Коста Чавошки 2. Ки 20602/10

Одговор на тужбу Симе Аврамовића

ТУЖАКАЊЕ СИМЕ АВРАМОВИЋА

По плодовима њиховим познаћете их. Еда ли се бере са трња грожђе, или са чичка смокве? Тако свако дрво добро плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа. И тако, дакле, по плодовима њиховим познаћете их. Јеванђеље по Матеју, гл. VII, 16, 17, 20.

Непоштене руке ништа лакше не могу изопачити него историју. (Шелинг)

Увредљива неистина и ситна сплетка

У своју приватну тужбу против моје маленкости Сима Аврамовић је уткао једну увредљиву и понижавајућу неистину на мој рачун, која би могла да суд наведе на погрешан закључак. Уз то се послужио и једном малом сплетком (да не кажем подвалом) не би ли осујетио судију да природу моје стручне и научне критике његове брошуре утврди тако што ће ту књижицу прочитати и проучити спорне исказе у њој.

На другој, трећој и четвртој страни Аврамовићеве тужбе налазимо следеће исказе:

– „… окривљени у свом интервјуу конструише…“; – „на 34. страни интервју окривљеног…“; – „… интервју окривљеног…“; – „… на 35. страни објављеног интервјуа…“; – „… окривљени покреће у свом интервјуу …“; – „Дакле, интервју окривљеног…“

Другим речима, мој стручни и научни чланак у недељнику „Печат“ Сима Аврамовић подводи под новинарску категорију интервјуа која се битно разликује од научног прилога. Аутор интервјуа је новинар који узима интервју, а не саговорник који одговара на његова питања. Поред политичара који немају времена за озбиљне прилоге, а најчешће и не умеју да пишу, у нас интервјуе обично дају естрадне звезде – спортисти, тајкуни и певачице, попут једне од њих која је недавно изјавила да нема времена за секс. За мене самог је увредљива и понижавајућа Аврамовићева тврдња да сам своју промишљену и утемељену критику његове брошуре изложио у некаквом интервјуу, новинарском жанру који није примерен озбиљној научној критици.

За самог Симу Аврамовића је много већа невоља циљ због којег се послужио овом препреденом обманом, који ће морати да разјасни током истраге и на самом суђењу. Том неистином он је заправо хтео да увери суд да су моји критички искази и

2

оцене дати у једном недовољно строгом новинарском жанру и у магновењу, то јест непромишљено у одговору на неочекивана питања, како то олако чине политичари и певачице. И што је још горе, он је том обманом покушао да увери суд да је надлежан за процену истинитости и увредљивости мојих исказа, пошто они нису дати у научној расправи, за коју суд уопште није надлежан, него у лепршавој форми интервјуа, за коју је суд по правилу надлежан.

Истини за вољу, Сими Аврамовићу се нехотице омакла једна ненамеравана забуна, која се у психоанализи подводи под фројдовску грешку. На петој страни своје тужбе у првом реду он неочекивано изриче и једну истину: вели да сам објавио чланак, дакле, научни прилог, а не интервју. По свој прилици је из његове подсвести проговорила његова упорно и постојано потискивана хришћанска савест која ипак зна да сам ја написао и објавио научни прилог. Тако је Сима Аврамовић шест пута слагао суд да сам објавио интервју; седми пут му то његова потиснута савест више није дозволила. Изгледа да ни Сима Аврамовић није више оно што је доскора увек био.

Ситна Аврамовићева сплетка јесте његов предлог да се у доказном поступку изврши увид у његову брошуру (на српском и енглеском језику), а да саму брошуру није доставио суду уз своју тужбу. Па није ваљда Сима Аврамовић толико дрзак и подмукао, па да заиста мисли да је довољно да своју брошуру донесе тек на главни претрес, у очекивању да суд за мање од једног сата оствари „увид“ у текст који на енглеском језику, којим ја једино располажем, има са додатком 106 страна? И зар он не зна – на шта га је његов адвокат Владан Ј. Вукчевић морао упозорити – да се и поводом приватне тужбе за клевету води истрага у којој се, поред осталог, разматрају и докази којима тужилац и тужени располажу или предлажу да се прибаве?

Пре ће бити да је Сима Аврамовић намерно пропустио да уз тужбу достави и своју књижицу, чиме би најпре осујетио суд да утврди о каквој је публикацији реч и под коју се категорију штампаних ствари она подводи, о чему ће ускоро бити речи. Уз то му је било још важније да истражном судији у потпуности, а судећем судији бар једним делом онемогући поређење мојих, по њему спорних исказа и његових навода у самој књижици, будући да се једино тако може утврдити аутентичност мог превода са енглеског и веродостојност критичких замерки и оцена које сам изложио и темељито образложио.

Суђење спору у науци Сима Аврамовић није уз тужбу доставио суду и своју књижицу, јер би

истражни судија одмах разабрао да је посреди публикација чији је издавач Правни факултет Универзитета у Београду, чиме аутор заправо претендује да је то научна публикација. Дакле, није реч о публикацији која је објављена као додатак, рецимо, дневнику „Коха диторе“, где би иначе радо била виђена, него у издању Правног факултета Универзитета у Београду, који је у области права најугледнија и највиша наставна и научна установа. Па ако је Аврамовићева књижица, коју је издао Правни факултет Универзитета у Београду и то у едицији „Монографије“, научна публикација, зар она не заслужује и научну критику? И зар ја лично као пензионисани професор, који сам скоро 45 својих година посветио праву и политици,

3

нисам позван да о научној публикацији дам свој образложен научни суд, ма колико он био оштар и неугодан?

Уосталом, Сима Аврамовић би чак морао да ми буде захвалан што је његова књижица изазвала баш моју пажњу и навела ме да је озбиљно проучим, подробно анализирам и напишем опсежан и темељито образложен приказ. А како нико, колико је то мени познато, укључујући и Аврамовићеве потркуше и подрепаше није до сада написао и објавио добро образложен похвалан приказ његове књижице, из тога би се чак могао извести закључак да је моја критика његове публикације наишла на опште и неподељено прихватање.

Као дугогодишњи универзитетски професор и научни радник Сима Аврамовић би морао знати да је главни циљ науке истина о свету који нас окружује и у којем живимо. При том наравно нико није у поседу апсолутне истине, него се једино тој истини, зависно од дара којим располаже и метода којима се служи, може мање или више приближити.

Уколико, пак, неко оспорава нечије исказе у научном раду као проблематичне и неистините, што у својој тужби чини Сима Аврамовић, он то у сфери науке једино може учинити супротстављањем свог исказа тој наводној неистини, који је поткрепљен темељитијим и уверљивијим разлозима и ништа више од тога. При том су главна средства којима се решавају спорови у науци ауторитет знања и дијалог међу онима који заступају различита и међусобно супротстављена становишта. Отуда је Сима Аврамовић, ако је желео да оспори истинитост и исправност мојих исказа о његовој књижици, требало да напише и објави одговор у којем би моје тврдње оспорио својим поузданијим и уверљивијим разлозима. А могао је да у часопису који уређује објави већи број прилога у којима би моји искази и оцене били подвргнути разарајућој критици. Уместо тога он је од суда затражио заштиту од моје критике.

Суд, међутим, није одговарајуће средство за решавање спорова у науци, јер не располаже ауторитетом знања него само ауторитетом власти, који је у науци и недопустив и погубан. Па ваљда је то још од времена великог Галилеја свима у Европи јасно, изузев Сими Аврамовићу и властодршцима у ауторитарним и тоталитарним режимима, који прогоне и кажњавају деликт мишљења. Године 1973. тужени у овом судском спору већ је био жртва судског процењивања истинитости исказа у његовом раду под насловом „Које вредности штити наше право?“ Том приликом суд ми је ставио на терет и Тацитову изреку corruptissima res publica plurimae leges (што је у држави више покварености, то је више закона), због које сам, уз још десетак критичких исказа, био осуђен на пет месеци затвора, условно две године. И што је још горе, тадашњи Окружни суд у Београду, служећи се ауторитетом власти, утврдио је да су моји искази у научном раду неистинити, па ми је ставио на терет ширење лажних вести. Изгледа да се историја понавља; овога пута на захтев приватног тужиоца.

Ко је по Сими Аврамовићу 1999. године био агресор У својој приватној тужби Сима Аврамовић ми ставља на терет мој исказ да се

у његовој књижици „уопште не помиње агресор, то јест виновник рата који је довео до окупације Косова и Метохије“ и „да се нигде не наводи одговорност Атланског

4

пакта, Сједињених Америчких Држава, Француске, Велике Британије, Немачке и других чланица војног савеза, за страшне ратне злочине који су над Србима почињени“. Овакав суд сам, поред осталог, извео и из тврдње Симе Аврамовића већ на почетку његове књижице да је „оружани сукоб у пролеће 1999. због Косова и Метохије вођен између НАТО-а и албанске гериле, с једне, и СР Југославије, с друге стране“.

Сада ћу показати оно што ниједан државни суд неће или не може извести, а што се применом херменеутике може постићи. Сима Аврамовић је, по мом суду намерно употребио синтагму „оружани сукоб“, тако да онај који је неупућен не може знати ко напада, а ко се у том сукобу брани, ко је виновник а ко жртва. Стога се, захваљујући овој Аврамовићевој синтагми, с истим правом може рећи и да су НАТО и албанска герила напали СР Југославију, и да је СР Југославија напала НАТО и албанску герилу. По мом суду, изазивање овакве недоумице је Сима Аврамовић управо хтео.

Следећи Аврамовићев корак је прећуткивање ко је, по његовој оцени, био агресор у овом „оружаном сукобу“. Када неупућен човек у необавезном дијалогу нешто прећути, што је иначе веома важно за предмет о којем се води расправа, то не мора изазвати неко веће подозрење или осуду. Али када изузетно упућен експерт, каквим се представља Сима Аврамовић, нешто прећути што је иначе веома важно за предмет који разматра, онда то не само да није случајно него је његово прећуткивање најречитији начин казивања. Сима Аврамовић је пропустио да такозвану оружану интервенцију Атланског пакта оквалификује као бруталну агресију и највећи злочин који се може починити – злочин против мира. Одмах се поставља питање због чега Сима Аврамовић то није учинио и чему то води.

А сада ћу показати да је, упркос свом прећуткивању, Сима Аврамовић ипак ставио до знања ко је у овом „оружаном сукобу“ у пролеће 1999. године кривац а ко жртва, и на чијој је страни правда. На то нас упућује реч „герила“ којом је Сима Аврамовић оквалификовао терористичку организацију косметских Арбанаса УЧК. За Аврамовића је УЧК не само албанска герила (Albanian guerrilla) него једна од двеју страна у „оружаном сукобу“. Како сам то раније већ објаснио, реч „герила“ је шпанског порекла и њоме су означаване наоружане чете сељака и пастира у Шпанији, које су се у време Наполеонових ратова бориле против француских агресора и окупатора, па их је Франциско Гоја овековечио на својој чувеној слици стрељања шпанских родољуба.

Стога, дакле, као својеврсна герила, УЧК је ослободилачка војска која се, заједно с Атланским пактом, борила против страних агресора и окупатора, који нису могли бити нико други доли полиција Србије и војска СР Југославије. И тек сада постаје савршено јасно ко је у овом „оружаном сукобу“ агресор, а ко се брани од противправне агресије која је међународни злочин, ко је опаки виновник а ко недужна жртва. Опаки агресор и сурови окупатор су српска полиција и југословенска војска, које су не само побиле многе арбанашке цивиле, попут оних у Рачку, и стотине хиљада Арбанаса протерале у Албанију и Македонију, него су оставиле за собом, како је то по окончању рата злонамерно и брзоплето изјавио немачки канцелар Герхард Шредер, бројне масовне гробнице, док су недужне жртве јадни Арбанаси и њихова дична ослободилачка „герила“ УЧК. Штавише, како се Атлански

5

пакт борио на страни ове „ослободилачке“ гериле, он никако није могао бити агресор, него легитимна потпора Арбанасима и њиховој УЧК у борби против стране окупације и агресије. Чак би се сходно Аврамовићевој речи „герила“ и Билу Клинтону, коме су Арбанаси подигли монументални споменик усред Приштине, могао дати надимак „Ослободилац“. Ето, шта све у себи садрже Аврамовићеви изрази „оружани сукоб“ и „герила“ у датом контексту и до чега доводи његово намерно избегавање да означи агресора у том „оружаном сукобу“. Једва да треба рећи да наше судије, сем можда ретких изузетака, нису оспособљене за овакву врсту тумачења значења појединих синтагми и речи у језичком, политичком, правном и историјском контексту.

Да је Сима Аврамовић исправно и часно поступао, он би се претходно обавестио да ли је оружани напад на чланицу ОУН уопште дозвољен и када се оружана сила може употребити. Агресија је по Повељи ОУН забрањена, а оружана сила се једино може употребити у самоодбрани, с тим да се одмах обавести Савет безбедности. У другим приликама оружана сила се може користити само на основу овлашћења Савета безбедности ОУН. У случају агресије Атланског пакта на СР Југославију 1999. године такве одлуке Савета безбедности није било. Да је ишао корак даље Аврамовић би сазнао да је септембра 2005. године светски самит ОУН недвосмислено одбацио претензије Атланског пакта да користи силу ради наводне заштите људских права. Напротив, потврђено је „да су основне одредбе Повеље ОУН (које непосредно забрањују ратна дејства Атланског пакта) довољне за супротстављање свим претњама међународном миру и безбедности“.

Овај самит је такође потврдио одлуке Високе комисије ОУН из децембра 2004. године, коју су чинили истакнути западни званичници. Комисија је поновила принципе Повеље ОУН, који се односе на примену силе: сила се законито може употребити само уз одобрење Савета безбедности или сагласно члану 51 Повеље у самоодбрани од оружаног напада до доношења одговарајућих аката од стране Савета безбедности. Свака друга примена силе је ратни злочин, односно „највећи међународни злочин“, ако користимо терминологију Нирнбершког суда. Комисија је закључила да „члан 51 не захтева ни проширење, ни ограничење свог добро познатог садржаја… нити га треба преписивати или другачије тумачити“.

Да је Сима Аврамовић, – ако већ као професор права све то није знао – хтео да се обавести, сазнао би. Али он то очигледно није хтео из разлога који само могу бити лукративни.

Нејасан тужбени захтев

Сима Аврамовић ми даље ставља на терет тврдње да је приликом састављања своје књижице био суочен и са овим очигледним условима које су поставили њени финансијери:

– да се нигде не помињу косметски Арбанаси, као виновници злочина над српским народом и његовим православним светињама;

– да се непостојање слободе приступа српским светињама, као и слободе њихових монашких заједница, искључиво објашњава нетолерантношћу локалних заједница Арбанаса, и то не свих, него само њихове већине.

6

Сима Аврамовић потом тврди да су све ово тешке неистине и да сам та нечасна ограничења напросто конструисао, чиме сам извршио и кривично дело клевете.

Управо се у овој ствари показује основачка неспособност и Симе Аврамовића и његовог адвоката да јасно формулишу свој тужбени захтев. Наиме, из онога што су написали није јасно да ли је неистинита моја тврдња да Сима Аврамовић нигде не помиње косметске Арбанасе као виновнике злочина (што значи да их помиње) и да непостојање слободе приступа искључиво објашњава нетолерантношћу већине локалних Арбанаса (што значи да наводи и друге много значајније разлоге), или је та моја тврдња веродостојна, али да није истинит мој исказ да се приликом овог не чињења и наивног и приглупог објашњавања Сима Аврамовић држао било каквих ограничења.

Како увидом у Аврамовићеву књижицу суд лако може утврдити да ли је он систематски избегавао да означи косметске Арбанасе као виновнике злочина над Србима и да је, по њему, нетолерантност већине локалних Арбанаса искључиви разлог непостојања слободе приступа српским светињама, остаје да се разјасни да ли се он приликом поменутог уздржавања односно чињења руководио извесним ограничењима, која му ја наводно импутирам. Аврамовић се очигледно прави невешт и прећутно подразумева да је његова слобода воље и избора апсолутна, што је варљива илузија.

Ако за тренутак оставимо по страни једно од најтежих филозофских питања (питање слободе воље и њеног домашаја), у шта овај суд не може улазити, нема никакве сумње да је свако ко слободно поступа подвргнут бар неким ограничењима. Примера ради, иако у пуној слободи пишем одговор на Аврамовићеву тужбу, ипак се моја слобода не извргава у самовољу, пошто и те како водим рачуна да оставим убедљив утисак на суђењу и у широј јавности, до које ми је посебно стало, будући да ће сви списи са овог суђења, какав год буде био његов исход, бити објављени као посебна књига.

Да бих показао да је Сима Аврамовић писао под ограничењима која сам навео, поставићу питање мотива због којих је то чинио, пошто је у природи наше воље да нас увек неки мотив покреће да нешто учинимо или да се нечег уздржимо. По мом суду, могућна су само три мотива који су истовремено подстицали и ограничавали Аврамовићеву слободу избора приликом писања ове књижице. Први је слава, други је страх, а трећи очекивана корист. Слава сигурно није, пошто оним што је у науци и јавном животу до сада постигао вероватно неће бити ни читан ни помињан већ после пензионисања, и он то добро зна. Предмет о којем је писао није такав да би ико због начина писања био подвргнут неком озбиљнијем спољном притиску и застрашивању. И једина стрепња коју Сима Аврамовић носи у себи био је страх да не изгуби оно што толико жарко жели.

Тиме долазимо до користољубља као искључивог мотива који је ограничавао Симу Аврамовића приликом писања ове књижице. При том немам на уму само корист коју је могао извући из учешћа у изради овог међународног пројекта, што ћу касније показати, него и све оне силне добити које су проистицале из учешћа у другим пројектима и на бројним међународним скуповима, што ћу касније навести.

7

Па да будем савршено јасан. У области права, политике и новије историје – областима којима и Сима Аврамовић и моја маленкост по својим научним радовима припадају – никакве се паре из иностраних извора не могу добити уколико се у научним радовима о политички осетљивим темама и јавним иступањима износе ставови на које моћни страни чиниоци немило гледају. То добро зна и свеколика јавност, а сигуран сам да је то и овом суду познато.

Другим речима, ограничења која се не само подразумевају него која су и добро позната тичу се природе ставова о осетљивим политичким питањима. То ћу показати на двама уверљивим примерима. Када је 1975. године Сима Аврамовић изабран за асистента на Правном факултету у Београду, он је одмах разабрао да је тај његов статус подвргнут следећим ограничењима:

– да се ни по коју цену не сме оспоравати марксизам којим је тумачио природу права и државе и са видним ентузијазмом примењивао такозвани класни приступ;

– да се ни за живу главу не сме ништа погрдно рећи о највећем сину свих наших народа и народности, Јосипу Брозу Титу, укључујући и безазлене шале на рачун Тита и Јованке;

– да се не сме доводити у питање самоуправљање као самородна и најоригиналнија творевина југословенског социјализма итд.

Самоограничење и аутоцензура Сима Аврамовић се у својим предавањима и јавним иступима строго

придржавао ових ограничења под брижном бригом Тита и Партије, тако што је себе непрекидно подвргавао самоограничењу и аутоцензури. И зато је увек био сто посто морално-политички подобан, док је то био услов за избор у било које универзитетско звање. Они, пак, који се нису придржавали ових ограничења, која су иначе била опште позната и од стране свих судова државном принудом примењивана, него су деловали као слободни истраживачи и мислиоци, спремни да, захваљујући својој моралној храбрости, преузму на себе ризик, били су избачени с факултета, док су неки завршили и у затвору.

Историја се, нажалост, понавља, само су се господари наших душа променили. Ако се данас жели било какав приход из страних извора за пројекте у области права, политике и новије историје, онда се морају уважавати следећа ограничења:

– ни по коју цену се противправни оружани напад Атланског пакта на СР Југославију у пролеће 1999. године не сме квалификовати као агресија и злочин против мира, него као „хуманитарна интервенција“, евентуално што баш неће бити радо примљено, као „оружана интервенција“, што са становишта права и морала има неутрално значење;

– УЧК косметских Арбанаса се не сме квалификовати као терористичка и злочиначка него као ослободилачка организација, с тим што се уместо атрибута „ослободилачка“, може, да се Власи не сете, употребити израз „герила“;

8

– злочине УЧК и других Арбанаса над косметским Србима по окончању рата и успостављању окупације Косова и Метохије никако не треба помињати, а камоли подробно описивати, али се може говорити о нетолерантности већине локалних Арбанаса према Србима и њиховим светињама, што је, додуше, непожељна али разумљива последица ранијег „терорисања“ Арбанаса од стране Милошевићеве војске и полиције;

– да се полази од претпоставке да је самозвана држава косметских Арбанаса легитимна, те да њене законе треба уважавати и примењивати, а с њом закључивати и међународне уговоре итд.

Као што сам то већ показао, Сима Аврамовић се у својој књижици доследно придржавао ових и свих других ограничења, будући да је то неодступан услов који инострани финансијери подразумевају. Све је то и те како познато стручној, а највећма и свеколикој јавности, па би морало бити познато и овом суду. Ко се тих ограничења строго придржава, тај је, попут Симе Аврамовића, добро дошао у бројним међународним пројектима и на скуповима у иностранству. Ко се тога не држи, попут преосталих часних људи у овој земљи, тај из иностранства не може добити ни један евро. При том Сими Аврамовићу нико унапред није прописивао ова ограничења, него их је он сам разабрао и интериоризовао, да би потом себе непрестано подвргавао аутоцензури у страху да му нешто не промакне. То се јадном Сими Аврамовићу у овој књижици и догодило када му је, због тренутног губитка концентрације и самоконтроле, на 19. страни испод слике број 5 промакло објашњење да су манастир Светих Арханђела у Призрену опљачкали албански терористи и руља.

По мом суду, који ћу касније поткрепити и одговарајућим документима, Аврамовић се строго придржавао ових ограничења из користољубља, а суду остављам да поверује, ако може, да је он руководио и учествовао у изради једног међународног пројекта, у којем је на српској страни (о арбанашкој страни ћемо касније говорити ) било још четири сарадника и невладина организација Mnemosyne, и да је све то радио џабе. Иначе – што сам већ приметио – ако би суд поверовао Сими Аврамовићу да није примао никакав новац за оно што је писао и редиговао, испало би да је то све чинио из ентузијазма – удвориштва према Арбанасима и њиховим страним менторима и дубоке мржње према властитом народу и његовој држави. Познајући добро Симу Аврамовића, већ сам изјавио да ја у то не верујем, иако су ми због тога многи већ пребацили да сам према њему попустљив и недовољно критичан.

Нетолерантност већине Арбанаса

Међу инкриминацијама које ми Сима Аврамовић ставља на терет, посебну пажњу заслужује његово подвођење под тешку неистину, а тиме и клевету, моје тврдње да непостојање слободе приступа српским светињама, као и слободе њиховим монашких заједница, он искључиво објашњава нетолерантношћу локалних заједница Арбанаса, и то не свих него само њихове већине. Пошто ће увидом у Аврамовићеву књижицу суд врло лако утврдити да ли је овај мој исказ истинит или лажан, остаје да се објасни смисао и далекосежност овог Аврамовићевог објашњења. Реч нетолеранција је изворно означавала нетрпељивост према туђим схватањима, нарочито у питањима вере. Онај који је нетолерантан, на речима осуђује онога који

9

другачије богослужи или мисли, не признаје правни субјективитет његове цркве или верске заједнице, не запошљава га или му даје мању плату, не поздравља га на улици и не позива у госте, али га физички не злоставља и не убија. Јевреји су вековима били изложени нетолеранцији Римокатоличке цркве, али су ипак не само преживели него и у многим земљама Западне Европе и те како напредовали.

Да су Срби на Косову и Метохији изложени само таквој нетолеранцији, они би накривили капу и слободно шетали по својој земљи, као што Сима Аврамовић самоуверено шетка своју бисту по факултету и Београду. Оно што, међутим, спречава наше сународнике на Косову и Метохији не само да одлазе у своје цркве, манастире и на гробља, него и да изађу на улицу уколико се њихова кућа налази, по Сими Аврамовићу, у нетолерантном окружењу, јесте страх од физичког злостављања и рањавања, отмице, зверског мучења и смрти, што он злонамерно прећуткује. Па зар би 1999. године, по успостављању окупације Косова и Метохије и повратку терориста УЧК под окриљем Атланског пакта, око 200.000 Срба и других не-Арбанаса побегло с Косова и Метохије да је страховало само од нетолеранције локалних Арбанаса? И зар би 17. и 18. марта 2004. године око 2.600 Срба напустило своја вековна огњишта у преосталим енклавама, да није спасавало живу главу од погрома у којем су Арбанаси уништили или спалили 34 цркве и манастира и уништили око 4.000 приватних кућа? Па зашто би иначе КФОР ограђивао преостале српске енклаве бодљикавом жицом, као да су Срби у концентрационом логору, ако то није био једини начин да им се заштити сам живот?

Страх од смрти је најмоћнији мотив који огромну већину људи покреће да нешто учине или да се нечега уздрже, и само их је такав страх могао натерати да напусте своје домове и завичај и не одлазе на гробља да одају пошту својим мртвима. При том у Срба на Косову и Метохији не постоји само страх од обичне насилне смрти него од ужасне и стравичне смрти, тако што се из живих људи професионалним хируршким захватом ваде срце, плућа, јетра или бубрези, већ према томе шта коме на Западу треба. То је косметским Србима и другим не-Арбанасима од самог почетка било познато, а међународним окупаторима и њиховим владама најмање десет година. Па зар је требало да се појави извештај Дика Мартија да би то сазнала и наша незналица?

Свако ко је хтео да се обавести добро зна да је од пролећа 1998. па до зиме 2001. нестало 1.300 Срба и других не-Арбанаса. Знамо и да су чланови породица несталих указивали УНМИК-у на отмичаре својих најмилијих. Санда Рашковић-Ивић је још давне 2001. године, радећи као комесар за избеглице, у разговорима с породицама несталих, чула за „медицинске логоре“ у Албанији где се отетима узимају органи. Чланови породица су наводили и транзитне пунктове. Неки нижи чиновници УНМИК-а открили су чак и материјалне доказе, празне шприцеве с остацима психофарматика.

За разлику од Симе Аврамовића који у свом благородном незнању нема појма шта се на Косову и Метохији дешава, иако пише књигу о томе и непостојање слободног приступа српским светињама објашњава нетолерантношћу већине локалних Арбанаса, једна часна Италијанка мужевне храбрости, Maria Lina Veca, не само да је то благовремено сазнала, него је данима и недељама путовала по Косову и Метохији и од ближњих отетих несрећника сазнала многе појединости ових отмица.

10

А потом је објавила и књигу о томе на италијанском и српском језику под насловом „Вучје срце“ (Cuore di lupo) у издању нашег часног оца Милорада Средојевића. У том свом потресном делу она, поред осталог, описује душевно стање Данијела, једног француског младића који болује од тешке и неизлечиве срчане инсуфицијенције. Када му је богата и сналажљива мајка саопштила да му у року од 48 сати стиже ново срце, он се у себи питао како се може унапред знати да ће неко настрадати у саобраћајној несрећи и доживети мождану смрт. Није наравно могао ни наслутити да ће то његово ново срце доћи са Косова и Метохије.

Да је Сима Аврамовић заиста хтео да сазна шта косметске Србе спречава да слободно посећују своје православне светиње, он би сео у своја кола с београдском регистрацијом и, рецимо, преко Мердара, кренуо на Косово и Метохију да се лично распита и утврди шта то наше сународнике спречава да одлазе на богослужење у Високим Дечанима и Пећкој Патријаршији. Претпостављам да би већ у Бујановцу доживео каменовање и оно што после тога следи, као што су недавно и аутобуси наших верника, који су ишли на устоличење Патријарха, били изложени каменовању, иако су имали полицијску пратњу, коју Сима Аврамовић не би имао. Да се то наивном и неупућеном Сими Аврамовићу догодило, ја не бих сада писао одговор на његову тужбу, него, рецимо, чланак о Тукидиду или Ксенофонту за зборник посвећен – не дај Боже! – успомени на Симу Аврамовића. Права је срећа да Сима Аврамовић није поверовао у оно што је написао – да само нетолеранција већине локалних Арбанаса спречава косметске Србе да посећују наше православне светиње.

Неопозивост и легитимност самозване државе Изгледа да Сима Аврамовић и његов адвокат не знају значење појединих

једноставних речи и израза, које би бар правници, о судијама и да не говоримо, морали добро знати и разумети. Посреди су реч „претпоставка“ и појам „легитимност“. Управо због тога ми стављају на терет тврдње да, по Сими Аврамовићу:

– било какво решење статуса православних светиња почива на прећутној претпоставци да је проглашење самозване државе косметских Арбанаса свршен и неопозив чин;

– да је самозвана држава косметских Арбанаса, штавише, легитимна, те да њене законе треба поштовати и хвалити и да с њом треба закључивати билатералне и међународне уговоре.

Чак и они који су правници питаће се како се овакви моји искази уопште могу подвести под појам клевете, али то остављам суду да утврди и пресуди. Прећутна претпоставка је неисказана полазна основа неке расправе или истраживања, који претендују да буду стручни и научни. И док сам Аврамовићеве прећутне претпоставке откривао анализом приказа релевантних чињеница, објашњења која даје и крајњег предлога за обезбеђење слободног приступа светим местима, што је у науци и уобичајено и исправно, он ми без икаквог разлога приписује „лични анимозитет“ и „безразложну нетрпељивост“ према њему самом, иако сам изричито објаснио да је мој чланак био прожет особеном врстом анимозитета – презиром према издаји.

11

Предмет расправе у овим мојим наводима јесте питање да ли је недавно проглашена држава косметских Арбанаса самозвана. Јер, ако је самозвана, онда њено проглашење не може бити свршен и неопозив чин нити она може бити легитимна. Иако нисам сигуран да је Први основни суд у Београду обучен и надлежан да утврђује да ли је нека назови држава самозвана или није, верујем да ме моји досадашњи радови за такву процену квалификују. Уз то сам сигуран да је са становишта важећег Устава од 2006. године и нашег унутрашњег поретка назови држава косметских Арбанаса самозвана. Још је теже питање легитимности, која у правној и политичкој теорији увек надилази пуку законитост и правну ваљаност, па се стога судови у начелу не баве утврђивањем да ли су нека држава или њен закон легитимни.

Сима Аврамовић, додуше, не тврди изричито да је назови држава косметских Арбанаса легитимна, него то прећутно подразумева, што се лако може утврдити ако се анализирају његови наводи, запажања и предлози. Три дана по проглашењу самозване независности Космета 17. фебруара 2008. године, Парламент такозваног Косова донео је Закон о специјалним заштићеним зонама за историјски центар Призрена, Велику Хочу, манастире Грачаницу и Високе Дечане и још нека света места. Он тај закон противуставне и нелегитимне државе сматра благотворним средством заштите наших највећих светиња, а једина његова мана јесте, по њему, у томе што се још не примењује. Па какав је то уопште закон који је донет у намери да се не примењује? И зар Сима Аврамовић, упркос толиким академским звањима које је стекао, није у стању да разликује истину од илузије и стварност од обмане?

Међународно право познаје две врсте признања: de facto и de iure. Сима Аврамовић иде и преко тога. Он сматра да је самозвана косметска држава не само правно ваљана, што је услов за de iure признање, него и легитимна, па да ће као таква у доброј вери извршавати уговоре које друге државе с њом закључе. Зато и предлаже да самозвани Космет најпре под окриљем Уједињених нација закључи један вишестрани уговор о заштити светих места, што би значило да претходно треба да буде примљен у Уједињене нације. А потом би наша држава – предлаже даље Сима Аврамовић – на темељу тог вишестраног уговора, са самозваним Косметом закључила регионалне и билатералне уговоре о заштити српске мањине и српских светиња. Другим речима, Сима Аврамовић се залаже не само за de iure признање самозваног Космета, него и за уважавање његове процедуралне и супстанцијалне легитимности, јер се овако важни уговори закључују само са оним државама које се сматрају добро уређеним ваљаним законима и чија власт почива на стварном пристанку оних којима се влада.

При том је јадни Сима Аврамовић упао у замку коју је сам себи поставио. Јер, ако је, по њему, самозвани Космет одмах по проглашењу независности донео добар Закон о специјалним заштићеним зонама за историјски центар Призрена, Велику Хочу, манастире Грачаницу и Високе Дечане и још нека света места, чија је једина мана што се не примењује, како уопште може очекивати да ће та иста држава у доброј вери извршавати уговоре које закључи са Србијом. Знао је наравно Сима Аврамовић да би тај уговор био пуки привид, баш као и закон који се не примењује, али да би добро послужио косметским Арбанасима и њиховој самозваној држави као маска која ће прекривати њихове злочине. О животу и опстанку наших сународника

12

на Косову и Метохији, српском народу и српској држави Сима Аврамовић уопште није водио рачуна.

Поводом православног Божића 2011. године Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је изјавио да „данашње стање на Космету, у ствари, представља наставак његове нацифашистичке окупације из Другог светског рата, и што је трагичније – са дугорочним последицама“. А у Божићној посланици Патријарх српски Иринеј и сви наши архијереји били су још изричитији. Они наводе да се „страшни злочин трговања органима невиних српских жртава, мржње и терора одвијао уз ледено, равнодушно, у многим случајевима саучесничко ћутање представника међународне заједнице, ма шта тај израз значио, а они су и те како знали шта се стварно дешава 'на терену'. Штавише, укључили су се у грађење нечије независности на таквим темељима.“ Попут својих страних ментора и њихових штићеника у Приштини, и Сима Аврамовић је леденим ћутањем пропратио у својој књижици трговање органима невиних српских жртава, знајући унапред какву све корист то може да му донесе. И то је чинио без икаквог стида и срама. Чак је предлогом да се са самозваном косметском државом закључују међународни уговори легитимизовао ту творевину засновану на стравичном злочину.

Истинитост предвиђања и претпоставки Да би илустровао како му намерно приписујем стварање по сваку цену

повољне представе о косметским Арбанасима, тврдећи при том да је то моје приписивање неистина, Сима Аврамовић у својој тужби истиче:

„Тај налог Аврамовић & com., по неистинитом тврђењу тужиоца, испуњавају тако што, 'додуше наводе мање-више тачан број спаљених, разорених, сравњених са земљом или тешко оштећених православних цркава, манастира, гробаља и других сакралних објеката, али нигде не наводе ко је то учинио'. Окривљени тврди да се тако поступало најмање 62 пута, при чему дозвољава могућност да му је неколико таквих случајева и промакло. 'Е, па пошто је та брошура на енглеском језику, дакле, намењена искључиво странцима, они из ње неће ни моћи ни хтети да изведу закључак да су сва ова разарања починили косметски Арбанаси'.“

Како је ова тужба састављана с крајњом непажњом, Сима Аврамовић и његов адвокат нису тачно навели шта је, по њима, у овим исказима неистина, па очекујем да ће, на захтев судије, тачно навести да ли су баш сви или само неки од ових мојих исказа неистинити. То су следеће могућности:

– неистина је да Сима Аврамовић наводи мање-више тачан број спаљених, разорених, сравњених са земљом или тешко оштећених православних цркава, манастира, гробаља и других сакралних објеката, што значи да је неки од уништених сакралних објеката прикрио или је наводио и оне који уопште нису били оштећени;

– истина је да је навео тачан број оваквих објеката, али је неистина да није навео ко је то учинио, што значи да је за сваки случај понаособ наводио и његове виновнике;

– неистина је да 62. пута није наводио виновнике ових злочина, што значи да их је увек наводио или је тај број био мањи или већи.

13

Тек кад се Сима Аврамовић и његов адвокат саберу и дозову памети и јасно кажу шта је од ових мојих исказа истина а шта није, радо ћу одговорити и на овај део њихове тужбе.

Иначе, што се тиче мојих предвиђања које он назива претпоставкама, како ће страни читаоци, којима је његова брошура на енглеском искључиво намењена, реаговати и шта би све у својој неупућености могли помислити, она не могу бити подвргнута било каквом, а нарочито судском утврђивању истинитости. Зар је могућно да то Аврамовићев адвокат не зна, ако су његовом клијенту повређена сујета и озлојеђеност већ помутили разборитост? Ја сам чак могао претпоставити да би Сима Аврамовић за ову књижицу могао добити Нобелову награду за мир, али то ипак нисам учинио. Адвокат Владан Ј. Вукчевић би убудуће, чак и кад заступа Симу Аврамовића, морао да схвати да се може утврђивати истинитост само исказа о ономе што се већ догодило, а не и ономе што ће се тек догодити или што би се могло догодити, иако се можда никада неће догодити.

Инкриминисање себе самога Коначно, Сима Аврамовић ми, као ограничења којима се он приликом

састављања ове брошуре руководио, ставља на терет као грубе неистине и ове моје тврдње:

– да су у његовој књижици Косово и Метохија колевка само средњовековне српске државности и духовности, те да данас представљају сакрално и духовно европско наслеђе хришћанског Истока, а не стожер садашње Србије и срце још увек живог организма – српске државе, српског народа и српске Цркве; и

– да због свега тога треба напустити домен наслеђа и жариште заштите светих места преселити у домен људских и мањинских права.

Мој први исказ формулисан је као својеврсна антитеза (или прво или друго), тако ако је неистинит први његов део, закључно са речима „хришћанског Истока“, онда је истинит његов други део, који почиње речима „а не стожер“, и обрнуто. Тек кад Сима Аврамовић, на захтев суда, дође к себи и јасно каже који је, по њему, од ова два антитетичка суда неистинит, а који је истинит, ја ћу радо одговорити и на овај део његове тужбе.

Мој последњи инкриминисани исказ представља заправо делимично навођење, а делимично парафразу онога што сам Сима Аврамовић наводи. Наиме, на 47. страни своје књижице он каже: „Такав приступ (мисли на свој приступ статусу и заштити православних светих места – К.Ч.) преместио би фокус заштите светиња из домена наслеђа у домен људских права“ (Such an approach would shift the focus of protection of the holy places from the domain of heritage into the domain of human rights)… „Неугодан положај српских православних светих места на Косову и Метохији, као што је то показано у сваком делу ове студије, судећи по њеним мотивима и непосредним последицама, свакако заслужује да буде разматран у оквиру људских права и заштите мањина.“ (…The predicament of Serbian Orthodox holy places in Kosovo and Metohia, as it has been shown throughout this study, judging by its motives and direct consequences, deserves by all means to be treated within the framework of human rights and minorities protection.)

14

Нема, дакле, никакве сумње да оно што ми Сима Аврамовић ставља на терет јесу његове властите речи. Знам да ће се овај суд одмах упитати: Зар је могуће да је Сима Аврамовић толико туп и глуп да инкриминише себе самог? На то спремно одговарам: Није баш толико глуп, али му је изгледа неко моћан натукнуо да добија спор против моје маленкости, па је изгубио сваку опрезност.

Инкриминисање стила и језика После приписивања бројних и грдних неистина мојој маленкости, које

инкриминише као клевету, Сима Аврамовић радикално мења тон, па вели:

„Приватни тужилац апсолутно нема ништа против да окривљени Чавошки Коста своја размишљања и ставове о свему, па и о овако осетљивим питањима износи у јавним гласилима и у брошурама, које би сам или уз нечију помоћ могао издавати или чак у полемици са другим ауторима, под условом да успе да успостави и одржи академску културу у опхођењу и изражавању и избегне примитивно исказивање нетрпељивости према саговорнику, кога је сам изабрао и то из разлога који немају никакве везе ни са темом поменуте 'брошуре', а још мање са темама које окривљени покреће у свом интервјуу. Дакле, интервју окривљеног не испуњава основне критеријуме да би се могао сматрати академским, демократским и пристојним изношењем властитог мишљења.“ Другим речима, Сима Аврамовић ми ставља на терет неспособност да успоставим и одржим академску културу у опхођењу и изражавању и да избегнем примитивно исказивање нетрпељивости према саговорнику, то јест да се не служим академским, демократским и пристојним изношењем властитог мишљења. Или још одређеније, он више не инкриминише моје наводне неистине него само мој начин казивања – стил и језик. Колико је то мени познато, нема тог суда који ће само стил и језик или неакадемско, нетрпељиво и непристојно изношење властитог мишљења, како то вели Сима Аврамовић, подвести под било које кривично дело.

Да бисмо се одмах уверили како то, за разлику од моје неакадемске, нетрпељиве и непристојне маленкости, поступају писци који су и за Симу Аврамовића као историчара велики ауторитет, навешћу бесмртног Слободана Јовановића, највећег и најугледнијег професора којег је Правни факултет у Београду имао у последњих 170 година. А да би ово поређење било што уверљивије, нећу узети за пример Јовановићево казивање о малим и безначајним јавним личностима, какав је данас Сима Аврамовић, него о крунисаним главама о којима се изричу квалификације и судови с великом уздржаношћу и опрезношћу. То ће бити Јовановићеве карактеризације и судови о двојици наших краљева – Милану и Александру Обреновићу.

У својој књизи под насловом Влада Милана Обреновића (Београд, Београдско-издавачки графички завод, Југославија публик, Српска књижевна задруга, 1990, књига прва) он за малолетног Милана вели да је био:

– „размажено и запуштено бојарско дете“ (стр. 155);

– којем је било подједнако „занемарено и телесно и духовно и морално васпитање“ (стр. 155);

15

– „претерано плашљив… без навике чистоте и реда, огромно облапоран“ (стр. 155).

По устоличењу за кнеза јавност је, по Слободану Јовановићу, сазнала да је не само лукав, саможив и вероломан него „да сме угазити у крв“, да је на остварењу убијања Јеврема Марковића радио „са подмуклим постојанством“, уз „једну нарочиту гримасу грдне пакости“ (стр. 373-374). Јовановић затим истиче Миланову подмитљивост (књига друга, стр. 115-116), његову спремност да са Бонтуом подмићује домаће политичаре и сам одређује колико ће ко добити, тако што је Бонту давао паре, а Милан вршио „таксирање савести“, чиме се „удружио са страним капиталом у првом покушају корумпирања нашег јавног живота“ (стр. 119).

За Милана као краља Јовановић је користио још теже и опакије атрибуте и квалификације. Милану су, по њему, били својствени:

– аустрофилство које је прелазило већ у мономанију (стр. 197); – скоројевићска сујета (стр.198); – расипност и разметљивост (стр. 199); – женска јеткост и кивност (стр. 200); – слабонервност, колебљивост и плашљивост (стр. 200); – болесно узнемирена фантазија (стр. 229); – склоност да као неизлечив распикућа, због велике оскудице у које је запао,

за добре паре прода своју земљу Аустрији (стр. 239); – болесна страшљивост (стр. 279); – спремност да напусти своју војску уочи битке са Бугарима, чиме се

осрамотио и у очима војске и у очима народа (стр. 283); – женске особине (стр. 283); – склоност да остане на престолу с проиграним угледом (стр. 285); – болесна неповерљивост и манија сумњичења (стр. 286); – патња од лудила гоњења (стр. 308); – мржња једног тиранина који се уплашио за свој престо (стр. 308); – падање у луду јарост (стр. 308); – наступ глумца из булеварског позоришта (стр. 309); – подједнака способност и за издају и за уцену (стр. 311); – необуздана деспотска ћуд (стр. 344); – неврастеничарска пакост (стр. 373); – јако развијено самољубље које је већ прелазило у болест (стр. 374); – мегаломанија спојена са врло мало личног достојанства (стр. 344); – склоност да се због оскудице моралне дисциплине прекомерно надима и

прекомерно срозава (стр. 374); – осионост док му добро иде, кукавичлук кад му пође рђаво, тако да никада

није владао собом (стр. 374); – саможива амбиција (стр. 374); – деспотска природа (стр. 376); – застрашеност која га је навела да Аустрији нуди Србију на тањиру (стр. 397).

Када је Милан Обреновић абдицирао, Слободан Јовановић му је приписивао:

16

– сладострасност и порочност (Влада Александра Обреновића, књига прва, стр. 139);

– да се сва његова игра врзла око пара (стр. 166); – да га је његова права природа једнако вукла наниже (стр. 167); – да је уновчио сва своја краљевска права и отишао у бели свет да се проводи

(стр. 167);

– мишљење је било опште да је он ишчезнуо с политичке позорнице, – и то на сраман начин: „исплаћен“ од својих ваздашњих политичких противника, Руса и радикала (стр. 167);

– да је претворио у готов новац сва своја и родитељска и династијска права (стр. 194);

– да је чинио утисак потпуне пропалице (стр. 195);

– да је под навалом тешкоћа падао врло ниско, и губио осећање стида, које ни иначе није било у њега јако (стр. 195);

– да је бацио око на заштеђевину свога сина (стр. 197);

– да је Намесништво погрешило што га је исплатило једном за свагда (стр. 197);

– да су му паре ипак биле главно (стр. 200);

– да је одавао слику старог кицоша и отежала сладострасника (стр. 256).

Ништа боље у Јовановићевим делима из области националне историје није прошао ни Александар Обреновић. За њега Јовановић вели да је био:

– облапоран, немаран, и неуредан… јогунаст и суров (Влада Александра Обреновића, књига прва, стр. 227);

– прикривен и подмукао (стр. 229);

– превртљив, склон за подмукле начине борбе, и слабог моралног компаса (стр. 229);

– хладан и подмукао (стр. 293); – неповерљиве себичне природе (стр. 284); – потуљен и јогунаст (стр. 365); – неискрен и притворан (књига друга, стр. 85); – потуљен и сплеткаш (стр. 87); – са оскудицом моралног стида (стр. 177); – циник, необично хитар да уочи сваки и најмањи знак људске покварености,

да би најзад почео уживати у тој покварености (стр. 192); – с упропашћеним личним угледом (стр. 279); – оскудних моралних обзира и моралног стида (стр. 348); – човекомрзац и особењак (стр. 348); – хладан, саможив (стр. 348); – маниачки јогунаст (стр. 348); – са закржљалим срцем (стр. 348).

17

Слободан Јовановић није се либио да о Александру Обреновићу изрекне и овакве судове:

– После „Страдије“, Александар је изгледао један пајац од краља коме право место није у историји једног народа, него у једној шаљивој приповетки (стр. 269).

– Последња година Александрове политике по својој вијугавости, ужурбаности, подземности опомиње на ријење једне кртице (стр. 325).

– И према оцу и према мајци понашао се с неприродном бездушношћу и непристојношћу (стр. 347).

– Био је прикривен и лажљив, уживао је да подвали и насамари (стр. 347).

Знам да ће Сима Аврамовић рећи да је Слободан Јовановић све то изрекао о двојици наших краљева као историчар, иако је био и њихов савременик. Ако је и Сима Аврамовић некакав историчар, он би морао знати да оно што је овим опаким исказима о Милану и Александру Обреновићу Слободан Јовановић починио није била обична увреда или клевета него велеиздаја, за коју се и глава могла изгубити, што се догодило Томасу Мору и многима пре и после њега. Но, да Сима Аврамовић не би узвратио да свако тако може писати само о крунисаним главама и поглаварима држава, рецимо о нашем Председнику Борису Тадићу, навешћу и неколико Јовановићевих исказа о појединцима неупоредиво мањег значаја, али ипак већег угледа од нашег Симе Аврамовића. За једног од својих савременика Слободан Јовановић вели да је „малко одмакао од идиота“, а за другог да је „јачином свога гласа надомештао своје незнање“. За једног од својих колега на Правном факултету у Београду каже да је „лепо да неко и докторира на курварлуку“, а за другог, циљајући на његову јаловост у науци, да је као „жена која носи носи па побаци“.

Ето, тако је писао Слободан Јовановић, наш највећи професор права, велики политички мислилац, изузетни историчар и даровити књижевни критичар. Како је уз то имао и велики књижевни дар, он је, због свог стила и језика, сматран утемељивачем такозваног београдског стила и узором српског књижевног језика, који и данас многи следе. Права је штета што Сима Аврамовић није читао дела Слободана Јовановића, јер би тада језик његове тужбе против моје маленкости био бољи.

Када би сада Сима Аврамовић применио своја правила о академској култури у опхођењу, примитивизму и нетрпељивости према лицима чије се речи и поступци описују и квалификују, а нарочито своје разумевање академског, демократског и пристојног изношења властитог мишљења, он би морао рећи да је Слободан Јовановић био далеко примитивнији и пристраснији од моје маленкости, и без икаквог академског шлифа и кућног васпитања. Јер, Јовановићев језик је и сочан и живописан. Уколико би Сима Аврамовић сада упоредио изразе које ја користим у приказу његове књижице са атрибутима и квалификацијама које Слободан Јовановић приписује двојици српских краљева и неколиким савременицима и факултетским колегама, сигурно би закључио да су мој стил и језик пример стерилног академског изражавања, претеране уздржаности у опхођењу, примерне трпељивости и ђачке пристојности у изношењу властитог мишљења. Знам да ће Сима Аврамовић доћи до тог закључка, али га, због оскудице моралног става, неће изложити на главном претресу.

18

Није, међутим, искључено да Сими Аврамовићу не би као узор одговарао Слободан Јовановић, који је, као оснивач и председник Српског културног клуба, био и велики Србин, што данас баш и није на великој цени. Зато би као академски узор Аврамовићу можда више одговарао један велики Хрват. Такав узор је Мирослав Крлежа који је, поводом сукоба на књижевној левици уочи Другог светског рата, изјавио да с њим полемишу три овна – Радован Зоговић, Милован Ђилас и Јован Поповић. Ма колико овакво поигравање саговорниковим именом, које он сам није бирао него му је кум на крштењу наденуо, било неукусно, оно се у ондашњој комунистичкој левици сматрало духовитим и допуштеним.

Иначе, на такву глупост да ми Сима Аврамовић инкриминише и писање „у неукусно подсмешљивом и неуспело комичном тону“, одговорићу само да ми је познато да се под Јосипом Брозом одговарало и за вицеве о Титу. Али нисам чуо да је чак и тада осуда била изрицана због недуховитости, што Сима Аврамовић, доживљавајући себе већим од Тита, мени ставља на терет.

Демократско изношење властитог мишљења У својој тужби Сима Аврамовић и његов адвокат ми пребацују што мој начин

изношења властитог мишљења није демократски. Од адвоката практичара, какав је Владан Ј. Вукчевић, није се ни могло очекивати да зна шта демократија изворно значи и у чему је разлика између аристократског и демократског начина изношења мишљења. Као некакав зналац историје државе и права древне Грчке и реторике тога времена, Сима Аврамовић би морао имати макар елементарно знање о класичној филозофији, нарочито Платоновој.

У тој филозофији прави се битна разлика између истинског знања (epistemé), којим располажу филозофи краљеви, и мњења (doxa, dokei moi – чини ми се), које је својственом простом народу или – како би то заклети марксиста-лењиниста Сима Аврамовић рекао – широким народним масама. У филозофији, а тиме и у науци, тежи се истини, која се никада не може потпуно достићи, али се мора бар бити на том путу. И није случајно да је Карл Попер у својој епистемологији сковао израз truthlikeness или verisimilitude (истиноликост), чије је непрестано увећање циљ сваке науке.

Исправан начин откривања истине у духу ове филозофије јесте дијалог, који у Платоновим дијалозима води Сократ, изузев Закона у којима се појављује стари Атињанин. Дијалог се не води са било ким, а камоли са простим и неупућеним људима чија је реч, односно реч њихове већине, одлучујућа у демократском политичком поретку. Дијалог се води са онима који већ имају неко претходно знање, захваљујући којем се могу мање или више приближити истини. И то се у друштвеним наукама тако чини што се нека научна расправа објави, како је то учинио Сима Аврамовић, а потом се она најпре подвргава критици позваних стручњака, што сам ја учинио, и води дијалог између критикованог и критичара, да би ужа научна јавност за дату област евентуално изрекла свој суд, који је увек привремен до објављивања нових, боље утемељених радова о истом предмету. Утолико позвана научна јавност увек има у себи један аристократски, а не демократски елемент.

Пошто ми Сима Аврамовић пребацује да своје мишљење о његовој књижици нисам изнео на демократски начин, изгледа да би он желео и демократску проверу

19

онога што он пише и тврди и онога што ја у том његовом казивању оспоравам. Иако томе, као озбиљан научни радник, уопште нисам склон, унапред пристајем на такву демократску проверу, ако је Сима Аврамовић тако жарко жели. Нека се распише референдум на којем би се бирачима Србије упутило следеће питање са два алтернативна одговора:

Да ли прећутно или изричито признање самозване косметске државе сматрате:

1. нормалним и нужним решењем зарад очувања стабилности на Западном Балкану или

2. неопростивом националном издајом?

Бојим се да би Аврамовићеви ставови о самозваној косметској држави у његовој књижици изузетно лоше прошли на овој демократској провери, чиме би га и народ жигосао као националног издајника.

Иначе, увођење суда простог народа у подручје науке извели су поклоници дијалектичког и историјског материјализма, којем је, као један од последњих Мохиканаца у Савезу комуниста, до краја остао веран Сима Аврамовић. Шездесетих година прошлог века Драгиша Ивановић, професор Електротехничког факултета у Београду, народни херој и члан Централног комитета Савеза комуниста Србије, објавио је књигу о Ајнштајновој теорији релативитета, за коју је добио „Октобарску награду“ града Београда. Своја опсежна разматрања Ајнштајнове теорије закључује тврдњом да је она и даље спорна, јер је још нису прихватиле широке народне масе. Тако испада да је основна мана великог Алберта Ајнштајна била у томе што своја открића, то јест научне истине није износио на демократски начин. Лично ми ласка, ма колико то било недостојно, што и ја, по Сими Аврамовићу, имам ту исту ману.

Иначе, ако се демократија уводи у науку, онда се мора знати да се истинско знање (које је заправо само истиноликост) мора преобразити у мњење, које је једино схватљиво и доступно простом народу. А са мњењима се лако може манипулисати. Стога демократски начин изношења мишљења никада не искључује демагогију.

Издаја Сима Аврамовић ми у својој тужби чак допушта да водим и полемику с њим,

под условом да „одржи/м академску културу у опхођењу и изражавању и избегне/м примитивно исказивање нетрпељивости према саговорнику“. Једино што он не зна шта је полемика. Тај израз потиче од речи polemos која означава рат. И као што се рат води убојитим оружјем, тако се и полемика у књижевности и друштвеним наукама води убојитим речима. Ко то не воли, не треба ништа да објављује и да јавно иступа. То је мој савет Сими Аврамовићу, а не да од суда тражи заштиту од мојих критичких речи.

Тиме долазимо до израза који је Симу Аврамовића највише погодио. Та неугодна реч јесте издаја, под коју ја подводим његов, како он вели, „научни допринос“. Како нисам ни тужилац ни судија, а Кривични закон више не инкриминише такво дело, ја сам тај израз употребио у његовом историјском, политичком и моралном значењу. Као прелазак на страну непријатеља не само у рату него и у миру, издаја се кажњавала још од незапамћених времена. Тако се у Риму од давнина примењивао lex maiestatis. Тај закон је, под сличним именом, постојао још

20

од времена Закона дванаест таблица, и био је – по Тацитовом казивању – уперен против најтежих преступа: „ако би ко издајом нашкодио војсци, побунама народу, неодговорним вођењем државних послова угледу римског народа“ (Корнелије Тацит, Анали, IV, 34). У нашем народном предању издајницима су се сматрали не само они који су били на непријатељској страни, него и они који су изостали из битке у којој се одлучивала судбина народа и државе.

У својој књижици Сима Аврамовић изоставља политички осетљиве чињенице и квалификације, заступа становишта и чини предлоге који очигледно одговарају нашој држави и народу непријатељској страни – самозваној косметској држави и њеним терористима који су вршили страшне злочине над нашим сународницима на Косову и Метохији. Иако то очигледно произилази из ограничења којих се Сима Аврамовић приликом писања придржавао, закључака које изводи и решења статуса и заштите православних светиња за које се залаже, овом приликом навешћу документе које он није очекивао.

Ова његова књижица рађена је у оквиру међународног истраживачког пројекта за утврђивање правног оквира светих места – Свете Горе (Атоса), православних светих места на Косову, Ватикана и Јерусалима, о чему ће – његовим покровитељима и спонзорима – касније још бити речи. Руководилац целог овог пројекта био је Silvio Ferrari, професор из Милана. За сва ова подручја, укључујући и међународне правне инструменте, образовано је пет истраживачких радних група. Радном групом за православна света места на Косову заједно су руководили проф. Сима Аврамовић и др Баки Свирца, званичник самозване косметске државе.

Иако су обојица поднели посебне извештаје својих истраживачких група у оквиру овог међународног пројекта, зачуђује не само сличност него и учестала подударност њихових процена, судова, квалификација и предлога, што упућује на закључак да су се међусобно договарали и усаглашавали.

Приказујући националну структуру косметског становништва Баки Свирца не помиње Горанце, којима је матерњи језик српски језик, што значи да их већ сматра Арбанасима. Сима Аврамовић уопште не помиње ову етничку групу, што наводи на закључак да не противречи Бакију Свирцу. У 6 одсто Срба на Космету Баки Свирца не укључује најмање 180.000 Срба који су, у страху од терора УЧК, избегли са Косова и Метохије у остатак Србије. Сима Аврамовић додуше помиње избегле Србе, али намерно пропушта да њихов неодложни и брзи повратак учини условом свих услова за било какве даље разговоре. Баки Свирца у Арбанасе укључује и 400.000 Косметлија у дијаспори, као да нико од Срба, Рома и Горанаца није у дијаспори. Сима Аврамовић то уопште не помиње, као да се с тим прећутно слаже.

Баки Свирца се наравно труди да Србима порекне свако, па и историјско право на Косово и Метохију, па вели да је Косово „окупирано од Рашке државе, која је била заметак српске државе. Судећи по историјским изворима, држава Рашка је окупирала Косово 1216. године.“ Сима Аврамовић не пориче сасвим, али знатно слаби наше историјско право тако што каже да су Косово и Метохија „колевка“ само средњовековне српске државности и духовности, те да данас представљају сакрално и духовно европско наслеђе хришћанског Истока, а не стожер садашње Србије и срце још увек живог организма – српске државе, српског народа и српске Цркве.

21

Баки Свирца, додуше, помиње рат из 1999. године, али нигде не означава агресора, то јест, виновника рата који је довео до окупације Косова и Метохије. Сима Аврамовић га у томе у стопу прати. Баки Свирца нигде не наводи одговорност Атланског пакта, Сједињених Америчких Држава, Велике Британије, Немачке и других чланица овог војног савеза за страшне злочине који су над Србима почињени. Сима Аврамовић га у свему томе следи. Баки Свирца нигде не помиње УЧК и друге арбанашке терористе као виновнике злочина над српским народом и његовим православним светињама. Сима Аврамовић је неми саучесник у том Свирцовом прећуткивању. Баки Свирца никада није чуо ни прочитао да је од 1998. године отето или нестало 1.300 Срба и других не-Арбанаса и да су им узимани органи ради пресађивања. Сима Аврамовић је такође глув и слеп за овај стравичан податак. Бакију Свирцу ни на памет није пало да би за злочине арбанашких терориста после окупације Косова и Метохије требало да одговарају и државе чије оружане снаге наводно обезбеђују ред и мир у појединим секторима. Сима Аврамовић је то можда и имао на уму, али није смео да каже.

Највећу пажњу сигурно изазива њихово објашњење због чега Срби немају слободу кретања по Косову и Метохији и приступа својим православним светињама – црквама, манастирима и гробљима. Баки Свирца кривицу за ову неслободу сваљује на саме Србе, власт у Србији и Српску православну цркву када каже:

„Репресија под Милошевићевим режимом очигледно је имала јак утицај на односе међу религијама. Пре свега, улога Православне цркве – која никада није осудила или остала по страни од злочина које је починио тај режим – имала је јак утицај на распад односа између верских заједница.“

А потом се позива на прашког бискупа, монсињора Вацлава Малија који објашњава да „суживот са Српском православном црквом није био лак, јер су, нажалост, њене вође играле на карту национализма“. Тако испада да је садашња неслобода Срба на Косову и Метохији непосредна последица злочина Милошевићевог режима над Арбанасима и национализма Српске православне цркве, која те злочине није осудила.

Сима Аврамовић намерно избегава да слободу приступа наших сународника својим православним светињама стави у шири контекст слободе кретања по целом Косову и Метохији, јер то наводно није био предмет његовог истраживања. А оно што осујећује слободу приступа српским православним светињама, то је, по њему, нетолератност не свих него само већине локалних Арбанаса. На први поглед он се у овом објашњењу разликује од Бакија Свирца. Но, како је терористичку УЧК, као страну у рату 1999. године, оквалификовао као герилу, дакле, као ослободилачку војску локалних родољуба који се боре против страних агресора и окупатора, он је тиме кривицу за потоњу неслободу приступа православним светињама превалио на оне који су на ту часну герилу извршили агресију. Тако су и Баки Свирца и Сима Аврамовић различитим путевима дошли до истог закључка: за своју неслободу кретања по Косову и Метохији и приступа својим светињама криви су сами Срби.

Истини за вољу, Бакију Свирцу се омакла једна неопростива неопрезност. Он наводи да се по проглашењу независности државе и оно мало Јевреја, који су живели на Косову, иселило у Израел. Једино се није упитао како то да Срби могу опстати у

22

таквом непријатељском окружењу ако чак и Јеврејима, који су иначе најзаштићенија национална мањина у Европи, то није пошло за руком. Сими Аврамовићу се није омакла таква неопрезност.

Истоветност предложеног решења Ако је између Бакија Свирце и Симе Аврамовића и било неких разлика у

објашњењу прилика на Косову и Метохији, практично нема никаквог несагласја у погледу предложеног решења статуса и заштите српских православних светиња. Баки Свирца се позива на „Ахтисаријев пакет“ као „законски оквир Косова, почевши од Устава“. Сима Аврамовић Ахтисаријев пакет такође истиче и стално га подразумева, пошто проглашење самозване државе косметских Арбанаса сматра свршеним и неопозивим чином, а све њене законе легитимним. При том намерно прећуткује да је Влада Србије изричито одбацила Ахтисаријев план и да га никада касније није прихватила. Али, зашто би „независног“ и „непристрасног“ Симу Аврамовића уопште обавезивао став његове Владе?

Баки Свирца посебно истиче поглавље V тог „пакета“. „Не само да тај документ препознаје ауторитет Српске православне цркве, него и захтева“ – вели даље Свирца – „од косовских институција да гарантују деноминацију, објекте, власништво, манастирски живот, аутономију, слободу кретања и многе друге аспекте верске аутономије. Током примене треба користити посебне мере и механизме, као што су стварање посебних заштићених зона око цркава и манастира и Савета за спровођење и надгледање СНС (IMC).“ Сима Аврамовић такође наглашава значај Ахтисаријевог плана за успостављање заштићених зона законом самозване државе.

Баки Свирца као кључно решење статуса и заштите православних светиња наводи Закон о специјалним зонама око цркава и манастира. Сима Аврамовић тај закон самозване косметске државе посебно истиче и помиње га чак шест пута. Баки Свирца још додаје да се тај Закон примењује, док се Сима Аврамовић вајка да се још не примењује. Баки Свирца даље наводи да према Анексу V „Ахтисаријевог пакета“, „Косово има обавезу да препозна Цркву (српску православну – К.Ч.) и њене привилегије и да поштује њену аутономију у верским питањима, али са друге стране и Црква има обавезу да прихвати нову реалност на Косову, то јест независност“. За разлику од наше Цркве коју обавезују и присиљавају да то учини, Сима Аврамовић је без икакве присиле прихватио самозвану косметску државу не само као независну него, како сам то већ показао, и као легитимну, чије законе треба поштовати и хвалити и с њом закључивати двостране и вишестране уговоре.

По Бакију Свирцу, решење статуса и заштите српских православних светиња треба тражити у оквирима Устава и потоњих закона независног Косова, као и међународних конвенција о заштити људских и мањинских права. С њим се на крају своје књижице потпуно слаже и Сима Аврамовић, пошто „фокус заштите светиња премешта из домена наслеђа у домен људских права“. Јер, како су, по Сими Аврамовићу, косметски Срби мањина у самозваној косметској држави, треба да уживају мањинску заштиту; а пошто су у исти мах и људи, неопходна им је и заштита њихових основних људских права.

Управо у овој ствари дошло је до мањег размимоилажења између Бакија Свирца и Симе Аврамовића. Баки Свирца вели да мањине заслужују такозвану

23

позитивну дискриминацију, то јест и оне повластице које не уживају припадници већине. Као пример посебних повластица које се на Космету практикују, он наводи специјалне заштићене зоне око манастира Српске православне цркве и закон о царињењу, по којем је Српска православна црква посебно повлашћена и изузета од свих обавеза царињења, док Исламска верска заједница и Римокатоличка црква нису ослобођене тих обавеза. Чак је овако повлашћен положај Српске православне цркве изазвао незадовољство, што Исламска верска заједница и Римокатоличка црква не уживају исте фискалне олакшице.

Сими Аврамовићу, који је саздан од самих начела и непоколебљиве непристрасности, није пало на памет да захтева за Српску православну цркву било какве фискалне олакшице, иако су оне предвиђене чланом 2.2 Анекса V „Ахтисаријевог пакета“. Како је другачије могао да поступи када му Српска православна црква није ни мало милија од Исламске верске заједнице и Римокатоличке цркве? Уз то га је до бола коснуло оправдано незадовољство исламиста и римокатолика због дискриминације којој су изложени.

И поред ових малих несугласица између Бакија Свирца и Симе Аврамовића, њихови предлози за решење статуса српских православних светиња и обезбеђење слободног приступа црквама, манастирима и гробљима углавном су истоветни. Пошто Баки Свирца, као јавни званичник самозване косметске државе очигледно заступа њене интересе, поставља се одмах питање кога заступа и за кога ради Сима Аврамовић.

Наравно да заступа интересе самозване косметске државе, пошто даје слична објашњења и предлаже скоро истоветно решење као и Баки Свирца. Чак се може рећи да у међународној јавности и на важним међународним скуповима он то чини много боље од свог колеге у Приштини. Јер, док ће свако одмах помислити, а можда и рећи да је Баки Свирца сигурно пристрасан у корист народа и државе коју представља, нико неће јавно рећи, – што само финансијери овог међународног пројекта знају – да је Сима Аврамовић пристрасан у корист Арбанаса и њихове самозване државе.

Сада ћемо се подсетити шта терористичка УЧК и самозвана косметска држава, у чијем интересу ради Сима Аврамовић, представљају и на који начин угрожавају опстанак српског народа и сувереност и територијални интегритет српске државе. Још од свог оснивања УЧК је била терористичка и сецесионистичка организација, која је смерала разбијању наше државе и стварању на тлу Косова и Метохије нама непријатељске парадржавне творевине. Такву терористичку и непријатељску организацију он квалификује као герилу, чиме јој као ослободилачкој војсци, која се бори против страног завојевача и окупатора, даје легитимност. Како је потом, уз помоћ агресије Атланског пакта као противправног чина, УЧК образовала на тлу Косова и Метохије самозвану државу и тиме отела од српског народа и српске државе територију која представља стожер наше државности и духовности, такав поступак није ништа друго него непријатељски чин, а самозвани Космет нама непријатељска држава. Ко то не зна или неће да зна не треба да се бави правом и политиком, историју и да не помињемо. То нарочито морају знати судије које пресуђују у име народа и државе.

24

Коначно, шта представља онај припадник српског народа и држављанин српске државе који пређе на страну непријатељске терористичке организације и заступа интересе непријатељске самозване државе. Са историјског, политичког и моралног становишта он је издајник и као такав треба да буде бар јавно жигосан. Заиста је чудно да Сима Аврамовић као историчар то не зна или неће да зна, али би то морао знати наш судија.

Финансирање међународног пројекта Књижица Симе Аврамовића, која је предмет овог судског спора, припремана

је и писана током две године у оквиру једног великог међународног истраживачког пројекта, што је он прикрио приликом њеног објављивања у издању Правног факултета Универзитета у Београду. То, поред осталог потврђује и спис под насловом Holy Places (December 2008) (Света места, децембра 2008), који је потписао руководилац проф. Silvio Ferrari из Милана, који достављам у прилогу. У њему проф. Ferrari наводи да овај „истраживачки пројект смера дефинисању неких правних начела и упутстава која би се применила на сва света места“ (The research project is aimed at the definition of some legal principles and guidelines to be applied to all holy places). Сâмо истраживање вршило се према плану под насловом „Правни оквир за света места. Привремена скица за истраживање“ (A legal framework for the Holy Places. Provisional outline of the research).

Предмет истраживања била су не сва него само следећа света места: у Јерусалиму, на Светој Гори (планини Атосу), православна света места на Косову и Ватикан. За свако свето место, односно свети град образована је мања истраживачка група која је требало да, по обављеном истраживању, припреми извештај на око 30 страна. Пета радна група истраживала је постојеће правне акте, како би извештај о сваком светом месту био процењиван у широј перспективи. Такође је утврђен и следећи временски распоред појединих фаза израде овог пројекта:

– децембра 2008. године састанак у Риму лица задужених за истраживачке групе, да би се размотрили и дефинисали истраживање које свака група треба да обави и предмети који би се проучавали;

– јуна 2009. године извештаји, које би припремила свака истраживачка група, разаслали би се свим истраживачима;

– септембра 2009. године у Риму састанак истраживача и прелиминарна расправа о правним руководним начелима;

– септембра – децембра 2009. године: припремање правних руководних начела;

– почетком 2010. године на Малти међународна конференција на којој би били изложени резултати истраживања.

Такође су били одређени следећи координатори радних група:

– проф. Umberto Leanza из Рима за међународне правне акте; – проф. Charalambos Papastathis из Солуна за Свету Гору (планину Атос); – проф. Сима Аврамовић из Београда и научник са Косова (то је био др Баки

Свирца) за православна света места на Косову;

25

– проф. Cesare Mirabelli из Рима за град Ватикан; – проф. Silvio Ferrari из Милана, проф. Marshall Breger из Вашингтона и

научник из једне муслиманске земље који је касније одређен (то је по свој прилици био проф. Moussa Ramadan са Carmel College-a у Хаифи), за Јерусалим и његова света места.

Део истраживачке групе за света места на Косову и Метохији којим је руководио Сима Аврамовић, чинили су још мр Мирјана Менковић, др Војислав Васић, Александра Фулгоси, Бранко Јокић и невладина организација Mnemosyne, Центар за заштиту природног и културног наслеђа Косова и Метохије, Београд. Није нам познато колико је сарадника окупио др Баки Свирца, али рецимо да их је такође било укупно пет истраживача. Ако пођемо од разложне претпоставке да је сваки координатор упослио по четири сарадника, то значи да је око 40 истраживача две године радило на овом пројекту.

Опште је познато да се сви научни пројекти финансирају и да нико не учествује у изради таквих пројеката ако није плаћен. Да бих и суд у то уверио, 4. фебруара 2011. године поднео сам декану Правног факултета Универзитета у Београду, позивајући се на чланове 2, 3, 5 и 16 Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја („Службени гласник РС“, бр. 120/2004, 54/2007, 104/2009. и 36/2010), захтев да ми достави податке о свим исплатама на рачуне проф. др Симе Аврамовића, са посебно назначеном сврхом за сваку уплату понаособ, које је извршило рачуноводство Правног факултета Универзитета у Београду у периоду од 1. јануара 2008. године до дана подношења овог захтева. Такође сам захтевао да ми се омогући и лични увид у тражене податке. На основу овог извештаја Суд ће се уверити не само да се израда свих научних пројеката награђује, него и да је Сима Аврамовић у томе учествовао. Колико је то мени познато, само за један пројект он прима преко 40.000 месечно, што значи да на пројектима у начелу не ради џабе.

Исто се може рећи и за невладине организације, попут организације Mnemosyne, Центра за заштиту природног и културног наслеђа Косова и Метохије, Београд, која је учествовала у истраживању и изради извештаја (књижице Симе Аврамовића) у оквиру овог великог међународног научног пројекта. Опште је познато да се све невладине организације по правилу финансирају из иностраних извора. Уколико суд и најмање сумња у овај мој исказ, може лако проверити ову моју тврдњу ако би затражио од Mnemosyne извештај о финансијском пословању, изворима прихода и исплаћеним хонорарима у периоду од 1. јануара 2008. до 31. децембра 2010. године.

У изради извештаја радне групе о обављеном истраживању, којом је руководио Сима Аврамовић и који је на енглеском језику достављен свим учесницима овог великог међународног пројекта, учествовало је још четири сарадника. Разложно је претпоставити да су сви они били плаћени за оно што су урадили. Уосталом, један од њих који је у Печату, како је то академски ред, објавио одговор на мој критички приказ ове књижице јесте Бранко В. Јокић, који, као поштен човек, није јавно порекао да је примио новац за оно што је радио, што је по себи разумљиво. Сима Аврамовић то, међутим, пориче. Зато овога пута истражном судији и потоњем судији који ће овај спор пресудити упућујем питање: да ли су икада чули да неки међународни научни пројект није финансиран него је рађен бесплатно? И да

26

ли могу да поверују да је баш Сима Аврамовић, као један од руководилаца израде једног таквог међународног пројекта, радио џабе?

Да то уопште није било џабе потврђује већ сам почетак рада на овом пројекту. Дана 10. и 11. децембра 2008. године одржана је у Риму међународна конференција „Света места и верске установе. Упоредни правни и религијски приступ – Италија/Балкан, Израел/Палестина“. Конференцију су организовали Правни факултет „Колумбо“ Америчког католичког универзитета у Вашингтону и универзитет LUMSA (Libera Università Maria SS. Assunta) у Риму, под покровитељством италијанског Министарства спољних послова и Папског савета за културу (Pontificium Consilium de Cultura). Уводни говор о значају ове конференције одржала је Његова Еминенција кардинал George M. Cottier из Ватикана, што је Симу Аврамовића навело да у својој књижици цитира његове скоро безначајне речи, да би се то Ватикану допало, а да не помене ни једног архијереја Српске православне цркве. У раду овог скупа учествовало је 30 професора универзитета и других научних радника из Италије, Сједињених Америчких Држава, Ватикана, Велике Британије, Босне и Херцеговине, Палестине, Кипра и Грчке. Београд су представљали мр Мирјана М. Менковић, председник Mnemosyne и проф. Сима Аврамовић, који је у завршном делу конференције посебну пажњу посветио ревитализацији светих места, уз одређену административну и политичку моћ, док је самозвану косметску државу представљао др Баки Свирца.

Дан пре почетка ове конференције 9. децембра 2008. године одржан је први радни састанак руководилаца међународног научног пројекта за заштиту светих места, на којем су учествовали Његова Еминенција Jean-Pierre Mazery, Велики канцелар Малтешког реда (који је поред Ватикана и иницијатор овог пројекта), професор Silvio Ferrari са Универзитета у Милану, као координатор целог пројекта, Andrea Benco, асистент, проф. Marshall Breger са Америчког католичког универзитета у Вашингтону, проф. Cesare Mirabelli, Председник emeritus Уставног суда Италије, проф. Yuri Stoyanov, SAOS у Лондону, проф. Сима Аврамовић са Правног факултета Универзитета у Београду и мр Мирјана М. Менковић, председник Mnemosyne, Центра за заштиту природног и културног наслеђа Косова и Метохије, Београд. Том приликом, утврђени су циљеви, структура, распоред израде појединих фаза и координатори овог великог међународног пројекта.

Одмах се поставља питање ко је финансирао оволики тродневни скуп у Риму са 30 угледних професора и научних радника из Европе, Северне Америке и са Блиског Истока, укључујући и нашег непоткупљивог Симу Аврамовића. Финансијери су били норвешко Министарство спољних послова, Међународна задужбина за међурелигијско и међукултурно образовање и Deutsche Bank Private Wealth Management, о чему прилажем вест са website-a International Foundation for Interreligious and Inercultural Education и извештај који је мр Мирјана Менковић поднела амбасадору Зорану С. Поповићу, помоћнику Министра спољних послова Србије. Верујем да су ови финансијери били издашни и да нису дозволили да се пред толиким угледним људима брукају. Иначе, не верујем да су Ватикан и Министарство спољних послова Италије били само пуки покровитељи.

То наравно значи да је све на овој важној тродневној међународној конференцији било плаћено и да се нико није вратио својој кући незадовољан.

27

Изгледа да је једини Сима Аврамовић – ако му је веровати – допутовао у Рим о свом руху и круху и пет дана боравио у вечном граду о свом трошку, пошто он – како то вели у својој тужби – „нити је добио, нити му је обећана било каква материјална накнада за учествовање у научном пројекту и изради брошуре“.

Па да видимо даље да ли је заиста могућно да скоро двогодишњи рад на изради тако важног међународног пројекта, у којем је учествовало осам координатора, од којих је већина из редова веома угледних универзитетских професора, и бар 30 сарадника, није био ни на који начин плаћен. У име своје радне групе Marshall J. Breger, проф. Католичког универзитета у Америци из Вашингтона, поднео је извештај под насловом „Света места у Јерусалиму“ (Holy Sites in Jerusalem) од 31 стране компјутерског слога без икаквог прореда, док је Rafael Polomino, професор на Universidad Complutense de Madrid, доставио извештај под насловом „Јерусалим као свето место“ (Jerusalem as а Sacred Place. Draft-Provisional Versiоn) од 18 страна компјутерског слога, с тим да је добар део исписан петитом. Charalambos K. Papastathis, проф. emeritus Правног факултета Аристотеловог универзитета у Солуну, поднео извештај у име своје радне групе под насловом „Режим планине Атоса“ (The Regime of Mount Athos), који има 31 страну компјутерског слога, док извештај који је у име своје радне групе под насловом „Прелиминарни спис истраживачке групе о 'Општим проблемима међународног права о светим местима'“ (Preliminary Draft Paper of the Research Group on „General Problems of International Law Concerning Holy Places“), доставио Umberto Leanza, проф. emeritus Међународног права на Универзитету „Tor Vergata“ у Риму, има 30 страна компјутерског слога. Извештај радне групе Бакија Свирце под насловом „Света места и верске установе на Косову. Упоредни правни и религијски приступ“ (Holy Places and Religious Institutions in Kosova. Comparative Legal and Religious Approach) има 33 стране компјутерског слога. Све ове извештаје спреман сам да доставим на захтев суда ради процене њиховог статуса у науци и вредности уложеног рада.

Нажалост, још нисам успео да прибавим извештај радне групе којом је руководио Cesare Mirabelli, Председник emeritus Уставног суда Италије о статусу Ватикана, али претпостављам да је он састављен и написан са посебном пажњом. Такође ми није пошло за руком да добијем извештај радне групе проф. Moussa Ramadana, са Carmel College-a у Хаифи, о светим местима у Јерусалиму. Најдужи извештај поднео је Сима Аврамовић у име своје радне групе, коју су још чинили мр Мирјана Менковић, В. Васић, др Александра Фулгоси, Бранко Јокић и Mnemosyne, Центар за заштиту природног и културног наслеђа Косова и Метохије, Београд. Извештај је предат под насловом „Пројект о заштити светих места. Извештај о српским православним светим местима на Косову и Метохији“ (Holy Places Protection Project. Report on Serbian Orthodox Sacred/Holy Places in Kosovo and Metohija), а има 58 страна ситног компјутерског слога, док објављена књижица, која је предмет овог спора има 112 страна.

Сада се поставља за овај суд кључно питање: да ли је око 40 угледних универзитетских професора и научних радника вршило озбиљна истраживања и саставило опсежне извештаје, а да за толики двогодишњи рад није примило ни један евро? И зар је могућно да је четири сарадника Симе Аврамовића у Београду и бар толико сарадника Бакија Свирца у Приштини све то радило бесплатно? Сима

28

Аврамовић то, додуше, не пориче него само за себе тврди да „нити је добио, нити му је обећана било каква материјална накнада за учествовање у научном пројекту и изради брошуре“. Тако испада да су сви били плаћени изузев њега самог.

По мом суду, из датих околности да се рад на свим, а нарочито на међународним научним пројектима награђује и да се од толиких учесника у изради овог пројекта није разложно могло очекивати да скоро две године истражују и пишу опсежне извештаје без икакве накнаде, нужно следи закључак да су сви учесници у овом пројекту примали одговарајућу накнаду, сем уколико је једино Сима Аврамовић одбио да прими оно што му припада. Да би се поуздано утврдила ова чињеница, захтевам да суд, преко одговарајућих државних служби, прибави податке о томе колике и какве хонораре је Сима Аврамовић примао преко својих динарских и девизних рачуна у нашим банкама и рачуна у одговарајућој банци у иностранству, што се лако може утврдити преко његовог јединственог матичног броја 1907950710…, којем недостају само три последње цифре.

Да бих уверио суд да су трошкови израде овог међународног пројекта заиста били велики, поменућу још два скупа. Први је одржан септембра 2009. године у Риму и у његовом раду је, као координатор своје радне групе, сигурно учествовао Сима Аврамовић. На њему се, поред осталог водила прелиминарна расправа о руководним начелима за уређење правног статуса светих места. Како је то у распореду појединих фаза овог пројекта написао проф. Silvio Ferrari, састанку су требало да присуствују и сви истраживачи, њих око 40, што само говори о величини издатака и накнада које су исплаћиване. Није искључено да су баш том приликом Сима Аврамовић и Баки Свирца, као координатори својих радних група, усагласили своје оцене и процене, а нарочито завршни предлог који је у оба извештаја мање-више истоветан.

Последњи скуп, колико је то мени познато, одржан је 16. и 17. априла 2010. године на Малти под председништвом његове еминенције Jean-Pierre Mazery-a, Великог канцелара Малтешког реда. То је била Радионица о „светим местима у медитеранској области: заједничке смернице“ (Workshop on „The Sacred Places in the Mediterranean Area: Shared Guidelines“). У раду овог скупа учествовало је 12 универзитетских професора и два доктора наука, међу којима су били и проф. Сима Аврамовић и др Баки Свирца. О значају овог скупа сведоче и уважени гости: монсињор Angelo Acerbi, прелат Малтешког реда, амбасадор Yves Gazzo, шеф Делегације Европске уније при Светој столици, Малтешком реду и Организацији уједињених нација у Риму и амбасадор Antonio Zanardi Landi, италијански амбасадор при Светој столици и Малтешком реду. Само потпуно неупућен појединац могао би помислити да је Велики канцелар Малтешког реда решио да се брука, па је позвао толике угледне људе о њиховом властитом трошку. Једино је Сима Аврамовић – ако му је веровати на реч – допутовао на Малту о свом трошку и спавао на клупама у парку, пошто је на Малти већ у априлу пријатна и подношљива клима.

Иначе, колико је то мени познато, све исплате, укључујући и ауторске хонораре, врше се на дискретан начин и сматрају се пословном тајном. Тако се чак и на Правном факултету Универзитета у Београду, који је јавна установа финансирана из буџета Републике Србије и као таква подлеже Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја, пословном тајном сматрају буквално све исплате

29

личних доходака, накнада за наставу на последипломским студијама и ауторских хонорара за учешће у изради научних пројеката.

Остаје само да наведем још неке скупове на којима је учествовао Сима Аврамовић да би се сви још једном уверили каквим се све трошковима излагао Сима Аврамовић, пошто из начелних разлога не прима нити очекује било какве накнаде. Један од заиста импресивних скупова био је VII дијалог 16. и 17. октобра 2003. године у Истамбулу. На њему је учествовао 31 члан Европског парламента, 33 учесника из Западне Европе, махом високих државних званичника и страначких првака, 11 представника политичких странака из Централне и Источне Европе, 8 представника АК партије Турске, 45 представника цркава, 9 новинара и 13 представника Задужбине Robert Schuman и EPP секретаријата. Сима Аврамовић је учествовао као званични представник Српске православне цркве, дакле као јавна личност.

Од 16. до 19. јуна 2004. године у организацији Konrad-Adenauer-Stiftung (задужбине) одржан је четвородневни међурелигијски и интеркултурни дијалог представника цркава и верских заједница бивше СФР Југославије и СР Немачке у Canedobbiji у Италији. Домаћин скупа био је др Bernhard Lamers, директор представништва Задужбине Konrad Adenauer у Београду. Више од 30 учесника разговарало је о четирима темама, међу којима је био и Сима Аврамовић, који је ваљда и овом приликом из начелних разлога допутовао и боравио пет дана у Canedobbiji о свом трошку.

Коначно од 25. јула до 1. августа 2010. године одржан је у Вашингтону скуп под насловом „Религија у секуларној држави“ у оквиру XVIII Међународног конгреса за упоредно право. Том приликом Сима Аврамовић је поднео реферат под насловом „Разумевање секуларизма у посткомунистичкој држави: случај Србије“, који има 15 страна ситног слога на А4 формату без икаквог прореда. Страх ме је да изнова кажем да је, и овога пута, Сима Аврамовић из начелних разлога допутовао у Сједињене Државе и бар осам дана боравио у Вашингтону о свом трошку.

Сима Аврамовић као јавна личност

За разлику од обичних смртника, Сима Аврамовић је направио општепознату јавну каријеру, тако да је данас у односу на обична приватна лица позната јавна личност. Он своје стручне, научне и публицистичке радове објављује и наступа на домаћим и иностраним научним и политичким скуповима, што значи да непрестано излази у јавност. Ако, пак, јавно наступа, мора бити спреман да отрпи и јавну критику, ма каква она била.

Сима Аврамовић годинама ради за Министарство вера тако што саставља и нацрте закона. То је свакако јавни посао за који се јавно одговара. У том својству недавно је заступао то Министарство и све традиционалне цркве и верске заједнице у спору који се води пред Уставним судом Србије око тога да ли важећи Устав допушта прављење разлике између традиционалних цркава и верских заједница и оних које то нису. Једва да треба рећи да је тиме заступао не само Министарство вера него и законодавца који је тај спорни закон донео.

У време када је Дејан Поповић био ректор Универзитета у Београду Сима Аврамовић је, уз незнатно Поповићево учешће, израдио нацрт Закона о високом

30

школству којим је извршена у јавности веома критикована „болоњизација“ универзитетског образовања. Састављање нацрта закона је такође јавни посао, а онај који то ради јесте јавна личност.

Сва иступања Симе Аврамовића на међународним конференцијама и скуповима била су јавна иступања, и он је на њих позиван не само као стручњак него и као јавна личност. Посебну пажњу заслужује његово учешће на VII дијалогу 16. и 17. октобра 2003. године у Истамбулу, у којем је суделовао 31 члан Европског парламента и 44 високих државних званичника и представника политичких странака. Он се на том скупу појавио као званични представник Српске православне цркве.

Сима Аврамовић се повремено појављује на телевизији и даје изјаве, рецимо, о предложеним изменама Закона о високом школству, које се објављују у штампи. У Acta diurna Правног факултета Универзитета у Београду редовно се појављују његова слика и прилика и напис о његовим јавним делатностима, који су нарочито били учестали док је главни и одговорни уредник тог факултетског гласила био његов дугогодишњи асистент. Својевремено му је била посвећена цела емисија „Мој Београд“, а и сада је радо виђен гост на телевизији, нарочито РТС-у који је, бар како се представља, јавни сервис који се финансира из намета који је прописан законом.

Коначно, Сима Аврамовић је председник Савета Универзитета у Београду, нашег најстаријег, најугледнијег и највећег универзитета. Пошто је тај Универзитет јавна установа, руководећи положај на њему, по значају одмах после ректора, јесте јавни положај. Уз то је Сима Аврамовић спољни члан Савета Православног богословског факултета Универзитета у Београду, што је такође јавни положај, јер је на њега именован одлуком Владе.

Надам се да је овом суду познато да је и оптужени некаква јавна личност, којој је, додуше, – како то сам Сима Аврамовић каже – у диригованим „јавним гласилима изгледа понестало и места и разумевања“, па једино може да се оглашава у листу „Печат“. Но, и то је јавно оглашавање. Стога је предмет овог спора јавни сукоб између двеју јавних личности, с тим да је Сима Аврамовић, по привилегованим могућностима појављивања у јавности, неупоредиво већа јавна личност. Па како се решава спор у науци између двојице универзитетских професора који су у исти мах и јавне личности? Решава се тако што се на јавну критику јавно одговара и тиме води дијалог. Уколико се, пак, не може успешно јавно одговорити или је критика толико утемељена и убедљива да поводом ње нема шта да се озбиљно каже, онда се трпи и ћути у очекивању да ће се све то брзо заборавити. Уместо тога, у својој немоћи да ми озбиљно и уверљиво јавно одговори, Сима Аврамовић ме тужака суду.

Оно што Сима Аврамовић и његов адвокат не знају, то је чињеница да је Европски суд за људска права у Страсбуру, поводом примене члана 10 Европске конвенције о заштити људских права и темељних слобода, створио одговарајуће прецедентно право које обавезује и наше правосуђе, пошто је Србија чланица Савета Европе. Надам се да је то овом суду познато. Сходно пракси Европског суда у вези са слободом говора, зајемченом чланом 10 ове Конвенције, постоје два различита стандарда којима се одређују границе слободе изражавања. Један важи за обична приватна лица, а други за јавне личности. Када су посреди јавне личности, каква је и

31

приватни тужилац Сима Аврамовић, оне не могу утуживати кривично дело клевете чак уколико је оно што је за њих речено увредљиво, шокантно или узнемиравајуће.

Пошто се по пријему Србије у Савет Европе и успостављања над нашим правосуђем врховне јурисдикције Европског суда за људска права у Страсбуру, наше судије нису одмах снашле, Врховни суд Србије је нашао за потребно да упути и обавеже све судове давањем одговарајућег правног схватања. На седници Кривичног одељења Врховног суда Србије од 25. новембра 2008. године усвојено је правно схватање које гласи:

„Границе прихватљиве критике су шире кад је реч о јавним личностима у односу на приватна лица, па су, за разлику од обичних грађана, који то својство немају, јавне личности неизбежно и свесно изложене помном испитивању сваке речи и дела, и то како од новинара, тако и од јавности уопште, те стога морају испољавати већи степен толеранције.

На седници Кривичног одељења Врховног суда Србије усвојено је правно схватање (ради будућег поступања судова и усклађивања судске праксе са ставовима наведеним у пресудама Европског суда за људска права у примени члана 10. Европске конвенције о људским правима), како вредносни судови о јавним личностима по правилу не треба да потпадају под одредбе кривичног законодавства. Интервенција у таквим случајевима није неопходна у демократском друштву. Слобода изражавања предвиђена чланом 10. Европске конвенције о људским правима темељ је демократског друштва, а слобода изражавања појединаца не важи само за информације и идеје које се прихватају или сматрају увредљивим, већ и за оно што вређа, шокира или узнемирава, јер је то све усредсређено на питања од јавног интереса, а не на приватни живот јавних личности.“

Како сам од септембра 2004. до октобра 2007. године као професор права заступао 26 клијената из Републике Српске пред Европским судом за људска права у Страсбуру у много озбиљнијем спору, унеколико сам упознао и јуриспруденцију овог Суда. Стога сам спреман да на захтев суда, који ће пресудити овај спор, доставим и растумачим одговарајуће прецеденте који поткрепљују ово правно мишљење Кривичног одељења Врховног суда Србије.

Самољубље и повређена сујета Оно што ћу на крају рећи није толико намењено суду колико свима онима

који, због своје набрекле сујете мисле да имају право и на кривичноправну заштиту од критике онога што су јавно рекли или објавили. Зато је крајње време да се Сима Аврамовић отргне из заноса у који је запао и схвати да све што је у науци објављено може бити и јавно критиковано. И што је још важније, нека једном за свагда утуви у своју повређену таштину да ми моју слободу расуђивања, критиковања и писања нико не може одузети! Ја сам своју критику његове књижице написао и изнео у свет, а на стручној, научној и свеколикој јавности је да ту критику просуди и прихвати или одбаци. Подношењем кривичне тужбе суду Сима Аврамовић је пропустио да припише себи у заслугу толерисање онога што се не дâ спречити.

Једна од Аврамовићевих карактерних мана јесте и у томе што он не поштује и не подноси независне и неподмитљиве савести, јер им из дубине своје ситне душе

32

завиди. А завист је непогрешиви белег оних који су узмакли од слободе. То је завидљивост душе која не може да мирује док не припише подле намере људима који не добијају слободу као милост, већ су је годинама освајали када је то било опасно.

И на самом крају, знам да сам сујету Симе Аврамовића повредио, јер је он желео апотеозу а не критику своје књижице. Али га молим да ме разуме. Он је мало одвише заљубљен у себе самог и то је такође оно што његове стручне и научне радове додатно обезвређује. То је ипак само његова ствар. Свако има право да се заљуби у шта хоће. Сима Аврамовић је изабрао себе самог. Греши, међутим, и претерује што и од мене очекује да се у њега судском принудом заљубим. Ја то ипак не могу, јер је то ствар укуса, а Бог ми је такав укус одрекао.