Predavanje 1 – Uvodno predavanje iz korporativnih finansija

OBLICI ORGANIZACIJE POSLOVANJA

• Razumevanje ukupne problematike korporativnih finansija najpre zahteva pojašnjenje različitih pravnih formi preduzeća, tj. poznavanje njihovih oblika.S tim u vezi, može se reći da zakonodavstvo, praksa i teorija razlikuju triosnovna oblika organizovanja preduzeća, to su :(a) Inokosna preduzeća, (postoji samo jedan vlasnik)(b) Društva lica, (postoji partnerski oblik vlasništva)(c) Društva kapitala, (akcionarski oblik vlasništva) - korporacije ili kompanije

• (a) Inokosna preduzeća – predstavljaju oblik poslovanja gde je vlasnik samo jedno lice (preduzetnik). On odgovara neograničeno ne samo visinom aosnivačkog kapitala već i sa svojom celokupnom privatnom imovinom. Ova forma poslovanja je u najvećoj meri zastupljena u svetu, ali ona najčešće obuhvata poslovne aktivnosti malog obima.

• (b) Društva lica – predstavljaju oblik poslovanja gde postoje dva ili više suvlasnika (partnera). Ovakva forma preduzeća pojavljuje se pod različitim nazivima, ali obično kao : ortačko društvo i komanditno društvo (bez akcija).

• Partneri dele dobit i gubitke prema unapred utvrđenoj nagodbi, a po pravilu za dugove odgovaraju neograničeno. Partnerstvo se zakonski raskida ako partner-suvlasnik napusti preduzeće ili umre. Nakon takvog događaja, ako preduzeće treba da nastavi sa radom mora se osnovati novo partnerstvo.

• (c) Društva kapitala – predstavljaju oblik poslovanja gde je preduzeće zakonski odvojeno od njegovih vlasnika (akcionara). Reč je o korporacijama ili kompanijama čija je osnovna karakteristika ograničenje odgovornosti vlasnika (akcionara). Naime, akcionari čije se vlasništvo ogleda u posedu akcija ne kontrolišu direktno poslovanje korporacije, već umesto toga, oni biraju Upravni odbor da u njihovom interesu vodi poslovnu politiku korporacije. U zamenu za njihovo ograničeno učešće u redovnom poslovanju korporacije, akcionari imaju ograničenu odgovornost.

• Drgim rečima, mogući rizik akcionara svodi se na iznos sredstava koji su oni dali za kupovinu akcija. Pri tome, ako žele, akcionari mogu i da prodajuvoje akcije, a da to uopšte ne utiče na redovno poslovanje korporacije.

ORGANIZACIJA KORPORACIJE• Ovlašećenje za rukovođenje poslovanjem korporacije akcionari prenose na Upravni odbor, a preko njih, to pravo se prenosi i na službenike kompanije. Drugim rečima, akcionari biraju Upravni odbor koji utvrđuje poslovnu politiku korporacije (kompanije) i bira rukovodni (menadžerski) kadar kompanije, koji zatim sprovodi planiranu politiku korporacije rukovodeći ukupnim poslovnim aktivnostima.

• (a) Akcionari - ulažu u kompaniju gotovinu ili druge resurse, a za uzvrat dobijaju akcije koje predstavljaju proporacionalni udeo u vlasništvu korporacije. Dakle, udeo u vlasništvu korporacije naziva se “akcija”.• (b) Upravni odbor - biraju akcionari, koji određuje glavnu poslovnu politiku korporacije. Osim toga, u delokrug dužnosti Upravnog odbora spada : potpisivanje ugovora, određivanje plata menadžera i potpisivanje kreditnih aranžmana sa bankama.

• (c) Menadžment - sprovodi poslovnu politiku korporacije i njega postavlja Upravni odbor. Menadžment je odgovoran za vođenje posla korporacije i on je u obavezi da Upravnom odboru i akcionarima podnosi izveštaje o finansijskim rezultatima poslovanja korporacije.

OSNOVNI CILJEVI KORPORACIJE

• Proces aktivnosti svakog privrednog subjekta uvek podrazumeva realizaciju njegovih osnovnih ciljeva. Analogno tome, ukupna poslovna aktivnost korporativnog preduzeća mora biti podređena tim ciljevima, u smislu maksimalnog doprinosa njihovoj realizaciji.

• Međutim, podređivanje odluka brojnom setu ciljeva korporacije, otvara mnoge probleme, budući da se nameće potreba formulisanja (definisanja) jednog užeg cilja korporacije, koji bi služio kao kriterijum za ocenu I rangiranje različitih investicionih i finansijskih alternativa korporacije.

• Sledstveno navedenom, pojavio se problem tzv. “opšteg cilja” poslovne aktivnosti korporacije. U tom kontekstu, razmotrićemo dva osnovna cilja korporativnog preduzeća koji se alternativno najčešće ističu kao mogući kriterijumi za sve investicione i finansijske odluke, to su :(a) Maksimiziranje dobiti (profita)(b) Maksimiziranje vrednosti korporativnog preduzeća.

• (a) Maksimiziranje dobiti (profita) - predstavlja težnju za maksimiziranjem prinosa za vlasnike kapitala. Pri tome, zahtev za maksimiziranjem profita shvata se kao zahtev za što efektivnijim korišćenjem raspoložive imovine korporacije. U tom kontekstu, profitu kao opštem cilju poslovne aktivnosti korporacije ne može se ništa prigovoriti.

• Međutim, postavlja se pitanje da li profit sa vlasničkog koncepta može biti prihvaćen kao pouzdan kriterijum za ocenu i rangiranje svih investicionih i finansijskih alternativa korporativnog preduzeća. Odgovor je ne. Zašto ?

• Zbog toga, što se profit kao isključivi cilj poslovne aktivnosti korporacije pojavljuje samo kod korporacija porodičnog tipa gde je preduzetnik usmeren na to da iz poslovne aktivnosti izvuče najveću korist za sebe tj. Da maksimizira profit. Isto važi i za preduzeća inokosnog i ortačkog tipa.

• Međutim, velika preduzeća su uglavnom organizovana u formi akcionarskih društava, gde postoji razdvojenost vlasništva od funkcije upravljanja. To znači da se briše jednakost preduzeća i vlasnika, jer centralno mesto u upravljanju korporacijom pripada menadžmentu koji uopšte ne mora imati udela u vlasništvu.

• Za razliku od inokosnog preduzetnika koji sledi samo svoj interes (profit), menadžment korporacije mora da uvažava interese veoma različitih intesenih grupa (vlasnici, zaposleni, država, kreditori, dobavljači, kupci itd.).Zbog toga, u savremenoj finansijskoj teoriji postoji opšta saglasnost da sve investicione i finansijske odluke moraju biti podređene, pre svega, uvećanju vrednosti tj. maksimiziranju bogatstva korporacije.

• (b) Maksimiziranje vrednosti - znatno je složenije od maksimiziranja profita, jer obuhvata ne samo rezultate već i resurse koji su utrošeni u stvaranje tih rezultata. U tom kontekstu, zahtev za maksimiziranjem vrednosti korporacije nije ništa drugo, nego zahtev za maksimiziranjem rentabilnosti poslovnih ulaganja. Sledstveno tome, proizlazi generalni stav u smislu sledećeg: svaka odluka koja

povećava vrednost smatra se “dobrom”, dok svaka odluka koja smanjuje vrednost korporacije smatra se “lošom”.

• Ako se akcije kotiraju na berzi, onda se smatra da njihova cena izražava tržišnu procenu vrednosti korporacije. Takođe, smatra se da cena akcija predstavlja pravu meru i objektivnu ocenu svih aktivnosti menadžmenta korporacije na planu investiranja, finansiranja i raspodele sredstava.

KORPORATIVNO UPRAVLJANJE

• U najširem smislu reči, pod korporativnim upravljanjem se podrazumeva veština upravljanja i načini kontrole preduzeća koja su organizovana u formi akcionarskih društava.

• Korporativno upravljanje obuhvata niz odnosa između uprave kompanije, njenog upravnog odbora, njenih akcionara i ostalih strana koje imaju interes u kompaniji. Dobro korporativno upravljanje trebalo bi da obezbedi podsticaje za realizaciju ciljeva koji su u interesu i kompanije i akcionara.

• Budući da se korporativno upravljanje vezuje samo za preduzeća koja su organizovana u formi akcionarskih društava, odnosno gde postoji odvojenost svojine od upravljanja, po logici stvari, proizlazi da se osnovni problem korporativnog upravljanja sastoji u sledećem : “kako obezbediti damenadžeri upravljaju u interesu vlasnika a ne u sopstvenom interesu ili u interesu nekih trećih lica.”

• Ako je reč o direktorima firmi, onda je ovaj problem poznat kao tzv. “agencijski problem” koji je posebno izražen kod kompanija sa velikim brojem malih akcionara ili članova sa malim udelima u kapitalu firme.• Direktor (agent) – firma (principal) – odnosi se regulišu ugovorom.

• Dobro korporativno upravljanje omogućava preduzeću da premosti jaz I uspostavi ravnotežu (balans) između interesa onih koji upravljajupreduzećem i njegovih vlasnika (akcionara), istovremeno uvećavajući poverenje investitora, kreditora, zaposlenih, kupaca i drugih interesenata.

• Danas je prisutno veliko interesovanje za regulisanje korporativnog upravljanja, kako u Evropi, tako i izvan Evrope. Razlog za nagli porast interesovanja za pravno regulisanje dobrog upravljanja kompanijama leži uglavnom u sledećem :1) Talas privatizacije, koji je zahvatio ceo svet, posebno zemlje tranzicije;2) Talas integracija, koji je procesima spajanja, pripajanja i preuzimanjaposebno intenziviran tokom poslednjih 15 godina ;3) Sve veći značaj institucionalnih investitora, posebno penzionih fondova;4) Globalizacija svetskog tržišta kapitala;5) Krize nastale kao posledica slabosti u korporativnom upravljanju.

FINANSIJSKI POLOŽAJ KORPORACIJE

• Finansijski položaj korporacije odnosi se na ekonomske resurse koje kontroliše kompanija, kao i na potraživanja prema tim resursima. To znači, da se korporacija može posmatrati kroz vrednost ekonomskih resursa, tj. vrednost ukupnog vlastitog kapitala :Ekonomski resursi = Vlastiti kapital.

• Svaka korporacija može da poseduje dve vrste kapitala i to : vlastiti i tuđi kapital. To indicira sledeću relaciju u obliku jednačine :

Ekonomski resursi = Vlastiti kapital + Tuđi kapital

• Sa finansijsko-računovodstvenog aspekta ekonomski resursima se nazivaju sredstva, a tuđim kapitalom se nazivaju obaveze. Prema tome, prethodna jednačina se može napisati i u sledećem obliku :Sredstva = Vlastiti kapital + Obaveze

Ova jednačina je poznata kao računovodstvena jednačina, pri čemu dve strane jednačine uvek moraju biti jednake, tj. biti u “ravnoteži”.

• Sredstva - predstavljaju ekonomske resurse koje kontroliše korporacija i od kojih se očekuje da budu od koristi za buduće poslovne operacije. Ona mogu biti novčana i nenovčana (gotovina, zalihe, oprema, zemljište itd).

• Obaveze - poredstavljaju obaveze preduzeća da isplati gotovinu, preda sredstva ili pruži usluge drugim subjektima u budućnosti. Drugim rečima, obaveze su potraživanja poverilaca koje su zakonski priznate kao dugovanja dužnika.

• Vlastiti kapital - predstavlja potraživanja od strane akcionara prema sredstvima preduzeća. Teorijski gledano, to je kapital koji preostaje nakon izmirenja obaveza korporacije. Analogno tome, proizlazi sledeća jednačina :Vlastiti kapital = Sredstva – Obaveze

• Budući da se vlastiti kapital korporacije naziva i “akcionarski kapital”, sledi :Sredstva = Akcionarski kapital + Obaveze

• Akcionarski kapital - ima dva dela : (1) osnovni kapital i (2) zadržanu zaradu (neraspoređenu dobit), što indicira sledeću jednačinu :Akcionarski kapital = Osnovni kapital + Zadržana zarada

(1) Osnovni kapital – predstavlja iznos koji je uložen u preduzeće od strane akcionara. Njihovo vlasnštvo u preduzeću je predstvljeno upravo udelom u kapitalu tog preduzeća.Osnovni kapital se tipično deli na dva dela :(a) Nominalna vrednost akcije(b) Premija po akciji.

Nominalna vrednost akcije - predstavlja nominalni iznos po akciji koji se evidentira na računu vlastitog kapitala (“akcionarskog kapitala”) korporacije.

(2) Zadržana zarada – predstavlja vlastiti kapital akcionara koji je ostvaren iz profitnih aktivnosti kompanije i zadržan radi korišćenja u poslovanju.

Na zadržanu zaradu utiču tri vrste transakcija : prihodi, rashodi i dividende. Prihodi Zadržana zaradaDividendeRashodiJednostavno rečeno, prihodi i rashodi su povećanja i smanjenja akcionarskog kapitala koja nastaju iz redovnog poslovanja kompanije. Pri tome, može se reći da kompanija uspešno posluje ako su njeni prihodi veći od rashoda. Ako prihodi premašuju rashode, ta razlika se naziva “neto dobitak”. Ako rashodi premašuju prihode, t arazlika se naziva “neto gubitak”.

Dividende - predstavljaju raspodelu neto dobitka akcionarima u obliku gotovog novca, kao nagradu za njihovo ulaganje u korporaciju (ako ona uspešno posluje).

KORPORATIVNE FINANSIJE• Korporativne finansije se odnose na donošenje poslovnih odluka koje utiču na finansije preduzeća koja su organizovana u formi akcionarskih društava.• Generalno gledano, sve odluke koje se donose u okviru korporativnih finansija, mogle bi se grupisati u tri osnovne grupe :

1) Investicione odluke2) Finansijske odluke3) Odluke o dividendama.

• Investicione odluke – predstavljaju odluke koje omogućavaju ostvarenje prihoda i dobitka, ali i one koje omogućavaju ostvarenje raznih ušteda. Ove odluke su važne zato što je za preduzeće karakterističan nedostatak kapitala, koji zbog toga treba da bude alociran tamo gde može bitinajefikasnije iskorišćen.

• Analogno navedenom, jedna od osnovnih funkcija korporativnih finansija jeste da stvori okvir za racionalno donošenje investicionih odluka.

• Finansijske odluke – predstavljaju odluke koje se odnose na to : kako pribaviti dodatni kapital za finansiranje opstanka, rasta i razvoja korporativnog preduzeća.• Generalno gledano, preduzeće do nedostajućih finansijskih sredstava može doći iz sopstvenih izvora ili pozajmljenih izvora (zaduživanjem), pri čemu je osnovna razlika između ovih izvora ta što se na pozajmljene izvore plaća kamata i što se pozajmljena sredstva moraju vratiti u ugovorenom roku.

• Korišćenje pozajmljenih izvora ima smisla, sve dok su marginalne koristi od zaduživanja preduzeća veće od marginalnih troškova. S tim u vezi, treba se podsetiti na tzv. “tačku indiferencije finansiranja” iz poslovnih finansija.

• Naime, tačka indiferencije finansiranja se temelji na opštem rezonu : Ako postoji dovoljan stepen verovatnoće da će poslovni dobitak tokom veka trajanja duga oscilovati “iznad” onog koji se ostvaruje u tački infdiferencije, onda se zaduživanje može prihvatiti kao atraktivan metod finansiranja firme.

• Drugim rečima, isplativo je koristiti dug u finansiranju poslovanja preduzeća sve do momenta dok se ostvaruje stopa rentabilnosti koja je veća od ponderisane kamatne stope za preuzeti dug preduzeća.

• Korporativne finansije pomažu preduzeću da odluči o tome da li će koristiti pozajmljene izvore ili ne, ali i daje uvid u različite vrste pozajmljenih izvora.

• Odluke o dividendama – predstavljaju one odluke koje se odnose na dividendu kao prinos na akcije preduzeća. Zbog toga, preduzeće kao akcionarsko društvo mora doneti odluku o tome koliki deo dobitka će isplatiti u vidu dividende akcionarima.

• Dividenda kao prinos na akcije, značajna je i za preduzeće (emitenta) i za akcinare (investitore).

• Za preduzeće je značajno da redovno isplaćuje dividende jer samo na taj način može računati da će zadržati postojeće i privući nove investitore u akcije. Osim toga, od regularnosti isplate i visine dividende delimično zavisi I mogućnost pribavljanja kapitala emisijom novih akcija u budućnosti.

• Za investitore u akcije (akcionare) značajno je da akcije u koje su investirali donose prinos u vidu dividende, s obzirom da je upravo to jedan od osnovnih razloga njihovog investiranja u akcije, a ne u neke druge HoV.

• Inače, dividenda bi se mogla definisati kao isplata dela neto dobitka akcionarima preduzeća, u gotovini ili u akcijama preduzeća.

• Finansijske i investicione odluke (dugoročne i kratkoročne) međusobno su povezane. Pri tome, iznos investiranja određuje i iznos finansiranja koji treba osigurati. Investitori koji ulažu sredstva danas očekuju povrat ulaganja u budućnosti. Stoga, investicije koje korporacija preduzima danas, moraju generisati buduće ekonomske koristi.

(1) Investitori ulažu novac u korporaciju(2) Gotovina se koristi za plaćanje fizičke imovine potrebne za poslovanje korporacije(3) Poslovanje generiše dovoljno novca za isplatu početnih ulaganja investitorima(4) Gotovina se ili reinvestira (4a), ili se vraća investitorima (4b).

• Prikazana slika osnovnih tokova novca, nameće potrebu razlikovanja fizičke i finansijske imovine korporacije. S tim u vezi, treba reći sledeće :

(a) Fizička imovina – koristi se za proizvodnju proizvoda i usluga, i ona podrazumeva materijalnu imovinu, kao što su : mašine, oprema, zgrade i sl. Takođe, ovde spada i nematerijalna imovina, kao što je : tehnološko znanje, patenti, zaštitni znak i td.

(b) Finansijska imovina – podrazumeva finansijska potraživanja na dobit koju generiše fizička imovina kompanije. Primera radi, akcija je finansijska imovina koja ima vrednost kao potraživanje na fizičku imovinu kompanije I dobit koju ta imovina proizvodi. Takođe, bankarski kredit je finansijska imovina, jer daje banci pravo na potraživanje svog novca uvećanog za kamatu. Pri tome, ako poslovanje kompanije ne može generisati dovoljno novca za vraćanje kredita, onda banka može svoje potraživanje naplatiti iz fizičke imovine kompanije.

SREDSTVA UPRAVLJANJA KORPORATIVNIM FINANSIJAMA

• Postoji veći broj tehnika koje se mogu koristiti prilikom donošenja velikog broja različitih finansijskih odluka u oblasti korporativnih finansija. Među njima, poseban značaj imaju sledeće tehnike :1) Sadašnja vrednost2) Analiza finansijskih izveštaja3) Rizik i prinos4) Opcije

• 1) Sadašnja vrednost – predstavlja tehniku koja se zasniva na konceptu vremesnke vrednosti novca koji polazi od činjenice da dinar danas nema istu vrednost kao dinar koji će biti primljen ili koji treba isplatiti sutra ili kroz nekoliko meseci.

• Osnovni princip sadašnje vrednosti zasniva se na tome, da novčani tokovi nastali u različitim periodima iskazuju različite vrednosti, zbog čega se oni moraju svesti na vrednost istog vremenskofg perioda kako bi se mogli sabirati I upoređivati. Sadašnja vrednost izražava vremensku dimenziju ulaganja novca, odnosno tzv. “vremensku vrednost novca”.

• 2) Analiza finansijskih izveštaja – je tehnika koja se koristi kao nužan uslov za donošenje ispravnih odluka iz domena korporativnih finansija. Pri tome, osnovni preduslov valjanosti analize jesu tačne informacije o poslovanju.

• Finansijski izveštaji predstavljaju osnovni izvor informacija za većinu investitora i analitičara. Zbog toga, osnovni cilj finansijske analize je dvostruke prirode : prvo, da se pomogne menadžmentu preduzeća pri donošenju odluka o investiranju, finansiranju i dividendama, i drugo, da se investitorima omogući procena vrednosti preduzeća i njegovih performansi.

• 3) Rizik i prinos – predstavljaju jedno od osnovnih sredstava (tehnika) upravljanja korporativnim finansijama. Pri tome, generalno gledano, rizik predstavlja verovatnoću nastanka nepovoljnog događaja.

• U fokusu interesovanja korporativnih finansija je tzv. “rizik investiranja”, koji u stvari predstavlja verovatnoću ostvarenja nižeg od očekivanog prinosa. Pri tome važi pravilo : “što je veća verovatnoća ostvarenja nižih (negativnih) prinosa – investicija se smatra rizičnijom i obrnuto.• 4) Opcije – predstavljaju vrstu terminskog ugovora koji njegovom imaocu daje pravo da kupi ili proda određeno dobro ili HoV po određenoj unapred utvrđenoj ceni do datuma isteka opcije. Dakle, opcije daju kupcu pravo ali ne i obavezu da nešto uradi. To znači, da će kupac koristiti opciju samo u slučaju ako mu je to rentabilno. U protivnom, opcija se ne izvršava.

• U transakcijama sa opcijama mogu se ostvariti dobici i gubici. Pri tome, ugovorne strane opcijskih ugovora ne mogu da budu fizička lica. Pravna lica zaključuju opcijske ugovore i to preko berzanskih posrednika (brokera). Dakle, opcije podrazumevaju tri učesnika : (a) prodavca opcije, (b) kupca opcije, i (c) brokera.

• Cena po kojoj se opcija može realizovati naziva se “izvršna cena”.1. Opcija na dobitku – (kupovna) ako je izvršna cena niža od tržišne cene;2. Opcija na gubitku – (kupovna) ako je izvršna cena iznad tržišne cene;3. Opcija na istom – (kupovna) ako je izvršna cena jednaka tržišnoj ceni.

• Mreža ključnih pojmova : Organizacija poslovanja, inokosno preduzeće, društvo lica, društvo kapitala, korporativno preduzeće, akcionarsko društvo, akcionari, upravni odbor korporacije, menadžment korporacije, ciljevi korporacije (maksimiziranje profita, maksimiziranje vrednosti korporacije, korporativno upravljanje, “agencijski problem”, finansijski položaj korporacije (sredstva, obaveze i vlastiti kapital korporacije, akcionarski kapital, osnovni kapital, zadržana zarada, dividende), korporativne finansije, investicione odluke, finansijske odluke, odluke o dividendama, fizička imovina, finansijska imovina, sredstva upravljanja korporativnim finansijama (vremenska vrednost novca, analiza finansijskih izveštaja, rizik i prinos).

Predavanje 2 – Sredstva (tehnike) upravljanja korporativnimfinansijama (I. deo) SREDSTVA UPRAVLJANJA KORPORATIVNIM FINANSIJAMA

• Postoji veci broj tehnika koje se mogu koristiti prilikom donošenja velikog broja razlicitih finansijskih odluka u oblasti korporativnih finansija. Medu njima najveci znacaj imaju sledece tehnike :

1) Vremenska vrednost novca2) Analiza finansijskih izveštaja3) Rizik i prinos

• 1) Vremenska vrednost novca - je sredstvo upravljanja korporativnim finansijama ciji se koncept zasniva na tome da novcani tokovi nastali u razlicitim vremenskim periodima iskazuju razlicite vrednosti, zbog cega se oni moraju svesti na vrednost istog vremenskog perioda kako bi se mogli sabirati i uporedivati.

• 2) Analiza finansijskih izveštaja - je sredstvo koje se koristi kao nužan uslov za donošenje ispravnih odluka iz domena korporativnih finansija.

• 3) Rizik i prinos - su jedno od osnovnih sredstava upravljanja korporativnim finansijama, pri cemu rizik predstavlja verovatnocu nastanka nepovoljnog dogadaja, a vezan je za tzv. “rizik investiranja”.

• Metodološki gledano, u nastavku izlaganja razmotricemo najpre “analizu finansijskih izveštaja” kao znacajnog sredstva upravljanja korporativnim finansijama, a na sledecem predavanju razmotricemo problematiku koja se odnosi i na preostala dva znacajna instrumenta upravljanja korporativnim finansijama, a to su : (1) vremenska vrednost novca, i (2) rizik i prinos.

ANALIZA FINANSIJSKIH IZVEŠTAJA

• Finansijski izveštaji preduzeca predstavljaju neposredan proizvod sistema racunovodstvenog izveštavanja koji po svojoj suštini i nameni odslikava performanse (ostvarenja) preduzeca za odredeni vremenski period.

• Osnovna svrha njihovog sastavljanja sastoji se u informacionom opsluživanju razlicitih interesnih grupa koje se u procesu donošenja važnih odluka na njih oslanjaju.

• Finansijsko izveštavanje dobija posebno na znacaju sa pojavom korporativnih preduzeca i razvijanjem tržišta kapitala, s obzirom na potrebu obezbedenja informacija koje se koriste za akcionare (sadašnje I potencijalne), kreditore, i druge korisnike u procesu donošenja odluka.

• Bez adekvatnih informacija na bazi finansijskih izveštaja :- ne može se oceniti sposobnost firme da kreira pozitivne novcane tokove;- ne može se proceniti prihvatljivost investicionih prilika i pratecih rizika;

• Finansijski izveštaji su najbolji izvor informacija o finansijskom zdravlju preduzeca i njegovoj perspektivi.

• Informacije iz finansijskih izveštaja omogucavaju kvalitetnije procenjivanje prisutnog rizika vezano za odluke o sopstvenom portfoliju HoV. Pri tome, posebno su važne informacije za sagledavanje sledeceg :

- Perspektivne zaradivacke sposobnosti korporativnog preduzeca;-Kratkorocne i dugorocne finansijske sigurnosti preduzeca;- Sposobnosti menadžmenta da kreira vrednost za vlasnike; i- Sposobnost i spremnost preduzeca da placa dividende.

• Finansijski izveštaji se pripremaju sa ciljem da zadovolje opšte potrebe vecine korisnika. U te svrhe, racunovodstvo produkuje sledece izveštaje :- Bilans stanja na odredeni dan,- Bilans uspeha za odredeni period- Bilans novcanih tokova za odredeni period- Izveštaj o promenama na kapitalu- Napomene uz finansijske izveštaje.

CILJEVI FINANSIJSKE ANALIZE I NJENI KORISNICI

• Ciljevi finansijske analize mogu se podeliti na opšte i posebne (parcijalne).• Opšti ciljevi finansijske analize– obuhvataju ispitivanje i ocenu finansijske situacije preduzeca i merenje rentabilnosti uloženog kapitala, kao i pružanje svrsishodnih informacija o tome odredenim korisnicima. • Posebni (parcijalni) ciljevi finansijske analize– determinisani su, pre svega, interesima i zahtevima pojedinih “internih” i “eksternih” korisnika analitickih finansijskih izveštaja (koji nastaju kao rezultat finansijske analize).

• Posebni ciljevi finansijske analize, sa aspekta internih korisnika analitickih finansijskih izveštaja, svode se u suštini na pružanje adekvatnih informacija odgovarajucim organima preduzeca (najcešce menadžmentu) za njihove potrebe analize, kontrole, planiranja i odlucivanja.

• Posebni ciljevi finansijske analize, sa aspekta eksternih korisnika analitickih finansijskih izveštaja, detrminisani su konkretnim zahtevima tacno odredenih korisnika (vlasnici kapitala, poverioci, državni organi, privredne komore i poslovna udruženja, eksterni revizori, specijalizovane publikacije).

Korisnici finansijske analize-graficki prikaz –

3. VRSTE FINANSIJSKE ANALIZE

• Polazeci od predmeta finansijske analize, odnosno od toga da se ona bavi istraživanjem i kvantifikovanjem funkcionalnih odnosa koji postoje izmedu bilansnih pozicija sa ciljem da se omoguci verodostojna ocena finansijskog stanja preduzeca, postoji potreba za prezentovanjem i osnovnih kriterijuma koji determinišu razlikovanje više vrsta finansijske analize.• Analogno navedenom, moguce je diferencirati nekoliko kljucnih kriterijuma koji determinišu postojanje više vrsta finansijske analize. Ovi kriterijumi su :1) Korisnici finansijske analize2) Metode finansijske analize3) Obuhvatnost finansijske analize4) Predmet finansijske analize5) Vremenska obuhvatnost analize6) Nacin pripreme finansijske analize7) Instrumenti finansijske analize

Vrste finansijske analize -graficki prikaz -

RACIO ANALIZA

• Racio analiza predstavlja proizvod razlicitih finansijskih izveštaja, a njen znacaj se ogleda prvenstveno u tome što sumira kljucne odnose i rezultate koji ukazuju na finansijske performanse preduzeca.

• Racio analiza je prakticno sredstvo kontrole u procesu upravljanja finansijama preduzeca, jer ona omogucava sledece.(a) Sagledavanje trendova u finansijskom poslovanju preduzeca;(b) Poredenje finansijskih karakteristika razlicitih preduzeca(c) Utvrdivanje meduzavisnosti faktora koji uticu na finansijski uspeh firme.

• Stavljanjem u odnos jednih prema drugim bilansnim pozicijama, odnosno jednih finansijskih parametara sa drugima, moguce je sagledati pojedine finansijske aspekte poslovanja preduzeca, što u stvari predstavlja osnovnu suštinu racio analize.

• Osnovna svrha utvrdivanja finansijskih “racio brojeva” (pokazatelja) jeste pružanje “pomoci” menadžmentu preduzeca u planiranju, kontroli i odlucivanju. Rezultat toga jeste postojanje tzv. “univerzalnih racia” koji se izracunavaju i prate u svim preduzecima bez obzira na vrstu delatnosti.

RACIO BROJEVI

• Racio brojevi predstavljaju odnose jedne bilansne pozicije prema drugoj, izražene u prostoj matematickoj formuli. Ove relacije se koriste za ocenu finansijskog položaja preduzeca, kao i za ocenu upravljanja preduzecem.

• U zavisnosti od toga cemu treba da služe, svi racio brojevi se mogu klasifikovati u nekoliko svodnih grupa finansijskih pokazatelja. Pri tome, ne postoji jedna opšte prihvacena i jednoobrazna klasifikacija racio brojeva.

• Za potrebe finansijske analize, najcešce se koriste sledece osnovne grupe finansijskih pokazatelja (racio brojeva) koji se izvlace iz bilansa, to su :

1) Pokazatelji (racia) poslovne aktivnosti2) Pokazatelji (racia) rentabilnosti3) Pokazatelji (racia) ekonomicnosti4) Pokazatelji (racia) likvidnosti5) Pokazatelji (racia) solventnosti6) Pokazatelji (racia) tržišne – korporativne vrednosti 1) Pokazatelji (racia) aktivnosti

• Finansijski pokazatelji (racia) aktivnosti obuhvataju sve relevantne odnose izmedu prihoda i rashoda, s jedne strane, i pojedinacnih i ukupnih ulaganja, s druge strane, a koji se u strucnoj literaturi nazivaju “koeficijentima obrta” poslovnih sredstava.

• U zavisnosti od toga šta se želi obuhvatiti analizom aktivnosti preduzeca, zavisice i konkretan broj koeficijenata aktivnosti. Medutim, u praksi se najcešce primenjuju sledeci koeficijenti (racia) obrta :1) Koeficijent obrta dobavljaca2) Koeficijent obrta zaliha3) Koeficijent obrta kupaca4) Koeficijent obrta ukupnih obrtnih sredstava5) Koeficijent obrta neto obrtnih sredstava6) Koeficijent obrta fiksnih sredstava7) Koeficijent obrta sopstvenih sredstava8) Koeficijent obrta ukupnih poslovih sredstava.a) Koeficijent obrta dobavljaca

• Ovaj koeficijent se odnosi na prosecnu dužinu vremenskog perioda dugovanja dobavljaca za koji se vrši placanje prema njima. On je veoma znacajan pokazatelj aktivnosti preduzeca, jer se iz njega vidi brzina izmirenja obaveza prema dobavljacima.

Ukupne godišnje nabavkeKoeficijent obrta dobavljaca= ------------------------------------------ Prosecni saldo dobavljaca u toku godine• Na osnovu prezentovanog koeficijenta obrta dobavljaca, može se dobiti još jedan znacajan pokazatelj koji se odnosi na prosecno vreme placanja dobavljacima, odnosno prosecno vreme kreditiranja od dobavljaca. 365 (dana)Prosecno vreme placanja = ------------------------------------------ Koeficijent obrta dobavljaca

b) Koeficijent obrta zaliha

• Ovaj koeficijent pokazuje koliko se prosecno puta zalihe realizuju I reprodukuju u toku godine. On se dobija stavljanjem u odnos cene koštanja realizovanih proizoda u jednoj godini sa prosecnim zalihama u toj istojgodini, odnosno : Cena koštanja realizovanih proizvodaKoeficijent obrta zaliha = ---------------------------------------------------- Prosecna vrednost zaliha

• Na osnovu prezentovanog koeficijenta obrta zaliha, može se dobiti još jedanznacajan pokazatelj koji pokazuje prosecno vreme trajanja obrta zaliha. On se dobija stavljanjem u odnos broja dana u godini sa koeficijentom obrta : 365 (dana)Prosecno vreme trajanja jednog obrta = ------------------------------- Koeficijent obrta zaliha

c) Koeficijent obrta kupaca

• Ovaj koeficijent je veoma znacajan analiticki pokazatelj, jer pokazuje prosecno vreme potraživanja od kupaca. Pri tome, iznos potraživanja od kupaca zavisi od obima realizacije, politike kreditiranja kupaca i efikasnosti naplate nastalih potraživanja. Ovaj koeficijent se dobija pomocu formule :

Neto prihod od prodajeKoeficijent obrta kupaca = --------------------------------- Prosecan saldo kupaca

Na osnovu dobijenog koeficijenta obrta kupaca, može se dobiti još jedan znacajan pokazatelj koji se odnosi na prosecno vreme naplate potraživanja od kupaca, odnosno : 365 (dana)Prosecan period naplate = --------------------------------- Koeficijent obrta kupaca

d) Koeficijent obrta ukupnih obrtnih sredstava

• Ovaj koeficijent aktivnosti pokazuje uspešnost upravljanja obrtnim sredstvima preduzeca. Preciznije receno, ovaj racio pokazatelj izražava koliko su prosecno puta u toku godine obrtna sredstva korišcena za placanje troškova i rashoda.

• Ovaj koeficijent (racio) dobija se stavljanjem u odnos ukupnih poslovnih rashoda iz bilansa uspeha i prosecnih obrtnih (ukupnih) sredstava prema stanju na pocetku i na kraju poslovne godine, odnosno : Ukupni poslovni rashodiKoeficijent obrta ukupnih obrtnih sredstava = ------------------------------------ Prosecna obrtna sredstva

• Kod ovog racio pokazatelja, umesto neto prihoda od prodaje uzimaju se ukupni izdaci (troškovi i rashodi) u cilju iskljucenja dobitka, kako bi se bolje iskazala efikasnost korišcenja ukupnih obrtnih sredstava u finansiranju rashoda.

e) Koeficijent obrta neto obrtnih sredstava

• Ovaj koeficijent izražava odnos izmedu neto prihoda od prodaje (realizacije) i dugorocno finansiranih (pokrivenih) obrtnih sredstava.

• Uska meduzavisnost koja postoji izmedu obima poslovne aktivnosti i dugorocno finansiranih obrtnih sredstava izražava se koeficijentom obrta neto obrtnih sredstava, odnosno : Neto prihod od prodajeKoeficijent obrta neto obrtnih sredstava = ------------------------------------------ Prosecna neto obrtna sredstva

• Navedeni racio pokazatelj u odnosu na sve prethodno navedene je veoma specifican i karakteristican. Zbog toga što se dobija na bazi odnosa neto prihoda od prodaje i neto obrtnih sredstava, proizlazi zakljucak da je visok koeficijent obrta neto obrtnih sredstava “nepovoljnija solucija” u odnosu na nizak koeficijent obrta neto obrtnih sredstava.

f) Koeficijent obrta fiksnih sredstava

• Ovaj pokazatelj aktivnosti (obrta) omogucava ocenu efikasnosti korišcenja fiksnih sredstava. Koeficijent obrta fiksnih sredstava dobija se tako što se stavi u odnos neto prihod od prodaje (realizacije) i prosecna nabavna vrednost fiksne imovine, odnosno :

Neto prihod od prodajeKoeficijent obrta fiksnih sredstava = ------------------------------------------------- Nabavna vrednost fiksnih sredstava

• Analiticka interpretacija prezentovanog koeficijenta zavisi, pre svega, od njegovog odnosa prema opšteprihvacenim standardima medu kojima se kao najprihvatljiviji smatra “prosecni koeficijent obrta za datu privrednu granu”. Medutim, treba imati u vidu da cak ni poredenje sa granskim prosekom ne obezbeduje “idealnu” interpretaciju ovog pokazatelja (racia).

• Nizak koeficijent obrta fiksnih sredstava uzima se kao indikator suvišnog ulaganja u fiksnu imovinu (predimenzionirani proizvodni kapaciteti u odnosu na mogucnosti plasmana proizvoda na raspoloživom tržištu).

g) Koeficijent obrta sopstvenih sredstava

• Ovaj koeficijent aktivnosti (obrta) pokazuje efikasnost upravljanja sopstvenim sredstvima. Pri tome, sopstvena sredstva predstavljaju onaj deo vrednosti poslovne imovine preduzeca koji je pribavljen iz sopstvenih izvora finansiranja. Ovaj racio se dobija kada se neto prihod od prodaje podeli sa ukupnim sopstvenim izvorima finansiranja (poslovnih sredstava), odnosno :

Neto prihodi od prodajeKoeficijent obrta sopstvenih sredstava = -------------------------------------- Sopstevena poslovna sredstva

• Analiticka vrednost ovog racio pokazatelja znatno je otežana cinjenicom da on u sebi sadrži dva znacajna aspekta finansijskog stanja preduzeca, to su: (a) aspekt finansijske sigurnosti i strukture, i (b) aspekt rentabilnosti. S tim u vezi, proizlazi zakljucak da što su veci prihodi od prodaje u odnosu na sopstvena poslovna sredstva utoliko više može nastati nepovoljnija situacija u pogledu sigurnosti i finansijske strukture preduzeca, jer takav odnos pretpostavlja da preduzece intenzivno posluje sa pozajmljenim sredstvima.

h) Koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava

• Ovaj koeficijent aktivnosti (obrta) pokazuje efikasnost upravljanja ukupnim sredstvima. Stoga, on je u stvari “sinteticki” racio pokazatelj svih prethodno ovde izloženih parcijalnih racio brojeva. Analogno tome, ovaj koeficijent se dobija kada se neto prihod od prodaje (realizacije) podeli sa ukupnim izvorima finansiranja (vrednošcu ukupnih poslovnih sredstava), odnosno:

Neto prihodi od prodajeKoeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava = ------------------------------------ Ukupna poslovna sredstva

• Analiticka interpretacija ovog pokazatelja zasniva se na logicnoj premisi da veci obim prodaje, po logici stvari, pretpostavlja i veca ulaganja u poslovna sredstva. Pri tome, prihodi od prodaje odražavaju nivo poslovne aktivnosti preduzeca, dok poslovna sredstva predstavljaju raspoloživu snagu privredivanja preduzeca koja je uložena u sticanje tih prihoda. Analogno tome, utvrdeni koeficijent obrta služi kao globalni pokazatelj efikasnosti sa kojom preduzece koristi svoja ukupna poslovna sredstva.

2) Pokazatelji (racia) rentabilnosti

• Rentabilnost je ekonomsko nacelo poslovanja cijom se primenom u praksi postiže takvo poslovanje u kojem se sa što manjim angažovanim (uloženim) sredstvima u reprodukciji preduzeca ostvaruje što veca dobit (profit). Pri tome, važi pravilo: što je odnos dobiti prema angažovanim sredstvima veci, veca je i rentabilnost, i obrnuto.

• Sa aspekta preduzeca, rentabilnost se ispoljava kao merilo efikasnosti upravljanja. Pri tome, generalno posmatrano rentabilnost kao ekonomsko nacelo ostvaruje se u sledecim slucajevima:

1) Kada se pri istim angažovanim sredstvima ostvaruje veca dobit2) Kada se pri istom ostvarenju dobiti smanjuju angažovana sredstva3) Kada se uvecavaju i dobit i angažovana sredstva, pri cemu dobit raste brže od angažovanih sredstava4) Kada se smanjuju i dobit i angažovana sredstva, pri cemu je stepen smanjenja angažovanih sredstava veci od stepena smanjenja dobiti5) Kada se smanjuju angažovana sredstva, a povecava se dobit.

• Pokazatelji (racia) rentabilnosti mogu biti parcijalni i globalni (sinteticki).• Parciajlni pokazatelji rentabilnosti utvrduju se iskljucivo na bazi podataka iz bilansa uspeha. To su: (a) stopa poslovnog dobitka, i (b) stopa neto dobitka.

• Globalni ili sinteticki pokazatelji rentabilnosti utvrduju se na bazi podataka iz oba bilansa (bilansa stanja i bilansa uspeha). U ovu grupu racia spadaju :(a) stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva, i (b) stopa prinosa na sopstvena sredstva.

• Racia rentabilnosti predstavljaju pouzdano sredstvo za kontrolu ostvarenja jednog od najvažnijih ciljeva poslovanja preduzeca, a to je maksimiziranje dobitka na dugi rok.

• Komparacija apsolutnog iznosa ostvarenog finansijskog rezultata sa planiranim, u osnovi ne predstavlja sasvim pouzdan nacin kontrole, jer se pri tome ne uzima u obzir visina angažovanih sredstava (tj. Kapitala uloženog za ostvarenje rezultata). Zbog toga, kao pouzdan instrument kontrole služe racio brojevi rentabilnosti.

I) Parcijalni pokazatelji rentabilnosti • (a) Stopa poslovnog dobitka– kvantifikuje se upotrebom sledece formule : Poslovni dobitakStopa poslovnog dobitka = ----------------------- x 100 Poslovni prihodi

• Prezentovana formula (velicina stope poslovnog dobitka) u stvari pokazuje procentualno ucešce poslovnog dobitka u poslovnim prihodima. Razlika do 100 % predstavlja ucešce poslovnih rashoda. To ujedno znaci, da je jedan od mogucih nacina maksimiziranja stope poslovnog dobitka smanjenje pojedinih vrsta poslovnih rashoda.

• U kontekstu navedenog, uobicajeno je da se u okviru racio analize uspešnosti poslovanja preduzeca, oceni i ucešce poslovnih rashoda u poslovnim prihodima. Ova analiza je poznata pod nazivom “analiza opterecenosti poslovnih prihoda pojedinim vrstama poslovnih rashoda”.

• Analiticka interpretacija stope poslovnog dobitka : “Rast stope poslovnog dobitka ukazuje na povecanje raspona izmedu poslovnih prihoda i poslovnih rashoda, što je povoljna tendencija sa aspekta rentabilnosti preduzeca”.

• Na kraju, treba pomenuti i osnovne faktore koji uticu na stopu poslovnog dobitka. U tom kontekstu, treba imati u vidu da na velicinu stope poslovnog dobitka predominantno uticu dva kljucna faktora, to su: (a) margina prodaje,(b) koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava.

• Kombinacijom navedena dva faktora moguce je ostvariti razlicite velicine stope poslovnog dobitka, s tim što postoji i potreba za procenom rizika sa kojim preduzece posluje ako je mali koeficijent obrta ili margina prodaje.

• (b) Stopa neto dobitka– kvantifikuje se upotrebom sledece formule : Neto dobitakStopa neto dobitka = ---------------------- x 100 Poslovni prihodi

Prezentovana formula (velicina stope neto dobitka) u stvari pokazuje ucešce neto dobitka u poslovnim prihodima. Analiticka interpretacija ovog pokazatelja (racia) svodi se na sledece : “Što je veca stopa neto dobitka, po logici stvari, veca je i rentabilnost tj. zaradivacka sposobnost preduzeca.

II) Globalni (sinteticki) pokazatelji rentabilnosti

• a) Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva– predstavlja prinos na ulaganja u ukupna poslovna sredstva koja su korišcena za obavljanje poslovne aktivnosti preduzeca u tekucem periodu. Imajuci u vidu cinjenicu da su u bilansu stanja (pripremljenom za analizu) ukupna poslovna sredstva, u skladu sa nacelom bilansne ravnoteže, jednaka ukupnom kapitalu, proizlazi da ovaj indikator u stvari pokazuje “ukamacenje” ukupno uloženog kapitala. Sledstveno tome, on se dobija iz sledeceg odnosa:

Poslovni dobitakStopa prinosa na ukupna poslovna sredstva = ------------------------------------------------- x 100 Prosecna ukupna poslovna sredstva

• Broj koji se dobije iz formule pokazuje koliko je dinara prinosa, u vidu poslovnog dobitka, ostvarilo preduzece na svakih 100 dinara prosecno angažovanih (uloženih) poslovnih sredstava.

• Analiticka interpretacija ovog pokazatelja (ako se interpretira u %), svodi se na to da dobijeni broj pokazuje stopu ukamacenja ukupnog kapitala.

• Cilj svakog preduzeca jeste da maksmizira stopu prinosa na ukupna poslovna sredstva. Stoga, sledeca jednacina otkriva faktore koji determinišu velicinu ovog racia (stope prinosa na ukupna poslovna sredstva) :

SP UPS = KO UPS x SPD

pri cemu upotrebljeni simboli imaju sledece znacenje :

SP UPS – Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstvaKO UPS – Koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstavaSPD – Stopa poslovnog dobitka

• Navedena jednacina pokazuje da se stopa prinosa na poslovna sredstva može utvrditi i “indirektno”, odnosno kao proizvod izmedu koeficijenta obrta prosecno angažovanih poslovnih sredstava u posmatranom periodu i stope poslovnog dobitka na prihode od prodaje (realizacije).

• U kontekstu navedenog, proizlazi zakljucak da oba clana gore navedeneformule cine faktore koji determinišu stopu prinosa na ukupna poslovna sredstva. To znaci, da maksimiziranje iste podrazumeva ubrzanje obrta ukupnih poslovnih sredstava i povecanje stope poslovnog dobitka.

• (b) Stopa prinosa na sopstvena sredstva – predstavlja u stvari indicator zaradivacke sposobnosti sopstvenog kapitala preduzeca. Ovaj pokazatelj (racio) može se direktno utvrditi na osnovu sledece formule : Neto dobitakStopa prinosa na sopstvena sredstva = ---------------------------------------- x 100 Prosecna sopstvena sredstva

• Neto dobitak oznacava prinos na sopstvena sredstva tj. tekuci ostvareni prirast onog dela poslovnih sredstava koji je pribavljen iz sopstvenih izvora finansiranja. Imajuci u vidu, da je stalno povecanje sopstvenih sredstava u ukupnim poslovnim sredstvima predominantan finansijski cilj poslovanja preduzeca, proizlazi zakljucak da relativni odnosi izmedu neto dobitka i sopstvenih sredstava predstavljaju u stvari najznacajniji kvantitaivni pokazatelj u finansijskoj analizi. Sledstveno tome, njihov relativni odnos naziva se upravo “stopom prinosa na sopstvena sredstva”.

• Broj koji se dobije iz prethodno prezentovane formule pokazuje koliko je dinara prinosa, u vidu neto dobitka, ostvarilo preduzece u obracunskom periodu na svakih 100 dinara prosecno angažovanih sredstava.

• Analiticka interpretacija ovog pokazatelja (ako se interpretira u %) svodi se na to da dobijeni broj pokazuje stopu ukamacenje sopstvenog kapitala. Za konacnu ocenu visine ovog pokazatelja, pored ostalog, neophodno je izvršiti i poredenje sa odgovarajucim indikatorima u grani delatnosti preduzeca.

• Želja svakog preduzeca da maksimizira rentabilnost sopstvenog kapitala, upucuje na potrebu identifikovanja faktora koji determinišu ovaj indikator.Analogno tome, sledeca jednacina upucuje na njegove determinante:

SP SS = KO SS x SND

pri cemu upotrebljeni simboli imaju sledece znacenje :

SP SS – Stopa prinosa na sopstvena sredstvaKO SS – Koeficijent obrta sopstvenih sredstavaSND – Stopa neto dobitka

3) Pokazatelji (racia) ekonomicnosti• Ekonomicnost predstavlja ekonomsko nacelo cijom se primenom u praksi ostvaruje maksimalna vrednost proizvodnje ili usluga, sa minimalnim troškovima sva tri elementa proizvodnje : rada, sredstava za rad i predmeta rada. Pojmovno gledano, izraz ekonomicnost se vezuje za rec štedljivost.

• Ekonomicnost predstavlja parcijalni izraz efikasnosti poslovanja preduzeca. Generalno posmatrano, ekonomicnost kao ekonomsko nacelo ostvaruje se u sledecim slucajevima :1) Kada se pri istim troškovima ostvaruju veci rezultati2) Kada se isti rezultati ostvaruju sa manjim troškovima3) Kada se povecavaju i rezultati i troškovi, ali tako da vrednost rezultata raste brže od troškova4) Kada se smanjuju i rezultati i troškovi, ali se pri tome troškovi proporcionalno brže smanjuju od rezultata5) Kada se rezultati povecavaju, a troškovi se smanjuju.a) Racio poslovne ekonomicnosti

• Ovaj pokazatelj (racio) usmeren je na ispitivanje odnosa izmedu poslovnih prihoda i poslovnih rashoda preduzeca. Takode, on se smatra najznacajnijim indikatorom poslovanja preduzeca, jer u vecini preduzeca poslovni prihodi predstavljaju osnovni izvor prihoda. Racio poslovne ekonomicnosti se izracunava na osnovu sledece formule:

Poslovni prihodiRacio poslovne ekonomicnosti = ----------------------- Poslovni rashodi• Rezultirajuci kolicnik iz navedene formule pokazuje koliko je dinara poslovnih prihoda ostvareno na 1 dinar poslovnih rashoda u analiziranom periodu. Ovaj racio pokazatelj može biti : jedanak 1, veci od 1, i manji od 1.- Ako je ovaj racio = 1 to znaci da su poslovni prihodi jednaki poslovnim rashodina.- Ako je ovaj racio > 1 to znaci da je preduzece ostvarilo dobitak i da je ekonomicnost povoljna.- Ako je ovaj racio < 1 to znaci da je preduzece ostvarilo gubitak i da je ekonomicnost nepovoljna.

b) Racio ukupne ekonomicnosti

• Ovaj pokazatelj (racio) usmeren je na ispitivanje odnosa izmedu ukupnih prihoda i ukupnih rashoda u preduzecu, a on se dobija pomocu formule:

Ukupni prihodiRacio ukupne ekonomicnosti = ---------------------- Ukupni rashodi

• Rezultirajuci kolicnik iz navedene formule može imati razlicite vrednosti, a samim tim i razlicita znacenja. Naime, ovaj racio pokazatelj može biti :

jednak 1, veci od 1, i manji od 1.- Ako je ovaj racio = 1 to znaci da su ukupni prihodi jednaki ukupnim rashodima (samo teorijski).- Ako je ovaj racio > 1 to znaci da je preduzece ostvarilo dobitak i da je ekonomicnost povoljna.- Ako je ovaj racio < 1 to znaci da je preduzece ostvarilo gubitak i da je ekonomicnost nepovoljna. • Kao što se vidi, interpretacija ovog indikatora (racia ukupne ekonomicnosti), analogna je vec izloženom znacenju prethodnog indikatora (racia poslovne ekonomicnosti), s tom razlikom što se ovde radi o ukupnim prihodima, a ne poslovnim prihodima.

4) ANALIZA LIKVIDNOSTI PREDUZECA

•U strucnoj literaturi postoje razlicite interpretacije pojma likvidnosti. Medutim, likvidnost se najcešce definiše kao “sposobnost preduzeca da u roku može izmiriti svoje dospele obaveze prema poveriocima”.

• Ovako shvacena likvidnost obuhvata 3 (tri) osnovna elementa, to su :(1) Dospele obaveze,(2) Vremenski rokovi, i (3) Sredstva placanja.

• Da bi se postigla i održavala likvidnost preduzeca, navedeni elementi moraju biti vremenski i vrednosno uskladeni. To znaci da iznos raspoloživih novcanih srerdstava mora biti jednak iznosu dospelih obeveza u vreme njihovog dospeca.

• Drugim recima, da bi preduzece bilo likvidno mora postojati finansijska ravnoteža izmedu raspoloživih novcanih sredstava i dospelih obaveza, što de facto znaci da likvidnost predstavlja takvo finansijsko stanje preduzeca gde postoji uskladenost izmedu priticanja novca i dospelih obaveza.

• Likvidnost je jedno od osnovnih nacela finansijske politike preduzeca, i ona je predominantno determinisana sa nekoliko faktora, kao što su :

(a) Brzina pretvaranja imobilisanih sredstava u novac(b) Brzina dospeca obaveza za placanje(c) Vrsta i velicina pojedinih izvora sredstava iz kojih preduzece finansira svoj tok reprodukcije.

Generalno gledano, analiza likvidnosti vrši se uz pomocu racio brojeva koji se nazivaju “racia likvidnosti”. Pri tome, likvidnost se može posmatrati kao: (1) Sadašnja (trenutna) likvidnost(2) Opšta (tekuca) likvidnost(3) Redukovana (rigorozna) likvidnost(4) Perspektivna (buduca) likvidnost(5) Optimalna likvidnost

• (1) Sadašnja (trenutna) likvidnost – podrazumeva likvidnost preduzeca na posmatrani dan, te analogno tome, ona pokazuje samo trenutnu mogucnost placanja dospelih obaveza preduzeca.

• Koeficijent sadašnje likvidnosti izracunava se na osnovu sledeceg obrasca:

Raspoloživa novcana sredstvaKoeficijent trenutne likvidnosti = ------------------------------------------- Dospele obaveze

• Analiticka interpretacija ovog koeficijenta svodi se na sledece :- Koeficijent trenutne likvidnosti > 1 to znaci da ce preduzece moci raspoloživim novcanimsredstvima izmirivati poveriocima iznose dospelih obaveza.

- Koeficijent trenutne likvidnosti = 1 to takode znaci da ce preduzece moci raspoloživim novcanim sredstvima izmirivati poveriocima iznose dospelih obaveza.

- Koeficijent trenutne likvidnosti < 1 to znaci da preduzece nece biti u mogucnosti da iznosomraspoloživih novcanih sredstava izmiruje dospele obaveze.

• Ovaj pokazatelj omogucava “staticko” merenje likvidnosti (za odredeni dan).

• 2) Opšta (tekuca) likvidnost – podrazumeva da osnovna sredstva treba da budu finansirana sopstvenim kapitalom, a obrtna sredstva da budu pokrivena kratkorocnim izvorima finansiranja.

• Sledstveno navedenom, koeficijent opšte likvidnosti pokazuje : “sa koliko je dinara obrtnih sredstava pokriven 1 dinar kratkorocnih obaveza” (što se uzima kao prvi indikator sigurnosti zaštite interesa kratkorocnih poverilaca).

• Koeficijent opšte (tekuce) likvidnosti izracunava se na osnovu obrasca : Ukupna obrtna sredstvaKoeficijent opšte likvidnosti = ---------------------------------------- Ukupne kratkorocne obaveze• Analiticka interpretacija ovog koeficijenta svodi se na sledece : - Koeficijent opšte likvidnosti < 1 to pokazuje nezadovoljavajucu likvidnost preduzeca- Koeficijent opšte likvidnosti = 1 to pokazuje donju granicu likvidnosti preduzeca- Koeficijent opšte likvidnosti > 1 to pokazuje nedovoljan stepen likvidnosti preduzeca- Koeficijent opšte likvidnosti = 2 to pokazuje standardnu relaciju kada se preduzece može smatrati potpuno likvidnim.

• 3) Redukovana (rigorozna) likvidnost – cesto se naziva i “ljutim” testom likvidnosti preduzeca. S tim u vezi, koeficijent redukovane ili rigorozne likvidnosti pokazuje : “sa koliko je dinara novcanih sredstava pokriven svaki dinar kratkorocnih obaveza”.

• Koeficijent redukovane likvidnosti izracunava se na osnovu obrasca : Likvidna sredstva (Obrtna sredstva) - ZaliheKoeficijent redukovane = -------------------------------------------------------------(rigorozne) likvidnosti Kratkorocne obaveze

Analiticka interpretacija ovog koeficijenta svodi se na sledece :- Koeficijent redukovane likvidnosti < 1 to znaci da je prisutna nelikvidnost preduzeca- Koeficijent redukovane likvidnosti = 1 to pokazuje kriterijum “normale” likvidnosti, kada se preduzece može smatrati potpuno likvidnim

- Koeficijent redukovane likvidnosti > 1 to znaci da je preduezce preterano likvidno. Kriterijum “normale” likvidnosti pokazuje u stvari, da je ovaj koeficijent izraz pravila finansiranja

1 : 1 (acid test).

• 4) Perspektivna (buduca) likvidnost – podrazumeva sposobnost preduzeca da plati obaveze koje ce dospeti za isplatu u odredenom vremenskom intervalu (npr. za 30 dana, za 90 dana i sl.).• Koeficijent perspektivne likvidnosti se izracunava pomocu obrasca : Novac na dan Potraživanja i HoV merenja likvidnosti + koji ce se unovcitiKoeficijent perspektivne likvidnosti = --------------------------------------------------------------------- Dospele obaveze na + Obaveze koje dospevaju dan merenja likvidnosti tokom posmatranog perioda

• Analiticka interpretacija koeficijenta perspektivne likvidnosit svodi se na sledece :

- Koeficijent perspektivne likvidnosti < 1 to znaci da je prisutna nelikvidnost preduzeca.- Koeficijent perspektivne likvidnosti = 1 to znaci da je likvidnost preduzeca zadovoljavajuca- Koeficijent perspektivne likvidnosti > 1 to znaci da je preduzece u potpunosti likvidno.

• Koeficijent perspektivne likvidnosti omogucava “dinamicko” merenje likvidnosti (za razliku od koeficijenta sadašnje ili trenutne likvidnosti – koji predstavlja “staticko” merenje likvidnosti preduzeca).

• 5) Optimalna likvidnost – služi kao merilo ili “standard” za merenje u smislu koliki treba da bude koeficijent perspektivne likvidnosti. Koeficijent optimalne likvidnosti izracunava se pomocu sledeceg obrasca : 100

Koeficijent optimalne likvidnosti = ---------------------------------------------------------------------- 100 - % (procenat) rizika unovcavanja potraživanja, HoV i nenovcanih sredstava

• Kod izracunavanja koeficijenta optimalne likvidnosti najteži posao predstavlja utvrdivanje procenta rizika unovcavanja nenovcanih sredstava.

• U kontekstu navedenog, privredna praksa pokazuje da se rizik unovcavanja HoV i naplate kratkorocnih potraživanja procenjuje empirijskim iskustvom.

• Prema tome, problem održavanja permanentne likvidnosti preduzeca, u suštini svodi se na to da struktura imobilizacije sredstava odgovara raspoloživim izvorima sredstava (po obimu i roku), kao i da se rizik pretvaranja imobilisanih sredstava u novac svede na nulu.

5) ANALIZA SOLVENTNOSTI PREDUZECA•U strucnoj literaturi postoje razlicite interpretacije pojma “solventnosti”. Medutim, solventnost se najcešce definiše kao sposobnost preduzeca da sa ukupnim sredstvima podmiri sve obaveze, pod pretpostavkom da sve one dospevaju u istom trenutku.

• Dakle, solventnost podrazumeva situaciju u kojoj su ukupna sredstva preduzeca jednaka ili veca od ukupnih izvora sredstava, posmatrano u odredenom vremenskom intervalu. Ako su ukupna sredstva preduzeca manja od ukupnih izvora sredstava, onda je preduzece nesolventno.

• U savremenoj privrednoj praksi, nesolventnost preduzeca je najcešce posledica njegove velike prezaduženosti. Zbog toga, da ne bi zapalo u stanje nesolventnosti (insolventnosti) preduzece mora u kracim vremenskim intervalima da vrši analizu svoje zaduženosti.

• Zaduženost preduzeca meri se odnosom sopstvenih i tudih izvora sredstava. Pri tome, opšte je prihvaceno pravilo da odnos izmedu sopstvenih i tudih izvora sredstava treba da bude 1 : 1.

• Analiza solventnosti preduzeca ili dugorocne finansijske sigurnosti, vrši se pomocu racio brojeva koji se nazivaju “racia solventnosti”. Ovi racio brojevi u literaturi se susrecu i pod nazivom “racia finansijske strukture”. Pri tome, pod finansijskom strukturom preduzeca oznacava se odnos izmedu pozajmljenih i sopstvenih izvora finansiranja.

• Koeficijenti (racia) solventnosti dobijaju se na osnovu podataka iz bilansa stanja i služe za identifikovanje i ocenu finansijskog položaja (strukture) preduzeca na dugi rok, vezano za njegovu sposobnost da izmiri svoje dugorocne obaveze.

•U strucnoj literaturi i privrednoj praksi, razmatra se i primenjuje veci broj indikatora (racia) solventnosti preduzeca. Najznacajniji su sledeci :

(1) Koeficijent (racio) strukture kapitala(2) Koeficijent (racio) doprinosa pozajmljenih izvora pokricu aktive(3) Koeficijent (racio) pokrica rashoda na ime kamata(4) Koeficijent (racio) sigurnosti dugorocnih poverilaca.

• 1) Koeficijent (racio) strukture kapitala (RSK) – nastao je kao posledica primene zahteva vertikalnih pravila finansiranja u smislu odnosa sopstvenog prema pozajmljenom kapitalu. Analogno tome, racio strukture izvora finansiranja (kapitala) izražava se pomocu sledecg obrasca

Sopstveni izvori finansiranja (sopstveni kapital)Koeficijent strukture kapitala = -------------------------------------------------------------------- Pozajmljeni izvori finansiranja (pozajmljeni kapital) • Analiticka interpretacija koeficijenta strukture kapitala svodi se na sledece :- Ako je RSK <1 to znaci da preduzece pokazuje nedovoljnu sigurnost, tj. ono je insolventno;- Ako je RSK = 1 to pokazuje granicu “normale” sigurnosti, odnosno preduzece je solventno;- Ako je RSK > 1 to pokazuje sigurnost iznad normale, tj. preduzece je u potpunosti solventno.

•Medutim, generalno gledano ne postoji pravilo u smislu toga : koliki treba da bude odnos sopstvenih i tudih izvora finansiranja da bi se preduzece moglo smatrati solventnim. U tom kontekstu, solventnost je uvek prihvatljiva ako je odnos sopstvenih i tudih izvora više udaljen od 1 (odnosno > 1).

• 2) Koeficijent (racio) doprinosa pozajmljenih izvora pokricu aktive (RDPIPA) predstavlja odnos pozajmljenih izvora finansiranja (pozajmljenog kapitala) prema ukupnim izvorima finansiranja (ukupnom kapitalu). Analogno tome, ovaj racio indikator pokazuje relativno ucešce pozajmljenih izvora u finansiranju ukupnih poslovnih sredstava. On se dobija pomocu obrasca :

Koeficijent doprinosa pozajmljenih Pozajmljeni izvori finansiranja (pozajmljeni kapital)izvora finansiranja pokricu aktive = --------------------------------------------------------------X 100

Ukupna poslovna sredstva (ukupan kapital)

• Ako se navedeni odnosi izražavaju u % (procentima), onda u navedenoj formuli razlika izmedu dobijenog procenta i 100, pokazuje u stvari srazmeran deo ukupnih poslovnih sredstava koji je finansiran iz sopstvenih izvora. • 3) Koeficijent (racio) pokrica rashoda na ime kamata (RPRK) – utvrduje se iz odnosa poslovnog dobitka i troškova kamata. Analogno otme, ovaj racio indikator se izracunava pomocu sledeceg obrasca :

Koeficijent pokrica rashoda Poslovni dobitakna ime kamata = --------------------------------- Rashodina ime kamata

• Analiticka interpretacija ovog racia svodi se na sledece : “Ovaj racio broj pokazuje koliko je puta poslovni dobitak veci od troškova kamata. Drugim recima, on meri raspon u okviru kojeg pad poslovnog dobitka ne ugrožava sposobnost preduzeca da pokrije troškove kamata”.

• Odnos poslovnog dobitka i troškova kamata determinisan je sa dve kljucne varijable : (a) visinom poslovnog dobitka, i (b) visinpm troškova kamata. Pri tome, visina poslovnog dobitka zavisi od visine marže pokrica, dok visina troškova kamata zavisi od odnosa : ukupnog duga, ukupne aktive i visine kamatnih stopa.

• 4) Koeficijent (racio) sigurnosti dugorocnih poverilaca (RSDP) – proizlazi iz odnosa dugorocnih obaveza i sopstvenog kapitala preduzeca. Ovaj racio indikator izracunava se pomocu sledeceg obrasca :

Koeficijent sigurnosti Dugorocna rezervisanja + Dugorocne obavezedugorocnih poverilaca = --------------------------------------------------------------- -

Kapital - - Neuplaceni upisani kapital - Gubitak

• Koeficijent sigurnosti dugorocnih poverilaca zasniva se na prirodnoj potrebi poverilaca da umanje svoje rizike insistiranjem na znacajnijem prisustvu vlasnickog (sopstvenog) kapitala u finansiranju imovine preduzeca.• Koeficijent sigurnosti dugorocnih poverilaca pokazuje koliko dugorocna rezervisanja i obaveze opterecuju svaki dinar kapitala preduzeca.

• Analiticka interpretacija ovog koeficijenta svodi se na sledece : što je manja vrednost ovog racia, to je veca solventnost tj. sigurnost dugorocnih poverilaca, i obrnuto : što je veca vrednost ovog racia, to je manja solventnost preduzeca, odnosno sigurnost dugorocnih poverilaca.

6) Pokazatelji (racia) tržišne vrednosti- korporativne vrednosti –

• Pokazatelji (racia) tržišne vrednosti karakteristicni su za korporativna (akcionarska) preduzeca, pa se zato cesto nazivaju i pokazatelji vlasništva.

Najznacajniji pokazatelji iz ove grupe su sledeci :a) Neto dobitak po akcijib) Dividenda po akcijic) Racio cene i neto dobitka po akcijid) Racio isplate dividendee) Racio tržišne i knjigovodstvene vrednosti akcija

• 1) Neto dobitak po akciji– odnosi se na velicinu ostvarenog neto dobitka po obicnoj akciji. On se izracunava na osnovu jednostavne formule : Neto dobitakNeto dobitak po akciji = ----------------------------------------- Broj emitovanih obicnih akcija• Neto dobitak po akciji dobija se na osnovu podataka iz bilansa uspeha I bilansa stanja (kod zatvorenih korporacija), pri cemu se njegova analiticka interpretacija svodi na sledece : “što je neto dobitak po akciji veci utoliko su bolje i perspektive korporativnog preduzeca, i obrnuto”.

• 2) Dividenda po akciji– predstavlja odnos ukupne dividende i tržišne cene akcije, a izracunava se putem proste matematicke formule :

Nominalna vrednost akcija X Dividendna stopaDividenda po akciji = ------------------------------------------------------------------- Tržišna cena akcije

• Dividenda po akciji daje informacije o velicini ostvarenog prinosa na akcije, pri cemu se analiticka interpretacija ovog racia svodi na sledece : “što je dividenda po akciji viša, utoliko su performanse preduzeca bolje”.

• Ovaj pokazatelj (racio) je važan za investitore, odnosno za postojece i potencijalne akcionare korporativnog preduzeca.

• 3) Racio cene i neto dobitka po akciji (P/E ratio) – pokazuje odnos tekuce tržišne cene i dobiti po akciji, a izracunava se pomocu proste formule :

Tržišna cena akcijeRacio cene i neto dobitka po akciji = ------------------------------ Neto dobitak po akciji• Ovaj racio daje informacije o pokrivenosti neto dobitka po akciji tržišnom cenom akcije, pri cemu se analiticka interpretacija ovog racia svodi na sledece : “što je vrednost ovog racia viša utoliko su performanse preduzeca bolje”. Omogucava poredenje jedne kompanije sa drugom u istoj grani.

• Pojedini autori ovaj racio nazivaju i “multiplikator dobiti”, buduci da pokazuje koliki broj puta je dobit preduzeca izražena u tekucoj tržišnoj ceni akcija.

• P/E racio je jedan od najvažnijih finansijskih pokazatelja vezano za investiranje u akcije. Posebno se koristi u analizi investicionih alternativa. Osim toga, on ima veliki znacaj i u odredivanju vrednosti akcija (bolje su akcije koje imaju viši P/E).

• 4) Racio isplate dividende – predstavlja odnos neto dobitka i ukupne dividende koja se može isplatiti obicnim akcionarima. Ovaj pokazatelj se izracunava pomocu proste matematicke formule : Neto dobitakRacio isplate dividende = -------------------------- Ukupna dividenda

• Ovaj racio indikator pokazuje sa koliko dinara neto dobitka je pokriven svaki dinar dividende koju treba isplatiti obicnim akcionarima. Analiticka interpretacija ovog racia svodi se na sledece : “što je vrednost ovog racia viša, utoliko je veca sposobnost preduzeca da održi dati nivo dividendi u narednom periodu”.

•Reciprocna vrednost ovog pokazatelja naziva se “racio zadržavanja”, koji pokazuje koliki deo dobiti je zadržan radi samofinansiranja kompanije.

• 5) Racio tržišne i knjigovodstvene vrednosti akcija – utvrduje se kao odnos tržišne i knjigovodstvene vrednosti akcije, odnosno putem formule : Tržišna vrednost akcijeRacio tržišne i knjigovodstvene vrednosti akcija = ------------------------------------------------------ Knjigovodstvena vrednost akcije

• Analiticka interpretacija ovog racia svodi se na sledece : “ako je vrednost ovog racia manja od 1, onda to znaci da preduzece nije uspešno sa aspekta kreiranja vrednosti za svoje akcionare”.

SAVREMENI POKAZATELJI PERFORMANSI PREDUEZCA

• U razvoju savremenih pokazatelja performansi postoji više pravaca :• 1) Prvi pravac, ide ka usavršavanju i prilagodavanju “tradicionalnih” finansijskih pokazatelja u smislu otklanjanja njihovih nedostataka i boljeg prilagodavanja realnim potrebama savremenog korporativnog preduzeca;• 2) Drugi pravac, zasniva se na novcanim tokovima u skladu sa znacajem gotovinskih tokova koji imaju u poslednje vreme. Osnovni predstavnici iz ove grupe pokazatelja su :(a) Diskontovani gotovinski tok, (b) Neto (slobodni) novcani tok, i(c) Novcani prinos na investirani kapital.

• 3) Treci pravac , razvoja savremenih pokazatelja bazira se na ekonomskom konceptu rezultata i svoje uporište nalazi u konceptu upravljanja zasnovanom na vrednosti. Ovi pokazatelji se oznacavaju kao mere dodavanja vrednosti i najpoznatiji su : (a) Ekonomski profit, (b) Dodatatržišna vrednost (MVA) i (c) Dodata ekonomska vrednost (EVA).

•Medutim, teško je izvršiti preciznu klasifikaciju svih savremenih pokazatelja.a) Diskontovani gotovinski tok (Discounted Cash Flow)• Cesto korišcen pokazatelj za ocenu vrednosti bilo kog sredstva, pa i preduzeca u celini jeste model diskontovanog novcanog toka. Prema ovom modelu, vrednost nekog dobra je jednaka sadašnjoj vrednosti ocekivanog buduceg novcanog toka tog dobra, odnosno :

gde je “n “ekonomski život dobra ili investicije , a “r” diskontna stopa.

Ovaj model može biti upotrebljen i kao instrument za uvecanje vrednosti korporacije. Medutim, bez dubljeg ulaženja u njegove karakteristike, bitno je naglasiti da je njegova primena u te svrhe dosta

kompleksna, pre svega, zbog teškog vezivanja sistema nagradivanja menadžera korporacije za ovaj pokazatelj.

b) Neto novcani tok ili slobodni gotovinski tok (Free Cash Flow)

• Neto novcani tok ili slobodni gotovinski tok predstavlja rezultantu svih priliva i odliva novca, koji u korporativnom preduzecu nastaju po osnovu poslovnih operacija. Drugim recima, slobodan novcani tok predstavlja novcani tok koji se ostvaruje poslovanjem korporacije i koji se može raspodeliti vlasnicima kapitala, a da to ne ugrozi poslovanje kompanije. Pri obracunu slobodnog gotovinskog toka ne uzima se u obzir finansijska struktura kapitala (izvori finansiranja), vec se slobodni gotovinski tok posmatra kao rezultat upotrebe celine kapitala.

• Slobodan gotovinski tok se može izracunati oduzimanjem neto investicija od neto poslovne dobiti umanjene za odgovarajuci deo poreza, odnosno :

Slobodan gotovinski tok = Neto poslovna dobit umanjena - Neto investicije za odgovarajuci deo poreza

• Osim slobodnog gotovinaskog toka koji nastaje iz poslovnih operacija, kompanija generiše I odredenu gotovinu iz neposlovnih operacija. Medutim, bez obzira da li potice iz poslovnih ili neposlovnih operacija generisana gotovina stoji na raspolaganju vlasnicim akapitala i utice na vrednost korporativnog preduzeca. Dakle, ukupan gotovinski tok koji stoji na raspolaganju vlasnicima kapitala jednak je zbiru gotovinskog toka iz poslovnih i neposlovnih operacija.

c) Novcani prinos na investirani capital (Cash Flow Return on Invested Capital)

• Gotovinski prinos na investirani kapital izracunava se kao odnos gotovinskog toka, koji se generiše iz poslovanja i ukupno investiranog kapitala investiranog u obavljanje poslovnih operacija, odnosno :

Gotovinski tok osloboden dugaGotovinski prinos na investirani kapital = -------------------------------------------------

Investirani kapital

• Investirani kapital se sastoji iz sopstvenog kapitala i pozajmljenog kapitala (dugorocnog i kratkorocnog), i ne ukljucuje kratkorocne obaveze na koje se ne placa kamata.

• Ovaj pokazatelj predstavlja odredeno unapredenje racia “prinos na investiciju” (Return on Investment – ROI), iz sistema tzv. tradicionalnih finansijskih pokazatelja. Prinos na investiciju se izracunava kao odnos neto dobiti i investiranog kapitala. Medutim, gotovinski prinos na investirani kapital se smatra boljim pokazateljem od ROI. Pokazatelji zasnovani na konceptudodate ekonomske vrednosti

• Da bi se menadžeri korporacije podstakli da njihovo ponašanje bude u skladu sa kreiranjem i povecanjem vrednosti za akcionare, sve veci broj kompanija (korporacija) širom sveta okrece se pokazateljima performansi zasnovanim na vrednosti. Pri tome, osnovna ideja jeste da se usvoje tehnike merenja koje su konceptualno povezane sa modelom slobodnog gotovinskog toka za vrednovanje razlicitih investicionih projekata. S tim u vezi, kljucno pitanje jeste merenje performansi kompanije (korporacije) i na njemu zasnovan podsticajni sistem nagradivanja menadžera kako bi se obezbedila odgovornost i stimulacija menadžera za izbor i sprovodenje projekata sa pozitivnom neto sadašnjom vrednošcu. Pokazatelji performansi korporacije moraju biti odabrani mudro, jer u suprotnom postoji rizik

da ce menadžeri biti nagradeni i za pogrešne odluke koje “erodiraju” vrednost za akcionare. Generalno gledano, to znaci da menadžeri kompanije treba da budu vrednovani na nacin koji je konzistentan sa vrednovanjem njihovih kompanija na tržištu kapitala. Dva osnovna pokazatelja performansi koji se zasnivaju na vrednosti i koji ispunjavaju prethodno iznete zahteve jesu :

(1) Dodata tržišna vrednost - MVA (Market Value Added), i (2) Dodata ekonomska vrednost - EVA (Economy Value Added).

1. DODATA TRŽIŠNA VREDNOST (MVA – Market Value Added)

• Jedan od vrednosnih pokazatelja performansi korporacije jeste concept dodate tržišne vrednosti. MVA predstavlja apsolutnu razliku izmedu tržišne vrednosti kompanije (ukljucujuci akcijski i pozajmljeni kapital) i ukupnog kapitala koji je investiran u kompaniju, odnosno :

MVA = Tržišna vrednost kompanije – Knjigovodstvena vrednost kapitala

Takode, MVA se može prikazati i na sledeci nacin :

MVA = (Tržišna cena akcije – Nominalna cena akcije) x Broj izdatih akcija

• Ako je MVA pozitivna, onda kompanija stvara vrednost što znaci da je tržišna vrednost kompanije veca od investiranog kapitala. Drugim recima, MVA se povecava samo ako investirani kapital ostvaruje stopu prinosa vecu od od cene kapitala, odnosno kada je ostvarena pozitivna neto sadašnja vrednost. Ako je MVA pozitivna, kompanija je uvecala vrednost kapitala koji joj je poveren, što znaci uvecanje vrednosti i za akcionare. Obrnuto, ako je MVA negativna, to znaci da je kompanija erodirala (uništila) vrednost.

Nedostaci pokazatelja MVA

• Kljucni problemi uoceni kod primene MVA su sledeci :(1) Ne uzima u obzir oportunitetne troškove kapitala investiranog u kopaniju(2) Ne uzima u obzir isplatu dividendi akcinarima u prethodnom periodu,(3) MVA se može izracunati samo na korporativnom nivou, ali ne i na novou pojedinih poslovnih jedinica kompanije (divizija),(4) MVA je pokazatelj stoka, odnosno vrednosti akumulirane do odredenog trenutka, ali ne daje informacije o kretanju vrednosti tokom vremena.

• Imajuci u vidu navedene nedostatke pokazatelja MVA, nametnula se potreba za pokazateljima performansi koji bi imali sledece karakteristike :(1) Da se može izracunati i na nivou poslovnih jedinica (divizija),(2) Da omogucava vrednovanje performansi za pojedine periode vremena(da bude pokazatelj toka), i(3) Da podstice kreiranje vrednosti za akcionare.

• Navedene karakteristike poseduje pokazatelj dodate ekonomske vrednosti EVA – Economic Value Added).

2. DODATA EKONOMSKA VREDNOST (EVA – Economic Value Added)

• EVA predstavlja pouzdan pokazatelj finansijskih performansi korporacije koji napribližnije može da odrazi ekonomski profit kompanije (korporacije). To je pokazatelj koji je najdirektnije povezan sa procesom kreiranja vrednosti za akcionare. Eva se može izracunati na sledeci nacin :

EVA = Neto poslovni profit (posle oporezivanja) – Troškovi kapitalapri tome su : Troškovi kapitala = Investirani kapital x Cena kapitala

• Na osnovu nacina izracunavanja, vidi se da EVA predstavlja aproksimaciju stvarnog ekonomskog profita kompanije, odnosno da predstavlja iznos za koji zarada odstupa (veca ili manja) od minimalno zahtevane stope prinosa, a koju bi akcionari mogli da ostvare investiranjem u druge HoV istog rizika.

• Na osnovu gore navedenih relacija, vidi se da osnovne elemente za izracunavanje EVA cine : (a) Neto poslovni profit (Net Operating Profit After Taxes - NOPAT), (b) Investirani kapital, i (c) Prosecna cena kapitala.

• Izracunavanje EVA može se prikazati i na sledeci nacin :

Neto prodaja - Ukupni poslovni rashodi = Poslovna dobit (profit) – Porez = Neto poslovna dobit (profit) posle oporezivanja (NOPAT) - Troškovi kapitala (Investirani kapital x Cena kapitala) = E V A

• Postavlja se pitanje, kada ce vrednost EVA biti pozitivna i od cega zavisi. S tim u vezi treba reci : Sve dok je prinos na neto sredstva (Return on Net Assets – RONA) veci od cene investiranog kapitala, EVA ce biti pozitivna. Pri tome, prinos na neto sredstva (RONA) izracunava se na sledeci nacin :

RONA = NOPAT : Neto sredstva

• Kao što se vidi, EVA postavlja ocekivani prinos (jednak troškovima kapitala) kao minimum ispod kojeg su performanse kompanije neprihvatljive. Dakle, ovaj princip postavlja jasnu polaznu osnovu za kreiranje vrednosti akcionara.

• Upravo u pogledu troškova kapitala EVA donosi najvecu novinu, u odnosu na druge pokazatelje performansi kompanije. Naime, vrednost za akcionare je kreirana kada kompanija ostvaruje stopu prinosa vecu od cene kapitala. Pri tome, cena kapitala je zahtevana, minimalna stopa prinosa, koja je neophodna da bi se obezbedila kompenzacija investitorima (akcionarima)za preuzeti rizik investiranja.

• Eva predstavlja “višak” iznad sredstava potrebnih da se pokriju svi troškovi, ukljucujuci i tzv. “oportunitetne” troškove “vezivanja” kapitala kao retkog resursa. U tom smislu, novina koju uvodi EVA koncept ogleda se u apostrofiranju cinjenice da ni vlasnicki kapital nije besplatan, odnosno da je potrebno u troškove kapitala uvrstiti i tzv. “oportunitetne” troškove upotrebetj. “vezivanja” vlasnickog kapitala.

• Sledstveno navedenom, proizlazi da i sopstveni kapital ima svoju cenu. Medutim, postavlja se pitanje kako utvrditi cenu kapitala. Kod pozajmljenog kapitala to nije problem jer postoji kamatna stopa kao cena kapitala. Medutim, kod sopstvenog kapitala utvrdivanje cene je znatno složenije. Ne ulazeci u tu složenost, bitno je naglasiti sledece cinjenice :

• Cena sopstvenog kapitala zasniva se na ocekivanjima i procenama. Pri tome, dve procene su najbitnije, to su :

(a) Procena ocekivanog prinosa investitora, i(b) Procena stepena verovatnoce realizacije ocekivanog prinosa.

•Ocekivani prinos investitora- zavisi od toka godišnjih dividendi i stope rasta tržišne cene akcija.

• Stepen verovatnoce realizacije ocekivanog prinosa - zavisi od procenjenog rizika investicije.• Cena sopstvenog kapitala predstavlja zahtevani prinos investitora, koji oni procenjuju sa aspekta stepena rizika i ocekivanog prinosa.

•Medutim, EVA nije samo pokazatelj performansi kompanije (korporacije), jer ona podrazumeva korišcenje EVA i u sistemu nagradivanja, što samo po sebi podrazumeva donošenje citavog niza poslovnih odluka na razlicitim nivoima menadžmenta.

• Upotreba EVA omogucava vezanost svih elemenata procesa finansijskog upravljanja kompanijom za samo jedan pokazatelj, cineci takav sistem jednostavnijim i razumljivijim. Na taj nacin, EVA postaje srž jednostavnog I integrisanog sistema ukupnog finansijskog upravljanja korporacijom, a koji de facto ujedinjuje sve raznovrsne interese i poslovne funkcije u korporaciji.

• Eva omogucava da sve kljucne upravljacke odluke budu donete, pracene, i komunicirane, a da rezultati budu nagradeni u skladu sa vrednošcu koju su donele investiciji vlasnika (akcionara). Težnja kompanije da se poveca EVA, omogucava jasnu finansijsku misiju za upravljanje kompanijom i cini ujedno osnovnu polugu za unapredenje sistema odgovornosti i nagradivanja. U tom smislu, EVA nudi “novi” model internog korporativnog upravljanja.

• Mreža kljucnih pojmova : Finansijski izveštaji (bilans stanja, bilans uspeha, bilans novcanih tokova, izveštaj o promenama na kapitalu), ciljevi analize finansijskih izveštaja, korisnici informacija iz finansijskih izverštaja, vrste analize finansijskih izveštaja (finansijske analize), racio analiza, racio brojevi (racia poslovne aktivnosti, racia rentabilnosti, racia ekonomicnosti, racia likvidnosti, racia solventnosti, racia tržišne (korporativne) vrednosti, racia aktivnosti (racio obrta dobavljaca, racio obrta zaliha, racio obrta kupaca, racio obrta ukupnih obrtnih sredstava, racio obrta neto obrtnih sredstava, racio obrta fiksnih sredstava, racio obrta sopstvenih sredstava, racio obrta ukupnih poslovnih sredstava), racia rentabilnosti, parcijalni pokazatelji rentabilnosti (stopa poslovnog dobitka i stopa neto dobitka), globalni ili sinteticki pokazatelji rentabilnosti (stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva i stopa prinosa na sopstvena sredstva, racia ekonomicnosti (racio poslovne ekonomicnosti i racio ukupne ekonomicnosti), analiza likvidnosti (sadašnja-trenutna likvidnost, opšta-tekuca likvidnost, redukovana-rigorozna likvidnost, perspektivna-buduca likvidnost, optimalna likvidnost), analiza solvenstnosti (racio strukture kapitala, racio doprinosa pozajmljenih izvora pokricu aktive, racio pokrica rashoda na ime kamata, racio sigurnosti dugorocnih poverilaca), racia tržišne-korporativne vrednosti (neto dobitak po akciji, dividenda po akciji, racio cene i neto dobitka po akciji, racio isplate dividende, racio tržišne i knjigovodstvene vrednosti akcija), savremeni pokazatelji performansi preduzeca (diskontovani gotovinski tok, neto novcani tok, novcani prinos na investirani kapital, pokazatelji zasnovani na konceptu dodate ekonomske vrednosti (dodata tržišna vrednost - MVA, dodata ekonomska vrednost - EVA).

Predavanje 4 – Upravljanje obrtnim sredstvima u korporativnom preduzecu ( I. deo )

1. POTREBE ZA UPRAVLJANJEM OBRTNIM SREDSTVIMA

• Obrtna sredstva predstavljaju deo ukupnih poslovnih sredstava ili imovine preduzeca. Zbog toga, racionalno upravljanje i dobro gazdovanje ukupnim obrtnim sredstvima i njihovim pojedinacnim oblicima predstavlja znacajnu preokupaciju finansijskog upravljanja preduzecem.

• Savremeno finansijsko upravljanje obrtnim sredstvima, temelji se na racionalnoj analizi finansijskog položaja preduzeca i predstavlja veoma složenu aktivnost za cije je sprovodenje potrebno mnogo znanja i iskustva.

• Osnovni cilj finansijskog upravljanja obrtnim sredstvima jeste da se održi povoljna finansijska struktura preduzeca i zadovoljavajuci stepen njegove likvidnosti.

• U okviru ukupnih poslovnih sredstava preduzeca - razlikovanje obrtnih sredstava, s jedne strane, i osnovnih sredstava, s druge strane, veoma je znacajno jer razlike koje postoje izmedu obrtnih i osnovnih sredstava ne zasnivaju se samo na njihovim fizickim svojstvima vec na njihovim razlicitim funkcijama koje imaju u preduzecu, kao i nacinu njihovog finansiranja.

• U kontekstu navedenog, proizlazi potreba da finansijski menadžment preduzeca obrtna i osnovna sredstva razlicito tretira, što podrazumeva da se mora voditi racuna o nekoliko znacajnih momenata :

(a) Ulaganja u obrtna sredstva potpuno se naknaduju kroz prodajne cene proizvoda i usluga u periodima kracim od godinu dana, dok je za naknadu ulaganja u osnovna sredstva potreban znatno duži vremenski period.

(b) Obrtna i osnovna sredstva imaju razlicite stepene fleksibilnosti. Naime, obrtna sredstva su mnogo fleksibilnija od osnovnih jer se mogu smanjiti ili povecati u skladu sa fluktuacijama u obimu poslovanja preduzeca. Nasuprot tome, osnovna sredstva kada se jednom nabave ona se ne mogu tako lako redukovati - smanjiti u skladu sa opadanjem poslovne aktivnosti preduzeca.

(c) Finansijski principi koji se primenjuju pri upravljanju obrtnim sredstvima razlikuju se od onih koji su relevantni za finansijsko upravljanje osnovnim sredstvima. Naime, upravljanje obrtnim sredstvima zasniva se na principima njihovog ekonomicnog korišcenja, u smislu nastojanja da se izbegne postojanje viška obrtnih sredstava (jer to predstavlja neekonomicno i nepotrebno vezivanje jednog dela kapitala preduzeca).

•(d)Povecanje obrtnih sredstava se uglavnom finansira iz kratkorocnih finansijskih izvora, dok se povecanje osnovnih sredstava najcešce finansira iz dugorocnih finansijskih izvora.

• Svi navedeni elementi koji proizlaze iz specificnosti obrtnih sredstava, namecu potrebu da se problematika obrtnih sredstava mora posebno tretirati u okviru finansijskog menadžmenta preduzeca.

•Medutim, postoje i mnogi dugi razlozi koji idu u prilog navedenoj tvrdnji, i to:

(1) Odluke o ulaganjima u obrtna sredstva donose se svakodnevno od strane finansijskog menadžmenta preduzeca, što nije slucaj sa odlukama o ulaganju u osnovna sredstva.

(2) Obrtna imovina u proseku cini 50% ukupne imovine preduzeca, posebno u sektoru industrije, dok je kod preduzeca koja se bave trgovinom ovaj procenat i veci.

(3) Odnos izmedu povecanja obima prodaje (realizacije) i obrtnih sredstava skoro da je direktno proporcionalan, što namece potrebu da finansijski menadžment preduzeca mora imati potpun uvid u kretanje obrtnih sredstava, kao i kontrolu nad tim kretanjem.

Na osnovu svega izloženog, može se zakljuciti da izucavanje finansijskog upravljanja obrtnim sredstvima ima svoju specificnu težinu i znacenje u finansijama preduzeca.

2. POJAM I OBLICI OBRTNIH SREDSTAVA

• U literaturi se obrtna sredstva obicno definišu kao deo poslovnih sredstava koja se jednokratnim ulaganjem mogu utrošiti u jednom reprodukcionom ciklusu. Ovo ujedno predstavlja njihovu osnovnu odliku.

• Druga bitna odlika obrtnih sredstava jeste da se ona najmanje jedanput obrnu u toku godine.• Analogno navedenom, obrtna sredstva bi se mogla definisati kao deo poslovnih sredstva preduzeca koja se jednokratnom upotrebom troše u poslovnim procesima, a cija se vrednost preobražava iz novcanog oblika (kroz kružni tok) ponovo u novac i to najmanje jedanput u toku godine.

•Medutim, ne postoji neka sveobuhvatnija definicija obrtnih sredstava, pre svega, zbog veoma heterogenog sastava obrtnih sredstava.

• Obrtna sredstva se u toku godine obrnu najmanje jednom, pa analogno tome u literaturi preovladava sledece mišljenje : “ako jedno sredstvo ima koeficijent obrta < 1, to znaci da mu je vremensko trajanje obrta duže od godinu dana, te ono ima karakter osnovnih sredstava. Obrnuto, ako jedno sredstvo ima koeficijent obrta > 1, to znaci da mu je vremensko trajanje obrta krace od godinu dana, te ono ima karakter obrtnih sredstava”.

• Polazeci od kružnog kretanja sredstava u procesu reprodukcije preduzeca, izraženog u formi poznatog obrasca N-R...P...R1-N1 proizlazi da se obrtna sredstva javljaju u nekoliko pojavnih oblika: (1) Novcani oblik, (2) Naturalni oblik, i (3) Prelazni oblik.• (1) Novcani oblik obrtnih sredstava – predstavlja pocetni i završni oblik obrtnih sredstava koji može biti u blagajni ili na depozitnim racunima.

• (2) Naturalni oblik obrtnih sredstava – zavisno od mesta u reprodukcionom ciklusu preduzeca može da bude u razlicitim vidovima: (a) Sirovine i materijal, (b) Nedovršena proizvodnja, (c) Gotovi proizvodi.

• (3) Prelazni oblik obrtnih sredstava – predstavlja vrednost potraživanja koja mogu da nastanu po nekoliko osnova : (1) Prodajom gotovih proizvoda kupcima, (2) Davanjem avansa dobavljacima, i (3) Davanjem kredita.

• Prelazni oblici obrtnih sredstava transformišu se u novac ili robu. Na primer, potraživanja po osnovu prodatih proizvoda i po osnovu datih kredita transformišu se u novac, dok se potraživanja po osnovu datih avansa dobavljacima transfoirmišu u robu.

3. KLASIFIKACIJA OBRTNIH SREDSTAVA

• U okviru ukupnih obrtnih sredstava potrebno je praviti razliku izmedu razlicitih tipovva obrtnih sredstava. S tim u vezi, diferenciranje obrtnih sredstava se vrši prema : (a) vremenu u kome se obrtna sredstva koriste, i (b) funkcijama koje treba obrtna sredstva da ispunjavaju.

• U kontekstu navedenog, osnovna klasifikacija obrtnih sredstava sastoji se u njihovoj podeli na sledece :

(1) Stalna ili permanentna obrtna sredstva(2) Promenljiva ili varijabilna obrtna sredstva

• (1) Stalna ili permanentna obrtna sredstva – jesu ona obrtna sredstva koja ostaju investirana u preduzecu za sve vreme dok ono posluje. Preciznije receno, to je onaj iznos obrtnih sredstava koji preduzece mora imati da bi se obezbedio minimum poslovnih aktivnosti preduzeca.

• Navedena obrtna sredstva se uglavnom odnose na najvažnije oblike obrtnih sredstava kao što su : novcana sredstva, zalihe i kupci. Ovaj deo stalnih obrtnih sredstava neki autori nazivaju i “primarnim” obrtnim sredstvima.

• (2) Promenljiva ili varijabilna obrtna sredstva – jesu onaj deo tekuce active koji se povecava ili smanjuje u skladu sa potrebama preduzeca. Te potrebe su uglavnom uslovljene sezonskim ili ciklicnim kretanjima kojima je podložno poslovanje preduzeca.

• U tzv. “špicevima sezone” postoji najveca poslovna aktivnost preduzeca, pa s tim u vezi, postoji i povecana potreba za dodatnim obrtnim sredstvima za finansiranje povecanih izdataka zaliha i kupaca u tim periodima.

• Dodatna obrtna sredstva se unapred planiraju i uglavnom s eobezbeduju iz kratkorocnih izvora finansiranja u vidu kratkorocnih kredita od banaka.

• Ako se radi o ciklicnim oscilacijama u poslovanju preduzeca usled konjunkture (promena tražnje i ponude) onda je situacija sa promenama iznosa potrebnih obrtnih sredstava složenija. Medutim, ovde uglavnom važi pravilo da finansijska politika treba da bude maksimalno fleksibilna u smislu toga da se mogu obezbediti dodatna obrtna sredstva kada tražnja raste, odnosno da se ta sredstva mogu redukovati kada tražnja opada.

4. KRUŽNO KRETANJE OBRTNIH SREDSTAVA

• Najvažnije obeležje obrtnih sredstava predstavlja njihovo obrtanje. Pri tome, njihovo obrtanje predstavlja u stvari proces kretanja angažovanih (uloženih) sredstava koji se odvija preko : (a) Nabavke predmeta rada, (b) Tehnološke obrade predmeta rada u procesu proizvodnje materijalnih dobara, i (c) Pretvaranja robnog oblika obrtnih sredstava u novcani oblik, putem prodaje gotovih proizvoda.

•Novcani oblik obrtnih sredstava uvek predstavlja pocetnu i završnu tacku u kružnom toku obrtnih sredstava, što se vidi iz sledeceg grafickog prikaza :

• Kao merna velicina “brzine obrta” obrtnih sredstava najcešce se koristi “koeficijent obrta” koji se utvrduje iz odnosa vrednosti ostvarenih rezultata izraženih ukupnim prihodom i angažovanih (uloženih) obrtnih sredstava, što se može prikazati preko jednostavne matematicke formule :

Ukupan prihodKoeficijent obrta obrtna sredstva = ---------------------------------------------------- Angažovana obrtnih sredstava

•Veci koeficijent obrta obrtnih sredstava obezbeduje preduzecu sledece ekonomske prednosti :(1) Mogucnost finansiranja istog obima poslovanja sa manjim iznosom obrtnih sredstava(2) Smanjenje troškova proizvodnje (zbog smanjenja utrošenih obrtnih sredstava)(3) Sa istom masom angažovanih obrtnih sredstava finansiranje veceg obima poslovanja

• U kontekstu navedenog, proizlazi zakljucak da finansijski menadžment preduzeca mora da obezbedi uspešnu kontrolu obrtnih sredstava i to nad zalihama, kupcima i novcanim sredstvima, ali ne kao posebnih (separatnih) pozicija, vec pre svega, imajuci u vidu njihove medusobne odnose i uzajamnu povezanost.

5. VELICINA I STRUKTURA OBRTNIH SREDSTAVA

• Obrtna sredstva se u celini sastoje iz robnih i novcanih obrtnih sredstava. Pri tome, odnosi izmedu robnih i novcanih sredstava razliciti su u pojedinim preduzecima, što pre svega, zavisi od njihove delatnosti. Svako preduzece ima samo njemu svojstvenu velicinu i strukturu obrtnih sredstava koja je podložna promenama u razlicitim vremenskim periodima.

•Velicina obrtnih sredstava preduzeca uslovljena dvostrukim faktorima, to su:(1) Objektivni faktori(2) Subjektivni faktori

• (1) Najvažniji objektivni faktori su :- Obim, asortiman i kvalitet proizvodnje- Karakteristike tehnološkog procesa- Organizacija i rad platnog prometa- Ponašanje poslovnih partnera

• (2) Najvažniji subjektivni faktori su :- Sinhronizovana nabavka predmeta rada- Ubrzana prodaja gotovih proizvoda

- Uticaj na redovnu naplatu potraživanja.

• Struktura (sastav) obrtnih sredstava – determinisana je relativnim ucešcem pojedinih vrsta obrtnih sredstava u ukupnim obrtnim sredstvima. Pri tome, ucešce pojedinih oblika obrtnih sredstava može biti razlicito u pojedinim periodima poslovanja preduzeca.

• Strukturu obrtnih sredstava znacajno je posmatrati sa dva osnovna aspekta:(a) Kao novcana sredstva (u širem smislu) (b) Kao ukupne zalihe

• (a) Novcana sredstva (u širem smislu) mogu se podeliti na :-Kratkorocna potraživanja (ne mogu se upotrebiti za obnavu proizvodnje)- Novac primarne likvidnosti (novac na žiro racunu i gotov novac u blagajni)• (b) Ukupne zalihe – uslovno se mogu podeliti na :- Zalihe materijala i ostalih sredstava za reprodukciju, i- Zalihe gotovih proizvoda

• Dinamika prodaje proizvoda ne podudara se ni vremenski niti po obimu sa dinamikom stvaranja proizvoda. Zbog toga, javljaju se “zalihe” gotovih proizvoda i potreba da se njima upravlja.

• Suština upravljanja obrtnim sredstvima sastoji se u stvari u obezbedivanju uslova za njihovu optimalnu strukturu. Analogno tome, u ukupnoj masi obrtnih sredstava moraju biti zastupljeni svi oblici obrtnih sredstava koji obezbeduju najpovoljnije poslovanje preduzeca.

• Sledstveno navedenom, proizlazi zakljucak da visok nivo ucešca bilo kog pojavnog oblika obrtnih sredstava, uz istovremeni nedostatak drugih, remeti normalan tok reprodukcije preduzeca i nepovoljno se odražava na njegovo poslovanje.

6. POLITIKA FINANSIRANJA OBRTNIH SREDSTAVA

• Obrtna sredstva se razlikuju od fiksnih sredstava po vremenu povracaja. Kod fiksnih sredstava (zemljište, gradevinski objekti, oprema) potrebno je više godina za povracaj inicijalnog kapitalnog ulaganja. Kod obrtnih sredstava ovaj period je mnogo kraci, buduci da se ulaganja u pojedine oblike sredstava mogu vratiti u znatno kracem roku (tokom repro ciklusa).

• Tokom trajanja kružnog toka reprodukcionog ciklusa preduzece mora ulagati u obrtna sredstva, ali i voditi racuna da uvek ima dovoljan iznos gotovinskih sredstava za izmirenje dospelih placanja (likvidnost). Takode, mora se obezbediti i efikasno upravljanje svim oblicima obrtnih sredstava, jer se tako smanjuje potreba za angažovanjem dodatnih izvora finansiranja.

• Analogno navedenom, upravljanje obrtnim sredstvima odnosi se na upravljanje tekucom aktivom i pasivom, a podrazumeva odluke vezano za : - Nivo i nacin finansiranja ukupne tekuce aktive (obrtnih sredstava), i- Efikasno upravljanje svim pozicijama u tekucoj aktivi (gotovina, zalihe i potraživanja)

U nastavku izlaganja, najpre cemo razmotriti pitanje finansiranja obrtnih sredstava.

• Odluke o nacinu finansiranja obrtnih sredstava veoma su složene i imaju znacajne implikacije na rentabilnost i likvidnost preduzeca.

• Ako se finansijskom politikom preduzeca forsira ulaganje u fiksna sredstva, u cilju povecanja prihoda i profita u buudcem periodu, onda se favorizuje princip rentabilnosti u odnosu na princip likvidnosti.

•Kratkorocni izvori sredstava (kratkorocni krediti, dobavljaci) kojima se po pravilu finansiraju obrtna sredstva jeftiniji su od dugorocnih izvora sredstava, kojima se po pravilu finanisranju ulaganja u fiksna sredstva.

• Sledstveno navedenom, (respektujuci pretpostavke o razlicitom doprinosu fiksnih i obrtnih sredstava rentabilnosti i razlicitim troškovima kratkorocnih i dugorocnih izvora sredstava), proizlazi da važi sledece pravilo : “povecanje ucešca obrtnih sredstava u ukupnim poslovnim sredstvima vodi smanjenju rentabilnosti i smanjenju rizika od nelikvidnosti, buduci da se povecava nivo neto obrtnih sredstava, i obrnuto”.

• Za donošenje odluka o finansiranju obrtnih sredstava iz kratkorocnih izvora mogu se koristiti tri osnovne metode, to su :

(1) Metod finansiranja prema rocnosti (agresivni metod finansiranja),(2) Konzervativni metod finansiranja, i(3) Kompromisni (kombinovani) metod finansiranja.

• (1) Metod finansiranja prema rocnosti vezivanja sredstava – polazi od toga da stalno potrebna obrtna sredstva treba da budu finansirana iz dugorocnih izvora, a povremeno potrebna obrtna sredstva iz kratkoorcnih izvora.

• Kao što se vidi, ovaj metod je u funkciji principa rentabilnosti i primene zahteva bilansnih pravila finansiranja. Pri tome, uslovno receno “blaža varijanta” ovog metoda finansiranja obrtnih sredstava odgovara zahtevima bilansnog pravila u širem smislu, prema kojem kratkorocnim izvorima treba finansirati obrtna sredstva umanjena za iznos zaliha trajno vezanih za proces proizvodnje (gvozdene zalihe).

• (2) Konzervativni metod finansiranja – zahteva da se ukupno procenjene potrebe za obrtnim sredstvima finansiraju iz dugorocnih izvora, odnosno da se samo nepredvidene potrebe za obrtnim sredstvima finansiraju iz kratkorocnih izvora. Dakle, ovaj metod insistira na maksimalnoj zaštiti preduzeca od rizika poslovanja, odnosno na minimalnom iznosu kratkorocnih izvora finansiranja, što je u praksi neprihvatljivo i nezamislivo.

• (3) Kompromisni (kombinovani) metod finansiranja – predstavlja kompromis izmedu prethodna dva metoda. Naime, on pretpostalja postojanje nacina finansiranja obrtnih sredstava koji se nece zasnivati na nekim krutim pravilima finansiranja, vec na zadovoljavajucem nivou rentabilnosti i uz postojanje prihvatljivog rizika od nelikvidnosti.

• Naime, kompromisni metod polazi od toga da stalno potrebna sredstva treba da budu jednaka srednjoj vrednosti izmedu minimalnih i maksimalnih potreba za tim sredstvima u toku godine, a njih treba finansirati iz dugorocnih izvora. U tom slucaju, kratkorocno finansiranje odnosi se samo na ostatak promenljivih potreba za obrtnim sredstvima u toku godine.

• Kompromisni metod je najcešci i on se najviše koristi u praksi, buduci da on uvažava stanje u preduzecu, a i u njegovom okruženju.

Predavanje5–Upravljanje obrtnim sredstvima ukorporativnom preduzecu ( II. deo )

1. ULOGA I ZNACAJ GOTOVINE

• Generalno gledano, pojam gotovine se odnosi na tzv. “efektivan novac” tj. na novcanice i kovani novac jedne zemlje koji su proglašeni za njeno zakonsko sredstvo placanja, a koji se nalazi u rukama fizickih i pravnih lica u jednoj državi (izuzev banke koja ih je izdala – emisione banke).

•Znacaj gotovine ogleda se u ulozi koju ona igra u obezbedenju kontinuirane (tekuce) platežne sposobnosti subjekata privredivanja. Da bi se tekuca platežna sposobnost mogla osigurati, neophodno je imati u pravo vreme dovoljan iznos gotovine.

• Gotovine u preduzecu ne sme biti ni previše, niti nedovoljno. Zbog toga, glavni zadaci upravljanja gotovinom ogledaju se u sledecem

- Pouzdano obezbedenje kontinuirane tekuce platežne sposobnosti firme, uz istovremeno maksimiziranje rentabilnosti poslovanja preduzeca;

-Sprecavanje mogucih gubitaka i zloupotreba vezano za gotovinu, buduci da se gotovina lako pretvara u sve druge oblike imovine što je cini veoma privlacnom za nezakonito prisvajanje.

2. UPRAVLJANJE GOTOVINOM

• Gotovina predstavlja najlikvidniji deo obrtnih sredstava, buduci da se može upotrebiti u svakom trenutku za placanje dospelih obaveza ili za razlicita ulaganja. Gotovinu cine novcana sredstva u blagajni i depoziti po videnju (sredstva na tekucem racunu).

• Preduzece vrši naplatu svojih potraživanja, ali i placa svoje obaveze. Zbog toga, veoma je teško uskladiti svakodnevna primanja i izdavanja gotovine. Analogno tome, namece se potreba postojanja odredenog salda (zaliha) gotovine, pogotovo što preduzece ne može u svakom trenutku lako pribaviti gotovinu iz spoljnih izvora finansiranja.

• Upravljanje gotovinom zahteva poznavanje nekih obeležja gotovine, pri cemu znacaj upravljanja novcanim sredstvima posebno akcentira i konflikt dva osnovna nacela (principa) finansiranja – principa rentabilnosti i principa likvidnosti : “ako preduzece nastoji da maksimizira rentabilonost pa ulaže svu raspoloživu gotovinu u sticanje dobitka, onda postoji opasnost da se ugrozi likvidnost” (buduci da gotovina na racunu ne donosi nikakav prinos, vec prouzrokuje samo troškove).

• Analogno navedenom, postoji potreba optimalnog angažovanja novcanih sredstava uz obezbedenje likvidnosti preduzeca. Analogno tome, razmotricemo sledeca pitanja:(a) Gotovinski ciklus, (b) Saldo gotovine, i (c) Strategija upravljanja gotovinom.

a) Gotovinski ciklus

•Slicno kao kod ostalih vrsta obrtnih sredstava, cirkulacija gotovine kroz proces poslovanja preduzeca može se izražavati i meriti pomocu prosecnog vremenskog trajanja jednog obrta koji se naziva “gotovinskim ciklusom”.

• Gotovinski ciklus definiše se kao : “broj dana u godini koji protekne od trenutka izdavanja gotovine za nabavku sirovina i materijala do momenta primanja gotovine na ime naplate prihoda od prodaje proizvoda u kojima je nabavna vrednost sirovina i materijala realno sadržana”.

• Preciznije receno, gotovinski ciklus predstavlja dužinu trajanja vremena od izdavanja novcanih sredstava za nabavku sirovina, pa do naplate prodate robe i usluga.

• Postoji znatna razlika u dužini gotovinskog ciklusa izmedu :

a) Osnovnih sredstava, ib) Obrtnih sredstava

• (a) Ako se radi o nabavci osnovnih sredstava – onda je gotovinski ciklus duži, buduci da traje onoliko dugo koliko traje amortizacija doticnog osnovnog sredstva. Zbog toga, angažovanje gotovine za nabavku osnovnih sredstava se u praksi izbegava jer je naplata tako angažovanih novcanih sredstava veoma dugotrajna i obavlja se sukcesivno.

• (b) Ako se radi o nabavci obrtnih sredstava – onda je gotovinski ciklus kraci, buduci da ciklus zapocinje kupovinom obrtnih sredstava a završava se prodajom i naplatom gotovih proizvoda i trgovacke robe. Pri tome, da bi se izracunalo trajanje jednog gotovinskog ciklusa neophodno je imati podatke o sledecem : zalihama, kupcima i dobavljacima.

• Sa aspekta upravljanja gotovinom, težnja svakog preduzeca usmerena je u pravcu skracivanja gotovinskog ciklusa, jer se tako postiže manje finansijsko naprezanje preduzeca. Dakle, smisao finansijskog upravljanja gotovinom leži u tome da se prosecno vreme trajanja obrta što više skrati, ali ne ispod onog minimalno potrebnog nivoa gotovine (kojim se u stvari obezbeduje tekuca likvidnost preduzeca).

b) Minimalno potreban saldo gotovine

• Kod upravljanja gotovinom jedno od osnovnih pitanja na koje treba dati odgovor jeste pitanje minimalnog salda gotovine. Drugim recima, osnovno pitanje na koje treba dati odgovor jeste koji je to nivo gotovine koji je potreban da zadovolji dva kljucna kriterijuma : prvo, obezbedenje likvidnosti, i drugo, minimalni troškovi održavanja likvidnosti.

• Analiticko razmatranje problema minimalnog salda gotovine vezano je za poznavanje relevantnih aspekata troškova koji nastaju u vezi sa gotovinom. Medu te troškove spadaju :

(a) Troškovi držanja gotovine(b) Troškovi nedostatka gotovine, i(c) Troškovi transakcija sa gotovinom.

• (a) Troškovi držanja gotovine – predstavljaju tzv. “oportunitetne troškove” koji su kalkulativno jednaki izgubljenom prinosu koji bi se mogao eventualno ostvariti u nekom ulaganju raspoložive gotovine. Ovi troškovi nastaju zbog toga što gotovina koja nije angažovana prouzrokuje odredene troškove.

• (b) Troškovi nedostatka gotovine –proisticu iz propuštenih kasa-skonta ili drugih povoljnih prilika da se sirovine i materijal nabave pod znatno povoljnim uslovima. Ovi troškovi mogu u odredenim okolnostima biti veliki.• c) Troškovi transakcija sa gotovinom – odnose se na administrativne i tzv. manipulativne troškove, kao i razne provizije koje nastaju prilikom pribavljanja gotovine ili njenog transfera u depozite ili HoV, i obrnuto.

(Primera radi : troškovi prodaje HoV nastaju u situaciji kada je povecana potreba za sredstvima placanja, dok troškovi kupovine HoV nastaju u situaciji kada je smanjena neposredna potreba za sredstvima placanja).

• U kontekstu navedenog, proizlazi da se pod optimalnim saldom gotovine može smatrati onaj iznos gotovine koji minimizira ukupne troškove gotovine. Medutim, utvrdivanje ovog salda gotovine predstavlja veoma složen problem finansijskog upravljanja gotovinom, s obzirom na nemogucnost tacnog i preciznog predvidanja svih buducih tokova gotovine, kao i mnogih drugih ogranicenja kojima se ne možemo ovde baviti (buduci da prevazilaze potrebe problematike koju razmatramo).

•Medutim, za rešavanje ovog kompleksnog problema finansijska teorija i praksa koriste veoma razlicite modele koji su uglavnom visoko rafinisani. Ali sa aspekta prakticen primene, najviše se koristi finansijski model koji se zasniva na informacijama tekuce finansijske analize i planiranja.

• Ovaj finansijski model polazi od stava da minimalni saldo gotovine treba da bude jednak “prosecnom” godišnjem saldu gotovine koji je neophodan za obavljanje redovne poslovne aktivnosti preduzeca. Za primenu ovog metoda neophodno je poznavati sledece : (a) Koncept troškova gotovine,

(b) Ukupne godišnje potrebe za gotovinom, i (c) Koeficijent obrta gotovine.

• Analogno navedenom, potrebno je sagledati sledece relacije : Ukupni godišnji izdaci gotovineKoeficijent obrta gotovine = ------------------------------------------ iz cega sledi da je : Prosecan saldo gotovine Ukupni godišnji izdaci gotovineProsecan saldo gotovine = ------------------------------------------ Koeficijent obrta gotovine

• Na osnovu izloženih relacija vidi se da je minimalni saldo gotovine u stvari jedank prosecnom godišnjem saldu koji je uslovljen velicinom isplata u toku datog vremenskog perioda. Ovako utvrdeni minimalni saldo gotovine podrazumeva punu uskladenost priliva i odliva gotovine koja je uslovljena stanjem finansijske stabilnosti preduzeca, ali i podudarnošcu roka imobilizacije kratkorocno vezane imovine i rokova dospeca za placanje kratkorocnih obaveza.

•Ako je rec o “potrebnom saldu gotovine”, ne može a da se ne pomene i kategorija tzv. “likvidne rezerve” koja u stvari oznacava držanje gotovine iznad minimalno potrebnog salda gotovine.

• Osnovna svrha likvidne rezerve jeste da se likvidnost preduzeca održi cak I onda, kada priliv gotovine uvecan za minimalni saldo gotovine, nije dovoljan za isplatu dospelih placanja.• Likvidnu rezervu nije lako odrediti jer na nju utice više kompleksnih faktora.

Zbog toga, svako preduzece treba da odredi svoju likvidnu rezervu. c) Strategija upravljanja gotovinom

•Imajuci u vidu stav da je osnovni cilj upravljanja gotovinom minimiziranje potrebnog salda gotovine i ukupnih troškova gotovine, proizlazi zakljucak da se to može ostvariti povecanjem koeficijenta obrta gotovine, odnosno skracivanjem vremena trajanja obrta gotovine. Analogno tome, u nastojanju da smanji potreban saldo i ukupne troškove gotovine, preduzece možekoristiti sledece strategije :

(1) Produženje roka placanja dobavljacima(2) Smanjenje zaliha, i(3) Skracenje rokova naplate potraživanja od kupaca.

• (1) Produženje roka placanja dobavljacima – podrazumeva smanjenje nivoa novcanih sredstava putem veceg ucešca dobavljaca u procesu finansiranja preduzeca. Drugim recima, produženjem rokova placanja dobavljacima smanjice se prosecna starost dobavljaca, odnosno koeficijent obrta dobavljaca, dok ce se koeficijent obrta gotovine povecati što ce rezultirati u manjem saldu gotovine i uštedama u troškovima gotovine.

• (2) Smanjenje zaliha – podrazumeva smnanjenje gotovinskog ciklusa putem povecanja koeficijenta obrta ukupnih zaliha. Dakle, efikasno upravljanje zalihama ocenjuje se pomocu njihovog koeficijenta obrta.

• Efikasno finansijsko upravljanje ukupnim zalihama u cilju skracivanja gotovinskog ciklusa, može se ostvariti samo posredstvom efikasnog upravljanja pojedinacnim oblicima zaliha, što nužno pretpostavlja uspešnost u izvršavanju osnovnih poslovnih funkcija : finansijske, nabavne, proizvodne i prodajne funkcije.

• Finansijska funkcija – treba da na osnovu relevantnih finansijskih analiza, a uz saradnju nabavne, proizvodne i prodajne funkcije permanentno iznalazi najpovoljnija rešenja koja smanjuju ulaganja u ukupne zalihe, odnosno koja povecavaju njihov obrt i to u bilo kojem segmentu procesa rada (zaliha sirovina i materijala, zaliha nedovršene proizvodnje ili zaliha gotovih proizvoda i trgovacke robe u prodaji).

• Nabavna funkcija – treba da konstantno teži ka stalnom povecanju koeficijenta obrta sirovina i materijala koristeci se pri tome savremenim tehnikama procesa proizvodnje.

• Proizvodna funkcija – treba da vodi racuna o tome da primenom adekvatnih metoda organizacije i planiranja proizvodnje omoguci što vece skracivanje proizvodnog ciklusa, odnosno povecanje koeficijent aobrta nedovršene proizvodnje ne dovodeci u pitanje urednost snabdevanja skladišta gotovim proizvodima u potrebnoj kolicini i asortimanu.

• Prodajna funkcija – ima primarni zadatak da analizom i stimulisanjem tražnje, odnosno planiranjem i unapredenjem prodaje po pojedinim segmentima i kanalima prodaje, utice na znacajno povecanje koeficijenta obrta gotovih proizvoda.

• Zakljucak : Shodno navedenom, proizlazi zakljucak da efikasno upravljanje svakom od navedenih vrsta zaliha utice na skracivanje gotovinskog ciklusa, odnosno smanjenje minimalno potrebnog salda gotovine.

• (3) Skracenje roka naplate potraživanja od kupaca – podrazumeva smanjivanje gotovinskog ciklusa putem ubrzanja naplate potraživanja od kupaca. Efikasna naplata od kupaca meri se koeficijentom njihovog obrta.

• Potraživanja od kupaca predstavljaju istovremeno i znacajna ulaganja preduzeca, buduci da proisticu kao neophodnost kreditiranja kupaca.

• Potraživanja od kupaca vezuju gotovinu koja ako se oslobodi, može da se uloži u druga produktivna sredstva ili finansijske plasmane. Pri tome, ovo vezivanje gotovine je neophodno jer kreditiranje kupaca omogucava da preduzece ostvari znatno veci obim prihoda od prodaje, nego kada bi se prodaja obavljala iskljucivo za gotovinu.

• Uslovi kreditiranja nužno determinišu kreditne standarde i politiku naplate potraživanja koji se moraju koristiti komplementarno, da bi se skratilo vreme prosecnog vezivanja gotovine u potraživanjima od kupaca, odnosno da bi se smanjio minimalno potreban saldo gotovine. (S tim u vezi, kao veoma dobri i fleksibilni - pokazali su se faktoring poslovi (prodaja potraživanja).

3. UPRAVLJANJE POTRAŽIVANJIMA OD KUPACA

• Potraživanja od kupaca nastaju kao rezultat prodaje proizvoda i usluga na kredit. Pri tome, osnovni motiv prodaje na odloženo placanje jeste da se stimulišu kupci da kupuju robu od preduzeca-prodavca. Pri tome, kreditiranje kupaca najviše zavisi od odnosa ponude i tražnje proizvoda. Ako je ponuda veca od tražnje, onda dolazi do produžavanja rokova placanja, dok obrnuto, ako je ponuda manja od tražnje, onda dolazi do skracivanja rokova placanja pa cak i do avansnog placanja robe ili usluga.

• Preduzece treba da stalno osluškuje puls tržišta i da na osnovu pouzdanih i relevantnih informacija uspostavi pravu meru u kreditiranju kupaca. U tom kontekstu, nalaženje optimalnog rešenja omogucava preduzecu da ostvari potrebnu rentabilnost, a da pri tome ne ugrozi svoju likvidnost.

• Osnovni aspekti upravljanja potraživanjima od kupaca obuhvataju oblasti :(a) Kreditna politika preduzeca(b) Kreditni uslovi, i(c) Politika naplate potraživanja.

a) Kreditna politika preduzeca

• Kreditnom politikom se odreduju uslovi koje kupac mora da ispuni da bi dobio kredit, kao i visina kredita koji se može odobriti. Pri tome, uslovi su u stvari kreditni standardi, a visina kredita se utvrduje kreditnom analizom. Analogno tome, kreditna politika preduzeca ima dve osnovne dimenzije :

(1) Kreditne standarde, i (2) Kreditnu analizu

• (1) Kreditni standardi – definišu se kao minimalni kriterijumi koje kupac treba da zadovolji da bi mu se odobrio kredit. Ovi standardi predstavljaju maksimalan rizik koji je preduzece spremno da prihvati vezano za kreditiranje kupaca. Da bi se ovaj rizik procenio, neophodno je da se kupcitestiraju sa nekoliko aspekata :

(a) Karaktera kupca da poštuje svoje obaveze(b) Kapaciteta proizvodne i prodajne sposobnosti kupca

(c) Kapitala koji opredeljuje finansijsko stanje kupca(d) Kolateralnog obezbedenja duga, i (e) Opštih kondicija kupca.

• (a) Karakter kupca da poštuje svoje obaveze – izražava spremnost kupca da izvrši preuzete obaveze, odnosno da na vreme plati dug. Karakter kupca se istražuje na osnovu njegovog ponašanja prema drugim poveriocima.

• (b) Kapacitet proizvodne i prodajne sposobnosti kupca – odnosi se na procenu proizvodne i prodajne sposobnosti kupca imajuci u vidu kapacitet, tehnologiju, proizvodnu opremljenost, kadrove, finansijske izveštaje i sl.

• (c) Kapital koji opredeljuje finansijsko stanje kupca – predstavlja u stvari finansijsku snagu kupca koja je odredena velicinom sopstvenog kapitala. Pri tome, kapital kupca se procenjuje putem finansijske analize i to najcešce pomocu indikatora finansijske “racop analize”.

• (d) Kolateralno obezbedenje duga – odnosi se na mogucnost kreditora da stekne uvid u poslovna sredstva kupca koja mogu poslužiti kao realna zaloga (osiguranje) kredita.

• (e) Opšte kondicije kupca – odnose se na uticaj spoljašnjih faktora koji mogu uticati na promene ekonomske i finansijske pozicije kupca.

• (2) Kreditna analiza – predstavlja metod za ocenu tržišne sposobnosti kupca i ona se odnosi na : prvo, ocenu globalne kreditne sposobnosti kupca, i drugo, utvrdivanje maksimalnog iznosa kredita koji kupac može da podnese. Na bazi toga, kupcu je moguce odobriti tzv. “otvoreni kredit” kojim se precizira gornji limit duga koji kupac može imati u bilo kom trenutkutokom poslovne godine.

• Kreditna analiza pretpostavlja dve osnovne faze :(a) Prikupljanje kreditnih informacija, i (b) Analiza kreditnih informacija.

• (a) Prikupljanje kreditnih informacija – predstavlja postupak koji prethodi kreditnoj analizi. S tim u vezi, veoma važne informacije predstavljaju racunovodstveni podaci iz bilansa stanja i bilansa uspeha kupca. Takode, mogu se tražiti podaci o kreditnom bonitetu kupca od lokalnih agencija.

• (b) Analiza kreditnih informacija – predstavlja konkretnu kreditnu analizu na bazi prethodno prikupljenih podataka o bonitetu kupca.

b) Kreditni uslovi

• Kreditni uslovi se odnose na uslove placanja koje preduzece-prodavac postavlja kupcu. Postoje tri osnovna elementa koji determinišu kreditne uslove, to su : (1) Kasa skonto, (2) Diskontni period, i (3) Kreditni period.

• (1) Kasa skonto – predstavlja popust koji prodavac nudi kupcu ako plati svoju obavezu u diskontnom periodu. Utvrduje se u procentu od prodajne cene. Uvodenje kasa skonta u suštini ima iste efekte kao i sniženje cena (pa se ocekuje povecanje prodaje). Kasa skonto podrazumeva raniju naplatu (u periodu koji

je kraci od kreditnog perioda) pa se stoga povecava koeficijent obrta kupaca i smanjuje se procenat nenaplacenih potraživanja.

• (2) Diskontni period – predstavlja period u kome kupci mogu da koriste ponudeni kasa skonto od strane preduzeca-prodavca. Pozitivni efekti koje diskontni period treba da izazove jesu : povecanje obima prodaje, smanjenje prosecnog perioda naplate potraživanja i smanjenje gubitaka usled nenaplativih potraživanja. Negativni efekti diskontonog perioda dolaze do izražaja ako dode do produženja diskontnog perioda za korišcenje kasa skonta, što se odražava negativno na finansisjki rezultat prodavca.

• (3) Kreditni period – izražava se brojem dana i pokazuje vreme u kojem je odobren kredit kupcu. Preciznije receno, kreditni period se odnosi na produžavanje ili smanjivanje kreditnog perioda što utice na rentabilnost i dobitak preduzeca-prodavca. S tim u vezi, ako se kreditni period produžava može se ocekivati povecanje dobitka (zbog povecanja obima prodaje) I obrnuto, ako se kreditni period skracuje može se ocekivati smanjenje dobitka (zbog smanjenja obima prodaje).

• Respektujuci do sada receno, na kraju se namece potreba pominjanja i osnovnih mera koje preduzece-prodavac može koristiti u cilju smanjenja rizika naplate potraživanja, to su :

(a) Ogranicavanje iznosa potraživanja(b) Ugovaranje zateznih kamata(c) Izbor povoljnijih oblika naplate, i(d) Osiguranje (obezbedenje) potraživanja.c) Politika naplate potraživanja

• Politika naplate potraživanja predstavlja napore i postupke koje preduzece (prodavac) treba da ucini da bi se potraživanja od kupaca naplatila u roku njihovog dospeca. Preduzimanje ovih napora dovodi do smanjenja gubitaka zbog nenaplativih potraživanja. • Preduzece-prodavac treba da sagleda efekte odgovarajucih varijabila na ukupan dobitak i da na osnovu njih definiše optimalnu strategiju naplate potraživanja. Pri tome, potrebno je izvršiti procenu efekata sledecih varijabli:

(a) Gubici zbog nenaplativih potraživanja(b) Prosecan period naplate potraživanja(c) Obim prodaje (d) Troškovi naplate potraživanja

• Preduzecu-prodavcu stoji na raspolaganju više postupaka za naplatu potraživanja : (a) pismena opomena, (b) telefonska urgencija, (c) licna poseta kupca, (d) naplata putem suda.

Predavanje 6 – Upravljanje obrtnim sredstvima ukorporativnom preduzecu ( III. deo )

1. POJAM ZALIHA I POTREBA ZA NJIHOVIM UPRAVLJANJEM

• Zalihe predstavljaju deo obrtnih sredstava preduzeca neophodnih za normalno obavljanje procesa proizvodnje i prodaje. Analogno tome, zalihe omogucavaju da se pomenuti procesi u preduzecu odvijaju bez poremecaja.

• U bilansnom smislu, zalihe predstavljaju deo obrtne imovine preduzeca za koji se ocekuje da ce u roku kracem od jedne godine biti konvertovan u neki drugi oblik obrtnih sredstava (potraživanja ili gotovinu).

•Znacaj upravljanja zalihama proistice iz nemogucnosti da se robni i novcani tokovi (prilivi i odlivi vrednosti) u preduzecu idealno sinhronizuju. U takvoj situaciji zalihe cine “rezrvu” koja treba da obezbedi potreban kontinuitet poslovanja preduzeca (kada su prilivi vrednosti nedovoljni ili izostanu).

• Ulaganje u zalihe ima za posledicu blokiranje (angažovanje) odredenog volumena novcanih sredstava iz cega proistice i potreba za finansijskim upravljanjem zalihama. S tim u vezi, cilj upravljanja zalihama svodi se na iznalaženje i održavanje onog nivoa zaliha koji garantuje obezbedenje potrebnih sredstava uz minimiziranje imobilisanja (vezivanja) kapitala.

2. VRSTE ZALIHA

• Buduci da zalihe u funkcionalnom pogledu predstavljaju neophodnu sponu izmedu pojedinih faza procesa aktivnosti, uobicajeno je da se one klasifikuju prema fazi procesa aktivnosti (funkciji) u kojoj se nalaze. Sa tog aspekta, sve zalihe u preduzecu dele se na tri osnovne celine, to su :

(1) Zalihe sirovina i materijala(2) Zalihe nedovršene proizvodnje(3) Zalihe gotovih proizvoda

• (1) Zalihe sirovina i materijala – obuhvataju razne vrste realne aktive obrtnih sredstava preduzeca. Tu spadaju sve vrste sirovina koje preduzece koristi kao osnovnu supstancu proizvoda (osnovni i pomocni materijali), zatim sitan inventar, ambalaža i drugo. Na visinu ove kategorije zaliha utice više raznorodnih faktora kao što su : vrsta i velicina preduzeca, uslovi nabavke, velicina i vreme tajanja porudžbine, raspoloživost obrtnih sredstava, stanje na tržiištu novca, podložnost kvaru i zastarevanju itd. Ova kategorija zaliha nalazi se u skladištu i predaje se u proces proizvodnje.

• (2) Zalihe nedovršene proizvodnje – obuhvataju razne vrste realne active nad kojima se još obavlja proizvodnja u toku. Preciznije receno, ova kategorija zaliha obuhvata delimicno završene proizvode koji se nalaze u nekom od medufaza proizvodnje, te još uvek nisu spremni za tržište.

• Nepostojanje ove kategorije zaliha usporava proces proizvodnje i cini da svaka naredna faza proizvodnje mora cekati kompletiranje prethodnih faza proizvodnje. Analogno tome, postojanje zaliha nedovršene proizvodnje predstavlja najjednostavniji nacin eliminisanja zastoja i praznih hodova u procesu proizvodnje.

• Visina zaliha u ovom obliku zavisi od više faktora medu kojima treba posebno istaci sledece : (a) tehnološki proces proizvodnje, (b) organizacija rada, i (c) poslovni partneri. Tehnološki proces proizvodnje i organizacija rada skracuju vreme proizvodnje, a samim tim i vreme angažovanja zaliha, dok poslovni partneri (najcešce kooperanti) mogu uticati na vreme trajanja proizvodnog ciklusa, pre svega, svojim solidarisanjem vezano za kvalitet proizvoda i poštovanje rokova isporuke pojedinih delova proizvoda.

• (3) Zalihe gotovih proizvoda – obuhvataju realnu aktivu nad kojom je process proizvodnje završen, odnosno zalihe koje su spremne za isporuku tržištu.

Obim zaliha gotovih proizvoda determinisan je (a) prirodom proizvodnog procesa, (b) vrstom proizvoda i (c) karakteristikama tražnje.

• Ova kategorija zaliha nosi najveci stepen rizika, jer tek realizacijom gotovih proizvoda preduzece vidi rezultate svog poslovanja. Ako preduzece ne održava dovoljan nivo zaliha gotovih proizvoda, ono se onda izlaže riziku propuštanja prodaje, buduci da jedan broj kupaca nece biti spreman da ceka na isporuku robe i preorijentisace se na konkurenciju.

• Ako se proizvodi ne mogu isporuciti brzo i uz niske troškove, onda ce preduzece morati da drži viši nivo zaliha gotovih proizvoda. Pri tome, preduzeca koja prodaju razlicite proizvode moraju više investirati u gotove proizvode od preduzeca koja prodaju samo jedan ili nekoliko proizvoda.

3. TROŠKOVI ZALIHA

• Kod vecine preduzeca zalihe cine znacajan deo ukupnih poslovnih sredstava i one zahtevaju velika novcana ulaganja koja ne smeju biti neopravdano visoka. Zbog toga, jedan od osnovnih zadataka upravljanja finansijama u preduzecu jeste upravljanje zalihama u cilju rentabilnog i likvidnog poslovanja.

• U domenu upravljanja zalihama preduzece nastoji da postigne dva kljucna cilja : prvo, da obezbedi zalihe za normalno poslovanje, i drugo, da ima minimalna ulaganja koja su za to potrebna. Zbog toga, upravljanje zalihama pretpostavlja tzv. “cost benefit” analizu koja se zasniva na procenjivanju troškova i koristi od raspolaganja zalihama.

• Da bi se moglo efikasno upravljati zalihama, potrebno je znati velicinu, strukturu i karakteristike pojedinih vrsta troškova zaliha, koji se dele na :

(1) Troškovi pribavljanja zaliha,(2) Troškovi držanja zaliha, i (3) Troškovi nedostatka zaliha.

• (1) Troškovi pribavljanja zaliha – nazivaju se još i troškovima porudžbine. Ovi troškovi predstavljaju troškove pribavljanja zaliha sirovina i materijala (ako se radi o proizvodnom preduzecu), odnosno troškove pribavljanja zaliha robe (ako se radi o trgovinskom preduzecu).

• Kod donošenja odluka o zalihama ovi troškovi uzimaju se kao fiksni po jednoj porudžbini, bez obzira na velicinu porudžbine. Pri tome, troškovi ce biti relativno niski ako se zalihe nabavljaju od stalnih dobavljaca i ako su cene zaliha relativno stabilne. Medutim, ako se nabavke zaliha vrše od nepoznatih dobavljaca pri cemu su i cene zaliha nestabilne, onda ce I troškovi pribavljanja zaliha biti relativno visoki.

• U slucaju da se zalihe pribavljaju više puta u toku godine, po logici stvari, troškovi ce rasti sa brojem izvršenih porudžbina, pri cemu su troškovi fiksni po jednoj porudžbini nezavisno od njene velicine. Ovo se odnosi kako na pribavljanje zaliha sirovina i materijala, tako i na pribavljanje zaliha gotovih proizvoda.

• (2) Troškovi držanja zaliha – odnose se na sve troškove koji su uslovljeni postojanjem i držanjem zaliha u preduzecu. Troškovi držanja zaliha su : troškovi vezivanja kapitala u zalihama, troškovi skladištenja, troškovi osiguranja, porezi i troškovi amortizacije i zastarevanja zaliha. Neki od ovih troškova se ne menjaju sa promenama obima zaliha, dok se pojedini troškovi menjaju skoro proporcionalno promenama obima zaliha.

• Troškovi držanja zaliha cine najznacajniji trošak buduci da se odnose na angažovanje sredstava u zalihama. Pri tome, troškove vezivanja kapitala u zalihama treba shvatiti kao “oportunitetne troškove” jer se radi o propuštenom prinosu koji bi se mogao ostvariti da je preduzece umesto u zalihe sredstva uložilo u neku drugu alternativu.

• Troškovi skladištenja odnose se na obezbedenje odgovarajuceg prostora, bilo da se radi o sopstvenom ili iznajmljenom prostoru, kao i angažovanju radnika koji ce raditi na evidentiranju, obracunavanju i manipulaciji zaliha, cišcenju prostora itd.• Troškovi rizika zaliha cine znacajnu poziciju njihovog držanja, jer da bi se preduzeca zaštitila od razlicitih rizika držanja zaliha ona obavezno osiguravaju zalihe.

• Troškovi zastarevanja zaliha nastaju usled tehnološkog zastarevanja zaliha, kao i promene mode, ukusa potrošaca i drugih faktora, (prodaja zaliha po nižim cenama).

• (3) Troškovi nedostatka zaliha – mogu nastati usled nedostatka zaliha sirovina i materijala za proizvodnju ili usled nedostatka gotovih proizvoda za izvršenje primljenih porudžbina kupaca. Troškove nedostatka zaliha cine :(a) propušteni prihodi od prodaje, (b) gubitak goodwilla kod kupaca, i (c) gubici zbog neizvršenja planirane proizvodnje.

• Ako je u pitanju nedostatak zaliha gotovih proizvoda, onda ce visina troškova zavisiti od sledeceg : da li postoje konkurentni koji proizvode slicne proizvode ili bliske supstitute, da li samo preduzece može ponuditi slicne supstitute i da li postoji spremnost kod kupaca da prihvati supstitute.

• Najniži troškovi nedostatka zaliha gotovih proizvoda ce nastati ako samo preduzece proizvodi i supstitute i ako su kupci spremni da private ponudene im supstitute.

• Najviši troškovi nedostatka zaliha gotovih proizvoda ce nastati u slucaju ako preduzece ne proizvodi i supstitute, a kupac nije spreman da ceka dok na tržištu postoje supstituti. Tada se kupac okrece proizvodima konkurencije.

4. TEHNIKE UPRAVLJANJA ZALIHAMA

• Investiranje u zalihe predstavlja izuzetno znacajan aspekt finansijskog upravljanja preduzecem. Analogno tome, finansijski menadžeri moraju poznavati nacine efikasne kontrole zaliha kako bi se kapital preduzeca mogao efikasno koristiti.

• Generalno gledano, postoje dve osnovne vrste odluka o zalihama, to su : (1) Odluke o velicini porudžbine zaliha (koliko pribavljati zaliha u jednoj porudžbini), i (2) Odluke o momentu plasiranja porudžbine (u kojim vremenskim intervalima pribavljanje zaliha treba da se izvrši).

• Vezano za prvu odluku – optimalnu soluciju predstavlja ona velicina porudžbine koja omogucava najniže ukupne troškove pribavljanja i držanja zaliha.

• Vezano za drugu odluku – ona zavisi od bilansiranja troškova držanja zaliha sa troškovima koji bi nastali zbog nedostatka zaliha, pri cemu optimalnu soluciju predstavlja ona ucestalost pribavljanja zaliha koja minimizira ukupne troškove držanja i troškove nedostatka zaliha.

• Za donošenje relevantnih odluka vezano za upravljanje zalihama, postoje teorijski fundirani i u praksi dobro razradeni postupci i modeli. U tom kontekstu, osnovne tehnike upravljanja zalihama koje imaju za cilj minimiziranje ukupnih troškova zaliha, mogu se svesti na sledece :

(a) ABC model upravljanja zalihama(b) Optimalna velicina porudžbine (proizvodne serije), i (c) Upravljanje zalihama na osnovu tražnje.

• Primena navedenih tehnika upravljanja zalihama trebala bi da bude selektivna, posebno u preduzecima koja raspolažu sa velikim brojem razlicitih vrsta zaliha. Zbog toga, u cilju racionalne upotrebe pomenutih tehnika i modela neophodna je prethodna klasifikacija zaliha koja ce omoguciti da se odvoje zalihe koje zahtevaju strogi režim kontrole i upravljanja od onih zaliha kod kojih je to moguce sa manje rafinisanim tehnikama i modelima, buduci da je problem upravljanja zalihama veci i složeniji u slucajevima veceg asortimana proizvoda.a) ABC model upravljanja zalihama

• ABC model upravljanja zalihama predstavlja jednostavan pristup koji pociva na ideji da sve zalihe treba klasifikovati na tri osnovne grupe u cilju efikasnog upravljanja i kontrole, što je od posebnog znacaja za preduzeca koja imaju veliki broj razlicitih vrsta zaliha.

• Klasifikacija zaliha na razlicite grupe, vrši se zbog toga što pojedine zalihe mogu kolicinski ciniti relativno mali procenat ukupnih zaliha ali relativno veliki deo vrednosti ukupnih zaliha. Takode, pojedine vrste zaliha mogu imati relativno nisku cenu po jedinici ali nizak koeficijent obrta, zbog cega zahtevaju veca ulaganja. Isto tako, neke vrste zaliha mogu imati relativno visoku cenu ali visok koeficijent obrta, pa ce zahtevati manja ulaganja.

• Analogno navedenom, ABC model prema visini ulaganja sve zalihe klasifikuje na tri grupe : A, B i C.

• Grupa A – obuhvata zalihe koje zahtevaju najveca ulaganja i koje obicno imaju visoku cenu po jedinici i nizak koeficijent obrta. Ove zalihe kolicinski cine 10-20% ukupnih zaliha, ali vrednosno cine 80-90% ukupnih zaliha.

• Grupa B – obuhvata zalihe koje imaju nižu cenu po jedinici i viši koeficijent obrta od zaliha iz grupe A.

• Grupa C – obuhvata preostale zalihe koje zahtevaju najmanja ulaganja. Ove zalihe kolicinski obicno cine 50% ukupnih zaliha, dok vrednosno cine oko 10% ukupnih zaliha.

• Navedena klasifikacija zaliha omogucava definisanje modela upravljanja zalihama za svaku grupu zaliha :Grupa A – neprestano se kontroliše jer zahteva najveca ulaganja pa se ovde nastoji proceniti optimalni nivo porudžbine (proizvodne serije) kako bi se zalihe držale na relativno niskom nivou.Grupa B – može da bude kontrolisana sa manje rafinisanim metodama i ne tako ucestalo i rigorozno kao zalihe iz grupe A. Grupa C – obuhvata zalihe kojima se posvecuje najmanje pažnje jer one zahtevaju najmanja ulaganja, pri cemu se one obicno pribavljaju u vecim kolicinama kako bi se ostvarili odredeni popusti prilikom njihove prodaje. b) Optimalna velicina porudžbine (proizvodne serije)• Optimalna velicina porudžbine (proizvodne serije) odnosi se na kolicinu zaliha koje treba pribavljati, odnosno broju jedinica proizvoda koje treba proizvoditi kako bi ukupni troškovi zaliha bili najniži.

• Prilikom utvrdivanja optimalnog nivoa zaliha, treba imati u vidu da preterano investiranje u zalihe dovodi do povecanja troškova držanja zaliha, što dovodi i do smanjenja vrednosti preduzeca. Sa druge strane, održavanje previše niskog nivoa zaliha može dovesti do nižih prihoda od prodaje ili do povecanja troškova porucivanja zaliha (jer se one moraju cešce porucivati).

• Za procenu optimalne velicine porudžbine, odnosno proizvodne serije, cesto se koristi tzv. “Baumolov model” koji procenjuje optimalni nivo zaliha i minimizira troškove zaliha. S tim u vezi, optimalna velicina porudžbine se može racunski dobiti preko odgovarajuceg obrasca tj. formule :

Qopt. = √ 2∗S∗OC x i

• Upotrebljeni simboli u formuli imaju sledece znacenje :Q opt = Optimalna velicina porudžbineS = Procenjena godišnja upotreba date vrste zalihaO = Procenjeni troškovi pribavljanja zaliha po porudžbini C = Nabavna cena zaliha po jedinicii = Procenjeni troškovi držanja zaliha u procentu od njihove nabavne vrednosti

• Navedeni model je dosta jednostavan, ali ima nekoliko ozbiljnih nedostataka koji se odnose na pretpostavke na kojima se model i zasniva, to su :

(a) Model pretpostavlja da je tražnja tokom vremena konstantna ;(b) Model pretpostavlja da se zalihe mogu trenutno pribavljati, što nije realno, niti za proizvodna niti za trgovinska preduzeca;(c) Model pretpostavlja da zalihe mogu pasti na nulu, pre nego što se izvrši nova porudžbina:(d) Model pretpostavlja da su troškovi porudžbine fiksni i da ne zavise od velicine porudžbine (što u stvarnosti nije realno).

• Za preduzece može biti relevantno da utvrdi ne samo optimalnu velicinu porudžbine, vec i optimalnu velicinu proizvodne serije koja minimizira ukupne godišnje troškove pripreme proizvodnje i troškove držanja zaliha. S tim u vezi, optimalna velicina proizvodne serije može se racunski dobiti preko odgovarajuceg obrasca tj. formule :

Qopt. = √ 2∗S∗OC xi

∗P

P−S

• Upotrebljeni simboli imaju sledece znacenje :Qopt = Optimalna velicina proizvodne serijeS = Procenjena godišnja prodaja proizvodaO = Procenjeni troškovi pripreme po serijiC = Cena koštanja proizvodai = Procenjeni troškovi držanja zaliha u procentu od cene koštanjaP = Maksimalni godišnji kapacitet proizvodnje

• Kada preduzece utvrdi optimalnu velicinu porudžbine, odnosno proizvodne serije, onda obavezno mora da odredi i momenat kada ce plasirati porudžbinu za zamenu utrošenih zaliha. Odredivanje momenta kada

plasirati porudžbinu izuzetno je znacajno pitanje, pre svega, zbog toga što preduzece ne sme dozvoliti da ostane bez zaliha sirovina i materijala, što bi uslovilo i prekid procesa proizvodnje i kontinuelne prodaje proizvoda.

• U literaturi postoje solidne analiticke osnove koje upucuju na optimalna rešenja vezano za odredivanje momenta za plasiranje porudžbine, gde je obavezno ukljucen i faktor sigurnosnih zaliha. Shodno tome, iz opsežne analitike proizašao je jedan obrazac koji je po mnogim autorima veoma prikladan za izracunavanje optimalnog momenta za plasiranje porudžbine : M = A(L) + F AQ(L) gde upotrebljeni somboli imaju sledece znacenje :

M = Momenat plasiranja porudžbine A = Planirana upotreba zalihaL = Vreme izvršenja porudžbine da bi Q = Prosecan broj jedinica po jednoj porudžbinise pribavile dodatne zalihe F = Faktor prihvatljivog nedostatka zaliha

c) Upravljanje zalihama na osnovu tražnje

• Upravljanje zalihama na osnovu tražnje predstavlja tehniku upravljanja zalihama koja se može koristiti kod onih zaliha koje zavise od tražnje ili ciji nivo zavisi od potreba za nekom drugom vrstom zaliha.

• Za efikasno upravljanje zalihama preduzeca su pocela da koriste visoko sofisticiranu tehnologiju, s obzirom da su troškovi držanja zaliha tokom vremena rasli dok su troškovi kreiranja i održavanja informacionih sistema opadali. Tokom poslednje dve decenije razvijane su tehnike upravljanja zalihama koje su se bazirale na pomenutim prednostima u ponašanju troškova. Na taj nacin, nastale su nove tehnike u upravljanju zalihama medu kojima se posebno istice tzv. sistem nabavke zaliha “just-in-time”.

• Sistem nabavke zaliha “just-in-time” nastoji da održi minimalni nivo zaliha i oslanja se na sposobnost dobavljaca da u kratkom roku isporuci zalihe. Cilj ovog pristupa jeste minimiziranje zaliha i maksimiziranje njihovog obrta. Ovaj pristup je prvi put primenjen u Japanu, tako da predstavlja izraz japanske filozofije proizvodnje u smislu idealne sinhronizacije tokovapristizanja i upotrebe zaliha, a u cilju eliminisanja troškova držanja zaliha.

5. MERENJE USPEŠNOSTI UPRAVLJANJA ZALIHAMA

•Medu pokazateljima uspešnosti upravljanja zalihama, najrasprostranjeniji I ujedno najznacajniji pokazatelj jeste koeficijent obrta zaliha. Ovaj koeficijent pokazuje broj obrta zaliha u odredenom periodu, najcešce godinu dana, bilo da su u pitanju ukupne zalihe ili pojedini segmenti tih zaliha.

• Ako se koeficijent obrta zaliha koristi za ocenu efikasnosti upravljanja ukupnim zalihama ili pojedinim grupama zaliha, onda se njihova agregacija u monetarnom smislu smatra neophodnom. Takva agregacija prisutna je i u bilansu stanja koji omogucava izvodenje sledecih koeficijenata obrta zaliha:

Cena koštanja prodatih proizvoda(a) Koeficijent obrta ukupnih zaliha = ---------------------------------------------- Prosecne ukupne zalihe

Cena koštanja prodatih proizvoda (b) Koeficijent obrta gotovih proizvoda = ----------------------------------------------- Prosecne zalihe gotovih proizvoda

Cena koštanja gotovih proizvoda predatih skladiš(c) Koeficijent obrta nedovršene proizvodnje = ----------------------------------------------------------- Prosecne zalihe nedovršene proizvodnje

Troškovi materijala predaog u proizvodnju(d) Koeficijent obrta materijala = --------------------------------------------------------- Prosecne zalihe materijala

• Na osnovu koeficijenata obrta zaliha moguce je takode izracunati i broj dana vezivanja zaliha, koji pokazuje prosecan broj dana zadržavanja zaliha materijala, gotovih proizvoda i poluproizvoda u skladištu, a kod zaliha nedovršene proizvodnje pokazuje prosecan broj dana trajanja proizvodnje gotovog proizvoda. Broj dana vezivanja zaliha izracunava se stavljanjem uodnos broja dana u godini sa koeficijentom obrta zaliha, odnosno :

Broj dana u obracunskom periodu• Broj dana vezivanja ukupnih zaliha = ------------------------------------------------ Koeficijent obrta ukupnih zalihaZAKLJUCAK :

• Sa aspekta efikasnosti upravljanja zalihama, postoji mišljenje da bi bilo mnogo korisnije da se koeficijent obrta zaliha utvrduje u fizickim jedinicama mere u kojima se pojedine vrste zaliha inace izražavaju, nego kada se one izražavaju u vrednosnim agregatima.

• S druge strane, postoji i mišljenje koje smatra da bez obzira na nacin utvrdivanja koeficijenta obrta zaliha, on de facto ima malu ili nikakvu vrednost sa aspekta racionalnog upravljanja zalihama. Medutim, takva mišljenja se ne mogu prihvatiti kao dovoljno argumentovana, pogotovo što u savremenoj praksi mnogih preduzeca upravo koeficijent obrta zaliha služi kao pouzdan instrument za utvrdivanje tzv. “indeksa efikasnosti upravljanja zalihama”. Ovaj indeks predstavlja relativni odnos izmedu pozitivnih i negativnih odstupanja u raspoloživim zalihama u odnosu na unapred normirani nivo zaliha. Pri tome, treba imati u vidu da se normirani nivo zaliha utvrduje na bazi poželjnog ili prihvatljivog “koeficijenta obrta zaliha”.

KORPORATIVNE FINANSIJEPredmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠPredavanje 7 – Poslovni i finansijski rizik (leverage) korporativnog preduzeca

ANALIZA RIZIKA - LEVERIDŽA

• Generalno gledano, pojam rizika odnosi se na manju ili vecu neizvesnost vezano za ocekivani ishod poslovne aktivnosti preduzeca. Medutim, treba razlikovati dve osnovne vrste rizika : (a) poslovni rizik, i (b) finansijski rizik.

• (a) Poslovni rizik – determinišu neizvesnosti vezane za ocekivani poslovni dobitak. Okosnicu ovog rizika cine “fiksni troškovi” koji ostaju “kruti” (neelasticni) na kratkorocne oscilacije u obimu poslovne aktivnosti.

• (b) Finansijski rizik – determiniše neizvesnost buduceg neto dobitka. Okosnicu ovog rizika cine “fiksni rashodi finansiranja” koji se ne mogu prilagoditi kratkorocnim oscilacijama poslovnog dobitka.

• Preduzece koje angažuje obe pomenute vrste fiksnih troškova (poslovne i finansijske) izlaže se dvostrukom riziku – poslovnom i finansijskom, pri cemu se njihovo kombinovano delovanje naziva “kombinovani rizik”.

• Izloženost korporativnog preduzeca navedenim rizicima, pretpostavlja postojanje adekvatne metode za merenje i kvantitativno izražavanje rizika. Jedna od takvih metoda je – LEVERIDŽ.

•Pomocu metode “leveridža”, pokušavaju se oceniti efekti poslovanja uz prisustvo tzv. konstantnih faktora, tj. fiksnih troškova - rashoda. Analogno navedenom, može se govoriti o sledecem : poslovnom, finansijskom i kombinovanom leveridžu.

• Poslovni leveridž– meri se pomocu faktora poslovnog rizika koji pokazuje promene poslovnog dobitka u odnosu na promene prihoda od prodaje, i to u smislu sledeceg : svako povecanje obima prodaje izaziva još vece povecanje dobitka. Pri tome, važi I obrnuto.

• Finansijski leveridž– meri se pomocu faktora finansijskog rizika koji pokazuje promene neto-dobitka u odnosu na poslovni dobitak, i to u smislu sledeceg : svako povecanje poslovnog dobitka izaziva još vece povecanje neto-dobitka. Pri tome, važi I obrnuto.

• Kominovani (složeni) leveridž– meri se pomocu faktora kombinovanog leveridža koji pokazuje dejstvo ukupnog rizika (poslovnog i finansijskog), i to u smislu sledeceg : svako povecanje obima prodaje direktno utice na povecanje neto-dobitka i stope prinosa na sopstvena poslovna sredstva. Pri tome, važi i obrnuto.

1) Poslovni “leveridž”

• Poslovni leveridž odražava stepen neizvesnosti vezano za ostvarivanje poslovnog dobitka kao prinosa na ukupna poslovna sredstva.

• Suština poslovnog leveridža ogleda se u sledecem : “Ako preduzece ima više fiksne troškove onda je više izloženo riziku da u slucaju pada obima prodaje ne pokrije iz prihoda te fiksne troškove, odnosno postoji rizik da preduzece posluje sa gubitkom”.

• Poslovni leveridž se meri i iskazuje preko faktora poslovnog rizika (leveridža), koji pokazuje promene poslovnog dobitka u odnosu na promene prihoda od realizacije. Faktor poslovnog leveridža može se izracunati preko sledece jednostavne formule :

% (procenat) promene poslovnog dobitkaFaktor poslovnog leverage-a = ------------------------------------------------------- % (procenat) promene obima prodaje

• Navedeni faktor pokazuje kako promena obima prodaje za odredeni procentualni iznos utice na procentualnu promenu poslovnog dobitka. Praktican primer poslovnog leveridža

Komentar podataka iz prethodne tabele :• 1) Iz prikazanih podataka se vidi da faktor poslovnog leveridža iznosi 2, što znaci da povecanje (smanjenje) obima prodaje (u %) dovodi do dvostrukog povecanja (smanjenja) poslovnog dobitka (u %).

•2) Povecanje obima prodaje za 10% (sa 40.000 na 44.000) dovodi do povecanja poslovnog dobitka za 20% (sa 10.000 na 12.000).

• 3) Smanjenje obima prodaje za 10% (sa 40.000 na 36.000) dovodi do smanjenja poslovnog dobitka za 20% (sa 10.000 na 8.000).• 4) Objašnjenje ovakvog dejstva faktora poslovnog leveridža nalazi se u fiksnim troškovima koji su u masi troškova “kruti” (neelasticni) na promene volumena poslovne aktivnosti preduzeca.

2) Finansijski “leveridž”• Finansijski leveridž odražava stepen neizvesnosti vezano za ostvarivanje neto dobitka kao prinosa na sopstvena poslovna sredstva.

• Suština finansijskog leveridža ogleda se u sledecem : Ako je pozajmljeni kapital veci i ako su fiksni rashodi koje on iziskuje visoki, onda postoji veci rizik da preduzece svojim redovnim poslovanjem nece biti u stanju da pokriva te fiksne rashode finansiranja. Analogno tome, velicina finansijskog rizika (leveridža) zavisi od stepena kojim su fiksni rashodi na im ekamatapokriveni iz poslovnog dobitka.

• Finansijski leveridž meri se preko faktora finansijskog rizika (leveridža) koji pokazuje promene neto-dobitka u odnosu na promene poslovnog dobitka. Faktor poslovnog leveridža može se izracunati pomocu sledece jendostavne formule :

% (procenat) povecanja neto dobitkaFaktor finansijskog leveridža = ----------------------------------------------------------- % (procenat) povecanja poslovnog dobitka

Komentar podataka iz prethodne tabele :• 1) Faktor finansijskog leveridža iznosi 1,66 što znaci da ce povecanje (smanjenje) poslovnog dobitka (u %) dovesti do 1,66 puta povecanja (smanjenja) neto-dobitka (u %).•2) Povecanje poslovnog dobitka za 20% (sa 10.000 na 12.000) dovodi do povecanja neto-dobitka za 33,3% (sa 6.000 na 8.000).• 3) Smanjenje poslovnog dobitka za 20% (sa 10.000 na 8.000) dovodi do smanjenja neto-dobitka za 33,3% (sa 6.000 na 4.000).• 4) Objašnjenje ovakvog dejstva faktora finansijskog leveridža nalazi se u prisustvu fiksnih rashoda finansiranja (kamata na pozajmljeni kapital).

Pozitivno i negativno dejstvo finansijskog leveridža- Analiza podataka iz tabela -• Pozitivno dejstvo finansijskog leveridža– ogleda se u sledecem: Preduzecu odgovara da koristi pozajmljene izvore finansiranja u slucajevima kada je placena kamata na kredite niža (10%) od stope prinosa na ukupna poslovna sredstva preduzeca (12%). Ovo ima za posledicu “pozitivno dejstvo finansijskog leveridža” na rentabilnost sopstvenog kapitala (tzv. Pozitivni efekti finansiranja), jer je stopa prinosa na sopstvena poslovna sredstva (13,3%) veca od stope prinosa na ukupna poslovna sredstva (12%).

• Negativno dejstvo finansijskog leveridža– ogleda se u sledecem: Preduzecu ne odgovara da koristi pozajmljene izvore sredstava u slucajevima kada je placena kamata na kredite viša (10%) od stope prinosa a ukupna poslovna sredstva preduzeca (8%). Ovo ima za posledicu “negativno dejstvo finansijskog leveridža” na rentabilnost sopstvenog kapitala (tzv. negativni efekti finansiranja), jer je stopa prinosa na sopstvena poslovna sredstva (6,6%) niža od stope prinosa na ukupna poslovna sredstva (8%).

3) Kombinovani (složeni) leveridž

• Kombinovani (složeni) leveridž nastaje kao rezultat dejstva poslovnog i finansijskog leveridža. Zbog toga, složeni leveridž predstavlja sveukupan rizik pred kojim se nalazi preduzece.

• Efekat kombinovanog (složenog) leveridža izražava se u vidu odgovarajuceg koeficijenta ili faktora koji se naziva “faktor kombinovanog ili složenog leveridža”, a koji je jednak proizvodu poslovnog leveridža i finansijslkog leveridža, što se izražava sledecom formulom :

Faktor kombinovanog leveridža = Faktor poslovnog leveridža x Faktor finansijskog leveridža

• Faktor kombinovanog leveridža odražava izloženost preduzeca ukupnom (totalnom) riziku, s obzirom na to da se ostvarenje buduceg neto dobitka i prinosa na sopstvena sredstva dovodi u direktnu meduzavisnost sa mogucim promenama u obimu prodaje i promenama prihoda od prodaje.

•Imajuci u vidu cinjenicu, da se problematika složenog dejstva poslovnog I finansijskog leveridža najlakše može objasniti “cifarskim ilustracijama”, u tom kontekstu, poslužicemo se jednim jednostavnim primerom :

% promene poslovnog dobitka 25%• Faktor poslovnog leveridža = ---------------------------------------------- = ------- = 2,50 % promene obima prodaje 10% % povecanja neto dobitka 42%• Faktor finansijskog leveridža = -------------------------------------------- = --------- = 1,68 % povecanja poslovnog dobitka 25%

• Faktor kombinovanog leveridža = Faktor poslovnog x Faktor finansijskog = 2,50 x 1,68 = leveridža leveridža 4,20

• Na osnovu prethodnih podataka iz tabele i dobijenih rezultata, jasno se vidi da faktor kombinovanog (složenog) leveridža iznosi 4,20 (kao proizvod poslovnog i finansijskog leveridža).

• Procentualno povecanje obima prodaje prouzrokuje 4,20 puta vece procentualno povecanje neto dobitka i stope prinosa na sopstvena sredstva.

• Procentualno smanjenje obima prodaje prouzrokuje 4,20 puta manje procentualno smanjenje neto dobitka i stope prinosa na sopstvena sredstva.

• kada je u pitanju povecanje obima prodaje za 10% (sa 10.000.000 na 11.000.000) to ima za posledicu povecanje neto dobitka za 42% (sa 950.000 na 1.350.000). Istovremeno se stopa prinosa na sopstvena sredstva povecava sa 19% na 27%.

• Kada je u pitanju smanjenje obima prodaje za 10% (sa 10.000.000 na 9.000.000) to ima z aposledicu smanjenje neto dobitka za 42% (sa 950.000 na 550.000). Istovremeno se stopa prinosa na sopstvena sredstva smanjuje sa 19% na 11%.

4) Tacka indiferencije finansiranja• Da bi se moglo videti da li finansijski leveridž deluje pozitivno ili negativno na preduzece, neophodno je proceniti efekat razlicitih stepena zaduženosti preduzeca na neto-dobitak i stopu prinosa na sopstvena sredstva.

• U cilju testiranja intenziteta dejstva finansijskog leveridža veoma je bitno analiticki utvrditi tzv. “tacku indiferencije finansiranja”.

•Tacka indiferencije finansiranja predstavlja obim prodaje koji obezbeduje istu stopu prinosa na sopstvena sredstva nezavisno od strukture izvora finansiranja (tj. odnosa dugova prema sopstvenom kapitalu).

• Drugim recima, tacka indiferencije finansiranja se temelji na opštem rezonu: “Ako postoji dovoljan stepen verovatnoce da ce poslovni dobitak tokom veka trajanja duga oscilovati “iznad” onog koji se ostvaruje u tacki indiferencije, onda se zaduživanje može prihvatiti kao atraktivan metod finansiranja preduzeca”.

•Tacka indiferencije finansiranja polazi od cinjenice da je isplativo koristiti dug u finansiranju poslovanja preduzeca – sve do momenta dok se ostvaruje stopa rentabilnosti koja je veca od ponderisane kamatne stope za preuzeti dug preduzeca.

•Graficki prikaz tacke indiferencije finansiranja prikazuje razlicite kombinacije dugova I sopstvenih izvora finansiranja (tj. alternative finansiranja A, B, i C). Takode, prikazane su i razlicite stope prinosa na ukupna sredstva i sopstvena sredstva.

• Za sve tri kombinacije duga i sopstvenog kapitala (A, B i C) tacka indiferencije finansiranja dostiže se pri stopi prinosa na ukupna poslovna sredstva od 6%.

• Kod stope prinosa na ukupna poslovna sredstva od 6% i poreza na dobitak od 50%, prinos na sopstvena sredstva iznosi 3%, nezavisno od kompozicije strukture kapitala.

• Svako povecanje stope prinosa na ukupna sredstva u odnosu na prosecnu cenu duga od 6%, pretpostavlja finansiranje iz pozajmljenih izvora, i obrnuto, svako smanjenje stope prinosa na ukupna sredstva u odnosu na prosecnu cenu duga od 6%, pretpostavlja finansiranje iz sopstvenih izvora.

•Zakljucak :Iznad tacke indiferencije finansiranja preduzece ostvaruje veci prinos na pozajmljena sredstva nego što za njih placa kamatu poveriocima, te se ovde dejstvo finansijskog leveridža ocenjuje kao pozitivno. Obrnuto, ispod tacke indiferencije finansiranja preduzece ostvaruje manji prinos na pozajmljena sredstva nego što za njih placa kamatu poveriocima, te se ovde dejstvo finansijskog leveridža ocenjuje kao negativno.

5) Prelomna tacka rentabilnosti (grafikon rentabilnosti)

• Mehanizam dejstvovanja poslovnog i finansijskog rizika (leveridža) u finansijskoj literaturi se obicno ilustruje preko analize prelomne tacke rentabilnosti (grafikona rentabilnosti) kao široko prihvacene tehnike bliske poslovnim ljudima.

• Metodologija grafikona rentabilnosti zasniva se na striktnom razdvajanju ukupnih troškova preduzeca na dve kategorije – fiksne i varijabilne. Svrha konstrukcije grafikona rentabilnosti jeste odredivanje tzv. prelomne tackerentabilnosti - PTR (break even point) koja predstavlja nivo proizvodnje ili prodaje koji je dovoljan da pokrije (nadoknadi) varijabilne troškove za taj nivo proizvodnje ili prodaje i ukupne fiksne troškove u obracunskom periodu (Poslovni dobitak - PD = 0).

• Analiticki znacaj navedenog pokazatelja je izuzetan, jer on omogucava odredivanje nivoa poslovne aktivnosti (proizvodnje ili prodaje) neophodne za pokrice ukupnih poslovnih troškova. Medutim, treba pomenuti da PTR može biti korišcena i za mnoge druge situacije, kao što su : odlucivanje o kapitalnim izdacima, odredivanje minimalnih zarada zaposlenih, odredivanje strukture troškova, cene proizvoda, nacina finansiranja, itd.

• Konstrukcija grafikona rentabilnosti, osim striktnog razdvajanja fiksnih I varijabilnih troškova, implicitno podrazumeva (bar u kratkom roku) konstantnost asortimana i prodajne cene proizvoda preduzeca, kao I odnosa fiksnih i varijabilnih troškova u ukupnim troškovima poslovanja. Pod ovim pretpostavkama, poslovni dobitak – PD postaje funkcionalno zavisaniskljucivo od kretanja nivoa neto prihoda od prodaje, odnosno :

PD = Neto prihod od prodaje – (Ukupni varijabilni troškovi + Ukupni fiksni troškovi)

• Osnovni (kljucni) pokazatelj grafikona rentabilnosti jeste prelomna tacka rentabilnosti koja može biti odredena : (a) kolicinski - preko broja jedinica proizvodnje, i (b) vrednosno - preko obima prodaje (realizacije proizvoda).

•Odredivanje kolicine (nivoa) proizvodnje za PD = 0 pocinje od relacije :

PD = P x N – V x N – F = 0 gde simboli imaju sledece znacenje :PD - Poslovni dobitak V - Varijabilni troškovi po jediniciP - Prodajna cena po jedinici F - Ukupni fiksni troškovi N - Broj prodatih proizvoda

•Kolicina (nivo) proizvodnje koji zadovoljava prethodnu jednacinu predstavlja prelomnu tacku rentabilnosti, a utvrduje se iz sledeceg odnosa :

Radi ilustracije utvrdivanja kolicine proizvodnje koja je neophodna za dostizanje PTR navodimojedonstavan primer. FPTR = ---------------- P - V

KORPORATIVNE FINANSIJEPredmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠPredavanje 8 – Finansijsko planiranje u korporativnom preduzecu

1. FINANSIJSKO PLANIRANJE- POJAM I FUNKCIJE -

• Finansijsko planiranje- predstavlja konkretizaciju finansijske politike preduzeca kroz finansijske planove, a izraženo u finansijskim pokazateljima za odredeni vremenski period.

• Finansijski plan- predstavlja instrument finansijske politike u kojem se sintetizuje planiranje ukupnih finansijskih sredstava preduzeca.

• U finansijskom planu, ciljevi finansijske politike preduzeca (finansijska snaga) projektuju se u vrednosnom (monetarnom) izrazu.

• Finansijskim planom kao instrumentom finansijske politike neophodno je izvršiti predvidanje nekoliko bitnih elemenata, to su:

(1) Dinamika nabavke finansijskih sredstava;(2) Dinamika potreba za finansijskim sredstvima;(3) Dinamika usmeravanja i rasporedivanja ukupno raspoloživih finansijskih sredstava;(4) Dinamika vracanja finansijskih sredstava.• Finansijsko planiranje tokova reprodukcije u preduzecu nezamislivo je bez obuhvatanja cetiri osnovna elementa, to su :(1) Plan bilansa uspeha; (2) Plan bilansa stanja;(3) Plan novcanih tokova; (4) Plan dugorocnih ulaganja.

• Planom bilansa uspeha– planira se finansijski rezultat koji nastaje kao razlika izmedu prihoda i rashoda, kao i ocekivana rentabilnost.

• Planom bilansa stanja – planira se obim i struktura sredstava I njihovih izvora, potrebnih za ostvarenje finansijskog rezultata.

• Planom novcanih tokova – planira se održavanje likvidnosti u planskom periodu, odnosno svi prilivi i odlivi sredstava, kao i mogucnost finasiranja likvidnosti u toku planskog perioda.

• Planom dugorocnih ulaganja – planira se obim, struktura i vreme trajanja ulaganja, kao i struktura finansiranja dugorocnih ulaganja.

ZNACAJ FINANSIJSKOG PLANIRANJA

• Osnovna svrha finansijskog planiranja jeste da se obezbedi optimalizacija strukture sredstava, likvidnosti i izvora sredstava, kao i da se osigura racionalno finansiranje uz odgovarajuci stepenlikvidnosti i rentabilnost poslovanja preduzeca.

• Finansijsko planiranje omogucava da se sa velikim stepenom sigurnosti unapred utvrdi (predvidi) i kontroliše odvijanje ukupnog procesa poslovanja preduzeca.

• Finansijskim planiranjem se sprecava neracionalno angažovanje finansijskih sredstava i ukazuje se na pojedine segmente preduzeca gde su finansijska sredstva neracionalno angažovana.

• Finansijskim planiranjem se vrši i finansijska kontrola preduzeca, buduci da finansijsko planiranje posebno potencira dva osnovna nacela (principa) poslovanja, to su : likvidnost i rentabilnost.

2. FINANSIJSKI PLAN

• Pojmovi planiriranje i plan su povezani, ali izmedu njih postoji suštinska (fundamentalna) razlika u smislu sledeceg :• Planiranje – predstavlja primarnu fazu procesa upravljanja koja podrazumeva svojevrstan mentalni proces u smislu razmišljanja o tome: šta je poželjno uraditi i kako bi to trebalo postici (ostvariiti).

• Plan – predstavlja konkretan rezultat planiranja, pa se shodno tome, shvata kao “opipljivi dokaz” razmišljanja, pri cemu se planom detaljno preciziraju osnovni ciljevi preduzeca.

• Finansijski plan preduzeca shvata se u višestrukom smislu:(1) Kao plan rokova za pribavljanje finansijskih sredstava;(2) Kao plan potreba za finansijskim sredstvima;(3) Kao plan finansijskih tokova u preduzecu;(4) Kao plan finansijskih struktura

• Finansijski plan predstavlja finalni proizvod procesa finansijskog planiranja koji svojim oblikom i sadržajem može u velikoj meri uticati na stepen uspešnosti upravljanja finansijama u preduzecu.

• Za podelu (klasifikaciju) finansijskih planova mogu se koristiti veoma razliciti kriterijumi. Medutim, najprihvatljivija je podela finansisjkih planova sa dva aspekta : (a) vremenskog, i (b) funkcionalnog.

• Sa vremenskog aspekta , finansijski planovi se dele na sledece :(1) Operativni finansijski planovi(2) Kratkorocni (godišnji) finansijski planovi(3) Dugorocni (perspektivni) finansijski planovi

• Sa funkcionalnog aspekta , finansijski planovi se dele na sledece :(1) Redovni (tekuci) finansijski planovi(2) Vanredni (specificni) finansijski planovi

1) Operativni finansijski plan – obuhvata predvidanje pojedinacnih iznosa svih finansijskih transakcija cije se izvršenje predvida u toku planskog perioda. Pri tome, finansijske transakcije obuhvataju prilive (uplate) i odlive (isplate) finansijskih sredstava.

• Osnovni cilj operativnog finansijskog plana jeste : prvo, da spreci neravnotežu koja može nastati kao rezultat disproporcija u prilivu I odlivu finansijskih sredstava, i drugo, da se održi strukturna finansijska ravnoteža preduzeca. Dakle, suštinski cilj ovog plana je u tome da se predvide eventualni poslovni rizici i da se izaberu metode za njihovo uklanjanje.

• Operativni finansijski plan se razlikuje od osnovnog (godišnjeg) finansijskog plana uglavnom po sledecem : (a) sadrži znatno veci broj konkretnih detalja, (b) služi se i konkretnom racunovodstvenom dokumentacijom, i (c) obicno obuhvata period od 30 ili 90 dana (mesec ili kvartal), mada ti periodi mogu biti i kraci (15, 7, ili 5 dana).

2) Kratkorocni (godišnji) finansijski plan – odnosi se na utvrdivanje potrebnih finansijskih obaveza, tj. priliv i odliv finansijskih sredstava i on obuhvata period od od jedne godine (kalnedarske ili poslovne).

• Dinamika kratkorocnog (godišnjeg) finansijskog plana omogucava njegovu direktnu povezanost sa operativnim finansijskim planom, pri cemu godišnji finansijski plan u suštini predstavlja konkretnu optimalnu finansijsku strategiju preduzeca.

• Putem kratkorocnog (godišnjeg) finansijskog plana omogucava se optimalizacija razlicitih struktura u preduzecu, i to : (a) strukture sredstava, (b) strukture izvora sredstava, i (c) strukture likvidnosti.

•Kratkorocni (godišnji) finansijski plan polazi od podataka koje sadrže ostali planovi, i to : (1) plan realizacije (globalni i dinamicki), (2) Plan troškova poslovanja, (3) Plan poslovnih sredstava, i (4) Ostali planovi osnovnih poslovnih funkcija u preduzecu.

• Postoje razlicite metode za izradu kratkorocnog plana : (a) konvencionalne metode (uravnoteženost bilansnih odnosa), i (b) savremene metode (teorija verovatnoce, linearno i mrežno programiranje itd.)

3) Dugorocni (perspektivni ili strateški) finansijski plan – odnosi se na projekcije dugorocno potrebnih finansijskih sredstava i davanje modela dugorocne konstrukcije po pojedinim izvorima sredstava.

• Osnovni problem koji treba rešiti dugorocnim finansijskim planom jeste pronalaženje pogodnih izvora finansiranja uz odgovarajuce vremenske dispozicije pri investiranju i vracanju tudih sredstava.

• Ovaj problem se može rešavati samo putem razlicitih kombinacija pojedinih finansijskih varijanti od kojih se prihvata ona najpovoljnija, i kao takva ona ulazi u dugorocni finansijski plan.

• Po formi, dugorocni finansijski plan se najcešce pojavljuje kao :(a) Finansijski aspekti razvojnih planova (perspektivnih ili strateških);(b) Planovi po pojedinim projektima (sa finansijskim konstrukcijama);(c) Dugorocni planovi strukture sredstava i izvora sredstava.

4) Redovni (tekuci) finansijski plan – odnosi se na planiranje (projekcije) novcanih tokova u odredenom vremenskom periodu kako bi se obezbedila potrebna finansijska likvidnost preduzeca. Ovi finansijski planovi su najcešce kratkorocnog i dugorocnog karaktera.

5) Vanredni (specificni) finansijski planovi – izraduju se neredovno, tj. u posbnim prilikama i sa posebnim zadacima. Najcešce, to su posebni (specificni) finansijski planovi koji se uglavnom odnose na osnivanje, integracije ili sanacije preduzeca, kao i reorganizacije ili likvidacije preduzeca.

• Zakljucak:

Finansijski planovi su mocno “oružje” za finansijsko upravljanje u preduzecu. Strucno i objektivno konstruisan finansijski plan uvek predstavlja sigurnu polaznu osnovu za odvijanje svih projektovanih finansijskih aktivnosti u preduzecu. Finansijski plan je svojevrstan “finansijski kompas” bez kojeg se ne mogu uspešno realizovati složeni zadaci finansijske funkcije preduzeca.

3. METODOLOGIJA I NACELA IZRADE FINANSIJSKOG PLANA

• Metodologija izrade finansijskog plana u direktnoj je meduzavisnosti sa finansijskom politikom preduzeca, jer se preko finansijskog plana predvidaju zadaci i ciljevi koje treba preduzece da ostvari.

• Finansijskim planom se predvida (projektuje) ukupno poslovanje preduzeca izraženo u novcanom (monetarnom) obliku.

• Izvršenjem finansijskog plana ostvaruju se znacajni ciljevi preduzeca, medu kojima posebno treba istaci sledece :

(a) Obezbeduju se potrebna finansijska sredstva za poslovanje;(b) Omogucava se racionalno (optimalno) korišcenje sredstava;(c) Osigurava se konstantna likvidnost i solventnost preduzeca;(d) Vrši se pravilna raspodela dobiti preduzeca.

• Pri sastavljanju finansijskog plana preduzeca potrebno je da se obezbede relevatni podaci koji su sadržani u posebnim planovima razlicitih funkcionalnih podrucja preduzeca (vidi graficki prikaz). • Planiranje poslovnih aktivnosti u razlicitim funkcionalnim podrucjima preduzeca izražava se u posebnim (delimicnim) planovima ciji je ukupan broj uslovljen, pre svega, vrstom i velicinom preduzeca.

•Izmedu planova funkcionalnih podrucja preduzeca postoji izražena meduzavisnost, a osnovna zajednicka karakteristika im je da su svi oni usmereni na buducnost.

• Planovi funkcionalnih podrucja preduzeca predstavljaju delimicne planove koji se tek u okviru finansijske funkcije preduzeca spajaju i integrišu u dve posebne celine : (1) Finansijski plan (sa ukupnim primanjima i izdavanjima, i (2) Bilans uspeha (sa ukupnim prihodima i rashodima). Ako se ovim dvema celinama prikljuci i planski bilans stanja, onda se dobija potpuno zatvoren sistem planiranja.

Meduzavisnost planovafunkcionalnih podrucja preduzeca

• Metodologija za izradu finansijskog plana ima predominantan znacaj za sam proces planiranja i za obezbedivanje ciljeva koje preduzece namerava da ostvari.

• Karakter metodologije finansijskog planiranja determinisan je samim karakterom upravljanja preduzecem, velicinom i organizacionom strukturom preduzeca, kao i karakterom njegove delatnosti.

• Svako preduzece treba da raspolaže sa sopstvenom metodologijom za izradu i donošenje finansijskog plana koja ce se u vecoj ili manjoj meri razlikovati od metodologija izrade finansijskog plana drugih preduzeca, buduci da metodologija mora uvažavati sve specificnosti preduzeca.

•Medutim, bez obzira na razlike u metodologijama, ipak je moguce diferencirati nekoliko znacajnih nacela (principa) koji su zajednicki za sva preduzeca, to su : (1) Nacelo naucnosti, (2) Nacelo usaglašenosti; (3) Nacelo sveobuhvatnosti; (4) Nacelo konkretnosti; (5) Nacelo realnosti; (6) Nacelo elasticnosti; (7) Nacelo sistematicnosti, (8) Nacelo kontinuiteta.

4. SVODNO FINANSIJSKO PLANIRANJE U PREDUZECU

• Finansijsko planiranje ima za predmet planiranje finansijskih tokova I finansijskih struktura i konstrukcija. Zbog toga, finansijsko planiranje nije svako vrednosno planiranje, nego samo planiranje odredenih finansijskih ciljeva, cime ono de facto postaje deo integralnog poslovnog planiranja u preduzecu kao poslovnom isistemu.

• Osim planiranja finansijskih tokova i strukture sredstava i izvora sredstava, finansijskim planom je neophodno predvideti i sledece :

(1) Dinamiku nabavke finansijskih sredstava;(2) Dinamiku potreba za finansijskim sredstvima;

(3) Dinamiku usmeravanja i rasporedivanja finansijskih sredstava;(4) Dinamiku vracanja finansijskih sredstava njihovim izvorima.

• U metodološkom smislu, finansijsko planiranje ima zadatak da izradi i prezentuje organima upravljanja jedan sveobuhvatan i koordiniran plan aktivnosti preduzeca, kao i njegovih potreba za poslovnim sredstvima i izvorima finansiranja u toku planskog perioda (izraženo u monetarnoj formi).

• Da bi finansijski plan bio sveobuhvatan i koordiniran, on mora da bude iskazan monetarnim merilom.

• Takav nacin iskazivanja proistice iz tzv. “svodnog planiranja ”, buduci da se pojedine poslovne aktivnosti preduzeca iskazuju preko razlicitih naturalnih jedinica mere.

• U kontekstu recenog, monetarna jedinica se javlja kao jedini moguci kriterijum zanjihovo svodenje na zajednicki imenitelj.

• Analogno navednom,ceo proces svodnog finansijskog planiranja koji zapocinje planom prodaje kao ishodišnom tackom svodnog finansijskog plana, (i difuzno se zatim rasprostire na sve ostaleaktivnosti preduzeca), na kraju se usmerava i uklapa u planski bilans uspeha, planski bilans stanja, plan novcanih tokova i plan dugorocnih ulaganja, koji ujedno cine i osnovne elemente svodnog finansijskog planiranja u preduzecu.

• Zakljucak : Na osnovu koncepta svodnog finansijskog planiranja, nema sumnje da je finansijsko planiranje tokova reprodukcije u preduzecu nezamislivo bez obuhvatanja sledecih elemenata :

1) Plana bilansa uspeha - kojim se definiše ocekivana rentabilnost u poslovanju, kao cinioca ocuvanja i povecanja imovine preduzeca.2) Plana bilansa stanja - kojim se definiše obim i struktura sredstava kao i njihovi izvori.3) Plana novcanih tokova - kojim se definiše mogucnost finansiranja i održavanja likvidnosti u kracim i dužim vremenskim razdobljima.4) Plana dugorocnih ulaganja - kojim se kvantitativno izražava obim, struktura i vreme trajanja ulaganja, kao i struktura finansiranja dugorocnih ulaganja.

Navedene elemente finansijskog planiranja posebno treba razmotriti

(a) Planski bilans uspeha

• Planski bilans uspeha obuhvata prihode, rashode i finansijski rezultat koji ce se ostvariti u datom planskom periodu. Pri tome, pod finansijskim rezultatom podrazumeva se dobit, imajuci u vidu cinjenicu da je maksimiziranje dobiti osnovni cilj poslovne politike.

• Za planski bilans uspeha najznacajnije je utvrditi potreban obim prodaje za ostvarivanje planiranog finansijskog rezultata (dobiti) i to za sledece slucajeve :

(1) Za ostvarivanje neutralnog finansijskog rezulatat;(2) Za ostvarivanje akumulacije koja je potrebna za održavanje dugorocne finansijske ravnoteže preduzeca;(3) Za ostvarivanje akumulacije koja je potrebna za dovodenje dugorocne finansijske ravnoteže na nivo normale i obezbedenje ucešca vlastitih izvora u finansiranju novih investicija.

1) Planiranje neutralnog finansijskog rezultata

• Da bi se utvrdio potreban obim prodaje (u vrednosnom izrazu) za ostvarenje neutralnog finansijskog rezultata, potrebni su podaci za : (a) prihode od prodaje, (b) varijabilne rashode, (c) rashode perioda, (d) maržu pokrica, i (e) procenat ucešca marže pokrica u prihodima od prodaje.

• Prihodi od prodaje – planiraju se tako što se planirani fizicki obim proizvodnje pomnoži sa planiranom neto prodajnom cenom, koja je jednaka razlici izmedu prodajne cene i tzv. “kondicija” (rabat i sl.). • Varijabilni rashodi – predstavljaju troškove koji ulaze u cenu koštanja proizvoda i oni se dobijaju kao proizvod planiranog fizickog obima proizvodnje i planiranih varijabilnih troškova po jedinici proizvoda. • Rashodi perioda – predstavljaju troškove koji ne ulaze u cenu koštanja proizvoda i oni su jednaki planiranim fiksnim i relativno fiksnim troškovima koji su sadržani u prodatim proizvodima i troškovima prodaje.

• Marža pokrica (naziva se i kontribuciona marža) – predstavlja razliku izmedu prihoda od prodaje i varijabilnih rashoda.

• Procenat ucešca marže pokrica u prihodima od prodaje – dobija se tako što se marža pokrica stavi u odnos prema prihodima od prodaje i množi sa 100.

• Na osnovu svih prethodno definisanih kategorija, utvrduje se potreban obim prodaje za ostvarivanje neutralnog finansijskog rezulatata, prema obrascu:

Rashodi perioda x 100Pop = ---------------------------------------------------------- Procenat ucešca marže pokrica u prihodima od prodaje

Pop = Potreban obim prodaje za ostvarenje neutralnog finansijskog rezultata

• Potreban obim prodaje za ostvarenje neutralnog finansijskog rezultata može se predstaviti i graficki (vidi sliku 10. na str. 119 udžbenika). Pri tome, tacka u kojoj se ostvaruje neutralan finansijski rezulatat predstavlja donju tacku rentabilnosti (prag rentabilnosti). 2) Planiranje minimalne akumulacije

• Da bi se utvrdio potreban obim prodaje za ostvarenje akumulacije koja je potrebna za održavanje nepromenjene dugorocne finansijske ravnoteže, potrebni su podaci o minimalnoj akumulaciji. • Pod minimalno potrebnom akumulacijom podrazumeva se ona akumulacija koja obezbeduje da se dugorocna finansijska ravnoteža iz prethodnog perioda ne pogorša. Dakle, minimalna akumulacija je ona akumulacija koja ne dozvoljava pogoršavanje dugorocne finansijske ravnoteže, a time I uslova za održavanje likvidnosti preduzeca u sferi dugorocnog finansiranja.

• Potreban obim prodaje za ostvarenje planirane minimalne akumulacije dobija se na osnovu sledeceg obrasca :

Rt + Amin + Dpd Pop = ----------------------------------------- Procenat ucešca marže pokriža u prihodima od prodaje

Amin – Minimalna akumulacija Rt – Rashodi periodaDpd – Porezi i doprinosi iz fin. rezultataPop – Potreban obim prodaje za ostvarenje planirane minimalne akumulacije

3) Planiranje maksimalne akumulacije

• Pod maksimalno potrebnom akumulacijom podrazumeva se zbir minimalno potrebne akumulacije i akumulacije za finansiranje novih investicionih programa iz sopstvenih izvora.• Potreban obim prodaje za ostvarenje planirane maksimalne akumulacije dobija se na osnovu sledeceg obrasca :

Rt + Amax + Dpd Pop = ----------------------------------------- Procenat ucešca marže pokriža u prihodima od prodaje

Rt – Rashodi periodaAmax – Maksimalna akumulacijaDpd – Porezi i doprinosi iz fin. rezultataPop – Potreban obim prodaje za ostvarenje planirane maksimalne akumulacije

• Zakljucak : Definisanje minimalno i maksimalno potrebne akumulacije u preduzecu, težište finansijskog planiranja prenosi na planski bilans uspeha. Pri tome, planirana akumulacija (neto dobitak) ne može se projektovati ispod nivoa potrebne minimalne akumulacije. U privrednoj praksi se smatra prihvatljivim rešenjem kada preduzece ostvaruje akumulaciju manju od maksimalno potrebne, a vecu od nivoa minimalno potrebne akumulacije. Idealan slucaj je kada preduzece ostvari maksimalno potrebnu akumulaciju. b) Planski bilans stanja

• Planski bilans stanja ima za cilj da prikaže kako planirane aktivnosti preduzeca uticu na pojedinacne delove imovine, obaveze i kapital, kao i na ukupnu finansijsku strukturu preduzeca.

• Planski bilans stanja pokazuje horizontalnu i vertikalnu strukturu (finansijsku situaciju), odnosno finansijsku ravnotežu. Pri tome, on ne treba da iskazuje finansijsku ravnotežu koja bi nastala “stihijski”, vec onu finansijsku ravnotežu koju je moguce ostvariti svesnim planskim akcijama i to kako na strani angažovanja sredstava tako i na strani izvora sredstava.

• Planski bilans stanja se sastavlja na osnovu parcijalnih planova pojedinih sredstava i izvora sredstava i on treba da obuhvati sva sredstva i izvore sredstava sa kojima preduzece raspolaže, kao i nova sredstva koja ce biti pribavljena u toku planske godine.

• Planski bilans stanja za ishodište ima bilans stanja na pocetku planskog perioda koji biva koriogovan za ocekivane promene koje ce nastati kao posledica preduzimanja planskih aktivnosti preduzeca.

• Planski bilans stanja predstavlja sinteticki plan koji treba da pokaže ocekivanu strukturu sredstava i izvora sredstava na pocetku i na kraju planskog perioda, kao i promene koje se ocekuju u kvalitativnom smislu.

• Planski bilans stanja, zajedno sa planskim bilansom uspeha predstavlja konacan ishod tj.“krunu” finansijskog plana koji treba da pokaže ocekivano finansijsko stanje preduzeca krajem planske godine.

• Krajnji datum planskog perioda za koji se sacinjava planski bilans stanja preduzeca je poslednji dan planskog perioda koji obuhvata bilans uspeha.

• Metodološki okvir za izradu planskog bilansa stanja cini sledece :(a) Plan potrebnih obrtnih sredstava(b) Plan osnovnih sredstava i plasmana(c) Plan trajnih i orocenih izvora sredstava(d) Plan obrtnog fonda

1) Plan potrebnih obrtnih sredstava

• Proracun potrebnih obrtnih sredstava treba da aproksimira (planira) koliko ce svakog dana tokom planskog perioda biti angažovano obrtnih sredstava.

• Za proracun potrebnih obrtnih sredstava u plasnkom periodu neophodna su dva osnovna podatka, to su : (a) ucinak odredenog pojavnog oblika obrtnih sredstava u planskom periodu, i (b) prosecan broj dana vezivanja (trajanja obrta) odredenog pojavnog oblika obrtnih sredstava.

• Na osnovu pomenutih podataka moguce je izracunati potreban volume obrtnih sredstava, i to prema sledecem obrascu : U c i n a k Ucinak x Broj dana vezivanjaPotrebna obrtna = --------------------------- = -------------------------------------------sredstva Broj dana u periodu Broj dana u periodu ------------------------- Broj dana vezivanja

• Na osnovu navedenog obrasca mogu se izracunati potrebna obrtna sredstva za svaki njihov pojavni oblik (novcana sredstva, avansi, sirovine i materijal, sitan inventar, nezavršena proizvodnja, poluproizvodi, gotovi proizvodi, potraživanja od kupaca, HoV, itd.).

2) Plan osnovnih sredstava i plasmana• Planiranje osnovnih sredstava - vrši se za godinu dana. Preciznije receno, dužina planskog perioda za koji se vrši planiranje osnovnih sredstava treba da odgovara planskom periodu za koji se vrši planiranje potrebnih obrtnih sredstava, jer postoji logican zakljucak : neophodno je planiranje osnovnih i obrtnih sredstava za isti period jer je samo tako moguce utvrditi ukupnopotrebna sredstva.

• Postoji potreba razlikovanja postojecih osnovnih sredstava i osnovnih sredstava koja ce s epribaviti u toku planskog perioda. Shodno tome, osnovna sredstva je moguce planirati prema sledecem postupku :

POSTOJECA OSNOVNA SREDSTVA1) Nabavna vrednost osnovnih sredsava na pocetku planskog perioda2) Ispravka vrednosti osnovnih sredstava na pocetku planskog perioda3) Amortizacija osnovnih sredstava u toku planskog perioda4) Prodaja osnovnih sredstava u toku planskog perioda5) Sadašnja vrednost postojecih osnovnih sredstava na kraju planskog perioda [1 – (2 + 3 + 4)]

NOVA OSNOVNA SREDSTVA6) Ukupna nabavka u toku planskog perioda7) Amortizacija novonabavljenih osnovnih sredstava na kraju planskog perioda8) Sadašanja vrednost novonabavljenih osnovnih sredstava na kraju planskog perioda (6 – 7)9) Ukupna sadašnja vrednost osnovnih sredstava na kraju planskog perioda (5 + 8)

Planiranje plasmana

– odnosi se na date kredite (robne i finansijske) I plasmane sredstava. Plasmani se po rocnosti diferenciraju na dugorocne (ciji je rok naplate preko 1 godine) i kratkorocne (ciji je rok naplate do godinu dana). Kod plasmana taode važi nacelo (pravilo) da period planiranja plasmana treba da odgovara periodu planiranja potrebnih obrtnih sredstava.

Tehnika planiranja plasmana veoma je slicna planiranju osnovnih sredstava, što se može sagledati iz sledeceg opšteg postupka :

POSTOJECI PLASMANI1) Dugoorcni plasmani na pocetku planskog perioda2) Ukupna naplata dugorocnih plasmana u toku planskog perioda3) Postojeci dugorocni plasmani na kraju planskog perioda (1 – 2)4) Kratkorocni plasmani na pocetku planskog perioda5) Ukupna naplata kratkorocnih plasmana u toku plasnkog perioda6) Postojeci kratkorocni plasmani n akraju planskog perioda (4 – 5)

NOVI PLASMANI7) Dugorocni novi plasmani u toku planskog perioda8) Ukupna naplata novih dugorocnih plasmana u toku planskog perioda9) Dugorocni novi plasmani na kraju planskog perioda (7 – 8)10) Kratkorocni novi plasmani u toku planskog perioda11) Ukupna naplata novih kratkorocnih plasmana u toku planskog perioda12) Kratkorocni novi plasmani na kraju planskog perioda (10 – 11)13) Ukupni dugorocni plasmani na kraju planskog perioda (3 + 9)14) Ukupni kratkorocni plasmani na kraju planskog perioda (6 + 12)

3) Plan trajnih i orocenih izvora sredstava

• Pod trajnim izvorima sredstava podrazumevaju se sopstveni izvori poslovnih sredstava (poslovni fond), dok oroceni izvori sredstava uglavnom obuhvataju dugoorcne i kratkorocne pozajmljene izvore. Kod dugorocno pozajmljenih izvora rok otplate je preko 1 godine, dok je kod kratkorocno pozajmljenih izvora rok otplate do godinu dana.

• Osnovni cilj planiranja izvora sredstava jeste da se utvrdi “manjak” ili “višak” sredstava. Drugim recima, cilj je da se vidi koliko se u planskom period mora obezbediti novih izvora sredstava (u slucaju manjka sredstava) i koliko se može upotrebiti sredstava za angažovanja (ulaganja) koja nisu planirana (u slucaju viška sredstava).

• Sama tehnika planiranja trajnih i orocenih izvora sredstava može se sagledati iz sledeceg opšteg postupka :

TRAJNI I DUGOROCNI IZVORI1) Poslovni fond na pocetku planskog perioda2) Povecanje poslovnog fonda u toku planskog perioda3) Poslovni fond na kraju planskog perioda (1 + 2)4) postojeci dugorocni oroceni izvori na pocetku planskog perioda5) Ugovoreni, a neiskorišceni dugorocni izvori6) Otplata glavnice dugorocnih izvora u toku planskog perioda7) Dugorocni oroceni izvori na kraju planskog perioda (4 + 5 – 6)8) Ukupni trajni dugorocni izvori na kraju planskog perioda (3 + 7)

KRATKOROCNI OROCENI IZVORI9) Postojeci kratkorocni izvori na pocetku planskog perioda10) Ugovoreni, a neiskorišceni kratkorocni izvori11) Otplata glavnice kratkorocnih izvora u tolku planskog perioda12) Kratkorocni oroceni izvori na kraju planskog perioda (9 + 10 – 11)

4) Plan obrtnog fonda• Obrtni fonu osnovi pokazuje iznos dugorocnih izvora (sopstvenih I pozajmljenih) za finansiranje obrtnih sredstava. On je racunska kategorija koja se može izracunati na dva nacina :(a) Obrtni fond = (Trajni + dugorocni izvori) – (Osnovna sredstva + dugorocni plasmani)(b) Obrtni fond = Obrtna sredstva – Kratkorocni izvori

• Na povecanje obrtnog fonda uticu sve poslovne transakcije koje smanjuju dugorocna ulaganja i koje povecavaju dugorocne izvore sredstava. Takode, važi i obrnuto : na smanjenje obrtnog fonda uticu sve transakcije koje povecavaju dugoorcna ulaganja i koje smanjuju dugoorcne izvore, odnosno:

POVECANJE VISINE OF NASTAJE : SMANJENJE VISINE OF NASTAJE :- Prodajom osnovnih sredstava - Nabavkom osnovnih sredstava - Smanjenjem (povecanjem) dugoorcnih plasmana - Dugorocnim ulaganjem-Povecanjem neto akumulacije - Otplatom dugorocnih dugova-Povecanjem dugoorcnih zajmova - Gubitkom- Emisijom akcija

Preciznim finansijskim planiranjem može se uticati na visinu obrtnog fonda i to putem podsticanja ili eliminisanja cinilaca koji ga povecavaju ili smanjuju (u kontekstu gore navedenih relacija).

Upravljanje finansijama preko obrtnog fonda je ograniceno, jer je njegov proracun statican.c) Plan novcanih tokova• Izrada plana novcanih tokova temelji se na svim ostalim (parcijalnim) planovima poslovne aktivnosti preduzeca koji na direktan ili indirektan nacin imaju uticaja na priliv ili odliv novcanih sredstava.

• Plan novcanih tokova predstavlja sintezu podataka o ukupnim uplatama (prilivima) i isplatama (odlivima) novca u toku planskog perioda. Zbog toga, plan novcanih tokova predstavlja polaznu osnovu za racionalno upravljanje novcanim sredstvima preduzeca.

• Osnovni cilj planiranja novcanih tokova (priliva i odliva gotovine), jeste da se blagovremeno dobiju informacije o tome da li ce se u odredenom vremenskom periodu uspeti održati likvidnost preduzeca.

• Prema svom karakteru, novcani tokovi se mogu grupisati na prilive i odlive novcanih sredstava koji poticu iz tri osnovne grupe aktivnosti preduzeca :

1) Poslovne aktivnosti2) Investicione aktivnosti3) Finansijske aktivnosti

1) Poslovne aktivnosti preduzeca - odnose se na njegovu glavnu delatnost, tj. primarno su usmerene na proizvodnju i prodaju proizvoda, robe i usluga. Stoga, poslovne transakcije koje proizlaze iz ove aktivnosti uticu na stvaranje neto dobitka ili gubitka. Medutim, normalno je ocekivati da ce preduzece iz poslovnih aktivnosti generisati pozitivne novcane tokove.

2) Investicione aktivnosti preduzeca - odnose se na sve one transakcije koje su namenjene ostvarivanju buduceg dobitka i novcanih priliva. Radi sistematizacije, ove aktivnosti se mogu klasifikovati u dve grupe : ulaganja u dugotrajnu imovinu (stalna sredstva) i druga ulaganja.

3) Finansijske aktivnosti preduzeca - predstavljaju aktivnosti koje imaju za posledicu promene velicine i sastava vlastitog kapitala (glavnice) i zajmova preduzeca. To su transakcije na sledecim relacijama: preduzece - vlasnici i preduzece – kreditori. Generalno receno, finansijske aktivnosti preduzeca obuhvataju primanja novca od vlasnika (emisija akcija) kao i vracanje novca vlasnicima na uloženu imovinu (dividende). Takode, finansijske aktivnosti obuhvataju i zaduživanje preduzeca (krediti, emisija obveznica), i vracanje dugova (ne ukljucujuci isplatu kamata što ulazi u poslovne aktivnosti).

• Osnovu za izradu i donošenje plana novcanih tokova u preduzecu cini plan prodaje iz kojeg proistcu, pre svega, plan proizvodnje i plan troškova kao i ostali planovi u preduzecu. Plan novcanih tokova se izraduje najcšece za period od 1 godine, a može se razradivati i za krace vremenske intervale.

• Planiranje priliva i odliva gotovine može se vršiti pomocu dve metode :1) Bilansna metoda2) Dinamicka metoda

1) Bilansna metoda – zasniva se na bilansu uspeha (prihodima i rashodima), pri cemu priliv novca treba da odgovara prihodima, a odliv novca treba da odgovara rashodima (ne racunajuci u rashode amortizaciju).

•Medutim, dešava se da dode do vremenskog nepodudaranja pomenutih kategorija, buduci da se prihodi ne izjednacuju sa prilivom novca, niti se rashodi izjednacuju sa odlivom novca.

• Zbog vremenskog nesklada izmedu prihoda i priliva, s jedne strane, i rashoda i odliva, s druge strane, dolazi do promene strukture u bilansu stanja, što bilansni metod planiranja novcanih tokova cini komplikovanim.

2) Dinamicka metoda – planiranja novcanih tokova uspešno se primenjuje I za duže i za krace vremenske intervale. Kod ove metode se dinamicki plan priliva i odliva novca (gotovine) razraduje u tri sukcesivne etape, i to :

• U prvoj etapi – projektuju se primanja i izdavanja novca po razlicitim osnovama, pri cemu novcani tokovi vezani za redovno poslovanje cine osnovnu sadržinu tih projekcija.

• U drugoj etapi – konfrontiraju se sva primanja i izdavanja novca za željene vremenske intervale u cilju utvrdivanja deficita ili suficita novcanih sredstava u odnosu na minimalni tj. stalno potreban saldo gotovine.

• U trecoj etapi – donosi se plan finansiranja kojim se projektuje dinamika zaduživanja i otplata u zavisnosti od toga da li se radi o periodicnom deficit ili suficitu novca (gotovine).

• Generalno gledano, sama tehnika planiranja novcanih tokova sastoji se u tome da se za dati planski period predvide svi prilivi i odlivi gotovine, što se može prikazati pomocu sledece šeme:

• PRILIVI GOTOVINE PO OSNOVU :- Prodaje robe i usluga za gotovo- Naplate potraživanja od kupaca-Unovcenja hartija od vrednosti- Emisije hartija od vrednosti- Primljenih avansa od kupaca- Naplate ostalih promptnih potraživanja- Naplate potraživanja po dugorocnim i kratkorocnim plasmanima- Pribavljanja novih kredita- Gotovinskih uplata po osnovu povecanja kapitala

• ODLIVI GOTOVINE PO OSNOVU :– Obaveza prema dobavljacima– Datih hartija od vrednosti i troškova u gotovini (npr. putni troškovi)– Obaveza po osnovu poreza, doprinosa i drugih dažbina– Obaveza za zarade zaposlenih– Obaveza po osnovu kamata, dividendi i naknada za uloge trecih lica– Obaveza po osnovu glavnice kratkorocnih i dugorocnih kredita– Obaveza po osnovu novih kratkorocnih kredita i dugorocnih plasmana– Otkupa sopstvenih akcija, prodatih obveznica i komercijalnih zapisa.

Zakljucak: Dinamicka metoda planiranja priliva i odliva novca (gotovine) u praksi je neuporedivo prihvatljivija u odnosu na bilansnu metodu, buduci da se dinamicka metoda može uspešno primeniti i za duže i za krace vremenske intervale. Analogno tome, planiranje novcanih tokova može se u okviru poslovne godine vršiti i po kvartalima i po mesecima.

d) Plan dugorocnih ulaganja

• Plan dugorocnih ulaganja ima zadatak da kombinuje najbolje izvore dugorocnog kapitala i da ih alocira (usmeri) na one interne upotrebe koje ce u najvecoj mogucoj meri doprinositi rentabilnosti preduzeca kao celine.

• Gledano u širem smislu , može se reci da svako ulaganje sredstava ciji je rok imobilizacije (ponovno pretvaranje u novac) duži od godinu dana smatra se dugoorcnim ulaganjem. Gledano u užem smislu, pod dugorocnim ulaganjem smatra se ulaganje u osnovna sredstva, obrtna sredstva i dugorocne plasmane.• Sa aspekta uloženih finansijskih sredstava investicije se mogu podeliti na bruto i neto. Bruto investicije cine celokupna ulaganja bez obzira na izvore finansiranja, dok neto investicijecine ulaganja u proširenu reprodukciju.

• Sva dugorocna ulaganja mogu se podeliti u dve osnovne grupe, to su :(a) Ulaganja koja ostaju u granicama vec instalisanih kapaciteta preduzeca;(b) Ulaganja koja predstavljaju nove kapacitete preduzeca.

• Planiranje dugorocnih ulaganja vezano je za dva kljucna kompleksa, to su:(1) Kvantifikovanje efekata dugorocnih ulaganja;(2) Ocena efikasnosti dugorocnih ulaganja.

• (1) Kvantifikovanje efekata dugorocnih ulaganja – postoje dva shvatanja :- Tradicionalno (racunovodstveno) shvatanje, i- Savremeno (finansijsko) shvatanje

• Prema tradicionalnom shvatanju efekat dugorocnih ulaganja jeste prirast sopstvenih sredstava koji ce se ostvariti u toku eksploatacije projekta.

• Prema savremenom shvatanju efekat dugoorcnih ulaganja predstavlja cisti novcani tok (neto novcani tok) koji se ostvaruje tokom eksploatacije projekta

• Da bi se kvantifikovao efekat dugorocnog ulaganja (po jednom ili drugom shvatanju), najpre treba odrediti vek trajanja (eksploatacije) investicionog projekta koji se izražava brojem godina. Za vek eksploatacije investicionog projekta najcešce se uzima broj godina trajanja opreme.

• (2) Ocena efikasnosti dugorocnih ulaganja – treba da pruži odgovor na pitanje da li je ponudeni investicioni projekat sa finansijskog aspekta prihvatljiv ili ne. Pri tome, ako je ponudeno više investicionih projekata, onda se traži odgovor na pitanje koji je od ponudenih projekata najprihvatljiviji.

• Metode koje se primenjuju za ocenu efikasnosti dugorocnih ulaganja sa finansijskog aspekta, dele se na dve grupe : staticke i dinamicke.• Staticke metode – uzimaju podatke iz samo jedne (reperezentativne) godine veka eksploatacije investicionog projekta. Najveci znacaj imaju dve metode:- Metoda povracaja uloženog kapitala, i- Metoda racunovodstvene stope prinosa.

• Dinamicke metode– ukljucuju u razmatranje celokupan vek eksploatacije projekta, pa su otuda daleko pouzdanije u oceni efikasnosti ulaganja. Najveci znacaj imaju dva metode :- Metoda neto sadašnje vrednosti, i- Metoda interne stope prinosa.

KORPORATIVNE FINANSIJEPredmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠPredavanje 9 – Biznis plan u funkciji upravljanja korporativnim preduzecem1. BIZNIS PLAN - pojam i definisanje -

• U leksikonima menadžmenta pod pojmom “planiranje” najcešce se podrazumeva izbor izmedu mogucih alternativnih tokova buducih aktivnosti.

• Planiranje - predstavlja primarnu menadžment funkciju pomocu koje se odreduje kako se ciljevi ostvaruju, koja sredstva treba uložiti da bi se ciljevi ostvarili i koji su to ekonomski i drugi efekti koji ce se time postici.

• Plan - predstavlja “proizvod” ili “dokument” procesa planiranja. On sadreži kvantitativno i kvalitativno utvrdene ciljeve i akcije za njihovu realizaciju.

• Planom se preciziraju : (a) sredstva za ostvarenje ciljeva, (b) odgovornost za preuzimanje akcija, i (c) stepen uspešnosti koji se realno može dostici.

• U kontekstu navedneog, biznis plan je najbolje deifnisati kao “skup ciljeva, politika, stratgeija i seta pojedinacnih programa aktivnosti za implementaciju izabrane koncepcije biznisa”.

• Biznis plan je u savremenim privrednim uslovima postao izuzetno mocno “oružje” (orude ili instrument) za upravljanje finansijama preduzeca.

• Biznis plan se radi za svaku poslovnu godinu, i u tom smislu on predstavlja jednogodišnji okvir za razmišljanje o poslovnim aktivnostima preduzeca.

• Biznis plan je uvek uskladen sa strategijskim planom preduzeca.• Biznis plan cine : kratkorocni ciljevi i strategije poslovnih funkcija preduzeca (marketing, proizvodnja, istraživanje i razvoj, organizacija, finansije itd.).

• U biznis planu su ukljucena sva tri nivoa menadžmenta : (a) vrhovni (top) menadžment, (b) srednji nivo menadžmenta i (c) operativni menadžment.

• Biznis plan koji obuhvata vremenski period od 1 godine, uglavnom je tipican za postojeca preduzeca i postojece strategijske poslovne jedinice u okviru tzv. “divizionalizovanog” preduzeca koje neguje proces strategijskog planiranja i ima prethodno usvojen strategijski plan preduzeca.

• Biznisplan koji obuhvata vremenski period do 5 godina, najcešce je tipican za preduzeca u osnivanju (nastajanju), gde biznis plan u sebi sadrži strategijske, takticke i operativne odluke.

Osnovne razlike izmedu biznis plana standardnog poslovnog plana

STANDARDNI PLAN BIZNIS PLAN

Vanredno se donosi Redovno se donosiUkljucuje samo nove projekte Ukljucuje sve projekte u preduzecu

Vezan je za promene Vezan je za datumeUsmeren je ka eksternom okruženju Usmeren je ka internom okruženju

Izraduje ga razvojna služba u preduzecu Izraduje ga planska služba u preduzecuCilj je dobijanje podrške za nove projekte Cilj je uskladivanje svih poslovnih aktivnosti

Manje je precizan i pouzdan Veoma je precizan i pouzdanIma kontinuelna obeležja

(dozvoljene su korekcije i izmene)Ima jednokratna obeležja(nisu dozvoljene

korekcije i izmene)

2. SVRHA IZRADE BIZNIS PLANA

• Biznis plan predstavlja osnovu uspešnog poslovanja svakog preduzeca.Analogno tome, on je veoma znacajan instrument upravljanja preduzecem.

• Biznis plan kao planski dokument, koristi se za interne i eksterne svrhe.

• Interna svrha biznis plana ogleda se u sledecem:(1) Identifikovanje snaga i slabosti u poslovanju preduzeca;(2) Sagledavanje buducih pravaca poslovanja preduzeca;(3) Obezbedivanje kontrole, gde BP podseca na kriticne tacke poslovanja;(4) Obezbedivanje efektivne koordinacije svih menadžerskih aktivnosti;(5) Merenje efikasnosti preduzeca u celini i njegovih organizacionih delova;(6) Daje osnovni okvir za donošenje kljucnih upravljackih odluka;(7) Sredstvo edukacije, harmonizacije i motivacije kljucnih (top) menadžera;(8) Pruža osnovu za brzo reagovanje na “turbulentne” uslove poslovanja.

• Eksterna svrha biznis plana ogleda se u sledecem :(1) Može se koristiti kao osnova za dobijanje finansijskih sredstava od eksternih investitora (institucija ili pojedinaca):(2) Može poslužiti kao dobra osnova za upoznavanje eksternih interesnih struktura sa osnovnim ciljevima i specificnostima poslovnog procesa, kao I ostvarenim poslovnim performansama preduzeca (stejkholderi, država itd).(3) Može se koristiti za izražavanje namera preduzeca u cilju sprecavanja ili neutralisanja akcija konkurencije (ili nosilaca ekonomske politike).

• Ako je biznis plan namenjen da posluži kao osnova za dobijanje finansijskih sredstava od potencijalnih investitora (kreditora) onda on treba da pruži :

(a) Dokaze o tržišnoj orijentaciji projekta koji je predmet biznis plana;(b) Dokaze o prihvatanju konkretnog programa od strane kupaca;(c) Dokaze o potrebnim finansijskim performansama investicionog projekta;

3. OSNOVNE FAZE (KORACI) U IZRADI BIZNIS PLANA

Izrada biznis plana1) Organizacija procesa planiranja ;2) Dijagnoza situacije i predvidanje okruženja ;3) Definisanje ciljeva (i stratgeija) ;4) Izrada planova poslovnih funkcija ; 5) Izrada finansijskog plana ;6) Izrada biznis plan dokumenta

• 1) Organizacija procesa planiranja – predstavlja osnovni preduslov “biznis planiranja”. Ona obuhvata postavljanje osnovnih parametara i ciljeva planiranja, podelu odgovornosti i alokaciju vremena i resursa.

• 2) Dijagnoza stanja (sa predvidanjem okruženja) – obuhvata dvostruke aktivnosti: (a) Ocenu internih mogucnosti preduzeca u smislu identifikovanja njegovih jakih i slabih strana, kao i analizu prošlih finansijskih performasi ;

(b) Ocenu eksternih trendova razvoja , u smislu identifikovanja šansi i pretnji iz okruženja, kao i procenu njihovog uticaja na buduce performanse.

• 3) Definisanje ciljeva – odnosi se na željena stanja ili nivoe aktivnosti kojima preduzece teži. Ciljevi se mogu formulisati na nivou preduzeca, poslovne jedinice ili poslovne funkcije.

• 4) Izrada planova poslovnih funkcija – odnosi se na planove marketinga, proizvodnje (ukljucujuci i plan nabavke materijala), istraživanja i razvoja, organizacije i upravljanja (ukljucujuci i plan kadrova). Prema prioritetu izrade na prvom mestu je plan marketinga , a ostali planovi se izvode iz njega.

• 5) Izrada finansijskog plana (budžeta) – zapocinje nakon izrade planova poslovnih funkcija. Finansijski plan predstavlja 3 (tri) osnovne projekcije : bilansa uspeha, bilansa stanja, i gotovinskog toka. Osim ovih projekcija, ovaj plan sadrži i projekcije tzv. racia (relativnih velicina) koji najbolje pokazuju poboljšanje ili pogoršanje pojedinih performansi preduzeca. Finansijski plan može biti osnova za reviziju planova poslovnih funkcija.

• 6) Izrada biznis plana – odnosi se na biznis plan u pisanoj formi (skup teksta, tabela i grafikona). Biznis plan kao dokument, treba da pocinje tzv. izvršnim rezimeom, a zatim se daje plan marketintga, plan proizvodnje, plan istraživanja i razvoja, plan organizacije i upravljanja, finansijski plan i na kraju prilozi (dodaci) uz biznis plan.

•Medutim, imajuci u vidu osnovne metodološke okvire za izradu biznis planova, moglo bi se reci da bazicne (kljucne) segmente biznis plana cine:(a) Izvršni rezime biznis plana; (b) Marketing segment biznis plana; (c) Proizvodni segment biznis plana; i

(d) Finansijski segment biznis plana.

a) Rezime biznis plana• Rezime biznis plana predstavlja skraceni prikaz (1-3 strane) integralnog teksta biznis plana. On je posebno znacajan segment biznis plana jer sadrži dovoljno bitnih elemenata za preliminarnu ocenu podobnosti investicionog projekta za kreditiranje.

• Rezime biznis plana najcešce se daje u formi obrazaca koji sadrže rekapitulirane odgovore na osnovna pitanja koja biznis plan detaljno obraduje. Ova pitanja se uglavnom kategorijuju na dve osnovne grupe, to su : (1) Podaci o investitoru, i (2) Podaci o biznis planu.

• Rezime predstavlja najkriticniji deo biznis plana, buduci da od njega najviše zavisi koliko ce potencijalni investitori biti zainteresovati za konkretnu biznis ideju. Ako ih rezime zainteresuje, onda analiziraju celokupan integralni tekst biznis plana. Zbog toga, rezime mora biti kratak, koncizan i atraktivan.

• Ono što rezime biznis plana mora da pruži, jeste definisanje odgovora na pitanja : šta, kako, zašto i gde. Po pravilu, rezime se sastavlja na kraju izrade biznis plana, odnosno nakon kompletiranja svih elemenata projekta.

b) Marketing segment biznis plana

• Marketing plan predstavlja pisani segment biznis plana koji obuhvata sve aktivnosti marketinga, ukljucujuci i kontrolu. Osnovni cilj procesa planiranja marketinga jeste izrada adekvatnog marketing plana koji treba da sadrži nekoliko znacajnih aktivnosti i elemenata, to su: (1) Segmentacija tržišta i odredivanje ciljnog tržišta;(2) Odredivanje potencijalnih kupaca (potencijalnog tržišta);(3) Identifikovanje i opis konkurencije;(4) Procena tržišnog udela na ciljnom tržištu;(5) Odredivanje prodajne cene proizvoda ili usluga;(6) Odredivanje strategije prodaje.

• Planiranje marketinga predstavlja veoma složen proces koji ukljucuje ocenu povoljnih tržišnih šansi i resursa preduzeca, odredivanje ciljeva marketinga, strategija, taktika, nacina provere i kontrole.

• Marketing plan predstavlja “srce” biznis plana (sve se proverava na tržištu). Struktura marketing plana1) Rezime marketing plana2) Analiza situacije u okruženju3) Analiza tržišne situacije4) Analiza povoljnih šansi i pretnji5) Opis snaga i slabosti preduzeca6) Popis resursa preduzeca7) Opis ciljeva marketinga8) Prikaz strategije marketinga9) Finansijske projekcije i budžet10) Standardi kontrole

c) Proizvodni segment biznis plana

• Pri razmatranju plana proizvodnje treba imati u vidu plan prodaje, buduci da postoji njihova medusobna uslovljenost u smislu sledeceg : (a) plan prodaje ne može se realizovati dok se ne sagleda i utvrdi plan proizvodnje, i (b) plan proizvodnje ne može se realizovati dok se ne sagleda i utvrdi plan prodaje.

• Po svom sadržaju, plan proizvodnje treba da obuhvati sve planske zadatke iz kojih se može sagledati sledece :(1) Šta treba proizvoditi po vrstama proizvoda;(2) Koji se ukupan obim proizvodnje planira;(3) Koji se obim proizvodnje planira po oblicima proizvoda;(4) Koji se obim proizvodnje planira po proizvodnim jedinicama;(5) Nacin proizvodnje (masovna, maloserijska, rucna);(6) Dinamika proizvodnje;(7) Stepen iskorišcenosti kapaciteta;(8) Održavanje sredstava za rad.

Struktura proizvodnog plana(1) Analiza lokacije - podrazumeva prezentovanje osnovnih podataka o izboru optimalnog mesta preduzeca (makro i mikro lokacija), pri cemu se analizom vrednovanja lokacijskih faktora vrši izbor i konacno odlucivanje.(2) Potrebe proizvodnje - podrazumeva opis tehnološkog procesa kojim se proizvod stvara, pri cemu se daju i podaci o izabranoj tehnologiji i opremi.(3) Definisanje potrebnih sirovina i materijala - podrazumeva prikaz sirovina i materijala za poterebe proizvodnje (domacih i uvoznih), i nacina nabavke.(4) Radna snaga - podrazumeva da se na osnovu izabrane tehnologije, mašina i opreme, konkretno odredi i struktura potrebne radne snage za proizvodnju prethodno definisanog broja i kvaliteta proizvoda. (5) Troškovi - podrazumevaju procenu trošenja faktora proizvodnje. Pri tome, troškovi po jedinici proizvoda nazivaju se cena koštanja.

Cena koštanja, predstavlja donju granicu za formiranje prodajne cene proizvoda, dok gornju granicu formiranja prodajne cene najcešce odreduje konkurencija.

d) Finansijski segment biznis plana

• Finansijski plan je poslednji segment biznis plana i kao takav on objedinjuje i uskladuje sve neutralno iskazane materijalne planove iz prethodnih segmenata biznis plana, tako da od svih njih formira finansijsku celinu. Zbog toga, u praksi se cesto kaže da finansijski plan cini “krvotok” biznis plana.

• Finansijski segment biznis plana mora da pruži odgovore na nekoliko važnih pitanja, medu kojima treba posebno izdvojiti sledece :1) Koliko je novca potrebno za pocetak “biznisa”,2) Koja je tacka rentabilnosti;3) Koji je planirani bilans uspeha;4) Koji je planirani bilans stanja;5) Kakav je plan novcanih tokova;6) Kakva su predvidanja profita;7) Koji su ostali pokazatelji uspešnosti poslovanja;8) Kakva je osetljivost projekta na odredene promene.

1) Koliko je novca potrebno za pocetak “biznisa”

• Da bi se dobio zadovoljavajuci odgovor na postavljeno pitanje, isto trebaposmatrati u nešto širem smislu :(a) Koliko novcanih sredstava treba da bi se zapoceo konkretan “biznis”, i(b) Koliko ce novca trebati da se ostane u “biznisu”.

• Na prvo pitanje – dolazi se do odgovora obracunom svih inicijalnih ulaganja i pocetnih troškova vezanih za samo pokretanje konkretnog “biznisa”. Ovo podrazumeva utvrdivanje vrednosti : poslovnog prostora, objekata, robe, licenci, dozvola, osiguranja, reklame, kao i svih drugih izdataka koji se ocekuju pre pocetka “biznisa”.• Na drugo pitanje – dolazi se do odgovora tako što se svi projektovani troškovi podele na dva dela, i to :(a) Pocetni (neodložni) troškovi - koji se pokrivaju pre nego što biznis krene,(b) Buduci (operativni) troškovi – koji se pokrivaju u periodu tzv. Operativnog biznisa tj. kada prihodi pocnu da znacajnije pristižu.

2) Prelomna tacka rentabilnosti

• Prelomna tacka rentabilnosti ili “prag” rentabilnosti predstavlja onaj obim prodaje gde su ukupni prihodi jednaki ukupnim rashodima (troškovima).

• Prelomna tacka rentabilnosti je odredena onim obimom proizvodnje I prodaje pri kojem se granicni troškovi proizvodnje izjednacavaju sa prihodima po jedinici proizvoda.

• Prelomna tacka rentabilnosti se izražava numericki i graficki u finansijskom planu, a u cilju izracunavanja prelomne tacke može se koristiti formula :N = UFT / C – VTgde upotrebljeni simboli imaju sledece znacenje :N – proizvedena i prodata kolicina proizvoda za sve periode projekcije.UFT – ukupni fiksni troškovi proizvodnje za sve periode projekcije.C – prodajna cena proizvoda.VT – varijabilni troškovi po jedinici proizvoda za sve periode projekcije.

3) Planirani bilans uspeha

• Planirani bilans uspeha je jedan od osnovnih, standardnih novcanih tokova, koji odslikava kratkorocnu uspešnost poslovanja preduzeca (uspešnost na godišnjem nivou). Njegova suština je jednostavna jer se svodi na zbirno prikazivanje svih prihoda i svih rashoda tj. utvrdivanje njihovog salda, odnosno dobiti (profita) ili gubitka, kao sintetickog pokazatelja uspešnostiposlovanja preduzeca u toku jedne godine.

• Planirani bilans uspeha radi se tabelarno (u formi tabele) da bi se na taj nacin u preglednoj formi mogli iskazati i pratiti svi prihodi i rashodi, što ujedno treba da omoguci i izracunavanje dobitka (profita).

• U savremenoj privrednoj praksi, mogu se pojaviti razliciti prihodi i rashodi koje treba poznavati i projektovati u konkretan plan bilansa uspeha. U tom kontekstu, mogu se dodavati i brisati konkretne vrste prihoda i rashoda, koji pre svega, odgovaraju konkretnom “biznisu” koji je predmet biznis plana. Medutim, pri tome treba maksimalno voditi racuna o tome da se ne objedinjuje suviše vrsta prihoda ili rashoda pod jednom stavkom, buduci da se tako gubi kontrola nad pojedinacnim stavkama koje treba da sadrži plan bilansa uspeha.

4) Planirani bilans stanja

• Planirani bilans stanja radi se unapred, pre nego što se složi ukupna matrica “biznisa”. On unapred pokazuje potrebnu aktivu (sredstva) i pasivu (izvore sredstava) koje je potrebno formirati da bi se biznis odvijao. • Planirani bilans stanja, na jednoj strani iskazuje imovinu, a na drugoj strani kapital i obaveze, pri cemu mora postojati jednakost izmedu imovine I kapitala (uvecanog za obaveze).

• Osnovna uloga planiranog bilansa stanja ogleda se u tome da ilustruje promene koje se ocekuju u finansijskoj strukturi preduzeca i to kao posledice efekata eksploatacije investicionog projekta.• Analiza promena u finansijskoj strukturi preduzeca treba, pre svega, da pokaže na koji nacin ce se menjati tzv. “finansijski leveridž”, odnosno stepen zaduženosti preduzeca tokom životnog veka investicionog projekta.• U formalnom pogledu, bilans uspeha se najcešce daje u tabelarnom obliku gde se najpre iskazuje imovina, a zatim kapital i obaveze. Sažeti planirani bilans stanja može se prikazati u uprošcenoj formi na sledeci nacin :

5) Plan novcanih tokova

• Plan novcanih tokova (priliva i odliva) pruža uvid u likvidnost projekta.• Preko plana novcanih tokova predvidaju se fluktuacije (oscilacije) na nivou priliva i odliva finansijskih sredstava u razlicitim periodima “biznisa”. Pri tome, finansijski je opravdan (zdrav) samo onaj “biznis” u kojem su ukupni prilivi novcanih sredstava uvek u zbiru veci od ukupnih odliva sredstava.

• Za izradu planiranog (projektovanog) bilansa novcanih tokova koriste se podaci iz planskog bilansa uspeha i planskog bilansa stanja. Drugim recima, za sastavljanje planiranog bilansa tokova gotovine (plana novcanih tokova) koristi se projektovani neto dobitak iz bilansa uspeha, kao I planirane promene na pozicijama projektovanih bilansa stanja.

• Za projektovanje bilansa novcanih tokova koristi se (zbog jednostavnosti) “indirektna metoda” po kojoj se iskazani neto dobitak u bilansu uspeha koriguje za nenaplacene prihode i nenaplacene rashode. Osim toga, potrebno je neto dobitak korigovati i za sve one poslovne promene koje se ne evidentiraju na prihodima i rashodima, a ukljucuju prilive i odlive novca.

Za projektovanje bilansa novcanih tokova koristi se “indirektna metoda” po kojoj se prilivi i odlivi sredstava utvrduju na osnovu sledecih elemenata :

1. PRILIVI SREDSTAVAa) Dobitak iz bilansa uspehab) Amortizacijac) Smanjenje pozicija aktive bilansa stanjad) Povecanje pozicija pasive bilansa stanja2. ODLIVI SREDSTAVAa) Gubitak iz bilansa uspehab) Povecanje pozicija aktive bilansa stanjac) Smanjenje pozicija pasive bilansa stanja3. NETO NOVCANI TOK (1 – 2)4. POCETNO STANJE

5. KRAJNJE STANJE (3 + 4)(Povecanje ili smanjenje osnovnih sredstava se uzima “neto”, tj. smanjenje vrednostiosnovnih sredstava za obracunatu amortizaciju se ne prikazuje u novcanom toku).

6) Predvidanja profita• Profit predstavlja osnovni pokazatelj ostvarenog viška poslovnih prihoda u odnosu na nastale troškove (u novcu, materijalu, opremi, vremenu itd.).• Profit je svojevrsna kompenzacija preduzetnicima (vlasnicima “biznisa”) za kapital i rad koji su uložili u oredenu vrstu poslovanja, kao i rizik kojem su se pri tome izložili.• Da bi uspešno poslovale, firme konstantno moraju zadovoljavati potrebe svojih kupaca. Na taj nacin, profit kao osnovni cilj poslovanja navodi vlasnike “biznisa” (preduzetnike) da u svoje poslovanje ukljuce sve one resurse koji ce na najbolji nacin poslužiti zadovoljenju potreba kupaca.

• Pozitivna razlika izmedu ukupnih prihoda i ukupnih rashoda predstavlja finansijski rezultat preduzeca u smislu dobiti (profita). Medutim, moguce je predvideti (projektovati) i negativan finansijski rezultat (gubitak). To je slucaj u prvoj godini poslovanja, kada se biznis planom svesno predvida gubitak.

• Profit je moguce utvrditi primenom dve osnovne metode : (a) na bazi obracuna ukupnih troškova, i (b) na bazi obracuna varijabilnih troškova.

Metode obracuna profita

7) Pokazatelji uspešnosti poslovanja• Osim do sada prikazanih projekcija (bilansa i profita), u finansijskom segmentu biznis plana mogu se koristiti i drugi opšti pokazatelji, pre svega, vezano za ocenu uspešnosti poslovanja tj. profitabilnosti.

• U kontekstu navedenog, osnovni indikatori (racia) uspešnosti poslovanja su:a) Racio profitabilnosti, c) Racio solventnosti, ib) Racio likvidnosti, d) Racio obrtnog kapitala

•Takode, kao pokazatelji se mogu dati i tzv. staticki pokazatelji ocene efektivnosti investicije (biznisa), medu kojima su najznacajniji : (a) Stopa akumulativnosti projekta: (b) Vreme vracanja ulaganja: ND (neto dobit) PVI (predracunska vrednostSA = ---------- VVU = -------- investicije) PVI (predracunska vrednost ND (neto dobit) investicije)

8) Osetljivost projekta - senzitivna analiza –

• Senzitivna analiza obuhvata analizu osetljivosti investicionog projekta na odredene promene. Pri tome, ocena osetljivosti “biznisa” (biznis plana) može se dati u statickoj i dinamickoj varijanti.

• Dinamicka analiza osetljivosti investicionog projekta – izuzetno je obiman i kompleksan posao. Zbog toga, ove analize se u praksi rade pomocu kompjuterizovanih sistema proracuna i posebnih softverskih podloga. Suština dinamickog pristupa analize osetljivosti projekta podrazumeva analizu kojom se utvrduje nacin i pravac promena dinamickih pokazatelja isplativosti investicije, pre svega, promena neto sadašnje vrednoszti I interne stope prinosa (pri promeni izabranih varijabila).

• Staticka analiza osetljivosti investicionog projekta – manje je kompleksna I uglavnom se u praksi primenjuje za ocenu biznis planova malih preduzeca. Suština statickog pristupa analize osetljivosti projekta svodi sa na analizu prelomne tacke rentabilnosti, odnosno na odredivanje statickih tacaka u poslovanju na kojima zbog promene vrednosti odredenih varijabila dolazido promene rezultata (pozitivnog u negativan i obrnuto).

• U praksi se kao staticke analize osetljivosti investicionog projekta najcešce primenjuju sledece analize :

1) Analiza promene obima proizvodnje, i2) Analiza promene prodajnih cena proizvoda

• Ove dve analize podrazumevaju ocenu sledecih varijabila :(a) Minimalan stepen korišcenja kapaciteta – iznad kojeg se projekat još uvek nalazi u zoni dobitka, izracunava se putem sledece formule : Ukupni fiksni troškoviStepen korišcenja kapaciteta = ----------------------------------------------------------------- Ukupan prihoda – Varijabilni troškovi proizvodnje

(b) Minimalna cena po jedinici proizvoda – pokazuje nakniži nivo cene po kojoj se proizvodi mogu prodavati, a da se ne ostvari gubitak, izracunava se putem sledece formule : Varijabilni + Fiksni troškovi po jedinici proizvodaMinimalna cena po jedinici proizvoda = ------------------------------------------------------------------ Obim proizvodnje u fizickim jedinicama

9) Vrednosna merila performansi u biznis planu

• Sa aspekta korporativnog preduzeca, najvažnija uloga biznis plana jeste maksimiziranje bogatstva akcionara. Zbog toga, biznis plan korporativnog preuduzeca trebao bi da sadrži i vrednosna (ekonomska)

merila performansi korporacije. To podrazumeva i odredenu modifikaciju finansijskog plana tkz. “tradicionalnog” biznis plan dokumenta.

• U kontekstu navedenog, finansijski plan tradicionalnog biznis plana sadrži projekcije bilansa stanja, bilansa uspeha, gotovinskog toka i kljucnih racia. Medutim, pomenute projekcije ne pružaju dovoljno informacija o mogucnosti stvaranja vrednosti u planskom periodu.

• Koncept ekonomskih merila performansi korporacije zasnovanih na vrednosti dozvoljava upotrebu razlicitih ekonomskih merila. S tim u vezi, dva merila su u prednosti, to su : (a) dodata tržišna vrednost - MVA, i (b) dodata ekonomska vrednost - EVA.

• Analogno navedenom, savremeni koncept biznis plana zasnovanog na vrednosti trebao bi da u svoj sadržaj obavezno ukljuci i projekcije ova dva pomenuta vrednosna merila performansi korporacije.

a) Dodata tržišna vrednostMVA – Market Value Added• Jedan od vrednosnih pokazatelja performansi korporacije jeste concept dodate tržišne vfrednosti. MVA predstavlja apsolutnu razliku izmedu tržišne vrednosti kompanije (ukljucujuci akcijski i pozajmljeni kapital) i ukupnog kapitala koji je investiran u kompaniju, odnosno :

MVA = Tržišna vrednost kompanije – Knjigovodstvena vrednost kompanije

Takode, MVA se može prikazati i na sledeci nacin :MVA = (Tržišna vrednost akcije – Nominalna cena akcije) x Broj izdatih akcija

• Ako je MVA pozitivna, onda kompanija stvara vrednost što znaci da je tržišna vrednost kompanije veca od investiranog kapitala. Drugim recima, MVA se povecava samo ako investirani kapital ostvaruje stopu prinosa vecu od cene kapitala, odnosno kada je ostvarena pozitivna neto sadašnja vrednost. Ako je MVA pozitivna, kompanija je uvecala vrednost kapitala koji joj je poveren, što znaci uvecanje vrednosti i za akcionare. Obrnuto, ako je MVA negativna, to znaci da je kompanija “erodirala” (uništila) vrednost.

b) Dodata ekonomska vrednostEVA – Economic Value Added• Eva predstavlja pouzdan pokazatelj finansijskih performansi korporacije koji najpribližnije može da odrazi ekonomski profit kompanije (korporacije). To je pokazatelj koji je najdirektnije povezan sa procesom kreiranja vrednosti za akcionare. Eva se može izracunati na sledeci nacin :

EVA = Neto poslovni profit (posle oporezivanja) – Troškovi kapitalapri tome su : Troškovi kapitala = Investirani kapital x Cena kapitala

• Na osnovu nacina izracunavanja, vidi se da EVA predstavlja aproksimaciju stvarnog ekonomskog profita kompanije, odnosno da predstavlja iznos za koji zarada odstupa (veca ili manja) od minimalno zahtevane stope prinosa, a koju bi akcionari mogli da ostvare investiranjem u druge HoV istog rizika.

• Na osnovu gore navedenih relacija, vidi se da osnovne elemente za izracunavanje EVA cine : (1) Neto poslovni profit (Net operating Profit After Taxes - NOPAT), (2) Investirani kapital, i (3) Prosecna cena kapitala.

• Izracunavanje EVA prikazano je na sledecem slajdu :

• Izracunavanje EVA izvodi se na sledeci nacin :

Neto prodaja - Ukupni poslovni rashodi = Poslovna dobit (profit) – Porez = Neto poslovna dobit (profit) posle oporezivanja (NOPAT) - Troškovi kapitala (Investirani kapital) x Cena kapitala=E V A

• Postavlja se pitanje, kada ce vrednost EVA biti pozitivna i od cega to zavisi. S tim u vezi, treba reci : Sve dok je prinos na neto sredstva (Return on Net Assets – RONA) veci od cene investiranog kapitala, EVA ce biti pozitivna. Pri tome, prinos na neto sredstva (RONA) izracunava se na sledeci nacin : RONA = NOPAT : Neto sredstva

• Kao što se vidi, EVA postavlja ocekivani prinos (jednak troškovima kapitala) kao minimum ispod kojeg su performanse kompanije prihvatljive. Dakle, ovaj princip postavlja jasnu polaznu osnovu za kreiranje vrednosti akcionara.

• Upravo u pogledu troškova kapitala EVA donosi najvecu novinu, u odnosu na druge pokazatelje performansi kompanije. Naime, vrednost za akcionare je kreirana kada kompanija ostvaruje stopu prinosa vecu od cene kapitala. Pri tome, cena kapitala je zahtevana, minimalna stopa prinosa, koja je neophodna da bi se obezbedila kompenzacija investitorima (akcionarima)za preuzeti rizik investiranja.

• EVA predstavlja “višak” iznad sredstava potrebnih da se pokriju svi troškovi, ukljucujuci i tzv. “oportunitetne” troškove “vezivanja” kapitala kao retkog resursa. U tom smislu, novina koju uvodi EVA koncept ogleda se u apostrofiranju cinjenice da ni vlasnicki kapital nije besplatan, odnosno da je potrebno u troškove kapitala uvrstiti i tzv. “oportunitetne” troškove upotrebe tj. “vezivanja” vlasnickog kapitala.

10) Korisni saveti prilikom izrade i implementacije biznis plana

• Ukljucite u vašem preduzecu što veci broj ljudi na razvoju biznis plana, kako bi se obezbedio potreban kvalitet biznis ideje (biznis plana).

• Budite što više realni i objektivni u svim fazama izrade biznis plana, kao I prilikom konkretne implementacije (realizacije) biznis plana.

• Kao menadžer u vašem preduzecu, obavezno dodeljujte odgovornosti (delegirajte ovlašcenja) tokom izrade biznis plana, i pratite sve aktivnosti tokom same realizacije biznis plana.• Biznis plan se ne izraduje samo za potrebe konkurisanja u cilju dobijanja finansijskih sredstava (kredita) kod potencijalnih kreditora, vec on pre svega, mora služiti za potrebe raspravljanja o poslu, prikupljanje ideja, i usmeravanje osnovnog pravca dejstvovanja preduzeca.

• Biznis plan nije garant uspeha, ali on umanjuje šanse za neuspeh i služi kao glavni odbrambeni mehanizam od neuspeha za svako preduzece – malo, srednje ili veliko.

• U praksi, biznis plan je postao osnovni “kompas” za uspešno poslovanje.