ПРЕОБРАЖАЈ РИМСКОГ МЕДИТЕРАНА 400–900

Сумрак древног Медитерана

Мало је знакова у касном 4. веку указивало на скоре промене у медитеранском

приобаљу Римске империје. Нереде који су избили у 3. веку окончали су војнички

цареви. Њиховим реформама границе су постале безбедније а земља поново сте-

кла политичку стабилност. Константиновим обраћањем хришћанство је стекло

чврсто упориште, а издашно помагање уметничких и архитектонских подухвата

сведочило је о богатству и самопоуздању обновљеног царства. Међутим, подела

царства на латински и грчки део била је све очигледнија. Исток је потпуно засе-

нио запад по духовним остварењима, просперитету, као и по броју и величини

својих градова.

После смрти цара Теодосија 395. године поновни упади варвара постали су нај-

пречи проблем. Хорде Германа, већином Визигота, прешле су 376. границу на Ду-

наву покушавајући да нађу спас од навале Хуна, страшних степских номада. На-

петост између дошљака и њихових римских домаћина довела је до битке код Је-

дрена 378. године, у којој је римска војска потучена до ногу, а цар Валенс убијен.

Тренутна претња је заустављена и Готи су добили дозволу да се населе на римској

територији. Под вођством свог краља Аларика они су 401. године продрли у Ита-

лију. Римљани нису имали поуздане снаге да потисну освајаче, а ни довољно нов-

ца да поткупе Аларика. Озлојеђен што није добио новац и земљу коју је тражио,

Аларик је опсео Рим и похарао га 410. године. Разарање је било ограничених

размера, али је психолошки ударац на морал Римљана био огроман, јер је то било

прво пустошење Рима од напада Гала 390. године. Када је примио ту вест у својој

ћелији у Витлејему, св. Јероним је плакао, а између хришћана и пагана су се рас-

пламсавале огорчене расправе. У многим значајним делима, као што је Августи-

ново О држави Божјој, излагали су се хришћански погледи на друштво и истори-

ју, као интелектуални одговор на варварске претње.

Италија је била поштеђена дуготрајног беса Визигота јер су се они, после Ала-

рикове смрти 410. године, повукли у Галију. У Галији су последице царске сла-

бости биле дуготрајније и разорније, а снаге Вандала, Свева и Алана су у зиму

406/7. пробиле границу на Рајни. До 418. године царска влада је повратила кон-

тролу све популарнијом тактиком слања лопова против лопова. Обећање да ће до-

бити земљу и новац, као и претња потпуном блокадом довоза хране коју су при-

мениле римске поморске снаге, натерали су Визиготе да одбију Алане и Вандале и

да се населе у Аквитанији као римски федерати (савезници).

У првој половини 5. века почело је насељавање Германа у западном Медитера-

ну, а њихово заузимање већег дела те територије протекло је мирно и тихо. У Га-

лији су Визиготи и Бургунди, који су прво населили територије око реке Рајне, а

касније и Савоју, представљајући неку врсту бедема против побуњених сељака и

других варвара, заузели само део територије дозвољавајући Римљанима да задрже

своје институције као номиналне представнике царске власти. Шпанија је, после

продора Вандала и њихових савезника Свева и Алана, утонула у период конфузи-

је и таме. Пошто су Вандали 429. године прешли у Африку, Шпанија је најве-

ћим делом остала под влашћу Визигота.

Судбина Африке, провинције у западном делу Медитерана, готово је равна ка-

тастрофичној визији вандалских освајања. Њихов изузетно способан владар Гајзе-

рик убрзо је одбацио улогу савезника и дочепао се Картагине и других градова

ове римске провинције која је важила као једна од најбогатијих. Римски део ста-

новништва био је немилосрдно притиснут разним дажбинама, а с мора су преду-

зимани стални пљачкашки походи против римских бастиона на целој територији

Медитерана. Такође, пошто су, као и већина Германа, исповедали аријански об-

лик хришћанства који је правоверна црква сматрала јеретичким, Вандали су про-

гањали домаће свештенство – свети Августин је умро током њихове опсаде Хипо-

на 431. године.

Италија и царски двор у Равени нису директно осећали последице захваљујући

двојици способних команданата, Констанцију и Аетију, „последњим Римљани-

ма" који су вештим смицалицама настојали да подигну на ноге клонуло царство.

Покушавајући да успостави равнотежу, Аетије је претрпео пораз, јер су се његови

савезници Хуни окренули против њега и заузели северну Италију. Тако је импери-

ја постала играчка у рукама аутократских фракција све до 476. године, када је

Одоакар, командант германских најамника, свргао с престола дечака-императора

Ромула, кога су поспрдно звали Августул („мали цар"), и успоставио сопствену

управу над Италијом. Ипак, сложено градско друштво у Италији остало је недир-

нуто, а чак су и сенатори-аристократе успели да задрже свој повлашћени по-

ложај, земљишне поседе, чиновничке функције и неговани литерарни живот сво-

јих салона.

У Галији, Визиготи су основали краљевство са седиштем у Тулузи, док су Бур-

гунди у југоисточној Галији успоставили државу у вазалском односу према

Риму, са престоницама у Лиону и Женеви. Тешкоће кроз које су пролазили та-

мошњи сенатори прилагођавајући се новој реалности, описане су у писмима и пе-

смама научника-аристократе Сидонија Аполинарија. Његов животни пут од лите-

рарног бекства у усамљеност свог имања до савесног обављања дужности еписко-

па од Клермона, у ствари одсликава свеобухватни процес клерикализације; епи-

скопија постаје последња нада сметене аристократије да задржи своје традицио-

нално лидерство и да очува римску културу и римске обичаје.

С временом је пасивно противљење римског становништва почело да поткопа-

ва моћ визиготских краљева, који су се очајнички трудили да задрже њихову по-

дршку објављујући Кодекс римског права, но и поред свих напора, постали су лак

плен франачком краљу Хлодовеху, преобраћеном у правоверно хришћанство, ко-

ји им је нанео пораз 507. године код Вујеа близу Тура. Од тада се визиготско

краљевство простирало само на Шпанију и на мање области северно од Пиринеја.

У мешувремену, краљ Острогота Теодорик постао је најмоћнији варварски мо-

нарх западног Медитерана пошто је 493. године Одоакару преотео Италију. Он

је занимљива личност и због тога што је способност војсковође и потребу очувања

идентитета сопственог народа комбиновао са прорачунатим дивљењем према до-

метима римске цивилизације, што је било резултат његовог властитог искуства

као та оца у Константинопољу.

Такав двоструки став обухватао је обилато помагање јавних радова, унапређе-

ње економије и очување римских обичаја, нарочито неких, на пример одржавање

институције Сената, чију је подршку стално неговао како би ојачао легитимитет

своје владавине. Свој народ држао је изолованим у северним и централним дело-

вима Италије, под влашћу њихових заповедника, а централна и локална управа

биле су поверене Римљанима-колаборационистима, какав је био сенатор Касио-

дор. Међутим, Теодориков положај вође једног малог иноверног народа био је из-

узетно рањив и стога се неке неуобичајено оштре мере против римског становни-

штва, предузете при крају његове владавине, могу приписати страху за наслеђе и

страху од дипломатског обруча којим је Византија стезала његово краљевство.

Неповерљивост према обновљеним везама конзервативних сенатора са Источним

царством довела је до једне трагичне епизоде — хапшења и погубљења филозо-

фа Боеција.

Током 5. века постало је очигледно да Источна империја пропада, слично као и

Западна. Последњи владари из Теодосијеве лозе били су неспособни, њихове бал-

канске провинције су пустошили Хуни и Остроготи, претећи и самом Константи-

нопољу. Источне провинције Сирију и Египат раздирале су верске расправе о

природи Исуса Христа, које су за хришћане представљале питање духовног оп-

станка или смрти. Постепено су, ипак, преимућства, којима је обиловао, омогући-

ла Истоку да изађе из тешкоћа. Стиче се утисак да је дошло до сагласности око

идеала Богом дарованог хришћанског царства, док су политичку стабилност чува-

ли новоустановљени, образовани и посвећени бирократи. Један од њих, Анастаси-

је, постао је император и још више учврстио империју опрезном и толерантном

политиком. Плодове те политичке и финансијске стабилности убирали су његови

наследници, Јустин I и његов нећак Јустинијан.

Јустинијан је покушао да казаљке врати уназад до славних дана Римског цар-

ства и у почетку је имао изненађујући успех. Једна омања експедиција, под коман-

дом бриљантног војсковође Велизара, добила је задатак да се обрачуна са кра-

љевством Вандала у северној Африци, које је било трн у оку Константинопоља,

па је народ који је у 5. веку терорисао Медитеран био врло брзо покорен. Јустини-

јанову законодавну активност (доношење обимног Кодекса римског права 534.

године) и одлучну одбрану православља водила је идеја о универзалном царству,

које је он доживљавао као земаљско оваплоћење небеског царства. Јустинијанову

склоност ка аутократији, коју је подстицала и његова опасна царица, бивша глу-

мица Теодора, још више је оснажио устанак који је букнуо 532. године, као реак-

ција на његово ослањање на непопуларне министре.

Током 530. године Јустинијан је започео велике грађевинске подухвате, међу

којима је и црква Свете Софије у Константинопољу, са куполом јединствене вели-

чине. Инвазијом на Сицилију и Италију настављени су његови успеси на бојном

пољу, а до 540. године Остроготи су изгубили своје главне политичке центре,

Рим и Равену. Мада је у први план своје пропаганде стављао обнову великог Ри-

ма, било је јасно да Јустинијан својим поступцима у ствари замењује удобан, би-

рократски систем Истока „стаљинистичким" режимом који се заснивао на његовој

мегаломанској енергији, суровом политичком и пореском угњетавању сопствених

поданика, ослањању на непопуларне улизице и на врло строгом спровођењу пра-

вославне доктрине. Његов дворски историчар Прокопије оставио је у својој Тај-

ној историји оштру критику великог цара и његове владавине.

Током четрдесетих година 6. века Јустинијану је срећа почела да окреће леђа.

Персијанци су кренули у рушилачко освајање Истока, Словени су продирали на

Балкан, а Остроготи су под вођством способног краља Тотиле, свели упори-

шта царства у Италији на неколико приобалних предстража. Бубонска куга је

десетковала становништво Царства са катастрофалним последицама по градски

живот и економију, а 548. умрла је Јустинијанова супруга и сарадница Теодо-

ра. Преостале године његове владавине биле су обележене аскетизмом и непопу-

стљивошћу. Упркос свим недаћама, цар је наставио са својим упорним и енергич-

ним освајањима, и 553. године упутио је трупе под командом Нарзеса у Итали-

ју, са циљем да задају одлучујући ударац Остроготима.

До своје смрти 565. године Јустинијан је успео да поврати славу Рима. Аријан-

ска краљевства у Африци и Италији враћена су под царске скуте, а Јустинијанови

франачки савезници срушили су и освојили Бургундско краљевство 534. го-

дине. Само је визиготска Шпанија одолевала упркос сталним унутрашњим разми-

рицама. Јустинијанова владавина је донела нови процват Римског царства, а њего-

ве идеје о аутократији и ромејско-хришћанском јединству претопиле су се у један

програм који су касније користили сви потоњи византијски владари.

Године освајања

Пренапрегнута Јустинијановим подухватима, Византија није налазила снаге да

се супротстави нападима све бројнијих и упорнијих освајача, од којих су први би-

ли Словени. Појава Авара, номадског народа који је Словене организовао у лаба-

ву али ефикасну државу засновану на наметима и пљачки, довео је до рушилачких

похода против Византијског царства од 570. године па надаље. После смрти цара

Маврикија, који је убијен у једној војничкој побуни на дунавској граници, његов

наследник Фока није успео да спречи Аваре и њихове савезнике Словене да зау-

зму већи део Балкана и Грчке, тако да је само неколико енклава у обалском регио-

ну остало слободно. Авари су 626. године опседали Константинопољ и Солун

— највећи град међу европским царским провинцијама, који своје спасење од

Авара приписује св. Димитрију, свом светитељу-заштитнику.

Притисак Авара на Панонију принудио је германско племе Лангобарда, који су

се до тог тренутка држали уздржано, да крену пут Медитерана. Под вођством спо-

собног краља Албоина они су 568. године ушли у Италију и за годину дана

окупирали северни део полуострва. Пошто су реорганизовали администрацију и

ставили је под војну управу (егзархат), Византинци су, потпомогнути од 580. го-

дине Францима, кренули у контраофанзиву, али су Лангобарди под вођством свог

вештог краља Агилулфа успели да се одбране. Почетком 7. века њихова краље-

вина обухватала је већи део Пијемонта, Ломбардије, Емилије и Тоскане, као и

копнени део Венета, док је југ био под влашћу полувазалских војводстава Споле-

то и Беневент. Све што је царству остало биле су области око Рима и Равене, са

крхким коридором између два града, и приобалне енклаве око Венеције, Ђенове и

јужних лука.

Византија никако није успевала да поново успостави своју власт у Италији и на

Балкану, и тај неуспех се може приписати угрожености њених најнасељенијих и

најдрагоценијих провинција на Истоку, којима су поново претили Персијанци, ве-

лики супарници Византије. Они су после 602. године кренули у офанзиву, опусто-

шили Анадолију и освојили Сирију, Палестину и Египат. Византинцима је по-

стало јасно колико је криза била озбиљна тек 614. године када је драгоцена рели-

квија, Христов крст, однета у Ктесифонт, а 626. Персијанци изашли на Босфор.

Ипак, цар Ираклије успео је да среди византијске редове, нападне Персијанце из

региона Кавказа и потпуно их потуче.

Одушевљење Ираклијевим задивљујућим успехом било је кратког даха. Године

630, две године пошто је Христов крст тријумфално враћен у Јерусалим, бивши

трговац по имену Мухамед ушао је на челу армије својих следбеника бедуина у

арапски град Меку. До његове смрти 632. године, нова вера коју је он проповедао

ујединила је Арабијско полуострво, а у року од десет година Персија и византиј-

ске источне провинције подлегле су исламу. Ипак, стални напади на Анадолију,

средиште Византијског царства, нису довели до потпуног освајања тих области.

Од 661. до 750. исламским светом владали су калифи из лозе Омајада, чија је

престоница била у Дамаску. Иако су, као издвојена ратничка елита, истицали

своје пустињско порекло, Омајаде су показивале практични смисао за еклектичко

прихватање уметности и културе својих поданика и за искоришћавање природног

богатства одређених регија, којим су финансирали сопствена задовољства и пљач-

кашке походе. Установили су слободу трговине, а локално становништво је чува-

ло сопствену културу и благостање под режимом који је био сличнији протектора-

ту него империји.

У међувремену, Византија је постепено успела да се стабилизује применом чи-

тавог низа драстичних мера. Армије које су се повукле пред првим налетима Ара-

бљана распоређене су у Малој Азији по војним областима познатим као теме.

Традиционална подела на цивилне и војне власти потпуно је укинута, а при чему

је пренета на команданте тема. Усвојена је тактика спржене земље, снаге су се по-

вукле или затвориле у тврђаве и избегавале су се директне борбе, предузимајући

герилске нападе на слабе тачке у арабљанским редовима. Живот у селима постао

је готово немогућ јер су Арабљани непрестано упадали ради пљачке, па су сељаци

и њихова стока уведени у градове, који су практично постали кастра, утврђене

војне базе. Мада је плима арабљанских напада полако слабила, цена је била прео-

бражај византијског света у осиромашено ратничко друштво слично раном сред-

њовековном Западу.

Исламска освајања су се, у међувремену, наставила. Арабљанске снаге су про-

дрле у централну Азију све до граница са Индијом и Кином, а на западу су пре-

шле преко северне Африке. Године 695. освојили су Картагину, престоницу ви-

зантијских провинција, а 711. године усмерили су своје интересовање на Шпанију

– после само једне битке визиготско краљевство је лежало пред њиховим ногама.

Притиснута исламским нападима, Византија је напустила идеју да поново успо-

стави своју власт на западу. Највећу корист извукло је Лангобардско краљевство.

Око 680. године Царство је морало да потпише мир и призна лангобардску држа-

ву, а преобраћење Лангобарда у правоверје истовремено је помогло да се римски

поданици помире с њиховом владавином.

Олакшање које је визиготској Шпанији донело посртање Византије било је

краткотрајно. Визиготи су били постојани у свом антивизантијском расположењу,

иако су опонашали царске церемоније и новац и прихватили правоверје 586. годи-

не. Шпанска црква је заузврат подржавала власт визиготског краља као Богом по-

стављеног владаоца. Један од креатора те политике сарадње био је учени епископ

Исидор из Севиље, у чијим се историјским делима осећа патриотски понос на

Шпанију и антагонизам према лажљивим и плашљивим „Римљанима". Упркос из-

ненадном слому визиготског краљевства и наглом прихватању ислама од многих

хришћанских властелина, мале али енергичне хришћанске државе у планинским

пределима севера наставиле су да пружају отпор неверницима. Такође, расејање

шпанских научника и шпанских текстова обогатило је културу Запада оригинал-

ним материјалом.

У почетку је ислам наставио своје немилосрдно напредовање и преко Пирине-

ја, али муслиманске упаде зауставио је Карло Мартел, франачки мајордом, у

славном боју код Поатјеа 732. године. Уследило је поновно франачко освајање ју-

жне Француске којим је подигнут бедем даљем арапском напредовању на копну.

Притисак на опкољени хришћански свет попустио је када је у исламском свету

је дошло до промене владајуће династије. Омајадске калифе су 750. године свр-

гли с престола Абасиди, који су своју престоницу преместили у Багдад и окре-

нули се ка истоку. Бедуинска силина је усахла и полако су се отварала врата поли-

тичкој и културној традицији освојених подручја. Када су се те тежње ка отцепље-

њу сукобиле с бирократијом багдадског двора, огромна империја која се прости-

рала од Инда до Атлантика распала се у мање државице. Шпанију су заузели ома-

јадски изгнаници, северна Африка је потпала под власт енергичних Аглабида, а

Египат су освојили Тулуниди.

Византији је много већа претња долазила од поморских снага новооснованих

арабљанских држава на западу и обновљених напада са севера. У руке муслимана

пали су Крит (828) и скоро цела Сицилија (878), али већу опасност представљали

су Бугари, који су искористили слабљење аварске моћи и изградили снажну др-

жаву у којој је бугарска аристократија владала над словенским сељачким живљем.

Године 811. бугарски кан Крум је поразио цара Нићифора I и од његове лобање

направио пехар из кога је пио вино. Нешто касније, након што је развила сложен

управни апарат и културу засновану на увођењу словенске азбуке, бугарска држа-

ва под царем Симеоном оспорила је Византији њену универзалност и наметнула

се као легитимни ривал Византијској империји. Византију је са севера угрожавао

још један сусед, Русија, чијим су словенским становништвом владали скандинав-

ски авантуристи под вођством Рурика. Они су слично Викинзма, својим рођацима

са запада, комбиновали уносну трговину са разорним пљачкашким походима.

Византија се постепено помаљала из свог херојског периода са све већим ути-

цајем, моћи и богатством. Поморска снага јој је омогућила да поврати власт над

Далмацијом и Венецијом, а 876. године први владар из македонске лозе, Василије

I, искористио је слабост лангобардских кнежева, угрожених сталним арабљан-

ским нападима, заузео Бари и основао теме у Калабрији (садашња Апулија) и Лан-

гобардији.

Нешто раније су византијске војсковође освојиле словенске територије на Пе-

лопонезу и грчки калуђери су се подухватили ширења хришћанства и грчког ути-

цаја. На унутрашњем плану Царство се опорављало од рана задобијених у иконо-

кластичким распрама и упловило је у период релативне стабилности. Према се-

верним суседима, Јустинијанов освајачки идеал уступио је место прагматичном

ширењу византијске културе преко мисионара који су говорили словенским јези-

ком.

За западни Медитеран 9. век је био доба несигурности и промена. Крајем 8. ве-

ка јавља се нови тип освајача са севера. Франачки краљ Карло Велики наследио

је од свог оца Пипина III недавно покорене медитеранске земље Аквитанију и

Провансу и склоност да се меша у унутрашње ствари Италије у корист папе. По-

што је Равена пала у њихове руке 751. године, Лангобарди су покушали да осво-

је територије бивших византијских егзархата и римско војводство, што је изазвало

велику узнемиреност папа, које никада нису престале да их сматрају варварским

уљезима. Саме папе су полагале право на те земље на основу Константинове да-

ровнице, фалсификованог документа којим је први хришћански цар наводно по-

клонио „Италију и Запад" Столици светог Петра. Папе су неговале специјалне од-

носе с Францима, па је као одговор на папске молбе Карло повео поход на Итали-

ју и 774. године освојио Лангобардско краљевство.

То је омогућило стварање папске државе, која је на италијанској сцени предста-

вљала значајан чинилац све до 1870. године. Чврст савез између Карла и папе

омогућио је да се у Франачку државу слије права поплава римских рукописа и ре-

ликвија. Папа је крунисао Карла за цара на Божић 800. године, надајући се да ће

тиме ојачати утицај на свог заштитника. Дубоко повређена, Византија је само де-

лимично пристала да призна титулу 812. године, и то после дугих преговора. Об-

новом Западног царства римске папе су коначно окренуле леђа Византији и иста-

кле своју политичку и духовну власт на Западу. Дугорочно посматрано, стварање

Западног царства је помогло да се установи идеја о посебном европском идентите-

ту и створи осовина север-југ која је доминирала Западом кроз цео средњи век.

Франачка држава није ништа учинила на уједињавању италијанског полуостр-

ва. Раније византијске територије које су се од Рима пружале даље на север до Бо-

лоње постале су званично баштина св. Петра под папском влашћу, али је значајан

део власти и даље остао у рукама локалних моћника. На југу је држава Беневент

остала центар Лангобарда под влашћу потомака старе краљевске куће, док је Ви-

зантија била присутна преко директних поседа, попут Калабрије, Сицилије и

Отранта, и преко аутономних поморских градова — Венеције, Гаете, Напуља и

Амалфија. Средином и крајем 9. века арабљански гусари предузимају бројне

пљачкашке походе; они су ишли толико далеко да су оснивали своје базе на ита-

лијанском тлу а 846. године опустошили предграђе Рима. Несрећу у којој се на-

шла Италија још више су увећали изненадни напади Мађара, степских номада ко-

ји су, пустошећи и пљачкајући, 899. године стигли на југ, све до Отранта. Око

900. године владала је политичка конфузија обележена уздизањем моћних власте-

оских породица. Чак је и римска црква постала играчка у рукама властеле.

Прованса, Аквитанија и северна Шпанија пружале су сличну слику расула. По-

кушај Карла Великог да потисне Арабљане из области познате као Шпанска мар-

ка није донео неке трајније резултате, а у 9. веку су медитеранску обалу Францу-

ске пустошили муслимански пирати. Маварске банде су свиле своје пиратско гне-

здо у Фраксинету на Азурној обали како би пљачкале ходочаснике и трговце који

су прелазили Алпе. У целом каролиншком краљевству је спољни притисак, зајед-

но са слабљењем краљевске власти, створио климу погодну да завађене власте-

линске породице приграбе сву локалну власт.

СЕВЕРНИ СВЕТ У МРАЧНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ 400–900

За Римљане, или боље речено за њихове владаре и аристократску елиту која

нам је оставила мноштво писаних података, северна Европа је била периферија

цивилизације и није завређивала велику пажњу. Међутим, до 8. и 9. века Север је

постао политички центар Европе, а могло би се рећи да је преузео и интелектуал-

но вођство. Крунисање франачког владара Карла Великог 800. године за првог

императора Севера, врло се често узима, и то с правом, као симболички тренутак

премештања силе осовине са југа на север, што је једно од најважнијих достигну-

ћа раног средњег века. За историчаре је још значајније да је у то време Север на-

шао сопствени израз. У римском периоду Север упознајемо само преко писаних

извора Римљана и Грка; сада, захваљујући ширењу хришћанства, неки северњаци

су и сами почели да пишу на латинском, германском или келтском језику.

Сеобе

Варварске најезде у 5. веку означиле су крај Западног римског царства. Што се

тиче северне Европе, појам сеоба народа је можда прикладнији. Народи са гер-

манског и келтског говорног подручја ступили су на територије са којих су се, у

већини случајева, римски војници већ повукли, а понекад су то насељавање под-

стицали и сами Римљани. Неке од тих миграција имале велике размере и много

већи културни утицај од германских освајања југа Европе. Простране области се-

верозападног дела Римског царства постале су и по говору и по култури герман-

ске: Енглеска, Низоземска, Швајцарска и Аустрија. Такође, политички вакуум ко-

ји је настао сеобама народа у подручја Римског царства ослободио је простор за

територијалне промене на истоку, у Немачкој, Скандинавији и словенским обла-

стима.

Око 400. године река Рајна је још увек била граница између Рима и варвара.

Одбрамбени систем који је уведен у Галији после озбиљних упада Германа у 3.

веку још је добро функционисао. При том, његов део чинили су и многи Германи

који су у малим групама су били насељени по целом северном делу Галије и слу-

жили као резервни војници римске војске. И у Британији је римска војска успе-

шно сузбијала нападе Шкота (Римљани су их звали Ирцима), Брита и Пикта се-

верно од Хадријановог зида.

У врло кратком временском периоду слика се драматично променила. Разни

германски народи, Вандали, Бургунди и Свеви, прешли су Рајну и ступили на

тло Галије у зиму 406/7, вероватно бежећи од Хуна, азијатских номада који су у то

време господарили територијама северно од Дунава. Да би их зауставила, римска

војска из Британије пребацила се преко Ламанша у Галију. Тако, када су Саксон-

ци 408. године напали Британију, једва да се нашао неки војник који је могао да

је брани. Врло брзо римска Британија дошла је под удар са три стране: Пикти са

севера, Ирци са запада и разни германски народи са истока и југа. Германски на-

роди, Англи и Саксонци из северозападног дела Немачке, Јити из Данске, Фризи

из Низоземске, освојили су југоисточну Британију и постепено премештали свој

политички, културни и језички утицај даље на запад, све док у 10. веку нису сте-

кли потпуну контролу над целом данашњом Енглеском.

Судбина потомака римских грађана у Британији била је доста различита. Мно-

ги су били поробљени или су потпали под власт варварских дошљака. Други су

живели на западу у независним краљевинама; њих су Англо-Саксонци звали

„Велшанима" (њихова реч са значењем „странац"). Остали Брити су и сами крену-

ли у сеобу преко мора у Галију, на територију која је постала позната као Брета-

ња.

Прве две деценије 5. века биле су хаотичне и на Континенту. После „Велике

најезде" 406/7. граница на Рајни је срушена, а престоница Галије је из Трира

премештена у безбеднији Арл. Вандали и Свеви су скренути ка Шпанији, али су

Бургунди остали и основали краљевство на простору средње Рајне, док је област

доње Рајне препуштена разним народима које називамо заједничким именом

Франци. После 430. године, римска војска, претворена у мешавину римских вој-

ника, германских најамника и германских савезничких контингената, није више

могла да пружа заштиту Северу. Војсковођа Аетије, који је тих година био запо-

ведник Галије, зависио је од хунских трупа; он је искористио Хуне да уништи

бургундско краљевство на Рајни како би га поново основао на простору између

Лиона и Женеве („Бургундија"), под условом да Бургунди буду савезници Рим-

ског царства. Када је Аетије окупио савезнике како би спречио инвазију Атилиних

Хуна 451. године, Визиготи, Бургунди и Франци су чинили већину „римске" ар-

мије. После убиства Аетија, кога је 454. убио Валентинијан III (и убиства Вален-

тинијана 455. кога су убили Аетијеви верни следбеници), северна Галија није ви-

ше била под званичном управом Римљана.

С појавом Хилдерика, краља једне групе Франака, догађаји у северној Галији

кренули су новим током. Мада о њему нема много података, он је успоставио те-

меље краљевства којим ће његови наследници владати наредна три века. У мут-

ним временима која су настала после коначног нестанка римске власти, Хилдерик

се у северној Галији наметнуо као природни владар. Умро је 481/2. и сахрањен у

Турнеу, а предмети нађени у гробу говоре о његовој моћи: неколико стотина злат-

них новчића искованих у Константинопољу, послатих можда као помоћ, и златни

брош какав су носили римски генерали.

Хилдерика је наследио његов син Хлодовех (Кловис), кога многи сматрају пра-

вим творцем франачке моћи у Галији. Детаљи његове владавине које је забележио

бискуп Гргур из Тура око седамдесет година после његове смрти, доста су спор-

ни, али су достигнућа очигледна. Пошто је поубијао све ривалске краљеве уједи-

нио је Франке под својом влашћу. Романске становнике делимично је покорио си-

лом, али их је још више придобио примивши њихову католичку веру. И Римљани

и Франци вероватно су били задивљени његовим ратним успесима против других

Германа: победио је Туринге на истоку, и Алемане, који су почели да насељавају

крајеве данашњег Алзаса и северне Швајцарске; године 507. повео своје следбе-

нике на југ, прешао Лоару и у бици код Вујеа уништио визиготску краљевину

Аларика II. После његове смрти 511. године, његовом краљевином заједнички су

владали четворица његових синова; управо су они и допринели слому Бургунд-

ског краљевства; војно помажући Остроготе за узврат су припојили Провансу

свом краљевству. Средином 6. века франачки краљеви, потомци Хилдерика и

Хлодовеха, познати као Меровинзи, постали су најмоћнији од свих варварских

наследника Римског царства. Управљали су скоро целом Галијом и били су врхов-

ни господари Туринзима, Алеманима и Баварцима у Немачкој. Као наследници

Римљана, Франци су у 6. веку успели да успоставе нову врсту политичке стабил-

ности.

Слом хегемоније Хуна после Атилине смрти 453. и сеоба народа у западну

Европу, омогућили су осталим народима да се крећу ка југу или ка западу. Бавар-

ци су се доселили у област горњег тока Дунава још у 6. веку. Авари, номадски на-

род из централне Азије, средином 6. века дошли су у Панонију, терајући Ланго-

барде у Италију; ту су основали моћно краљевство и одатле су полазили у пљач-

кашке походе, све до Константинопоља. Око 680. године Бугари су се населили

нешто источније. Словени, народ са североистока Европе, кренули су у 6. веку на

југ, прешли Дунав и ступили на тло балканских провинција Римског царства, док

су на западу населили Чешку и Моравску, као и области између Висле и Лабе, ко-

је су раније биле настањене Германима, представљајући сталну претњу герман-

ским територијама Тирингији, Саксонији и Данској.

Ширење хришћансшва

Већина Европљана северних предела је 400. године веровала у једног или више

нехришћанских богова; хришћанство је до 900. године допрло све до северозапада

и чак је почело да се шири у Скандинавију и источну Европу. Спори процес хри-

стијанизације, који је уобичајено почињао покрштавањем краљева и аристократи-

је, представља, свакако, један од најважнијих догађаја тог времена. Са хришћан-

ством су и друга достигнућа римске цивилизације допрла до варвара, који су се

настанили у границама некадашњег Римског царства, или ван њих: идеје о влада-

вини закона, уметност писања, богатство латинског и хришћанског учења и књи-

жевност.

Скоро сви варварски народи који су се населили у јужној Европи прво су при-

мили хришћанство у виду аријанске јереси. Франачки краљ Хлодовех дугује део

свог политичког успеха чињеници да је свој народ превео у католичанство. Црква

у Галији, којом су и даље управљали Гало-Римљани а не Франци, била је захвална

и подржала је Хлодовехову династију. Галски духовници су наставили покршта-

вање сеоског становништва северне Галије, укључујући у тај процес и Франке до-

сељене у те крајеве, али су се ретко бавили паганима ван своје дијецезе. Католич-

ко свештенство Римског царства није водило планску мисионарску политику пре-

ма паганским варварима на северу. У то време се веровало да је Бог створио Рим-

ско царство као дом за све хришћане, а да се они који су остали ван њега налазе

тамо Божјом вољом. Стога, када су епископи били упућивани ван граница Цар-

ства (као што је папа Целестин послао Паладија у Ирску 431. године), прави раз-

лог није био покрштавање пагана него обављање епископских дужности међу

хришћанима који су већ живели ван граница Царства. Познато нам је име једног

хришћанина коме је Паладије био епископ: једног дечака Романо-Британца, који

је био ухваћен у току лова на робове на западној обали Британије, и који се звао

Патрик.

Покрштавање Ираца, процес у коме је један од првих учесника био Патрик,

представљало је експеримент. Нико пре тога није покушао да у једно племенски

организовано друштво, које није знало ни за градове, ни за Бога, ни за грчки и ла-

тински, уведе религију која је настала око градова и ослањала се на Реч Божју, и

то на грчком оригиналу или у преводу на латински. Где ће бити седиште еписко-

па? Како ће се свештеници обучавати? Како ће се црква уклопити у друштво пове-

зано јаким рођачким везама и са потпуно различитим обичајима? То су била пита-

ња са којима су сви мисионари у северној Европи у раном средњем веку морали

да се суоче, али су многа питања била разрешена управо у Ирској, а бројна реше-

ња су управо Ирци пренели у Британију и на Континент.

Та решења се углавном односе на нову улогу манастира у оквиру мисионарске

цркве. У Римском царству су манастири били места у која су се људи повлачили

из овоземаљског света; цркву су водили мирски свештеници, потпуно одвојени од

манастира. У Ирској и у другим деловима варварског севера, манастири су били

централне институције: седишта мисионарских активности, центри за основно

образовање на латинском језику и за писање књига, као и за обучавање свештен-

ства; а пошто су им људи и жене остављали све више и више земље, постајали су

и велики економски и политички центри, па су се у њима често настањивали и

епископи. Такође, у замену за дарове које су добијали од истакнутих појединаца,

црква је њиховим наследницима и рођацима давала извесна права у манастиру. На

тај начин су многи манастири постајали „породични манастири": опат се бирао из

редова оснивача, манастирска имања су им се издавала у закуп, нудило им се го-

стопримство и друге услуге.

Рођачки систем, који је прожимао друштвену заједницу, ушао је и у манастире,

што је забрињавало све оне занесењаке који су сматрали да монаштво представља

бекство од свих веза и искушења овога света. Један од таквих занесењака био је

Колумбан, ирски племић који је 590. са још дванаесторицом своје сабраће напу-

стио Ирску да би се трајно посветили путовањима у света места. Дошао је у Гали-

ју, основао неколико манастира у Бургундији — најпознатији је Ликсеј — а

затим је, због неслагања с краљевском породицом (остајао је упорно при принци-

пу да према краљевима не осећа веће страхопоштовање него што је осећао код ку-

ће), напустио Галију да би основао још један манастир у Бобију у северној Ита-

лији. Када је стигао у Галију, црква је већ учврстила своје позиције, имала преко

стотину манастира, нарочито на југу, и добро организован и моћан галоримски

епископат, који је све манастире држао под својом контролом. Али, изгледа да се

франачком племству допао Колумбанов аскетизам, његово чврсто опредељење да

своје манастире држи подаље од епископских утицаја, а нарочито његов модел ве-

ликих сеоских манастира. Пола века после његове смрти у северној Галији се

оснива велики број манастира за мушкарце и жене, од којих су многи надахнуће

налазили у Ликсеју.

Двадесет пет година пре но што је Колумбан напустио северну Ирску, Колум-

ба, изданак тамошње краљевске породице, упутио се у супротном правцу – према

Шкотској. Са својим следбеницима је дошао на острво Јона и ту су основали је-

дан од најутицајнијих ирских манастира. Током његовог живота подигнути су

бројни манастири у Шкотској, многи под његовим покровитељством, али је већи-

на калуђера била више заинтересована за спас сопствених душа него душа других

људи — управо су се ирски калуђери први настанили на Исланду! Ипак, пре-

ко манастира хришћанство се ширило међу људима који су живели близу њих.

Преобраћање Пикта у хришћанство, које је започео Колумба, било је завршено

век после његове смрти.

Манастир Јона је директно утицао на историју енглеског хришћанства. Освалд

из племена Англа боравио је у Јони за време свог изгнанства, а чим је постао

краљ Нортамбрије 635. затражио је да му се из Јоне пошаљу духовници који ће

му помоћи у покрштавању његових поданика. Изабран је Аидан, и он је подигао

манастир на острву Фарн који је постао центар епископије у Нортамбрији. За

англо-саксонског историчара Беду Венерабилиса, који је своју историју енглеске

цркве писао нешто мање од једног века касније, само пар километара далеко од

Линдисфарна, Аидан је био идеалан епископ; побожан и скроман, стално је обила-

зио своју дијецезу, проповедао свом стаду и утискивао свој светитељски пример у

душу свим краљевима с којима је долазио у додир. Линдисфарн је постао центар

за обучавање мисионара, а средином 7. века, када је Нортамбрија била најмоћ-

нија краљевина Енглеске, ти људи су ширили дух хришћанства по свим краље-

винама које су потпале под власт Нортамбрије.

Ипак, покрштавање Англо-Саксонаца је почело на југу, а не на северу. Верују-

ћи да је римска провинција Британија успела да се очува, папа Гргур Велики је у

Британију послао калуђера Августина са циљем да поново успостави римску цр-

кву. Када је Августинова мисија 597. године стигла у Кент, схватили су да је си-

туација била потпуно другачија од оне коју је Гргур очекивао. Али, Августин је

свој задатак испунио што је боље могао. Преобратио је у хришћанство краља

Етелберта од Кента (који је преко своје жене Берте, франачке принцезе и хри-

шћанке, већ доста знао о хришћанству) и устоличио се у Етелбертовој краљевини,

у Кентерберију. Продирући на север, његови наследници схватили су да су тамо

улогу покретача процеса покрштавања имали Јона и Линдисфарн, што то је иза-

звало проблеме, нарочито у области црквеног обичајног права. Средином 7. века

ирски духовници рачунали су Ускрс по једном застарелом систему и бријали гла-

ве, што је био пре друидски него римски обичај. То питање је разрешено у Витби-

ју 664. године у корист Рима, али тиме није стављена тачка на ширење утицаја ир-

ске цркве. Енглески духовници су ишли у Ирску на даље школовање и доносили

књиге из ирских манастира. Нове везе с Римом омогућиле су енглеској цркви да

из оба света извуче најбоље. Нортамбријски властелин Бенедикт Бископ је четири

пута путовао у Рим, скупљајући књиге и тамо и у Галији за своје породичне мона-

шке задужбине Џероу и Вермаут. Тај манастир је поседовао вероватно најбољу

библиотеку у северној Европи и зато није чудно да је почетком 8. века из њега из-

никао Беда Венерабилис.

До 680. године су већ скоро сва енглеска краљевства номинално прихватила

хришћанство. Њено идеалистички расположено свештенство почело је да шири

своју енергију ван граница земље ка душама германских рођака на Континенту.

Витберт је две године покушавао да преобрати краља Радбода и Фризе; следио га

је Вилиброрд, са знатно већим успехом, и уз подршку франачког владара Пипина

II и папе постао први епископ Утрехта. Најуспешнији међу англосаксонским ми-

сионарима био је Бонифације из Весекса, који је ширио хришћанство у централ-

ној Немачкој, у области у којој је у 7. веку Ирац Килијан умро мученичком смрћу.

После почетних успеха рукоположен је за епископа 722. године, а десет година

касније је добио титулу архиепископа. Основао је манастир Фулду, који му је

служио као база за покрштавање централне Немачке. Убијен је 754. године поку-

шавајући да у хришћанство преведе Фризе. У свим тим подухватима помоћ су му

пружили франачки владар Карло Мартел и његов син Пипин III, а Бонифације-

ва творевина, реорганизована и реформисана црквена организација под врховним

вођством папе, било је основа за успон ка власти ове каролиншке династије.

Процес покрштавања у Немачкој се одвијао истовремено са успостављањем

франачке власти у тим областима. Предност англосаксонских мисионара, осим

блискости у језику са Фризима или Саксонцима, била је у томе што су могли да

се, на известан начин, дистанцирају од франачке политике. Али Франци се нису

заваравали да се покрштавање Саксоније може раздвојити од њихових сурових

освајачких ратова. У првом походу, 772. године, покрштавању је био задат почет-

ни одлучујући ударац: Ирминсул, свети храст саксонских пагана, био је посечен.

На покрштавање се гледало као на прихватање франачке власти; Карло Велики је

785. године издао декрет којим се наређује да ако неки заробљени Саксонац одби-

је да се покрсти или вређа хришћане једући месо за време Часног поста, буде по-

губљен.

Застрашујуће „преобраћање" Саксонаца означило је последњи велики поход

хришћанства у периоду до 900. године. Понегде су се још чинили напори у покр-

штавању, у Данској, чак и у Шведској, али без трајних успеха. Ни покушаји прео-

браћања Словена, које су спроводили мисионари из Баварске, такође нису уроди-

ли плодом, мада из сасвим других разлога: немачки мисионари су се суочили с

много успешнијим грчким мисионарима Ћирилом и Методијем, које је 863. го-

дине послао Константинопољ да делују у првој организованој словенској држави

– Великој Моравској.

Меровиншка Франачка

Почетком 7. века, Франачко краљевство које је обухватало целу модерну Фран-

цуску, Низоземску и већи део западне Немачке, било је растрзано сукобима изме-

ђу Хлодовехових потомака. Године 613. земљу је поново ујединио Хлотар II. Он

је 622. прогласио свог сина Дагоберта краљем Аустразије, североисточног дела

Франачког краљевства, док је под својом влашћу задржао преостали део Галије, са

седиштем у Неустрији, области са центром у Паризу. Дагобертови главни савет-

ници били су двојица аустразијских аристократа: Арнулф, епископ Меца, и Пи-

пин, који је постао мајордом Дагобертове палате. (Брак Арнулфовог сина и Пипи-

нове кћерке касније је изнедрио утицајну династију Каролинга.) Пошто је Хлотар

II умро 629, Дагоберт је постао једини владар. Према хроничару Фредегару, ње-

говом савременику, прве године његове владавине су биле срећне. Фредегар је у

потпуности одобравао начин на који је Дагоберт локалну аристократију, носиоце

реалне моћи у провинцијама, покушао да доведе у ред. Он нам, на пример, прича

о краљевској посети Бургундији, која је веома узнемирила епископе и аристокра-

тију, а изазвала право одушевљење међу угњетенима. Догађаји су кренули лошим

током када се Арнулф повукао, а Дагоберт напустио Пипина и седиште пренео у

Неустрију. Када је послао је аустразијске Франке у војни поход на Чешку, против

Венда, народа словенског порекла које је предводио Само, предузимљиви фра-

начки трговац, Аустражани су били поражени, према Фредегару не толико због

ратничке снаге Словена, већ зато што им је ослабио морал, јер су веровали да их

је Дагоберт, преселивши се у Неустрију, потпуно напустио. Ова победа је охра-

брила Самове Венде, који су у савезу с Лужичким Србима, другим словенским на-

родом, кренули у пљачкашке походе на франачке територије на западу.

Дагоберт је смирио Аустражане, поставивши им за краља свог малолетног сина

Сигиберта, а за регенте двојицу њихових људи; касније је убедио своје великаше

да његов други син Хлодовех буде наследник Неустрије и Бургундије. Умро је

638. године и био је први француски краљ сахрањен у цркви Сен-Дени, коју је

проширио и „величанствено украсио златом, драгим камењем и драгоценостима".

Питање наследства се није постављало, иако су оба његова сина били малолетни.

Сигиберт је наставио да влада Аустразијом, а Хлодовех је преузео Неустрију и

Бургундију, и обојица су имала регенте.

За Дагоберта се тврди да је последњи меровиншки краљ који је успешно владао

целим Франачким краљевством, али природа његове владавине открива стварне

проблеме које су имали Меровинзи. Неустрија је била центар краљевске моћи, а

омиљене краљевске виле нису биле далеко од Париза. Дагоберт је једном путовао

у Бургундију и задивио Бургунде (као и самог Фредегара), али локална аристокра-

тија у Бургундији и осталим деловима јужне Галије скоро све време је настављала

да живи по своме и у њихову власт краљ се није мешао. Дагоберт можда никада

није посетио Аквитанију, мада је, сасвим сигурно, био упознат с тамошњим при-

ликама. Много озбиљнији знаци локалне независности јављали су се ближе кући,

у Аустразији. За време Дагобертове владавине супарништво измећу Аустразије и

Неустрије, које је обојило политику Меровинга крајем 7. века, почело је све више

да избија на површину. Разлика између две провинције је делимично била култу-

ролошка: језик којим су говорили становници Неустрије је углавном био латински

или протофранцуски, док се у Аустразији говорило франачким или германским је-

зиком.

Мада се у том регионалном распарчавању већ могу назрети први знаци пропа-

дања меровиншког краљевства, постојали су и позитивни видови Дагобертове

владавине. Право Меровинга да владају краљевством никада није било доведено у

питање. Рекорд који је поставила династија Меровинга, одржавајући се на власти

два и по века, није био превазиђен нигде у Европи раног средњег века. Династија

је старила и управо се том старењу делимично може приписати што је остала тако

угледна, обавијена мистиком. Али је, исто тако, била једина династија у Европи

која је с правом могла да тврди да је наследница Рима. Свети краљеви су и даље

прихватали византијског цара као номиналног суверена. Начин владавине Меро-

винга, чак и у време Дагоберта, имао је препознатљиву римску ноту. Управа је

користила писану реч; често се писало на увозном папирусу, према римским ад-

министративним нормама. Администратори су били изузетно образовани светов-

њаци, мада се почев од Хлотара II све више осећа присуство цркве. Монархија је

располагала великим земљишним пространствима па су Дагоберт и његова ари-

стократија могли да завештају цркви много земљишних поседа. То је био период

препорода манастира у северној Галији, чији је духовни вођа био живи светац Ко-

лумбан. У тим манастирима још су се окупљали духовници из редова галоримске

аристократије, који су чували учења и традиције римског света. Они су били изу-

зетно утицајни у оживљавању скрипторске делатности и на тај начин положили су

темеље оживљавању учености у 8. веку, данас познатом као „каролиншка рене-

санса".

Каролинзи

Породица која ће дати најмоћније владаре Европе 8. века дошла је из Аустрази-

је, у којој су, као наследници некадашњих Дагобертових саветника Пипина и Ар-

нулфа, успели да одрже скоро непрекидну доминацију кроз цео 7. век. Победом у

бици код Тертрија 687. године унук овог Пипина, Пипин II, ујединио је Неус-

трију и Аустразију под влашћу свог меровиншког владара-марионете. Али борба

за превласт у северној Галији знатно је ослабила Меровинге и њихове мајордоме.

На југу и истоку постепено су се издвајале регионалне целине – Аквитанија, Про-

ванса и Бургундија. Германски народи с друге стране Рајне, који су били под вла-

шћу Франака у Дагобертово доба, захтевали су право на независност. Чак и у се-

верној Галији Меровинзи и њихови мајордоми често су били немоћни да зауставе

деловање локалних аристократских породица.

Пипинов ванбрачни син Карло Мартел започео је процес поновног уједињења

Галије и дао своје име династији Каролинга. Уз помоћ свог марионетског краља

ујединио је северну Галију и почео са освајањима поседа који су некада припада-

ли меровиншким краљевима. Постао је славан по победи над Арабљанима 732/3,

који су се приближавали Туру, намеравајући да опљачкају богату цркву Св. Мар-

тина. Та битка представљала је прекретницу и у историји Галије, јер је показала

сву надмоћ Карла Мартела над војводом Аквитаније. Њом је започела читава се-

рија похода којима су Франци, потискујући Арабљане, поново дошли на власт у

јужној Галији. Борбе су трајале десетинама година. Карлов син Пипин III такође

је ратовао у Бургундији и Прованси, а тек у првим годинама владавине Пипиновог

сина Карла Великог, Аквитанија је коначно била покорена. Карло Велики је 781.

признао њену истрајност и право на идентитет и поставио свог сина Лудвига за

краља Аквитаније.

Каролинзи су се борили и на другим фронтовима — у Бретањи, Саксонији и

Аламанији. За вођење тих ратова, својим највернијим следбеницима давали земљу

као награду, и то земљу која је припадала пространим поседима самих Каролинга.

Такође, Карло Мартел је своје следбенике, на опште запрепашћење каснијих гене-

рација, награђивао имањима која су припадала цркви. Многе касније генерације

су вероватно заборавиле да је већину црквених имања, епископија и опатија држа-

ла световна аристократија, још пре доласка Карла Мартела. Одузимање црквене

земље било је неизбежан чин којим је уклоњена локална аристократска опозиција,

као и неминовна последица црквене реформе.

Први весник каролиншких реформи био је св. Бонифације. Он је подржавао

покушаје Пипина III да смањи утицај аристократије на епископије и манастире ко-

ји су постали пиони световне политике. На црквеним саборима захтевано је по-

новно успостављање правила о животу духовника, редовно одржавање синода и

напуштање паганских обичаја. Бонифацијев рад су наставили Франци, међу који-

ма је најзаслужнији Кродеганг; он је настојао да уведе једнообразност у литурги-

ју и у обављање верских обреда, следећи Рим као свој узор, што ће касније поста-

ти карактеристика каролиншке цркве. Он је основао школу за учење римског, та-

козваног грегоријанског појања, а под његовим утицајем „романско" монашко

правило св. Бенедикта постало је модел монашког начина живота.

Блиске везе с Римом које су одржавали Бонифације и Кродеганг успоставиле су

се и на политичком пољу. Најзад, Пипин III, који је и даље носио титулу „војво-

де" или „кнеза", упутио је изасланство папи Захарију с питањем да ли он који др-

жи стварну моћ у земљи има право да се назове „краљем". Захарије је послао по-

тврдан одговор, и 751. Пипин III је послао у манастир последњег меровиншког

краља Хилдерика III, а сам се у Соасону прогласио краљем. Пипиново устоли-

чење било је први црквени обред у Француској са миропомазањем светим уљем, а

вероватно је тада први пут у Европи крунисање обавио један епископ. Пипин, са-

да краљ Пипин I, предузео је све мере да никаква замерка не може да се стави на

легитимитет његовог револуционарног потеза. Улога коју је наменио цркви у ина-

угуралној свечаности имала је неслућене последице у каснијој историји Европе:

Пипиновог унука су с престола збацили епископи који су закључили да ако могу

да постављају краљеве, могу и да их свргавају. Посета папе Стефана II Франач-

кој 753. била је такође судбоносна. Он је дошао да замоли Франке за помоћ како

би повратио територије у Италији које су римској цркви одузели Лангобарди. Сте-

фан је поново миропомазао Пипина и његове синове, а Каролинзи су устоличени

као нови заштитници папства, заменивши у томе све слабије византијске цареве.

Пипин је потом приморао Лангобарде да моле за мир и Риму врате територије.

Пипин је мање познат од свог сина Карла, који је постао познат под именом

Велики. За то постоје бројни разлози. Његова дуга владавина је и политички и

културно изменила лице Европе, а он сам је обичним људима средњег века изгле-

дао као идеал владара. Али, процењујући његово владање према територијалном

ширењу и учвршћивању државе, црквеним реформама и везама с Римом, можемо

да приметимо да је он само на логичан начин довео до краја политику чије је

основе утемељио његов отац Пипин.

Животопис Карла Великог, прву средњовековну биографију, написао је светов-

њак Ајнхард, један од његових учених дворана. Следећи свој узор, Светонијев

књижевни портрет императора Августа, Ајнхард је описао Карла Великог, његову

одећу, навике у јелу и пићу, обављање религијских обреда, његова духовна инте-

ресовања, сликајући изузетно упечатљиво, чак и веома верно, тог франачког мо-

нарха. Ајнхард нам прича да је Карло подигао своју палату у Ахену, у којем су ле-

та топла, и да је волео да се купа са породицом, пријатељима и дворанима. Читао

је и течно говорио латински језик, као и свој франачки, а разумео је и помало го-

ворио грчки. Учени духовници које је окупљао на свом двору подучавали су га

граматици, реторици и математици, али никада није потпуно савладао вештину

писања, иако је под својим јастуком ноћу држао таблице за писање (јер се четири-

пет пута будио у току ноћи).

Ајнхард започиње писање животописа ратовима Карла Великог, и то стога што

је само такав неуморан, изузетно успешан војсковођа могао оставити трајни печат

на историју Европе. Већ раније смо видели да је он окончао Пипиново ратовање с

Аквитанијом и прогласио свог сина Лудвига за краља 781. године; једини озбиљан

пораз у тим ратовима претрпео је код Ронсевоа у Пиринејима, пораз који ће јед-

ног дана бити овековечен у Песми о Роланду. Карло је такође свом краљевству

припојио Саксонију, и то после дугогодишњег, жестоког војевања, а пред крај

свог краљевања кренуо је против Данаца; уништио је краљевство Авара у Панони-

ји (крај 8. века); покорио је Бретонце, Баварце и разне словенске народе. На југу је

отпочео ослобађање Шпаније од власти Арабљана, а на североистоку полуострва

формирао Шпанску марку. Своје најзначајније ратове је водио јужно од Алпа, у

Италији. Папа Хадријан се обратио Карлу Великом за помоћ против лангобард-

ског краља Дезидерија. У зиму 773/4. године, Дезидерије је поражен, а Карло Ве-

лики је својој титули „краљ свих Франака" додао „и Лангобарда"; касније је усто-

личио свог сина Пипина за краља Италије. Али папе се још нису ослободиле

свих својих непријатеља. Године 799. Лава III су из заседе изненадили припадни-

ци ривалске странке римске аристократије, који су покушали да му ископају очи и

одсеку језик. Лав је побегао Карлу Великом, који се припремао за поновни рат са

Саксонцима. Карло је наредио Лаву III да се врати, а нешто касније 800. године и

сам је ушао у Рим. На Божић је папа Лав III у цркви Св. Петра крунисао Кар-

ла Великог за цара свих Римљана. Није нам познато да ли је Карло Велики унапред планирао своје крунисање,

или је то била замисао Лава III како би франачког краља везао уз Римљане. Да ли

су тек после тог догађаја Карло Велики и његови духовници почели да размишља-

ју о „обнављању Римског царства", или су повици Август који су се чули у цркви

Св. Петра били нешто посебно? Да ли је било какву важност имало то што је још

пре крунисања ранији управитељ дворске школе у Ахену, Алкуин из Јорка, гово-

рио о империјуму Карла Великог, или што га је Алкуин једним писмом подсетио

да је свргавање с престола царице Ирине 797. уздрмало светски поредак? По схва-

тању Карла Великог можда је корист од крунисања за цара била у томе што је он,

који је владао као краљ и војвода над огромним разноликим краљевством, носио

једну једноставну титулу која је изазивала страхопоштовање. Цар је можда сма-

трао да је нова титула његова лична ствар; када је 806. године написао тестамент,

поделио је царство између својих синова, али не остављајући ниједном царску ти-

тулу. Смрт његова два сина уверила га је, као и његовог трећег сина Лудвига По-

божног, како је Божја воља да царство остане јединствено.

Од почетка своје владавине Карло Велики је, заједно са својим црквеним савет-

ницима, желео да франачке земље уреди по Божјој вољи. Читав низ одлука (капи-

тулари), донетих на годишњим саборима, сведоче о њиховој решености да у цр-

кву поново уведу строго црквено право, усагласе правила која су владала у мана-

стирима, а у целом краљевству спроведу хришћански начин живота. Најпрече је,

како се показало, било увођење општег образовања, пре свега црквених слугу који

су морали да уче латински, јер је језик којим се говорило у Галији толико одсту-

пао од писаног латинског да је потпуно разумевање Библије или литургије поста-

ло веома тешко. У том процесу су важну улогу имали англосаксонски и ирски све-

штеници, на челу с Алкуином, које је Карло Велики окупљао на свом двору. Они

су саставили уџбенике латинског за нелатине, и добро су познавали све књиге ко-

је су се бавиле основама хришћанског учења, а које нису биле познате у северној

Галији. Да би сви парохијски свештеници били упознати са својим обавезама и

снабдевени пратећом литературом, епископи су донели неку врсту законика. По

први пут су се држава и црква на Западу ујединиле у покушају да све своје пода-

нике преведу у хришћанство.

Покрет за основно образовање свештенства изнедрио је и неколико корисних

творевина. У краљевству Карла Великог јављао се све већи број образованих ду-

ховника који су могли добро да се искористе у његовој администрацији и који су,

захваљујући новореформисаном латинском и новом читљивијем писму (кароли-

на), владали одређеним, међународним писаним језиком који се могао употребља-

вати по целом вишејезичном царству. А дуготрајно проучавање каснолатинских

граматика и класичне латинске литературе произвело је плејаду научника — пе-

сника, историчара, критичара, теолога, филозофа — чији се радови могу мерити с

делима из периода касне антике. Тај класични препород, који се назива „каролин-

шка ренесанса", настао је на самом двору. Научници на двору већином су били

странци: Петар из Пизе и Павле Ђакон из Италије, Теодулф од Орлеана из

Шпаније, Алкуин из Нортамбрије, Јосиф из Ирске. Било је и неколико Франа-

ка, укључујући Ангилберта (чије је тајне везе с једном од Карлових неудатих кће-

ри открио свету историчар Нитхард) и Ајнхарда (који је критиковао царев благо-

наклон однос према понашању његових неудатих кћери). Ренесанса је достигла

врхунац током владавине Карловог унука Карла Ћелавог, у чије време су већ,

по целом краљевству, постојале школе за преписивање и израду књига.

Када је остарели Карло Велики напокон умро 814. године, надживепо га је

само један син, Лудвиг Побожни; Лудвигов синовац Бернард преузео је краљев-

ство Италије после смрти свог оца Пипина, али је остао под царским протектора-

том. Лудвигови црквени саветници, посебно Бенедикт из Аниана, искористили су

могућност да наставе процес црквених реформи; Правило св. Бенедикта прогла-

шено је 816. године јединим типиком монашког живота у целом царству. Али

је семе будућих недаћа већ било засејано. Стигавши у Ахен, Лудвиг је протерао

неколико најближих саветника Карла Великог, укључујући и два рођака. Када је

817. донета одлука да Лудвигов најстарији син Лотар после очеве смрти насле-

ди царство, а да два друга сина, Лудвиг „Немачки" и Пипин „Аквитански" по-

стану краљеви у оквиру царства, побунио се Бернард од Италије, о коме није би-

ло ни помена у документу о наслеђивању: побуну је сломио сам Лудвиг тако што

је наредио да се Бернард ослепи. Пресудни тренутак за Лудвига је био 823, када

му је његова друга жена родила сина. Лудвиг је одлучио да тог сина, Карла („Ће-

лавог"), укључи у наследство; друга три сина су сматрала да било каква измена

договора из 817. године значи подривање њихових положаја. Од тада па до краја

свог живота 840. Лудвиг је стално био у сукобу с једним или више својих синова,

и у једном тренутку га је сабор епископа свргао с престола. Сви ти сукоби су, без

сумње, ослабили углед круне и подстакли аристократију да сопствене интересе

стави изнад добробити краљевства. Огорчени грађански рат, који се водио после

Лудвигове смрти, окончан је Верденским уговором 843. године којим је Карлово

царство подељено на три краљевства — Лотара I, Лудвига Немачког и Карла

Ћелавог. Лотар је задржао царску титулу и краљевство са два царска града —

Римом и Ахеном, али није имао никакву власт над Лудвиговом краљевином у Не-

мачкој или Карловом на западу Француске. После Лотарове смрти његово „сред-

ње краљевство" се распало и почеле су борбе за превласт између Лудвига и Карла.

У ову замршену ситуацију и рат уплео се нови елемент: Викинзи.

Викинзи

Становници Скандинавије се први пут помињу у писаним изворима када су из-

ненада, у време владавине Карла Великог, као пирати препловили Северно море

да би пљачкали манастире и насеља на северозападу Европе. Пре тог догађаја

Скандинавци су Западу били познати као трговци, и зато је реч „Викинг" у почет-

ку можда значила трговац, „човек који иде у вик (трговачке центре)". Претпоста-

вља се да су скандинавски трговци преко Русије доносили велике количине сре-

бра из Абасидског калифата, које су потом продавали у Карловој држави. То сре-

бро је било један од главних извора прихода којим се финансирала изградња каро-

линшких цркава, али се такође стимулисала и каролиншка и скандинавска еконо-

мија. Кад су извори сребра пресушили двадесетих и тридесетих година 9. века

због политичких проблема у Абасидском калифату, то је убрзало и кризу у Каро-

линшком царству и принудило Скандинавце, чији је положај зависио од трговине

сребром, да се окрену пиратству. Ова хипотеза се још увек не може доказати са

сигурношћу, али уздизање Каролиншке империје, најмоћније политичке организа-

ције у Европи још од Римског царства, можда је на известан начин покренуло ши-

рење Викинга, јер је подстицало трговину која је отворила врата пиратству.

Први забележени пљачкашки упади су се десили далеко на северу. Били су

усмерени на три најпознатија манастира: Линдисферн (793), Џероу (794) и Јону

(795). Ти први напади извођени су са малим бројем бродова, а Викинзи никада ни-

су залазили дубоко у копно. Све до тридесетих година 9. века пљачкашки упади

нису захватали широки простор. Касније су користили искуства стечена у прет-

ходним нападима, као и политичке проблеме које је Лудвиг Побожни имао у Фра-

начкој. Велики трговачки центар Дорестад на ушћу Рајне похаран је три пута из-

међу 834. и 836. Пљачкашки походи су допирали чак до централних делова Ирске

и натерали калуђере острвских манастира Линдисферн и Ноармутије на ушћу Ло-

аре да, заједно са својим реликвијама, потраже уточиште дубље у унутрашњости.

Викиншке флоте су први пут презимиле у Ирској 840/1; тамо су они основали

стална насеља, укључујући и Даблин. Прво презимљавање у Франачкој било је

код Ноармутијеа 843; Викинзи су зиму 851. провели у јужној Енглеској, на Тане-

ту.

Викинзи су изгледа имали развијену способност да наслуте промене. Пошто је

Лудвиг Побожни изградио обалска утврђења и реорганизовао своју флоту, они су

почели да пљачкају обале јужне Енглеске. После смрти Лудвига Побожног, када

је у Франачкој започео грађански рат, Викинзи су запловили Сеном 841. године

и извршили безброј напада на северни део обале, запретивши 845. године и са-

мом Паризу, када су добили данак од 7.000 сребрних фунти. Следећих двадесет

година западни део Француске био је највише изложен препадима Викинга, који

су пловећи великим рекама Сеном, Лоаром и Гароном стизали дубоко у унутра-

шњост земље. Средње краљевство око Рајне и сви који су њему плаћали данак би-

ли су поштеђени напада, јер је Лотар I дозволио Харалду и његовом нећаку Ро-

рику, двојици данских Викинга, да подигну насеље на ушћу Рајне у суседству

Дорестада, штитећи тако Лотарово краљевство од даљих напада. На западу Фран-

цуске, Карло Ћелави је током седме деценије 9. века изградио утврђења и утврђе-

не мостове, и те мере су се показале веома успешним. Зато је 865. „Велика вој-

ска", под командом неколико скандинавских заповедника, кренула из Француске

и искрцала се у Источној Англији. Одатле су 866. године зараћеним нортамбриј-

ским краљевима преотели Јорк и основали краљевство око тог града; затим

су освојили Источну Мерсију и Источну Англију. Покушај освајања Весекса,

којим је владао краљ Алфред, пропао је, иако су 878. Весекс нападали и са исто-

ка и са запада, па је мало недостајало да Викинзи заробе и самог краља. Алфред је

прикупио своје поданике и натерао нападаче да склопе мир и договоре се о грани-

ци између Весекса и територије познате као Област данског права (Дејнлоу). Мо-

жда је тада до Викинга допрла добра вест из Француске: 877. умро је Карло Ће-

лави и наступио је период потпуне пометње. Војска се окупила у Фуламу и 879.

је прешла Ламанш. Овог пута напали су не само северне области Карлове краље-

вине већ и северне делове средњег краљевства; Рорик је већ био мртав и више

нико није штитио то подручје. Фландрија је била опустошена, а 882. године

уследио је пљачкашки поход Рајном до Келна и Тријера. Свеопшти напад на Па-

риз 885/6. пропао је захваљујући првенствено одбрани коју је организовао гроф

Одо и утврђењима која су издржала пљачкашке нападе. Године 888. енергични

Одо постао је први краљ Француске који није припадао ни Меровинзима ни Ка-

ролинзима. Пошто им је Одо нанео неколико пораза, Викинзи су се вратили у Ен-

глеску, али су открили да је краљ Алфред нешто научио од својих франачких су-

седа. И он је изградио низ утврђења и врло ефикасну морнарицу. Скандинавска

војска се 896. поделила: један део је кренуо ка Нортамбрији и Источној Англији, а

други поново на југ, све до доње Сене. Франачки краљ Карло Глупи озаконио

је власт тих Викинга, доделивши простор око Руана Ролону Норманину, и на тај

начин им признао право на територију која ће касније бити позната као војвод-

ство Нормандија. Период ширења Викинга је прошао и у неким областима је от-

почео период „реконквисте": у Фландрији, у централној Енглеској под Алфредо-

вим сином Етелстаном, чак и у Ирској где су 902. године Викинзи привремено

истерани из Даблина.

Историчарима је веома тешко да процене утицај који су ти викиншки пљачка-

шки походи имали на северну Европу. Дуго времена се говорило само о негатив-

ним видовима; на историчаре су веома утицали извори који су наглашавали раза-

рање манастира и стварање нестабилне политичке климе, коју су изазивали крво-

жедни пирати. У новије време неки историчари уочавају да су викиншка разарања

и насељавања имала много мањи утицај. Они истичу да је монаштво у Енглеској

већ било на издисају и пре доласка Викинга и да је Каролиншка империја доживе-

ла пропаст због сопственог унутрашњег устројства. Очарани скандинавским умет-

ничким и поморским достигнућима, археолози су почели све више да наглашавају

позитиван допринос Викинга као занатлија, помораца, трговаца и сељака.

Плачкаши или трговци? Викинзи су, свакако, чак и појединци, у исто време би-

ли и једно и друго. Пљачкашки плен се врло лако могао изнети на пијацу и разме-

нити за неке друге производе, а за трговце је крађа била лак начин да се дође до

робе. Ипак, главна тековина Викинга из 9. века било је разарање; мирнија фаза

је дошла касније, када су појединачни пљачкашки напади били замењени добро

организованим походима са политичким циљевима, тако да је после периода ста-

билизације дошло до насељавања и мирољубиве трговине.

Сличан проблем се јавља и када се вреднује утицај Викинга на франачку држа-

ву у ужем смислу. Напади на градове и несигурност у унутрашњости земље стави-

ли су тачку на економски узлет Карловог царства. Вероватно је дошло до смање-

ња броја становника у приобалним подручјима. Шири политички исходи нису са-

свим јасни. Чак и да се Викинзи нису појавили, Каролиншко царство би се распа-

ло а моћ њихових краљева истопила, првенствено у западном делу Франачке др-

жаве. Али неспособност дотада успешних краљева да се брзо ухвате у коштац са

проблемом, мора да је ослабила поверење у њих, а успеси против Викинга које су

постигли неки од месних грофова свакако су допринели да се учврсти њихова ло-

кална моћ. Источна Франачка, која се састојала од етничких војводстава као што

су Саксонија, Франконија, Швапска и Баварска, једва да је осетила последице

викиншких напада и све до 911, када су на престо дошли први владари који нису

припадали династији Каролинга, очувала је каролиншку политичку структуру.

Али западна франачка држава врло брзо је почела да се распада на неколико одво-

јених политичких целина, којима су владали људи по утицају равни краљевима.

Два претка династије Капета, која је у Француској заменила каролиншку, Роберт и

Одо, управо су стекли углед у ратовима против Викинга.

У Енглеској су утицаји били потпуно другачији. Године 800. Енглеска је била

подељена на одвојена краљевства, над којима је доминирала Мерсија. Девон и

Корнвол су још били независне бритске краљевине. До 900. године остала је само

једна енглеска краљевина, и то Весекс, чији су се краљеви називали „краљеви-

ма свих Енглеза" и почели да „ослобађају" остатак Британије. Ослобођење нису

баш сви поздрављали; неки непријатељи Весекса, као Нортамбријци или Брити из

Девона и Корнвола, видели су у Викинзима корисне савезнике. Врло је тешко за-

мислити да је Енглеска могла до краја 10. века да се издигне као богата, снажна и

уједињена краљевина, а да пре тога Викинзи нису уништили све локалне династи-

је осим Весекса. Енглеску нацију су, на известан начин, створили Викинзи, уз по-

моћ поборника западносаксонских схватања.

Наши писани извори тог времена се, скоро искључиво, баве литерарним светом

Западне Европе. Али захваљујући каснијим предањима, извештајима арабљанских

путника и археолозима, можемо да се уверимо да је викиншки свет захватао мно-

го веће просторе. Викинзи су пловили од шкотских острва на северозапад и сти-

гли до Исланда око 870; колонизација те негостољубиве и пусте земље је почела

готово одмах. Даље ширење на запад, у правцу Гренланда и Њуфаундленда, деша-

вало се следећи век и по. Дугорочно гледано, много значајније је било освајање

истока, првенствено из Шведске, у правцу трговачких градова на подручју Балти-

ка и дубоко у унутрашњости Русије, до Кијева. Одатле су Дњепром дошли до

Црног мора и одатле у Константинопољ. Арабљански трговци такође помињу

те Русе, али као Скандинавце. Нешто касније у 9. веку Рурик је на челу тих Руса

заузео Кијев и основао кнежевину, која је век касније постала најмоћнија у Руси-

ји. Викиншка освајања оставила дубоке трагове и у самој Скандинавији, повезују-

ћи је са осталим деловима Европе, утирући пут христијанизацији и доносећи еко-

номске и друштвене промене које су за последицу имале политичко уједињење

Шведске, Норвешке и Данске.