S A D R A JUvod.......................................................................................................................2

1. Finansiranje korporacije emisijom dunikih hartija od vrednosti....................3

1.1. Kapital od emisije obveznica..............................................................3

1.2. Kapital od emisije hibridnih obveznica................................................8

2. Finansiranje korporacije emisijom vlasnikih hartija od vrednosti...................12

2.1. Kapital od emisije obinih akcija ..13

2.2. Kapital od emisije preferencijalnih akcija ..........................................15

Zakljuak................................................................................................................20

Literatura................................................................................................................22

Uvod

Korporacija predstavlja najrazvijeniji oblik drutva kapitala za ije obaveze ne postoji lina odgovornost njenih lanova (akcionara). lanovi drutva kapitala odgovaraju za obaveze drutva do visine svojih uloga. U privredna drutva, odnosno drutva kapitala spadaju:

ortaka drutva,

komanditna drutva,

drutva sa ogranienom odgovornou,

akcionarska drutva.

Mada su potrebe korporacija za kapitalom prevashodno determinisane vrstom poslovanja, ipak je injenica da nain pokria tih potreba predstavlja autohtonu odluku menadmenta. Generalno gledano, kada korporacija ima nameru da uloi novana sredstva u znaajne dugorone projekte, a ne raspolae sa dovoljno vlastitih izvora sredstava za finansiranje tih projekata, esto koristi i tue izvore, koji podrazumevaju uglavnom, povlaenje kreditnih sredstava ili emitovanje hartija od vrednosti. (ali, 2013). Za razliku od sopstvenog kapitala, koji je trajno vezan za preduzee i ne dospeva za plaanje, tui kapital karakterie obaveza vraanja u utvrenim rokovima uz obavezu plaanja i ugovorene kamate.

Hartije od vrednosti predstavljaju finansijske instrumente sa upisanim imovinskim pravom koje prema njihovom izdavaocu moe da ostvari samo zakoniti imalac. Hartije od vrednosti moraju da budu pisane isprave, da su imovinskopravno zasnovane, da je imovinsko pravo utelovljeno u hartiju na kojoj je upisano i da su prenosive. Emitovanje hartija od vrednosti podrazumeva njihovu prodaju, ime emitenti (drave ili korporacije) postaju dunici prema svojim investitorima s jedne strane, ali i vlasnici na taj nain prikupljenih novih izvora finansijskih sredstava dugoronijeg karaktera sa druge strane, ime reavaju problem realizacije odreenih investicionih projekata, ponekad i problem vlastite nelikvidnosti. Hartije od vrednosti su instrument trita kapitala, a poto ih uglavnom emituju korporacije, nazivaju ih i korporativnim instrumentima. (ali, 2013)1. Finansiranje korporacije emisijom dunikih hartija od vrednosti

Dunike hartije od vrednosti su:

1) obveznice kojima se emitent obavezuje da imaocu obveznice, u roku njene dospelosti, isplati iznos vrednosti na koji ona glasi i ugovorenu kamatu;

2) certifikati o depozitu kojima se emitent obavezuje da imaocu certifikata isplati iznos deponovanih sredstava sa pripadajuom kamatom u utvrenom roku;

3) dravni zapisi;

4) drugi finansijski instrumenti koji se propisima Komisije za hartije od vrednosti odrede kao hartije od vrijednosti, osim:

- eka i menice;

- komercijalnih hartija od vrednosti (uputnice, kreditna pisma, konosmani, tovarni list, skladinice);

- drugog instrumenta za koji Komisija za hartije od vrednosti utvrdi da nije hartija od vrednosti.

Dunike hartije od vrednosti dele se na kratkorone i dugorone, i to: kratkorone ako im je rok dospea krai od godinu dana od dana emitovanja i dugorone ako im je rok dospea dui od godinu dana od dana emitovanja.

1.1. Kapital od emisije obveznica

Najzastupljeniji oblik dugoronog duga savremenih korporacija predstavljaju obveznice. Obveznice predstavljaju dugovnu hartiju od vrednosti, ili instrument finansiranja tuim sredstvima, uz fiksnu ili promenljivu kamatnu stopu. Ovom hartijom od vrednosti, emitent se obavezuje da e njenom donosiocu pozajmljeni iznos vratiti i platiti tekuu kamatu ili izvriti neko posebno injenje, odnosnoo, obveznicom se reguliu kreditni odnosi izmeu lica koja ih emituju i lica koja ih kupuju i koje u formalnom smislu obavezno moraju da sadre rok dospea, kamatnu stopu i nominalnu vrednost duga. (ali, 2013)Obveznica kao izvor finansiranja proistekla je iz nedovoljnosti trajnih izvora sredstava i nemogunosti da se veliki iznosi potrebnog kapitala pozajme iz jednog izvora. Naime, obveznice se koriste kao veoma pogodna forma da se dugorone potrebe za kapitalom razbiju u manje delove to omoguava korporaciji da prodajom obveznica prikupi znatno vee sume novca u odnosu na sluaj kada se njegovo pribavljanje vri samo iz jednog kreditnog izvora. Uslovi zaduivanja predviaju se ugovorom o emisiji obveznica ili ugovorom o zaduivanju, kojim se preciziraju obaveze i prava emitenta (korporacije) i investitora u obveznice. Taj ugovor se sastavlja u pismenoj formi i detaljno regulie prava poverilaca i obaveze dunika u pogledu dospelosti glavnice duga, plaanja kamate i zalaganja imovine u cilju obezbeenja duga, kao i eventualnih ogranienja na mogue akcije dunika za vreme trajanja duga (tzv. zatitne klauzule). U cilju lake komunikacije izmeu emitenta i imalaca obveznica, obino se uvodi institucija staraoca kao legalnog predstavnika vlasnika obveznica. Ulogu staraoca obino vre velike komercijalne banke koje na taj nain tite interese vlasnika obveznica i rade u njihovu korist. S tim u vezi, staralac ima tri glavne dunosti. Prvo, on potvruje emisiju obveznica i proverava da li su zadovoljeni svi zakonski zahtevi za zakljuivanje ugovora o emisiji. Drugo, staralac kontrolie kako korporacija izvrava svoje obaveze koje proistiu iz ugovora o emisiji. Tree, staralac je odgovoran za preduzimanje zatitnih mera u interesu imalaca obveznica ukoliko korporacija dunik ne izvrava svoje obaveze u pogledu plaanja kamate i glavnice duga. Generalno gledano, staralac onemoguava izdavaoca obveznica da iz bilo kog razloga pogora kvalitet obveznica nakon njihovog izdavanja, te se na ovaj nain pokuavaju zatititi interesi investitora u obveznice.

Pre nego to se donese odluka o emisiji obveznica kao dugoronog duga, menadment preduzea mora reiti itav niz problema poslovno-finansijske prirode. Prvo, ukupne potrebe za finansijskim sredstvima moraju se svesti na iznos duga koji se moe preuzeti bez suvie rizika, to zahteva paljivu analizu postojeeg finansijskog stanja i zaraivake moi korporacije u budunosti. Drugo, emisija obveznica pretpostavlja i njihovo povlaenje u ratama ili na dan dospea, te je neophodno da se predvide i planiraju budui tokovi gotovine iz kojih korporacija treba da podmiri ove obaveze. Tree, ako su pozajmljena sredstva od emisije obveznica namenjena finansiranju rasta korporacije, potrebno je proceniti dinamiku i iznos dodatnih dobitaka od tih ulaganja u odnosu na dodatna optereenja na ime kamate i otplate glavnice u toku veka trajanja duga. etvrto, ako su sredstva od emisije obveznica namenjena refundiranju ve dospelog duga, potrebno je proceniti da li budua mo zaraivanja korporacije dozvoljava preuzimanje novih finansijskih optereenja. Peto, potrebno je proceniti da li e emisija obveznica biti osigurana hipotekom koja pretpostavlja stavljanje u zalog pojedinih delova imovine korporacije, kao realne garancije vlasnicima obveznica da e njihova potraivanja na vreme i u celini biti izmirena.

Svaka emisija obveznica mora biti autorizovana, to podrazumeva saglasnost odbora direktora, a ponekad i veine obinih akcionara. Ovako autorizovane obveznice mogu biti plasirane privatno tj. direktnom prodajom nekoj finansijskoj instituciji, ili javno tj. prodajom javnosti preko odabranog posrednika. Pri tome, procedura javne emisije obaveznica ne razlikuje se mnogo od one koja vai za akcije, osim to prijava za registraciju mora sadrati i ugovor o emisiji zajma. Meutim, za razvijene trine privrede karakteristino je vee uee privatnih plasmana obveznica, zato to privatni plasman ima odreenih prednosti u odnosu na javnu emisiju obveznica. Te prednosti, pre svega, ogledaju se u sledeem: nepostojanje trokova registracije kod Komisije za hartije od vrednosti, lake pregovaranje u uslovima otplate ako se emisija obveznica ne moe izvriti na vreme ili u celosti, i nii su trokovi distribucije. (Bogojevi Arsi, 2005).Ugovorom o emisiji obveznica korporacija preuzima na sebe dve vrste buduih obaveza: (a) obavezu otplate glavnice duga na dan njegovog dospea, i (b) obaveze na ime kamate koja se najee obraunava polugodinje u fiksnom procentu na nominalni iznos duga. To ujedno znai da plasman obveznica podrazumeva postojanje emisione cene koja se obino izraava u procentu od nominalne vrednosti obveznice. Glavna determinanta ove cene jeste odnos nominalne i trine kamatne stope. Naime, ako je trina kamatna stopa jednaka nominalnoj, onda trina cena obveznica nee odstupati od njihove nominalne vrednosti. Ako je trina kamatna stopa vea od nominalne, onda e se emitovane obveznice prodavati uz diskont tj. po ceni koja je nia od nominalne. Obrnuto, ako je trina kamatna stopa nia od nominalne, onda e se emitovane obveznice prodavati uz premiju tj. po ceni koja je vea od nominalne vrednosti. Ovakav nain utvrivanja cena obveznica polazi od njihove sadanje vrednosti za potencijalne kupce, odnosno od toga da vrednost obveznica za investitore zavisi od prinosa koji bi oni mogli da ostvare do roka dospea na drugim obveznicama slinog rizika, a koje se nude na tritu. Pri tome, prinos do dana dospea jednak je kamatnoj stopi koju investitor kao ulaga moe da dobije ako kupi obveznicu po datoj ceni, dri je do dospea, a zatim naplati nominalnu vrednost od dunika.

Meutim, razlika izmeu trine i nominalne kamatne stope nije jedini faktor koji determinie emisionu cenu obveznica. Naime, kod obveznica sa istim nominalnim i trinim kamatnim stopama glavni faktor cene je rejting obveznice. Ako se rejting shvati kao sud o buduim potencijalnim rizicima za vlasnike obveznika, onda nekoliko faktora ima znaajnu ulogu u njegovom determinisanju. U kontekstu navedenog, na rejting obveznica predominantno utie sledee: (1) nizak stepen finansijskog leverida, (2) stepen profitabilnosti, (3) niska varijabilnost dobiti iz prethodnih perioda, (4) veliina preduzea, (5) stepen korienja subordiniranja dugova. Rejting obveznice i kamatna stopa su meusobno usko povezani, pa investitori u obveznice sa niskim rejtingom zahtevaju vie kamate i obrnuto.

Prodajom obveznica korporacija ostvaruje znaajan novani priliv koji se obuhvata u poziciji gotovina uz istovremeno formiranje dugorone obaveze (emitovane obveznice) na pasivnoj strani bilansa. Ova obaveza se vodi sve do roka dospea kada se pretvara u tekuu pasivu, a prema raunovodstvenim naelima iskazuje se po nominalnoj vrednosti prodatih obveznica. Eventualni diskont ili premija pri prodaji obveznica, redukuje ili poveava priliv gotovine u korporaciji, a njihovi iznosi se posebno bilansno iskazuju. Diskont kao gubitak na prodaji, moe se tretirati kao rashod u godini prodaje ili se iskazati na raunu razgranienja u aktivi, sa koga se otpisuje u skladu sa dinamikom dospevanja duga. Ostvarena premija ulazi u sastav pasivnih vremenskih razgranienja i likvidira se prihvatanjem obveznica dospelih za isplatu (princip realizacije). Pri tome, ukupno ostvareni priliv gotovine umanjuje se za proviziju staraoca, trokove emisije i trokove prodaje obveznica. (Petrovi, 1996)Obveznice imaju precizno utvren rok dospea i u periodu na koji se odnose poverilac ih naelno ne moe otkazati. Meutim, ponekad finansijski razlozi (mogunost korienja povoljnijih izvora ili smanjena potreba za kapitalom) mogu uiniti racionalnim povlaenje obveznica od strane dunika, pre roka dospea, pod uslovom da je ugovorom o emisiji takva mogunost predviena. Imajui u vidu injenicu da korporacija ne mora da ima konstantnu potrebu za sredstvima do konanog dospea duga, veina ugovora o emisiji obveznica sadri klauzulu koja omoguava korporaciji da prodate obveznice u celini ili delimino povue i pre roka konanog dospea. S tim u vezi, kada korporacija otkupljuje obveznice od njihovih imalaca, onda se govori o povlaenju ili amortizaciji obveznica.

Kada se povlaenje obveznica vri u roku dospea, diskont ili premija na prodaji obveznica ve su u celini amortizovani na teret trokova kamate tj. redovnih rashoda, tako da se konano izmirenje svodi na isplatu nominalne vrednosti obveznice i to iz tekueg priliva gotovine ili u te svrhe posebno izdvojenih sredstava (amortizacioni fond). Naime, ugovorom o emisiji korporacija se moe obavezati u cilju zatite interesa poverilaca da sukcesivno (u ratama) u toku veka trajanja duga vri namensko izdvajanje novanih sredstava iz kojih e emitovane obveznice moi da budu otplaene na dan njhovog dospea. Ova sredstva koja imaju namenski karakter (amortizacioni fond) koriste se za periodian otkup ili opoziv duga, ime se redukuje preostali dug. Shodno tome, amortizacioni fond predstavlja svojevrsnu zatitu poverilaca jer garantuje da eventualne finansijske tekoe nee ugroziti isplatu kamata i glavnice.

Meutim, ugovorom o emisiji moe biti predviena mogunost da obveznice budu povuene i pre roka dospea. Tada se povlaenje obavlja bilo kupovinom obveznica na otvorenom tritu ili njihovim opozivom. U prvom sluaju, kada se povlaenje obavlja kupovinom obveznica, onda uspeh povlaenja zavisi od volje vlasnika obveznica da ih prodaju po ponuenoj ceni. U drugom sluaju, kada se povlaenje obveznica obavlja njihovim opozivom, onda se obveznice koje se imaju povui utvruju izvlaenjem kao na lutriji. Pri tome, cene po kojima se opoziv vri obino su vee od vrednosti obveznica na dan dospea, budui da korporacija putem tzv. premije opoziva mora da obeteti vlasnike obveznica to dobijena sredstva moraju reinvestirati pod eventualno nepovoljnijim uslovima.

U kontekstu gore navedenog, treba pomenuti i to da specifinu formu povlaenja obveznica pre dospea predstavlja njihova konverzija u obine akcije. Naime, ovde se radi o emisiji tzv. konvertibilnih obveznica kod kojih se mogunost konverzije u obine akcije nudi vlasnicima obveznica u vidu prava opcije. Sa aspekta potencijalnih kupaca obveznica, pravo konverzije ima dve znaajne pogodnosti. Prvo, prua im se mogunost da steknu status akcionara i da u sluaju ako korporacija posluje uspeno, ostvare vei prinos na svoja ulaganja u vidu dividende nego to bi to ostvarili kao poverioci putem kamate. Drugo, oni mogu zadrati povlaeni status poverilaca i na taj nain smanjiti rizik ulaganja ako korporacija ne posluje uspeno. Meutim, korporacija najee ograniava pravo opcije vlasnika obveznica tako to ih vezuje za odreeno vreme u kojem je mogue vriti konverziju. Obino se radi o tome da se protokom vremena dobija sve manje akcija za isti iznos obveznica. Inae, kod konverzije obveznica sueljavaju se u stvari dve vrste finansijskih transakcija: povlaenje obveznica i emisija dodatnih akcija.

U sluaju da korporacija ne raspolae sredstvima za opoziv duga, ona moe izvriti refundaciju duga. Pod refundacijom duga podrazumeva se povlaenje jedne emisije obveznica iz primanja od prodaje druge emisije. Ako se refundacija vri u trenutku kada je stari dug dospeo onda povlaenje starog duga ne prouzrokuje korporaciji ni gubitak ni dobitak, s obzirom da je njegova sadanja i nominalna vrednost izjednaena. Meutim, ako se refundacija vri pre dospea starog duga onda dolazi do problema jer povlaenje starog duga moe da dovede do gubitka koji je jednak razlici izmeu njegove sadanje vrednosti i cene opoziva. Razlika ova dva iznosa mora biti iskazana kao poseban gubitak u raunu uspeha za period u kome se refundacija desila. S tim u vezi, postoji shvatanje da gubitak na refundiranju starog duga ne treba da bude odmah objektivan, ve da ga treba odloiti i sukcesivno otpisivati u toku veka trajanja novog duga.

Na kraju, zakljuujui izlaganje o obveznicama treba istai da je ovako pribavljen kapital znatno jeftiniji u odnosu na druge izvore, pre svega, zbog relativne sigurnosti potraivanja, limitiranosti i neoporezivanja kamata, kao i niskih trokova emisije. Zbog toga, za veinu korporacija dugoroni dugovi (obveznice) predstavljaju permanentnu komponentu u strukturi kapitala, pa je mali broj korporacija koje ele da smanje svoju dugoronu zaduenost. Meutim, zaduivanjem nastaju i obaveze prema poveriocima ije neizmirenje korporaciju moe odvesti direktno u steaj. Naravno, ovome treba dodati i mogunost prisustva negativnih faktora kao to su: porast finansijskog leverida, veliki odliv gotovine u trenutku dospea duga, smanjena finansijska fleksibilnost korporacije i sl. Pomenuti nedostaci dugoronog duga sugeriu stav da korporacija u zaduivanje mora ii veoma oprezno.

1.2. Kapital od emisije hibridnih obveznica

Zavisno od toga da li sadre u sebi neke karakteristike akcija ili ne, obveznice mogu biti iste i hibridne. U tom kontekstu, treba rei da se pod hibridnim obveznicama podrazumevaju sledee obveznice:

1. Obveznice sa obavezom zamene za akcije

2. Obveznice sa pravom uea u dobitku

3. Obveznice sa premijama

4. Obveznice sa varantima

5. Konvertibilne obveznice.

1. Obveznice sa obavezom zamene za akcije predstavljaju obveznice koje daju pravo na fiksni prinos u vidu kamate, ali i obavezu da se zakljuno sa istekom roka dospea moraju pod definisanim uslovima zameniti za akcije, pri emu se ovo pravo, odnosno obaveza zamene moe prenositi nezavisno od obveznice.

2. Obveznice sa pravom uea u dobitku predstavljaju obveznice koje pored prava na povraaj glavnice i isplatu fiksne kamate, njihovim vlasnicima daju i pravo na uee u dobitku koje zavisi od veliine dividende koja se po ovom osnovu isplauje.

3. Obveznice sa premijama predstavljaju obveznice koje naelno gledano polaze od toga da kupci rado preferiraju igre na sreu, te se obveznice emituju sa minimalnom kamatom ili bez nje. Nakon toga, uteene kamate se prikupljaju da bi sistemom lutrijskog izvlaenja pojedinim vlasnicima obveznica bila isplaena premija. Pri tome, vlasnik ovih obveznica ima pravo na povraaj nominalne vrednosti, kao i na odreeni iznos minimalne fiksne kamate, a eventualno i na premiju.

4. Obveznice sa varantima predstavljaju po pravilu dugorone obveznice koje osim prava na fiksni prinos njihovom vlasniku daju i varant. Svaki varant imaocu daje pravo, ali ne i obavezu, da kupi utvreni broj obinih akcija direktno od emitenta po unapred utvrenoj ceni u toku odreenog vremenskog perioda. Pri tome, u varantu je naznaen broj obinih akcija koje njegov imalac moe da kupi, izvrna cena varanta i vreme isteka vanosti. Varanti koji imaocu daju pravo da kupi odreeni broj obinih akcija po utvrenoj ceni mogu se smatrati dugoronom kupovnom opcijom na akcije koja je prodata sa obveznicom. Ako doe do izvrenja varanta, dolazi do dodatnog plaanja za kupovinu akcija, odnosno imalac obveznice mora emitentu platiti dodatni iznos za akcije iznad cene originalne obveznice.

Varanti se esto nazivaju i pogodnostima pri kupovini akcija jer se investitorima, da bi pozajmili sredstva korporaciji, daju pogodnosti u vidu varanta sa pravom kupovine akcija korporacije. Varanti se obino emituju kod javne ponude obveznica i kod nove emisije akcija. Imajui u vidu injenicu da oni imaju hibridne karakteristike tj. karakteristike i obveznica i akcija, emisije ovih hartija su este u praksi jer ine plasman kapitala atraktivnim za zajmodavca. Sledstveno navedenom, korporacija koja eli da se finansira emisijom obveznica sa varantima, zajedno sa obveznicama emituje i varante koji se za njih vezuju, s tim to ugovorom o emisiji obveznica utvruje se trenutak kada se varanti mogu odvojiti od obveznice (obino odmah nakon emisije). (Bogojevi Arsi, 2005)Osnovni razlog emisije obveznica sa varantima ogleda se, sa jedne strane, u tome to korporacija moe emitovati jeftine obveznice vezujui za njih varante koji omoguavaju da kamatna stopa na obveznice bude ispod trine kamatne stope na iste obveznice, a sa druge strane, to emisija ovih obveznica omoguava korporaciji da emituje obine akcije uz premiju iznad tekue trine cene, tako da emisija ovih obveznica de facto predstavlja odloenu prodaju obinih akcija po relativno visokim cenama. Pri tome, treba imati u vidu i injenicu da su danas svi varanti odvojivi od obveznica i da se njima moe odvojeno trgovati. Nakon odvajanja varanta obveznice sa niskom kamatnom stopom ostaju emitovane, to omoguava emitentu da doe do

dodatnog kapitala nezavisno od obveznica. Osnovnu obveznicu i odvojene varante kupuju razliite vrste investitora iz razliitih razloga. Sa aspekta investitora, emisija obveznica sa varantom omoguava investitorima potencijalnu priliku da postanu obini akcionari preduzea. Status obinih akcionara im prua znatno vea prava u pogledu prinosa (dividenda i kapitalni dobitak) kao i participaciju u odluivanju vezano za odluke o korporaciji. Obveznice sa varantom su atraktivne za vei broj kupaca jer realizacijom varanta u budunosti mogu ostvariti znaajne kapitalne dobitke ukoliko trina cena obinih akcija poraste iznad cene opcije. U svakom sluaju, obveznice sa varantima su za investitore atraktivne jer oni imaju fleksibilnost u pogledu dranja ili prodaje ovih obveznica, sa ili bez varanta. Pri tome, ako doe do likvidacije emitenta investitor mora biti isplaen pre akcionara jer obveznica ima prioritet u isplati. Ali plasman u obveznice sa varantima nosi i rizik vezan za varante, pri emu varant ne donosi prinos. Sa aspekta korporacije emitenta, emisija i prodaja obveznica sa varantom poveava uee jefitinijeg dugoronog duga u strukturi kapitala korporacije, to e uticati na smanjenje prosene cene kapitala korporacije i poveanje njene trine vrednosti. Meutim, to istovremeno znai i poveanje finansijskog rizika za korporaciju. Ali imajui u vidu injenicu da se sa realizacijom varanta poveava i broj obinih akcija, ime se u stvari poveava uee sopstvenog kapitala u ukupnom kapitalu korporacije, po logici stvari, proizlazi da e sve to imati za rezultat i smanjenje

finansijskog rizika. Uostalom, emisija obveznica sa varantom se i vri sa namerom da se u budunosti poveava sopstveni kapital korporacije.

5. Konvertibilne obveznice predstavljaju obveznice koje su sline obveznicama sa varantom, ali se od njih razlikuju po tome to obveznicu sa varantom ine dve nezavisne hartije od vrednosti (obveznica i varant) to nije sluaj kod konvertibilne obveznice. Naime, konvertibilne obveznice su dugorone hartije od vrednosti koje njihovim vlasnicima daju pravo na fiksni prinos u vidu kamate, kao i pravo da ih u odreenom roku (do isteka roka dospea) i pod utvrenim uslovima zamene (konvertuju) za obine akcije, preferencijalne akcije ili druge dunike hartije od vrednosti korporacije emitenta. Prema tome, umesto da zahtevaju isplatu duga u vidu nominalne vrednosti obveznice, investitori u konvertibilne obveznice ih jednostavno mogu zameniti za akcije ili druge hartije od vrednosti korporacije po utvrenoj ceni konverzije koja je obino via od tekue trine cene. Konverzija omoguava emitentu da ponudi niu kamatnu stopu to ovu vrstu obveznica ini manje osetljivom na promene kamatnih stopa nego to je to sluaj kod istih obveznica. Zbog toga, ova vrsta obveznica je posebno znaajna za korporaciju u situaciji kada se trini uslovi pogoavaju, jer joj omoguava, sa jedne strane, da pribavi potrebna sredstva pod povoljnim uslovima, a sa druge strane, da ponudi akcije na unapred utvreni dan u budunosti i to po ceni vioj od tekue. (Bogojevi Arsi, 2005) Nakon to investitor obveznice konvertuje u akcije ili druge hartije od vrednosti korporacije emitenta, konvertibilne obveznice prestaju da postoje, a time prestaje i obaveza emitenta po njima. Imajui u vidu injenicu da konverzijom investitor moe doi do obinih akcija ili drugih hartija od vrednosti emitenta, koje moe prodati na tritu i po tom osnovu ostvariti profit, to je i kamatna stopa na konvertibilne obveznice nia od kamatne stope na iste obveznice. Naime, investitori se nadaju da e cena konverzije biti nia od budue cene akcija tako da e oni moi da kupe akcije po nioj ceni, odnosno da ih prodaju po vioj ceni. Ova mogunost ostvarenja profita omoguava korporaciji emitentu da proda konvertibilne obveznice, s tim da one nose niu kamatnu stopu u odnosu na iste obveznice. Kao i kod emisije obveznica sa varantima, osnovni razlog emisije konvertibilnih obveznica ogleda se, sa jedne strane, u tome to korporacija moe emitovati jeftine obveznice vezujui za njih pravo konverzije u obine akcije tako da ih moe prodati uz kamatnu stopu koja je nia od one koja vai na tritu za iste obveznice, a sa druge strane, to korporacija na ovaj nain moe emitovati obine akcije uz premiju iznad tekue trine cene, tako da emisija ovih obveznica de facto predstavlja odloenu prodaju obinih akcija po relativno visokim cenama. Generalno gledano, korporacija e preferirati emisiju konvertibilnih obveznica u odnosu na emisiju istih obveznica onda kada posluje loe, jer se na ovaj nain mogu iskoristiti prednosti niih kamatnih stopa. Obrnuto, ako korporacija raste i razvija se, onda e preferirati emisiju konvertibilnih obveznica samo u sluaju ako ne moe da se finansira emisijom istih obveznica.

Sa aspekta investitora, prednosti plasmana u konvertibilne obveznice ogledaju se u tome to ove obveznice nose kamatu do roka dospea ili trenutka konverzije i imaju nii rizik. Pri tome, osnovni nedostatak plasmana u konvertibilne obveznice predstavlja njihova opozivost. Sa aspekta korporacije emitenta, prednosti emisije konvertibilnih obveznica ogledaju se u sledeem: ove obveznice predstavljaju jeftin nain emisije duga, akcije se emituju uz premiju, ne postoje trokovi u vezi sa odloenom pozicijom po akcijama, konvertibilne obveznice sadre klauzulu opoziva od strane emitenta koja primorava investitore na konverziju nakon poveanja vrednosti akcija. Pri tome, osnovni nedostatak emisije konvertibilnih obveznica ogleda se u tome to one nisu prihvatljive za tzv. svop transakcije jer nemaju izvestan datum dospea, ve investitor moe izvriti konverziju bilo kada tokom definisanog perioda konverzije.2. Finansiranje korporacije emisijom vlasnikih hartija od vrednostiAkcija predstavlja korporativnu hartiju od vrednosti, odnosno dematerijalizovanu ispravu o ueu u osnovnom kapitalu koja je kao glavnica trajno uloena u neku korporaciju ili neko akcionarsko drutvo. Sa stanovita investitora, akcije predstavljaju hartije od vrednosti ijom se kupovinom stie pravo zakonitog imaoca i suvlasnika u korporaciji, odnosno, pravo akcionara korporacije, pa se zbog te injenice, akcije nazivaju vlasnikim hartijama od vrednosti. Meutim, veina kupaca (investitora) akcija ne kupuje akcije zbog toga da bi upravljali korporacijom, nego da bi njihovom prodajom, ostvarili zaradu ili da bi im korporacija, ako ostvari dobit, isplatila dividendu na akcije koje dre u svom posedu. (ali, 2013)Korporacije uglavnom emituju dve osnovne vrste akcija: obine i prioritetne ili preferencijalne, od kojih svaka pojedinano moe da ima vie varijeteta. (ali, 2013)2.1. Kapital od emisije obinih akcija

Kapital od emisije obinih akcija se formira emisijom i prodajom obinih akcija na tritu hartija od vrednosti i smatra se sopstvenim trajnim izvorom finansiranja korporacije. Akcije imaju svoju emisionu ili nominalnu vrednost koja se utvruje ugovorom o osnivanju korporativnog preduzea, odnosno odlukom akcionara. Broj prodatih i uplaenih akcija opredeljuje knjigovodstvenu vrednost akcijskog kapitala koji se javlja u pasivi bilansa stanja preduzea. Ako se emitovane akcije preduzea prodaju uz premiju (diskont), odnosno po ceni koja je vea od nominalne, akcijski kapital se u pasivi bilansa stanja iskazuje po nominalnoj vrednosti, dok se ostvarena razlika u ceni akcija izdvaja u posebnu poziciju koja se u bilansu obino sree pod nazivom kapitalni dobitak.

Prilikom emisije akcija, njihova prodaja moe biti vrena direktno kupcima od strane samog emintenta ili moe biti poverena posebnoj finansijskoj instituciji koja istupa kao posrednik izmeu korporativnog preduzea i neposrednih kupaca akcija. Za tu uslugu posrednik dobija odgovarajuu naknadu u vidu provizije koja za preduzee predstavlja dodatni troak jer smanjuje novani priliv od prodaje akcija, odnosno vrednost akcijskog kapitala. Meutim, i u ovom sluaju akcijski kapital se iskazuje po nominalnoj vrednosti, odnosno ceni koju plaaju kupci akcija, dok se posrednika provizija tretira kao tekui rashod. Razlog za takav tretman posrednike provizije objanjava se potrebom posebnog iskazivanja trokova emisije u analitike svrhe, to je naroito znaajno sa aspekta utvrivanja cene kapitala preduzea. Pored posrednike provizije, emisija akcija prouzrokuje i nastanak odreenih trokova za samo preduzee, kao to su administrativni trokovi pripreme emisije i trokovi tampanja akcija. Meutim, tretman ovih trokova je gotovo u svemu identian trokovima provizije. Kupci obinih akcija postaju akcionari koji se smatraju legalnim suvlasnicima preduzea i to srazmerno broju akcija koje poseduju. Oni kupuju i dre akcije nekog preduzea u cilju ostvarenja maksimalno mogueg prinosa u vidu dividende, s tim to im ovaj prinos nije garantovan, jer oni kao vlasnici preduzea snose i rizik njegovog poslovanja. Upravo iz tih razloga, akcionari su naroito zainteresovani za poslovne rezultate preduzea ije akcije poseduju. S tim u vezi, visina dividende koju e primiti svaki akcionar zavisi od visine neto dobitka kao prinosa na akcijski kapital. U sluaju da preduzee posluje sa gubitkom, akcionari nemaju pravo na dividendu, a u sluaju likvidacije preduzea oni mogu izgubiti i inicijalno uloen kapital, budui da su poslednji na listi onih koji imaju pravo naplate iz likvidacione mase. Meutim, racionalni ekonomski motiv obinih akcionara je da kapital ipak ulau u preduzee jer time stiu mogunost prisvajanja gotovo neograniene zarade, pod pretpostavkom da preduzee uspeno posluje.

Posmatrano sa aspekta preduzea emitenta, finansiranje emisijom obinih akcija ima odreenih prednosti meu kojima treba izdvojiti one najznaajnije. Prvo, obine akcije ne obavezuju preduzee da vri fiksna plaanja akcionarima. Ako preduzee ostvari dobitak i nema veih internih potreba za njegovom upotrebom, ono moe isplatiti dividende. Meutim, u sluaju kada preduzee koristi kredite, zajmove i druge oblike duga, ono mora najpre isplatiti kamatu nezavisno od uslova poslovanja i novanih tokova koje ostvaruje. Drugo, obine akcije nemaju utvreni rok dospea to znai da one ne moraju nikada biti isplaene dok to nije sluaj kada se finansiranje vri emisijom duga. Tree, budui da obine akcije tite kreditora od gubitka proizlazi da njihova prodaja poveava kreditnu sposobnost preduzea, to doprinosi poveanju budue sposobnosti angaovanja duga. U kontekstu prethodno navedenog, treba imati u vidu injenicu da e preduzee uvek preferirati finansiranje emisijom obinih akcija onda kada u strukturi kapitala ima manje akcijskog kapitala u odnosu na ono to se smatra poeljnim. U suprotnom sluaju, preduzee nee eleti da se finansira emisijom obinih akcija. (Bogojevi Arsi, 2005)Motiv plasmana u obine akcije ogleda se u oekivanju investitora da e cena ovih akcija stalno rasti, odnosno da njihovom prodajom mogu uvek dobiti vie od iznosa koji su za njih platili. Praksa je pokazala da se plasmanom u obine akcije ostvaruje vii prinos od prinosa na neke druge vrste ulaganja. U trenutku kupovine ovih akcija investitori su izloeni dvostrukom riziku: prvo, riziku da e emitent (korporacija) loe poslovati, i drugo, riziku da e cena akcije da padne. Meutim, u najgorem sluaju investitori mogu izgubiti samo uloena sredstva i nita vie. Naime, akcionari ne odgovaraju za dugove preduzea ije akcije poseduju, odnosno oni uestvuju u pokriu tih dugova samo do visine investiranih sredstava.

Sa druge strane, emisijom obinih akcija preduzee emitent nastoji da doe do nedostajueg kapitala, koji ne moe ili ne eli da pribavi na drugi nain. Naime, ukoliko preduzee dospe u poslovne tekoe mogunost da doe do neophodnog kapitala putem emitovanja obinih akcija bie mala, jer investitori nee biti zainteresovani za plasman kapitala ili e zahtevati dodatnu zatitu svojih ulaganja. S tim u vezi, smatra se da ako preduzee emituje obine akcije to je signal da njegove perspektive nisu ba najbolje. Zbog toga, preduzee najee vri finansiranje putem obinih akcija tokom dobrog poslovnog perioda, kako bi odralo odreeni rezervni kapacitet zaduivanja i tako bilo u stanju da se zadui onda kada mu kapital bude najvie potreban.2.2. Kapital od emisije preferencijalnih akcija

Osim to do kapitala moe doi emisijom obinih akcija, korporacija do njega moe doi i emisijom preferencijalnih akcija. Inae, preferencijalne akcije su hibridne hartije od vrednosti koje objedinjavaju karakteristike obinih akcija i obveznica. Sa jedne strane, preferencijalne akcije su sline obinim akcijama po tome to nemaju fiksni rok dospea, neplaanje dividendi po ovim akcijama ne moe dovesti do bankrotstva, a izdaci za dividendu ulaze u poresku osnovicu. Sa druge strane, preferencijalne akcije su sline obveznicama po tome to su dividende limitirane. S tim u vezi, visina dividende na preferencijalne akcije obino se fiksira ili kao novani iznos ili kao procenat od nominalne vrednosti akcije. Osim toga, za emisiju ovih akcija esto je neophodno pokrie kao i u sluaju obveznica, odnosno postoji ogranienje iznosa kapitala koji moe biti pribavljen emisijom ovih akcija. Generalno gledano, preferencijalne akcije ne daju pravo glasa osim u sluaju kada korporacija nije isplatila preferencijalne dividende za odreeni period svojim akcionarima. U tom kontekstu, preferencijalne akcije istovremeno imaju karakteristike i vlasnikih i dunikih hartija od vrednosti, odnosno smatraju se hibridnim hartijama od vrednosti. Zbog toga, i akcijski kapital od emisije ovih akcija smatra se hibridnim izvorom finansiranja. Ovaj kapital vodi se kao akcijski kapital i on se posebno iskazuje u bilansu korporativnog preduzea. Naime, on se iskazuje kao kapital od emisije preferencijalnih akcija (preferencijalni akcijski kapital). Ovaj kapital ponekad ima tretman duga, a ponekad tretman akcijskog kapitala, u zavisnosti od vrste finansijske analize. S tim u vezi, kapital od emisije preferencijalnih akcija moemo posmatrati sa razliitih aspekata. Sa aspekta obinih akcionara, ovaj kapital je slian dugu jer preferencijalne dividende predstavljaju fiksni rashod koji umanjuje zarade obinih akcionara. Sa aspekta imalaca obveznica, ovaj kapital je slian kapitalu od emisije obinih akcija jer potraivanja na ime kamate imaju prioritet u odnosu na potraivanja u obliku dividende. Sa aspekta menadmenta, kapital od emisije preferencijalnih akcija nalazi se izmeu duga i kapitala od emisije obinih akcija. Budui da nemogunost isplate preferencijalnih dividendi ne moe dovesti do bankrotstva, odnosno steaja emitenta, proizlazi zakljuak da je sigurnije koristiti kapital od emisije preferencijalnih akcija nego finansiranje iz dugova. (Bogojevi Arsi, 2005)Motivi korporativnog preduzea za emitovanje preferencijalnih (povlaenih) akcija su viestruki i oni se prevashodno ogledaju u sledeem: (a) irenje mogunosti korienja ogranienih izvora finansiranja, jer se privlai kapital investitora koji zbog neizvesne visine dividende nisu voljni da kupuju obine akcije, (b) izbegavanje veeg diferenciranja akcija i trokova koji nastaju po tom osnovu, (c) ouvanje postojeih prava upravljanje obinih akcionara, (d) eventualno poveanje prinosa obinih akcionara koje je proisteklo iz povoljne finansijske strukture preduzea. Sa druge strane, preferencijalne akcije su izuzetno atraktivne i za investitore, posebno one koji preferiraju sigurnija ulaganja uz prinos koji je vei od vaee kamatne stope. Samo ime ovih akcija (prioritetne) govori dovoljno u prilog tome. Za razliku od obinih akcija, preferencijalne (povlaene) akcije imaju nekoliko posebno vanih karakteristika, to su: (1) pravo na preferencijalnu dividendu, (2) pravo na uee u raspodeli sredstava iz likvidacione mase preduzea u sluaju steaja, (3) konvertibilnost, i (4) opozivost.

1. Pravo na preferencijalnu dividendu. Preferencijalna dividenda ima prioritet u raspodeli neto dobitka, to znai da vlasnici preferencijalnih akcija imaju pravo da dobiju svoje dividende pre bilo kakve raspodele za obine akcionare. Pri tome, obaveza za preferencijalne dividende postoji samo ako korporacija ostvari dovoljan iznos neto dobitka. Meutim, postoji posebna vrsta tzv. kumulativnih preferencijalnih akcija kod kojih neisplaena dividenda ne propada odmah nepovratno, ve to pravo akcionara kumulira i prenosi se u nekoliko narednih perioda (obino tri godine). Neisplaena kumulativna preferencijalna dividenda se u poslovnim knjigama korporacije vodi kao obaveza za neisplaene dividende. Ako u propisanom roku korporacija ne ostvari potreban iznos dobitka za isplatu neisplaenih dividendi, onda se kumulirano pravo akcionara gasi, odnosno definitivno propada. (Petrovi, 1996)2. Pravo na uee u raspodeli sredstava iz likvidacione mase u sluaju steaja preduzea. Ovo pravo povlaenih akcionara je prioritetno samo u odnosu na ostale, a po redosledu dolazi odmah iza poverilaca. Veliina tog uea je determinisana nominalnom vrednou preferencijalnih akcija uz eventualno uveanje za kumulirane neisplaene dividende.

3. Konvertibilnost preferencijalnih akcija. Ova karakteristika povlaenih akcija odnosi se na pravo akcionara da u odreenim rokovima i utvrenom odnosu mogu konvertovati svoje preferencijalne akcije u obine akcije i time postati redovni akcionari. Sa aspekta korporacije, konvertibilnost je poeljna i to u dvostrukom smislu: prvo, preko ovog instrumenta dolazi do redukovanja trokova finansiranja, i drugo, ostvaruje se povoljan uticaj na vrednost i obinih i preferencijalnih akcija.

4. Opozivost preferencijalnih akcija. Mada preferencijalne akcije ne dospevaju, korporacije emitenti ipak zadravaju pravo njihovog povlaenja. To pravo obino se koristi u sluajevima kada trine kamatne stope znaajno padnu, ili kada su akcije izdate sa veoma visokom stopom prinosa, ili korporacija ima gotovine koju ne moe rentabilno investirati. U ovakvim situacijama, korporacija opozivom i otkupom preferencijalnih akcija izbegava nepotrebne trokove finansiranja. Ako se opoziv akcija unapred planira, onda korporacija moe stvoriti i namenske rezerve za opoziv. Pri opozivu i otkupu akcija, korporacija obino osim isplate nominalne vrednosti plaa i odreenu premiju za opoziv, koja najee iznosi 10% od nominalne vrednosti akcije. S tim u vezi, ne preporuuje se izdavanje preferencijalnih akcija bez utvrene premije za opoziv, budui da je bez nje opoziv akcija teko izvodljiv. Inae, sistem opoziva je tako koncipiran da inicijalna premija po sukcesivnim periodima opada, da bi posle odreenog vremena sasvim nestala. (Petrovi, 1996)Sa aspekta korporacije emitenta, finansiranje emisijom preferencijalnih akcija ima odreenih prednosti, ali takoe i odreenih nedostataka. Prednosti se ogledaju u tome to emisijom ovih akcija ne dolazi do podele kontrole nad poslovanjem korporacije emitenta, kao i u tome to su dividende fiksne, pa shodno tome, vei deo dobitka ostaje akcionarima u sluaju rasta dobitka, odnosno u sluaju niskog dobitka nema opasnosti od likvidacije. Korporacije emisijom i plasmanom ovih akcija mogu relativno brzo prikupiti neophodni kapital za koji nemaju obavezu vraanja, jer se on smatra delom sopstvenog kapitala, a u pojedinim sluajevima korporacija moe i odloiti isplatu preferencijalnih dividendi (kumulativne preferencijalne akcije). U zavisnosti od stepena hitnosti potreba za kapitalom, preferencijalnim akcionarima moe biti dato i pravo glasa, a u pojedinim sluajevima ak i uveano pravo glasa u odnosu na obine akcionare (npr. u sluaju ako se do kapitala moe doi samo promenom vlasnika). Meutim, finansiranje emisijom preferencijalnih akcija ima i odreenih nedostataka. Nedostaci se ogledaju u tome to dolazi do viih trokova kapitala nakon oporezivanja u odnosu na dug, zbog toga to preferencijalne (prioritetne) dividende podleu oporezivanju, to ujedno ini i osnovni nedostatak finansiranja korporacije na ovaj nain. Ipak, ukoliko korporacija plaa mali porez ili ga uopte ne plaa zato to je nerentabilna, onda to to kamata na dug ne podlee oporezivanju nema mnogo znaaja za korporaciju. Naime, ako se korporacija nalazi u nioj poreskoj grupi, onda je mnogo izvesnije da e ona ii na finansiranje emisijom preferencijalnih akcija a ne putem dugoronog duga. Sa aspekta investitora, ulaganje u preferencijalne akcije ima odreenih prednosti, ali takoe i odreenih nedostataka. Prednosti se ogledaju u tome to prioritetne akcije obezbeuju sigurniji prihod od obinih akcija, to imaju prioritet prilikom isplate u sluaju likvidacije korporacije i to se vie od polovine prijavljenih preferencijalnih dividendi od strane korporativnog preduzea ne oporezuje, jer su one obino vlasnitvo preduzea. U ovom sluaju, motiv investitora za ulaganje u preferencijalne akcije je jasan: nii rizik ali jo uvek dovoljno visok prinos, posebno u odnosu na onaj koji bi se mogao ostvariti ulaganjem u dunike hartije od vrednosti. Meutim, ulaganje kapitala u preferencijalne akcije ima i odreenih nedostataka. Nedostaci se ogledaju u sledeem: ogranien prinos, odsustvo prava na dodatnu dividendu, i za pojedince, nii prinos nakon oporezivanja od prinosa na obveznice, koje su uz to i manje rizine.

U cilju izbegavanja plaanja poreza, u poslednjih nekoliko godina sve vie se koriste tzv. konvertibilne preferencijalne akcije. Ovo je posebno karakteristino za sluajeve dobrovoljnih integracija preduzea (merdera) gde se kupovina akcija jednog preduzea od strane drugog ne vri gotovinom, ve se preferencijalne akcije razmenjuju za obine akcije preduzea koje se pripaja. Na ovaj nain, izbegava se oporezivanje jer razmena hartija od vrednosti ne podlee oporezivanju (akcionari pripojenog preduzea dobijaju preferencijalne akcije ime se de facto odlae plaanje poreza na kapitalne dobitke). Ovakvim transakcijama omoguava se akcionarima pripojenog preduzea, koje interesuje prinos, da dou do preferencijalnih akcija, odnosno akcionarima koje interesuju kapitalni dobici, da dou do konvertibilnih preferencijalnih akcija, koje se mogu zameniti za obine akcije.

Na kraju, sumirajui izlaganje o preferencijalnim akcijama treba istai da se u generalnoj oceni ovog izvora finansiranja korporacije ipak mora uvaiti sutinska slinost obinih i preferencijalnih akcija, s tim to odreene specifinosti preferencijalnih akcija u odnosu na obine, de facto eliminiu kod ovih akcija sve one nedostatke koji su prisutni kod obinih akcija. Sa aspekta korporacije, glavni nedostatak je ukljuenost troka preferencijalnih dividendi u dobitak pre oporezivanja, to trokove finansiranja uveava za iznos poreza koji se na njih mora platiti. Sa aspekta investitora, to uzrokuje da prihod od preferencijalnih dividendi posle oporezivanja bude nii od prinosa koji donosi manje rizino ulaganje novca u obveznice.Zakljuak

Struktura kapitala korporativnog preduzea predstavlja odnos sopstvenih i pozajmljenih dugoronih izvora. Meutim, struktura kapitala je ui pojam od finansijske strukture koja predstavlja odnos sopstvenih i ukupnih pozajmljenih izvora (dugoronih i kratkoronih). U odnosu na finansijsku strukturu, struktura kapitala se shvata kao ua kategorija koja je ograniena na odnos trajnih komponenti izvora (sopstvenog kapitala) i dugoronih komponenti pozajmljenih izvora (dugoronih kredita). Pokrie potreba za kapitalom problem je strukturiranja pasive bilansa stanja, a reavanje tog problema pretpostavlja izbor adekvatne kombinacije izvora finansiranja. Meutim, finansiranje ne podrazumeva samo kvantitativno pokrie potreba za kapitalom, ve i paljivo komponovanje iznosa kapitala razliitog porekla i ronosti sa ciljem da se eljeni nivo poslovne aktivnosti preduzea izbalansira sa ciljnom rentabilnou, prihvatljivim stepenom likvidnosti i rizika, potrebnom finansijskom stabilnou, razvojnim perspektivama preduzea, kao i mogunostima finansiranja. Komponovanje adekvatne strukture kapitala preduzea predstavlja veoma sloen problem. Tradicionalno finansijsko pravilo bilo je da odnos sopstvenog i pozajmljenog kapitala bude 1:1. Meutim, u uslovima poslovanja savremenog korporativnog preduzea praksa je ovo pravilo jednostavno demantovala i od njega se odustalo.

Analogno tome, smatra se da bi savremeno korporativno preduzee trebalo da se odlui za takav odnos duga i akcijskog kapitala koji maksimizira vrednost obinih akcija, odnosno koji maksimizira vrednost itavog preduzea. Pri tome, vano je uoiti injenicu da promena u vrednosti preduzea predstavlja isto to i neto efekat na akcionare, pa shodno tome, finansijski menaderi moraju uvek nastojati da pronau onu strukturu kapitala koja maksimizira vrednost preduzea.

U najveem broju sluajeva korporativno preduzee moe odabrati svaku strukturu kapitala koju eli. Osim toga, istraivanja su pokazala da finansijski menaderi prilikom izbora strukture kapitala prednost daju akumuliranom dobitku i kapitalu od emisije istih i konvertibilnih obveznica. Naime, tek onda kada se ne mogu finansirati iz pomenutih izvora oni u strukturu kapitala ukljuuju i kapital pribavljen emisijom obinih i preferencijalnih akcija. Pri tome, uvek kada je to mogue finansijski menaderi e ii na finansiranje iz tzv. istih izvora (emisijom obveznica i akcija), odnosno samo u sluaju ako im nita drugo ne preostaje oni e ii na pribavljanje kapitala emisijom hibridnih hartija od vrednosti (konvertibilnih obveznica i preferencijalnih akcija). Sledstveno navedenom, kao osnovni razlog veeg ukljuivanja duga u strukturu kapitala navodi se potreba za maksimiziranjem cene akcija. Istovremeno, kao osnovni razlog izbegavanja finansiranja emisijom akcija navodi se izbegavanje razvodnjavanja kapitala preduzea.

Obaveza finansijskih menadera u korporativnom preduzeu jeste da uspostave to je mogue fleksibilniju strukturu kapitala koja e se moi prilagoditi alternativnim metodama finansiranja preduzea. Pri tome, neophodno je i maksimizirati cenu akcija preduzea. Saglasno tome, dugogodinja istraivanja finansijske teorije i poslovne prakse u pravcu iznalaenja jednog opte vaeeg modela uspostavljanja i odravanja tzv. optimalne strukture kapitala preduzea, nisu dala zadovoljavajue rezultate. Zbog toga, namee se kao jedan od zakljuaka da odnose u optimalnoj strukturi kapitala u stvari nije ni mogue formulisati u smislu jedne opte vaee norme, te shodno tome, svako korporativno preduzee u konkretnim uslovima mora tragati za sopstvenim optimalnim reenjem strukture kapitala, respektujui pri tome sve relevantne faktore.LITERATURA

1. Bogojevi Arsi, V., 2005. Korporativne finansije. Beograd: FON.

2. Ivani, M., Nei, S., 2011. Poslovne finansije. Beograd: Univerzitet Singidunum.

3. Ivani, M., 2010.Upravljanje finansijama. Beograd: Univerzitet Singidunum.4. Petrovi, M., 1996. Poslovne finansije, (redaktor M. Ivanievi). Beograd: SRRS. 5. ali, R., 2013. Osnove korporativnih finansija. Beograd: Radomir ali. .3