Predstavu Mali mi je ovaj grob u Beogradu je na sceni Bitef teatra, prema tekstu dramaturkinje iz Srbije Biljane Srbljanovi, postavio bh

Predstavu Mali mi je ovaj grob u Beogradu je na sceni Bitef teatra, prema tekstu dramaturkinje iz SrbijeBiljane Srbljanovi,postavio bh. reiserDino Mustafi. Raena je u koprodukciji pet kua iz Srbije, Bosne i Hercegovine, te Hrvatske.

Ova drama donosi priu o Sarajevskom atentatu i dolazi u pravo vrijeme, budui da se 2014. obiljeava 100 godina od poetka Prvog svjetskog rata.

U intervjuu za RSE Dino Mustafi kae, izmeu ostalog, da je ovaj pozorini komad angaovane prirode jer eli otvoriti drugaiju perspektivu koja izlazi iz politikih i medijskih kliea lika i djela Gavrila Principa i ideja za koje se zalagala organizacija Mlada Bosna.

RSE: Ve neko vrijeme boravite u Beogradu jer pripremate predstavu Mali mi je ovaj grob prema tekstu Biljane Srbljanovi. Koliki je izazov reirati predstavu ija tematika, i jedan vijek nakon Sarajevskog atentata, prouzrokuje oprena tumaenja?

Mustafi:Na poetku elim rei da je drama Biljane Srbljanovi izuzetno vrijedno dramsko tivo, jedno od boljih koje sam proitao u posljednje vrijeme, upravo jer se radi o zanimljivom linom i emocionalnom planu jednog velikog istorijskog dogaaja i likova. Naalost, odnos prema inu atentata u Prvom svjetskom ratu danas najee implicira politike stavove i oni su, uglavnom, polarizirani u dilemi da li je taj akt akt teroriste ili akt nacionalnog heroja a niti u naoj predstavi niti drami to nije fokus kojim se mi elimo baviti. To je, prije svega, savremena lina, emocionalna drama upravo na nain kojim se umjetnost moe baviti istorijskim dogaajima jer nain onoga ega se sjeamo i kako se sjeamo najbolje govori o naem sadanjem trenutku.

U tom smislu, mi smo prili cijeloj tematici Prvoga svjetskog rata iz vizure jedne generacije Mladobosanaca koji su eljeli i vjerovali da mogu, prije svega, da dosegnu tako eljno iekivanu slobodu, a ta sloboda se, u tadanjim istorijskim kontekstima, posmatrala kao jedan od vidova borbe a ti oblici borbe bili su oruani otpori, atentati. ak je Sarajevskom atentatu prethodilo nekoliko desetina u mnogim drugim gradovima Evrope tako da mi polazimo od toga da je to pria o jednoj generaciji zanesenjaka, romantiara, idealista, na jedan nain utopista koji su ostali vjerni do kraja svojoj ideji. Paralelno s tim, i u tekstu Biljane Srbljanovi, postoji i ona mrana strana istorije ona manipulativna, paradravna, parapolicijska, obavjetajna, koja zloupotrebljava bilo kakvu vrstu uzvienih i plemenitih ideja, prlja ih i koristi ih za svoje najnie porive. To je ona strana koja vjeruje da istorija uvijek moe da bude jedno kontinuirano zlo i nasilje, i ona je ovdje data uz jedan vrlo zanimljiv karakterApisa, efa Crne ruke obavjetajne slube Srbije koja je bila involvirana u Sarajevski atentat.

RSE: Ranije ste izjavili da predstava nije politika, niti istorijska drama, ve je angaovana. ta ste time htjeli rei?

Mustafi:U predstavi postoje, kao i u tekstu, mnoge vrlo savremene reference iz moderne politike istorije Srbije. Predstava je angaovana na nain kako ja vidim angaovani teatar a to je da vam taj teatar eli otvoriti neku drugaiju, novu perspektivu koja izlazi iz ovih, rekao bih, kliea politikih i medijskih, za koje smo naviknuti da vrlo esto arbitriramo, donosimo presude, zakljune stavove i da smo u tim svojim argumentacijama vrlo iskljuivi a, zapravo, radi se o povrnosti, o krajnjoj simplifikaciji. U tom smislu mislim da je naa predstava angaovana jer ima jedan jasan autorski stav - spisateljski, dramaturko-rediteljski i uope umjetniki i bavi se jednom univerzalnom vrijednou i priom a to je ta mi moemo iz istorije da nauimo. Cijela predstava je smjetena u scenski prostor klaonice jednoga besprijekornog stroja istorije koji se pokree s vremena na vrijeme kao zupanik zla koji uzima i melje tu mladu generaciju i pretvara je u topovsko meso. Mislim da e predstava izazvati podijeljena miljenja i razliit odnos prema njoj, ak i kontroverze koje su pratile ovaj tekst i kada je napisan i publiciran jer je ovo jedna od rijetkih prilika da je dramski tekst tampan pa tek onda izveden na sceni.

RSE: Ove godine se obiljeava 100 godina od poetka Prvog svjetskog rata. Kako tumaite vijest da su vlade Srbije i Republike Srpske objavile da namjeravaju podii spomenik Gavrilu Principu na beogradskom Kalemegdanu, odnosno u parku u Istonom Novom Sarajevu?

Mustafi:Taj rat spomenicima traje dugo vremena. Nije samo karakteristian od perioda Prvog sjetskog rata. Taj rat spomenicima traje i od Drugog svjetskog rata, traje i u vremenu nae bliske prolosti devedesete godine i sada, na alost, prenosi se i na Prvi svjetski rat. To govori o jednom neemancipiranom drutvu u kojem mi jo uvijek nismo, u vrijednosnom smislu, stvari poredali onako kako trebamo, zato to je ta istorija kod nas najee predmet stranog retua, moralnog relativiziranja, falsifikovanja injenica. Mene ne udi da se upravo kroz taj politiki diskurs, prevashodno, odnosimo prema prolosti, umjesto da govorimo - ili jezikom nauke, egzaktno, injenino, ili ovo ime se umjetnici bave jezikom emocije koji ima pravo i na fikcionalnost ali, svakako, nijednog trenutka ne naputajui osnovnu dokumentarnu istinu.

RSE: Zasluuje li Gavrilo Princip spomenik u Sarajevu?

Mustafi:To je suvie kompleksno pitanje da bih ja mogao tek tako odgovoriti. Sasvim sigurno da Princip nije zasluio da su stope, mjesto gdje je izvrio atentat, izbaene iz Sarajeva, sasvim je sigurno da Muzej Sarajeva koji se zvao Muzej Mlade Bosne, muzej koji je imao dio posveen Mladoj Bosni treba da bude mjesto u kojem e moi turisti i graani Sarajeva vidjeti kakva je to bila organizacija. Zato?

Mlada Bosna je bila vrlo zanimljiva pojava na Balkanu poetkom 20. vijeka. To su bili mladi ljudi, socijalanarhisti koji su itali i prevodili svjetsku literaturu, imali emancipatorski kulturni projekat, borili se za status ena u drutvenom smislu, imali su velikim dijelom i multietniki karakter. Oni nisu bili ideoloki artikulisani, ali, u svakom smislu, to treba posmatrati kao poetak odreene revolucionarne misli. Oni su italiSvetozara Markovia,Dimitrija Tucovia, prevodiliWalt Whitmana,obrazovali se naBakunjinu(Mikhail Bakunin). To je bila vrlo zanimljiva intelektualna grupa, intelektualni kruok sarajevskih srednjokolaca, idealista. Zamislite sada srednjokolce koji su bili sa takvim revolucionarnim zanosom i vjerom.

Sve do devedesetih godina mi smo o tim ljudima uili, u vrijeme Titove Jugoslavije, kao jednoj revolucionarnoj organizaciji, a onda je devedesetih naglo dolo do preokreta u kojima su etnike zajednice Bonjaka i Hrvata u Bosni smatrale da je to bio pucanj u civiliziranu Evropu i teroristiki akt, dok je srpska nacionalistika strana prisvojila Gavrila Principa kao nacionalnog heroja, mitskog junaka koji je postao borac za Veliku Srbiju. A sam Gavrilo Princip na sudu je rekao da je po nacionalnosti Jugosloven, da se zalae ne za bilo kakvu dravnu tvorevinu nego Republiku Jugoslaviju. Oigledno je da su sudski transkripti, injenice i dokazi koje je najbolje u svojoj knjizi objasnioVladimir Dedijer, bez ikakvog ideolokog filtriranja, devedesetih potpuno naputeni i poelo se govoriti o jednoj ili drugoj strani, i taj verbalni rat se sada prenosi na memorijalizaciju u smislu obiljeavanja spomenika i spomen-prostora.

RSE: Da li onda danas u Bosni i Hercegovini nedostaje takvih revolucionarnih kruoka ali, ne u smislu da e primijenjivati silu, ve da e graanskim buntom i bojkotom mijenjati postojeu situaciju u BiH koja je proteklih 19 godina na klimavim nogama?

Mustafi: Bosna i Hercegovina je uvijek bila jedna vrlo zanimljiva zemlja zato to je anticipirala odreene pokrete i promjene. U tom smislu, ovaj proces su ispratili bosanskohercegovaki nemiri, socijalni bunt. Ima mnogo analogija sa onom eljom i htijenjem Mladobosanaca za slobodom.Dananje revolucije, ak i kada su izvedene kao to one u arapskim zemljama, nisu donijele oekivane promjene, mnogi su reimi koji su doli umjesto ovih svrgnutih, autoritarnih reima, postali jo retrogradniji i konzervativniji

Naa sloboda je danas, ini mi se, u jednom drugaijem pojmu, a to je da je to pravo na ivot, pravo na dostojanstvo, pravo na rad, da nam se vrati nada kao sastavi dio bia jer je jako teko ivjeti u savremenom svijetu a da su vam suspendirani ti vrlo bitni osjeaji nade. Ja mislim da revolucionarno nije mogue oekivati, ili da e se mijenjati neke stvari tokom noi. Dananje revolucije, ak i kada su izvedene kao to one u arapskim zemljama, nisu donijele oekivane promjene, mnogi su reimi koji su doli umjesto ovih svrgnutih, autoritarnih reima, postali jo retrogradniji i konzervativniji. Sve to govori da je taj prostor demokratije i emancipacije neto to je jedan dugaak evolutivni put ali, u svakom sluaju, mislim da ono to se dogodilo u Bosni i Hercegovini je bila jedna vrlo vana socijalna i politika pobuna protiv jedne nove kaste politike klase koja je sama sebi dovoljna. U tom smislu su Bosanci i Hercegovci sigurno pokazali svojim susjedima na Balkanu a, ini mi se i evropskoj javnosti, koliko je u Bosni bez obzira to se dvije decenije radilo na njenom etnikom distanciranju na etniki monolitnim teritorijama jo uvijek taj klasni i identitet gladnoga stomaka vaniji nego biti Srbin, Hrvat ili Bonjak.

RSE: U prilog ovoj vaoj izjavi ide i injenica da je predstava nastala u koprodukciji pet kua iz Srbije, Bosne i Hercegovine, te Hrvatske (Heartefact Fund, Bitef teatar, Kamerni teatar 55, Kazalite Ulysses i Testament filmS). Znai li to da tematika, pored Bosanaca i Hercegovaca, itekako zanima i ostale narode regije?

Mustafi:Mislim da je to sasvim oekivano i jasno s obzirom i na temu kojom se predstava bavi, potencijal autorski sve su to stvari koje e zanimati regiju a, sasvim sam siguran, i iru evropsku javnost.

RSE: Pojedini turistiki radnici i marketinki strunjaci smatraju da bi BiH trebala znaajnije posvetiti panju u kreiranju turistikih sadraja gdje e se, na primjer, na mjestu Sarajevskog atentata prirediti svojevrsna predstava koja e rekonstruirati taj dogaaj ili, kao to ste ranije kazali, vratiti stope Gavrila Principa ispred Muzeja Sarajeva. Dakle, govorimo o sadrajima koje privlae turiste. Istovremeno, u maju i junu brojni mediji e izvjetavati iz Sarajeva o aktivnostima obiljeavanja 100. godinjice Prvog svjetskog rata. Da li je Sarajevo, odnosno BiH, spremno za takav, kako kau, zlatni turistiki trenutak koji se ne bi smio propustiti?

Mustafi:Nadam se da e odbori formirani na nivou grada, koji bi se trebali baviti i kulturno-umjetnikim sadrajima, a ne samo protokolarnim, raditi na toj kulturno-turistikoj infastrukturi. Mi moramo shvatiti da je kultura, izmeu ostalog, i kreativna industrija i da postoji mnogo razloga i prostora da poboljamo svoju ponudu, da ljudima koji dolaze u Bosnu i Hercegovinu pokaemo zato je naa zemlja zanimljiva, zato je Sarajevo kao grad vaan u istoriji Evrope i da je to grad koji nije samo ponudio Evropi one vrijednosti kao to su poetak rata ili opsada najdua u historiji ovjeanstva, nego da je to grad koji kroz svoju historiju koliko god bila burna uz svoje velike uspone i padove bio grad jedne neobine potrebe i elje za ivotom, i da je to grad koji je, zaista, odbranio za jedno stoljee svoj kozmopolitski duh i orijentaciju. To je grad u kojem u to sam sasvim siguran kao roeni Sarajlija i kao sadanji stanovnik Sarajeva sve Sarajlije ele da ive u takvom Sarajevu, Sarajevu kao gradu ideje koji je stoljeima bio mjesto u kojem je svima bilo dobro bez obzira na etniku ili vjersku pripadnost. Taj duh saosjeanja za druge sunarodnjake i manjinska prava je neto to Sarajevo mora uvati i njegovati, te pretvarati u svoj kvalitet i ponudu, a ne u svoj hendikep, izolaciju ili provincijalizam.

RSE: Nakon beogradske, a uskoro i sarajevske premijere, koja je dalja putanja predstave Mali mi je ovaj grob?

Mustafi:Predstava e na ljeto biti izvedena na Brijunima zato to je to koprodukcija i Kazalita Ulysses sa Brijuna, a potom e u oktobru imati premijeru u dramskom kazalitu Gavella u Zagrebu. Predstava ve sada budi odreena interesovanja za, ne samo regionalne i evropske festivale, ve i da e imati svoj repertoarni, pozorini, meugradski i regionalni ivot.

Tada se pribegava drastinim reenjima, svirepim prizorima i kakofoniji replika koje svojom bukom pokuavaju da nadoknade odsustvo jasne ideje kuda predstavu treba uputiti. U njoj ostaje problematina i paralela dva atentata. Zato i kobna uloga Crne ruke poetkom dvadesetog veka u paraleli sa onim snagama koji su, krajem tog veka, skovale zaveru da se uniti ono to su zamislili mladobosanci i dovele do ubistva inia, skoro pada u farsu.

Autor:Ana IsakoviVeliina slova:a

HYPERLINK "javascript:changeFont('medium_font');" \o "srednja slova" a

HYPERLINK "javascript:changeFont('large_font');" \o "velika slova" aPremijera u Bitef teatru predstave Mali mi je ovaj grob drame Biljane Srbljanovi u reiji Dina Mustafia (koprodukcija Hartefakt fonda, Bitef teatra, Kamernog teatra 55 iz Sarajeva, kazalita Ulises sa Briona i Testaments filma iz Beograda.)

Glumci: Milan Mari (Princip) Marko Janketi (Nedeljko abrinovi)-, Ermin Bravo (Danilo Ili), Amila Terzimehi (Ljubica, fiktivni lik Danilove sestre, Gavrine i Neine drugarice) i Svetozar Cvetkovi (Apis)

ta je, izmeu ostalog, pozorina predstava? in koji se odigrava na drutvenom polju u kome se predstava stvara. U koji se, svesno ili senzibilitetom, upisuje savremeno doba u vremenu njene pripreme i izvoenja. Ona moe, ali ne mora, da eksplicitno navodi dogaaje ili obeleja svog vremena, ali i sam estetski izbor nosi i, treba da nosi, njegov peat. Drama Biljane Srbljanovi Mali mi je ovaj grob vrlo odluno bira da svoj tekst, uprkos tome to govori o davnom dogaaju, atentatu na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, ispuni za publiku regiona prepoznatljivim odlomcima. Ako u komada ima i neto to bi moglo da se nazove politikim i psiholokim konstantama jednog dueg perioda, on nedvosmisleno poziva gledalite da u savremenim zbivanjima prepozna tragine zablude i lutanja istorije. Jedan pokuaj da se empatijom ta istorija shvati, a lice savremenosti pokae kao deo tog istorijskog toka. Zato Biljana Srbljanovi u tekstu nudi mnogo toga to je savremenoj pubilci u sveem pamenju. Tu su citati govora Zorana inia, izvodi sa suenja njegovim ubicama, rei Vojislava Kotunice posle pobune Crvenih beretki i iz pisma generalu Aci Tomiu, uhapenom u poznatoj akciji Sablja posle inievog ubistva, ali i rei Tonija de Vita u Skorsezeovom filmu Opasni momci.

Takav sklop teksta, u koji se bliski dogaaji svesno upisuju, otvara jednu znaajnu mogunost za reditelje. Komad Mali mi je ovaj grob je, na neki nain, otvoren za dopisivanje. ak je i magnet da se i interpretacijom i dodatim reima aludira na trenutak u kome se predstava stvara. Ono to mene lino zbunjuje je da Dino Mustafi, reditelj nesumnjivog oseanja za drutveni kontekst, nije osetio tu mogunost. Niti je nasluto (ili svesno odbacio?) da kreativno iskoristi manevarski prostor. Naime, on je radio predstavu u vreme skoranje pobune naroda u Bosni, a ta zbivanja su, ini mi se, mogla da nau svoj refleks u njoj. Jer ti dogaaji izraavaju kompleksnu prirodu revolucionarnog poriva: potencijal za stvarne promene i zamke utopije. Utoliko pre to akteri drame Biljane Srbljanovi nose u sebi i jedno i drugo. I zato to je njihov revolucionarni ar usmeren prema jednoj utopiji koja je nedavno razorena, a bosanska drama posledica tog malignog procesa.

Ovo zatvaranje oiju pred takvim mogunostima kao da je, i pored tu i tamo uspelih scena, neutraliziralo itavu predstavu. Ili je uinilo donekle zbrkanom tako da ni jedna linija teksta nije ubedljivo izvuena. Tano da nije mogla da izbegne ono to tekst naglaava. Premisu da ideja revolucije neminovno ide u susret manipulaciji. I injenicu da autorka teksta govori o neizbenoj kazni poleta subverzije. Na primer: splet ivog i skoro nevinog poleta mladosti eljne da ispuni svoje vizije i zloina da ta vizije ostvari. Plemenitost nagona za subverzijom jednog nepodnoljivog stanja i zamki na tom putu. I ono to taj revolucionarni i idealistiki ar ne prepoznaje: manipulaciju tamnih snaga koji ga koristi. Jer su, s jedne strane, mladi zaverenici (mladobosanci) voeni slikom jugoslovenske utopije a, s druge, oni koji ih zavereniki zlouptrebljavaju za nasilno ostvarenje velikosrpske ideje.

Gavrilo Princip izvrava atentat zbog ideje ujedinjenja junoslovenskih naroda, a istovremeno je izmanipulisan idejom Dragutina Dimitrijevia Apisa o velikoj Srbiji. Ova linija revolucionarnog poleta, stalno u mrei zavere, u pozadini omoguila je autorki da povee, na jedan, naizgled paradoksalan nain, skoranje ubistvo Zorana inia i atentat na Franca Ferdinanda. Ne da bi ih izjednaila, nego da bi osvetlila mehanizam koji se na Balkanu i u srpskoj istoriji perpetuira. Ali te dominante teksta, zato to nisu praene uverljivom reijom, postepeno se gube tokom predstave. Ako njen prvi deo donekle uspeno stavlja akcenat na mladost i njen revolucionarni zanos, u drugom delu, u kome drama treba da ukrsti revoluciju i manipulaciju, gubi svoj zamah. Tada se pribegava drastinim reenjima, svirepim prizorima i kakofoniji replika koje svojom bukom pokuavaju da nadoknade odsustvo jasne ideje kuda predstavu treba uputiti. U njoj ostaje problematina i paralela dva atentata. Zato i kobna uloga Crne ruke poetkom dvadesetog veka u paraleli sa onim snagama koji su, krajem tog veka, skovale zaveru da se uniti ono to su zamislili mladobosanci i dovele do ubistva inia, skoro pada u farsu. Ni Apis, kao lik, pa ni glumaki, ne nosi peat istorijske kobi. Ona se, pak, upravo nalazi u samom nazivu drame jer se iz tog tesnog groba, nedovoljnog da je zatrpa, ona vremenom ponovo obnavlja.

Kolebanje oko pristupa osnovni je greh reditelja. I zato ponavljam svoju prvobitnu tezu: iskreno oseanje trenutka (to je Dino Mustafi propustio) je ono to ini, pogotovo politiki komad, uspenim. Kada jednim nesumnjivo inventivnim reenjem, daje mogunost da se pojedine replike izgovore iz publike, on je bio na pragu da shvati ono to je predstavom izbegao. A to je da se uje glas ljudi meu kojima se predstava stvara ili nasluti huk gneva u zemlji u kojoj Princip izveo svoj podvig ili zloin. I na taj nain propustio da autentino proiri polemiko polje to ovaj komad zasluuje. Time je samo podrano postepeno nestajanje tog neophodnog polja.

Vuk Baanovi : ta je nama Gavrilo Princip?

Objavljeno:28.06.2014. - 09:05Top of Form

Bottom of Form

Princip i drugovi su, dakle, pali kao rtve poetka preureenja svijeta u skladu sa interesima krupnog kapitala, a njihova su imena kasnije iskoritena i jo uvijek se iskoritavaju u svrhu promocije razliitih plitkoumnih doktrina, kako klero-nacionalistikih, tako i eurograanskih.

Autor:Vuk BaanoviVeliina slova:a

HYPERLINK "javascript:changeFont('medium_font');" \o "srednja slova" a

HYPERLINK "javascript:changeFont('large_font');" \o "velika slova" aJedan od popularnih bosanskohercegovakih internet portala je 28. juna objavio okantnu vijest! Neko je ispred spomen kosturnice mladobosancima na pravoslavnom groblju Sveti Marko u Sarajevu zapalio svijee i ostavio koljivo (kuhanu penicu koja se koristi u pravoslavnim pogrebnim obredima).

Komentari na lanak su se uglavnom mogli svesti na tipine ispade sarajevske malograantine o zaostalom i krvolonom Srbinu Principu, koji je podmuklo izreetao naprednog prijestolonasljednika i njegovu trudnu enu, pa sve do famoznog razmiljanja kako je taj pucanj znaio na izlazak iz Evropske Unije, tovie i razlog Prvog svjetskog rata.

Dva lana sjeanja

Meutim, daleko skandaloznije od takvih plitkoumnih komentara su same svijee i koljivo ispred kosturnice, ali i kosturnica sama po sebi! Ona, zapravo, simbolizira drugu krajnost u kreiranja lanih sjeanja i predodbi o Principu i drugovima, u kojima su oni vidovdanski heroji iz mitologije beogradske buroazije u Kraljevini Jugoslaviji. I jedno i drugo sjeanje su zamagljivanje injenica u okvirima trenutno dominirajuih politikih ideologija. Evo i zato!

Gavrilo Princip i njegovi drugovi nisu bili raspomamljene i sulude ubice naprednog prijestolonasljednika, a jo manje trudne ene (Principov metak je bio namijenjen namjesniku Oskaru Potioreku, a vojvotkinja, nakon to je 1908. rodila mrtvoroene, vie nije mogla zatrudnjeti).

Iako su mnogi stanovnici BiH, zbog pljakakog reima beogradske buroazije u Kraljevini Jugoslaviji, alili za sreenim austrijskim imperijalizmom na Balkanu, to nipoto ne znai da je on predstavljao Arkadiju iz malograanske fantastike. Iako je dolo do intenzivne urbanizacije (dakako, ulaganjima domae buroazije), te izgradnje eljeznica i puteva (prije svega radi lake eksploatacije rudnog i umskog bogatstva), austrougarska uprava u BiH se oslanjala prvenstveno na osmanski feudalni sloj i gradske trgovce, koji su uveavali svoje bogatstvo na surovoj eksploataciji seoskog stanovnitva. K tome, osnovna tehnika vlasti kada su u pitanju bh. etnokonfesionalne zajednice bila je zavadi pa vladaj, ili kako je to njemakom caru Wilhelmu II objasnio austrijski ministar vanjskih oslova Berhtold: Austrijska politika ima za cilj da izaziva sukobe izmeu pojedinih balkanskih dravica kako bi jedna drugu drale u neizvjesnosti. Identina politika se sprovodila unutar BiH.

Superiorni Germani i feudo-kapitalizam

Tvrdnju o eventualnom trijalizmu, odnosno navodnim Ferdinandovim planovima da BiH sa Banskom Hrvatskom, Dalmacijom i Slovenijom postane trea federalna jedinica Austro-Ugarske, demantuju sami prijestolonasljedniovi spisi, u kojima jasno stoji da se radi o iskljuivo o sredstvu za zastraivanje Maara, te da se radi o politici koja ne moe donijeti istinsku korist Monarhiji.

Ja sam potpuno siguran, ak bih se mogao i kladiti, da e onog trenutka kad se uini kraj tim sramnim maarskim intrigama (to se sasvim lako moe uiniti, jer je Maar pravi Hun i Azijat koji se uvek hvali, ali se predaje im se protiv njega preduzme energina akcija) i Sloveni prestati sa svojim estokim juriima i ponovo se mirno i posluno pokoriti kulturno superiornim Germanima, pisao je Ferdinand, demonstrirajui svoja nacionalistika i rasistika shvatanja, koja je zduno podravala i njegova politiki aktivna supruga Sofija Chotkov, vojvotkinja od Hohenberga.

Generacija Gavrila Principa i njegovih drugova rasla je, s druge strane, u BiH, koja se u mnogome moe usporediti sa sadanjim stanjem. Razvoj kapitalizma izazivao je ogromna klasna raslojavanja. Ona se meutim nisu svodila samo na austrijsku imperijalistiku i feudalnu eksploataciju naslijeenu iz osmanskog feudalizma. Veliki broj srpskih arijskih trgovaca je kupovao zemlju i tak prelazio u redove feudalnih veleposjednika, pogoravajui tako dodatno poloaj kmetova. K tome, srpske banke su seljacima nametale kamatu u visini i do 12 posto. Nepismenost stanovnitva dosezala je i do 88 posto, to je stvaralo savren teren za klerikalne manipulacije.

Upravo zbog tog razloga je Princip govorio da bi sarajevsku srpsku ariju zapalio kao kutiju ibica, dok je na svome sasluanju tvrdio da on i njegovi drugovi nisu namjeravali da ubiju samo prijestolonasljednika Ferdinanda i poglavara Potioreka, ve i mitropolita Evgenija Leticu i srpske arijske prvake Jeftanovia, Dimovia i Jojkia.

Sifilis i klerikalizam

Sifilis i klerikalizam su nesreno nasljedstvo srednjeg vijeka koje sadanja generacija ne zna da lijei! rekao je Princip jednom od svojih drugova. Kako, dakle, smijeno izgleda krst na kosturnici vidovdanskih junaka! Izgleda jo smjenije ako znamo da je Nedeljko abrinovi sarajevskim egrtima sastavljao spiskove obavezne literature koju moraju itati, a na kojem se nalazio i Manifest komunistike partije.

Pa ipak, jasno je da su se i Princip i njegovi drugovi, kao jugoslovenski nacionalisti, nali u spletu interesa velikih sila koje nisu dovoljno dobro razumjeli i im rtvama su postali, prvenstveno zbog tenji beogradske buroazije za teritorijalnom ekspanzijom Srbije. Iako o tome ko je zapravo stajao iza Sarajevskog atentata (od njemake obavjetajne slube, preko maarskih nacionalista do britanskih obavjetajaca) postoje mnogobrojne vie ili manje potkrijepljene spekulacije, jasno je da su Princip i drugovi oruje dobili u Beogradu i da su ga dobili od konspirativne organizacije Crna ruka, koju je predvodio harizmatini oficir srpske vojske Dragutin Dimitrijevi Apis, a pripadao joj je i kasniji Staljinov obavjetajac Mustafa Golubi.

Iako se Apis naglo predomislio, nije mu polo za rukom u zadnji as sprijeiti atentat, te je on postao okida neizbjenog obrauna sila visokorazvijenog kapitalizma u svrhu pokoravanja i (pre)otimanja kolonija za eksploataciju i osigurano trite svojim proizvodima.

Viestruke zloupotrebe

Princip i drugovi su, dakle, pali kao rtve poetka preureenja svijeta u skladu sa interesima krupnog kapitala, a njihova su imena kasnije iskoritena i jo uvijek se iskoritavaju u svrhu promocije razliitih plitkoumnih doktrina, kako klero-nacionalistikih, tako i eurograanskih.

Jedan od mladobosanaca, Vladmir Gainovi je pisao o drutvenom tipu stanovnika Bosne i Hercegovine. Taj opis je i danas savremen: Taj tip pun je mranih, dubokih tragova ropstva, onoga to se u dalekom vremenu preivelo i propatilo. U naem selu, palanci, koli, na zboru, svugde prodire taj stari elemenat, svugde veje stara atmosfera. Mislimo, radimo, ivimo na sitan nain, uvek sa malim raunima i bez velikih svetlih uverenja, koja pokreu, prikupljaju, giblju.

Moe se rei da su Princip i drugovi, kao mladi ljudi, u borbi protiv ovakvog stanja bili neobuzdana energija, ona koja se prebrzo istroila kroz nezdrave manipulacije. Pa ipak, to ne znai da se takva energija ponovo ne moe sakupiti i ovaj put usmjeriti u pravcu progresa, stvaranja drutva u kojem se razliiti oblici biveg i sadanjeg ropstva nee doivljavati kao vrhunci savremene civilizacije.

Tekst je preuzet sa prijateljskog portala www.radiosarajevo.ba

Zato je Princip ubio Ferdinanda

Pie: Milo Vojinovi, istoriarKada je na suenju u jesen 1914. godine upitan zato je ubio austrougarskog prestolonaslednika, Gavrilo Princip je odgovorio: "Narod trpi to je potpuno osirotio, to ga smatraju stokom... Ja sam seoski sin, znam kako je na selu i zato sam hteo da se osvetim i nije mi ao."

Principov blizak prijatelj Borivoje Jevti poruio je buduim istoriarima da "kad se bude premetalo i istraivalo ono to je u nama", moraju se razumeti ekonomske i politike prilike u Bosni i Hercegovini. Na samo nekoliko stotina kilometara od Bea, gde cveta moderna evropska kultura, gde stvaraju Gustav Klimt i Sigmund Frojd, austrougarska politika elita u Bosni i Hercegovini odrava feudalni kmetski sistem. Bosanski kmet, poput oca Gavrila Principa, plaao je porez caru, porez spahiji i bio primoran da plaa izdravanje austrougarske administracije. Iako je taj period evropske istorije poznat kaoBelle Epoque(lepa epoha), on za mnoge nije bio takav.

Dolazak nadvojvode Ferdinanda u Sarajevo

Bez obzira na to to Bosna i Hercegovina u kojoj odrasta Gavrilo Princip ima deset puta vie andarmerijskih stanicanego kola, Austrougarska je svoju vlast i upravu u Bosni i Hercegovini predstavljala kao "civilizatorsku misiju". Beki visoki inovnici isticali su da donose "evropsku kulturu" i "evropske vrednosti" na prostore do tada odseene od civilizacije i kulture.

Mladobosanci su bili svesni da je civilizatorska misija pokrie za nedemokratsku vlast. Pisali su da "Austrougarska monarhija nije 'evropska misionarka' u Bosni i Hercegovini", ve zavojeva i otima. Habzburka monarhija se hvalila velelepnim fasadama gradske venice u Sarajevu, ali mladobosanci su primetili da niko ne govori o tome da iza gradske venice stoji stotine elija policijske uprave.

Iako su plate inovnika isplaivane od poreza koji su plaali Bosanci i Hercegovci, mesta u dravnoj slubi bila surezervisana prevashodno za one koji su u Bosnu i Hercegovinu doli sa austrougarskom vojskom, a ne za domae stanovnitvo.

Mladobosanci su pisali da je okupator doao da "eksploatie i da guli, a ne da podie", da je doveo i "vojsku gladnih i beskrupuloznih inovnika" da deli zemlju svojim kolonistima, a "raskuava domae". Borivoje Jevti je isticao da su atentatori doli iz redova "ponienih i uvreenih". "Gonjen sa svojega praga kao pseto, tuinac u sopstvenoj zemlji, bosanski omladinac je oseao gde ga boli", zabeleio je Jevti.

Franc Ferdinand uoi atentata

Mladobosanci su bili prva generacija seljakih sinova iz Bosne i Hercegovine koja je imala priliku da se koluje, to je do tada bila privilegija dece iz imunijih bosanskohercegovakih porodica. Gimnazije i univerziteti bili su mesto gde se omladina susree sa savremenim evropskim politikim i kulturnim kanonom.

Gavrilo Princip je itao knjige o Francuskoj revoluciji, demokratiji, jednakosti i neotuivim pravima svakoga pojedinca. Zbog toga je na suenju opisan kao osoba "iskvarena ravo prisvojenom lektirom". itanje je omoguavalo uvid u nepoznati svet, svet jednakosti i slobode, toliko drugaiji od bosanskohercegovake svakodnevice. Kako svedoi Dragoslav Ljubibrati, italo se neprekidno, "u koli za vrijeme asova pod klupom, idui ulicom, kod jela, uvee u krevetu krijui od gazdarice zbog troenja svetla". Kakav su znaaj imale nove knjige i ideje, opisao je jo jedan Principov bliski prijatelj, Ivo Andri, u romanuNa Drini uprija:

"aci iz gimnazija i studenti sa univerziteta u Beu i Pragu stizali su kuama o raspustu i donosili nove knjige, broure i nov nain izraavanja... Prvi put se tada u kasabi ula re 'trajk'. Mlade Kalfe su se uozbiljile. Uvee, na kapiji, oni su vodili izmeu sebe drugima nerazumljive razgovore i izmenjivali male broure bez korica, sa naslovima 'ta je socijalizam?', 'Osam sati rada, osam sati odmora, osam naobrazbe', 'Ciljevi i putevi svjetskog proletarijata'".

Mladobosanci

kolovanje je omoguilo mladobosancima da se upoznaju sa evropskim i kulturnim kanonom savremene Evrope. Mladobosanci su eleli da evropsko iskustvo primene u Bosni i Hercegovini. Ve u prvom broju omladinskog listaZoraobjavljen je prevodDeklaracije o pravima oveka i graanina, najvanijeg dokumenta Francuske revolucije iz 1789. godine. Prevoenje tog dokumenta simbolizovalo jesve ono to je Mlada Bosna elela da uradi da formira drutvo demokratije, jednakosti i narodnog suvereniteta.

Deklaracija potvruje neotuiva i sveta prava oveka. U njoj je istaknuto da se svi ljudi raaju slobodni i da imaju jednaka prava. To je bilo u kontrastu sa ivotom u Bosni i Hercegovini, koji jePetar Koi opisao: "Ovaj dananji apsolutistiko-policajni sistem tutorisanja, koji nam kroji sve bez naeg znanja i pitanja, a preko nae volje."

Atentat nije bio prvo sredstvo kome se Mlada Bosna okrenula. Meutim, najmanja sumnja dravnih inovnika u rad omladinaca dovodila je do kanjavanja i progona. Zbog organizovanja trajka povodom loih uslova rada, Nedeljko abrinovi je proteran iz rodnog Sarajeva. Vaso ubrilovi izbaen jeiz gimnazije jer nije eleo da slua himnu Austrougarske tokom proslava Sv. Save, aTrifko Grabe je, zbog suprotstavljanja svome profesoru, osuen na dve nedelje zatvora. Zbog deljenja pamfletaUimo irilicu, Dalmatinac Oskar Tartalja kanjen je sa etiri meseca zatvora, a Milo Pjani osuen na istu vremensku kaznu zbog posedovanja zabranjenih listova.

Iako se Austrougarska predstavljala kao bastion legitimnosti, mladobosanci su imali prilike da vide ta to zapravo znai.Veleizdajniki procesi, gde je sama Austrougarska falsifikovala dokumenta kako bi se podigle optunice protiv uglednih Srba, iIznimne mere, kada je za vreme balkanskih ratova potpis jednog generala bio dovoljan da vojska i policija zatvore sva srpska udruenja u Bosni i Hercegovini pokazali su omladini emu semoe nadati. Zato je u politikom programu Mlade Bosne pisalo da je svaka parlamentarna borba u jednoj neparlamentarnoj dravi besmislena. Postepeno su sepoeli okretati drugaijim sredstvima.

Mladobosanci u sudnici

Pisali su da je njihov cilj da "naoruani teorijskim i praktinim znanjem i iskustvom Zapada" povedu "novu borbu za veliki cilj duevne slobode i narodnog ujedinjenja". Tekstovi o slobodi i neotuivim pravima, koje su mladobosanci pronalazili u bibliotekama svojih kola i univerziteta, sadrali su i odgovor navana pitanja ta initi u sluaju da vlast ne potuje prava pojedinca, ta ako suverenitet ne proistie iz samog naroda? Dokumenta iz Francuske revolucije su poruivala: "Uskratiti nam prirodna prava bilo bi isto tako nepravda kao kad bi nam se uskratio vazduh." U listuZora, koji je Princip redovno itao, pisalo je: "Ustanak, upotreba nasilja protiv vladaoca, poslednje utoite ugnjetavanog naroda protiv tiranije. Uzmemo li da narod nije stado koje kralj moe ubijati prema svojoj volji, onda priznajemo da postoji izvesni vrhunac rave vlade koje rtve ne moraju obavezno respektovati." Omladina je prihvatila da su protiv tiranina sve mere legitimne.

Mladobosanci su eleli stvaranje Jugoslavije sa prestonicom u Beogradu. Kraljevina Srbija bila je za njih ideal slobode, zemlja slobodnih seljaka, opteg prava glasa i slobodne tampe. Ratko Pareanin, sa kojim je Princip u Beogradu delio sobu, zapisao je: "Srbija je za njih bila slobodna zemlja, a svaka vlada bila je vlada te slobodne zemlje. Tamo, pak, u njihovom zaviaju, postojali su robovi i tirani i sve im je svejedno bilo da li rade sabori ili ne rade. U slobodnom Beogradu oni su svoju misao mislili, svoj san sanjali. Njihova je misao bila osveta. Njihov san je bila sloboda. Njihov je cilj bio: ruiti i srutiti Habzburku imperiju."

Princip i abrinovi pred Okrunim zatvorom u Sarajevu

Gavrilo Princip je u Beogradu saznao da e Franc Ferdinand posetiti Sarajevo. Nije ostalo neprimeeno da je za posetu odabran ba Vidovdan. Prema svim saznanjima koje istoriari danas imaju, plan da se pokua atentat skovan je istoga dana kada su mladobosanci saznali za posetu Ferdinanda Sarajevu. Borivoje Jevti je zabeleio po zavretku rata: "U takvoj duhovnoj atmosferi on je bio spreman na sve i njemu nije trebalo dva puta govoriti kada mu se ukazala prilika."

Gavrilo Princip nije doekao da vidi stvaranje Jugoslavije, drave koju je eleo. Preminuo je u aprilu 1918. godine. Po naredbi iz Bea, sahranjen je tajno, nou, na neobeleenom mestu, sa ciljem da seanje na njega izbledi i nestane. Zahvaljujui jednom ehu, austrougarskom oficiru, ostalo je zabeleeno njegovo grobno mesto i njegovo telo je kasnije premeteno u Sarajevo, u grad gde je uao u istoriju. Seanje na Gavrila Principa nije nestalo sto godina kasnije. tavie, moda je ivlje nego ikada ranije.Metak koji je ispalio Gavrilo Princip i dalje luta Balkanom i uvijek pogaa pogrene mete

ritn by:Dejan Koul| 30.03.2014.

Metak koji je Gavrilo Princip prije 100 godina ispalio na prestolonasljednika i dalje luta Balkanom i uvijek pogaa pogrene mete, a to nam ne donosi ozbiljan prevrat, kae Dino Mustafi, s kojim su Lupiga i TV KUPEK razgovarali dan nakon to je njegova predstava Mali mi je ovaj grob, po tekstu Biljane Srbljanovi, premijerno odigrana u beogradskom Bitef teatru, ba na dan jo jednog atentata, onoga na Zorana inia. Svatko ima pravo na svoje miljenje o Gavrilu Principu, mada tu treba biti oprezan jer, ne zaboravimo, svatko ima miljenje, ba kao i guzicu, pardon, stranjicu. A da je Gavrilo znao kakvi krvavi obrauni su uslijedili moda bi se i pokajao.

Kad malo razmislim pojam da je Balkanbure baruta, ba kao ibalkanizacija, to je u mnogim svjetskim rjenicima danas iskoriteno za opis razdiobe, bilo mirnim, a posebno ratnim putem, potiu tek iz devedesetih. Sa pravom, rei e mnogi, mada se kroz istoriju i ne moe rei da je Balkanom raslo hiljadu cvjetova. Stoga, oprostite ako grijeim. Otuda negdje potie i ona da je Prvi svjetski rat zapoet ba na Balkanu, u Sarajevu kad je jedanhitac pogodio austrijskog vojvodu, a drugi njegovu suprugu. U kolama to nismo uili. Taj hitac bio jepovod. Ondanjem umu bilo je teko razluiti u emu jerazlika izmeu uzroka i povodai zato ba to nije poetak rata koji je okarakteriziran kao velika klaonica. Kasnije smo shvatili, ali bilo je prekasno.

Gavrilo Princip. Svatko ima pravo na svoje miljenje o ovom mladiu, mada tu treba biti oprezan jer, ne zaboravimo, svatko ima miljenje, ba kao i guzicu, pardon, stranjicu. Heroj, terorista, naivko kojeg su iskoristili za svoje mrane ciljeve... Njemu, a i drugimmladobosancimane moe se porei, meutim, energija i elja za slobodom, makar ona znaila sopstvenu rtvu. Da je Gavrilo znao kakvi krvavi obrauni su uslijedili moda bi se i pokajao, ali tko bi mu bio garant da do istih ne bi dolo i bez sarajevskog atentata?

Hapenje Gavrila Principa (FOTO: Wikimedia)Tema je svakako za promiljanje. Time se predstavaMali mi je ovaj grob, po tekstuBiljane Srbljanovi, a koju je reiraoDino Mustafii koja je premijerno odigrana u beogradskom Bitef teatru, ba na dan jo jednog atentata, onoga naZorana inia, ne bavi, ali bavimo se mi. Razgovarali smo sa Dinom Mustafiem, dan nakon premijere predstave. Priznao nam je da nakon itanja teksta Biljane Srbljanovi nije imao dilemu da li uzeti tekst i reirati predstavu. Legao mu je na prvu jer je uraena sa svijeu o odgovornosti teme u kojoj su on, Biljana Srbljanovi, ali i itav tim ljudi koji ine predstavu, iznijeli svoj stav koji, kako Mustafi kae u razgovoru za Lupigu i TV KUPEK, netko moe prihvatiti ili ne, moe ga i opovrgavati.

Mi iza nje stojimo i vjerujemo da je to ona perspektiva iz koje treba gledati istorijske dogaaje koji nisu bitni kao rekonstrukcija, neko kao jedan metatekst u kom pronalazimo sebe u sadanjosti, govori. Na kraju predstave Mali mi je ovaj grob jasno se kae i da jeu ratovima za osloboenje i opstanak Jugoslavije stradalo 3,6 miliona ljudi. Da je Gavrilo znao na koji nain se ta ista Jugoslavija raspala, kao i da e ga sto godina nakon atentata razvlaiti ikoristiti opet za svoje mrane ciljeveda li bi povukao obara?

Autorica teksta - Biljana Srbljanovi (FOTO: mc.rs)Kakvo god miljenje imali oSarajevskom atentatujedno se ne moe porei. Ondanja omladina je zarad ideala bila spremna na rtvovanje sopstvenog ivota. Ti ideali nisu bili usmjereni protiv, ve su stremili ka slobodi. A nije li ba to dugo godina bila odlika omladine? Nije li nepravda morala biti pobijeena, ne pitajui za cijenu?

To nedostaje dananjoj mladoj generaciji. Jedan bespogovorni fanatizam koji je bio spreman rtvovati sopstveni ivot za ideale, kae nam Mustafi, a to emo uti i od troje mladih glumaca iz Beograda i Sarajeva. Oni u predstavi glume Gavrila Principa,Nedeljka abrinoviaiLjubicu Ili, kolateralnu rtvu abrinovieve bombe, to je u ovoj prii dodata radi dinamike koje samo ensko eljade, a pri tom pametno i odvano, moe unijeti.

Dino Mustafi: "mladoj generaciji danas nedostaje bespogovorni fanatizam" (FOTO: mc.rs)Nakon, evo sto godina, neka nova omladina se u Sarajevu polako budi. U emu je razlika izmeu Gavrilovog povlaenja oroza i molotovljevog koktela? Moda je spona izmeu njih jaa nego ikada i to ba na 100 godina, koliko je u meuvremenu prolo. Uglavnom, metak koji je tad ispaljen na prestolonasljednika i daljeluta Balkanomi uvijek pogaa pogrene mete, a to nam ne donosi ozbiljan prevrat, kae Mustafi, a dodat emo ni boljitak. Teko je nai prostor za dijalog u vremenu retuirane povijesti koja je sada i ozvaniena, pa se tako Gavrilo Princip i danas koristi u propagandne svrhe istih onih mranih ciljeva koji su iskoristili naivnost mladobosanaca. Dino Mustafi taj prostor nalazi u kazalitu.

Najvea vrijednost teksta i predstave je to je jedna opa tema koju dijeli itav svijet spusti na lini plan, rei e Mustafi. A to je upravo ono odakle svaka pria i svaka bol poinje. Prvo smo jedinke, moda i individualci koji izgube svoju vrijednost onog trenutka kad krenemou svrstavanja bilo nacionalne ili neke druge prirode. Tada naa bol u nekom zbiru postaje velika, postaje gorivo za manipulaciju, postaje metak za nanoenje boli drugom. E, to je taj metak koji je na Vidovdan 1914. ispaljen, a koji i danas luta i trai rtvu. Na alost, suvie esto je nalazi.

Mustafi je saJelenom Paligorirazgovarao o Sarajevskom atentatu, jugoslovenskom identitetu, vladajuoj koaliciji u Srbiji i nedostatku prave opozicije svuda na Balkanu

Dino Mustafi, sarajevski pozorini reditelj, reirae novu dramuBiljane Srbljanovi. "Mali mi je ovaj grob". Koprodukcija izmeu Beograda i Sarajeva uskoro e imati svoju premijeru u ova dva grada. Mustafi je direktor pozorinog festivala MESS, profesor na Akademiji scenskih umetnosti u Sarajevu... Sad reira u Mariboru, a sledea stanica je Beograd. Nedeljnik je s Dinom Mustafiem razgovarao o Gavrilu Principu, obeleavanju stogodinjice atentata, pozoritu, Jugoslaviji, politici...

Reirali ste u Jugoslovenskom dramskom pozoritu predstavu " Roeni u YU", koja se na jedan dokumentaristiki nain bavi zemljom koja se raspala. Kakav odnos sad imate prema toj temi, naroito nakon smrti moda i poslednjeg simbola Jugoslavije, Jovanke Broz?

Za mene je Jugoslavija moje identitetsko ogledalo koje se ne idealizuje, to je prostor mog seanja, detinstva i odrastanja, prvih spoznaja o ivotu. Odgojen sam na jugoslovenskoj knjievnosti, muzici i filmovima. Moda i jesmo iveli utopiju koja se odlikovala time to se i ostvarila. Voleo sam Jugu kao kulturnu injenicu, njenu geografiju i multikulturnu simbiozu, njene boje i mirise, ali nisam voleo ideologiju koja je silom pokuavala da odluuje o sudbinama ljudi i naroda. Potkraj devedesetih ta ideologija je "evoluirala" u stare nacionalne mrnje, ugnjetavanje manjina,diskriminacuju razliitosti. Pristupilo se sistematski ubijanju ideje jugoslovenstva kao politike i kulturoloke zablude, uivalo se u ratu koji je razarao sve tragove prisutnosti drugog i drugaijeg, dokazivalo se kolika je "nastranost" nekadanje bratstvo naroda u socijalizmu. Meutim, sve je to nedovoljno da bi se shvatilo ono to je rat doneo: uas i stradanje rtava, sumrak pameti i stid, s druge strane - krvavi pir nacionalista. Posle svega i dalje mislim da nacionalisti nisu uspeli da demontiraju i razore junoslovenski kulturni model, jer su se stvari brzo na kulturnom planu regenerisale. Nije mogue pokidati prirodno tkivo, upuenost jednih na druge, jo uvek imamo vie toga zajednikog nego razliitog, u pozitivnom i negativnom smislu.

Poinjete rad na predstavi "Mali mi je ovaj grob". Da li vam je lake to taj komad reirate u Beogradu nego u Sarajevu, mestu dogaaja, gde u muzeju i dalje postoje pantalone i torba Gavrila Principa...

elim istai da je Biljana Srbljanovi napisala jednu od boljih drama na junoslovenskim jezicima koju sam proitao u ivotu. Istorija i sudbina su neumoljive za Balkance, privezuju nas za grobove i uspomene, stavljaju u poziciju stalnog preispitivanja, situaciju nacionalne dunosti i nunosti suprotstavljanja stvarnosti. Umetnost ne zanima istorijski fakat, ve ljudska sudbina, strahovi i nadanja, poput Mladobosanaca koji se nisu mirili sa zateenim svetom, eleli su da ga menjaju, sanjali su slobodu junoslovenskih naroda. Kad sam itao tekst, mogao sam da ujem lupanje srca tih klinaca, jer su imali svoju utopiju i ostali joj verni, pravedni u svojoj nakani, ali su nosili sa sobom i dilemu, sigurnost i sumnju, mir i iskuenja, naposletku, greh i kaznu za uinjeno. Ovo nije ni politika, niti istorijska drama, ve je angaovana, jer vodi i prema naoj stvarnosti koju prepoznajemo, dok njen umetniki jezik postavlja pitanja etike prirode koja uznemiruju i koja se pamte. A oni koji se pamte nikad nisu usamljeni, zato e ova drama imati vano mesto u istoriji junoslovenske drame. Imae svoju beogradsku premijernu izvedbu u martu sledee godine, a potom i sarajevsku, gde e se takoe odvijati jedan deo pozorinog procesa tokom proba i rada na predstavi.

U drami ima jedna reenica koju izgovara Gavrilo - "Kad tako pljuje na gore, sve se to samo tebi vraa." Da li je to ono to nas proganja?

Istorija nam se ponavlja kao refren, dolazi periodino, uvek s istim glasovima i ritmom koji zagluuje disonantne tonove razuma i slobode. Gde je ta nevidljiva granica koju izgube narodi na Balkanu i poremete pameu, uronivi u mrak lanih ideologija, "ideolokog zagaenja", fanatizma i primitivizma?! Odjednom ponete da primeujete kako se ljudi oko vas menjaju, postaju nacionalisti, ovinisti, jer upadaju meu zupanike istorijske mainerije kad je vano biti deo gomile, rulje. Malo je onih koji odole zapevati takav refren, jer im se ne svia ta melodija, koji sauvaju pronicljivost i distancu, objektivnost i kritinost. Ovaj na prostor jo se nije uspeo politiki emancipovati, jer sve dok se deklarisani konzervativni intelektualci budu pretvarali u desniarske fanatike, slino kao to se "progresivni humanisti" budu pretvarali u vulgarne i primitivne socijaldemokrate, nee biti sree na Balkanu.

Da li smo od istorije - ak i ako poetak iste lociramo u danu Sarajevskog atentanta - neto nauili?

Ne, jer mi istoriju krivotvorimo, nama je ve i bliska prolost iz devedesetih iezla iz drutvene svesti o uinjenom, a kamoli atentat s poetka 20. veka. Mi istoriju filtriramo kroz vladajui politiki diskurs, izvlaimo je iz konteksta i oblaimo je u epohu koja je nama potrebna za dnevnopolitika prepucavanja i poene. Kod nas ljudi privatno savladavaju prolost, kroz porodina sel ili emotivni album pamenja. Upravo zbog toga mnoga deca niti unuci nee ni uti prie o grehovima svojih oeva, jer e to uvek biti orkestrirano kod onih drugih. Naalost, ono to pamte rtve nema mesta u zvaninom politikom pamenju, jer kod nas nisu dobili svoj prostor kroz javna priznanja, prikazivanja i komunikaciju.

Apis, kao lik u drami, "podli je ker", kako ga autorka u didaskaliji opisuje. On je kolja mladosti, beskrupulozni ovek. Takvih u balkanskoj istoriji ima previe. Ko su danas Apisi i ta da uradimo da nam se ne ponove?

Da prestanemo lagati sebe, da usvojimo apsolutne vrednosti kao to su istina, pravednost, saoseajnost i lepota spram kulture srdbe koja ljude tretira kao rtvenu janjad, gde su konformizam i politika prizemnost raj za uene podlace, obuene da lau i izvru injenice. Kontekst u kojem Apisi veito mogu da preivljavaju jesu drutva koja su poharana krizama, koja nita nisu nauila iz svoje istorije, to su ona drutva koja slave svoja posrnua kao pobede, koja ne uviaju koliko su u tom istorijskom vremenu bila daleko od svega razumnog i moralnog.

Koliko pratite srpsku dnevnu politiku? U ovom trenutku sve bitne odluke u Srbiji donosi jedan ovek, Aleksandar Vui, dok mu rejting kod graana skae iz dana u dan...

Vui bi eleo da je srpski Robespjer, pa je pomalo i groteskno smean u toj roli. Ja mu ne mogu verovati, jer imam manu da dobro pamtim, tako da znam ta je govorio i mislio devedesetih. Stoga ne prihvatam njegove "demokratske transformacije", pre bih rekao da se radi o utilitarnom politiaru koji zna kako je EU lake raditi s ljudima neiste savesti poput njega. On e biti evropski kooperativan, i dalje e istrajavati u borbi protiv organizovanog kriminala jer zna, kao i svaki populista, da narod konano mora videti krivca pred sobom za svoje oajno egzistencijalno stanje. Treba uvek biti oprezan s misionarima u politici, "pravednicima" koji se zaas pretvore u delate.

Graanska opcija poslednjih godinu dana u Srbiji bledi, s tendencijom da postane nevidljiva u potpunosti. Koliko je opasno iveti u politikom svetu slabe ili nepostojee opozicije ?

Kod vas je opozicija puna potroenih ljudi i partija, potroenih ideja, koji su upropastili energiju promena 5. oktobra. Opozicija je veinom u zemljama na Balkanu skup samoivih i egocentrinih pojedinaca koji se takmie za poslove i unapreenja, s malo ili bez ikakve svesti o zajednikoj sudbini i jo manje sluha za ujedinjavanje i zajednike akcije. Ne vidim politiku snagu u Srbiji ili organizaciju koja ima potencijal da podstakne svoje graane na dijalog, na uzajamno razumevanje, saradnju i solidarnost, to je sine qua non, po definiciji demokratskog ivota. Kapitulirala su naa drutva pred argumentom nasilja, pa su ljudi povueni u svoja privatna sklonita i nemaju potrebu da se u javnom prostoru bore za svoja graanska prava i opta dobra. Slina je situacija u svim eks-jugoslovenskim zemljama, ak i onim koje su u EU.

Gde je umetnost u trinom kapitalizmu? Bila sam na MESS-u, gde pune sale nisu izostale i na vrlo modernim predstavama. Kako vidite opstanak kulture sfere u vremenu kad je sve na prodaju?

Budetski rezovi u kulturi nisu sluajni, oni izraavaju svojevrstan prezir prema visokoj, kritikoj kulturi. Za ovu politiku oligarhiju kultura je nelagoda, dosada, bespotreban luksuz, jer je njihov duhovni horizont daljinski upravlja kojim mogu da altaju svoje TV kanale od rijaliti oua do besmislene sapunice ili turbo-folk muzike. Ki je kozmetika na naoj kulturnoj sceni, nekad u boji patriotizma, nekad kao etno-maska, jer se smatra ugodnim i korisnim. Sakriva duhovnu prazninu i sugerie la kao neto to ipak ima vrednost. Takav kulturni model se prema kritikoj kulturi postavlja kao komercijalni imperativ merljiv u prodatim kartama ili ostvarenim sponzorskim ugovorima kojih nema zbog ekonomske bede i nove neprosveene poslovne elite. Tako da kultura koja ima vrednost polako crkava na rubu gladi i siromatva s kaiicom dravne milosti. Vlast joj to daje ne zato to je voli i potuje, ve zato to uiva u sadistikom muenju onih koji misle i stvaraju kritiku, angaovanu umetnost.

Da li bive jugoslovenske republike imaju zaseban nacionalni identitet i kako se on neguje, formira i dekonstruie ?

Ne vidim nita posebno u tim identitetima, sem korupcije, provincijalne nadmenosti, cinine distance, oportunizma i neokonzervativizma. I dalje smo na Balkanu izloeni nasilju veine.

Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, u okupiranom gradu Sarajevu, Gavrilo Princip, usmrtio je nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju Hotek tokom parade u njihovu ast. Ovaj atentat postao je jedan od najpoznatijih atentata u istoriji. Posluio je kao povod za poetak do tada najveeg ratnog sukoba, svetskih razmera, te je tako i zapamen. Kao Prvi svetski rat.

Uprkos mnogim teorijama koje se razvijaju na ovako trusnom, a opet za njih plodnom, podruju, Biljana Srbljanovi nam dramom Mali mi je ovaj grob predstavlja jednu poznatiju verziju onoga to se zapravo dogodilo; barem onu svetski priznatu. Komad prati dogaaje koji prethode atentatu iz dve razliite prie koje se letimice preklapaju i kulminiraju ubistvom austrijskog prestolonaslednika. S jedne strane prati Gavrila Principa i Nedeljka abrinovia, dva mladia koji dolaze u demonstracijama ophrvano Sarajevo. U izvoenjuBitef teatrau Beogradu, Gavrila predstavljaMilan Mari, dok se u ulozi Nedeljka naaoMarko Janketi. Traei smetaj, njih dvojica upoznaju Ljubicu, koju igraAmila Terzimehi, nama svima poznata u seriji Lud, zbunjen, normalan. Ljubica je mlaa sestra Danila Ilia, jo jednog od ozloglaenih Mladobosanaca, iji lik iznosiErmin Bravo. Druga strana prie gravitira ba oko Danila, i njegove inicijacije u redove organizacije iz senke kakva je Crna ruka kojom diriguje, pod patronatom rodoljublja i jugoslovenstva,Svetozar Markoviu ulozi Dragutina Dimitrijevia Apisa. On veto manipulie Danilom koji je zaveden idejom ujedinjenja svih Jugoslovena ali postupa krajnje iz straha, posluno sluajui naredbe nadreenog manipulatora. Apis je predstavljen kao kolovoa, kao mrani dra konaca, prepreden i promuuran, ali isto tako sebino pokvaren i spreman na rtvovanje onih istih ideala kojima se izdaje za branitelja iskljuivo zarad sopstvenih interesa, bez obzira na rtve. Po tom pitanju je nekako Nuievski predstavljen u svom lanom patriotizmu i publici providnim izgovorima kojima zavarava Danila.

Svoje zadatke Danilo s lakoom delegira Gavrilu i Nedeljku ve i previe zanesenim mladiima junoslovenskom utopistikom ideologijom. Ali uprkos svem zanosu koji je karakteristian mladim godinama, kroz celu predstavu se kroz izmaglicu osea odreena neizvesnost. Gavrilo je izgleda dovoljno otrouman da pogleda na stvari i iz druge perspektive, za razliku od naprasitog Nedeljka I nadvojvoda je ipak ovek i da istorija nije ve rekla svoje i dala odgovor na pitanje izbora naih protagonista, verujem da bi se tokom cele predstave pitali, i kao na iglama iekivali da vidimo da li e, ili ne, Gavrilo povui obara. Unutranja borba Gavrila, koji kroz pukotinu slike jugoslovenske budunosti, uzdignute na pijedestal, ipak nazire delie posledica koje ue iza platna, izuzetno je prisutna u Marievoj interpretaciji. Meutim, Gavrilo je ipak neiskusan i dovoljno lakoveran da ne uvidi stvarnost iza zavese fanatizma. Trio koji sainjavaju Milan, Marko i Amila verodostojno uspeva u jednoj glumaki vrlo zahtevnoj stvari. Uspevaju da doaraju mladolikost i nedoraslost koja tako krasi sve ove mlade figure, eljne promene, a opet nesvesne onoga to promena sa sobom nosi. Infantilnost prkosne Ljubice, koja kroz predstavu poinje da ispoljava tragove one prve deije zaljubljenosti; slepa uverenost i nepromiljenost eksplozivnog i uvek prebrzog na delu Nedeljka; kao i delom naivna pesnika zanesenost mladoga Gavrila, ostavljaju dubok utisak o nespremnosti ovih likova na ono u ta su se upustili i na ono to sledi, podcrtavajui traginost njihove sudbine. Sam atentat opisan je kroz prizmu uesnika i svedoka, gde glumci slikovito opisuju celokupan doivljaj svojih likova u napadu na nadvojvodu, od kojih je jedan od najpotresnijih upravo Ljubiin, iji kraj je iskazan nadrealistikom uvodnom reenicom ovoga teksta.

Sa druge strane, pored osvrta na navedenu poznatu priu o nepravdi i licemerju domaih i internacionalnih razmera, koja je usmerila tok istorije 20. veka, ova predstava se trudi da prenese jo jednu vanu poruku koliko je ta ista nepravda, i koliko je to isto licemerje postojano i dan danas u politikom ivotu nae drave, i koliko se samo odralo. Ciklinost ovakvih pojava namee pitanje da li vredi uopte imati ideale u nacionalnom pogledu. Ta poruka je vidno iznesena politikim citatima ili citatima koji se jasno mogu staviti u politiko-drutveni kontekst, prisutnim na poetku svake od etrnaest scena predstave. Metaforiko kasapljenje naeg naroda na podklase i kvazi-nacionalne subkategorije iskazano je u nita manje bukvalnom prikazu unakazivanja i sitnjenja kasapinski neobraenog komada mesa. Ovaj meuin propraen je navodima ondanjih sunarodnika, kao i organa vlasti i medija, domaih i stranih. Jedino to bih moda okarakterisao kao suvino i donekle neprijatno je to to su ovi citati bili bukvalno otpevani od strane glumaca uz monotone melodije eliste i smatram da se time izgubila odreena jaina poruke koju oni nose kao svedoci jednog burnog vremena, izabrani da predstave tadanja deavanja i njihovu (ne)prihvaenost od strane razliitih mentaliteta u svetu.

Drugi in karakterie introspekcija aktera i njihovo sveukupno sagledavanje sopstvenih postupaka i dogaaja koji su nakon atentata usledili, pritom uz scenski jednostavno i tekstualno monoloki predstavljene muke kojima su svi bili potinjeni do njihovih konanih trenutaka. Iako vizuelno impresivna metalna scenografija i rekvizita koja predskazuje neto rogobatno i kompleksno, ispostavila se izuzetno praktina, al pre svega simplificirana i svedena u krajnje diferenciranom korienju. Radnja je smetena u prostor nalik klanici, ili fabrikom pogonu, koji se katkad neobjanjivo i eterino transformie u zatvorsku eliju ili tajnovito skrovite zaverenike sekte, to najpre diktira sama gluma darovitih glumaca usredsreenih na radnju iz koje, i u skladu s kojom, proizilazi transformirajue svojstvo scenografije. Oko posmatraa je podstaknuto da opaa postojei prostor u eljenom kontekstu, usled uverenosti uma u ono to glumac predstavlja, to je opet jo jedna pohvala izvoaima, ali i pronicljivosti rediteljaDina Mustafia. Na samom kraju, iscrpljen muenjima, slomljenog duha kao i tela, oboleo od tuberkuloze, Gavrilo biva upoznat kako li je njegov san o ujedinjenju Junih Slovena uspeo da zaivi i bez njega, i koliko je ljudi moralo da umre da bi taj san zaista uspeo da zaivi, bar na kratko, koliko je Jugoslavija uistinu i uspela da se odri.

I Gavrilo pusti suzu nad svojim narodom, nad svojom Srbijom koju optuie sauesnicom u jednom nepromiljenom, ali skupom inu preplaenog mladia sanjara. Nesrena Srbija i ceo njen narod postali su odgovorni za delo nekolicine isto tako nesrenih pojedinaca. I ta sveukupna nesrea je upravo sr ovog traginog komada o katastrofalnim posledicama koje su se razvile munjevito, irei se slino kao koncentrini talasi koji nastaju bacanjem siunog kamika u mirnu, zamuenu vodu.

pie: Borka Pavievi

Uiena istorija

Prolee je, a ja ivim u Srbiji

(Grafit sa beogradskih zidova u vreme demonstracija 1996/1997)

Mali mi je ovaj grob, predstava Biljane Srbljanovi, u reiji Dina Mustafia, izvedena u Bitef teatru, 12. marta 2014, poinje jurnjavom, sred kreveta, preko jednog kreveta, vojnikih, zatvorskih, bolnikih. Prokrustova postelja, surovo, jednostavno, askeza. Sloboda ili smrt.

Neko je nekoga jurio (parafraziram), jurili su u raznim pravcima, sudarali su se, ba tako je bilo i do ulaska u pozorite, milicijska kola svuda, saobraaj obustavljan, ljudi su ili u raznim pravcima, razilazili se skupovi po gradu Beogradu, neko je nekoga jurio, neto je traio, negde je iao i odnekud odlazio. Delovi raspadnute celine, fragmenti, natruhe, krhotine drutvenosti. U ijem je sreditu je i jedan grob, ali i ne samo jedan grob. Mnogo, more, neoaljenih mrtvih.

Pred kraj na scenu klanicu, pojavljuje se violonelista, isti onaj koji svira na kamenju, oburdanom, razruene, unitene Sarajevske biblioteke (Opsada Sarajeva, ovaj rat) i to gudalo menjujehvski jei Balkanom, sve do Smirne/Ismira.

Na Balkanu mora biti neiji grob (Vera Kac, istoriarka u drami Mali mi je ovaj grob Biljane Srbljanovi).

Uniforma u kojoj je poginuo Franc Ferdinand je plava bluza, crne pantalone sa crvenim lapasima, ista kao ona koju su nosili gardisti u SFRJ i koju jo uvek nose u Srbiji.

Razgradnja istorijskog konteksta i tumaenja Prvog i Drugog svetskog rata u skladu sa ratom devedesetih protiv Jugoslavije i ratom za formiranje etniki istih drava i ratom nastavljenim drugim sredstvima: privatizacijom i uzurpacijom drutvene imovine pljakom, od 1991. do danas, dovelo je do gubitka konteksta, a time i teksta. Samo tako je mogue da se danas raspravlja o Velikom ratu sa teritorijalnog stanovita, ili, ako hoete uglavnom bez Sarajevo 1914 Vladimir Dedijer, 1964.

to znai i da se svako poreenje ovdanje situacije sa prilikama u Bosni i Hercegovini, sa bunama i pokretima, jue, danas, i u Ukrajini (drukije prilike, posthladnoratovske) doivljava kao potencijalna opasnost za vlast ne samo u Srbiji.

Naprotiv, tu se zapoinju i nikako da se razree kljuni evropski vorovi.

Jednaenje saveznika i nacista, recimo, pa nadalje. Evropa graana ili Evropa drava (Balibar), identiteti i globalizacija, suverenitet i ljudska prava, emigracija i imigracija, etniko ienje.

Ili, ako su iz udbenika iscurile stranice Miroslava Krlee o Austrougarskoj monarhiji, Mladoj Bosni i Gavrilu Principu, kako onda da ne doe do lokalizacije pitanja Velikog rata sa stanovita trenutne politike i provincijskih interpretacija svetskog rata.

Dobra predstava ima hiljadu mana, a loa samo jednu, bilo je jedno od kljunih nazora na teatar Borislava Mihajlovia Mihiza.

Namee mi se ova izreka posle dirljive i uzbudljive, nadahnute i bolne predstave Mali mi je ovaj grob. Zato to okupljanje konteksta oko vertikale slobode, a ne oko horizontale, teritorije, etnikog ienja, oko vrednosnog sistema, ini tekst evokativnim, jei i odzvanja dvadeseti vek. Istorija je iva tu, na sceni. Uiena. Pobuna. Htenje. Zanos. rtva. Sloboda. Strast, Mlada Bosna.

Umesto da citiram dramaturku beleku Boa Koprivice, setila sam se njegovog odgovora na pitanje posle projekcije filma Branka Baletia o Petru Petroviu Njegou: Teko da neko danas sa sedamnaest godina ume da pree ulicu, a Vladiku Rada su u tim godinama izveli da vlada Crnom Gorom.

Mojkovac pod austrougarskom okupacijom 1917, 1918. Deca iz otpora, iz prkosa, krijui ue zabranjenu irilicu. (Milovan ilas)

Sarajevski atentat bio je na hrvatskom i bosanskom terenu po redu esti, a sve da svjetski poar i nije prividno buknuo zbog sarajevskog krvoprolia, omladina bi nejunakom vremenu uprkos demonstrirala sa orujem u ruci i dalje, jer se nije pucalo iz objesti, nego iz oaja nad zaista kolonijalnim stanjem u kojem su iveli jugoslavenski narodi. Treba proitati pismo Augusta Cesareca, kako taj gest predstavlja jedinu hrvatsku politiku legitimaciju pred civiliziranom Evropom, pak da se razumije samoubilako poniranje u bezdan krvi i strasti, kad se politiki fanatizam zamraio do slijepog uverenja da je individualni teror jedini nain u borbi protiv tiranije. Masa tampanih tekstova, broura, publikacija, eseja, poema, knjiga i asopisa, galerija imena u bitkama palih i po zatvorima poginulih mladia i devojaka govori o talasu omladinskog zanosa koji se, u predveerje pobjede u Prvom balkanskom ratu 1912, prelio preko svih jugoslovenskih krajeva kao poziv na pobunu i kao poruka Pokoljenja koja dolaze, ija je romantina uobrazilja planula do romantine vjere u pobjedu svega o emu se mladalaki matalo pod parolom narodnog osloboenja (Miroslav Krlea Jugoslovensko pitanje u prvom svjetskom ratu, godina 1914, Gradac).

Smrt je u sreditu drame Biljane Srbljanovi Mali mi je ovaj grob i ivot je u tom malom grobu, ivot koji navire napolje, igra u predstavi je vesela, mlada, do prevrata u tragediju. Kao to je bila zemlja, Jugoslavija, za koju su se Mladobosanci borili, i za koju je tri miliona ljudi poginulo, za ideju jugoslovenstva (iskaz na kraju predstave). I teko je misliti i oseati Principa i drugove, nemogue i sitno, izvan ovog konteksta

Gavrilo Princip je umoren u zatvoru, u Terezinu, u Austrougarskoj 1918. godine. Ubijen je iz osvete, da ne saeka novembar 1918. Mali mi je ovaj grob.

Slava neka bude kroz pokolenja toj rasnoj i divnoj mladosti koja je pored tolikog blata u svojoj okolini, znala da se ouva neokaljana, radosna, svijetla i velika. Neka bude slava onima koji su bez primjera heroizma bili heroji , koji su bez uitelja energije bili energini , koji su bez uzora monijeg duhovnog ravnovjerja pred sobom uvek odrali prostranu i genijalnu sintezu, koji su napokon u palanci bili kulturni (Tin Ujevi Od mladosti do omladine, Mlada Bosna, Gradac)

Slava im.

Teza, antiteza, sinteza je Jugoslovenstvo (Miroslav Krlea). Celina. Mali mi je ovaj grob.

Bilo je to 12. marta. Igrali su: Milan Mari, Svetozar Cvetkovi (eraji u predstavi Tajna Crne ruke Ljubie Ristia, 1982, sada Apis), Ermin Bravo, Amelja Terimehi, a tekstove su iz publike dobacivali Boris Isakovi i Goran uljik i jo jedan muki koga nisam dobro videla. Violonelo Aleksandar Latkovi

Princip i principi

Vesna Kneevi, dopisnica RTS-a iz BeaPogledi u Austriji na istorijsku linost Gavrila Principa i njegovu ulogu u dogaajima koji su potresli svet vieznani, kompleksni i uglavnom na liniji tumaenja da je Princip bio samo katalizator politikog karaktera jednog vremena. Interesantno je i ta se austrijskim medijima dopalo, a ta ne u drami "Mali mi je ovaj grob" Biljane Srbljanovi.

Iako stota godinjica izbijanja Prvog svetskog rata pada tek idue godine, u principu se moe rei da je u Austriji ve otvorena godina Principa.

Bilo bi pogreno rei da u Austriji svako seanje na klanicu Prvog svetskog rata poinje sa imenom Gavrila Principa: brojni su nauni ili popularno-nauni skupovi na kojima se tematizuje politika Habzburke monarhije, njena pravna, socijalna i industrijska zaostalost u odnosu na ostale velike igrae Evrope tog vremena, ili raun koji su Habzburzi ispostavili svetu i bez Principa.

Ali medijski gledano, dva su imena koja kao kamene statue nose na sebi itavu komemorativnu konstrukciju velikog rata: Gavrilo Princip i Franc Ferdinand.

Pogledi koji odavde padaju na istorijsku linost Gravrila Principa i njegovu ulogu u dogaajima koji su potresli svet su vieznani, kompleksni i uglavnom na liniji tumaenja da je Princip bio samo katalizator politikog karaktera jednog vremena.

ta vie, ime Gavrila Principa ne samo da ovde i dalje ostaje interesantno za nove interpretacije, ve se, paradoksalno, tek sada razvija u fenomen "fascinacija Princip" kao neku vrstu simbolike domestikacije jednog rata.

Za poetak - ima li uopte neeg duhovitog u tome kako je Prvi svetski rat zaradio ime i prezime?

Na bekoj pozorinoj sceni aupilhaus premijera drame Biljane Srbljanovi "Mali mi je ovaj grob" (reditelj Mihal Zadara), koja se bavi dogaajima neposredno pre i posle sarajevskog atentata, markantni je deo beke "godine Principa".

Likovi u drami - Gavrilo Princip (Martin Fier), Nedeljko abrinovi (Simon Cagerman), brat i sestra Ljubica i Danilo Ili (Nikola Kir i Gideon Maoc), pa ak i Dragutin Dimitrijevi Apis (Florijan Mantojfel) postavljeni su kao rtve - rtve vremena, prilika, ideologija, mladalakog entuzijazma i zavedenosti.

Nereen rezultat u dramiU tom smislu komad Biljane Srbljanovi tee "sredinom puta", te ne daje za pravo ni onima koji Principa doivljavaju kao teroristu, ni onima koji u njemu vide heroja - to znai da taj nereeni rezultat ostaje uglavnom neupotrebljiv za dnevnu ideoloku upotrebu i zloupotrebu.

Interesantno je, meutim, ta se austrijskim medijima dopalo, a ta ne u drami koja je napisana po narudbi za beki aupilhaus, dinaminu pozorinu scenu specijalizovanu za moderne dramske tekstove.

Bravurozno! - zakljuuje austrijski dnevnikStandard. Grupa mladih ljudi usijanih glava, koja trai priliku da se "ovekovei" u neemu, da svetu ostavi "neto" trajno svoje i pri tome, sve u igri "ide da ubije Ferdinanda" - nije li to formula koja otkljuava razumevanje vanvremenskih fenomena terorizma, pie ovaj list.

Ali, pita seStandard, ta emo sa drugim delom drame, koji kvari utisak prvog dela?

Taj tip reakcije na dramu Biljane Srbljanovi ponavlja se kroz sve ostale austrijske novine -Prese,Kurier,VinerCajtung. Svima se dopada prvi deo, niko ne zna ta bi sa drugim.

Prvi deo je, uprkos problematike, duhovit, dijalozi su zabavni, specifian rukopis beogradskog duhovito-ozbiljnog teatra prepoznaje se na prvi pogled - a kako ta vrsta scenske lakoe nedostaje austrijskom pozoritu, nije nikakvo iznenaenje da su kritike sa te strane dobre.

Skoro dva sata publika gleda kako se Gavro i Neo, obojica tek 19, sudaraju s granicama jednog klaustofobinog kre-belog kubusa, siromani i marginalizovani i od Austrougarske i od Srbije sanjaju ta da uine ne bi li ih njihov narod primetio, udvaraju se gazdariinoj erki, jedu kokice i pue travu.

Lik Apisa je dijabolini Mefisto koji uz elemente slepstika manipulie Danilom (24), Apis je prevrtljiv i brutalan, sa jedva suspregnutim homoseksualnim sklonostima, dok je Danilo slabi bez integriteta, koji je, oito, u potpunosti nasledila njegova petnaestogodinja sestra Ljubica.

Problem je, sa strane austrijskih medija, da se u drugom delu gubi poetna scenska dinamika, prevedeno, stvar postaje ozbiljna.

Dok Gavro i Neo ekaju na smrt od tuberkuloze/prebijanja u Terezijentatu, a Apis na pogubljenje u Solunu, sa scene u trenutku nestaje duhoviti beogradski teatar - publika naprosto prati troje fiziki slomljenih ljudi koji buncajui umiru u polusvesnom stanju.

"Patetika", "nepotrebni privezak", "razoarenje", "patos", "teret" - uglavnom su termini kojima beki mediji komentariu drugi deo drame o Pricipu.

Po tome, drugi deo drame Biljane Srbljanovi bi bilo loe pozorite - to je teko prihvatiti, ak iako nije sporno da "Mali mi je ovaj grob" sigurno ne spada u njena najbolja dela.

Problem je, opet sa austrijske strane, u neem drugom - da se mala patetika aice ljudi koji su 1914. umirali za "Jugoslaviju" (Princip) ne moe meriti sa velikim napadom patetike u kojem je propalo jedno itavo carstvo, ak iako se pretpostavi da su i jedna i druga strana propadale u moralno praznom prostoru.

I drugo, "patetika" kod umetnosti pisane rei i "melanholija" u muzici termini sukojima austrijska kulturna i javna scena stereotipno povlai vrednosnu granicu izmeu sebe i slavenskih, u ovom sluaju srpskih autora.

Tako je Biljana Srbljanovi postala "patetina"(!) a beka pijanistkinja srpskog porekla Anika Vavi nedavno u jednom tekstu nazvana "melanholinim virtuozom" - i jedno i drugo su uvrede, uglavnom nesvesne, ija je funkcija zadrati i odrati simbolike granice izmeu dva kulturna kruga.

Ironija situacije - ako je Srbljanovi nekima u Srbiji previe "svetska", Austriji je ona previe "srpska".

Srpski i austrijiski mitoviDrugi primer iz ovdanje fascinacije - Princip prolazi u medijskoj tiini - beki Institut za podunavsku i srednju Evropu (direktor Erhard Buzek) upravo je u Diplomatskoj akademiji predstavio privremeni izvetaj svog istraivakog projekta "Srpski i austrijski mitovi 1914-2014".

Projekat je zamiljen kao neka vrsta kasnog austrijsko-srpskog "pomirenja", sa idejom da itav taj period treba oistiti od ideolokih nanosa i onda se uz malo sree vratiti na stupanj bliskog prijateljstva koji je dve zemlje povezivao do 1903. (ubistvo Aleksandra I Obrenovia).

"Privremeni izvetaj" meutim samo pojaava konfuziju i iri "mitsku" dimenziju srpsko-austrijskih odnosa, time to ne pravi nikakvu kategorijalnu razliku izmeu mitova, medijske konstrukcije "neprijatelja" (takozvanih "Fajndbilder") i realnosti.

Kako to konkretno izgleda ovde samo kratko na osnovu jednog primera: toposa "bombardovanje Beograda", koji autori (nezavrene) studije Silvia Naivan i Eva Tamara Tic navode kao prostor otvoren neprestanoj mitologizaciji.

Reakcija iz - inae iste - austrijske publike je bila sledea: ako se Beograd bombarduje tri puta za redom u jednom veku, onda je to realna injenica, a ne mit, pa se prema tome njen duh ne moe isterivati na mitskom, ve zahteva tretman u realnom prostoru.

Za oekivati je da da e se Institut u konanom izvetaju ipak odluiti da kategoriju "Bomba" razmatra odvojeno od kategorije "Mit o Bombi".

Neispunjena oekivanja

Predstava Mali mi je ovaj grob, prema drami Biljane Srbljanovi, reija Dino Mustafi, koprodukcija Hartefakt, Bitef teatar, Kamerni teatar 55, Kazalite Ulysses

Sa generalne probe predstave Mali mi je ovaj grob Foto D. irkov

U najnovijoj, dvodelnoj drami Mali mi je ovaj grob Biljane Srbljanovi, veto je upletena zamrena mrea dogaaja uvezanih sa atentatom na Franca Ferdinanda. Centralni akteri ove znaajne drame su mladobosanci Gavrilo Princip, Nedeljko abrinovi, Danilo Ili i njegova sestra Ljubica, naivni i mladi idealisti, autentino spremni da po svaku cenu promene nepravedno drutvo u kojem ive. U njihovom obliju ima neto od vedekindovske specifine groteske koja pojaava traginost ukupne radnje, donekle blisko likovima dece iz Srbljanovikinog ranijeg komada Porodine prie.

Tekst sadri vredne didaskalije koje nose prodorno subjektivne, visprene, ironine komentare. Oni uslonjavaju znaenja radnje i likova, univerzalizuju ih, pojaavaju njihov poetski i epski smisao. Takoe, svaka od etrnaest scena poinje citatima koji su vani zato to dogaaje oko atentata smetaju u iri drutveno-politiki kontekst, posmatrajui ga kao deo kontinuiteta krvave balkanske istorije, ali i kao deo globalnih oslobodilakih pokreta, pa i naslea popularne kulture (citiraju se rei Zorana inia, delovi iz deklaracije grupe radikalnih leviara Weather Underground, replike Tomija de Vita, lika u gangsterskom filmu Dobri momci Martina Skorsezea itd.). U meuinu drame su obelodanjeni razliiti dokumentarni iseci iz tampe povodom Ferdinandovog ubistva, podseajui u tome na postupke angaovanog ekspresionizma Ernsta Tolera. Komad je proaran i epskom zaudnou koja otvara prostor meanja sveta ivih i sveta upokojenih, istorije i fikcije, objektivnog i subjektivnog, prolosti i budunosti.

Rediteljsko itanje Dina Mustafia nije naalost donelo odgovarajue scensko tumaenje ove drame, nije pronaen stil interpretacije koji bi uspeo da dosledno prikae njenu znaenjsku sloenost i stilsku slojevitost. Scenski jezik je nekoherentan, preoigledan, povran. Pomenuti citati, kojima poinje svaka scena, emituju se preko zvunika u mraku. Ovo reenje nije fino uklopljeno u scensku radnju, rogobatno je i zato ima kontraefekat. Umesto da ti navodi predstavljaju lucidne komentare iz offa, da diskretno, rafinirano nadgrauju radnju, oni je grubo uokviruju, ubijajui smisao njihove suptilne asocijativnosti. Meuin je postavljen kao tre muziki interludij, kao nekakva fal opera glumci teatralno pevaju citate iz tampe, dok kasape ivo meso satarama, isprskani krvlju. Simbolika ovog postupka je banalna, stil predstavljanja je potpuno neadekvatan, trei, on koi dokumentarno-istorijski znaaj scene, a pri tome i dugo traje, izazivajui jo i monotoniju. Stilizovani dizajn scenskog prostora koji moe da oznaava zatvorsku eliju, ali i klanicu, deluje jeftino (scenograf Dragutin Broz).

Glumci Milan Mari (Gavrilo), Marko Janketi (Nedeljko), Ermin Bravo (Danilo) i Amila Terzimehi (Ljubica) posveeno su prikazali mladalaku naivnost i slepi heroizam likova, putem intenzivno psihologizovane igre. Svako od njih nosi neku osobenost Gavrilo je zamiljeniji, Nedeljko eksplozivniji, kao napeta puka, Ljubica je infantilno tvrdoglava, dok je Danilo slepo posluan Apisu, pomalo i groteskno komian u toj svojoj hipnotisanosti.

No, zbog suene grubosti rediteljskog postupka nisu ostvarene druge, izuzetno vane, poetske i metaforike dimenzije ovih likova. Realizam sa zainima groteske nemoan je u izraavanju znaenja jedne sveobuhvatne, duboke fatalnosti, ritualnog ponavljanja istorije u vremenu, svesti o tome da su akteri zupanici u velikom toku istorije, potrona roba koju e stvarnost samleti. Ta slojevitost ideja koja postoji u tekstu trai finiju, promiljeniju stilizaciju izvoenja, a ona ovde izostaje.

Svetozar Cvetkovi u predstavljanju Apisa ne donosi razornu snagu jednog arhetipskog gada, zlikovca iz senke koji slui svim reimima, manipulanta koji kontrolie tokove politike, trujui i izvitoperujui svaku iskrenu ideju. On na sceni nema dubine koje se nasluuju u tekstu, sveden je na jednog prostog bednika i foliranta, smenu kreaturu. On vie lii na one Sterijine lane rodoljupce, Smrdie i Leprie, nego to ima dubinsku, zlokobnu prepredenost ekspirovih zlikovaca, Jaga ili Riarda Treeg, kako je moglo da bude.

Uprkos znaaju produkcije koja je povezala institucije iz nekoliko drava bive Jugoslavije, nismo dobili predstavu koju ovaj tekst zasluuje.

Ana Tasi

Trivijalizacija istorije

katarina rohringer veoviU INTERESU NOVOG KOMADA BILJANE SRBLJANOVIPRINCIP(MALI MI JE OVAJ GROB) KOJA SE U REIJI MIHALA ZADARA ODNEDAVNO NALAZI NA REPERTOARU BEKOG POZORITA AUPILHAUZ, MORALA BI SE BUKVALNO SHVATITI NAPOMENA U NJEGOVOM UVODU DA JE SVE NAPISANO SAMO ISTA FIKCIJA I DA U DRAMI NE TREBA TRAITI NITA VIE. ALI NOVO POVEZIVANJE U PROLOSTI DRUGAIJE POVEZANIH INJENICA ISTOVREMENO JE I NJIHOVO TUMAENJE, A ODNOS PREMA ISTORIJSKOJ GRAI UJEDNO I VREDNOSNI STAV. OD TOGA NE MOE POBEI NI AUTORKA OVOG KOMADA. IZ NJEGOVE CELINE NAMEE SE ZAKLJUAK O PSIHOLOKOM DILETANTIZMU, TRIVIJALIZACIJI ISTORIJE I NJENOM TENDENCIOZNOM, REDUKCIONISTIKOM TUMAENJU

Za "Vreme" iz Beaaupilhauz je ugledno beko pozorite srednje veliine okrenuto savremenoj drami, koju razume kao kritiko ogledalo drutva. Direktoru pozorita Andreasu Beku stalo je do profilisanja mladih pisaca i reisera, to praktino znai da su na repertoaru uglavnom komadi takozvane postdramske estetike, koji se trude oko multidisciplinarne forme, i zaziru od radnje i karaktera. Idejni moto ove sezone glasi "100 godina Bez/Umnosti", a postavlja pitanje kakvo znaenje i kakve posledice ima za nas savremenike izbijanje Prvog svetskog rata. Bekova ideja da Biljani Srbljanovi poveri pisanje drame o atentatu u Sarajevu moe se videti kao znak njegove otvorenosti i poleminosti, ali i kao kalkulisana hrabrost, budui da je naa autorka na nemakom govornom podruju cenjena kao "kritiki glas Srbije" od koje se moe oekivati kritinost primerena kontekstu za koji pie.

Napisati komad o atentatu u Sarajevu 1914. svakako je sloen zadatak. Ovaj poduhvat podrazumeva prouavanje istorijske grae, koje namee i aktuelno pitanje krivice za izbijanje Prvog svetskog rata. Ukoliko pisac eli da napravi luk izmeu atentata i potonjih dogaaja ujedinjenja junoslovenskih naroda u jednu dravu, njenog rasparavanja u Drugom svetskom ratu, kao i stvaranja druge Jugoslavije i potom njenog krvavog raspada tokom devedesetih godina prolog veka pievo bacanje pogleda unazad u ogledalo prolosti i uoavanje njene senke u sadanjosti, otvara neminovno niz kontroverznih pitanja kako politike tako i etike prirode. Bez obzira na koji pristup istorijskim dogaajima se pisac odlui, on od pritiska konteksta ne moe pobei.

Onaj ko pie za austrijsku publiku, mora imati u vidu da ona uglavnom ne poznaje ni srpsku ni jugoslovensku istoriju (kao uostalom ni mnogi nai graani), pa mora voditi rauna i o tome da neke u nas optepoznate injenice situacijski kontekstualizuje, ako eli da njegove aluzivne strelice pogode publiku. On takoe treba da ima u vidu da je austrijska publika putem svojih medija pratila odvijanje graanskog rata u Jugoslaviji, to za sobom povlai odreeni emotivni i vrednosni stav prema ovim dogaajima. A budui da je re o publici iji su preci, prema vladajuoj paradigmi meu austrijskim istoriarima, i te kako eleli izbijanje rata, postavlja se i pitanje da li e pisac podlei autocenzuri i umekati poneto to bi takvu publiku moglo iritirati.

Drugi krug problema koji otvara pisanje ovakvog komada je estetske prirode. Kako izbei istorijsku dramu ili idejni komad u postdramskom vremenu koje se ovih formi gnua? Kako uliti ivotnost drami baziranoj na istorijskim dogaajima, kako izbei didaktinost i dociranje?

DramaPrincip(Mali mi je ovaj grob) ostavlja utisak da je Biljana Srbljanovi veinu potencijalnih problema u pristupu drami reila tako to ih je prenebregla. Rezultat je protivrenost unutar same drame koja, s jedne strane, nema pretenzija da predstavi istorijsku grau niti produbi psihologiju likova, ali, s druge strane, iznosi nedvosmislen sud o psiholokom i politikom profilu jednog od aktera drame i izvlai tezu o njegovoj primarnoj odgovornosti za atentat i izbijanje rata, koja protivrei istorijskim injenicama.

JUNACI: Pored Gavrila Principa, akteri drame su Nedeljko abrinovi, koji je pre Principovih hitaca u Sarajevu bacio bombu na auto u kome se vozio Franc Ferdinand, kao i Danilo Ili, organizator atentata. Tu su jo i Dragutin Dimitrijevi Apis, srpski oficir i ef obavetajne slube, voa tajne organizacije Ujedinjenje ili smrt, popularno nazvane Crna ruka. Ovom isto mukom timu pridruuje Biljana Srbljanovi jedan enski lik, po svoj prilici istorijski fiktivan, naime Ljubicu Ili, sestru Danila Ilia.

enski lik je potreban autorki iz vie razloga. On omoguava uspostavljanje trougla izmeu Ljubice, Gavrila i Nedeljka: Ljubica se udvara Gavrilu, koji je ignorie, zbog ega uvreena Ljubica pridaje panju Nedeljku, to ovaj jedva doeka, ali ga Ljubica odbija i okree se iznova Gavrilu. Kao u nekoj komediji, motivi ljubomore i povreenog ponosa unose dinamiku i humor, do kojeg je autorki u prvom delu drame veoma stalo. Ljubica podsea na tip devojke iz prethodnih drama Biljane Srbljanovi: ona je drsko obesna, provokativna i hrabra, i esto izgovara ono to se muki likovi ne usuuju da kau. Iako ima svega petnaest godina, ona na mahove deluje najzrelije, a u celini drame je praktino najhrabriji i najdosledniji lik. Ljubica je i prva, kolateralna rtva atentata, ona gine od abrinovieve bombe, dakle od onog to su zakuvali mukarci, pre svih njen brat Danilo Ili.

Drama ima dui prvi i krai drugi deo, pri emu prvi deo obuhvata dogaaje od Principovog i abrinovievog dolaska u Sarajevo u maju 1914, pa do atentata, a drugi deo scene u zatvorima nekoliko godina nakon atentata, gde se javljaju svi akteri drame izuzev Ljubice.

Ve u prvoj sceni predstave, gde Nedeljko i Gavrilo ulaze u sobu koju Ljubica u Sarajevu treba da im izda, saznajemo da je Nedeljko plahovit i nasilan, budui da Ljubici, koja insistira da sazna ta su oni prethodno radili na demonstracijama, stavlja no pod grlo. Tu takoe saznajemo i da je Nedeljko glup: kao da je izvuen iz nekog stereotipnog vica o Bosancima, njegova ogranienost je u svakoj sceni povod za malo smeha. Odnos izmeu Nedeljka i Gavrila je postavljen tako da je Gavrilo mozak, a Nedeljko miii; izmeu njih vlada prijateljstvo, ali i neka vrsta takmienja u hrabrosti ko sme da izvri atentat. Moda je inspiraciju za ovaj tip odnosa autorka nala kod Vladimira Dedijera, koji abrinoviev latentni oseaj inferiornosti u odnosu na Principa izvodi na osnovu protokola sa suenja. Ali daleko od toga da autorka produbljuje ovaj psiholoki odnos; sve ostaje na povrini, u vidu naznaka.

ATMOSFERA: ini se da je autorki bilo vano da drama, uz kratke dijaloge, dinamino tee, a atmosfera ima izvesnu lakou, tako da prikazano, suprotno oekivanju, bude sve samo ne tragedija. U svakoj sceni je postavljeno jezgro koje e aficirati smeh, tako da prvi deo drame deluje kao pop verzija revolucije koju izvode sasvim obini mladi ljudi eljni promena. Taj utisak pojaava injenica da su aluzije na istorijski okvir koji je prethodio atentatu date u homeopatskim dozama; izbegnuta je svaka asocijacija na to da je jaanje jugoslovenske i srpske ideje bilo povezano sa istorijskim dogaajima kao to su okupacija i aneksija Bosne i Hercegovine, te balkanski ratovi. U predstavi se, dodue, kao inspiracija omladini pominje Bogdan eraji, izvrilac neuspelog atentata na jednog bosanskog poglavara, ali ta je u pozadini njegove reenice da u ivotu treba umreti a u smrti iveti, kakva je atmosfera u kojoj je rasla omladina ije je ivotno oseanje postala ba ta reenica, ta zapravo znai "prealiti mladost", kako je Andri rekao u vezi sa svojim drugovima o svemu tome tekom, to mirie na herojstvo, rtvovanje i muenitvo, u komadu gotovo da nema rei.

Nema rei ni o tome da su se pristalice tajnih akih udruenja naitale revolucionarnih dela Bakunjina, kao i pisaca poput Dostojevskog i Zole, a da je Princip za sebe rekao da su ga ljudi smatrali "ovjekom koji je prekomjernim prouavanjem literature potpuno upropaen". U predstavi nam intelektualne aspiracije revolucionara nisu sugerisane ak ni na nivou rekvizita, recimo u obliku neke knjige. Umesto toga, vidimo da Princip i abrinovi igraju bilijar, idu u bioskop s Ljubicom, pue marihuanu, i sede besposleno u svojoj sobi, pa deluje kao da je ideja o atentatu nastala sluajno, iz oseanja socijalnog bunta i dosade, a da do realizacije ne bi ni dolo bez jednog mefistovski podmuklog srpskog oficira.

Jedina scena u kojoj se prikazuje tajni sastanak omladine koncipirana je kao prazna bina sa glasovima iz pozadine: na osnovu tih glasova shvatamo da nije postojala jedinstvena ideja kuda se mladi revolucionari kreu, te da su opcije bile kako jugoslovenska tako i isto srpska, da su jedni bili za republiku, a drugi za kraljevinu, kao i da nisu svi bili spremni da uestvuju u nasilju. Ali ni ova scena ne sme biti dosadna i suvoparna, pa je izvor smeha iznova ponavljano "ne seri", kojim se diskredituje tue miljenje, sve do trenutka kada preti da izbije tua. Kao da autorka eli da porui da je to samo omladina u sazrevanju sa svojim argonom i svojim uzavrelim idealizmom.

Vee pred atentat Danilo, Gavrilo i Ljubica dele jednu cigaretu, pri emu je nedvosmisleno prikazano da konzumiraju marihuanu. U naduvanom stanju sve je povod za smeh. Vrhunac veselosti nastaje nakon to Ljubica pita ta mladii sutra nameravaju da rade, pa kada oni izreknu da e ubiti Ferdinanda, nastaje previjanje od smeha. Ha, ha! Jedan dobar doint uoi izvravanja atentata i samoubistva tako izgleda psiholoka priprema za rtvovanje u verziji Biljane Srbljanovi.

CRNA RUKA: Lik Danila Ilia je vie od svih drugih istorijski falsifikat. Autorka ga koncipira kao oveka koji svoju potinjenost autoritativnoj majci ona ivi od izdavanja soba i zelenaenja, a vai za strah i trepet kompenzuje velikosrpskom idejom, kojom ga truje lino Apis. Vladimir orovi pie da je Danilo Ili bio "anarhista i revolucionar" koji je poeo svoju aktivnost odmah nakon aneksije Bosne i Hercegovine 1908, i da je "kao izgraen revolucionar, tek 1912. otiao u Srbiju i doao u vezu sa ljudima iz Crne ruke". Ivo Andri, kome je Ili bio kolski drug, u esejuU ulici Danila Iliapie o ovom mladom sarajevskom uitelju kao o "velikom pravedniku i mueniku", "iju je duu toliko ispunila i zanela elja za pravdom i slobodom da je odluio da uzme na se najtei od svih krstova: da bude u isto vreme ubica i rtva, sudija i muenik". U verziji Biljane Srbljanovi, Danilo Ili je pridobijeni organ Crne ruke, koji 1914. stoji kao ai pred Apisom. On posluno prima Apisovu naredbu da u Bosni pijunira svakog, ukljuujui i mrtvog oca, i prenosi sve, ukljuujui i podatak o tome kakvi su penisi dragi njegovoj sestri. Tokom rituala inicijacije u tajno udruenje, u koje ga uvodi Apis, Danilo revnosno deklamuje take statuta iz kojih izbija agresivni nacionalizam, da bi se nakon zavrenog rituala ispovraao.

Scena Ilievog povraanja mogla bi se tumaiti kao da se on uplaio od sopstvene hrabrosti (to stoji u didaskalijama), ili da su mu sadraj deklamovanog, ali i sam Apis, odvratni do fizike munine. Ovo je motivacijski oigledno nedosledno, jer zato bi Ili inae (u autorkinoj verziji) postao lan tajnog drutva, zato je spreman da se rtvuje, i zato pokuava da odvrati abrinovia i Principa od ideje jugoslovenstva, ako mu je ideja srpstva odvratna? I kako je mogue da Apis ima toliku mo nad njim, kad je sam prikazan kao prepreden, podao i ljigav?

Iako autorka osmiljava dijaloge izmeu Ilia i Apisa tako da je jasno da bi Ili morao prozreti lanost Apisove naklonosti, ovaj do kraja ne shvata da je samo instrument u njegovim rukama. Oigledno je upravo takav, pred Apisom u Beogradu inferioran, a pred drugovima u Sarajevu superioran Ili, autorki potreban: nedvosmislena intencija komada je da pokae da je revolucionarni pokret u Bosni, koji je bio za jugoslovensku opciju, zloupotrebljen od strane Apisa, drugim reima, da je radikalni poklonik velikosrpskog nacionalizma i pukovnik srpske vojske bio idejni vinovnik atentata. Na taj nain je posredna, ali u isti mah i primarna krivica za rat prebaena na Srbe u Srbiji, to odgovara zvaninoj austrougarskoj verziji izraenoj u ultimatumu pre izbijanja rata. Da bi se izazvao aluzivni spektar u pravcu novijih istorijskih dogaaja, Apis instruira Ilia da se sa pukom sakrije pored otvorenog prozora i vreba pravi trenutak, dakle da postane snajperista.

VELIKA SRBIJA: Kada je re o odnosu Ilia i Apisa, u drami se mogu registrovati i druge psiholoke nedoslednosti. Nesumnjivo je protivreno da bi Apis priao Iliu kako je ratove (aludira se na Balkanske ratove) preleao u krevetu zbog napada bolesti iji uzrok niko nije mogao da utvrdi ime on priznaje sopstveni kukaviluk i to ba u trenutku kada instruira Danila kako da izvri atentat. U ovoj sceni, kao i drugima scenama sa Apisom, Srbljanovieva naputa svoju ulogu pisca koji vodi rauna o logici scene i psiholokoj verovatnosti, i probija kao osoba kojoj je stalo da na svaki nain prikae da istorijskog Apisa smatra gnusnim do odvratnosti. Ako smo ipak u nedoumici kako treba da vidimo Apisov lik, autorka je za svaki sluaj unela pojanjenja u didaskalije, recimo konstatacije da se Apis ceri kao "zlikovac u nekom ratnom filmu" i "hijena na lancu". Glavni junak ove drame je zapravo Apis; ak je i naslovMali mi je ovaj grob(podnaslov u verziji aupilhauza) reenica koju e on izgovoriti pred pogubljenje.

I poreklo Apisove velikosrpske ideje je autorki sumnjivo. Nakon zavretka rituala inicijacije, Apis naslanja Iliu glavu na obraz, a potom ga hvata za ruku, obrazlaui da su sada kao jedna porodica. U sceni je nedvosmisleno prikazano da je re o homoerotskim sklonostima, tim pre to smo prethodno saznali da je Apis neoenjen. U verziji Biljane Srbljanovi je srpski nacionalista zapravo latentni homoseksualac: to svakako nije usmereno protiv homoseksualaca (poznato je da se autorka zalae za njihova prava), ve treba da pokae da Apis ni u velikosrpstvu nije bio ist, budui da je u pozadini ideje koja je inila njegov ivot bila zapravo potreba da se pipaju mladi mukarci.

U drugom delu drame prikazani su vinovnici atentata u zatvoru, pri emu se Ili, koji je 1915. pogubljen, javlja kao duh. Ovde saznajemo o stradanju kroz koje su proli Princip i abrinovi, od fizikog muenja do zabrane itanja i razgovora s drugim licima. Ovaj drugi, znatno krai deo, unosi u dramu tragian ton, budui da dranje atentatora u zatvoru sugerie hrabrost i asketizam. Vidimo i Apisa pred pogubljenje, koji se i ovde dri kukaviki, iznova pokuavajui da izmami jo jednu cigaretu.

Poljski reiser Mihal Zadara pokazao je u svojoj postavci smisao za ritam i uspeno ekvilibrirao izmeu kominog i ozbiljnog registra. Vizuelno se odluio za scensku jednostavnost: kocka u kojoj se akteri drame nalaze ima gole bele zidove, a rekvizita praktino nema, izuzev projektora koji lei na podu. Akteri drame po potrebi ukljuuju i iskljuuju projektor, pa na zidovima vidimo crno-bele fotografije i filmove, istorijske ili savremene. aupilhaus je poznat po dobro uigranoj glumakoj ekipi, to se pokazalo i u ovoj predstavi. Ljubica je ubedljiva i deluje mnogo zrelije od svojih godina, a odlini su i abrinovi, kao i Princip, koji ne govori previe, ali zrai suverenou.

AUSTRIJSKA KRITIKA: Austrijska kritika je, uz nekoliko izuzetaka i izvesne ograde, pohvalila predstavu, i pravilno shvatila politiku intenciju drame. Mnogima se dopala ba lakoa prvog dela drame, koja je kritiarku asopisa "Furhe" podsetila nacoming of agekomediju, bu