ne, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, druš-

tvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja,

kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Prilikom opisivanja položaja migranata mediji u prvi plan ističu njihov težak po-

ložaj, opasnosti sa kojima su se susreli na putu, (ne)humane uslove u kojima borave,

njihovu odvažnost, izdržljivost i rešenost da dođu do svog cilja – Zapadne Evrope. Me-

diji se vrlo često bave pojedinačnim sudbinama migranata / dece migranata ili ističu

njihove sposobnosti i talente. Takođe, mediji gotovo svakodnevno izveštavaju o huma-

nom tretmanu koji, zahvaljujući državnoj politici Srbije, migranti imaju u našoj zemlji,

nasuprot nehumanom odnosu koje druge zemlje imaju prema njima, i navode da pošto-

vanjem prava migranata Srbija potvrđuje svoju privrženost zvaničnoj politici EU prema

migrantima. Isto tako, velika pažnja poklanja se organizovanim ili spontanim akcijama

građana Srbije za prikupljanje pomoći migrantima. Istovremeno, u nekim prilozima,

pre svega u tiražnim tabloidima, migranti se proglašavaju za (potencijalne) teroriste/džihadiste, nosioce zaraznih bolesti, nasilnike koji ugrožavaju bezbednost dece i žena, i opisuju se kao ljudi koji su kulturološki i/ili po svojoj verskoj pripadnosti ili ubeđenjima

,,strani” ovom podneblju, ili se pak naglašava da oni potencijalno mogu ugroziti radna

mesta ili druga prava na koja građani Srbije polažu pravo prvenstva.U prilozima o migrantima prisutno je etničko i versko kvalifikovanje celih grupacija

i stereotipizacija, bilo sa pozitivnim bilo sa negativnim prizvukom.

Na primer, u značajnom broju priloga navodi se da su Sirijci civilizovani, kulturni,

tolerantni i obrazovani, dok se Avganistanci opisuju kao agresivni. Stvaranje kolek-

tivnih stereotipa nasuprot izveštavanju o individualnim osobama u slučaju incidenata može dovesti do kolektivne netrpeljivosti i mržnje prema pripadnicima određenog na-

roda ili vere, što povećava verovatnoću eskalacije nasilja, uvreda i diskriminacije pri-

padnika ove ranjive grupe.U analiziranim prilozima prisutni su stereotipi o ,,dobrim srpskim policajcima”,

,,okrutnim bugarskim vlastima” itd., čime se obesmišljava kritičko sagledavanje delo-

vanja pojedinaca i usvojenih javnih politika.


U prilozima je vrlo često narušavanje prava privatnosti migranata / tražilaca azila, ili

njihovim fotografisanjem bez dozvole, i/ili uzimanjem izjava, posebno od dece koja često

nisu u potpunosti svesna ili nisu upućena u posledice koje može imati njihova izjava. [4]

3.3. Pregled novinskih članaka niških i regionalnih medija o migrantskoj krizi, migrantima i njihovom položaju u našoj zemlji

3.3.1. Srbija postaje migrantsko društvo, potrebna drugačija strategija

za izbeglice – 09. 03. 2018. (Portal Južne Vesti)[5]

Izbeglice, kojih je u Srbiji od 2014. godine mnogo više, osećaju se izolovano, smatraju

ljudi koji su bili u kontaktu sa njima. Centri u kojima su smešteni na jugu Srbije su dale-

ko od naselja, što je uzrok ovakvog osećanja. Dušan Janjić iz Foruma za etničke odnose

kaže da kulturni obrasci koji važe u Srbiji treba da se promene i da građani moraju da

budu spremni da prihvate izbeglice, ali i emigraciju svojih potomaka, jer postaje svet

migrantsko društvo.

Ljudi koji dolaze u Srbiju, iako je ona u njihovoj svesti samo tranzitna zemlja, smatra

Janjić, treba da budu sagledani i kroz ekonomsku politiku, odnosno da se pri izradi

nove migracione strategije oni uzmu u obzir kao radna snaga.

„Strategija mora da obuhvati prihvat ljudi, snimanjem potrebe Srbije za radnom sna-

gom. Znam da nije popularno. Da ljudi kada nema posla ili i sami hoće da odu dalje,

dolazak svakoga ko konkuriše za radna mesta smatraju kao veliku opasnost, ali je Srbija

suočena sa tim da mora da donese jednu strategiju koja će sagledati problem migranata,

imigranata, pa i emigranata sa svih aspekata ‒ od kulture do ekonomije”, smatra Janjić.On dodaje da bi trebalo da se menjaju kulturni obrasci koji su nastali u zatvorenom

sistemu, kakav je vladao u Srbiji.

„Jako je važno da građani, pa i država, na migrante reaguju kao na deo svakodnevnog

života. Ako se otvaramo ka EU, ako se globalizujemo, ako želimo nove fabrike i nova rad-na mesta, moramo pripremiti naše ljude na konkurenciju, a moramo i nas kao roditelje pripremiti da će i naša deca odlaziti. To je novi fenomen koji će promeniti malo kulturne

obrasce, koji su ipak iz perioda onog zatvorenog zaštićenog društva, koje je možda imalo

iluziju o stabilnosti, a život se odvija u nestabilnosti“, dodaje Janjić.

Novinarka Jelena Đukić Pejić, koja se bavila problematikom izbeglica smeštenih u cen-trima na jugu Srbije ‒ u Dimitrovgradu, Pirotu, Divljani, Preševu, kaže da ti ljudi žive izo-

lovano od domaćeg stanovništva, uprkos tome što im je potrebno da budu među ljudima.

„Oni žele da ih ne zaboravimo. Mnogo dece se nalazi ovde bez porodice, a žive u ne-kom svom svetu, ne mešaju se sa lokalnim stanovništvom“, kaže Đukić Pejić.

Ova novinarka je aktivno uključena u pružanje pomoći izbeglicama kroz proje-

kat „Saznaj i izrazi se“ Medijskog istraživačkog centra, u okviru koga se organizuju


radionice kroz koje migranti uče koje institucije države su im na raspolaganju, kao i

kako da konzumiraju medije i prate šta o njima izveštavaju.

S druge strane, vedriju sliku donosi Ivan Topalović, koordinator projekta „Podrška

obrazovanju dece izbeglica i migranata kroz formalne i neformalne obrazovne aktiv-

nosti u školskim upravama Niš i Leskovac“. On kaže da deca u Srbiji dobro razumeju i

prihvataju vršnjake koji su migrirali iz svojih država. Međutim, problem nastaje kada se

izbeglice susretnu sa institucijama sistema ‒ školstvom, zdravstvom…

„Tek kada su u Pirotu deca migranata krenula u školu, ljudi su shvatili da su oni tu i počeli

da nude pomoć. Ali oni u školama i bolnicama, reagovali su svakojako ‒ od razumevanja, do

mržnje i straha. Dok su deca postidela sve, jer su prihvatila svoje vršnjake“, kaže Topalović.

Na debati „Savremeni izazovi interkulturalizma ‒ ratovi i migracije“, analitičar Janjić iz

Foruma za etničke odnose rekao je da Niš do sada nije bio ruta za prolazak izbeglica, ali da

svi indikatori govore da bi najveći grad na jugu Srbije mogao da bude na putanji migracija.

Dodaje i da je Srbija dobro prihvatila izbeglice, koje čak i nisu želele da se zadrže

ovde, zbog toga što je imala iskustva sa ratnim migracijama. Kaže da je bilo svega oko

500 zahteva za azil, ali da je dobro što je država shvatila da je propustila da zadrži obra-

zovane i kvalifikovane ljude.

3.3.2. Niš dobija „Kuću nade“ za decu migrante

– 20. 02. 2018. (Portal Južne Vesti)[6]

Kako bi se obezbedio adekvatan smeštaj za decu migrante starosti do 15 godina, koja

se kroz Srbiju kreću bez pratnje i često su žrtve seksualne eksploatacije i drugih vrsta

zlostavljanja, u Nišu će biti otvorena „Kuća nade“ u kojoj će smeštaj biti obezbeđen za

petnaestoro dece. Pokretači ove akcije, švajcarska organizacija Border free, koja u Srbiji

radi kao Udruženje „Bez granica“, i Ministarstvo za rad i socijalna pitanja, kažu da je

Niš odabran kao najveći grad i administrativni centar jugoistočne Srbije.Prema rečima Vanje Crnojević, predsednice udruženja, u Srbiji se trenutno nalazi

500 dece migranata bez roditeljske pratnje.

„Suština je da u naredne dve godine deca budu u adekvatnom smeštaju i pohađaju

redovnu školu, a mi ćemo se, zajedno sa drugim institucijama, pobrinuti da imaju ade-kvatne uslove i stručnu pomoć. Njihove opcije su treće zemlje ili povratak nazad u matič-ne zemlje“, kaže Vanja Crnojević.

Ona dodaje da je i sama bila svedok stravičnih događaja na takozvanoj „balkanskoj

ruti“ i da ovim projektom treba zbrinuti jednu važnu kategoriju kojoj nije dovoljan sme-

štaj u kolektivnim centrima.„Resorno ministarstvo je zaduženo za formiranje stručnog tima koji će raditi u ‘Kući

nade’, a to su psiholozi, pedagozi, defektolozi i socijalni radnici. Naš deo posla je da iznaj-

mimo adekvatnu kuću i da je prilagodimo po propisima i obezbedimo sve što je potrebno deci za jedan iole normalan život” – objašnjava Crnojevićeva.

Projektom će se obezbediti kapaciteti za smeštaj petnaestoro dece, a novac obezbe-

đuju donatori.


3.3.3. Na Gradini sprečeno krijumčarenje migranata u podu

automobila – 29. 01. 2018. (Portal Južne Vesti)[7]

Nameru vozača „pežoa” da prokrijumčari trojicu migranata iz Irana, kako kažu u

Upravi carina, osujetili su carinici na Graničnom prelazu Gradina.

Migranti su, kažu u Upravi carina, bili sakriveni u specijalno izgrađenom bunkeru

u podu kola. 23-godišnjak, koji je vozio kola sa bugarskim registracijama, na ulazu u

Srbiju, rekao je carinicima da nema šta da prijavi, ali je izgled poda automobila, kod

službenika pobudio sumnju.

„Carinicima je rekao da putuje iz Bugarske u Nemačku i da nema ništa da prijavi.

Međutim, carinici su, otvorivši vrata automobila, uočili da su njegova unutrašnjost i pod

prepravljani, što je pobudilo sumnju. Daljom kontrolom utvrđeno je da se u specijalnom

bunkeru napravljenom u podu automobila kriju trojica mladih Iranaca koji su ilegalnim

putem pokušali da se domognu Nemačke“, navode u Carini.

Nakon što su carinici zaustavili ovaj pokušaj krijumčarenja ljudi, pozvali su ekipu

medicinske pomoći, kao i kriminalističke tehničare da izađu na lice mesta.

3.3.4. Migranti u Preševu uče stolarski zanat

– 08. 11. 2017. (Portal Južne Vesti)[8]

Kako bi naučili zanat i stekli sertifikate da bi lakše došli do posla, šest migranata u

Prihvatnom centru u Preševu započelo je obuku za stolarski zanat. Obuka koja će trajati

do kraja godine, izvodi se u stolarskoj radionici u okviru Prihvatnog centra, opremlje-

noj najkvalitetnijim uređajima, alatom i neophodnom zaštitnom opremom. Na ovaj

način pruža se pomoć izbeglicama i migrantima u sticanju neformalnog obrazovanja i

dobijanju potrebnih sertifikata, čime bi se poboljšao njihov status i položaj i kako bi lak-

še pronašli posao. Obuka se izvodi na osnovu ugovora između Narodnog univerziteta Vranje i predstavništva humanitarne organizacije „Care“ iz Beograda, a čiji je partner nevladina organizacija „Nexus“.

3.3.5. I mališani iz Prihvatnog centra u Vranju krenuli u

školu ‒ 01. 09. 2017. (Portal Južne Vesti) [9]

Devetnaestoro mališana koji su smešteni u Prihvatnom centru za migrante u Vranju ove godine krenuli su u škole zajedno sa svojim vršnjacima u tom gradu.

Beba Kanački, koordinatorka mreže Nevladine organizacije „Atina“ iz Vranja, do-

daje da su, usled izbegličke krize uslovljene političkim odlukama da migranti ostanu u kampovima zemalja jugoistočne Evrope, ugrožena ljudska prava čitave izbegličko-mi-

grantske populacije, sa posebnim akcentom na najranjiviju grupu ‒ žene i decu.

„Ova deca su se u većini slučajeva susrela sa svim užasima rata, gubitkom doma i

bližnjih, razdvajanjem od porodica, progonom. U cilju prilagođavanja novim sredinama

i kulturama i u cilju njihovog uključivanja u formalno obrazovanje, treba im dati punu


podršku da prevaziđu sve traume i strahote koje su preživeli, ali i da se pripreme za dalji

život i izazove koje ih čekaju“, kaže Beba Kanački.

Jedan broj nastavnika i profesora prošao je edukaciju za rad sa decom iz migrantske

populacije, a nastava će se odvijati na srpskom i engleskom jeziku.

3.3.6. Proširen kapacitet: U Divljani više izbeglica

– 01. 02. 2017. (Portal Niške Vesti)[10]

Dečje odmaralište „Divljana“ poslednjeg dana lane primilo je prve migrante, tada

ih je bilo 90, trenutno ih je 140, očekuje se dolazak i drugih, ali je on trenutno usporen

zbog vremenskih uslova ‒ rekao je Slobodan Savović iz Komesarijata za izbeglice.

Prve najave su bile da Divljana može da pruži smeštaj za 220 migranata, sada je taj

broj proširen na 300.

„Mi smo angažovali donatore koji su uložili 192.000 evra u Divljanu, od toga 135.000 u

građevinske radove i grejanje, a 57.000 evra u opremu za kuhinju i vešeraj, to će sve ostati

odmaralištu kada izbeglice odu“, kazao je Slobodan Savović iz Komesarijata za izbeglice.

Među migrantima koji su smešteni u Divljani ima dosta dece, čak 40 odsto su mlađi

od 18 godina, a uglavnom su cele porodice, kaže Savović.

„U Divljani trenutno nijedan od smeštenih migranata nema telesne vaši, to tvrdim, jer

svi oni prvo prolaze lekarski pregled koji kontroliše Zavod za javno zdravlje Pirot. Ako se

nekad i budu identifikovale, biće adekvatno tretirani ti pacijenti“, istakao je on.

Podsetimo, po preporuci Vlade Srbije, Grad Niš je sa Republičkim komesarijatom za

izbeglice i migracije potpisao ugovor o ustupanju kapaciteta Divljane za smeštaj migra-

nata. Ovaj ugovor na snazi je dve godine, a troškove boravka migranata snosi Komesa-

rijat za izbeglice.

„U Srbiji ima dovoljno smeštajnih kapaciteta za smešaj migranata, a Srbija je odgo-vorna zemlja koja ispunjava svoje obaveze“, rekao je nedavno ministar za rad, zapošlja-

vanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin.

Šef UNHCR-a u Srbiji Hans Fridrih Šoder navodi da je oko 90 odsto svih migranata u Sr-biji smešteno u prihvatne centre gde im je omogućeno „da prežive zimu sa dostojanstvom“.

Ministar odbrane, Zoran Đorđević, kaže da je priliv migranata u Srbiju trenutno mali,

pre svega zbog vremenskih uslova, ali da se u narednom periodu očekuje da ih bude više.

Procena Centra za pomoć tražiocima azila je da se oko 7.000 migranata nalazi u Srbiji, a da mesta ima za 6.000.

3.3.7. Peticija protiv migranata u Divljani – 07. 11. 2016. (Portal Niške Vesti) [11]

Odluka da se odmaralište „Divljana” kod Bele Palanke privremeno stavi na raspo-laganje migrantima izazvala je burnu reakciju javnosti, posebno meštana sela koje se

nalazi u blizini odmarališta. Oni tvrde da će broj migranata biti veći od broja starose-

delaca i boje se za svoj opstanak. Petog novembra pokrenuta je i peticija u kojoj se traži

poništenje ove odluke.


Odmaralište „Divljana” nalazi se u predivnoj prirodi, na obroncima Suve planine, a

pored istoimenog sela i Manastira Sveti Dimitrije.

Decenijama je bilo škola u prirodi niških đaka, ali se godinama nije ulagalo u odr-

žavanje objekta, pa je vremenom postao neuslovan. Radnici su ostajali bez posla, veoma

često protestovali jer su im zarade kasnile i više od godinu dana. Od početka ove godine

objekat je sredstvima grada i donatora renoviran, čak je bilo i povremenih dolazaka

đaka iz niških škola, ali se ništa značajno nije promenilo.

Nedavno je na predlog Komesarijata za izbeglice Srbije, Niš odlučio da ovaj objekat

privremeno stavi u funkciju prihvatnog centra za smešaj izbeglica. Dogovor između

grada i komesarijata postignut je po rešenju Vlade Srbije, koja je „pitanje migranata u

našoj zemlji ocenila priroritetnim“.

Po ovoj odluci, u odmaralaštu bi u sledećih godinu dana trebalo da boravi 220 mi-

granata. Kada će se tačno oni „useliti“ nije poznato, ali se očekuje da dolazak zime ubr-

za njihov dolazak. Po tom dogovoru, komesarijat bi obezbeđivao finansijska sredstva,

a zaposleni u odmaralištu bili bi zaduženi za pripremu hrane i održavanje higijene u

objektu. Peticija je pokrenuta preko Fejsbuka 5. novembra, a pokretač je potpisan kao

Saša. Do sada ima oko 700 potpisnika.

Tekst peticije„Ne dozvolimo da nam odmaralište pretvore u stecište za migrante, umesto da svoju

decu šaljemo u zdravu prirodu i da nam troškovi rekreativne nastave budu minimalni,

mi ćemo dozvoliti da postojeće kapacitete unište migranti. Ko će brinuti o bezbednosti

malobrojnog stanovništva sela Divljana, kao i o sveštenstvu i samom Manastiru Sveti

Dimitrije koji je star skoro 1600 godina. Broj migranata će biti veći od svih njih zajedno.

Znam da se sve u ovoj državi prodaje, ali ovo ne smemo dozvoliti…“

3.4. Zaključak

Mediji imaju značajnu ulogu u stvaranju tolerantnog društva osetljivog za probleme mar-ginalizovanih/ranjivih grupa. Medijski zakoni, profesionalni kodeksi i uputstva koje izdaju

profesionalna novinarska udruženja bliže uređuju, podstiču poštovanje profesionalnih etič-

kih kriterijuma i sankcionišu odstupanje od ovih pravila. Takođe, oni propisuju ili podstiču

poštovanje javnog interesa uključujući i izveštavanje o potrebama marginalizovanih grupa.Mediji treba da se bave praćenjem položaja ranjivih grupa i kada one nisu u žiži kreatora

javnih politika i da istražuju i kritički preispituju njihov položaj, doprinoseći tako jačanju

njihovih prava, podizanju tolerancije i demokratizaciji društva. Mediji bi u izveštavanju trebalo da se klone pseudodogađaja (konferencija za štampu, saopštenja državnih institu-

cija), da daju prednost utvrđivanju činjeničnog stanja, dobro poznaju zakon i pristupaju

izveštavanju pokazujući humanost, a ne ostrašćenost i pristrasnost. Takođe, trebalo bi da

se klone stereotipnog prikazivanja ranjivih grupa, upotrebe diskriminatornih termina i da

se odupru govoru mržnje.


Novinari bi u izveštavanju trebalo da daju prednost terenskom izveštavanju i citiranju

relevantnih izvora, pre svega predstavnika ranjivih grupa, sagovornika iz nevladinog sek-

tora koji se bave ranjivim grupama, stručnjaka i drugih sagovornika važnih za temeljno

sagledavanje situacije. Posebnu pažnju mediji bi trebalo da posvete analitičkim tekstovi-

ma u kojima se izlaže širi društveni kontekst u kojem funkcionišu ranjive grupe i da kon-

tinuirano prate napredak/izazove u sprovođenju javnih politika koje se tiču ranjivih gru-

pa i tako ispunjavaju ulogu kontrolnog faktora u društvu i poštovanju ljudskih prava.[12]

Literatura

1. Migracija stanovništva. Vikipedija. (https://sr.wikipedia.org/sr-el/Миграција_

становништва)

2. Izbeglica. Vikipedija. (https://sr.m.wikipedia.org/sr-el/Избеглица)

3. Evropska migrantska kriza. Vikipedija. (https://sr.wikipedia.org/sr-el/Европска_

мигрантска_криза)

4. Mediji i ranjive grupe: Kratka analiza odnosa medija prema Romima povratnicima

i migrantima. 2017. Tanja Jakobi i Dejan Marković. Centar za istraživanje javnih

politika i Forum Roma Srbije. 2017. (https://www.publicpolicy.rs/publikacije/5c41

4a771d52746ac8c0054bc2af51301a139072.pdf)

5. Srbija postaje migrantsko društvo, potrebna drugačija strategija za izbeglice – 09.

03. 2018. Portal Južne Vesti (https://www.juznevesti.com/Drushtvo/Srbija-postaje-

migrantsko-drustvo-potrebna-drugacija-strategija-za-izbeglice.sr.html)

6. Niš dobija „Kuću nade“ za decu migrante – 20. 02. 2018. Portal Južne Vesti. (https://

www.juznevesti.com/Drushtvo/Nis-dobija-Kucu-nade-za-decu-migrante.sr.html)

7. Na Gradini sprečeno krijumčarenje migranata u podu automobila – 29. 01. 2018.

Portal Južne Vesti. (https://www.juznevesti.com/Hronika/Na-Gradini-spreceno-krijumcarenje-migranata-u-podu-automobila.sr.html)

8. Migranti u Preševu uče stolarski zanat – 08. 11. 2017. Portal Južne Vesti. (https://

www.juznevesti.com/Ekonomija/Migranti-u-Presevu-uce-stolarski-zanat.sr.html)

9. I mališani iz Prihvatnog centra u Vranju krenuli u školu ‒ 01. 09. 2017. Portal Južne Vesti. (https://www.juznevesti.com/Drushtvo/I-malisani-iz-Prihvatnog-centra-u-Vranju-krenuli-u-skolu.sr.html)

10. Proširen kapacitet: U Divljani više izbeglica – 01. 02. 2017. Portal Niške Vesti. (http://

niskevesti.rs/prosiren-kapacitet-u-divljani-vise-izbeglica/)

11. Peticija protiv migranata u Divljani – 07. 11. 2016. Portal Niške Vesti. (http://niskevesti.rs/13526-peticija-protiv-migranata-u-divljani/)

12. Mediji i ranjive grupe: Kratka analiza odnosa medija prema Romima povratnicima

i migrantima. 2017. Tanja Jakobi i Dejan Marković. Centar za istraživanje javnih politika i Forum Roma Srbije. 2017. (https://www.publicpolicy.rs/publikacije/5c414

a771d52746ac8c0054bc2af51301a139072.pdf)

145

Autor: Alma Kajtazi


4. ŽIVOT IZA ZIDA

4.1. Uvod

Romi su najbrojnija nacionalna manjina u Srbiji, a isto tako i najugroženija. Kao

takva nacionalna manjina, Romi se svakodnevno suočavaju sa diskriminacijom, ugro-

žavanjem njihovog socijalnog i stambenog života. Kao narod su izloženi konstantnim

problemima. Neki od najvećih problema romske zajednice jesu: obrazovanje, zapošlja-

vanje, zdravstvo, socijalna zaštita, ali i stanovanje. Romska zajednica u Srbiji ukupno

broji 168.197 pripadnika/ca,110 tako da je ona jedna od najzastupljenijih etničkih grupa

na teritoriji Republike Srbije. Uprkos brojnosti njeno stanje u državi je loše predstvalje-

no, a isto takav je i odnos građana Republike Srbije prema ovoj zajednici. Romi su pred-

stavljeni kao narod koji se konstantno bori sa siromaštvom, sa niskim nivoom obrazo-

vanja, kao zajednica koja je prljava, nepismena, kao zajednica kojom vlada lopovluk...

Romi su kao nacija opisani pogrdnim imenima i najstrože osuđivani od strane drugih ljudi kao zajednica koja je napadna i neprijatna po druge ljude, zajednica od koje se

građani ove zemlje gade i plaše, kao zajednica koja se odlikuje huliganima, lopovima i

prljavima, ništarijama, glupim i nepismenim ljudima, kao nacija koja nikad nije pripa-dala niti će pripadati ovom svetu. Sve ove predrasude Rome dovode do stanja u kojem se i dan-danas nalaze. Od ukupno 168.197 Roma i Romkinja u Repubilici Srbiji, u Kru-

ševcu se nalazi ukupno 2.461 stanovnika/ca romske nacionalnosti.111 Oni naseljavaju

dva velika romska naselja, naselje Panjevac i naselje Marka Orlovića. U jednom od ova

dva naselja je učinjena velika nepravda prema romskom narodu, nepravda kakva nije zabeležena još od doba nacizma i hladnog rata.

Da li ste se ikada zapitali kakav je život iza zida? Odgovor na ovo pitanje može-

te upravo saznati u Kruševcu, u jednom romskom naselju. Nedavno se ispred naselja

Marka Orlovića, tačnije novembra meseca 2016. godine, desila getoizacija Roma. Ispred

110 „Роми у Србији”: Попис у Србији 2011. (popis2011.stat.rs/?p=2932).111 Popis stanovništva u Srbiji 2011 (Kruševac). Wikipedia, Wikimedia Foundation. 2014. (bs.wikipedia.

org/wiki/Popis_stanovništva_u_Srbiji_2011_(Kruševac)#Nacionalna_pripadnost).


romskog naselja postavljena je zvučna izolacija, koja nije ni nalik zvučnim izolacijama

koje u drugim državama možete da vidite na magistralnom putu ili autoputu, a, pritom,

takva mesta nisu naseljena. Zvučna izolacija se postavlja na ovakvim mestima, a njena

svrha jeste da se smanji buka koja dopire sa druge strane tog zida. Ovakav tretman

romskog naroda predstavlja progon jedne nacije, ovim postupkom je jedan narod treti-

ran onako kako čovek tretira životinje. Taj zid za Rome predstavlja kavez iz koga oni ne

mogu izaći. Kakav je život iza zida ‒ to pitanje retko ko sebi postavi. Zid koji je postav-

ljen ispred romskog naselja visine je 2 metra i širine 25 centimetara.112 Zid koji se nalazi

ispred romskog naselja, po rečima pripadnika/ca romske zajednice, za njih predstavlja

zid koji ih razdvaja od drugih građana Kruševca, pa su mu zato i dali naziv Berlinski

zid ‒ poput onog zida koji je razdvajao jednu državu na dva dela. Po čemu su to toliko

Romi različiti od drugih ljudi? Ljudi koji ne pripadaju romskoj zajednici i dalje održava-

ju sterotipe koje imaju prema Romima. Postavlja se pitanje kako pobediti ove stereotipe,

kako probuditi svest građana koji su podržali ovakvo zlodelo. Naime, prekoputa ovog

romskog naselja treba da se izgradi novo stambeno naselje i novi tržni centar. Nadležne

vlasti u Kruševcu tvrde da je ovaj potez ‒ izgradnja zida ‒ urađen radi dobrobiti svih

građana Kruševca, jer se na taj način sklanja od pogleda siromašno i prljavo romsko na-

selje. Građani Kruševca pozdravljaju i podržavaju ovaj potez nadležnih vlasti, jer sma-

traju da se na taj način krije sramota grada Kruševca, a čiji su uzrok „naravno“ Romi.

Hajde sada da se zapitamo, zašto su romska naselja prljava i siromašna. Većina Roma

živi od sekundarnih sirovina, kao što sam već napomenula, obrazovanje je, takođe, je-

dan od problema sa kojima se Romi suočavaju. Većina njih nema završenu školu, pa su

iz tih razloga prinuđeni da se bave onim što će im obezbediti egzistenciju, kao što su, na

primer, sekundarne sirovine. Sekundarne sirovine koje sakupljaju Romi najčešće drže

u blizini mesta gde žive. Zapitajmo se i kome bi odgovarali takvi uslovi za život. Ali, s

obzirom na to da su Romi suočeni sa siromaštvom, oni se na ovaj način bore za svoj

život i prinuđeni su da žive u blizini sekundarnih sirovina. Iza ovog zida ostala su zazidana vozila koja su bila u njihovim garažama i dvorišti-

ma. Zašto? Prilikom izgradnje ovog zida nadležne vlasti nisu mislile na osnovne po-

trebe ovih ljudi kao građana tog grada. Iza zida je ostavljen prostor od jednog metra,

dakle, dovoljno da jedan pešak može da prođe. Postavlja se pitanje, da li je iko mislio na to šta će se desiti ako nekada nekom od tih ljudi pozli, ako dođe do požara u nekom od stambenih objekata, a iza zida se nalazi ukupno četiri stotine stambenih objekata

sa ukupno dve hiljade stanovnika. Zamislite da tim osobama ne može da se pruži ade-

kvatna pomoć u navedenim situacijama. Prilikom izgradnje zida nije ostavljeno ni malo prostora za prolazak službi prve pomoći kako bi se pružila adekvatna pomoć potrebna u

određenoj situaciji. Zamislite život dve hiljade ljudi iza jednog zida, u ovom slučaju, po

rečima meštana romskog naselja, u okviru logora, zatvora, Berlinskog zida. Hajde da na

trenutak da zaboravimo odrasle u tom naselju, oni će se navići na takav način života, ali

112 Zid ispred romskog naselja – briga za sugradjane ili getoizacija?! Kruševacgrad.rs. 2018. (https://

krusevacgrad.rs/zid-ispred-romskog-naselja-briga-za-sugradjane-ili-getoizacija).


postavlja se pitanje šta se dešava sa decom iz naselja. Zamislite roditelja koji sada malom

detetu treba da objasni zašto je zid postavljen, zašto je on sada drugačiji od drugih ljudi,

zašto je on prinuđen da živi u zatvoru. Poznato je da se romska deca jako često suočava-

ju sa diskriminacijom u svojim školama, vrtićima. Pokušavamo i radimo na tome da se

deca u školama ne razlikuju, ali kako sada ubediti decu koja nisu romska da to dete koje

živi iza zida nije ništa drugačije od ostale dece. Naročito treba imati u vidu činjenicu

da se romska deca susreću stalno sa poteškoćama u radu upravo jer su drugačiji po boji

kože od druge dece, a, čim si drugačiji po boji kože, onda si i prljav i nedodirljiv. Dete

koje živi iza zida je već sada razdvojeno od svojih vršnjaka, na ovaj način je sprečeno da

dođe u kontakt sa drugom decom i biće još više diskriminisano od strane druge dece,

ali ovog puta razlog je upravo taj zid.

Da li je zaista postavljanje zvučnog zida ispred naselja Marka Orlovića u Kruševcu bio pravi način da se reši pitanje stanovanja drugih građana u ovom gradu? Nije li to podozrivo gledanje na romsku naciju i na ovo naselje? Da li je getoizacija Roma kao u doba nacizma, koja je izvršena postavljanjem zvučnog zida ispred romskog naselja, zaista bila jedino rešenje? Dolazimo do zaključka da je nacizam nad Romima i dalje prisutan, a s obzirom na to da su Romi narod koji će se uvek prilagođavati volji i želji drugih, nacizam i getoizacija ovog naro-da nikada neće izumreti.

149

Autor: Julija Gvozdenović


5. DISKRIMINACIJA ROMA U NIŠU NA PRIMERU NASELJA CRVENA ZVEZDA

„Romi su ljudi, a ne statistika“,113 bio je moto jednog prestoničkog okupljanja pri-

padnika romske nacionalnosti i aktivista i aktivistkinja, koje je za cilj imalo skretanje

pažnje na siromaštvo i diskriminisanost ove manjinske zajednice, a povodom prvog

Festivala romske kulture i aktivizma. U nešto manjim sredinama situacija nije na tako

visokom nivou, ne možemo da govorimo ni o poštovanju manjinskih prava, a posebno

ne o slavljenju različitosti. Manjine, kako nacionalne tako i sve druge, najčešće pomi-

njemo povodom međunarodnih praznika koji su im posvećeni. Mediji tada daju sve

od sebe kako bi ukazali na njihov udeo u ukupnom broju stanovništva, bez detaljnije

analize njihovih osobenosti. Brojni problemi romske zajednice takođe se redovno po-

minju povodom Svetskog dana Roma, ali o rešavanju istih se mnogo ne razgovara...

Koristim namerno termin „razgovor“ jer smatram da se problemi ne mogu rešavati samo donošenjem brojnih strategija i akcionih planova bez direktne komunikacije sa

zajednicom, ipak je mnogo važnije da svi ti novonastali akti budu prilagođeni njiho-

vim adresatima nego da samo zadovoljavaju pravno-tehničku formu. Ovim želim da ukažem na problem diskriminacije većinskog stanovništva i institucija nad romskom nacionalnom manjinom u konkretnom naselju, kao i na posledice problema i moguće

načine njegovog rešavanja ili bar ublažavanja.

Diskriminisati se može na mnogo načina, ali svakako za ovu temu najznačajnija je

diskriminacija na nacionalnoj osnovi. Većinsko stanovništvo sklono je da usled kon-centracije političke moći donosi odluke u skladu sa svojim interesima. Međutim, pro-

blem nastaje onda kada neko ko ne pripada većini biva stavljen u nepovoljan položaj. To

se može ispoljiti kao različit tretman u istoj situaciji ili kao jednako postupanje prema licima koja nisu u identičnom položaju. U ovome se ogleda razlika između jednakosti

i ravnopravnosti, jer nemaju svi istu polaznu osnovu, nekima je jednostavno potreban

113 Romi su ljudi, nisu statistika. Vesti.rs. 25.09.2015. (https://www.vesti.rs/Drustvo/Romi-su-ljudi-nisu-

statistika.html)


početni podsticaj kako bi se našli u ravnopravnom položaju i mogli da konkurišu osta-

lima. Država tu nejednakost rešava na primer uvođenjem afirmativnih mera u procesu

obrazovanja, a u cilju integracije Roma u društvo. Ove mere za izjednačavanje počet-

nih pozicija često izazivaju negativnu reakciju kod većinskog stanovništva jer mnogima

izgledaju kao favorizovanje pojedinih članova društva. Ono što je potrebno napomenu-

ti u vezi sa ovim pitanjem je to da su upravo zahvaljujući ovim merama mnogi pripad-

nici romske nacionalne manjine uspeli da upišu i završe fakultete i da bi bez njih bili u

daleko nepovoljnijem položaju od svojih vršnjaka iz većinske populacije. Nije, naravno,

samo obrazovanje problem ove zajednice, iako je to možda jedan od uzroka svih daljih

problema. Na svakom koraku Romi se susreću sa poteškoćama i diskriminacijom, što

zbog svoje loše ekonomske situacije, što zbog ličnih animoziteta, stereotipa i predrasuda

od strane većinskog stanovništva, najčešće u oblastima pružanja usluga, zapošljavanja,

pristupu javnim institucijama i slično.

Prema poslednjem popisu, u Nišu živi oko 7.000 Roma, dok stručnjaci koji se bave

romskim pitanjima procenjuju da ih zapravo ima između 15.000 i 20.000 u gradu, što

ih čini najbrojnijom nacionalnom manjinom na ovom prostoru. Jedan primer instituci-

onalne diskriminacije dešava se upravo nad romskim stanovništvom u naselju Crvena

Zvezda. Teško je reći kada i kako je sve počelo, ali, činjenica je da žitelji naselja uglav-

nom žive na ivici egzistencije i da je vrlo neizvesno dokle će tamo i u takvim uslovima

moći još da stanuju. Loši uslovi života su ono što karakteriše svakodnevicu u naselju,

neke porodice čak nemaju ni osnovna sredstva za zadovoljenje životnih potreba poput

vodovodne i kanalizacione mreže, kao ni priključaka za električnu energiju. Gradska

vlast i institucije su dobro upoznate sa ovakvim stanjem i neretko obećavaju pomoć

najugroženijim građanima, ali, kada se kamere ugase i završi se izborna kampanja, sve

nastavlja da teče svojim tokom, bez promena. Izgovori za to jesu nedostatak finansijskih

sredstava i prilagođenost114 stanovnika na takav način života. Ovo nije nov problem, jer naselje postoji još od šezdesetih godina prošlog veka, kada je oko trideset porodica

dobilo delove gradskog zemljišta na privremeno korišćenje za potrebe stanovanja. Na-

selje je formirano kao romska mahala, odvojena od gradskog jezgra. U međuvremenu, širenjem grada, naseljavanjem i izgradnjom institucija u neposrednoj blizini, ova lo-kacija postaje sve atraktivnija za život i investiranje, a njeni stanovnici sve nepoželjni-

je komšije. Nešto kasnije, devedesetih godina, došlo je do značajnog priliva romskog

stanovništva sa prostora Kosova i Metohije. To dovodi do brojnih problema jer su se

novodoseljeni stanovnici naselja nelegalno nastanili na zemljištu niške ciglane koje se nalazi uz samo naselje, a koje je danas u procesu privatizacije. Problemi se ogledaju u

isto tako nelegalnom priključivanju na električnu i vodovodnu mrežu, što direktno po-

gađa prvobitne stanovnike. Tih tridesetak ranije naseljenih domaćinstava imalo je svoje individualne priključke na električnu mrežu i nisu imali problema sa korišćenjem elek-

trične energije sve dok ih radnici elektrodistribucije nisu juna 2014. godine bez ikakvog

114 Postoji negativan stereotip o romskoj zajednici i njihovom nomadskom načinu života koji pretpostavlja

da su oni naviknuti na loše uslove življenja


objašnjenja i prethodnog obaveštenja isključili sa individualnih brojila i priključili celo

naselje na dva nova zajednička priključka.115 Tada nastaje problem sa individualizaci-

jom potrošnje, a posredno i izmirenjem dugovanja elektrodistribuciji.

„Stanovnici naselja Crvena Zvezda struju su plaćali paušalno, odnosno, 100.000 di-

nara za čitavo naselje. Međutim, kako su plaćali najskuplju cenu struje koja im se obra-

čunava, kao i zbog velike kamate, oni više nisu u mogućnosti da otplate svoje dugove

koji su u međuvremenu narasli do trideset miliona dinara.“116

Zbog ovih dugovanja često im je bila isključivana električna energija i to bi trajalo dok

ne uplate određen novčani iznos, kada bi im ponovo priključili struju. Međutim, jedna

takva situacija trajala je čak četiri meseca, tačnije od avgusta do decembra 2016. godine,

zbog čega su stanovnici naselja više puta bezuspešno protestovali blokiranjem ulice. Nji-

hov zahtev je konačno usvojen tek kada su im se pridružile brojne nevladine organiza-

cije i najavile zajednički protest. Neposredno pred početak protesta, struja im je ponovo

uključena. Pod pritiskom široke javnosti institucije su popustile, ali problem ipak nije re-

šen, već samo privremeno saniran. Povodom njegovog rešavanja stanovnici naselja su se

obraćali brojnim institucijama, počevši od Elektroprivrede Srbije, preko gradonačelnika,

pa sve do ministara i premijera, ali je odgovor uvek bio da oni nisu nadležni.

Ovo nije jedino ovakvo neformalno naselje u Srbiji. U nekim drugim takvim nase-

ljima stanuju i pripadnici većinskog stanovništva, ali za razliku od stanovnika Crvene

zvezde oni nisu priključeni na jedinstvena brojila, već svako domaćinstvo ima uvid u

svoju individualnu potrošnju električne energije. Da postoji diskriminacija potvrdila je

i Poverenica za zaštitu ravnopravnosti u postupku po Pritužbi grupe građana protiv P.

d. J. zbog diskriminacije po osnovu nacionalne pripadnosti u oblasti pružanja usluga,

i tom prilikom je preporučila privrednom društvu za distribuciju električne energije

„J” d.o.o. iz Niša da preduzme sve neophodne mere kako bi se svakom domaćinstvu u

naselju Crvena Zvezda u Nišu električna energija distribuirala pod istim uslovima pod

kojima se distribuira i ostalim potrošačima.117

Danas u naselju živi stotinak romskih porodica, ujedinjenih zajedničkim problemi-

ma i odbačenih od ostatka društva, počevši od najbliže okoline pa onda i mnogo šire. Njihovu situaciju dodatno pogoršava strah od rušenja naselja i prinudnog iseljavanja, zbog čega verovatno i ne postoji želja nadležnih institucija da se poboljšaju uslovi života

u samom naselju. Uprkos pokušajima dijaloga, ovaj problem se već nekoliko godina

unazad čini nerešivim. Na jednoj strani nalaze se suprotstavljeni interesi stanovnika

naselja, dok na drugoj stoji strani investitor kome pripada pravo korišćenja većeg dela zemljišta.118 Takva situacija povećava neizvesnost povodom rešavanja prethodnog pro-

blema sa elektrodistribucijom, jer su sporna svojinsko-pravna ovlašćenja stanovnika

115 Izvor: Intervju sa S.S, klijentom Pravne klinike za zaštitu od diskriminacije Pravnog fakulteta u Nišu116 Stanovnici niškog naselja Crvena zvezda protestuju posle 4 meseca u mraku. Južne vesti. 26.12.2016.

(https://www.juznevesti.com/Drushtvo/Stanovnici-niskog-naselja-Crvena-zvezda-protestuju-posle-4-meseca-u-mraku.sr.html)

117 Mišljenje br. 07-00-268/2014-02 datum: 30. 9. 2014.118 Konferencija slučaja „Crvena Zvezda“, Pravni fakultet u Nišu, maj 2017. godine.


naselja. Njima su u međuvremenu često nuđena različita rešenja, ali izgleda da nijedna

ponuda nije bila dovoljno ozbiljna. Trenutno je na snazi obećanje aktuelnog gradona-

čelnika da će se poboljšati uslovi stanovanja za Rome iz naselja,119 ali ostaje da se vidi

hoće li se i na koji način njihova situacija zaista i promeniti.

Jedan romski aktivista nedavno je izjavio da su oni, Romi, drugorazredni narod i da

bi trebalo da se pomire sa time.120 Nikako ne mogu da se složim sa ovom tvrdnjom, jer

ne prihvatam da je rođenjem u nekoj društvenoj grupi predodređen naš dalji životni put.

Smatram da Romi jesu nepravedno u nepovoljnijem položaju u društvu, ali ne i da treba

mirno da žive sa tim. Postoji mnogo načina da se ta negativna situacija promeni, a mnogo

toga zavisi upravo od njih samih i njihove spremnosti da napreduju. Veliki zadatak je i

na većinskom stanovništvu koje bi moralo za početak da upozna pripadnike manjinskih

zajednica, kako bi uvidelo da mi nismo nimalo drugačiji jedni od drugih, kako to nekima

izgleda. Svi imamo iste egzistencijalne potrebe samo ih lakše ili teže zadovoljavamo, ali

bi nam svakako bilo mnogo lepše i lakše ako bi sprovodili ideju interkulturalnosti, učili

jedni od drugih i međusobno sarađivali. Nažalost, u gradu čiji građani organizuju pro-

teste jer ne žele da njihova ulica nosi naziv po jednom od najpoznatijih Nišlija, Šabanu

Bajramoviću, samo zato što je bio romski muzičar, i s vremena na vreme skrnave njegov

spomenik, teško je govoriti o poštovanju kulturnih različitosti. Ipak ohrabruju pozitivni

primeri podrške građana i nevladinih organizacija upravo stanovnicima naselja Crvena

Zvezda u trenucima kada im je bilo najteže, kao i obrazovanje Pravne klinike za zaštitu

od diskriminacije Pravnog fakulteta u Nišu, koja je pored pružanja besplatne pravne po-

moći stanovnicima naselja uspešno edukovala studente o različitostima i ravnopravnosti.

Posebnu pažnju bi trebalo obratiti na obrazovanje, i među najmlađima takođe širiti ideju

jednakosti i tolerancije. Problem diskriminacije je toliko složen da samo ako na njega uti-

čemo sistematski, sa svih strana, možemo da ostvarimo napredak. Na kraju od svih nas

zajedno zavisi kakva će prava imati naši „drugačiji“ sugrađani, jer je za položaj manjina u

jednom društvu odgovorno isključivo većinsko stanovništvo.

Literatura

1. Intervju sa S.S, klijentom Pravne klinike za zaštitu od diskriminacije Pravnog

fakulteta u Nišu, 9. mart 2017.

2. Konferencija slučaja „Crvena Zvezda“, Pravni fakultet u Nišu, 10. maj 2017. 3. Mišljenje Poverenice za zaštitu ravnopravnosti br. 07-00-268/2014-02, datum: 30.

9. 2014.

4. www.juznevesti.com

5. www.vesti.rs

119 Bolji uslovi stanovanja za Rome iz naselja Crvena zvezda? Južne vesti. 28.08.2017. (https://www.

juznevesti.com/Drushtvo/Bolji-uslova-stanovanja-za-Rome-iz-naselja-Crvena-zvezda.sr.html)120 Mi Romi smo drugorazredni narod i to je surova stvarnost. Južne vesti. 01.03.2018. (https://www.

juznevesti.com/Drushtvo/Mi-Romi-smo-drugorazredni-narod-i-to-je-surova-stvarnost.sr.html)

Documents

Korica Zbornik radova - fer.org.rsfer.org.rs/wp-content/uploads/2018/05/Zbornik-radova-2018-web.pdf · Kina i „crna Afrika“ (black Africa u originalu), koncentrisao na eliminaciju