A. B. Danijel - Kraljica Palmire 2

Knjiga druga PALMIRA Tokom meseci koji su usledili venčanju Odenata i Zenobije, stanovnici Palmire često bejahu u prilici da zadovoljnim po-gledom proprate njihov odlazak u lov. Po njihovom povratku, svi isticaše njenu okretnost, precizan pogodak i kraljevu oča-ranost mladom suprugom. Stiže leto sa užasnim vrućinama. Lov prestade. Zenobija i Odenat se više ne pojaviše van odaja palmirskog dvorca. Izrodiše se luda govorkanja koja zajedno sa pustinjskim pe-skom i prašinom preletaše Turak Al'lab sa jednog kraja na drugi. vreme bi ih ponekad učinilo verodostojnim, ali bi naj-češće, poput svakog Ijudskog traga u pustinji, bivala izbrisana sa lica zemlje. Najpre se pročuše glasine da će njegovo veličanstvo s jeseni krenuti protiv šapura, kralja svih kraljeva, vladara Persije, Ar-menije i Medine. Na ovu vest se nadoveza još jedna, zapa-njujuća: Zenobija će pak sa svoje strane, poput generala, pred-voditi drugu polovinu palmirskih ratnika! Sve ovo izazva opšti podsmeh i łzrugivanje. Sumnjičavi na-mah postadoše mudraci. Znalo se da je velikog Odenata opčinila lepota mlade su-pruge. Takode se znalo da Zenobija ne beše žena poput osta-lih. Medutim, žena nikada ne

predvodi vojsku, a ponajmanje onu protiv šapura za čiju moć i okrutnost se nadaleko čulo. Sam rimski imperator se pribojavao Persijanca. Avgust Va-lerijan se, nakon nekoliko izgubljenih bitki, čuvao od pono-vnog suočavanja sa šapurom. Udobno ušuškan u svojim an-tiohijskim i emeskim vilama, dopustio bi, s vremena na vreme, svojim legijama da se sukobe, na samom pragu Carstva. Istina Kraljica Palmire je bila da još od Hadrijana i Trajana ni jedan Avgust nije us-peo da savlada Persijance. Zbog toga im je već odavno bilo prešlo u naviku da potkradaju rimske i savezničke trezore. Do tog dana, njegovo veličanstvo je uspevalo da izbegne okršaj koji bi ga koštao nekoliko hiljada ratnika. Zar sada beše sišao s uma da poveri svoj život, slavu i sam grad mladoj ženi od nepunih dvadeset godina? ženi koju je tek bio oženio? Protiv ovih glasina se podigoše oni koji smatrahu da Zeno-bijina sudbina posve mimoilazi razum, prirodnost i čovečnost. Zar Ijudi bejahu zaboravili njen nenadani povratak iz pu-stinje nakon što su je mesecima smatrali preminulom. To je zaista bio povratak! I sami vodiči karavana bejahu opisali nje-nu smrt. Medutim, čitav gřad ju je video kada je ušla u Bala-minov hram na beloj kamili koja je imala beleg u vidu crne zvezde. Ta zvezda predstavlja mesto odakle je potekla sveta voda Dingir - Dusaga, oaze Nebeskog poljupca! Zar bog koji je uspeo da je spasi ništavila i izbavi iz sveta mrtvih ne bi bio u stanju da joj podari i moć ratnika? Uostalom, svi su znali da je izuzetan lovac! Zar tokom svog venčanja ne beše sela na kožu pantera koga je ubila sopstvenom rukom? Pojedini su šapatom tvrdili da je isto tako u stanju i samog čoveka da dokrajči. Mora biti da su se i dvorjani, poput divljih zveri, suočili sa njenim ubojitim strelama!

vremenom su se krišom poverene priče razlile po palmir-skim ulicama poput ulja koje curi iz napuklog vrča. Svi gosti njegovog veličanstva su imali da saopšte poneku novinu. Jedni uveravahu da Zenobija i Nurbel, kraljev pratilac u lovu i ratu, rade na izumu novog oružja. Drugi su pak bili potpuno suprotnog mišljenja. Unutar dvorskih zidina su ta-kode kolałe priče o njihovoj navodnoj zaveri. Ovo su bile tvrdnje kraljevog sina, Hajrana, i njegove tetke Ofale. Ona je predvodila podmuklu bitku oko velikog Odena-ta. Ova žestoka rasprava raskinu, na neko vreme, stara pri-jateljstva preplavivši dvorac i zlaćane ulice grada. Zlatni okovi Uskoro saznaše za tajnog posetioca Odenatovog. To je bio sedlar iz Tira, koji je izumeo nekoliko načina pritezanja sedla za konjska leda kako bi konjanik imao veću slobodu pokreta. Naravno, već sutradan, sve porekoše. Sedlar je bio pore-klom iz Persije. Nurbel ga je po tajnom Odenatovom nalogu pronašao na šapurovom dvoru. Platili su ga zlatom da na Zenobijinom poprsju izradi kožni oklop. Dve noći zatim, u taverni, na samom rubu Palmire, ne-daleko od velikih skladišta, jedan trgovac iz šaraksa je potvr-dio prisustvo persijskog zanatlije na dvoru. Njegova tvrdnja je počivala na slučajnom susretu sa sedlarevim pomoćnicima. Medutim, njegovo veličanstvo je ovog čoveka plaćalo zlatom da mu izradi najbolju opremu za konje; opremu koja bi u pot-punosti onemogućila pobedu šapurovih strelaca. Nakon nekog vremena, s obzirom na činjenicu da niko od zvanica nije bio u prilici da svojim očima vidi njegovu radio-nicu ili njega samog, zaključiše da se radi o šali. Staru glasinu potisnu jedna nova. Poput zmijskog klupka, ona obmota sve dvorske vrtove i šatre. Niko neće moći da vidi persijskog sedlara: Odenat ga je zaklao kako više nikom ne bi prodao svoje umeće. Namah se, poput vetra, podigoše noćni šapati. Govorilo se da je Persijanac pogubljen jer je prilikom izrade oklopa dotakao Zenobijino poprsje. Navodno, njegovo veličan-stvo, koje je bilo isto toliko Ijubomorno koliko i zaljubljeno, to svetogrde nije moglo da podnese. Strašne žege popustiše krajem leta. Istovremeno, iz Antio-hije, Emeza i Palestine pristigoše beskonačne kolone rimskih vojnika. Oni su se isticali raznovrsnom bojom kože i govorili svim jezicima Carstva. Tu je bilo i plavokosih vojnika iz Pa-nonije i Retije, i tamnoputih iz Nubije i Egipta. Svi su oni sa-činjavali dvadeset četa legije, poklonjene velikom Odenatu povodom njegovog venčanja od strane Avgusta valerijana. LO Kraljica Palmire Svaki je, bio legionar ili tribun, lekar ili drvodelja, sa sobom vodio još i ženu, decu, robove, mazge, konje ili kamile. Govor-kanja, koja bejahu izazvana njihovim dolaskom, utihnuše us-led silne buke novopridošlih, u zapadnom delu grada. Bi prire-dena velika svečanost. Milosrdni darovi preplaviše hramove. Napokon se pojavi i njegovo veličanstvo. Sveštenik Elije i tek pristigli vojnici ga pozdraviše. Mada pozdrav ne beše isuviše buran. To je bilo razumljivo jer su vojnici bili premoreni od pre-valjenog puta. Medutim, ovaj nepriličan otpozdrav vojske i hladna Elijeva učtivost prema gospodaru Palmire, učiniše da svi primete ozlojedenost na licu njegovogveličanstva.

Već sutradan, vojnici iskopaše rovove i podigoše odbram-bene nasipe, onom brzinom kojom inače postavljaju svoje ša-tore od kože i lanenog platna. Isprazniše ćitave magacine kako bi ih nahranili. Saznavši na neki čudesan način za zbivanja, desetine karavana pristigoše u grad. Trgovina, koja je oduvek bila na dobrom glasu, sada se rascveta. Svaka zora bi osvanula sa novom krupnom i sitnom stokom. Na istoku, blizu rasadni-ka palmi, podigoše ogromna spremišta. Nekim čudom, sa se-vera i juga doteraše trgovci na prodaju nova krda mladih ka-mila. Grad najednom nabreknu te se rasejavši gomilu pridošlica proširi na pustinju. želja za bogaćenjem je bila tako snažna da trgovci, po svom dolasku, nikada ne bi odbili da plate porez. Brojni šatori zaklanjaše rojeve žena i razigranu decu koja govoraše nerazumljivim jezicima. Tokom dva meseca, na sto-tine ih se pridružilo starcima da, za dva bronzana novčića, od blata načine na hiljade opeka. Grad se pretvori u veliko gradilište. Postojeće odbrambene zidine ojačaše novim a zbog prisustva rimskih ratnika pro-dužiše vodovodne kanale. Legionari pristigli iz čitavog Carstva zahtevaše za svoje bogove, koji naravao ne bejahu bogovi pustinje, nove oltare i hramove. Zlatni okovi il Nažalost, ponestade palmirske vode. Izvori, skoro usahli od letnjih žega, ne mogoše da napoje toliku svetinu. Najpre je obustavljena izrada opeke. Stranci su imali pravo da na dan po šatoru dobiju jedan meh vode, što je zadovoljavalo deset žed-nih usta. Napokon, jednog jutra, Odenatovi ratnici, pod Nurbelovim zapovedništvom, sa čitavom intendanturom i konjima preme-stiše logor usred oaze Nebeskog poljupca. Iščekujući borbu sa šapurom, na rodnom Zenobijinom jezeru, podmiriće žed na hiljade Ijudi i isto toliko životinja, i na taj način olakšati Pal-miri snabdevanje vodom. Nagli odlazak ponovo izazva žamor. Svi se složiše da ovim, okršaj sa Persijancima postaje neiz-bežan. Takode se prenela vest da Zenobija, zaklonjena od po-gleda, u najtajnovitijim dvorskim vrtovima, neumorno vežba gadanje lukom i strelom. Sada je bila u stanju da koristi moćne drvene lukove ojačane strunama i rogom kojima su se obično služili samo stari i iskusni strelci. Ova glasina je mnogima bila zabavna te su čak i oni koji ni-kada do tada nisu videli Zenobiju svojim očima, hvalili njenu lepotu dok jaše svog konja Jedkivina. Malo zatim, bogati antiohijski trgovci prinesoše mnoge da-rove i žrtve u gradskim hramovima. Upitaše ih za razlog. Od-govoriše polušapatom, da stvari ne stoje ponajbolje izmedu velikog Odenata i rimskog prvosveštenika Elija. Ovo saznanje, iako ne beše iznenadujuće, izazva strah. Sa-da se sa mnogo manje simpatije gledalo na vrevu vojnika po gradu. Deca se čak drznuše da remete njihov popodnevni od-mor u senci rasadnika. Opet se proču vest da do okršaja sa šapurovim Persijanci-ma neće ni doći. To je bila samo dimna zavesa, lukavstvo, i ništa više od toga. Istina je bila da se njegovo veličanstvo pri-bojavalo mogućeg podmuklog poteza od strane Rimljana. Za-to je Nurbel odveo svoje čete na Zenobijin izvor. Odenat je L2 Kraljica Palmire

želeo da udalji svoje vojnike od legije i na taj način onemogući prvosveštenika Elija da ih uhvati u zamku. Ove priče zaokupiše mnoge umove. Naročito ih je raspre-dao jedan jevrejski trgovac iz Emeza koji je na dvoru prodavao drvo sa severa i robove sa Kapadosa. Taj čovek je tvrdio da je rat već uveliko započeo na samom dvoru. Njega su, po njego-vim rečima, protiv Zenobije, vodili sin njegovog veličanstva i tetka Ofala, u savezništvu sa prvosveštenikom. Optuživali su je, ništa manje, da želi da preuzme presto Odenatu. Oni koji su oduvel< uživali u prepričavanju Ofalinih ogo-varanja, podmuklo je podržaše. Pretnja gradu navodno nije poticala iz Rima već od Zenobije koja je imala pogubni uticaj na svog muža. Tvrdili su nešto još strašnije: da je Nurbel u toj meri potpao pod njen uticaj da je postao bezopasan kao dete. Zbog svega ovoga su ratnici Palmire podigli svoj logor u oazi Nebeskog poljupca. Sam Nurbel mora da je samo čekao na znak svoje obožavane gospodarice da se obruši na grad, masakrira legiju i najverovatnije čitavo stanovništvo! činjenica da je sveštenik Elije zahtevao izgradnju ogrom-nih zidina od opeke za zaštitu rimskog kampa je samo dodat-no potvrdila strahovanja. Panika zavlada najslabijim umovi-ma. Karavani počeše da napuštaju grad. Po ceo dan, zabrinuta lica se okretahu ka pustinji. Po savetu odraslih, deca su provo-dila čitave dane u visokim palminim krošnjama na ivici pustinje. Sa velikom ozbiljnošću bi pogledom pretraživali ho-rizont i oblake prašine koji su mogli da najave napad Nurbe-lovih ratnika. Najzad, jednog dana, pred zoru, oglasiše se lovački rogovi sa kupola Odenatovog dvora. vrata se otvoriše. Pojavi se sta-rac šarha, uvek ispijen i spor. Svojim dugačkim štapom udari četiri puta o pločnik. Po običaju, pognute glave, objavljuje da će kraljevski par ceo dan obavljati svoju dužnost u gradskim hramovima. - Sutra - reče Sarha ne podižući glas, - će se njegovo veli-čanstvo sa suprugom pridružiti gospodaru Nurbelu u oazi NeZlatni okovi 13 beskog poljupca kako bi zajedno poveli palmirske ratnike u boj protiv šapura Persijanca. Neka oni koji vole našeg Odenata i Zenobiju prinesu žrtve bogovima za pobedu. Ova objava nije predstavljala žamor već istinu; prvu istinu nakon mnogo vremena. Ona je, brže od mušica, uzletela ka nebu iznad grada. Do sledećeg jutra, dim sa žrtvenih oltara je pokuljao u vidu oblaka iznad krovova i šatora. Pre no što je sunce probilo prvu senku, narod se okupio izmedu osam stotina dvadeset stubova u svetoj aveniji. Usled skučenog prostora, pojedini počiniše svetogrde dodirivajući statue dobročinitelja koje su krasile velelepnu galeriju. Zenobija se pojavi u pratnji svoga muža. lako Odenat beše, kao i uvek, zadivljujuća pojava, narod je samo nju pratio po-gledom. Suprotno naklapanjima, ona na sebi nije imala oklop. Ra-mena joj bejahu prekrivana svilenim kaftanom prošaranim zlatnim i oker nitima. Na poprsju ležaše tunika sa plavim vi-suljcima a struk isticaše crveni kožni opasač. Na njoj se poseb-no isticaše jagnjeća koža prošivena perlama za koju beše ude-nut nož sa uskim sečivom. Nosila je, poput muža, široke pan-talone koje su skrivale od pogleda njena bedra. One bejahu uvučene u visoke jahaće čizme utegnute na listovima. Traka od zlata i srebra krasiše njeno čelo ističući bujnu kosu, rume-na usta, i kao gar crne oči.

Začudujuća je bila, ne toliko njena lepota, koliko hladnokr-van i skoro nehatan izraz lica. Zaprepašćenost ustupi mesto dhdjenju. Najpre se odasvud čulo ime velikog Odenata i Ze-nobije da bi nešto kasnije, u vazduhu ostalo samo njeno. Mno-gi primetiše da ga to uopšte ne uvredi, već naprotiv, razveseli. Neprimećeni ostadoše Hajran i njegova družina, mada su koračali ispred oficira, tik iza njegovog veličanstva. Narod je mogao da vidi Ofalu tek u povorci žena. Hodala je pognute glave i prekrivena samo belim velom na kome su, kao ukras, visile zlatne rese. 14 Kraljica Palmir( One koji se bejahu setili nedavnih govorkanja, ovaj prizor nasmeja. Ako se rat i desio na dvoru, Ofala zasigurno nije iz njega izašla kao pobednik! Pošto kraljevska povorka beše stłgla do kraja kolonade, pridoše sluge sa konjima. Sam kralj pridrža Zenobijinog konja kako bi ga ona uzjahala. Svi tada primetiše neobični prekrivač na Jedkivinovim ledima. Velike čojane trake, šire od dlana, be-jahu obavijene ispred i iza remena. Zenobija vešto stavi sto-palo u kolan te uzjaha. Setiše se neobične priče o sedlaru iz Persije koja je očito, bila jednim delom istinita. Jedan vodič karavana sa severa ispriča kako istočni narodi taj izum na-zivaju "sedlo". Svi ponavljaše nebrojeno puta ovu reč kao da ima neko magično svojstvo. Zenobija zauzimaše, uz svog muža, čelo oformljenog kara-vana. Ofala se ispruži na jastuke u nosiljci koja je visila izriiedu dve kamile. Straža njegovog veličanstva je stupala kao pre-thodnica dugačke kolone zaprežnih vozila koja su prevozila robove, hranu, sluškinje i sve žene neophodne u ratnom poho-du. Napustiše grad uz burne poklike i oblak prašine, i prodoše pored mnoštva šatora na periferiji. Tek tada svi shvatiše da rimska legija neće pratiti velikog Odenata. Dešavalo se upravo suprotno. Elijeva vojska je zauzimala pozicije na odbrambe-nim zidinama. Onima koji se iznenadiše, stiže odgovor, da je njegovo veličanstvo naložilo svešteniku odbranu grada. Oprez nikad nije bio na odmet jer u slučaju da šapur, kao po običaju dobije bitku koju Odenat i Zenobija toliko priželjkuju, Palmiru bi tre-balo odbraniti od pobedničke horde pljačkaša. Samo što lelujava pustinjska vrelina proguta kraljevski karavan, otpočeše nova raspredanja koja su se, poput psa pred oskudnim obrokom, okretala čas zabrinutosti, čas nadi. Zlatni okovi 15 11 OAZA NEBESKOG POLJUPCA Kada se oaza Nebeskog poljupca ukaza na vidiku, Nurbel pristupi kraljevskom paru. Nakon uobičajenih pozdrava, on izjavi: - Vaše veličanstvo, najbolji ratnici su, od prvog do posled-njeg, spremni za bitku. Već koliko sutra, možemo da krenemo na sever. Ja sam poslao prethodnicu kako bismo se što pre suočili sa šapurom. Okrete se ka Zenobiji i dodade: - Ispoštovao sam tvoje naredenje. Sada smo spremni.

Ona mu se załwali i zamoli muža da se okupa u rodnom jezeru. Tvrdila je da je tamo čeka njen bog Balamin koji će joj dati neophodan blagoslov za pobedu. velikog Odenata je opčinila lepota ove oaze o kojoj je čuo mnoge priče a koju je sada po prvi put video. Naredi da se na obali razapnu platna kako bi se, Zenobija neometano prikaza-la svom bogu. Dok su robovi užurbano radili, kralj se sa Nurbelom pro-šetao u senci palminog drveća. Oaza je obilovala ružičnjaci-ma, grmljem lovora i akacije koji su rasłi u izobilju na ovoj plodnoj zemlji. Odenat je morao da prizna da ovaj čudesan vrt po svemu nadmašuje onaj u Palmiri. On upita Nurbela: - Zar ne nalaziš da ova bašta liči na kraljicu? Sve je ovde u isto vreme nežno i vatreno, svirepo i pitomo. Nezamisliva je tolika predusretljivost jednog sveta koji nije Ijudski. Nurbel se samo osmehnu na njegovu priču. L6 Kraliica Palmire Zenobija ostade u jezeru sve dok ne pade mrak. Kada se Odenat usudio da baci pogled kroz razapeta platna, uspeo je, iznad vode, da razazna samo njena nepomična leda i glavu. U sumrak, u oazu pristigoše zaostali karavani sa robovima i ženama. čekajući da mu sluškinje pripreme šator, Ahemu zateče kraljicu u istom položaju, ledima okrenutu platnenom zastoru. Odenat jedva da se začudi saznavši da je Zenobija još uvek u vodi. Naložio je slugama da prinesu baklje kako bi, kada je njen bog otpusti, mogla da nade put do obale. Zatim razmeni pogled sa Dinom, što Ahemu jedini uspe da primeti. Jagodice mlade Jevrejke porumeneše a lice obasja os-meh pun iskrene nežnosti. On se zadrža i vide je kako se dis-kretno povlači ka šatoru velikog Odenata. Zvezde bejahu prekrile nebo iznad Turak Al'laba kada se Zenobija napokon odluči da napusti Balaminov izvor. Tmina odzvanjaše od neumornog brujanja insekata, suve škripe hla-dnog kamenja, i umilne pesme propraćene sviralom i jednim muzičkim instrumentom sa tri žice koji su koristile konkubine i žene ratnika. Ahemu pritrča, šireći odavno pripremljenu odeću. Njome obmota Zenobiju koju trljaše sve do ulaska u šator. Sve je kiptelo u telu Egipćanke. Dok beše čekala kraljicu, sećanja, bez upozorenja, navališe. Ova noć ju je podsećala na onu, čudnovatu, kada je Zenobija došla na svet. Tada je Bala-minova zvezda najavljivala skoru propast sveta. Ahemu je dobro poznavala promenljivu kraljičinu ćud. Bio joj je dovoljan jedan pogled da odustane od prizivanja pro-šlosti. Medutim, dok je češljala i sušila kosu one koja je nekada bila njeno malo dete, ne izdrža te izusti: - Skoro zaboravih ovaj krajolik. Toliko je vremena proteklo! Poslednji put kada smo ovde bili, punila si trinaest godina, Zlatni okovi L7 sećaš li se? Neka nas Izis blagoslovi! Bila si tako lepa, tamo, pored vode! Tvoj otac te s ponosom posmatraše. Sećaš li se? - Ne - nabusito odgovori Zenobija. Sve što je bilo pripada prošlosti i više me ne zanima. Budućnost je važna, a sutra nas očekuje dug i naporan put.

ossocaso Beše čvrsto spavala kada je probudi grubo drmusanje i ne-čija ruka na licu. I duh i telo se namah probudiše. čak pre ne-go što je odgurnu, prepozna miris debele Ofale. - Ućuti i saslušaj me - promrmlja Hajranova tetka. Na po-du, kraj prostirke ležaše zatamnjena svetiljka. U toj polutami, prostrana Ofalina tunika predstavljaše jedinu svetlu tačku. Njeno lice jedva da se i naziralo. Zenobija pokuša desnom ru-kom da se dokopa drške noža koji je ležao ispod uzglavlja. - šta hoćeš? Dobro znaš da je dovoljan jedan moj povik da mi kraljeva straža pritekne u pomoć. - Bolje bi po tebe bilo da ne napraviš skandal - odgovori Iju-tito Ofala. Došla sam da ti prenesem vest. Pre no što je tetka uspela da se snade, Zenobija napusti svoj ležaj i dołwati svetiljku. Ona brzo pojača plamen i njime os-vetli iskeženo Ofalino lice. - Zbog koje vesti si se usudila da prekineš moj san? Ne ustuknuvši, tetka kroz smeh odgovori: - Ah, radi se o velikom i sjajnom otkriću: imam dokaz da si lagala njegovo veličanstvo. Zenobiji se stegnuše grudi i ona ućuta. Senke su se poigravale na licu njene protivnice. Ona se gro-zno zaceni i reče: - Znam gde si bila dok su te otac i Odenat smatrali mrt-vom. Kod Balamina zasigurno nisi bila! Tvoj bog, arogancija, i ovaj izvor... Zenobija izgubljena u pustinji, i njen čudesan povratak? To su samo bajke u koje nikada nisam poverovala! Nešto se u tom trenu pomeri iza platna koje je delilo šator na dva dela. 18 Kraljica Palmire Ahemu se upravo probudila. Ofala, pošto ju je čula, užur-bano baci pogled na pregradu i reče: - Prava istina je da si ti tada bila u Dura Europosu sa Persi-jancima. Nakon ove izjave, Ofala pokuša da na Zenobijinom licu presretne podrhtavanje usana. Od toga ne bi ništa jer je lice i telo ne izdadoše. - U Dura Europosu, sa jednim muškarcem - nastavi ona, naglašavajući svaki slog. Više se nije smejala. Goruća mržnja beše zahvatila njeno lice pretvorivši je u zver. - Bila si sa jednim čovekom, a to nije bio Balamin. Na ovo, Zenobija trepnu. Znači, Ofala i jeste i nije znala. - Lažeš - uzvrati. Lažeš i izmišljaš, kao uvek. Ofala klimnu glavom. - Ja samo govorim istinu. Prvosveštenik Elije te je tamo video. Zašto bi jedan Rimljanin lagao? Prepoznao te je. Ti si persijski špijun a kuješ zaveru sa hrišćaninom! Ovoga puta, strah stegnu kraljičino srce. Iz njenog sećanja, izroniše slike, proklete i dugo odbacivane. One su je sada po-novo opsedale praveći se živim, kao u doba Dura Europosa. Ponovo vide lice Rimljanina, svog progonitelja, dok je be-žala iz persijskih rudnika. Zar je to bio Elije? Onaj centurion kome je Havad oteo konja ne bi li izbegli persijski napad? Elije, koji je sada palmirski sveštenik i intrigant u senci Hajrana i Ofale! Strašne li Balaminove ironije! - Vidim da si se prisetila - prosikta Ofala. - Lažeš - muklo uzvrati Zenobija.

Morala je da dobije na vremenu ne bi li porazmislila. Elije nije u potpunosti mogao da se osloni na svoje sećanje, jer bi u suprotnom njegovo veličanstvo, već uveliko bilo upućeno u zbivanja. Uostalom, sve je počivalo na rečima a svi su znali koliko vredi iskaz jednog Rimljanina na palmirskom dvoru. Zlatni okovi L9 - Lepo sam ti rekla da imam vest za tebe - prošapta Ofala. Pri svetlosti lampe, ona ispruži dlan na kome zasija srebrni medaljon u obliku ribe. Zenobija ga odmah prepoznade. - Elije ga je oteo tvom hrišćaninu. Njega više nema. Sam imperator je u Antiohiji naredio da ga spale na lomači. Sve-štenik je bio prisutan i sve je video. Zenobija se ne zaplaka, niti se sruši. Ofala vulgarno nastavi uz grohotan smeh. - Znam za mnoge koji bł se iznenadili kada bi saznali pravu istinu; umesto sa Balaminom, Zenobija je provodila vreme sa Persijancima i hrišćanima, kujući zavere! Za ove poslednje se zna da više od svega vole device. Moguće je da su te imali pre velikog Odenata? To bi mnogo toga pojasnilo... Zenobija je ćuteći podnela Ofalinu mržnju i ponižavanje. Ofala se nasladivala rečima koje je napokon mogla da iz-govori: - Zaista si prepredena! U toj meri si obrlatila jadnog Ode-nata da ne želi više ni da čuje za mene. Izbegava čak i Rim-Ijanina... Avaj! Muškarci su budale. Dovoljno je da ih lepa de-vojka zavede, i oni se odmah smatraju bogovima. Njega možeš da lažeš i to me se ne tiče jer je dobio šta je zaslužio. Ako mu je namera da propadne zajedno sa tobom, utoliko bolje. Ono što neću dozvoliti je da zauzmeš Hajranovo i moje mesto. Ofala je naglašavala slogove, kao da je sa svaldm želela nekome da nanese bol. vitlala je, ispred Zenobijinog lica, sre-brni medaljon, Havadovu smrt. - Reći ću ti šta ti je činiti, omiljena Balaminova devojko! Umrećeš kada navale Persijanci. Ukoliko ne budeš imala hra-brosti da umreš, pobeći ćeš. Obećavam ti da će te dostojno oplakati i da ćeš postati legenda. Ofala je oduvel< bila priglupa žena. Nije bila svesna koliko gadenje izaziva svaka njena reč. - Njegovo veličanstvo te neće čak ni saslušati - odbrusi Ze-nobija. On te dobro poznaje i prezire te isto koliko i Hajrana. 20 Kraljica Palmire - Ne zavaravaj se, zmijo! Neću morati čak ni da progo-vorim. Elije je spreman na sve kako se tvoj muž i ti ne biste vratili u Palmiru. Zar misliš da će Rimljani pristati da se bore za starog ludaka? Muža lažljivice i persijskog špijuna? - Zar ja špijun? Ko će ti poverovati? Boriću se protiv Persi-janaca. - Nikako! Nećeš se usuditi jer je sve to tvoja strategija pro-tiv Palmire. Ti odlično znaš da je Sapur nepobediv ali si uspe-la da ubediš blesavog Odenata da se upusti u borbu sa njim i žrtvuje svoje ratnike. Na svu sreću, ja sam tu. Mene nećeš pre-variti. Umrećeš. Pošto pretrpi poraz, Odenat će biti prinuden da Hajranu i svešteniku Eliju prepusti vlast nad Palmirom! Zenobija se pitaše da li Ofala zaista veruje u svoju priču. No, Ofali nije bilo potrebno da u bilo šta veruje da bi pretila.

- Medaljon ne predstavlja nikakav dokaz - odvrati kraljica, smirenog glasa. Svi hrišćani ga nose. Ovaj mi ama baš ništa ne znači. Kupila si ga ili ukrala nekom hrišćaninu koji je pose-tio grad. Ovih dana ih je dolazilo na desetine... Ofala, ti lažeš. Kao i uvek, baviš se mutnim radnjama. - Kako se usuduješ? Zenobija je uhvati za ručni zglob i povuče za skut. - Zašto da čekamo okršaj sa Persijancima? Podi za mnom! Idemo da probudimo Odenata. Bićeš u prilici da mu ispričaš svoju priču i da mu pokažeš srebrnu ribu. Smejaće ti se u lice a ja ću mu objasniti kako želiš da ga izdaš! - Znaš da govorim istinu - usprotivi se Ofala, prevrćući oči-ma i pokušavajući da se oslobodi. - Ne vredaj bogove, smrdljiva hijeno! Istina nikada nije pre-šla preko tvojih usana. - Nemoj umišljati da će tvoje laži potrajati... - Izlazi! - povika Zenobija. Ona, jednim silovitim udarcem u grudi, odgurnu Ofalu ko-ja se zatetura, jedva uspevši da se priłwati za kedrov stub koji je pridržavao tepih na vratima. - Napusti moj šator pre no što te zadavim! Zlatni okovi 21 Pošto se vrata zatvoriše, Zenobija ostade u stojećem polo-žaju, nesposobna da se pomeri ili da sedne. činilo se da su joj bedra isprobadana hiljadama strela. Skoro i ne disaše. želela je da izgovori Havadovo ime ali nije mogla. Ofala je predstavljala svo zlo. Ona je lagala. Lagala je o mnogim stvarima osim o jednoj. Zenobija je toga bila duboko svesna. Senka Havadove smrti se najednom ukaza u šatoru i u okolnoj tmini. Strašna slika lomače i tela koje proždire plamen izazva u njoj mučninu. Do tad, nikada prolivene suze, po-kvasiše kraljičino lice. O Havade! voljeni moj! Ponovo ga vide u jezeru, na kolenima pred njom. Bila je prekrivena blatom a on ju je preklinjao. Beše oboje spasao u Dura Europosu i sada joj poklanjaše srebrni medaljon, božiju ribu: "Uzmi, to je moja najveća dragocenost. Uzmi!" Ona mu ne beše odgovorila niti ga je pogledala dok se uda-ljavao. Puno je vremena prošlo. Toliko da je sve već pripadalo nekom drugom životu. Havad je sada bio samo pepeo. Ona je ostala sama kao nikada do tada. Potpuno sama medu Ijudima i silama sveta. Prigušen zvuk, a zatim i disanje, navedoše je da poskoči. Ahemu potraži njene ruke. Egipćanka je privuče na svoje široke grudi dojilje i natera je da sedne na ležaj. Zenobija se ne opiraše. Razmeniše poglede pri slaboj svetlosti lampe. Ahemu prozbori: - Ona govori istinu, zar ne? Ta davolica je u pravu? Zenobija se strese. Prode dosta vremena pre nego što od-govori. Napokon, ona, suvih očiju, odmahnu glavom. Kraljica Pal\

- Ne. Istina nije prešla preko njenih usana. Sve su to samo odurne laži! Ahemu htede da progovori ali je Zenobija preteče: - čuješ li me? Samo laži i ništa više. Zlatni okovi 23 III NIKOPOLIS Klaudija, jednim znakom, dade odobrenje. Sve je bilo sa-vršeno. velika dvorana pretorijuma blještaše od oklopa, štitova i vezenih odora. Svi bejahu prisutni: tribuni, sveštenici i pred-vodnici dunavskih legija. Jednom rečju, svi oni koji pet meseci ranije prisustvovahu pobedi Aurelijana nad Gotima, kao i pokušaju trovanja koji ga umalo stajaše života. Danas će, oni isti poslušnici i izdajnici, pozdraviti venčanje svog najvećeg vode. Maksim beše spreman. Uistinu, veoma lep, i više nego po-željan u ovom trenutku. Na trenutak, ona se suoči sa njegovim pogledom, ne bi li uočio njeno uzbudenje i silnu uznemirenost koja ih već sje-dinjavaše. Zatim se okrete ka Ulpiji, koju beše progutao upo-ran žamor matrona, spremnih da oforme svadbenu povorku. Draga, mila Ulpija, pocrvene, kada joj Klaudija ispruži ru-ku. Sve nade i strahovanja su se videla u njenom oku, Tradi-cionalne nevestinske kike bejahu prekrivene zlatnim trakama. Perle obmotane oko njenog vrata su se činile žutim u pore-denju sa bledilom jagodica i obraza. Nemirne usne nestadoše ispod sloja crvenila. Nežna Ulpija! Neće još zadugo ostati ona, tako loše i po sta-rinski odgojena devojka! Nije nosila tradicionalnu belu tuniku namenjenu budućim nevestama. Ali, u to ju je prethodno trebalo ubediti jer se ovaj običaj već odavno nije upražnjavao. što se tiče oblačenja, Aurelijan je odmah na sve pristao, ia-ko je njegova skupocena odora koštala koliko i poveća kuća! 24 Kraljica Palmir( Bila je načinjena od žućkaste svile i izvezenog brokata, na ko-me su, sa velikom preciznošću, bile prikazane scene iz seoskog života. čudesan vrt je prožimao čitavo tkanje, koje dodatno beše ukrašeno geometrijskim figurama i kićankama. Sam kroj njene tunike - mantila, predstavljao je novinu. Dve plisirane i pomalo krute trake su prekrivale ramena dok grudi bejahu prekrivene samo jednim slojem vešto isečene svile. Ispod nje su se nazirale male i čvrste Ulpijine grudi, i to bolje nego da bejahu otkrivene. U pitanju je bila sugestivna igra skrivanja i razotkrivanja! Pojas, koji je na ledima sužavao ovu prostranu tuniku, beše obična purpurna vrpca. Na njenim krajevima su visile kićanke prošivene perlama i azuritom koje kao da su označavale mesto na kome se nalazi pubis. Prozračan, plavi veo, izvezen figura-ma Junone i venere, kaskadno se spuštaše sve do članaka. Nje-na stopala su se jedva nazirala u sandalama načinjenim od zlatnih niti. Ovo je za Klaudiju bila najlepša haljina koju do tada beše videla. Sudeći po izrazu na licima drugih udatih žena koje su bile prisutne, a koje su i same bile bogato odevene i nakin-durene, sa cvećem i tijarama u kosi, ovo je zaista bila najlepša, do tada videna, nevestinska odeća. Osmeh ozari služavkino lice.

Običaj je nalagao da Ulpino lice bude prekriveno "velom zore" čiji su se narandžasti prelivi savršeno slagali sa halji-nom. Matrone napokon ućutaše da bi načinile povorku. Jedan rob udari u bakreni cimbal. Klaudija nežno poljubi devojčinu ruku. - vreme je, - prošapta - prati me. Nemoj da zaboraviš: gla-vu gore i ničega se ne plaši. Maksim zauze čelo povorke kao venčani kum. On izvuče svoj mač i udari njime o oklop ulazeći u veliku pretorijumsku dvoranu. Zavlada potpuna tišina. Zlatni okovi 25 Ruku sklopljenih, kako nalaže običaj kumstva, Klaudija po-vede povorku žena. Svi pogledi se tada usmeriše na Ulpiju, ra-zmičući sve nabore na njenoj haljini. Začu se žamor. Oficiri isukaše mačeve i balčakom udariše oklope. Gomila se razmak-nu i načini prolaz do Aurelijana. On je stajao pored velike Ju-nonine statue. Na sebi je imao samo togu sa purpurnim resa-ma, prevučenu preko obične tunike. Njegov pogled je potpuno razotkri. Bljesak ponosa, možda čak i želje, ozari njegovo lice. Povorka stiže i okruži Aurełijana. Ulpija stade pored njega, tanana i spuštenih kapaka, suprotno Klaudijinom savetu. On se osmehnu sa čudnovatom nežnošću. Ovaj osmeh pun než-nosti, Klaudiji ne beše do tada poznat. On izazva u njoj neo-čekivanu Ijubomoru. Zar je moguće da su oboje naseli? Zar beše tako dobro pri-premila Ulpiju da njena nevinost najednom očara Klaudijinog brata? žene otpočeše molitvu posvećenu Junoni. Igrajući oko statue, nežno su joj dodirivale mermerne bo-kove i grudi. Muškarci su za to vreme zbijali šale. Iznenada, svi povikaše: - Eia! Eiia! Pesma prestade. Došlo je vreme za prinošenje žrtve. Najpre Aurelijan položi ispred mermernih stopala testise i polni or-gan bika kojeg je, tog jutra, svojim rukama, posvetio Mitri. Za-tim, na Junoninim bokovima, obrisa prste umrljane krvlju i prisloni čelo na ispupčen pubis boginje. U tom položaju se zadržao koliko je zahtevala kraća molitva. Pošto se beše odmakao, svi redom položiše darove u slavu boginje, zarad sreće budućih supružnika. Cveće, pšenični kolači, mleko i juneće iznutrice, uskoro is-puniše korpe od lovora koje su bile postavljene oko statue. Za-tim, vračevi u belim togama, zaklaše, za potrebe haruspicije, golubice i fazane. Maksim, jednim potezom, iseče mladog risa kojeg beše uhvatio, kako bi, nešto kasnije, mudraci obavili predskazanje. Kraljica Palmire Kada krv prinetih žrtava, svetla i mirisna, prekri boginjina stopala, mladenci se okrenuše jedno naspram drugog. Ulpija ispruži ruke Aurelijanu koji ih prihvati u svoje, velike i srtažne. Ona ga pogleda pravo u oči. Ne oklevajući, glasno izgovori svete reči: - Mužu, uzmi me. Ja ti pripadam. Svuda ću te pratiti. I u tmini, i na svetlu, videćeš moje oči i telo. Nakon ovoga, Ulpija ostade nekoliko trenutaka zagledana u njegovo lice. Svi primetiše, ispod niske bisera, pulsiranje vra-tne žile i iznenadnł drhtaj koji joj zahvati usne i bradavice. Maksim, prvi, prekide omamljenost zvanica.

- Neka im život bude dug! Poželite dugovečnost za Ulpiju, Aurelijanovu ženu, i dugovečnost za Aurelijana, Ulpijinog muža! Pilo se sve do večeri. Robovi donesoše vrčeve u obliku muš-kog i ženskog polnog organa, iz kojih se svi neštedimice slu-žiše. Supružnici su takode gasili žed, naizmenično ispijajući napitak. Niko ne primeti da se Maksim i Klaudija samo pre-tvaraju da piju. Kada pade mrak, pojavi se procesija. Već neko vreme, muzika nije mogla da nadjača smeh i ras-kalašne priče. Bilo da se radilo o suprugama, sluškinjama ili robinjama, sve su one bile, uz glasne povike, progonjene. Na-jednom, mladi robovi u kratkim togama, istrčaše iz hodnika u dvoranu. Bejahu prerušeni u demone i male bogove. Razdragano us-kočivši u gomilu, baciše na goste orahe i suve smokve, i ra-zdragano uskočiše medu zvanice. Vešto oduzeše muškarcima oklope a ženama šalove. Uz veselo negodovanje prisutnih, po-cepaše tunike i otkriše mnoga poprsja, bedra, butine i grudi. Tu i tamo, pojedini ostaše bez nakita i mačeva. Neki od pre-rušenih dečaka se čak usudiše da izvuku sečiva iz opasača ostavljenih kraj kreveta. Zlatni okovi 27 Upuštaše se u groteskne sukobe, dok su kroz igru i spretno skakutanje bežali od ruku koje su pokušavale da ih dotaknu. Pred kraj, vičući na sav glas, baciše ugrabljeno pred noge mermerne Junone. Pod svetlošću baklji, koje robovi bejahu upravo upalili, boginja kao da se podsmevaše. Zatim, zapališe na žrtveniku glogova drvca, spremljena prethodnog dana. U tom trenutku, zabrujaše u glas, rogovi, svirala, harfe i doboši. Deca se po čitavoj dvorani premetahu, mašući bakljama iz kojih su vrcale varnice. Za to vreme, zvanice, uz povike, okružiše Ulpiju i Aurelijana: - Vreme je! Vreme je da odu u mrak! Supružnici u bračnu postelju! Prepustivši se igri, sa svom spontanošću svoje mladosti, Ul-pija ustade, ne ispuštajući iz svojih ruku Aurelijanove. On, po prvi put, beše veseo i odlučan. Predvodeći povorku dece, oni napustiše dvoranu. Poput ostalih, Klaudija i Maksim krenuše za njima, ali ih gomila u tome spreči. Praćeni budnim okom stražara, prodoše kroz centralno dvorište pretorijuma. Već zadihani, potrčaše ka velikom ba-zenu gde se nalazila vila velikog predvodnika. Najpijaniji gosti ne stigoše dotle. Teturajući se izmedu stubova, podsticahu one koji su progonili žene kako bi ih gurnuli u tamnu vodu u kojoj se ogledahu statue bogova. Tradicija je zahtevala da, od samog svitanja u Rimu, prag Aurelijanovog boravišta bude premazan mirisnim uljem maj-čine dušice i mirte. Ulpija tu zastade. Pri svetlosti baklje, Kla-udija ugleda njeno lice, ponovo ozbiljno i zabrinuto. Aurelijan je podiže, kao da je perce, pred gomilom koja je klicala. Zatim, zakorači u graju. Maksim, okružen stražom koja je tu strpljivo čekala još od podneva, zatvori prolaz u predvorju. Grubo odgurnuše one najupornije koji su, uzvikujući bludna ohrabrenja, nagrnuli da isprate bračni par sve do njihovih odaja. Potisnuta od gomile i neodlučna, Klaudija opazi Maksimov podsmešljiv pogled. Kraljica Palmire I ona je, možda više od svih, želela da isprati supružnike u njihovu prvu bračnu noć. Ona ipak odluči da se prikloni mudrosti i strpljenju.

Već je sve bilo utonulo u tišinu kada se ponovo sretoše u maloj prostoriji pored glavne kuhinje pretorijuma. Ona odgurnu zastor, i jedva prepoznade Maksimovu silue-tu. Osvetljavala ga je samo jedna lampa koja stajaše na sandu-ku. Ne uspe da izusti ni jednu reč jer on već beše priljubljen uz nju, tražeći njene usne i strastan poljubac. Ona se ne usprotM, već se naprotiv, sa velikim olakšanjem, prepusti njegovom zagrljaju. On skide oklop i ostade u tunici. Klaudija oseti vrelinu njegovog tela. Obnevidela od sreće, pri-hvati otvrdli ud, Ijubeći ga požudno u vrat i veliki krivudavi ožiljak na obrazu. Nikako ne uspe da odagna pomisao na Aurelijana i Ulpiju u bračnim odajama. Strasnim milovanjem pokuša da prekine ovu opsesiju. Dodirnu Maksimove kovrdže koje su još uvek mirisale na dim sa Junoninog žrtvenika i prisili ga da joj po-Ijubi vrat i grudi. Medutim, kada su njegove ruke potražile Klaudijine bokove ispod haljine, ona se naglo izmiče, zago-spodarwii situacijom. Maksim se ukoči, izdužena prilika u pomrčini, i razumede. Ne sačekavši da mu postavi pitanje, prošaputa: - Spreman sam. Tri čoveka su napolju. - Koja? - Ne brini se, niko ih ovde ne poznaje. To su Samniti, iz arene. Već dugo su moji dužnici. - Znaš li gde spavaju? Nije morala da izgovorł njihova imena. Učini joj se da vidi osmeh na lepim Maksimovim usnama. Sigurno joj se podsme-vao zbog njene želje da sve zna i kontroliše. - Otkrili smo gde se nalaze njihove odaje. Takode smo pro-verili i njihove krevete. Bili su potpuno pijani. Zlatni okovi 29 Da li su sada sami? - upita Klaudija. - Nisu. Kvintilije je, kako običaj nalaže, sa svojom supru-gom, dok su drugi u pratnji robova. Klaudija ne uspe da prikrije grimasu. Sa trunkom ironije u glasu, Maksim je upita: - Da li ćeš poštedeti Kvintilijevu ženu? - Njoj je tek dvadeset godina i udala se za tog debelog pras-ca pre nepuna dva meseca. Ona nije želela da otruje Aurelijana. - Ništa više od robova koji podnose hubris izdajnika! - od-sečno odgovori Maksim. Njena je odluka bila da se za njega uda. Oslobodićemo je tog lošeg izbora. Klaudija ućuta. - U pravu si, ta devojka je nevina, dodade Maksim. Medutim, ona ima oči i sigurno je dovoljno pametna da na osnovu videnog zaključi ono što ne sme. Da li želiš da ri-zikuješ? Klaudija opazi prezir na njegovim usnama. On ponovo po-stade ratnik za koga smrt predstavljaše svakodnevnu pojavu. Zar beše zaboravila da ga je upravo zbog toga bila izabrala? - Učini kako želiš, drhteći prošaputa. Poput mačaka, u potpunoj tmini, napustiše dvorske odaje kroz kuhinjska vrata.

Samniti su sigurnim korakom predvodili grupu. činilo se da, kao i kraljevi podanici, dobro poznaju ove staze. Prodoše pored prodavnica, zaobidoše prebivališta najboljih vojnika ko-je je, pri slaboj svetlosti baklji, uvek čuvala straža. Klaudija ni-je mogla da čuje čak ni šuštanje sandala na nogama gladijato-ra. Hodala je uz Maksima, neprestano ga dodirujući, kako se ne bi razdvojili u pomrčini. Zakoračivši u uski prolaz koji je razdvajao kasarnu na dva dela, odjednom se nadoše u glavnoj ulici kampa. Tu i tamo, baklje bi se povremeno gasile, i mrak bi zavladao, sve dok ih ponovO ne upale. Iskoristiše tu okolnost da neopaženo dopru do oficirskih odaja. 30 Kraljica Palmire Prvi beše Antonin versilije, legat makedonske legije. Mak-sim nečujno pomače zastor na vratima njegove sobe. Oficir je spokojno hrkao. Ujednačeno disanje devojke, koja je ležala kraj njega, skoro da se i nije čulo. Jedan od Samnita zakorači u prostoriju, i odškrinu, do po-la, vratanca na lampi, koju Klaudija tada po prvi put opazi. Iz otvora svetiljke pokulja žućkasta svetlost sve do bračnog leža-ja. Robinja beše sasvim mlada stamena devojka. Njena je crna i jako dugačka kosa ležala na uzglavlju postelje, poput velike sjajne mrlje. Spavala je okrenuta zidu, dodirujući punačkom stražnjicom desni bok oficira koji ležaše na ledima. On beše onižeg rasta i mišićav. Kroz poluotvorena usta su mu se videli pokvareni zubi i praznine od onih koji su nedo-stajali. U ruci još uvek držaše vrč u obliku falusa. Njihov san odavaše spokojnu prisnost koja zbuni Klaudiju. Ličili su na pravi bračni par, zaljubljen i nežnostima zasićen. Maksim dade znak glavom. Najkrupniji Samnit uperi uza-nu oštricu svoga mača izmedu devojčinih plećki. Treći čučnu kraj uzglavlja, i položi na legatov vrat svileno uže koje je na krajevima imalo drške od slonovače. Maksim se naže. vrhom noža, ubode versilija u ružičaste i maljave grudi. Gundajući, skoro da se i probudi. Maksim upo-trebi silu kako bi krv potekla. širom otvorenih očiju, izbezum-Ijeni oficir ispusti oštar krik, stežući prstima sečivo koje mu je nanosilo bol. U trenu, prepozna Maksimovo lice. Htede da se pridigne, ali se svileno uže zari u meso. I robinja se beše probudila. Nije imala vremena niti da se okrene niti da se uplaši. Mač Samnita joj u trenu preseče srce i život, i zari je nazad u postelju. Gladijator izvuče oštricu. Krv mlade robinje preli legatov stomak. Zbunjeni versilije jauknu, boreći se za vazduh. On instinktivnim pokretom pokuša da odgurne devojčin leš koji delimično ležaše na njemu. Maksim se saže kako bi ga pogledao u oči. - Ti znaš zbog čega umireš. I pameti i časti imaš podjedna-ko. Nije trebalo da slušaš Galijenova obećanja. Zlatni okovi 3] Legat u očajanju pokuša da ispusti krik. Jednim potezom, Maksim zabi bodež. Njegova smrt ne beše brza poput devoj-čine. Razrogačenih očiju, Antonin versilije imade vremena da shvati šta bogovi sa njim smeraju. Klaudija je pak bila sigurna da ova sporost pričinjava Maksimu veliko zadovołjstvo. Ubistva koja uslediše ne behu teža za izvesti. Svaki put bi čovek i robinja bivali probudeni, i imali samo toliko vremena da pogledaju smrti u oči. Devojka bi umirala prva, ne pojmeći i najverovatnije ne žaleći svoju smrt. Jedna ne beše navršila ni petnaestu. Njeno telo žene, tek što se bilo oformilo. Dok je spavala, svima se činilo da

njeni bokovi i grudi podjednako podsećaju i na dečaka i na devojčicu. Klaudiju potrese Ijupkost ovog mladog tela, toliko bliska savršenstvu. Pre no što Samnit uroni svoj mač u ovaj tako mladi i nevini život, ona primeti na njegovom licu oklevanje. Maksim se nestrpljiv, pobuni. Gladi-jator izvrši naredenje i ubi, zaboravivši u trenutku na svoje skrupule. Ni ostali, poput versilija, ne pokazaše veću hrabrost pri-likom izvršenja presude. Sigurno bi, kao deca, preklinjali za milost, da nije bilo svilenog užeta koje ih u tome sprečavaše. Klaudiju obuze čudnovato razočaranje. Manje je bio odbo-jan miris krvi i sveprisutan strah od kukavne slabosti ovih Iju-di. Arije Prokibijan, tribun XII Gemine, ražalosti je više od ostalih. On preklinjaše nju, a ne Maksima za svoj život. Naočit čovek od tridesetak godina, koji se oduvek borio uz Aurelijana, i koji je nebrojeno puta pokušao da je zavede. On je u polu-mraku prepozna. Umesto da, poput ostalih, pokuša da pomeri Maksimovo sečivo, on, suznih očiju, samo ispruži ruke ka njoj. Na njegovim usnama se ocrtavaše njeno ime koje nije uspevao da izgovori. Klaudija mu okrete leda dok joj se lice grčilo od gadenja. Zašto je mislila da će joj sva ova smaknuća pružiti pročišćenje Kr a Ij i c a P a Imir e slično onom kada se bogovima prinose žrtve? Zašto se osudeni nisu više opirali? Ni jedan ne pokaza ponos ili mržnju koja bi opravdala ova ubistva. Baš naprotiv, svi pogubljeni iskazaše takvu slabost, da i sam Maksim time izgubi na lepoti. Ubistvo prefekta Kvintilija se nije razlikovalo od prethod-nih osim što je njegova mlada supruga bila budna. Dočeka ih u mraku, širom otvorenih očiju, sa spremnim vriskom na us-nama. Gladijatorov mač joj tako prereza grkljan da se glava, u trenu, odvoji od tela, i pade na grudi njenog starog i debelog muža. Klaudija pobeže, preplavljena mučninom. Ne beše sposob-na da prisustvuje tom poslednjem činu osvete koju je toliko prižełjkivala i pripremala. Nešto kasnije, u predvorju pretorijuma, Maksim ponovo pokuša da je poljubi. Ona ga odgurnu. Kužan miris krvi ubi-jenih se još uvek osećao na njegovim rukama. On ponovi svoj zahtev: - Dodi! Glas mu je bio dubok i isprekidan. Iz njega je svom snagom izbijala želja, kojoj bi se, u svakoj drugoj prilici, ona povinova-la. Sada, s obzirom na počinjeno, ne mogaše. Srećom, tmina ga je sprečila da vidi njeno odbijanje. - Ne ove noći - uzvrati Klaudija. Ona uspe da nasluti srdžbu, pre no što ču šištav odgovor svog ljubavnika. - Zar već nisam platio preveliku cenu? Maksimov glas je pored besa odavao i prezir. Morala je da ga smiri. Osloni se na njega uprkos gadenju koje osećaše, i prekri mu prstima usta. - Ne večeras! želim da budem kraj Ulpije. - Ali ovo je njihova prva bračna noć! - Pa šta? Zar je moguće da si Ijubomoran? Z l atni okovi 33

- Znam da ti nije stalo do nje. Ti u stvari želiš da vidiš Au-rełijana; poželela bi i nešto više kada bi bila u mogućnosti. Ona se mazno primače. Ovoga puta, Maksim je odbi. - Klaudija, budi oprezna. Ja nisam tvoj rob, niti sam oštrica koju koristiš da bi je zatim zaboravila. Pretnja ne beše uzaludna. Ona samu sebe natera na smeh koji obećava. - Znam ko si, tribune. Ja ne zaboravljam. Ona pomilova usne koje su joj nebrojeno puta pružile zado-voljstvo. - Spavaj. Prikupi snagu za mene, ratniče - prošaputa Kla-udija odlazeći. Ne začudi se kada zateče Ulpiju sklupčanu na krevetu i sa-mu. Na sebi je još uvek imala haljinu sa venčanja, taj ogroman i čudan šifon omotan oko tela. Ona podiže pogled i otkri Kla-udiju u žutom odbljesku baklji. Usta joj se iskriviše kao u de-teta koje je nešto skrivilo. Prolivene suze joj behu pokvarile šminku, povukavši za sobom male svetlucave ukrase od ko-hola. Ona ispruži ruke. - Znala sam da ćeš doći. - Gde je on? - U termama. Njene usne zadrhtaše. Zatvorivši oči, jedva čujno prozbori: - Nisam umela da ga zadržim. Kada smo ušli u sobu, on je... on je delovao tako zbunjeno! Skoro da je odmah zatim otišao da se kupa. Rekao je da mu je vino udarilo u glavu i da mu je neophodna topla kupka. Klaudija vešto prikri osmeh zadovoljstva. - Ah, taj moj brat! Primače se i sede na krevet pored Ulpije. Devojka je još uvek mirisala na, u zoru utrljana, devičanska ulja. Udahnuvši 34 Kraljica Palmiri ovaj miris, Klaudija napokon zaboravi na pogubljene u mraku i na silnu krv, tamo, sa druge strane pretorijuma. Ona zagrli Ulpiju, prislonivši njeno hladno čelo na svoj top-li obraz. Devojka joj čvrsto obujmi vrat. Njene usne bejahu vlažne od prolivenih suza a telo drhtaše, što zbog stida, što zbog neutoljene želje. Klaudija se nasmeši i uzvrati joj milovanja. Sve se odvijalo baš kako je predvidela. - De ... de! Ne plači, mila moja. Ne plači! Nisi pogrešila. Ništa nije izgubljeno, baš naprotiv. Nije dodala da je zaista srećna okolnost to što je Aurelijan sada odsutan. Zasigurno je bio u pratnji robova i sluškinja, a možda i ponekog otrežnjenog oficira. Mora biti da su mu se već naveliko podsmevali iza leda. Najveći voda više uživa u toploj kupki no u tek venčanoj mladoj ženi! To će sutra svima biti na umu, pošto budu otkriveni leševi. Svi će słwatiti ko je počinilac a nje će se pribojavati. - Ima još stvari koje moraš da naučiš, koliko večeras -prošapta Klaudija. vrhom usana, ona poljubi njene oči i usta, upijajući suze.

- Mila moja, sreća je pred tobom. Ništa nije izgubljeno! Ulpija detinjasto prisloni svoj obraz na njene grudi. Klaudija je ułwati za bradu i potraži devojčine oči. Njene zenice bejahu tako krupne a dužica tamna, da ih je nemoguće bilo raspoznati. To su bile širom otvorene i podatne oči poput bezdna noćne tmine. - Prepusti sve meni. Klaudija vešto otkopča šnalu od srebra i korala koja pri-državaše gornji deo haljine. - Aurelijan samo što nije stigao, reče. On nije od tebe ute-kao već se plaši samoga sebe. Ali ne sumnjaj, vratiće se. Moraš da ga dočekaš spremna. Tkanina pade sa Ulpijinog ramena i ogoli joj grudi. Klaudi-ja se naže i spusti poljubac medu njene sitne dojke. Od daha, atni okovi 35 bradavice ustreptaše. Devojka se potpuno prepusti. Radi što većeg užitka, izvi bedra i isprsi se. čudan pobednički osmeh ozari njeno lice. Glasom koji se jedva čuo, reče: - Ah, znala sam da želiš. Dobro je! Njene usne su očekivale Klaudijin poljubac koji joj ona us-krati. Odmače se i okrete na stranu kako bi, niz Ulpijine bo-kove i butine, spustila haljinu. veštim pokretima i bez žurbe, ona je celu razotkri. Okrete je u krevetu, i postavi na svetlost, nasuprot ulaznim vratima. Pre no što sede iza Ulpije, i sama se, jednim potezom, skide. Poput njene druge kože, priljubi se bokovima i butinama tik uz mladu ženu. Ulpija se, sa velikim olakšanjem i zahvalnošću, prepusti njenim rukama. Zabačene glave, ona ponovo zatraži Klaudijin poljubac, koji joj, ovog pu-ta, bi uzvraćen. Smelim pokretima, Klaudija se poigravaše sa Ulpijinim devičanskim telom kao sa muzičkim instrumentom, znajući unapred, kako da na njemu izazove drhtaje i uzdahe zadovoljstva. Dok se želja prelivala njenim bokovima, ona prošapta: - videćeš kako je lepo Aurelijanovo telo. Ja na njemu znam svaki ožiljak i kako ga je stekao. Mitrin je najstrašniji. Taj oži-Ijak je sam sebi naneo železom! Moj brat je lud ali je zato naj-lepši i najhrabriji muškarac u Rimu. Svaka žena će ti na njemu zavideti. Mukli uzdah pokulja iz Ulpinih usta. Isprepletenih prstiju sa Klaudijom, ona je pratila milovanja koja su u njoj izazivala drhtaje i vodila potpunom sjedinjenju njihova dva tela. - Bogovi su ga odabrali - nastavi Klaudija kroz šapat is-prekidan poljupcima. Njegova glava će biti ovenčana lovorom. Naša majka je videla predskazanje. Ti ćeš mu Ulpija pružiti zadovoljstvo i izroditi sinove, te obezbediti večnost u Rimu. Kroz roptaj, Ulpija nanovo potvrdi. Ona savi svoje vitko te-lo uz Klaudijino, kao da želi da se u nju pretopi. Aurelijan ih zateče u tom položaju. Najednom se pojavi pod svetlošću baklje dok mu se niz kosu još slivala voda. 36 Kraljica Palmire Njegovo uzbudenje beše vidno ispod kratkog ogrtača. Na golim prsima videše Mirtin ožiłjak. Poput trećeg oka, veliko blještavo sunce je prekrivalo Aurelijanovo rame. Ulpija vrisnu od straha. čednost je natera da se okrene, ali Klaudija je za-povednički u tome spreči. Sa istim autoritetom, ona joj široko razmaknu kolena dok se Aurelijan prirnicao, nudeći mu celu ženinu intimnost. Ulpija se čvrsto uhvati za njene ruke. Plašila se, možda i sramotila, iako beše słwatila. Dopusti mu da uživa u onome što će mu pružiti.

Najzad, ona jasnim glasom koji iznenadi Klaudiju, reče: - Dodi, mili moj. Dodi. Pripadam ti koliko i sestrina ljubav. okovi IV EUFRAT Sluškinja pomeri zastor na šatoru, zastrašeno pogleda Dinu i Ahemu, koje užurbano pripremaše Zenobiju, i reče; - Gospodar Nurbel želi da vidi suprugu njegovog veličanstva. Ahemu prva odgovori: - Doći će kasnije. Još nije spremna. - šta to pričaš? Zenobija naglo spusti ruke, prekinuvši devojke usred posla. - Sačekaj da ti bar obučemo tuniku preko te stvari! - us-protivi se Ahemu, lica crvenog od znoja i srdžbe. Zenobija ponovo zategnu kopče na svom, do pola utegnu-tom, kožnom oklopu, i odmače se uz glasan smeh. - šta će mi tunika? - Prikazaćeš se gola? - Zar sam gola? - Ovo je gore od potpune golotinje! Zenobija zatraži Dininu podršku ali zateče je sa prikrive-nim osmehom na usnama. Ahemu je bila u pravu. Oklop beše tako dobro obujmio njene grudi da su sada bile uočljivije nego da je gola. - Danas će me u njemu videti hiljade Ijudi - reče. Iz tog ra-zloga je i nosim. Ne očekuj da ću se sakriti pod haljinom. Kao što se u gradu govorkalo, sarač iz Persije zaista beše napravio remek delo. Oklop je bio načinjen od nekoliko finih slojeva jagnjeće kože različite debljine, i beše tvrd kao da je od gvožda. On je na dodir bio mekan kao detinja koža, jarko crvene boje poput latice mrazovca, cveta iz Medejine postoj-bine, kojim je Zenobija bila prekrivena od pubisa do vrata. Kraliica Palmir, Ulegnuće pupka, izrazita lepota poprsja, gipki kukovi i uzdi-gnute plećke, sve beše dostupno pogledu. Od vrha grudi se širila pozlaćena gravura krila boginje rata, Alat, koju su Grci nazivali Atena. Profil boginje, veoma sličan Zenobijinom, beše modelovan na njenim grudima, a telo umo-tano u togu nalik na plamen baklje izviraše u nežnom udu-bljenju pupka, dodatno ukrašenom perlom u obliku kapłjice. Savršenstvo ovog oklopa se podjednako ogledalo u udob-nosti i zaštiti. Dozvoljavao je neophodno istezanje tela pri ko-rišćenju luka, i bio mnogo lakši od žełeznog koji se na suncu pregrevao. Njen primerak beše ofarban u jarko crvenu boju kojom će neizostavno sve zapanjiti. Zenpbija ošinu pogledom sluškinju. - Sta čekaš? Da te bogovi iseku na sitne komade? Brzo uve-di gospodara Nurbela.

- Još uvek nisi u ratu i mogla bi da budeš Ijubaznija prema toj devojci - progunda Ahemu pošto se za robinjom zatvoriše vrata. - Ahemu! usprotw se nežno Dina. - šta, "Ahemu!"? - povika Egipćanka okrenuvši se ka njoj. Ruke je držala ispružene kao da se sprema za udarac. Zar i ti želiš da ćutim? Zar si kao i svi ostali? I ti priželjkuješ da je se Persijanci dočepaju u tom glupom oklopu? - Ahemu - nastavi mirno Dina. Molim te da ne izgovaraš reči zbog kojih ćeš kasnije zažaliti. - Neću zažaliti, veruj mi! Isiwiše dugo sam čekala da ih izgovorim. Oči joj se razrogačiše od besa. Ona se okrenu ka Zenobiji. - Ja se neću ustručavati da ti kažem istinu. Dete moje, na muškarcima je ratovanje a ne na ženama. Ono nije za tebe. Pogotovo tako golu! Ako ne pogineš, bićeš na stubu srama. Eto šta će se dogoditi. A moglo bi da bude i gore... Jer, ukoliko se desi da umreš, znaš da će njegovo veličanstvo... - Dosta! - prekide je grubo Zenobija. Ne želim više da te slušam. Ne trebaju mi tvoje jadikovke. okovi_ 39 Ahemu se dvoumila da li da pobesni ili da zaplače. Najzad, uz Ijutiti pokret, ona naglo napusti šator. - Ah, znam! Moram da držim jezik za zubima jer se, od mene Egipćanke, to očekuje. čak i na dan kao što je ovaj! Neka me Izis odvrati od silne ljubavi prema tebi Zenobija! Njena misao se završi krikom. Zastor na vratima se zalju-Ija, da bi propustio Nurbela, u oklopu palmirskog konjanika. železne ploče su mu štitile ramena, grudi i noge. One bejahu zašivene za tuniku i postavljene lanene pantalone dok mu je veliki oker - plavi ogrtač visio na desnom ramenu. Pojas koji beše optočen srebrom, kao i dvostruki remen na koricama nje-govog mača sa drškom od slonovače, bejahu širi od dlana. U ruci je nosio kacigu sa ukrasima u vidu tigrovog repa i pletenł-ca od zlatnih perli, korala i staklića. Bronzani mač mu beše oštar poput orlovog kljuna. Sve je na njemu, od glave do pete, bilo spremno za krvavi okršaj. Nurbel podiže pogled i osmotri polako Zenobiju. Pun di-vljenja, ali i neverice, on klimnu glavom u znak odobravanja. - Svi bogovi sa neba će te videti - primeti on. Zenobija mu uzvrati širokim osmehom. - Bogovi možda, ali persijski strelci sigurno. U stvari, cela persijska vojska će me videti. Zar nam to i nije cilj, da me svi opaze? Da i sam šapur uvidi sa kim se bori? Nurbel ne odgovori. Posmatrao je Dinu koja je bezuspešno pokušavala da dovrši Ahemino utezanje oklopa. Njeni drhtavi prsti stalno ispuštaše kožne poveze. - Dozvoljavaš da ti pomognem? - predloži Nurbel. Moji prsti su vičniji tom kuluku. Dina ne obrati pažnju na njega već podiže izbezumljen po-gled ka Zenobiji. - Ahemu se plaši, a ja... Ona je privuče sebi. 40 Kraljica Palmiri - Znam Dina, znam. - I ja se plašim! Ne želim da umreš! Ako umreš, ja neću više moći... Ah, to ne sme da se desi! Ja ne bih više mogla da volim njegovo veličanstvo!

Zavlada neprijatna tišina. Nurbel prede rukom preko pro-ćelavog temena, i skrenu pogled na mali sto sa Zenobijinom kacigom i oružjem. Kraljica podiže devojčino lice. - Neću umreti. Ja ću večeras biti živa i vratiću se kao pobe-dnik! Ne smeš u to da sumnjaš! Dina, u molitvi, zatvori oči. Zenobija joj čvrsto obujmi ra-mena. - Moraš mi verovati. Treba mi tvoje poverenje. Ja ću pobe-diti Persijanca, a ti ćeš mi svojim mislima pomoći. Dina se složi uz mali naklon i pokuša da se osmehne brišući suzne obraze. - Izvini. Pokušaću da ti do kraja pritegnem oklop. - Prepusti to gospodaru Nurbelu. Pridruži se Ahemi, po-trebna si joj. Pošto je Dina napustila prostoriju, Zenobija ponudi svoj bok starom ratniku. - čast mi je - prozbori veselo - da pomognem ženi njego-vog kraljevskog veličanstva. - Ahemu i Dina, nažalost, nisu tome vične - uz uzdah pri-znade Zenobija. Danas će pak mnogi biti iznenadeni. Nurbel, ne uzvrativši, snažno pritegnu uzice. Ona upita: - Da li i ti strahuješ za mene? Na lukavom Nurbelovom licu se pojavi onaj nežni osmeh koji je toliko volela. - Isuviše bitki sam vodio i odlično poznajem strah. Ali, ja takode znam da je on besmislen kada je božija volja u pitanju. On dovrši pritezanje. Zatim, tako pripremljena Zenobija, proveri udobnost svog oklopa. - Da li su Persijanci već pristigli? - Došli su sa prvim sunčevim zracima. Ima ih nešto više od deset hiljada. - Poveli su i konje pod oklopima? - Još u zoru su na njima prešli reku. Pretpostavljamo da ih je oko pet ili šest stotina. - Koji su njihovi položaji? Nurbel se nakratko nasmeja. - Tačno su tamo gde sam ti i rekao da će biti. šapur je pred-vidiv, i voli da ponovi bitku na starim pozicijama. Najpre je postavio pešadiju, a za njom slede strelci. Dobro smo učinili zauzevši ova) položaj na krajnjem severu jer nam sada preo-staje pristojan prostor za okršaj. Imaćemo dovoljno mesta da izvedemo napad, dok će nam, ulegnuća na zapadnim obronci-ma, dobro poslužiti da sakrijemo kamile. Mislim da ih šapu-rovi špijuni još nisu otkrili. Obećavam ti da ćemo dobro izne-naditi Persijance! Zenobija se složi. - Dovoljno smo brojni - nastavi Nurbel - ali brojnost nije sudbonosna. šapurovi vojnici imaju veliko ratno iskustvo i konje pod oklopima a naši sve to nemaju... - Ja sada tebi obećavam da im zbog tih oklopa neće biti drago oko podneva! Posmatrajući je dok se opasivala, Nurbel uvide da govori istinu. - Ali nemoj preterivati u umišljanju - nastavi on. šapur ni-kad ne menja pristup jer mu, upravo on, svaki put, obezbedi pobedu. Njegovi strelci, na svakih pedeset koraka, ubiju po jednog konja. Oni koji ipak uspeju da se suoče sa ovim oklo-pljenim čudovištima, vode unapred izgubljenu bitku. - Ja ti još predlažem da ih napadnemo jašući na kamilama, a ne na konjima! - odvrati nepokolebljivo Zenobija. Zar po-staješ kao i svi ostali? Zar sumnjaš u mene?

- Ne. Ja sam poput njegovog veličanstva znatiželjan da vi-dim da li će tvoje zamisli postati stvarnost. Kraljica Palmir - Umreću ukoliko se ispostavi da grešim. I ti ćeš, u tom slu-čaju, umreti sa mnom. Nećemo imati vremena za žaljenje i prebacivanja. Nurbel se neusiljeno nasmeja. - Da li se i ratnici Palmire pribojavaju? - upita još Zenobija. - Naravno, ali to ne žele da pokažu jer su ponosni. Barem zasad je tako. - Da li im smeta činjenica da će ih predvoditi žena ili pak samo strahuju od Persijanaca? - Naravno, više bi voleli da je na njihovom čelu muškarac -šaljivo odgovori Nurbel, pre no što će dodati, usana iskrivlje-nih od prezira: Ofalina i Hajranova banda im je, ovih posled-njih meseci, napričala gomilu laži i podlosti i time izazvala njihovu zabrinutost. - Strahuješ li da neće hteti da poslušaju naredenje? Nurbel oklevaše da odgovori. Rukom prode kroz brižljivo ispletenu bradu i reče: - Bilo bi dobro da, kada bitka otpočne, uspemo da odbijemo njihov prvi napad bez poteškoća. - Zar poverenje koje mi ukazuju njegovo veličanstvo i go-spodar Nurbel nije dovoljno? Ijutito uzvrati Zenobija. - Mi smo ratnici i naša mudrost počiva na iskustvu. Već se dešavalo da kraljevi i generali izgube razum zbog mlade su-pruge. Zenobija dohvati svoju kacigu, poput oklopa crvenu, sa dva velika narandžastoplava paunova pera. - Moraće da me poslušaju! Baš zato što nas Persijanci sma-traju za kukavice, mi ćemo postupiti lukavo, i sačekaćemo do-voljno dugo, da proključaju na suncu. Jedino tako možemo da pobedimo. Ona, ispod brade, stegnu uzice sa zlatnim i srebrnim plo-čama koje su štitile obraze, i dodade: - večeras će svi saznati da li je Zenobija lagala. •latni 1 okovi Ratnici Palmire je tada videše u punoj ratnoj opremi; blje-štavih i skoro ogoljenih grudi, i bujnom kosom koja se talasala ispod kacige i dva lelujava paunova pera. Ona potera Jedkivina u dug galop. Skoro dotakavši, strelce i konjanike, ona se, na šljunkovitom uzvišenju, pridruži Ve-likom Odenatu koji tu stajaše okružen vojnim zapovednicima. Ona skoči na tlo sa svoga konja, i načini dubok naklon pred njegovim veličanstvom. Snažnim glasom, izgovori zakletvu ratnika, reči koje nikada do tada ne beše izrekla žena: - Moj život sada pripada tebi, veliki Odenate. Poći ću za tvojim mačem. Nabranih obrva, i sa toliko širokim štitnicima za obraze, da mu se lice jedva videlo, on joj, potpuno staloženo, uzvrati pozdrav. U jednom skoku, ona ponovo uzjaha Jedkivina. Ovoga pu-ta, ona protrča izmedu redova ratnika, kako bi joj se svi divili. Podiže, iznad glave, drveni luk, koji beše širok koliko i njena šaka utegnuta u kožnu rukavicu. Strelci istegoše vratove, ne bi li videli dok promiče, crvenu boginju gordih prsa, na kojima je lebdela zlatom optočena slika boginje

Alat. Na sebi osetiše mračan pogled njenih crnih očiju koje su bacale iskre kao da je boj već uveliko otpočeo. Na Jedkivinovim ledima se nalazio čudan prekrivač. Zeno-bija je pomoću njega uspevala da ga natera u besomučan ga-lop, da ga, pritiskom kolena, uspori, i zaustavi, jednim trzajem uzdi, a zatim ponovo podstakne na trk. činilo se da životinja unapred zna njene želje i zapovesti. Svi su znali da je upravo to odlika najboljih konjanika. Zadrhtaše kada se podiže glas: - Ratnici Palmire, bogovi su sa vama. šapur će poražen, večeras ponovo preći Eufrat! Ovo telo žene, u crvenom oklopu od kože, im se najednom ucini manje Ijudsko a mnogo više božansko, preteće. To vatre-no lice, i ta uzdignuta mišica koja držaše luk, nisu pripadali običnoj ženi. 44 Kraljica Palmi - Ratnici Palmire, bogovi su sa vama. To vam kažem ja, Ze-nobija, Balaminova ćerka, i žena njegovog veličanstva, vašeg kralja. Ovaj dan će se završiti Odenatovom pobedom. Sapur je već poražen, mada to još ne zna! Bogovi su mu okrenuli leda... Galopirala je, izmedu redova, i prikazivala svoju lepotu i snagu hiljadama kraljevih vojnika, bodreći ih, bez prestanka, svqjim povicima. - Ne plašite se njihovih konja i oklopa. Persijanci će danas proklinjati šapura jer ih je naterao da nose toliku gvožduriju. Poput pustinjskog vetra, zbrisaćemo ih sa lica zemlje. Neko uskliknu. Zatim se začuše još neki glasovi, kojima se, na kraju pridružiše svi, razgorevši se u pravu vatrenu stihiju poput struka sena zahvaćenog plamenom. - želimo dug život Odenatu! Neka Balamin svojom rukom zaštiti Zenobiju! U tom trenutku, Nurbel se, nekim čudom, pojavi kraj nje. On nije jahao konja već borbenu kamilu, čiji su bokovi bili prekriveni širokim kožnim trakama. U šaci je držao dugačko, neobično opremljeno koplje, koje na vrhu nije imalo bodež, već izvesnu masu optočenu gvoždem. Njegov poručnik, tako-de na kamili, ga je pratio, mašući zastavom sa zlatnim kićan-kama iznad glave prekrivene lavljom kožom. Na narandžastoj svili je bila izvezena vatra jedne zvezde, plavetnilo oaze i jed-na palma; amblem Palmire i Zenobijinog rodenja. - Poželimo dug život Zenobiji i Odenatu! - uzviknu Nurbel. Neka bogovi učine da Persijancima proključa krv! Hiljade ratnika Palmire mu se pridružiše u povicima. I sam šapur, kralj nad kraljevima, koji je sledio svoje trupe i bio daleko od mesta dogadanja, oseti grmljavinu u vazduhu. On pretpostavi o kome se radi i poče da se smeje, a za njim, i svi njegovi podanici. 7lntni okovi 45 Sunce se polako uzdizalo iznad horizonta sve dok se nije pretvorilo u malu vatrenu tačku. Persijance je najpre zbunila neobična igra protivnika. Budući da su uvek do tada vodili sa-mo frontalne napade, šapurovi ratnici nikako ne razumedoše ovu nepostojanost Odenatovih trupa. Na samom početku bitke, na stotine palmirskih konjanika nagrnu na kvadratne persijanske formacije. Krećući se kasom, Odenatove borbene linije su se u potpunosti stopile sa po-vršinom terena.

Ironično se podsmevajući, persijski generali zaključiše da je Odenatu, i ostalim pustinjskim ratnicima, ovo navika i prak-sa, i da sada zasigurno pristupaju pripremama za bučan i bes-koristan napad. Njihov manevar je svima bio poznat. Konjani-ci bi, pogrdno huleći na protivnika, i ispunivši nebo hiljadama strela, poterali svoje konje u besomučan galop. Dvostruka lini-ja napada bi se zatim pretvorila u jednostruku, i raširila se u nedogled, kako bi zatvorila krug oko neprijatelja, poput me-sečevog luka. Persijanci bi, svaki put, ovakav pokušaj satrli u korenu. Lučna formacija šapurovih strelaca je, zahvaljujući svojim zgusnutim i moćnim redovima, uvek uspevala da odbije pro-tivničke strele. Napadač bi ovim bivao znatno oslabljen a nje-gov napad razbijen. Persijanci bi tada nastupili sa čudovišnom oklopnom konji-com. Ljudi i konji su nestajali pod kožnim oklopima, za koje bejahu prišivene čelične ploče. Poput stena od metała, kojima strele i koplja ne mogu ništa, napredovali su postojanim ka-som. Ne posustajući, pregazili bi Ijude i konje koji, iznureni prethodnim dugim i uzaludnim napadima više nisu imali snage da im se odupru. Sapur je, već dugo, na ovaj način, uspevao da osigura svoju Pobedu nad gospodarima pustinje. veliki Odenat će sigurno ponoviti grešku ovih kraljeva peska, vičnijih lovu i racijama, nego velikim bitkama. Kraljica Palmire Medutim, iako se činilo da se palmirski konjanici pripre-maju na juriš, oglasiše se iznenada trube. Odenatovi ratnici zaokrenuše svqje konje i, ne oklevajući, razbiše borbenu liniju i povukoše se na pola milje, znatno iza dometa neprijateljskih strela. Persijanci se grohotom nasmejaše i zaključiše da Odenat slabi. Možda mu vid nije više tako dobar pa mu je potrebna ja-ka svetlost dana da izvrši napad?! Ali, čak i nakon čitavog sata iščekivanja, ništa se ne pomeri u palmirskim redovima. Nije bilo niti uzvika, niti truba, niti doboša. Zbunjeni, šapurovi oficiri se namrštiše. Usledila je stravična vrućina bez daška vetra. Sunce je bilo već visoko na vedrom nebu, dok su se na pesku ocrtavale mračne i oštre senke. Persijski generali razmeniše mišljenja. Neki su bili za izne-nadnu promenu taktike i reorganizaciju mada su bili svesni malog rastojanja koje ih je delilo od neprijateljskih linija. Uz to, nisu smeli prvi da napadnu jer bi to znatno onemoćalo konje pod oklopima. To im je bila glavna mana. čelični oklopi bejahu preteški tako da pretovareni konji nisu mogli da izdrže duge borbene galope. Odlučiše da palmirskim ništarijama prepuste taj prvi po-tez. Zajedno sa pustinjskom vrelinom, raslo je i nestrpljenje. Od silne mržnje prema Odenatu, duhovi su se uzburkali. Ni jednog trenutka ne pomisliše da je u pitanju klopka. Do tada neporaženi, moćni i ponosnł Persijanci su bili sposobni samo da, tamo negde u daljini, na zapovedničkom tumulusu, za-misle kralja Palmire, kako se pred njihovom silnom vojskom trese od straha. Najzad, čekanjem premoreni, poslaše dva do tri odreda ka neprijatelju, kako bi saznali šta smeraju. Ovi pak pohitaše, kao muve na mrcinu. Dočekaše ih sa snopovima dobro naciljanih i zgusnutih strela. Pretovareni konji se upustiše u galop pri kojem su potkovicama lomili drške barjaka, povredujući sopstvene slabine. vratiše se sa vestima koje još više zbuniše generale. U tom trenutku, Odenat se još uvek nalazio na jednom uzvišenju, odakle se pružao sjajan vidik. Nije jahao konja već je sedeo

na običnom tabureu. veselio se i pio sa vojnim zapovednicima kao da je bitka već okončana, i to u njegovu korist. Medutim, pokazalo se da je prisutan mnogo manji broj strelaca nego što je bilo predvideno, Bilo je nešto manje od dve hiljade Ijudi a trebało je da ih bude duplo više. U trenutku, persijski zapovednici isto zaključiše. Prepono-sni Odenat je izazvao šapura, jer je time želeo da zadivi svoje rimske saveznike. Na nesreću po njega, oči mu bejahu veće od stomaka. Njegove malobrojne trupe, zasigurno neće moći da odbiju napad neprijatelja. Eto pravog razloga za ovaj čudan okršaj. Avaj, odbrambena linija će se uskoro dati u beg. Ode-nat sa strahom iščekivaše trenutak istłne. Do tog trenutka, šapur nije nalazio za neophodno da na-pusti svoj šator. Nakon pristiglih vesti, on se najpre rasrdi, da bi ga, nešto kasnije, sve to zabavilo. Odenat strahuje zbog nje-govih konja? U pravu je! I treba da strahuje! Sa osmehom na usnama, prepustio je generalima odluku o tome kako da kazne uobražene Palmirce. Najzad, svi se uti-šaše, kako bi on izveo zaključak i izdao tri kratke naredbe. Oficirima je trebalo više od jednog časa da ponovo postave persijske odrede po kraljevom nałogu. Zatim su morali da na-poje konje, koji su, od ranog jutra, strpljivo čekali na vrućini, koja sad beše nesnosna. Sunce je već bilo blizu zenita, kada se vazduhom prolomi zvuk ovnovskog roga, koji pozivaše ratnike na boj. Tada se Odenatovi družbenici osmehnuše. Persijanci su sa-vrseno igrali svoju ulogu. Skoro da bejahu obnevideli od silne samozadovoljnosti i nadmenosti. Brzo uskočiše u sedla, zadovoljni što se napokon završila ova igra zavaravanja i što se bliži presuda bogova. 48 Kraljica Palmir> CSSOGSSO Tri stotine persijskih strelaca krenuše protiv pałmirskih trupa. Iza njih ih je još toliko čekalo da napadnu. Treći talas, jedva nešto brojniji, je trebalo, umerenim kasom, da predvodi konje pod oklopima, sve do neprijateljskih linija. Nakon po-slednjih strela odapetih na palmirsku vojsku, nastupila bi, sa pristojne razdaljine, strašna konjica, da u jednom potezu pre-gazi sve preostale Odenatove snage. Tako beše naredio veliki šapur, ali bogovi drugačije odlu-čłše. Samo što vojnici, po šapurovom naredenju, stigoše do lini-je za napad, nebo ispuni hiljadu davolskih povika. Svi palmirski lukovi odapeše istovremeno strele. Odenatovi strelci su, suprotno dotadašnjem običaju, sjahali i udružili snage čim su čuli persijski rog. Nisko iznad tla, nadvi se senka smrti. Ona prekri konje u punom galopu, i konjanike koji tek podizahu svoje lukove. Uništen do dve trećine, ovaj prvi talas se zatim razasu, izbezumljen. životinje i Ijudi su ležali na tlu, i uvećavali haos nastao usled istovremenog povlačenja jednih i nadiranja drugih odreda. Panika zahvati persijske strelce. Kako odapeti strelu kada se konj u strahu propinje preskačući leševe? Palmirci su upravo taj trenutak odabrali da ih ponovo za-spu smrtonosnim strelama. Preostali elan, pri trećem šapurovom napadu, ustupi mesto potpunoj pometnji. Iznad tla se talasala vrelina, a vazduh je bio zasićen oporim mirisom krvi i konjske mokraće.

Izbezumljeni, šapurovi oficiri su svakog trena očekivali da se na njih sruči Odenatova konjica. Odmah bi izdato naredenje da konji pod oklopima krenu u napad. Jedino oni su još mogli da poraze palmirske strelce! Linija napada je brojala pedeset formacija petorki. Naoru-žani dugačkim kopljima sa raznobojnim drškama, besprekorni i božanski, pojuriše na neprijatelja. Pretrčavši preko leševa i \.g ranjenih, pregaziše čak i svoje desetkovane odrede. Njihov težak galop, zdrobi kamenje i izdubi pesak. škripa čeličnih ploča nadjača svaki zvuk. Svetlost koja se od njih odbijala, na trenutak, učini konjanike zaslepljujućim poput božijeg besa, proždrljivim poput zmajeva, i zlokobnim poput himere nekog drugog sveta. Tada se, sa desne strane, začu neka dreka. Zaprepašćeni, šapur i njegovi generali, ugledaše borbene kamile. Na hiljade kamila, sa crvenim perima oko glave, kao da je izranjalo iz samog pustinjskog tla. Istegnutog vrata, drečeći na sav glas, životinje su pojurile, veličanstvene i besne. Skroz napred, prepoznadoše tigrov rep sa kacige prvog Odenatovog zapovednika, Nurbela. On se ne upusti u frontalan napad, već naprotiv, povede svoje ratnike unutar samih persijskih linija. Na taj način, Nurbel s leda pride persijskim konjanicima. Mašući topuzima i ne usporavajući životinje, udariše po konj-skim i Ijudskim oklopima. Brzina životinja udesetostruči si-linu udaraca. Obična persijska koplja bejahu nemoćna da ih zaustave. Strele, nategnute u panici, ispadaše po njihovim kož-nim haljinama. Svuda naokolo, ležaše konji sa razbijenim če-onim kostima. I tako, zatečeni ovim neobičnim sukobom, odredi se, jedan za drugim, smenjivaše, vrteći se u krug, poput izbezumljenih insekata. I tako, čelična čudovišta koja su do juče bila šapurov ponos i nepobediva sila, padoše u Zenobijinu zamku. šapur i generali, napokon shvatiše zašto je veliki Odenat toliko odlagao napad. Konji i Ijudi roptaše pod užarenim čeličnim oklopima sada nalik furunama. Pojedini pobacaše kacige kako se ne bi ugu-sili. Ali time samo prizvaše sopstvenu smrt, jer im Nurbelovi ri, u tren oka, topuzima razneše lobanje. 50 Kraljica Palmir, Kada i dvadeseti oklop bi smrvljen pod težinom ubijenog konja, palmirski vojnici pokuljaše sa svih strana. Otpoče stra-šan pokolj. Jedan oficir koji stajaše uz šapura pokaza prstom na crvenu senku. Ona je menjala pravac kretanja sa davolskom okret-nošću povlačeći za sobom čitave gomile u besomučnom trku. činilo se da strele odapete na njenom velikom luku čupaju žrtve iz sedla. šapur smače štitnik na kacigi kako bi bolje osmotrio. Telo je postepeno dobijalo oblik. Ono najpre postade rat-nik, a zatim poprimi ženske konture. Taj crveni bes je posedovao fascinantnu, i u isto vreme, za-strašujuću Ijupkost. Kada bi se izvila iznad sedla da nategne luk, njeno golo poprsje bi natkrilo čitavo bojno polje. Njena strela bi uvek pogadala, ili vrat, ili butinu, ili neku manu na oklopu.

lako je, po prvi put, nakon deset godina, prisustvovao pora-zu svojih odreda, nije mogao a da se ne divi lepoti ove žene. Krv koju je prolivala beše crvena poput njenih grudi, i upravo u tom prizoru uživaše šapur i više no što je smeo. Odmah je znao o kome je reč. To je bila mlada Odenatova supruga, Zenobija, čije mu ime i navike došapnuše špijuni. Zar je moguće da je baš sve što je o njoj čuo istina? Zar ga bogovi napuštaju? Da li su poslali na zemlju demona moćnijeg od njegovih čeličnih konja? On skrenu pogled sa bojnog polja. želeći da izbegne tre-nutak povlačenja, on požuri da pregazi Eufrat pre no što se ovaj oboji krvlju njegovih ratnika. - Alat! Alat! Ova reč prede preko usana svih vojnika pre no što se vra-tiše u logor. Radost zbog pobede je učinila da zaborave na umor i bolne povrede. persijanci u hitrom begu im još uvek bejahu pred očima. Tedni uzeše mačeve sa iskasapljenih tela, dok drugi, vrh koplja pobodoše u čelične odore persijskih konja. šetajući tako svoj ratni plen, uzvikivali su slavna imena grada Palmire i velikog Odenata. Od svih pozdravljene, Nurbelove kamile se pridru-žiše gomili pobednika, nonšalantno žvaćući trnjiku, kao da se upravo vraćaju iz obične šetnje. U tom trenutku se nije razmišljalo o ranama, prolivenoj krvi i poginulim drugovima. Umesto toga, prepričavali su se doživljaji i prepuštalo se radosti življenja. Oni koji su pratili Zenobiju, iskazaše frenetičnu radost, jer ono što bejahu sa njom iskusili, nije bilo moguće opisati rečima. Najpre uzviknuše ime njihove boginje: - Alat, Alat! Alat nas je vodila! - čulo se sa svih strana. - Slava za Zenobiju! Slava za Alat! Zenobija je jahala uz Odenata i Nurbela. Ona skide kacigu i okači je na vrh svog mača. visoko se izdiže iz sedla kako bi svima podarila blistav osmeh. Jarko crvenilo njenog poprsja više nije pripadalo ženi već boginji. Njenom sudbinom su sada upravljale božanske sile. Hiljadu. ratnika je ponovo slavilo njeno ime: - Alat, Alat! živela Alat! Zatim videše velikog Odenata kako visoko iznad glave diže svoj mač, i poput ostalih ratnika, burno pozdravlja svoju ženu. - Alat! Alat, kraljica Palmire! Svi su se zatim veselili zbog pobede, pevali, ložili vatre, i Pili vino. Zenobija se dugo zadržala pored njegovog veličanstva koji )u je nežno obasipao počastima. Kada upališe baklje, i kada prodorna muzika ispuni logor, aenat prizva robove. Oni na dugačkim nosilima iznesoše svu sadržinu. šapurovog ratnog šatora. Kraljica Palmire Tu je bilo posuda od stakla i zlata, svilenih prekrivača i te-piha, dva oklopa sa zlatnim filigranima, tri mača sa drškama od dragog kamenja i slonovače, kaputa, češljeva, perjanih ja-stuka, posuda od bronze i kože, kao i nekoliko mladih robova od desetak godina, kože tamnije od noći i nežnije od snova. Njegovo veličanstvo se lati za jedan kaput izvezen glicinija-ma i divljim guskama. Vez beše tako tanan, da rečima nije mogao da bude opisan. Pričalo se da ga je šapur namicao preko oklopa, svaki put kada bi pobedio i da je tako odeven, osudivao poražene na smrt ili ropstvo.

- šapur je tako brzo pobegao, da sluge nisu stigle da sklope čak ni njegov ratni šator našali se Odenat. On je zasigurno, sve do danas, živeo u ubedenju da će večno pobedivati. Samo neko ko je skrenuo s uma bi bio u stanju da nasred bojnog po-Ija smesti tolike dragocenosti. Danas, na ovim nosilima, nedostaje samo njegovo telo! šale i otpozdravi odjeknuše u vazduhu punom dima. Dugo se šapurovo ime s prezirom uzvikivalo. Napokon, kada se svi utišaše, veliki Odenat se saže, što je inače retko činio, i Zeno-biji, pred noge, spusti vezeni kaput i jedan od šapurovih ma-čeva. Upirući prstom na preostalo blago na nosilima, on reče: - Zenobija, ovo je tvoj ratni plen - reče glasno, ispravljajući se. Danas je Odenatova supruga zaslužnija od mene za ovu pobedu. Ona se najpre duboko nakloni, pre no što podiže, visoko iz-nad glave, šapurov mač kako bi pozdravila ratnike. Ovacije su se ponavljale svaki put kada bi Zenobija podigla ruke sa oru-žjem. U trenutku kada je nameravala da se pridruži Odenatu, opazi Ofalin pogled. Ona je stajala pozadi, nedaleko od Hajrana, i predvodila grupu žena. Mržnja je počivala na njenom licu. Grčeći ruke, gužvala je kraj svog vela ukrašenog zlatnim alkama. Na kratko, Zenobija se suoči sa njenim pogledom. To opa-ziše njegovo veličanstvo, Nurbel i oficiri. Takode je pažljivo 'latni okovi 53 odmeriše, i Odenat nešto progunda u besu. On ułwati svoju kraljicu za ruke, poljubi joj nežno vrhove prstiju, i prošapta sa čudnim sjajem u očima: - Ratnici Palmire veruju da Alat prebiva u tvom telu. Mo-žda je to i istina. Ja pak znam da me moja žena nije lagala. Ne ispuštajući njene ruke, povede je ka šatoru za obed. Ofala ostade crvenog lica, iza njih. Ona odgurnu žene i nestade iza robinja i supruga koje su upravo donosile po-služenje i krčage piva. Noć je uveliko vladala kada se ona iskrade iz svoje postelje. Ahemu je nije čula, niti ju je čula straža koja je spavala, is-crpljena od pića i umora. Ona sada beše samo tamna senka koja trči pod zvezdanim nebom, na kojem već odavno nije bilo meseca. Pred Ofalinim šatorom, ona je imala dovoljno strpljenja da čeka, ležeći na tek orošenom tlu. vladala je potpuna tišina. Poput zmije, smireno i odlučno, ona se ušunja u šator. Sa nožem u rukama, puzila je izmedu tapiserija koje su visile uz zidove. Ofalin parfem beše tako jak da se Zenobija ni jednog tre-nutka nije dvoumila gde se nalazi njen ležaj. Ona joj leže tik uz lečta. Primiri se bez i jednog pokreta. Kada oseti da je spremna, podiže obe ruke. Jednu stavi na Ofalina usta, dok drugom pritisnu vrh noža na njeno grlo. Ona panično skoči i pokuša da odgurne ruku koja ju je davila. Zenobija joj na uvo došapnu: - Umrećeš zbog smrti mog voljenog Havada, jedinog muš-karca koji je uspeo da zadobije moju ljubav. Užas natera Ofalu da joj se poslednjim snagama suprot-stavi. Medutim, od njenog koprcanja, sečivo se još dublje zari •* vrat. Medu prstima, Zenobija oseti, rastakanje tkiva i pola-gano oticanje životnih sokova.

Ofala već beše u nesvesnom stanju kada joj još reče: - Sa tobom odlazi i moja tajna. Slobodno je ponudi demo-nima koji te čekaju, tamo, sa druge strane. Debelo telo se naglo umiri a Zenobija se otkotrlja u stranu. Njeni otkucaji srca bejahu tako snažni, da se činilo kao da će šatorska krila poleteti. Havadovo lice izroni iz mrklog mraka. Ona oseti potrebu da mu se osmehne ali je u tome sprečiše suze koje je primoraše da zatvori oči. Zenobija se napokon oseti slomljena od umora. Dlanom pritisnu vilicu da spreči njeno drhtanje. Nozdrve joj ispuni otužan i krajnje neprijatan miris dok joj se Ofalina krv slivala niz bradu i ruke. Obuze je mučnina. Pljunu na pod i obrisa usne kaputom. Noć je, za trenutak, proguta poput bezdana. Da se, kojim slučajem, Havad nije okrenuo u Dura Euro-posovom dvorištu sada bi sve bilo drugačije! Ona ne leže odmah, već se uputi ka šatoru njegovog veli-čanstva. Isto kao i malopre, polako se ušunja unutra. Za razli-ku od Ofalinog, ovaj beše osvetljen sa dve bitumenske lampe, dok su stražari dremali na samom ulazu. čim je opaziše, skočiše na noge. Zenobija im se, obasjana svetlošću, osmehnu. Smatrala je svoj izraz lica umirujućim, ali se prevarila. Oni je prestrašeno odmeriše pogledom. Njeni ob-razi, čelo, ruke, tunika, pa čak i čizmice bejahu umrljane sve-žom krvlju. Zadivljeni, i preplavljeni poštovanjem, oni se po-kloniše. Možda su mislili da se Alat, u noćima nakon bitke, hrani krvlju svojih žrtava. Tiho joj rekoše da njegovo veličanstvo spava. Podražavajući ih, ona im odgovori da je zbog toga srećna i da nema nameru da ga budi. Pridržavajući zastor na vratima, oni se razmakoše da je propuste. Straža nije slagala. On je čvrsto spavao, bokom os-lonjen na Dinu. Oboje bejahu nagi. Naspram nežne i blede okovi_ : devojčine kože, Odenatovo kosmato telo je delovalo poput zveri, tamno i preteće. Kako li su Dinina bedra izdržala silnu Odenatovu moć? Medutim, njihov san beše ispunjen spokojem zasićenih Ijubavnika. Zenobija, jedan trenutak, ostade, drhteći čitavim telom. Oči joj se ispuniše suzama jer pred njom ležaše nežnost koju nika-da neće iskusiti, i mir koji nikada neće dokučiti. Ona oklevaše. U njoj se ponovo javi želja da pobegne, da ode u hladnu i bezličnu tminu. Nervoznim pokretima zbaci sa sebe umrljanu odeću i, ispruži se, potpuno naga, uz Dinu. Mlada Jevrejka se okrete, napola probudena. Zenobija joj nežnim pokretom zatvori usta i poljubi vrat. Zatim je tiho zamoli: - Pusti me da spavam pored tebe. Uz sanjiv osmeh, Dina je obgrli rukama i butinama, kako bi joj, bar na kratko, pružila svu nežnost zaborava. cssooaso Jutro osvanu uz veliku graju. Hajranovi krici otrgoše od sna čak i one opijene vinom. Pred šatorom njegovog veličanstva, Nurbel je, sa još nekom gospodom, morao da upotrebi silu kako bi obuzdao bes Ofa-linog nećaka. Ovaj poslednji je, u isto vreme, u pomoć prizivao pravdu, bogove, Jupiterove munje i krvavu reku osvete.

U svojoj noćnoj tunici, veliki Odenat se pojavi pred sinom i upita za razlog tolike halabuke. - Ona je ubila Ofalu! - odbrusi Hajran. Presekla joj je grk-Ijan! Dobro mi je poznata ruka koja je počinila ovo ubistvo! Iznenadenje izobliči lice njegovog veličanstva. Bez trunke -ftiocija, on osmotri Hajrana. Iza njegovih leda su se tiskali pri-Jatelji koji su do juče sa njim delili radost noćnih zadovoljstava. Odenatov pogled ih natera da spuste glave. - Oče, Ofala je ubijena! - jauknu Hajran. Počinilac je i tebi dobro poznat! 56 Kraljica Palmi On podiže pesnicu ka Zenobiji i Dini koje se pojaviše na vratima šatora. veliki Odenat se, na trenutak, suoči sa njenim pogledom. Nurbelu se tada pričini tračak radosti u njegovim očima. Njegovo veličanstvo dohvati Zenobijinu ruku i stavi je na grudi. Zatim se, nabranih veda, okrete ka onima koji još uvek pristizahu. Lica crvenog od besa, on odgovori sinu: - Kako se usuduješ da vredaš Alat? Obraćajući se svima, on još povika: - Kraljica Palmire je noć provela sa mnom. Ko se bude usu-dio da još jednom posumnja i blati njeno ime, biće osuden na smrt. Naredujem da se Ofalin pepeo prenese u grob njene sestre. okovi_ ' V SAMOZAT Pritisak prstiju prestade a sa njim i milovanja. Sklopljenih očiju, valerijan oseti lagano gibanje postelje pri odlasku robinje. On otvori oči kako bi se usprothdo. Iflava, potpuno naga, krenu ka stolu prepunom činija i bočica. Osetivši njegov po-gled, ona se okrete uz osmeh. valerijan, u trenu, zaboravi da joj zamera. Neka svi bogovi, bez izuzetka, budu hvaljeni, jer stvoriše ovako lepu ženu, pa neka je ona i robinja! - Avguste, koža ti se presušila - kroz šapat reče devojka vra-ćajući se ka postelji sa bočłcom od debelog stakla. Samozatska klima ti ne prija. - Meni ovde ništa ne prija - progunda valerijan. Bez tebe, ovaj grad bi bio najstrašniji od svih. To beše istina! Samozat je bio garnizonsko naselje, prepuno trgovaca i seljaka. Nimalo nije ličio na Antiohiju. Od svitanja do sumraka, svi su stalno dolazili i odlazili. Bilo da je vladala hladnoća, vrućina, žega ili prevelika vlaga, klima je bila uža-sna. Nepredvidljiva poput svojih stanovnika, uvek se vezivala za jednu od dve krajnosti. Naravno, najviše je nedostajala bla-gost i Ijupkost morskog pejzaža. Jedina prednost Samozata je bila mala udaljenost od persijskih odreda šapura, koji se još uvek smatrao kraljem nad kraljevima iako je iz dana u da to sve manje bivao. - Mrzim ovaj grad - uzdahnu sanjivo valerijan. A da ne pominjemo takozvanu carsku vilu, još pomisli. Ona beše sagradena u persijskom stilu, sa poliranim ciglama, kupolama i keramičkim ukrasima. Samo je jedna prostorija

Kraljica Palmi naginjala rimskom gradevinarstvu. U njoj je bilo portika, mer-mera, obojenih plafona i jedna prostrana terasa sa pogledom na vrt i prašnjava brda. valerijan se upravo tu smestio. vetar udari u lanena platna razapeta izmedu stubova na terasi. Zastori se zakovitlaše. Povremeni svetlosni zraci su ukrašavali mermerne mozaike na podu. Najednom, desi se ve-liki błjesak i njega opi bleda Iflavina koža. Isturivši bok, ona sede tik uz njega. Zlaćani snop svetlosti zahvati mrki oreol njene desne bradavice čiji se vrh razloži u pomrčini prostorije, sličan dubokom i čistom zvuku harfe. Struk joj beše tako tanan da su ga dve ruke mogle obułwatiti. Njen pubis je svetleo poput onog tamnog laka koji ponekad donose sa Istoka, a kada bi se uspravila, izranjala bi ružičasta senka organa, taj nežni plamen u zagasitom runu. Ah, Iflava! čudesna je tvoja lepota! Zar bogovi nisu stvorili ženu i njen polni organ zarad Ifla-vine lepote? I zašto je on bio vladar a ne slikar ili pesnik, na primer? U tom slučaju bi sve svoje dane i noći provodio opijajući se nje-nom lepotom. Ali on beše Avgust valerijan! Najzad, to je i želeo da bude pre no što je spoznao sve iznurujuće i glupe obaveze. Za utehu je bila činjenica da su mu bogovi ipak dozvoljavali da, uprkos godinama, uživa u lepotama univerzuma. Iflava mu se nasmeši. Ona nežno razvuče usne u osmeh, koji ga toliko podsećaše na Bobo, fascinantnu grčku gorgonu. Svirepi i nezadrživi užas obuze valerijana dok se pitao da 11 ga ona zaista voli. Da li robinja Iflava voli starca kojeg tako vešto miluje sva-koga dana? Da li je to moguće? Kako spoznati njena osećanja? Pored svoje izuzetne lepote ona ništa drugo nije pokazivala, pa čak ni kada joj je bilo toplo ili hladno. Medutim, on je priželjkivao njenu ljubav. Da, da! želeo je njenu ljubav više od njenog tela. okovi 59 Karavno, to je bilo glupo, ali istinito. Islesigurnost poteče njegovim venama poput sirćeta i on, na vrerne, odustade od svog pitanja. Heka je Mitra čuva! Iflava je bila i te kako sposobna da kod njega povrati osećaj muškosti. Iz daljine začuše grmljavinu. Zastori se ponovo obmotaše oko stubova, otkrivajući sivu olujnu masu na zapadu. U pro-storiji se već osećala svežina uskovitlanog vazduha. - Kiša samo što nije pala - reče Iflava svojim ravnodušnim glasom. Njeni nauljeni dlanovi počeše da klize po Valerijanovoj hrapavoj koži. On potraži njene ruke kako bi ih držao medu prstima. Nervozno i upola glasa, on izreče Horacijev citat koji je, nažalost, znao napamet, nakon silnog ponavljanja u sebi: "Zar je telo princeze lepše i poželjnije od tela kurtizane? Zgrabi lepotu još dok ti prilazi, ne dopusti joj da umakne. Od toga nema većeg uzbudenja. Sve ostalo je samo iluzija, hir po-remećene mašte, nepoznavanje prirodnih želja i odvraćanje od

istinske sreće." Iflava ga na kratko pogleda. Njemu se učini da su joj oči jače zablistale. Možda je dirnuta? Ili se pak samo podsmeva? - Avguste, da li se plašiš da nisi dovoljno voljen? - reče u trenutku kada on više nije očekivao odgovor. - Samo se plašim da me ti ne voliš dovoljno. Samo ti - pri-znade joj strašno ozbiljan. Zamišljena, ona naže svoju lepu glavu, ne podigavši pogled ka njemu. Zatim čučnu i opkorači ga. Sede mu na butinu, pri-ljubivši se tako čvrsto pubisom, da je valerijan, u ekstazi, pre-dosećao njegovu prigušenu toplotu i vlažnost. - Ti o tome pričaš jer si od Cezara primio loše vesti, prošapta nevino. Valerijanovo uzbudenje se raspade kao čaša načinjena od tankog stakla. On joj zameraše na odgovoru. To je za njega bio nizak udarac. Naravno, on joj se bio poverio u vezi afere Nikopolis. Po-menuo je otrovni napitak koji Aurelijan umalo da popije na-kon pobede nad Gotima, osvete radi, preklane oficire u krevetima, tokom njegove prve bračne noći! Kakvog li divljaštva! Sva ova ubistva su bila usmerena ka Galijenu, njegovom sinu! Vešto upozorenje koje bez upotrebe reči prikazuje Cezara čitavom Rimskom carstvu i legijama kao čoveka koji priželjkuje smrt voljenog vode, Aurelijana. Okrutna si bez potrebe, primeti valerijan nagnuvši glavu. Skoro da sam i zaboravio na tu dvojicu. Ostavivši za sobom Galijena i Aurelijana, desilo se upravo ono čega se najviše pribojavao. Medutim, on nije sumnjao u to da njegov Cezar Galijen želi Aurelijanovu smrt. On je pozna-vao bolje od ikoga, a možda se čak i pribojavao, tog prora-čunatog i hladnog sinovljevog uma. Ništa nije mogao da zameri velikom vodi. Aurelijan je sada bio dužan da odgovori. Cast, moć, ponos... On je verovao da će sve to zaslužiti ako ih obojicu odvede pred Mitrinog bika. Ali, to je bila samo Avgustova sujeta. čak i pre no što za-jedno ispiše krv da bi postali Heliosovi izaslanici, on je znao da ta dva jarosna čoveka nikada neće biti braća već večni ne-prijatelji, uvek spremni na medusobno istrebljenje kako bi je-dan od njih postao novi Avgust. Namera im je bila da započnu rat na Rajni i Dunavu, što bi za ishod imalo porobljavanje Rimljana od strane varvara. On bi, samim tim, bio primoran da napusti istočne provincije i svoju dragu Antiohiju, kako bi zaveo red pre no što bude prekasno. Iflava je ipak bila u pravu. Vesti iz Nikopolisa su ga ra-stužile, umorile i razočarale. Da je, kojim slučajem, bio siguran u njenu ljubav, donošenje odluka mu ne bi tako teško palo, niti bi napuštanje isto-čnjačkih nežnosti smatrao za prinudu. On se pažljivo zagleda u njeno lice, sa nadom da će na nje-mu otkriti makar mrvicu osećanja. Ali, uzalud. 'latni okovi 61 - Ja više ne mogu bez tebe - bezvoljno zaključi. - Naravno da možeš Avguste - odgovori mazno Iflava. Ti poseduješ na hiljade robinja a ja sam samo jedna od njih.

- Ne, ne, Iflava! Ne govori gluposti - Ijutito uzvrati valeri-jan. Ti se ne možeš porediti sa njima jer si sušta lepota. Ti... Htede još da joj kaže da ona ni po čemu nije robinja, ali odustade. Neka ga Jupiter čuva! On stari. Tako mi Mitrine krvi, to je istina. Zastrašujuća je slabost kojoj, iz dana u dan, sve više podleže. vetar ponovo uskovitla zastore. Grmljavina beše na samom pragu grada koji je, sa prvim kapima kiše, polako uranjao u tišinu. valerijan je obujmi i privuče svojim usnama nežnu kožu If-lavinih prepona. Ona se poslušno izvi iznad njegove glave. Nestašnim pokretom ramena, isturi vrh bradavice, i njome mu dodirnu usne i očne kapke. valerijan oseti peckanje koje je najavljivalo budenje uda. Iflava je i u tome bila čarobnica. On je bio spreman bez do-datne pomoći. U trenutku kada su ga, poput najnežnijeg sna, njene prepone prihvatile, prošaputao je: - Sutra više nećeš biti robinja. Pošto se njen izraz lica ne promeni, on pomisli da ga nije razumela. Dodade glasnije: - Iflava, ja ću te osloboditi. Ona ne pokaza naročitu radost i ostade nedokučiva. - Obećavam da ću to učiniti. On dobi odgovor u vidu dubljeg i odlučnijeg pokreta boko-va te prestade sa pričom. Uživao je gledajući, na sebi, taj ču-desan ples. Svaki njen pokret beše, u toj meri savršen, da mu se činilo, potrajaće večno. U trenutku najvećeg blaženstva, udari grom, tako strašan, kao da dolazi pravo iz Jupiterove šake. Pre no što utihnu nje-gov bljesak, valerijan nasluti nečiji obris u tmini. - Tako mi bogova koji... -•••III Glas mu se izgubi u prasku. On ukoči Iflavino telo i dopusti da užitak postane samo sećanje. Sa olakšanjem, prepoznade priliku koja ih posmatraše. - Akstekse - promrmlja. Zar nisi mogao malo da pričekaš? Mudrac se primače postelji, pogleda prikovanog za devojčino telo. - Avguste, rekao si mi da dodem što pre. Završio sam pred-skazanje. valerijan sklopi oči. Robinja se nežno izmiče što najednom, u njemu, probudi strašan osećaj samoće i slabosti. Ogromna tuga mu zape u grlu. Utehe radi, pomisli da će sada bar Aks-teks imati šta da razglasi; Avgust se još uvek dobro drži. On se zatim ogrnu tkaninom koju mu pružaše Iflava. - Onda? - Upotrebio sam osamnaest travki, pregledao sedam ži-vinskih jetri... - Preskoči detalje, želim rezultat. Starac umorno odmahnu glavom i izjavi: - Ne započinji bitku. Bogovi nisu uz tebe. Avgust se, zainteresovan, uspravi. - Jesi li siguran? - Rekao si da ne želiš detalje. - Potpuno siguran? - Mogao bih i da ti dokažem. Ne smeš da se suočiš sa Persi-jancem.

- Da se ne upuštam u rat? - Ni ti ni tvoja vojska, jer tako kažu bogovi. Sada je kiša padala kao iz kabla. valerijan se okrete ka po-plavljenoj terasi. Natopljeni vlagom, zastori su se crneli. Iflava je spremala bočice i nameštala posteljinu. Još uvek je bila pot-puno gola sa svojim pubisom koji se bestidno presijavao u po-lumraku. lako beše olupina od čoveka, Aksteks ju je pomno pratio pogledom. Možda se upravo tom svojom razvratnošću, Iflava trudila da sačuva ono malo zadovoljene strasti. No, ništa nije izgubljeno. rlatni okovi 63 valerijan se nesvesno osmehnu. Ako je volja bogova da ne ratuje, on neće ratovati. - Ova oluja je takode božija volja - obrati se Aksteksu. Mudrac sleže ramenima i reče da oluja nije tako pouzdan znak za razliku od iznutrica. valerijan, na kratko, popriča sa njim, a zatim ga otpusti i prizva robove. - želim odmah muzičare. Oni će propratiti oluju i moje misli. Dok su svi užurbano tražili muziku, on upita da li je prokurator Makrijen stigao iz Antiohije. - Avguste, on je još juče stigao. - Ako je tako, neka pričeka još malo. Primiću ga, za jedan sat, zajedno sa sekretarom Pulinijem. Ili, neka bude nešto ka-snije... Možda predveče. Kada harfe i svirale zabrujaše u ritmu kiše, on ponovo uro-ni u Iflavino telo. Poljubivši glatke vrhove njenih bradavica, prošapta: - Održaću obećanje. Sutra ću te osloboditi. U zoru, prestade grmljavina, a kiša, još upornije, nastavi da pada. Muzičari su i dalje svirali. Sa lovorovim vencem na gla-Vi, valerijan je sedeo na terasi, udobno zavaljen u prostranu fotelju, i posmatrao polagano plavljenje svog vrta. Iflava, kao i uvek ćutljiva, ležaše u postelji, prekrivena velovima i zlatnim lančićima. Duž zidova je, nalik statuama, stajalo dvadesetak stražara. Sekretar senata Pulinije Aventilije i prokurator Ma-knjan su bili prinudeni da predu čitavu prostoriju kako bi po-'dravili Avgusta. valerijan otpozdravi upirući prstom na mu-tno nebo. • Bogovi mi se obraćaju. Makrijen se namršti, dodatno borajući svoje odveć mršavo • Njegova pretpostavka beše tačna; niko se nije potrudio da >bezbedi stolice za njih dvojicu. "alerijan ponovo reče sa prizvukom ironije: - Kiša, munje, oluja! Vulkan, Junona, Ceres i Jupiter žele kao i svi, da čuju moju odluku. Sekretar Pulinije potvrdi glavom. - Avguste, pravo je vreme. Doživotno nominovan, prvi sel<-retar senata, Pulinije, beše nešto stariji od Makrijena, ali veo-ma oronuo; retke kose, umornih očiju, upalih obraza, kože, čas blede, čas modre. Istok mu nije prijao. On je žudeo za Ri-mom i svojom palatom na brdu Opius, kraj svete šume Es-kilen. Medutim, Pulinijev izgled je varao više od izgleda Gal-kinje u farsama Lamantinija Sulicija.

S vremena na vreme, kada bi ga sreo, valerijan bi uz grižu savesti zaključio da nije trebalo da ga povede na Istok. Odmah zatim bi se prisetio da je sekretar jedno jedinstveno biće. Ve-ran, nepristrastan pri rešavanju intriga i čvrst poput stene, ka~ da su životna iskušenja u pitanju. On beše istinski podanik Carstva. Dugajlija Makrijen je bio njegova sušta suprotnost. U toj meri je delovao izgladneo, da je njegova pojava izazivala ga-denje. Uz to, on je stalno spletkario, te je stoga, strog nadzor nad njim bio neophodan. Pulinije je bio savršen u toj ulozi. Njegov duh, volja i prepredenost su uveliko nadmašivali nje-govu spoljašnjost, te je mnogo njih naselo. Munja se pojavi iznad obližnjeg brda i samo što joj utihnu bljesak, začu se strašna grmljavina. Zatresoše se sve dvorske zidine i stubovi. čak i muzičari, prestravljeni, prekinuše mu-ziciranje. - Ah! - uzdahnu valerijan, zadovoljan opštim utiskom - sa-da vidite da mi se obraćaju! I to sa kakvim nestrpljenjem! Makrijen, odobravajući, namače togu na rame, i uputi za-brinut pogled ka brdima. vazduh sada beše hladan, a svetlost sumorna. valerijan upita: - Makrijene, strahuješ li od oluje? • i! - Ja se plašim bogova, Avguste. Poput svih Ijudi i dobrih Rimljana, jedino se njih plašim i to mnogo! valerijan se složi uz osmeh. - U pravu si. Reci mi, koje su novosti iz Antiohije? - Hrišćani još uvek odbijaju da plate porez. Bio sam primo-ran da episkopa Dimitriosa osudim na spaljivanje. Taj ludi sta-rac nije nikako hteo da popusti. Nisam verovao u toliku nje-govu istrajnost. - Prokuratore, svako se svoga boga plaši - primeti Pulinije jednoličnim glasom. Dimitrios je više strahovao od svog boga nego od tebe. Taj jedan i samotan bog za njega beše moćniji od svih naših. Ja vam već dugo ponavljam, ništa nećemo kod hrišćana postići silom. valerijan se, pogoden, namršti. Jedina sekretareva mana beše ta nerazumljiva slabost prema hrišćanima. - Kasnije ćemo rešiti taj problem. Sada mi pričaj o šapuru. - Ah, o Persijancu...Bolje bi bilo da me priupitaš za Odena-ta i njegovu furiju od žene! - Zar još uvek pobeduju? - Sapurovi oklopni konji su ponovo izgubili. Ako dozvolite, dojavljeno mi je da je strelce predvodila njegova žena, lično, u crvenom oklopu! - U crvenom oklopu? - začudi se detinje Pulinije. - Da, kožnom, koji joj tako ističe grudi da se čini da je naga. Na njemu je i nešto zlata te blješti na suncu i vidi se iz daleka. Tako opremljena galopira bojnim poljem, uzduž i popreko. Valerijan se nasmeši. Eto kome bi se trebalo diviti. Ona je dobar konjanik, stre1 strateg. Odenat ima sreće. Možda je bolje imati ženu za generala nego rodenog sina ili jednog od onih vajnih voda in-triganata. Nakon ovog odgovora, usledila je, na trenutak, tišina, ispuna samo dobovanjem kiše. Makrijen strese svoje mršavo :elo i neodlučno priznade:

66 Kraljica Palm - Može biti da je ona dobar strelac, ali ipak treba biti opre-zan sa tim pustinjskim varvarima. Oni su skloni preuveliča-vanju. Ratnici Palmire je već smatraju boginjom. - Zaista? - iznenadi se ponovo Paulije. Makrijen, na samo njemu svojstven način, iskrivi prezrivo usta. - Zovu je "Alat"! - reče podrugljivo. To je ime boginje poput naše Diane. Ona je uz to i divlja, sa, reklo bi se, puno Marsa u krvi. Pulinije, veruj mi, iako je Odenat gradanin Rima, ti Ijudi su varvari. - Svaki put kada mi je pomenete - primeti zamišljeno Va-lerijan - ta Zenobija kao da napravi čudo. Najpre ona priča o zvezdi njenog rodenja i pustinjskom poreklu, zatim o njenoj smrti i vaskrsnuću, i najzad ona o ženi-ratnici koja pobeduje šapura. Plašim se da prebrzo donosiš svoj sud, Makrijene. Zar ti tvoj prefekt, mladi Elije, koga sam, tebe radi, imenovao u Palmiri, ne dostavlja ozbiljnije informacije? - Baš naprotiv, Avguste. Ja sudim na osnovu onoga što mi je rečeno. Elije tvrdi da Zenobija nije osoba za koju se izdaje. - Zar?! - upita Pulinije podigavši obrve. - Nije! On smatra da je ona persijski špijun. - Zaista? - nasmeja se valerijan. špijun koji se na čelu Ode-natove vojske bori protiv šapura? Ona se bori i pobeduje Per-sijance? Možda je ipak tvoj Elije previše uživao u blagodetima Palmire? - Avguste, mislim da je u pravu. Zenobija se sa svima poi-grava. - Onda to radi vraški dobro. Makrijene, nisam u stanju da pratim tok tvojih misli. - Te čudne pobede nad Sapurom su samo pretvaranje. šapur se pretvara. On želi da poverujemo da je slab. Tu devo~ jku, Odenatovu suprugu i kraljicu Palmire, on koristi da bi nas namamio u bitku u kojoj će pokazati svu svoju moć i smrviti nas jednim potezom. _ pulinije zazvižda pun divljenja. - Tvoj prefekt je veoma maštovit. - Ko još može da poveruje u priču da je jedna žena u stanju da pobedi veličanstvene šapurove odrede? - odsečno odgovori Makrijen- Ti lično, Avguste, sa svim našim legijama, u tome nisi uspeo! Ponavljam da su te bitke puko pretvaranje kako bi nas šapur doveo do Odenata, a zatim porazio svojim oklopnim konjima! - Zbog toga je, verovatno, Zenobiju stavio u postelju njego-vog veličanstva Odenata? prošaputa podsmešljivo Pulinije. Misliš da će svesno ponižavati svoju vojsku, iz poraza u poraz, sve dok se mi ne odlučimo da ga napadnemo? Bojim se Makri-jene, da te ne zanese previše naklonost ka suptilnim izdajama. - Nema potrebe za vredanjem - odbrusi besno Makrijen, kome se, nakon oluje, u trenu, povratio polet. ]a znam šta go-vorim. Mislim da ne smemo ozbiljno da shvatimo šapurovu slabost. Ona je samo varka. On nije dovoljno slab da bismo bi-li sigurni u pobedu. Pulinije pogleda valerijana. Avgust je, namršten, ponovo posmatrao kišu. Razmišljao je o Aksteksovom nedavnom predskazanju. Ma koliko neosno-vano zvučali, Makrijenovi argumenti su išli u istom

pravcu. Krajnje neprijatna konstatacija. Nije imao običaj da se slaže sa prokuratorom oko bilo čega. - Makrijene, da li nam je, po tebi, Odenat veran? Tebe samo Zenobija zabrinjava, zar ne? - Avguste, ko još može da bude siguran u savez sa malim istočnjačkim kraljem? - Ali on je senator poput mene, primeti Pulinije. Makrijen odmahnu rukom u znak negodovanja. • Sekretaru, izvini na mojim rečima, ali, već je svakodnev-a Pojava da se senatori dižu protiv Rima. Ne prode ni mesec lna a da ne saznamo za poneku pobunu. U Panoniji, na Du'u> u Galiji. A upravo tamo se, ako dozvoliš Avguste, Cezar 68 Kraljica Pal\ bez prestanka i bezuspešno bori. čak se i u Africi dešavaju prevrati. Ja jedino ovde uspevam da održim red i mir. Medu-tim, nama preti jedna druga opasnost od Palmire. Ako Zeno-bija nije ono što ja mislim da jeste, i ako su njene pobede stvarne, onda mogu da očekujem da će se njegovo veličanstvo Odenat i njegova crvena boginja uskoro smatrati moćnim poput naših bogova. - U tom slučaju, naši bogovi će ih kazniti - odgovori hladno valerijan, koga napad na Galijena beše uvredio. Prokuratore, tvoj prefekt je možda u pravu, mada sum-njam. Ako je ono što sam čuo istina, kraljica Palmire mu je sada neprijatelj. To znači da mu je i naš prijatelj Odenat nepri-jatelj. - Avguste - ubaci se Makrijen, Elije samo izvršava tvoja naredenja! Suočimo se sa činjenicama. Ukoliko Sapur pobedi Odenata, a Zenobija nas izda, Persijanci će biti u prilici da za-uzmu grad! To bi zaista bila katastrofa, kako po našu trgovinu, tako i za Emez i Antiohiju. - Naravno, zadesila bi nas velika katastrofa - prekide ga Pu-linije. - Ali prokuratore, veoma je neizvesno da li će do nje i doći. Trenutno Persijanci gube. Odmahnuvši rukom, valerijan prekide Makrijenovo izla-ganje. - Ova rasprava je uzaludna. Ja sam doneo odluku. Nećemo napasti šapura. Prokuratorovo mršavo telo zadrhta, da li od olakšanja ili razočarenja, to niko nije znao. valerijana rasrdi činjenica što nikada nije uspevao da odgonetne Makrijenove skrivene mis-li. On odsečno dodade: - To je volja bogova. Aksteks se već dva dana bavi prorica-njem i smatra da nam bogovi nisu naklonjeni. Medutim, ti grešiš, prokuratore. Odenat i njegova supruga u crvenom oklopu su zaista oslabili šapurovu moć. g tn l O «. n v <•________________________ On ispruži ruku ka Puliniju. Sekretar izvadi, iz njegovog rukava, mali svežanj papirusa, i obazrivo ga položi na valerijanov dlan. - Ovo je šapurovo pismo. On se zalaže za mir. -Ah! Ovoga puta, od silnog iznenadenja, prokurator potpuno razvuče lice. valerijan se osmehnu.

- On traži mir i zlato. Makrijenovo se lice ponovo ozari. - Ah, sada razumem. - Uvek sam se protivio tom pristupu - produži valerijan. Nećemo zavredeti slavu time što ćemo platiti varvarima da nas ostave na miru. - Niti će to biti u potpunosti delotvorno - podseti polako Pulinije. valerijan ga preseče pogledom. - želim da se ta priča sa šapurom brzo okonča. Ja moram da se vratim u Evropu jer me Cezar, zbog brojnih obaveza, zove sebi. Sam si mi to napomenuo, prokuratore. Da je pred-skazanje bilo povoljno, mi bismo, već koliko sutra, napali Per-sijance, iako se ti tome protiviš. Ja ne mislim da je Zenobija izdajnik. Ona je isuviše... neobična, a ja se razumem u žene. S druge strane, ti si delimično u pravu. Ni malo mi ne prija da postane boginja na račun Rima. Oni nemaju potrebu za toli-kim łwalisanjem iako pobeduju šapura. Da zaključim, daćemo Persijancu njegovo zlato a ja ću se zatim pridružiti Cezaru na Rajni. Makrijene, ti ćeš, u meduvremenu, biti zadužen za po-slove u Rimu i potrudićeš se da održiš dobre odnose sa kra-Ijem i kraljicom Palmire, kojoj mnogo dugujemo. Makrijenu više nije bilo do svade u vezi Palmire. Svojim tankim kažiprstom, on pokaza na šapurovo pismo. - Koliko zlata traži? - Cetiri zaprežna vozila. -četiri...! ____________________ — - ~ u ,n l , J bez prestanka i bezuspešno bori. čak se i u Africi dešavaju prevrati. Ja jedino ovde uspevam da održim red i mir. Medu-tim, nama preti jedna druga opasnost od Palmire. Ako Zeno-bija nije ono što ja mislim da jeste, i ako su njene pobede stvarne, onda mogu da očekujem da će se njegovo veličanstvo Odenat i njegova crvena boginja uskoro smatrati moćnim poput naših bogova. - U tom slučaju, naši bogovi će ih kazniti - odgovori hladno valerijan, koga napad na Galijena beše uvredio. Prokuratore, tvoj prefekt je možda u pravu, mada sum-njam. Ako je ono što sam čuo istina, kraljica Palmire mu je sada neprijatelj. To znači da mu je i naš prijatelj Odenat nepri-jatelj. - Avguste - ubaci se Makrijen, Elije samo izvršava tvoja naredenja! Suočimo se sa činjenicama. Ukoliko šapur pobedi Odenata, a Zenobija nas izda, Persijanci će biti u prilici da za-uzmu grad! To bi zaista bila katastrofa, kako po našu trgovinu, tako i za Emez i Antiohiju. - Naravno, zadesila bi nas velika katastrofa - prekide ga Pu-linije. - Ali prokuratore, veoma je neizvesno da li će do nje i doći. Trenutno Persijanci gube. Odmahnuvši rukom, valerijan prekide Makrijenovo izla-ganje. - Ova rasprava je uzaludna. Ja sam doneo odluku. Nećemo napasti šapura. Prokuratorovo mršavo telo zadrhta, da li od olakšanja ili razočarenja, to niko nije znao. Valerijana rasrdi činjenica što nikada nije uspevao da odgonetne Makrijenove skrivene mis-li. On odsečno dodade: - To je volja bogova. Aksteks se već dva dana bavi prorica-njem i smatra da nam bogovi nisu naklonjeni. Medutim, ti grešiš, prokuratore. Odenat i njegova supruga u crvenom oklopu su zaista oslabili šapurovu moć.

69 On ispruži ruku ka Puliniju. Sekretar izvadi, iz njegovog rukava, mali svežanj papirusa, i obazrivo ga položi na valerijanov dlan. - Ovo je šapurovo pismo. On se zalaže za mir. -Ah! Ovoga puta, od silnog iznenadenja, prokurator potpuno razvuče lice. valerijan se osmehnu. - On traži mir i zlato. Makrijenovo se lice ponovo ozari. - Ah, sada razumem. - Uvek sam se protivio tom pristupu - produži valerijan. Nećemo zavredeti slavu time što ćemo platiti varvarima da nas ostave na miru. - Niti će to biti u potpunosti delotvorno - podseti polak Pulinije. valerijan ga preseče pogledom. - želim da se ta priča sa šapurom brzo okonča. Ja moram da se vratim u Evropu jer me Cezar, zbog brojnih obaveza, zove sebi. Sam si mi to napomenuo, prokuratore. Da je pre< skazanje bilo povoljno, mi bismo, već koliko sutra, napali P sijance, iako se ti tome protiviš. Ja ne mislim da je Zenobija izdajnik. Ona je isuviše... neobična, a ja se razumem u žene. druge strane, ti si delimično u pravu. Ni malo mi ne pnja da postane boginja na račun Rima. Oni nemaju potrebu za toh-kim łwałisanjem iako pobeduju šapura. Da zaključim, daćemo Persijancu njegovo zlato a ja ću se zatim pridružiti Cezaru na Rajni. Makrijene, ti ćeš, u meduvremenu, biti zadužen za po-slove u Rimu i potrudićeš se da održiš dobre odnose sa kra-liem i kraljicom Palmire, kojoj mnogo dugujemo. Makrijenu više nije bilo do svacte u vezi Palmire. Svojin tankim kažiprstom, on pokaza na šapurovo pismo. - Koliko zlata traži? - četiri zaprežna vozila. -četiri...! 70 Kraljica Palmir Morao je da zastane kako bi povratio dah. - Avguste! čitava plata tvojih vojnika je manja od tog iznosa! - Ja ne sumnjam da si u pravu i zato sam te i dozvao iz An-tiohije. Ti si prokurator Rima u Siriji i niko bolje od tebe ne zna šta se nalazi u našim trezorima... kao i izvan njih. - šta time želiš da kažeš? Kažem da je tvoj novac u neku ruku i Imperatorov... - Avguste! - Tako je. Ti si se, na primer, u moje ime, dokopao hriš-ćanskog blaga. Usledila je tišina. valerijan je ćutao sa osmehom na usna-ma, dok je Pulinije slušao muzičare. - Avguste, obezbediću dva i po tovara - cenjkao se Makri-jen. - Sumnjam da će ta količina zadovoljiti šapura. - Avguste, tako mi Jupiterovih munja, nisam u stanju, za ovako kratko vreme, da učinim više. Zlato je ipak zlato. Nije reč, niti papirus, da bi moglo tako lako da se prikupi. Uz to, novac ti je takode potreban za vojsku. Plate nisu isplaćene već dva meseca. To nije moralno...

Argumenti su bili ozbiljni. valerijan ipak prozbori: - šapur mora biti zadovoljen. Makrijenovo lice se najednom čudno ozari. - On će to i biti ukoliko mu ti lično predaš zlato. Tvoje prisustvo i sam gest će udvostručiti njegovu vrednost. Makrijenov osmeh otkri sve ono što su reči prećutale. Pu-linije prvi odgovori: - Avguste, ne dolazi u obzir! To bi bilo veoma opasno učiniti! - Cega se plašiš? - zajedljivo upita Makrijen. šapur želi zlato i dobiće ga. Ako mu ga Avgust lično preda, biće prinuden da poštuje primirje, a mi ćemo znati da se ne radi o običnoj kradl Pulinije razrogači oči. : ř ni okovi 71 - Ne i ne! Sam susret može da bude klopka. Avgust, senat i Rim ne smeju toliko da rizikuju. Makrijen sakri pogled ispod obrva. - Avguste, na tebi je da odlučiš. Budeš li odbio susret sa šapurom ili odustao od bitke, oni će pomisliti da se Imperator plaši Persijanaca. - Neće - uporno odvrati Pulinije, pre no što valerijan uspe da prozbori. Makrijene, ti si prokurator na Istoku, i ovde, u Si-riji, tvoja reč se poštuje odmah posle Imperatorove. Ti moraš da mu predaš zlato. Makrijen vidno oklevaše. - Mogao bih - potvrdi on ozbiljno. Ali oni bi, i u tom slučaju, mislili da se Imperator plaši. valerijan, Ijutitim pokretom, ućutka Pulinija. Ovu ranu nije trebalo dirati. Makrijen je odlično postupio. štaviše, bio je u pravu. On oseti, iza leda, šuštanje haljina. Iflava je napuštala po-stelju a on je morao da održi obećanje. To će mu sutra biti pr-vo na umu. Ova misao ga, na trenutak, čudno rastuži. Oseti se, najednom, skrhan tugom, kao da ga napušta neko njemu najdraži. Ovo sivo nebo i strašan grad, bejahu poput otrova. Mogao je jedino da se teši skorim odlaskom. Zapovedničkim glasom, on izjavi: - Odlučio sam. Ja ću predati šapuru zlato. Prokuratore, na tebi je da ga prikupiš što pre. 72 Kraljica Palm ire VI SIZOGODON - Kako je ona? - upita Dina sa strahom u glasu. - Spava - kroz šapat odgovori Ahemu. Popila je čaj, i sada joj je potreban odmor. Dina, po svemu sudeći, nije bila dobrodošla ali, nije mogla a da ne postavi pitanje: - Da li je njeno stanje ozbiljno? Ljutitog lica, Ahemu joj okrete leda, kao da njeno pitanje uopšte ne zaslužuje odgovor. Ne obraćajući pažnju na nju, ona tiho pozva jednu robinju. Zatim, one uguraše Zenobijinu ode-ću umrljanu krvlju, u jednu poveliku kotaricu.

Nalazile su se u predsoblju prepunom jute i tepiha, koji je prethodio centralnoj prostoriji šatora. Uprkos velikoj debljini lanenih zastora i kožnih svodova, unutra je vladala velika vrućina. Po prvi put, Dina nije osećala nikakvu nežnost i prijatelj-stvo u prisustvu Egipćanke. Ona se plaši, pomisli, poput svih nas! - Ostaće u životu - prošapta Dina. Ja to znam. Njeni bogovi je neće napustiti. Ahemu se naglo uspravi i pogleda devojku. U njenim zakr-vavljenim očima se videla silna iscrpljenost. Uz bolan jauk, ona ispruži ruke ka Dini i čvrsto je stegnu na gudi. Ostadoše tako, nekoliko trenutaka, zagrljene, i na ivici plača. Ahemu pr-va prozbori: - Noćas sam mislila da će umreti. Sada, nisam u stanju da razumno pričam. Ona polako odgurnu Dinu i dodade: - Ne smemo je buditi da se bol ne povrati. - Ja neću da joj smetam. Jedina želja mi je da budem uz nju. 7Aatni okovi________ Ahemu uzdahnu trljajući očne kapke i baci nepoverljiv pogled na devojku: - Namučila sam se pazeći je i pojeći je. Ona sada spava i ti je ne smeš buditi - ponovo naglasi Egipćanka. - Obećavam. Ja ću samo bdeti kraj nje kako je i naložilo njegovo veličanstvo. Ahemu klimnu glavom a zatim naredi robinjama da pri-preme čistu odeću i pomade. Kada završi sa pripremama, ona se okrete ka Dini. - Ti nisi došla zbog velikog Odenata već radi sebe. želiš nešto da joj kažeš. Ja i za to znam. Dina je pogleda zgranuto. - Malena, mene još niko nije prevario - progunda Ahemu. Ja sam uvek, i u sve, upućena. Njeno umorno lice, u trenu, preplavi plima nežnosti. Dina se zajapuri. - Obećavam da ću sačekati da se probudi. - Nadam se jer nema potrebe za žurbom. Pokretom brade, pokaza na njen stomak. Dina se još više zacrvene i reče: - Htela sam da sačekam kraj okršaja da joj kažem za no-vost, ali sada to nije moguće. Reći ću joj čim se probudi. Možda je obradujem. Ahemu zamišljeno slegnu svojim širokim ramenima. - Ali, ako joj se vest ne svidi, i ako se razljuti, to neće biti dobro za njenu ranu. - Ja znam da će se radcwati. Ahemu, preteći, uspravi kažiprst. - Moli se svom jevrejskom bogu da budeš u pravu. Imaćeš posla sa mnom, ako joj se stanje pogorša. Dina se nasmeši, iako je znala da Ahemina pretnja može da se obistini. 74

Kraljica Palmire Zenobija je spavala na ledima, prekrivenih nogu i bedara. Struk joj, sve do grudi, beše čvrsto umotan u zavoj, koji je sa desne strane, pri rani, bio nešto tamniji, zbog masne Ahemine obloge. Dina je, poput svih ostalih, saznala da, nekom srećom, vrh koplja kojim je ranjena, nije otišao preduboko. Oklop ju je spa-sio od sigurne smrti. Da nije bilo Zenobijinog ponosa, ovo je mogla da bude, lakša povreda. Medutim, niko nije primetio da je povredena. Sve se desilo kada je povela strelce u silovit napad. Dok je jahala, jedan od Persijanaca ju je, sa zemlje, pogodio kopljem. Ono se pri udaru polomilo, a Zenobija je, okrenuvši Jedkivina, uspela da ga dokrajči, i da nakon svega, izvuče preostalo gvožde iz svog oklopa. Zabrinuti palmirski konjanici su je odmah okružili kako bi je u slučaju novog napada zaštitili. Za to vreme, ona je sama izvukla ubilačku oštricu, i bacila je prezrivo na zemlju. Zatim se svima osmehnula kako bi prikrila bol. Niko tada nije prime-tio da se gvožde rascepilo u oklopu, i da se deo metala zario duboko u tkivo. Zenobija se sve vreme žestoko borila podnoseći veliki bol. Tek nakon pobede, Nurbel vide, na njenom oklopu i pantalo-nama, skorenu krv. Ona beše izgubila toliko dragocene teč-nosti, da se jedva držala u sedlu. Bledog lica ispod kacige, izdrža sve do logora na konju, te izgubi svest. NjegOvO veličanstvo ju je lično prenelo do ležaja i odmah počelo sa prinošenjem žrtava na Balaminovom oltaru. Ni je-dan dar nije bio dovoljno dobar da se umilostivi pustinjski bog. Naravno, čim se beše osvestila, ona htede da ustane. Ahe-mu, Nurbel i robinje su imali pune ruke posla da je zadrže u postelji. Nurbel joj čak, smejući se, dobaci: - Spavaj! Alat nije umrla u snu! Moraćeš još da se boriš ako želiš da bude kao ona! fll/tt u n. \j v i_____________________ Sada je, zahvaljujući Aheminim travkama, napokon spava-la. Njen san beše tako tvrd, da joj se grudi jedva podizahu pri disanju. Ponovo uplašena, Dina približi obraz njenim usnama. Umirena ujednačenim disanjem, ona se uspravi. Iza ležaja su, poput duhova, bdela dva oklopa, okačena o tronožac. Onaj iscepan je Zenobiji spasao život. Kao zlokobno predskazanje, tamna mrlja od zgrušane krvi, beše prekrila zlatnu sliku boginje Alat. Usled toga je savršeno izvajana ko-žna bista delovala zastrašujuće. U trenutku, Dina je čak mogla da zamisli unakažene Zenobijine grudi. Na susednom tronošcu, ležaše drugi oklop, potpuno isti, ali netaknut. On kao da je čekao na njeno telo, već spremno da se upusti u novu bitku. Dina shvati da tome više nema kraja. Da, ona više nije sumnjala. Zenobija je zaista boginja ratni-ka, Alat, ili pak samo obična devojka iz pustinje koja vodi rat koji će prestati tek kada nje više ne bude. Jednoga dana, Persi-janci će pokleknuti, ali ona će pronaći nove neprijatelje. Zenobija je morala da se bori kako bi živela. To je bila cela istina. Strašna istina. Dina sede na tabure pored kreveta. Pomno je posmatrala lice svoje čudne i nedokučive prijateljice. Usled brojnih okr-šaja, Zenobijine usne bejahu tanke i otvrdle. Ispucale od

gro-znice, sada su više ličile na usne nekog starog vodiča karava-na. Sva nežnost njenih godina beše usahla. čak i u snu, ona je zadržala onaj strog i žestok izraz lica, sa kojim je običavala da bodri ratnike pred okršaj. Umesto da njeno lice, od umora i patnje, poprimi nežniji izgled, desilo se baš suprotno. Još od Ofalinog ubistva, Zenobija bi joj, usred noći, dolazi-la, dok je bila u postelji njegovog veličanstva. To je radila tako pažljivo, da se, najčešće, ni Dina ni Odenat ne bi probudili. Nestajala bi, isto tako neprimetno, u zoru, ostavljajući Dinu, kojoj bi se pri budenju činilo da još uvek oseća njeno telo uz svoje. 76 Kra Ijica Palmire Ponekad, kada bi njegovo veličanstvo iz nje izmamilo krike zadovoljstva, kao da je na sebi osećala Zenobijin pogled, od-mah tu, sakriven iza zastora ili jastuka. Možda je, ipak, sve to, bilo samo varka, jer izjutra, nije mo-gla jasno da razabere san od jave. Ona se nikada nije usudila da Zenobiju priupita o svemu. Još od te prve bračne noći, Dina nije zažalila zbog neobične uloge koja joj je dodeljena. Tokom tih tajnih noćnih susreta, Odenat se prema njoj odnosio sa poštovanjem koje u muš-karcu izaziva zadovoljena želja. Njegova milovanja skoro da su izbrisala sećanje na strahote koje je doživela uz Hajrana. Ali šta je sa Zenobijom? Zar nikada nije imala želju da mu zaista bude žena? Kako li će primtiti vest? Ahemu je bila u pravu. Niko nije unapred znao šta se to Zenobiji svida ili pak ne svida. Zar je trebalo čuditi se? Ama baš niko nije mogao da dokuči želje, osećanja i radosti jedne boginje. cssooasa Dina je sedela čitav sat kraj Zenobijine postełje a da se ona nije probudila. Samo bi joj se, s vremena na vreme, oči nesves-no pomerale ispod kapaka, i usne razmicale, kao da želi nešto da izgovori. Medutim, ni jedna reč ne prede preko njenih sasušenih usana. Ahemu se beše vratila da joj nakvašenim platnom pokvasi lice i grudi. - Još uvek ima groznicu, primeti. - Misliš da zaista spava? - šta joj drugo preostaje? - Ijutito odgovori Ahemu, sleg-nuvši ramenima. - Ne znam. čini mi se da je sada više uz bogove nego Ijude. Potpuno pometene, stajale su tako jedan trenutak. Dina poseže za Aheminom rukom i zadrža je u svojoj sve dok ne prestade drhtanje. T: Zenobija je još uvek spavala kada pade mrak. Zebnja se po-lagano uvlačila ulogor. vojnici koji su upravo palili baklje, pr-vi prenesoše vest: povreda je bila ozbiljnija nego što se mislilo. Njegovo veličanstvo više nije napuštalo Balaminov oltar na kome je svakog časa prinosilo žrtve. Tišina se razleže logorom i ništa ne preostade od one radosti kojom su propratili prethodne pobede. U šatoru je Ahemu povremeno kvasila Zenobijine usne, uz pomoć drvene kašike. Dina nije odvajala pogled od svoje pri-jateljice. želela je da se priseti molitve, ali toliko je vremena prošlo od kada se poslednji put obratila svemoćnom, da su joj reči prosto izmicale. Gorko zameraše samoj sebi, uz pomisao da to može da naudi Zenobiji.

Pri svetlosti svetiljke, oklopi okačeni iznad bolesničkog kre-veta poprimiše drugi izgled. Dini se više nisu prividalł preteći duhovi, već andeli čuvari koji kao da su strpljivo čekali da se njihova kraljica probudi. Slabašna svetlost lampe izbrisa ble-dilo i umor sa Zenobijinog lica. U polumraku, blesnu njena zadivljujuća lepota. Ispucale usne dobiše na svežini, čelo se razbistri, i čitavo lice sinu. Ruke sada behu sam mišić, spre-man da se suoči sa velikim lukom, da podigne mač i udara njime satima. Dina ponovo poče da se nada. Zenobija će se probuditi. Ona kroz san crpi od bogova sna-gu za ozdravljenje. Nju ne možemo porediti ni sa jednom ženom, niti sa bilo kojim Ijudskim bićem. Kraljica ih neće na-pustiti. Ona će živeti. Nurbel, u toku dana, svrati, da se raspita za zdravlje bole-snice. Ahemu mu ne dopusti da joj pride, i samo mu reče da se još nije osvestila. Kada sablasno tiha noć natkrili logor, on ponovo dode. Ovoga puta, on se ne obazre na pridike Egip-ćanke, već odgurnu zastor na ulazu u šator. lako su i same bile 78 Kraljica Palmire iznurene, Dinu i Ahemu iznenadi zabrinutost na njegovom li-cu, koja ga je više činila starim nego sve bitke ovog sveta. Učini im se da njegova uvek besprekorno očešljana brada sada izgleda mnogo belje. Stajao je dugo, kraj Zenobijine postelje, i posmatrao je bez reči. Dina pogodi da joj se divi, baš kao što joj se ona maločas divila. Nurbel je, isto kao i Dina, želeo da ga njena čudesna le-pota umiri. - Njegovo veličanstvo strahuje za njen život - najzad reče šapatom. Odlučio je da se ne odvaja od Balaminovog oltara sve dok se ona ne probudi. Po prvi put, njegov glas je zvučao nesigurno. On je osećao isti strah kao i Odenat. Ahemu progunda: - Vična sam vidanju rana i dobro poznajem Zenobiju. Ne treba gubiti nadu. Ona će se probuditi. Namrštenih veda, Nurbel prede rukom preko svog glatkog potiljka. I on je znao za ratne povrede mada je često bio sve-dok smrtnog ishoda prouzrokovanog, naizgled bezopasnom ranom. Dina reče: - Mislim da ona ne spava istinski. Zenobija se odmara u društvu bogova od kojih crpi snagu. Nurbel je začudeno osmotri. Zatim ponovo spusti pogled na bolesnicu. Polagano, i pomalo oklevajući, ali uz osmeh koji se rada, on klimnu glavom. - Da, može biti. Zlatni okovi 79 VII SIRMIUM Dok su se kola truckala po zakrčenim ulicama, na samom ulasku u Sirmium, Klaudija se nostalgično prepusti sreći vi-devši pred sobom drage predele iz detinjstva. Njena radost i pomisao na skoro okončanje napornog puta, počev od Niko-polisa, trgoše Ulpiju iz mrzovoljnog stanja u kome se nalazila.

Susret sa majkom, u kući koju je bila brižljivo sredila, neko-liko godina ranije, začas se oboji tugom. veseli povici, izne-nadenje starog Alkana, vernog nastojnika, radosni zagrljaji i milosrdni darovi prineti očevim predtna, nisu mogli dugo da prikriju istinu. Julija Kordelija beše bolesna, strašno ostarela i umorna. Klaudija najpre pomisli da je lice njene majke bledo zbog iznenadnog uzbudenja. Ali, ni osmesi, ni radost što čuje naj-novije vesti o Aurelijanu, ne izmenišetaj strašan izraz lica pri-kovan za njene obraze i slepoočnice kao na kamenu statuu. I pored šminke, ispod kapaka su se caldili mračni kolutovi, dok su skoro crne vene krivudale izboranim čelom. čak ni u maj-činom pogledu, Klaudija više nije mogla da raspozna onaj blje-sak snage i moći koji je toliko volela. Dok su se šetale vrtom, ona primeti da joj je korak umoran i neodlučan. Svojom mršavom i pegama prekrivenom šakom, ona se držala za Ulpiju, i umesto da je vodi, kao nekada, sada je tražila oslonac. Medutim, bila je ite kako spremna na šalu. Sa istom nežnom ironijom prepričavaše Klaudijin trud oko ulepšavanja porodične kuće kako bi je učinila dostojnom Au-relijana. Ali, i pored blage svetlosti predvečerja, Klaudija pri-meti da su joj usne i dalje blede. Još gore, nekada prelepa kosa velike sveštenice iz Sol - Iiwiktusa, sada beše proredena, a uvojci beživotni. 80 Kralj icaPalm i r e Klaudijina radost i nadanja polako usahnuše usled ove ne-nadane žalosti. Ona beše primorala Ulpłju da dodu, jer je na-meravala da je preda svojoj majci. Ni jednog trenutka, od kada je uspela da je privoli na ovaj put u Sirmium, ona nije posum-njala da će im Julija pomoći. Sada se, prestravljena, pitala, da 11 će Mitra i Sol - Inviktus želeti da saslušaju jednu staru sveštenicu i hteti da prime na dar, to istrošeno, i bołešću nagriženo telo. Ako je Julija Kordelija i bila primetila ćerkinu uzdržanost, ona to ničim nije pokazala. U smiraj dana, na samom ulazu u hram "Magna Mater" ona, nežnim ali ujedno i /apovednim pokretom, dohvati Ulpijine ruke i prisloni ih na svoje mršave grudi. Pogled joj ponovo zablista starim sjajem. Grizući usne, Ulpija je uzdržano pogleda. - Ulpija, istinski sam srećna dok te posmatram. Aurelijan mora da uživa u tvom prisustvu. Ali, ti si nesrećna. Ja to ose-ćam. Sigurno su nedelje prošle od kada si se poslednji put na-smejala, zar ne? Crvenilo prekri Ulpino lice i natera je da spusti pogled. Ju-lija je priupita sa puno nežnosti: - Da li te je zbog toga Klaudija dovela? Jecaj je bio njen jedini odgovor. Ona se oslobodi Julijinog zagrljaja i sakri lice, dok su joj se ramena tresla od plača. Klaudija, umirena, posmatraše majku. Bila je u pravu. Sta-rost nije sve izbrisala. Ona pokuša da pomiluje Ulpiju po vra-tu, ali ova se Ijutito odmače. - Ulpija ne može da zatrudni - uzdahnu Klaudija, gledajući je kako odlazi ka atriumu. Julija mirno klimnu glavom i reče: - To sam i pretpostavila. - Aurelijanu je potreban sin. Avgust bez potomstva ne zavreduje poštovanje, odlučno i bez okolišanja - reče Klaudija. želela je da Julija shvati njena strahovanja. Zlatni okovi Hi

- Da li on zna da ste ovde? - Ne zna. On je u Rimu. Krenule smo odmah nakon njego-vog odlaska. - Aurelijan je u Rimu? Klaudija prećuta pravi razlog njegovog putovanja. Od ubi-stva oficira, na sam dan njegovog venčanja, Gałijen kao da sve beše prekrio velom ravnodušne ćutnje. Ali iznenada, nakon sedam meseci, senat zatraži prłsustvo vrhovnog vode Mezije u kapitolu. Julija Kordelija ništa o tome nije znala. Nije znala ni za pokušaj trovanja Aurelijana, ni za krvavu osvetu koju je njena ćerka uz Maksimovu pomoć sprovela. U svakom slučaju, bolje je po nju bilo da ostane u neznanju. - Ponekad ga pozovu u senat - reče Klaudija neusiljeno. Julija pokaza na Ulpiju i reče: - Da li on zna da je neplodna? - Ne zna. Ulpija je htela da mu prizna pre njegovog odlaska. Još uvek je mlada i neiskusna. Misli da je istina najpreča. Devojka, koja stajaše po strani, ih možda beše čula. Ona se okrete, i prićte, brišući nespretno svoje iznureno lice. - Izvini majko - promrmlja. Toliko me je sramota! Klaudija je u pravu. Ponašam se kao malo dete. Ali... teško mi je da priłwatim... a Aurelijan ne zna... Suze ponovo potekoše niz njene obraze. Bez reči, Julija je privuče na svoje grudi. - Klaudija je zaista u pravu - prošaputa. Tvoj muž ne mora sve da zna. Bar ne još... Ako to bude volja bogova, možda ni-kada i ne sazna. - Nisam prokrvariła kada je trebalo - izgovori kroz plač Ul-pija - a onda se to desilo tako silovito, da sam se uplašila da ću iskrvariti! Klaudija je posmatrala kako majka miluje Ulpiju. Ona se priseti da je i ona, nekada davno, trebala te iste ruke da joj odagnaju bol. Ona je, taj svoj jad, istovremeno želela i da ot-krije i da sakrije od Aurelijana, jer je upravo on imao tu moć i da ga izazove i da ga umiri. Njena majka je tada prizvala boKratiica Palmire gove kako bi je utešila. Klaudija je, nakon toga, ojačala, i nika-da više joj se nije desłlo da zbog svog brata boluje. - Nemoćna sam - nastavi plačno Ulpija. Molila sam se na-šoj boginji plodnosti, Ceres, u svim Nikopoliskim hramovima, ali bezuspešno. Ne pomažu mi ni travke, ni čajevi... niti... Ne usudujući se da izgovori tu reč, ona zastade. Klaudija još dodade: - Savetovale smo se sa matronama, iz Grčke, Sirije i Egipta. Sve one su primenile svoju magiju i uspele da povrate krva-renje. Zbog toga sam odlučila da dodemo tebi. - Mene je toliko sramota - ponovi tužno Ulpija. Grešna sam! Jer da nisam, bila bih kao druge žene. - Ako i jesi zgrešila, uvek možeš tu svoju grešku da ispraviš. Ulpija podiže mokro lice ka Klaudiji. Pogleda je tako kao da od nje očekuje odgovor. Klaudijine usne ostadoše neme. De-vojka ponovo zari lice u dlanove. - Ah, kada bih samo znala šta to sa mnom nije u redu... Julija joj prodrmusa ramena sa neočekivanom žestinom. - Poslušaj me, ženo moga sina. Sve što se dešava Aurelijanu je volja njegovih bogova zaštitnika. Od kada se rodio, Mitra i Sol - Inviktus su odgovorni za njegovu sudbinu. Ti ne bi bila njegova žena da oni to ne žele. Tvoja krv nadire i povlači se shodno njihovoj

odluci. lako oni danas možda ne žele da za-trudniš, dužna si da ih poštuješ i da se naoružaš strpljenjem. Ulpija odmahnu glavom. - Aurelijan neće imati toliko strpljenja. Razočaraće se i prezreće me. Julija se umirujuće nasmeja. - Dete moje, ti ga slabo poznaješ. Ne postoji muškarac ver-niji od Aurelijana. Ono što je jednom dobio iz ljubavi, on ni-kada neće napustiti. Klaudija spusti pogled, naslućujući da se majčine reči od-nose i na nju. Zlatni okovi 83 - Dodi - reče Julija mladoj ženi, uputivši se ka svetlosti koju Alkan beše priredio u atriumu. Moraš da sakupiš snagu i da se odmoriš. Sutra ću te, tačno u podne, u Sirmiumskom hramu, predstaviti svemoćnom velikom Suncu.

84 Kraljica Palmire Zlatni okovi 8:, VIII SIZOGODON Zenobija je prespavala čitava dva dana i dve noći. Užas beše potpuno paralisao logor. Ratnicł se više nisu usudivali da skrenu pogled ka šatoru bolesnice, niti da izgovore njeno ime, Alat. Nurbel je išao pognute glave. Prvi put u svom životu, on ni-je znao kako da se bori i kako da uteši njegovo veličanstvo. Usred te druge noći, na Odenata dode red da je poseti. On tiho ude u šator. Zenobija je ležala baš kako mu Nurbel beše opisao: na ledima, sa širokim zavojem oko pasa. Bila je bleda nego ikada, sa poluotvorenim usnama kroz koje se jedva nazirao dah. Dok ju je posmatrao, on je sve vreme ćutao. Uprkos bledilu, zavojima i oznojenom čelu, ona je i dalje bila prelepa. On po~ misli kako tu lepotu nikad nije držao u naručju. Gledajući je, tako iznurenu, on oseti kako se njegova strast povlači pred ze-bnjom punom poštovanja. Cuteći, primače se postelji i dla-nom prede iznad lica voljene. Nije se usudivao da je dodirne ali žarko želeše da oseti njenu toplinu, sada toliko dragocenu. Na samom izlasku iz šatora, on srete Ahemu. Ona se po-nizno baci na kolena i reče: - Odenate, tvoja žena će ostati u životu! On spusti na nju pogled pun neverice. - Zenobija će se probuditi - ponovi Ahemu. Ja znam, ot-voriće oči, već koliko sutra. Njegovo veličanstvo je ne upita kako je tako sigurna u svoje reči. On napusti šator i dozva Dinu. Izmučenog łica, usled ne-spavanja, mlada konkubina mu se pridruži. Odenat upotrebi onaj isti pokret ruke, od malopre, da je nežno pomiluje po ob-razu. - Zašto je Egipćanka uverena da će se Zenobija probuditi? Dina oklevajući odgovori: - Ona razmišlja isto kao ja. Smatra da će nam je bogovi vratiti. Odenat, osetivši bes u njenom glasu, samo pognu glavu uz smešak. Dina prošaputa:

- Ona mora da ostane u životu kako bi joj pripalo dete nje-govog veličanstva i radi ostvarenja svega što je predskazala. Odenat ne odgovori, već naloži, da legne pored njega, u kraljevsku postelju. On uze njenu tananu ruku, u svoju, rat-ničku, i tako do zore ostade budan. Kada bi osetio da ona, od tuge i strepnje, ne može da diše, nanovo bi ojačao stisak svoje šake. Odenat ju je čuvao, kao što se čuva malo dete uvek spremno na glupost. šta god da je nateralo Ahemu da veruje, bio to strah ili pak iskustvo, ona je ipak bila u pravu. Zenobija se probudi sa prvim zracima sunca, koje beše crveno i ogromno iznad pustinjske visoravni. U prvom trenut-ku, iznenadi je Ahemino lice, oronulo od brige i nespavanja. Zatim, ona dodirnu prstima zavoj. - Ah, još uvek je tu - prošaputa razočarano. Ahemu se zatetura u mestu, i jedva čujnim glasom, dozva robinje. Niz obraze joj potekoše dugo zadržavane suze. Ona ispusti strašan krik za koji svi napolju pomisliše da najavljuje najgore. Sluškinje izjuriše iz šatora na sav glas vičući: "Zeno-bija se probudila, Zenobija je živa!" Na kratko se desi vesela pometnja. vojnici se okupiše u ve-likom broju, ispred šatora, preteći da ga opsednu. Ahemu se brzo povrati, zavede red i ubedi Nurbela i njegovo veličanstvo da sačekaju veče kako bi je posetili. Zenobija neće nikuda otići, tvrdila je Egipćanka. Njoj su sada potrebni mir i nega, te je stoga, prisustvo muškaraca nepoželjno. 86 Kraliica Palmire I Dina je morała da se strpi. Sunce već uveliko beše zagre-jalo unutrašnjost šatora kada joj dopustiše da sedne kraj nje-nog uzglavlja. Ona je gutaše očima, nesposobna da prozbori i jednu jedinu reč. Nakon dugog iščekivanja, ona ponovo oseti na sebi onaj prodoran pogled koji je Zenobija imala i pre ra-njavanja. Ahemu joj nestrpljivo dobaci iza leda: - Zar nećeš da joj kažeš? - šta da mi kaže? - upita Zenobija tromim glasom. Dina prisloni ruke na stomak. - Već četiri meseca ne krvarim! - četiri meseca! - nasmeja se Ahemu, trljajući oči uokvi-rene tarnnim kolutovima. Zar vam je bilo potrebno toliko vre-mena da zaključite?! Pretpostavljam da vas, osim rata, ništa nije zanimalo. Zenobija prećuta Ahemin sarkazam i nežno se osmehnu devojci. Dina dohvati njene ruke i prisloni ih na stomak. - Ovo dete će pripadati obema. Zenobija potvrdi glavom. - Naravno da će vam podjednako pripadati - ubaci se Ahe-mu. Ali preporučila bih ti da se ne łwališeš previše jer će to dete najpre biti sin velikog Odenata i kraljice Zenobije. - Misliš da ću roditi dečaka? - upita Dina ne odustajući. - Ako pak ne bude tako, moraćeš da se sakriješ duboko u pustinju - odgovori Ahemu. Uz bolnu grimasu, Zenobija se prevrte na bok. Ona spusti glavu na devojčine butine i poljubi je kroz tkaninu u stomak. Ova retka nežnost, potpuno zbuni Dinu. Malo se ustezaše da pomiluje Zenobiji čelo, koje je vrelina polako napuštala. - Dobro je što u sebi nosiš život - prošaputa Zenobija. Bilo da rodiš dečaka ili devojčicu, ja ću biti srećna. Na mojim ru-kama je biło tolłko krvi i leševa da sada imam potrebu za novim životom.

- Dobro je da si napokon to uvidela. Zlatni okovi 87 - Sada ćemo obe imati stomak - razdragano reče Dina. Ahemu se nasmeja. - Tako je! Stavićemo joj jastuke i obući prostrane tunike te niko neće moći da posumnja. Ali, Zenobija, više nećeš moći da navlačiš ove strahote! - uzviknu Ahemu upirući prstom u ok-lope okačene iza kreveta. Trudna kraljica ne može da ratuje. Zenobija ne odgovori odmah. Dina nasluti grč njenog tela ali ipak mirno reče: - Ahemu je u pravu. Uostalom, ne smeš više da se boriš. Tvoja rana mora da se zaleči. Zenobija se malo odmače na postelji. Na njenom licu beše sve što je prećutala. Umesto odgovora, začuše povike. vojnici koji su, od ranog jutra, čekali ispred šatora, sada najednom izgubiše strpljenje. Ahemu Ijutito povika: - Eto, ponovo počinju! Alat! Alat! Neće prestati sa drekom sve dok ne padne mrak. - Da - odgovori Zenobija - znam. Ja sam im potrebna kao boginja. - Kao boginja! - prošišta Ahemu. Ali, Zenobija, to su samo muškarci koji će poverovati u sve što im se kaže. Ja te dobro poznajem, i to od ročtenja! Ti si obična devojka kojoj je sada potreban odmor. To je cela istina! - Ako zaista tako misliš, onda si slepa kod očiju i neznalica - odgovori odsečno Zenobija. Ja sam obećala njegovom veli-čanstvu da ću pobediti Persłjance. Održaću reč i, neka se niko ne usudi u to da posumnja, pa čak ni ti. - Zar u takvom stanju? - Naravno. Ti si tu da me neguješ, zar ne? Dina skoči sa postelje ne bi li smirila izbezumljenu Ahemu koja pak, od umora i brige beše potpuno izgubila moć rasudivanja. - Ako je tako, neka ti pomogne Izis - reče ogorčeno. Ja sam svoje završila. Ne bih ponovo mogla da te otimam od davola. 88 Kraljica Palmire Sa smirajem dana, njegovo veličanstvo dode u posetu Ze-nobiji. Njegovi robovi prosuše, po tepisima u šatoru, latice ruža koje behu nabavili čak u eufratskim vrtovima. Pošto njima prekriše pod, a miris pohrli u sve kutke prostorije, on od-gurnu zastor na ulazu zahtevajući da ga ostave nasamo sa kraljicom. Najpre ih potpuno preplavi silina osećanja. Na licu velikog Odenata je blistala takva sreća da Zenobija prosto ne mogaše a da ne oseti ganutost. Njegovo veličanstvo je nežno priupita: -Daliteboli? - Malo. Ne bi trebało da na to trošimo vreme. Odenat se, klimnuvši glavom, složi sa njom. On još upita: - Da li si se susrela sa svojim bogom dok si spavala? Zenobija ga iznenadeno osmotri. Odenat vidno zabavljen dodade: - To je Dinina misao. Ona te je dugo posmatrala dok si spavala, i zaključila je da si sa Balaminom. Verovatno se, nešto kasnije, poverila sluškinjama te sada nema vojnika u logoru koji to ne zna. Oni su ubedeni da je upravo to razlog tvog ra-njavanja i besvesnog

stanja. Sada to i nije toliko bitno, jer je želja svih, bila, da Alat bude velika i voljena od bogova... Odenatove oči lukavo zasvetleše a Zenobiju obli rumenilo. - Pre no bogovi, krivac za moj dugi san je Ahemu. Sigurno me je pojiła pogrešnim napitkom i time izazvala omamljenost veću od one pri samom ranjavanju! Da dodam, ne pamtim susret sa Balaminom, ukoliko je do njega uopšte i došlo. Njegovo veličanstvo taman otvori usta da odgovori, ali umesto reči, iz njih pokulja grohotan smeh koji se prolomi čitavim logorom. Napolju, svi razdragano načuljiše uši, da što bolje čuju to budenje životne radosti. Opasnost najzad beše prošla i vazduhom se prolomiše ushićeni povici, koji, u trenu, izbrisaše sve sumorne sate bdenja. Zlatni okovi 89 - Veoma me raduje tvoja iskrenost - reče Odenat boreći se za vazduh. Zenobija presretnu njegov pogled. - Zar se ne sećaš da sam ti obećala istinu? Odenat je zamišljeno posmatraše. Zenobija oseti da žełi da je ułwati za ruku, možda čak i da je poljubi. Ona, u tom tre-nutku, nije osećala odbojnost već čudnu žalost. I ona bi možda želela da se prepusti snažnom zagrljaju čoveka koji je toliko voli i poštuje. Ali, Kamen u grudima joj to nije dopuštao. Sa čudnom nežnošću, ona reče: - Odenate, srećna sam što te imam. Takode me raduje vest da će ti Dina uskoro roditi naslednika. Njegovo veličanstvo klimnu glavom i veoma ozbiljno odgovori: - Grešiš, neće mi Dina podariti sina već ti, Sutradan, tačno u podne, saznali su za strašnu vest. Ahemu i Dina su se još uvek odmarale kada Zenobija oseti čudno komešanje u logoru. Ona naloži jednoj robinji da ode i da se raspita za razlog te hałabuke. Devojka se, vidno uzbudena, vrati i reče: - Rimski Imperator je u rukama Persijanaca! Zenobija se ukoči. - Da li si sigurna u to što pričaš? - Gospodarice, tako govore! Persijanci su ga zarobiłi, ponovi robinja. Zenobija ostade, na trenutak, zaprepašćena. Najzad, ona naredi: - Brzo pozovi sve sluškinje, ali bez buke. Ona očima pokaza na Ahemu koja je spavala. - Obući ćete me, ali pazite da je ne probudite. Robinja je zabezeknuto pogleda. - Ali, vaš zavoj... Kraljica Palmire Zenobija je prstom ućutka. - Govori tiho i poslušaj me. Oslanjajući se na dve stamene robinje, sa pažljivo pričvr-šćenim oklopom iznad zavoja, Zenobija napusti šator kako bi se pridružila njegovom veličanstvu. Samo što načini nekoliko koraka, ratnici je, poput žive ograde, okružiše, očiju razrogačenih od sreće i zaprepašćenja. Začuše se brojni povici.

- Alat se vratila, Alat je nepobediva! Uprkos bolu koji joj je razdirao telo, ona namače osmeh na usta. Osećala je, kako joj se, pri svakom koraku, nevidljive oštrice zabadaju u bok i oduzimaju dah. Ali, sada nije smela da pokaže slabost. Dok su jedni, isukanim mačevima, udarali sebi o prsa, dru-gi su, vrhovima strela zveckali o drvene lukove. Jedino što se u opštem metežu moglo razabrati, bilo je: - Alat je sa nama! Ona je nepobediva! Nurbel dotrča, sa nožem u rukama. On se progura kroz gomilu do Zenobije. - Zar si potpuno połudela? Tako mi svih bogova, ponovo će ti se otvoriti rana ako odmah ne legneš! - Ne želim ponovo da slušam Ahemine prigovore. Bolje bi ti bilo da mi pomogneš da stignem do Odenatovog šatora. On izazva burne ovacije podigavši je. Krajičkom oka, ona opazi njegovu zbunjenost. Stari ratnik je nikada, na taj način, nije dotakao. - Ti sada nosiš Alat a ne običnu ženu - podseti ga ona za-jedljivo. Krčeći prolaz kroz gomilu, Nurbel se napravi da je nije čuo. Njegovo veličanstvo ih je već čekalo ispred kožnog zastora na ulasku u šator. - Odnesi je brzo na moj ležaj! - naredi Nurbelu. Zbog njenog bledila i znoja koji izbijaše na čelu i usnama, Odenat naredi da se donesu hladne obloge, vino, voćni sokovi, kamilje mleko, urme i hleb. Zlatni okovi 91 Nurbela iznenadi nežan i nesvakidašnji osmeh na grubom licu njegovog veličanstva. - Da łi je istina da je rimski Imperator šapurov zarobljenik? - upita Zenobija pošto ispi vodu iz srebrnog pehara. Nurbel joj ispriča šta su doznali. Umesto da sa svojim legi-jama napadne već oslabljene Persijance, stari Avgust valerijan je odlučio da šapuru pokloni zlato. U svom neznanju, on je krenuo da mu ga lično preda, u pratnji małobrojne straže. Per-sijanci su ga, bez poteškoća, zarobili. - To je moglo da se desi samo Rimljaninu, da ne nasluti klopku, progunda Nurbel. Prošlo je njegovo vreme moći i mu-drosti. On je danas samo istrošen i popustljiv starac! - Neka mu se bogovi smiluju i podare brzu smrt - uzdahnu njegovo veličanstvo. Ako poživi, šapur bi mogao prema njemu da bude okrutniji od hiljadu demona. - šta čine Rimljani da oslobode Imperatora? - Ništa! Nurbel rukom prede preko brade uz osmeh pun prezira. - To su današnji Rimljani. Oni beže pred Persijancima glavom bez obzira. Sada se povlače u Emez a šapur uskoro stiže u Antiohiju, ubijajući pritom, sve koji mu se nadu na pu-tu, kako samo on to zna kada ima slabiće pred sobom! Rim-Ijani su dobili ono što zaslužuju. Sada se već znalo da je prokurator Makrijen, umesto da po-mogne valerijanu, požurio da se domogne legija na Istoku ka-ko bi se, besramno prisvojivši titulu, proglasio za Avgusta. On je, od Antiohije do Palmire, godinama potkradao carske trezore. Svi su sada znali kakav je on čovek. - Zmije, škorpije, lažovi, licemeri i izdajice danas čine Rim!

- uzviknu Nurbel. Carstvo je prestaro drvo sa nagnjiłim kore-nom i predugim granama. Trebalo bi ga što pre iščupati. če-mu sada naše tri uzastopne pobede nad šapurom? Zenobija umirujuće podiže ruku. - Dobijena bitka uvek vredi. valerijan nije glupak. Upao je u zamku zato što je verovao izdajnicima. Krqj/ica Palmire - šta nameravaš da učiniš? - upita Zenobija njegovo veli-čanstvo. Nurbel grubo odgovori umesto njega: - čemu dalje suočavanje sa Persijancima? vratimo se u Palmiru. Tvoj budući sin i grad te više trebaju nego Rimljani. Uostalom, tamo će Zenobija brže prezdraviti. - Nurbele, mi pripadamo Rimu i ja sam član senata. - Izvini me, Odenate, ali tvoja noga nikada nije kročila u Rim! - Zakleo sam se na vernost Imperatoru, i to pred bogovima! veliki Odenat nikada nije pogazio datu reč. Ukoliko ga je Sa-pur ponizio, imaće posla sa mnom. Zar želiš da, poput Rim-Ijana, zaboravimo na svoje obaveze? Pridika beše oštra. Nurbeł, ogorčen, spusti glavu. Njegovo veličanstvo se okrete ka Zenobiji. - Nurbel je u pravu što se jedne stvari tiče. Trebalo bi za-vesti red u Palmiri. Makrijenova izdaja je prevazišla sve dosa-dašnje. Prisvojivši titulu Avgusta, Makrijen sada ima moć nad svim istočnim legijama... - Tako znači! - uzvrati Zenobija, odmah razumevši. Upravo zbog toga je prefekt Elije nastojao da ostane u Palmiri! Odenat se složi uz gorak osmeh. - Da, i mi smo naseli poput starog valerijana! Zabavljala nas je pomisao da je prefekt isuviše slab kako bi se borio sa šapurom. Ali, njegov gospodar Makrijen je već tada kovao zaveru. - Zbog toga je i tvoj sin Hajran požurio da mu se pridruži čim više nije bilo tetke Ofale da ga od tvoje srdžbe brani, prezirno prošaputa Zenobija. Njegovo veličanstvo ućuta zajedno sa Nurbelom. Nije bilo potrebe za daljom raspravom. Svaka je kockica sada bila na svom mestu. šapur je sada mogao da uništi Antiohiju, kao što Persijanci inače običavaju, i da se, pošto najpre opljačka grad, povuče sa Zlatni okovi_ 93 hiljadama robova. Uzurpatora Makrijena za to nije briga jer su svi trgovački putevi od kojih se bogati, slobodni. On trenutno vlada Emezom, Egiptom i pogotovo Palmirom, zahva-Ijujući prefektu Eliju. Odenat, ništa manje od Zenobije i Nurbela, nije sumnjao da će se Hajran oberučke predati Rimljanima. Tada će biti u mogućnosti da prisvoji očevu titulu koju je toliko dugo priželjkivao. Zatim će zatvoriti kapije grada i zabraniće pri-stup Odenatu i Zenobiji. Biće neophodna duga opsada uz ve-liko razaranje grada da se on odatle otera. Hajran je znao da njegovo veličanstvo nikada ne bi prepustilo svetogrdu takvog pustošenja. - Zašto su mi bogovi dodelili ovakvog sina? - zapita se is-kreno Odenat. - Bogovi još nisu odlučili - odgovori Zenobija smešeći se. ossooaso

- Trebalo bi krenuti na Emez i Rimljane, a ne protiv šapura i Palmire. - Na Rimljane? - Da, na legije uzurpatora, vaše veličanstvo. I sami ste rekli da su Makrijen i njegova vojnička banda obični nitkovi! Mora-mo da im se suprotstavimo pre no što još više ojačaju. Nurbel prosikta: - Neće biti ništa lakše nego sa Persijancima. Koliko znam, najmanje četiri legije su se pridružiłe Makrijenu. - On je kupio njihovu potčinjenost ali ne i hrabrost -primeti Zenobija. šta vrede reči jednog lažnog Avgusta pred vojskom velikog Odenata koji je upravo pobedio šapurove ok-lopne konje? Uz to, njegovo veličanstvo će, pre sukoba, javno obznaniti da je i dalje veran Avgustu valerijanu a ne uzurpa-toru Makrijenu. Tada će se legijski oficiri kojima je preostalo nešto časti prikloniti kralju Palmire bez borbe! Odenat razmeni pogled sa Nurbelom, a zatim ponovo po-gleda u Zenobiju. 94 Kraljica Palmin Zenobija nije znala da su sve legije i čitav Istok čuli za ime Alat. vbjnici se uvek dive pobedniku... i više vole da ih takav čovek vodi! - Sve bi to bilo izvodljivo - priznade sa tugom u glasu, Ode-nat - kada Rimljani ne bi uz to znali da si povredena i da nećeš biti na čelu moje vojske. - Ako ubijemo Makrijena, time nećemo sprečiti Hajrana da ipak zatvori kapije grada i zabrani nam pristup - dodade Nur-bel. On je dovoljno lud da istraje u svojoj zamisli... - Ako je tako, onda se i Hajran i njegov prefekt varaju isto koliko i Rimłjani. Nurbel i njegovo veličanstvo, u čudu, pogledaše Zenobiju. - Ti Nurbele, koliko večeras, možeš da se vratiš sa kamila-ma u Palmiru. Ukoliko sve obaviš brzo i neprimetno, bićeš u mogućnosti da ih iznenadiš. Hajran i njegov prefekt su samo uobražene budale. Neće se ni osvestiti, a ti ćeš već zauzeti grad. U meduvremenu, vaše veličanstvo, mi ćemo krenuti na Emez. Ja nameravam da budem uz tebe kao i u svim pretho-dnim bitkama. - Ti ne misliš ozbiljno! - uzviknu Odenat. Nedelje će proći pre no što ti budeš sposobna da jašeš... - Moja rana nije važna. Sada je pravi trenutak za napad. - Nipošto! Time bih te dokrajčio. - Veličanstvo, Alat mora da vodi tvoje vojnike. - Uzmi u obzir svoju povredu, jer bi, u suprotnom, moglo da se desi da umiruća Alat stigne u Emez! Izgubiću te a uz to i bitku, jer će vojnici pomisliti da me bogovi napuštaju. Zenobija prisloni njegovu ruku na grudi. Pri tom neo-bičnom dodiru, on zadrhta čitavim telom. - Imaj u mene poverenja. Ako budem morala, tih prvih da-na, ću putovati kolima. Kada osvojimo Emez, imaću na raspo-laganju sve vreme da se izlečim. Odenat ponovo klimnu glavom, uplašen Zenobijinom lu-dom upornošću. Ona se osloni na njega kako bi se uspravila. 1 a tn i okovi_ - Ti ćeš mi pomoći, kao što mi sada pomažeš - reče muklim glasom.

Nakon što je udahnula, ona slobodnom rukom pomilova crvenu kožu oklopa, ispod kojeg je tinjala rana. - Kao što i sam znaš, postoji još jedan razlog za Makrijeno-vo smaknuće kako bi ti postao najmoćniji kralj Istoka. Odenat i Nurbel se namrštiše. - Zenobija uskoro neće moći da se bori i da nosi oklop. Porašće joj stomak. Baviće se stvaranjem novog života i po-dariće sina kralju Palmire. 96 Kraljica Pa Imire 'latni okovi IX SIRMIUM Uvežbanim pokretima, Julija Kordelija rasporedi tamjan po ugljevlju. Mirisni dim pokulja iz bronzanih pehara. Ona se licem okrete ka velikom zlatnom disku iznad oltara, a zatim, zatvorivši oči raširi ruke. Julija nagnu unazad glavu, za koju je zlatnim šalama bio prikačen veo. Usled naglog po-kreta, njena duga seda kosa pade niz leda. Ona ostade u tom položaju, izvijenog tela poput luka, nalik na savršenu statuu dobrodošlice. Svetlosni zrak se probi kroz pukotinu na vrhu svoda i oba-sja ivicu diska izazvavši veličanstven bljesak. On je sasvim po-lako obułwatao celu površinu diska, zagrevajući zlato skoro do tačke usijahja. Julija se ni jednog trenutka nije pomerila. Ispod prostrane svešteničke toge, načinjene od plave i zlatne svile, se naziralo njeno mršavo telo. Neprimetan dah je strujao ispod pojasa ukrašenog figurama Boga Sunca i Mitre. Na njoj su se jedino pomerale usne koje su, jedva čujno, izgovarale molitvu na-menjenu dobrodošlici Sol - Imdktusa, velikog i nepobedivog Boga Sunca. Sunce je nezadrživo stremilo središtu zlatnog diska. Po~ lumrak u maloj bazilici se polako zagrevao, oslobadajući se postepeno senki. Klaudija je motrila na majčino lice tražeći one znake sta-rosti i umora od prethodnog dana. Da li zbog odbljeska zlata ili pak silovitog naleta snage u tom telu izvijenom radi darivanja svome bogu, ona joj se, na njeno olakšanje, kao nekada, učini snažnom i dostojnom božije pažnje. Kada sunce beše napokon prekrilo polovinu diska, izazvavši zlatne odbljeske po zidovima hrama, Julija se uspravi. Ispruženih ruku, ona kao da upijaše tu dragocenu i jarku svetlost. Promuklim glasom, ona nekoliko puta izgovori ime boga. Kroz njena zaobljena usta zatreperi zvuk, sličan muzičkoj noti. - Eeeooo! Ejohojoho! On se polako razvi i posta oštriji, te se odbi o disk uz snažan eho. Kłaudija oseti talasanje u grudima i zadrhta kao nekada, kada je kao dete prisustvovala majčinom bogosluženju. Ona mu se, utrnula, skroz prepusti. Da, njena majka je još uvek bila u stanju da izazove pesmu zlatnog diska! Julija Kordelija ponovo udahnu vazduh i zapeva. Klaudiju ponese njen glas, ispunjen senzualnim i opčinja-vajućim tonovima. - Eooo! Ejehoeheo!

Pesma se pretoči u reči, a one se stopiše sa svemoćnim suncem. - Gospodaru vatre! Počuj me. Svemoćni bože, poslušaj dah svoje sluškinje. Uzmi me, Telo vatre! Eeeooo! Lepoto svetlosti, saslušaj jad Ulpije, čija je majaka Ulpija Krinitus, a otac Lucije Domicije Aurelijan! O Gospodaru žara života, dozvoli joj sud diska. Julija je nebrojeno puta izgovorila ovu molitvu. Zatim je, oborene glave, pala ničice, dodirujući velom i kosom tlo. U transu, ona poče tako jako da drhti, da se, na trenutak, učini, kao da je nevidljiva ruka trese. Mlade služavke pridoše u polukrugu i ispružłše ruke ka zlatnom disku pevajući u glas sa Julijom. Bazilika se ispuni molitvom koja odzvanjaše na sve strane. Na glatkoj površini diska, zatreperi sunčev zrak. Julijini trzaji se pojačaše. Lice joj beše bledo, koža zategnuta i oblivena znojem. Klaudiju razneži taj prizor, jer joj se majka učini neobično lepom. Iza diska se otvoriše jedna vrata. Ulpija krenu za Julijinim pomoćnicama. Dijadema ukrašena zlatnim suncem krasila je 98 Kraljica Palmire njenu kosu dok su joj crveni velovi u potpunosti prekrivali te-lo. Ona je, u odbljesku zlata, ličila na duha oblivenog krvlju. Služavke je polegoše na dugačku kamenu klupu u senci diska. Tek tada se Julija Kordelija malo smiri. Devojke pak na-staviše molitvu sa još većim žarom. Sunce je sada prekrivalo dve trećine diska. Uz pomoć drvene kašike, sveštenica zagrabi tamjan iz po-sude, i razbaca ga po ugljevlju, pre no što zaobide oltar. Is-prekidano devojčino disanje je pomeralo crvene velove na nje-nom licu. Julija pride Ulpiji noseći u ruci nož sa bronzanim sečivom. Ona njime iseče, jednu po jednu, sve njene haljine. Ulpija, prestrašena, ispusti strašan krik. Ona načini pokret kao da ustaje, opirući se velikoj sve-štenici. Pomoćnice su stajale u redu, sa obe strane kamene klupe, i pratile svaki njen pokret. One je uhvatiše za ruke i noge, priljubivši njena leda na kamen. Odsečnim pokretima, Julija, nožem, otkri njene grudi, stomak i butine. Razrogačenih očiju, užasnuta Ulpija zastenja. Dve mlade sveštenice pružiše Juliji srebrni poslužavnik. Nazirući na njemu tamno ružičast polni organ bika, Kłaudija zadrhta. Pošto već stotinu puta beše izvela ovaj pokret, Julija spret-no zgrabi mrtav ud. Ona ga nadnese nad devojčino telo. Za-tvorivši oči, Ulpija opet vrisnu. Najzad, sveštenica položi or-gan na njen stomak. Služavke prinesoše pehar, sa mlakom krvlju tek žrtvovanog bika, u koji Julija uroni ruke. Zatim, ona vrhovima prstiju is-pusti nekoliko kapi na Ulpijin stomak. Ona ponovi ovaj postupak nekoliko puta koristeći svoje prste kao četkicu za iscrtavanje krstova. - Eeooo! Eeeooo! Ejo, Gospodaru vatre i žara života, podari mojim dlanovima svetlost tvog suda! Ne obazirući se na poskakivanje devojčinog stomaka, ona snažno izmasira ud bika, čija sadržina poteče izmedu njenih butina. 'latni okovi

99 Okrenuvši se naglo od polusvesnog tela, Julija se pridruži pomoćnicama koje su upravo kroz pesmu padale u trans. Ra-zmaknuvši ruke, ona prisloni dlanove sa kojih se slivala krv na zlatni disk. Svi osetiše u vazduhu jak i mučan miris krvi po-mešan sa tamjanom. - Gospodaru vatre! Poslušaj Ulpijinu molbu, o Gospodaru svetlosti, podari joj moć da postane majka! Julija se odmače od diska i ponovo se pridruži mladoj ženi. Sveštenice joj pružiše dva srebrna pehara. Prvi je u sebi imao spermu bika, dok je u drugom bilo mleko junice. Ne obazirući se na plač i preklinjanja svoje snaje, ona poče da premazuje njeno drhtavo telo. Ritual se završio u trenutku kada se sunce spustilo na ivicu zlatnog diska, i nestalo, tako brzo, kao da je zrak presekla neka nevidljiva ruka. Tek tada, Klaudija i njene majka primetiše spoljni žamor koji ispuni prostorije hrama, Ne trepnuvši, Julija dovrši cere-moniju. Pomoćnice odnesoše izbezumljenu Ulpiju do bazena, iza bazilike, kako bi je okupale i napojile čajem. Kada se vrata zatvoriše, Julija, namrštena, upita: - šta se to napolju dešava? čemu tolika graja? Devojke potrčaše ka ulazu u hram gde se okupljala svetina. Jedna od njih se ubrzo vrati, izbezumljena. - Avgust je u rukama Persijanaca! Varvari su zarobiłi Im-peratora... - Sta to govoriš? - povika Klaudija uhvativši je čvrsto za mi-šicu. - Tako pričaju Ijudi ispred hrama - potvrdi devojka suznih očiju. Avgust valerijan je njihov zarobljenik još od septembar-skih ida. Klaudija mahinalno preračuna dane i zaključi da se sve de-silo uoči Aurelijanovog odlaska iz Nikopolisa, pre nešto više °d šest dana. Vest je, po svemu sudeći, najpre stigla do Rima. 100 Kraljica Palmir, On mora da je već bio upoznat sa činjenicama. U stvari, bilo je pitanje trenutka kada će čitavo Rimsko carstvo doznati! Ona potraži majčin pogled. čela izboranog od umora, Juli-ja klimnu glavom pogodivši ćerkine misli. - Bogovi odlučuju - prošaputa. Sunce odlučuje o vremenu a Mitra o moći. Ljudi su samo njihovi izvršioci. To važi i za Im-peratora. Strašan strah i ludilo obuze okolne gradove, sela i čitavo carstvo, nakon saznanja o /arobljavanju Avgusta valerijana. Gomile muškaraca i žena, kako bogatih tako i siromašnih, su se užurbano tiskale ka prepunim hramovima. Unutar zidina se čuo strahovit vapaj prisutnih kao da nisu dočekali svetłost dana. Pojedini su noktima grebali zemlju sa puta i prekrivali se njome, drugi su pak po kućama palili prste, dok su žene, ogoljenih prsa, išle plačući i na sav glas vičući. Neki muškarci su čak, sami sebi, čupali šakama kosu kao da je busenje. Rim je bio u potpunom rasulu. Na njega se obrušila kazna bogova koje su se već dugo svi pribojavali! Ništa neće moći da ga zaštiti od davolskog zla. Kuga, varvari i patnje pro-uzrokovane gladu će uskoro sve progutati. Na ulicama i u hra-movima se pojaviše, ispijeni i izgrebani, proroci zla, najavlju-jući skori dolazak demona i ostvarenje neverovatnih čuda. Ta-kode su pominjali životinje Ijudoždere, sa telom zmije i lava, ili ribe koje se hrane łjudskim srcem i jetrom.

Predskazivali su nestanak gradova pod bujicom usijane lave i neupotrebljivost vode zbog otrovnih isparenja i zatrovanosti. Prestrašena ovim strahotama, deca se svojim plačem pri-družiše ovom strašnom jadikovanju odraslih. Pojedini, u sum-rak, oduzeše sebi život. Trudne žene su pak sve činile samo da ne rode. Najzad, pojaviše se u gradovima, povorke legionara. One su poslate da zavedu red i spreče one koji su koristili opśti metež kako bi pljačkali i palili gazdinstva i skladišta, a zatim igrali od sreće. 'latn i okovi 101 čim se behu malo pribrale, Julija i njene sveštenice za-tvoriše ulaz u Sol - Irwiktus i tako sprečiše prodor rulje. Slu-škinjama bi naredeno da nipošto ne napuštaju hram. Noć se polako spuštala ali one su imale u žrtvenim spremištima do-voljno hrane i pića da izdrže opsadu od nekoliko dana. - Smatram da ovo stanje neće dugo potrajati - reče Julija uz umirujući osmeh. Već koliko sutra, Ijudi će se prizvati svesti. Ljutita Klaudija, i dalje ćuteći, odgovori grimasom. Istina, bilo bi veoma neoprezno napustiti hram i otići u vilu. Ulpija je još uvek spavala, omamljena napitkom. Preostajalo im je samo da sačekaju novi dan i stišavanje ludila koje je vladalo gradom. Medutim, njena nemoć je bila nepodnošljiva. Zar upravo u ovom trenutku njeno mesto nije trebalo da bude kraj Aurelijana? Rim kao da beše poklekao pred ovom strašnom vešću. Ka-pitol i senat su vrveli od zavera i niskih udaraca, poput crva u prezreloj voćki. Kada prvi talas iznenadenja prode - a u Rimu je zasigurno već prošao -- uslediće rat bez milosti zarad najviše moći. Nastupiće opšte krvoproliće oko Valerijanovog lovorovog venca koji je ovaj, svojom glupošću, izgubio. Cezar Galijen, njegov sin, je sigurno preuzeo svoje čete starih poslu-šnika, senatora i generala. Upravo sada je nastupio onaj, od Aurelijana, toliko očekivani trenutak, da pokaže svoju snagu i da mu se suprotstavi. Ali, da li će on sam biti dovoljno hrabar i łukav da to i učini? Klaudija je mogla da računa na Maksimovu pomoć da zaštiti Aurelijana od zlokobnih radnji Galijena i njemu sličnih. Ali, to nije moglo da promeni činjenicu da je njen brat nemoćan poput deteta kada su u pitanju smicalice! Da! Ona je bila potpuno nemoćna! Samoj sebi je sada zame-rala dolazak u Sirmium. Uzalud je protraćila dragoceno vreme na Ulpijine detinje suze i strašan prizor majčine starosti! Noć je već bila poodmakla kada žene koje su dremale, na gomili jastuka u ćošku bazilike, začuše glas starog nastojnika, 102 Kra Ijica Palmi, 103 kroz debela vrata od drveta. Julija Kordelija koja beše budna, prva ustade. Na njenu zapovest, služavke podigoše teške po-luge na ula zu u hram. U pratnji tri roba koji su poput njega bi-li u ogrtačima sa kapuljačom, Alkan oprezno zakorači u dvo-ranu. Julija ga hladno dočeka, lica nagrizenog umorom. - Zašto si, u ovakvoj noći, napustio vilu kad ja to nisam za-povedila?

Nimalo se ne uzbudivši, Alkan zabaci kapuljaču. - Zar si mislila da ću te ostaviti samu u ovom ludilu? U vili je ostalo dovol;no Ijudi da je, u slučaju potrebe, odbrani. Ja sam tebi potreban ovde. Svetlost baklji je činila senke u hramu pretećim. S polja su dopirali strašni krici, slični životinjskim. Klaudija zapazi poglede pune olakšanja, upućene starom Alkanu, na licima služavki. Uprkos poodmaklim godinama, on je još uvek imao moćnu siluetu velikog ratnika. On je bio taj koji je preneo sve svoje vojničko znanje i umeće na Aureli-jana. Hrabrost mu nikad nije nedostajala, te se stoga, i ove noći, uprkos Julijinom ponosnom stavu, smatrao dobrodošlim. Klaudija reče: - Majko, Alkan je u pravu. Ti ćeš moći da se odmoriš do ju-tra jer više nemamo razloga za brigu. Julija Kordelija oklevaše. Najzad, u znak zahvalnosti, ona se osloni na njegovu mišicu i prisloni čelo na čvrsto rame. činilo se da je snaga koju je pokazala za vreme ceremonije potpuno napušta. Poput noći, crni kolutovi uokviriše joj pogled a blede usne kao da ostadoše bez krvi. Nekoliko puta, u toku večeri, Klaudija zapazi kako joj, čas ruke, čas ramena, drhte. S vremena na vreme, ona bi se na-mrštila, zadržavajući dah, kao da se suočava sa strašnim na-letom bola. Alkan je, bez reči, odvede u malu prostoriju za odmor, iza bazilike. Po njegovom povratku, Klaudija upita: - Ona je bolesna, zar ne? Iznenadi ga grubost njenog glasa, ali on to ne pokaza. U ce-losti beše usredsreden na Juliju te mu lice prekri velika tuga. - Bolesna je već nekoliko meseci ali ne želi da obznani. Leči se sama, uz pomoć svojih napitaka. čini se kao da joj u telu boravi zver, zbog koje ona, iz dana u dan, sve više slabł. Klaudija klimnu glavom i zaćuta. Nakon što Alkan naloži slugama da provere vrata, ona mu se primače. - Već koliko sutra, moraš da nas odvedeš u Rim. Alkan podiže obrve. - U Rim? Zašto? Julija to sigurno ne želi. Ona mrzi glavni grad i nije ga posetila od smrti tvoga oca! - Aurelijan je u Rimu - odgovori Klaudija gubeći strpljenje. Danas će se u gradu odviti sudbonosna bitka za vlast. Biću mu potrebna, a bilo bi dobro da uz njega budu i njih dve. Alkan ju je posmatrao kao da ga pritom žućkasta svetlost u tome ometa. Ali, on je predobro poznavao Klaudiju da bi ga ove reči iznenadile. Ona nervozno dodade: - Učini to za moju majku ako nećeš za mene. U Rimu ćemo pronaći lekare sposobne da je izleče. Potrebno nam je nekih desetak dana da stignemo. Alkan se nasmeši. - Nisi se promenila. Još uvek si odsečna i domišljata! U njegovom glasu je bila primetna samo ironija, ni traga zameranju. - Ali, to je dobra ideja. Biće mi zadovoljstvo da ponovo vi-dim Aurelijana pre no što od njega načiniš Avgusta. Pogodena njegovim rečima, Klaudija pokaza rukom na zlatni disk iza njihovih leda.

- Nisam ja ta koja ga želi za Avgusta, već njegov bog. Tebi je, isto koliko i meni, poznato majčino proročanstvo. Alkan potvrdno klimnu glavom. - Gledaj da krenemo što pre - dodade Klaudija. - Poslaću jednog roba u vilu da nam pripremi sve što će ftam, do jutra, biti potrebno. Julija Kordelija će podneti ovaj put samo ukoliko obezbedimo dobro vozilo. 104 Kraljica Palm i X PALMIRA Korito Uadi Kubura beše tri četvrtine presušilo. Jesenje ki-še su bile tako slabe da se reka pretvorila u blatnjavi crveni potok, veoma plit^k, i širok jedva šest stopa. Nurbel je, od svitanja, strpljivo čekao na obali, ispod kra-ljevske palate. Tal<o sakriven i nepomičan, u lovorovom gra-nju, tela obmotanog u širok mantil od zagasite vune, ličio je na okolne kamene blokove prekrivene prašinom. Bilo da reka nabuja ili presuši, mudrac šarha je imao običaj da se pored nje šeta, nakon svog prvog jutarnjeg obroka. Nurbel će ga naći, ukoliko je još uvek; u životu. Napokon se sunce nadvi nad pustinjom, i obasja crvenom svetlošću kamene kupole, i krovove najviših kuća. Dok je ono senčilo neravnine na stubovima i oči statua, kokoške počeše glasno da kokodačřu a magarci da njaču. vazduh u kome leb-deše jutarnji dim sa žrtvenika, ispuni se kricima dece i povici-ma žena. Začu se buka točkova na drumu koji vodi ka kapiji. Neki dečaci se poj;aviše u koritu reke, vukući za sobom kamile sa svojim mladim* čije su noge još uvek drhtale. Niko ne primet i Nurbela, niti onih dvanaestak vojnika koji bejahu sakriveni ofco njega. Najzad se otvoriše plavo crvena vrata na visokom zidu pa-late. Na njima se p ojavi vitka šarhina prilika sa štapom u ruci. Nurbel opazi jedruog vojnika i, na trenutak pomisli da će kre-nuti za starcem. Aii, šarha podignu ruku, krenuvši stazom ko-ja vodi ka reci. vratta se za njim zatvoriše. Nurbel, ne ustajjjući, sačeka da mu se on sasvim približi ka-ko bi ga dozvao. SStarac poskoči i s nevericom osmotri nebo kao da traži demorna. 105 _ To sam ja, Nurbel. Nemoj gledati nebo već pogledaj u zemlju. Nurbel malo smače kapuljaču kako bi mu pokazao lice. šarha, od uzbudenja, ispusti mali krik. - Ah, Nurbele! Zamalo da te ne prepoznam! - Dodi šarha, i. sedi kraj mene - naredi Nurbel tiho. Ne smemo da privlačimo pažnju. Starac baci izbezumljen pogled oko sebe. - Da sednem na zemlju, gospodaru? Neka me bogovi toga poštede jer ne bih bio u stanju da ustanem. - Ne zanovetaj toliko. Pomoći ću ti. Potreban si mi. šarha gundajući ipak posluša. veoma oprezno, naslanjajući se na svoj štap kako bi održao ravnotežu, on spusti svoje mršavo telo na jedan kamen. - Kako ovde stoje stvari? - upita nestrpljivo Nurbel.

- Loše! Jako loše! Njegovo veličanstvo nije nikada trebalo da poveri dvor i grad tom rimskom prefektu! - On odmahnu glavom uz pogled pun zameranja, te do-dade, uplašenim glasom: - Gospodaru, da li je istina ono što se priča? - šta se to priča? - Priča se da je Odenatova supruga podlegla povredama usled ranjavanja kopljem! - Smiri se, to nije istina. Zenobija je živa. Persijanac ju je samo okrznuo kopljem. Još nije došlo vreme da nas Alat na-pusti. -Ah! Napućenih usana, starac razneženo i sa olakšanjem reče: - Ti je takode zoveš Alat? Znaš li da su ovdašnji Balaminovi svestenici odlučili da toj boginji podignu hram u okviru po-stojećeg zdanja? Tvrde da je Alat mlaćta Balaminova sestra. To ih nije sprečilo da ipak rašire vest o njenoj smrti. Nurbele, za to je kriv Elije, Rimljanin i, nažalost - reče posle kraće ćutnje - sin njegovog veličanstva. Hajran je uvek protivrečio ocu. Trebalo je da ga čuješ kako jadikuje, po njego106 Kraljica Pa vom povratku u grad, nakon Ofaline smrti. Svima koji su mu tada dolazili u posetu, pričao je istu priču: "Zenobija ju je za-klala. Na njenim rukama je tetkina krv, a mom ocu to nimalo ne smeta!" šarha, iz prikrajka, baci pogled na Nurbela, nadajući se podršci. Nurbel pak samo upita: - Da li se takode pominje zarobljavanje Imperatora valeri-jana od strane Persijanaca? - Da, i o tome se priča. Da li je to istina? - Jeste. Rimljanin se poneo kao ptić pred mačkom! Na trenutak, obojica ostadoše zamišljeni. Upirući vrhom štapa na grad, šarha nastavi sa pričom: - Znaš li kako stoje stvari u Palmiri? Koliko usta, toliko na-klapanja. čas se pričalo da su njegovo veličanstvo i Zenobija pobedili Persijance, a čas da nisu. Sada tvrde da je Zenobija mrtva i da je šapur zavladao Antiohijom! Ali Nurbele, ova go-vorkanja nisu ništa u poredenju sa Hajranovim izdajstvom. Ne prode ni dan a da ne blati očevo ime, čak i ovde, u njegovoj palati! - Zbog toga sam upravo i došao - prosikta Nurbel kroz zube. Ispričaj mi sve jasno, i po redu. Priča beše prosta i bez iznenadenja. Lažna vest o Zenobi-jinoj smrti se raširila poput kuge, bacivši u zapećak otmicu Avgusta valerijana i izdajstvo prokuratora Makrijena. Grad je jecao, a hramovi su bili prepuni. Potpirujući strah i podupirući neistine, prefekt Elije je, u jednom trenutku, javno obznanio da preuzima vlast i odbranu Palmire u svoje ruke. - Nakon toga me je Hajran prisilio da primim tog Rimljani-na u palatu. Neka mi bogovi oproste zbog onoga što sam vi-deo, gospodaru Nurbele! Hajran je zagrlio prefekta kao da grli svoju ženu nakon lova. Prećutao bih ostalo, ako mi dozvoliš. - Da li još uvek borave u palati?

- Naravno. Rimljanin se ponaša kao u svojoj kući, i izdaje naredenja kao da je u njoj roden. 107 - Da li je Hajran nešto objavio? Brada starog mudraca se zatrese od gadenja i besa. - Tako mi mog dobrog glasa, jeste. Trebalo je da me te reči ubiiu. Bogovi nam ne pomažu u starosti. - šta je rekao? - Da je šapur pobedio njegovo veličanstvo i Zenobiju i da je veliki Odenat priznao da je kraljica lagala obećavajući svima pobedu nad Persijancima. Zbog toga su je bogovi kaznili smr-ću i ostavili nasred bojnog polja u Sizogodonu. Starčeve oči behu vlažne od stida. Jedva je disao, osećajući da ga i same reči kvare. Nurbel nestrpljivo odmahnu rukom. - šarha, nemoj žaliti. Da kojim slučajem nisi poslušao na-redenje, prefekt bi ti oduzeo život. Slobodno nastavi, nemam puno vremena. Novi rimski Avgust je dodelio Hajranu titulu princa Pal-mire i rimskog senatora, koja je pripadala i njegovom ocu. Pre-fekt Elije se proglasio jedinim vodom legije i vojske u Palmiri. Strašan osmeh se pojavi na Nurbelovim usnama. - Kakva drskost! Da li ima vojnika u palati? - Dvadesetak. Prefektova straža i dva centuriona. - Da li znaš gde se nalaze? - Kako bih mogao da ne znam? šepure se u prostorijama njegovog veličanstva, arogantni i neučtivi! - Dobro. - šta ćeš da učiniš? - Da ih ubijem. - Zar potpuno sam? - Ja nisam sam, starče. Oprezno ćeš me uvesti u palatu u pratnji nekoliko vojnika. Došlo je vreme da se osvetiš za po-mženja koja ti je naneo Rimljanin. Sada ćeš, prijatelju, moći da pokažeš, njegovom veličanstvu i Zenobiji, šta zaista osećaš. Sarhanovo lice se ozari. On u trenutku povrati deset godi-na života. Gospodaru, učiniću sve, ama baš sve što želiš! kovj. 109 Dva legionara su se šetala šaleći se. Ni jedan nije nosio ka-cigu na glavi. Preko tunike im je bio prebačen samo tanak pancir. Na levoj strani remena su nosili kratak nož, a sa desne, mač sa dve oštrice. Pri svakom koraku, čuo se zveket posre-brenih kožnih traka koje su im štitile medunožje. Njihov smeh je odzvanjao pod svodom galerije koja je povezivala sobe slu-žinčadi sa odajama njegovog veličanstva. Sa druge strane zida su se čuli glasovi i zvuk vode iz prłvat-nog Odenatovog vrta. Začuše smeh, nešto viših nota. Nurbel prepoznade Hajranov glas. Oni se, još malo, strpeše, sačekavši da legionari naprave polukrug, sa druge strane galerije. Tri ratnika su mu stajala iza leda, tik uz stubove. Još četvorica su se rasporedila u okol-ne sobe. Svaki je imao po jedan dugačak luk, zastrašujući u borbi izbliza.

Kada Rimljani dopreše do središta galerije, Nurbel dade znak. Začu se dupla vibracija, jedva nešto jača od zvuka koji ispuštaju golubice pri poletanju. Legionari se zaustaviše, tetu-rajući se. Istim pokretom, oni prinesoše ruku svom vratu, odakle su, sa obe strane, virile debele, ali kratke strele. Nurbelovi ratnici iskočiše iz soba držeći u šakama oštrice noževa. Nisu morali da ih upotrebe. Legionarima krenu krv na usta te se stropoštaše. Palmirci ih, već mrtve, na vreme, prihvatiše, kako bi ih nečujno spustili na zemlju. Jednim pokretom, Nurbel zapovedi da ih prenesu u sobe. Zatim sa ostalima potrča ka vratima koja su vodila u Odena-tov vrt. U njemu je sada bio razapet šator, sa poljskim krevetom, ta-bureom na rasklapanje i stolom. Na krevetu je ležala kaciga, poprečno ukrašena ćubom legionara, i težak oklop načinjen od srebra i bronze. Rimljanin je, u običnoj togi, stajao pored stola i razmotavao svitak hartije. Strela ga pogodi u srce, i usmrti, pre no što uvide opasnost. Ratnici ga hitro položiše na krevet, i namestiše ga tako, da svi misle da spava. Sakrijte se iza šatora, naredi šapatom Nurbel. Sada su morali da sačekaju starca. Sa druge strane palate, još dve grupe ratnika su dobile zadatak da uklone stražare pod zidovima. šarha je, ne izazivajući sumnju, bio u mogućnosti to da proveri, kako bi, zatim, otvorio vrata vrta. On se ubrzo pojavi. Nurbel nije pamtio kada ga je poslednji put video da tako živo trčka ne oslanjajući se na štap. On po-diže prste. - Obavljeno je, gospodaru. Sedam pogubljenih Rimljana. Preostaje nam straža na ulaznim vratima i ona uz prefekta. - Koliko ih je ukupno? - šestoro, računajući i samog prefekta. Nurbel zadovoljno klimnu glavom dok je šarha upirao štapom na drugu stranu zida. - Svi se kupaju zajedno sa Hajranom. - Zar Hajran ima stražu? Sarha sleže ramenima. - Uz njega su oni koji ga obično prate. - Savršeno! Vrati se do ulaznih vrata i reci im da moraš nešto da objaviš. Zatim ih širom otvori i nemoj brinuti. Dve stotine Odenatovih ratnika te čeka sa druge strane! essocaso Jednim udarcem ramena, Nurbel odvali šarke na vratima. Začuše se povici i, odmah zatim, začudujuća tišina. Rimljani su bili grupisani duž žive ograde, dok se desetak robova užurbano guralo oko kamenog stola. U pratnji jednog snažnog Rimljanina, Hajran i Elije su goli gackali po bazenu. Udmah iza njih, mala grupa muškaraca se, odevena u suknji-ce, bavila borilačkim veštinama. Elije se prvi osvesti. On pozva stražare, ałi samo što nje-gove reči utihnuše, dva legionara padoše mrtva. Treći se čak 110 Kraljica Palmir, osmeli da potrči ka suprotnim vratima kako bi javio ostalima. U tome ga spreči strela koja mu probode bedro te on, poput zeca, pade pred nogama užasnutih robova. Hajranovi drugovi zakreštaše. Nurbel zapovedi robovima da legnu pod sto i da se odatle ne pomeraju. On sam skoči u bazen. Dohvativši gladijatora za kosu, on mu prereza

grkljan jednim potezom noža. Krv, u mlazu, zapljusnu Odenatovog si-na koji zaplaka, užasnut. - Ovo je poruka njegovog veličanstva upućena onima koji su mislili da mogu da ga izdaju. Iza njega su stajali vojnici držeći strele i mačeve na grudi-ma. - Nurbele - jedva izreče Hajran - ti više nemaš nikakvu moć ovde! Zar ne znaš da moj otac više nije kralj Palmire? - Ućuti, nesrećniče! Nisi dostojan čak ni da izgovoriš moje ime! Hajran se baci na njega, urlajući od besa. Nurbel izbegnu udarac, ali mu, odmah zatim, snažno uzvrati, udarivši ga drš-kom mača u grudi. Hajran se, uz strašan krik, zatetura, pade u zakrvavljenu vodu, te se skoro udavi. Ne obraćajući više pažnju na njega, Nurbel krenu ka Eliju. Da je prefekt, kojim slučajem, imao pri sebi neko oružje, si-gurno bi bio započeo borbu. Nurbel nije sumnjao da je opasniji od sina njegovog veličanstva, ali sada je bio potpuno nag i jedino oružje koje je imao beše srdžba u očima. On se odmače nekoliko koraka dok je u pozadini odzvanjao zvuk roga. Palmirski ratnici su upravo zauzimali palatu. šarha je dobro obavio svoj zadatak. Ružan osmeh, pun prezira i oholosti, razvuče prefektove usne. - Ako me dotakneš - zapreti on pogledavši Nurbela - moja legija će uništiti Palmiru! Nurbel se glasno nasmeja. - Tvoja legija? Prefekte, ne računaj previše na nju! Ona je pritvorena u logoru i čuvana od mojih strelaca. Tvoji legionari Zlatni okovi 111 bi mogli da te se odreknu kada čuju da je Zenobija ipak živa i da je upravo krenula na Makrijena uzurpatora. Elije napokon słwati situaciju. On baci pogled pun nesi-gurnosti na svoje prijatelje koje su čuvali Nurbelovi vojnici. Hajran je, sa druge strane bazena, sedeo u vodi kukajući. - Prefekte, pogrešio si. velikog Odenata ne možeš tako lako pobediti, izjavi Nurbel ledenim glasom. Bledog lica i drhteći, Elije uzviknu: - Nećeš se usuditi! Ja predstavljam Rim! Avgust me je proglasio... - Ćuti, ti si niko i ništa. Oštrica noža zapara vazduh poput biča. Zatim se začu neo-bičan zvuk usled kidanja kostiju i kože. Hajran jauknu. Elije se, još trenutak, zadrža na nogama. Nurbel se primače izbe-zumljenom licu na kome su još samo oči davale znake života. - Kada stigneš pred svoje bogove, seti se da te je tamo poslala Alat... Vrhom noža, on mu zada jedan silovit udarac koji učini da se prefektova glava zatetura pre no što samo telo pade. Zatim se Nurbel okrete ka Hajranu, kome se, usled panike, lepo lice potpuno iskrivi. Nurbel se grohotom nasmeja. - Załwali se ocu, smrdljiva hijeno, što sam te ostavio u životu. OSfcOOSBO Pre no što pade mrak, Nurbel izade pred palmirsku legiju, okupljenu u logoru, na zapadnoj strani grada. On se smesti na stepeništu Jupiterovog hrama, odakle je prefekt

Elije običavao da izdaje naredenja. Svuda unaokolo su, na novosagradenim zidinama, stajali palmirski strelci, držeći legionare na nišanu. vladała je takva tišina, da se čulo kreketanje žaba u voda-ma Uadi Kubura. Od običnog desetara do tribuna, svi bejahu podigli pogled ka Nurbelu. On je, najpre, u potpunoj tišini, uzvratio Rimljanima po-gled, a zatim, dao znak da mu se pridruži jedan od legionara. 112 Kraliica Palmin Taj čovek je bio hrapavog lica i sa potpuno sedom bradom. Njega je, od sandala do kacige koju je krasila perjanica sa cr-nim peruškama, prekrivala prašina. On podiže, iznad glave, dugačko crveno koplje, na čijem vrhu beše prikazan orao koji poleće. Začu se žamor u redovima. Svi bejahu prepoznali jed-nu od oznaka novog Avgusta, Makrijena. - Ja, Avalije Lilen, legionar III legije Partika, poslat sam iz grada Emeza, kao glasnik velikog Odenata, kralja Palmire. žamor se, na ove reči, udvostruči. Nurbel, jednim pokre-tom ruke, opet uspostavi tišinu. Položivši skupljenu pesnicu na grudi, vojnik, na sav glas, povika: - Kralj Palmire, gradanin i senator Carstva, veliki Odenat, se pojavio sa svojom vojskom pred kapijama Emeza. Legije ko-je su držale grad, III Partika, VI Ferata i II Flavia Firma, su odbile da se upuste u borbu jer su u njemu prepoznale prijate-Ija Rima i našeg zarobljenog vladara, Avgusta Valerijana. Sa-znavši za Odenatovu opsadu grada, uzurpator titule imperato-ra, prokurator Makrijen, napusti Emez. Supruga Velikog Odenata, kraljica Zenobłja, prva ude u grad predvodeći hiljadu strelaca. Prefekti su se odrekli zakletve položene izdajniku Makrijenu, da bi se, nešto kasnije, na oltaru rimskih bogova, zakleli na vernost njegovom veličanstvu Odenatu, spasitelju Istoka i Rima, i obećali da će se boriti na strani njegove vojske dok ne pobede Persijanca šapura i oslobode svog Avgusta Va-lerijana. Legionar se zaustavi da udahne vazduh i da osmotri hiljade lica okrenutih ka njemu. Svi oni bejahu nepomični i nemi us-led zaprepašćenja. Nurbel podiže mač iznad glave i pokaza na palmirske strel-ce po zidinama logora. Zatim reče promuklim glasom: - Ovi ratnici su u tri navrata pobedili šapura dok se vaš prefekt izležavao u palati njegovog veličanstva! Kraljica Pal-mire nas je vodila u pobedu i tri puta je šapur pred nama ute-kao. Za to vreme, Makrijen je izdao vašeg Imperatora i dograZlatni okovi 113 bio njegov lovorov venac. Elije ga je u svemu kukavički podr-žao i ponizio vas. Neka vas ne napusti želja za borbom i pobe-dom jer će vam, u suprotnom, vaši bogovi okrenuti leda i na-pustiti. Legionari, večeras morate odlučiti da li da se pridru-žite Odenatovoj vojsci i borite protiv Persijanaca ili pak da umrete. Tišina još malo potraja. Vojnici su više posmatrali strelce na zidinama nego Nurbela. Medu starijim i iskusnijim oficiri-ma sigurno je bilo i onih koji su posumnjali da se Odenatov general preterano hvališe. lako brojni i izuzetno vešti, palmirskim strelcima ne bi bilo nimalo lako da obave masakr koji je Nurbel tako olako obećao. Nakon prvog napada, u četama bi preostalo dovoljno legio-nara spremnih za ponovni okršaj. Medutim, prvi centurion istupi sa łsukanim mačem i uzviknu:

- živela crvena boginja! živela Alat! živeo Valerijan! Nurbel, klimnuvši glavom, otpozdravi. I ovi vojnici su već znali za njeno ime. U podzemnim hodnicima ispod palate, stražari otvoriše vrata na maloj prostoriji koja je služila kao zatvor. Sklupčan i, još uvek, potpuno nag, ruku i nogu zarobljenih u okove, Haj-ran podiže izbezumljen pogled. Kada opazi Nurbela, usne mu zadrhtaše zbog uvreda koje više nije imao snage da izgovori. Nurbel izvadi bodež iz korica, te ga prłsloni na čelo zaro-bljenika. - Njegovo veličanstvo greši jer ne želi da te ubijem. Medu-tim, to se radi kada su u pitanju zle i bolesne životinje. On dade znak čuvaru da ga oslobodi okova. Utom se na po-javi šarha, u pratnji robova koji su nosili odeću. Dok su mu pomagali da se pridigne i da obuče tuniku, šarha žalosno uzdahnu. - Ah! Ja ga ipak poznajem od rodenja. 114 Kraljica Pal m - Takode - odgovori odsečno Nurbel. I nikada mi zbog toga nije bilo milo. šešto kasnije, Hajrana gurnuše u tajni podzemni hodnik koji se završavao nedaleko od zidina grada. Prolaz je bio toliki da je kroz njega moglo da prode magare. U njemu je bilo tako mračno da se jedva videlo čak i uz svetlost baklji. Oni prodoše kroz jednu ili dve prostorije prepune korpi i velikih ćupova čiji su se obrisi jedva raspoznavali. Odjednom, Hajran zaurla i pokuša silovito da se otrgne stražarima koji zatim bejahu primorani da mu stave kožne poveze na ruke. šjegovi se povici i srdžba uskoro pretočiše u plač propraćen žalosnim šarhanovim uzdahom. Pri słaboj svetlosti baklji, ugledaše ispred sebe, na gomili, tela Hajranovih drugova, uhvaćenih tog jutra u vrtu. Nurbel se primače Hajranu i uhvati ga čeličnim stiskom za vrat. Priljubivši usta uz njegovo uvo, on prošaputa: - Sačuvaj ih u sećanju, nedostojni sine, jer oni neće pred bogove. Obećavam ti da će ovde istrunuti. Dugo sam čekao na ovaj trenutak da kaznim sve one koji misle da mogu neka-žnjeno da ponižavaju svog gospodara i da tebe smatraju za kralja! - Ubiću te - jedva izgovori Hajran kroz suze. Ubiću te! Sklonivši ruku sa njegovog vrata, Nurbel ga zajedljivo potapša po obrazu. - Da bi to učinio, moraš biti mnogo hrabriji i lukaviji nego što si sad! - Ubiću i oca, i nju. Ubiću ih oboje! - odbrusi Hajran tako glasno da su se zidovi zatresli u pomrčini. Nurbel mu ne odgovori. Udarivši ga bodežorn u bedra, on ga prisili da prede preko gomile leševa. šarha je protestujući, išao odmah za njima. Stražari su, na njegov zahtev, morali da mu olakšaju prolaz mimo leševa. Kada su napokon prošli kroz jedna niska ali pozamašna vrata koja su bila usečena u steni prekriveno; akacijama, naglo ih zaseni bljesak sunca. čim su se obreli na otvorenom, ne 115 čekaiući uputstva, stražari odvukoše Hajrana do jedne kamile i oslobodiše ga okova. Nurbel ga je posmatrao dok je uzjahivao životinju i pre-krivao glavu dugačkom tkaninom okačenom o pojas. Samo

mu dobaci: - Na raspolaganju ti je čutura sa vodom za dva dana. Sma-tram da će ti toliko vremena trebati da mi se izgubiš iz vida. Bez reči, Hajran sede na prostirku koja je prekrivala kami-linu grbu. Jednim udarcem pete u vrat, on je natera da nevoljno ustane. - Upamti Hajrane, ako se samo približiš Zenobiji, završićeš sa svojim prijateljima u podzemlju - dodade još Nurbel. Bogovi su mi svedoci. Hajran ga i ne pogleda. On potera kamilu u kas, po isu-šenom koritu Uadi Kubura, krećući se ka zapadu i dolini grob-nica odakle se prostirao put za Emez. Dok je polako nestajao, u senci starog tamarisa, šarha prekorno promrmlja: - Zar su tolika ubistva bila neophodna? On se i bez toga tebe plaši! Na Nurbelovom licu zasija leden osmeh. - Ja znam da prepoznam šakala kada ga sretnem, mudrače. Ovaj nikad neće prestati da ujeda. Bogovi su mu dodełiłi nečistu krv. Još jednom ti ponavljam šarha: Odenat greši kada ga ostavlja u životu. Drugi deo Laž 261. godina posle Hrista 119 XI RIM - Doveo sam najbolje lekare - reče Pulinije šapatom. Od-mah su se odazvali svi koji su bili slobodni. Njih četvoro je kružilo oko postelje Julije Kordelije. Iza njih su se užurbano gurali robovi apotekari i služavke koje su pali-le lampe. lako je bilo oko podneva, svetlost sivog dana kao da i nije prodirala u sobu. Prvi nalet zime beše preplavio JUm upornom kišom. - Veoma sam ti załwalan - prošaputa Aurelijan. Ne znam kako da ti se odužim. Govorio je mahinalno, i jedva da je primećivao stisak Puli-nijeve ruke, dok ga je stari sekretar senata, zauvek veran Av-gustu valerijanu, ubedivao u svoje bezgranično prłjateljstvo. On jednostavno ne mogaše da odvoji oči od majke, jer ga je sam prizor žalostio i zbunjivao istovremeno. Kada je Julija Kordelija stigla u Rłm, njega je strašno izne-nadila majčina oronulost. Naterao je sebe da poveruje da je to posledica dugog i napornog puta od Sirmiuma, iako mu je Klaudija, bez ustezanja, najavila: "Naša majka umire. Izjeda je bolest. Svaki novi dan je za nju dodatna patnja." Na putu, Alkan je nekoliko puta bio primoran da zaustavi kocije kako bi joj olakšao patnje. Srećom, ta velika putna kola koja su vukli volovi, behu opremljena sa dva udobna ležaja, te dvostrukim pregradama i zastorima, tako da im kiša i vetar koji su neumoljivo divljali poluostrvom, ništa nisu mogli. Sva-a put, kada bi se u toku noći iłi dana odmorila, Juliji bL bilo mnogo bolje.

Uprkos svemu, ona je bivala sve slabija i na njoj su se, iz da-a u dan, sve više videle posledice opake bolesti. _________________ — ' <* i in ir e Kada stigoše u Rim, ona zamaskira svoju slabost što je bolje mogla. Pred Aurelijanom je, uprkos očiglednim činjenicama, tvrdila da se odlično oseća i da je njen umor samo posledica dugog putovanja. Otišla je da prinese žrtve i popije čajeve u hram Dobre Boginje odakle se vratila dobro raspoložena. Aurelijan samog sebe ubedi da Klaudija, kao mnogo puta do tada, preteruje. Njemu je odgovaralo da u to veruje jer su mu dani i ovako bili prekratki zbog brojnih obaveza i briga. Otmica Avgusta valerijana beše izazvala veliku pometnju u Suburu i Forumu. Zasedanja senata postadoše potpuno be-smislena jer su se uglavnom završavala bučnom i haotičnom raspravom. Najviše su se isticale pristalice Cezara Galijena koje su žarko želele da se domognu moći. Oni su nedelju dana ranije, pošto su razglasili da sin preuzima očevu dužnost, žurno istrčali van sale, na sav glas uzvikujući svoju podršku, da bi nakon toga slavili Galijenovo ime na stepeništu Jupitero-vog hrama. - Cezar Avgust! živeo Cezar Avgust Galijen! Neka ga bogo-vi obaspu radošću! Naravno, sve je bilo potpuno protivzakonito. Razočarana, jedna grupa senatora i oficira se okupi, videvši u Aurelijanu čoveka koji može da spreči tu Galijenovu nezasitost. Jedino on, veliki voda Aurelijan, najveći i najhrabriji ratnik Rima bi mogao da povrati čast Rimskom carstvu, ukoliko oslobodi za-robljenog Avgusta. Od tog trenutka im je bio neophodan. Zvali su ga, kad god bi im palo na pamet, da reši neko sučeljavanje koje, iako je go-dilo njegovom ponosu, nije bilo niti mudro niti u potpunosti ispravno. Povrh svega, kao da ovo već nije bilo previše, Ulpija ga je, svojim ponašanjem, zbunjivala i to u onim časovima koji su mu preostajali za odmor. Od kada se beše vratila u Rim sa Klaudijom i Julijom Kor-delijom, zahvatila ju je neka neobjašnjiva upornost i domišlja7 / atni okovi 121 tost Noći su provodili pre kao strasni ljubavnici nego kao bračni par željan odmora. Aurelijan više nije sumnjao da je Klaudija vinovnik tog iz-nenadnog erotskog naboja. On Ulpiji beše popustio taj prvi put. Sa malčice gadenja, on prihvati ta nova pravila koja ga privukoše, više no što je želeo samom sebi da prizna. Uprkos svojim predubedenjima, on otkri da ga to nametanje odnosa veoma uzbuduje. Zamerao je sebi na tome što ne može da do-kuči razlog takvog ponašanja, mada je u isto vreme osećao da postaje pred njom sve nemoćniji. Ulpija mu je postala potpu-no strana. Iz nje je, poput izvora koji se preliva, izbijala ta-kva nežnost koju on nikada do tada ne beše osetio. Ona se sada potpuno razlikovala od one žene koja mu se do tada zbu-njeno predavala u bračnom ležaju. Istina je bila da on, izuzev zahtevne Klaudije, nije poznavao mnogo žena! Usred te pometnje, on primi srdačnu poruku od prvog sek-retara senata, Pulinija. "Lucije Aurelijane, budi uveren u moje iskreno prijatelj-stvo. Ti me ne poznaješ, ali u mojim ušima još uvek odzvanja očinska ljubav našeg dragog i neprežaljenog Avgusta valeri-jana. Neka ga bogovi spase u ovom strašnom času!

Ti znaš da sam ja bio i još uvek sam njegov najverniji pri-jatelj. Tog strašnog jutra sam takode bio s njim kada je odlučio aa napusti Edesu kako bi se susreo sa prevarantom šapurom. Skoro sam se vratio u Rim. Ja želim i dužnost mi je da ti pncam o Avgustu i stanju u carstvu jer znam da ti je podjed-nako stalo i do jednog i do drugog. Predlažem da nasamo popričamo o svemu, u mojoj kući, na ordu Opius, koja potpuno odgovara svrsi. Sutra, oko četiri časa» jedan od mojih robova će doći kod tebe po odgovor f da te lovede, ukoliko pristaneš. Iskreno se nadam da će mi bogovi uslišiti želju." Ali, tog jutra, dok se Aurelijan po prvi put pozdravljao sa Hinijem, dotrča za njim jedan izbezumljen rob kako bi mu 122 Kraljica Pg lmi preneo lošu vest. Julija Kordelija se onesvestila dok je prinosila žrtve u Minervinom hramu. Sveštenici se nisu usudili da je pornere plašeći se da je to opomena same boginje. Alkan, koji ju je pratio, sada je besneo zahtevajući da je podignu sa plo-čnika i prenesu na udoban ležaj. Ne oklevajući i, budući da mu se kuća nalazila u neposred-noj blizini, Pulinije ponudi svoju pomoć, sluge i sobe. U trenutku, Aurelijan jedva da prepoznade majčino lice usred uskovitlanih lekarskih toga. Ona se osvesti, nakon nekog vremena, mršavija no ikada, kože žute, hrapave i jedva prevučene preko čeonih kostiju. Ona ležaše na jastucima, kose razbacane i ulepljene znojem i prašinom koju beše, pri padu, pokupila sa pločnika. S vremena na vreme bi se, ispod pokrivača, koje bejahu doneli u velikom broju, nazirali trzaji njenog mršavog tela, ta-ko nagli i siloviti, da se činilo kao da je u krevetu sa njom zver koja je, iz prikrajka, napada. Pri svakom novom talasu bola, Ju-liji bi preostalo sve manje snage da se dalje bori. Tada bi joj se lice strašno krivilo, nemoćno da prikrije patnju. Medutim, ni jednom ne začuše jauk. Nakon kraće borbe, ona bi se ukočila, sa očima potpuno uvučenim u duplje, kao da dotiče smrt. Lekari su se žučno raspravljali. Najstariji od njih beše iz-łečio ranu Avgusta valerijana i pomogao mnogim čuvenim senatorima. Tvrdio je da neka vrsta životinje izjeda njeno telo. - Pronadimo šta to ova bolest najviše voli da jede. Tada će-mo moći da je, na miru, nahranimo kako bi, jednom sita, bo-lest sama napustila telo. On joj je postavljao brojna pitanja. Boli li je više pri uzimanju ove ili one hrane? Ujutru ili uveče? Kada je gladna ili kada je sita? A tečnosti? šta se dešava sa njenom naravi? A kada je u płtanju voće? Ona više nije odgovarala. Trudila se da dode do vazduha. Njegove kolege iskoristiše trenutak kako bi raspravljali o n;e123 teoriji. Složiše se da ona nije u duhu medicine i da uz to niie ni delotvorna. Jedan je predlagao hirurški zahvat koji bi jedini otkrio šta se to zaista dešava u telu. Drugi je pominjao toplu kupku sa travkama, kozjim izmetom i sumporom. Treći je pak tvrdio da mu je slučaj dobro poznat. - Ovu bolest možemo povezati sa Teofrastovim i Oluge-lovim čadavim kugama. One se moraju lečiti veoma pažljivo. Radi se na otkrivanju povezanosti obolelih organa i

bolesni-kove duše. Jedan od najboljih načina da se to postigne je mu-ziciranje tik uz bolesnika. U ovom slučaju, ja bih preporučio baš frulu i nepromenljiv ritam pri kome se naizmenično sme-njuju tri niska i jedan visoki ton. On sam pokaza kako bi trebalo da zvuče ti isceljujući zvuci. Opet otpoče glasna rasprava i gomila pitanja se obruši na Juli-ju Kordeliju. Dok su joj pritiskali stomak, grudi i butine, ona se iznenada povrati i odgurnu mučitelje. Zapovednim glasom velike sveštenice, ona izjavi: - I bogovi i ja znamo šta mi je! vreme mi je da umrem. Telo mi se istrošilo primajući snagu Sol - Imdktusa. Ona pokuša da se osmehne. Medutim, lekari nastaviše sa pričom. Sta Julija želi da im kaže? Kako i kada joj se to dešava? Da li se radi o dodiru ili hrani? Da li je u pitanju tečnost ili posebna vrsta ugodaja? Da li ga je osetila? Koliko jako? Da li zna kada je rodena? Dan, čas i položaj meseca u trenutku nje-nog rodenja bi sigurno pridoneli tačnosti? Julija Kordelija ih preklinjaše pogledom da prestanu. Au-slijan nije bło u stanju da se pomeri niti da progovori. U tre-nutku ga trže Alkanov glas iz pozadine. - Zašto ne kažeš tim budalama da je ostave na miru? Oni jedino u stanju da je uguše suvišnim rečima. Stari nastojnik beše crven od besa. On još dodade: "ilo koja služavka bi mogla da joj olakša muke sa napit-n protiv bolova koji će bar učiniti da na kratko zaspi. ulinije se složi sa njim žalosno uzdahnuvši. 124 __,___________,—__.________— •• ' c - Bojim se da je tvoj nastojnik u pravu. Mislio sam da do-bro činim pozvavši ih. Uz lekare nekako postoji nada, a ovi nisu najgori, veruj mi. Ali, oni su samo lekari! Ne sačekavši dodatno odobrenje, Alkan se sjuri ka Julijinoj postelji. Tri pokreta i jedno usmeno obrazloženje bejahu do-voljni da se soba isprazni. Doktori se nadoše u čudu. Počeše da se žale tek kada se za njima zalupiše vrata. Medutim, nji-hov bes izazva takvu dreku, da Pulinije bi primoran da im se pridruži kako bi ih smirio. Julija uputi Alkanu osmeh pun nežne zahvalnosti. To kri-vljenje majčinog lica podseti Aurelijana na agonično rzanje konja pred smrt. Umesto da ga ražalosti, taj osmeh ga ostavi potpuno ra-vnodušnim. Obuze ga talas stida. On se priseti Klaudijine hladne pri-branosti kada ga je izveštavala o majčinoj bolesti. Zar su njih dvoje u toj meri slični i bezosećajni? On se primora da pride ležaju. Julija Klaudija podiže ka nje-mu ruku. On je nevešto prihvati dok ga je ona privlačila po-stelji. - Poznata mi je odbojnost koju osećaš - reče ona nežno. Aurelijan htede da se usprotivi, ali ona ga jednim pogledom spreči. - Sine, nemoj sebi da zameraš i ne zameraj Klaudiji. Sve je u redu. Tako treba da bude. Moja smrt ne sme da utiče na vašu snagu. Tako žele bogovi. Ona, na trenutak, zaćuta, da udahne vazduh. Alkan se primače sa vrućim i mirisnim napitkom. U Julijinim očima zatreperi nežnost. - Alkan mi pruža svu nežnost koja mi je potrebna. On to čini već dugo. Bez njegovih ruku i ljubavi ja nikada ne bih postala velika sirmiumska sveštenica.

Ostarelo nastojnikovo lice obli rumen. On ne mogadne a da joj ne uputi pogled pun prekora jer je to bila tajna koju je, poput dragog kamena, želeo da sačuva samo za sebe. 125 Aurelijan klimnu glavom i pritisnu njene prste na grudi, - Znam, majko. - Zar si znao? -progunda Alkan. Da li ti je Klaudija rekla? - To sada nije važno - odgovori Aurelijan ne skrećući po-eled sa Julije. Moja majka odlično zna šta joj je činiti sa dušom i srcem. I sam otac je to poželeo na samrti. Usledila je neprijatna tišina. Alkan je sve vreme nastojao da Julija popije svoj napitak ali, ona ga odgurnu. - U pravu si Aurelijane. Sve to nije važno. Slušaj Klaudiju jer je ona poput mene: božije seme za ostvarenje tvoje sudbine. Nemoj se uzaludno opirati. Bogovi te žele za Avgusta. - Majko... - Bogovi te žele za Avgusta! - ponovi ona kriveći pri naporu lice. Pogledaj oko sebe. Pogledaj rasulo u Rimu. Poslušaj to tutnjanje na ulicama! Moja slabost me nije sprečila da ih ču-jem... Oni čekaju onog koji će imati dovoljno snage da priłwati božiji izazov. To ćeš biti ti Aurelijane...Niko drugi! - Majko, stvari nisu tako jednostavne. Neće biti dovoljno da... Aurelijan ućuta. Zatvorenih očiju i čvrsto ga stiskajući, Ju-lija se ukoči pred naletom bola. Alkan baci pehar koji još uvek držaše u ruci da bi je priłwatio. Jauknuvši, Julija Klaudija is-pusti sinovljevu ruku i obisnu se o vrat svog ljubavnika, koji je cvrsto steže na grudi. Oni, tako, ostadoše dugo zagrljeni. Opčłnjen prizorom i potpuno izbezumljen, Aurelijan opazi kako bol u talasima zahvata majčino telo. Znoj izbi na Alkanovom čelu uprkos hladnoći koja je vladala u sobi. Zatvoemh očiju, on kao da je želeo da na svoje snažno telo prenese Patnje Ijubljene. Najzad se napad stiša. juhja Kordelija pade na jastuke. Alkan, potpuno mokar, Podiže pogled ka Aurelijanu. Pusti je da se odmori. }a ću se brinuti o njoj. Ti se slobod-° Pridruži Puliniju koji te čeka. Morate da popričate. __________„____- - - '"^rp Aurelijan oklevaše. Alkan mu se nije obraćao kao oslo-bodeni rob već kao otac, a to mu se već dugo nije desilo. Da \\ je trebalo da se uvredi? Alka n pomilova Julijine obraze kao da se radi o uspavanom detetu. Njegov osmeh je unapred od-bacivao svako zameranje. - Ni jedna žena nije za mene bila lepša niti nežnija - pro-šaputa. Svu nežnost koju nije mogla da podari tvojoj sestri i tebi, ja sam je dobio. Ogrni se ovim mantilom, ponudi Ijubazno Pulinije. Kiša je ledena. Rob pruži Aurelijanu vuneni ogrtač sa kapuljačom. Pro-ćelavo Pulinijevo teme nestade pod kapom od ovčije kože či-je su ivice dopirale čak do vrata i obraza. On je, pod tim kovr-džavim krznom, više ličio na vragolasto dete nego na starca. Kao mnogi pre njega, i Aurelijan se zapita odakle tako krhkom čoveku snaga i hrabrost koju zahteva njegov poziv. Oni krenuše kroz elegantno predvorje uz ivicu vrta, u obli-ku savršenog kvadrata dvostrukih grimiznih stubova. Pulinije upre kažiprstom na nebo.

- vreme nije za šetnju, ali je ipak bolje da popričamo na-polju. Imam nove robove i još uvek ne mogu da se u njih pouzdam. On zaćuta i stade. - Da li znaš da je Titus nacrtao ovaj vrt? Ne čekajući odgo-vor, koji ga u stvari i nije zanimao, on uhvati Aurelijana za ru-ku i natera ga ponovo da hoda. Iznenadno zadovoljstvo kao da mu podmladi lice. - Cak i po ovako lošem vremenu, nakon dugog odsustva, sve mi se u Rimu čini čudesnim- Ova kuća nije toliko lepa, kao susedna, Virgilijeva, ali ja je volim. Istina je da mi je ova kuca draga kao što je to trebalo da bude jedna žena u mojoj mlados-ti... Ali, ja od tada u njoj živim.. Pedeset godina? Više? Ti jos •si bio roden. Onaj ludak Heliogabal je tada bio Avgust i igrao je nag za svog oca, nepobedivog boga Sunca! 3 On prsnu u smeh bacivši, krajičkom oka, pogled na Aurelijana. - Znaš li da sada u Virgilijevoj kući živi jedan grozan trgovac tkaninama? - nastavi on poverljivo. On je oslobočteni rob i uz to deset ili dvadeset puta bogatiji nego što ću ja ikada biti. šta da se radi, tako danas stoje stvari. Rim je u rukama os-lobodenih robova. Ja, prijatelju, nisam bogat. Barem nisam onoliko koliko misle da jesam. Nisam, zasigurno! Ali, barem sam sačuvao dostojanstvo! Usledio je uzdah i strogo klimanje glavom. Aurelijanu baš i nije bilo do smeha mada ga je ovo trabunjanje starog sekretara senata podjednako i zabavljało i gnjavilo. Uostalom, Pulinije je bio u pravu. Bašta je bila božanstvena. Potkresane i znalački održavane žive ograde šimšira, tisovine i maslina su činile ot-men lavirint. One su se preplitale u Ijupkim krivuljama, za-hvatajući fontane, male bazene, jednu pergolu i niz statua ve-ćinom izradenih u grčkom stilu, po poslednjoj modi. Aureli-jan prepoznade Ciceronovu bistu, Apolona koji svira harfu, Cezara u veličanstvenom oklopu, nagog Perseja sa glavom Erinije u šaci, veneru i Cibelu u zagrljaju. Uz sve to, on opazi i jednu malu ali čudesnu bistu Avgustove supruge, Livije. Voda se slivala niz mermer i plavila nabore tunika, čineći I v •*<ozu neobično nežnom. Grudi, ramena i butine na statuama poprimiše verodostojnost istinske golotinje. Ovom svetu lepo- bi se, sigurno bio prepustio da ga tako strašno nije opsedalo izmučeno lice Julije Kordelije. Sekretaru, zahvaljujem se na pomoći - najzad izusti. Pre-u majku u vilu koju najmim čim joj bude malo bolje. • Nipošto! - uzviknu Pulinije. Ona će ostati ovde. Nemoj joj kvariti poslednje dane. - Moja kuća se nalazi u blizini Ostijske kapije - usprothd se Aurelijan. Ona je takode udobna. - Neka si ti tamo udobno smešten - odbrusi Pulinije, iako ako mene pitaš, taj kvart je isuviše zagaden zbog saobraćaja i Galbinih magacina. Molim te, učini ono što tražim. Ostavi je ovde. Julija samo što se nije pridružila bogovima. Dopusti da joj priuštim mir mog doma. Ja se smrti ne plašim. Slobodno nam se pridružite, tvoja sestra i ti. Neka ova kuća bude vaša tokom boravka u Rimu. - To je zaista veliko dobročinstvo. Biću tvoj dužnik... Lukavo zagledan u Aurelijana, Pulinije klimnu osedelom

glavom. - Upravo. Popričajmo o tom dugu... Prijatelju, nemoj po-mišljati da mi tvoja majka nije na pameti. Jedino što želim je da senat i Galijenove pristalice znaju da boraviš kod mene. Aurelijan je ćutao i čekao. Pulinije baci pogled oko sebe i uspori hod. - Najpre, imam novosti za tebe. One nisu prepravljene da se svide ili ne svide ušima senata. Ovo što ću ti reći je istina. - Da li se ona tiče valerijana? Pulinije potvrdno klimnu glavom. Svakoga dana, Sapur briše svoje cipele o leda našeg obožavanog Avgusta. Služi mu čak i kao stepenik kada se penje u kola! Božija nepravda! Mo-žeš li da veruješ? Noću ga drže u oboru sa svinjama i ovnovi-ma. Njihova hrana mu je jedini obrok. On nagnu glavu pre no što dodade: - I on, uprkos svemu, živi. Bogovi nemaju milosti. On živi trpeći poniženje. Aurelijane, i mi smo sa njim poniženi. Citavo naše carstvo je poniženo. Nastupi tišina. Kiša učini da ove strašne reči još dobiju na težini. Napokon, Aurelijan se osmeli da upita: - Da li je istina da je kralj Palmire naterao uzurpatora Makrijena na beg i da se, zajedno sa našim legijama, sprema da napadne Sapura? Načuh to juče. Pulinije se saglasi klimanjem glave i reče osmehujući se: 129 - Sve je to zasluga njegove žene koja je žestoko isprepadala Makrijena. On je za nju bio samo zalogaj. Toliko mu je uterala strah u kosti da još uvek bułazni negde na Mediteranu. - Njegova supruga? Kraljica Palmire? - Njeno ime je Zenobija ili boginja Alat. Uz to, ona je i veo-ma lepa. Nažalost, ja je nisam upoznao ali, zato sam video oči onih koji su bili u njenoj blizini! - Ti kažeš da se ona bori kao muškarac? - Bolje od muškarca. Pulinije uhvati Aurelijana za lakat i primora ga da uspori korak. - Siguran sam da bi uživao u tom prizoru. Ona u boj ide prsa skoro potpuno razgolićenih. Jedino što ima na sebi je ok-lop od crvene kože. - Zašto kralj gura svoju ženu da mu predvodi vojsku?- uv-redeno reče Aurelijan. Zar joj on ne zapoveda? - Nemoj sumnjati, veliki Odenat je izuzetan ratnik. Medu-tim, ti grešiš. Nije on taj koji je gura u rat, već obrnuto. Pulinije uzdahnu: - Mi sada pričamo o Istoku. Tamo je sve drugačije nego ovde. Ono što se ovde, u Rimu, ili pak na obalama Dunava, smatra civilizovanim, tamo nije. Da li primećuješ da je ludilo koje je zahvatilo stanovnike Istoka poprimilo oblik hrišćan-skog jednoboštva?! Ovdašnji hrišćani se bar skrivaju noću u podrume. Tamo se prikazuju usred dana. I to kako! Razum ih e potpuno napustio. Omadijani su nasiljem. Kraljica Zenobija le jedno od čuda pustinje koje se, s vremena na vreme, desi. Sekretar ponovo strese ivice svoje kape stežući čvrsto Au-relijana za lakat. Dobro upamti to ime: Zenobija iz Palmire. Ona se ne 2tvara. Ona voli da ratuje. Njeni sunarodnici su mišljenja da a nije samo Ijudsko biće... Ko zna? Priča o njoj je zabavna i

11 ti je jednom ispričati. Za nas je danas bitno to, da nam > > zajedno sa svojim mužem, učinila vražju uslugu. Makrijel°vi uzurpatorski dani su privedenł kraju. 130 Kraljica Pal Pulinije coknu jezikom od zadovoljstva. život je imao jed-nu dobru stranu; kada potraje dovoljno dugo, možemo da vi-dimo kako naši neprijatelji doživljavaju sve ono loše što smo im odavno poželeli. - Kako je Avgust valerijan upao u šapurovu zamku? - upita iznenada Aurelijan koga je to pitanje već dugo zanimalo. Zar niko nije bio tu da ga spreči? Pulinije ispusti Aurelijanovu ruku i zaćuta, kao da mu nešto zamera. - Niko nije mogao da ga spreči da učini šta je namerio, pa čak ni ja. On je voleo da čuje moje savete ali retko bi ih sle-dio... Ti si medutim u pravu. Nije trebalo da se tako baci pred noge Persijancu. On je to uradio zbog tebe. - Zbog mene! - Ne tako glasno - reče Pulinije, obazirući se na sve strane. - Kako se usuduješ tako nešto da kažeš? - uzvrati Ijutito Aurelijan ne spuštajući glas. - Prijatelju, polako. Objasniću ti. Tu je i ta robinja do koje je valerijanu veoma stalo. Devojka je tamnoputa i zove se Iflava. On je veoma zaljubljen u nju. Poludi čim mu se približi. Ona predstavlja pravu gozbu za čoveka koji je odavno izgubio mla-dost. Tog žalosnog jutra, pre nego što se popeo u kola koja će ga odvesti pravo u ruke šapuru, on ju je oslobodio i dodelio joj milion dukata. U Iflavinom vlasništvu je sada takode i njegova kuća u Tuskulumu, nedaleko odavde. Ona mora da je tamo. Možda ćeš biti u prilici da je sretneš. Stvarno, ona... - Sekretaru...! - Smiri se Aurelijane! Ja ne vredam niti tvoju čast niti tvoju vernost našem jadnom Avgustu. On ga ponovo uhvati za ruku i odvede u zadnje krilo galerije. - I molim te, govori tiše, jer nam buka neće pomoći da shvatiš ono što moraš, a ovde sve neprijatno odzvanja. Ukra-tko, evo šta se desilo. Ni Avgust ni ja nismo znali da je šapur prevejani lisac i da je Makrijenova duša druželjubiva poput 131 suburskih nužnika. Ali, valerijan je saznao da ste Galijen i ti u lošim odnosima. To je istina, zar ne? Zato je hteo da vas raz-dvoji. više nije priželjkivao borbu sa šapurom jer je strahovao da biste vi, njemu iza leda, podelili Rimsko carstvo. - Nikada ne bih tako nešto uradio. Avgust je to znao. Obećao sam mu. - Da, on je tebi verovao. Ali, veoma su ga ražalostile glasine o mrtvima u Nikopolisu, prošaputa Pulinije. Aurelijan se ukoči i preblede. - Cezar je zaista pokušao da me otruje i to na sam dan moje pobede nad Gotima. - Znam. Galijen mrzi tude trijumfe. - On nikada nije ispoštovao reč koju je dao ocu, iako smo se zajedno zakleli, ispivši krv Mitrinog bika - nastavi Aurelijan sa rastućim besom u glasu. Pogledaj šta se danas

dešava. Ni jednog trenutka, Cezar nije pokazao ni najmanju želju da pri-tekne u pomoć Avgustu. - Da, prijatelju. Ja to znam. - Ali, šta je Cezaru u stvari bitno?! On želi da mu senat kliče i lovorov venac dok otac uzaludno čeka na njegovu pomoć. - To je veoma mudro s njegove strane. čak iako ne možeš da shvatiš, veruj mom iskustvu. Cezar radi baš sve kako treba. Pulinijevo lice više nije bilo nimalo Ijubazno niti smešno. Uprkos svojoj Ijutnji, Aurelijan na njemu vide odlučnost kakvu do tada ne beše video čak ni u direktnom sukobu sa najljućim neprijateljem. - Sta želiš da kažeš? - Zelim da kažem da se naše carstvo raspada. Ono propada usled truljenja strašnih ambicija i izdaja. Aurelijane, Rim pa-da. On je zadržao svoju moć samo na slikama koje krase šali-tru naših palata! Cezar Galijen, sin našeg Avgusta, u ovom trenutku, jedini ima moć da spasi Rim od propasti. - Zar?! Mislim da Galijen nema nikakvu moć. Ti si upravo stigao u Rim i verovatno još nisi čuo šta se deśava na ulicama. 132 Kraljica Pa, Nema tog gradanina koji nije Ijut na njega niti kutka u gradu da se ne šale na njegov račun. Ko može da se divi Cezaru koji ništa ne čini da spase očev život? - Pa šta ako ulice bruje? Ljudi će zaboraviti na svoju Ijutnju uz igre ili neko mučenje hrišćana. Zaboravi na ulice prijatelju. Ljudi pominju valerijana samo zato što sada nije tu da im pro-tivreči. Sagledaj činjenice. Galijen je na čelu legija... iako je njegova slava pet puta manja od tvoje. On takode drži i senat, u kome, izvini na mojim rečima, ti imaš manje uticaja od sa-mih bogova. Njegovi su i galski prefekti a vode na Rajni i Du-navu su mu sinovi. Oni u Africi i Egiptu, ili mu sve duguju, ili ga se plaše. Da zaključimo, on ti neće ništa prepustiti. Moraćeš da se poslužiš silom... - Sekretaru, varaš se kada sam ja u pitanju. Neću ništa uze-ti. Ja nisam uzurpator niti ću ikada biti. Zameram Cezaru što je takav kakav je i što se ružno odnosi prema Avgustu. Uvera-vam te da nisam Ijubomoran. Pulinijev pogled se najednom razneži a lice ozari. On pot-vrdno klimnu glavom i reče: - Da. Sve ovo sam već čuo od valerijana. "On je pošten i snažan bik koji se zanima samo za borbenu liniju i čast Rima." I još dodade: "Ali, on ima jednu lepu i pametnu sestru koja zna sve prečice koje vode do Foruma." Pulinije se nasmeja, ali Aurelijan vešto odgonetnu prikri-venu pretnju. - To si što si, veliki vodo, Lucije Aurelijane, i veliki si. Me-dutim, u tvojoj neposrednoj okolini su Ijudi koji te žele za Av-gusta, ali nemaju tvoje zlata vredno strpljenje - reče otežući stari sekretar. Ukoliko ne obratiš pažnju, mogao bi uskoro biti primoran da se suočiš sa Cezarom Galijenom a da to i ne želiš. Sve bi se desilo kao u Nikopolisu, kada si otkrio leševe, nakon prve bračne noći. Aurelijan preblede. - Zar pomišljaš da sam kukavica? - eče Aurelijan nasrnuvsi na Pulinija. la t ni okovi

133 ^ - Nipošto! Ja nisam tog mišljenja. verujem da si hrabar i da o postupaš, mada si isuviše otvoren. Ja takode smatram, 3o rni dozvoliš iskrenost, da si odveć osetljiv kada je ambicija t-voje sestre Klaudije u pitanju. Ona nema tvoju čistotu i nikanije poštovala ono što poštuješ ti, i što je poštovao tvoj c: vrlinu, pobožnost i veru! Aurelijan stade u grču. Bes koji ga je bio maločas obuzeo, s ada ustupi mesto zaprepašćenju. On izbezumljeno osmotri pomalo smešno Pulinijevo lice. Kako li je on za sve to znao? Na licu mu beše ispisano pitanje koje nije uspeo da izgovo-ri. Pulinije se nežno nasmeši stegnuvši mu ruku. - Ne misli zlo o meni. Ja te nisam špijunirao, već te samo dobro poznajem i iste reči su nam urezane u dušu: vrlina, po-božnost, vera! Njima je mesto na barjaku pravog cezara i ve-Likog Avgusta. To je razlog zbog kojeg sam valerijana pratio tamo gde nisam želeo. Još uvek oslonjen na njegovo rame, on pogura Aurelijana lca poslednjoj stazi. - Upamti da ti želim samo dobro. Ako mi dozvoliš iskreJiost, reći ću ti da uradiš ono što valerijan nikada nije: poslušaj inoje savete. Sada nije vreme da se suprotstaviš Cezaru. Ne dozvoli da tobom zavlada Ijutnja. Tvoja sudbina je velika. Delim mišljenje Julije Kordelije da te bogovi žele za Avgusta! velika sveštenica iz Sirmiuma je u pravu. Uskoro ćeš trijumfovati. Ali danas, moraš dozvoliti Galijenu da protera poniženje iz grada. Dopusti kralju i kraljici Palmire da se obračunaju sa šapurom i osvete jadnog valerijana. Svečano, pred bogovima, obećavam, da ću spremno dočekati tvoje uzdizanje. Aurelijan odgovori tek kada se približiše kući. - Rad sam da te poslušam ali pod jednim uslovom. Dokle god Avgust valerijan bude živ, pa makar i pod šapurovom čizmom, njegov sin, Cezar Galijen, neće biti pozdravljen niti će nositi lovorov venac. Pulinije najpre razmisli, podignutih obrva, pa reče: - To je častan uslov. Smatram da se senat neće protiviti. 134 Kraljica Pal, XII EMEZ Bolelo ju je, ali je nameravala da izdrži. Njegovo veličanstvo je želi u punoj snazi. On takoćte pri-željkuje da imena Zenobije i Odenata, u slavi prepletena, pod-staknu verna srca i zastraše ona koja još to nisu. Uskoro će su-pruga velikog Odenata, pred čitavim Emezom i njegovim po~ glavarima klanova, tribunima, legatima i sveštenicima, kako rimskih, tako i sirijskih bogova, postati Despoina, veliki ko-mandant Palmire. Oni je neće videti u crvenom oklopu boginje Alat, već kao kraljicu koja će uskoro podariti sina njihovom gospodaru. Na sebi će imati široku tuniku koja ističe stomak načinjen od ja-stuka prišivenih za pojas.

Ona će se dobro držati svoje uloge. Od Dine beše naučila da hoda usporeno i da se gega kao sve trudnice. čak je, bez poteškoća, znala da odglumi nesvesticu, kao prava žena u bla-goslovenom stanju. Jastuk je imao dvostruku funkciju; da je načini trudnom i da prikrije još uvek bolnu ranu. Ahemino srdito predskazanje se beše obistinilo. Dug put do Emeza na konju, koji je Zenobija sama sebi nametnula, ka-ko bi se obračunala sa uzurpatorom Makrijenom, beše ludost. Zavoji nisu bili u stanju da se suoče sa silnim telesnim napo-rom. Rana se još više produbila te je sada ličila na podivljalu zver koja je iznutra izjeda. Niti jedna travka, melem i magija sada nisu imali moć da je smire. Te lažne slabosti trudne žene su možda mogle da prevare njegovo veličanstvo i Nurbela ali, Ahemu je sve znala. Ona više nije gundala. čemu sada sve? Zlo je bilo počinjeno. Ona bi joj ujutru i uveče, a ponekad i češće, previjala ranu. Dok je to radila, usne su joj drhtale a oči se punile suzarna. Skoro nečujno bi šaputala: - Ubila si samu sebe! Ubila si se! Možda je to i bila istina. Egipćanka još uvek nije mogla da shvati Zenobijinu ushićenost, kada se pojavila ispred kapija grada, potpuno prava na Jedkivinovim ledima. Povici Rimlja-na sa emeskih zidina zaparaše vazduh poput odapetih strela. Zenobija je stala ispred svih, nudeći neprijatelju svoje grudi u crvenom oklopu. Znala je unapred da neprijatelja neće biti, vrata su se otvorila a da do sukoba nije ni došlo. vojnici i pomoćno osobłje pokuljaše ispred nje, uzvikujući u glas sa strelcima ime boginje Alat. "Alat! Alat je sa nama. živela Alat! Mršavo Makrijenovo telo odjednom nestade, kao nekim čudom. On pobeže ne sačekavši da mu se prikaže u svoj svojoj veličini. Ona, Zenobija, žena i supruga kralja Palmire, postala je boginja rimskih legija kao što je do tada bila boginja pustinjskih ratnika. Ona se beše napojila tom slavom sa takvom halapljivošću da više nije osećala ponovno liptanje krvi ispod oklopa. Njegovo veličanstvo koje je, uz pristanak Rima, postalo gu-verner i gospodar čitave Sirije, smesti kraljicu u velelepnu mermernu palatu optočenu zlatom. Ona je tu danima primala silne počasti, te je na kraju i zaboravila da se zove Zenobija. Poverovala je i sama u priču, tako da je postala ono što su dru-gi u njoj videli: Alat, crvena boginja! Ona potpuno zaboravi na laži i ružna sećanja. Održala je obećanje. Pobedila je šapura Persijanca. čak je i Rim ponizno klečao pred Odenatom i nje-govom kraljicom. Kraljicom, koja ni jednoj nije bila slična, ko-ja se nije plašila krvi i smrti, i koja ni po čemu nije zaostajala za najvećim ratnicima. Da li je zaista verovala, u trenutku ka-da je obećala slavu Odenatu, da će ovoliko postići? Više se nije sećala. Sve je sada poprimilo takve razmere da joj se činilo kao da nema povratka u nazad. Iznurena i zbunjena, usled gro-znice koja se ponovo javila, ona zaključi da, svemoćni pustinj-ski bog, Balamin, ipak brine o njoj. 138 Kraljica Palmir, On zaćuta i baci pogled na zvanice. Zatim, podiže ruku sa Zenobijine i glasno nastavi: - Bogovi su mi svedoci: mi smo kralj i kraljica, Odenat i Ze-nobija, sa istim dužnostima i obavezama. živela palmirska De-spoinal Svi prisutni u glas pozdraviše kraljicu: - živela Despoina! živeli Odenat i Zenobija! Neka ih blago-slove bogovi!

Nakon ove svečane izjave, sve vatre žrtvenih oltara kao da se spojiše u jednu, dok se dim polako širio iznad palate. Ot-poče obredni ručalc. 139 Robovi su donosili i odnosili posluženje. Buka se opet širila po celoj prostoriji. Zenobija jedva da je i dotakla hranu na svom tanjiru. Trudila se da zadrži hladnokrvan izraz lica kako joj se vilice ne bi tresle. Njegovo veličanstvo ju je, još uvek, držalo za ruku. To je bio siguran znak da je uvideo uzrok njene velike slabosti. S vremena na vreme, ona bi osetila na svom vratu zabrinut Nurbelov pogled. On se takode brinuo. Njoj pode za rukom da se u par navrata osmehne, da izgo-vori nekoliko reči, pa čak i da se našali na račun svog oklopa koji će sedlari iz Emeza morati da prilagode njenom velikom stomaku. Ona kroz smeh izjavi kako će, sama njena pojava, prilikom sledećeg okršaja, zasigurno prestrašiti Sapurove Per-sijance. Svi se, na ove njene reči, zaceniše od smeha. šala je išla od usta do usta. Odenat joj nežno stisnu ruku u znak za-hvalnosti. Krajičkom oka, ona vide Nurbelovo odobravanje. Zatim, iscrpljena, dugo ne reče ništa. Neopisiv bol joj je stezao grlo i terao na plač. U trenutku kada se spremala da upita njegovo veličanstvo za dozvolu da se povuče u svoje odaje radi odmora, začu se gromoglasan smeh u dnu prostorije. Jedan centurion se pojavi predvodeći čoveka koji se otimao legionarima. Po dugačkoj beloj tunici i kosi koja je delimično prekrivala njegovo lice, svi prepoznaše pripadnika hrišćanske veroispovesti. Začu se glasno neodobravanje. Legat III Partike dozvoli centurionu da pride, te se obrati prisutnima: - veliki Odenate, zahtevao si da na današnji dan svi emeski sveštenici podele obrok sa tobom i da se poklone tvojoj kralji-ci, Despoini. Ovaj čovek to nije hteo da uradi. Ne možemo očekivati od hrišćana da se ponašaju kako bi trebalo, stoga sam ovoga doveo silom. Centurion otpozadi udari hrišćanina. Ovaj se pomeri, mr-šav i ukočen poput drške na koplju. Zenobija poče da se trese. Da li zbog groznice? Ona je odmah prepoznala ovu ukočenost i hod. A kako bi i mogła da zaboravi? Ali, to nije moguće. Mrtvi ne pripadaju ovom svetu. Legionar pokuša da ga primora na poklon ali se čovek odu-pre. Dok je to činio, njegova se bujna kosa pomeri i otkri celo lice. Začu se strašan krik. Jedino je Odenat znao da je to Zeno-bijin bolni jauk. Leva strana čovekovog lica je bila potpuno unakažena. Vatra je zasigurno spržila tkiva, zategnuvši ih i izobličivši oko, nos i veliki deo usta. Medutim, i tako unakaženog, Zenobija ga prepoznade. - Havad! Havad! Gubila je razum usled groznice. Ali, taj pogled! Ona ga je odavno znala! Pokretom ruke, njegovo veličanstvo naredi legionarima da prestanu sa prisilom. - Ko si ti? - Ja sam Simon, podanik Isusa Hrista. - Da li si ti voda emeskih hrišćana? - Ja ih predvodim po zapovesti Gospoda Boga.

- Sta ti se desilo sa licem? Simon se nasmeši i još više izobliči. - Avgust valerijan i prokurator Makrijen su bili u ubedenju da mogu da me spale na lomači. Oni nisu znali da naš sve-mogući Bog ima druge namere sa mnom. Opet se u sali začu glasno neodobravanje. Zenobija oseti da gubi svest. Bol je odjednom napusti. U njoj se javi želja da us-tane i izgovori Havadovo ime. Oh Havade, moja Ijuba^i. Jedva da je primetila kako se stisak ruke njegovog veličanstva pojačava. - Zašto odbijaš da se poslužiš mojom hranom i da klekneš pred mojom suprugom Despoinom? - upita ga Odenat, - Hrišćanin kleči samo pred svojim Bogom. On pije i jede samo Hristovo telo - odgovori polako Simon. Po prvi put, on se okřete ka Zenobiji, te ona vide njegovo strahotno lice. - Krałju Palmire, nemoj ni pomišljati da ću klekndti pred tvojom ženom. Prema sudu našeg svemoćnog Boga, ona je grešnica i lažljivica. Zenobija htede da poskoči i da se usprotivi ali je bol pre-seče. Gubeći svest, ona još jednom vide strašno lice svoje Iju-bavi, da bi nakon toga zavladao potpuni mrak. Zenobija nije čula povike Njegovog veličanstva dok je pokušavao da je pridrži. 71 atni okovi 141 XIII RIM Raspuštena Klaudijina kosa prede preko golih Maksimovih grudi. Ona je vrhom jezika pratila vijugavi trag ožiljka na nje-govom obrazu. On joj podiže glavu tražeći njene usne. Zatim je uhvati za bokove i podiže kako bi ga uzjahala. Klaudija se osloni na nje-gova ramena i široko razmaknu butine. Njihovo spajanje pro-prati uzdah zadovoljstva koji se utopi u poljupce. Kroz zastor njihove ložnice dopre iznenadni žamor i smeh gomile. Oni se i ne osvrnuše. Ona se snažno izvi, i ponudi Maksimu vrh svoje bradavice. Sporim pokretima, on je prodirao u nju držeći je za butine. Poluotvorenih očiju, on je pra-tio gibanje njenih kul<ova. Spolja je dopirala buka od połomłjenih štitova i izukrštanih mačeva. Začuše se trube i bubnjevi u besomučnom nadmeta-nju. Niko nije čuo Klaudijino isprekidano disanje usled sve većeg zadovoljstva. Najednom, ona se presamiti i zaustavi, tela zahvaćenog trzajima. Njene ruke potražiše Maksimov ud kako bi ga priłwatile i primorale na odmor. Nešto zatim, širom otvorenih očiju i usa-na pobledełih od žedi i zadovoljstva, ona ga ponovo primi u sebe. Samotno je uživala, u divljim naletima kukova. Zavesu ponovo probi neobuzdana dreka, smeh ł vredanja koji nadjačaše zvuke trube. Maksim, potpuno opčinjen, ne mogaše da odvoji pogled od Klaudijinog lica. Ona mu je izmicala i kao da ga više nije vide-la. Možda ga više nije ni osećala, tako zatvorena u sebe i u svoje uživanje, noktiju zabodenih u njegove grudi. On silovito upliva u nju kao da želi da je rascepi. Kada bi samo mogao da dokuči tu tajnovitu radost koju je sebično 142 Kraljica Pah 143

čuvala samo za sebe! On uživajući, zatvori oči i prepusti se samoći. Spoljni žamor utihnu zajedno sa njima. Klaudija se odvoji i otkotrlja na jastuke. Dok joj se dah sti-šavao, nju obuze ravnodušna zamišljenost. Maksim se, već mesecima, nije više čudio toj iznenadnoj hladnoći koja bi usledila odmah nakon žestokih milovanja. Klaudija, ni po čemu, nije bila nalik drugim ženama. Ako je Maksimu zbog toga i bilo krivo, njegov ponos mu nije dozvo-ljavao da to pokaže. On se nagnu i spusti poljubac izmedu njenih grudi i nežno pomilova vlažan pubis. Zatim ustade da pomeri zastor na ložnici. Ispod njihove lode se pružao pogled na zastrašujući prizor Trajanove igre. Ona se odvijala u cirku, toliko velikom, da je pre ličio na jezero, i dovoljno dubokom, da je moglo da bude poprište bitke hiljadama vojnika. Na strmim stepenicama am-fiteatra, osamdeset hiljada uzbudenih glasova je gromko uzvi-kivalo svoju žed za krvlju i prezir prema poraženima. Sukob koji se upravo okončao je suprotstavio plovila sa po dva reda veslača. čamci su bili brzi i pokretljM. Svaki je na pramcu imao po bronzani kljun, oštar poput mača, Za ove okršaje u cirku, oni bejahu opremljeni samo jednim central-nim jarbolom čije se jedro nikada nije razvijalo. Jedni su nosili zelene kape i kacige sa perjem, dok su drugi nosili plave. Plavi upravo bejahu pobedili. veslači su sada vozili po-bednički krug do mostova na brani. Slaveći pobedu, borci su urlali i iznad glava vitlali maljevima, sa kojih su se još slivali krvavi delovi mozga. Iza njih, na poprištu borbe, plutali su leševi gubitnika i za sobom ostavljali crveni trag u mutnoj vodi. Nepomična i ras-klimatana, galija zelenih, beše probušena, duž boka, nekih dvadesetak stopa. Leva ograda broda je propuštala vodu u kas-kadama dok su se na preostaloj palubi, preživeli bavili ranjeni-ma, uz glasno dobacivanje najbližih u publici. Njima se polako primicala velika okrugla barka sa čekrkom, kako bi, pre no što potonu, privezala galiju i uskladištila sa ostalim olupinama. Maksim se ražesti. Ova Trajanova igra je biła jedna od najvećih i najskupljih zabava u Rimu. Sama arhitektura arene je podsticala žmarce. Sedišta amfiteatra su se pružala u nedogled, i mogła da prime masu Ijudi veću od one u Klaudijevom Trigariumu gde su se inače odvijale trke dvokolica. čak se i broj Ijudi u Kolizeju činio neznatan u poredenju sa ovom grdosijom od arene. Me-dutim, s početka zapanjujuće i grandiozne, borbe zatim do-sadiše usled ponavljanja. Prostor je bio dovoljno veliki da omogući lagodan manevar brodova te su napadi i proganjanja delovali uzbudljivo. Ali, za sve to je bila neophodna fina taktika a mornari su uglavnom bili samo nevešti vojnici. Galije bi, sa velike razdaljine, uzi-male zalet kako bi dobile na ubrzanju pre frontalnog sudara. Za razbijanje suparničkog broda, jedino je bila važna sirova snaga. Mudrost i taktičnost koje su omogućavale veštu plovidbu ł izbegavanje neprijateljskog pramca bočnim zavlačenjem kako bi mu se polomiła vesla i onemogućila dalja plovidba, retko su bile na delu. Uglavnom su se svi trudili da prvi izmaknu ste-penice za pristajanje protivničkom plovilu. Okršaj bi tada pre-rastao u opšti medusobni masakr. To i nije bilo naročito zanimłjivo s obzirom na činjenicu da su se svi iz publike bar hiljadu puta tako sukobili.

Maksim je više voleo neizvesnost borbe prsa u prsa izmedu gladijatora ili pak sučeljavanje sa divljim zverima. U tim nad-metanjima je najbolje dolazila do izražaja čovekova hrabrost ili kukavičluk. Konačan ishod je bio krajnje neizvestan i zavi-sio je od mudrosti, domišljatosti ili čiste snage boraca. čovek 144 Kraljica Palmir( je bio neposredno suočen sa izvesnom smrću. Izvesni gladi-jatori su, u toj meri, bili opsednuti samim nadmetanjem i že-Ijom da pobede, da su se činili nečovečnim. čak je i osred-njost sada imala neku čar, dok su manje hrabri svojom ko-mičnošću izazivali grohotan smeh kod publike. Klaudija je volela Trajanovu igru. Posebno joj je pričinjavalo zadovoljstvo da vodi ljubav u lodama na vrhu arene koje su inače bile veoma skupe za na-jam. Na taj način je nadomeštala one trenutke dosade i preve-like buke. - Kao što sam i sumnjala, zelena ekipa Kajusa Ornija je ponovo izgubila - reče Klaudija sa prezirom u glasu. U Rimu je već dve nedelje vladala zima i sada se hladnoća polako uvlačila kroz otroren prozor na lodi. Ona se umota u bundu od vučijeg krzna od koje se Maksim nije odvajao tokom svog boravka na Rajni. - Da se nisi, kojim slučajem, kladila na njega? našali se on. - Zar na Kajusovu galiju? Valjda nisam luda! Kladila sam se na Oktofenikesa i njegove Egipćane. Ułožiła sam trideset i četiri srebrna novčića a dobiću tri puta više. Njegova posada se borila samo četiri puta od letos, ali nije pretrpela ni jedan poraz. Takva je bila Klaudija. Upućena u sve, iako je u Rimu bo-ravila tek mesec dana! Ljudi u čamcima su skupljali leševe i ostatke olupina koji su plutali na vodi. Jednom od ubijenih, krupnom crncu iz Nubije, grudi bejahu potpuno raznete, te su sada zjapile sa isturenim tkivom i kostima. Sigurno su ga naterali da se bori bez oklopa kako bi učinili publici igru zanimljivijom. Njegov težak leš je, pri izvlačenju, umalo potopio barku. vazduh zaparaše pod-smešljivi povici sa tribina. - Da li si dobio odgovor na naša pisma? - upita Klaudija šapatom. Maksim se okrenu kako bi joj odgovorio. - Dunavske i ilirske legije su spremne. Glasnici se još nisu vratili iz Mezije ali ja znam da će odgovor biti potvrdan. Od dekuriona do legata, svi su spremni da, kada dode pravi čas, podrže Aurelijana. Oni se stide Cezara koji ništa nije učinio da oslobodi svog oca iz zarobljeništva. Preostaju samo legije iz Milana, daga oplaču, na dan njegovog smaknuća. - Tiše!.,, Klaudija mu, uz prekoran pogled, grubim pokretom ruke, prekri usta. - Te reči više ne smeš da izgovoriš. čak ni ovde! Maksim se nasmeja pokazujući na gomilu okupljenog sveta u areni. - Zar misliš da je njih briga za Cezara? Ova igra je prava slika našeg carstva. Za nju ne postoje pravila osim onih koje sama odredi. Cuo sam da u publici nastrada na desetine Ijudi, svako veče. šta u ovoj zemlji znači jedna smrt više ili manje? Klaudija mu ne odgovori. Posmatrala je kako pobednički tim prinosi žrtve Neptunu, na oltaru podignutom na samoj

ivici cirka. - Da li znaš da je Galłjen potpuno poludeo za Grčkom? -upita Klaudija sa lažnim nemarom. Kažu da se sada kune sa-mo u Grke. Bogovi mora da su grčki jer Cezar spava samo sa Grkinjama, bilo da su robinje ili žene njegovih oficira. Još pri-povedajukako će narednog meseca ponovo u Atinu. Maksirn ju je pažljivo słušao. Klaudija nije bila sklona go-vorkanju, i nikada nije nešto tvrdila ukoliko nije imala dobar razlog. - Trebalo bi da upoznaš Oktofenikesa - najzad predloži, Galijen uvek koristi iste brodove na Egejskom moru. Njegova galija je glornazna i spora, a straža malobrojna. Ako damo Ok-tofenikesa ono što traži, mogao bi da iznade nekoliko sau-česnika i da dode do posade. Mislim da bi dva broda pod tvo-jim zapovedništvom bila dovoljna da obave zadatak. Maksim zazvižda kroz zube, istovremeno zadivłjen i zabavljen. 146 Kralfiica - Sada razumem. Mi smo zbog toga ovdee! Još sam se ja pitao odakle ta iznenadna strast prema TrajanC3voj igri! Klaudija mu se nasmeši. - Zar ćeš se žaliti? Zar zadovoljstva ove igire nisu u visini tvojih očekivanja? - Ti odlično znaš moj stav u vezi ovih igjara - odgovori Maksim prepuštajući joj svoju ruku. Ona strasno uzdahnu. - Ne budi Ijubomoran. To mi je tek tako paloo na pamet. Maksim je sumnjao ali su ga njene laži osstavljale ravnodušnim. On se prepusti milovanju i uskoro osetti novo radanje njene želje. Klaudija ga najpre odgurnu ali on je primora na poljubac. - Da li ću jednog dana saznati istinu? - Koju istinu? Zar ti ne govorim ama baš sve?' - Lažeš me koliko i sve ostale. Ali mene zani.ma da li mi se podaješ iz računa ili je nešto drugo u pitanju? Ona prezirno progunda. - Samo se slabići interesuju za tu istinu. Pam-etni uzimaju i uživaju u onom što im se nudi. Ona zatvori oči, potpuno se prepuštajući, g lave zabačene na njegovo rame. - Može biti da postajem slabić - najzad reče. Ona se, istog trena, izmače, pritežući na boko<vinia bundu. - Ja ti to nikako ne savetujem. Izgubićeš više nego što mi-sliš. - Zar? A šta to? - Ukoliko Aurelijan postane Avgust, ja ću se iudati za tebe. Maksim, na trenutak, zaneme, a zatim se glasno nasmeja. Klaudija, namrštena, upita: - Ne svida ti se moja zamisao? - Ne verujem ti. Ti nikada nećeš biti moja žen#- Ja to pouz-dano znam. Ti već pripadaš jednom muškarcu iako se nikada niste zakleli na venerinom oltaru. Ta veza je rriožda nemo-guća, ali je za tebe jedina prihvatljiva!

• tni okovi 147 On nije morao da izgovori Aurelijanovo ime. Ona je razu-mela. Pomislio je da će ga ošamariti. Skupivši usne, njoj pode za rukom da se obuzda. - U tom slučaju, šta tražiš sa mnom ovde? Rim obiluje pro-stitutkama. On potvrdno klimnu glavom, zabacivši tromim pokretom bujnu kosu. - Onda sam ja, u isto vreme, i snažan i slab, jer zaista uži-vam u onome što imam, ali se uvek pomalo nadam i onome što nikad neću imati. Klaudija ne trepnu. On se odluči da spusti pogled sa njenog lica kojeg su mržnja, prezir ili pak čista sebičnost znali da unakaze i učine veoma neprijatnim. Na vodi su se već okupljale nove galije spremne da se upuste u borbu uz glasni podstrek publike. - Može biti - priznade on ravnodušno - da ni mene ljubav ne zanima. Medutim, ja moram da priznam da su prostitutke u Rimu dosadne koliko i ove borbe. Za razliku od njih, ti mno-go bolje vladaš tom veštinom jer imaš nešto što one nemaju: ubedljivost nastupa začinjenu neočekivanim. Ona ne odgovori. Njega to ne začudi jer ona nikada nije odmah odgovarala na napad. Ona je pripadala onom soju protivnika koji čeka pravo vreme i mesto. Naplatiće mu njegovu ironiju, kada se najmanje bude nadao. Galije su, napokon, zauzele svoja mesta na suprotnim stra-nama cirka. Sudija, u malom čamcu, se spremao da da znak za početak. Aurelijane, mnogo okolišaš, mrzovoljno uzvrati Klaudija. Mogla bih da pomislim da si dovoljno hrabar da se suočiš sa Galijenom mada svakoga dana pronalaziš nove izgovore da odustaneš. Znam da sve te gluposti potiču od one budale Pu-linija, prvog sekretara koji te čini tako nesigurnim i okreće protiv mene. Kraljica P almire U trenutku kada je sudijino koplje zaparalo površinu vode, njihova ioda zatreperi od sto hiljada glasova u areni. Maksim baci pogled na brodove a zatim na Klaudijin profil, hladan i nepomičan poput januarskog leda. - Nema te osobe koja bi mogla da okrene Aurelijana protiv tebe. - Varaš se, Pulinije to upravo čini. Ja to osećam. On se služi lukavstvom kako bi se dodvorio Aurelijanu. Moj brat je uvek voleo starčeva poveravanja. U njemu je pronašao izgubljenog oca. Ona ućuta bacivši pogled na trag koji su brodovi ostavljali na vodi. Znala je već, uslediće sudar, tako gromoglasan, da će se izjednačiti sa povicima publike. - Da li znaš da, od skora, čitave noći provodi izmedu Ulpijinih butina? Dodade ona glasnije kako bi nadjačala buku. Zamišljaš li? Aurelijan neprestano vodi ljubav sa svojom ženom?! Maksim htede da se našali na račun njene očigledne Ijubomore ali, igra ga, nenadano, zainteresova. U poslednjem trenutku, galija crvenih pokuša da izbegne protivničko plovilo. veslači naglo uvukoše vesla a robovi okre-nuše kormilo na desno. Ovim manevrom uspešno izbegoše direktan sudar. Sada je bočno sučeljavanje pretilo neprijatelj-skim veslima.

Medutim, voda zelenih odgonetnu njihovu nameru, te na-redi veslačima na levom boku da uvuku vesla što oni bespre-korno i učiniše. Mornari, sa desnog boka, nastaviše da veslaju ali u suprotnom pravcu. Rezultat je odmah bio vidljiv. Brod se zatetura i okrenu u mestu, taman toliko, da se njegov bron-zani očnjak sa pramca zabode u protivničko plovilo. Maksim zadivljeno klimnu glavom. I pored silne dreke iz publike, ipak se začu prasak usled lomljenja drvenog trupa. Crveni brod je krckao kao orahova Ijuska i polako se punio vodom. Neke od veslača progutaše novonastale pukotine na palubi. Otpoče sveopšti pokolj. 7lntni okovi 149 - Zamisli, on koji joj je prilazio samo tri puta mesečno! -nastavi tvrdoglavo Klaudija. Ko je mogao da pretpostavi da će se nežna Ulpija pretvoriti u divljakušu iz Subura? Prema ka-zivanju robinja, to je ono što se dešava. I to, bez imalo stida... Ako tako budeš nastavila da veruješ govorkanjima, držaćeš da je svet poput bundeve, odgovori joj Maksim, ne skrećući pogled sa bitke na vodi. Ulpija je čedno i nevino stvorenje, i možda se upravo to dopada Aurelijanu. - Nisi u pravu. Ulpija se sasvim promenila od kada smo se vratili iz Sirmiuma. Ceremonija u hramu ju je učinila potpuno ludom, mada, avaj, još uvek nije u blagoslovenom stanju. Maksim naglo izgubi interesovanje i Ijutito skrenu pogled sa borbe prsa u prsa koja beše potpuno nepravedna. Gledaoci su pak, na sav glas, uživali u strašnom prizoru prolivanja krvi. Buka je, ponovo, bila tolika da jedva primetiše da neko upo-rno lupa na njihova vrata. Maksim isuka mač iz korica koje su visile iznad kreveta, te odgurnu Klaudiju pre no što otključa vrata. Na njima se pojavi jedna Pulinijeva robinja, izbezumljenog lica. - Gospodarice! Gospodarice... - Kako se usuduješ? - Ijutito reče Klaudija. Ko ti je rekao da smo ovde? - Gospodarice, tvoja majka... - Ne govori gluposti. Moja majka... Klaudija ućuta, shvativši o čemu se radi. - Ah...reče ona. Ostavi nas nasamo. Klaudija se okrete ka Maksimu. Potpuno ravnodušnog iz-raza lica, ona zgrabi njegovu ruku u kojoj je još uvek držao mač i usnama mu ovlaš poljubi prste. - Legatu, upamti, i uradi kao što sam naložila. Upoznaj se sa Oktofenikesom te ćeš videti da znam da držim reč. Ona je šetala, posred bučnih i zakrčenih ulica, kako bi iz-begla prljavštinu. Niko nije znao odakle je niti ko je zapravo ona. Njena smeda lanena tunika, sandale od kanapa i vuneni ogrtač su bili osrednjeg kvaliteta poput garderobe žena koje su se tiskale ispred obližnjih prodavnica. S vremena na vreme, poneki muškarac bi se, opazivši njeno lice, iznenaden, os-mehnuo.

Dva puta je bila primorana da upita za put. Nikada do tada, ona nije kročila u zamršeni lavirint donjeg emeskog grada. To je zaista bila kaljuga ravna paklu. Uličice bejahu uzane, mračne i smrdljive, zidovi na kućama plesnivi, i najčešće, bez zastora na vratima. Prozori su bili obične rupe kroz koje se nesmetano širio dim iz kuhinjskih mangala. I žene i muškarci su, bez ustezanja, vršili nuždu gde im padne na pamet. Svuda su vršljale razne životinje. Odbegle svinje i psi lutalice su režeći presretali nesrećne prolaznike i uterivali im strah u kosti. Deca su trčala, ili potpuno gola, ili umotana u dronjave haljetke. Na svakom ćošku su se čuli po-vici usled svada i tuča. Trgovci su gurali svoje magarce, na sav glas zahtevajući prostor za prolaz. Nekoliko ulica je imalo prave prodavnice i oltare posvećene pustinjskim bogovima ili Cibeli, velikoj Majci. Na žrtvenicima se žar beše ugasio jer, već odavno, niko nije prinosio darove u okrnjene bronzane pehare. Ovde su bogovi okrenuli leda Iju-dima, prepustivši ih njihovoj patnji i nemoći. Zenobija koja je uglavnom živela po palatama i po vojnim logorima, nikada nije videla nešto slično, iako je Emez bio ve-liki grad, sa četiri puta više stanovnika nego Palmira. Rekli su 151 i da mora da prode tu straśnu četvrt kako bi stigla do kuce •ćanina Hrišćanski bog i njegovi sveštenici su zaista imah čudnu naklonost prema Ijudskoj patnji i stradanjima. Ona je eć strahovala da će se potpuno izgubiti. " Ahemin specijalan zavoj za ovu priliku se, do tog trenutka, ookazao kao dobar mada je bol ipak bio prisutan, bez obzn na umirujuće napitke koje pre polaska beše popila. Ona se za ovaj poduhvat pripremala puna tri dana i za to vreme mje na-puštala postelju kako bi prikupila neophodnu snagu. Medutim, sada ie već strepiła da će se onesvestiti, ukoliko bude moral još dugo tuda da luta. Ako se to desi, završiće u nekom jarku zauvek izgubljena. Ona je morala da izdrži i da pronade tu kucu u kojoj navc* no živi Havad, poštovan i cenjen poput boga. Neočekivano, ona izbi na jedan mali ali popločan i prove-tren trg. Njega je svetlost obasjavala sa svih strana a suvi se-verni vetar hladio odnoseći kužne mirise. Nju zabljesnu belilo kuća. Ovde je sve delovalo čisto i uredno. Na ivici snage, ona se osloni na ogradu za koju su bile privezane mazge. Bilo je prisutno puno sveta, žena i dece po-gotovo. Za razliku od bučnih ulica kroz koje upravo beše prošla, ovde je sve bilo začudujuće mirno i tiho. Starice koje su sedele na jednim kolima baciše na nju letimičan i ravnodušan pogled da bi, odmah zatim, zainteresovano propratile dečiju igru na suprotnoj strani trga. Na trg je pristizalo još žena i dece. Svi bejahu obučeni kao siromasi i veoma tihi. Zenobija napokon ustanovi da su mno-gij po svemu sudeći, bolesni i da se jedva drže na nogama. Ona se seti Havadovog isceljujućeg dara. On ga je oduvek posedo-vao, pa čak i onda kada su bili deca u pustinji Turak AFlab. Zenobija shvati da ga je pronašla. On je bio tu negde, mo-zda upravo u onoj gomili koja je čekala na čudo. Kakve li ije! Da li će pomisliti da je i njoj potrebna pomoć? 152 Kraljica Pal,

Njeno razmišljanje prekide lagana pesma. Starice kraj nje izgovoriše jednu reč koju ona ne razumede. Ne mogavši više da čeka, Zenobija zakorači ka gomili oku-pljenoj na drugoj strani trga. Strepnja, više no bol, joj je sada prekidala dah. Svih onih dana kada se odlučivala da krišom utekne iz pa-late, nije mogla da izbriše iz misli strašno Havadovo lice. Na-kon što se beše osvestila, uvidela je da joj se njegov unakažen lik urezao u sećanje. Ništa ne beše preostalo od Havadove le-pote, čak ni pogled. činilo se kao da su ga bogovi pretopili učinivši ga neljudskim. Najviše je strahovala od tog ponovnog susreta sa njegovim licem. Ali pre bi umrla nego da sada odustane! Morala je da mu kaže ono što nikada do tada nije. Uprkos svemu, ona je to morala da uradi. Prišavši okupljenim Ijudima, nju veoma iznenadi prizor. Deca su stajala u krugu oko tri čoveka koja su sedela na drvenim hoklicama. Na Havadovom licu je mogla da vidi sa-mo jedno nepovredeno oko, slepoočnicu i obraz. Ostatak, pa čak i usta, je prekrivao besprekorno čist veo. On je lagano odmotavao papirus koji držaše u ruci. Njegov glas, malo prigušen tkaninom, Zenobiji beše nezamislivo nežan i miran. - Beše jedan čovek od Boga poslat - započe on priču. Zvali su ga Drevni mada mu je ime bilo Jovan. On nam se pridružio kako bi nam pokazao koliko je velika svetlost. On, Jovan, ne beše svetlost poput našeg Učitelja Hrista. Ali on je svima go-vorio: "Ja sam video božłju svetlost. To je jedina istinita svet-lost. Rodivši se, obasjala je sve Ijude. Svet je nastao zahvaljujući njoj." Slušajući tog Jovana i njegov glas, svi su znali da govori istinu... Deca su, sa velikom pažnjom, pratila Havadovo izlaganje. Kada on ućuta, jedno dete ga priupita: - Zar tvoj učitelj Hrist nije bio Ijubomoran na svetlost? Jer, i on sam je bog, zar ne? 153 Ona dva čoveka pored Havada se na te reči nasmejaše dok Havad ostade potpuno miran. - Ne, Isus Hrist ne beše Ijubomoran. A zašto bi i bio? Ta svetlost beše njegov otac, a i on sam beše svetlost u čovekovom obličju. Nastupi tajac. Namrštena i zbunjena deca su se trudila da shvate ove zamršene reči i slike. - Kako je to moguće? - najzad upita jedna starija devojčica. Ljudi koji tvrde da je sunce bog, nikada nisu bili u prilici da ga vide u Ijudskom obličju. Uglavnom bi im se prikazao u obliku złatnog bika, ali nikada kao čovek. Ne, to zaista nije moguće. Bogovi nisu Ijudi a smatram da ne mogu da budu ni svetlost. Havad i prijatelji skrstiše ruke na grudima te šapatom izgovoriše neke reči koje niko ne razumede. Zatim se začu veseo Havadov glas. - Dete, zaboravi sve što govore o suncu jer su to samo laži i naklapanja Rimljana. Božija Svetlost ne može da se poredi sa tim glupostima. - Ali, sunce možemo da vidimo - uporno nastavi devoj-čurak. A ta svetlost o kojoj pripovedaš, ako nije sunčeva, gde mogu da je vidim? - videćeš je! Ako budeš u mene imala poverenja, uskoro ćeš je osetiti u. sopstvenom srcu. Zaboravi sve što su ti do sad pri-čałi. veruj mi, to što si od njih čula, važno je, u ovom trenut-ku, koliko i lanjski sneg!

Kada utihnu njegov glas, začu se dečiji kikot. Zenobija je, kao i svi prisutni koji su slušali, osetila moć koja je proisticala iz njegovih reči. On nije prekinuo izlaganje da sasluša eventu-alna pitanja već je to uradio kako bi Ijudi porazmislili o re-čenom. - Zaboravite sve što su vam pripovedali o bogovima - pro-duzi on obraćajući se svima. Sve su to samo laži koje potiču od iMmljana i onih koji vam otimaju hleb nasušni. Postoji samo -aan Bog, a to je Otac Hristov. On je svetlost i ovog, i onog eta. Bog ne želi od vas žrtve i slabosti. On vas voli i želi vam 154 Kraljica Palmi dobro. Zato nam je poslao Isusa, svog sina, da na sebe pre-uzme našu žed i glad i da nam otvori vrata božijeg raja. Iz tog razloga su ga Rimljani prikovali za krst patnje, kao što su i vas prepustili bedi i očaju. Ponovo nastupi tišina. Deca su ga posmatrala, zadivljena snagom njegovog glasa. On zatim ustade i ispruži ruke. - Za danas je dosta. Sutra ću vam još pripovedati. Pomoli-mo se svi zajedno. Nakon toga ću svetlošću našeg svemoćnog Oca isceliti žene i decu. U glas sa svojim prijateljima on otpoče molitvu. - Dodi i pogledaj nas, Gospode Hriste. Kao što je ovcama potreban pastir, tako je i nama potreban tvoj dah života. Po-dari svojoj deci ispašu. Da, namiri nas svetlošću i pravdom. - Amen! - povikaše deca pre no što se, uz veseo žamor, ra-štrkaše po trgu. Iza sebe, Zenobija začu kako prisutni ponavljaju tu rimsku reč tako dragu hrišćanima. Havad se uputi ka jednoj od kuća na kojoj su velika vrata bila širom otvorena. Tu su ga čekali hrišćani u belim togama. Pre no što je dopro do njih, grupa žena mu potrča u susret, noseći u naručju novorodenčad. Sve su ga zvale po imenu koje je dodelio njegovom veličanstvu: - Simone! Simone! Njegovi prijatelji ih dosta grubo odgurnuše u stranu. - Kasnije! Sve ćete doći na red! On pak, ne osvrnuvši se, ude u kuću. čłnilo se da nije pre-dosetio njeno prisustvo. Zenobija ostade, na trenutak, zbunjena, usred komešanja. Ona je često pomišljala na njihov ponovni susret i njegovo iz-nenadenje kada je bude video pred sobom ali tada nije znala da je okružen tolikim Ijudima. U njoj se javi želja da utekne i da se skloni od te jadne gomile sa kojom nije imala ništa zajedničko. Istina je bila da je ona mislila samo na Havada, tog dečaka koji ju je pronašao u jezeru njenog rodenja, i čoveka zbog ko155 ;eg je završila u Dura Europosu. Ona ništa nije znala o čoveku po imenu Simon. čak nije znala ni kako je ostao u životu pošto su ga spalili na lomači. Ona je pretpostavłjala da neće hteti da je sasluša. Zar nije pred samim veličanstvom i Zenobijom izjavio da je ona, pre-ma sudu njegovog Boga, grešnica i lažljivica? Dovoljno je bilo videti ga dok priča sa decom, i zaključiti da, u njemu sada obitava samo odbojnost. Gurali su je, sa svih strana, dok su, ispred vrata, pravili red. Ona zadrhta usled rastućeg bola. Da se bori, nije mogla i nije želela. Najednom se našla izmedu jedne mlade žene sa

nadu-venom i pomodrelom rukom i starice od čijih očiju su preo-stale samo mlečno bele kuglice. Osećala se jako loše od umora, slabosti i tuge. Ona više nije bila Zenobija, kraljica i Despoina Palmire. Sada je, poput osta-lih, bila samo bolesnica. Svoju povredu nije zadobila u toku okršaja sa Persijancima već, jedne noći, u Dura Europosu. Ha-vad je prouzrokovao taj bol i zato će jedino on moći da ga odagna. Sedeo je na klupi u dvorištu ispred trema. Unakaženo lice mu sada nije bilo pokriveno i stalno je ponavljao iste radnje. Nakon što bi, nepomičan, i pognute glave, saslušao jadikovke i objašnjenja, zaklopio bi onaj zdravi očni kapak i proveo tako, jedan trenutak, kao da spava. Pred njim su i dalje, ćuteći i nepomično, stajale uplašene žene. Zatim bi on podigao ruke i kružnim pokretom dodirnuo dete, ruku, nogu ili stomak bolesnika. Ceo postupak je ličio na sporo milovanje. Na kraju bi položio dlanove na bolno mesto, ; bi se dete koje se do malopre previjalo od bolova najednom ucutalo. žene su duboko disale drhteći čitavim telom ili plaale ujedajući se za usne. Neke je strašno tresla groznica koja 11 se, nakon njegovog dodira, iznenada povukla. _ __ - _*• ' C Jedno dvogodišnje dete prestade da vrišti, pogleda začude-no svoju majku i gomilu Ijudi, te se čak i nasmeja. Jadna žena pade u nesvest od uzbudenja. Olco Zenobije su se, na sve strane, čuli radosni povici. Poje-dine žene se baciše na kolena. Simon na sve to odgovori stro-gim i odsečnim glasom: - Ustanite! Samo se pred Bogom kleči! Pregledanje i lečenje bolesnika potraja. Postupak je, svaki put, bio podjednako napet i uzbudljiv. Nakon nekoliko sati, Zenobija oseti da je stiže umor, sumnja i stid zbog svog, mo-žda, nepotrebnog prisustva. Medutim, ona nije mogla da od-voji pogled od njegovih ruku i lica. Polako se, poput svih ostalih, privikavala na njegovo stra-hotno lice. Ponovo joj bol probode grudi a glava oteža. Zavoji su opet bili natopljeni krvlju i ona, najednom, oseti da joj tlo izmiče pod nogama te da neće moći da napusti dvorište hriš-ćanske kuće. Ona se slučajno ułwati za rame one slepe starice koja je stajala ispred nje. žena se, usled težine, zatetura a Zenobija, uz bolan jauk, i širom otvorenih očiju, pade. Svi ostadoše zaprepašćeni. Simonovi prijatelji potrčaše da joj pomognu. 157 XV RIM Pulinije je ustupio svoju kuću kako bi se obavile pripreme vezane za sahranu Julije Kordelije. Njeno telo, oprano i namirisano, je bilo izloženo na parad-nom ležaju u atriumu. Ivice kreveta su krasili zlatni diskovi Sol Iiwiktusa dok je smedi, svileni baldahin sa srebrnim kićankama prekrivao posmrtne ostatke velike sveštenice. Njena smrt beše ozvaničena lepljenjem grančica crvene jele po uličnim vratima. Na opšte iznenadenje Klaudije i Aureli-jana, posetioca je bilo mnogo više nego što su očekivali. Pored Pulinijevih prijatelja i dužnika, došlo je još pedesetak senatora, što iz radoznalosti, što iz želje da se dodvore. Prilika da se bude viden od strane velikog vode i prvog sekretara je bila isuviše dobra da bi se olako propustila. Kao protivotrov, njihova imena

bi se čula čim bi bilo izgovoreno ime Cezara Galijena. vremena su bila nesigurna a tutnjava iz Rima preja-ka da bi se okrenula leda opreznosti. U pratnji, skupo plaćenih, narikača i muzičara, oni veoma sporo prodefilovaše ispred Julijinog tela. Odlično snabdeveni novcem koji je poticao od proročanstava iz hrama Sol - Imdk-tus, oni su naveliko hvalili veliku sveštenicu iz Sirmiuma koja ležaše spokojnog lica na odru. lako zauvek usnula, Julija beše sačuvala nešto od svoje lepote. Po Pulinijevom savetu, Aurelijan je prineo brojne darove 'ibełi, obožavanoj boginji carstva i obavio ceremoniju žrtvo-vanja posvećenu Mitri, u Palatenovoj pećini. Njegov rang Heliosovog kurira, drugog Mitrinog sledbenia PO moći, je bio dovoljan razlog da ovo bude jedan od naj'nacajnijih dogadaja u rimskoj pećini - hramu. Svečanosti su 158 Kra Ijica Pal, 159 prisustvovale sve njene pristalice i znamenitije ličnosti Rirna. Isti, nakon toga, dodoše da se dive voštanom licu Julije Kor-delije. Najzad, osmog dana, rano izjutra, robovi upališe baklje. I da je, kojim slučajem, bilo lepo i sunčano vreme, morali bi da ih upale. Medutim, na taj dan je nebo bilo tako oblačno da je u potpunosti odgovaralo oplakivanju. Kiša je rominjala dok je uskovitlani vetar kvasło i ledio sve što bi mu se našlo na pu-tu. Plamen baklji je bacao senke na zidove i tlo te se činilo kao da je šaron već doterao vode Stiksa pod noge živih. Tužno sunce se beše obavilo tamnim sivilom poput pepela, u koji će se uskoro pretvoriti Julija Kordelija, ona koja ga je tako dugo i toliko obožavala. Pogrebnici premestiše telo sa svečanog kreveta na nosiljku od ruzmarina i mirte. Pulinijevi i Aurelijanovi robovi je ok-ružiše, prepustivši Julijinim služavkama privilegiju da polože dlanove na teło svoje pokojne gospodarice. Začuše se zvuci svirale i trube. Muzika je bila jednolična, pomalo škripava i ponavljala se u nedogled, te je svima išla na živce. Muzičari stadoše na čelo povorke koja je upravo napuštala lepu Pulinijevu vilu. Odmah za njima krenuše narikače u crnini, lica umrljanog pepelom i kredom. čim se pojavila nosiljka sa telom, one u glas zakukaše, udarajući se u grudi i čupajući kosu. U to vreme je vladao jedan drevan i strog običaj da se samo većnici senata mogu prevoziti kolima po gradu. Stoga su Au-relijan, Alkan i Maksim bili primorani da zauzmu svoja mesta u kolima koja je Pulinije lično vozio. To nije prošlo bez poteškoća. Zaprega je bila zaista veli-čanstvena sa svoja četiri upregnuta vola koji su na rogovima premazanim maśću i pepelom, nosili zlatne diskove koji su /j t n *• • -------Hčili na lukove lire. lako je osovina vozila bila osmišljena tako da ono može da se prcwiče čak i u veoma uskoj ulici, ovi dra-goceni ukrasi su u mnogome otežavali bezbedan prolaz pored ivičnjaka. Iza njih je sledilo, nešto skromnije vozilo sa dva točka, i na njemu su sedele Klaudija i Ulpija, obučene kao i svi ostali, u smedim i crnim tunikama. Ulpija je, možda poštujući Aurelijanovu želju, preterala sa revnošću premazavši čitavo lice kredom. Sa jarko crvenim us-nama i očima uokvirenim crnom bojom, poprimila je

potpu-no izbezumljen izgled koji je nervirao Klaudiju od ranog jutra. Ona otvoreno izrazi svoje zaprepašćenje Ulpijinim izgledom i ponašanjem koje je, svakim danom, postajalo sve grublje. Mla-da žena joj uputi prezriv pogled i odgovori: - Zašto misliš da preterujem? - ironično reče. Zar si zabo-ravila šta je bolesna Julija Kordelija za mene učinila u sirmi-umskom hramu? Sestrice, ja to nikada neću zaboraviti. Uosta-lom, zar me i sama nisi poučavala vrlinama neumerenosti? Klaudija napravi grimasu a Ulpija zlobno nastavi: - Ja nisam kao ti, hladnog srca. Nikako! Nežna Ulpija ot-voreno pokazuje svoja osećanja. Klaudija se istovremeno začudi i užasnu. Da li ona zaista gubi razum, ili je možda samo u pitanju priklanjanje kritici koja, već nekoliko dana, cveta protiv nje u kući. Alkan se žalio na njeno neprisustvo kada je Julija bila na umoru. Po njemu je ta uvreda naneta u poslednjem trenutku bila bez mogućnosti da se jednog dana ispravi. Zar Klaudija nije znala da Ijudi na samrti moraju poneti sa sobom sliku svojih najdražih da bi mogli da se suoče sa šaronovim senkama? Naravno, ona je to znala, ali je više volela Trajanovu igru i, samo bogovi znaju šta još. Prvi sekretar Pulinije ju je, uz pomoć svojih špijuna, brzo i preterane diskrecije, pronašao. Sada su svi mogli da uvide je njena okrutnost čak i pri najsvetijim dužnostima! 160 Kraljica Palm Alkan izjavi da je ona uvek bila takva i da se nikada nije potčinjavala majci. Klaudija je oduvek bila primer krajnje bez-dušnog egoizma. Ovaj put, za divno čudo, Aurelijan nije stao u njenu odbra-nu. To je kod Ulpije dodatno raspalilo mržnju i ludilo koje, ka-ko su dani prolazili, ništa nije moglo da obuzda. Klaudija je posmatrala kako se Ijudi na ulici s poštovan/em razmiču ne bi li propustili dugačku povorku. Možda je Alkan i bio u pravu kada je izjavio da je bezdušna. Ni Maksim se, po-sle svega, nije dalje izjašnjavao. Aurelijan je sigurno bio njego-vog mišljenja mada joj nikada ništa nije prebacio. On ju je ra-zumeo jer, osim krvi, njih dvoje je vezivalo isto odsustvo ose-ćanja. Oni su biłi bezdušni ali snažni. To i nije bilo tako loše s obzirom na činjenicu da su Avgu-sti, iako uskraćeni za osećanja, uvek pobedivali. Sporoj povorci je bilo potrebno skoro pola dana da stigne do groblja na južnoj strani Rima. Najpre su morali da predu brdo Opius i da savladaju stra-šan saobraćaj oko Kolizeja. Provlačeći se kroz ulice, jedva ne-što šire od zaprežnih vozila, oni stigoše do velikog akvadukta pod Dolabelinim lukom. Tek tu je otpočinjala široka avenija koja je vodila do groblja. Ona se, kod Strogog Septima, pret-varala u ulicu oivičenu baštama, povrtnjacima ł gustim voć-njacima. Trešnje kojima su se svi divili, su vodile poreklo od stabala koja su, tri veka ranije, u doba republike, dopremljena iz Azije. Najzad, posle šesnaest dugih milja, ukazao se grad mrtvih. Pojedine dobrostojeće rimske porodice su, na ovom mestu, sazidale zdanja koja su po svojoj velelepnosti često premašivala ona u kojima se živelo. Ona su predstavljala mala urnetnička dela arhitekata i vajara, zaista vredna divljenja. Tu je bilo kolotni okovi

161 salnih mauzoleja, etruskih panteona, lažnih piramida, grobni-ca sa mermernim likovima, granitnih konja, pasa i čudovišta, kao i visokih kula sa vijugavim kolonadama. Bilo je tamo baš svega. Budući da, u Rimu, nije imao rodake, Aurelijan je naručio da se za nekoliko dana načini elegantan kružni mauzolej oivičen grčkom kolonadom. On je podignut u blizini veoma starih spomenika što mu je dodatno uvećalo ugled. Lomača na kojoj je Julijino telo trebalo da se pretvori u prah beše pripremljena. Bronzani sarkofag položiše na debeo sloj latica. Muzika, plač narikača i nekoliko mimičara propratiše spuštanje tela u kovčeg. Pošto se vatra raspali, zvanice otpočeše sa pesmom posvećenoj mrtvima. Ona je prolazila kroz senke Stiksa i ledila krv u žilama čak i slučajnim pro-laznicima koji se tu zadržaše sve dok ne utihnu. Dok je noć polako padala, otpoče svečana večera, pri leluja-voj svetłosti vatre koja se gasila. Ozbiljnog lica, Pulinije se primače Aurelijanu. - Podi za mnom, na trenutak. Stigao je onaj koga smo čekali. Oni se uputiše ka mauzoleju, kao da žele, još jedanput, da provere ukrase. Tamo je, u crnom ogrtaču poput ostalih, stajao čovek, u polutami jednog stuba. Kratka brada mu je prekrivala obraze i vrat, ostavljajući, na čudan način, otkrivenu bradu i usta. To je biła poslednja Galijenova modna lakrdija. On se udari pesnicom u grudi u znak pozdrava. - Pozdrav velikom vodi. Ja se zovem Silvije Kalist i legio-nar sam XXII Primigenie. Odan sam Cezaru Galijenu kao što si ti bio Avgustu vałerijanu. Njegov glas beše grub ali ne bez poštovanja. Aurelijan od-govori podjednako oštro: - vojniče, ne pominji Avgusta u prošlom vremenu i ne od-bacuj one koji su još uvek u životu, pogotovo ako je u pitanju 162 Kraljica Palmire tvoj Imperator. Ukoliko budeš postupao suprotno ovome, stići ćeš do Stiksa pre Avgusta. Oklevajući, Galijenov izaslanik baci pogled na Pulinija koji ostade ravnodušan. - Vodo, u pravu si, izvini. Ne bi trebalo da izražavam svoj stav. On zavuče ruku pod svoj ogrtač i izvuče kožni povez. - Cezar želi da pročitaš ovo pismo i da se potpišeš ukoliko se slažeš. - Pretpostavljam da znaš sadržaj ovog pisma? - upita Au-relijan ne ispruživši ruku. Legat je opet oldevao. Pulinije ga, ovog puta, jednim po-kretom ruke, ohrabri. - Lično sam ga napisao po Cezarovom diktatu - najzad pri-znade. - Slušam te. - Cezar ti predlaže mir. - Zar već nismo u miru? - začudi se Aurelijan. - Cezar se kune, pred Jupiterom i Mitrom, da nije vinovnik dogadaja u Nikopolisu. - vojniče, trovanje je bilo u pitanju. - Cezar Galijen zna da si omiljen i slavljen u Dunavskim legijama - uporno nastavi Kaliste. On je upoznat sa svim tvo-jim pobedama i...

- Moja słava se prostire mnogo dalje od obala Dunava, voj-niče! - prekide ga grubo Aurelijan. Mene slave tamo gde za Cezara skoro da nisu ni čuli. Ako si samo zbog ovih buda-laština došao, pogrešio si. Gubim sa tobom vreme dok se pe-peo moje majke hladi. Kaliste skupi usne, tražeći još jednom, ali uzalud, Pulini-jevu pomoć. Možda je i poželeo da odgovori uvredljivo, ali ga Aurelijanov pogled spreči u toj nameri. Načuo je mnoge priče o vodinim plavim očima, tim očima koje su nebrojeno vojnika otpratile u smrt. U trenutku, on kao da u njima vide celu :latni okovi 163 zaledenu prošlost. Cer emonija koja se odvijala sa druge strane mauzoleja, nije bila ni prineti onoj strašnoj hladnoći i mstavil koji su iz tog pogleda i zvirali. Kaliste prigušenim glasom izjavi: - Cezareva namera nijebila da te uvredi. Moraš da słwatis u kojoj meri bi, Po carstvo, bilo strašno kada bi okrenuo >. legije protiv Cezara. Cezar uvida tvoju moć ali isto tako znć za svoju. - što ga veoma pod stiče da mi se dodvon. - Cezar samo želi da gapodržiš u senatu. Rim mora da vidi vaše pomirenje i da shvati da bi napad na Persijance radi o lobadanje Avgusta bila ludost s obzirom na haranje varvara, počev od Rajne, pa sve do spoljne Mezije. Kralj Palmire, n,e-govo veličanstvo Odenat, je veran Cezaru i već je krenuo na šapura... Ako sve to objaviš pred senatorima, verovace ti Aurelijan se sarkastično nasmeja. Očigledno je I Pulinije položio račune Galijenu. - šta ću ja dobiti zauzvrat? - Bićeš proglašen ko.mandantom čitave konjice a to je, kao što i sam znaš, najodgovornłja dužnost koja nekom moze poverena. Aurelijan ispusti 2viždul< divljenja. Pulinije podize zabavljen. Voda ispruži ruku. - Legatu, daj mi to pismo. Cezar će dobiti odgovor prsledećih ida. 164 Kraljica Palmi • XVI EMEZ Hrišćani je položiše na uzan ležaj u maloj zasvodenoj pro-storiji. Ćutke je napojiše vodom te joj jedan od njih reče: - Slobodno se odmori. Brat Simon će ti se pridružiti čim bude mogao. Od tog trenutka, ona je poslušno čekala. Zidovi u prostoriji bejahu prekriveni freskama koje su pri-kazivale scene isceljenja i decu isprepletenih ruku u krugu oko bolesnika. Svuda oko nje su lebdeli blještavi łikovi muškaraca i žena koji su, poput belih ptica, leteli put neba. Sa jednog od zi-dova, ju je posmatrao ogroman, bradat čovek, sa zlatnim oreo-lom iznad glave i ovcom na ramenu. Polunavučen zastor razdvajaše ovu prostoriju od susedne, veće, u kojoj je Zenobija uspela da nazre obris malog bazena. Kuća je bila opremljena luksuznim tkaninama i

predmetima i veoma čista. Da kojim slučajem nije prethodno prošla kroz kužne kvartove donjeg grada, sigurno bi pomislila da se nalazi u palati u kojoj se čovek može spokojno odmoriti. Zenobija ponovo oseti bol. Ona htede da ustane kako bi dočekala Havada. Medutim, već pri prvom pokretu, ona oseti da ostaje bez vazduha, i da neće imati dovoljno snage da se podigne. Zatim, ona začu škripu vrata i šuštanje sandala. Znala je da dolazi. CSfcOCSBŁ) Ponovo je bio prekrio lice. On pride na nekoliko koraka od ležaja te zastade. Ona pokuša da se što više ispravi. - Havade... On je, podignuvši ruku, odmah prekide. - Zovem se Simon i podanik sam Gospoda Boga. Ako želiš rneni da se obratiš, koristi to ime. Ona ućuta. - Dobro sam pretpostavio da si to ti. Ona kao da nasluti prizvuk ironije u njegovom glasu mada ne beše sigurna jer onaj otkriveni deo lica ostade bezizražajan. Zenobija se ponovo ispruži, boreći se za vazduh. - Svi su me ubedivali da si mrtav - prošaputa. On se napravi kao da nije čuo te primeti: - Više nemaš stomak? Zar si se već porodila? Ona ponovo nije znala da li se on šali ili misli ozbiljno. - Ja nisam bila noseća kada si me video sa njegovim veličanstvom. Održala sam obećanje. Niko me nije dotakao pa čak ni muž. - Ti lažeš sve oko sebe pa i svoj narod? On klimnu glavom dok mu kraj zdrave usne zahvati strašna grimasa. - Tvoj suprug i ti, baš kao i Rimljani, znate samo da živite u laži. Trebalo je da se usprotivi. Zar on nije bio jedini koji je mo-gao da je razume? Nije li upravo on bio upoznat sa poreklom laži? Medutim, osećajući da lice počinje da joj crveni od sra-ma, ona samo zatvori oči i ništa ne reče. Havad — Simon Ijutito nastavi: - Ako ne patiš zbog porodaja onda te zasigurno boli rana. - Zar ti znaš za moju ranu? Hrišćani znaju sve što se dešava u Rimskom carstvu, od-govori on prezrivo. Nas ima svugde i znamo za sve prečice. Naš Bog nije zatvoren u hramu već je sveprisutan. Dok je govorio, on je podigao ruke iznad njene glave, u isceljujućem pokretu koji beše videla u dvorištu. - A sada, ućuti! - naredi joj on. Došla si da te izlečim. - Ne! Varaš se. Ja nisam zbog toga došla. Htela sam da ... Reči joj zastadoše u grlu. On, oklevajući, spusti ruke i odsečnim pokretom otkri lice. 166 Kraljica Palmire - Možda si došla da me bolje vidiš? - zlobno uzvrati. Ili pak želiš da me sažaljevaš? Onda me dobro osmotri ali nemoj da me sažaljevaš. Bog me je ostavio u životu i od mene načinio ono što moram biti.

Ona ne uspe da se obuzda već poskoči i ispruži ruku ka njegovom obrazu. Suze joj potekoše niz lice te jedva da i pri-meti njegovo uzmicanje. - Kako je ovo moguće? Havade! - jedva izgovori Zenobija kroz plač. - Moje ime je Simon! - Ali zašto su ti to učinili? - Zar ti kao Rimljanka ne možeš da pretpostaviš? Zar nika-da nisi videla kako kažnjavaju našu braću? Ta velika Zmija, valerijan, se dobro zasitio našom patnjom. Svakodnevno mu-čenje hrišćana je za njega bio pravi užitak... Simon ućuta, lica iskrivljenog mržnjom. - Ali, sada je na njega došao red da se suoči sa patnjom. Bog ga sada kažnjava i sveti se za sve što nam je učinio! Sa svakim novim danom, šapur sve više ponižava Avgusta. U po-redenju sa onim što ga očekuje kada se pojavi pred Gospodom, ovaj pakao na zemlji nije baš ništa. Njegova izmučena usta bejahu pobelela od srdžbe. - Ali kako si ti još uvek u životu? - jedva izgovori Zenobija. Na ove njene reči, Simonov pogled još više raspali mržnja. - vbljom Gospoda Boga sam još uvek živ. Mada bih za to mogao da zahvalim i Rimljanima koji su bili dovoljno glupi da mojoj braći povere pripremanje lomače. Oni su je podigli na bunaru, tačno iznad kamene ograde. Trebalo je samo da iz-držim početno razbuktavanje te da se provučem kroz žar i u vodi sačekam da dodu po mene. Bog me u tom iskušenju nije napustio već ga je čak pretvorio u radost. - To znači da su ti i noge izgorełe... On veselo zadiže svoju togu i otkri izgorelu i potamnelu kožu na listovima. činilo se da je još ponegde prekriva čad. Zenobija se zagrcnu od plača. Zlatni okovi 167 On se samo našali na njen račun i reče: - Zar crvena boginja plače? Zar Alat koja zadaje mnogo veće povrede na bojnom polju i koja, kako kažu u pustinji, ubi-ja sa osmehom na usnama? - Ljubavi, bio si tako lep - prošaputa, ne obraćajući pažnju na njegovu zlobnu opasku. On se, na te njene reči, ukoči. - Kraljice Palmire, svoje mišljenje zadrži za sebe. Postoje reči koje zidovi ove kuće ne bi trebalo da čuju a ti sve vreme pominješ osobu koja više ne postoji. Ono što se desilo mom telu nema nikakvu važnost. Bitno je to da je Bog podario mo-jim rukama isceliteljsku moć. One, sada, poput Hristovih, bolje nego ikada, prenose božiju dobrotu i nežnost onima koji pate. Jedino to je važno. On se prekrsti i ponovo naredi: - Sada zaista ućuti kako bih mogao da te izlečim. - Nema svrhe. Nisam došla radi lečenja. - Zaista? Ijutito joj uzvrati Havad. Da li možda nameravaš da nam se pridružiš? Možda tvoj suprug i ti želite da priznate moć reči Isusa Hrista? Da postanete hrišćani? To bi zaista bila iznenadujuće dobra vest. - Havade, moja ljubav prema tebi se nikada nije ugasila. Sa-da si Simon alł za mene je onaj drugi živ koliko i prvog dana. Ti jedini znaš istinu o Zenobiji! Ono što se zbilo u Dura Euro-posu me je nateralo na laž i pretvorilo u crvenu boginju, Alat. Ali znaj da nikada nisi napustio moje srce, čak ni onda kada su te proglasili mrtvim. čak i kada te

vidim sa tim stra-šnim licem unakaženim od vatre, ne mogu da prestanem da te volim. Da! Ja te volim i ti tu ništa ne možeš. Uvek ću te voleti. Ako je volja tvog Boga bila da se sve ovo desi, onda je i moja ljubav prema tebi ispunjenje njegove želje. Na trenutak se učini kao da ga njene reči zapanjiše i on skloni pogled u stranu. Oboje su pomno posmatrali prizore na zidu kao da će im oni pružiti pomoć i snagu da se suoče sa 168 Kraljica Palm ire ovim trenutkom. Dok je sklapao oči, njegova namučena usta zadrhtaše. Lice mu postade još strašnije. - U pravu si - promrmlja najzad, jedva čujno. Zaista si u pravu. Ja ništa ne mogu da učinim za tebe. Idi. Ona se nije usprotivila. Prikupi preostalu snagu kako bi ustala iz postelje, ali samo što dotače tlo, ponovo se 6nesvesti. On najpre refleksno ispruži ruke da je pridrži ali, odmah zatim, odustade od svoje namere i pusti je da padne. Bolno jaučući, poput zveri koja se bori za život, Zenobija se okrete na bok. Presamićena i jedva dišući, ona se uhvati za nogare od kreveta i najiskrenije požele da joj bogovi podare smrt. Tek tada, možda baš zato što je mnogo godina ranije, nemoćan, osetio tu istu patnju i bol, u zapaljenom dvorištu jedne kuće u Dura Europosu, on kleče. - Prestani da se boriš i lezi na leda. Ona ga, polusvesna, posluša. - Sada moraš da me poslušaš - još jednom joj reče. Molim te, ne govori. Zlatni okovi \&) Zenobija nikada nije saznala šta je uradio. Setila se samo da je bol najpre bio nepodnošljiv i da je jedva disala zatvorenih očiju. Zatim je osetila kako bol koji raskida njenu utrobu polako nestaje a disanje postaje ujednačeno. Zahvati je neka čudna obamrlost koja učini da joj i noge i ruke otežaju. Ona zadrhta jasno osetivši pritisak Simonovih ruku na svom boku. U njoj se javi želja da ispreplete svoje prste sa nje-govim i da mu šapne nežne reči zahvalnosti. Ni jedan mišić na njenom telu je ne posluša. Zenobija oseti hladnoću oko rane i, u trenutku, shvati da je više ne boli te otvori oči. On je već stajao, na nekoliko koraka od nje, pogrbljen i iznuren. Nije mogla tačno da proceni koliko je vremena prošlo od trenutka kada je pala. činilo joj se da ju je volja potpuno na-pustila. Nije poželela da ustane, da ga dodirne ili da mu kaže sve što je prethodno nameravala. Ona, kao kroz san, začu njegov glas. - Ostani ovde i ne pomeraj se. Kasnije ću poslati jednog brata da ti pomogne i kolima preveze do palate. Gledaj da se nekoliko dana ne krećeš kako bi ti se rana potpuno zatvorila. Oria kasnije nije mogla da se seti da li je u tom trenutku us-pela da izrazi svoju zahvalnost i čučtenje ili nije. Možda ga je čak molila da joj oprosti... On je nastavio glasom koji će zauvek ostati u njenorn sećanju:

- Nemoj se više vraćati. Učinio sam za tebe sve što je bilo u mojoj moći. Nemoj od mene očekivati nešto više osim ukoliko odlučiš da poveriš svoju dušu i grehe našem Gospodu Bogu. Najbolje bi bilo da pokažeš svoju dobrotu tako što ćeš uticati na muža da ostavi na miru moju braću u Emezu i drugde gde ga smatraju kraljem. U Rimu vlada Cezar Galijen koji nas poštuje više od svog oca. Ali, tvoj muž, ti i Cezar, svi se vi va-rate. verujete da ste svetski moćnici a u stvari ste samo var-vari. Bog je jedina sila i jedini kralj na ovom svetu u kome će uskoro vladati pravda njegovog sina Isusa Hrista. Despoina, ne zaboravi ove moje reči. Ti živiš u laži i sve bitke ovog sveta to neće moći da izmene. Nisi boginja već samo lutajuća duša po-tekla iz pustinje i obećana istoj. Ti izgovaraš reč ljubav, a da ni tvoje srce ni tvoj um nisu spoznali njeno pravo značenje. 170 Kraljica Palm 7Aatn i okovi 171 XVII RIM Pri poslednjem odbljesku sunca, nepomični oblaci se obo-jiše purpurom. žuta lopta se, sasvim polagano, spuštala na horizontu ispresecanom rimskim palatama i hramovima. Koliko god da je ovaj prizor bio veličanstven i zaslepljujuć, izazivao je uznemirenost. Praznik Cibele se upravo privodio kraju. Povodom ovog slavlja, Aurelijan je, svojom rukom, žrtvovao bika. Tog celog dana krv je tekla u potocima a vazduh odzvanjao od povika sveštenika koji su se samokažnjavali, ne bi li se umilili bogu. U sumrak se sve polako utiša. Daleko sunce, iako i samo preplavljeno rumenilom, kao da se, odlazeći na počinak, podsmevalo Ijudskoj sudbini. Da li zbog smrti svoje majke, političke neizvesnosti, Pulini-jevih manevara, licemernih naklapanja senata ili pak čudnog Ulpijinog ludila, Aurelijan se, kao nikada do tada, rastuži i za-brinu uprkos činjenici da ga je Rim, baš tih dana, priznao za jednog od najmoćnijih Ijudi u carstvu. Ali, ta moć sada beše potpuno besmislena i nedelotvorna! Koliko mu je sada nedostajalo ono vreme pukih okršaja ka-da se sve svodilo na pobedu ili smrt, i kada je čovek, žrtvujući samo sebe, podnosio presudu mača. Koliko li je samo puta stavio svoj mač u službu boga Mitre i Sol-Inviktusa? Koliko je puta osetio njihov vreli dah u telu i krvi? Ti isti bogovi mu danas ne pružaju oslonac i ne daju odgo-vore na pitanja koja ga tište. Da li bi trebalo prihvatłti Galijenovo mirenje? Ili možda poslušati razumne Pulinijeve savete? A šta uraditi sa silnim Klaudijinim besom? Da li da se upusti u okršaj, po želji nekoliko stotina, možda i hiljada, oficira? Ili da se povuče, zbog čega bi i njega i Rim optužili za kukavičluk? Ovo poslednje bi ga izložilo riziku da izgubi poštovanje legija, kao i podršku, možda čak i nakłonost Klaudijinu i Maksimovu. Izbor je bio samo na njemu. Potrošio je čitavo bogatstvo na predskazanja koja mu nisu pružila odgovor. Bio je potpuno sam. Purpurni krug je polako uranjao medu rimske čemprese i hramove. Na trenutak, on se otvori i, poput ženskih bedara, bestidno obujmi vrh brda Testakus.

Pomrčina zavlada i od sunca ostade samo rumena tačka na horizontu. Aurelijan zadrhta. Rukom nesvesno potraži dršku malog noža koji je uvek nosio ispod toge. Najveći od bogova ga je, i ovaj put, ostavio u potpunoj tišini i neznanju. On je, posmatrajući crveni horizont, bezuspešno prizivao majčino lice. Ali nebo mu podari samo prve noćne tmine i mračne suprotnosti koje ga podsetiše na Ulpijino ludilo. Navodeći kao razlog Cibelino praznovanje, ona je prethod-ne noći poželela da najpre vodi ljubav sa robinjama u blatnoj kupki pre no što se njemu preda. Još jednu noć pre ove, ona je, zverski našminkana, tražila da joj na stomak nanesu mešavinu muževljeve sperme i krvi bika kako bi se njome premazala. Ovaj dogadaj je, po prvi put, proizveo svadu, jer se Aureli-jan usprotivio takvom davanju svog semena koje je pre pri-Hčilo životinjama. Ona se naljutila zbog njegovog odbijanja te je od tada sve svoje vreme provodila u odajama sluškinja, žaleći im se. Ulpija je svima besramno razotkrivala svoju intimnost, ne hajući za podsmevanja. Da li je Rim prouzrokovao njeno ludilo? Ta iznenadna promena ponašanja i skoro potpuni gubitak razuma su naveli Aurelijana na pomisao da je možda upravo to božiji odgovor na njegova pitanja. 172 Kraljica Palmire I Ako je tako i bilo, on nije znao da ga protumači. Setio se reči koje mu je Julija Kordelija na izdisaju došap-nula:"Sine, žena je ta koja je od velikog Sunca poslata kako bi trijumfovao." Ali ta žena koju je pomenula majka zasigurno nije biła Ul-pija. To bi naprosto bilo nezamislivo! Ona u svom ludilu ničim nije vladala i nije posedovala neophodnu snagu. Ličila je pre na izgubljenu pticu koja leluja iznad bojnog polja u nemo-gućnosti da se spusti na zemlju i nade siguran oslonac. Možda su bogovi ipak ukazivali na Klaudiju? To je delovalo mnogo stvarnije jer je i sama Julija rekla: Klaudija je, poput tebe, božije seme za ostvarenje tvoje sud-bine"? Aurelijana je plašila njena žestoka upornost mada, šta god učinila, on ju je uvek voleo. Medutim, ona mu je sestra a bo-govi ne bi trebalo da ukazuju na sestru... - Brate, umoran si. Odmori se. On, iznenaden, poskoči. Klaudija se, nekim čudom, obrela na terasi, kao da su je njegove misli učinile stvarnom. Ona rukom podiže jedan kraj njegove debele toge i poljubi ga u vrat. - Svi ovi dani su strašno iscrpljujući. Rim te nikad ne osta-vlja na miru. Sumrak je pružao dovoljno svetlosti te on pažljivo osmotri njene oči, kosu poput crnog jantara, i pundu obmotanu perla-ma koje su se spuštale sve do vrata. Primeti da su joj usne prirodno crvene i da je veoma malo našminkana. Oči, toliko slične njegovim, su čitavom licu davale posebnu draž i lepotu. On joj je, u dubini duše, bio zahvalan na toj jednostavnosti. Njena pojava ga je navela da izmeni zaključke donete nekoliko trenutaka ranije. Iznenadan Klaudijin dolazak sada više nije predstavljao pretnju već zadovoljstvo. Povrh svega, ona je bila u pravu. Osećao se umorno. Pulinijevi robovi su po celom dvorištu oko kuće palili ba-klje i svetiljke. Bližila se noć.

'latni okov i 173 - Počinje da duva - reče nežno Klaudija. Udimo unutra, hladno je. Ona krenu sa njim put stepenica koje su vodile do soba. Aurelijana iznenadi njen miran i staložen glas, sasvim dru-gačiji od Ulpijinog, tako često załwaćenog besom. Dok ju je pratio, oseti veliko uživanje udišući njen parfem. Bilo je očigledno da se Klaudija za sve unapred pobrinula pre no što mu se pridružila na terasi. Kada su stigli, prostorija je već bila dobro zagrejana. Mirisna ulja, čista odeća i toplo vi-no su stajali na niskim stočićima, spremni za upotrebu. Sa druge strane zastora, u prostoriji za služavke, muzičari su svi-rali na harfi i svirali. Klaudija izjavi da bi mu masaža sigurno prijala. Ona mu skide togu i položi ga potrbuške na uzan ležaj. Dok mu je premazivala leda mirisnim maslinovim uljem sa primesom tamjana i bergamota, njeni prsti se zadržaše na krivudavim ožiljcima. - Davno beše - primeti ona setno. Prepustivši se opuštajućem milovanju, Aurelijan ne odgo-vori. Ali zaista, to beše jako davno. Toliko davno da je, s nje-gove strane, nesvesno došlo do udaljavanja. Možda je razlog tome preterano prihvatanje Pulinijevog mišljenja zbog čega je sve više i više gurao Klaudiju u stranu a da to uistinu nije želeo. Sestrini prsti su na čudesan način odagnali kako napetost mišića, tako i sve njegove brige. On oseti da postaje onaj stari nakon što se izbavio mračnih spletki starog sekretara i histeri-je svoje žene. Klaudija, kao da mu pogodi misli, reče: - Ja sam kriva. želela sam da izbegnem Pulinijeva preba-civanja i Ulpijinu Ijubomoru. Jadna Ulpija me od skora prezire, to je jače od nje. 174 Kraljica Palmiri Aurelijanu se učini da namerava još nešto da doda ali ona ućuta. Nakon što mu je dugo masirala vrat, reče: - Moram da ti pokažem nešto. Ona uze, sa jedne od stolica, platneni povez, te ga otvori, da bi iz njega izvadila tanke, pomalo ulubljene listiće, načinje-ne od olova. Oni bejahu uredno obmotani oko jednog komada drveta. Aurelijan na njima opazi reči izgravirane u žurbi, cr-teže i, svuda unaokolo, magične znake. Sa podsmehom na licu, Klaudija ispruži ruku i ponudł ih. - Pročitaj. On ih uze ustežući se. Već je nagadao njihov zlokoban sa-držaj. Crna Cibelo, zarobi Klaudiju, učini da joj lice izgubi nadu i lepotu, neka do kraja svog života padne u nemilost! Neka se Klaudija ogadi mom mužu Aurelijanu, i neka mu bude odbojna poput leša koji se raspada! Učinite da, u trenutku i, zanavek, nestane kužna Klaudija,

neka poteče srž iz njenih kostiju i neka joj istruli pubis, neka je se uplaši svako ko joj pride! Neka umre od žuči i gorčine, i neka je Aurelijan brzo povrati. Zelim da joj se odmah grudi i materica oklembese poput bubašvaba. Neka se to desi brzo i odmah! Aurelijan baci pločice na pod kao da su ga opekle. - Služavke su ih juče ujutru našle ispod mog kreveta. Možeš da zamisliš njihovu zapanjenost! Klaudiji je sve to bilo veoma zabavno. Ona jednim pokre-tom ruke prikupi pločice i baci ih u vatru. <fni okovi 175 Pridruživši mu se, ona otkopča haljinu koja skliznu niz ra-na Na njoj ostadoše samo svilene trake koje su stezale grudi i bedra. Raširivši ruke, ona se okrete na peti kako bi mu se cela prikazala. - Kao što vidiš, njene kletve nisu delotvorne! Ona se grleno nasmeja i on prepoznade taj smeh. - Još uvek sam tu, i još uvek ne smrdim - našali se Klaudija. Aurelijan skrete pogled. Bio mu je dovoljan jedan pogled na niu da ga iznenada obuzme želja, istinska i, prožeta nežnošću. Ona se potpuno razlikovala od onog uznemirujućeg osećanja koje je u njemu budilo Ulpijino ludilo. lako je znao da je sve uzaludno, i da će Klaudija, kad tad, otkriti ono što se golim okom ne može videti, on se ipak po-trudi da od nje sakrije svoje uzbudenje. - Ulpijino ludilo svakim danom raste - reče uzdahnuvsi. Posmatram je i na trenutke se stidim što mi je supruga. Ne odgovorivši, Klaudija ga prinudi da ponovo legne. Više nije bilo reči o masaži. Ona ga odgurnu na jastuke, prislom bok na njegov otvrdli ud, te dodirnu usnama duboki ožiljak od Mitrinog gvožda na njegovom ramenu. - Trebalo bi je žaliti pre no Ijutiti se - reče sa tugom u gla-su. Zaista, smatram da sam samo ja kriva za sve. Mislila sam da je mnogo jača i da će ti biti savršena supruga. Ali, prevanla me je njena lažna nevinost. Ona me je zabavljala i.. Ona načini grimasu i ne završi svoju misao. Prstima po-młlova Aurelijanove usne pre no što na njih spusti poljubac. - Nadala sam se da će ti se toliko svideti da ćeš u meni najzad videti samo sestru. Sve sam uradila prema tvojim željama. - Da li ti je poznato zbog čega luduje? - upita ga mili mu butine. On ne odgovori. - Zato što nikada neće moći da rodi. Aurelijan je već odavno sumnjao. Njemu su Ulpijini ispad vremenom postali razumljivi. 176 Kraljica Palm i r e

- Nikada neće roditi! Veruj, sve smo probali - reče Klaudija ne prekidajući milovanja. Doduše, priznajem da smo uradili sve krišom od tebe. To su ipak stvari koje se tiču samo žena... Ona potraži rukom njegov ud ispod košulje. Zatvorivši oči, on joj se potpuno prepusti. I ovaj put, kao toliko puta do tada, on nije bio u stanju da odoli zadovoljstvu! - Ali, Avgust mora da ima naslednike. Ti moraš dobiti sina. - Ne započinji ponovo istu priču! - usprotivi se on, ne znajući tačno čemu se opire. - Uskoro ćeš postati Avgust jer će ti Galijen ustupiti svoje mesto. - Grešiš, baš naprotiv... Ona mu poljupcem zatvori usta. Medutim, uprkos nežnim i čudesnim milovanjima, Klaudijine reči ga potpuno otrezniše. On nasluti i doznade. Odluku je već bio doneo, i samo ga je strah od mogućeg gubitka Klaudijine naklonosti sprečavala da je javno obznani. On, Lucije Aurelijan, veliki voda, je imao sa-mo jedan detinjast strah kada su u pitanju Rim i carstvo! On je rukom odgurnu i reče: - šta želiš da kažeš? - želim da kažem da mogu da ti podarim sina. Naravno, sve bismo uverili da je Ulpijino. To je jedini način da saču-vamo krv Avgusta. On, u trenutku, słwati na šta je sve ona spremna! - Ne vredaj bogove! Sta si to mislila u vezi Galijena? Ne uzbudivši se nimalo, ona ponovo pokuša da mu se približi ali, on je grubo odbi. - Odgovori mi! Zašto bi mi Cezar ustupio svoje mesto? - Jer neće imati izbora. Molim te, nemoj se time zamarati. On je tako snažno odgurnu da mu ona pade pred noge. - Ne, ovaj put neću pristati! Nećeš ubijati meni iza leda. Klaudija ga pažljivo osmotri. Tako slični pogledi se ukrstiše. Aurelijana su te nebesko plave oči proslavile medu legionari-ma dok su za varvare predstavljale strah i trepet. Sada se one suočiše sa istim odlučnim plavetnilom. 177 \A, fc ' _ .___ _ __ _________ Nakon nekoliko trenutaka, Klaudijino lice se naglo izmeni. Njegova lepota se izgubi pod maskom mržnje i nasilja. Aurelijan je morao da obuzda svoju želju da je uzme i čvrsto prigrli. Ah, kada bi samo mogao da povrati ono nežno lice od malopre! Ali, to je bilo nemoguće. Sada je pred njim bilo istinsko Klaudijino lice. - Aurelijane, ne budi glup. Zar misliš da bi se Galijen na tvom mestu ustručavao? - Ali on želi mir i ja sam mu potreban. Potpuno je u pravu. Njen osmeh ga, poput biča, ošinu. - žalim te! Jedino ti možeš da veruješ u takve gluposti! Zar si u toj meri naivan? Sve što Galijen izgovori je laž! Kada ćeš to shvatiti? Ono pismo koje si od njega primio ne znači baš ništa! To su samo priče za budale. Na sav glas vičući, ona ga je dlanom udarala po grudima.

- Aurelijane, to je samo obmana! Pravu istinu od tebe skri-va onaj odvratni starac Pulinije. Galijen se tebe plaši i zbog toga želi da te kupi, ne bi li osigurao svoju bezbednost. Ti uporno veruješ Puliniju koji se sa tobom poigrava kako mu volja. Makar jednom u žłvotu, otvori oči! Tvom milom starcu je samo jedno na pameti. On želi da nas razdvoji, on me špijunira, on... Ona, preplavljena besom, zastade. Upravo tu mržnju, više od svega ostalog, Aurelłjan nije mogao da podnese. On je dotwati sa namerom da joj naudi, možda čak i da uništi tu lepotu koju je voleo više od svega. - Klaudija, ućuti. Ja dobro poznajem Pulinija i mogu sam da procenim istinitost Cezarevih reči. Uostalom, već sam do-neo odluku. Ukoliko se Galijenu nešto desi, zaboravi da sam ti brat. Klaudija je stajala potpuno bleda. Povez na grudima joj be-še spao otkrivši svu lepotu njenih grudi. Ona ih čednim po-kretom prikri, te se odmače, poput zveri iskeženih usta. 178 Kraljica - Ako se ja pitam, već sada mi više nisi brat. Naša majka je pogrešila. Ti nećeš biti Avgust. I ja sam se, izgleda, oduvek va-rala. Nemaš nimalo hrabrosti. Glup si i bezvoljan koliko i ti tvoji starci koji ti se toliko dopadaju. Ona se još odmače, navlačeći haljinu. Njemu se pričiniše suze u njenim očima. - Ne, nisi mi više brat! Moraćeš da se zadovoljiš svojom ženom budući da ne zaslužuješ ništa bolje. Mržnja je izbijala iz svake njene pore. On napokon słwati da Klaudija ne oplakuje njega, već izgubljeni san o moći. Kada je nestala iza zastora, Aurelijan otkri u vatri polu-rastopljene pločice od olova. Bogovi su se ipak osvetili a Ulpi-jine kletve ostvarile. Uz strašan krik, on prevrnu postolje sa ugarcima. 179 XVIII EMEZ Zajapurenih obraza i kose slepljene od znoja, Ahemu svima pokaza svoje radosno lice. Ona spusti bebu koja je na sav glas plakala u Zenobijino naručje. - Rodila je dečaka! Baš kako je njegovo veličanstvo želelo! Dete je imalo veliku glavu koja je sve podsećala na očevu. - Izleteo je iz svoje majke kao kolač iz peći - radosno reče Ahemu, golicajući bebinu bradu. Zenobija duboko udahnu taj, tako izuzetan, miris novo-rodenčeta. Zatim ga poljubi u pulsirajuće čelo i prepovi ga u čisto platno. - Dina još uvek spava? Više ne krvari? - Sve je u redu. Ona je snažna, ne brini. Cini se, kao da se poradala već desetak puta! čekaj, nećeš tako uspeti da ga presvučeš.

Ahemu joj oduze platno te joj pokaza. - Ovako se to radi! Sve vreme se smejala i glasno pričala. videlo se da joj je laknulo nakon svih poteškoća. Dina je, dva dana ranije, osetila porodajne bolove. Ahemu i Zenobija su se istog trena zatvorile sa njom u odaje. Zatim je sve palo na sposobna Egipćankina pleća jer Zeno-bija nije htela da rizikuje. U palati se pročulo da će Despoina Zenobija uskoro roditi te da porodaj, prema Balaminovoj želji, prepušta svojoj dadilji koja je i nju donela na svet. Ona joj je pomogla koliko je mogla. Dina se pokazala kao veoma hrabra. Uvijala se od bolova sve dok joj, te poslednje ci> nije pukao vodenjak. Na sreću, dete se brzo rodilo i bez nekih većih poteškoća. Da li si obavestila njegovo veličanstvo? 180 Kraljica Pg lmi - Sve sam uradila po tvojoj zapovesti. Rekla sam mu da će tek večeras moći da vidi svoje dete. Ahemu uze dete u naručje, i prisloni majušnu glavu na svo-je grudi. Ona je bila slika i prilika prave dadilje. Beba prestade da plače, još dva puta coknu, sisajući jezik izmedu tananih usana, te zaspa. Zenobija se osmehnu. Prvi put nakon mnogo vremena. Ahemu presrete njen pogled, i najednom, zahvaćene tužnom ozbiljnošću, zanemeše. Zenobija odagna uzbudenje koje joj stezaše grlo, - Hajdemo da obidemo Dinu - reče. - Desilo se čudo! tvrdiła je uporno Dina. Ah, kako sam srećna! Ležale su, jedna do druge, na krevetu, sa bebom na sto-maku. Tamni kolutovi oko očiju su otkrivali Dinin umor, ali je istovremeno njeno lice blistalo od sreće. Nešto malo pre po-rodajnih bolova, ona je zatražila od Zenobije da joj pokaže ožiljak kako bi proverila da li rana zaceljuje. Od nje beše preostala samo tanka, jedva crvena crta. - Dete se rada a tebi se rana zatvara. U isto vreme! Pa to je zaista čudo! ponavljala je. Napokon je Bog saslušao moje mo-litve. - Bilo je i vreme! - našali se Ahemu razmenivši značajan pogled sa Zenobijom. Ali, možda i jesi u pravu da je ovo čudo u koje više nismo verovali. Ne odgovorivši, Zenobija oprezno pomazi detinju glavu. Kada se, onoga dana, vratila iz kuće hrišćana, Ahemu ju je dočekala sa silnim zamerkama. Gde je išla u takvom stanju? Zar želi samu sebe da ubije? Ali, Zenobija se samo srušila na krevet ne slušajući je. Kada je Egipćanka uveče došla da je previje, od iznenadenja je izgu-bila moć govora. Rana više nije krvarila. Gnoj se beše povu181 /• i^ ~ - - —i-----------kao, a sa njim i crvenilo kože, ostavivši za sobom svež i potpuno čist rez. - Koga si videla? - upitala ju je Ahemu. Zenobija nije odgovorila. Sutradan ujutru, više nije bilo me-sta za sumnju. Rana se zaista zatvarala. Po prvi put, nakon nekoliko meseci, Zenobija nije bila na strašnim mukama.

Nakon što joj je namestila lagan zavoj, jer rana više nije zahtevala dodatno premazivanje pomadama, Ahemu klimnu glavom, - Bila si kod hrišćanina, zar ne? Kod onog koji je preživeo vatru i sada više nema lice... Najednom je ućutala, ne ispuštajući Zenobiju iz vida. Ona se priseti Ofalinih reči i pretnji te, u trenutku, sve shvati. Ha-vad je još uvek u životu, doduše, sa drugim imenom i licem. Ostale su, u tišini, jedna naspram druge, sa istim strašnim mislima. Zatim je Egipćanka široko razmakla ruke i, po prvi put, nakon mnogo godina, snažno zagrlila Zenobiju, kao neka-da, kada je ova još bila dete. Nešto kasnije je, upotrebivši lažno nemaran ton, izjavila da je hrišćanin iz donjeg grada poznat u čitavom Emezu, pa čak i u palati. - Za njega kažu da čini čuda sa svakim svojim udisajem i izdisajem i da prvenstveno pomaže ženama i deci. Još tvrde da ima svog Boga u ruci. Videvši da Zenobija nema nameru da bilo šta doda ili objasni, ona samo uzdahnu: - Uostalom, nama je bitno da tvoja rana napokon zaceli i da više ne patiš. Bila je u pravu. Trag od persijskog gvožda je polako bledeo, a njene patnje će se uskoro pretočiti u sećanje. Ali, na njoj se pojavila jedna nova zjapeća rana koja nije bila od krvi i mesa. Ona ju je sada bolela isto kao i prethodna. Medutim, ona nije prekidala dah i zadavala vrućicu već je naprotiv, napadala strpljivo i tiho poput zmije. To prepredeno zlo je čučalo u pri-krajku i čekalo trenutak nepažnje da zaskoči i užasne svoju 182 Kraljica Palmire žrtvu. Zenobiji je bilo jasno da je od tog zla neće osloboditi ni jedno čudo. - Tužna si? - upita je Dina. - Nisam! lagala je Zenobija. Nisam! Baš naprotiv. Srećna sam i zbog tebe i zbog sebe. Ona prisloni Dininu ruku na usne te, isprepletenih prstiju, pomazi bucmastu bebinu bradu. - Njegovo veličanstvo će ga nazvati vabalat, po svom ocu. On će jednoga dana postati kralj a ja ću za njega osvojiti kraljevstvo, veliko koliko i Rimsko carstvo. Dina se nasmeja zajedno sa kraljicom. Medutim, Ahemu je i dalje ćutala. - Da li ti to misliš ozbiljno? Ponovo ćeš ratovati? Zar ti nije bilo dovoljno? Zenobija pokuša da se na to nasmeje i našali ali joj glas zadrhta. - Dadiljo, ja sam Alat. Prečesto zaboravljaš na to. Njena sudbina je da predvodi vojnike. Ona podiže dete i prisloni majušnu glavu na svoju. - Sada imam razlog više. Osvajanja Odenata i Zenobije će učiniti slavnim vabalata. Upravo to je i rekla njegovom veličanstvu kada je došao da ih poseti. On je zateče u krevetu, sa detetom na grudima. Možda je i bio iznenaden što ne vidi pravu majku ali se ipak povinova ne trepnuvši. U pratnji Nurbela i nekoliko slugu, on nespretno pokaza svu svoju dirnutost i oduševljenje. On ispru-ži ruku kako bi dodirnuo čelo svog sina ali se upłaši vabalato-vog sitnog lica te se trže uz osmeh. Zenobija izjavi:

- Za nekoliko dana ću opet moći da navučem oklop. Kre-nućemo u pohod na Persijance i oteraćemo ih na drugu stranu reke. Naš sin zaslužuje kraljevstvo veće od svih do sad. Uz sam, Odenate, i učiniću sve da se naš bojni poklič čuje rvn uzbudenja, njegovo veličanstvo joj poljubi čelo. To je bio prvi poljubac koji je sebi dozvolio i prvi na 1 nobija ikada pristala, vabalat je opijenmlekom spavao, čvrsto priljubljen uz ma,řine erudi. Zenobijaje posmatrala majku i sma. Ona požele da ga, ćim malo poodraste, odvede na jezero Nebeskog poljupca.Ta misao je najednom rastuzi. Ona zn joi ie sada izjedala dušu i zadavala strašan bol. Svaki put kada bi pomislila na jezero, setila bi se Havada koii ie postao Simon hrišćanin. Upravo ta pomisao na laži je najviše Ijutila Simona, coveka koji je izdržao vatrenu stihiju radi svog Boga, i koji nije -tuknuo pred Rimljanima boreći se za istmu. Ona ie pak bila satkana samo od laži. Nien sin, uistinu, m beše njen, kao što ni muž ne bese n,en. Rodila ju je jedna žena koja je umrla na porodaju, a ne minova zvezda kako misle mnogi lakoverni. Balamin joj je odavno okrenuo leda. Još u Dura Europosu Bogovi su izabrali Havada a Simon je izabrao jednog Boga kako bi mu bio draii i bliži! Njoj, Zenobiji je preostajala samo jedna istina ko,a se ticala njene hrabrosti i strela na bojnom polju. Zahvalju}uC1 pobe ma, ona je postalaMat Rat će učiniti da zaboravi na razo Havadovo lice i Simonov prezir. Treći deo Vreme ubica 267 - 270. godine posle Hrista okovi 187 XIX ANTIOHIJA Dete je posmatralo meandere Oronta koji su se pružali sve do grada Antiohije. Na reci je bilo mnogo čamaca mada ni je-dan ne beše vojni. Još manje je moglo da se pomisli da je u pi-tanju neka od kraljevskih lada sa svojom bučnom i veselom posadom. velelepnih povorki nije bilo ni na stazi popločanoj merme-rom koja se prostirala duž reke. Taj put je krasilo na hiljade stubova i statua koje su po njemu bacale čudesne senke. Na-izmenično su se pojavljivali čas pešaci, čas zaprežna vozila. Ali, to su bili samo obični trgovci, putnici ili seljaci. čak su i mali karavani kamila sa raznobojnim samarima bili samo obični karavani. Detetovo razočaranje se pretvori u mržnju. Ono udari no-gom o zemlju te se okrete ka Dini i povika: - Bila mi je obećala! Ona je lažljivica. Nisu došli! Dina se umirujuće nasmeši. - Mili, budi strpljiv. Doći će. Ona ispruži ruku da ga pomiluje ali je dečak besno odgur-nu. On zatim izvadi iz pojasa mali nož sa sečivom jedva nešto dužim od dlana. Dečak beše veoma ponosan na ovaj očev po-klon. U nekoliko zamaha, on poseče cvetove purpurnih i belih dalija koje su rasle uz samu ivicu vrta, na brežuljku, sa koga se pružao najlepši pogled na Antiohiju. Dina ga nežno izgrdi. - vabalate! Nemoj uništavati cveće! Majka će se Ijutiti!

- Baš me briga! Sve ću ih iseći, pa neka zna... Suze su potekle niz dečakovo lice. - I ti si nevaljalica - reče drhtećim glasom. I ti si me lagala! Dina čučnu i oduze mu maleni nož. 188 - Andele, smiri se. Povredićeš se. - Ja nisam andeo! Rekla si mi da će doći za moj rodendan To je danas! - vabałate, tek je jutro - usprotM se nežno Dina. Oni mora-ju da prevale veliki put od Tarse. - Nije istina. Moja majka ima brzog konja. Ponekad, čak ni otac ne može da je stigne... - Onda ga ona sigurno čeka kako bi zajedno došli - odgovo-ri Dina smejući se. Ona ustade držeći, sve vreme, dečaka za ruku. Krenuše ka drugom kraju vrta da se zabave. Dina mahinałno baci pogled da proveri prisustvo stražara. Kao i uvek, oni su stajali na vratima koja su vodila u ženske odaje. Dete, ne želeći da je prati, pokuša da se otrgne. - vabałate - ponovi Dina, znaš da tvoji roditelji uvek ispune obećanje. Doći će pre mraka. - Trebalo je već da budu tu! Moj rodendan je počeo u zoru! Ona primeti, u desnom ćošku vrta, izmedu dva grma hibiskusa, smedu senku, neko platno. To je sigurno bio nečiji ogrtač ili pojas koji su baštovani zaboravili. Moraće kasnije da im skrene pažnju jer Zenobija ne voli neurednost. U daljini se začu rog. Tri duboka tona su označavala dolazak njegovog veličanstva i Despoine. - Stigli su! Dečak se ote Dini. Ona pokuša da ga zadrži, ali odustade videći koliko je srećan. - Stigli su! Došli su zbog mene! Krajičkom oka, ona jasno vłde kako se senka, tkanina, šta god da je to bilo, podiže i poprima Ijudsko obličje. Sada je pred njima stajao ratnik sa crnom bradom i otvorenim ustima bez ijednog zuba. Dina pomisli: "Lice zla!" Pre no što je i shvatila šta se dešava, ona povika za dete-tom. Ona vide pogled ratnika, njegove ispružene ruke i šake 7latnioko_uj_ 189 koje se spremaju da nategnu luk. čelična glava strele je već bi-la uperena u detetove grudi. Dina ponovo kriknu: - vabalate! Nije ni znala a već je trčala. Njeno telo je poletelo, uprkos tunici, velu, ogrlicama i teškim narul<vicama. Ona prekri dete poput ptice, preduhitrivši odapetu strelu. Kroz glavu joj pro-lete život i budućnost njenog obožavanog sina. Ljubavi moja, sine moj! Oni zajedno padoše na tlo. Dina oseti malo telo ispod svog, a već u sledećem trenu, strelu koja zapara njen bok. Ona shvati da nikada više neće ustati. Sada više i nije bilo važno. Dečakovo telo je bilo čvrsto priljubljeno uz njene grudi i stomak. Drhtao je, ali je bio nepovreden. - vabalate! Dete je, užasnuto, vikalo.

On se pomeri pokušavajući da pobegne. Prikupi snagu i od-gurnu Dinino telo u stranu. Poput vatre, trzaji preplaviše nje-na bedra. Ona, razrogačenih očiju, udahnu vazduh poslednji put. -Ne! Još uspe da vidi ubicu kako joj se približava. Ne! Ona to neće dozvoliti! Zverski riknuvši, Dina ułwati dečaka za nogu i gurnu ga ispod sebe. U bunilu, vide oklop, stit i bljesak mača. Ispusti poslednji krik. - vabalate! Zenobija kriknu, cepajući svoju svečanu tuniku koja je sprečavaše da potrči. Izmedu palminih stabala i belih stabljika jasmina, ona vide stražu sa okrvavljenim oružjem. vojnici su nemoćno stajali, izbezumljenog pogleda. - Vabalate! /1 190 Kraljica Pal Dete je, još uvek, ležalo zgrčeno ispod Dininog tela. Ona ga je, i u smrti, čvrsto držala uz sebe. Dečak nije uspevao da odvoji pogled od lica koje ga je posmatralo. Glava mlade žene sa širom otvorenim očima, se beše otkotrljala nekoliko koraka odatle. Dečak je drhtao čitavim telom i bio sav crven od krvi. Ubi-čine noge, koje su stražari prikovali za tlo, sada su ležale, is-prepletene sa Dininim. Njihova dva tela su ličila na rasko-madano truplo neke čudovišne životinje. - Sine! Zenobija ga otrže iz naručja mrtve Dine i podiže ga smeju-ći se od olakšanja. - Sine, ti si živ! Dete se otimalo. želelo je još da posmatra mrtvo tetkino lice. Dečak je hteo da Dina prestane da zuri u zemlju nato-pljenu krvlju i da skrene pogled ka njemu. Zenobija mu zagnjuri lice u svoju tuniku. - Ja sam tu, vabalate. Sine, tu sam. Najzad, on joj rukama obgrli vrat i zajeca. Ahemu se pojavi na vratima vrta. Ona dotrča raširenih ru-ku. Iza nje se, sav prebledeo, pojavi jedan Nurbelov poručnik i reče: - Despoina! Despoina... Njegovo veličanstvo! ossocaso Nurbel je, na kolenima, nečujno plakao. U naručju je držao glavu velikog Odenata. Njegove suze su se mešale sa krvlju koja je pokuljala iz presečenog vrata njego-vog voljenog kralja. On ne podiže pogled u trenutku kada Ze-nobija žurno utrča u prostoriju. Nurbel se osvesti tek kada ona kleknu uz nepomično telo njegovog veličanstva. Tada vide na njoj okrvavljenu i iscepanu tuniku. - Zar su i tebe pokušali da ubiju? - Ne mene... 191 - Dete? - vabalat je živ zahvaljujući Dini koja se radi njega žrtvovała. Ona dołwati ruke velikog Odenata. On je sada delovao mnogo manji i lepši nego kada je bio živ. Ona zagnjuri lice u njegove mrtve dlanove. - Mužu moj!

Besni jecaji joj zaparaše grlo. U njoj se javi želja da ga obaspe rečima ljubavi i da mu prizna naklonost koju je već dugo osećala. Ovaj čovel< je verovao u svaku njenu reč i nikada se nije us-protwio njenim upornim hirovima. On ju je jedini smatrao se-bi ravnom. Zenobija ga, po prvi put, prekri svojim telom i oba-su ljubavlju i poljupcima koje mu je do tada uskraćivala. - voljeni - reče šapatom, naslonivši glavu na njegovu zjape-ću ranu na vratu. Ah, ti veliki nežni mužu koji si me voleo više no što sam ja samu sebe volela! Pristao si čak i na nametnuto Dinino telo! Sada je sve bilo uzaludno. Bogovi su uzeli ljubavnike. Mrž-nja ih se dočepala ostavljajući, osvete radi, Zenobiju samu. Oko njih se već beše okupila gomila sveta. Kraljica ustade i glasno izjavi: - Veličanstvo, tvoj sin će jednog dana biti najveći vladar. Tvoja smrt će biti njegova moć, veliki Odenate. Zaklinjem se svečano nad tvojom krvlju koja u suzama teče niz moje lice. Pamtiće te vekovima. Ona se osloni na Nurbela koji joj pomože da se pridigne. fek tada oseti prisustvo ubica u prostoriji. To su bili palmirski ratruci preobučeni u trgovce. lako do pola zamaskirano, Ze-nobija prepoznade jedno lice. Hajran! Mogla sam da pretpostavim! Pobedio sam, devojko iz pustinje! - zacereka se Hajran pre ga stražari ućutkaše. Ti si ubila moju tetku i moje pri-! Ovo je najlepši dan u mom životu! - Naravno, on je krivac za sve - zagrme Nurbel. Od onog dana kada sam dopustio tom psu da napusti grad, znao sam da će da počini neko zlodelo. Rekao sam njegovom veličanstvu da nije trebalo da ga ostavimo u životu! - Sada je gotovo. Ubiću ga! - prošišta Zenobija dohvativši stražarev mač. Oštrica je već visila u vazduhu iznad Hajranove glave kada joj Nurbel zadrža ruku. - Despoina, nemoj... Zenobija se opiraše kao da ga ne čuje. Nurbel ne dopusti da zamahne i primora je da ga pogleda. - Ja sam kriv što je njegovo veličanstvo stradalo. Trebalo je da ga bolje pazim. Ja ću obaviti pogubljenje i poslati ovog čo-veka u pakao gde i pripada. Ona ustuknu jer vide na Nurbelovom licu svoj bes i tugu. - Nikada ti nisam ništa tražio, kraljice Palmire - prošaputa on. Ti znaš da ti ja pripadam, ali danas mi učini. Ona samo trepnu. Pomislivši da pristaje, Nurbel je pusti. Istog trena, Zenobijina ruka munjevito skliznu ka Hajranovoj vilici koju sečivo prepolovi. čovek se sruši, bolno jauknuvši. Sve se završi smešnim klokotanjem iz njegovog grla. Zenobija baci mač Nurbelu pred noge. - Sada je tvoj. Te večeri, u Antiohiji zabraniše sva svetla, slavlja i zado-voljstva. Gorele su samo vatre u hramovima u koje su oža-lošćeni Ijudi hrlili noseći darove.

U mrkloj noći su svi mogli da čuju krike sina koji je ubio svog oca. Nurbel je dugo mučio Hajrana lomeći mu jednu po jednu kost u grudima. želeo je da ga sa svakim otkucajem nje-govog srca kazni za izdajstvo. Nakon mučenja, prenesoše ubičino telo pred veliki amfite-atar gde ga natakoše na kolac. Svi gradani se tu okupiše da izraze svoje negodovanje, da ga kamenuju i gadaju blatom njegovo izranjavljeno telo. Tek u zoru, sa prvim zracima sunca, bogovi pristadoše da mu otvore vrata svog pakla. Zlatni okovi 193 XX SINGIDUNUM, DUNAv Aurelłjan je stajao na vrhu malog utvrdenja i posmatrao obalu Dunava. Pre dvadeset i sedam godina je, na ovom me-stu, sa samo tri stotine legionara, desetkovao varvare. veliki grad se danas prostirao na tom širokom zavijutl<u gde je, nekada davno, struja nakon bitke nanosila leševe i olu-pine brodova u plamenu. Reka je bila ogromna i činilo se da njom teče ona ista natmurena i siva voda. Medutim, vodeni tok je sada bio ispresecan branama jedne luke u koju su pris-tajali veliki trgovački brodovi. Zidine grada su se protezale duboko u polja, brišući sećanje na vojnike koji su jednom tu došli da umru sa osmehom na usnama. Prošlo je dvadeset i sedam godina! Medutim, Aurelijan se još uvek seća povika varvara zahvaćenih vatrenom stihijorn. i pobedničke pesme svojih legionara koji su, po prvi put, uzvi-kivali njegovo ime. Dvadeset i sedam godina! Sve je bilo drugačije ali, u isto vreme, tako isto kao nekada. Singidunum je postao grad. Već deset godina, mnogo manje brodova je pristajalo u luku. Ovih poslednjih meseci, njihov broj se naročito smanjio. Svi brodari iz Mezije iłi Germanije su se plašili ponovne racije varvara. Hiljadu puta poraženi, Goti ili Alamani, Roksolani ili Jazi-gesi, neprijatelji Rima su se opet iznova radali. Doduše, sa drugim jezikom i oružjem ali sa uvek istim i nezasitim žarom da osvoje Rim. A on, on se uvek vraćao u iste vojne logore i obilazio iste frontove, kako bi bodrio legionare i po stoti put otpočinjao iste bitke. Pobedivati, i opet pobedivati, iako te po-bede nikada do kraja ne zbrišu neprijatelja sa lica zemlje. 194 Kraljica Pa li Tome nije bilo kraja a Rim je posustajao poput predugo progonjene zveri. Ah, zar su bogovi mogli da ih se odreknu više od ovoga? Aurelijanu se činilo da sa rekom i kišnirn kapima nečujno otiče i krv iznurenog Rima. Sve gušća magla je kvarila pogled na udaljenu, suprotnu obalu reke. I to ga, još jednom, podseti na ono jutro pred okr-šaj sa varvarima, kada je magla potpuno pomutila vidno polje. Aurelijan samom sebi prebaci na pesimizmu. Uostalom, i tog dana, dok su čekali neprijateljsko nadira-nje, on je sumnjao da će ga Mitra i Sol - Irwiktus prepustiti sudbini. Medutim, bogovi ga tada nisu napustili, kao što ga ni kasnije nisu napustili, prilikom svih okršaja koji su usledili. - Vodo... Iz razmišljanja ga trže glas jednog tribuna.

- Najavljujem dolazak prvog sekretara. Njegova prethodni-ca je upravo prošla kroz tajni prolaz. Nestrpljenje koje je Aurelijan osetio pre tri dana, zbog na-javljene Pulinijeve posete, sada ga ponovo obuze i rasprši svu melanholiju. Dolazak prvog sekretara senata, Pulinija, starog sedamdeset pet godina, na daleke obale Dunava, je možda bio znak da se Rim napokon budi iz svoje učmalosti. tni okovi 195 Za šest godina, koliko se nisu videłi, Pulinije je izgubio svu svoju kosu i zube. Sada nigde nije išao bez krznene kape po-stavljene kožom i dodatno ukrašene kićankama. Jedna od njih je imala na sebi profil Avgusta valerijana, za koga se, prema pričama koje su ponekad stizale iz Persije, govorilo da je još uvek u životu. Aurełijana je veoma potresla Pulinijeva bolešljivost i velika slabost. Njegove ruke i lice bejahu prekrivene voštanim tkivom a činjenica da je još bio u mogućnosti da se kreće je predsta-vljala pravo čudo. Skoro sve vreme su ga, zbog iznurenosti, prenosili sa stolice na stolicu. Na njemu je jedino pogled bio onaj stari, ironičan i pronicljiv. Dok je grdio svoje robove zahtevajući da ga podignu sa ogromnih jastuka koji su prekrivali vozilo, on pogodi Aureli-janove misli. Suvo se nasmeja i reče: - Znam! Loše izgledam dečače. Ali, veruj da to nije samo zbog napornog puta. Srećan sam jer bar nemam kugu! Dok su ga sluge pažljivo spuštale na stolicu postavljenu bal-dahinom, on uhvati Aurelijana za ruku. - Vodo, ti ne možeš da zamisliš šta se dešava. Kuga je svu-da. Baš svuda! šest dana nisam ni odškrinuo prozor na mojim kolima! On ponovo zastade te se veselo nasmeja. - Ali budi bez brige. Ne umirem od kuge već od starosti! U šalł, on, da bi se dokazao, udari po ledlma najbližeg roba. - Aurelijane, da li imaš neku toplu sobu za mene? Sanjam o tome čitav put. Leto se bliži kraju a ja se smrzavam... Potre-bna mi je jedna dobro zagrejana prostorija da napokon zabo-ravim ovu prokletu kišu. Nešto kasnije, pošto mu je želja ispunjena, posluživši se mlekom i kajganom, on blaženo zatvori oči i razvuče otvrdle usne u osmeh. - Dečače, sada me ostavi da dremnem par sati pa ćemo onda pričati. Dok je osmeh zadovoljstva otkrivao njegove ružičaste des-ni, on dodade: - Znam da jedva čekaš da čuješ šta imam da ti kažem. Svečano obećavam da neću umreti u snu i da ću ti sve ispri-povedati nakon što se probudim. Usred noći, dok je ceo logor spavao, on naredi da pozovu Aurelijana. Udobno zavaljen u krzna na krevetu, Pulinije ga osmotri i reče: 196 Kraljica Palmire - Dečače, ni ti ne izgledaš najbolje a starost, u tvom slučaju, ne može da ti posluži kao izgovor. - Malo je razloga za dobro raspoloženje, sekretaru. Nadam se da će tvoj dolazak bar nešto izmeniti.

Pulinije ponovo baci na njega pogled pun podsmeha. - Sto se ostalog tiče, ništa se nisi promenio. Još uvek se držiš svog vojničkog stava. On izvuče, ispod pokrivača, smršalu ruku i uperi prst u zid. - Pre no što otpočnemo, smemo li ovde govoriti? Aurelijan pokaza na desetine baklji i lampi koje su osvetljavale sobu. - Sami smo. Svi u logoru spavaju. - A zidovi? - Pulinije, načinjeni su od kamena. - Kamen je ponekad porozan, pogotovo kada je osoba koju poznaješ u pitanju. Aurelijan ironično podiže obrvu. Pulinije klimnu glavom i reče: - Nemoj me držati za staru budalu! }a, za razłiku od tebe, odlično znam o čemu pričam. šta misliš, zbog čega sam pre-valio hiljade milja bez obzira na moje zdravstveno stanje? On zapovednim pokretom brade pokaza na vrata. - Proveri da li poznaješ stražare u hodniku. Nakon što je Aurelijan izdao naredenja i odabrao stražu, Pulinije ga ponovo obazrivo osmotri. - Veliki vodo, Lucije Aurelijane, više nisi Ijut na mene? - Nikada nisam ni bio, prvi sekretaru. - Ah! Onda mora da si se dobro pretvarao! Ja se odlično sećam kada si napustio moju kuću u Rimu bez pozdrava i reči zahvalnosti... Bio si besan kao ris. - Ništa me više nije zadržavalo u Rimu. Zar se ne sećaš da sam ti pisao i zahvalio se tim putem? - Primio sam jedno kratko pismo a, zatim više ni jedno. - Ja ništa nisam zaboravio, sekretaru. Ni tvoju pomoć kada mi je majka bila na umoru, ni tvoje savete. Tražio si od mene 7latni okovi 197 da se složim sa Cezarom i ja sam te poslušao. Niko ne bi imao koristi od mog javnog priznanja u Rimu te sam odlučio da dodem ovde. Pulinije se složi pokazujući svoje ogoljene desni. - Znam. Znam šta je sve preživeo tvoj ponos i koliko te je sve ovo koštalo. Ali, veruj mi dečače, zaista mi je bilo krivo nakon one strašne svade sa tvojom sestrom i tvojim legatom. Patio sam gledajući vaše razdvajanje... Aurelijanov pogled ga podstaknu da nastavi. Njegova glava, prekrivena kožnom kapom, se malo zatrese dok je mršavom rukom pravio pokrete kao da tera dim. - Dobro, ostavimo sada prošlost. U pravu si. Zaboravimo. Bitno je da se ja nisam promenio. Svih ovih godina koliko se nisi pojavljivao u senatu, ja sam tvoje ime izgovarao svaki put kada bih otvorio usta... On zastade, namrštenih obrva, te kažiprstom ponovo pokaza na vrata. - Da li si siguran? - Potpuno. - To nije dovoljno! On, još jednom, pažljivo oslušnu, te slegnu ramenima.

- Imaj u vidu da ono što ću ti danas reći ne potiče samo od mene. Kroz mene ćeš čuti ł glasove Klaudija, Probusa, Karusa i Diokłecijana. Svi oni su po moći tebi ravni. U ime senata te posthumno pozdravljaju Flavije Antiohijan, Pomponije Basus i virije Orfitus. On ponovo zastade da udahne vazduh, te mirnije nastavi: - Ti znaš zašto nisu mogli da me prate. Mene smrt više ne plaši. Da skratim priču: došlo je tvoje vreme. Ne možemo više da trpimo Galijenove promašaje. On ućutkuje sve one koji mu se ne dodvoravaju i nipodaštava senat. Niti koga sluša, niti želi da čuje iako odasvud sevaju pretnje. Gali, Iberi, Afrikanci! Svi oni strašno buče i proglašavaju Avguste koji su do juče pro-davali smokve ili se nalivali pivom. Kuga i siromaštvo haraju. 199 ________________.-----------------------—•: Novac koji je do pre pet godina vredeo dve mere zlata sada, ^ najboljem slučaju, vredi jednu! I evo, stigosmo do poslednjeg Galijenovog poklona: inkvizicija svega i svakoga. Galijen za-viruje čak i u naše nužnike ne bi li otkrio neko sakriveno bla-go ili pak zaveru. Aurelijane, vreme je. Potreban nam je novi Avgust. Jedino ti možeš da nas izvedeš na svetlost. Samo ti. Aurelijan je sve vreme stajao dok je slušao Pulinija. Sada se primora da kruži po sobi. Najzad, reči su bile izgovorene! Uprkos groznici koja se širila njegovim telom, on odgovori, što je mogao mirnije: - To i nije neka novost za mene, sekretaru. Medutim, mi smo se složili da se neću suprotstavljati Galijenu i rušiti naše carstvo. Ja se toga i dalje držim. Ako bismo i okrenuli legije protiv Galijena, varvari bi se veoma brzo dokopali naših graničnih prelaza. - Prestani da se vrzmaš - zakuka nestrpljivo Pulinije. Vrti mi se u glavi od tebe. Moram da ti kažem da se sada sve pro-menilo. Sve je drugačije, i ja sam se zbog toga odlučio na ovaj put. Kada sam napustio Rim, Galijen je, trijumfujući na Foru-mu, naredio defile od dvadeset hiljada persijskih zarobljenika. Kralj i kraljica Palmire - sećaš se one kraljice u crvenom ok-lopu? - su pobedili Sapura. Lepa i veličanstvena pobeda, kao što smo i očekivali. Nizibis, Karhes, Tarse, Ktezifon, Babilon... Odenat i Zenobija su osvojili sve što im je bilo na putu od Ka-padosa do Eufrata. Priča se čak da su u Ktezifonu pobili mno-štvo Ijudi. Bogovi su i njima i nama bili naklonjeni! Odenat nam je i dalje veran, što je za nas sreća koja se retko dešava. Povrh svega, svi vojnici obožavaju kraljicu Palmire, kao što ovde obožavaju Dianu, Junonu i Veneru zajedno... Pulinije zastade da se odmori. Zatim, baci letimičan pogled na ulazna vrata. - Dobro - nastavi on coknuvši jezikom, Galijen je bar bio dovoljno razuman da nagradi Odenata zvučnom titulom i da ga prozove, ako me sećanje ne vara, velikim spasiocem i obnoviteljem Istoka. Takode mu je dodelio i deo vlasti nad tim lepim oblastima i na taj način izbegao proglašenje još jednog lažnog Avgusta. Da zaključimo, bitno je da se Carstvo održalo na Istoku i da više nemamo razloga za brigu. - Drago mi je što je sve ispalo dobro na Istoku, ali na Du-navu, ili poviše, na Rajni, situacija je potpuno drugačija. - Kada me ne bi stalno prekidao, možda bi i čuo šta imam da ti kažem. Mi ne žełimo da okreneš legije protiv Galijena, niti da napustiš granice radi, kako ti kažeš, časne pobede.

Pulinije ućuta. Ostavio je, na trenutak, Aurelijana da dobro odmeri ono što je upravo čuo, a zatim, klimnuvši glavom, nastavi: - Vodo, ti moraš lično da smakneš Cezara. To su, znači, hteli od njega. Da ubije Galijena. Klaudija je to oduvek želela. Ali, on je sa sestrom raskrstio, i ostavio Ulpiju da potpuno poludi sama u Rimu, upravo da bi izbegao to krvoproliće! - Mi ćemo svi biti uz tebe - šaputao je Pulinije, i to ne samo na rečima. Svi smo se svečano zakleli pred Mitrinim oltarom da ćemo te slediti. Aurelijan ne odgovori. Pulinije podiže pehar. - Naspi mi piće. Grlo mi se osušilo od silne priče. Aurelijan mu nasu toplo vino sa medom. - Avgust valerijan nije mrtav - primeti on. Ono što važi za ^alijena, važi i za mene. Dokle god valerijan živi, Rim neće imati drugog Avgusta. - Ah! - iznervira se Pulinije prosuvši malo vina. Kako mo-žemo znati da je živ? Kao da ga na trenutak obuze kajanje, te on, u znak po-•tovanja, ovlaš dodirnu Valerijanov lik na svojoj kapi. - Jadnik - promrmlja napokon sekretar. šapurov otirač! I to 1 njegovim godinama! Kakav užas! On zasigurno više nije živ! 200 Kraljica Pal, atni okovi 201 Jer, kako bi sve to preživeo? Ne misli više na njega. Senat će se za sve pobrinuti. Odavno su spremili zakon za ukidanje Va-lerijanove vladavine. Naši prijatelji će ga, na Cezarevu radost, sa velikim zadovoljstvom izglasati. Aurelijan ga je posmatrao dok je ispijao vino. - Potrebno mi je nekołiko dana da razmislim. Znaš da mr-zim ubice. Pulinije, ja sam ratnik! Borim se časno i priželj-kujem smrt neprijatelja koliko i on moju. - Galijen je pokušao da te ubije. Zar je moguće da si zabo-ravio? - Ja njemu nikada nisam poželeo smrt. - Znam - uzdahnu Pulinije. Ah, znam! Ti čekaš da bogovi sve obave umesto tebe. Tvoj ponos je zaista zastrašujući! Aurelijan se čudnovato osmehnu. - Zar ti to nikada nije palo na pamet? Počev od Trajana, svi oni koji su ubili da bi postali Avgusti, su na kraju i sami ubije-ni. Možda bogovi baš i ne vole ubistva? velika je čast poginuti za Rim na bojnom polju, a krajnje ništavno izgubiti život od ruke izdajnika. Pulinije ga, iznenaden, osmotri, ponovo razvukavši svoje ogoljene desni. - Upozorio sam ih i rekao sam im: Lucije Aurelijan je takav da ga uvek moraš ubedivati, pa čak i kada mu nudiš ono što najviše priželjkuje! veliki vodo, razmisli, ako hoćeš, ali nemoj preterivati. Ja ću ti, u meduvremenu, dati poslednji savet. Dečače, pomiri se sa onima koji te vole. Pozovi tvoju sestru Klaudiju i prijatelja Maksima. Znam da se više ne Ijutiš na njih. Aurelijan je stajao potpuno ukočen, ne odgovarajući. Puli-nije klimnu svojom sedom glavom i uz osmeh dodade:

- vidim da se Ijutiš. Sigurno misliš da se mešam u stvari koje me se ne tiču? Možda i jesi u pravu. Strašna sam kuna, ali sam uz to i prestar. Isuviše sam blizu smrti da bi me tvoj nat-mureni stav iznenadio. Zato, poslušaj me. Pomiri se sa Klaudijom i prefektom Maksimom. Takode, ne zaboravi na svoju si-rotu ženu Ulpiju... više nemaš razloga da je ne pozoveš sebi. Nju je, u samoći, prošla ona čudna opsesija. Pre mog odlaska sam se sa njom susreo i vodio veoma prijatan razgovor. Uvera-vam te da je pričala razumno i da prema tebi gaji ista osećanja kao i ranije. Da, kojim slučajem, nisam strahovao od kuge, i drugih poteškoća na putu, sigurno bih je poveo sa sobom. Uz Avgusta je uvek i njegova supruga, čak iako ne može da mu podari decu. Aurelijan se samo okrete, ne odgovorivši, i krenu ka vrati-ma. Videvši to, Pulinije žurno dodade: - Sačekaj! Ne odlazi! Još nešto moram da ti kažem... Stari sekretar koji je uvek bio spreman na razgovor, najed-nom ostade bez reči. On zbunjeno skrenu pogled u stranu. - Dečače, bi li mi učinio uslugu? - Tvoji saveti su za mene dragoceni. Rado ću učiniti sve što je u mojoj moći. Aurelijan je nastupao ne skrivajući svoju hladnoću i ironiju. Pułinije na sve to ne obrati pažnju već dodade: - Ne želim da se vratim u Rim. Moja kuća je lepa ali ja bih okončao svoje dane u njoj okružen robovima i dosadnim mo-Ijakanjima. Slažeš se sa mnom da bi to bio strašan kraj, zar ne? Da skončam bez ijednog dragog lica?... Ovde, uz tebe, osećao bih se kao uz sina. Aurelijan je oklevao. Da li je Pulinije iskren ili je ovo njego-va poslednja laž? Dok je gledao to zabrinuto i bespomoćno lice, iznenada ga preplaviše osećanja. - Pulinije, ostani uz mene koliko god želiš. Ja nisam zabo-ravio da si mi pomogao kada je maika umirala. - Ah, videćeš - odgovori sekretar uz uzdah olakšanja, neću ti predugo smetati. čim postaneš Avgust, otići ću vesela srca. 202 Kraljica PQ/m,XXI ANTIOHIJA Na trenutke, dete bi naglo zadrhtalo. Trzanje je počinjalo u predelu stomaka a završavalo se na usnama. Zenobija ga ie čvrsto privijala uz grudi, i spuštala na čelo poljupce koji nisu mogli da ga umire. On još jednom postavi pitanje, koje od prethodnog dana nije prestajao da ponavlja: - Znači, neću ih više videti? Svaki put, Zenobija bi odgovorila šapatom milujući ga: - Hoćeš sine, videćeš ih. Oni će te posetiti u snovima i kada budeš tužan. Pojaviće se onda kada ti budu najviše nedostajali. Oni koji odlaze u zemlju bogova uvek malo ostaju i sa nama. Dete je još nekoliko puta upitalo: - I ti ćeš ih videti? - Naravno - odgovori Zenobija dok joj se grlo stezalo. Ja ih već vidim. Tog jutra, medutim, ona se najednom ućuta, i ne odgovori na detetovo pitanje. vabalat nasluti promenu raspoloženja te podiže ka njoj zabrinut pogled.

- Ti si veliki dečak. Ti si princ - pokuša da mu objasni Ze-nobija. Prinčevi ne ponavljaju stalno ista pitanja i ne misle sve vreme na svoju tugu. Dete skupi usne, te joj, namršten, okrete leda. Ona vide su-ze na njegovim trepavicama. - Danas je osvanuo važan dan - nastavi ona mirno. Princ vabalat će primiti sve one koji su došli u goste njegovom ve-ličanstvu. Moraš da pokažeš hrabrost kako bi jednog dana bio mudar i veličanstven poput svog oca. Dete nervozno ustuknu, stežući na grudima male pesnice. Zenobija uvide svoju surovost te mu nežno provuče prste kroz t Ona beše gusta i oštra, baš kao očeva koju nikada nije iilovala. - vabalate, načiniću od tebe najmoćnijeg kralja. Bićeš po-put rimskog Imperatora. To je želeo tvoj otac, a ja sam se za-klela da će tako i biti. Obećavam ti da ćeš zakoračiti u Rim kao pobednik. Ti znaš da ja uvek ispunim obećanje. Detetov pogled je lutao po velelepnim antiohijskim kro-vovima. Blistavo plavetnilo neba se naziralo izmedu malih stubova od ružičastog mermera koji su se pružali duž ivice terase. On besno reče: - To nije istina. Ne ispunjavaš obećanja. Rekla si da ćeš, za moj rodendan, doći da me probudiš, a nisi. Da si ispunila obe-ćanje, tetka Dina i otac sada ne bi bili sa bogcwima i mogao bih da budem sa njima kada god hoću. Zenobija se skameni. Od kada su se desila ubistva, ni jedna suza nije potekla niz njeno lice. Sada su joj oči izgarale. Zašto joj se činilo da čuje Simona kroz detetove zamerke? - U pravu si - priznade ona nakon dugog ćutanja. Pogrešila sam. Ali ti moraš da mi veruješ. Ispuniću obećanje. Jednoga dana ćeš ući u Rim i svi će uzvikivati:"To je najmoćniji kralj, vabalat, Zenobijin sin!" Najednom umireni, oni, neko vreme, ostadoše tihi i nepomični. Do njih su dopirali prigušeni zvuci sa ulice; škripa za-prežnih vozila, rzanje konja, šaputanje sluškinja i piska lasta koje su se leteći prepirale. Dete se okrenu ka Zenobiji. On je zagrli oko struka, naslonivši glavu na njene grudi. - Baš me briga da li ću biti najveći kralj. Ja hoću da budem *ao ti. želim da budem veliki ratnik koga se svi plaše i koji uvek pobeduje. Covek je nosio grčku togu sa brojnim preklopima i bio veo-1 lep. Ispod platna osrednjeg kvaliteta, naziralo se skladno 204 Kraljica Pal telo, izvajano igrama i toplim kupkama. Mladost se još uvek nazirala na tom duguljastom licu sa markantnim crtama, ial<o mu kosa beše potpuno seda. Sva mudrost je bila znalački is-taknuta na ovom telu. Zenobiji se svideše njegove ruke, du-gačke i negovane, po svemu sudeći, nenaviknute na teške po-slove i rukovanje oružjem. To su bile prave ruke naučnika ili čoveka od pera. Prijatne, tamno smede oči se Zenobiji učiniše iskrenim. On se neusiljeno, čak pomalo drsko, pokloni, najpre pred njom, a zatim, i pred vabalatom. Ovim naklonom on izrazi svoje poštovanje bez trunke dodvoravanja.

- Kraljice, ja sam tužan - reče on pridigavši se, na antiohij-skom jeziku. Ove okolnosti me čine nesrećnim. Moja sreća bi bila bezgranična da je sada pored tebe i Njegovo vełičanstvo. On me je želeo u svojoj službi i ja sam, iako nevoljno, morao da napustim Atinu, jer je to za mene bila velika čast. - Smrt Njegovog veličanstva nas je sve zavila u crno - od-govori Zenobija na grčkom. Medutim, ove okolnosti ništa ne menjaju, učitelju Lonžene. Princ vabalat je zašao u godine l<o-je od njega zahtevaju da nauči da postane čovek i kralj. Moj muž je odredio tebe da mu preneseš svoje znanje i mudrost. čak sam i ja pročitala neke od tvojih knjiga o lepoti i moći. volela bih da moj sin učeći od tebe, jednog dana, postane oso-ba koju će poštovati i voleti. Za Palmiru bi bila velika čast da prihvatiš ovaj posao. Lonžen se malo zacrvene, da li zbog hvale ili maternjeg jezika na kome mu se kraljica obratila, to niko nije znao. On baci pogled na šestogodišnjeg dečaka, u tunici sa veoma širo-kim pojasom, koji ga je već odmeravao, sa kraljevskom nad-menošću. Na prvi pogled mu se ne svidi. Da su okolnosti bile drugačije, Zenobija bi, na ovo odu-govlačenje, zasigurno uzvratila ironijom. Ovaj put, ona Ijuba-zno sačeka odgovor, primetivši da joj lice grčkog mudraca, sa svojim pravilnim usnama i zanimljivim čeonim borama, na neki neobičan način, prija. U trenutku, on joj je pružio mir i Doverenje koji su joj, ovih nekoliko dana, veoma nedostajali. Mudrac sa lakoćom oseti njen pozitivan stav te ispruži svo-ju elegantnu ruku ka detetu i reče: - Kraljice, rado ću se prihvatiti prinčevog podučavanja ali, tek za nekoliko godina. Izvini, ali smatram da sam trenutno mnogo potrebniji tebi nego vabalatu. Zenobijin pogled ponovo postade hladan i odsečan. - šta želiš time da kažeš? - Kraljice, želim da kažem da je, trenutno, sav teret upra-vljanja spao na tvoja pleća, ne na sinovljeva. Lonžen ponovo podiže ruku i pokaza na prostor oko njih, kao da se radi o čitavom svetu, te nastavi: - Ti si gospodarica, kraljica i boginja kako Palmire, tako i onih istočnih oblasti koje si odbranila od Persijanaca. I pod šatorima u pustinji, i u gradovima, ti si svuda Alat. Bogovi su ti pomogli da postaneš crvena boginja. Medutim, sada moraš da vladaš i da sačuvaš ono što si osvojila. Ja mogu da ti pomognem. - U pravu si - priznade ona odsečno. Sve dok vabalat ne stasa za vladara, ja ću biti u obavezi da vršim Odenatovu du-žnost Na sreću, trenutno vlada mir. više nemamo razloga da strahujemo od šapura. On je toliko slab da ne može čak ni da se odbrani od naroda sa Severa koji ga stalno izazivaju. Ona se prezrivo osmehnu. - Napokon je uvideo ko je Alat. - U pravu si, kraljice. Tvoj neprijatelj više ne boravi istočno od Eufrata. On je ovde. - Zar ovde? Zenobija se najpre iznenadi, a zatim glasno nasmeja. - Mislila sam da si mnogo mudriji. Hajran nije više moj ne-Prijatelj.

- Ja nisam mislio na sina njegovog veličanstva već na Rim ->dgovori Lonžen ne vredajući se. Zenobija podiže obrvu, te baci na njega pogled pun ironije. Kraljica Palmire - Na Rim? Zar posle svih borbi koje sam uz Odenata vodila kako bismo podržali Carstvo? Pobedili smo i samog uzurpato-ra Makrijena! Zar bi nam Rim, nakon svega, okrenuo leda? Smatram da govoriš krajnje nerazumno, učitelju Lonžen. - Kraljice, Rim nikada nije postupio razumno - odgovori strpljivo Grk. Da, kojim slučajem, ovo nije istina, Rimljani ni-kada ne bi stvorili tako veliko carstvo koje je i sam Rim progutalo. - Možda nisi čula da je Avgust Galijen, svoje slave radi, or-ganizovao defile šapurovih zatvorenika koje smo mu upravo bili poslali. Bilo ih je više od sto hiljada. želeći da nagradi nje-govo veličanstvo, Avgust Galijen ga je prozvao Imperatorom čitavog Istoka. - Rim voli titule - složi se Lonžen. čini se da je latinski je-zik, koji ti znaš kao moj maternji, izmišljen kako bi se njime olako izricale lažne nagrade i reči savezništva, naravno upu-ćene lakovernima... Njegova ironija razljuti Zenobiju. čovek ju je potpuno razočarao. Uprkos lepoj spoljašnjosti i sjajnoj rečitosti, ona zaključi da je uobražen i nerazuman. Ona baci pogled na vabalata koji se i dalje držao krajnje ozbiljno. - Učitelju Lonžene, pričaj tako da te razumem. Princ Vaba-lat neće imati strpljenja da te sasluša do kraja. - Kao što si i sama relda, u Rimu su hiljade persijskih zaro-bljenika poslužile Cezaru Galijenu da se proslavi. Tada nije pomenuto tvoje ime, niti ime tvog muža Odenata. Titula koju je, poput zvečke, Cezar bacio pred noge Odenatu, sada je još bezvrednija jer nema ko da je nosi. Galijen se tome nadao sve vreme. Kraljice, Rim je tvoj neprijatelj i upravo ti je to i doka-zao. - Učitelju, što više pričaš sve manje te razumem. Da li hoćeš da kažeš da je Cezar... - ...ubio tvog muža. Jeste, moja kraljice. Zenobija zadrhta, predosećajući da govori istinu. Zlatni okovi 207 - Mi smo ułwatili Hajrana sa nožem u ruci - jedva izgovori ona. - Za zločin je potreban izvršilac, ne naročito inteligentan. Hajran nije imao dovoljno hrabrosti i pameti da to sam uradi. Njemu su ponudili veliku nagradu. - Nagradu? - prošaputa Zenobija. vabalat se promeškolji otvorivši, najednom, širom oči. On zaboravi da je, do malopre, bio mali krałj. Lonžen ispruži ru-ku ka njemu. - Porazmisli, kraljice. Hajran bi danas sedeo na mestu tvog sina, da su ga kojim slučajem onomad ubili. Upravo on bi me i primio. Posłušao bi, takode, sve zapovesti iz Rima, a prema Cezaru bi bio poslušan kao jagnje. - Ja bih se, u tom slučaju, sukobila sa njim. - To znači, da bi se suprotstavila Rimu i postala njegov ne-prijatelj. Ostala bi sama, bez svojih legija, i bez svih onih oblasti koje si u ime Rima osvojila. Zar se ne sećaš da su Haj-ran i uzurpator Makrijen, sve vreme, radili na tome, dok si ti postajala crvena boginja? Najzad, zar zbog toga nisi ubila prefekta Palmire? Zenobija dugo ne odgovori.

- Dobro si upoznat sa stvarima - priznade ona. - To znanje mora da poseduje čovek koji ti nudi svoju mu-drost i savete. Najzad, Zenobija ga, veoma zainteresovana, upita: - Da li sve što tvrdiš možeš i da dokažeš? - Ukoliko se zajedno potrudimo, doći ćemo do dokaza. Tvoj Grk je bio u pravu, i dobro je što ti nudi svoj£ usluge. On se, uzgred, ni malo ne hvališe već se, naprotiv, odlično služi svojom glavom. Trebalo je da pretpostavłm. lako, naizgled Ijutit, Nurbel se zadovoljno smešio. Zajedno su ušli u podzemne hodnike ispod palate. Najpre su krenuli memljivim stepenicama oko bunara čije se dno nije 208 K r a Ij ica Pal okoui 209 videlo iako su stražari nosili baklje. Pri svakom koraku, Zeno-bija je osećala kako joj vlažno tlo klizi pod nogama. - Moraš sama da shvatiš - ponovi Nurbel. Sa tim istim rečima, on je maločas došao po nju. Zenobija mu beše, nedelju dana ranije, poverłla zadatak da prikupi dokaze koji bi podržali Lonženove sumnje. Nurbel se nije nimalo začudio. - Rimljani su uvek bili izdajnici. Njima je to u krvi - dodao je prezrivo. Možda sam ipak bio preblag sa Hajranom i dopu-stio mu da utekne kod davola ne otkrivši sve njegove tajne. Antiohija je pretražena uzduž i popreko. U starom i novom gradu je bilo na desetine pozorišta, javnih kupatila, barova i gostionica koji su pružali utočište brojnim lopovima, preva-rantima i ubicama. Svake noći je, isto toliko, kabarea i bordela otvaralo vrata pesnicima koji su tu dolazili da se, uz stihove, prepuste zadovoljstvu i pijanstvu. Svi su podrobno ispitani a svaka mušterija je morala da opravda svoje prisustvo. Luka, brodovi, pa čak i pojedini hra-movi, su detaljno pretreseni. Zabranjen je saobraćaj na svim velikim putevima koji vode u Dafne i Alep, i svaki prolaz ka moru i pustinji. Dve noći, niko nije mogao da ude ili da izade iz grada. Po drugi put nakon Odenatove smrti, grad je bio primoran da se liši svojih uobičajenih noćnih zabava. Neobično tihe ulice, bejahu osvetljene samo bakljama palmirskih ratnika. Najzad zatvoriše, u tvrdavu, nešto više od hiljadu muška-raca. Tu su se, na gomili, našli lopovi i prevaranti, trgovci iz Egipta i šaraksa, kao i putnici koji su, na svoju nesreću, upravo doputovali iz Rima. Pojedini su bili bogati slobodni gradani, koji se nisu ustezali da otvoreno izraze svoje negodovanje zbog svega što ih je zadesilo. Naročito su se bunili zato što su ih smestili zajedno sa gomilom priprostog sveta koji do tada nisu imali prilike da sretnu čak ni u javnom nužniku. Jadikovke i pretnje su odzvanjale na sve strane. Zenobija jedva da podiže obrvu kada od slugu naču za zbivanja. - Da li znaš štatražiš? - samo upita Nurbela. - Znaću kada ga nadem. - Učini da to bude što pre jer ćemo, u suprotnom, biti prinudeni da se suočimo sa celim gradom. Kada se traganje okončalo, Nurbel je bio veoma zadovoljan onim što je otkrio.

U jednom podrumu, oni nabasaše na nešto slično kavezu za medvede budući da su na njemu šipke bile veoma debele. Pošto Nurbel odśkrinu rukom uzana vratanca, Zenobija, u pomrčini, jedva nazre obrise majušnog tela. Pred njima je sta-jao potpuno nag ćovek, sa lancima na rukama i nogama. Pre-stravljen, on se, az zveket metala, baci u stranu i, sklupča, poput zveri, ispuštajući čudnovate krike i jadikovke. - Dobro ga pogledaj - naredi joj Nurbel. Prizor zaista ne beše prijatan. Osoba u kavezu je možda i bila mlada, ali to niko nije mogao sa sigurnošću da tvrdi jer je bila veoma prljara, obrijanog temena i potpuno iskrivljenog li-ca od straha i prctrpljenih udaraca. čovek ponovo ispusti one neobične krike mlateći okovanim rukama. - Ništa ti neće ispričati - reče Nurbel kroz osmeh. Rimljani su mu odsekli jezik što je veoma čudno s obzirom da se radi o glasniku. Mada, i nije toliko, ako bacimo pogled na njegovo teme... Nurbel dohvati zatvorenika za vrat i prinudi ga da spusti, sveže obrijanu, glavu koja je, pri vrhu, bila plava. Primakavši se, Zenobija vide pravilno ispisane redove. - Sve je na pravilnom latinskom jeziku, kakvim se i sama služiš - iznese svoje mišljenje Nurbel. - Isuviše je miačno da bih mogla da pročitam. - Ne trudi se, znam to "pismo" napamet: "Prinče Hajrane, budući kralju Palmire i zaštitniče Istoka, Ovo pismo jeznakpoverenja koje ti ukazuje Cezar, kao vrhov-ni zapovednik Rima. 210 Kraljica Pa l Došlo je vreme tvoje vladavine. Ako se osmeliš, ruka Rima će tepodržati, aja ću ti, u svemu, bitiprijatelj i saveznik." Nurbel prstom protrlja jedan deblji sloj kože u obliku crve-nog ožiljka koji je čudno štrčao na samom vrhu zarobljeniko-vog vrata. - Ovo je Cezarov pečat. Zenobija se uspravi, i udalji od kaveza, što zbog strašnog smrada koji se iz njega širio, što zbog reči koje je upravo čula. - Učitelj Lonžen je ipak u pravu. Rimljani su zaista naručili ubistvo njegovog veličanstva! - Naravno da je u pravu. Ja sam oduvek smatrao da Odenat i ti previše verujete Rimu. Zenobija podiže baklju kako bi osvetlila stepenice koje su vodile na svetlost dana. - šta ćeš da učiniš? - upita Nurbel. - Odgovoriću Cezaru. Mislim da će ga poruka veoma obra-dovati. Lonžen će nam pomoći da je sročimo. Nurbelov osmeh zablista u tmini. XXII SINGIDUNUM Centurion na straži najavi jedno ime. Aurelijan ustade od-gurnuvši tako silovito dva roba koja su ga služila da jedan od njih pade. - Maksime! Zbunjenost i sreća istovremeno zablistaše na Aurelijanovom licu. - Prefekte, napokon si stigao!

Maksim spusti na pod veliku kožnu torbu koju je nosio preko ramena te skide kacigu. Uvojci, duži no ikada, mu padoše na ramena. - Naravno da sam stigao, vodo. Dotrčao sam čim sam primio tvoju zapovest. Zakoračivši, on raširi ruke i prigrli gole Aurelijanove grudi na svoj oklop. - Sedam dana i šest noći sam do smrti terao sve konje do kojih sam mogao da dodem! Da, to sam ja... Smejući se, Aurelijan zatraži tuniku, te toplo vino i hranu za prefekta. Dok se oblačio, Maksim primeti na njegovim le-dima rane i tragove ogrebotina koje su robovi upravo previli. - Zadobio si ih u borbi? - Ne, načinio sam glupost - objasni Aurelijan, nemarno se osmehujući. Varvari nas trenutno ostavljaju na miru. Ja sam hteo da se razonodim boreći se sa nedavno uhvaćenom med-vedicom. Medutim, njoj su upravo bili oduzeli mladunče, te nije htela da se pridržava pravila igre! Oni se ponovo nasmejaše. Previše i preglasno. - Zasigurno si veoma umoran - nastavi Aurelijan. Da li že-ls da se opustiš u termama? Krenuću sa tobom... 212 Kraljica Pal\ 213 - Sa najvećim zadovoljstvom, ali kasnije. Moram nešto da ti pokažem. On se uputi ka kožnoj torbi koju je maločas spustio na pod. - Bogovi su poželeli da se opet sastanemo - reče on izručivši njen sadržaj na Aurelijanov radni sto. I da me nisi pozvao, na-kon ove poruke bih sigurno dotrčao. Aurelijan se sa gadenjem odmače. Na stolu je ležala odrubljena glava čoveka, suva poput egi-patskih mumija. Oči i mozak su iz nje bili izvadeni, a koža je prekrivala potiljak, razvučena kao na dobošu. Maksim prstom pokaza na istetoviranu plavičastu poruku na temenu. Aurelijan se naže da osmotri. Ništa ne dodirujući, on pročita Cezarovu poruku upućenu Hajranu. Zatim se, bez reči, uspravi. Maksim se, na kratko, zakikota. - čini se da je Cezar izumeo nov način da sačuva svoje taj-ne poruke! Ovaj glasnik čak nije znao šta mu je ispisano na glavi. U stvari, dve poruke su u pitanju. Maksim izvuče iz džepa na svom pojasu smotuljak papiru-sa, te ga stavi medu zube onog mrtvog čoveka. - Ovako sam ga pronašao. Aurelijan uze svežanj iz mrtvih vilica i razmota pismo. Ru-kopis beše lep ali je dotična osoba pisala na grčkom a ne na latinskom. "Cezare, tvoj glasnik je tako dobro obavio svoj zadatak da sa-da može mirno da ti se vrati sa odgovorom. Znaj da kraljica Palmire vlada u Antiohiji i Emezu, te na čitavom Istoku koji je uspela da preotme šapuru Persijancu koji drži u zarobljeništvu tvog oca. Odenatovo ubistvo koje je poči-njeno od strane njegovog sina, a u tvoje ime, mi daje potpunu vlast nad osvojenim teritorijama. Rim ,od sada, više ne predsta-vlja vrhovnu vlast u ovim oblastima.

Već koliko sutra će, po źelji kgova, sin velikog Odenata l Ze-nobije, princ vabalat, vladati ptput svog oca. Zenobija, Despoina Palmire, Basilissa čitavog Istoka." - Kako si se dokopao ove gkve? - upita Aurelijan. Maksim se samo osmehnu, - veoma jednostavno. Jedan tribun iz Antiohije je došao u naš logor sa kožnim damaskaim sandukom. "Ovo je poklon Cezaru od kraljice Palmire", izjavio je kratko. Još je dodao da mu je, po strogoj kraljičinojzapovesti, naloženo da poklon mora lično da preda osobi kojoj je namenjen. Ovo me je zain-teresovalo, s obzirom da smo, u łogoru, upravo bili saznali za ubistvo kralja Odenata. Zar tine deluje neobično da kraljica u žalosti šalje poklon Cezaru? Palo mi je na pamet da, možda, sama kraljica stoji iza tog ubistva. Po mom mišljenju, to se potpuno uklapa u njen portret ličnosti s obzirom na kazivanja Ijudi koji su bili u prilici daje upoznaju. Koliko lepa toliko i okrutna, ova žena vladarka uiiva u moći koliko i muškarci. Maksim zastade nasmejaii se sarkastično. - Pogrešio sam. Ja često pogreśim kada su žene u pitanju, zar ne? Aurelijan ne odgovori na aluziju već hladno strpa glavu nazad u torbu. - Pulinije je stigao pre nefoliko dana. Ova poruka će ga sigurno zanimati. Cezar je ludi nego što sno mislili! gundajući reče Pulinije skrenuvši pogled sa tetovaže Prefekte, spakuj ovaj užas. Nika-da mi se nisu dopadale istoćnjačke morbidne šale. Ah, kakav kreten je taj Galijen! Svako tibistvo mora dobro da se pripremi! Eto, sada... Kraljica ---------------._______r_ - Ł "_LL^P Razvukavši usne iznad ogoljenih desni, on pročita Zenobi-jino pismo te klimajući glavom, reče: -"Basilissa čitavog Istoka"! Kraljica nad kraljicama! Ova ti-tula nam nikada nije pala na pamet - primeti zajedljivo Puli-nije. Povrh svega, poruka glasi na grčkom kako bi još više na-jedila Rim. - Ili je time htela da se našali na Galijenov račun. Svi zna-mo koliko voli sve grčke tvorevine - reče Maksim smejući se. Pulinije se glasno složi sa njim udarivši šakama o butine prekrivene krznom. Ljutnja učini da njegovi izborani obrazi pobele. - Kakva je budala Galijen! Ubio je čoveka koji mu je bio najviśe potreban i koji mu nikada nije pretio. Odenat mu je bio veran isto koliko i ja. Kakvu je budalaštinu počinio! I šta mu je trebalo da protiv nas okrene ženu koju čitav Istok sma-tra za boginju? Ah, pa naravno, Cezar ne veruje u crvene bo-ginje. Za njega su svi Ijudi na Istoku samo varvari prerušeni u Rimljane. Onaj imbecil Makrijen je bio poput njega. Medutim, kada se suočio sa Zenobijom, bio je manji od makovog zrna! Bogovi ne... Pulinije najednom zastade. On pažljivo osmotri Aurelijana. Sa njegovog lica nestade bes a pojavi se radost. - Bogovi, pa naravno, dečače. Njihov znak! Tvoja želja je napokon uslišena. Julija Kordelija je ipak bila u pravu. Veliki Sol - Inviktus ti daje znak. Sada možeš čista srca da kročiš pred Galijena jer je njegova greška neoprostiva. Svima će biti jasno da si ga ubio jer želiš da spasiš Rim od njegovog ludila. Cezarova krv sada neće okaljati tvoju čast.

On dohvati, svojom mršavom rukom, torbu i izvadi iz nje glavu. - Dečače, ovo je znak koji si tako dugo čekao. Mitra i Sol -Inviktus ti, uz Zenobiju, šalju ovu glavu! Podignutih obrva, Maksim osmotri Aurelijana. - Zbog toga si me znači pozvao! Napokon si se odlučio... i okovi 215 Aurelijan nije morao da odgovori. Još uvek blaženog lica, Pulinije spusti glavu u njegovu ruku. - Pokazaćemo toj Zenobiji da se nije uzaludno trudila. Rim ie verniji svojim prijateljima nego što se čini! uzviknu on. Smiriće se nakon Cezarove smrti. Mi ćemo joj, u meduvremenu, dodeliti titulu vladarke, kako bi pre zaboravila uvredu. A njenog sina možemo počastvovati kojim god imenom bude htela... Da, tako će se sve srediti. Ali, Aurelijane, ne smemo više odugovlačiti. Već je mnogo vremena prošlo od kada sam ti rekao: želim da budem prisutan kada uzletiš, a zatim da, smiren, napustim ovaj svet. Ako se to desi, Rim će imati čemu da se nada. Kiša je prestala da pada. Sa zapada je duvao jak vetar koji je gurao oblake i mreškao površinu Dunava. Prozračna septem-barska svetlost je ponovo svetlucala u lišću. - Pulinije je u pravu. Sol - Inviktus te pozdravlja - primeti Maksim nežno se šaleći, jer sam nije verovao ni u bogove ni u demone. - Pulinije voli da ubeduje - odgovori ozbiljno Aurelijan. On se služi božijim znacima kad god mu padne na pamet. - Załwaljujući tome on dočeka duboku starost. Ali, sada je u pravu i ti to znaš. Galijen je strašno pogrešio i to mu se ne može oprostiti. Ućutaše na trenutak, lica okrenutog suncu koje je peklo. Posmatrali su odred tek pristiglih vojnika i centurione kako se rnuce da ih dovedu u red i nauče osnovnim manevrima. Pre šest meseci, ovi Ijudi su bili pravi varvari. Nakon pora-za njihovih vojskovoda, preostalo im je da biraju: ropstvo ili v°jska. Odluka je bila važna, koliko za te Ijude, toliko i za car-stvo. Regrutacija poraženih varvara se pokazala kao najbolje esenje za Rim, koji je imao stalni manjak ratnika zbog uza-stopnih ratova. 216 Kraljica Pal m i r, - Da. Cezar je poludeo i trebalo bi ga sprečiti. Krajnje je vreme. Aurelijanov glas poprimi odsečan i nepokolebiv ton. Tako je govorio na bojnom polju, dok je pripremao ratnike za okršaj. Maksimovo lice se ozari od sreće. On rukom nežno stisnu ra-me svog druga. - Te tvoje reči me čine srećnim! Pogotovo ovde. On pokaza na reku te reče: - Ovde je nastala pesma koja slavi Aurelijanove podvige! Smejući se, Maksim zapevuši stihove: "Hiljadu, hiljadu, hiljadu smo posekli... vina niko neie ispiti, koliko je krvi Aurelijan prolio!" Aurelijan ga ućutka, prijateljski ga ćušnuvši. - Ne boj se, ja nisam zaboravio šta se ovde desilo. - Ne možeš da zamisliš olakšanje legija kada saznaju da nosiš lovorov venac. Obećavam ti da će te pozdraviti u celom Rimskom carstvu.

- Ne brzaj, Maksime, još ništa nije uradeno. Cezar je pre-preden, baš kao i Pulinije. Njegova policija i špijuni su svuda unaokolo. Moraćemo da budemo veoma oprezni. Maksim sleže ramenima. - Najteži deo posla je obavljen. Ubedili smo te nakon mno-go godina. Cudno je to, ali ja nikada nisam odustao. Aurelijan je oklevao. - žao mi je zbog reči koje sam izgovorio u Rimu. Bio sam Ijut. Maksim ga pogleda. - Nije bitno. Sve sam davno zaboravio. Aurelijan ućuta, uvidajući da to nije istina. Ni jedan od njih nije mogao da zaboravi taj grozan dan u Rimu, kada su oterali od sebe Klaudiju, a sa njom, i ratnu prijateljicu. Izgovorene reči su se obojici urezale u srce i razbile saučesništvo koje su smatrali neuništivim. Samoća je dodatno podstakla Aurelijana na kajanje. On se, po prvi put, borio a da Maksim nije bio uz njega. To mu je, na 7.1atni okovi 217 neki čudnovat način, oduzelo snagu. Uprkos tome, on je pono-vo pobedivao. Medutim, Maksimov osmeh i razdraganost be-jahu nestali, a upravo oni su davali poseban čar igre tim su-rovim ratnim okršajima. - Ne, ti nisi zaboravio, a nisam ni ja - prošaputa Aurelijan. Morao sam... Bio sam primoran da se odvojim od nje. Više nisam mogao da izdržim. Maksim ga prekide, obavivši Aurelijanovu mišicu, u pri-jateljskom gestu legionara pred okršaj. - Znam. Uvek sam znao. Bio si u pravu... Zaboravi. važan je sutrašnji dan. Maksim pusti Aurelijana te rukom pokaza na reku. - Sada mogu da ti priznam. Nikada se u svom životu nisam tako uplašio kao te noći pred naš prvi okršaj sa varvarima. Da błsmo kasnije otkrili da su to većinom žene! On zastade pre no što dodade: - često sam, zatim, pomišljao da je Klaudija baš poput tih ratnica. Aurelijan nestrpljivo postavi pitanje: - Kako je ona? - valjda je dobro. Sigurno čeka na tvoj znak kao što sam i ja čekao. Naravno, na svoj način. Trudi se da te mrzi onoliko ko-liko te obožava. - šta želiš da kažeš? Maksim klimnu glavom, smešeći se. - Ima već godinu dana kako je nisam video. Ona je odbila da me prati kada sam postavljen za prefekta u Nikopolisu. Re-kla je da je za taj grad vezuju ružne uspomene. Koliko sam upoznat, živela je, neko vreme, u vašoj kući u Sirmiumu, ali se od prošlog proleća preselila u Rim. Zar nisi znao? Da, on, o svojoj sestri, već dugo, nije ništa znao. čak se bio zakleo da je više nikada ne vidi. Možda je to sada bilo besmis-leno. On sleže ramenima, kao da želi da se oslobodi velikog tereta. 218 Kraljica Palm ire

- Pulinije mi je predložio da je pozovem. I nju i Ulpiju. On tvrdi da se Ulpino ludilo povuklo. - U pravu je. Tvojoj ženi je mesto kraj tebe. Ona ti je odu-vek bila odana i verna. Mada je Pulinije u pravu i što se Kla-udije tiče. vreme je da joj oprostiš. Aurelijan je ćutao. čak ni Maksimu nije mogao da kaže is-tinu. On joj odavno beše oprostio. Ali, to nije umanjilo strah koji je osećao prema njoj a samim tim i goruću želju. - To može još malo da pričeka - najzad reče. Pozvaćemo je kada budemo sve sredili. 7.latni okoui 219 XXIII EMEZ Bog je za sve predstavljao blještavo prisustvo. Ludaci i bogohulnici su zamišljali da je sunce bog. Njihovo neznanje nije imalo granice. Bog, jedini i večni beše Bog i Svetlost. On beše milost i obećanje raja! Da, veličina Boga se ogledala u raju. Sve patnje su, u ovom podlom i dosadnom svetu, mogle da se istrpe uz obećanje ra-ja. To je bila velika, ogromna reč dobroga Boga! Umreti, patiti, za sve je postojala nagrada. - Ispuni, o Gospode svemogući, obećanje koje si mi utisnuo pod kožu. Niko to nije bolje opisao od Orižena, velikog mučenika i iskrenog božijeg roba: "Prezirite sopstveni život kako biste ga sačuvali za onaj večni, tako zbori Isus Hrist koji nas uči da mrzimo dobrom i korisnom mržnjom." Kako je patnja blaga za one koji znaju! Ah, veliko je božije obećanje! Kada će shvatiti? Otac i Sin nisu stvorili muškarca i ženu da bi se zadovoljili jadnom gomilom kostiju i mesa! životinje su već dovoljno prljale svet po kome su gmizale. Bog nije stvorio dušu da bismo je otvorili bezvrednim ose-ćanjima i, u toj meri, nepostojanim patnjama i strastima, za koje je jedan život bio dovoljan da ih pretoči u prah i pepeo. Zar je moguće da je Bog imao tako malo razloga da načini čoveka? I zar je žena samo oličenje słabosti? Zar su svi bili toliko slepi da ne vide u svom krhkom telu božiju veliku nameru? 220 Kraljica Palmire "Prezirite svet i sve što je u njemu! čovek koji voli svet nema u sebi ljubav prema Ocu." Slušali su reč apostola ali su tako malo razumeli. "Sve što je prisutno na ovom svetu, telesna žudnja, rado-znalost i životna oholost, nepotiču od Oca već odsamog sveta!" Neka nam dode Jovanovo vreme! Neka se obruši strah i neka napokon čuju veliki glas sa neba kako im zapoveda: "Pe-njite se!" Neka se uspnu u gomili... kako bi se Jovanove reči obistinile! Zlatniokovj_ 221 Zvuk koji ga odvrati od meditacije beše lagan. On se Ijutito okrete da vidi ko dolazi. U trenu je prepoznade i potpuno se prenerazi. Nosila je odeću hrišćana. Bila je umotana u beli veo koji joj je delimično prekrivao glavu, grudi i padao sve do stopala. On je uspeo da je prepozna videvši samo mali deo lica koji

beše otkriven. Pred njim je stajala žena, prekaljena nevoljama, bit-kama i pustinjskim vetrovima. lako njeno telo i lice ne bejahu više mladi, krasila ih je nova, čudesna lepota zrelih godina. Svemogući Gospod nije učinio da sve zaboravi jer je bio dovo-Ijan samo jedan pogled da je prepozna. Ovo saznanje ne umanji njegovu srdžbu. Medutim, on pre-doseti da dolazi dobronamerno. Svemogući Otac i Sin je, možda, njemu šalju radi jedine istinske stvari. On se primora na blagost te joj reče: - šta tražiš ovde? On se, na trenutak, ponada da je bio u pravu u vezi njenog dolaska. Ona skrušeno kleče pred njim na kolena i ne podiže glavu da bi mu se obratila. - Simone, neka te tvoj Bog blagoslovi. Sigurno si čuo za smrt moga muža. Njega je ubio Rim. Sa tim možda i nisi upo-znat. Ja sutra moram da se vratim u Palmiru. U meduvremenu, došla sam da ispunim obećanje na koje nikada nisam zaboravila. I onomad, kada sam ti se pridružila u Dura Euro-posu, to je bilo zbog obećanja. Pustinjski bogovi i tvoj Bog ta-da nisu želeli da do toga dode. Sada je sve moguće. Budi moj muž i udi u Palmiru kako dolikuje jednom kralju. Od iznenadenja, on izgubi moć govora. U trenutku, kao da ga više nije bilo. Radost i bes se iz-mešaše u njegovoj glavi. Preostala je samo praznina u kojoj su odzvanjale Zenobi-jine reči. Ne podižući glavu, ona još dodade: - Simone, koji si nekad bio Havad, moja ljubav, oženi me i postani kralj Palmire. Tada ću prestati da živim u laži i pono-vo ću biti ona koju voliš. Ove poslednje reči ga trgoše iz zaprepašćenja. On poče da shvata. Prepoznade hiljade davolskih glava koje su vijugale u Zeno-bijinoj glavi. Po celom telu oseti njihov strašan dah. Tada mu Bog povrati moć govora te on viknu: - Ne ovde! Ne huli u kući Gospoda Boga. Laž će prestati sa-mo ako postaneš Hristov podanik! Ona, ne razumevajući, podiže ka njemu glavu. Za to vreme, on joj je rukom pokazivao zidove sa slikama Hrista Spasitelja. - Njega moraš da voliš i njemu moraš da se potčiniš. - Ali, Simone, to bi opet bila laž. On nije moj Bog. Ja volim tebe. Njega potpuno obuze bes. - U ovoj kući su zabranjene takve reči! Neznalice! Pogledaj, ovde piše: "Neka svako svoju ženu i decu, braću i sestre, mrzi, jer će im ta mržnja pružiti ljubav Gospoda Boga!" Znači da možeš voleti samo Boga i njegovog sina Isusa Hrista! Neznalice! Njegovo osakaćeno lice ga je bolelo od silnog naprezanja. Ali, uzalud je vikao. Demoni su takvog kova da ih nikada ne možete ubediti. 222 Kraljica Palmire Ona ispruži ruke kao da se moli, i otkri lice obliveno suza-ma. U trenu, Simona prože njena lepota poput zlokobnog vre-log oblaka. - Simone! - preklinjala je Zenobija. Moja ljubav ti neće te-ško pasti! I ti i tvoj Bog ste dobrodošli u Palmiri gde će sve biti podredeno tvojoj volji. Budući da je Rim i tvoj i moj

neprijatelj, podržaću te u svemu. Palmira će otvoriti svoja vrata hrišća-nima kako bi im pružila utočište od poniženja i nasilja. Bićeš voda svojim vernicima, a ja ću obezbediti sredstva da ih učiniš srećnim. Palmirska palata će postati najveća i najlepša hriš-ćanska kuća. A ja, ja ću znati da budem ponizna, i biću tvoja žena. Ona u tom trenutku uradi nešto zbog čega mu zastade dah. Zenobija se klečeći primače do njegovih stopala te, zadi-gavši togu, obujmi rukama Simonove izgorele gležnjeve. To je bilo jače od njega. Ova scena ga podseti na ono što su videli apostoli kada je Grešnica došla da celiva stopala Isusa Hrista. On je pusti, ne znajući kako da postupi. Umišljena snaga zla ga je sprečavala da se odupre. Uskoro se, usled povika i buke, okupiše Ijudi na pragu pro-storije. Zatekoše ga u tom strašnom položaju. Tek tada, se Simon trže. On je uhvati za ruke i otrgnu od svojih osakaćenih nogu. Zatim je gurnu daleko od sebe. Napokon joj staloženo odgovori: - Kraljice, povuci svoje bogohulne reči! Tvoja ponuda je nerazumna. Gospod Bog već vlada tvojim kraljevstvom. On takode vlada Rimom! I na zemlji i na nebu, samo on vlada. Vi ste svi slepi! Kada jednoga dana budeš shvatila, strašan će te sud zadesiti! Ovoga puta ona ne mogade da izdrži te pade na tlo obmo-tana belim velom. Nemoćna i poražena, ona se poskakujući prepusti jecajima. Najzad, ona više nije znala kako da mu odgovori! Zlatni okovi 223 Braća i sestre Isusa Hrista je odvukoše do vrata i izbaciše napolje. On joj još dobaci: - Kraljice Palmire, beži iz ove kuće! Ostavi me! I još ga ču dok se pridizala: - Zauvek upamti ove reči. Ti si mrtva za Simona iz Emeza, već odavno. 224 Kraljica Palmire XXIV MILANO Pulinijeva predvidanja ispadoše tačna jer se odazvalo puno Ijudi. Njih petnaest je došlo iz Retije, Dalmacije, Panonije, Mezije i Germanije. Svi oni bejahu prevarili Cezarove špijune, prešavši milje prerušeni u obične trgovce ili putnike kako niko na njih ne bi posumnjao dok prolaze kroz gradove i sela. Oni su proveli četiri dana bez vatre, u jednoj šumi blizu logora kako bi doznali u koje vreme Cezar dolazi i odlazi. Na-izmenično su se prerušavali u obične legionare i slobodno ula-zili u kamp da doznaju najnovije vesti. Jednoga jutra, legat iz Dalmacije se vratio sa dobrom vešću. Naime, Cezar se probu-dio loše volje. Kada bi se to desilo, Galijen ne bi čitavog dana napuštao svoj šator. A upravo na tu priliku su svi čekali. Od samog početka su se dogovorili da njihovu zaveru niko neće moći da razori. Složili su se da zajedno moraju da se su-oče sa Cezarom i da snose posledice njegovog pogubljenja. Maksim najzad reče:

- Ako udemo u logor preobučeni u tunike legionara, brzo će nas otkriti. Mnogi već znaju kako izgledamo i začudilo bi ih što nas ne vide u šatorima ili prilikom prozivke. Siguran sam da neki već postavljaju pitanja. Ukoliko pak odlučimo da u našoj odeći prodemo kroz tajna vrata, to će proizvesti mno-go buke i iznenadenja. Galijena bi odmah obavestili i on bi ta-da bio krajnje oprezan. Pre no što bismo i uspeli da dopremo do njega, okružio bi se svojim vojnicima. Jedan od oficira primeti: - Onda bismo se borili. Bili bismo jači od tih nekoliko le-gionara! - Tako smo se, uostalom, dogovorili na samom početku -dodade drugi. Moramo okružiti Galijena i zajedno ga ubiti. Zlatni okovi 225 Svi se složiše. Aurelijan primeti: - Ja se slažem sa prefektom Maksimom. Ukoliko budemo prinudeni da se borimo, može se desiti da nam Cezar umakne. Ne smemo da pogrešimo. Uz to, ja ne želim da se borim sa rimskim vojnicima. želim samo Cezarov život. On ućuta, očekujući da će se pojedini buniti, ali niko se ne javi za reč. - Krenuću sa prefektom - odluči on. Sam ću se obračunati sa Cezarom. Vi ćete pak stajati kraj tajnog ulaza sve dok vam buka ne kaže da smo obavili zadatak. Nisu više raspravljali. Upravo su shvatili da je Lucije Do-micije Aurelijan izdao svoje prvo carsko naredenje. Obojica su vozili po kola, obučeni, svaki prema svome činu. Njihov dolazak izazva čudenje, ali nei sumnju. Na Aurelijanov zahtev, jedan od centuriona ih odmah od-vede do Galijenovog šatora. Cezar je upravo jeo u društvu ne-koliko žena dok mu je rob čitao grčke aforizme o drevnoj mu-drosti. Pošto udoše, on se pridiže sa ležaja da ih, navodno, pri-jateljski pozdravi. Maksim primeti da su stražari, osim onog na ulaznim vra-tima, odsutni. Galijen beše u svojoj jutarnjoj tunici, bez oružja za pojasom. Po svom običaju, arogantan, siguran u sebe i po-debeo. Zbog brade koja mu je potpuno skrivala usta, imao je izgled natmurene i uvredene osobe. - Na dug put si se odlučio kako bi rne video - začudeno re-če. Ali, moram da priznam da si me prijatno iznenadio. Dodi i ispruži se da nešto zajedno popijemoi pojedemo u to ime. On, jednim pokretom ruke, otpusti čitača i odgurnu mladu ženu koja je ležala uz njega. - Da budem iskren, sva ta mudrost je počela da me zamara - promumla on. Ne znam da li ti je poznat osećaj kada ništa ne može da te razgali! Aurelijan Ijubazno potvrdi glavorn, 1 226 Kraljica Palmire - Cezare, mislim da imam nešto što bi moglo da te zabavi -reče on spustivši pred Galijena torbu iz Antiohije. Ovo je po-klon od kraljice Palmire. - Za mene?

Galijen, naoko zabavljen, dosta uzdržano izrazi svoje izne-nadenje. Aurelijan mu odgovori sa istom ravnodušnošću. Nje-gov miran i staložen glas, prosto zaprepasti Maksima. - Da, poklon od Zenobije, supruge pokojnog senatora i kra-Ija Odenata. Prefekt Maksim ga je primio u Nikopolisu od jed-nog glasnika iz Antiohije. Zbog njegove neprocenljive vred-nosti, odlučio sam da ti ga lično isporučim. Bljesak sumnje zaigra u Galijenovim očima. Cezar je bio odveć prepreden da ga Aurelijanov zajedłjiv iskaz ne potakne na oprez. Medutim, on se prevari te reče: - Aurelijane, nemoj mi reći da mi boginja Alat, kao znak svoje pažnje, šalje parče crvenog oklopa! Maksim słwati da će se stvari brzo odvijati. On diskretno ali odlučno prisloni dlan na dršku noža. Aurelijan pak nastavi neobaveznu priču koja je mnoge mogla da zavara svojom laž-nom iskrenošću. - Cezare, Zenobija ti šalje nešto što veoma liči na to! Ovaj put, Galijen ne mogade da izdrži, te otvori torbu i zavuče ruku. Ne vadeći glavu, on se namrgoden, i sa gadenjem na licu, okrete ka Aurelijanu. Nije morao da postavlja pitanja jer mu Voda, onim istim mirnim glasom reče: - Galijene, pred tobom su i glasnik i poruka. Kraljica Pal-mire ti se załwaljuje za Odenatovo ubistvo. Pre no što se Galijen i osvestio, Aurelijan mu se primače i prisloni nož uz vrat. Maksim ga, skočivši, čvrsto uhvati za ru-ke i savi ih iza leda. vriska žena se razleže po šatoru i prekri Aurelijanove reči: - Cezare, počinio si svoj poslednji i najgluplji zločin. Moli se bogovima za milost. Zlatni okovi 227 Galijen se opirao besno, ali uzaludno. U jednom potezu, Aurelijan mu preseče vrat, a zatim, zajedno sa Maksimom, hi-tro odskoči unazad kako ih krv ne bi oblila. žene nisu prestajale sa vriskom. Cezar se zatetura, prislo-nivši ruke na ranu. Maksim primeti zgranut pogled stražara na ulaznim vratima. On se ne oglasi ni jednom. Učini im se čak da nema name-ru ni da se pomeri. Krenuvši ka njemu, Galijen se još jednom zatetura pre no što se stropošta na pod. Disao je isprekidano, razrogačenih očiju i usta punih krvi koja ga je davila. Napolju se začu žamor ali se niko ne usudi da ude u šator. Za neki trenutak, i ostali zaverenici će im se pridružiti. Nakon tolikih godina, borba je, napokon, okončana. Maksim ponosno stade uz Aurełijana koji je hladno posma-trao agoniju svog neprijatelja. - Sve što se priča po Rimu je istina - prošaputa on. Lakše je Cezara ubiti nego od njega izmamiti reč zahvalnosti. 228 Kraljica Palmire XXV PALMIRA - Gospodaru Nurbele, napokon si stigao. Iza puškarnice i isturenih blokova cigli se pojavi visoka i klimava prilika mudraca šarhe. On se obema rukama oslanjao na svoj štap, dok se sa naporom peo uz stepenice koje su vo-dile do terasastih krovova palate.

- Mudrače, tražio si me? - Pitao sam se gde si. Pošto povrati dah, Sarha reče: - Tvoji robovi su mi rekli da ovde ručaš. Ja sam najpre po-mislio da je šala u pitanju. Prijateljskim pokretom ruke, Nurbel ga pozva da mu se pri-druži. Naspram njih je stajao prepun i dobro poslužen sto, sa vrčevima vina i kozijeg mleka. - Dobrodošao si, prijatelju. Posluži se. Tvoje mučno penja-nje zaslužuje nagradu. žmirkajući očima, šarha se nasmeši. - "Prijatelju"? Ne sećam se da si me ikada tako nazvao -primeti on dok se pažljivo spuštao na ležaj. - Sve se menja, mudrače. Ja starim i prijalo bi mi društvo tvojih godina. Sarhina ruka je podrhtavala usled smeha dok ju je pružao ka suvim smokvama umotanim u suvo meso. - Nurbele, želim ti dug život poput mog iako bogovi nisu sazdali ratnike da budu dugovečni. - To je lepo rečeno. Oni će morati da mi daju pozajmicu. Ja nikada ne zaboravljam da nam bogovi daruju život kako bi-smo im ga kasnije vratili. šarha se složi sa njim. Zlatni okovi 229 Dugo su, ćuteći, jeli i pili. Starac je jeo oprezno, pazeći da ne povredi svoje ogoljene desni. Laste su kružile iznad njihovih glava, presecajući dim koji se, po prvi put te godine, nadvio iznad žrtvenika. čitav grad beše utonuo u nežnu jutarnju svetlost. Sa uzvisine na kojoj su se nalazili, Nurbel i šarha su uživali u beskonačnoj igri arhitektonskih ukrasa; stubova, frontona, portika i ponosnih statua. Sve se činilo, koliko novo, toliko i prastaro. Na zapadu se dugačka linija grobova gubila u ogoljenim br-dima. Grobnice su se nizale jedna za drugom poput džinov-skog lanca kamenih blokova u koje su bila otisnuta imena, lica i čitav život pokojnika. Najlepša medu njima beše jedna kula na bledožutoj uzvisini, koja se isticala svojom visinom. Ta grobnica je bila potpuno nova. U njoj su se nalazili posmrtni ostaci velikog Odenata. Nimfine i Cezarove pilastre u velikom portiku, obasja prva jutarnja svetlost. Radajuće senke oživeše oči i usta na statua-ma, kao i lica gomile Ijudi spremnih da zakorače u novi dan. Tu blizu, nalazio se fronton Apolonovog hrama i čudesni svodovi velikog pozorišta. Iznad, u severnom delu grada, je iz-ranjao na svetlost dana Balaminov hram sa svojim plavim zi-dovima i blještavim mermerom. Sa svih strana su se pomałjale čudnovate životinje; orlovi od lakirane opeke, antilope sa re-pom zmaja, kamile i krilati konji. Iz gustog baštenskog zele-nila su izranjale litanije od akantinog lišća, mermerne vinove loze i grozdovi od porfira. Pod njihovim nogama, suncem okupane gradevine bacahu svoje senke na gradske ulice i dvorišta. Sve je bilo blještavo be-lo izuzev poneke ograde, šalona ili balkona ofarbanog u plavo i crveno. šarha zadovoljno klimnu glavom. - Gospodaru, lepo si mesto izabrao. Poodavno nisam ovako dobro video Palmiru.

230 Kraljica Palmire - Njegovo veličanstvo je mnogo volelo da boravi ovde. Do-lazili bismo često krišom na po koju čašicu. - Nedostaje ti, zar ne? - Prošle su dve godine od kada sam ga našao prerezanog grla. Od tada, nije prošao ni dan a da se ne probudim misleći na njega. šarha, upola zatvorenih očiju, prede jezikom preko desni. - Znaš li da se ponekad okrenem u nekoj prostoriji jer mi se čini da me zove? - Tako je to, mudrače. On dolazi da nas podseti na ono što mu dugujemo. Nurbel, na trenutak, ućuta. - A ja - uzdahnu on najzad - ja mu dugujem više nego što ću ikada moći da mu vratim, jer ga nisam zaštitio onda kada je trebalo. - Gospodaru, znam da žališ, ali nisi u pravu. Ti si samo po-štovao Odenatovu reč i volju bogova. Kralj nikada nije imao vernijeg prijatelja i podanika od tebe. Oni zaćutaše, preplavljeni osećanjima. Zvuci su se, u talasima, širili vazduhom. To su bili svako-dnevni jutarnji povici žena i dece. Ponekad bi se začuo lavež pasa ili njakanje nekog loše raspoloženog magarca ili kamile. To beše istinska sreća i pravi život, taj trenutak iluzije, od bo-ga dan, kada se činilo da svaka stvar i svaki dah streme spoko-ju dana koji se rada. Mudrac uperi svoj štap ka istoku, gde nekada beše podi-gnut logor rimske legije. - Već dugo nisam izašao iz palate. Oni tamo, krovovi i ku-pole veoma su lepi, ali ja ih ne prepoznajem. - To su buduća zdanja naše kraljice - reče Nurbel šaleći se. - Ah! Naravno. Trebalo je da pretpostavim... šarha pognu glavu u znak neodobravanja. - Pošto samo ti možeš da me čuješ, reći ću ti da mi se to ne dopada. Kada to kažem ja ne mislim na hram boginje Alat već Zlatni okovi 231 na novu palatu. Zar Zenobiji ne bi bilo dobro ovde, sa nama? Najzad, tu je boravilo i njegovo kraljevsko veličanstvo. - Grk ju je uverio u suprotno, prijatelju šarha. A Grk je veo-ma ubedljiv. U svakom slučaju, više od tebe i mene. Naloženo je da se sve gradi iznova. Pogledaj one skele, tamo, levo od stu-bova. To će biti novo svetilište u koje će Zenobija preneti crni kamen njenog rodenja. Grk smatra da stari Balaminov hram više ne odgovara. Ovaj će dovršiti pre kraja leta. A da li vidiš onu gomilu dasaka i greda na severu? To je gradilište za novu zidinu. Grk je kupio dve hiljade robova kako bi je izgradili. Nova gradevina će opasati čitav grad, sve do velikih vrata. Lonžen tvrdi da je neopłiodna. Možda i jeste, ko bi ga znao? - činjenica je da je taj Lonžen zaista preduzimljiv čovek. - Mudrače, on je najpre prepreden i ambiciozan. - Mada je takode i odličan govornik, morim da priznam. Još se sećam njegove besedi pred odrom njegovog veličanstva. često sam u sebi ponavljao neke njene veličanstvene delove. To je zaista čudesno s obzirom da Lonžen nilcada u životu nije upoznao Odenata!? - Da. On je veoma snalažljiv.

U Nurbelovom, naizgled ravnodušnom glasu, šarha ipak primeti osetnu zajedljivost te ga odlučno pogleda. - Da li si mišljenja da loše savetuje našu kraljicu? - upita on nežno. Nurbel mu ne odgovori odmah. On najpre, malo odugo-vlačeći, pojede komad suvog gazelinog mesa nadevenog peče-nim patlidžanom i ispi rnalo piva. - šarha, ne znam - priznade on najzad. Upravo to neznanje me strašno tišti. Neki od njegovih saveta su ispravni, a neki pak... U svakom slučaju, bogovi još nisu presudili. Sarha, sa rastućom strogošću, zavrte glavom. - Mislim da greši što želi da kraljevski jezik Palmire bude grčki. Zar naš nije dovoljno lep? Tim jezikom su govorili naši pradedovi, a priča se da je korišćen i u doba Babelovih kralje-va. Veoma je neobično z.ahtevati takvu promenu. - Ali njemu nije na umu da protera naš jezik već latinski. On prezire Rim...Ti znaš šta ja pak mislim o Rimljanima. Smatram da su ludi jer obožavaju svoje bogove a iz toga ne izvlače nikakvu mudrost. Stalno se i ni zbog čega medusobno ubijaju, lažu isto kao što dišu i druže se samo sa ulizicama. Medutim, oni neprestano kupuju i prodaju. Nas čini bogatim njihovo ludilo. Lonžen ih pak u toj meri prezire da u njima ne vidi čak ni ono što bi bilo łwale vredno. Od kada je došao, sve vreme je insistirao da se Zenobija suprotstavi Rimljanima. - Istina je da čovek mora dobro da se udubi kako bi video neku njihovu dobru osobinu. Moje oči su preumorne za takav zadatak. Ja se, po tom pitanju, slažem sa njim. U pravu što želi da nas udalji od njihovog ludovanja. Uzgred, oni su ubili našeg kralja i... - šarha, moraš šire sagledati situaciju - prekide ga Nurbel. Zenobija je vladarka čitave palmirske oblasti. Njeno Carstvo obuhvata Antiohiju, Emez, Heliopolis, Duru, Babilon i šaraks. Već deset godina, ja predvodim naše ratnike u najudaljenije krajeve. Stigli smo čak do Tarse i gradova Kapadoke koji sada ponizno kleče pred našom kraljicom. Ušli smo u Persiju sve do Ktezifona, a prošle godine, osvojismo Cezareju i pregazi-smo Palestinu i Neguev sve do Arabije i saracenske visoravni a da nam se niko nije odlučnije suprotstavio. Zenobiji ni to nije dovoljno već želi i Egipat! Do sada se nismo sukobili sa legija-ma ali i to će se neminovno desiti. Rimljanima je Egipat veo-ma dragocen. Oni odatle dobijaju voće i pšenicu za hleb! Zar misliš da će ga se olako odreći i dopustiti Zenobiji da postane moćna poput njihovog Imperatora? -Ah... - šarha, izbiće rat! A ko je ikada uspeo da pobedi rimske legije? - Oprosti, Nurbele, mojoj staroj glavi. Ja nisam sve ra-zumeo. Sada je sve potpuno jasno. - Ja se slažem da je ubistvo njegovog veličanstva potpuno opravdalo Lonženove odlulce. Zenobija je otvoreno pokazala Zlatni okovi 233 svoju srdžbu poslavši Galijenu odrubljenu glavu glasnika. Ce-zar, Odenatov ubica, je pogubljen. Njemu je presekao vrat onaj koji danas vlada kao Avgust. Taj novi rimski vladar je poslao našoj kraljici jedno zaista lepo pismo u kome izražava svoje žaljenje i divljenje: "Kraljice Palmire, smrt Njegovog veličamtva Odenata nas je strašno osramotila. Ja, Lucije Aurelijan, ti pružam ruku pomi-renja kako bismo ponovo sklopili savez koji je

razoren Galije-novim ludilom. Ti si, zajedno sa svojim mužem, porazila Persi-jance i zbog togaje Rim tvoj dužnikpred bogovima..." Pismo se još nastavlja sa čitavom tiradom lepih reči. Znam ga napamet, kao što se mora znati pesma kojom neprijatelj želi da te zavede. Ovo pismo je takvo, ali nam bar donosi mir. - Hm! - uzdahnu šarha. Ako ništa, ovaj Avgust još nije sas-vim Avgust... - Pih... Još jedno njihovo ludilo. On ne želi da postane Av-gust sve dok se ne uveri da je stari valerijan umro pod ša-purovom čizmom! Uskoro će doći kraj njegovim nedoumicama. Zenobija će mu zasigurno odgovoriti: "Tvoje pismo meje umirilo. Zaključimo mir." - U pravu si, to bi bilo ispravno učiniti. Neprijatelj od juče, ne mora biti i sutrašnji. - Ali Lonžen ju je ubedio u suprotno. Iznašao je prave reči te ju je posavetovao: "Kraljice, Aurelijan te samo zavarava sa tim svojim praznim obećanjima. Da li si primetila da je pismo napisano na grčkom, isto kao istetovirana poruka koju smo mu poslali? To ti sve govori..." - Ah! - uzviknu šarha sa mladalačkim entuzijazmom. Uči-telj Lonžen je veoma dovitljiv i lukav... - Poslušaj nastavak kako bi shvatio: "Rim se još uvek smatra moćnim, mada nikad nije bio slabiji. Varvari su na svim našim granicama, kuga hara gradovima a senat se ni za šta ne pita. Novi Avgust je samo vojskovoda koji zna da ratuje ali ne i da razmišlja. On nema strategiju već trčka naokolo. Ti si kraljice, danas, najmoćnija u Rimskom carstvu. 234 Kraljica Palmii Zato uzmi Egipat jer se tamo nalaze sva najveća rimska blaga. Tako ćešpostati prva Avgusta Carstva." - vidiš da dobro zbori - nasmeja se šarha. Ako ne grešim, ti dobro pamtiš delove njegove besede. čekajući da završi, Nurbel dugo ispijaše svoj napitak. - Imam sjajno pamćenje te ponekad upamtim čak i ono što mi se ne dopada. - Medutim, ima istine u onome što tvrdi Lonžen. Priča se da Rimljani ne bi opstali bez pšenice iz Egipta. - Snovi su uvek ušuškani u lažne istine. - Surov si, gospodaru Nurbele. Zar ne veruješ u Zenobijinu moć? - Prijatelju šarha, verujem koliko i ti. Zenobija je već velika. Ona je boginja Alat, Basilissa i kraljica Palmire. Mi sve to zna-mo i volimo je. Medutim, podsticati je da postane rimska Av-gusta, ne znači više verovati joj. U torn slučaju, razboleli bismo se od ambicije, a to je ista bolest od koje boluju Rimljani i koja im je razorila carstvo. - Hm, da... Naravno - promumla šarha. Mudro zboriš. Me-dutim, da ste se Odenat i ti mudro suprotstavili Zenobiji kada je htela da napadne šapura, od toga ništa ne bi bilo. Svi su govorili da je to ludost osim vas dvojice. Vi ste tvrdili da Ze-nobija može sve. Mnogo ste rizikovali a ništa niste znali. Lon-žen sa svojom mladošću i znanjem samo sledi vaš primer. Nurbel se uzdahnuvši složi, te coknu jezikom. - Vidim da pored Lonžena ima još Ijudi koji su spremni da lukavo brane svoje stavove. Ali, u pravu si. Ne smemo biti mu-dri ako nameravamo da je sledimo.

- Onda? - Slediću je poput slepog čoveka koji zna da je u blizini ponor! Kada je Zenobija krenula na šapura, Odenat i ja smo je sledili. Mi smo dobro znali ratne veštine i u čemu je naša sna-ga, a u čemu slabosti. Grk nije vičan ratovanju. Naložio mi je da pripremim jedan konjičld odred i da ga opskrbim oklopima kao onda kada smo pobedili šapura. On takode smatra da bi 7latni okovi 235 to bilo dobro s obzirom na činjenicu da Rimljani još nemaju takvu konjicu i da će ih naša zastrašiti kao što su ih nekada zastrašili Persijanci. Neobične li ideje! Grk je filozof, on nije ratnik. Misli da će teži pobediti. Vara se. Medutim, dovoljno je da otvori usta pa da ga Zenobija posluša. šarha zainteresovano pogleda Nurbela. - Da li sam te zbog te svade zatekao jutros ovde i da li si bio ovde svih onih dana kada su slavili Zenobijin povratak iz Arabije? vrhom stopala, Nurbel udari dugačak ali pljosnat kovčeg od kože koji je stajao nedaleko od stola. - Ne, išao sam kod Persijanaca po poklon za našu kraljicu. Uskoro će biti deset godina kako smo ih po prvi put zajedno pobedili. Ta prilika zahteva specijalan poklon. šarha htede da ga upita kakav bi to poklon mogao da bude, kada lice starog ratnika, najednom, ozari čudesan osmeh. - Gospodaru Nurbele, možeš me smatrati veoma indiskret-nim ali, uvek sam smatrao da prema našoj kraljici gajiš...kako bih rekao, nežna osećanja. - Ništa manje od tebe, mudrače. - Ne bih rekao, prijatelju. U mojim godinama, to je nemoguće! lako stariš, tvoji snovi nisu poput mojih! Obojica se grohotom nasmejaše. - Sećam se kada sam je prvi put video na konju sa lukom. Nikada do tada, moje oči nisu videle takvu lepotu. Ona je bila obećana njegovom veličanstvu, te sam ja samo spustio pogled, kako i dolikuje. Sada, nakon svih ovih godina, i dalje osećam lupanje u grudima kad god se toga setim. Ućutaše, dok su sveštenici u hramovima objavljivali kraj službe. - Ali, ona više nije ta devojka - nastavi iznenada Nurbel. Sada joj je blizu trideset godina i njena lepota zahteva pošto-vanje. Medutim, u pravu si kad kažeš da Grk u njoj ne vidi sa-rno božje delo već lepu ženu. Sigurno je sanja u svojoj postelji. - Ah, pa i ti si na to pomišljao. 236 Kraljica Palmi - Svi isto mislimo kada je Zenobija u pitanju. Ali svet se vara jer je ne poznaje dovoljno. Ona se nikome neće pridružiti u postelji. šarhina glava se zatrese a oči skupiše. - Prijatelju Nurbele, Ijubomora nije dobra družbenica. - Grešiš. Ja nisam Ijubomoran. -Hm... - Nisam bio ni kada je Basilissa bila supruga njegovog veli-čanstva a nisam ni sada. Ja znam sve tajne koje krije njeno sr-ce i baš zbog toga ne mogu da budem Ijubomoran.

- Medutim, jasno je kao dan da joj se Lonžen dopada. I mislim da nije samo njegova rečitost u pitanju. - Dopada joj se jer je odvraća od njene tuge. - Od njene tuge? šta hoćeš time da kažeš? - želim da kažem da je pred svima vama tako očigledna is-tina a da je vi ne primećujete. Zenobija je nesrećna. Taj Grk, borbe, vreme koje provodi sa vabalatom, promene u gradu, sve to ima samo jedan razlog. Ona želi da utekne od patnje sa kojom se svako jutro budi. - Ali o kakvoj patnji pričaš? I od kada to traje...? - Od smrti njegovog veličanstva. -Ah... - Ne, krenuo si u pogrešnom pravcu. Nurbelove oči čudno potamneše. - Zenobija je osećala veliku nežnost prema njegovom ve-ličanstvu i volela ga na svoj način. Ali, njena patnja se ne može vezati za Odenatovu smrt. Nemoj me pitati odakle ona potiče jer ne znam ništa više od tebe. Ali, ja znam da postoji i da je jača od svih oklopa. šarha ostade, na trenutak, presamićen, lica tamnog i izbo-ranog. - Pa šta će se onda desiti? - izgovori on u jednom dahu. - Desiće se rat sa Rimom, prijatelju. To je najveća zabava za Zenobiju. Ona zbog toga i sluša Grka a ja joj se, upravo zbog toga, ne suprotstavljam. rlatni okovi 237 - čak i po cenu da doživimo propast? - A zar je tebi do nečega stalo? Ti si dovoljno poživeo da već znaš svoje mesto kraj bogova, a ti isti bogovi meni neće zameriti ako poginem u ratu protiv Rimljana kako bih zabavio moju voljenu kraljicu i skrenuo joj misli sa patnje. 238 Kraljica Palmire XXVI BOSRA Mrkla noć je samo ponegde, sa druge strane bedema, bila prošarana logorskim vatrama rimskog kampa. S vremena na vreme, samo bi se, nehajno šetajući, pojavio poneki stražar u redovnom obilasku. Oni često nisu nosili štit a ponekad ni kacigu. Sve je delovalo spokojno. Ponekad bi se samo začulo režanje šakala ili hijena koje su uspele da otkriju plen. Jedino tada bi vojnici, uz osmeh razo node, načuljili uši i, kroz pomrčinu, propratili, trk i boj, i naj-zad, prodorni vapaj zeca ili jazavca na izdisaju. Dešavalo se da se u toku noći začuje samo klepet sokolovih krila koji u letu odnosi sovu ili goluba uhvaćenog na spavanju. Jedan sat pre svitanja, pedesetak legionara nečujno napustł svoje šatore. Oni su, jedan za drugim, oprezno krenuli staza-ma pazeći da im oružje i oklopi ne zazveče. Oni se zatim oku-piše kod spremišta za ulje i žito, čiju su robu prethodnog dana preuzeli karavani koji su krenuli za Cezareju. Tamo ih je čekao čovek, ogrnut dugačkim mantilom sa kapuljačom, držeći u ruci lampu sa zatamnjenim kapcima. U pomrčini koja je vladala, niko nije mogao da razazna crte nje-govog lica. Medutim, svi legionari su znali njegovo ime, moć i strašno lice. Sa istim revnosnim poštovanjem, oni mu klekoše pred noge. Nakon kratke molitve, oni poljubiše ruku koja im je nu-dila sveti blagoslov Isusa Hrista.

Zatim, ne izgovorivši ni reč, čovel< im pokaza vreće u jed-nom ćošku spremišta. Legionari iz njih izvadiše ogrtače, tu-nike i ambleme palmirske vojske. Za veoma kratko vreme, oni se preobukoše u ratnike kraljice Palmire. Zlatni okovi 239 Pošto završiše sa tim, čovek ih, u potpunoj tišini, odvede u lavirint gradskih ulica. Oni potrčaše u razdvojenim grupama. Njihove lagane sandale su, poput povetarca koji se podigao sa prvim zracima jutarnjeg sunca, razmicale prašinu sa uličnih pločnika. čovek sa kapuljačom ih, zatim okupi na četvrtastom trgu foruma. On izda samo jednu tihu zapovest i svi krenuše po naredenju. U grupama, oni udoše u hramove i razvališe vrata na Sol -Imdktusu, Jupiteru, Cibeli i Junoni. Lažni ratnici Palmire, sa strašnim besom prevrnuše pehare za darivanje i rasturiše pe-peo i ugarke sa oltara. Zatim polomiše mermerne i drvene statue te bakljama zapališe zastore. Urlajući i na sav glas psu-jući, oni pobacaše nameštaj u vatru i uništiše freske na zidovi-ma, koristeći sve što bi im se našlo pod rukom. Za kratko vreme, božije odaje bejahu isprljane i razorene. Probudena sveštena lica i sluge su mogli samo da poskoče od užasa, pre no što su im prerezali vratove. U Jupiterovom hramu, pojedini su pokušali da se bore. Njih ubiše kopljima, na kojima su se, nekoliko trenutaka ranije, vijorili sveti amblemi. Cibelinim sveštenicama koje su klečeći molile za milost, odrubiše glave. Ništa i niko nije bio pomilovan. Niti čovek, niti žena, niti sveti predmet. U Sol Inviktusu, čovek sa kapuljačom lično skide zlatni disk sa oltara. On, zatim, baci u vatru koja je već pustošila spremište za darove, kovčeg sa oznakama Avgusta valerijana koji se, deset godina ranije, ovde beše potčinio svom bogu. Dok je plamen proždirao svodove i tavanice hramova, prvi gradani dotrčaše na trg koji je odzvanjao od jauka umirućih. Zgroženi onim što zatekoše, oni samo uspeše da vide kako vo-jnici istrčavaju iz gradevina u plamenu. Predvodeni čovekom sa kapuljačom, kao zlokobnom sen-kom, ubice krenuše u savršenom poretku ka zapadnoj kapiji grada. 240 Kraljica Palmire Tamo, nabasaše na stražare, pospane nakon dugog noćnog bdenja. Oni, zapanjeni, ustuknuše, videvši napadače unutar gradskih zidina. Jednom od njih koji je pokušao da zatrubi na uzbunu, vojnici odsekoše ruke i probodoše kopljem. Ostali su se mnogo brže oprostili od života. Začuše se krici iz okolnih kuća ali, prekasno. Drvene grede na vratima već bejahu podignute oslobadajući prolaz ubicama koje su, sa druge strane, čekali osedlani konji. Oni krenuše putem ka Cezareji, dok se nebo još uvek belelo iščekujući prve zrake sunca. Nešto kasnije, u ruševinama Cibelinog hrama, otkriše, is-pod mermerne statue, zgnječeno telo jednog ubice. On je na sebi imao palmirsku tuniku i pancir, koje gradani Bosre, u besu, strgoše sa njega. Na njegovom nagom telu, otkriše znak hrišćana, srebrnu ribicu. Z1 atni okovi 241 XXVII RIM Ulpija Ijupko zakorači izlazeći iz bazena. Njene ropkinje je pažljivo i nežno umotaše u peškir. Ona izgovori par reči a de-vojke se zakikotaše odvodeći je u odaje za odmaranje.

Sakrivena iza paravana, Klaudija ju je netremice pratila po-gledom. Za dva zlatna novčića, ona se sa gazdaricom kuće po-godila, da je, na tom tajnom mestu, niko ne ometa. Tako sakrivena, motrila je na nju. Robinje su je upravo masirale mirisnim uljima dok joj je jedna od njih sredivala nokte. Devojke su razdragano čavrljale, a Ulpija bi im, s vremena na vreme, dobacila poneku šalu, veselu reč ili opomenu. Iz hodnika najednom izade jedan mlad i veoma lep mladić, te im se pridruži u kupatilu. On beše plav, nežnog lica i zadi-gnutih usana. Prava gotska ili anglo-saksonska lepota. Na sebi je imao samo suknju od prugastog platna koju, inače, nose ro-bovi. Mladić prinese Ulpiji dugačak poslužavnik sa nakitom. Zlatni lanac sa malim visuljcima od dragog kamena, minduše u obliku grozda i zlatno srce sa ametistom u vidu broša. Ulpija je razgledala dragocenosti, igrajući se prstima, na kojima već beše silno prstenje. Ona pozdravi njegov izbor nežno mu po-mazivši obraz. Mladić zatim odloži nakit na sto, pored stalka na kome je visio veš i tunika izvezena svilom i perlama. Klaudija je svakog trenutka očekivala da će se desiti nešto neobično; čudnovat pokret, neka njena reč, grozan smeh ili pak luda eksplozija srdžbe. Medutim, ništa od toga se ne desi. čak je i način na koji se Aurelijanova supruga zahvalila got-skom robu bio lišen dvosmislenosti. Ulpija se ponašala kao osoba sa zdravim razumom te se Klaudiji, na trenutak, učini 242 Kraljica Palmir da ponovo pred sobom ima onu nežnu i nevinu Ulpiju od ne-kada koja je, u Nikopolisu, znala da je zabavi. Taj prepredeni lisac Pulinije je ipak dobro procenio njeno stanje. Pet dana ranije, ona je, od starog sekretara, dobila pi-smo u kome je tvrdio da je Ulpija potpuno ozdravila. On je, navodno, došao do ovog zaključka nakon što ju je posetio u Rimu. U pismu je bilo još podosta iznenadenja: "Draga Klaudija, protekla je skoro cela godina od kada je Ce-zar ubijen a mijoš nismo imali tu čast da te vidimo kraj Aureli-jana. Nedostaješ nam svima; meni, Aurelijanu i prefektu Maksi-mu. Nemoj se iznenaditi što tija pišem ovo pismo a ne tvoj brat. Aurelijanov ponos može da se meri samo sa ljubavlju koju oseća prema tebi. Shmtaš da sam upravo pomenuo dve vrednosti koje on najviše ceni dok se ljubav prema Carstvu podrazumeva, te je nećemo posebno isticati. Sigurno možeš da pretpostaviš da ovo pismo pišem u prisu-stvu ona dva čoveka koja su ti draga i kojima puno nedostaješ. Razlogje veoma jednostavan: sledećeg meseca, u vašem rodnom gradu Sirmiumu, i u prisustvu svih Dunavskih legija, Lucije Au-relijan će najzad biti proglašen za Cezara. Ovaj veliki dogadaj je dugo bio odlagan od strane tvog brata koji je uporno tražio dokaze o smrti bivšeg Avgusta valerijana. Ja sam ga nekako ubedio a senat ga je priznao za novog Avgusta. Znači, draga Klaudija, želimo da dodeš i da nam se pridružiš povodom ovog velikog dogadaja. Neka tvoja lepota nadaleko obasja moć tvoga brata. Budi uverena da se moje insistiranje ne oslanja samo na osećanja, već i na razum. Aurelijan je samo uz tebe celovita lič-nost. Obaveze koje ga očekuju od njega zahtevaju staloženost i mudrost kojima ti odlično vladaš. Ti sigurno znaš da od kada te je proterao iz srca, on više nije onaj Aurelijan. Avgustpak, mora u celosti biti sin bogova.

Neka te ne iznenadi moja iskrenost, jer ona se vezuje za moje pozne godine i pomanjkanje straha. Stalo mi je do života još saZlatni okovi 243 mo toliko da ga vidim ovenčanog lovorovim vencem. Pritom, ja samo vraćam Rimu ono što mu dugujem. Ali, danas mi je potre-bna tvoja pomoć. Mila Klaudija, dodi. I neka sa tobom dode i Ulpija čije duše-vno stanje više nikom ne zadaje brige. Lično sam se u to uverio pre no što sam napustio Rim. Njeno čudno divljanje je sada iza nas i mislim da će joj biti drago da napokon zauzme svoje mesto kraj Aurelijana. Ona će, shodno tvojoj proceni, pred legijama i narodima Carstva, obavljati korisnu ulogu supruge." Oh, kako ju je samo obradovalo to pismo! Aurelijan će postati Avgust! Najzad! Nakon toliko godina, bitki i razočaranja! Skoro jedno za drugim, ona saznade za Galijenovo ubistvo i primi pismo od prvog sekretara. Klaudija odmah nasluti sva lukavstva i prećutkivanja starog lisca Pulinija. Medutim, to njegovo pitomo i ponizno pismo, u jedhom potezu, izbrisa sve godine poniženja i samoće, na koje je Aurelijan beše primorao. Ona oseti kako joj tinjajući plamen svemoći, polako zahva-ta čitavo telo. Da, ona će povesti Ulpiju. činilo se da je sposobna za ra-zgovor i da će je lako ubediti. Predlog je bio dobar. Nežna Ul-pija će sprečiti ogovaranja koja bi se neminovno izrodila kada bi ona, kojim slučajem, bila sama uz Aurelijana. Tada će, napokon, u senci drage Ulpije, nastupiti njena vla-davina. Pulinije beše dobro razumeo i zaključio: Aurelijan nije mo-gao bez svoje sestre. Bez nje, za njega nije bilo ni ekstaze ni mira. Njena ruka i njeno prisustvo su bili neophodni kako bi uspešno vladao. Ah, sa kakvom se samo opijenošću Klaudija prepuštala ra-zmišljanju o budućnosti. Napokon je dočekala to čudesno vre-me moći, dostupno samo bogovima i Avgustima, shodno nji-hovoj 244 Kraljica Pa, m Zlatni okovi 245 Videvši je na ulaznim vratima kupatila, Ulpija ispusti krik. Poskočivši, ona potpuno gola i tek namazana mirišljavim ulji-ma, napusti ležaj. Klaudiju to veoma zabavi. Ona ispruži ruke ka njoj, po-kušavajući da je smiri. - Ulpija! Mila moja, izvini ako sam te uplašila! Zamolila sam tvoje sluškinje da me ne najave kako bih te iznenadila. Ulpina usta se iskriviše i čitavo lice poprimi prestravljen iz-raz. Potpuno bleda i razrogačenih očiju, ona se odmače ka ivi-ci bazena, stežući pesnice na grudima i čedno prikrivajući go-lotinju svojih grudi, dok joj bedra i pubis ostadoše otkriveni. Jedna od robinja pritrča, kako bi je sprečila da padne u bazen dok joj je druga ogrtala ramena. - Ulpija! - ponovo uzviknu Klaudija. Oh, oprosti mi! Nisam želela da te preplašim. Ulpija se ujede za usnu, zarumenevši se. Nakon što se malo povrati, reče: - Baš sam blesava! Trebalo bi ja da ti se izvinim!

Ona se osmehnu, šaleći se na svoj račun, te pošto se pribra još dodade: - Oh, zaista si me uplašila... Kako sam glupa. Ona se, prebacujući samoj sebi, prepusti smehu. - Ne, ja sam počinila glupost - pobuni se Klaudija. Trebalo je da pretpostavim. Dugo se nismo videle. Ulpija se, prelepa u svojoj nevinosti, složi sa njom. - Oh, da. Ja kao da sam videla duha. Ona nastavi da se smeje ali, sada potpuno ovladavši sobom. Usne joj se vragolasto zadigoše, lice i telo opustiše, te otpra-vivši robove, ona, bez znaka upozorenja, skoči Klaudiji u za-grljaj. Sa detinjim poletom, Ulpija stisnu svoje golo i mirišljavo telo uz Klaudijino, Ijubeći joj oči i obraze. - Srećom, ti nisi duh, poput mačke zaprede Ulpija. To si stvarno ti. Oh, kako sam srećna! Kada bi samo znala koliko me tvoja poseta veseli. One ostadoše još malo zagrljene, Ijubeći se i smejući se. Ul-pija, zatim, naredi da je obuku i da joj stave nakit, te da iznesu voće, napitke i jastuke u triklinium. Uzbudena, kao dete koje je pronašlo svoju davno izgubljenu drugaricu, ona povede Klaudiju u odaju za goste, koja, uprkos svemu, ne mogade a da se ne oseti pogodenom zbog tolike njene nežnosti. Nju je, takode, pomalo grizla savest, zbog pre-thodnih trenutaka provedenih u špijunaži. Ona je, kao nekada, uhvati za ruku i privuče sebi. Pritisnuvši dlanom Ulpijin vrat, Klaudija joj podiže lice i spusti nežan poljubac na usne. - I ja sam presrećna što te ponovo vidim! Ulpijine grudi silovito zadrhtaše i Klaudija oseti da je ce-lom težinom oslonjena na nju, kao da će se onesvestiti. Ona je jače prihvati te šapatom reče: - Takode mi je drago što si dobrog zdravlja. Da, trebalo je ranije da dodem. Obe smo proboravile sve ovo vreme u Rimu kao dve lutajuće duše... Istina je da sam bila usamljena isto koliko i ti. Možda i više. Medutim, plašila sam se da ću te zateći još uvek...ljutu. U poslednjem trenutku, Klaudija je samu sebe sprečila da izgovori reč "ludu". Ułpijin pogled, u trenu, čudnovato zasve-tle. Ona se, crveneći, odmače, te zaboravivši na razdraganost, ozbiljno uzvrati: - Da - priznade ona malo postideno. Nisam uvek bila dobra prema tebi... Nisam uvek bila "nežna Ulpija"! One udoše u triklinium, malu prostoriju sa primaknutim ležajima za obedovanje u obliku raširenog slova U. Kłaudija se zatim, uz osmeh, ispruži na najbliže jastuke, te uze šljivu iz činije na stolu. - Ako misliš na one užasne pločice sa kletvama - reče ne-zainteresovano - možeš biti mirna, jer se njihovo olovo oda-vno istopilo! A veruj mi, sa njima je nestala i moja Ijutnja. - Ah, Klaudija... Bila sam veoma glupa! - Istina, bila si glupa. I šta si to imala protiv mene?! Ali, časna reč, oprostila sam ti. Sve je zaboravljeno. 246 KraIjica Palmire Ulpija joj se, neizmerno zahvalna, osmehnu. Najednom, njeno lice prekri maska užasa. Ona razrogači oči, prekrivši ob-raze prstima okićenim prstenjem, te jedva izusti:

- Klaudija... Nadam se da nisi došla kako bi mi saopštila neku strašnu vest vezanu za Aurelijana? Ah, ne! Neka mi se bogovi smiluju! Klaudija se, na te njene reči, nežno osmehnu. - Ne! Baš naprotiv! Došla sam da ti saopštim da će tvog su-pruga proglasiti za Cezara za vreme ida u novembru. Mila moja, za mesec dana ćeš postati Avgusta! Nakon ovih vesti Ulpija ućuta. Pometena, ona oklevaše da sedne pored Klaudije. Njene oči, uokvirene crnim krejonom, zablistaše od suza dok je pokušavala da se osmehne. - Srećna sam zbog tebe i Aurelijana. Vi ste sigurno veoma zadovoljni... - Ali, tu sreću bi trebalo i ti da podeliš sa nama! - usprotivi se Klaudija. - Da! Da, naravno! - Zar ti nije drago što ćeš postati supruga Imperatora? - Baš naprotiv... Samo, sve se desilo tako iznenada. Ti sti-žeš i odmah objavljuješ da... Klaudija je uhvati za ruke i prisili je da sedne pored nje. Ul-pija pristade, oraspoložena. - želim da mi sve ispričaš! - ulagivaše se ona. Hoću sve da znam. Dok se Klaudija spremala da joj odgovori, mlada žena po-skoči i uzviknu: - Sačekaj! žedna sam! Moramo da proslavimo uz vino. Klaudija se nasmeši i ispoštova njenu želju kao što se detetu ispunjava hir. Ulpija je čas naredivala i vikala na robove da joj donesu ve-liku flašu, čas terala zbog nespretno napunjenih pehara, da bi se, na kraju, sama prihvatila te obaveze. Dok ju je posmatrala, Zlatni okovi 247 Klaudija zaključi da pred sobom opet ima onu staru Ulpiju, potpuno razumnu, tihu i nevinu. One ispiše vino, prema tadašnjem muškom običaju, na is-kap, ali najpre zajedno uzviknuše: "Neka poživi Avgust Lucije Aurelijan!" Raširivši ruke poput leptirovih krila, Ulpija po-novo natoči vino te, ovaj put, sa nestrpljenjem reče: - Pričaj, pričaj! Kłaudija joj ispriča sve što je znala o smrti Cezara Galijena i o želji legija da proglase Aurelijana za Cezara. Ovaj se pak tome protivio zbog bivšeg Avgusta valerijana kojeg su svi po-odavno zaboravili. Govornica se zatim našali na njegov račun, dok je ispijala vino u malim gutljajima. - Tog jadnog, starog Avgusta se još samo Aurelijan seća. čak su ga i bogovi zaboravili. Niko u Rimu ne mari da li je živ ili mrtav. Medutim, tvoj suprug ga se još seća. Uveravam te da, ima trenutaka, kada se Aurelijan, u prisustvu tih staraca, ponaša kao ostavljena ljubavnica. Ulpija je prekorno pogleda, te uze njenu čašu da je napuni. Već pripita Klaudija ju je ubećtivala: - Budi sigurna da je tako. Ja čak ponekad posumnjam da on više voli njih nego nas. Ona joj ispriča nekoliko anegdota vezanih za odavno umr-log Avgusta Decija kojeg je Aurelijan obožavao pre no što je potpao pod senilne čini valerijana, a zatim i Pulinija. - Najzad smo svršili s tim matorcima - zaključi ona teatral-no. Sada je na njega red da postane Avgust. Zajedno ćemo poći u Sirmium da mu se pridružimo. I ti to želiš, zar ne? - Naravno. Biću presrećna - dodade oduševljeno Ulpija. Ne možeš da zamisliš koliko ste mi nedostajali, i on i ti!

Klaudija htede da odgovori, ali joj čudan grč zahvati vrat. Ona otvori usta ali joj vilice padoše kao da su od olova. - Da li znaš - reče Ulpija sa neizmernom nežnošću - da sam često prinosila darove vašoj majci, u onoj lepoj grobnici? Neizreciv užas se sruči na Klaudiju. Ona je posmatrala Ul-pijin osmeh i pokrete lica dok je govorila kad najednom oseti 248 Kraljica Palmire da je njene reči povreduju i poput kandži kidaju njena unu-trašnja tkiva. Ona pokuša da napne sve svoje mišiće ne bi li se odbranila ali uvide da je telo ne sluša. - Da li znaš - nastavi mirno Ulpija - kako sam čudan san sanjala, pre neki dan? U njemu je Aurelijan bio Avgust a ti si bila njegova supruga. Vaša deca su imala po dve glave: jedna je ličila na mene dok je druga bila tvoja. Sada, kada sam saznala za ovu lepu vest, to je zaista neobičan san. Ali, istina je da vas dvoje veoma ličłte. Kada pogledam tvoje oči, kao da vidim nje-gove. Tako su lepe, tako savršeno plave i duboke. Klaudiji je, u grudima, gorela vatra. Ona je još čula Ulpijine reči koje su u nju prodirale u vidu svetlih mehurova, da bi se, zatim, raspali u njenom telu, zadajući nesnosan bol. - šta ti je? - začudeno upita Ulpija ne skidajući osmeh sa li-ca. Pa ti drhtiš. Mila moja, zašto drhtiš? Ovoga puta, čim začu njene reči, Klaudija poče da se guši. Ah, ludača! Ludača me je otrovala! Ulpija! Ona pokuša da izgovori njeno ime ali ostade nema. Bol! Sveprisutna bol! Smrt! Smrt je već bila tu sa svojom le-lujavom i blistavom svetlošću poput uzvišene savesti, dok se kost po kost, sloj po sloj kože i čitavo telo lomilo i kidalo! - Klaudija, mnogo si me lagala sa svojim lepim očima i us-tima - šaputala je Ulpija. Ali ja nisam luda. Nikako. Ja mogu da čujem sve ono što reči ne kazuju. Ja čitam laži iz pogleda. Ne, nežna Ulpija nije luda. Nije ni glupa. Ah, Klaudija, ti si že-lela da budeš Aurelijanova supruga i da mu rodiš decu sa tvo-jim smrdljivim telom. Eto, to si htela. Sada se uvijaš i dece ne-ćeš imati. Ulpija ispunjava volju bogova, a bogovi ne dopuštaju da se sestra i brat vole kao supružnici. Ah, pakao! Ko će je kazniti? Ko će uopšte doznati? Aurelijane! Aurelijane, brate, ljubavi moja! Ne napuštaj me! Pomozi mi! Ne želim da umrem! Još ne... Zlatni okovi 249 Zar sada, kada je sve moguće?! Ah, taj bol, bol za tobom Aurelijane! Ljubavi... Ali, njeno telo, poput strune zatreperi, i ona pade na pod, bolno iskrivivši usta iz kojih je liptala krv. Pre no što ju je potpuno progutao mrak, Klaudija, užasnuta i ne razumevajući šta se dešava, još začu kako Ulpija doziva robove u pomoć. Njena prijateljica je bolesna! 250 XXVIII PALMIRA

Dete se na sav glas smejalo. Tim veselim tonovima koji su se, poput radosnih varnica, odbijali o svodove i zidove odaja, bi se, na trenutke, pridružio i razdragan Zenobijin glas. Obučen u pravi mali oklop, vabalat je sedeo u visećoj gon-doli od pruća, i na sve strane mahao malenom sabljom od slonovače. Lica zajapurenog od uzbudenja, Ijuljao se, iz sve snage, pravo na Zenobiju. Pri svakom podizanju Ijuljaške, za-mahnuo bi tako znalački i silovito u njenom pravcu, da je Ze-nobija jedva uspevala da izbegne udarac. Nespretno se braneći rožastom sabljom za vežbanje, majka je nebrojeno puta odglu-mila da je povredena. Ipak, s vremena na vreme, bi uputila u njegovom pravcu i poneki ozbiljan i vešt udarac zbog kojeg bi se vabalat zacenio od smeha. Nurbel zastade na pragu odaje, zatečen ovim retkim prizo-rom sreće izmedu majke i sina. Zenobija oseti njegovo prisu-stvo te baci pogled, preko ramena, ispustivši krik kao da je pogodena. - Nurbele! Brzo dodi da mi pomogneš da se odbranim od ovog davola! Neću uspeti sama, ubiće me! Nurbel im se, potmulo brundajući, priključi. On se izloži Vabalatovim udarcima koje ovaj, sav radostan, udvostruči. Na-jednom, njihov gromoglasan smeh prekinuše siloviti povici koji ispuniše odaju. - Odmah da ste prekinuli! Iza zastora na hodniku, iskoči Ahemu koja dotrča na svo jim debelim nogama što je brže mogla. - Zar ste potpuno poludeli? Ona dołwati gondolu, te se osloni na nju svom težinom ka-ko bi je zaustavila. vabalat, załwaćen besom, razjareno udaZlatni okovi 251 raše svojom sabljom leda stare dadilje. Za tili čas, ona uhvati oštricu od slonovače i oduze mu igračku. - Zar ne vidite da se preznojio zbog tog glupog oklopa? -dreknu Ahemu na Zenobiju i Nurbela. Samo mu još to treba pored današnje omorine. Zar ste zaboravilł da je koliko juče imao vrućicu? Stvarno ste oboje blesavi. Istina, detetova tunika se cedila od znoja. Ono je stajalo, pomodrelih obraza i čela i pobledelih usana, dok su mu se ruke još tresle od uzbudenja. Spreman da zaplače, vabalat se pobuni tvrdeći da se oseća dobro i da želi još da se igra. Zenobija ga privi uz grudi. - Ahemu je u pravu što nas grdi. Preterali smo. Sada ćemo prestati kako bismo sutra mogli opet da se igramo. - Ali ja uopšte nisam umoran. Ahemu je prestara da bi zna-la... - Budi poslušan! Okupaćeš se i odmoriti a ja ću, odmah za-tim, doći da te posetim. - Ahemu nikada nije u pravu! - nastavi vabalat Ijutito. Ona me uvek sprečava da se igram! Zašto je ne otpustiš? Ti si kraljica a ja sam princ! Ona mora nas da sluša! Nurbel se gromoglasno nasmeja. Zenobija ne uspe da od-govori detetu jer ga Ahemu uze u naručje gundajući. - Ako te tome uči Lonžen kako bi jednog dana postao kralj, onda sjajno! Ona odvede dete iz prostorije, uputivši mračan pogled Ze-nobiji i Nurbelu koji namah prestadoše da se smeju.

- Ti, gospodaru Nurbele, ne glumi nevinašce. Ni ti nisi ni-šta bolji od Grka i kraljice. Svi vi ste isti kada je u pitanju oružje. U stanju ste čak i dete da... Pored srdžbe zbog detetovog zdravlja, njene zamerke su se odnosile na još ponešto. Nurbelova veselost, u trenu, nestade. - Kakva narav! - reče gundajući pošto je Egipćanka napusti-la prostoriju. vabalat ne greši kada kaže da ona ništa ne zna o dečacima! Pa ona je samo tebe odgajila, a ti si žensko! 252 Kraliii šala jedva da malo odobrovolji Zenobiju. Sa žaljenjem, Nur-bel uvide da je, pored svih igara i osmeha, tamna senka patnje još uvek prisutna u očima kraljice Palmire. - Hajde, de - našali se opet Nurbel. vabalat je snažan na oca i ima samo jednu želju, da postane dobar ratnik kao nje-gova majka. Ahemu je Ijubomorna, poput svih dadilja. Ona želi da ga smekša kako bi od njega načinila lepog princa za prikazivanje. Zenobija mu se, ovaj put, ipak osmehnu. - veoma su male šanse da će u tome uspeti. Uostalom, ni sa mnom joj to nije pošlo za rukom. - što se toga tiče... Nurbel ode da uzme jednu kožnu kutiju koju beše odložio dok se igrao sa vabalatom. - Ovo je poklon za tebe. - Poklon za mene? Kojim povodom? - Oh, puno je razloga zbog kojih bih mogao nešto da ti da-rujem - skrušeno odgovori Nurbel. Setio sam se da se, sledećeg meseca, navršava tačno deset godina od kada si mi priuštila dvostruko zadovoljstvo. Najpre smo, uz pomoć kamila, zajed-no pobedili šapurovu konjicu a zatim sam, imao tu čast, da prisustvujem radanju crvene boginje Alat. želeo sam da obe-ležim ta dva dogadaja. Kao svaki put kada bi se zbunio, on prede rukom preko svoje proćelave glave. - Ne brini se - dodade on, rumenih obraza - to nije ni halji-na ni nakit već nešto što će te možda zabaviti. - Ah, Nurbele! - Ne zahvaljuj mi pre no što otvoriš kutiju. Pošto Zenobija skide trake i otvori kutiju, ona istog trena uskliknu od uzbudenja. -štaje...? Na dnu kovčega beše nešto što nije imalo ni oblik ni ime. To je bila smeda, providna membrana, naoko kruta i izbra-zdana. Zlatni okovi 253 Nurbel ne progovori ni reč, niti se pomeri. Sa gadenjem, ona uhvati tanušni predmet izmedu dva pr-sta. Učini joj se veoma lagan i neobično prijatan na dodir. Dok ga je izvlačila, on najednom poprimi oblik, tako zapanjujuć, da njoj poskoči srce u grudima. Ona ispusti predmet koji ponovo pade u kutiju. U pitanju je bilo parče Ijudske kože, tanke i pro-zračne poput jagnjećih creva. - To je koža Avgusta valerijana - izjavi najzad Nurbel, sme-jući se. Zatim, on dołwati čudnu relikviju te je podiže sve do lica. - Kraljice, ovo je sve što je preostalo od jednog velikog rim-skog Imperatora. - Neka mu se bogovi smiluju! - prošaputa ona.

- šapur ga je nakon smrti odrao i okačio u svoj ratni šator. Medutim, malo zatim je zaključio da mu ova koža donosi ne-sreću jer ga stalno pobedujemo, te ju je poklonio jednom svom generalu kako bi je se otarasio. Ja sam je, za velike pare, od njega otkupio. - Zaista neobičan poklon, Nurbele! Ne mogu ti obećati da ću njime ukrasiti moju novu palatu. - Kraljice, to mi i nije bio cilj. Ja želim da ga na dobar način iskoristiš. - A šta bi to trebalo sa njim da uradim? - Da ga pokloniš novom Avgustu. Zenobija zaprepašćeno osmotri Nurbela. - Gospodaru Nurbele, šta time želiš da kažeš? U Rimu, kao i kod nas, čovek se ne može sahraniti bez po-smrtnih ostataka pogotovo kada je u pitanju Avgust. Do da-našnjeg dana, onaj koji je nosio ovu kožu nije prešao reku sen-ki niti se pridružio bogovima. On još uvek luta svetom. Ako ponudiš ovu relikviju tom novom Avgustu Luciju Aurelijanu, on će-ti biti załwalan. S obzirom na činjenicu da mu je on ubio sina, tvoj poklon će ga pomiriti sa pokojnikom. Samim tim, to bi značilo sklapanje prijateljskih odnosa i sa nama. 254 Kraljica Zenobija se namrgodi, uozbiljivši se. - Sada razumem. Ti želiš mir sa Rimom? Nurbel se lukavo nasmeši. - To je lep poklon za Rim. Moram da dodam, i za Avgusta Aurelijana koji bi se, pošto bi ga primio, sigurno malo smirio u vezi nas. Možda bi čak, na neko vreme, zaboravio da je kra-Ijica Zenobija koja vlada od Kapadokije do Arabije, postala moćnija i od samih Persijanaca... - Gospodaru Nurbele, lepo razmišljaš. Ja se slažem sa to-bom, samo mislim da je malo prekasno za to. I uzaludno... Hladan Lonženov glas ih natera da se okrenu. On je stajao, pored jednog zastora, sa svežnjem papirusa u ruci, i sigurno, već neko vreme, slušao njihov razgovor. Sa po-štovanjem se najpre nakloni Zenobiji a zatim i Nurbelu. - Izvinite ako vas prekidam - reče on Ijubazno - ali imam važnu vest za tebe, moja kraljice. Krajičkom oka, Nurbel proceni Zenobijino raspoloženje. On se potajno nadao da će mu ona hladno odgovoriti i pre-koriti ga zbog iznenadnog dolaska. Ali, on sada morade da se složi sa šarhom, da njihova kraljica u prisustvu Grka pokazuje neuobičajenu nežnost. - Lonžene, ni malo nam ne smetaš. Pogledaj samo ovu čudnu stvar koju mi je doneo Nurbel. Grk jedva i da baci pogled na kutiju. - Kraljice, izvini me što ne mogu da uživam pri pogledu na kožu čoveka, makar on bio Avgust koji preziraše moj narod i moj grad Atinu. - Lonžene, šta hoćeš da kažeš - upita odsečno Nurbel - ka-da kažeš da je prekasno da je pošaljemo Rimljanima? Lonžen podiže papirus koji je držao u ruci. - Prekasno je za priču o moćnoj ali bezopasnoj kraljici Pal-mire. Hrišćani preobučeni u palmirske vojnike su uništili i za-palili hramove u Bosri i poubijali sveštenike. Požar se pro-širio na veći deo grada i potpuno uništio vojni logor... Zlatni okovi

255 - Zar hrišćani? - upita Zenobija prebledevši. - Da, hrišćani. Na jednom od leševa tih lažnih vojnika je pronadena srebrna ribica objasni joj Lonžen. Uz to, stanovni-ci Bosre su čuli njihove molitve dok su palili hramove. To su bile hrišćanske pesme. Takode se priča da ih nije predvodio oficir već zapovednik njihovog Boga. - Da li su mu videli lice? - Mislim da nisu. veoma pažljivo ga je skrivao mada se vo-diči karavana sećaju da je jedan hrišćanin iz Emeza putovao sa njima nekoliko dana pre napada i da je imao lice koje se ne zaboravlja: do pola uništeno vatrom. Nurbel zgranuto posmatraše Zenobiju. Nikada do tada je ne beše video tako nesrećnu. To primetł i sam Lonžen te za-stade, iznenaden, oklevajući da nastavi svoje izlaganje. - šta ti je? - upita Nurbel. - Nije mi ništa - lagaše Zenobija. Previše sam se igrala sa vabalatom pa mi je potrebno da se malo odmorim. Ahemu je u pravu, letnje žege postaju nepodnošljive. Lonžen, uz osmeh razumevanja, prihvati laž. Ona zatraži od robova da donesu osveženje te izvede Nurbela i Lonžena na terasu. - Sada je sigurno kasno - nastavi Lonžen obraćajući se Nur-belu - za poigravanje sa novim Avgustom jer čim sazna za ovo bogohuljenje, pomisliće da ga Zenobija izaziva. - Ali, molim vas - usprotivi se Nurbel. Ne bi nam bilo teško da dokažemo da su hrišćani pravi krivci za ovo zlodelo! Mi znamo gde se oni kriju, u Emezu i u Antiohiji. Potrebno mi je samo pet dana da spalim njihove kuće i da prinudim one koje oni nazivaju dakonima i episkopima da kleknu pred tobom kraljice. To bi trebalo u potpunosti da zadovolji Avgusta... - Ne - jedva izgovori Zenobija prebledevši. Ne, Nurbele! Ne želim da dirate hrišćane! Nurbel je zaprepašćeno osmotri. - Ali, ako ne pokažeš dobru volju prema Rimljanima... 256 Kra Ijica Pa lm ir i - To će značiti objavu rata Rimu! - Lonžen dovrši rečenicu uz osmeh. Dobro si razumeo, gospodaru Nurbele. - Zbog čega želiš da poštediš te hrišćane? - upita Nurbel Ijutito, ne obraćajući pažnju na Grka. Da li im nešto duguješ? Pa oni su po svojoj prirodi ludi i preziru te! Svuda po Emezu i Antiohiji, njihovi sveštenici propovedaju da si lažna boginja i da postoji samo jedan bog, njihov, i da niko, osim njihovog proroka, ne može biti kralj ilł kraljica! Ti nikada nisi htela da ih ućutkaš. Sada ćeš čak priłwatiti njihovo izdajstvo bez ika-kvog opiranja? }a te ne razumem... Kao odgovor, Zenobija ga samo pogleda i on u tim očima vide svu onu tminu koja ga je toliko dugo plašila. Nurbel, u trenu, shvati da ništa neće moći da uradi. - Gospodaru Nurbele, kraljica je u pravu - nastavi mirno Lonžen. Mi imamo koristi od tih hrišćana. Oni nam ne posta-vljaju klopku već samo nude priliku kojoj smo se tako dugo nadali. - Lonžene, da li bi trebalo da pretpostavim da si ih lično namamio u Bosru? - besno upita Nurbel. To bi zaista ličilo na tebe. Zenobija htede da se usprotivi ali Lonžen, uz prezriv os-meh, podiže ruku.

- Gospodaru Nurbele, nije bilo potrebe za tim. Ja se samo bavim posmatranjem i utvrdivanjem Ijudske gluposti, a to je sasvim dovoljno da bi se učinilo ono što se mora. Uostalom -dodade on okrenuvši se ka Zenobiji - ko zna? Rim možda i neće reagovati! Oni svuda vode uzaludne bitke i jedva održa-vaju svoje legije na okupu. Ovo je prava prilika da Aurelijan pokaže koliko je hrabar. Ako bude hteo rat, moraće da se suoči sa najmoćnijom vojskom Istoka, onom koja je pobedila šapura i... - Nemoj mi prepričavati našu istoriju! - razjareno uzvrati Nurbel. Ja je odlično znam jer sam u njenom stvaranju učes-tvovao, kao komandant palmirske vojske, zajedno sa njegovim Zlatni okovi 257 veličanstvom i Zenobijom. Ja takode odlično znam kako se rimske legije bore kada su život ili smrt u pitanju. Ti si, Lon-žene, potpuno zaslepljen svojom mržnjom prema Rimljanima. Misliš da si mudar ali hrišćani su mudriji, veruj mi, a uz to su i potpuno ludi. Oni su, poput skakavaca, prekrili pustinju, propovedajući čuda i božiji raj. Medutim, oni znaju da eventu-alni sukob izmedu Palmire i Rima može dovesti do sveopšteg rasula. Hrišćani upravo to i žele: da nas oslabe kako bi nastu-pila vladavina njihovog Hrista, kako sami kažu. Da li si, Lon-žene, makar jedanput, oslušnuo njihove molitve? - Ja se bavim isključivo filozofskim raspravama. Lupetanja tih polu - Jevreja me ne zanimaju. - Ipak, trebalo je da ih poslušaš. Shvatio bi da žele samo jedno: da njihov Bog vlada Rimom i čitavim svetom. - Gospodaru Nurbele, da li to znači da strahuješ da se sukobiš sa Rimom? - upita Lonžen. - Ti ne znaš šta pričaš! Tvoja grčka mudrost ne može da predvodi našu vojsku. Ona nikada nije jahala borbenu kamilu niti je čula zvuk odapete strele. Nju samo čine isprazne reči! - Nurbele, molim te - usprotivi se Zenobija naslonivši dla-nove na njegove grudi. Nurbel je, u besu, uhvati za ruku. - Kraljice, dopusti da ti kažem jednu istinu koju nikada nećeš čuti iz usta dragog Lonžena jer, ako se odlučiš da ra-tuješ, moraš znati šta te očekuje. Avgust Aurelijan nije kuka-vni i umorni starac. To je čovek koji se već trideset godina bo-ri i koji je svojom rukom ubio više od hiljadu Ijudi. Moraš upamtiti da on nikada nije izgubio ni jednu bitku! - To isto možemo da kažemo i za našu kraljicu Zenobiju -ubaci se zajedljivo Lonžen. Nemoj zaboraviti da je Alat takode nepobediva, gospodaru Nurbele. I ona se nije sukobila sa pro-stim varvarima sa Severa. - Bar jednom si u pravu - ironično uzvrati Nurbel. Ako do-de do rata, sukobiće se dve iste sile. Naša kraljica će se boriti 258 Kraljica Pal\ da osvojł Rim i lovorov venac. To je ono što ti u stvari pri-željkuješ, zar ne Lonžene? Ako je tako, onda dobro razmislite o ovome što ću vam reći. Aurelijan u tom ratu nema šta da izgubi, iako ostaje bez carstva, ukoliko ga porazimo. Ja, stari lovac, vam to kažem, jer znam da je poslednji lav sateran u tesnac jači od svih onih prethodno ubijenih. Nakon

Nurbelovih reči nastupi dug tajac. Lonžen i Nurbel su stajali, kao dva borca nakon nerešene bitke, iščekujući kraljičinu presudu. Ona podiže pogled u kome Nurbel opazi senku tamniju no ikada. Zenobija rukom potraži Ijuljašku, u kojoj se dete, ma-ločas, igralo, ne bi li se na nju naslonila. Delovala je krhko i na ivici da se onesvesti. Nurbel samog sebe primora da ostane u mestu i da joj ne pritrči. Neprijateljski Lonženov stav mu tu odluku znatno olakša. - Nurbele, u pravu si povodom mnogih stvari - reče najzad, jedva se osmehnuvši. Ti si uvek u pravu kada pričamo o rato-vanju. Medutim, ovde se ne radi o ratu. U pitanju je Zenobiji-na slava i obećanja data suprugu i detetu. Zbog toga, ja mo-ram da se priklonim Lonženovom stavu. vreme je da Rim sa-zna za moju nameru da vladam čitavim Carstvom. Zlatni okovi 259 XXIX SIRMIUM Robovi pažljivo spustiše Pulinijevu nosiljku na pločnik hra-ma. Nedaleko odatle se nalazio oltar iznad kojeg je visio veliki zlatni disk Sol - Imdktusa. Dim od ugaraka je još više zata-mnio i ovako slabo osvetljenu prostoriju. Medu jastucima je, prekriveno medvedom kožom, ležalo zgrčeno i veoma mršavo telo prvog sekretara Pulinija. lako beše kraj leta, avgustovske vrućine bejahu neizdržive. Njegova glava se zaljulja na ramenima, izloživši svetlosti otromboljena usta i pegavu, tanku kožu lica, jedva prevučenu preko sle-poočnica. On zatim podiže kapke, otkrivši sablasno blede be-onjače, te nešto nejasno izgovori. Pošto mu se niko ne odazva, on izvuče ruku ispod pokrivača i njome prode vazduhom. - Prefekte, da li si tu? Ne vidim te! U njegovom glasu se začu onaj strog i nestrpljiv Njegov glas se prolomi, sa onim negdašnjim prizvukom nestrpljenja i strogosti. Maksim se primače i u prolazu dodirnuvši starčeve prste, stade iza fotelje. - Tu sam, sekretaru. Prema tvojoj zapovesti. -Ah! Puliniju se ubrza dah a strašno šištanje mu zapara grlo. On zakoluta očima, u potrazi za nekom svetlošću, oblicima i boja-ma koje nikad više neće videti. - Iz časa u čas, sve je gore - uzdahnu on tugaljivo. Da li znaš da sada vidim lošije nego jutros? - Ovde je veoma mračno, a i sav taj dim smanjuje vidlji-vost... - Prefekte Maksime, lupetaš! - prekide ga nervozno Pulini-je. Ja zaista više ne vidim i to je kraj. Ałi, želim, o svemu da budem obavešten... 260 Kraljica Palmire Stisnuvši pesnice na grudima, zastade da udahne vazduh. - šta radi? Pokret i pitanje su se odnosili na Aurelijana. Nalazili su se u sirmiumskom hramu, u kome je Julija Kor-delija toliko godina obavljala službu i proročanstva. Danas je Aurelijan poželeo da oda poštu posmrtnim ostacima svoje majke i da prinese darove milostivom bogu. Pulinije koji je, do tada, uvek vešto

izbegavao unutrašnjost hramova, sada zahte-vaše da prisustvuje ceremoniji, u pratnji Maksima. Svojim suvim prstima, Pulinije udari prefekta po laktu, trgnuvši ga iz ćutnje. - Pripovedaj! Zato si i došao! šta radi? - Avgust je upravo stao ispred zlatnog diska - izjavi ozbiljno Maksim. Sveštenice stavljaju njegove poklone ispod oltara. On je na sebi zadržao samo štit. - Jel' onaj vełiki iz Nikopolskog blaga? - Da. Onaj Knivin, optočen zlatom i sa glavom nordijskog zmaja. Taj štit je Avgust Decije ugledao pre no što je premi-nuo u močvarama Abritusa. - Dobro, dobro! Lep dar, nema šta! To sigurno beše lep dar koji Maksima podseti na tu strašnu noć, pre dvadeset godina, kada je, u močvari, sa Aurelijanom prevrtao na stotine leševa naduvenih od gasa. Uprkos napor-nom i mučnom pretraživanju, oni nisu uspeli da pronadu telo Imperatora. Aurelijan se tada zakleo da će pogubiti Knivu i njegovo potomstvo što je, nešto kasnije, i učinio. Pobedio je varvara, ubio njegove sinove i vratio Rimu čudesno blago koje su Goti oteli carskim gradovima. Medutim, zlatni gotski štit je ostavio sebi, i to više iz sujeverja, nego zbog njegove vrednosti. Cinilo mu se da štit čuva odjek izgubljenog tela velikog Avgusta koji mu je prvi ukazao poverenje i pažnju. - Prefekte, pričaj. Ne razmišljaj, već pričaj! - Sekretare, ništa naročito se ne dešava. Sveštenice su okružile Aurelijana da bi... - Da li su mlade? Zlatni okovi 261 - veoma mlade. - Sunce je na disku? - Još uvek nije, ali će uskoro biti. - Ne čujem ih da pevaju. - One šapuću, sekretare. Pretpostavljam da čekaju sunce. - Pretpostavljaš? - Sekretare, ne razumem se najbolje u ceremonije Sol - Inviktusa. Pulinije zaškrguta zubima što ubrza njegovo otežano disanje. - Ne razumeš se u ove ceremonije niti baš nešto veruješ u bogove, zabrunda on. Njegove grudi se podigoše a suvi obrazi zadrhtaše. Smejao se. On još upita: - Aurelijan nosi purpurnu togu? - Na njemu je velika toga sa lišćem akanta i kruna od lo-vora, kako i dolikuje. - Prefekte, čini mi se da nisi oduševljen. Maksim samo klimnu glavom. Pulinije je bio u pravu. Nje-ga ovo nije oduševljavalo. Po prvi put u životu, on samom sebi prłzna da je utučen. Strašna tuga beše zahvatila njegovu dušu i telo. Ništa nije mo-glo da je odagna, čak ni njegov položaj prvog Avgustovog oficira. Baš naprotiv, ta svakodnevna bliskost sa Aurelijanom, samo je povećavala patnju. On je dobro znao šta je tome uzrok: Klaudijina smrt.

Ona ga je tako pogodila, da nikako nije uspevao da se oporavi. Iznenadenje je bilo potpuno i strahovito. Vest o ubistvu be-jahu primili dan uoči Aurelijanovog proglašenja od strane Du-navskih, Panonskih i Dalmatinskih legija. Ta vest beše u toj meri zapanjujuća da Maksim najpre odbi da je prihvati. Kasni-je, kada se istina, poput žuči, razli njegovim venama, on uvide Aurelijanovu ravnodušnost. 262 Kraljica Palm ire čovek Ikogaje Klauaudija volela do ludila ne pokaza ni trunku žaljenja. Oči iriu ne * zasuziše ni jednog trenutka, niti rnu za-drhtaše usne.On nij'(ije stiskao u prazno pesnice, niti spuštao glavu. On jednostavnflno nije imao potrebu da krikne i da se sa nekim obrračuna. Auuurelijan beše potpuno miran, ili možda pre, spokojj'an.I kada .1 je Maksim, u njegovom prisustvu, divlje izrazio svo«ju patnju iwudarajući se u grudi kako ne bi zaplakao, Aurelijan ga jesamo frlhladno posavetovao da ode da se odmori. - Maksime, sutra * je pred nama dug dan i moraćeš da zaboraviš rmojusestru-u. On, Avg;ustLucije A Aurelijan, ju je, zasigurno, već zaboravio. Tokom tog narednog^g dana, bučnog i zamornog, niko nije mogao da pretpostavi • i da je upravo on taj koji je izgubio sestru. Klaudija je, u njegoroj t'j senci, oduvel< radila na tome da za nje-ga pridobije lovorov ve aenac koji danas krasi njegovo čelo. Svih nar'ednih dan#-a> Aurelijan zadrža isti stav i ni jednom je ne pomenu. U pripitom stanju, • Maksim pokuša da ga primora na ra-zgovor. On se suoči sa a ledenim pogledom i oštrom naredbom da ućuti kojsa nikako nijiije delovala prijateljski. Nakon toga se MakJXsim prepusti svojoj gorčini i samoći is-punjenoj ne;moćnim bes^som. lako su noći bile veoma tople, on ih je sve proweo drhteći-i i potpuno budan. Iz noći u noć, on se suočavao sa istinom. JJL;ubav prema Klaudiji beše tako silno ukorenjena u MaksimOiOvoj duši, da ga je, čak i sada, nakon njene smrti, progonila. Ah, setio se da joj j\ je nebrojeno puta izjavio da ga ljubav uopšte ne zatnima. Kak~*va laž! On samo nije želeo da ispadne slabiji od nje.. Podneo je, a da se rtinije previše potresao, njihovo razdvaja-nje kada je, nakon svadete sa Aurelijanom, odbila da mu se pri-druži. Ona je neprestan-no pričala o poniženju koje joj je prire-dio Aurelijar* oteravši j^* °d sebe. Maksim, uprkos svemu, nije sumnjao da ce mu se on»na jednog dana vratiti. Razdvajanje je 7latni okovi 263 prihvatio kao igru više, u njihovoj vezi izatkanoj senkama i nadmudrivanjima. Uostalom, znao je da živi ili u Sirmiumu ili u Rimu i to mu je bilo dovoljno. Nije mu nedostajala. Još se nadao da će jed-noga dana ponovo otkriti na njenom licu eho ljubavi od koje je izgarao. Ah! Klaudija! Klaudija! Sada mu je sve njeno nedostajalo. Baš sve. Njene laži, pre-vare i okrutnosti. Njena usta, tako crvena i požudna. Zami-šljao je vrelinu njenog tela, njene snažne butine, neobuzdanu želju, vrh njenih bradavica koji je, toliko puta, Ijubio usnama... Sve mu je nedostajalo. Bez nje, on se oseti potpuno prepušten ledenoj praznini ko-ja ga je, sa svih strana, okružila. Ponekad bi mu se, tako sa-motnom, pričinila, te bi pružao ka njoj ruke do iznemoglosti.

Noći su bile strašnije od svega. Pomrčina bi se, začas, is-punila njenim likom, koji bi, ponekad bio ružan, a ponekad izuzetno lep. Maksim je, u polusnu, gutao noćni vazduh kao da vrhovima usana Ijubi mladež na njenoj koži. On, veliki ratnik, je čvrsto, poput deteta, pripijao dlanove na oči želeći da odagna duhove koje je izrodila njegova patnja i tegobna samoća. Taj bol nije bio prisutan na licu Avgusta Aurelijana. Njega, Klaudijina smrt nije ni dotakla. čudna dreka prekide tok Maksimovih misli. - Prefekte, šta se to dešava? Zar si ostao bez jezika? Gde je sada sunce? - Sunce je došlo do zlatnog diska. Da, ono se polako probijalo kroz prorez na svodu i plavilo zlatnu površinu. Sveštenice su se, sve vreme, sporo njihale, po-dižući, s vremena na vreme, svoje velove i prepuštajući ih ne-vidljivoj ruci vetra. čuli su se umilni glasovi, združeni u mo-litvenoj pesmi koja se uz eho širila čitavom prostorijom. - Eeeooo! Ejohojoho! Dok su im se ramena i grudi tresle, u nekoj vrsti transa, de-vojke okružiše Aurelijana. Svuda po prostoriji, disk rasprši svoje zlatne zrake koji padoše na prozračne devojačke tunike, potpuno razgolitivši njihova mlada tela. - vidim ga! - uzviknu Pulinije. Ja vidim sunce! Vidim beli-častu svetlost svojim bolesnim očima! On, željno, pomeri telo unapred. Zlaćana svetlost polako otkri sve bore na njegovom ostarelom licu. vrelina usled sun-čeve refleksije postade nesnosna. Maksim zakloni rukom oči. - šta radi Aurelijan? Avgust beše podigao svoj zlatni štit, visoko iznad glave, ka-ko bi njime zahvatio odbijene zrake sa diska Sol - Irwiktusa i ponovo ih razasuo po čitavoj odaji. Toga mu spade sa ramena otkrivši mišice na rukama, sjajne poput bronze na statuama. Sveštenice su, i dalje, igrale oko njega, zanete u transu. - Sunce me uzima sebi - ponovo reče Pulinije, zadrhtavši celim telom. Ono me greje, greje... On podiže ka disku svoje iskrivljene prste i smežurane dla-nove. Groteskno se zatresavši, on napravi pokret kao da igra, povodeći se za kricima i pesmom koja potpuno ispuni užareni hram. Videvši ga, Maksim jedva savlada gadenje. Sa jedne strane, čovek sa svojom ružnom starošću, frustriran i nemo-ćan, a sa druge, podjednako neukusna bujnost mladih sve-štenica. Sve to, istovremeno, beše i smešno i patetično. Medutim, duh starog sekretara ne izgubi svoju proniclji-vost. - Prefekte, ja čujem sveštenice i Aurelijana ali tebe nikako. Maksim se nagnu ka Pulinijevom uhu. - Izvini, ali ja nikad nisam bio veliki obožavalac bogova, ni-ti Sol - Iiwiktusa. Pulinije malo jače zadrhta. Dok je treptao očima, njegova brada se, na tren, opusti. - Takode - reče on promuklo se zacerekavši. Prefekte, čak ni danas, kada sam tako blizu smrti, nisam njihov poklonik. Zlatni o kovi 265 On prekide smeh kako bi duboko udahnuo. Sunčevi zraci se potpuno preliše sa zlatne površine diska, zagrevajući kamene svodove hrama do tačke usijanja.

- Barem je Sol - Irwiktus dobar prema meni. On me greje, greje! Ah, prefekte, mesecima mi nije bilo ovako toplo! Pulinije se klatio zadovoljno se smeškajući. Najednom, on uhvati Maksima za ruku i ozbiljno ga pogle-da svojim ugaslim očima. - Prefekte, sledi moj primer! Nemoj obznanjivati ono što misliš o bogovima. Pogotovo Aurelijanu, koji je veliki vernik, nemoj ništa pominjati. Avgust mora da veruje u bogove. Ceremonija potraja dosta dugo, te se Pulinije, od svega umoran, ispruži na svoju fotelju da odspava. Maksim odmah iskoristi priliku da napusti prostoriju, i da, u predvorju hrama, izda naredenja carskoj pratnji koja je držala radoznalce na odstojanju. Po njegovom povratku u svečanu prostoriju, on ustanovi da se svetlost povukla sa zlatnog diska i da je pesma prestala. Za-tim vide Aurelijana i sveštenice u uzanom krugu oko Pulinija. Oni su stajali tako zbijeni da on najpre ne mogade da utvrdi tačan položaj tela ušuškanog u krzna. - šta se dešava? Oznojenog lica i pogleda, još uvek, omamljenog, Aurelijan odgovori podigavši glavu: - Pulinije nas je napustio. Sol - Inviktus ga je primio sebi. čudnovato, ali Maksimu se učini da se Aurelijan osmehuje. Ta, možda umišljena senka osmeha podstaknu svu njegovu mržnju te on reče: - Avguste Aurelijane, mora biti da si zadovoljan! Nipošto se nemoj sekirati. Ne pokaži ni trunku sažaljenja. Ostani potpu-no prłseban i hladan. Sve se oko tebe rastače i umire, ali ti čak nećeš ni trepnuti! Bogovi su baš milostivi prema tebi! Uzimaju 266 Kraljica Palmi sve one koji su se ceo život trudili da postaneš moćan i slavan. A ti, ti se ponašaš kao da se ništa ne dešava... - Maksime... - Załwali se svojim bogovima, Aurelijane. Tek što si pro-glašen za Avgusta, a Rimsko carstvo se ruši! Ah, da. Oni tebe podržavaju... - Prefekte, ućuti! Nalaziš se u hramu. Njegove reči se tako prolomiše vazduhom da sveštenice po-skočiše. Zabrinute i iznurene ceremonijom, one okretoše ka njima svoja uplašena lica. - Pričaš gluposti! - nastavi Ijutito Aurelijan. Njihovi besni pogledi se suprotstaviše, kao nikada do tad. Maksim se ne povuče pred dobro poznatim ledenim plavetni-lom Avgustovih očiju. Suprotno očekivanom, njegove usne se iskriviše od mržnje koju nije mogao da obuzda. - Avguste, mislim da nisi u pravu. Ja ne preterujem. Moje reči su samo odraz mojih misli i životnih činjenica. Podigavši ruku, kao da u njoj drži mač, Aurelijan se obruši na Maksima svom svojom težinom. Držeći ga za vrat zgrčenim prstima, on zakorači ka oltaru i zlatnom Sol Inviktusovom disku. - Oseti božiju vrelinu! Oseti je, bar jednom! Udarivši u metal, Maksim se zatetura. Zatim, okrenuvši se, on pokuša da uhvati Aurelijana za ruke. Medutim, ovaj ga ob-grli mišicama i čvrsto stegnu uz svoje grudi, ne dopuštajući mu da odvoji lice od diska.

- Ja odlično znam o čemu razmišljaš svih ovih dana - pro-šaputa on. Mrziš me jer ne oplakujem Klaudiju kao ti, jer ne tugujem uzaludno noćima... Ali, tvoje srce je zatvoreno za bo-gove i upravo zbog toga ništa ne razumeš. Ti jednostavno ne vidiš njihovo delo. Klaudija je morala da umre jer je blatila moju sudbinu. Mitra i Sol - Iiwiktus su me oslobodili tog te-reta i čitave prošlosti kako bih, kao Avgust, zablistao. Majka mi je pokazala put a zatim je nestala. Pulinije me je podržao Zlatni okovi 267 do proglašenja pa je i on nestao. Zar se ne sećaš da je i sam to predskazao pred tobom? Klaudija je morala da nestane. Mora-la je. Maksime, kako ne razumeš? Zatvorivšł oči, Maksim prestade da se opire. Istina, zlato na disku je još uvek peklo njegove obraze i butine. - Aurelijane, ludiš poput Ulpije. Klaudija ti je želela samo dobro. želela te je velikog i moćnog. Tvoja ljubav ju je održa-vala u životu, a ti joj čak nisi dopustio da vidi lovorov venac. - To nije ni trebalo da se desi jer bi ga svojim pogledom okaljala! Maksime, ti to znaš bolje od svih! Prefekt ponovo pokuša da se oslobodi ali mu Aurelijan ne dopusti. - Avguste, gubiš razum - besno reče on. - Maksime, bila je grešna! Zar si zaboravio? Nju je samo moć interesovala. želela je da postane ja! Bogovi su je prave-dno kaznili. - Ali nisu je bogovi ubili već Ulpija, tvoja luda žena. - Nisi u stanju da pojmiš moć bogova. Ulpija je samo iz-vršilac njene sudbine. - Ako je tako Avguste, onda koja je moja? Da li ću i ja isto tako umreti kako teret prošlosti ne bi pritiskao tvoju krunu? - Ne, Maksime! Ti si oduvek moj prijatelj i moraš da me podržiš isto kao i bogovi. Maksim se podrugljivo nasmeja. - Zar te bogovi podržavaju tako što šalju kraljicu Palmire na Rim? Ona je odbila mir. Njeni vojnici pale rimske hramove i kreću na Egipat. Upravo se dešava ono što si oduvek želeo da izbegneš. Postao si Avgust, a Carstvo se raspada. - Ne! Baš naprotiv! Ovoga puta, nakon što je dopustio Maksimu da se uspravi, on mu se, zažarenog pogleda i uz osmeh, obrati staloženim glasom: - Carstvo se neće srušiti. Ako Zenobija ne želi tnir onda će dobiti rat. Moraš da znaš da će ona biti ta koja će ga izgubiti. I Maksim ne odgovori. On najednom oseti strašnu iznemo-glost i, kao nikada do tada, čudovišnu ravnodušnost. Veselo Aurelijanovo lice, nekada bratski blisko, sada mu postade pot-puno strano. On htede da se pridruži sveštenicama koje su upravo umo-tavale beživotno Pulinijevo telo u platno, ali mu Aurelijan pre-preči put i obujmi ramena, kako je običavao još od početka njihovog prijateljstva, te reče: - Maksime, moja majka je bila u pravu kada je rekla da će me jedna žena proslaviti. Ja danas znam ko je ta osoba. Julija Kordelija je uvek dobro predskazivala a ja joj nisam

verovao. Pomišljao sam da bi to, eventualno, mogla da bude Klaudija, ili čak Ulpija! Ali, Maksime, bogovi mi je najzad šalju. To je kraljica Palmire, Zenobija! Ona koju su Ijudi iz pustinje pro-zvali crvenom boginjom Alat! Aurelijan se razdragano prepusti smehu. - Ja ću je pobediti. Bogovi su joj dopustili da se osili i da mi se usprotivi samo da bi njenim padom mene uzdigli. Maksirn umorno podiže obrvu. - Avguste, izvini što moje oči vide samo očigledno. Zenobi-ja još uvel< ne kleči pred tobom. Ona je pobedila šapura i pot-činila narode i gradove Istoka sve do Arabije. Ona zna da se bori u pustinji i ima ratnike koji su za nju spremni da umru zatvorenih očiju. Ona takode ima deset hiljada konjanika i dve do tri hiljade konja pod oklopima. Mi ćemo jedva prikupiti hi-Ijadu maurskih konjanika za ispomoć našim legijama. A sa ko-liko to legija raspolažemo? Kada sve presaberemo, neće ih biti više od tri, eventualno četiri. Njihovo povlačenje sa položaja bi direktno ugrozilo dunavske granice i severni region. Ne bu-di u zabludi. Zenobija ne sumnja da ćemo uzvratiti ukoliko ona krene na Egipat. Nju to ne plaši jer zna sve naše mane kao što zna svoju moć. Aurelijan nastavi da se smeje ali, to sada beše lagan smeh, kakav već dugo niko nije čuo. Zlatni okovi 269 - Maksime! Zar si već zaboravio sve naše bitke? Pobedićemo Zenobiju kao što smo, onomad, pobedili Soromate na Duna-vu. Upotrebićemo svu svoju mudrost i hrabrost kako bismo uspeli. Maksime, zar ne vidiš kako se krug zatvara i kako mi Mitra i Sol Inviktus pokazuju pravi put, na svakom koraku? To su, uostalom, uvek činili, ali, danas, mi je sve potpuno jas-no. Prijatelju, ukaži mi poverenje. Znaj da je Zenobija rodena samo da bi meni osigurala moć i slavu. četvrti deo Zlatni okovi 271 - 275. godine posle Hrista Zlatni okovi 273 XXX PALMIRA vabalat je pažljivo promatrao pustinju. vetar je, u naletima, podizao prašinu, praveći vrtložaste kupe koje su dosezale sve do neba prekrivenog dugačkim oblacima iz kojih nikada nije pala kap kiše. Sve je bilo mračno u rasadniku palmi kraj kojeg je proticala tamna i spora voda Uadi Kubura. Emeski drum beše potpuno pust. Protezao se od grada pravo ka istoku, kri-vudajući izmedu grobnica, da bi, najzad, nestao, iza brežuljaka, bez i jedne travke ili drvceta, zajedno sa suncem. Nešto dalje bi njegov bled trag ponovo zasijao na sasušenoj zemlji pre no što bi se izgubio na horizontu. vabalat je, za ovih nekoliko sati koliko je motrio, na njoj opazio samo nekoliko magaraca u pratnji dece. S vremena na vreme, bi takode video i poneku ženu koja se uputila ko zna gde obmotana velom koji se talasao poput nespretnih krila skarabea. Put je bio potpuno prazan!

vabalat se setio onog strašnog dana kada je, u Antiohiji, čekao majku da dode na njegov šesti rodendan. To se sve odi-grało ovako: on je dugo, dugo čekao. Zatim su ubice preklale njegovog oca, ubile tetku Dinu, a umalo i njega samog. Na trenutke bi mu drhtaj prošao čitavim telom a tada bi on zatvarao oči i grizao usne. Trebalo bi da se ponaša kao ratnik. On je princ vabalat, sin kraljice Zenobije. Poput nje, on mora da bude hrabar i da na-uči da savlada tugu i strah. Medutim, razočaranje i strah su mu razdirali utrobu i pre-kidali dah. Kako je to bilo moguće? Kako se to desilo? 274 Kraljica Pa On nije sumnjao u reči koje beše čuo. Dovoljno je bilo da baci pogled na lica Ijudi u palati i na palmirskim ulicama. Ne-koliko strelaca na straži, u redovnom obilasku zidina, se nije usudivalo da ga pogleda. Isto kao i on, osmatrali su netremice emeski drum, zabrinuti i stisnutih usana. Ali, put je i dalje bio prazan. Ne mari, on će i dalje čekati majku. Ma koliko to potrajalo, on ne sme da pokaže da se boji. On je gospodar grada. Na prvi pogled bi Ijudi trebalo da shvate da je on sin crvene boginje. - Prinče vabalate! Najzad! Tu si. vabalat se i ne okrenu. Mada, nije ni bilo vredno truda, jer je prepoznao glas. - Ahemu se seldra... - Ahemu se uvek sekira. Uvek mi je za petama. Samo, sada ne može više da me stigne. Prestara je. Isto kao i ti, šarha. Ponestalog daha, mudrac prede jezikom preko usana, čvr-sto stežući štap obema rukama. On dobronamerno osmotri dečaka. - U pravu si. Stari smo. Isuviše stari. Ali, kraljica nas je zamolila da te ne ispuštamo iz vida. Sta će nam reći, ako je ne poslušamo? vabalat ne odgovori. Ostade ukočen i kao prikovan za tan-ku liniju puta koja je treperila na vrućini. šarha stavi ruku na čelo kako bi i on bacio pogled. To već beše mahinalan pokret jer je starcu sa godinama oslabio vid te je sada video samo izmešane smede i žute mrlje. On je znao zbog čega dečak stoji na zidini, tih i nesrećan. Nije morao da ga ispituje. Sve je znao. šarha je to i rekao Ahemi: - šta mu drugo preostaje da radi? Neka čeka svoju majku. vezana za krevet zbog svojih nogu koje više nisu htele da je nose, Ahemu se ne usprotivi. Zlatni okovi_ 275 - Mudrače, idi po vabalata i ne ostavljaj ga samog! Obeća-la sam Zenobiji da ću ga paziti. A ti, ako i dalje želiš sa mnom da se družiš, uradi ono što tražim. Ahemu nije grešila ali dečak je bio u pravu. Sa starošću se ne postaje pametniji i mudriji. šarha požele da pomiluje dečaka po vratu ali se seti svojih ispucalih dlanova. To detetu sigurno ne bi prijało te se uzdrža. Najzad, vabalat izjavi, ne okrenuvši se: - Ja sam sve čuo. Oni su se skrivali od mene ali ja sam ipak uspeo da čujem. Rimljani su pobedili moju majku. Kako je teško izgovorio te reči! Detetov glas je drhtao.

- Ne, vabalate. Još uvek je nisu porazili. Uspeli su samo da dobiju jednu malu bitku. Ova polu - laž, samo na kratko probudi nadu kod dečaka. On, najzad, klimnu glavom i reče: - Ti odlično znaš da je to više od jedne bitke. Izdajnici iz Emeza i Antiohije su predali mamine gradove rimskom Im-peratoru. Okrutne li mladosti, pomisli u sebi šarha, zadovoljna je samo ako čuje istinu! - Ali, prinče, to su samo dva grada. Avgust još uvek nije za-uzeo Palmiru. Dečak ostade nem, čvrsto stisnuvši pesnice preko stomaka. - Moju majku, do sad, niko nije pobedio - reče najzad je-cajući. Nikad! To nije trebalo da se desi. - Ali i tvoj otac, veliki Odenat, je znao da izgubi poneku bitku - primeti nežno šarha. Na primer, od šapura Persijanca. Medutim, na kraju bi ipak izlazio kao pobednik. - Ratovi nikada ne prestaju! Za sve su krivi Rimljani. Nur-bel mi je jednom rekao: "Ako dopustiš da te pobede, makar to bilo samo jednom, poput lavova će te celog pojesti". Dečak je pametan i dobro pamti lekcije, pomisli šarha za-bavljen ovom izjavom. Nadao se da mu Nurbel nije otkrio i svoje ubedenje da je svaka bitka sa Rimljanima unapred izgu-bljena. 276 Kraljica Palmirt - Nurbel je baš kao ti i Ahema - nastavi zlovoljno dečak. Prestar i glup. Ako je moja majka zaista poražena, on je po-grešio. Sigurno je upao u klopku Rimljana. - Prinče vabalate... - Nemoj ga braniti! Znam šta su rekli glasnici. Palmirska vojska je bila dva puta brojnija od Imperatorove. Moja majka je imala velike konje pod oklopima i četiri ili pet puta više konjanika nego Rimljani. Nije trebalo da bude poražena! Sarha obazrivo podiže obrvu i nakrivi glavu u stranu, kao što je voleo da čini, a što su neki uzimali za znak odobravanja. - čak i dete zna da oklopni konji ne smeju dugo da galopi-raju kako se ne bi umorili besno reče vabalat. Tako je Zeno-bija, onaj prvi put, pobedila šapura. Ona me je to naučila. Za-to mi sada reci, zašto je Nurbel naredio da naši konji u galopu slede rimske konjanike? šarha je bio na mukama da odgovori jer ništa nije znao o ratovanju. On je oduvek strahovao da će se desiti ovaj dan. Sada je bolno pomišljao na poniženje kroz koje prolaze njegov prijatelj Nurbel i voljena kraljica Zenobija. - Ne, ti ne možeš da mi odgovoriš - zaključi besno vabalat. E pa ja znam. To se desilo jer je Nurbel prestar! Zbog toga je majka izgubila bitku u Emezu. Ona uz sebe ima samo tebe i Nurbela, a vi ste starci. Pa čak i Grk koji hoće da bude glavni u svemu a uopšte se ne razume, i on je prestar... Kada bih imao deset godina više! Ne deset, dovoljno je i pet! Sada bih bio sa njom i pobedili bismo. Ja bih słwatio da je beg Rimljana samo klopka i video kako Nurbel odvodi naše konje predaleko. Majka i ja bismo onda, predvodeći strelce, us-peli da savladamo legije, čak i u slučaju da one izvode one svo-je uobičajene trikove sa kornjačom ili neke druge. Svi tvrde da su palmirski vojnici najbolji od svih. Pobedili bismo Rimljane, eto...

Dete ućuta. Njegove reči, na trenutak, lebdeše u vazduhu, kao nežni parčići nemogućeg sna. Ah, kada vreme ne bi bilo Zlatni okovi 277 vreme i kada bi bogovi dozvolili Ijudima da izbrišu svoje gre-ške! Kada zlo ne bi bilo zlo! Neka se vrate osmesi i radost! - Da - priznade nežno šarha. Sigurno si u pravu, prinče. šteta što ne možeš da podržiš majku. Ali, veruj mi, ništa nije izgubljeno. Oni će uskoro biti ovde i ti ćeš pomoći Zenobiji da odbrani Palmiru i da pobedi Rimljane. Siguran sam da će joj tvoje prisustvo biti dragoceno. vabalat potvrdi klimnuvši glavom. Takva je mladost. Ona misli da snovi o sutrašnjici mogu izbrisati bol koji se vezuje za sadašnjost. Oni su ostali da zajedno, u tišini, posmatraju, još uvek pra-zan, emeski drum dok se oko njih, u čitavom gradu i rasadni-ku palmi, čulo prigušeno kretanje stanovnika koji su, činilo se, bili nešto tiši i pažljiviji, nego inače. - šarha, zašto su Ijudi u Emezu i Antiohiji izdali moju ma-jku? - upita iznenada vabalat. Zar ona nije bila dobra prema njima? Učinila ih je bogatim. Ali, kada se Imperator pojavio, oni su mu samo otvorili vrata. Glasnik je čak rekao da su igra-li i pevali kao da je praznični dan. Niko nije hteo da se bori jer grad pripada Zenobiji. Dete se iskreno čudilo. šarha uzdahnu. - Hrišćani ne vole našu kraljicu. Oni su spletkarili sa Rim-Ijanima i otvorili im vrata. - Hrišćani! - Prinče, oni ne veruju u iste stvari u koje mi verujemo. Sa njima se nłkada ne zna kako će odlučiti. Oni, najpre, na sav glas viču da je Rim davolski i trče u Palmiru da traže zaštitu, da bi, već sutradan, tvrdili da je Zenobija lažna kraljica ł da će je njihov Bog kazniti. - Da li ti veruješ u to? - U šta? - Da je moja majka lažna kraljica? - Nikako! Hrišćani vole nevidljive bogove! Ali ja verujem u ono što sam video. Zenobija je rodena voljom Balamina i nje-gove zvezde. Došla je ovde, jednog dana, i stała ispred mene. 278 Kraljica Pa Tada su svi mislili da je umrla u pustinji. čak je i tvoj otac, Veliki Odenat, odmah u to poverovao. Nakon tog dogadaja, nikada se nije desilo da kraljica ne ispuni ono što obeća. To što je ona postigla ne bi moglo ni jedno Ijudsko biće, pa čak ni muškarac. Još kada je bila sasvim mlada devojka, od njene le-pote je zastajao dah. Veruj mi, vabalate. - Lepša nego danas? - Nije bila lepša već drugačija. Zenobija je svojom lepotom uvek nadmašivala druge žene. šarha opazi nagoveštaj osmeha na dečakovim usnama i bi mu drago. - Ona neće, ali ja, kada porastem, oteraću hrišćane iz Pal-mire i iz svih gradova u kojima budemo vladali... Oni su izda-jice i ludaci. On naglo zastade i uperi prst ka istoku vičući: - šarha! Pogledaj! šarha! To su oni...

Sarha nasluti, izmedu grobova i pri vrhu jednog brežuljka, oblak prašine kao nagoveštaj kretnji po smedoj površini pu-stinje. Ali, to je mogao da bude i običan vazdušni vrtlog ili pak talasanje usled vrućine. Nije video dovoljno dobro da bi potvr-dio ili odbacio detetovu tvrdnju. Ne čekajući na odgovor, vabalat potrča ka stepenicama izmedu zidina, vičući, na sav glas, da mu osedlaju konja. šarha nije imao ni snage ni želje da mu se usprotivi, već naredi da i njemu dovedu konja. Zabrinut, on se svim srcem nadao da je dečak dobro video Zenobijine i Nurbelove ratnike a ne stisnute redove rimskih legija. Zlatni okovi 279 Sa osmehom na usnama, poterao je konja u ludi galop. Ja-hao je kao pravi palmirski ratnik, šibajući životinju i besno vičući: "Alat! Alat!" Zidovi grobnica, pored kojih je, kao vetar, prolazio, zvonko otpozdraviše. Samo što je prošao pored visoke kule, u kojoj je počivao njegov otac veliki Odenat, njemu se učini da čuje ohrabrujući odjek. - Alat! Alat! Put je, najednom, bio prepun sveta. žene, deca i starci sa kamilama i kolicima punim živine, svi oni su, podigavši po-gled sa prašnjavog tla i, prepoznavši ga, žurno hitali da se sklone jer je za Vabalatovim konjem prštalo kamenje uz oblake prašine. Dečak je, kroz šapate, naslućivao divljenje. - Alat! Alat! Majko! essooaso On se pope na vrh brda i ugleda palmirsku vojsku. Ogromna kolona Ijudi se kretala putem koji je za nju bio preuzak. Zbog toga ih je bilo svuda po pustinji. Hiljade ratni-ka su prekrivale padine zveckajući oružjem. Kraj kolone nije mogao da se vidi. čovek je mogao da pomisli da je pred njim razapeto raznobojno platno koje, s vremena na vreme, neka nevidljiva sila, čas skuplja, čas širi, uz odsjaj metala i presi-javanje krzna. Okean života je tako, lagano kuljao kroz useke pustinje. Izmešana gomila klimavih Ijudi, kamila, magaraca i kolica se, vičući i prepirući se, kretala ka Palmiri. Jedino su konjanici i strelci išli u pravilnim redovima, ali njih je bilo tek nekoliko stotina. Dok mu je srce lupalo u grudima i grlo stezalo, vabalat, i ne primetivši, uspori konja. On pogledom, ispred sebe, potražł, crveni majčin oklop a zatim ponovo uzviknu: - Alat! Majko! On ponovo natera konja na galop. Kroz buku se, najednom, prolomi zvuk trube. Kolone konjanika i strelaca naglo uspo-riše, da bi se odmah zatim, uvijajući se kao zmije, potpuno za-ustavile. Ponovo odjeknu truba. vabalat shvati da ga je majka čula dok joj je leteo u susret. Grobna tišina polako zahvati čitav prostor te se sada čuo samo galop njegovog konja. 280 KraIjica Palmi Ali, kada pride bliže, potpuno se rastuži. Njegova majka je išla pešice, vukući svog iznemoglog konja za uzde. To su činilł i mnogi drugi. Njihovi oklopi i lica bejahu prekriveni prašinom. Koračali su, ulepljeni od znoja i umorni, a na glavama su imali zavoje umesto kaciga. Svima je pogled lutao, negde u

daljini. Po prvi put, vabalat je pred sobom imao poraženu vojsku. Nju je očajna Alat vodila u sklonište u kome neće naći mir. Lice njegove majke beše bledo od iznurenosti, usne suve i ispucale a oči crvene poput oklopa. On se pokaja što joj nije poneo bar čuturu vode. Ona nije ispružila ruke ka njemu već ga je samo posmatra-la dok joj je prilazio. Kada je bio dovoljno blizu da može da ga čuje, on povika: - Mama! I odmah ga bi sramota. On se malo pribra te skoči sa konja. Morao je da se primora da joj ne potrči u susret. Ali suze, sa kojima se toliko borio, potekoše niz obraze. Bilo je jače od njega. Lud od sreće, on joj se baci u naručje, priljubivši svoje lice uz oklop i zlatnu figuru boginje Alat. Zenobija ga nežno privi uz grudi i poljubi suvim usnama. - Tu sam sine, tu sam. Ne čekajući, vojnici oko njih krenuše. Ponovo se začu zve-ckanje oružja i žamor Ijudi koji su, iscrpljeni, hodali ka za-klonu palmirskih zidina. Zlatni okovi 281 XXXI EMEZ On odreši kaiševe na oklopu te ga baci na pod. Zatim, po-cepa tuniku kako bi se brže svukao. Golih prsa, izloži ožiljke sunčevoj svetlosti, te se primače crnom stećku. To beše bo-žanski kamen Sol - Iiwiktusa, visok kao tri čoveka, uglačan od kiše i proteklog vremena, crnji i mračniji od svih noći u is-toriji čovečanstva. Prethodnih dvadeset Imperatora je na njega bojažljivo spu-stilo svoje usne. Poput dijamanta u prstenu, Heliogabal ga je okružio podigavši trem i dve stotinestubova zlatnih kapitela. On će, danas, dočekati njega, Lucija Aurelijana. Sunce ga je grejalo isto kao zlatnidisk u sirmiumskom hra-mu. Medutim, ovaj kamen nije bio delo Ijudske ruke već Sol -Inviktusovog daha, koji ga je postavio na tu suvu emesku ze-młju, na samom početku sveta. On je bio znak sveopšteg vre-mena nastalog iz Ijudske krvi i praha. On je takode bio jedino i istinsko prisustvo Imperatorovog boga, onog koji ga je pod-sticao, iz pobede u pobedu, učinivši ga nepobedivim poput svoje vatre i svetlosti. Aurelijan prede nekoliko korakakoji ga razdvaja od stećka. Napevši mišiće, kako bi izdržao vrelinu, on nasloni svoje grudi na kamen. Dodirnuvši ga, uz mukli jek, on pritisnu pod-naduti ožiljak od Mitrinog gvožda, kao što usne ljubavnika łjube telo voljene u noći. Kao sunce od tkiva uz sunce od kamena, on, zatvorenih očiju, zagrli bazaltno postolje. Toplota kamena prodre u njega, preplavivši mu ramena, a zatim i bedra. On je toliko ponavljao molitvu da, na kraju, više 282 Kraljica Pa

nije čuo samog sebe. Dok je protiskao usne na stećak, on uvide da mu stomak izgara od blaženstva koje mu ni jedna žena, su-pruga ili sestra do tada nije pružila. Kako se, najednom, osećao pročišćen! Opran od sve prljav-štine života i svih zamršenih protivrečnosti, zagonetki i srdžbi koje je, toliko godina, morao da podnosi, a na koje je, samo ponekad, zaboravljao, upuštajući se u smrtonosne okršaje. Ah! Kakav beskonačni mir, od bogova dodeljen, je sada ku-Ijao njegovim telom! Više nije mogao da stoji, te polako, bez srama i bojazni, skliznu na zemlju, podajući se, kao dete, opojnom milovanju kamena. Zlatni okovi 283 Kada se, nešto kasnije, teturajući pridigao, on je uvideo da ga svi na tremu pomno prate pogledom. Baš svi bejahu tu! Prefekti, legati, tribuni i svi oficiri koji su ga, verno i željni po-bede, pratili, iz bitke u bitku. Tu su takode bili i sekretari, prokuratori, njihovi pomoćnici i miljenici, jednom rečju, čita-va svita gramzivih senki koje su gamizale po prtljagu jednog Avgusta. Stajali su pod tremom, izmedu kapitela, posmatrajući nje-ga, poniznog vernika i moćnog Sol - Inviktusovog izabranika sa odlučnom Mitrinom pesnicom. Pogledi bejahu zadivljeni i krotki. Osim jednog. Osim jed-nog koji je svuda tražio. To beše Maksimov pogled. Aurelijan, jednim pokretom ruke, otera robove koji su do-trčali sa čistom togom. On se, zatim, saže kraj stećka, da do-hvati oklop, te ga navuče na svoju još uvek crvenu kožu. Okre-nuvši se ka Maksimu, on se suoči sa njegovim podsmešljivim izrazom lica koje nekad beše preplavljeno divljenjem. Maksim se okrenu, gurnuvši ispred sebe čoveka kojeg su, do tada, čuvali dekurioni. Aurelijan ga pogleda sa gadenjem. čovek više nije irnao Ijudsko lice. Njegovo levo oko je štrčalo iz duplje, dok su mu se usta i nozdrve pretvorile u zjapeće šupljine. Ono malo kože koje mu beše preostalo na desnoj strani glave, je pridonelo još stravičnijem opštem utisku koje je to lice ostavljalo na posmatrača. Medutim, taj čudovišan čovek se činio moćnijim i staloženijim od mnogih. - Pred tobom je voda emeskih hrišćana - reče Maksim uz podrugljiv osmeh. On je želeo da te vidi a ja sam pomislio da je dobar trenutak da pokažemo Sol - Inviktusov kamen ovom čoveku koji voli nevidljivog boga. Aurelijan ne mogade da ustanovi kome se to Maksim ruga. On upita hrišćanina: - Kako se zoveš? - Zovem se Simon, i podanik sam Isusa Hrista. Glas skoro da beše potpuno jasan iako je izlazio iz una-kaženłh usta. - On je svemoćan medu hrišćanima u gradu - objasni još Maksim. Moglo bi da te zanima ono što ima da ti kaže. Aurelijan dade znak robu da mu prinese togu. Oklop mu se, pred ovim crtama lica, najednom, učini nedovoljnim, kako bi zaštitio svoju golu kožu. - Avguste, tebi se ne dopada moje lice - primeti Simon. Me-dutim, njega je ovakvim načinio tvoj prethodnik, voljeni Vale-rijan. On je želeo da me pretvori u pepeo. Poput vas, nije znao da jedino Bog odlučuje o nečijem životu ili smrti. - Nemoj da zbog tebe gubim vreme. šta hoćeš? - prekide ga grubo Aurelijan. - Da ti poklonim Palmiru.

Začuše se povici sa svih strana. Oficiri i dvorjani se pri-makoše. - Da mi pokloniš Palmiru? Aurelijan se prezrivo osmehnu. - Nisu mi potrebne tvoje usluge. Preoteću kraljici Zenobiji Palmiru isto kao Emez i Antiohiju. - Ne budi tašt! - procedi Simon kroz zube, bez imalo pošto-vanja. Dobio si ovu bitku uz pomoć lukavstva ali nemoj se za-nositi da si je potpuno porazio. - Zar i ti, hrišćanine, veruješ da je ona nepobediva boginja rata? Osmeh se zaori oko njih. Simon, samo nestrpljivo, odma-hnu rukom. - Avguste, ne potcenjuj svog neprijatelja. Samo zahvaljujući meni si ušao bez borbe u Emez i Antiohiju. Moja braća po Hristu su ti otvorila vrata. Aurelijan u čudu podiže pogled ka Maksimu koji, potvrdno klimajući glavom, reče: - Koliko znam, on se ne łwališe. Hrišćani su ubedili sta-novnike da ne podrže Zenobiju. - Naravno da je to istina! - uzviknu Simon. Istina je i da će kraljica Palmire bezbolno podneti tvoju opsadu. Zidine grada su, od jesenas, veće za još pedeset stopa. Vode imaju u izobilju jer pristiže podzemnim kanalima a prodavnice su im prepune hrane. Tvoja vojska i ti ćete se naći usred pustinje u kojoj ne-ma ni drveta ni kamena za izradu mašina koje su vam po-trebne za obaranje gradskih zidina. Zenobija će strpljivo čekati mesecima sve dok tvoji vojnici ne poumiru od žedi. Vodu ne-ćete dobiti jer su pustinjski ratnici M'Tubi, iz Turak Al'laba, oduvek njeni prijatelji koji će neprestano potkradati vaše zalihe namirnica i vode. I noću i danju će vas proganjati. Napašće vas, po najvećoj vrućini, kada se vaši oklopi usijaju od sunca i postanu neupotrebljivi. On zatim ironično pokaza na bazaltni stećak. - Za manje dana nego što možeš da zamisliš, tvoj bog će ti biti najljući neprijatelj! Aurelijan, jednim pogledom, ućutka Ijutite glasove oko sebe te sačeka potpunu tišinu. - Ti se zaista razumeš u ratovanje iako si sveštenik. - Hrišćani moraju da budu upoznati sa mnogim stvarima da bi preživeli. - šta mi predlažeš? - Da ti otvorim vrata Palmire kao što sam, u dva navrata, već učinio. Zlatni okovi 285 - Koju cenu ću morati da platim? - Da ostaviš na miru moju braću u čitavom Rimskom car-stvu. Zatim, da poštujete kuće u kojima dobijamo blagoslov našeg Gospoda Boga i da obećaš da više nećemo morati da se kłanjamo, celivamo i da prinosimo žrtve lažnim rimskim bo-govima. Njegovo arogantno izlaganje bi propraćeno zapanjenim ša-putanjem. Aurelijan sačuva prisebnost, mada mu svi, na licu, videše rastući bes. On samo reče Maksimu: - Odlučiću kasnije. Nemoj mu dopustiti da se vrati u hriš-ćansku kuću. videću da li će nam biti potreban. XXXII PALMIRA Trube oko podneva najaviše dolazak Rimljana. Svi stano-vnici, uprkos vrućini, zatvoreni već tri dana u palmirskom ut-vrdenju, pojuriše na zidine i krovove kuća da vide neprijatelja. Ono što videše, ne poveća njihovu zabrinutost, već napro-tiv, izazva osmehe i dobacivanja. Legije su se primicale u hao-tičnim redovima koji su, jedni drugima, nabacivali prašinu, svojim dvokolicama. vbjnici su išli bez kaciga i oklopa, oficiri su

jahali rasedlane konje, a mazge koje su vukle kola puna oruda i šatorskih krila su se pomerale samo uz bič. Gomila žena, posluge i robova, beše tako spora i iscrpljena putova-njem kroz pustinju, da se pojavila tek nekoliko časova kasnije. Citav prizor uopšte nije ostavljao utisak pobedničke vojske, spremne da navali na grad. Pustinja se dobro pokazala na delu. - Ali, oni i nisu došli da se bore, već da nas iscrpe gladu -progunda Nurbel sa gorčinom u glasu. On je stajao pored Zenobije, na jednoj visokoj kuli od drve-ta, podignutoj u sklopu nove kraljičine palate. Naravno, i Grk Lonžen je bio tu, sa prezrivim izrazom lica, koji nije promenio još od povratka poraženih, pre pet dana. Zenobija pokaza prstom na severoistok te reče: - Pogledaj. Odvojena od legija, jedna kolona se u pravilnoj formaciji, kretala severnim putem, zaobišavši dolinu grobnica. Mogla je da broji oko tri ili četiri hiljade vojnika. To je bila Avgustova straža, sačinjena od najboljih ratnika. Povremeni bljesak svet-losti, iz tog pravca, je bio dokaz da oni nose svoje oklope dok su čudne i raznobojne mrlje koje su, na pustinjskoj vrelini, le-lujale iznad njihovih glava, označavale vrhove kaciga. Zlatni okovi 287 - Zašto čekati? - predloži Nurbel. Ovo je lepa prilika da ga iznenadimo. Imamo dve ili tri stotine spremnih kamila, a noć je još daleko. Imaćemo veliku prednost ako odmah primora-mo Avgusta na borbu. Njegova kolona je uredna i blješti na suncu ali, ne zaboravite, oni su upravo prepešačili pustinju. Zenobija ne odgovori odmah. Stajala je, u dugačkoj tunici, stegnutoj u struku, purpurnom vrpcom. Nju je vetar, svakog trena, podizao, razotkrivajući svu lepotu njenih bedara i gru-di. Za remen, sa slikom velikog Odenata, koji je isticao liniju njenog poprsja, beše udenut kratak mač. Njene bujne uvojke pridržavaše, na čelu, dijadema od zlata i perli, sa zvezdom od lapis lazulija. Od kada se zatvorila u gradske zidine, Zenobija se, upravo ovako, prikazivala svetu, kao žena, kraljica i ratnica. Ona je hladnokrvno i strpljivo iščekivala dolazak Rimljana, dok se Nurbel, ponižen zbog pretrpljenog poraza u Emezu, samo žestio priželjkujući osvetu. Sav svet na gradskim zidinama i krovovima, nije mogao a da ne primeti ponosan Zenobijin lik na osmatračnici. Prepo-znavši je, svi šapatom izraziše svoje zadovoljstvo i divljenje ne-svesno ponavljajući jedno ime: "Alat! Alat..." Ta reč, je na neki čudesan način, iskazivala njihovo pove-renje u krałjicu koja nad njima bdi. Emeski poraz ne znači ama baš ništa. Balamin i bogovi Palmire neće napustiti onu sa kojom su dobili tolike bitke. Oni neće okrenuti leda kraljici ko-ja je postala toliko moćna i zbog koje Rim šalje sve svoje legije u prašinu i žegu kako bi opseli njen grad. Alat će ponovo po-bediti i zaseniti ih, zauvek, svojom lepotom. Svi, zatim, besno urlajući i uzvikujući njeno ime, podigoše pesnice ka rimskim legijama koje su se upravo primicale rasa-dniku palmi. Pošto se buka malo stłša, Zenobija odgovori Nurbelu. - Ne - reče ona. Avgust stiže usred dana, a to znači, da je noćas dobro odmorio svoje vojnike i da upravo od nas to i -, . - ~ .. ^ŁMŁt/ C očekuje. Počinjem da shvatam njegovu taktiku. On je oprezni-ji nego što deluje. Lonžen, koji se u poslednje vreme oblačio po palmirskoj modi, u svilenoj tunici i širokim pantalonama, podiže filcanu prangiju sa vezom od srebra ka haotičnim redovima nepri-

jateljske vojske koja se beše zaustavila, na pristojnoj razdaljini. Sa nežnošću koja mu nije bila svojstvena, on primeti: - Moguće je da nas samo zavarava svojim neurednim vo-jnim formacijama. Nurbela obli rumen zbog aluzije. - Lonžene, mi znamo da je Avgust svu svoju mudrost po-trošio u Emezu. Više mu nećemo pružiti priliku da se sa nama poigrava. Zenobija mu umirujuće dodirnu ruku. - Ti ćeš morati da iznenadiš Avgusta sa svojim kamilama jer mi nismo dovoljno brojni da bi te pratili. To je, nažalost, Nurbel predobro znao. Od trideset ili če-trdeset hiljada vojnika koji su se nakon poraza u Emezu vratili u Palmiru, tri četvrtine se razbežalo. čim su čuli da je Avgust Aurelijan krenuo na grad, oni su utekli u pustinju. Najviše je bilo bivših legionara koji su se, čuvši vest, uplašili osvete svog prvog gospodara. Bilo je i Arapa, Persijanaca, Grka, pa čak i Egipćana u toj negdašnjoj palmirskoj vojsci koji su bili dobri borci ali, bez one čelične vernosti vojnika iz samog grada. Oni su ratovali uglavnom zbog pljačke, a čim bi se situacija zakom-plikovala, drhtali bi kao list na vetru. Zenobija ih je ravnodušno posmatrala kada su se spremali za odlazak. - Pusti ih - samo je rekla Nurbelu. I ovako ne bismo mogli sve da ih prehranimo. Naši bedemi će ih dobro zameniti. Im-perator ne dolazi da se sa nama sukobi. On želi da nas iscrpi. Bićemo jači ako ostanemo samo sa strelcima i konjanicima. Zenobija je bila u pravu. Ratni zakoni nisu znali za prečice. Pri opsadi će pobediti najstrpljiviji, bilo da je postavlja ili se brani od nje. Zlatni okovi 289 - Sve što se dešava je krajnje predvidivo - izjavi poučno Lonžen. Sigurno znate da ja na tome radim već mesecima. Uvek sam pretpostavljao da do ovoga može doći, i zbog toga je sada sve spremno za dolazak Rimljana. Skladišta u utvrdenju su puna žita i stočne hrane, u baštama je posadeno povrće a vode imamo u izobilju zahvaljujući prokopanim kanałima is-pod stare palate. Predvideo sam čak i neke tajne prolaze za Ijude a strele smo izradili u takvoj količini da smo bili pri-nudeni da ih skladištimo čak i na ulicama. Na zidinama do reke i rasadnika je podignuta jedna specijalna palisada sa koje će strelci nesmetano moći da gadaju one legionare koji budu pokušałi tu da se sakriju i da utole žed. Neka je Avgust došao usred leta! videćemo koliko će moći da nas opseda! I dok su, svuda unaokolo, svirale rimske trube najavljujući njihov dolazak i postavljanje kampova, Grk, veoma zadovolj-no, dodade: - Nurbele, imaćeš mnogo boljih priłika da ih iznenadiš ka-da budu izmoreni nakon nekoliko dana lošeg snabdevanja. Uz-gred, pustinjski ratnici koji su verniji Zenobiji od njenih prsti-ju na ruci, su obećali da će napadati sve pošiłjke iz Emeza i Antiohije. Aurelijan nije svestan kakav ga pakao očekuje. A mi, pomisli gorko Nurbel, zar se nama drukčija sudbina smeši? Zar emeska bitka nije dokazala da se u ratu ništa ne može predvideti? Ali, Grk je uvek bio siguran u sve, dok je nje-ga, Nurbela, čekalo iskupljenje za pretrpljeni poraz, te je od-lučio da odustane od dalje rasprave. Trećeg dana od početka opsade, zadesi ih prvo iznenadenje.

Rimljani koji su im se, dolazeći, učinili iscrpljeni, sada su metodično razarali prazna spremišta kuća raštrkanih oko ut-vrdenja. Ne, ovde se nije radilo o opsesivnom uništavanju, već su im cigle bile potrebne kako bi ih slagali uz zidine grada. - čemu će im poslužiti ta gomila cigli? - upita podrugljivo Grk. Kraljica Palm ir? - Prijatelju, to nije "gomila cigli". To je platforma na koju će, uskoro, biti postavljena kula i katapult. Uz pomoć te naprave, koju su sigurno doneli u delovima, Rimljani će moći da zapale naše krovove. Nurbel mu je odgovorio potpuno staloženo. Najzad! Sa ra-tom se oslobodio svoje nemoći. On se doseti kako da odgovori na ovu provokaciju Rimljana. On dopusti legionarima da se, čitavu noć, predano bave izgradnjom četiri terase. Blizu dve hiljade vojnika je dovozilo i slagalo cigle sa mravljom upornošću. vrućina je činila posao, veoma iscrpljujućim. Kada je svanulo jutro, legionari su još bi-li u svojim kožnim postavljenim tunikama. Njih se, većina, nešto kasnije oslobodi, jer su, natopljene znojem, vidno ote-žavale rad. Nurbel se najzad odluči da postavi nekih šest stotina stre-laca iza zupčastih otvora u zidini. Na njegov znak, vojnici na-peše svoje velike lukove. Pre no što je, ova prva kiša strela, i doprla do svojih meta, on naredi ponovno odapinjanje. I tako, nekoliko puta za redom. Vazduh ispuni fijukanje koje zapre-pasti legionare. Samo poneki je uspeo da se povuče u zaklon ili da upotrebi štit. činilo se da taj mukli zvuk zabadanja gvožda u tkivo nika-da neće prestati. Pokolj beše brz i potpun tako da samo malo-brojni zakukaše. Avgustova vojska se, od ovog užasa, ne opo-ravi sve do večeri. Zenobija je, sa svoje osmatračnice, bez emocija posmatrala gomilanje leševa. vojnici su, sada, samo menjali opeke plat-fbrme. Niko se nije usudivao da ih premešta, strahujući od smrtonosne kiše strela. Ako je kraljica i bila zadovoljna ovim potezom, ona to ničim nije pokazala. Ona ne reče ništa ni Nurbelu koji, nešto kasnije, sa olakšanjem uzviknu: - Sada nas je Rimljanin upoznao. •71 n t n i okovi 291 cssooaso čim je svanulo, unutar zidina, osetiše nepodnošljiv smrad leševa. Trebalo im je nekoliko dana da se na njega naviknu. To truljenje mrtvih tela proprati jedan, dosadom ispunjen period, dobro poznat onima koji su već doživeli opsadu. Dani su se smenjivali u iščekivanju, i u ograničenim i ma-..inalnim aktivnostima, bez većih drama i čarki. Samo je, ne-koliko maurskih konjanika pokušalo da, zapaljenim kopljima, logodi kapiju grada. Palmirski strelci ih, sa lakoćom, odbiše, iudući da su, smolom natopljene tkanine, izgorele na nekih dvadeset koraka od mete. Svi su, štedeći snagu i čuvajući moral, dočekivali naredni dan. Nisu smeli da razmišljaju o onome što nisu znali. Noći su, u tom pogledu, bile strašnije od dana. Odužiše se, toliko, da ih je bilo teško ispuniti pravim snom. Ljudi su se vrzmali po ulicama koje se više nikako nisu praznile. Mnogi su se, zbog nesanice koja ih je mučila, usred noći, peli na gradske zidine, kako bi se, više izgovora radi nego zbog stvarne pretnje, uverili da Rimljani ne kuju neku novu zaveru. ossocaso

Na samom početku opsade, jedne noći, vabalat tiho napu-sti svoju postelju. Provukavši se izmedu kreveta robinja, dečak se uputi ka Aheminim odajama. Ona je od skora, spavala sa-ma, u prelepom krevetu sa uzglavljem od bronze i drveta, na kome beše oslikano sunce i cveće. vabalat je stajao, jedan trenutak, posmatrajući usnulo telo Egipćanke. On se namršti pošto uvide da se ne pomera i da joj se disanje jedva čuje. Zatim, prstima dodirnu njenu ruku koja je virile iz noćne tunike te prošaputa: - Mrtva si? Pošto ne dobi odgovor, on joj malo prodrmusa ruku i pono-vo upita: - Ahemu! Da li si živa? ______________________________— v-~^ 4 n L III L 1 t Ona pak ne otvori oči, niti se pomeri, već samo malo ra-zmače usne i neljubazno reče: - šta hoćeš? - Nisi mrtva? - videćeš sutra. Idi na spavanje. Vabalatu se odgovor nikako ne svide. On uštinu Ahemu ne bi li je probudio. Ona duboko uzdahnu ali se ne naljuti. Da-dilja se okrenuvši dohvati dečaka i uvuče u svoj topli krevet. Nekom drugom zgodom, vabalatu bi se to sigurno dopalo, bu-dući da, ovih poslednjih dana, i nije bilo nekih zanimljivosti. Medutim, on se sada odlučno oslobodi njenog zagrljaja. - želim nešto da te pitam. - Tako sam i mislila, inače ne bi dolazio da budiš mrtvu ženu. - Obećavaš da ćeš reći istinu? - Dete, ja, nažalost, nikada nisam izrekla laž. - Da li si bila prisutna kada se rodila moja majka? - Najmanje hiljadu puta smo o tome pričali. Lično sam joj zubima presekla pupčanu vrpcu. Ahemu se nasmeja, pokušavši da ga poljubi u pupak. - Tada sam bila veoma mlada i imala sam zube kao lavica. vabalat joj ne dopusti da skrene sa teme. - Da li si videla Balaminovu zvezdu? - Jesam. A videla sam i noć i vodu i sve. Mili moj, ti to sve znaš. Zašto mi postavljaš ta pitanja? - Neki govore da to nije istina. čuo sam ih. - Oni ne znaju šta pričaju. Nemoj ih slušati. - Ali, da li si skroz sigurna da je moju majku, onomad, uzeo i odveo Balamin? Nakon ovog pitanja, Ahemu, malo ućuta, pa odgovori: - Da. Bila sam prisutna i tada. - Da li si videla kada ju je odveo? - Nisam. Ali sam bila tu kada se vratila. I starac šarha je bio tu. Sve smo ti to već ispričali. Moraš da nam veruješ. Ne Zlatni okovi 293 obaziri se na govorkanja jer njih će uvek biti s obzirom da je tvoja majka kraljica a ti princ. Svet je zaista prepun Ijubo-mornih Ijudi.

vabalat se, klimnuvšł glavom, složi sa njom, ali joj ne od-govori. Ahemu ga uhvatł za bradu i prisili da je pogleda. - Prinče, šta se to dešava? Zašto mi postavljaš sva ta pita-nja? Ti odlično znaš sve odgovore. Da li se nečega plašiš? - Ne. Ja se nikada ne plašim! - Naravno. vabalat se ote iz njenog zagrljaja i stade pored kreveta, vi-tak i mišićav, kao sva dece koja vole igru i trčanje. Medutim, Ahemu je često pomišljala da neobično Zenobijino ponašanje utiče na uznemirenost njegovog duha. Dečak je, po prirodi, bio nežan, osećajan i veoma pametan ali je uvek detinje stra-hovao iako beše navršio dvanaest godina. - Ako je tada Balamin zaista odveo moju majku, on neće dozvoliti da je Imperator sada odvoji od mene, već će ponovo doći po nju. Onda će morati da povede i mene, jer sam ja njen sin. Ahemi se steže grlo i ona jedva prozbori: - Naravno, andele. U pravu si. Narednih deset dana, neprekidno je duvao vetar, šireći vre-linu sa visoravni Turak Al'laba. velike vrućine potpuno slomi-še moral Rimljana, dok su u gradu Ijudi izlazili iz svojih kuća samo u nuždi. Ostaci leševa, od sunca sparušeni, i dalje su ležali na napuštenim platformama, ali sada više nisu smrdeli. vladao je čudnovat mir, strašniji od pretnje. Nurbel je, u stalnom pokretu, ispitivao stražu i izdavao naredenja kako bi ratnici bili stalno u pripravnosti. On čak posla špijune, do korita Uadi Kubura, kroz podzem-ni prolaz stare palate. Neki utekoše, a neke zarobiše Rimljani, te se polovina ne vrati. ___________________________,. v . ^ t^ j. n t IIL Ł l' K Jednog jutra, jedan od njih se vrati sa lošim vestima. Av-gust Aurelijan je zlatom kupio pustinjske ratnike koji više neće napadati konvoje sa namirnicama iz Emeza. Oni već bejahu napustili Palmiru, krenuvši ka obalama Eu-frata. Nurbel je podivljao od besa, te je ceo dan nazivao ratnike svim pogrdnim imenima kojih je mogao da se doseti. Izdaja M'Tuba koji su je, oduvek, takoreći od njenog rodenja, podr-žavali, ozbiljno pogodi palmirce. Sada će opsada grada moći da potraje koliko god Avgust bude želeo. - To i nije tako strašno - besno reče Nurbel pred Zenobi-jom i Lonženom. - Zar može biti nešto gore od ovoga? - promrmlja Grk po-digavši obrve. - Loš utisak koji će ova vest ostaviti na gradane. S obzirom da su M'Tubi dozvolili da ih Rimljani kupe, možemo da zaključimo da nas se više ne plaše. Nurbel se uzdržao da kaže: "da se više ne plaše Zenobije". Ili pak "ne plaše se više Alat". Ali, Lonžen je, moramo prizna-ti, znao da čita izmedu redova. Zenobija se uopšte ne naljuti niti pokaza ogorčenost. Već nekoliko dana, kraljica je bila, čak i previše, staložena. Ona se retko pojavljivala na osmatračnici, a ponekad, u toku dana, ne bi izgovorila više od deset reči. Možda se kraljica tako ponašala jer je znala da će joj snaga i pronicljivost, u odredenom trenutku, biti potrebniji nego os-talima. Moraće da se sačuva, kako bi mogla da nadjača tog najvećeg rimskog borca, o čijim podvizima je čula neverovatne priče. Zenobija je sada bila potpuno svesna da će, čak iako njih dvoje ne ukrste mačeve, prepuštajući to nekim drugim Ijudi-ma, ova borba izmedu njih biti na život ili smrt.

Medutim, Nurbel je strahovao da ova njena staloženost ima drugi povod od prikupljanja snage za borbu. Zlatni okovi 295 Nakon što ju je, nekoliko puta, krišom posmatrao, njemu se nije svidelo ono što je otkrio. Ona se postepeno pretvarala u neku drugu osobu. Poraz u Emezu joj je poljuljao samopouzdanje, a senka u njenim očima je, svakim danom, postajala sve veća, oduzi-majući joj, koliko snagu, toliko i volju. Uistinu, ona je izgledala kao da više ne želi da se bori. OSEOGSSO Kao što je i moglo da se pretpostavi, čim su Rimljani shva-tili da im više ne preti opasnost od M'Tuba, njima se podiže moral. Ljudi su ih posmatrali kako se prepuštaju najraznovrsnijim aktivnostima; ponovo su zidali porušena spremišta kako bi odložili zalihe namirnica, obarali palmino drveće i pravili no-va, dok su, u blizini rasadnika, kopali udubljenja, a zatim se u njima kupali, pred zgranutim palmirskim stanovnicima. Od jutra do mraka, odredi su obavljali bučne manevre koji su, ponekad, delovali zastrašujuće, pošto bi se završili pravim napadom na najisturenije zidine. Ovi sukobi su uvek za sobom ostavljali žrtve, a Rimljani su se njima služili kako bi ispitali snagu i istrajnost protivnika. Legije su, po naredenju, pripremale tolike količine hrane, da se miris mesa i vina osećao čak i u gradu, uprkos pustinj-skom vetru. Rimljani su takode priredili igre, lov na dhdjač i, deset dana nakon izdaje M'Tuba, slavlje uz vino i žene koje su na ledima kamila stigle čak iz Antiohije! često se dešavalo da Ijudi vide i samog Avgusta Aurelijana. On je, čvrsto utegnut, u svom svečanom oklopu, grudi pre-krivenih uobičajenim ukrasima i odlikovanjima, sa kacigom na glavi, išao, u pratnji svojih oficira, u obilazak grada. Oni bi galopirali, čas na jednu, čas na drugu stranu. Svaki put, kada bi prošao pored odreda, zagrmele bi trube. Osvete radi, Nurbel naredi da palmirske trube podjednako uzvrate. 296 Kraljica Palmire Bilo je dana, ispunjenih takvom zaglušujućom bukom koja je kidala živce, da su svi željno čekali da padne mrak i da sve utihne. Medutim, pravih sukoba više nije bilo. Rimljani bejahu do-bro naučiłi lekciju pa su se držali podalje od palmirskih stre-laca. Zlatniokovi_ 297 Dvadeset i osme noći od početka opsade, dok je mesec oba-sjavao tarantule u trku, Nurbel poznade Zenobijinu priliku. U trenutku kada je hteo da joj pride, jedna senka ga, u toj nameri, preteče. Po svetlucavoj, zlatnoj prangiji i širokoj tuni-ci, Nurbel prepoznade Grka, i u isto vreme ču njen nežni šapat dobrodošlice. Zenobija nije delovala ni malo iznenadeno. Nurbel odluči da se povuče te se tiho, poput divlje zveri, udalji. Krenuvši ka jednoj od odaja za stražu, on se najednom ukoči i zastade, osetivši plimu besa koju najverovatnije pod-staknu Ijubomora. Da li da veruje svojim očima?

Da li da veruje svojim ušima koje su čule reči nežnosti? Da li da veruje svom žalosnom srcu? Zar je starac šarha, uprkos svemu, bio u pravu? Da li Zenobija želi Grka u svojoj postelji? A možda ga je već imala? On je želeo svu svoju srdžbu da posveti sećanju na velikog Odenata. Medutim, njegova svest mu nije dozvolila da se za-varava. Ali, ako Zenobija ponudi Grku sve ono što je drugima odbijala, on, toliko poniženje, neće moći da podnese. On se, još tiše, vrati ka senkama. Odrekavši se svog ponosa, on se presavi i puzeći se zavuče ispod jedne ograde koja ga zakloni od mesečeve svetlosti. čuvši Zenobijin glas, on se ponovo potrese. - Lonžene, htela sam da ti kažem dve stvari. Prvo želim da ti se zahvalim za sve što si učinio za Palmiru, za tvoje savete i za prijateljstvo koje prema meni gajiš. Tvoje prisustvo mi je bilo veoma dragoceno u trenucima samoće koji su propratili smrt njegovog veličanstva. - Kraljice! Zašto govoriš u prošlosti? Zar nisam uz tebe sva-ki put kada zatražiš? - Lonžene, nemoj me prekidati. Teško mi je da izgovorim ono što želim da ti kažem. Nurbel stisnu pesnice u mraku. Kako mu se samo obraćala! Uprkos srdžbi, on se ježio slušajući je. - Lonžene, istina je da mi je biła preko potrebna mudrost koju si mi pružio ove protekle četiri godine. Ja nikada neću zaboraviti da si mi ti otvorio oči u vezi Rimljana, i u vezi moje sudbine. Ti si, takode, ostavio pečat, kako na grad, tako i na moju dušu. Hvala ti... Sačekaj, nemoj mi još odgovarati. Ona druga stvar, o kojoj sam želela da popričamo, mi najteže pada. Još uvek nije kasno da napustiš grad. Rimljani još nisu otkrili podzemni prolaz u staroj palati... - Kraljice! - Ja bih te potpuno razumela. Nemoj vezivati svoj život za mene. - Kraljice! Ovog puta me nemoj ućutkivati. Ja ne mogu da pojmim šta je povod ovom razgovoru! Još bih mogao i da se uvredim. Zar nisam priželjkivao okršaj sa Rimljanima isto ko-liko i ti? Ti znaš da sam već jedanput bio primoran da napu-stim svoj grad zbog legionara. To se više neće ponoviti. Palmi-ra je sada moj grad, a ti si moja kraljica. Ne pomišljaj da ću te napustiti. Ja imam samo jedan cilj i želju: da dočekam pad Av-gusta Aurelijana i tvoje uzdizanje do Avguste. Nastupi tišina i šuštanje tkanina. Zatim, Zenobija jedva čujno uzdahnu. - Ah, Lonžene! Lonžene... Nurbel se, iz sve snage napregnu, da ne podigne glavu iz-nad ograde kako bi se uverio da Grk drži podalje ruke od nje-gove kraljice. Ali, Zenobijina senka se pomeri u stranu, osta298 Kraliii vivši Lonžena negde daleko. Zatim, začu Lonženov zabrinut glas što ga namah uteši. - Kraljice, zašto mi okrećeš leda? Ja više ne znam šta želiš! Govoriš kao da više ne želiš da se boriš. Stičem utisak da je ova bitka za tebe završena stvar. Kada bi te neko čuo, pomislio bi da ćeš već sutra širom otvoriti vrata Rimljanima! Zenobija se, zabavljena ovim njegovim rečima, osmehnu. - Prijatelju, to znači da me ne čuješ dobro.

- Kako onda sve ovo da shvatim? Ponovo nastupi tišina. Nurbel je, sa nestrpljenjem, pratio lagano pomeranje njene senke. čuli su se koraci, dozivanje stražara i lavež pasa koje su legionari, negde daleko u rimskom kampu, zadirkivali. - Lonžene, u mnoge stvari nisi upućen - jedva čujno proša-puta Zenobija. Tako je i bolje. Dozvoli da ti protivrečim, ali ponekad od znanja nemamo veliku korist. Ono može biti ve-liki teret zbog kojeg se uzaludno trošimo. Ona zastade. Nurbel stisnu kapke kao što stiskaše pesnice. On se pomoli svim bogovima da se ona ne izrekne. želja mu bi uslišena. Ona i nije morala da nastavi tok svo-jih misli jer Grk preuze reč. - Kraljice, moraš da se boriš! Rim nam je nadohvat ruke. Pusti da se Aurelijan umori od čekanja kao što su se, pre nje-ga, umorili svi rimski Imperatori. On je, tvojom zaslugom, došao, i zaglibio se kao pacov. Zar to, samo po sebi, nije pobe-da? Carstvo vas, sve vreme, posmatra, i zna da je Rimljanin slab a da si ti jaka. Vreme je tvoj saveznik. Uz to, ti si nepobe-diva Alat koja će ući u Rim sa krunom od lovora. Ja to znam! Sve sam znao, od onog trenutka, kada sam te upoznao, u An-tiohiji. - Lonžene... - Kraljice, nemoj posustati. Sagradićemo carstvo kakvo Rimljani nikada nisu ni zamišljali, i kakvo niko nije video. Ah! Nemoj činiti ustupke i nemoj popuštati! Ako se i desi da ti os-labi volja, ja ću za tebe biti jak. Zlatni okovi 299 Zenobija se tiho osmehnu. Taj osmeh ne beše podrugljiv, kako Nurbel priželjkivaše, već je naprotiv, odavao ženu zave-denu i opčinjenu laskanjem. - Još uvek dobro barataš rečima. - veruj mi, ne toliko dobro, s obzirom da ne uspevam da te ubedim da vladaš mojom sudbinom. Nudiš mi beg dok ti ja nudim svoj život. Kraljice, ti podjednako vladaš mojim telom i mojim duhom... - Lonžene! - Kraljice... - Dobro barataš rečima, kao što rekoh. Pazi da ne preteraš. - Ja sam svake svoje reči gospodar. Opet nastupi tajac. Nurbel začu šuškanje odeće i prepo-znatljivo zveckanje kopči na opasaču. On zamisli Zenobijino lice koje je Grk mogao na miru da posmatra. Ono se ocrtavalo na mesečevoj svetlosti bolje od najlepše statue. On se, umalo, pridiže, ali mesečeva Zenobijina senka skoči na ogradu. Nurbel začu njen glas, hladan i ravnodušan, kako je i priličilo, tačno iznad glave. - Zahvaljujem ti se, Lonžene. Ne sumnjam niti u tvoju mu-drost niti u tvoja osećanja. Tvoj savet će mi biti na pameti. Kasno je, a ja sam obećala Nurbelu da ću lično obići stražare. Ah, kakav melem su bile ove njene poslednje reči! Nurbelovo srce je tako snažno lupalo da je odlučio da ne sasluša do kraja Lonženove jadikovke i prigovore. Drama se desila četiri dana kasnije. Tunel koji je skrivao kameni kanal za dovod vode iz Uadi Kubura do jednog rezervoara u srcu grada, neko beše srušio.

- Gospodaru Nurbele, podupirač je srušen u visini zidine -potvrdi oficir koji je otkrio katastrofu. Ali to nisu učinili Rim-Ijani. Lopate i ašove smo pronašli sa unutrašnje strane zidova utvrdenja! - A šta su radili stražari? 300 Kralfica Palmirt - Preklani su, gospodaru Nurbele. Izdajnika mora da je bilo najmanje dvadeset. Odradili su posao brzo i efikasno! Nurbel nije mogao da veruje svojim ušima? - Da li može da se popravi? - Radnici su na licu mesta ali moraju da budu veoma pa-žljivi. Atentatori su odlično izabrali poziciju. Raščišćavanje tu-nela može da izazove urušavanje zida. To bi bio sjajan poklon za Rimljane kojł ne bi morali prstom da mrdnu a već bi bili u gradu! - Više nemamo vode? - upita Zenobija prebledevši. - Preostaje nam voda u rezervoarima i bazenima koji su na-punjeni do vrha. - Da li Ijudi u gradu znaju? - zainteresova se Lonžen. - Do sada bi trebalo da su svi saznali. Svako domaćinstvo ima pravo na po jedan vrč namenjen potrebama za deset oso~ ba. Ja sam, takode, pojačao stražu pored rezervoara i bazena. Zenobiji su, od besa, drhtale ruke i usne. - Ko je to mogao da uradi? - Mislim da znam ali, dopusti da se uverim. Budući da je grad bio izolovan i da je Nurbel ubedljivo vo-dio istragu misterija nije mogla dugo da ostane nerazrešena. - Hrišćani su počinili zlodelo - izjavi on sutradan. - Ah! - zagrme Lonžen - tako sam i mislio. U Emezu i An-tiohiji su otvorili vrata Rimljanima a ovde žele da nas unište! - Poznato nam je u kojim kućama se okupljaju - reče Nur-bel. veoma lako ćemo ih uhapsiti. - Nećete ih valjda samo uhapsiti, gospodaru Nurbele, već i završiti sa njima jednom za svagda. - Ne, Lonžene - dodade Zenobija odsečno. Nećemo ubijati hrišćane. Zlatni okovi 301 Nurbel se ne začudi ali Lonžen zamuca od iznenadenja. - Oni te izdaju u tvojim gradovima, izdali su te u Bosri, a sada te izdaju čak i ovde, u Palmiri... A ti nećeš da ih kazniš? - Lonžene, čuo si šta sam rekla. - Ne razumem... - Trebalo bi, s obzirom na tvoju mudrost. Sada nije pravi trenutak za to. Masakr unutar zidina grada ne bi podigao gradanima moral. - Kraljice, varaš se, baš naprotiv! večeras ćeš čuti koliko su Ijudi besni. Ulice i hramovi će se tresti od njihove želje za os-vetom. Svi će te kuditi jer nisi bila dovoljno odlučna. Hrišćani su izazvali oskudicu vode a ti ćeš, narednih dana, morati i njih da napojiš ukoliko ih ostaviš u životu!

- Krv hrišćana neće poteći našim ulicama - ponovi Zenobi-ja prebledevši. Ako nameravaš da ostaneš uz mene, moraćeš da mi se povinuješ. Dok su mu, od prikrivenog zadovoljstva, drhtale grudi, Nurbel prekide svadu koja je, sudeći po Lonženovom izbe-zumljenom pogledu, pretila da se opasno razbukta. - Kraljice, smislio sam rešenje koje bi oboma moglo da od-govara. Okupićemo hrišćane u pozorištu, Pre no što padne mrak, okupićemo hrišćane u pozorištu, gde će ostati pod pri-smotrom naših strelaca, onoliko, koliko ti budeš zahtevala. Mislim da je pozorište pravo mesto za našu zamisao jer se, ovih dana, u njemu baš i ne igraju farse i grčke tragedije. U njemu su sada smešteni samo magarci i ovce. Hrišćanima će sigurno odgovarati, budući da veruju da je njihov Bog roden u štali. - Kakve li milostivosti! - odbrusi kivno Lonžen. - Zenobijina veličina se ogleda i u njenoj milostivosti - pre-korno uzvrati Nurbel. Ali, ona nije bezgranična. Njihov više-dnevni boravak u užarenim zidinama pozorišta neće biti mala kazna za izdajstvo, veruj mi. Ne skidajući ledenu masku sa lica, Zenobija se, jednim pok-retom ruke, nežno zahvali Nurbelu. 302 Kra Ijica P almir > Lonžen slegnu ramenima dok mu se lice krivilo od prezira. - Nurbele, lepo zboriš ali, ipak ćeš morati da ih hraniš i pojiš - reče Ijutito, okrenuvši leda. A to neće moći dugo da po-traje. Tog istog dana, pošto pade mrak, lažna tišina se uvuče u svaki kutak grada. Zenobija je stajala na terasi, naslonjena na toplu kamenu ogradu koja je grejala njen bok. lako to nije želela, razmišljala je o hrišćanima zatvorenim u pozorištu. Na svu sreću, ona ni-je mogla da ih čuje, jer se kameno zdanje nalazilo dosta da-leko, sa druge strane velike galerije koja je pripadala hramu Bela i Balamina. Nurbel je uspešno obavio zadatak a da pritom nije uzne-mirio stanovnike. Zenobiji nisu bili potrebni njihovi besni po-vici. Svaka njihova izdaja i mržnja su budili u njoj strašna se-ćanja. Nakon svakog udarca hrišćana, ona bi čula Simonove Iju-tite reči: "Zenobija, ti si odavno mrtva za Simona iz Emeza!" Ali njemu to nije bilo dovoljno. želeo je da je uništi i po-nizi. Ona nagnu unazad glavu, nudeći zvezdama svoje umorne kapke. Zatim, čvrsto stisnuvši zube, spreči vapaj koji već oda-vno prebivaše u njenim grudima. "Ah, Havade! Ljubavi, ja se nikada neću boriti protiv tebe i tvoje braće. Zašto želiš da me dokrajčiš? Radi čega to činiš? Zar uz mene nisi mogao da postigneš svoj cilj? Jedva čujan zvuk prekide njeno razmišljanje. Ona vide kako se jedna tanana silueta kreće izmedu stubova na terasi. - vabalate! Sine... vabalat potrča ka njoj, te joj se baci u zagrljaj. Dok mu je Zenobija Ijubila čelo, on čvrsto prisloni glavu na njene grudi. - Mili moj, šta se dešava? Trebalo bi da spavaš. Zlatni okovi 303

- Niko ne spava. Služavke šapuću sve do zore, a kada ne šapuću, onda hrču. Tako je to kada je opsada. Njegov ozbiljan glas natera Zenobiju da se, uprkos svemu, osmehne. - Da li si gladan? -Ne... On se polako odvoji od nje. - čuo sam šta pričaju za vodu. Uskoro je više neće biti. - Ne, vabalate... Ali, ona zastade, ne mogavši da izgovori laž, te ga ponovo privuče sebi i poljubi u čelo, ne želeći da se odvoji od te me-kane i tople kože. - Ali, ja znam da se nama ništa neće dogoditi - nastavi Va-balat odlučno. Balamin će doći po tebe, kao što je već jednom učinio, i povešće nas oboje, jer će znati da sam ja tvoj sin. - Tako je - jedva prošaputa Zenobija. Ti si moj sin. Svi u Palmiri pomisliše da je iznenada poludela. Po prvi put od kada je počela opsada, ona se pojavi na zidi-ni, u svom crvenom oklopu, bez kacige. Dok je, od jutra do mraka, pratila pogledom obilazak stražara, pustłnjski vetar joj je mrsio bujnu kosu koja se vijorila poput barjaka. U ruci je držala veliki luk a o boku joj je visio tobolac sa strelama. Upo-rno osmatrajući rimski kamp, skoro da nije ni jela ni pila. Na Nurbelova i Lonženova pitanja nije davala odgovor, a stražare je besno odgurivala izdajući zapovesti. činilo se, da ju je pot-puno załwatilo ludilo. Nakon nekog vremena, i sami Rimljani, najpre iznenadeno, a zatim uz podsmeh, počeše da upiru prstom u nju. Pred sum-rak, Avgust Aurelijan najzad izade iz šatora da, svojim očima, vidi tu crvenu boginju, Zenobiju, razgolićenu u njenom crve-nom oklopu. Ona se, usred noći, ponovo pojavi na zidini, sa bakljom u jednoj i sa lukom u drugoj ruci. Stanovnici i sveštenici iz hra304 Kraljica Palmire mova, svi oni dodoše da je posete, i da istovremeno izraze svo-je divljenje i zabrinutost. Više nego ikada, oni u njoj videše boginju. U rimskom logoru se začuše trube stražara. Legionari iza-doše iz svojih šatora da je vide i da se našale. I sam Avgust se ponovo pojavi, ali sada u običnoj tunici. Nurbel, u trenu, sve shvati. Pri svetlosti baklje, on, krajičkom oka, vide kako se Zenobi-jino lice menja. Ona je, poput lovca, odmeravala putanju i udaljenost plena. Na sve to, Avgust se samo našali sa jednim plavokosim ofi-cirom, te nasmejavši se glasno, nestade u šatoru. Sutradan, rano izjutra, kada se Zenobija ponovo pojavila na zidini, u oklopu i sa lukom, Nurbel naredi svojim ratnicima da se sakriju pod ogradu i da se više ne prikazuju Rimljanima. Neprijatelj je, sve vreme, motrio na nju, i već je pomišljao da su dani opsade sigurno uticali na njen gubitak razuma te da je palmirski ratnici polako napuštaju. Legionari su se hra-brili gledajući je tako napuštenu a podsmesi i šale se udvo-stručiše. Oni su se, malo po malo, primakli zidinama, zabo-ravivši na strelce koje, već podugo, nisu videli. Kada je sunce bilo u zenitu, desi se ono čemu se Zenobija nadala. Aurelijan se ponovo pojavi ali, ovog puta, na konju, i u prat-nji svojih drskih oficira. Bio je obučen u jednostavnu kožnu tuniku koja nije prekrivala ruke i gornji deo grudi.

Podstaknut drekom legionara, on se osmeli i nateravši ko-nja u galop, pride zidini. Uz blještav osmeh, Avgust podiže pe-snicu ka Zenobiji, a zatim, glasno se smejući, izvadi nož iz ko-rica i uperi ka kuli. Svima se učini da će konjem preskočiti zid. Poput crvene munje na plavom nebu, Zenobija, iz sve snage, nape luk i odape strelu. Sve se desilo tako brzo, da niko nije ni video strelu, ali su zato svi čuli Aurelijanov krik. '.latni o kovi 305 Pogoden u levo rame, on pade sa konja. Nurbel izdade naredenje. Hiljadu palmirskih ratnika skoči na zidine, uzvikujući ime svoje boginje. Istog trena, oni odapeše kišu strela u pravcu Rimljana koji su hitali da spase Avgusta, žrtvujući, tom prilikom, dve ili tri stotine legionara. Da li je napokon zaspala? upita Lonžen. Nurbel potvrdno klimnu glavom, ne skrećući pogled sa gužve, ispred Aurelijanovog šatora. Sumrak se polako pretakao u noć. Nemirno lelujanje plamena na rimskim bakljama beše očigledan dokaz njihove panike. - Divan prizor - našali se Lonžen. Pošto Nurbel ne odgovori, on nastavi: - Da li se sećaš onog strašnog Ijudskog ostatka, one kože starca koju si poklonio Zenobiji? Predlagao si joj da je pošalje Aurelijanu. Nurbel okrenu svoje zapanjeno lice ka Grku. - Naravno da se sećam. - Ispunio sam ti želju, gospodaru Nurbele. Koža Avgusta valerijana je sada u Avgustovim rukama. - Ti si je... šta to pričaš? - Dobro si razumeo. Poslao sam jednog svog čoveka kroz podzemni prolaz palate. Morao sam da iskoristim ovaj tre-nutak konfuzłje koji vlada u rimskom logoru... - A zbog čega? - Nakon današnjeg dogadaja, on mora da zna šta ga nadalje očekuje. - Zar si potpuno poludeo? - Nimalo, gospodaru Nurbele. Uz malo sreće, kada se moj čovek vrati, saznaćemo koliko je ozbiljno Avgustovo stanje i da li mu je povrečten ponos! Bez ustručavanja i, ne obraćajući pažnju na vojnike koji su stajali oko njih, Nurbel uhvati Grka za tuniku koji se, u trenu, uozbilji. - Da li si to uradio po Zenobijinom naredenju? - Nurbele, pusti me! Za koga se ti smatraš? Nurbel protrese mršavo Lonženovo telo. Prangija izvezena zlatom pade na tlo. - Zar ti, tako mudar, ne pojmiš kakvu si glupost počinio? Lonžen je urlao i dozivao stražu. Nurbel ga, prezirno gundajući, odgurnu ka jednom otvoru u zidu. Okrenuvši se na drugu stranu, stražari odlučiše da ne poslušaju Lonžena kako se ne bi suočili sa jarosnim pogledom starog ratnika. - Da li si u stanju da razlikuješ bitku od poniženja? - reče Nurbel, van sebe od besa. Zenobijina strela je ispoštovala Au-relijanovu čast. Tvoja pošiljka ne ponižava samo

Avgusta već čitav Rim. To je varvarski običaj koji predstavlja samoubistvo. Mi sada ničim nećemo moći da se iskupimo. Rimljani će mo-rati da unište Palmiru. - Nurbele, mi možemo da ubijemo Aurelijana. čudno je ka-ko ti uopšte ne razmišljaš u tom pravcu - prekide ga Lonžen uz prezriv osmeh. Zar to nije cilj ovog rata, osim ako Zenobija i ti nemate druge namere? Odgurnuvši Nurbela, on nastavi: - Misliš da nisam pogodio šta smerate? Vi ne želite više da se borite. Ona strela, od maločas, je samo milovanje. Da je Ze-nobija htela, ona ga ne bi ranila, već bi ga pogodila u vrat i usmrtila. Ja sam odavno shvatio da ona samo želi da spasi svo~ ju čast pre no što se preda. Da, kojim slučajem, nisam Aureli-janu poslao kožu bivšeg Avgusta, vi biste, već koliko sutra, moljakali za milost! - Lonžene, ućuti! Ućuti, pre no što te zadavim! Lonžen se ružno zacereka te odgovori: - Nurbele, ja Zenobiju razumem a da i ne progovori. Na to-me sam vežbao ove četiri godine i načinio je moćnijom nego Zlatni okovi 307 što je ikada mislila da može biti. A ti danas tražiš od mene da sedim i mirno posmatram kako rušite moje delo? Razotkrivši svu svoju zlovolju i ne obraćajući pažnju na nož u Nurbelovoj ruci, Lonžen rukom pokaza baklje u rimskom logoru. - }a sam zaslužan za Zenobijinu moć, kao što sam podigao zidine na kojima sada stojimo. Uvek sam znao da će ovaj dan doći. Kraljica Palmire, Zenobija, će postati Avgusta zato što ja to hoću... Oštrica Nurbelovog noža već beše na njegovom vratu. Nur-bel, jedva izgovori kroz šapat: - Da više nikada nisi izgovorio te reči, ili ćeš, u suprotnom, ostati bez vrata. Savetujem te da potpuno ućutiš, kako se ne bi našao okovan, u podrumu. cssocaso - Nurbele, to su poslednje - izjavi mudrac Sarha. Ja sam ih ostavio na stranu za nas. On stavi, ispred njih, kotaricu sa smokvama uvijenim u su-vo meso gazele. - Gospodaru Nurbele, čini mi se da si umoran. Ne odmaraš se dovołjno. Više od dvadeset dana nismo uspeli da se vidimo. Nurbel ironično potvrdi. - Starče, zar se plašiš samoće? šarhin isprekidan smeh otkri gole desni. - Kako da ne, danas manje nego ikada. Otkrio sam jednu osobu koja voli priču isto koliko i ja. -Ah! - Dadilja iz Egipta... - Zar Ahemu? Lepog li otkrića! Ali, ti je poznaješ već sto-lećima... - Da, ali sada je vezana za krevet a ja sam joj potreban, tako da se sasvim promenila i to na bolje. Nurbelov pogled zablista. žvaćući pažljivo smokve, oni se prepustiše smehu. 308 Kraljica Palmire - Nurbele, ne postoji ograničenje u godinama kada je u pi-tanju prijatno druženje primeti setno šarha.

- A okolnosti su povoljne - nastavi Nurbel da se još malo šali. - To je samo vreme koje nam bogovi daruju. Oni ispiše mali pehar kozijeg mleka, hvaleći, pri svakom gutljaju, njegov izvanredan ukus. - Nurbele, da li mi dopuštaš da te malo posavetujem? - Slušam te. - Uzmi kraljicu i vabalata pod svoje okrilje i beži iz Palmire što je pre moguće. Nurbel naglo spusti pehar kao da je strahovao da će se ra-zbiti u hiljadu komada. - Lonžen ti ne želi dobro - nastavi uporno starac. Mislim da ne želi ni našoj Zenobiji. Uz to, on je veoma spretan. On će, čim bude ponestalo vode, podići protiv vas jedan deo grada. Već sada, ima mnogo onih koji se bune što hrišćani nisu ubi-jeni. - Ja mogu da zatvorim Grka u jedan od podruma u palati. Odatle će ga manje čuti. - Znaš dobro da nije tako i da će biti još gore. - Starče, ja ne volim da bežim. - Ko ti pominje bežanje? Napustićete Palmiru upotrebivši lukavstvo. Ne zaboravi na svoje obećanje velikom Odenatu. Ti si čuvar Zenobijinog i Vabalatovog života. Hrišćani su klečali na sceni pozorišta i molili se tako gla-sno da su njihovi glasovi odzvanjali u čitavoj prostoriji. Njih, oko dve stotine, je bilo zbijeno poput ovaca i koza koje su stajale oko njih. Muškarci, žene i deca su stajali priljubljeni, na samom ula-zu, ispod lučnog svoda. Oni su se, na sav glas, dernjali, i bacali dubre na Hristove vernike, ne bi li ih ućutkali. Gomila smrdZlatni okoui 309 ljivog smeća i životinjskog izmeta se toliko povećala, da Ijudi, u kućama iznad pozorišta, već nekoliko dana, nisu mogli da dišu. Još gore je bilo na prostoru ispred scene, koji se doslovno pretvorio u kloaku smrdljivog vazduha. - Ne brini se, preživeće - tiho reče Nurbel ne okrenuvši se ka Zenobiji. Njihov Bog voli kada se oni muče i boluju. - Da Ił su dobili vodu? - Dobili su nekoliko čutura, u toku noći. To je sve što sam uspeo da im pošaljem jer čak i moji ratnici odbijaju da im daju vodu. Krici i psovke se, najednom, udvostručiše. Medu hrišćani-tna se jedna starica stropoštala na zemlju. Gurajući ovce koje su Ijutito blejale jer ih uznemiravaju, Ijudi prenesoše ženino telo u stranu, kako bi je povratili. Zenobija im sa gadenjem okrete leda, te se užurbano pope uz stepenice koje su vodile do najviših sedišta. Nurbel ju je pratio sve do uzanog hodnika koji je dopirao do zidine zdanja. Tu se već mnogo bolje disalo. - Laž me u stopu prati sa svojim strašnim mirisom lešine -prošaputa Zenobija pošto on stade pored nje. Nurbele, ja sam slagala! Slagala sam bogove i njegovo veličanstvo... - Kraljice, nemoj mi se poveravati. - Ali, ja moram, Nurbele. Nešto sam obećala svom mužu i ... moram. - Ja sve znam. Tvoje reči su suvišne. - Ona se zatetura spustivši ruku na ogradu od opeke. Nur-bel ne podiže pogled ka njoj. - Ti znaš?

- Njegovo veličanstvo mi se poverilo. Sve što je on znao, ja znam. - Ah, pa ti onda ništa ne znaš! - Kraljice! - muklo reče Nurbel. On je uhvati za ruku, i zagleda se pomno u njene oči, pre-krivene smrtonosnom senkom. 310 Kraljica Palmi} - Da, ja znam zašto je Ofala ubijena i zašto je tvoj pogled mračniji od zimske noći. Meni je, takode, poznato i zašto se ti više ne smeješ, kao i razlog zbog kojeg štitiš hrišćane. Znam sve u vezi ubistva prefekta Elija, i u vezi Dura Europosa... Ja znam sve i zato ne želim o tome više ništa da čujem! Ona se, tužnog lica, osloni na njega. On nikada do tada ne vide takvu lepotu, nežnu i ranjivu, ali nadasve nevinu, kao kod Ijudi, izgubljenih i uništenih, nečim većim od same smrti. - Ti si znao i ništa nisi rekao... Stegnutih vilica, Nurbel okrenu glavu, kako se ne bi ponovo suočio sa njenim pogledom, i izgovorio reči koje ne priliče rat-niku njegovih godina. On, na svom velikom dlanu oseti, svu težinu njenog tela. On je pridrža i, još jednom, oslušnu njen šapat. - Osłm što sam lagala njegovo veličanstvo, ja sam obećala vabalatu nešto što neću moći da ispunim. On nikada neće biti kralj nad kraljevima i nikada neće ući u Rim kao pobednik. - Kraljice, obećanja su snovi, a oni su neophodni da bismo živeli. Ugledaj se na hrišćane! Pogledaj samo kako su srećni dok snevaju svoj san i Hristovo obećanje iako žive usred mrž-nje i balege. Medutim, ko zna da li će njihov Bog održati obećanje i pružiti im raj? Zamerajući samom sebi na oporim rečima, on pokuša, jed-nim pogledom, da ih ublaži, te reče: - Kraljice, došlo je vreme da napustimo grad. - Da pobegnemo? - S obzirom da su M'Tubi sada negde daleko, Rimljani ima-ju sve vreme ovog sveta, dok se za nas to... Za deset, trinaest ili nešto više dana, ponestaće nam vode. Ljudi će pobesneti. Ubijaće se za svaku kap kozijeg mleka sve dok ne ponestane. Oni Ijudi će poubijati hrišćane u pozorištu i zatražiće da ot-voriš vrata. Grk će te u tome sprečiti jer će svi ludaci stati uz njega. Najzad, prekasno je za uspostavljanje primirja sa Av-gustom budući da se Lonžen svojski, oko toga, potrudio. Zlatni okovi 311 - Ako pobegnemo, vabalat će se sramotiti svoje majke. Alat ne beži. - vabalat je samo dete koje živi u bajkama i snovima. To je dobro, i trebalo bi da nastavi. Pusti da se Grk i Avgust poubi-jaju. Oni to vole a tebi više nije stało do njega. Ti moraš da živiš. - Gde bih živela? - Na Dingir - Dusagovom izvoru, tamo gde Zenobija dobija Nebeski poljubac i ponovo postaje Alat. Ništa još nije razre-šeno. Može se desiti da te Balamin odvede u Rim a da se Grk i Avgust medusobno poubijaju.

Zenobija ne odgovori. Niz obraze, su joj se slivale vrele su-ze. Najzad, ona klimnu glavom i, vrhovima prstiju, dodirnu istrošeno Nurbelovo lice. - Ti takode živiš u bajkama i snovima. Nastupio je sto dvadeseti dan opsade. Nurbel se, u zoru, pojavi u Zenobijinim odajama i zatraži od sluškinja da je probude. - Gospodaru Nurbele, ona je već budna. Otišla je kod prin-ca. - Neka se brzo od njega oprosti kako bi mi se pridružila na terasi. Kada mu se kraljica pridružłla, on je čak i ne pozdravi, već uperi oštricu svog noža na jug. - Pogledaj! Pustinjom se polako širila zlaćana jutarnja izmaglica naja-vljujući, na horizontu, skoro radanje sunca. U daljini, oni opa-ziše zloslutnu smedu liniju koja, za veoma kratko vreme, po-primi izgled najstrašnłjeg kišnog oblaka. Učini im se oboma, da je usred dana noć. - Pustinjska oluja - primeti ravnodušno Zenobija. Mi koji smo u gradu nemamo razloga za strahovanje, ali Rimljanima u logoru ne bi trebalo da bude svejedno. 312 Kra Ijica Palmire Nurbel potvrdno klimnu glavom te lukavo reče: - Ovo je prilika koju sam čekao. Alat, bogovi ti nisu okre-nuli leda. - Hoćeš da kažeš da... - Da će za pet ili šest sati do nas stići oluja. vladaće mrkli mrak usred dana. Rimljani ne znaju ništa u vezi pustinje te neće ni primetiti da dolazi. - Zar misliš da ih napadneš za vreme nepogode? To bi zai-sta bila ludost jer se ne možemo boriti po... Ona ponovo zastade, najzad razumevši. Nurbel joj dodirnu ruku. - Budi spremna - prošaputa on - naći ćemo se u staroj pala-ti. Izbegavaj Grka i gledaj da tvoj sin ne progovori. Ni sa kim se nemoj opraštati. Cak ni sa Egipćankom i Sarhom. Nema potrebe jer oni već znaju. Preko kožnih tunika, oni bejahu navukli crne ogrtače, ste-gnute u struku remenom za koji beše udenut mač. vabalat je, za pojasom, nosio, podjednako smrtonosan, kratak nož koji je ličio na sablju. Kožna kaciga, sa štitnicima za obraze i kaišem koji se ve-zivao ispod vrata, je trebalo da ih zaštiti od silovitih udara ve-tra i peska, dok im je marama načinjena od grubog lana čuvala vrat. Njihove široke pantalone su bile udenute u duboke čizme. Tako opremljeni, oni su nečujno koračali kroz lavirint pod-zemnih hodnika, kroz koje je, nekada davno, Nurbel sproveo Hajrana i sina njegovog veličanstva. Oni nisu poneli baklje, već su se zadovoljili slabom svet-lošću svetiljki koje su stražari, postavljeni tu po Nurbelovoj zapovesti, koristili za odredivanje položaja. Imali su veoma malo vremena da dopru do kraja hodnika i vrata koja su vodi-la do osušenog korita Uadi Kubura, izvan zidina. - Prinče - tiho reče Nurbel - daj mi ruku. Sada ćemo trčati i nećemo zastajati, tako da ne smeš da se izgubiš. Zlatni okovi 313 vabałat, bez reči, posluša, čvrsto ga stisnuvši za ruku.

Ne ispuštajući dečakovu ruku, Nurbel potrča. Nije se okre-tao da vidi da li ih Zenobija prati. Pošto stigoše do gvozdenih vrata, on začu njen dah, odmah iza leda, i to ga umłri. Dečak se uporno trudio da diše ujednačeno ali je njegova ruka ipak drhtala u Nurbelovoj. - vabalate, odmori se. Imamo još malo vremena pre no što se vrate stražari. Kada budemo izašli, moraćemo još brže da trčimo. - }a dobro trčim. Nisam star kao ti i ne plašim se Rimljana. Nurbel priguši smeh a Zenobija nežno pomilova dečaka po ramenu. Dok su im se, u grudima, smirivali otkucaji srca, oni začuše dolazak oluje. lako zaklonjena gomilom stena i trnovitog žbu-nja, vrata su škripala udarajući u okvir a gvozdene šipke zve-čale, usled neprestanih naleta peska. Nurbel isuka mač. - Morate dobro da me pratite, inače ćemo se pogubiti. Ako nam se na putu nade neki Rimljanin, odmah ćemo ga ubiti. On oseti Zenobijinu napetost dok je vadila mač iz korica. Oni začuše, u dnu hodnika, slab odjek glasova. Nova straža im se polako približavala. Nurbel namače maramu sve do ispod očiju. Zenobija i Va-balat uradiše isto. On, zatim, podiže bronzanu polugu na vratima te ubaci ključ u gvozdenu kutiju sa jezičkom velikim poput dlana. Zavijanje oluje beše zaglušujuće. Samo što odškrinu teško krilo vrata, na njega navali vetar. Nurbel ih pritisnu ramenom, okrenuvši se, poslednji put, ka Zenobiji i vabalatu da bi im rekao: - Sada! Ne zarezujući kožu i lan na njima, oluja ih, poput divlje zve-ri, dohvati, zarivši im kandže u lica. Naleti vetra su bili tako jaki da su jedva udisali vazduh ispunjen prašinom i peskom. 314 Kraljica Palmire Nurbel se spusti na stomak, prłljubivši vabalata uz stenu. Napolju je vladala mnogo veća pomrčina nego u tunelu. Kroz zatamnjenu svetlost dana, sve izgubi svoj predašnji ob-lik, te se ispuni jekom i strašnom škripom. Gadan zadah svi-ma ispuni nozdrve, kao da su se otvorila vrata pakla. Trnovito drveće, iznad njihovih glava, je udaralo u stenje, lomeći i uvi-jajući svoje granje. - Puzi uz mene! - povika Nurbel. Pogni glavu da te ne po-vredi žbunje. On ponovo krenu, ne osvrćući se za Zenobijom. Ona je išla za njima, boreći se sa granama koje su joj čupale kosu. vetar je, najednom, dohvati i uplete u trnje. Ne obraćajući pažnju na bol, Zenobija snažno zatrese glavom, ne bi li se oslobodila. Ali, kosa ostade zapletena u granama. Ne oklevajući, ona jednim potezom mača, iseče zapetljane uvojke, te se pridruži Nurbelu i vabalatu koji bejahu sklupčani ispod stena. Dete je prislanjalo ruke na lice kako bi odbranilo oči od peska koji je prolazio kroz maramu. Vidljivost se svela na svega nekoliko koraka. I pored kožnih kaciga, pesak im se zabijao u kožu, uvlačio u uši i nozdrve, i škripao ispod tunike. Kroz strahovito zavijanje vetra bi se kat-kad začuo tresak, krik ili dozivanje legionara koji su hitali u zaklon.

Zviždeći i lupajući, komadi platna proleteše iznad njihovih glava. Jedan rimski šator ne izdrža nalet vetra kao i mnogi drugi zatim. Nurbel spusti dlan na Zenobijinu ruku. Trepćući očima, oni se pogledaše. Trenutak nije mogao biti bolji. Niko ih neće videti. Za dva do tri dana, Rimljani će saznati da opsedaju grad bez kraljice. Zajedno ustadoše, tela povijenog unapred i sa rukom na čelu kako bi se zaštitili, a zatim potrčaše. Nurbel je dobro znao svaki pedalj zemlje oko utvrdenja te je bio siguran da će čak i po ovakvom nevremenu pronaći put. Zlatni okovi 315 Tek što su prešli dvadesetak koraka, prolomi se odsečno naredenje. Pedeset legionara sa kopljima izroni iz močvarno sivog vazduha i okruži ih. Nurbel odmah prepoznade oficira. To je bio onaj plavokosi čovek koji je svakodnevno jahao sa Avgustom. U deliću sekun-de, on zaključi da ga je Lonžen lagao i da se njegov glasnik uopšte nije vratio u grad. Bilo da ih je izdao ili da su ga Rim-Ijani zarobili, od njega su doznali za tajna vrata suterena. Sve ostalo su pretpostavili, isto kao Nurbel. Oficir već beše uperio svoj nož na Zenobiju. Približavajući se, glasno je, kroz vetar, uzvikivao: - Alat! Alat! U trenu, vabalat kao da polete. On skoči na oficira isukavši svoju malu sablju. Zenobłja povika. Rimljanin, iznenaden, od-gurnu dečakovo sečivo te se glasno nasmeja uhvativši ga za ogrtač. Nurbel pohita ka vabalatu odgurnuvši kraljicu. Nakon što je podigao dečaka, kao da želi da ga natakne na mač, Rim-Ijanin se, najednom, ukoči, a njegov smeh se pretvori u čudno kłokotanje koje besni vetar razasu po pustinji. Nurbel vide Vabalatovu sablju u njegovom grlu. Oficir se zatim, zatetura, te zajedno sa dečakom, pade na gvozdene oštrice piluma. Zenobija vrisnu. Nurbel skoči na Rimljanina, prekrivši svojim telom vabala-ta. U trenutku, on oseti kako mu se u butine, bedra i grudi za-bijaju gvozdene glave piluma. Njemu se činilo da to večno tra-je i da je došao čas da okaje sve svoje životne grehe pre no što se pridruži bogovima. Ali, sa poslednjim ubodom koplja, onim koji mu prode kroz vrat, bogovi ga primiše sebi, pre nego što vide kako krvavo gvožde koje ga je probolo, ulazi vabalatu u stomak. On ne ponese na drugi svet strašan Zenobijin vrisak, koji ona ispusti nad mrtvim detetom, i koji se, uprkos oluji, začu i u samoj Palmiri. 316 Kraljica Palm i r. XXXIII EMEZ Smestili su je u sobu u kojoj je vabalat nekad ugledao svet-lost dana. Rimljani to nisu znali niti ih se ticalo. Prineli su joj lepu odeću i finu hranu. Odnosili su se prema njoj kao prema kraljici, mada ona to više nije bila. Zenobija je sve odbijala. Na sebi je sačuvala svoju staru odeću na kojoj je, u debelom sloju, bila zgrušana dečakova krv. Ona bi, hiljadu puta na dan, nežno prešla rukom preko te sasušene skrame.

Prestala je da se češlja. Nekada najlepša kosa na Istoku se pretvori u zapuštenu i poluodsečenu gomilu vlasi. Zenobija bi, čudno nakrivivši glavu, provodila sate i sate, skrhana bolom. Robinje su se užurbano tiskale oko nje, nastojeći da je ode-nu i urede kao kraljicu, budući da je Imperator Rima najavio svoj dolazak. Lutajućeg pogleda i odsutna, Zenobija bi, ponekad, u dalji-ni, čula odjek njihovih glasova. Medutim, svaki put kada bi joj se neka od služavki previše približila, ona bi je snažno mlat-nula po licu svojim praznim remenom. Avgust Aurelijan je, već jednom, beše posetio, kada su, ostavivši Palmiru u plamenu, krenuli za Emez. On je, tom pri-likom, vłkao na sav glas mašući rukama, uprkos zavojima koji su ga sprečavali da nosi oklop. - Tvoj sin je ubio prefekta Maksima, mog jedinog prijatelja koji je iz svake bitke izlazio kao pobednik. On mi je bio naj-verniji drug. Za njega bih bio dao svoj život jer sam ga nosio u srcu. Eto šta ste učinili! Zlatni okovi 317 činilo se da će, onako besan, krenuti na nju onom zdravom rukom. Ona ga je samo ravnodušno pogledala, malo se izne-nadivši njegovom sličnošću sa velikim Odenatom. Pred so-bom je imala isto jasno lice sa lepim ratničkim crtama, viso-kim jagodicama i lepo iscrtanim punim usnama. Jedino su im se oči razlikovale. Dužica Avgusta Aurelianusa beše poput praznog neba. Nakon što se dobro izvikao on, isto tako glasno, poče da se smeje. - Kraljice Palmire, šta misliš? Da li dete od dvanaest godina može da prereže grkljan mom najslavnijem oficiru? Ratniku koji se slavno sukobio sa Gotima, Alemanima, Suevima, Rok-solanima i Alanima? Zenobija ne odgovori. Aurelijanov ponosan osmeh se na-jednom iskrivi usled bolne gorčine. Ako je Avgust i patio na-kon smrti prefekta Maksima, to nije iziskivalo suze. - Pravi sin dostojan majke! - glasno je uzviknuo. Potomak velike Zenobije, koja je pobedila šapura i krenula na Rim. Le-pa i velika Alat! Nepobediva crvena boginja! On najednom, zastade, uozbiljivši se, te je pogleda kao da po prvi put ispod te ratničke odeće pred sobom vidi ženu. Nje-gov pogled beše grub, ali lišen onog zverskog nasilja koje je inače prisutno u očima ratnika kada se suoče sa zarobljeni-kom. - Istina je. Ti si lepa i hrabra. To niko ne može da porekne -priznade on, mahinalno pomazivši svoje bolno rame. I izvrs-tan si strelac, baš kako je nekad tvrdio Pulinije. Medutim, Au-relijan te je ipak pobedio jer on uvek pobeduje. Ponovo se nasmeja. - što se tiče tvog sina, ja ne mislim da je sam izvršio zločin. Njemu su pomogli bogovi. Moja sudbina i bogovi zahtevaju da budem potpuno čist i sam u Rimu, kako i priliči Avgustu! Upravo taj čovek ju je, nakon ovog dogadaja, obasipao ha-Ijinama, tunikama, dijademama, narukvicama i ogrlicama, iz318 Kraljica Palmire vadenim iz palmirskih kovčega. Očekivao je da će se Zenobija, njemu u čast, njima odenuti i okititi. On još ne beše otkrio da su bogovi samo reči i iluzije koje je čovek

izmislio ne bi li se zaštitio od životnih patnji i nedaća, kao što dete, bežeći od noćne tmine, uranja u bajku. Zlatni okovi 319 Avgust je došao, obučen u togu izvezenu zlatom, i sa mno-go manjim zavojem na ramenu. On se Ijutito osvrnu na robi-nje, pošto uvide da je Zenobija još uvel< u svojim dronjama. Vrzmao se oko nje, nezadovoljnog lica, da bi je, najzad, upi-tao: - Zašto se tako uporno ponašaš kao divl;a životinja? čemu sve to? Isto kao i pri njihovom prethodnom susretu, Zenobija mu ne odgovori. - Ah! - uzviknu on - htela si da postaneš Avgusta, ali ja sam pobedio. Zar ne razumeš? Zašto mi prireduješ ovu predstavu? Zar kraljica Zenobije nema više ni trunku ponosa? Pošto je ona i dalje ćutala, ravnodušno ga posmatrajući svo-jim plavim očima, on još dodade: - Ne preteruj sa hrabrošću i ponosom. Ja ne nameravam da te ubijem. Sto se tiče osvete, mene će zadovoljiti smrt tvog Grka koji je savršen za tu ulogu. Za razliku od tebe, on ne zat-vara svoja uvredljiva usta. Pogubićemo njega i onih stotinak idiota koji ga podržavaju sa velikim zadovoljstvom. Ti, kralji-ce, budi bez brige. Ostaćeš u životu. On ispruži ruku ka njoj. Zenobija pomisli da namerava da joj dodirne lice, te se, jarosna i ubilački nastrojena, naglo od-mače. Videvši njen izbezumljen pogled, Aurelijan zastade, zbunjen. On, zatim, polušaljivo reče: - Nigde se ne žurimo. Imaćeš dovoljno vremena da, pono-vo, samu sebe, zavoliš, progunda on. I još dodade prezrivo, kako bi zataškao sopstvenu nelagod-nost: - Da li znaš da je voda emeskih hrišćana došao da moli za tvoje pomilovanje? I to, nakon što mi je otvorio vrata u svim tvojim gradovima, i kovao zavere, čak i ovde, u srcu Palmire! On je, pre leta, hteo da nam te preda, samo da bi spasao svoje vernike, a danas, na kolenima, kleči, moleći za tvoj život. Njoj prode kroz glavu: "Simon!" Ali, ona ne oseti ni bol ni uzbudenje. Aurelijan nastavi: - On smatra da si dovoljno patila i da je postigao svoj cilj. To što si odbila da ubiješ palmirske hrišćane na zahtev svog naroda, po njemu znači da te je njihov Bog pomilovao i da si, od sada, jedna od njih. Da li je to istina? Da li si zaista postala hrišćanka? Ona ni na ovo pitanje ne odgovori. Aurelijan joj ponovo pride, te joj se obrati, mnogo tišim i neobično prijateljskłm glasom. - Baš nas briga za ludorije hrišćana. živećeš, jer ja tako že-lim. Samo da znaš, svi oko mene, zahtevaju tvoje pogubljenje. I u Rimu će se uskoro pobuniti. Ali, Avgust Aurelijan to neće dozvoliti. Ah, nemoj misliti da si nepobediva. Gotovo je sa Alat! Medutim, ti još uvek imaš svoju sudbinu. Od tvog ro-denja, pa sve do današnjeg dana, bogovi su želeli da živiš samo radi slave Lucija Aurelijana Avgusta, koja će uskoro zablistati na forumu. 320 Kr a tiica Palmir e XXXIV RIM

I danas je, kao svih prethodnih dana, otvorila oči, pre no što su obrisi neba i zemlje počeli da se razaznaju. Pred njom je ponovo bilo ono isto, mučno prisustvo mrtvog deteta. Bilo da su Zenobijine oči bile otrorene ili zatvorene, on je uvek bio pored nje i tiho joj zamerao. Ona je dugo posmatrala služavke, stražare i oficire, koji su se, grozničavo i bespotrebno, po ceo dan, vrzmali oko nje. Od kada su napustili Emez, već joj je hiljadu puta palo na pamet, da bi Avgusta Aurelijana, lako mogla da liši njegove slave. U haosu koji ju je svakodnevno okruživao, krada mača ili bodeža ne bi bila ni opažena. Znala je da smrtonosni ubod zahteva samo jedan kratak trenutak hrabrosti. Dok su se približavali kapijama Rima, ima-la je sto puta priliku da se baci u vodu sa palube ili da izazove nekog od oficira da je probode mačem. Medutim, i danas je u tome spreči Vabalatovo lice. Sin je od nje zahtevao ispunjenje obećanja. Ona pozva služavke, pokaza rukom na kovčege blaga koje Aurelijan beše oteo palmircima, te izjavi: - Uradiću ono što želi Avgust. I Rimljani su želeli da je vide. Svetlost baklji se, sa sedam rimskih brežuljaka, razasula sve do obala Tibra. Stotine hiljada Ijudi je hrlilo ka Via Kornelia ili velabre. Mladi i stari, bogati i siromašni, advokati i prodavci, javne žene iz Subura i ugledni gradani, svi oni bejahu napusti-li svoje domove i velelepne vile kako bi se tiskali ulicama, vi-kali i medusobno se vredali. Zlatni okovi 321 Neki pokradoše siromašnije od sebe, a drugi nemilosrdno izgaziše žene i decu kako bi zauzeli mesta odakle se bolje "vidi". Pojedini, u Cirkusu Maksimu, okruženi naoružanim robovima, platiše cenu jednog tovara iz Egipta samo da bi se-deli na ivici staze kojom je Avgust trebalo da prode. Najstariji gradani, ćopavi, bolesni i svi oni koji nisu mogli dugo da hodaju, a bilo ih je mnogo, tek pred jutro, stigoše na trg koji je, već više od sedam dana, čuvala straža od rado-znalaca. vojnici izdadoše naredenje da se, na svim oltarima, zapali tamjan i da se otvore vrata na hramovima. U istom trenutku, na svim trgovima, na stubovima i sta-tuama upališe lampione koji razasuše svoju svetlost na dvade-set hiljada cvetnih venaca i barjaka, predvidenih za tu zgodu. Kada prvi sunčevi zraci obasjaše glavni grad, dim ga već beše u potpunosti prekrio, a nered i buka bejahu toliki da je čovek mogao da pomisłi da se radi o najezdi varvara. Najzad, začuše se, na početku Via Kornelia, trube gospodara univer-zuma, Lucija Aurelijana Avgusta. Povici se, najednom, pretopiše u jedan glas, glas radosti. Najpre se pojaviše fanfare, olifanti, egipatski i galski rogovi i saksonski helikoni. Odmah iza njih, uslediše sveže obrijani senatori i prefekti, još uvek sveži i kreposni na tom početku povorke, mašući rukama, kao da žele samo za sebe da pribave sve povike i pozdrave. Iza pretorijanske straže koja je usledila, dodoše i oni ka ko-jima su stremili svi pogledi.

Dvadeset slonova, trideset žirafa i isto toliko gazela, zebri, bivola, losova, divljih svinja, muflona, ponija i jednogrbih i dvogrbih kamila, se primicalo u pratnji mnogobrojnih robova koji su ih sve držali na uzici ili terali bičem. Izbezumljene ovim ulaskom u sam centar grada, životinje su, na sve strane, vršile nuždu i poganile vazduh, izazivajući buru smeha koja prestade tek sa dolaskom divljih zveri u pokretnim kavezima. 322 Kraljica Palmire Risevi, hijene, tigrovi, panteri i lavovi zarikaše u glas pro-šavši ispod nedovršenog svoda Aurelijanovih vrata. Ljudi su se ježili i uzmicali kada bi ugledali njihove strašne očnjake. Ovaj prizor ih sve podseti na opasnosti, borbe i sve čudnovatosti Is-toka sa kojima se njihov Imperator upravo suočio. Sa istom animalnom aurom, usledi hiljadu šest stotina po-lugolih gladijatora, svih boja kože i telesnih grada, od najru-žnijih do najlepših, koji izmamiše razdragane povike ženskog dela publike. Iza njih je koračalo pet stotina robova koji su na rukama nosili ratni plen. Tu je bilo zlata, srebra, nakita, oklo-pa, oružja, poslužavnika, odeće, kovčega, ogledala, stolica, kre-veta, bundi, predmeta koji nisu imali ime ali su sami po sebi bili dragoceni i bezbroj blještavih sitnica koje su, poput naj-ludeg sna ili opsene promicali ispred gramzivih i Ijubomornih očiju. Zatim se pojavi nekoliko hiljada običnih zarobljenika. Kada se svi ti Persijanci, Baktrieni, Indusi, Sarmati, vandali, Blemiti i Aksiomiti pojaviše, teturajući se pod drvenim tabla-ma na kojima su bili obeleženi svi gradovi i zemlje gde su pre-trpeli poraz, gradani ih zasuše svim svojim besom i mržnjom. Kod Neronovog mosta i Pompejevog pozorišta, oni bejahu prinudeni da podignu zavezane ruke ne bi li se zaštitili od kiše kamenica i grnčarije koja je po njima dobovala. Njih, oko dve stotine, tu pogibe. živi su gazili preko mrtvih, sve do Marme-tino zatvora, prepravljenog, za tu priliku, u klanicu za Ijude, gde im je, tog istog dana, odrubljena glava. Zatim naide deset soromatskih ratnica, obučenih kao muš-karci ali potpuno golih prsa. One su, sa osmehom na usnama, šaljivo uzvraćale nametljivcima, slale poljupce ženama i ne-pristojno odgovarale na staračka dobacivanja. Pošto prodoše, svi u gomili zažališe što ih nisu bolje os-motrili. Medutim, potmuli šapat gradana najavi onu čije ime su, već mesecima, izgovarali. Doćte red i na Zenobiju, kraljicu Palmire. Zlatni okovi 323 Naravno, oni najpre videše Avgusta Aurelłjana sa lovoro-vim vencem na glavi, obučenog u togu od purpura i zlata, ka-ko stoji u dvokolici koju vuku četiri jelena ogromnih rogova. Drago kamenje beše umetnuto u pregrade na vozilu, a nalazilo se čak i na rudi. Poluge na točkovima bejahu optočene zlatom a rogovi jelena ukrašeni biserima. Ali, nakon što je prošla obale Tibra, Flaminijev trg, po-zorište Marcelo, hramove Herkula i venere, i uputila se uza-nim stazama vikus Tuskusa, hiljade i hiljade očiju videše sa-mo nju, Zenobiju. Gledala je ispred sebe, ukočenog lica, te su svi bili u prilici da je bolje osmotre. Oko najlepšeg tela na svetu beše obmotan zlatni lanac koji je na sunčevoj svetlosti isticao njene obline. Zenobija je njime bila privezana za niska kolica na kojima je stajala, a za koja su, tim istim lancem, bili upregnuti robovi. Povrh svega, gomila dragog kamenja joj je pritiskala grudi, te bi se ona, s vremena na vreme, usled tog velikog tereta, zate-turala.

Zenobijłna poluodsečena kosa je čudnovato visila na ledima, dok joj je desna strana glave bila tako dobro obrijana, da su, oni najbliži, mogli da vide njenu neobično belu put. Sve to je nije činilo ružnijom. lako čudnovato ranjena iznu-tra, ona se hrabro suoči sa pogledima prisutnih. Negde oko podneva, dok je sunce nemilosrdno peklo, oni udoše u veliki Cirkus. Najednom, povici i smeh razularene gomile se pretopiše u šapat pun poštovanja. Neko iz publike uzviknu njeno ime. Kao na bojnom polju, deset ili dvadeset hiljada glasova od-govori: - Zenobija! Zenobija! Sve vreme, dok je kružila arenom, niko i ne pomisli da po-mene ime Avgusta Aurelijana. 324 Kada je, nekoliko časova kasnije, Avgust obavio žrtvovanje jelena iz svoje zaprege, na stepenicama foruma, grad je još brujao od njenog imena. Medutim, niko nije mogao da čuje reči koje je Zenobija po-navljala tog celog dana, ispucalih i naduvenih usana. Ona, po-slednji put, izgovori svoje obećanje, "To je vabalat, Zenobijin sin, kralj nad kraljevima", te se sruši pod Trajanov svod. Zlatni okovi 325 EPILOG PERINT, 275. godine posle Hrista Ona začu korake pod tamarisom, i pomisłi da to on dolazi. Već dvadeset meseci ju je posećivao. Najednom bi izronio iz mraka da je, samo na trenutak, vidi. Znao je da sedne sas-vim blizu, ili pak da je posmatra sa odredene udaljenosti, skriven. Zar je mislio da ona ne oseća njegovo prisustvo? Istina je bila da je on skoro uopšte nije interesovao. Avgust je od nje zahtevao da ga svuda prati poput senke, što je ona i bila. Zenobiji je bilo potpuno svejedno. Njemu se nije obraćala, dok bi sa sluškinjama razmenila tek po koju reč. Znala je da mnogi misle da je poludela. Ti isti su se rugali i Aurelijanu, tvrdeći da je on ceo svoj život proveo okružen lu-dim ženama. Ponekad bi joj se činilo kao da na nešto čeka. Poput lovca u veoma dugoj zasedi, ona se trudila da ostane tiha i nepomična. Nakon nekog vremena, Zenobija postade svesna da čeka na smrt i zaborav. Jedne večeri, dok se oktobarsko sunce polako spuštalo nad morem, mestimično išaranim crvenim i plavim jedrima ribo-lovaca, ona napokon oseti mir. Medutim, taj blaženi trenutak iznenada prekide jedna mršava, oniža žena koja se pojavi pod krošnjom masline. - Kraljice, ja sam Ulpija. Ti me ne poznaješ mada bi trebalo jer ja sam supruga Avgusta Aurelijana. Ona se nežno osmehnu, uporno gledajući Zenobiju, te joj pride, sa rukama prekrštenim preko pasa, kao da pridržava svoju smedu, jednostavnu tuniku. Ona tiho reče: - Nisi imala priliku da me upoznaš jer me Avgust drži po-dalje od tebe. On smatra da sam luda, a to misle i svi oni koji ga okružuju. Luda Ulpija, supruga Lucija Aurelijana! Ona zastade, tužnog lica. - To isto kažu i za tebe, kraljice. Pričaju kako si se borila sa Aurelijanom i sa još gomilom ratnika, te da si zbog toga sišla s uma. Muškarci ne vole sposobne žene, eto, to je cela istina.

Ona joj se još primače, fiksirajući je svojim čudnim očima, što Zenobiju primora da ustane i da se malo udalji. Ulpija klimnu glavom te izjavi: - Svi govore da si lepa i to je, vidim, istina. Zatim se namršti i upita: - Da li si spavala sa njim, kao i njegova sestra? Pitanje tako iznenadi Zenobiju da ona nesvesno poskoči. Ulpija, zabavljena, dodade: - Nije važno! To me zaista više ne pogada. Danas, ja sam spremna sve da oprostim jer sam upoznala Boga koji prašta sve grehe i prima najveće bezbožnike u raj. On je pravedan Bog. Aurelijan ne zna za pravednost. Nešto u njenom pogledu natera Zenobiju na oprez. Ona se odmače nekoliko koraka dok ju je Ulpija mirno i u tišini pos-matrala. Ona najzad klimnu glavom i reče: - Ja znam za tvoj bol. I ja ga osećam. Aurelijan ti je ubio si-na a meni nije dozvolio da ga rodim. Ona naglo ućuta vrebajući okolinu. U dnu vrta se začu škripa koraka po suvoj travi. U istom trenu, Zenobija se okrete i vide Aurelijana kako se približava. Ulpija nestade bez traga. Po prvi put, ona ga dočeka sa olakšanjem, pitajući se da li je video svoju ludu ženu. Po svom običaju, Aurelijan ne odvoji pogled od nje. širok osmeh mu ozari lice, nakon što presrete njen pogled. On us-pori korak, ne bi li, još malo, uživao u tom trenutku. Zlatni okovi 327 Kruna od lovora mu je, kao i uvek, krasila čelo dok su za njim išla dva zlatara čija je jedina dužnost bila da mu je sva-kog jutra zamene novom. Za ovih nekoliko meseci, Avgust se beše malo ugojio zbog čega se činio manje odlučnim i energičnim. Možda je upravo to bilo presudno u trenutku koji je usle-dio. Ili je možda razlog za sve bila njegova opčinjenost Zeno-bijom?! U svakom slučaju, on ne pokuša da se odbrani ili da pobegne, kada Ulpija nenadano iskoči iz senke tamarisa. Uz radosne povike, ona mu zabi nož u leda. Zenobija ne skrenu odmah pogled sa umirućeg Avgusta. Kada Ulpija napokon ustade, držeći okrvavljeni nož u ruci, kraljica se malo odmače, spremna da primi udarac. Medutim, ona poskoči začuvši poznat glas iza sebe. - Nemoj se plašiti. Neće ti učiniti nažao. Božije ruke su je osvetile. - Havad! On se, ovog puta, ne naljuti zbog imena kojim ga je naziva-la. Na sebi je, kao i uvek, imao ogrtač sa kapuljačom koja mu je prekrivala lice. Zenobija se osloni na najbliže stablo. Da li je njen lov napokon završen? - Zašto? Zašto ste ga ubili? - I Aurelijan je, poput svih Rimljana i Avgusta, bio lažov. On, svojom osakaćenom rukom, izvadi iz rukava smotuljak pergamenta. - On je sutra nameravao da objavi zabranu na hrišćansku propoved u čitavom Rimskom carstvu. Ponovo bi bespotrebno otpočelo stradanje moje braće. Dovoljno smo dokazivali da se ne plašimo bola i smrti jer su nam otvorena vrata raja. Došlo je vreme da Rim shvati ko smo mi. 328

Kraljica Palmire Ulpija im se pridruži i čučnu uz Havada poljubivši mu ovlaš desnu ruku. - Simon iz Emeza je hrišćanin koji ume da izleči velike pat-nje - reče ona pogledavši Zenobiju. Kraljice, podi sa nama. On će ti pomoći. Havadove oči bejahu uperene u Zenobiju. Po prvi put, na-kon mnogo vremena, ona na tom bezizražajnom i spaljenom licu opazi nežnost i nadu. Možda čak i molbu. Ona mu se samo nasmeši, osluškujući u sebi odjeke jedne stare i veoma istrošene ljubavi. Ne pomerivši se, on reče: - Da, sada dovoljno znaš o istini i laži da bi nam se pri-družila. Zenobija pognu glavu. - Prekasno je. Bezgranično sam te volela ali to je sada pro-šlost. Havade, tvoj Bog nije namenjen onima koje ubija tvojom rukom. Ti to odlično znaš. On podiže ka njoj ruku ali se ona odmače. - Simon iz Emeza me je ubio. Zar se ne sećaš?! - povika ona grubo. "Ti si odavno mrtva za Simona iz Emeza!" To su tvoje reči! Oni se odmeriše pogledom. Zenobija napokon uvide da je njenom čekanju došao kraj. Ulpijin povik prekide njihovu opčinjenost. - Ali ti ne smeš da ostaneš sama! - Zenobija iz Palmire je sama od rodenja. Već koliko sutra, niko neće znati ni da li je postojala. KRALJICA PALMIRE ZLATNI OKOVI U palmirskoj pustinji, dok sunce neumoljwo sija, vojnid posustali od vrućine očekuju napad u potpunoj tišini. Odjednom, deset biljada strela zapara nebo i hiljadu kamila izroni iz peščane dine. Na njihouom čelu je Zenobija, kraljica Palmire, koja u svom čudesnom cruenom oklopu izazwa persijskog vladara, nepobedwog Sapura. Za Zenobiju, ova bitka je od sudbinskog značaja. Nakon što je silovana i ponižena, postala je ratnica. Pobeda će joj obezbediti slavu i osvetu. Ali, šta će joj se desiti ukoliko izgubi? U isto vreme, na drugom kraju Rimskog carstva, Aurelijan je nakon veličanstvenog venčanja postao vrhovni voda rimske vojske i upušta se u bitku za presto. Sudbine Zenobije i Aurelijana neizbežno streme jedna ka drugoj. Uskoro će se Zenobija usuditi na nezamislivo: izazvaće Rim i njegove legije. ISBN:86-86003-32-4 www.sezambook.com 9 H? 8 8 (5 861100332 4II i________________________I prodaja@sezambook.com Korice / Ateneum