З Б И Р К А О Д А Б Р А Н Е

К О С О В С К Е П О Е З И Ј ЕГовор др.Десанке Крстић на 48-ом. Конгресу ОСЧ "Равна Гора"

Наша историја није једноставна,већ напротив,врло компликована и сложена. То је била у прошлости,а и у садашњости је њена суштина у страдању и борби за слободу. Неко је рекао да смо саградили кућу на сред пута и да смо зато свима на путу.Има у томе доста истине јер се налазимо на раскршћу и ватрометини свачијих интереса и амбиција. Наше страдање има врхунац у Косовском жртвенику српског народа. Владика Николај каже: "Косово је узвишена епопеја мистике и славе православног Балкана,технички пораз,но морална победа кроз драговољну смрт за крст часни." Косовска битка спада међу јединствене у целој ратној историји и по свом значају,и по последицама,па и по томе што су оба цара погинула.Србија са Отоманијом... Нико нема што Србин имаде,каже песма. И,стварно,нема.Ниједан народ у својој историји није имао Косово. На Косово је марширала хришћанска српска војска и то свесно,у сусрет смрти,од честитога кнеза,старог Југ Богдана,девет Југовића,војвода и велможа до слуге Голубана. Иако је царица Милица заустављала свакога од своје браће,да бар један остане са њом у Крушевцу,"да имаде брата од заклетве",сваки јој је одговарао: "идем сејо у Косово равно за крст часни крвцу прољевати и за вјеру с браћом умријети" Колико се частољубље и родољубље огледа у овим редовима! Чак и слуга Голубан,коме цар наређује да остане у Крушевцу,то не чини,јер; "свом срцу одолет не може да не иде у бој на Косово" Величанствена поворка,блиставо обучена,исповеђена и причешћена "у бијелој Самодрежи цркви",где данас нема ни једне српске куће,маршира на Косово са иконама и барјацима,свесно иде у смрт "за крст часни и вјеру хришћанску и лијепо име Исусово." То је свесна решеност на смрт за царство небеско,као нешто вечно и непролазно,не за земаљско које је "за малена царство",не за цара,кнеза или појединца. То је жртва за небеску истину и правду Божју,а ко то жртвује тај је жртвовао највише што је могао јер:"Ко чува живот свој изгубиће га,а ко изгуби живот свој ради мене,наћи ће га."

(Мат.10,29) Није ли то учинио српски народ на Косову? Није ли актом свесне жртве потврдио Господње Јеванђелске речи? Да ли технички пораз негира ову Јеванђелску истину? Српска војска је изгубила тело али је спасила душу. А цела космичка борба своди се на борбу за нашу душу: "Јер,шта вреди човеку ако све добије а душу своју изгуби?"-речено је у Јеванђељу. Својом жртвом и својом крвљу српски народ је потврдио свој савез са Богом. Својим Косовским опредељењем и заветом,српски народ је осведочио своју љубав и верност Богу и небеском царству,што песма каже: "Ако волиш царству небескоме А ти сакрој на Косову цркву, не води јој темељ од мермера већ од чисте свиле и скерлета. Па причести и нареди војску сва ће твоја изгинути војска. Ти ћеш кнеже с њоме погинути.

Цар вољеде царству небескоме а него ли царству земаљскоме. Јер земаљско је замалена царство а небеско увек и довека..."

Косово је једна велика хришћанска гробница драговољних страдалника изгинулих у једном дану,за крст часни и царство небеско: "И погибе српски кнез Лазаре и његова сва изгибе војска седамдесет и седам хиљада. Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно." Косово је наша народна голгота а у исто време и наше народно васкрсење кроз крст и страдање,јер "васкрсење не бива без смрти." Има ли разлике између Господњег страдања на крсту и страдања целог једног народа на Косову,од кнеза до велможа,до слуге? Има ли разлике између тајне вечере где Господ указује на сваког издајника и кнежеве вечере где кнез Лазар такође говори о свом издајнику? "Пораз схваћен као пораз и смрт не може никога одушевити.Ако васкрсење не дође после смрти,онда је узалудан смисао и једне борбе и једног народа",рекао је владика Николај. Тако је и свето тело Лазарево сведок небеског живота и васкрсења,јер остаде нетрулежно до данашњег дана и сведочи најубедљивије од Косова до данас о вечној Божанској истини. И не само Лазарево тело,већ и тела свих витезова српских,сведоче о светости,јер из њихове крви,крви мученика и за крст страдалника изникоше косовски божури,црвени као крв мученика. Зато је Косово,Света земља Србинова!

Тај дан страдања и духовне победе се слави као Видовдан,видело истине,Лазареве победе за вечно,и песма каже: "Видовдане мој очињи виде с тобом видим што други не виде. Видим Лаза честитога кнеза свијетога косовског витеза вјера му је основа прегнућа а зеница Пресвета Тројица своје небо носи на три прста." То је драма наше историје и Косовски завет,опредељење царству небеском,и та се драма одиграла на највишем плану,како каже владика Николај: "на узвишеној граници небеског и земаљског,Божјег и људског." То је доказ да смо се као народ борили за вечно и божанско а не ситно и безначајно. Но,Косово,није само епопеја страдања и јунаштва,јер је за страдање потребно херојство. Косово је епопеја витештва! Као и на тајној вечери тако се и на кнежевој вечери говори о издаји. Вук Бранковић указује на Милоша Обилића као издајника цара на Косову.Храбар човек би изазвао на двобој онога који наноси љагу његовом имену.Зар Обилић није могао изазвати Вука на двобој и тако своју част одбранити? Не! Обилић иде даље,часније и благородније. Он част свога имена брани,не убиством онога који га је увредио,већ онога за чијег је слугу потказан,убиством турског Мурата,иако зна да ће и сам погинути. То није само јунаштво,то је витештво,далеко више од јунаштва!

ИЗГОН-одломци

Шта ли мисле они што с њег беже, зар их свуда не чека Косово?

Што сад јесмо-боље да и нисмо, на име смо изгубили право,

празно класје упире у небо и осје се пушта ветринама.

Прекренусмо куће и гробове,

сутра ћемо упртити цркве

па сунути Ибром и Моравом ко стршљени у глуву стублину.

За нама ће кренути брегови, њиве,шуме,пчеле и воћњаци,

искласаће пшеница селица уз коју се прашта и братими...

Раоником ако смо орали и зубима знаћемо орати,

за ребра се хватати од неба, бити оно што не може нико.

Мртве ћемо врнути у живе, с гробовима бранити кућишта,

да се свећа не гаси под кровом него да нас милује пламеном

у престрави,јеци и студени кад звериње кидише из тмуша.

Нису цркве место јејинама но за људски окуп и утеху,

земна стопа Божијег корака која ломно срце подупире.

Не ваде се очи воловима да поваздан ричу око цркве,

нити ватра меће под стогове да присветли ноћу монахињи

која танка лебди у молитви ко јасика уврх Проклетија.

Ко на туђу кидисао муку, уста му се за врат окренула,

ко удари на образ девојци, са гујама у јами ноћио,

огњеним га провртели коцем, приштеви му затисли ноздрве,

ко размакне међе на њивама, ребра му се,живом,размицала.

Ко удари ђаче,јер је српско, обрнуо у махниту гору.

Ко затрује врела и изворе, воду пио жаби из очију.

Ко посече модре винограде, крв локао,зобао гуштере,

ко похара јечам и пшеницу, хлеб месио деци од бунике.

Ко поклао стоку у сироте, измузао змије присоју,

хранио га гњилим штакорима, чиреви му очи расточили.

Ко се силом острви на нејач, већа сила њега истребила.

Ко у изгон икога гонио, кувао се у пакленом котлу.

Ко ломио гробља и белеге, своје мртве не сахрањивао,

но са њима скитао Косовом, док с њих чавке не разнеле месо.

Милан Комненић

Косовски завјет је најузвишенији етички и духовни подвиг српског националног бића и највиши духовни и животни путоказ.

Видовдан је васкрсење и опомена да земаљска отаџбина мора бити у служби небеске отаџбине као вечне и јединог трајног савеза са Богом.

Једино у том савезу српски народ може поново да нађе смисао свог духовног и националног идентитета.

Видовдан опија љубављу према Богу,према брату,према истини,према правди,према вјечном и непролазном.

Ми се морамо држати Косовског,Светосавског пута,пута праве вјере,јер "пропаст зјапи с обе стране правог пута.С једне стране је пропаст безвјерства,с друге стране

кривовјерства.Савин пут је пут националне цркве.Ми морамо држати пут цркве која нас је вазда херојски снажила и небески веселила.Јер то и јесу одлике праве

цркве-да запаја и снажи народ Јеванђелским хероизмом",рекао је златоусти Николај.

Или како рече други велики челник православља,отац Јустин Поповић: "Ако чак и многи свештеници и многи епископи изневере Светосавље па ти останеш сам на

Светосавском путу,и онда се не бој,него храбро и чврсто држи светосавску заставу до краја и непоколебљиво веруј: Светосавска застава ће у српском народу наћи новог неустрашивог заставника у простом народу или одушевљеном монаху."

Милош Обилић је идеал витештва којим ће се напајати и хранити покољења послије њега.А пјесма каже: "О Милошу ко ти не завиди? Војинствени гениј свемогући

Гром стравични што круне раздраба. Величанство витешке ти душе Надмашује бесмртне подвиге Дивне Спарте и великог Рима. Што Леонид оће од Сцевола

Кад Обилић стане на поприште? Паде Милош чудо витезовах.

Гордо лежи велики војвода Под кључевима крви благородне

Ка малопред што гордо иђаше Страшном мишљу,прсах надутијех кроз дивљачне тмуше азијатске."

И тако,обезвитежена српска војска и српски народ пада у ропство: "Српској капи свуд име погибе,

постадоше лафи ратарима"

Марко Миљанов

ПУСТА ЈЕ ГОРА И ПЛАНИНА!...

Пуста је гора и планина око Пећи и Ђаковице,око Дечана и Патријаршије,около Косова и призрена,управ до Шаре планине!...

Празна је Витомирица, 'ранитељка и спаситељка српскије' мученика,које је у себе 'ранила!...

Сва су мјеста пуста и жалосна,од Шаре до Кома!... У сва мјеста сада господари зулумћарска зликовачка рука,којијема нема ко силе кратит' и вратове превијат',и злу пропаст,а добру спасење покаживат' из високе Дечанске планине и дубоке горнате Витомирице,која је вазда у себе и око себе

гледала ђе се мученичка и зликовачка крв мијешана лије,а сад мјесто крви гледа сузе ђе се лију!...

Нема оније',који су изворе суза изворима крви замјењивали!... Нема с планина синова,који су из њенија гора слободу бранили и свакијема мукама

одолијевали!... Нема у гору оније' мученика,којијема не даваше срце да сузе гледају и уздисаје

слушају!... Не!...Таква срца немају мира ни задовољства;само га у то могу нај даном и ноћем,у

муке пркосећи не само зликовачкоме зору и опчилу но и природној сили,зими и врућини,и свакојакој муки која се измислити може,презирући смрт и муке на

живот,које су често теже од смрти... Нема оније',који себе дају најтежијема мукама за најсвети(ји) аманет,којега му

чоечанска крв и Божа истина препоручује: да се брани праведна крв; да се видају ране и уздисаји српскога мученога народа; да се не заборави ова свијећа ужижат' на

олтар српскога племена и његова имена; да се не заборави свитак ове свијеће проливеном крви чуват',која свијетли српскоме споменику прошлости и

будућности,која је од Косова била чувар вјерни на стражу српскога аманета. Свето је у муке живјет' и за то мријет' ка што умријеше Рако и Илија,и њи'ни

другови,не само који су у њи'но вријеме ш-њима били,но и пријед и пошлије њи' 'ајдуковањем војевали и свети аманет чували и животе своје и крвничке губили."

Овако пјева коло у Шћепану Малом:"Што се Турчин дига' холи

када криво Бога моли, кад слободу свету ружи,

а тиранству слепом служи?"

Слика ратника прије боја из Шћепана Малог: "Клањају се младу сунцу,дв'је тисуће витезовах, Цјеливају матер земљу,да им покој тихи даде.

Молитву им сунце прими,а земља славан гроб обећа."

Његош: "Крст носити вама је суђено

Страшне борбе с својим и с туђином!"

Његош: "Да главу раздробиш тијелу, У мучењу издишу членови."

У мрачне дане по Србе на Балкану,јадао се славни Његош и писао своје јаде ријечима које живе и у наше дане:

"Земља стење,а небеса ћуте, Над нама је небо затворено,

Не чује нам плача ни молитве, Да је иђе брата у свијету,

Да зажали ко да би помого." Послије пораза на Косову 1389 године,тешко је било вјеровати да ће Срби опет доћи до слободе и обнове државе,када су Турци преко Косова доспјели до Беча.

И Срби су доживјели да баш они изгнају Турке из Европе у Балканским ратовима,и да доживе оно што је њихова народна пјесма прорекла:

"Друмови ће пожељет' Турака, ал',Турака ниђе бити неће!"

КОСОВСКА НОЋ

Ноћ је сасвим црна,помрчина пала, Ко покров на тела непомичних леса, На поприште тужно прохујалог беса,

Ко граница дана слободе и зала.

И пролећу врани изнад тамних гора, Црне птице носећ у гвозденом кљуну. Златне,свете бурме,ратника што труну, Љуб'ма које чезну усред пустих двора.

Месечина склизну с застора ко свила, Прнувши под њоме,с гавранових крила. Огромна и страшна сенка пољем паде.

Свуд оружје сину: штитови од меда И секире туча; а месец се згледа У просутој крви и ужаснут стаде.

Рајко Петров Ного

ЛАЗАРЕВА СУБОТА

Легао да си Лазаре Ко проштац насред ледине

Кукавице нам казале Косовске шћери једине

У Витанији засија Љубављу Лазар воскресе Младо се сунце насмија Магаре кад га пронесе

У дуге глуве суботе Шеница тајом листала

Од Лазареве суботе Мати Цвијети исткала

Устани Црни Лазаре Из земље и са иконе Сестре те проказале И браћа те изгоне

Сима Милутиновић Сарајлија

ИЗ "ТРОЕБРАТСТВА"

Но док вјере и брда се топе, И Косово крви ожедњело.

Ћивот му је на небу дотешчао. Судија нам посред груди сједи, Себ прегорјев највише се може.

Што л подржа Црногорце Србе Над Косово до данашња дана У својости и неујармљењу?

Гусала-звуци,што уздражаја пуни!

Дост' пјевамо чуда и витештва Те дражимо у погибељ браћу Већ докажмо да се има право

Бит и мрети за достојност своју.

Милош крвљу загушује Вука. Мали творац јесте сваки отац. Верно ухо на крај света чује.

Крв праведна ватра ј' земљи жива. Пријатељство светост је и зверу.

К бесмртију тек је кроз гроб стаза.

Бранко Миљковић

СЛУГА МИЛУТИН

Последњу светлост сабласти пратех и биље... Употребљив само у сну,свет нас вара! Варницом нежном низ црно ковиље

Дожељен предео обузе превара. Што је дубоко нит лети нит тоне.

Нит варкањем варке богојавно плане, Да ноћ која их наизуст зна троне

Поткупљивим сребром мудрости преране. Горка причест слуха у себи вас крије, Чемерни лабуди излишности бритке.

Усамљеност је нискост.Госпо моја,бије Свако у свом мраку изгубљене битке. А кад зид лобања све време опчини Нико неће знати је л рано ил касно

За љубав за пут ил смрт док сунце јасно Кува одбеглу горчину у висини.

Миодраг Павловић

КОСОВО III

Не може Агарен и одступник

да брани твој род

Нити ће паликућа од пожара да спасава

Из ропства мисирског неће те извест рука фараона

Лажни избавитељ пречицом води

до новог ропства и Вавилона

Ђура Јакшић

КОСОВО

Где преста закон,нестаде греха, Не чујеш плача,не чујеш смеха,

У пусту земљу,у стене голе Срце ме зове...

Камен до камена,стена до стене Небу се дижу крвљу појене,

Растови над њим гордо се шире, Громови,муње међ собом мире;

Тамо развале-раке крваве! Негдашње снаге,негдашње славе;

Многих јунака ту кости леже, Из њих се после оро излеже, И с овог света горе одлета, Да јаде наше небу докаже.

Пода мном поље од крви наше

На њему паде све што бијаше! Ту царе Лазо,ту сунце зађе, Ту девет миле изгину браће

Ту с' дружбом давно Обилић спава Косово равно!...Рано крвава! Ту паше нема за мирна стада, Где кости леже многих иљада, Нит са њих тече изворна вода, Крв где је текла целог народа; Песмицу славуј не пева мали,

Где бесан хајдук џевердар пали; Тек ветар хују...а ти гаврани

унапред гракћу о новој храни.

Севају муње,громови хуче. посред холује ја јунак стојим Нити се муње ни грома бојим, Та мене срце на страшно вуче!

Виша су дела мојих очева, Нег да уз гусле унуче пева

Глас грозе,страха,грома холује Уз песму треба громко да хује,

Да чује свете,чују нељуди Громовну песму србинских груди!...

А кад ми старост косе почупа Дркћућа нога већ гробу пође, Нека ми човек гроба мимоиђе Глас човека нек вихор заступа.

Миодраг Павловић

ПОСЕЧЕН КНЕЗ СЕ СЕЋА

На сјајну моју кострет устремила се коњица азијска

ко усов песка. Са брда је народ видео сечиво на моме врату

и голуба у лету за њим. Посечен бих,

и голуб ми застаде у грлу, цркви се с рамена сливала крв.

Звона су звонила с атлантских мора, а главу су моју носили

на југ и север, с врха копаља на врхове кубета.

Други су је тражили према звездама као да је острво

и налазили је у кладеницама где с водом родне речи гргољи.

Храбро сам поднео смрт, но каква је у томе врлина?

Остаде врат мој ко суви пањ у пољу. Претеча,рекоше ми,

но смрћу сам и реч своју претекао, а зар је врлина то

са речима неисказаним низ лепшу страну страдања отићи?

Миодраг Павловић

ГОВОР КНЕЖЕВ УОЧИ БИТКЕ

Нико још није проклео то поље где су нам косидбу косови спремили,

ево ја га проклињем пре но што га угледах и нико то не чује,у самоћи зборим.

Много се бунара у кнежевини отвара ноћас да посечене главе јунака сутра у бистрину века векова приме,

И вук је кроз коби питом постао, а траве у подрумима мог двора

подивљале подижу камен.

Са земљом ме растају, узвишености у љуте скутове сам изгнан.

Но војске и мноштва за поразе знају у самоћи ја само победу имам да бирам.

Могу ли скупити реке рајске да опточим народ свој оклопом воде вечне? Залуд ме царем зову

кад ми велике моћи нису дате! Дрвећу бих завештао своје мошти да се разлистају и плодне постану

судбином стабала.

Но час ни брдо преображења нису још стигли,

коло је мучења у мени с обртањем почело.

Сутра,сутра тек,иза седам брегова прићи ћу дворима обећаним, сиротиште је тамо за сироте

чију поворку водим ево за руку кроз ноћ.

Миодраг Павловић

РАЗГОВОР НА БОЈНОМ ПОЉУ

Беше то празник.Коље смо појахали, рала окренули у вис,-

шта ћете да орете-викале су њиве за нама и жене су дизале руке.

У нерад сам повео војнике да сред мириса траве девичанске

у огледалу ханџара открију болне рубове тела.

У корену је посечен празник и сунце као храст паде преко нас. Барјаке смо под водом разастрли

и копља су падала по дну као свеће, у реци је гром још синуо

и тада угледах свије војнике: не туку се више,ваздуха немају,

ране своје отварају као шкрге велике и кажипрстима полако по муљу

имена своја повлаче. Два се бога о тела њихова отимљу

и безброј риба.

Куда сад,питају ме

са кривим мачем у грлу,куда? Узводно,кажем као да смо праве рибе,

рано је још за одмор у мору, идемо бистром камену под окриље дуге,

раменима да подупремо тужне нам брегове.

Васко Попа

БОЈОВНИЦИ СА КОСОВА ПОЉА

Овде где смо Загосподарили смо плавим пољима

И рудогорјима без подножја И венчали се

Сваки са својом звездом имењакињом

Овде у царству које смо стекли Скрштених руку на грудима

Настављамо бој

Настављамо га унатраг

Још нисмо децо стигли И Бог зна хоћемо ли икад стићи

До почетка боја

Одавде чујемо Негде високо над нама

Зелену песму коса.

Васко Попа

КОСОВА ПЕСМА

Ја кос Црноризац међу птицама

Склапам и расклапам крила

Чинодејствујем насред свога поља

Претварам у кљуну Кап росе и зрно земље у песму

Ти боју сутра буди леп Што ће рећи праведан

Ти зелена царице траво Ти једина победи

Ти победо усрећи царичине слуге Који је црвеним млеком хране

Усрећи и њене слушкиње звезде Које је у живо сребро облаче

Певам И палим једно перо из левога крила

Да ми песма буде примљена.

Васко Попа

КОСОВО ПОЉЕ

Поље као свако Длан и по зеленила

Млад месец коси Пшеницу селицу

Два укрштена сунчева зрака Слажу је у крстине

Кос наглас чита Тајна слова расута по пољу

Божури стасали до неба Служе четири црна ветра

Сједињеном крвљу бојовника

Поље као ниједно Над њим небо Под њим небо

Васко Попа

ВЕЧЕРА НА КОСОВУ ПОЉУ

Сви седе провидни за столом И виде један другоме звезду у срцу

Венцоносац им ломи и дели Њихову златну прошлост

И они је једу

Сипа им у путире белих божура Њихову рујну будућност

И ону је пију

На коленима под столом Мачеви им тихо реже

У чанцима на столу Огледа се вечерње небо

И на небу крај сутрашњег боја

На десну руку венцоносца Слеће кос и зачиње песму

Васко Попа

ВЕНЦОНОСАЦ СА КОСОВА ПОЉА

Држи на длану своју одсечену главу Светлозарну своју задужбину

И сунчеву намесницу У свеопштем мраку

Стоји пресрећан на облаку Бос у подераној кошуљи

Опасан репом убијеног змаја

У путиру препуном крви На пресеченом врату

Парчад се његовог мача претварају У дробни хлеб

Света мајка Субота По други пут га рађа

Жив је у црвеној капи росе Игра у запаљеном колу божура

Пева у песми коса на овом пољу.

Васко Попа

КОСОВО ПОСЛАНСТВО

Кос крила орошена крвљу суши На ватри црвених божура

Пред њим се шири поље Исписано врелим људским гвожђем

Претопљеним у честито злато

Трава царује међу словима И њихове редове

По својој вољи престројава

Кос отима своје поље Из руку четири црна ветра

И савија га од поднева до поноћи

У поноћ небо прелеће И односи у кљуну некуд он зна куда

Свој зелени свитак.

Васко Попа

БОЈ НА КОСОВУ ПОЉУ

Јашемо певајући пољем У сусрет оклопљеним змајевима

Наш прелепи вучји пастир С процветалим штапом у руци

На белцу небом лети

Побеснело жедно оружје Само се насред поља уједа

Из смртно рањенога гвожђа Река наше крви извире

Тече увис и увире у сунце

Поље се под нама усправља Сустижемо небеског коњаника

И своје звезде веренице И летимо заједно кроз плавет

Одоздо нас прати Опроштајна песма коса.

Растко Петровић

ЈУГОВИЋ

И залете се оклопник у жару, На љутом белцу и са копљем плама,

Јури и бије и под собом слама, Док песму кликће убојну и стару.

Песма се бесна заковитла тада, Са вриском коња и дрхтајем пути,

К небу врелом окле зраци жути Сипају огањ и бол вечни пада.

Јури,а с коња крв црвена капа; Давно је сусто и усклик се стапа

С последњим дахом и грчем што мрви.

А кад му мати диже калпак с главе Бескрајно добре виде очи плаве И горак осмех и млаз црне крви.

Драгољуб Филиповић

ДИЈЕТЕ ЛАУШЕ

Крете Лауш убојне једеке, Млади јунак цвет свете љубави,

Око њега огари и лави, Голеч гора задрхта од јеке.

Над њим лете посестриме виле, Звижде њине отровнице стреле,

Две се судбе на Косову деле, Две се силне војске судариле.

Сломи Лауш једренске делије; Пљуском крв се равним пољем лије,

Седам паша смртну песму чуше.

А кад осмог бити започеше И виле се почеше да смеше Тад погибе дијете Лауше...

Алекса Шантић

ЈУТРО НА КОСОВУ

Пробуђене трепте даљине и међе Раздраба се блесак по коси и луци,

К'о да Бошко,с алај-барјаком у руци, У оклопу сјајном сам пројезди неђе...

Пукло поље,широм,на четири стране, Преко дугих њива и равница свије, Свуд ораче видиш и рала и бране, И како из мртвих бразда пара бије.

А тамо к'о гора сребрна и чиста Покривена небом Грачаница блиста

И сјај с крста сипља...Трепте даљне међе

Раздраба се блесак по коси и луци, К'о да Бошко с алај-барјаком у руци, У оклопу сјајном сам пројезди неђе.

Милан Ракић

БОЖУР

Како је лепа ова ноћ!Гле,свуда, С тополе,раста,багрема и дуда, У млазевима златокосим пада

Несуштаствена месечина.Сада,

Над ливадама где трава мирише, У расцветаним гранама,сврх њива

Које се црне после бујне кише, Велика душа месечева снива.

Све мирно.Тајац.Ћути поље равно Где некад паде за четама чета... Из многе крви изникнуо давно,

Црвен и плав,Косовом божур цвета...

Народ вјерује да је послије Косовске битке,на Косову изникнуо божур,црвен од српске,плав од турске крви.

Лаза Костић

КОСОВО

Стојбино дивна,стојбино српска, срдашце моје,доме мој!

Домаћини се из тебе селе, одомаћене радости беле, а црни јади селе се у те

и воде туге,црне им љубе туђинке љуте.

Радости беле,ала да знате, да ми се нећете вратити више, не би вам се тако сијала лица

муњевитим осветљена мачевима, не би вам тако витешки вранци

бесно поскакивали: ал' ид'те само,идите,сјајте,

последњи пут је,синови знајте! А ви туге,але љуте, а ви црни јадови,

што сте се тако понели јако не долазите на славу,на част,

у земљу моју,у срце моје, у мој дом?

Ваша је сила,мислите,ваша, прокрчит' што ће вам у њему стан? прождрљиви црви,немоћни мрави,

судбине моје надничари! Прави моји господари то су греси моји стари, ви сте њихни робови!

Стојбино дивна,стојбино српска, срдашце моје,што но си до пре

од силних радости препући хтело, да шта ћеш сада од тол'ког јада?

Јада је више,јада је тма:

и сви ти јади,сви су ти ради, срдашце моје,у тебе стати, а да се чета у тебе смести,

крвцу одаспи,војску причести, па гини,срце,у слави,у свести!

Сима Милутиновић Сарајлија

ЦАР МУРАТ

На истоме,ђе мој чадор,мјесту, Ђено мене Милош распорио, Тулбе ћете царско уздигнути!

С десна ћете мене укопати, А с лијева истом Лазара,

Кад нас равна срећа миловала, Нек и според у гробу смо једном.

Виш сваког нас по кандило ставте, Да с не гаси док је турског царства

Нек се знаде и нек се прича Два се цара ђе су помирила.

А тог чудног мојега убилца Нам под ноге дупке укопајте И к нама га окрените лицем.

Наша оба подајте му мача По у руку,нек иј' држи,сваку.

Нек нам вјечно ту он стражу чува.

Он кад пада,по два чезну цара. Ал себ и нас обесмрти смртма!

СМРТ МИЛОША ДРАГИЛОВИЋА (ОБИЛИЋА)

Лијепу шету пошета Милица Лазаровица, љуби Лазарова,

и она ми шеташе,вишњега Бога мољаше: "Ти ме,Боже,донеси на сваке невољне

среће,Боже, ма ме немој дон'јети на јунака израњена, ер су мени,Милици,љуте ране додијале,

љуби Лазаровој." И овако шеташе,вишњега Бога мољаше;

срећа ти је донесе на један језер црне крви, љуби Лазарову.

У језеру находи гиздава господичића љуби Лазарова.

Ал' га иде Милица тврдом клетвом заклињати: "А тако од рана,разбојниче,оздравити,

кадни ми си,делијо,исред поља од Косова, знаш ли мени штогоди за л'јепу господу,

разбојниче добар?" Али рањен јуначе госпођи одговараше,

љуби Лазаровој: "Коју ми си господу у Косово отправила?" "И ово сам отправила Лазара господара,

туђинине један, и ово сам отправила и Милоша зета мога."

Али рањен јуначе Милици одговараше, љуби Лазаровој:

"А давори,давори,Милице Лазаровице, кога си отправила,веће нећеш причекати,

пунице моја! А то ли ме не познаш Милоша Драгиловића? Не познаш ли,Милице,л'јепо лице,Милице,

кад му лице с'јеваше како цв'јеће мјенделово, а сад му је од рана и болести потамњело,

а пунице моја? Ово сам ти утеко са Косова рањен поља.

Ма те л'јепо ја молим,как' оно пуницу моју, да ми руке ти метнеш у свилене шпаге моје,

хоћ' ми наћи у шпагу л'јепу од свиле махраму, у махрами,госпође,стотину златн'јех дуката,

ку је везла махраму јединица ћерца твоја; дукате ми понеси ти милосној ћери својој, од мене је поздрави,од тебе јој драго реци,

мојој вереници: Лијепо те поздравља Милошу Драгиловићу:

"и лијепо те поздрављам Милошу Драгиловићу, моја вјеренице;

послах ти напокоње поздраве и рогатију" (и још ми јој понеси мој пус' клобук камилови, који је млада дјевојка својом руком накитила),

и још тебе ја молим како драгу вјереницу: ти ми имаш у двору пуста коња великога, храни ми га у двору,дјевојко,осам дана,

вјеренице, а кад ми се изврши,дјевојко,осми данак,

ти ми пусти коњица л'јепом зеленом планином, и њега ми ти покри' чистом свилом до копита,

ко пјешице узиде нека се на коња врже, и нека Бога моли за душу за Милошеву."

Још хтијаше Милошу с пуницом говорити, Драгиловић јунак,

а ончас се бјеше с душоме раздијелио; а она се вратила к своме двору бијелому,

љуби Лазарова. Тужне гласе донесе јединици ћерци својој. Кад је млада дјевојка своју мајку разумјела, пуста коња хранила на пуно на осам данак'; коња бјеше пустила планиноме зеленоме,

и још га покрила чистом свилом до копита.

ЦАРИЦА МИЛИЦА И ВЛАДЕТА ВОЈВОДА

Пошетала царица Милица Испод града бијела Крушевца; С њоме шећу двије миле кћери:

Вукосава и лијепа Мара К њима језди Владета војвода На дорату,на коњу доброме;

Владета је коња ознојио И у б'јелу пјену обукао.

Пита њега царица Милица: "Ој,Бога ти,кнежева војводо, што си тако коња ознојио?

Не идеш ли са поља Косова? Не виђе' ли честитога кнеза, господара и мога и твога?"

Ал' бесједи Владета војвода: "Ој,Бога ми,царице Милице,

та ја идем са Косова поља, ал' не виђех честитога кнеза, већ ја виђех кнежева зеленка, ћерају га по Косову Турци,

а кнез мислим да је погинуо." Кад то зачу царица Милица, проли сузе низ бијело лице,

пак још пита Владету војводу: "Још ми кажи,кнежева војводо,

Кад си био на Косову равну, не виђе ли девет Југовића

и десетог старог Југ-Богдана?" Ал' бесједи Владета војвода:

"Та ја прођох кроз Косово равно, и ја виђех девет Југовића

и десетог старог Југ-Богдана: они бјеху у пола Косова, крваве им руке до рамена и зелени мачи до балчака, али су им малаксале руке

сијекући по Косову Турке." Још му рече царица Милица:

"Стан',почекај,кнежева војводо! Не виђе ли још два зета моја:

Бранковића,Милош Обилића?" Ал' бесједи Владета војвода:

"Та ја прођох кроз Косово равно, и ја виђех Милош Обилића: он стајаше у пољу Косову,

на бојно се копље наслонио, бојно му се копље преломило, пак на њега Турци навалише, досад мислим да је погинуо;

ал' не виђех Вука Бранковића, не виђех га,не вид'ло га сунце!

Он издаде честитога кнеза, господара и мога и твога."

СЛУГА МИЛУТИН

Долећеше два врана гаврана Од Косова поља широкога, И падоше на бијелу кулу,

Баш на кулу славног Лазара;Један гракће,други проговара:

"Дал је кула славног кнез Лазара? Ил' у кули нигђе никог нема?" То из куле нитко не чујаше, Већ то чула царица Милица. Па излази пред билеју кулу, Она пита два врана гаврана,

"Ој Бога вам,два врана гаврана, Откуда сте јутрос полећели? Нијесте ли од поља Косова?

Виђесте ли двије силне војске? Јесу ли се војскесудариле? Чија ли је војска задобила?"

Ал' говоре два врана гаврана: "Ој,Бога нам,царице Милице!

Ми смо јутрос од Косова равна, Виђели смо двије силне војске;

Војске су се јуче удариле, Обадва су цара погинула;

Од Турака нешто и остало, А од Срба што је и остало,

Све рањено и искрвављено." Истом они тако бесјеђаху, Ал' ето ти слуге Милутина, Носи десну у лијевој руку;

На њему је рана седамнаест; Вас му коњиц у крв огрезнуо. Вели њему госпођа Милица:

"Што је,болан,слуго Милутине? Зар издаде цара на Косову?" Ал' говори слуга Милутине:

"Скин' ме,госпо,са коња витеза, Умиј мене студеном водицом, И залиј ме црвенијем вином; Тешке су ме ране освојиле." Скиде њега госпођа Милица, И уми га студеном водицом, И зали га црвенијем вином. Кад се слуга мало повратио, Пита њега госпођа Милица:

"Што би,слуго,у пољу Косову? Ђе погибе славни кнеже Лазо? Ђе погибе стари Југ Богдане?

Ђе погибе девет Југовића? Ђе погибе Милош војевода? Ђе погибе Вуче Бранковићу?

Ђе погибе Бановић Страхиња?" Тада слуга поче казивати:

"Сви осташе,госпо,у Косову. Ђе погибе славни кнез Лазаре, Ту су многа копља изломљена, Изломљена и турска и српска, Али више српска него турска, Бранећ',госпо,свога господара, Господара,славног кнез Лазара.

А југ ти је,госпо,погинуо У почетку,у боју првоме, Погибе ти осам Југовића.

Ђе брат брата издати не шћеде Доклегође један тецијаше;

Још остаде Бошко Југовићу, Крсташ му се по Косову вија, Још разгони Турке на буљуке,

Као соко птице голубове. Ђе огрезну крвца до кољена,

Ту погибе Бановић Страхиња. Милош ти је,госпо,погинуо

Код Ситнице,код воде студене, Ђемо млоги Турци изгинули:

Милош згуби турског цар-Мурата И Турака дванест хиљада;

Бог да прости ко га је родио! Он остави спомен роду српском,

Да се прича и приповиједа Док је људи и док је Косова!

А што питаш за проклетог Вука, Проклет био и ко га родио!

Проклето му племе и кољено! Он издаде цара на Косову, И одведе дванаест хиљада,

Госпо моја,љутог (љутих) оклопника."

КОСОВСКА ДЕВОЈКА

Гледам слику твоју рањене превијаш

и Србе одане код себе дозиваш.

Рањене јунаке ти по крви ваљаш

обумрелим болним ти живот повраћаш.

Крвави ти прсти руке до лаката

та крв Српска јесте за слободу дата.

Косовска Девојка није само једна

ти што си на слици ти си само звезда.

МИЛОШ ОБИЛИЋ

Хеј Милоше звани Обилићу Живот дајеш из свеснога знања

За Србију и њенога Цара. Ти погибе!

Твој се живот врати Србија те и Косово памти.

Такви Срба да је више било Неби Срби толко робовали

Нит би родна места остављали, Растури нас вихор душманина!

Хеј Милоше пчело матичњака У смрт идеш са циљем радости

А не желиш свој цвијет младости, Живот дајеш да Срби победе!

Милош светли Српском имену Као звезда пратиља месеца

На Видовдан Срби пале свеће Док је Срба угасит се неће.

КОСОВСКИ БОЈ

Истом кнеже наредио војску, На Косово ударише Турци.

Маче војску Богдан Јуже стари, С девет сина,девет Југовића, Како девет сивих соколова;

У сваког је девет хиљад' војске, А у Југа дванаест хиљада;

Па се бише и секоше с Турци: Седам паша бише и убише, Кад осмога бити започеше,

Ал' погибе Богдан Јуже стари, И изгибе девет Југовића,

Како девет сивих соколова, И њихова сва изгибе војска.

Макош' војску три Мрњавчевића, Бан Угљеша и војвода Гојко И са њима Вукашине краље;

У свакога три'ест хиљад' војске, Па се бише и секоше с Турци:

Осам паша бише и убише, Деветога бити започеше,

Погибоше два Мрњавчевића, Бан Угљеша и војвода Гојко;

Вукашин је грдних рана доп'о, Њега Турци с коњма прегазише;

И њихова сва изгибе војска.

Маче војску херцеже Степане; У херцега многа силна војска, Многа војска,шездесет хиљада; Те се бише и секоше с Турци:

Девет паша бише и убише, Десетога бити започеше,

Ал' погибе херцеже Степане, И његова сва изгибе војска.

Маче војску српски кнез Лазаре: У Лазе је силни Србаљ био, Седамдесет и седам хиљада; Па разгоне по Косову Турке,

Не даду се ни гледати Турком, Да камоли бојак бити с Турци; Тад би Лаза надвладао Турке, -Бог убио Вука Бранковића! Он издаде таста на Косову;

Тада Лазу надвладаше Турци, И погибе српски кнез Лазаре, И његова сва изгибе војска, Седамдесет и седам хиљада: Све је свето и честито било, И миломе Богу приступачно!

КАЗИВАЊЕ РАТНИКА КНЕЗУ ЛАЗАРУ УОЧИ КОСОВСКЕ БИТКЕ

Ми,господине наш, откако заједничком природом од оца и мајке рођени бисмо,

Бога и тебе познасмо. Бог нас подиже а ти васпита,

као чеда отхрани и као синове дарова, као браћу заволе и као другове узпочитова.

Славе,богатства и свих красота света, која благостање имају,

Заједничари и примаоци бисмо весеља и радости а уједно и војинства,

хране и насладе богатих трпеза. Љубав и част,све обилно од тебе примисмо

да силно за тебе и побожност и за отачаство умремо.

Не поштедимо себе, знајући да имамо после овога отићи

и са прахом смешати се. Умримо да свагда живи будемо,

принесимо Богу себе живу жртву, не као негда маловременим

и превареним гошћењем за насладу нашу,

већ у подвигу крви своје, Не поштедимо живот наш

да живописан углед после овога другима будемо, не бојмо се страха надошлог на нас

ни устремљења нечастивих противника насрнулих на нас.

Ако на страх и губитак мислили будемо, добра се удостојити нећемо,ако бисмо о неком таштом погрешењу помишљали,

ништа се од часних подвига остварило не би. Ми са Измаилћанима борити се имамо.

Ако и мач главу и копље ребра и смрт живот, ми са непријатељима борити се имамо.

Ми,о садругови и савојници, узмимо тегобу негдашњих војника који су крај Христа

да бисмо са Христом прославили. Ми смо једна природа људска подвргнута истим страстима,

и један гроб да нам буде, и једно поље тела наша са костима да прихвати,,

еда би нас светла едемска насеља примила.

КЛЕТВА КНЕЖЕВА (одломак изгубљене пјесме)

Цар Мурате у Косово паде, Како паде,ситну књигу пише,

Те је шаље ка Крушевцу граду, На кољено српском кнез Лазару:

"Ој,Лазаре,од Србије главо! Нит' је било,нити може бити: Једна земља,а два господара,

Једна раја,два харача даје; Царовати оба не можемо,

Већ ми пошаљи кључе и хараче, Златне кључе од свијех градова

И хараче од седам година; Ако ли ми то послати нећеш,

А ти хајде у поље Косово, Да сабљама земљу дијелимо."

Кад Лазару ситна књига дође, Књигу гледа,грозне сузе рони.

Да је коме послушати било Како љуто кнеже проклињаше: "Ко не дође на бој на Косово, Од руке му ништа не родило: Ни у пољу бјелица пшеница, Ни у брду винова лозица!"

КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА

Славу слави српски кнез Лазаре У Крушевцу мјесту скровитоме,

Сву господу за софу сједао, Сву господу и господичиће:

С десне стране старог Југ Богдана, И до њега девет Југовића;

А с лијеве Вука Бранковића, И осталу сву господу редом; У заставу војводу Милоша,

И до њега дв'је српске војводе: Једно ми је Косанчић Иване, А друго је Топлица Милане. Цар узима златан пехар вина,

Па говори свој господи српској: "Коме ћ' ову чашу наздравити? Ако ћу је напит по старјештву, Напићу је старом Југ Богдану; Ако ћу је напит по господству, Напићу је Вуку Бранковићу; Ако ћу је напит' по милости, Напићу је мојим девет шура, Девет шура,девет Југовића; Ако ћу је напит' по љепоти, Напићу је Косанчић Ивану; Ако ћу је напит' по висини, Напићу је Топлици Милану;

Ако ћу је напит' по јунаштву,Напићу је војводи Милошу.

Та ником је другом напит' нећу, Већ у здравље Милош Обилића! Здрав,Милошу,вјеро и невјеро!

Прва вјеро,потоња невјеро! Сјутра ћеш ме издат на Косову, И одбјећи турском цар-Мурату! Здрав ми буди и здравицу попиј, Вино попиј,а на част ти пехар!"

Скочи Милош на ноге лагане, Пак се клања до земље црне:

"Хвала тебе,славни кнез Лазаре, Хвала тебе на твојој здравици, На здравици и на дару твоме: Ал' не хвала на таквој бесједи!

Јер,тако ме вјера не убила! Ја невјера никад био нисам,

Нит' сам био,нити ћу кад бити, Него сјутра мислим у Косову

За хришћанску вјеру погинути; Невјера ти сједи уз кољено,

Испод скута пије хладно вино! -А проклети Вуче Бранковићу! Сјутра јесте лијеп Видов данак,

Виђећемо у пољу Косову Ко је вјера,ко ли је невјера! А тако ми Бога великога,

Ја ћу отић' сјутра у Косово И заклаћу турског цар-Мурата, И стаћу му ногом под гр'оце; Ако ли ми Бог и срећа даде,

Те се здраво у Крушевац вратим, Ухватићу Вука Бранковића, Везаћу га уз то бојно копље,

Као жена куђељ' уз преслицу, Носићу га у поље Косово!"

КОСАНЧИЋ ИВАН УХОДИ ТУРКЕ-одломак изгубљене песме-

"Побратиме,Косанчић Иване, Јеси л' турску уходио војску? Је ли много војске у Турака?

Можемо ли с Турци бојак бити? Можемо ли Турке придобити?"

Вели њему Косанчић Иване: "О мој брате,Милош Обилићу, Ја сам турску војску уходио, Јесте силна војска у Турака:

Сви ми у со да се прометнемо, Не би Турком ручка осолили!

Ево пуно петнаест данака Ја све ходах по турској ордији,

И не нађох краја ни хесапа: Од Мрамора до сува Јавора, Од Јавора,побро,до Сазлије, До Сазлије на ћемер ћуприје, Од ћуприје до града Звечана, Од Звечана,побро,до Чечана Од Чечана врху до планине:

Све је турска војска притиснула, Коњ до коња,јунак до јунака, Бојна копља као чарна гора, Све барјаци као и облаци,

А чадори као сњегови; Да из неба плаха киша падне, Ниђе не би на земљицу пала, Већ на добре коње и јунаке.

Мурат пао на Мазгит на поље, Ухватио и Лаб и Ситницу."

Још га пита Милош Обилићу: "Ја Иване,мио побратиме,

Ђе је чадор силног цар Мурата? Ја сам ти се кнезу затекао

Да закољем турског цар Мурата, Да му станем под гр'оце."

Ал' говори Косанчић Иване: "Да луд ти си,мио побратиме!

Ђе је чадор силног цар Мурата? Усред турског силна табора, Да ти имаш крила соколова,

Пак да паднеш из неба ведрога, Перје меса не би изнијело."

Тада Милош заклиње Ивана: "О Иване,да мој мили брате,

Нерођени као и рођени! Немој тако кнезу казивати,

Јер ће нам се кнеже забринути, И сва ће се војска поплашити; Већ овако нашем кнезу кажи;

Има доста војске у Турака, Ал' с' можемо с њима ударити, И ласно их придобит' можемо,

Јера није војска од мејдана, Већ све старе хоџе и хаџије, Занатлије и младе ћарџије, Који боја ни виђели нису,

Истом пошли мда се хљебом хране; А и што је војске у Турака, Војска им се јесте побољела Од болести тешке срдобоље, А добри се коњи побољели

Од болести коњске сакагије."

Ђура Јакшић

КОСОВО

Где преста закон,нестаде греха, Не чујеш плача,не чујеш смеха,

У пусту земљу,у стене голе Срце ме зове...

Камен до камена,стена до дтене Небу се дижу крвљу појене,

Растови над њим гордо се шире, Громови,муње међ собом мире;

Тамо развале---раке крваве! Негдашње снаге,негдашње славе;

Многих јунака ту кости леже, Из њих се после оро излеже, И с овог света горе одлета, Да јаде наше небу докаже.

Пода мном поље од крви наше На њему паде све што бијаше!

Ту царе Лазо,ту сунце зађе, Ту девет миле изгину браће

Ту с' дружбом давно Обилић спава Косово равно!...Рано крвава!

Ту паше нема за мирна стада, Где кости леже многих иљада, Нит са њих тече изворна вода, Крв где је текла целог народа; Песмицу славуј не пева мали,

Где бесан хајдук џевердар пали; Тек ветар хују...а ти гаврани

унапред гракћу о новој храни.

Севају муње,громови хуче. Посред холује ја јунак стојим Нити се муње ни грома бојим, Та мене срце на страшно вуче!

Виша су дела мојих очева, Нег да уз гусле унуче пева

Глас грозе,страха,грома холује Уз песму треба громко да хује,

Да чује свете,чују нељуди Громовну песму србинских груди!...

А кад ми старост косе почупа Дркћућа нога већ гробу пође, Нека ми човек гроба мимоиђе Глас човека нек вихор заступа.

Бранко Радичевић

ЦРВЕНО КОСОВО

Сунце јарко,та колико реда Тако тебе ја седати гледа!

Гледа твоје големе красоте, Пун радости и веље милоте, Гледа тамо,па мисли назада, Како красно бијаше некада.

Осети се српске царевине, Српске славе,српске госпоштине;

Осети се последњега доба, Та краснога на Косову гроба.

Збогом,сунце на западу јасно, Ал' за гору заилазиш красно! Тако красно и у такве славе Јуначке су тада пале главе,

Углед'о се један на другога, Попадао један крај другога, Та рад оне красне домовине Не жалио нико да погине. Ти већ зађе,небо је црвено, Као да је крвљу обливено.

Ао,сунце,као небо ово, Тако беше црвено Косово

Од србињских тешки' палошина, Крв с' отвори ка' морска пучина,

Дивно ли је тада Србаљ био, Дивно л' сваки главу заменио,

Дивну л' крвцу злотворску пролио, У њој данак дивно утопио.

Ој,сунашце жића мога убаво, Када зађеш,о,зађи крваво,

Сред копаља,звеке и мачева, Зађ' за гору душмански лешева, К'о што онда тим јунаком зађе, Та шта море јоште бити слађе!

Петар Петровић Његош

О КОСОВО,ГРДНО СУДИЛИШТЕ

Бог се драги на Србе разљути за њихова смртна сагрешења. Наши преци закон погазише, почеше се крвнички гонити, један другом вадит очи живе;

забацише владу и државу, за правило лудост изабраше. Невјерне им слуге постадоше и царском се крвљу окупаше. Великаши,проклете им душе,

на комате раздробише царство, српске силе грдно сатријеше;

великаши,траг им се утро,

распре сјеме посијаше грко, те с њим племе српско отроваше;

великаши,грдне кукавице, постадоше рода издајице.

О проклета Косовска вечеро, куд та срећа да грдне главаре све потрова и траг им утрије; сам да Милош оста на сриједи

са његова оба побратима.

Паде Милош,чудо витезовах, жертвом на трон бича свијетскога.

Гордо лежи велики војвода под кључевима крви благородне, ка малопред што гордо иђаше,

страшном мишљу прсих надутијех, кроз дивјачне тмуше азијатске,

гутајућ их ватреним очима; ка малопред што гордо иђаше

к светом гробу бесмртног живота, презирући људско ништавило и плетење безумне скупштине.

Бог се драги на Србе разљути: седмоглава изиде аждаја

и сатрије Српство свеколико, клеветнике грдне и клевету. На развале царства јуначкога засја света Милошева правда, окруни се слава вјековјечно Милошева оба побратима и лијепе ките Југовићах.

Српској капи свуд име погибе. Постадоше лафи ратарима, истурчи се плахи и лакоми-

млијеко их српско разгубало! Што утече испод сабље турске, што на вјеру праву не похули, што се не хће у ланце везати,

то се збјежа у ове планине да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу.

О проклета земљо,пропала се!

Име ти је страшно и опако. Или имам младога витеза,

уграбиш га у првој младости; или имаш чојка за човјество, свакога ми узе приђе рока; или имах китнога вијенца

који круни чело невјестама, пожњеш ми га у цв'јету младости.

У крв си се мени претворила! Истина је,ово није друго

до гомиле костих и мраморах на којима младеж самовољна

показује торжество ужаса. О Косово,грдно судилиште, насред тебе Содом запушио!

Весели се,праху Немањића, Немањића и Гребљановића, јер ће ваше круне засијати како јарко сунце на истоку, знамена се ваша развијати кад велике ваше развалине,

потећи ћи крваве ријеке од нечисте крви агарјанске,

опрат Србљу љагу са образа.

Отворте' се,витешке гробнице, сама славо,само прибјежиште по Косову српскијех јунаках,

ево зоре на ваше брегове да нам општу обасја светињу и аманет наше народности.

Сад пропојте,Високи Дечани и лијепа лавро Студенице,

свети спомен из вјечне читуле за слободу падшим јунацима. Здружите се,громи и потреси,

земљи српској друго лице дајте, е,нечистом ногом окаљати.

Јован Стерија Поповић

ДАВОРЈЕ НА КОСОВУ ПОЉУ

Косово,црно поље,ти Срба друже неверни, Кому цветом цветаш,ком ли се ресиш тако?

Весном суво твоје промењујеш лице печално, Ал' прескорбне спомен беде променит' не знаш;

Жаром реке твоје засушују образе влажне, Потоке суза наших тко ће осушит' игда?

Ситницо,хладна водо,куд одоше струје ти јасне, Које друга среће,Немање,гледаше бој?

Ситницо,тужна водо,ком' предаде крваве струје, Кад се борци наши даше за народ на смрт? Крваво лице твоје испира росната весна, Крвава срца нашег тко ће изапрати бол?

Црно се шири јато као гладних кобаца облак, Дивљи смрадно њега Азије изврже крај.

Пуше се веси за њиме,не штеди се трава ни глава, Надалеко пред њим предели дркћу од стра'.

Пород бесноће и зала куд пружа нокте отровне? Твоје,Косово,та притисну беда поље.

Ходите,сетни потомци,справљајте мајци опело, Снажна бивша негда Србија мртва лежи.

Народ без свести стење,јер страсти је трзају мртву. И слепоћа духа црни јој ископа гроб.

Где је Србије гроб?Је л' Косово?Марица?Прилип? Ах,сва бедна земља општи плачевни је гроб!

Жичо,седмовратна Жичо,чуварице царскога венца, Бивша сјајна,сада слепих мишева си стан.

Залуд стари Ипек обнавља се Душана славом, И грчкој сујети холо првенство не да.

Где је певаца лик изводио дивне стихире, Где је светлио крст,хоџе урличу сада.

Слушај грлице глас,на Косову гуче печално,

Плачно вижљави кос тузи с' одзива твојој; Нежни птичице глас за мртвим уздише другом,

Ах,и у песми своју сама оплакује смрт. Тако створење свако и сопственој невољи рида,

Тако на лицу земље само је туга и плач.

Беда у пустињи,беда у граду,у стану и веси, Беда гњави сваки простране предел земље.

Злато и свила покрива прси печалне и болне, Испод осмеха скорб брижљиво дави срце;

Радости ретке капље у горчини чезну обилној, Кратке весеља часе стогуба напаст прати.

СПОМЕН ВИДОВА ДАНА

За вечером Лазар седи, Сутра иде Видов дан, Погружена њега гледи

Српске војске смућен стан.

С упаљеном воштаницом Над Лазаром гениј' стоји,

Скорбним лицем к трону судбе Он управља поглед свој.

"О,уклони,свемогућа, Ово од твог народа;

Није народ,није земља, Где не цвета слобода."

Бурно свиће Видов данак Да оправда прошлу ноћ, Ал' је слаба рука људска Где с' противи виша моћ.

Није л' Рима древног сила Полубожна негда била,

Све раздора сруши власт;

Лети Србин,лети вољно На Косово поље бојно, Нагли у своју пропаст.

Српску славу,српску сјајност, Српско име,српску знаност,

Све прогута Видов дан

ЗИДАЊЕ РАВАНИЦЕ

Службу служи славни кнез Лазаре У Крушевцу,шанцу шареноме, Службу служи светог Амосија;

Сву господу зове на светога Са књигама и са здравицама.

Скупи му се сва српска господа, Па је редом у соври посади

По господству и по старјешинству; Уврх совре славни кнез Лазаре.

Ту сједоше пити вино ладно.

Таман бише вина највишега, И о сваком добру бесјеђаху, Ал' пошета госпођа Милица,

Лако шета по царском дивану, На њојзи је до девет ћемера, Испод грла до девет ђердана, А на глави девет перишана, Поврх тога круна позлаћена, А у њојзи три камена драга,

Сјаје ноћом како дањем сунце; Па бесједи славном кнез Лазару:

"Господине,славни кнез Лазаре! Зазор мене у те погледати,

А камоли с тобом говорити! Бит' не може,говорити хоћу: Што бијаху Немањићи стари. Цароваше,па и преминуше, Не трпаше на гомиле благо,

Но градише с њиме задужбине, Саградише млоге манастире: Саградише Високе Дечане,

Баш Дечане више Ђаковице; Пећаршију више Пећи равне;

У Дреници бијела Девича; И Петрову Цркву под Пазаром; Мало више Ђурђеве Ступове; Сопоћане наврх Рашке ладне,

И Тројицу у Херцеговини, Цркву Јању у Староме Влаху, И Павлицу испод Јадовника, Студеницу испод Брвеника;

Цркву Жичу више Карановца; У Призрену цркву Свету Петку;

Грачаницу у Косову равном: Све то јесу њине задужбине! Ти остаде у столу њиноме И потрпа на гомиле благо,

А не гради нигђе задужбине; Ето нама неће пристат' благо

Ни за здравље,ни за нашу душу А ни нама,ни кому нашему."

Тад говори славни кнез Лазаре: "Чујете ли,сва српска господо, Шта говори госпођа Милица,

Јер не градим нигђе задужбине? Хоћу градит' цркву Раваницу,

У Ресави крај воде Равана: Имам блага колико ми драго,

Ударићу темељ од олова, Па ћу цркви саградити платна, Саградићу од сребра бијела,

Покрићу је жеженијем златом, Поднизати дробнијем бисером, Попуњати драгијем камењем."

Сва господа на ноге устала, И часно се кнезу поклонила:

"Гради,кнеже,биће ти за душу, И за здравље Високом Стевану."

Но ту сједи Обилић Милошу, Сједи Милош доље удно совре, Милош сједи,ништа не бесједи. Ал' то виђе славни кнез Лазаре

Ђе му Милош ништа не бесједи; Наздрави му златну купу вина:

"Здрав да си ми,војвода Милошу! Па ми и ти штогођ проговори, Јера хоћу задужбину градит'."

Скочи Милош од земље на ноге, Скиде с главе самур и челенке,

Па је часно кнеза подворио; Додаше му златну купу вина;

Не пије је,поче бесједити: "Вала,кнеже,на бесједи твојој!

Што ти хоћеш задужбину градит', Време није,нити може бити;

Узми,кнеже,књиге цароставне, Те ти гледај што нам књиге кажу:

Настало је пошљедње вријеме, Хоће Турци царство преузети,

Хоће Турци брзо царовати: Обориће наше задужбине, Обориће наше намастире, Обориће цркву Раваницу: Ископаће темељ од олова, Слијеваће у топе ђулове,

Те ће наше разбијат' градове; И цркви ће растурити платна,

Слијеваће на ате ра'тове; Хоће цркви покров растурити,

Кадунама ковати ђердане; Са цркве ће бисер разнизати, Кадунама подизат' ђердане; Повадиће то драго камење,

Ударат' га сабљам' у балчаке И кадама у златно прстење;

Већ ме чу ли,славни кнез Лазаре! Да копамо мермера камена;

И турци ће царство преузети, И наше ће задужбине служит' Од вијека до суда Божијега:

Од камена ником ни камена!"

Кад то зачу славни кнез Лазаре, Тад Милошу био говорио:

"Вала тебе,војвода Милошу! Вала тебе на твојој бесједи,

Истина је како што говориш."

БАНОВИЋ СЕКУЛА И ЈОВАН КОСОВАЦ

Вино пију два добра јунака У Сибињу,граду бијеломе;

једно ми је од Сибиња Јанко, а друго је Бановић Секула.

Кад се хладног напојише вина, те им винце огријало лице, онда рече од Сибиња Јанко:

"Мој сестрићу,Бановић Секула, откако си јунак постануо, јеси ли се икад препануо? Откако те мати одгојила

на чистоме крилу без кол'јевке, јуначкијем дозивала гласом, мушкијем те опасала пасом,

те ти пашеш сабљу бријеткињу и ти јашеш бијесна малина, јеси ли се икад препануо?

Право кажи,очињег ти вида!" Тад Секула тихо бесјеђаше:

"Нисам,дајкко,очињег ми вида, после једном у вијеку своме; добро бијах једном уранио,

прије зоре и бијела дана; а задуго ни сванути неће;

ја опремих бијесна малина, па се турих њему на рамена, нит' с' умио ни Богу молио оћерах га у поље Косово.

Кад ја дођох у поље Косово, јако свану и ограну сунце, у Косову ниђе никог нема, црна тама све поље застрла, не види се сунце од облака,

а из таме јунак излазио на ђогату коњу виловиту,

а ђогат му у три ноге храмље, на њему је остарјели ђедо, прекрстио обадвије руке,

метнуо их себи у њедарца, озебле му,остале му пусте!

На глави му проклета шубара, за шубаром крило позлаћено, бегенисах крило позлаћено, Не дадоше врази мировати:

ја не велим:добро јутро,ђедо, већ прићерах бијесна малина, скидох њему крило позлаћено,

и ја одох у поље Косово.Док повика остарјели ђедо: "О делијо,мајке не желио!

Не носи ми крило позлаћено, а тако те не одбјегло друштво јутрос рано у пољу Косову!" Ја не чујем,нити хајем за њга, већ ја носим крило позлаћено.

Опет ђедо јаче подвикује: "О делијо,живота ти твога!

Не носи ми крило позлаћено, тако теби малин не хронуо

и тако ти не озебле руке како мени јутрос у Косову!" Ја не чујем,нити хајем за то

што стар ђедо по пољу се дере, већ ја носим крило позлаћено.

Док повика остарјели ђедо: "О делијо,обадва ти св'јета!

Не носи ми крило позлаћено, не замећи кавге у Косову, Косово је јадно и крваво,

лако ћемо један погинути." А ја сам се гротом насмијао: какве кавге тражи по Косову,

кад му ђогат у три ноге храмље, озебле му обадвије руке, згурио се као кукавица;

већ ја носим крило позлаћено. Ражљути се остарјели ђедо,

па кад викну,као да гром рикну: "Стани,курво,на пољу делијо!"

Па ђогату покупи дизгине, удари му казан-бакрачлију, ражљути се бијесан ђогате,

од три скока мени доскочио; па потеже златна шестоперца:

колико ме лако ударио, растави ме од коња малина,

састави ме са зеленом травом, па потеже сабљу бријеткињу,

па је своју узаптио руку, док повиках из грла бијела:

"Ђе си,болан,од Сибиња Јанко? погибох ти данас изненада!"

Па ме јунак јесте упитао: "О,Бога ти,незнана делијо, од кога си града и племена? Како ли се по имену кажеш?

Нека знадем кога сам погубио." Тада сам се,дајко,препануо

и у страху њему казивао да сам главом Бановић Секула, мио сестрић од Сибиња Јанка.

Док завика остарјели ђедо: "А ти ли си,дијете Секула! Умало ти јунак не погину.

Мол' се Богу за даиџу свога, ти би јунак јутрос погинуо." Па ме диже из зелене траве, баци мене на коња малина,

па ме спреми бијелу Сибињу; и теби је поздрав опремио. Прије теби нисам казивао, од срамоте и од јада мога, како ме је ђедо препануо,

не знајући ни ко је ни како је." Насмија се од Сибиња Јанко: "О,луд ти си,дијете Секула! Јесам ли ти,болан,говорио

да не идеш на стара јунака? Оно није остарјели ђедо,

већ је главом Косовац Јоване, ђедо је се катил начинио,

од враштва му ђогат охронуо. И он чува све Косово равно, много их је тако преварио, на Косову бојном погубио, већ моли се Богу истиноме да је теби живот поклонио."

МУСИЋ СТЕФАН

Вино пије Мусићу Стеване У Мајдану чисто сребрноме,

У свом часном двору господскоме; Вино служи Ваистина слуга.

Кад се ладна поднапише вина, Ал' беседи Мусићу Стеване: "Ваистино,моје чедо драго, Ја ћу лећи санак боравити,

Ти вечерај, па се напиј вина, Па пошетај поред господског двора,

Па погледај чистом ведром небу: Је ли јасан месец на заходу,

Је л' Даница на истоку звезда, Је ли нама путовати време, На Косово,лепо поље равно, На рочиште честитоме кнезу; Јер знадеш ли,моје чедо драго, Кад оно смо на заклетви били, Како нас је заклињао кнеже, Заклињао,проклињао љуто:

"Ко је Србин и српскога рода, "И од српске крви и колена,

"А не дош'о на бој на Косово: "Не имао од срца порода,

"Ни мушкога,ни девојачкога! "Од руке муи ништа не родило, "Рујно вино,ни шеница бела! "Рђом кап'о док му је колена!"

Леже Стева у меке душеке, Повечера Ваистина слуга, Повечера и напи се вина,

Па ишета пред господског двора, И погледа чистом ведром небу;

Јесте јасан месец на заходу, Јест Даница на истоку звезда,

Јесте њима путовати време На Косово,лепо поље равно, На рочиште честитоме кнезу;

Па се шеће коњма у ахаре, Па изведе два коња витеза, Оседла их и оправи лепо,

Једног себи,другог господару; Па се шеће у господске дворе, И изнесе крстат свилен барјак,

На коме је дванаест крстова, Свих дванаест од чистога злата,

И икона светога Јована, Крсно име Мусића Стевана;

Прислони га уз господског двора, Па се шеће горе на чардаке, Да пробуди господара свога. Кад је био чардаку на врати, Коб га коби Стеванова љуба,

Загрли га,па га и пољуби: "Богом брате,Ваистино слуго,

Вишњим Богом и светим Јованом! Досад си ми верна слуга био, Одјако си Богом побратиме: Немој будит' господара мога, Јер сам,јадна,зао санак вид'ла,

Гди полети јато голубова И пред њиме два сокола сива

Испред нашег двора господскога; Одлетеше на Косово равно

И падоше међ' Муратов табор, Гди падоше,већ се не дигоше; То је,браћо,ваше зламеније: Бојати се да не изгинете!"

Ал' беседи Ваистина слуга: "Драга секо,Стеванова љубо,

Нећу,секо,невере чинити Господару и моме и твоме;

Јер ти ниси на заклетви била, Како нас је заклињао кнеже, Заклињао,проклињао љуто:

"Ко је Србин и српскога рода, "И од српске крви и колена,

"А не дош'о на бој на Косово: "руке му ништа не родило,

"Рујно вино ни шеница бела! "Не имао пољског берићета! "Ни у дому од срца порода!

"Рђом кап'о док му је колена!" Па је не смем невере чинити Господару и моме и твоме.! Већ ушета у чардаке горње, Па пробуди господара свога: "Устаните,драги господару, Јесте нама путовати време!"

Уста Стева на ноге јуначке, И умива своје лице бело,

И облачи господско одело, Па припаса сабљу оковану,

Па узима кондир вина рујна, Те напија крсну славу Божју, Срећна пута и крста часнога,

У свом двору за столом својијем, Војводи је то и пре и после.

Па ишета пред господске дворе: Уседоше два коња витеза, Разавише крстате барјаке;

Ударише и бубњи и свирале, Дигоше се Богом путовати.

Бела и је зора забелила На Косову красном пољу равном.

Сусрете их Косовка девојка, У руку јој два кондира златна, Оба златна,ал' обадва празна;

Под пазухом клобук свиле беле, За клобуком бела кита перја;

У дну перје сребром заливено, А по среди златом преплетено,

И по врху бисером кићено. Ал' беседи Мусићу Стеване:

"Божја помоћ,моја секо драга! Где си,душо,на ограшју била? Откуда ти клобук свиле беле? Дај ми,секо,клобук свиле беле, Да га познам кога је војводе; А тако ми срећна пута мога, Невере ти учинити нећу!"

Ал' беседи Косовка девојка: "Здраво да си,кнежева војводо! Нисам нигди на ограшју била;

Рано ме је пробудила мајка (Ми ранимо те воду грабимо); Кад ја дођо на воду Ситницу, Ал' Ситница мутна и поводна,

Носи,брате,коње и јунаке, Турске капе и бијеле чалме,

Красне бијеле српске клобуке; Овај клобук близу краја беше,

Ја загази у воду Ситницу И ухвати клобук свиле беле; Брата имам од мене млађега,

Носим клобук брату рођеноме; Ја сам млада,мило ми је перје." Клобук даде кнежевој војводи. Чим га виде Мусићу Стеване, Чим га виде,тим га и познаде;

Просу сузу низ господско лице. Удари се по колену руком,

Чисти скерлет на колену пуче, Златна копча на десном рукаву:

"Тешко мени и до Бога мога! На мени је останула клетва Од мојега честитога кнеза!"

Клобук даде Косовки девојки, Па се маши у џепове руком, Те јој даде три дуката жута:

"Нај ти,секо,Косовска девојко, А ја идем у бој на Косово, У пресвето име Исусово.

Ако Бог да те се натраг вратим, Лепшим ћу те даривати даром;

Ако л' ,секо,ја погибо амо, Помени ме по пешкешу моме!"

Ударише коње мамузама, Па Ситницу воду пребродише,

Ударише у цареви табор. Како дође Мусићу Стеване,

Три је паше био и убио, Кад започе бити четвртога, Ту погибе Мусићу Стеване, И са њиме Ваистина слуга, И војске му дванаест иљада, И ту нам је и кнез погинуо;

Ту су Србљи изгубили царство Честитога цара земаљскога.

МАРКО КРАЉЕВИЋ И СОКО

Разбоље се Краљевићу Марко покрај пута друма јуначкога, Више главе копље ударио,

А за копље Шарца привезао, Још говори Краљевићу Марко:

"Ко би мене воде напојио, Ко ли би ми 'ладак начинио, Тај би души мјесто уфатио." Ту допаде соко тица сива, У кљуну му воде доносио, Па је Марка воде напојио;

Над Марком је крила раскрилио, Па је Марку 'ладак начинио;

Још говори Краљевићу Марко: "О соколе,сива 'тицо,моја!

Какво сам ти добро учинио, Кад си мене воде напојио

И кад си ми 'ладак начинио?" Соко тица одговара Марку:

"Не будали,Краљевићу Марко! Кадно бјесмо на Косову бојном,

Тешки бојак ми с Турци трпљесмо, Онда Турци мене уфатише, Оба моја крила одсјекоше; Ти си мене уфатио,Марко, Метнуо ме на јелу зелену,

Да ме Турски коњи не сатару, И јуначка меса наранио И црвене крви напојио;

Ту си мени добро учинио."

Белимир Лукић

КОСОВСКА ЕЛЕГИЈА

Тамо јужније мало беше Хелада Тамо јужније мало од Косова

Јужније од метохије,јужније од нашег стида Беше та савремена земља

Богова пуна,мудраца скромних и пророчког вида.

Хиљаде протеклих година,олује векова Не угасише светлост што са Балкана крену

Да умом окружи свемир... И тако дуго би!

Али данас близу Сократова срца Недалеко од Аристотелове Стагире Згаснуло све је божанско и људско И није човек више мера ствари свих

Већ мржња што се без мере пали И не сагорева.

Ту се зачела помама хадска Крвава,пуста и без разума

Ту,близу граница старе Хеладе Над пределима древног Косова.

Ту сада беже људи,деца Вапију старци,дрхте посрамљене жене

У ватри горе светиње храмова Варвари нови руше света и стара огњишта

Бол осваја облаке,јарке цветове божура Као ругло прекрива профил Обилића.

Повијају се крстови над гробовима, И мртве гоне хорде пустошног мрака Звезде не горе више над том земљом Само јад у очај хује у усекотинама.

Из трена у трен нестаје историја Нестаје сећање и обличје поноса На постојбину,колевку,слободу

На поље велико где се српство посветило На источник свих наших времена Садашњих,протеклих и будућих

Као да ноћ је сишла из очију Симониде И прелила се Ситницом и Лабом, Тамом оковала цркве и градове

Кријући злочин и бес варвара.

А ако јужније беше Хелада Овде и сада јесте Србија

Србија без утехе као стабло без крошње Србија што бол света створи на Косову

Србија што битку за свет ту започе.

И сада сама у тмини слепих божура Гласом непорецивим своју правду тражи

Речима неопозивим своју груду иште Јадом непобеђена слободу своју зида.

Нека се склоне они што не виде Нека оглуве стоструко они што су глуви!

Нема те муке што је непреболна За потомке оних из крви што дођоше.

И нека не буде више Чарнојевића И нека не буде више егзодуса

И нека не буде више пораза,прогона Страха,сузних очију,нека не буде више

Покорних-јер понос сам је рођен на Косову Ономе старом и овом данашњем.

Зато нек крену поворке болних Поворке што истину и слободу носе

Поворке што ће љубав донети Поворке што ће разум подарити

Варварима и равнодушном брату.

Да све прогледа истином и снагом Оних што пакао додирнуше опет

И опет усправно ка своду се дижу.

Отвориће зенице чудесна Симонида Изрониће из магле ледне сјај оклопника

Боју пурпура добиће цветови Светла освита имаће небеса Запалиће се миријада звезда

Над том преболном душом Србије Као бескрајне и вечне моштанице Не за опело,већ за славу створене.

И тихо негде молиће се дувна Захвалиће се и небу и земљи

Богу и свима што руб премостише. Ћелија биће пуна планета као васиона Молитва биће јаук,затим арија рајска

Јер као некад забрујаће звона Да спасена ту је свеколика благост

Да заувек ту је скрхано насиље.

Мртав Лазар можда пољем иде Понижени нека се пробуде А злотвори нека се застиде

Равнодушни нек срамно заћуте.

И неизмерно као срце Сократово Хлеб и со Србије,ти јеси Косово!

Монах из Раванице

СТИХИРЕ И ТРОПАРИ СВЕТОМ КНЕЗУ ЛАЗАРУ

1Ко да те не блажи,

буднога делатеља заповести Божјих, или ко да не похвали свекрасно твоје живљење,

јар сабрао јеси као пчела трудољубива многоцветне добродетељи

иштући да вечном славом земаљску размениш, око слепима, нога хромима,

палица старости свима све био јеси милостивом ти руком,

и мучења венцем главу своју украсио јеси, Христу Богу предстојиш његовом славом наслађујући се,

коме и моли се,Лазаре мудри,молимо те, да по труду твоме вечнујемо у тишини

и да се спасу душе наше.

2Благозрачја добродетељи украсио си се,пребогати, ујаснио си се болеснима добротворним у страдању

и у мученике по заслузи уврстио си се,Лазаре, и слави бесконачној од земаљске преминуо јеси

и равностојатељ светих показа се, са којима моли од Христа велику милост.

3Красотом живљења твојег и страдањем у боловима твојим

анђеле задивио јеси и људе узвеселио јеси,због тога и смрт јави ти се спокој

и непрестаном весељу преминуо јеси,Лазаре, у њему налазећи се

моли нам од Христа велику милост.

4Сазнање и светог ти у добротељи живљења

и пре страдања,ти,мудри,пун био јеси, још краснији јавио си се после подвига чудесних,

и стога те као Божјег угодника штујемо,узвикујући: Благословен Бог отаца наших.

5Новопросијала звезда јавио си се на западу сијајући светлим лучама својих моштију свима вернима,а највише свом отачаству,

и ове привуче пресветлом сијању твојих подвига и огради их светлошћу од таме несветле,Лазаре, и од звери што по тами долазе да стада разграбе.

6Пред пуком богосабраним сијајући као звезда богозарна и њега у светла насеља привео јеси путем страдалачким

и зборовима мученика приброја их са собом, јер крепко за благочашће крв своју пролисте узвикујући:

Благословите сва дела Господња Господа, појте и преузносите на све векове.

(1402-1404)

ЦАР ЛАЗАР СЕ ПРИВОЛЕВА ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ

Полетио соко тица сива Од светиње,од Јерусалима, И он носи тицу ластавицу. То не био соко тица сива, Већ био светитељ Илија:

Он не носи тице ластавице, Већ књигу од Богородице: Однесе је цару на Косово.

Спушта књигу цару на колено. Сама књига цару беседила: "Царе Лазо честито колено,

Коме ћеш се приволети царству? Или волиш царству небескоме?

Или волиш царству земаљскоме? Ако волиш царству земаљскоме,

Седлај коња,притежи колане! Витезови,сабље припасујте, Па у Турке јуриш учините,

Сва ће Турска изгинути војска! Ако л' волиш царству небескоме,

А ти сакрој на Косову цркву: Не води јој темељ од мермера, Већ од чисте свиле и скерлета, Па причести и нареди војску; Сва ће твоја изгинути војска,

Ти ћеш,кнеже,с њоме погинути."

А кад царе саслушао речи,

Мисли царе мисли свакојаке: "Мили Боже,што ћу и како ћу Коме ћу се приволети царству: Да или ћу царству небескоме?

Да или ћу царству земаљскоме? Ако ћу се приволети царству,

Приволети царству земаљскоме, Земаљско је за малена царство,

А небеско је увек и довека."

Цар воледе царству небескоме, А него ли царству земаљскоме;

Па сакроји на Косову цркву: Не води јој темељ од мермера, Већ од чисте свиле и скерлета, Па дозива српског патријара И дванаест великих владика, Те причести и нареди војску.

Добривоје Миловановић

КОСОВО

Косово равно,трагично и славно, Јуначким костима уграђено, Црвеним божуром засађено,

У сваком српском срцу усађено.

Косово,песмом опевано, У српској души сневано,

Вековима се о њему певало, И увек се нађу речи нове,

Косово српско,тако се зове.

Косово без Срба не може бити, Срби без Косова не могу живети. Оно мало Срба јуначки се бори,

Да непријатељу Косово не дозволи.

Мир хероја опет се нарушава, Задњи час за Косово откуцава.

Лаб и Ситница немиром се муте, Ко да казују неке лоше слутње.

Али нас не сме ништа да изненади, За Косово мора српски да се ради.

Нико не сме остати по страни, Кад Косово треба да се брани.

Данас,у ово мрачно доба наше, На Косову јавише се нове паше.

И све што је српско хоће да униште, Историјске задужбине у згариште.

Ово је сада за нас Србе најтеже, Зар Косово да дамо,где хероји леже.

Да им униште гробове и кости, То нам се не би могло да опрости.

Зато,устанимо сви колико нас има, Помозимо браћи,на Косову Србима. Јер они се боре и за пример служе,

Док гаврани црни над Косовом круже.

Гојко Стевовић

ОТМИЦА КОСОВА

На Балкану свуда ватра гори, А Србин се за опстанак бори,

Јер притисак од свјетскијех сила, Хоће отет све што Србин има,

Па да дану српским душманима. Још нијесу задовољни с тиме,

Што отеше земље преко Дрине, Сиротињу српску протјераше, Што имаше све им уништише, А са крвљу земљу натопише.

Свјетске силе ријеч не рекоше, По Крајини што Србе побише, И масовна гробља направише. Но Срби се жалит' не могаше, Јер у свијету пријатеља није, Душман хоће Срба да побије.

А још Српством комунизам влада, Српски народ од свакога страда.

НАТО оте Босну и Крајину, Дадоше је Алији и Фрању.

Српски народ масовно побише, Свјетске силе све им одобрише. Па још Клинтон и његова влада,

Убицама све оружје дала.

Сад шиптари од Европе траже, Ти закони,сад и за њих важе! Па Косово однах да им даду,

Сви европски представници знаду. А и Олбрајт каже: сад је згода, За Косово предати га одмах!

Америка у свему је прва, Предводница великијех сила.

Олбрајт тражи европске нације, На Србију да ставе санкције. Слободану она још пријети,

Он,злочинац ратни може бити! Зашто трупе на Косово шаље,

Америка неће трпјет даље. А Косово неће српско бити, Но га треба Албанцима дати.

Олбрајт збори испред Америке, Кажу да су сад такве прилике.

Зар се за то Америка бори, А позади терориста стоји. И Европа Арнауте штите,

На Косову нека Србе ниште. За Европу Србија не важи,

А Срби су на европској стражи. И Европу штите од ислама,

Од Косова до данашњих дана. Зар Косово да отму Србину, Као што су Босну и Крајину! Своје земље никоме не дају, А Србима срамно отимају. Зар се тако за поредак боре,

Да словенске униште народе?! Америка предњачи у свему, Албанцима да испуни жељу. У двадес'том на крају вијеку, Хоће опет српску колијевку!

Све светиње и српска знамења, Јер немају правде ни поштења. И помажу свјетскоме исламу, Да уништи Србе на Балкану! И Хитлер је четрдесет прве, Окупи'о и на Балкан стао, Па Косово Албанцима дао.

А у друштву фашистичких трупа, Света земља није била скупа.

Српска земља од векова славна,

Вековима била православна. Света земља пуна манастира, Задужбине славних великана,

Косово је историја славна, Престоница српскијех владара. Фашисти га савезнику даше,

Иако је увек било наше. Ал' фашисти и нацисти с њима, Албанцима дозволише свима, Те хиљаде српских породица,

Протјераше с њихових огњишта. Са Косова Србе протјераше, А шиптаре свуда населише.

Када Тито с комунизмом дође, Свуд шиптаре по Косову нађе.

С Енвер Хоџом пријатељ је био, Све шиптаре мирно оставио, По Косову мирно да шетају, Где црвени божури цвјетају. А Србима наређење посл'о,

Не смеју се вратит' на Косово! Тада Тито Косово им дао,

Што се Српски Јерусалим звао. Још албанске пусти терористе,

Српски народ с Косова да чисте. С договором српскијех изрода,

Комуниста и других одрода. Што су хтјели да Српство униште,

И да Срба тамо нема више! Пола века од оног времена,

О Косову историје нема. За педесет година и више,

Историју српску уништише! Комунисти и њихова влада,

Од кад дође-српски народ страда! Историја понавља се давна,

Србин опет бјежи од шиптара.

Април,1998 год.

Патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић

Дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом од места до места,као лађа

на пучини великога океана брзамо,чекајући када ће заћи сунце и преклонити се дан и

проћи тамна ноћ и зимска беда што над нама лежи.

Јер нема онога што нас саветује и од туге што нас ослобађа.

Мука наша удвостручи се и рекох са сузама: "Докле ћеш нас,Господе,заборављати до

краја,докле ће се наоружавати на имање твоје? Устани,Господе,зашто спиш,зашто лице

Твоје,Боже наш,окрећеш од нас? И опет васкресни,Господе,помози нам

имена Твојега ради!"

Месеца октомврија 29. дан, 1705. лета.Сима Милутиновић Сарајлија

БАОША

Ја сам мртав,а сви ускрсоше У Спасово царство и блаженство,

Који гођен у бој погибоше На Косово царско разбојиште.

Никола I Петровић Његош

ОНАМО, 'НАМО...

Онамо,'намо,за брда она, Говоре да је разорен двор Мојега цара;онамо,веле,

Био је негда јуначки збор.

Онамо,'намо! да виђу Призрен! Та то је моје-дома ћу доћ'! Старина мила тамо ме зове,

Ту морам једном оружан поћ'.

Онамо,'намо-са развалина Дворова српских врагу ћу рећ':

"С огњишта милог бјежи ми,куго, Зајам ти морам враћати већ!"

Онамо,'намо,за брда она, Казују да је зелани гај

Под ким се дижу Дечани свети; Молитва у њих присваја рај.

Онамо,'намо! за брда она, Гдје небо плави савија свод,

На српска поља,на поља бојна, Онамо,браћо,спремајмо ход!

Онамо,'намо,за брда она. Погажен коњ'ма кликује Југ:

"У помоћ,дјецо! у помоћ,синци! Светит' ме старца свет ви је дуг!"

Онамо,'намо!-сабљи за стара Његова ребра да тупим рез

По турским ребрим';да бједној раји Њом истом с руку рас'јецам вез.

Онамо,'намо,за брда она, Милошев,кажу,пребива гроб!...

Онамо!...Покој добићу души Кад Србин више не буде роб.

(1876)

Милан РакићНа Гази Местану

Силни оклопници, без мане и страха, Хладни ко ваш оклоп и поглед мрака,

Ви јурнусте тада у облаку праха, И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама... Кад олуја прође врх Косова равна, Косово постаде непрегледна јама,

Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци заслуга је ваша Што последњи бесте. У крвавој страви,

Када труло царство оружја се маша,

Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Данас нама кажу, деци овог века, Да смо недостојни историје наше, Да нас захватила западњачка река, И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли Данас, тај те воли, јер зна да си мати, Јер пре нас ни поља ни кршеви голи, не могаше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја, Неозарен старог ореола сјајем,

Ја ћу дати живот, отаџбино моја, Знајући шта дајем и зашто га дајем.

Алекса Шантић

Србима у Митровици на Косову(који су започели зидати цркву,

храм Светог Саве)

Ја не снивам... моју душу анђеоска дижу крила,

па Косову лети равном, да вас грли, браћо мила!

Да вас грли, и да љуби ваше лице, ваше чело, на које је мутно доба

мученички вјенац сплело;

да вас љуби, да вам сузом своју вељу радост каже: благо роду, благо земљи,

гдје се братац с братом слаже!

Ви сте браћа, ви сте људи, зажижници српске зоре, -

свете сјенке са Косова благослов вам данас зборе!

Цјело Српство данас клечи и Крст часни меће на се, а молитва чиста, света

у висини таласе се:

«Дај им, Боже, воље јаке, да издржат муке могу, да доврше свето дјело, посвећено теби- Богу

Па кад кубе сјајног храма у твом јарком сунцу сине,

и забрује звона света јасним звуком са висине,

чуј молитву њиног срца, чуј им жеље, чуј им гласе... Па нек јекне Шар-планина: Српству зора родила се!»

Алекса Шантић

Видов Дан

Осана теби, ти наше Голготе дане, Где гротло сиње прогута царства брод! И где у крви, ко сунце за горске гране,

Утону витешки род!

С Крушевца града више се вијао није Свилени крсташ- Србија беше гроб,

Тамница пуста, где мемла дави и бије, И бледи издише роб.

Али ти поста наше свештено Врело, Где крепке вере зашумље свети пој, И воду твоју, ко снагу за ново Дело,

У крчаг левасмо свој.

Осана теби! Све муке и смрти чаше, Клешта, тестере, нису сатрле нас,

Јер вечно, свуда где беху стазе наше, Твоји вишњи звоњаше глас.

Он беше тврдо кормило наших лађа, Водиља звезда нашега раја кључ,

И света песма: с Голготе само се рађа Васкрсне зоре луч.

И он се роди! Роди се свима нама,

И у ноћ сужњих засече пламени рез! И ено, с круном, у блеску драгог кама,

Устаје светли Кнез...

Све трепти, сева... и свуда, Косово где је, Гле, давни борци, ко густих брестова луг,

У одеждама ничу а сврх њих греје Све лепше нимбуса круг.

Сви они хрле, и поглед очију своји, Ко дете оцу, упире млад и стар

Тамо, где с крстом у руци на вису стоји Под ореолом Цар.

Осана, царе и мучениче, осана! Песама наше радости враћа се век! Више нам очи не мути дубока рана,

Ни грубих окова звек.

Ми с твога Виса, уз херувимске звуке, Примамо братства причест и славе плод! На коленима, спрам тебе дижући руке,

Сав дивни кличе род.

Пламеном вере, смелошћу, патњама трајним, Искупили смо старога цара свог! Цара хероја у одеждама сјајним

Из раја шаље нам Бог.

Осана, оче! О твоје храмове беле Скрхо је крила с Босфора крвави змај.

Гле, оуни звезда, сада са Шаре целе Храстови просипљују сјај.

С харфом на стени, у блеску њихових круна, Косовка лепа чудесни слаже пој –

Пева и слави, уз топле звуке струна, Тебе и васкрс твој.

Осана, вечни! Царствуј и господари, Нек вечно наших победа хори се глас!

И нека свуда јединства свети олтари С брегова греју нас!

Николај Велимировић

ЦАРЕВ ЗАВЕТ(одломак)

...Лазар устеже све мисли своје и с уздахом завапи у себи: "Створитељу мој, који судиш и незнане грехе

наше, Теби вапијем из ове долине мрака! Опрости ми све што сам пропустио учинити

по светој вољи Твојој. Умори мене, Господе мој, И избриши ми име из књиге живота -

- само спаси народ!"

Десанка Максимовић

РАЗГОВОР СА КОСОВОМ

Нико, Косово, не оплака твоја понижења и невоље, нико те не узе у заштиту, нико не јаукну до облака.

Нико ван твојих брда и равница, нека ти је патња лака,

нико те, Косово, не оплака ван твојих брда и твојих река. ван твојих планина и облака.

Нека ти је судбина лака. Нико те, Косово, не оплака

сем потомака твојих планина и твојих река

и твојих облака. Нека ти је судбина лака.

Никола Боројевић(1796-1872)

ОБИЛИЋ (одломак)

--------------------------------Па кад већ света дужност, крепка воља

И витешка нас рука вечно дружи, Да и потомства нашег судба боља

Под тешким бичем варварства не тужи, Претворимо у гробник хулна поља Гди горди Осман човечество ружи, Покажимо: да слава сербског рода

Јест храброст, верност, љубав и слобода!

О, свете речи, кад вас разум влада И строга правда кад вам скиптер носи,

Кад поштен човек невино не страда Нит паклена му завист вредност коси,

Ал добродјетељ кад се мзди нада, Па уцвиљена горке сузе роси, -

Ах, онда! – то ју теши, што је знато Да: ковано јошт лепше сјаје злато.

Но празним речма сујета се сласти, Без дела љубав само име наго,

А јунак мора све силе и страсти, Све ползе своје, и живот, и благо, Да жертвује кад види да ће спасти Кроз самог себе отечество драго;

И личне борбе морају да ћуте Кад хидре општу пропаст нагло слуте.

Васа Живковић(1819-1891)

ГРОБ ОБИЛИЋА(Одломак)

Где Косово крваво се пружа, И гробове бела кити ружа, И невена проницава струк,

Тамо сјајна паде српска слава, Зора мраком потамнила плава,

Тужан рода њу оплака звук.

Гроб до гроба цвећем искићени, И сузама ропским заливени,

Там се виде; и док вечност траје Њина слава у потомству сјаје.

Ту витешки почивају дуси, Храбра чеда несложног народа; Гробове им плачна вила буси, Чело крста заспала слобода.

Јован Јовановић Змај(1833-1904)

ВИДОВ-ДАН

Не ти, што браниш невидним духом Клонуле, слабе, невине,

Већ ти, што држиш крепосном руком Мерило правде, истине;

Ако ти ј заман молитва ова, Глас рода ваљда није `ман, Ох, ево, иште толко векова Још само један Видов-дан.

Тужан је јаук из околина, Громак је одзив гласа тог,

Тврда је мишца српскога сина, Свете му патње рода мог.

Чудна му мисао на јави плане, Чудно га ноћу теши сан;

У зору чека хоће л да сване Још само један Видов-дан.

Не иштем снагу, већ само слогу, Да једном познам своју коб, Па ако живет српски не могу

Бар да ми поштен остане гроб. Косово ћути, Ситница јечи, - Гроб зија давно ископан.

- Ал кога чека? Знаће тек рећи Још један нови Видов-дан.

Владимир Васић(1842-1865)

НЕК ВИДИ ДУШМАН

Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни? Протрљај очи! Слава те зове. Слава те зове на црно гробље:

на оно тужно Косово поље.

Та да ли живиш? Та да ли чујеш ту црну клетву, тај уздах тешки?

Да ли још памтиш, да ли још знадеш за онај бојак, бојак витешки?

Грешниче тешки, тржи се, тресни ланцем о земљу! Нек мине мрак!

Нек душман види, нек душман чује, да Срб још живи, да је јунак!

Милутин Бојић(1892-1917)

МОЛИТВА

Ноћ је пуста. У царској дворани

мрачан престо, тајанствен ко бајка,

и док ветар звижди на пољани,

Бога моли Југовића Мајка.

Камен ћути и небеса муче,

а сотона само из прикрајка

са смехом јој пружа пакла кључе...

Бога моли Југовића Мајка.

Давно снахе под умором пале,

ветрова се небом гони хајка,

звезде трну што су сву ноћ сјале,

Бога моли Југовића Мајка.

Сакривени од светине, клечи,

стид је да се са гомилом вајка,

сама, хладна, без сунца, без речи

Бога моли Југовића Мајка.

Десанка Максимовић

ГРАЧАНИЦЕ

Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети,

ко Богородице Милешеве и Сопоћана, да туђа рука крај тебе траву не плеви,

да ти вране не ходају по паперти.

Или бар да звона твоја не туку ко срца предака, Грачанице,

или бар да светитељи с твог иконостаса немају наших неимара руку, ни анђели Симонидино лице

Да бар ниси толико дубоко укопана у ту земљу и нас саме,

да се нисмо привикли у тебе клети, Грачанице, кад бар не би била од камена,

кад би се могла у висине вазнети.

Грачанице, да си нам бар јабука, да те можемо ставити у недра

и загрејати тако студену од старости, или бар да пољима око тебе нису

предака давних расејане кости.

Да те бар можемо подићи на Тару, у Каленићку порту те пренети,

заборавити ликове по твом олтару. Грачанице,кад бар не би била од камена,

кад би се могла на небеса вазнети

Драгољуб Филиповић(1884-1933)

КНЕЖЕВА КЛЕТВА

Тужно света зајецаше звона и рогови врх брда и равни.

И с кршевља плам у небо стиже, да се Србин на оружје диже. Барјаци се побоше славни.

И док слутња црна спусти крила, магла паде по брегу и луци. А даворе испод неба гласи,

тужни као кад се живот гаси бледом чеду на мајчиној руци.

И док коби земљу разламају, кандила се гасе храмовима; песма птица умире у гори;

страх шаргана под каменом мори и тресу се кости у мртвима.

Све се крете, све што часно беше. Небом сунце крваво изгрева.

Силна војска Самодрежи ступа, страшни завет знамења јој купа,

страшни завет – Клетва Лазарева...

Драгољуб Филиповић(1884-1933)

БОШКО ЈУГОВИЋ

И задрхта земља под копитом, тешки алат кад поскочи вучки, ко звер љутит са горскога крша. Царски крсташ зраком залепрша; под њим Бошко полеже хајдучки.

Повише се пера паунова на калпаку плавокоса војна,

ко сјај зоре над боровом круном. Силан витез рину снагом пуном; о бедра му звекну сабља бојна.

А под свилом токе заблисташе пламом сунца врх облака тавни. Плаве очи шинуше страхотом.

Све занеме пред божјом лепотом, оклопници кретоше се славни.

И све оде... А кад и последњи српски калпак ноћ сакри широка, на кам студен паде госпа једна.

- И на царство тад се спусти ледна кобна суза из сестринског ока...

Драгољуб Филиповић(1884-1933)

МРТВИ ЈУГОВИЋИ

Девет лежи посечених крина, девет брата, девет добрих сина, часна гора тужна воштаница, облак пада вечна плаштаница;

студ се спушта мученичког сана.

А ко ветром сринути са гора, поломљени ко борје до бора,

око њих су скрхани алаји. Три језера крвава их деле

и три брда – поломљене стреле. Штит до штита стравним пољем сјаји.

А Југ мртав усред мртвих нада... Седа пала по грудима брада,

ко смет снега по јеловој грани. Мртав старац мртве руке шири; још се Богдан са смрћу не мири - Мртав отац мртву децу брани.

Драгољуб Филиповић(1884-1933)

НЕЈАКИ НЕНАДЕ

Млад ко зора ђурђевских честара, под калпаком с пером птице сојке,

спава... Уста ко да љубе мајку, или пусту детињу свирајку, грло бело као у девојке...

А крв капље ко суза сироте; цвета душа под срцем на свили.

Плаво око гледа у даљине; вече... Сунце на западу гине.

Пчела усном, ко по саћу мили.

А он срећан, сред Косова равна где од криве дамаскиње паде, спава – невин ко заклано јање.

Спава, тужне Млаве миловање - соко лепи Нејаки Ненаде...

Милета Јакшић(1869-1935)

ДУХ КОСОВСКОГ ЈУНАКА

Ту где се горње олује боре врх гола темена

високо горе, ко круна од камена

мој пусти замак стоји обрасто у шипраг и трње.

На њ се облаци тешки наслањају, непогоде га крње. –

Ал мрке зидине ћуте и сањају болне и неме

далеко једно време...

И мој дух сања: ко тамне сенке из мутна сећања

живота свог се опомињем ја, ал смрти своје боље:

азијске хорде притисле поље... И када јекну глас наших труба, ја сам из свог каменог гнезда,

оружан до зуба, ко с неба сјајна звезда

на бојно поље пао и за слободу живот дао... Тело ми покрише ране,

месо ми разнеше вране –а што још оста праху се врати

земља ми кости у пепо обрати...

Ал је живео мој дух: њега је пекла успомена горка

ко тежак, мучан сан; и ни векова суморна поворка

утолити ми није могла освете жеђ

за крвав онај дан... Порабоћен је народ блудио –

угњетен црв –ја сам га заман будио:

„Ох! Кад већ дајеш зној и крв туђину – зар те ропство не боли? –

За слободу их проли!“ Али за шапат мога духа

мој народ није имао слуха –ја само уздах његов чух:

јер он је био без духа тело, а ја без тела дух...

Ох, да ме хоће чути сад! Дајте ми тела вашег,

гле вама духа нашег; -ал не да тисућу пута

живети смем, већ да тисућу пута мрем...

Дајте да, као разјарена жеравица кад се у безброј варница мрви,

по једну искру духа свога ужежем у мишце ваше,

у млаки сок те ропске крви, у слабе жиле, у срца гњила,

да их запалим духом силе и да вам створим крила. –И ја, који сам једном пао, када у вама опет будем у бојне редове стао –

Срби! Почујте мог духа глас: Ја ћу да бијем бој за вас!

Стефан Лазаревић (1377-1427)

Натпис на косовском стубуОве речи написане бише на мраморном стубу на Косову.

Човече који српском земљом ступаш,било да си дошљак или овдашњи,

ма ко да си и ма шта да си,када дођеш на поље ово,

које се зове Косово,по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,

те са њима и камену природу,мене крстозначног као стег,

видећеш како посред поља управно стојим.

Да не проминеш и да не превидишкао нешто залудно и ништавно,

но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,и размотри речи које ти преносим,

и из тога ћеш разумети због ког узрокаи како и зашто ја стојим овде,

јер истину ти говорим,ништа мање од живога,

да ћу вам изнети у суштини све што се збило.

Овде негда бејаше велики самодржац,чудо земаљско и рига српски,

звани Лазар, кнез велики,

побожности непоколебими стуб,доброразумља пучина и мудрости дубина,

огњени ум и заштитник странаца,хранитељ гладних и миловање ништих,

скрбних миловање и утешитељ,који воли све што хоће Христос,

коме иде сам по својој вољии са свима својим безбројним мноштвом,

колико је под руком његовом.

Мужеви добри, мужеви храбри,мужеви, ваистину, у речи и у делукоји се блистају као звезде светле,

као земља цветовима шареним,одевени златом и камењем драгим украшени,

многи коњи изабрани и златоседлани,сведивни и красни коњаници њихови.

Свеплеменитих и славнихкао какав добри пастир и заштитник,

мудро приводи духовне јагањцеда у Христу добро скончају

и приме мучења венаци вишње славе учесници буду.

И тако сложно велико безбројно мноштвоскупа с добрим и великим господином,

добром душом и вером најтврђом,као на красну дворану и многомирисану храну

на непријатеља се устремишеи праву змију згазише

и умртвише дивљу звер и великог противникаи неситога ада свејадца,

велим Амурата и сина његова,аспидин и гујин пород,

штене лавово и василсково,па са њима и не мало других.

О чудеса Божијих судбина,ухваћен би храбри страдалацбезаконим агаренским рукама

и крај страдању добро сам примаи мученик Христов постаје

велики кнез Лазар.Не посече га нико други, о љубими,

до сама рука тога убице, сина Амуратова,

И све ово речено сврши селета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,

а час је био шести или седми,не знам, Бог зна.

Косово је света српска земља, док год живи и један Србин Косово ће бити Србија.

Нека живи свето српско Косово!

Пјесме одабрала екипа са интернет презентације:www.OjKrajino.com