Napoleon Bonaparta I (1769-1821)

Napoleon I Bonaparta (fr. Napoléon Bonaparte; 15. avgust 1769 — 5. maj 1821) je bio general u Francuskoj revoluciji i kao vođa bio je prvi konzul Francuske Republike od 11. novembra 1799. do 18. maja 1804. i car Francuske i kralj Italije od 18. maja 1804. do 6. aprila 1814. i onda ponovo na kratko od 20. marta do 22. juna 1815.

Napoleon je rođen na Korzici, a učio je u Francuskoj za artiljerijskog oficira. Postao je poznat u tokom Francuske revolucije, kada je kao general vodio uspešne pohode protiv Prve i Druge koalicije koje su bile usmerene protiv Francuske. Godine 1799. Napoleon je izvršio državni udar i postavio sebe za prvog konzula; pet godina kasnije je sam sebe krunisao za cara Francuske. Tokom prve decenije 19. veka, zaratio je sa skoro svakom važnijom evropskom silom, dominirajući kontinentalnom Evropom nizom pobeda - od koje su najslavnije one kod Austerlica i Fridlanda - i uspostavaljanjem saveza, imenujući bliske saradnike i članove porodice za vladare ili ministre u državama kojima su dominirali Francuzi.

Katastrofalna francuska invazija Rusije 1812. je bila prekretnica. Ovaj pohod je desetkovao njegovu Veliku armiju, koja nikada više nije obnovila svoju nekadašnju snagu. Godine 1813. Šesta koalicija ga je porazila kod Lajpciga, zauzela Francusku i primorala ga na abdikaciju u aprilu 1814. i igznanstvo na ostrvo Elbu. Nakon manje od godinu dana, Napoleon se vratio u Francusku, ponovo preuzeo kontrolu, ali je vladao 100 dana do poraza kod Vaterloa u junu 1815. Svojih zadnjih šest godina života proveo je pod britanskim nadzorom na ostrvu Sveta Jelena.

Napoleon je 1795. služio u Parizu, kada su rojalisti i kontrarevolucionari 3. oktobra organizovali protest protiv Nacionalnog konventa. Napoleon je komandovao improvizovanim snagama, koje su branile Konvent u dvorcu. Uz pomoć mladog konjičkog oficira Žoašena Mira dovukao je artiljeriju kroz masu, koja je protestovala. Sledećeg dana je koristio artiljeriju da bi odbio napadače. Napoleon je tako spasio Nacionalni konvent i odjednom je postao slavan. Novi Direktorijum je postao Napoleonov pokrovitelj, a posebno vođa Pol Baras.

Na insistiranje svojih maršala Napoleon je abdicirao 6. aprila 1814. u korist svoga sina. Saveznici su sa druge strane zahtevali bezuslovnu predaju, pa je Napoleon ponovo abdicirao 11. aprila, ali ovaj put bezuslovno. Po Sporazumu iz Fontenbloa pobednici su ga izgnali na ostrvo Elbu, koje se nalazilo 20 km od italijanske obale. U Francuskoj su rojalisti preuzeli vlast i vratili na presto kralja Luja XVIII. Napoleon je bio odvojen od žene i sina, koji su bili pod austrijskom kontrolom. Osim toga nisu mu dodeljivali novce obećane po sporazumu iz Fontenbloa, a čuo je i glasine da ga nameravaju prognati na udaljeno ostrvo na Atlantiku. Zbog toga je Napoleon 26. februara 1815. pobegao sa Elbe. Stigao je na kopno 1. marta 1815. godine.

Luj XVIII je poslao 5. puk pod komandom Mišela Neja, koji je bio Napoleonov maršal. Taj puk je presreo Napoleona 7. marta 1815. godine. Napoleon se sam približio puku, sišao je sa konja i rekao vojnicima: „Vojnici Pete, vi me poznajete. Ako bi bilo ko pucao na svoga cara, može to sada i da učini“. Nakon kratkoga zatišja vojnici su uzviknuli „Živeo car“ i sa Napoleonom su krenuli na Pariz. Stigao je 20. marta 1815. godine i brzo je prikupio vojsku od 140.000 vojnika i 200.000 dobrovoljaca i vladao je sto dana u periodu zvanom Napoleonovih sto dana.Napoleon je bio konačno poražen od strane vojvode od Velingtona i Gebharda fon Blihera u bici kod Vaterloa 18. juna 1815. godine. Predao se na moru 15. jula 1815. blizu luke Rošefor, kada je brodom Belerofon pokušao da pobegne za SAD.

Napoleon je zatvoren i prognan na britansko ostrvo Svetu Jelenu (2.800 kilometara od Gvinejskog zaliva u južnom Atlantiku) od 15. oktobra 1815. godine. Dok je bio na Svetoj Jeleni sa malom grupom pristalica diktirao je svoje memoare i kritikovao je one koji su ga zatočili. Bio je bolestan većinu vremena dok je boravio na ostrvu, sve do svoje smrti 5. maja 1821. godine. Njegove poslednje reči su bile „vođa armije“. Njegovo nasledstvo je podeljeno njegovim pristalicama, među njima i generalu Marbou, kojeg je zamolio da nastavi pisanje njegovih memoara. U svom testamentu tražio je da bude sahranjen na obali Sene, ali pokopali su ga na Svetoj Jeleni u „dolini vilenjaka“. Njegovi posmrtni ostaci su 1840. na fregati Bel-Pul prevezeni u Francusku, gde je sahranjen u sarkofagu u Domu invalida u Parizu. Više stotina miliona ljudi je od tada posetilo njegov grob.

Napoleonu se pripisuje uvođenje koncepta moderne armije na principu regrutovanja. Posle njega to su učinile i druge države u Evropi. Nije on uneo mnogo koncepata u francuski vojni sistem. On je većinu pozajmio od prethodnih teoretičara, a realizaciju od prethodnih francuskih vlada. On je samo proširio ili razvio ono što je već postojalo. Korpusi su kao najveće jedinice zamenile divizije. Artiljerija je integrisama u rezervne baterije, a konjica je ponovo postala ključna formacija francuske vojne doktrine.

Napoleonov najveći uticaj je u načinu kako se vodi rat. Oružje i tehnologija se nisu mnogo menjali za vreme revolucionarnih i Napoleonskih ratova, ali strategija iz 18. veka je bila bitno restruktuisana.