Ladislav Varga "Utočiste ranjenih duša"

Utočište ranjenih duša

Ladislav Varga

LadislavVarga„Utočišteranjenihduša“

1


2

Edicija

ELEKTRONSKA IZDANJA knjiga br. 6

PRVO MJESTO NA KONKURSU DIOGEN pro kultura magazina 2012- „Samir Tahirović-DIOGEN 2012“ – najbolji esej na temu

„Balkan – Jugoistočna Evropa ili Atlantida pretpostavljenih nadanja“

u saradnji sa Izdavačkom kućom DHIRA, Küsnacht, Švicarska

Utočište ranjenih duša Ladislav Varga

Glavni i odgovorni urednik Sabahudin Hadžialić

Recenzent Prof. dr Mladen Dražetin

Izdavač DHIRA, Küsnacht, Švicarska

1. izdanje_str. 250

Lektor Sonja Brčić

Korektor urednik izdanja

Dizajn naslovnice, grafičko uređenje korica DHIRA DTP

ISBN: 978-3-905869-60-6

2013.g.


3

Utočište ranjenih duša

Zbirka zavičajnih priča

Ladislav Varga


4


5

ISPUNJENO PROROČANSTVO

„Kada je na nebu ugledao znak krsta Tvoga,

i kao Pavle primio poziv, ne od ljudi. Tvoj apostol među carevima predao je u Tvoje ruke,

Gospode, carski grad...“

Vekovima zatrpana priča niče, izrasta kao krik, opominje i saopštava: da su putevi Gospodnji čudni i nepredvidivi!... U rano proleće 312. leta Gospodnjeg, brojna se vojska cara Konstantina Velikog zaputila i prepustila tom nebeskom proviđenju koje ga je vodilo na ovaj njegov vojnički pohod, a koji će zauvek izmeniti vaskoliki svet. Put nimalo nije bio lak niti bezazlen; vodio je kroz bespuća strmoglavih alpskih litica i dubokih bezdana. Osećao je i sam car negde u dubini svoje duše da mu taj poduhvat neće biti olakšan nimalo time, što je već bio poučen prethodnim iskustvom kartaginskog vojskovođe Hanibala. Znao je samo da je to bio jedini put koji ga je vodio pred zidine neosvojivog Rima. Sakupio je vojsku iz mnogobrojnih svojih dotadašnjih evropskih provincija i doveo u podnožje Alpa. Neko čudno osećanje obuzimalo je njegovo biće, a sam pogled na nepregledni planinski masiv ispred njega činio je cara Konstantina Velikog – malim i u sopstvenim očima! Stao je ispred svojih vojničkih trupa, podigao ruke prema nebu, obrativši se svojim vernim podanicima: „Ja, Gaj Flavije Valerije Aurelije, svima vama poznat kao Konstantin, pozdravljam sve svoje legije i kohorte na ovom našem putu za daleki Rim!“ „Ave Konstantine!!!...“ – odjeknuo je pozdrav iz mnogobrojnih grla. „Carstvo ne može trpeti dva gospodara“ – rekao je car – „svim svojim snagama moramo udariti na Maksencija samoprozvanog gospodara carstva i baciti ga pred vaše i moje noge!“


6

„Ave!!!... Ave!!!... Ave!!!“ – ponovio se gromoglasni pozdrav. „Zato neka nam svi bogovi ovoga i onoga sveta budu na ovome putu u pomoći!“ „Bog je samo jedan!“ – čuo se iz gomile glas. „Ko je to rekao!?“ – zapitao je car. Iz gomile je izašao jedan legionarski oklopnik i mirno stao ispred silnog Konstantina Velikog isčekujući reakciju cara agnostika mnogobožca na ove njegove izgovorene reči. „Ja, Maksimus Kasije, centurion Prve kohorte, Devete legije.“ „Pa... ako je već tako“ – rekao je mirno car – „dragi moj centurione, neka nam i On svojom snagom pomogne!“ „Ave, Konstanine!!!“ – usledio je pozdrav svih prisutnih legionara. Praćeni tmurnim oblacima zaputili su se prema vrhovima ledenog masivnog planinskog bespuća Alpa. Krenuli su prema nečemu njima do tada nepoznatom, nečemu što je na planinskom horizontu dodirivalo samo nebo... Međutim, već prvoga dana kada je pala hladna planinska noć, u vojničkom logoru koga su revnosni legionari privremeno sazdali u vidu vojničkih šatora, imali su neočekivani, iznenadni susret sa njima do tada nečim nepoznatim. Dok se logor gradio, umrlo je nekoliko vojnika. Bio je to susret sa neprijateljem koga do tada nisu videli, niti poznavali. A on je po pravilu donosio samo – smrt! Bila je to po zlu čuvena „bela smrt“, koja ih je u stopu pratila. Car je bojažljivo legao u svoju postelju zabrinut nad svojom sudbinom i nad sudbinom vascele svoje vojske. Posle dužeg razmišljanja od umora pao je u dubok san. Usnio je njemu nepoznatu maglovito-nejasnu i snežno-belu priliku u obrisima čoveka koja mu je na san došla. „Nemaj straha Konstantine, JA SAM PUT ISTINA I ŽIVOT!“ – reče mu nejasna maglovita prilika u belom – „Ti ćeš Moje ime proslaviti i zvaćeš se apostolom među carevima! Ako Me budeš poslušao ti ćeš biti isto na zemlji, kao što sam Ja na Nebesima! Ja ću ti dati vlast onako, kao što ga je Meni dao Moj Otac Nebeski. Zapamti,


7

javiću ti se s božanskim znacima... a ti ih samo prati, i nemaj više imati drugih bogova osim Mene! Ne prinosi žrtve, jer Ja sam jagnje zaklano, koje je na krstu umro i vaskrslo zbog svih vas! Na ovome putu INVICTUS ćeš biti i INVICTUS ćeš ostati. Upamti to i prati znake sa Neba! Moraš samo verovati... Veruj Konstantine, ako budeš imalo poverovao - Ja te neću na tvome putu zaboraviti niti ostaviti! Ovo je Moje proročanstvo za tebe, koje će se uskoro ispuniti.“ „Ko si Ti!?“ – viknuo je car bunovno skočivši iz postelje – „Kaži mi ko si Ti?“ Ali ostala je samo grobna tišina i nesanica oko cara Konstantina koja ga je do zore sačekala sa velikom neizvesnošću nad sudbinom ovog, njegovog velikog ratničkog pohoda. Gledao je sa zebnjom svoje legionare kako raspremaju šatorski logor za sobom i kreću za njime u nove izazove nastupajućeg turobnog dana. Prošao je jedan, prošao je drugi, prošao je treći dan; kako su se careve kohorte sve više uspinjale prema vrhu planinskog masiva; ranoprolećna alpska klima i njen otapajući duboki sneg upijala je njegove podanike kao žedna zemlja vodu. Nestajali su tiho pojedinci u planinskim vrletima i gudurama zajedno sa konjima i volovima koji su sve teže vukli tešku zapregu sa vojnom opremom kroz dubok sneg. „Ako ovako nastavi da se dešava“ – razmišljao je pesimistički car – „ja do Rima neću ni sam stići, a kamoli moje kohorte i legije.“

Vođen nekim njemu nerazumljivim osećanjem iz srca glavom mu je prostrujala jedina moguća misao; i najmudrijoj glavi potreban je bio savet. „Zovite mi centuriona“ – rekao je tada – „ Prve kohorte, Devete legije!“ Pred njim se gotovo u jedan tren, našao čovek pun vere u sebe i nimalo preplašen trenutnom nimalo ružičastom njihovom situacijom, komandant jednog malog dela njegove vojske. Čovek godina carevog oca, sa puno samopouzdanja, i sa još više ožiljaka na svome gorštačkom telu. Stajao je ukopan i miran pred svojim carem sa opervaženim carskim šlemom u ruci.


8

„Maksimus Kasije, na službi gospodaru!“ „Jesi li ti meni veran?“ – pitao je car svoga centuriona. „Jesam gospodaru, moja prolivena krv je to do sada dokazala.“ „A onaj tvoj...“ – zbunjeno je zamucao – „šta On o tome veli?“ „Koji moj, care i gospodaru?“ „Pa,... kako da ti kažem, tvoj Bog, šta On na to kaže? „On je tužan... svetli gospodaru.“ „Zbog čega bi bio tužan Maksimuse?“ „Zbog čoveka na ovom svetu, što se ne pridržava Njegovih zakona i što se odmetnuo od samog sopstvenog Stvoritelja.“ „Zar onda ne bi trebao da bude ljut, a ne tužan moj Maksimuse?“ „Prema čoveku On nikada nije ljut, jer On je ljubav. On je došao na zemlju da prospe svoju krv i da njome opere ljudske grehe pred svojim Ocem Nebeskim, da pogine i treći dan ustane iz mrtvih zbog nas grešnika. Njegova je ljubav mnogo veća od ljubavi što nam podariše i otac i majka. On je alfa i omega svega živog na ovom svetu. Dakle, može spasiti samo On, koji je na krstu umro zbog svih nas, svetli gospodaru.“ Car se malo zamislio, a potom uputio nevino i čisto kao malo dete iskreno pitanje svome sagovorniku: „Ako je tako svemoguć,, kao što ti meni kažeš, zašto je dozvolio da moji vojnici umiru u ovoj hladnoći, a ne u borbi kao što oduvek vojnički red nalaže?“ „Nepisano je svetli gospodaru“ – reče centurion – „“Ne živi čovek samo o hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih.“ (Mt.4,4.) „Pogledajte na ptice nebeske: ne seju, ne žanju i ne sabiraju u ambare, pa ih ipak hrani naš otac nebeski.“ (Mt.6,26.) Ne brinite se dakle za sutra, jer će se sutra brinuti za se. Dosta je svakome danu zla svoga.“ (Mt.6, 31 – 34.) „Tako ti meni veliš“ – izusti car i produži – „da tvoj Bog tako kaže? A znaš li ti da te ja sad mogu dati i predati svojim legijama i narediti da te pogube?“


9

„Znam gospodaru, ta vam je moć data sa Nebesa, kao i ona da možete biti milostivi i oprostiti meni sledbeniku vere Isusa Hrista. „Ne bojte se onih, koji ubijaju telo, a potom ne mogu ništa više učiniti.“ (Lk. 12, 4.) – reče centurion i nastavi – „Ne sudite da vam se ne sudi. Jer, kakvim sudom sudite, sudiće vam se. I kakvom merom merite, meriće vam se.“ (Mt.7, 2.) Tako je govorio moj Gospod dok je hodio ovom zemljom. „I to tvoj Bog meni kaže; dakle, ti meni veliš da se ne brinem za svoje sutra?“ „Nemojte se svetli gospodaru brinuti za sutra. A i kada biste me kao sledbenika hrišćanstva dali pogubiti, mala je i nedostojno bezvredna ova moja glava za Njegovu žrtvu koju je On podneo zbog svih nas. A vi biste samo izgubili vernog centuriona.“ „A veruješ li ti“ – skrušeno će car – „ i misliš li moj Maksimuse, da ćemo se odavde živi izvući?“ „Nije važno gospodaru šta verujem ja, već je važno šta gospodar veruje i misli. Ja verujem svim svojim srcem i svom svojom dušom u naše spasenje, gospodaru! Tražite gospodaru i dobićete, kucajte i otvoriće vam se... tako je govorio Hristos.“ „I sama vrata Rima?“ „Čak i ona, o veliki care Konstantine!“ Car je završio razgovor sa svojim oficirom koji mu je probudio plamičak onog oboženog u čoveku i taj plamičak polako je tinjao u carevom biću... Obuzimala ga je silna radost zbog velike vere u njihovo spašenje kod svoga podanika. Nekako je i samom caru od toga trenutka bilo mnogo lakše. Ako toliko vere ima u ovome njegovom centurionu, mislio je, kod njega će trebati tek samo zrnce „te vere“ pa da pobedonosno i vojnički umaršira u srce samog Rima. Kada je nastupila naredna noć legije i kohorte cara Konstantina bile su na samom vrhu strmoglavih planina. Na takvoj vetrometini nikako se nisu smeli ulogoriti, već su poslednjim i nadljudskim snagama prešli na drugu stranu nepreglednog planinskog masiva. Armagedonska slika iz pređašnjih dana opet se ponovila pred carevim


10

očima. Jahači Apokalipse jezdili su nad logorom i njegovom već umornom i iscrpljenom vojskom, ponovo uzimajući svoj krvavi danak u životima carskih podanika. Posle hladne kišne noći mutno jutro nije obećavalo ništa dobro. Pokisli i umorni od svakodnevnog napornog pešačenja, legionari i celokupna carska svita tupo i bezvoljno je gledala preda se. Nigde osmeha, samo mrzovoljna lica, koja su pogledavala prema natmurenom nebu, koje je preteći uskoro pokazivalo svu svoju nepredvidivu ćud. Šta li nas danas čeka, rojilo se u hiljadama glava carskih legionara? Kratko naređenje svih centuriona carskih kohorti da se kreće dalje, odagnalo je sve iz ove neizvesnosti. Vetar je brisao, kiša ih je zasipala, a neprijateljski nastrojena planina ogromna, i kao da se samo nebo spustilo na njihova od umora pogrbljena pleća. Iako se išlo nizbrdo, koraci su im bili sporiji, jer je snažan vetar pomamno zviždao oko duge kolone u planinskom snegu. Zbog takvih vremenskih uslova legionarska odora ubrzo se na njihovim telima ledila. A sneg dubok, umorne je noge samrtno grlio... Ispod navučenih šlemova crvenile su im se uši. Nosevi su ih đavolski svrbeli promrzli od velikog mraza. Svaki korak dalje značio je jedan vojnik manje! Svojim očima car Konstantin je gledao sa zebnjom već danima velike muke svojih vernih legionara. Jedva je i sam s olakšanjem dočekao nastupajuće veče posle takvog napornog hoda kroz duboki alpski sneg. Noć je već bila potpuno osvojila veliki planinski masiv. Kiša i sneg nisu bili prestajali. Vetar je brisao sve pred sobom, pravio smetove, zasipao i ledio lica i ruke... Retka četinarska šumica nije obećavala ugodno odmorište, čak ni najobičniji zaklon. Napor da se podignu šatori uglavnom je propao. A pokušaj da se nalože vatre zadugo je bio uzaludan. Bela smrt je iz svoga prikrajka vrebala sve. Pojedini legionari, a bilo ih je svakog časa sve više i više, i pored saveta i naređenja, ipak su zaspali, jer niko više nije mogao da


11

skakuće u mestu i da mlatara rukama kako bi se zagrejali na zimi koja bi sledila i sunce. Uvijeni u tanke ponjave i skoro već pohabanu ćebad, zavaravali su se da im je toplo. Ni slutili nisu da ih to greje umor i da ih lagano miluje bela smrt... Sedeći sa svojim centurionima oko vatre koja se strahovito dimila, dok je mokro drvo pištalo, iz cara agnostika progovori ono malo oboženo zrnce iz njegovog bića, pa se obrati glavnokomandujućem Prve kohorte, Devete legije: „Dragi moj verni Maksimuse, ako je taj tvoj Bog tako dobar kao što pričaš, i ako je On kao što kažeš ljubav, zašto ne uništi zlo u ovom svetu?“ „Upravo zato“ – reče centurion – „što je dobar, i što je ljubav, ne uništava zlo.“ Car Konstantin ga je samo zbunjeno pogledao i htede nešto upitati, ali ga ovaj brže-bolje preduhitri, rekavši: „Jer kada bi Bog uništio zlo na ovome svetu svetli care, krenuo bi od tebe i od mene, jer Hristos je rekao: „Iz ljudskog srca izlaze zle misli, blud, lakomstvo i sve ono što nije dobro.“ „Aha, dobro“ – primeti car – „ima smisla. Ali ti si rekao da je Bog svemoguć? Ako je svemoguć zašto onda ne promeni to srce ljudsko?“ „Upravo zato“ – izusti centurion – „jer Hristos je i došao; da promeni srce ljudsko. Da li si ti svetli care voljan da budeš promenjen? Jer, Bog je čoveku dao slobodnu volju.“ Konstantin Veliki je samo zaćutao i spustio pogled prema vatri koja se polako rasplamsavala. Ostao je nem pred odgovorom svoga centuriona. Dugo je razmišljao o rečima svoga podanika koje ga nisu ostavile nimalo ravnodušnim. Celokupna carska vojska žarko je čekala da svane novi dan. A dan im je bio kao daleki brod na vidiku brodolomnika na santi leda. Car je sa zebnjom pomislio kako mnogi od njegovih podanika neće dočekati zoru. Ali, desilo se pravo ČUDO – svi su ostali u životu!


12

Pred zoru vetar se odjednom stišao, ali je mraz dušmanski i dalje štipao. Celim ovim takoreći polarnim logorom vladala je grobna tišina. Niko nije bio ni primetio kada je sa istoka počelo da se belasa i promalja svetlost novog dana. Već je bio potpuno osvanuo dan, kad odjednom sunce probi oblake. Tada i planina kao da ožive. Istina, trebalo je više vremena dok su se legionari pridigli i ustali da razmrdaju svoje ukočene udove. Međutim, kada je stigla naredba da se otpočne spuštanje niz strmu padinu, ova prošla strašna i sablasna noć izgledala im je kao mučan i odveć ružan san. Koliko je vojnički hod postajao sve brži, toliko se išlo dalje, a sunce ih je sve jače grejalo. Ni traga od onog mučnog umora od prethodnih dana. Prosto su letili prema podnožju alpskog masiva. Uskoro su legije cara Konstantina izašle iz snežne zone. Na nekoj od planinskih kota više nije bilo ni traga od snega. Sunce je sijalo tako da su mnogi legionari počeli da otkopčavaju svoju vojničku mundiru. Vidik je bio prelep, pojavili su se i osmesi na hladnoćom preplanulim licima legionara. Uživali su u veličanstvenoj lepoti alpskih livada kroz koje su tekli puni potoci bistre vode. Vidno raspoloženje je bilo na vrhuncu kod svakog pojedinca, počev od običnog legionara pa sve do samog cara. U svakom carskom podaniku javila se bila samo jedna-jedina želja; da se što pre izađe sa ovih planinskih strmih padina i dođe do podnožja, gde će osokoljeni legionari prikupiti novu snagu za svoje daljnje napredovanje prema njihovom krajnjem cilju – koji se zove Rim! Kada su carske trupe stigle u podnožje Alpa, car Konstantin naredi da se tu u ravnici podigne logor i visoko istaknu zastave svih njegovih legija i kohorti. Napokon su svi iz ovog pohoda mirno mogli da se odmore u svojim udobnim šatorima. Odmarali su se tako i plandovali na livadi nekoliko dana. Onda, jedne noći caru Konstantinu u san dođe nejasna maglovita prilika u belom, obrativši mu se: „Ne boj se Konstantine, čas je kucnuo da se Moje proročanstvo prema tebi ispuni. U jutro kada ustaneš videćeš znak sa Nebesa. Pođi


13

gde si krenuo pod tim znakom i zaista ti kažem – da na tome putu nećeš poginuti!“ Osvanula je purpurna zora nad carskim logorom Konstantinovih legija i kohorti. Tek ustali legionari zbunjeno su gledali prema prelepoj svetlosti koja ih je sa neba obasjavala u svome punom sjaju. Kao opčinjeni podigli su svoje poglede i gledali u nepregledni znak sa Neba iz kojeg je izasjavala BOŽANSKA svetlost. Svi prisutni legionari, nisu više osećali nikakav umor, bili su kao preporođeni i puni elana i snage. Centurion Prve kohorte, Devete legije, Maksimus Kasije s osmehom pristupi caru Konstantinu, koga je obasjavao jedan snop ove svetlosti. „Bij plemenitu bitku vere, postigni večni život u koji si pozvan i za koji si dao lepo priznanje pred mnogim svedocima!“ (1. Timoteju 6,12.) – reče on svome caru. „Kakav je to znak moj verni Maksimuse?“ – upita ga car. „To je znak Krsta“ – izusti centurion i dodade – „Krst je znak pobede života nad smrću, ali i znak poniznosti. U Njegovoj si milosti, o svetli care Konstantine!“ „Čijoj Maksimuse?“ „Našeg Gospoda Spasitelja!“ „Ako je to znak pobede“ – upita car – „onda spokojno i mirno možemo krenuti gde smo pošli, moj verni Maksimuse, da osvojimo i bacimo pod naše noge večni grad Rim?“ „I sav će ovaj zbor znati da Gospod ne daje pobedu mačem ni kopljem, jer je gospodar bitke, i vas predaje u naše ruke.“ (47. Sth.) – odgovori centurion, dodavši – „Niko ne može ništa prisvojiti što mu nije dano s neba.“ (Jovan. 3,27.) Sve je u Božijim rukama; čovek snuje, ali Bog odlučuje. Car Konstantin Veliki je tom prilikom naredio svim svojim podanicima da znak Krsta stave na sve zastave svih njegovih legija i kohorti i da svaki podanik bio on legionar ili centurion mora na svojoj vojničkoj mundiri imati ovo prepoznatljivo obeležje pobede života nad smrću, pre nego li krenu u ratni pohod.


14

Iznenađenje koje je želeo da ostvari car Konstantin je postigao u potpunosti, zatekavši svoje protivnike nespremne za ratne okršaje. Pod ovim znakom osvojeni su gradovi: Susa, Torino, Verona, da bi u jesen te iste godine odlučujuća bitka bila na reci Tibar, kada je pobedonosno sa svojom vojskom umarširao u Rim, i tako postao jedini gospodar zapadnog dela Rimskog carstva. Pod ovim znakom njegovi legionari nisu osećali nikakav strah. Jer strah parališe, a vera oslobađa. Strah sužava svest i vidike, vera proširuje! Narodna poslovica kaže: „U strahu su velike oči!“ Ali velike oči ne podrazumevaju i dobar vid. U veri oči mogu biti i male i velike, to nije važno, jer onaj koji život posmatra u veri vidi daleko i široko! Car Konstantin Veliki je shvatio tada, u svom pohodu preko visokih Alpa, da je hrišćanstvo jedna ogromna snaga, kada je i sam ušao u neku vrstu saveza sa ovom njemu nepoznatom religijom; a sledećeg 313. leta Gospodnjeg, doneo je carski ukaz o verskoj toleranciji, čime je hrišćanima dozvoljeno da slobodno i javno ispovedaju svoju veru. Počev od te godine, a u tesnoj vezi sa zvaničnom slobodom veroispovedanja, Rimsko carstvo lagano prerasta u Vizantijsko. Svojim prelaskom kroz armagedonska bespuća strmoglavih alpskih litica i dubokih bezdana, praćen apokaliptičnim jahačima, ovaj prvi hrišćanski car, pokazao je da se sa zrncem vere u svome srcu može osvojiti svet.


15

NAJLEPŠI NA SVETU CELOM

Kada se austrijski car i mađarski kralj Franja Josif 1854. godine ženio bavarskom princezom Jelisavetom za tu priliku biran je nalepši vojnik u kadru cele monarhije, koji će trebati na carskoj svadbi, odnosno na kraljevskom venčanju, da nosi „šlajer“ budućoj carici i kraljici u ime svih rodova vojske i vascelog oficirskog kadra. On je trebao bez bajoneta, gologlav, u svečanoj paradnoj uniformi ući u bečku katedralu Svetog Stefana, odmah iza mladenaca, odnosno carsko-kraljevskog para.

Biranje ovako veoma važne osobe za dvorsku svatovsku svitu i plemićku bečku kamarilu trajalo je neka tri meseca, širom te goleme monarhije. Komisiju su činala tri sveštenika; katolički, protestantski ili unijatski i pravoslavni. Slučaj je hteo da baš taj izabranik bude sa Petrovaradinske tvrđave, što je samom njenom garnizonu time bila posebno ukazana velika počast. Ispraćen je za Beč pompezno i vrlo svečano, uz topovske salve i vojnu paradnu muziku u prisustvu komandanta tvrđave, svih oficira i vojnika svoje regimente, novosadskog gradonačelnika, vladike bačkog i svojih ubogih roditelja. Međutim, dogodi mu se na tom, za njega dugom putu maler...

Naime, glavni prelat katoličke crkve, primas, kardinal bečki nije dozvolio da ovaj vojnik kao šiznatik, odnosno pravoslavac, a uz to još i Srbin ide pred carski katolički tron, pred oltar velelepne bečke katedrale. Ali ni drugi, a bila su za tu priliku trojica izabrana, nije bio njima odgovarao, jer je bio jeretik, odnosno evangelik. Uz to još i Mađar, sa kojima bečki dvor još uvek zbog narodne revolucije nije bio u srdačnim i prijateljskim odnosima. Tek treći, izvesni Čeh iz Olomuca uzet je kao krajnje i nužno rešenje. Tako je ovaj, ne nadajući se, za bečki dvor i svatovsku plemićku svitu, obavio ovu svečanu ceremoniju.

Ali ni tu nije kraj ovog nesvakidašnjeg turobno-skandaloznog i mučnog događaja. Onaj prvi, toliko je bio s razlogom ozlojeđen, da je u znak svoga ličnog protesta zbog takve odluke bečkog kardinala


16

štrajkovao, odbijajući odlučno svojom vojničkom čašću i rešen da po najvišu cenu što jedno ljudsko biće poseduje, ne uzima hranu niti vodu...

I tako, vraćajući se parobrodom, ironično a paradoksalno zvuči „Franc Jozef“, poznatiji u narodu kao „Bela lađa“ iz Beča u svoju matičnu pukovniju, umire ovaj ponositi i časni čovek u cvetu svoje mladosti u vojnoj bolnici u Slavonskom Brodu.

„Nije meni žao“ – na samrti je rekao – „što ja nisam nosio carici šlajer na venčanju; već je meni žao, što se ne smem živ vratiti u svoju regimentu, posle onako svečanog ispraćaja, pa da me moji drugovi dočekaju sa rečima: „Zar je moguće da postoji neko lepši od tebe na ovom svetu celom!?““

Na njegovoj impozantnoj sahrani u rodnom mu mestu, došli su svi oficiri i vojnici njegove pukovnije, a komandant njegove Petrovaradinske tvrđave je skinuo svoj orden koji je dobio od tog istog cara, stavivši ga njemu na mrtve mu grudi. Ispraćen je na svoj večni počinak isto onako pompezno, kao kad je polazio u carske svatove. Činodejstvovao je vladika sremski sa četrdeset sveštenika uz višesatnu zvonjavu sve četiri crkve u njegovoj varoši. O tom događaju bila je čak i ispevana jedna pesma, sa emotivno-dramskim krajem, kakav možemo naći samo u antičkim delima, a koja se dugo pevala po Sremu. O njemu, Đorđu Banatskom, rodom iz fruškogorske varoši Iriga...

Njegovi zavičajci su generacijama s kolena na koleno, godinama setno i tiho pevali po prelima i u raznim prilikama uz dobro fruškogorsko vino stihove ove pesme.

„ Šta to priča šorom svet, Banatski je Đoka lep.

Nadlepio svu bečku gospodu, Umro je u Slavonskom Brodu;

Žaliće ga mala Stana - tri godine dana...“


17

Pesma se vremenom stopila sa tihim žuborom fruškogorskih potoka, sa tužnim šapatom lipovog lišća, ali ponovo je iznikla kao seme trave iz palanačkog groblja.


18


19

SLUČAJ NESUĐENOG VLADIKE

Mesecima je već bio u teškoj brizi i nevolji pop-Đorđe u Somboru; doživeo je za njega težak udarac i bol, kada mu je umrla mlada, lepa i mnogo voljena supruga, ali mu je sve teže padala briga zbog svoje četvoro dečice koja su ostala bez majke. Bio je nežan otac i mnogo je voleo svoju decu, dva dečaka i dve devojčice, svi lepi kao lutkice i umiljati kao jagnjad. Još dok mu je žena bolovala i u prvo vreme posle njezine smrti, dolazile su njegove sestre i kuću mu je obilazila i druga rodbina, ali to nije moglo da nadohnadi majčinsku ljubav i negu prema deci. Pokušao je pop-Đoka i sa pomoćnim osobljem drugih žena da vodi kuću i da mu one paze decu; no nije imao sreće, jer ni jedna kućna pomoćnica nije odgovarala. Ako je dobro vodila kuću nije mnogo pazila na decu; ako je ipak iole bila dobra prema deci, nije bila nikakva za rad u kući. Ali nisu samo to bile brige što su morile ovog sveštenika. Pomišljao je često i na svoju sutrašnjicu i budućnost svoje dece. Ako će morati da se bori sa brigama oko kuće i ako će se sav posvetiti negovanju svoje dečice, neće svakako imati ni vremena ni volje da se bavi drugim stvarima, a voleo je mnogo da čita i ponekad da piše. Šta će on tu na parohiji „male crkve“, kada izgleda nema da će skoro moći da dobije bolju parohiju, još manje protojerejski pojas i čin?

Tada je sve češće mislio i na svoga oca koji je druge nade polagao u svoga sina. Kako i ne bi kada su mu još u gimnaziji a i u bogosloviji kao odličnom đaku, profesori proricali lepu budućnost, jer on se među drugovima uvek odlikovao ne samo svojom ozbiljnošću i odličnom uspehu u školskim predmetima, nego isto tako i svojim lepim glasom kao pojac, a još više svojom lepom pojavom. Bio je najviši i najstasitiji u razredu, lepo razvijen, glave kao izvajane. Bio je to mladić rasne muške lepote. Pa kako ne bi „prota Leberija“, takav je nadimak imao penzionisani martonoški pop-Petar, uživao u svome sinu; misleći da će on napraviti bolju karijeru, da se neće zadovoljiti samo jednom


20

malom parohijom. Znao je sin mu, popa Đoka, kako je njegovom ocu teško bilo oko srca kada mu se on odlučio za parohiju a ne za kaluđersku karijeru. Ali nije prota Leberija ni mogao da zameri svome sinu zbog ovakvog izbora životnog puta, kada je i on sam još u segedinskoj gimnaziji bio jedan od najboljih đaka, znao je latinski toliko da ga je i kasnije govorio, ali ga otac zbog lepog glasa i naočitog stasa nije dao na dalje studije, nego ga je poslao u Karlovačku bogosloviju da tamo krene stazom do vladičanstva, ali se nije tako desilo, jer najbolji i najlepši bogoslov nije hteo da se zakaluđeri pa da prođe sve stepene kaluđerske hijerarhije, te ga je mitropolit Stratimirović postavio za novosadskog đakona, a posle dao mu parohiju da u selu provede svoj dugi vek u službi svome narodu i u staranju za svoju mnogobrojnu porodicu, a i izveo je na put pet sinova i tri kćeri. I nikad mu nije bilo žao što nije ispunio očevu želju da ode u vladike, ali je često pomišljao i pominjao da bi se on drugačije zauzimao za narodnu stvar nego oni mitronosni predstavnici srpske crkve i naroda na državnim i narodnim saborima. Jer pop-Pera je bio nepopustljiv i odlučan branilac narodnih interesa i prava svugde i prema svakom, a naročito je vatreno suzbijao pokušaje i nasrtaje tuđinaca na ime i čast svoga naroda. U svojim besedama u crkvi, a bio je odličan govornik, pop-Petar zvani Leberija je revnosno savetovao i poučavao svoju pastvu da čuva svoje ime, jezik, običaje i narodnost, ali je isto tako pričao i protiv onih koji silom hoće da nature sve ono što bi pripadnike njegovog naroda otuđilo od sopstvenih korena. Austrijanci su mu zbog toga i dali nadimak „pop-rebel“, po nemačkoj reči „rebel“, što znači – buntovnik! Od toga u tom kraju njemu ostade od naroda modifikovani nadimak „Leberija“. Kad je buknula buna 1848. godine, pop Petar je vrbovao i slao iz svoga mesta borce u srpske ustaničke logore u Srbobranu, Karlovcima, Perlezu i na drugim mestima. Naravno da su ga kao bundžiju mađarske vlasti htele da uhapse, a kada se „pop-rebel“ sklonio u Banat, mađarski vojni sud ga je osudio na smrt vešanjem.


21

Pop Đorđe je neobično cenio, poštovao i voleo svoga oca; dok je bio mlađi imponovala mu je očeva učenost i energičnost, a posle je sve više poštovao u njemu onu trezvenost, ozbiljnost i staloženost sa kojom je podnosio sve životne brige i tegobe, koje su ga često snalazile i kao brižnog roditelja i kao seoskog paroha i narodnog tribuna. Od muške dece pop Leberija je najviše nade polagao u svoga sina Đorđa, zato ga je i dao da završi gimnaziju pa bogosloviju. Dok je ostale sinove dao da budu učitelji. Bio je ponosan što je Đorđe njegova sušta slika i prilika, što je odličan u školi i što kao pojac nadmašuje sve ostale u bogosloviji. Pa, kako li je samo uživao kada bi mu prijatelji govorili: da će mu prvenac postići ono što je on promašio i propustio da postigne u svome životu. Da postane vladika. Ali ponovilo se ono što se i njemu desilo, umesto da ode u manastir, pa da na lestvicama u monaškoj hijerarhiji dospe do samoga vrha, do vladičanske stolice i Đoka se zagledao u najlepšu somborsku devojku, oženio se i postao somborski paroh. Ni jednom reči nije prota Petar stavljao svoje primedbe na odluke svoga sina, ali je pop-Đoka osećao da su ostale neispinjene nade u njega, od strane sopstvenog mu oca. I onda mu je tada odjednom, kada je ostao udovac i kada ga ophrvaše brige zbog dece, sve češće počela saletati misao da bi možda trebalo da krene onim životnim putem kojim ga je želeo videti njegov otac. Mnogo je slučajeva u Karlovačkoj mitropoliji, razmišljao je pop-Đoka, da su kao udovci i mirski sveštenici stupili u monaški red, i eto baš i sada pored patrijarha Georgija i budimskog episkopa Jeremije, koji su prethodno bili parosi i imali dece, pa ipak postali episkopi, stigli do vladičanske stolice. Patrijarh ga je dobro poznavao, razmišljao je pop Đorđe, njegovu svešteničku spremnost, naročito njegovo poznavanje crkvenog pojanja. Uz to je i bio lični prijatelj njegovog oca, pa bi možda pokazao razumevanje za njegovo sadašnje taško stanje i pomogao mu da pokuša da ostvari svoje želje i nade svoga starog oca.

Nikome nije pop Đoka o tome govorio, iako je bio ubeđen da mu niko ne može zameriti što se bavi ovim mislima, on ne želi ništa


22

nemoguće i neopravdano i ništa, našta već po svojim kvalifikacijama i sposobnostima ne bi imao prava. Tako se pop Đoka mesecima mislio i predomišljao i odlučivao šta će i kako će. Najviše ga je bilo žao što bi se morao odvojiti od svoje dečice, a oni su još tako maleni i tako nežni da im je potrebna roditeljska nega i ljubav. Uzeće ih njegove sestre i tetke, negovaće ih i vaspitati sa puno savesnosti, nežnosti i ljubavi... Ali jedne nedelje, kada je posle liturgije došao kući i zatekao nespremljene sobe, decu neobučenu, pa ni ručak još ne napravljen, u njemu je došlo do prelomnog trenutka. Još istog dana je govorio sa svojim sestrama i tetkama i odluka je pala: da ode u Karlovce i da govori sa patrijarhom. Posle nekoliko razgovora sa patrijarhom, doznao je da u bogosloviji je potreban nastavnik crkvenog pojanja, i kako je pop Đoka bio poznat kao odličan crkveni pojac i raspolagao retko lepim glasom, to je odmah bio postavljen za nastavnika crkvenog pojanja u toj bogosloviji. Tako je prote Petra Leberije sin Đorđe koji je u crkvenu knjigu krštenih uveden pod imenom Georgije, prešao u monaški čin pod imenom Gerasim, i uskoro će zaista doći prilika i mogućnost da se ostvare i snovi njegovog oca. Ali bilo je samo mogućnosti, jer ljudska zavist, podmuklost i pakost nisu dale da pop-Leberijini snovi budu do kraja ispunjeni. Onda kada se najmanje moglo očekivati izabranome episkopu i mandataru budimske dijeceze uskraćena je najviša vladarska potvrda iz Beča, i popin Leberijin sin Gerasim nije mogao biti hirotonisan i primiti vladičansku mitru na svoju glavu. Razočaran u ljude i život povukao se u manastir, gde ga je prevremena smrt otrgla iz redova živih. Starom proti Petru Leberiji je uteha bila kada je govorio da do vladičanske stolice nije dospeo, jer je sam skrenuo sa toga puta da učini mesta manje dostojnima od sebe, a njegovom sinu Gerasimu je izmakla vladičanska mitra kada je trebalo da mu se stavi na glavu, da bi na njegovo mesto došao drugi, koji je sa još manje sreće završio svoj ovozamaljski život.


23

Istina je, da zbog ranijih grehova svoga oca u odnosu na postojeće vlasti, koji su čitajući arhivu bečkog dvora, osujetili hirotonisanje i vladičanstvo isti predstavnici one kamarile, koja je i proti Petru Leberiji pola stoleća ranije izrekla smrtnu kaznu.


24


25

HUMKA U GALICIJI

Odmah na početku Prve velike klanice naroda, obučen u uniformu austrougarske armade bačen je na prve borbene linije fronta u Galiciji, dobroćudni Nikola Lekić, običan seljak, do koga nije dopirala sva ozbiljnost ove ratne situacije. Bio je mršav, niskoga rasta, ali sa prema telu nesrazmerno velikom glavom oivičenom plavom lepljivom kosom, koja se na slepočicama razilazila u dva lepezasta čuperka, sa naivnim skoro detinjastim licem, na kojem je večno počivao miran osmeh. Njegove sivkaste oči sijale su tihim ali budnim sjajem i bile su isto tako nasmejane kao i celo njegovo lice. Međutim, svako koji bi ga pobliže upoznao, morao je da doživi razočaranje i da se uveri da, da Nikola Lekić, ako ovaj nije idiot, ne bi se usudio da prepusti da redov Lekić „čuva mu leđa“ u borbenom okršaju. Njegov hod trapav i nesiguran, nespretno mlataranje velikim crvenim rukama, koje su virile iz prekratkih rukava i njegov neobičan način pozdravljanja „kljakavom“ šakom, protivan svim propisima, davao je svakom razloga da pomisli, da je njegova inteligencija vrlo ograničena. Naročito je razorno delovalo jedno: Nikola Lekić nije govorio, nije nikad progovorio ni jedne reči. Kao da je bio nem. Ako nem nije bio, ono bar nije bio gluv. Jer sva naređenja izvršavao je kako je najbolje znao i umeo na način, koji nije ostavljao nikakvu sumnju, da je naređenje potpuno razumeo. Istina, da mu je vrlo retko kad uspelo izvršiti sve baš kako treba ili bar po volji njegovih pretpostavljenih. Komandant čete Nikole Lekića bio je poručnik Miloš Crnjanski, i u određenim časovima imao je zadatak da uvežbava svoju četu u marširanju, trčanju i sličnim vojničkim aktivnostima. Dok su svi ostali redovi kako-tako bili obučeni, Nikolu Lekića ma koliko da se poručnik Crnjanski trudio, nije mogao doterati da maršira u korak s drugima. Poručnik se ljutio, jer mu je to bilo stavljeno u dužnost, od strane pukovnika Lerera, hladnog i do krajnosti strogog Austrijanca, koji je na to mnogo polagao. Kao da je za te ljude bačene na ovu


26

istočnu klanicu, koji su malo potom kasnije mogli, osakaćeni, izmrcvareni ili već kao truli leševi, ležati u nekom rovu ili topovima izrovanom polju, bilo od preke važnosti, znaju li da propisno marširaju ili ne? Poručnik Crnjanski mučio se oko njega. Grdio ga, kumio, zaklinjao čak, da ga ne bruka i ne sramoti pred strogim i nesimpatičnim pukovnikom. Sve je bilo uzalud. Nikako nije išlo. Na njegova navaljivanja on je, smešno ukrućen, gledao u njega netremice, svojim sivim nasmejanim očicama, u kojima je bio sjaj neke umiljate, ropske poniznosti, kao u kakve premlaćene životinje. I dok je znoj šibao sa čela ispod nakrivljene kape s lica, koje je poprimilo zemljanu boju i na kojem su nategnuti mišići grčevito podrhtavali, on je ćutao kao zaliven. Poručnik dobra duša, nastojao je da ga prilikom smotre od strane pukovnika prilikom vežbanja sakrije, svrstavajući ga u poslednje kolone, po sredini svoje čete. Ali ga je uhodljivo pukovnikovo oko ugledalo. „Ej, vi poručniče! Čini mi se da sa tim vojnikom, tamo“ – uperi kažiprstom u kukavca – „nije baš čista stvar što se obuke tiče!“ „Gospodine pukovniče“ – odgovori poručnik odlučno – „ja sam sve pokušao sa svojim kaplarima, ne ide. Čovek prosto ne može. Nije za soldata stvoren.“ „A to ćemo tek videti poručniče“ – reče zlobno pukovnik – „videćemo... Kako se zove?“ „Nikola Lekić“ – odgovori poručnik – „gospodine pukovniče.“ Uzevši energičan stav, pukovnik Lerer tresnu sabljom i pozove ovog redova. „Infanterist Lekich, herstelen!“ Svojim nespretnim korakom proznavani izađe iz stroja, stade mirno i ukruti se pred pukovnikom, pozdravljajući ga na svoj osebeni način. Pukovnik Lerer ga je tu „muštrao“, komandovao na nemačkom, mada siroti Nikola Lekić ni srpski nije čestito govorio.


27

„Also,... heraus,... zuruck“ – drao se pukovnik – „stram eins, zwai...!“ Nikola Lekić je udarao nogama o zemlju da mu se mršavo telo treslo a velika glava klatila s jednog ramena na drugo, ali nije mogao da napravi ni tri koraka kako treba po izrečenoj komandi. Pukovnik je kipteo od besa! „Hoćeš li već slušati, marvo jedna!?“ Redov se upinjao iz petinih žila; sa iskolačenim očima teško je disao. Čas pružao nogu, čas povlačio. I nije išlo. Pukovnik i sam umoran, malko zastade. Zatim pozove poručnika Crnjanskog. „Vi poručniče, vežbaćete s njim „einzel“ u dva naredna sata! Zatim ću ja doći da vidim kako napredujete...“ Pukovnik zabaci sablju nogom u stranu i vojničkim čvrstim korakom odstupi. Poručnik je pogledao za njim sa nekim novim osećanjem srdžbe i gadosti. Čitava stvar u njegovim očima dobi neku drugu smisao. Zaboravio je da je vojnik, oficir koji ima da izvrši jedno naređenje pretpostavljenog nad jednim redovom, upornim ili ne, pametnim ili šašavim, svejedno. U pukovniku video je tiranina, pakosnog mučitelja, koji je hteo da nad ovim bednim stvorenjem iskali svu svoju nerazložnu mržnju. U Nikoli Lekiću je video mukotrpnog roba oličenje njegovog naroda koji je savio šiju pred silom i ne zna, i ne može da se izbavi. U poručniku je sve uskiptelo ali je uspeo da se savlada. Prišao je redovu, koji je spuštenih ruku, sa glavom nakrivljenom malo prema desnom ramenu, čekao. Na njegovom se licu, malo zarumenjenom na jagodicama, pojavio opet dobroćudni osmeh. „Deder Lekiću, sokole“ – mirno reče poručnik – „čuo si šta je gospodin pukovnik rekao. Potrudi se malo, možda će ići... mora da ide...“ Pogledao je poručnika svojim sivkastim očicama. Taj pogled ga je prostrelio kao puščano tane.


28

Poručnik mu je uzvratio pogled sa kiselim osmehom na licu, i u njemu video čitavu istoriju odricanja, stradanja i nemoći. „Ne, Nikola Lekić nije idiot, ne pretvara se... razume sve... ali... ne može.“ – reče pred svojim vojnicima. Poručnik okrete glavu, jer je osetio da je u tom času bio spreman da zaplače nad sudbinom njegovom i svih vojnika koji su bili tu. Naredio je: „Marširati,... jedan,... dva,...“ On podignu teško jednu nogu pa drugu. Videlo se da je uneo svu volju, da je napeo svu svoju snagu. Njegovi su mišići na licu bili napeti kao tetive luka. Isprsio se, bacao je noge, ukrućene kao dve cepanice, kao da nisu njegove. I nije više mogao... „Odstupiti“ – naredi poručnik. Kad je potom došao pukovnik, poručnik mu je raportirao da su sva njegova nastojanja bila uzaludna i da je u dubokom uverenju da se od redova Lekića ne može ništa postići bolje što se marširanja tiče, jer mu za to fali apsolutno smisao za takt i kordinaciju pokreta. Pukovnik Lerer zavrte svoj plavi brčić, i pogledavši poručnika ispod oka nepoverljivo, sa omalovažavanjem reče: „Ja imam iskustva u tome. Nema čoveka, koga ja nisam doterao u red. Sad ćeš videti poručniče.“ Pukovnik prozva opet redova Lekića. I kad je ovaj ukrućen pred njega stao, visoki oficir reče pakosno: „Laufschrit.“ – zapovedi prividno mirnim glasom, u kojem je drhtala suzdržana jarost. Nikola Lekić se stresao kao da ga je neko udario šakom po glavi, i uplašenih očiju pogleda svoga poručnika kao da je tražio podršku za svoju smušenu nemoć. „Laufschrit!!!“ – ponovi pukovnik glasno. Jadan je to bio prozor, nasilno marširanje ovog redova. Najviše je bilo nalik na kasanje sipljivog konja. Pukovnikov korbač je odskakivao i padao nevoljniku po savijenim plećima sa tupim zvukom po njegovom telu; zadihan i preplašen kao srna, posustajući je padao,


29

dok su mu graške znoja pomešane sa suzama i prašinom blatnjavile njegov čisti obraz. Poručnik je okrenuo glavu od tog jezivog prizora, trenutak pre, sa mržnjom na licu pogledao osionog pukovnika. U njemu je kao neka nadolazeća plima rastao osećaj ogorčenja i gađenja protiv ove uniformisane spodobe, koja je samo oblikom ličila na čoveka. Kao da su sličan osećaj imali i svi ostali vojnici ove pukovnije u stroju, jer su se, uozbiljeni, nemirno muvali na svojim mestima. Najviše je izgledalo da se ovaj prizor nije dopao kaplaru ove čete i pukovnije, Iliji Vargi, stasitom i plećatom mladiću iz Srema, koji je mračan u licu kao zla godina, nervozno čupkao svoje crne brkove. „To nije po vojniči „laufschrit“, hoćeš li se naučiti „einmal“, mrcino, dizati noge!?...“ – povika besno pukovnik. U licu je bio zajapuren, a usne su mu drhtale od besa. Gledajući oštro u neposlušne noge redova Lekića, on mu se zlokobno približavao. Tada iz usta Nikole Lekića, koji do tada nije progovarao, izli se dubok, stašan glas, grgoljeći kao samrtniči ropac: „Ja... ja ću se... ubiti!!!“ „Ti, magarac jedan,... ti lopov jedan... ja ću tebi dati...“ – pukovnik podiže sablju i pljoštimice udari siromašnog redova po nogama. Kaplar Ilija Varga ne izdrža više, skokom se stvori iz zajapurenog pukovnika, obuhvati ga onako visok obema rukama preko struka, stisne čvrsto, i prebaci kao perce na drugu stranu; nakrivljujući glavu i gledajući ga oštro u oči, reče mu u lice: „Ne, on ne može... gospodine pukovniče... on nikako ne može,... više...“ Pukovnik pogleda podoficira, svoje pukovnije više nego iznenađeno, ali na kaplarovim grudima vide carski orden „ Gvozdenog kraljevog krsta“ malo prebledi i osta zatečen. Bio je to znak da je imao posla sa poštenim i pravdoljubivim čovekom.


30

I pošto ga je kaplar Ilija Varga pustio, pukovnik opsova: „Uverićete se, on je simulant.“ – izusti carski visoki oficir. Sutradan, pod jednim hrastom na stotinu koraka od vojničke barake nađoše telo Nikole Lekića, mrtva. Noge su mu bile svezane kožnim kaišom, ali na njemu nije bilo tragova nikakvoj ozledi. Svima je bilo neobjašnjivo kako se ubio. Vojnička sahrana je imala da se obavi isto poslepodne. Za pratnju nije određena njegova čitava četa, nego, samo poneki vojnik iz nje. Isključen je bio i poručnik. Ali, on je čvrsto odlučio da prisustvuje ovoj vojničkoj sahrani. Taj ubogi seljak, koji je sve vreme svojeg teškog života, po prvi put, progovorio na frontu, izustio samo jednom, izrekao samo par reči, pred smrt, privlačio je poručnika i mrtav neodoljivom svojom moći. Te sudbonosne reči - koje je izrekao pred sam kraj svoga života, bile su kao gavranov krik – zasekle su poručnika u dubinu srca i ostale neizbrisive u njegovom biću. Mislio je: zar ništa ne ostaje samo do samoubistva... do izginuća? Možda je on imao majku, ženu, decu u nekoj maloj kućici sa jednim otvorom za dim, sa oborom, gde je mršavo kljuse gladno se treslo na zimi i vetru, po koja ovca blejala i svinče kmečalo; gde mu je kraj ognjišta bilo toplo. I možda je on sa svojima u dugim noćima razgovarao dugo o stvarima za druge ljude nepoznatim? O tome, je li rodila njegova mala njivica, jesu li se srećno ojagnjile ovce, je li dovoljno debelo svinče, koje će zaklati za Božić? I ućutao je tek, kad ga je neviđena neman dograbila svojim halapljivim kandžama, otrgla od njegovog poznatog mirnog sveta, da ga baci u nepoznati užas i ludilo. I on i neće možda nikad doznati da je mrtav, jer koga se on tiče ubogi neznani seljak? Misleći tako šetao je poručnik pred svojom četom. Ti ljudi su ga gledali kao da su od njega nešto očekivali; jedan mig... samo jednu reč, pa da nešto učine: nešto konačno, odlučujuće, zašta su osećali u sebi volju i snagu, ali što nisu znali. Kad je poslepodne sahrana Nikole Lekića krenula, padala je sitna kiša. Ljudi određeni za pratnju sa podignutim okovratnicima,


31

oborene glave, koračali su teškim koracima uskim puteljkom prema brdu, gde je bila iskopana raka. Poručnik je sačekao dok su prošli pored njega, zatim je za malenom kolonom krenuo izdignute glave, sa gnevom u svojoj duši.

Na horizontu se pojavio na belom konju general Grabovski, sa svojom svitom dolazeći ovoj pukovniji u generalštabnu vizitu.

Poručniku je došlo da krikne, da nekoga zahvati zubima i rastrgne. Nekoliko reči nejasnih, utonulih u vlagu, salve puščanih plotuna, lupa lopata i Nikola Lekić je ležao u krilu crne zemlje. Kad su drugi odstupili, poručnik je još jednom pogledao na svežu humku, na jednostavni krst od jelovine, sa koga su se cedile kapljice kiše, na taj skromni grob, uboga čoveka.

U istražnom postupku istoga dana, uz prisustvo generala Grabovskog, pukovnik Lerer je morao da objasni prisutnim članovima komisije ovaj nemio skandalozni događaj. Na generalova pitanja poručnik je pripremio odgovore u dogovoru sa svojim vojnicima. Odgovor je mogao biti samo jedan. Ali sumnja je neprestano kopkala njegovu dušu. Hoće li njegovi ljudi imati srca da budu pravedni, hoće li otresti sopstveni strah pred zasluženom kaznom pukovnika, odagnati onaj stid pred predstavnikom sile? I poručnikova duša je odgovarala: neće... neće... Pognuće glavu pokorno, ropski. Reći će, šta bude hteo gospodin pukovnik, silnik, ugnjetač. I ako do toga dođe i sami će saviti svoje glave...

Vojnici su gledali u njega izbezumnjenim očima a lica su im bila kao u dece, naivna i nepomična. Trebalo je samo neko da kaže istinu, koja će sve tako osloboditi. Na genaralovo pitanje svi su samo ćutali...

Poručnik je imao malo nade u odgovor da će istina izaći na videlo. On ih je gledao a oni su stajali ćuteći nepomično, ukrućeni kao od kamena.

Onda se desilo nešto čudnovato. Kaplar Ilija Varga, ispršen, sa preteći ufitiljenim brcima, sa očima koje su se sjale nekom zlokobnom


32

vatrom, sa ispruženom rukom, odeli se od drugih, stupi odrešito pred generala i upirući kažiprstom u pukovnika reče mirno, ali odlučno:

„Vi ste ubili Nikolu Lekića, gospodine pukovniče, vi ste krivi za njegovu smrt!“

Pukovnik preblede, spusti se na stolicu i sakrije glavu u svoje dlanove.

Sutradan je premešten na drugi sektor. Poručnik Crnjanski je likovao u sebi. Otišao je sa hrabrim

kaplarom do humke pod kojom je ležao redov Lekić, i zatakao na goli krst buket svežeg šumskog cveća.

„Osvetili smo te“ – rekao je poručnik grleći kaplara – „počivaj u miru!“

Na ovu tragičnu priču još samo podseća jedno izbledelo pismo iz Londona kojeg je Miloš Crnjanski srpski pisac iz emigracije poslao svome nekadašnjem kaplaru, kao podsećanje i pomen na jednu humku u dalekoj Galiciji.


33

MILOSRDNI REGENT

Bilo je to vreme, kako je jedan od tadašnjih hroničara zapisao, „doba kad su živi zavideli mrtvima“. Turobno doba, kad su se sva četiri jahača Apokalipse okomila na bitkama iscrpljenu srpsku vojsku koja je tražila spas pod okriljem tuđeg neba povlačeći se preko ledom okovanih i snežno – vetrovitih planina države Albanije. Tada je u vihoru Prvog svetskog rata, celokupna vojna sila jedne male balkanske zemlje, Kraljevine Srbije, zajedno sa svojim monarhom Petrom Prvim Karađorđevićem na čelu, osvetlala obraz vasceloj savezničkoj alijansi. U svojim najtežim trenucima pokazali su im osnovni postulat vojničkog zanata i poziva – viteštvo! Otadžbinu su napuštali u kilometrima dugim špalirima, sa visoko podignutim ratnim zastavama svojih jedinica, i sa jedinom tadašnjom mišlju u stotinama hiljada glava: „Vratićemo se!“ Duge kolone vojnika, podoficira, oficira, rezervnog sastava sa zapregama, slivalo se u jednu reku; reku zbega, a celokupna Vrhovna komanda povela ih je prema jugu. Što su išli južnije – sve je bilo tužnije! Prema Jadranskom i Egejskom moru, gde je mnoge od njih čekala Plava grobnica. Dan je smenjivao noć, a oni su samo išli. Povremeno bi zastajali, da već oskudnim zalihama starog hleba iz otadžbine, tvrdim gotovo kao mermer, utole neizdrživu glad. Bio je to kolektivni post, što ljudski rod sa ovih prostora još nije doživeo. Duga kolona iscrpljene i gotovo na kraj snaga vojske zakoračila je na tlo tada prijateljske nam Albanije. Zemlje vukova i orlovskih gnezda... Tada je pored postojeće velike gladi, koja je prouzrokovala mnoge teške bolesti, vojska male zemlje a velikog srca, osetila nepodnošljivu, strahovitu, hladnoću, koja je ledila krv u žilama i zaustavljala bilo u grudima, postajući uzročnik izvesne sudbine mnogih. Ni ogromno požrtvovanje Švajcarca, srpskog prijatelja doktora Arčibalda Rajsa i njegovog medicinskog tima nije pomoglo. Korake srpskih vojnika pratila je – smrt!


34

Kolona što je više išla, bivala bi sve duža i duža. Stoku je prvo napuštala snaga, a njihova mrtva telesa upijao je sneg kao trava rosu. Zatim bi se kolona iscrpljenih vojnika izdelila prvo na veće grupe, da bi se iz sata u sat pretvarala u male, dok bi na samom kraju ostajao pojedinac, izbezumljen i izgubljen, lagano zavejan snegom, kome bi magla postajala jedino obeležje, umesto krstače više glave. Bio bi to hladan zagrljaj bele smrti. Takve nesrećnike, koji bi zaostali i umrli u snegu, vrebali bi meštani kao izgladneli vuci, skidajući sa njih uniforme, uzimajući pritom fišeklije sa municijom, neizostavno pušku, najdeficitarniji odbrambeni predmet, od razularenih zveri, koje su vrebale i samog čoveka tih godina rata. Iako Albanci toga doba nisu bili neprijateljski nastrojeni prema Srbiji i njenim vojnicima, životna potreba za biološkim opstankom bila je jača od bilo kojeg moralnog kodeksa. Savest je gubila bitku nad pragmatizmom života. Mnogi od njih su pribegavali i mnogo drastičnijim i surovijim metodama da bi došli do svoga cilja, odnosno predmeta, koje su posedovali srpski stradalnici. Dešavalo se tako, da zaostalog vojnika koji je još u životu, meštani zemlje orlova ubiju sopstvenom puškom, a još gora situacija bi nastupila, kada bi ga opljačkanog skinuli do gole kože, ostavljajući ga takvog na mrazu bespomoćnog, predatog sudbini bele smrti. Zbog toga je vrhovna komanda srpske vojske izdala specijalnu naredbu i jedino moguće rešenje za ovakve slučajeve. Ukoliko bi neki pojedinac bio uhvaćen u takvom nečasnom delu, sledila bi najstroža kazna odmah na licu mesta. Jednom prilikom tako, neki Albanac nabasa na zaostalog mučenika, koji je još davao znake života, jer mlado srce nije htelo nebu pustiti napaćenu dušu. Na ledenom licu pojavio se osmeh.

„Sreća mi se osmehnula“ – pomislio je. Besomučno ga je opljačkao, skinuo do gole kože. Pomislio je da ga tako spašava od velikih muka, te da će paćenik tako nag pre umreti od nesnosne hladnoće. Dok ga je bacao sa visoke litice u


35

duboke gudure snežnih planina, naišla je grupa zaostalih srpskih redova. „Točak, koliko ide iz blata – toliko ide u blato“ – promrmljao je sebi u bradu, aludirajući srpskim vojnicima na situaciju u kojoj se našao. Pošto je uhvaćeni zatečen u zločinu dobro govorio srpski jezik, a komandni štab Prve armije bio relativno blizu, po proceni vojnika, srpski redovi viteškog ophođenja, odlučili su da ga stražarno sprovedu do svojih pretpostavljenih. „Neka oni odluče šta će sa ovim Arbanasom“ – mrzovoljno je izustio narednik i gurnuo zarobljenika ispred sebe da prti sneg. Po jakoj snežnoj mećavi stigli su na svoje odredište. Uveli su zarobljenika u omanju drvenu kuću, gde se smestio štab Prve armije, sklonivši se od nevremena na mali predah. U jednoj prostoriji ovog, više nego skromnog zdanja, bili su prisutni i svi viši oficiri ove armije, sa tada glavnokomandujućim princom – regentom lično. Regent je sedeo zamišljen nad sudbinom svoje armije i vaskolike i vascele srpske vojske na jednom tronošcu, pored ugašenog ognjišta. Ubrzo je saznao za postojeći problem u vezi dovedenog zarobljenika. Albanac je drhtao što od hladnoće i okruženja visokih srpskih oficira, što od nimalo ružičaste sopstvene sudbine. Znoj mu je oblivao preplanulo lice i padao sa pogurene glave na zamljani pod trošne udžerice. Još jedno veliko breme obrušilo se na regentova ionako, problemima pretovarena pleća. Saslušanje je trajalo veoma kratko, jer je vreme neumitno teklo na štetu srpske vojske. Po vojničkoj hijerarhiji, kao najviši oficir ove vojne formacije, morao je sam brzo doneti konačnu presudu. Nije mu bilo lako: radilo se o životu i smrti. Iz razgovora svojih oficira sa čovekom kome je za učinjeno delo pretila smrtna kazna, regent Aleksandar Karađorđević je saznao da su njegovi preci sa kolena na koleno, više od jednog veka bili čuvari Pećke patrijaršije i njenih riznica, od najezde otomanskih zavojevača. Te, da ih je kao čuvare ovog pravoslavnog sakralnog objekta, patrijarh srpski sam lično unajmio. Na regenta i sve prisutne srpske oficire


36

upečatljivo je delovao još jedan detalj. Naime, ovaj Albanac je bio jedan od malobrojnih pripadnika svoga naroda, koji je bio pravoslavne vere. Regent ga je sve vreme ćutke posmatrao kroz svoj cviker. Potom se podigao sa tronošca, prišavši zarobljeniku pognute glave, vidno svesnog sopstvene bezizlazne situacije. „Da li si ikada u svome životu bio u težoj situaciji, nego što si sada?“ – pitao je glavnokomandujući zarobljenika. Sledio je kao puščano tane tih odgovor. „Jesam gospodine.“ Šta je to što je bilo teže i od same preteće smrtne kazne, zapitao se naslednik krune Karađorđevića? Ali, pre no što je postavio ovo pitanje, dobio je iskren, kao suza čist odgovor, čoveka koji je isčekivao neposrednu egzekuciju. „Prošle godine za slavu, došli su mi gosti gospodine... a ja nisam imao čime da ih ugostim...“ Ova izgovorena rečenica na regenta i sve prisutne delovala je kao grom iz vedra neba, izazivajući burnu reakciju u njihovom biću. Trenutak kasnije, nadahnut kao kakvim duhovnim proviđenjem sa nebesa, anđeoskom logikom, princ Aleksandar je doneo konačnu odluku. „Oslobodite ovog čoveka, neka ide sa mirom božijim“ – glasila je milosrdna presuda glavnokomandujućeg. Dok su se gubili na horizontu ispraćao ih je jedan suzama zamagljeni pogled. Pokajnik i nije mogao slutiti, da će ova gotovo izgubljena i prepolovljena vojska, nekim božanskim čudom, kao ptica feniks, za svega nekoliko meseci kasnije, jurišati natrag u otadžbinu, nošena kao na krilima anđela, gde ih je čekala besmrtna – slava! Zaista, putevi Gospodnji su čudni i nepredvidivi.


37

SREMAC I RUSKI CAR

Purpurna zora nad Odesom polako je upijala smenjujuću noć. Na prostranoj poljani među mnogobrojnim pridošlicama koje su toga predposlednjeg jutra meseca aprila 1916. leta Gospodnjeg poranili, vidno je primetna bila prisutna velika nervoza. Bili su to vojnici Prve srpske dobrovoljačke divizije, Srbi mahom iz prečanskih krajeva, koji su prethodno prebegli iz austrougarske armade na rusku stranu, ne želeći da se bore protiv svoje pravoslavne, slovenske braće. Po formiranju, ova dobrovoljačka divizija odmah je ušla u sastav Antante, zajedno sa rumunskim i ruskim vojnim snagama, i bila spremna za bojno poprište operacija na Dobrudži, na istočnom delu Balkanskog poluostrva, između Dunava i Crnog mora. Pre odlaska na ratne zadatke ovoj vojnoj srpskoj formaciji dobrovoljačkog karaktera, na teritoriji carske Rusije, gde je i formirana, a kojom je komandovao markantni pukovnik Stevan Hadžić, došavši iz majke Srbije za glavnokomandujućeg, priređena je vojna parada, a smotru je lično trebao izvršiti ruski car Nikola Drugi Romanov. Na komandu pukovnika Hadžića vojnici su stali u dugački nepregledni stroj, te sa nestrpljenjem isčekivali nekoga ko je za njih bio pravo božanstvo i glava majke Rusije. Car je redovno vršio smotru na konju, držeći u levoj ruci prislonjenu na srce ikonu Bogorodice, koja je bila zaštitnica Rusije i vascele Vizantije. S obzirom, da je Prva srpska dobrovoljačka divizija imala smotru, car Rusije, njima u čast, došao je peške u pratnji mlađanog prestolonaslednika Alekseja, držeći ga za nejaku ruku. Po protokolu, posle predatog raporta od strane komandanta, car je pošao u obilazak dugog špalira ushićenih srpskih vojnika. Prolazeći tik, pored postrojenih redova, ispred kojih nije bio prostrt nikakav tepih, kako je to protokol nalagao, mali carević se obratio svome ocu: „Papa, vidi kako Srbi drugačije drže puške, nego li Rusi!“


38

Da bi mlađani carević tu razliku što bolje uočio, a i sam ponesen znatiželjom, car je poveo svoga sina bliže stroju i stao ispred jednog srpskog redova. Taj vojnik ispred koga su se zaustavili, i kome je neka čudna jar navrnula u lice, bio je Aca Mandić, siromašni mladić iz fruškogorskog sela Neradina. Carević je pomilovao pušku i svojom malenom ručicom dodirnuo ruku redova Mandića, kome je kundak od puške bio na dlanu. Ukočen kao mumija i dirnut ovim nesmotrenim gestom mladog prestolonaslednika ruske krune, njemu su najednom od radosti počele da se slivaju suze niz preplanulo lice. „Papa, vidi, pa ovaj vojnik plače, a ti si mi uvek govorio da vojnici nikada ne plaču!“ – izustio je mladi carević. Videvši to, car Nikola Drugi Romanov prišao je vidno uzbuđenom redovu i poturio mu ikonu u visini njegove glave, da je poljubi, kako se ovaj ne bi saginjao, rekavši svome nasledniku: „To ga je Bogorodica blagoslovila, da plače. Te suze su dar Božiji, sine.“ Kada je ponovo noć počela da pada na Odesu, vojnici Prve srpske dobrovoljačke divizije su krenuli prema svome odredištu na frontu, koje je za mnoge od njih bilo i gubilište. U borbama na Dobrudži ova srpska divizija izgubila je više od polovine ljudstva, boreći se požrtvovano i učestvujući u svim bitkama, dajući velike žrtve za savezničku stranu. Aca Mandić je preživeo svu golgotu svoje divizije, vrativši se srećno u svoj Srem. Bio je čuveni seoski tamburaš, svirao je u „begeš“. Kao siromašan čovek, u svome skromnom domu, pored ikone svetog Jovana, njegove krsne slave, stalno je visila i uramljena slika poslednjeg ruskog cara Nikole Drugog Romanova. Kada god bi purpurna zora zarudila sa istoka nad njegovim selom, u njegovim očima zaiskrila bi jedna suza, slična onoj, koju je tako davno ispustio pred ruskim carem, na ikonu prečiste djeve Bogorodice.


39


40


41

SLUČAJ ZA SEBE

Ugledni doktor medicine Vasa Carićević uzeo je posle Prvog svetskog rata u Beogradu pod kiriju, odnosno zakup novu ordinaciju, koja se sastojala iz dve čekaonice: u prvoj čekaonici nije čekao niko, a u drugoj, za razliku od prve, čekao je sam gospodin doktor. Jedno popodne, oko šest sati, zazvonilo je zvonce na vratima. Gospodin Carićević se trgao iz lakog dremeža; brzinom munje kroz glavu su mu prošle neke solucije. Pitao se: ko bi to mogao biti? Za mlekara je bilo prilično kasno, a ni njegova žena takođe nije mogla biti, mislio je, jer se toga dana naljutila na njega što je umesto zlatnog prstena za njihovu godišnjicu braka kupio joj samo par običnih rukavica. Dakle, ostaje samo jedna mogućnost: pacijant! „Zovem se Majer, Slavko Majer“ – predstavio se čovek ušavši u ordinaciju – „Znate, ja sam jeo ribu i zamalo što me to nije koštalo glave.“ „Verovatno niste obratili pažnju na sitne kosti...“ „Na Kostu sam baš obratio pažnju... upravo na ono što mi je on govorio. Kosta je, znate doktore moj brat, i baš mi je u tom trenutku počeo da govori kako treba već jednom da učinim kraj svom momačkom životu. I ja sam se tada od straha zagrcnuo. Nazvao sam ga magarcem, našta me je on nazvao konjem. U toku razgovora lupio me je stolnom lampom po glavi. „Je li to imalo kakve posledice po vas?“ „Naravno. Razbila se sijalica i zamalo što nije nastao kratak spoj.“ „Mislim... na posledice po vas.“ „Razume se. Prsla mi je koža na slepočici.“ „Hm... Ne vidim nikakvu ranu.“ „Ne možete je ni videti. Za godinu dana je zarasla.“ „Šta!? Zar se to dogodile pre godinu dana? Zašto onda tek danas dolazite ovamo meni?“


42

„Zato što ste se tek sada ovamo doselili.“ „Vi ste gospodine Majer vrlo lakomisleni.“ „To mi kaže i moj direktor kada pregleda blagajnu.“ „Je l' te vi gospodine!“ – uzviknuo je nestrpljivo doktor Carićević – „Jeste li vi zato došli meni da biste me upoznali sa svojim privatnim problemima?“ „Donekle imate pravo.“ „Onda vas lepo molim da to ne činite u ordinaciji za vreme radnog vremena.“ „Zašto da ne, gospodine doktore!? Ruku na srce – vi ste se tek pre nedelju dana doselili pa nemate posla... Zaista, što nešto ne preduzmete da biste dobili izvestan broj pacijenata. Angažujete nekog lokalnog, propalog boksera, koji će ljudima koji se budu pojavili na stepanicama ove kuće porazbijati noseve. Vi imate zavoja i tinkture joda... Iznedadićete se kada budete videli kako će vam posao početi cvetati i da se postepeno razvija. Recimo, imećete dnevno tri ovakva slučaja...“ „Maštovito sa vaše strane, nema šta. Vi ste gospodine, da izvinete, potpuno poludeli!“ „Nisam... Ja vas uveravam da ćete tako zaraditi silne pare. Ali, ja nisam vama došao da vam delim savete, već ja od vas da dobijem savet... Dakle, pređimo na stvar: kao što znate, na drugom spratu ove zgrade stanuje gospođa Vuković. Ona ima jednog papagaja, kome ja svakog petka donosim „promincle“. Naime, toga dana gospođa Vuković prima posete svojih prijateljica. Ako njen papagaj toga dana pojede nekoliko ljutih bombona, on ne može da govori. A to je vrlo dobro, jer jedina rečenica koju on ume da kaže glasi ovako: „Ne zaboravite da date napojnicu!“ To ga je nekada naučila, s dosta truda jedna sobarica. „Pa, to je gospodine s vaše strane vrlo smešno, da ne kažem... vi ste...“ „Gospodine doktore, što vi kukate? Taj papagaj ne pripada vama... Dakle, danas sam opet bio pošao kod gospođe Vuković. Ali,


43

avaj! Jedva da sam stupio nogom na treći stepenik basamaka, a moje srce je počelo da lupa kao ludo.“ „Morali ste se uhvatiti za ogradu?“ „Da, morao sam.“ „I osetili ste malaksalost?“ „Da, gospodine doktore. Imao sam ukočen pogled i nisam mogao da se maknem s mesta.“ „Hm... svucite se, molim.“ „Hoću, ali mi pre toga morate obećati da me nećete golicati!“ Posle temeljnog i savesnog pregleda doktor Carićević je rekao: „Dragi gospodine Majer, vi ste potpuno zdravi.“ „Nije to meni nikakvo čudo, gospodine doktore. Ja potičem iz jedne porodice gde su svi zdravi kao dren. Dakle, gde smo ono stali? Aha, kod treće stepenice. Dobio sam iznenada, kao što sam vam rekao, jako lupanje srca, jer je iz jednog stana izašla jedna divna plava devojka. Takvu devojku tražim još još od one noći kada mi je brat Kosta prebacivao što se već jednom ne oženim! Međutim, čim sam opazio ovu ljupku plavu devojku morao sam da se uhvatim za ogradu od stepenica. Osetio sam se veoma malaksalim. Oči su mi bile razgoračene i nisam mogao da se maknem s mesta.“ „Ali, čoveče! Recite mi, najzad, šta vas je zapravo dovelo meni!?“ „Gospodine doktore, ja sam čovek koji ne živi od danas do sutra. Ja mislim i na budućnost. Kada sam prošao pored vaše ordinacije, pomislio sam u sebi: Stani Slavko, ovog čoveka moraš pitati za savet. Naime, ja i onako dolazim svakog petka kod gospođe Vuković, gospodine doktore. Ja ću verovatno još koji put sresti onu ljupku devojku na stepenicama. Postoji mogućnost da se upoznamo i zavolimo.“ „Dođavola, gospodine! Hoćete li mi reći već jednom šta vi zapravo trebate?“ „Treba da se oženim, gospodine doktore. Hoću i želim da se upoznam, a zatim da isprosim ovog plavog anđela. Zakupićemo jedan


44

stan, po mogućstvu u nekoj novoj zgradi. Dve sobe i jedna mala kuhinja bilo bi nam dovoljno. Zar ne, doktore?“ „Molim vas, imam posla, napustite ordinaciju...“ „Navratiću da vas obavestim o ovom slučaju. Doviđenja, gospodine doktore.“ „Zbogom, gospodine Majer! Vi niste pacijent za moju ordinaciju vama je potreban specijalista sa psihijatrije; vi ste vrlo poseban, i sami slučaj za sebe!“ – izusti ljutito iznervirani doktor Vasa Carićević.


45

DEDA JOCA

Kada je odmah nekako posle Prvog svetskog rata stupio u službu jedne novinske redakcije kao pomoćno lice jednog tadašnjeg lista, niko se nije mnogo interesovao za njegovu prošlost. Pohrlili su u to vreme bili mnogi toliki sa svih strana iz propale Austrougarske u svoj rodni kraj, pa se tako mislilo da je i deda-Joca kao Vojvođanin odnekud došao u Novi Sad da traži sebi uhlebljenje. Stasom je bio omalen i mršav; moglo mu je biti oko 60 godina, ali je bio vredan kao crv i brz na svakom poslu. Ćutao je po ceo dan, retko se s kime upuštao u duži razgovor, nego je samo revnosno vršio svoj poslužiteljski posao. Ljudima u kancelariji redakcije nije smetala njegova ćutljivost i zatvorenost, jedino ako bi ga poneko zadirkivao da je previše štedljiv, kao oni stari Cincari što su se iz „štanicle“ hranili hlebom i mlekom. Niko ga nije video da išta jede a nije ni pio niti je pušio. Pera zvani Ždera, urednik ove novinske redakcije, čiji je već nadimak jasno kazivao slabu stranu njegove ličnosti, ponekad bi se našalio s deda-Jocom: „Šta radiš s platom“ – rekao bi Pera – „sigurno slažeš novce u slamaricu?“ Deda Joca bi samo žmirkao očima i na ovo njegovo sitno zadirkivanje uporno ćutao kao zaliven. „Eto“ – nastavljao bi Pera – „ja jedva sastavljam kraj s krajem, a ti od prvoga pa do kraja meseca jedva da i koji dinar potrošiš. Samac si, pa nemaš potrebe ni da trošiš. Blago tvojoj rodbini kada si takav, imaće bar da naslede nešto od tebe.“ Nije reagovao deda-Joca na ovakva zadirkivanja, međutim, videlo se da mu nije pravo da ga urednik Pera uznemirava, naročito kada bi sedeo za svojim izdvojenim stolićem i nešto piskarao i računao. Naime, u računanju je bio pravi i vrsni ekspert. Sluša on naprimer razgovor, kada se govorilo o tome, koliko je koja država imala gubitaka u ljudstvu u ovom ratu, pa neko u redakciji postavi


46

pitanje: koliko je to u procentima prema broju stanovništva. Posle nekoliko minuta deda-Joca bi prišao onome koji je postavio ovo pitanje i dao mu tačan odgovor. Izračunao je to u svojoj glavi bez olovke i papira. Ili kada se govorilo koliki je državni budžet u pojedinim državama a koliki je broj stanovnika; deda Joca sluša, ćuti i nešto zapisuje, da bi posle kraćeg vremena skromno saopštio da po njegovom računu u pomenutim državama na svakog državljanina otpada tolika i tolika svota budžetskog opterećenja. A već kod prostih računskih operacija za sabiranje, oduzimanje, množenje i delenje tu je bio nepogrešiv. Našlo se naravno novinara koji su deda-Jocu zadirkivali da je promašio karijeru, kao izgubljeni finansijski genije. Godine su tako prolazile; deda Joca je uredno i savesno radio svoj posao i svi u redakciji bili su navikli na njega i njegove sitne nastranosti. Međutim, jednoga dana naišao je neki posetilac; deda Joca se bio izgubio i nije se pojavio sve dok ovaj nije otišao. Ali sutradan posetilac se ponovo pojavio i uporno čekao da se deda Joca pojavi kako bi sa njime razgovarao. Pošto deda-Jocu ni ovog puta nije zatekao na radnom mestu pridošlica se obratio prisutnima u redakciji: „Poznajem starog“ – poče posetilac – „još iz Soluna za vreme rata, a znam i njegovu tužnu istoriju. Nije se rodio u srećan dan.“ Urednik Pera, kao ljubopitljiv i profesionalno nasrtan, navali na neznanog posetioca te im ovaj poče u redakciji pričati životnu priču koju je znao o deda-Joci. Kao mlad trgovački pomoćnik bio je vrlo vredan i cenjen u svome poslu, neobično spretan i vešt u trgovačkoj radnji. Po zlu običaju navalili poznanici da ga ožene; branio se i odbijao ženidbene ponude, dok jednoj alapači nije uspelo da mu nametne kćer i da ga preseli u njenu kuću. Nije Joca bio za brak, a mlada ženica opet temperamentna i željna raskalašnog života. Trpeo je Joca dok je mogao, ali jednoga dana on je netragom nestao pobegavši iz Beograda. Ostavio je je ženi pismo da je otišao u daleki svet, da se više neće vraćati i neka smatra da je njihova bračna veza okončana. Pričalo se da se vratio preko u Austrougarsku pa odande otišao za


47

Ameriku. Međutim, Joca je bio otišao u Tursku. Tada se izrađivala železnička pruga u Maloj Aziji i Joca iz drevnog Carigrada ode sa nemačkim preduzimačima na prugu da im bude nabavljač životnih namirnica za radnike. Tako je radio nekoliko godina i prištedeo lepu paru ali se našao neki Grk te ga nagovori da zajednički otvore delikatesnu trgovačku radnju u starom Carigradu. Prevari se Joca i uđe u ortakluk i posao, no radnja posle nepunu godinu propadne i Joca izgubi svu svoju mukom stečenu ušteđevinu. Napustio je Carigrad i otišao u Solun; jer mu je uspelo da otvori jednu malu piljarsku radnju. Tu ga je sreća poslužila, radnja je odlično poslovala i za nekoliko godina Joca je ponovo uštedeo prilično veliku svotu novca. Buknuo je Prvi svetski rat a Joca je bio u nedoumici šta će sa svojim novcem, jer mu je sva ušteđevina bila u dukatima. Na svoju nesreću on tu svoju tajnu poveri nekom trgovcu Švabi, koji je imao radnju nedaleko od Jocine piljarnice. Trgovačka radnja ovog Švabe bila je velika, lepa i puna robe, a on sam sposoban i ugledan trgovac, te mu Joca uz garantno pismo i sa priznanicom i potpisom još dva svedoka predade svojih 250 komada velikih zlatnika, sve samih turskih dukata, na koje se Švaba obavezao da će mu ih po isteku ugovorenog vremena vratiti. Ali šta hoće nesreća? Umešala se tada i Grčka u rat i Solun je postao preko noći uporište pokreta i pristalica protiv kralja Konstantina. Kada su prošli prvi dani uzbune, sve su radnje ponovo otvorene, samo je Švabina ostala zatvorena. Trči Joca po Solunu i traži Švabu ali ovoga nigde nema, kao da je u zemlju propao. Kasnije su mesne vlasti nasilno otvorile njegovu radnju i robu razvukle. „Ja sam tada bio u našem tamošnjem konzulatu“ – reče pridošli čovek – „kada je siroti Joca dolazio i tražio da mu se pomogne kako bi došao do svoga novca. No, nije mu se moglo nikako pomoći. Onaj Švaba je preko Turske otišao za Nemačku i poneo sa sobom njegove dukate.“ Jocu je gubitak njegovih dukata teško pogodio, ali nije bio klonuo duhom. Radio je vredno i dalje i marljivo štedeo. Karajem 1918. napustio je svoju radnju u Solunu pa se doselio u Skollje.


48

Međutim, opet ga je pratila nesreća; naišli su tu izvesni prečanini koji su imali nameru tu da otvore kafanu, pa pozvali Jocu da se uortači sa njima. Nije mu bila dovoljna prethodna škola koju je skupo platio. Joca se prevario, dao se nagovoriti i uložio u zajednički lokal svu svoju novu ušteđevinu, što je doneo iz Soluna. Naime, kafanski posao nije cvetao i posle nekoliko meseci oni je zatvoriše lokal. „Nekako sam se baš tih dana našao u Skoplju“ – objašnjava pridošlica – „i sastao se sa Jocom, koji mi se izjadao kako je opet finasijski nastradao. Ja mu tada dadoh savet da se vrati u svoj rodni kraj u Vojvodinu, gde će i za njega biti još hleba. Vidim da me je poslušao, samo ne znam zašto se ne pojavljuje? Svakako da mu je neugodno, da ovde pred vama svima govori samnom, jer bi se moralo čuti o njegovim nevoljama.“ Tako su članovi novinske redakcije saznali za nevolje njihovog poslužitelja. Svi su ga iskreno žalili i saosećali sa njim. Iako je bio ćutljiv i uvek zamišljen bio im je jako simpatičan. Nikada se nikome deda Joca nije potužio za svoje poslovne avanture, a ni članovi redakcije ga nisu o tome ništa pitali, niti ikada rekli da su im poznati njegovi finansijski brodolomi. Tako je bilo prošlo još nekoliko godina. Jednog dana pri noćnom dezurstvu u redakciji kod dežurnog novinara koga je inače veoma cenio, uđe njihov poslužitelj deda-Joca. Sede na obližnju manju stolicu do njegovog stola. „Imam nešto“ – veli on – „u poverenju da te pitam.“ „Pitaj.“ – reče dokoni novinar. Pripadnik sedme sile je očekivao da će mu stari poslužitelj nešto reći o svojoj burnoj prošlosti, ali deda-Joca se počeo raspitivati o novootvorenoj novinskoj kući u koju je trebalo da pređe njihov urednik Pera. Novinar je odmah vispreno naslutio o čemu se radi, pogotovo kada mu je stari poslužitelj još dodao kako ga urednik zove da i on pređe u novu radnu sredinu.


49

„Znaš stari“ – reče novinar – „grehota bi bilo da napustiš ovo lepo mesto. Ako si uredniku Peri dao na zajam novaca, bolje ja da ga se sada otarasiš, negoli da te on i tamo iskorišćava.“ Deda-Joca ga je samo pogledao ispod oka, zamislio se i naposletku izustio: „Znam ja da mi on dobro ne misli, ali kako ću ja drugačije doći do moga novca?“ „Traži od njega menicu“ – posavetova ga novinar. „Ne može, kaže da nađe žirante, nego će mi se napismeno obavezati da mesečno otplaćuje mi dug.“ Tom prilikom deda-Joca nije rekao dežurnom novinaru koliko je dao uredniku Peri novaca na zajam, ali novinar je osećao da se tu radilo o povećoj svoti. Nekoliko meseci kasnije, po odlasku Pere urednika na drugo radno mesto, za vreme svog ponovnog dežurstva, novinar je pitao deda-Jocu da li prima novac na ime otplate duga, našta je stari poslužitelj samo nehajno odmahnuo rukom i nastavio dalje sa svojim prepoznatljivim ćutanjem. Nakon izvesnog vremena deda-Joca sav bled u licu pristupi dragom mu novinaru, pružajući mu drhtavim rukama stranicu jednog beogradskog lista. Krupnim slovima je bilo otštampano: kako je Pera S. urednik tih i tih novina u Sarajevu iz revolvera ubio ljubavnika svoje žene a zatim na licu mesta ubio i sebe. Pročitavši tu vest u listu, novinaru bi mnogo žao starog poslužitelja, koji je nemo, sav skrhan stojao pred njim. Novinar nije znao šta da mu kaže i kako da ga uteši, jer je bio uveren da mu je kod urednika Pere propala sigurno pozamašna svota. Činilo mu se kako je skrhani poslužitelj očekuje od njega utešnu reč ili nekakav savet, pa mu zato reče: „Da ideš u Sarajevo i da tražiš novac nema smisla, jer ubeđen si svakako i sam, da je iza Pere ostalo samo dugova, najmanje gotovine iz koje bi mogao da naplatiš svoja potraživanja. Prežali šta si izgubio, jer drugog ti spasa nema.“


50

„To je vest“ - reče – „jer baciti s crkvenog tornja šaku dukata međ' narod...“ „Jeste“ – reče novinar – „a demanti je te iste dukate uspeti pokupiti.“ Tužni deda-Joca nije mogao zaista ništa drugo da učini, osim da stegne zube i stoički opet podnese i ovaj monetarni udar na njega. I dalje je samo ćutao i nikom se nije žalio na njegovu sudbinu hudu. „Biće još boljih dana“ – govorio je deda-Joca. Međutim, on ih nije dočekao. Ubrzo se razboleo i posle tri dana bolovanja umro. Možda je i na samrti saznao da ima sreće u životu, a možda je umro s nadom u bolje dane?


51

SUDBINA KOLONISTE

Kada je Nikola zvani Bosanac posle Prvog svetskog rata dobio dobrovoljačku zemlju, doselio se u jedno bačko selo, primio svoju parcelu i odmah odlučio da se doseli sa ženom i detetom, jer mu se dopalo bilo mesto kraj Dunava, na domaku Fruške gore. Jedva je čekao da se skrasi i da dođe do svog doma. Još kao gorštački mladić je bio otišao iz njegove Bosne u Ameriku, onde se dobro snašao, lepo radio i slao svojim roditeljima novčanu pomoć. Međutim, izbio je Prvi svetski rat i kada su počeli vrbovati dobrovoljce među doseljenicima u Americi, među prvima se prijavio Nikola. Tako je dospeo na Solunski front, učestvovao u borbama i njegovom proboju, bio opasno ranjen i naposletku bio demobilisan. Čekao je više od godinu dana dok mu nije dodeljena dobrovoljačka zemlja; za to vreme se oženio, teško dolazio do posla i zarade, kuburio i zlopatio se jadnik, pa je često razmišljao o svojim srećnim danima u Americi, gde je uvek bilo posla i relativno dobre zarade. U Bosnu nije mogao a nije ni želeo, jer su mu roditelji i sva bliža rodbina bili poumrli ili se na razne strane nove države raselili. Bio je stoga Nikola srećan i presrećan kada je došao u ovo bačko selo, video onu lepu blagosloveno rodnu panonsku zemlju i uopšte, oduševio se, kako su ga starosedeoci toplo prihvatili i prijateljski dočekali. Trebalo je međutim prvo podići kuću, jer je sa porodicom do tada bio smešten u obližnjem spahiluku u neku straćaru. Ali Nikola je žudeo za svojom kućicom pa je sa ženom prionuo, pomagao majstorima samo da mu što pre dođe kuća pod krov. Dobio je pomoć od države, ali on nije imao strpljenja da čeka da mu se kuća dovrši, po birokratskom sistemu i principima. Ušao je u kuću dok još nije bila sasvim dovršena, pa se u selu i novčano zadužio, jer je mnogo toga još za topli dom trebalo nabaviti. Bilo je granulo proleće kada se Nikola uselio u svoj novi dom. Niko srećniji i zadovoljniji od njega nije bio. Međutim, trebalo je


52

odmah prionuti i na poljske radove na njivama. Oko kuće je bila bašta pa je i nju trebalo prekopati i zasejati. To je još nekao i išlo, ali sa obrađivanjem zemlje nije mu bilo lako. U njegovom rodnom kraju malo je bilo oranice, pa nije u mladosti imao prilike da radi zemlju, a u Americi je radio na fabričkim poslovima i samo ponekad je imao prilike da gleda tamošnje farmere kako motorizovanim mašinama obrađuju svoja imanja. Ipak se trudio da kako-tako po ugledu na svoje komšije obradi svoju zemlju. U međuvremenu mu se rodio i drugi sin i on se okumio sa dobrim, vrednim i poštenim domaćinom u selu, koji mu je ne samo dobrim savetima nego i na drugi način obilato pomagao. A teškoća kod Nikole je uvek bilo, jer je stalno trebalo nešto nabavljati za kuću i sopstvenu ekonomiju. Iako je vredno i predano radio, sve se više uveravao da zemljoradnički posao nije nimalo lak i da nije za svakoga. Nizale su se tako godine i u Nikolinoj kući začas je bilo petoro dece, svi jedno drugom do uveta. Žena da se iskida od posla u kući i brigom oko njih. Nikola je jedva onako nevešt, dospevao da pozavršava svoje poslove na njivi, u kućnoj bašti i u štali oko krave i konja. Zvali su ga ljudi ponekad u selu da svrati u tamošnji jedini bircuz na sastanke i dogovore, ali Nikola je bio primoran da odbija pozive jer nije imao vremena, a žao ga je bilo i da potroši poneki dinar, koji mu je preko bio potreban za njegovo domaćinstvo. Kako su mu deca bila veća, samim tim, rasli su Nikolini izdaci. Tada mu je najednom počela poboljevati i žena. Nikola ju je odmah savetovao i navaljivao da ide u grad da se leči. Međutim, ona je krila svoju bolest, mučila se i nije tražila stručnu lekarsku pomoć, nego se obaraćala seoskim nadrilekarima. Ipak, naposletku je morala u bolnicu jer je bolest vidno bila uznapredovala, izdržala je čak i hiruršku intervanciju, a vratila telesno skrhana kući. Nikola je video da mu se zlo sprema; prodao je deo zemlje da isplati dugove i kako bi lečio svoju bolesnu ženu. Bolovala je ona tako skoro tri godine; umrla je kada je najstarijem detetu, bilo dvanaest, a najmlađem pet godina.


53

Nikola je svojoj deci otada morao biti i otac i majka. Ali, teško kući i deci gde majke i ženske ruke nema. Kuma i komšinice su stalno u početku svakodnevno dolazile, nadgledale decu i ponešto po kući pripomogle, no sve to nije olakšalo teško stanje Nikolinog domaćinstva. Najstarije dete deran, koji je tek završio četvorogodišnju osnovnu školu, dao je Nikola u grad na zanat iako ga je učitelj hvalio da mu je najbolji đak i da ga treba dati na daljnje školovanje. Naredne godine dao je i drugog sina u šegrte, ali još uvek mu je teško bilo da se muči sa preostalo troje sitne dečice. U svojoj nevolji prodao je konja i kravu, a zemlju je dao u arendu. Prihodi su bili sve manji i Nikola odjednom poče osećati da duševno i telesno posrće. Potrežio je lekara koji mu je preporučio da ide u Beograd kao ratni veteran na tamošnju kliniku specijalizovanu za takvu vrstu bolesti. Iduće godine bila je velika poplava u Bačkoj; Dunav je prešao obalske nasipe i voda je prekrila velike površine obrađene zemlje. Voda je prodrla i do atara njegovog sela, pa je i Nikolina zemlja dospela pod vodu. Kako je zamlja bila izdata drugom u arendu, to zakupac zemlje u takvoj elementarnoj nepogodi i teškoj situaciji nije morao ništa da mu plati za najam. Siroti Nikola tako ostade i bez elementarnih prihoda za preživljavanje svoje porodice. Dobio je bio nešto pomoći od države, a i prijatelji su mu bili malo pomogli, pa od toga jedva je sastavio kraj sa krajem uz svoje troje dečice. Naišla je potom jaka zima, velike mećave i strašna hladnoća. Da nabavi ogreva i da nahrani svoju decu Nikola je morao uzimati u zajam novac a u proleće je opet, bio primoran da proda deo svoje zemlje, kako bi izmirio nastale dugove. Njegovo psihičko stanje se pogoršalo i uvideo je da mora u Beograd na specijalizovanu kliniku. Vratio se još bolesniji i sumorniji; ćutao je i sa bolom u duši gledao svoju još malu, nejaku decu. Videli prijatelji i poznanici da Nikola propada i izbegava ljude. Jednog dana ipak ga potraži kum pa mu reče:


54

„Došao sam kume da s tobom ozbiljno govorim. Ovako ne možeš i ne smeš više. Ti si, kao što i sam znaš težak bolesnik, ti moraš ići da se lečiš.“ „Znam“ – odgovori Nikola – „da je tako kume, ali šta ću sa svojom dečicom?“ „Dok se lečiš i ne budeš ozdravio“ – nastavi kum – „daćeš dečicu kod dobrih ljudi da ih čuvaju i paze. Eto, derančića ću ja uzeti sebi u kuću, stariju ćerku predaj kuma-Jelici, a mlađu devojčicu odnesi kod materine tetke.“ „Hvala ti kume“ – odgovori Nikola, pun suza – „na brizi. Ali ti i ne znaš kakva je moja bolest: u Beogradu na klinici su mi savetovali da odem u Kovin. Znam ja vrlo dobro šta to znači otići na lečenje u tamošnju ludnicu. Ako ja odem tamo, nikada se više neću vratiti svojoj kući.“ „Nemoj tako, Nikola“ – teši ga kum – „možda i nije tako kako ti misliš. Za svaku bolest ima leka, pa tako i tvoju. Bili su toliki tamo, pa su se izlečeni vratili kući.“ Nikola je ćutao; spustio je glavu i niz lice ronio suze nad svojom sudbinom. Kumu je nad ovim prizorom bilo isto tako teško; nije hteo Nikolu dalje da uzbuđuje, te se pridigne obraćajući mu se rečima: „Hajde predomisli se, za tvoje i dobro tvoje dece, Nikola.“ Nikola se u sebi lomio i mislio šta će i kako će? Prodao je i poslednje parče zemlje što mu je bilo preostalo. Lekarima više nije išao, a svakodnevno je slušao savete zlonamernih, naivnih ali i dobronamernih ljudi, kako treba da se leči njegova boljka. A njemu je međutim, svakim danom bivalo sve gore i gore. Ponakada danima nije ustajao niti izlazio iz kuće. Jednog dana došla je kuma da obiđe njega i decu, pa ga zatekla tako kao da je bio van sebe, a deca gladna, uplakana i zapuštena. Žao kumi dečice pa mu kroz suze veli: „Kume Nikola, ovako više ne ide. Spasavaj svoju decu dok nije kasno. Ako ne misliš na sebe a ti bar nemoj decu uzimati na svoju napaćenu dušu. Evo malog ću odmah uzeti sebi, stariju ti ćerku poslati


55

kod kuma-Jelice, a mlađu odvesti kod ženine ti tetke. Tebi nema drugog spasa nego da odeš u bolnicu.“ „A šta će biti s kućom?“ – zavapi Nikola. „Izdaćeš je pod kiriju“ – odgovori kuma – „kao i što si nekad zemlju u arendu.“ Nikola nije poslušao kumu, nego je prodao kuću a novac odneo kumu na čuvanje. Sve je to završio za dan-dva i onda se prebolna srca oprostio od svoje dece. Bio je kao ošamućen, ali se uzdržao i nije zaplakao pred svojom nejači. Kada je novom vlasniku predao od kuće ključeve, zastao je dugo na kućnom pragu i nemo gledao unaokolo, zatim je poljubio dovratak i sa suznim očima izašao. Nije se više bio ni okrenuo, nego je došao pravo kumu i zamolio ga da ga odveze u duševnu bolnicu Kovin. „Nemam snage“ – govorio je – „i bojim se kume da ću ovakav negde zalutati. Molim te kume, da bar na sigurnom mestu završim.“ Još istog dana fijakerom krenuli su na put, sutradan su bili u Kovinu. Nikolu su lekari pregledali i za očekivati zadržali u bolnici. Kum je zapisao da ne bi zaboravio njegovu bolest. Dijagnoza je glasila: paraliza progresiva. Pri polasku Nikola je kumu suznih očiju rekao: „Čuvaj mi kume decu, kad već nisam ja mogao da sačuvam svoj dom.“ Posle tri meseca provedenih u bolnici došlo je zvanično u opštinu obaveštenje na je bolesnik Nikola S. iz njihove opštine na prečac umro. Tako se završila sudbina ovog koloniste, kome srce nije izdržalo preveliku tugu za svojim najmilijima.


56


57

DUNAVSKA PRIČA

Bio je topao majski dan. Plavo nebo, blago sunce, mirisno zelenilo trave i drveća, sve je to bilo lepo, tako divno; ptice, životinje, ljudi, cela božanstvena priroda, sve je odisalo svežinom, novim životom i radošću. Mirno je šumio zeleno-plavi i moćni Dunav. Tekli su dunavski vali jedan za drugim, kao da se utrkuju, a svežina, miris i brzina vode, kao da je ljude privlačila i kao da ih oživljavala. Na dunavskoj obali izvan grada Novog Sada, stari vrbak takođe se već sav preobukao u zelenilo; stare i trošne vrbe, među kojima se mestimično nalazi i po koja gorostasna topola, pored mladih šibljika dobile su sada nekako lepši izgled i ceo vrbak svojom neuređenošću i divljinom čini najbolji utisak za svako posmatračko oko. Nije dakle, nikakvo čudo, što je divna priroda i lepo majsko jutro izmamilo iz grada ljude, koji se uputiše ovamo u ovaj stari vrbak i na obale reke da uživaju ili da pecaju ribu.

Mahom je to bila gradska sirotinja bez posla, izazvana velikom ekonomskom krizom tridesetih godina dvadesetog veka, kojoj je ovo bio jedini izvor materijalnih prihoda za preživljavanje. Duž celog dunavskog toka ih je bilo, a nazivani su „dunavski jegeri“. Bili su to ljudi koji su svoju dokolicu pretvorili u svakodnevni posao, iz dana u dan, sa promenjljivom srećom. Na samoj dunavskoj obali sedilo je tako na svakih pet do deset koraka po jedan „dunavski jeger“ - pecaroš amater; u čitav red se tako nanizao. Jedni su bacili udicu u vodu i šćućureni nepomično vrebali, kada će se pomaći plovak, pa da izvuku ribu. Drugi se zadubiše u neko teško razmišljanje, pa i ne paze na svoje pecaljke. Neki opet leškare, ćute i sanjalački posmatraju okolinu. Većina ipak sedi na mekoj i mirisnoj travi, puši i bogzna o čemu sve ne razmišlja. Tiha i blaga priroda svakako utiče i na ove ljude, te oni vrlo retko remete mir oko sebe. Tek po kadkad pristupaju jedni drugima, da progovore koju


58

reč, ali i to čine tiho, bez vike i galame. Jedni drugima nisu zanali prava imena, već su se samo poznavali po sopstvenim nadimcima. Na kraju šumarka, na mestu gde dunavski rukavac uliva svoju vodu u veliki Dunav, sedeo je uz svoju pecaljku najpoznatiji „dunavski jeger“ iz Novog Sada. On je važio za nekog stručnjaka u pecanju ribe, jer od četrdeset godina svoga života trideset je zaista proveo na Dunavu, loveći ribu. Bio je srednje visine, normalno razvijen, jednom rečju, čovek kao i svaki drugi. Za njegovo pravo ime i prezime niko se nije ni raspitivao, jer su ga svi zvali „Oberom“; neko mu je nadenuo to ime i on ga je zadržao godinama. Bio je dobre naravi i zbog njegovog stalnog dobrog raspoloženja i slatkorečivosti, on je uživao naročito poverenje i ugled među svojim poznanicima i prijateljima sa vode. „Halo“ – poviče Ober svome susedu, koji je nedaleko od njega pecao – „imaš li malo vatre?“ „Imam“ – odgovori komšija. Ober se na to podiže sa svoga sedišta i priđe svome susedu. „E, danas izgleda neće biti ništa“ – poče Ober – „već jutros sam to znao, da ovo neće biti dan za dobar lov. Vidim i ti – ništa! Nego, deder malo te vatre.“ Sused mu pruži šibicu, Ober zapali cigaretu pa nastavi: „Da znaš samo Motko, kako se juče završila partija? Dobio sam dvadeset dinara.“ „Gle, bogati? Nisam bio, nisam ni vidio“ – čudi se bajagi Motka, koji je ovaj svoj nadimak dobio zbog toga, što je jednom prilikom bio izvukao prilične batine baš jednom motkom! Obično kada mu nikako ne bi išla riba, Ober je na ovakav način započinjao razgovor; uvek bi našao šta da pita prvog koji je do njega pecao, zatim bi dozvao još kojeg i onda bi razvezao nekakvu priču, a na njegovo pričanje skupilo bi se tako čitavo društvance. To je isti i sada učinio, jer mu je bilo dosadno da sedi sam, i ako bi po kadkad opet znao satima da sedi ne progovarajući ni jedne reči. Poznanici su znali ovu njegovu osobinu, i čim bi on ustao i započeo


59

razgovor, jedan po jedan bi mu prilazili; pa tako i ovom prilikom. Tek što je bio seo pored Motke, a evo ti jednog, koji je uz svoje pošteno ime i prezime imao nadimak – Zec. Neki vele da je tako prozvan zbog svoje brzine a po drugima njegov nadimak je vezan za neku zečiju aferu. „A, dobar dan, Zeko“ - poče Ober – „pa ti nam se ne hvališ, da te je opet oterala žena.“ „Neka je đavo nosi“ – srdito bajagi, odgovori Zec – „ostavio sam ja nju, a ne ona mene!“ „Ni prvi ni poslednji put“ – primetiće Motka. „Samo neka mi dođe još jedanput“ – junači se Zec – „pokazaću ja njoj put. Ne treba mi više; naći ću ja sebi još i bolju.“ „Momku ipo kao što si ti, lako je naći ženu“ – podrugljivo će Ober. „Pa, već sam i našao“ – hvali se Zec. „Gle, gle,“ – čude se Ober i Motka – „pa ti nam i ne kažeš to. E, neka je srćno.“ Zec je taman bio brže-bolje izmislio neku ljubavnu pustolovinu, koju je hteo lepo iskićenu da ispriča svojim prijateljima, kad u taj mah im priđe Ključ, nazvan tako po svome jednom kratkom boravljenju „s one strane brave“. Ovaj čim je pristupio u društvo i pozdravio se sa prijateljima, poče govoriti: „Vidim da se razgovarate, a ni meni baš ne ide riba. K'o velim, ajd' da vidim da li znate već za najnoviju vest?“ Sva tojica mu potvrdiše, da ne znaju ni za kakvu najnoviju vest, te stoga Ključ poče: „Kad ne znate, a vi počujte. Jutros žena mi dotrča s pijace pa priča, da je noćas umro od šloga Golubica. Kažu dobro se najeo i napio, pa mu noću najedanput pozlilo i dok su hteli da idu po lekara a on izdahnuo.“ „Au, do moga“ – veli Ober – „taj je baš brzo završio.“


60

„Skot jedan“ – srdito će Zec – „bio je besan kao pas; jedared me je nizašto izbacio iz bircuza. Nema čoveka s kim se taj nije posvađao i potukao. Ma nizašta odmah plane, a onda teško se tebi.“ „Pa tek kartaroš kakav je bio“ – nastavi Motka – „u celoj varoši nije bilo boljeg „falš-špilera“ od njega.“ „Sve to nije ništa“ – prekide ga Ključ – „ali kažu, da će i policija imati posla zbog njegove smrti. Znate, njegova žena, pa onda tu neki prijatelj, a on tako naprasno umro od jela i pića?“ Na ovo tako važnu i tajanstvenu izjavu svi se posadiše tik do Ključa, jer su se nadali da će im on znati ispričati još neke pikanterije o iznenadnoj i zagonetnoj smrti gostioničara Golubice. Ključ stoga nastavi: „Ta znate, kakav je to atleta bio. Išao je čak i po cirkusima, pa se rvao. A kada je bio policajac, teško onom ko njemu padne šaka; mnogima je taj slomio rebra. E, sada je i njemu doš'o đavo po svoje. Ko ga je najposle i terao da uzme tako mladu i raskalašnu ženu? Ja sam uveren, da mu je ona došla glave.“ „Jel'“ – upitaće tek Zec – „pa zar ga nisu sekcirali?“ „Ne znam“ – odgovori Ključ – „možda će ga...? Neg' šta svet za nju svašta priča... E, ako je samo pola istina, trebalo bi je odmah zatvoriti. Ta znate li vi, da je Golubica bio njen treći muž? Prvi joj se muž ubio, drugi je u ratu pogin'o, a evo i ovog je ona zacelo u grob oterala.“ „Pa je li to sve što ti znaš?“ – upitaće Ober. „Šta, hoćeš još više?“ – odgovori uvređeno Ključ. „Onda ja znam više“ – reče Ober. „Aaaa! Jel'stvarno!?“ – isčuđavaju se svi, a Ober nastavi: „Bogme, Golubica je gadno prošao. Tja, došao je đavo po svoje. Lazarevićkin nakit mu je došao glave. „Šta, zar on pokrao nakit?“ – pitaše ostali. „A ne“ – odgovori Ober – „čekajte da vam sve redom ispričam. Dakle, pre jedno tri godine nestalo je nekoliko desetaka komada velikih dukata gospođi Lazarević sa stola, dok je izašla u


61

drugu sobu. Sumnja je pala na njenog slugu Rada, jer od cele posluge samo je on u taj mah bio u sobi. Golubica je tada bio policajac i njemu je bilo naređeno da u stopu prati toga slugu Radu, ne bi li ga uhvatio pri prodaju dukata, ili ma u čemu ako bi se izdao. Više od godinu dana je Golubica pratio i motrio na toga Radu, ali bez uspeha. Posle toga on je istupio iz policijske službe i otvorio gostionicu. Onaj Rada je neko vreme još bio u službi kod Lazarevićke, a zatim se i on odselio u Srbobran i tamo otvorio gostionicu. Od Lazarevićkinog nakita nikada ni traga ni glasa. Međutim, jasno je kao sunce gde je njen nakit. Onaj Rada bajagi, trgovao pa kupio kuću, lepo se sredio i gospodski živi. A naš Golubica od kako je otišao u birtaše, nikad valjda ni trezan bio nije, uvek je pio, terevenčio i kartao se.“ „Samo što u kartama nije imao sreće“ – primeti Zec. „Da, da, izgleda da je ovaj ukrao dukate a onaj ih sa njim podelio“ - nastavi Ober – „ne kaže se uzalud: oteto – prokleto! Eto, to je oteralo u grob Golubicu.“ „Eto ljudi, šta vam je sudbina“ – reći će Motka. „Kakva sudbina“ – poče opet Ober – „zar ti misliš da tu ima neke sudbine? Idi, ludo jedna, kako možeš u tako šta verovati? Sudbina! Dabogme, da je bio pošten kao mi, onda ga zacelo ne bi sustigla takva sudbina. E, ali hoće čovek za čas da se obogati! Ne kažem, da je slučajno našao štogod, ili da je onako ispod žita nešto zaradio, ali ovako... Aja, ovako ne može ostati blagosloveno. Kažem ja vama ljudi: zar nije bolje ovako kao mi; ako imaš – dobro, ako nemaš – opet dobro!“ „Ne bilo ga i s tom krađom“ – upade u reč Motka. On je ovom svojom primedbom očito hteo da pecne Ključa. Ali ovaj se pravio kao da nije čuo to i da bi izbegao neprijatan razgovor on poče: „E, baš je bio lud taj Golubica. Zar nije znao početi kakav pametan i dobar posao, pa da je zaradio onako štogod i onda da ga vidi Bog? Koji ga je andrak terao da uzme onu nesreću za ženu. Ja sve k'o mislim, da mu je žena došla glave.“


62

„Kakva žena“ – preuzima reč Ober – „kriv je on sam svojoj nesreći. Hteo čovek za čas da postane bogat. Ali ne ide to tako. Ajd' ne kažem, da čoveka beda natera, to jest, onako baš kad mora, pa ukrade štogod. Ali ovako, kao što je Golubica uradio? E, to vam je ono što sam kaz'o. Ta, ono dešava se i kod čestitih ljudi, pa se malo zabune i pridignu što. Ali uzmu kakvu malenkost, zbog koje se ni policija neće uzvrpoljiti, jer neće dobiti nikakvu nagradu. Jer baš kada bismo tako strogo uzeli, ne znam koji čovek nije u svome životu prisvojio nešto tuđe. Ej, jedanput sam tako imao prilike, pa sam mogao doći do pustih para. Bio sam tada ober-kelner kod „Bele lađe“, a došao jedan gospodin u fraku i halp-cilindru, da ga sad ne imenujem, trešten pijan; vadi novčanik, a banke naslagane kao knjiga; izađe vam on napolje, pa ne može da ide, a ja moram da ga vodim. Eto, da sam mu tada uzeo novčanik ili da sam mu iz novčanika izvadio što, mogao sam doći do silnog novca.“ „Ta, mogao si uzeti koju banku, njemu to ne bi bilo ništa, a ti bi se za malo ispomogao i potkožio“ – reče Zec. „Mogao sam“ – odgovori Ober – „ali nisam hteo. Gospodin dotični, je uvek bio dobar i galantan prema meni.“ „Baš zato si mu i mogao nešto malo uzeti“ – veli Ključ – „a on i da je sve posle doznao ne bi ti ništa uradio. Takvu-kakvu malenkost uzeti, to nije ništa.“ „E, nije ništa“ – odvrati Ober – „pa i zato ipak može čovek da nastrada. A jok, bolje je to ovako kao mi: ako imaš posla, a ti nešto zaradiš, ako nemaš a ti kuburiš. Koliko puta ja onoj mojoj staroj kažem: „Ćuti ženo, samo kad imamo šta da jedemo. Biće i bolje.“ A ona, pametna žena, pa ćuti. Lako je njoj, ona uvek nađe sebi posla. A i jeste vredna ne da je gospoje hvale, kažu ni jedna ne ume da tako glača veš kao moja Maca.“ „I moja je vredna“ – upade u reč Ključ – „pa je na sve strane zovu da pere. Samo da nisam tako slab i bolešljiv, pa da mogu i ja više da zaradim, da vidite šta bi nas dvoje zaradili novaca. Ali, ona mi ne


63

da da radim, sve veli: „Čuvaj se tatuška, nemoj da mi ozebeš, nemoj da mi se razboleš. Bolje ostavi taj pos'o alasima.“ „Moja opet“ – reći će tek Motka – „ne da mi da ostavim kuću; moram da joj je čuvam, a i puna nam je kuća. „E, blago vama“ – jada se Zec – „a da je vaša takva oštrokonđa kao ona moja, drugačije bi vi govorili. Ona vam je pravi boljševik; i gde ga je samo naučila da mi toliko zanoveta i para uši, sa onim njenim grdnjama gotovana i parazita. Ne znam ni šta znači to „parazit“? „To ti je“ – tumači Ober – „para sit.“ „Da, da! Ha, ha! – zasmejaše se svi. „Da je bar samo para“ – nastavlja Zec – „ali neda ona ni jednu prebijenu. Kaže: „Dosta je što te hranim i što te držim u kući.“ Jedva nedeljom nešto ako će mi dati. Moram tri dana da je moljakam dok mi udeli štogod. Neka je đavo nosi. „Pa đavo ju je već odneo“ – veli Ober – „jel si nam se maločas hvalio da si je oterao i da si već i drugu našao.“ „Ta da, jesam“ – popravlja se brže Zec – „tako je, ali...“ „Ali ćeš se ipak vratiti svojoj Kati“ – prekide ga Ključ. „Kao valjan čovek“ – reče Ober – „on i ne može drugačije, a da nije valjan, on ne bi bio ni čestit „dunavski jeger“. „Tako je. Imaš pravo“ – rekoše prisutni. „Mi ništa nismo upecali“ – reče Ober – „a Zeka, tek neće.“ „A zašto, pa ja neću?“ – zapita Zec. „Kad pecaš“ – uskoči Motka – „na gvozdeni mamac.“ „Pa, je l' ti je“ – dodade Ključ – „varalica od metala?“ „Jeste“ – objašnjava Zec – „ali to je nešto moderno, došlo najnovije iz Praga.“ „E, onda se ti sokole“ – reče Ober – „ovde nećeš napecati.“ „Zašto, pobogu?“ – zabrinuto će Zec. „Jel' da riba grize gvožđe“ – objasni stručno Ober – „odavno bi već ove naše mostove progutala i pojela!“


64

Toga dana nisu imali ulova, ali ostala je nada i vera u bolju sreću sutrašnjeg dana, kada će ovi besposleni rečni avanturisti ponovo dokoličariti i sa zebnjom čekati svoju „zlatnu ribicu“ sopstvenog spasenja. Dok je suton padao na horizontu grada, oni su sakupljali svoj pribor za pecanje i vraćali se umorni i izgladneli svojim kućama. A Dunav je zlobno, moćno i mirno tekao...


65

SUDBINA ACE PAČANSKOG

Aca Pačanski bio je, pričalo se u svoje vreme imućan, snažan, obesan i naočit čovek. O blagostanju njegove kuće i danas se u varoši govori, kad se hoće da navede „dokle čoveka sudbina može da dovede“. U svatovima su njegova kola uvek bila prva, a u igri je on vodio kolo dokle je hteo. Često je razbijao Ciganima violine, zaustavljao kolo, prekidao muziku. Svirači, radi dobre napojnice, a drugovi – seoski momci – da se ne zamere obesnom i bogatom mladiću – trpili su njegovu osionost. Devojkama, nije bila neprijatna njegova tiranija. Naprotiv. One su se utrkivale da se uhvate u kolo do njega, i svaka bi čudno zadrhtala, kad bi je presekle njegove žive, crne oči. I ako je ma koju od najlepših devojaka pogledom mogao da vodi dokle je hteo a snagom svoga bića da naređuje šta je želeo; i ako ga mnoge od njih, sada već stare žene, ni danas ne mogu da zaborave – čudnom okolnošću Aca Pačanski nije se nikad ženio. I, premda se u nerazvijenim sredinama zna „šta je đavo večerao“, taj njegov slučaj ostao je i do danas nerazjašnjen. On, najmanje je želeo da o tome priča pred drugima. Sa godinama došla mu je i želja, da dotadašnje polje svoga interesovanja i aktivnosti zameni drugim. Tako je počeo da se viđa i tamo, gde se isticanje vrši snagom razloga i veštinom ubeđivanja. Njegov nemirni i hazaderski duh zanimala su i opštinska i politička pitanja. Jednom rešen da i na tome polju se ogleda, hteo je, kao i svuda, da vodi glavnu reč. Ako se rešavalo o kakvom pitanju gde se izbegavao određen odgovor, onda su sve oči lukavo bile uprte u njega. On bi tada, smelo i pošteno, presekao seljački „gordijev čvor“ i pitanje je dobijalo jedino zdravo rešenje. Takav način izražavanja mišljenja, kao obično u životu, smetao mu je, te je sticao više neprijatelja nego li prijatelja. Teran svojom samouverenošću više puta se kandidovao za predsednika opštine, a za vreme izbora za narodne poslanike živo se uključivao u agitaciju za svoga kandidata. U igru je ulagao svoje


66

snažne mišice, novac i naročito dosta kutija sa duvanom. Međutim, ni podmićivanjem nije nikada postao predsednik opštine, a poslanički kandidat čiji je on bio pristaša obično nije dobro prolazio u njegovoj opštini. Masa je poštovala njegovu snagu, rado primala njegova čašćavanja, a gumene kuglice bacala u kutije njegovih partijaskih protivnika. Verujući u svoje dobre namere, a ne shvatajući mentalitet svoje okoline, jako se ozlojeđivao takvim postupcima. To mu je, danima davalo materijala za prepirke, svađe pa i fizička razračunavanja, te mu se broj iskreno naklonjenih sve više smanjivao. Međutim, njegovo bogatstvo, ako je i kopnelo, bilo je još uvek toliko, da mu zadrži jedan priličan broj „prijatelja“. Bodren od njih hteo je da još jednom okuša svoju sreću na političkom polju. Približavali su se, opet, izbori za narodne poslanike i on je hteo da se kandiduje. Ne videći dotle, da i pored bogatstva i njegove silne energije, nijedan veći uspeh nije postigao; hteo ga je sada po svaku cenu dobiti. Duboko je osećao da je ovo sada poslednji veliki potez na polju njegovog interesovanja, pa ga je tako, sa mnogo uloženih materijalnih sredstava i sopstvene energije i izvodio. Njegova čuvena upornost, svi njegovi „prijatelji“ i velika novčana sredstva bili su upegnuti u ta fiktivna kola uspeha. Besno se razmahivalo velikim obećanjima i ništa manjim darovima. Bilo je sve predviđeno i sve učinjeno, pa se nije ni trenutka sumnjalo u veliki politički trijumf... Rezultat glasanja pokazao je da je mandat izgubio, a on je svojim očima video, da je sa njim izgubio celokupno svoje imanje i svaku buduću iluziju... Jednoga dana, posle duge duhovne utučenosti, zakucao je na vrata opštinskog poglavarstva. Svi su ga iznenađeno i sa velikom radoznalošću pogledali. On, dojučerašnji prvi gazda i građanin opštine, uzbuđeno i bez predaha zatražio je bilo kakvo zaposlenje u opštinskoj službi! Ljudska zavist gotovo uvek uživa u takvim srozavanjima drugih. Oni, koje je on do juče gledao sa visine, videli su ga gde se nepovratno survao u ambis života, pa su mu „blagonaklono“ učinili


67

milost: postavili su ga za opštinskog kurira. To je bila najteža dužnost, jer je morao svakog drugog dana da, od srezkog mesta i natrag prepešači nekih trideset kilometara. I kao što je ranije, praćen svojom srećnom zvezdom, nezajažlivo težeći svome uspehu, uporno koračao prema svojoj propasti, tako je sada, zakriljen njenom senkom tvrdoglavo i postojano vršio svoju novu dužnost. Iz dana u dan, iz meseca u mesec. Bio je već i u godinama kada toliko pešačenje teško pada. Već ostario, crna lica, uvele muskulature, klackao tako isim putem, praćen nesnosnim vrućinama i neizdržljivim mrazevima, šiban kišom i vetrom, poguren, nosio opštinsku poštu i uplatnice za porez, deci onih žena koje su nekada trnule od njegovog pogleda. Utučen svojom tragedijom postao je blag i servilno nasmejan. Taj osmeh i univerzalni pogled jasno je ocrtavao njegovu poslednju smrznutu misao iz srećnog mu doba. Živeo je tako još samo fizički. Žene su mu često slale namirnice po deci, koja bi bila njegovi unučići, a ljudi su ga častili sa po kojom paklom cigareta. Nije se durio ni očajavao. Čudan je bio njegov ironičan osmeh, kada se govorilo o politici. Kad bi neko noću kasno prošao pored opštinske zgrade i na prozoru malene sobice u kojoj je on stanovao, video čkiljavu svetlost petrolejske lampe, misli bi se nezadržano hranile istinskom pričom o sudbini ovog neobičnog čoveka. Posle atentata na kralja Aleksandra u Marselju, Aca Pačanski se obesio na opštinskom tavanu. Sahranjen je o opštinskom trošku svojih političkih protivnika. Dugo godina još posle toga na njegovom grobu je bilo stalno svežeg cveća. Ko li ga je donosio – nikad se nije saznalo.


68


69

ČAST

Zvao se Mihajlo Klavora, ali su mu svi od malih nogu tepali – Miha. Rodio se negde u Istri; bio je Slovenac po narodnosti. Kada je ta regija pripala Italiji, roditelji se preseljavaju i dovode ga u Maribor. Kasnije, Miha je završio Vojno-vazduhoplovnu akademiju i postao pilot i oficir jugoslovenske vojske. Oženio se sa Anom, jednom lepom Nemicom iz mariborske trgovačke porodice. Lepa budućnost za mladi bračni par bila je na vidiku... Miha je službeno bio stacioniran na vojnom aerodromu kod Krušedolskog Prnjavora, sela podno Fruške gore. Kada se avet fašizma nadvila nad njegovom otadžbinom, njegov Šesti lovački puk bio je predodređen za odbranu prestonice. Nekoliko dana pre vazdušnog napada, prilikom jedne rutinske vežbe padala je jaka prolećna kiša. Travnata ledina, vojni aerodrom se bio raskvasio. Pri uzletanju avion kapetana Mihe upao je u zemlju i prevrnuo se. Vojni lekar ga je poslao kući na lečenje u njegov Maribor. Kada je saznao za rat, odmah se sa slomljenom rukom vratio na matični aerodrom i stupio u odbranu neba svoje otadžbine. Uzletao je neprekidno u susret nemačkim avionima koji su hrlili prema prestonici da istovare smrtonosni teret. Kapetan Miha je uzleteo poslednji put 7. aprila prve godine Drugog svetskog rata, oko 14 časova, ne dajući avio-mehaničarima da mu pregledaju već oštećenu letilicu, što je u to vreme bilo obavezno; on je znao da vremena nema za gubljenje, te je konstantno presretao nemačke bombardere, koji su hrlili prema svome cilju. Kada je uzleteo, video je da je sam u neravnopravnoj borbi sa nemačkim lovcima koji su štitili smrtonosne bombardere. Tada je pomislio na svoju Anu...

Mnogo pokretljiviji, sa većim radijusom kretanja, bili su neprijateljski lovci, koji su se potom ustremili na njega. Nastao je neravnopravan dvoboj na nebu, vešto se branio i isto tako još veštije napadao. Nestalo mu je municije. Nemački lovci su se ustrmili na njega, kao sokolovi na iznemoglog goluba. Ciljali su ga sa svih strana


70

i tragedija je bila nemionovna. Progonitelji su ga sustigli i rafalom pogodili rezervoar, letilica mu je planula. Počeo je da pada. U poslednjem trenutku je video da će pasti u naseljenu varoš, u koju je često dolazio kada bi bio slobodan od svojih vojnih obaveza. Da ne bi pao u naselje, ovaj prisebni pilot i rodoljub, imao je još toliko prisebnisti da svoju plamteću letilicu usmeri preko naseljenog mesta, i sruši se uz strahovitu eksploziju u jednu padinu Fruške gore. Sutradan, pokupljeni su posmrtni ostaci hrabrog pilota i sahranjeni na Katoličkom groblju, u varoši koja je njegovom prisebnošću izbegla još koju žrtvu.

Nekoliko dana posle, stala je velika čađava parna lokomotiva putničkog voza na železničkoj stanici u Rumi. Iz putničkog vagona prve klase izašla je mlada krhka žena i dubokoj crnini sa buketom crvenih ruža u svome naručju.

Kajnji cilj njenog puta bila je varošica pod Fruškom gorom. Ratno stanje a prevoza niotkud, za preostalih desetak kilometara. Zaputila se ona peške. Gazila je odvažno štiklama po neravnoj kaldrmi puta Ruma – Irig. Sa prelepim buketom cveća u rukama po ovakvom putu nije bilo ni najmanje lako hodati. Štikle su upadale u rascepe pored uglačanog kamena i krivele joj do bola zglobove, ali ona je bila uporna. Bila je to Ana, žena tragično nastradalog pilota Mihe.

Dok je ona tako hodala prema svome cilju, iza njenih leđa pojavila se vojna „kampanjola“ sa nemačkim vojnicima. Zaustavili su se pored nje. Iz kabine promolio je glavu jedan mladi nemački oficir i pristojno jojponudio da je povezu.

„Iako ste jako ljubazni, ne mogu gospodine prihvatiti vaš poziv“ – rekla je na čistom nemačkom, svom maternjem jeziku – „vi ste ubili moga muža!“

Oficir ju je sa čuđenjem pogledao i naredio vozaču da vozi dalje. Dok su se oni u daljini gubili iza fruškogorskih proplanaka, jedan ženski prezriv pogled ih je još dugo bio ispraćao.


71

Ova odvažna žena pred svojom nesrećom posle ovog susreta, bila je nekako mirno spokojna i časno je sve podnela. Posle nje postala je nekako tvrđa, i stoički sve je izdržala, da je ne bi onako krhku i mladu, taj veliki bol u njenoj duši slomio.

Svake godine ona bi na Dan mrtvih dolazila u varošicu Irig u kojoj je njen muž počivao, a mnogobrojni meštani bi joj se na groblju bili pridružili. Evocirali bi uspomene na hrabrog pilota i čoveka, koji je u poslednjim trenucima svoga života i na njih pomislio. Ali i Irižani su mislili na njega. Nisu ga bili zaboravili. Svake godine bi mu grob pred ženin dolazak lepo uredili, posadili cveće; ta lepa tradicija zadržala se do današnjih dana i čuva kao pomen na Mihu Klavoru, koji je posedovao izuzetnu oficirsku vrlinu, a to je bila - čast.


72


73

(LJ)UBIH BLIŽNJEG SVOG

Vajsmanovi su bili stara, ugledna, trgovačka porodica, koja je već generacijama živela u ravnici. Rodonačelnik ove porodice doselio se davno negde iz stepa prostrane južne Rusije, na pustaru, gde je nikla varoš u kojoj su živeli. Trudom, radom i štednjom, sagradili su velelepnu baroknu kuću, gde su se generacijama rađali i umirali. Fasadu ove zgrade, više velikih hrastovih vrata, krasila je menora sa sedam svojih plamenova, podsećajući potomke kojem narodu ukućani pripadaju. Glava kuće Avram Vajsman, sa svojom ženom Marijom imao je troje dece. Uzor su bili svima po kućnom vaspitanju i ponašanju na ulici. Ponosni roditelji uživali su u odrastanju svojih potomaka, sasvim sigurni u njihovu bezbrižnu budućnost. Onda je najstariji sin Dimitrije, odnosno Mita, kako su ga ukućani od milja zvali, završio Vojnu akademiju i kao najbolji u klasi, dobio službu u prestonici. Kao mladi oficir sa činom potporučnika raspoređen je u najelitniju jedinicu Kraljevine Jugoslavije, čuveni Gvozdeni puk „Knez Mihajlo“, koji je bio stacioniran u Beogradu. Predviđana mu je sjajna vojnička karijera. Mlađi sin Panta, učio je Trgovačku akademiju u glavnom gradu Dunavske banovine. Otac se nadao da će on posle njega nastaviti porodičnu tradiciju, ali se mladić pored trgovine jako zanimao i za politiku. Jednom prilikom je čak bio uhvaćen od strane policije kao simpatizer komunista, ali sve se dobro završilo na intervenciju starijeg brata Mite. Olivera, najmlađe njihovo dete, bila je devojka retko raskošne lepote, svojih osamnaest godina. U Budimpešti se školovala, gde su mnoge devojke toga doba iz dobro stojećih porodica, sticale gospodsko obrazovanje u tamošnjem devojačkom zavodu. Po završetku studija vratila se kući, gde je čekala priliku da se uda.


74

Još neko je takoreći pripadao ovoj porodici iako nije im bio rod. Sluga po imenu Srba, pravoslavac poreklom iz Srema, kome je ova teritorijalna pripadnost bila širok pojam. „Ja sam Fruškogorac!“ – objašnjavao ovakvu vrstu podele sluga svome gazdi – „Sve južnije od moje planine mi zovemo „Delelurija“, zemlja svinja i velikog blata. Mi smo vinski, a oni su svinjski... deo Srema.“ Šeretski je često kroz prizmu satire, gledao na obične situacije i životne probleme, što je kod ozbiljnih i poslovnih Vajsmana unosilo dosta pozitivnog duha, kada bi bili neraspoloženi. Kao savestan i iznad svega pošten radnik uživao je kod svoga gazde neograničeno poverenje. Bila su to vremena kada se radilo mnogo, a živelo lepo i bezbrižno, sa puno vere u nadolazeću budućnost. Jednom prilikom lucidni sluga rekao je svome gazdi: „Točak koliko ide iz blata – toliko ide u blato!“ Što se nešto kasnije ispostavilo kao tačna konstatacija. Naime, nesrećna životna sudbina počela je ovu uglednu porodicu da prati nešto posle Marseljsog atentata, odnosno ubistva monarha zemlje čiji su državljani i oni bili. Nekako u to vreme ćerka Olivera se zaljubila u Petera Felingera, inače varoškog folksdojčera. Kovali su planove za budući zajednički život, ali se gazda Avram protivio njihovoj vezi. Mladić je završio pravne nauke u Beču, pa je radio kao sudski fiškal u njihovoj varoši. Srba je bio veza između dvoje zaljubljenih. Često bi tajno odnosio i donosio cedulje sa napisanim izlivima ljubavi između zaljubljenih. Samo gazda Avram je bio neumoljiv, nije hteo da popusti. „Zašto se vi oče ljutite na Petera, kada je on zdravo čestit čovek?“ – često bi kćer pitala oca, iznoseći potom argumente, koji su bili na strani njenog voljenog pokušavajući tako da omekša očevo srce. „Što se njega tiče, ja sam ti već svoje rekao. Protiv njega lično nemam ništa. Može biti čestit kao što kažeš. Nemarim, samo, ne da te


75

neću dati za njega, nego za svakog takvog koji nije naše istinske vere“ – ponavljao bi joj otac po ko zna koji put. Onda bi uplakana Olivera otišla kod Srbe u njegov skromni sobičak, tražeći razumevanje i podršku za svoju nesrećnu ljubav. „Ljubav ne poznaje nikakve verske granice“ – pravdala je svoj stav slugi gazdina kćer. „To u tim vašim knjigama piše, gospođice. Kažete: lep je. Kakva vajda od toga? Lepi vise na zidu, uramljeni, a zid kerovi, da izvinete gospođice – zapišavaju! Mudri kuću grade“ – šeretski bi objasnio očev sluga. Onda, mesec dana kasnije, Olivera je pobegla od kuće ostavivši cedulju na kojoj je pisalo: „Dragi moji, idem bez vašeg blagoslova mome Peri. Nemojte da brinete, mi se volimo i bićemo srećni. Voli vas vaša Olja.“ Pročitavši ovo svojoj ženi, inače srčanom bolesniku, gazda Avram doživeo je do tada najteži udarac u svome životu. Žena mu je klonula izdahnuvši na stolici. U prostoriji sa visokom tavanicom odjeknuo je njegov vapaj za majkom svoje dece. Od toga dana u njihovoj kući zavladala je grobna tišina. Kada je njeno telo položeno u grobnicu, počeo je da pada prvi krupni sneg, vejući po mermernom crnom porodičnom obelisku. Meseci su tako bili prolazili...

Gazda Avram je naprečac vidno oronuo i ostario. Često je sa knjigom u ruci ogrnut u kakvo ćebe sedeo pored ugašenog kamina. Sinovi bi mu dolazili preko vikenda, ostajali dan-dva, potom se vrećali svojim obavezama u drugi grad. Ćerka je dolazila češće da obiđe oca, jer je živela u istom mestu. Kada bi i došla, više bi ćutali nego razgovarali. Samo bi suzom zamagljeni pogled više govorio od samih reči. Sa Srbom bi stari Avram tu i tamo, prozborio po nešto, davajući mu instrukcije u vezi poslovanja njegove firme.

Tako jednog dana, dok je gazda Avram otišao u svoju uobičajenu šetnju varoškom promenadom, na vratima se začulo snažno kucanje. Srba je bio mišljenja da je to došla žena koju su


76

unajmili da sprema kuću, ali kada su se otvorila vrata, zinuo je od iznenađenja. Bio je to žandar sa puškom preko ramena.

„Pomaže Bog, Srbo brate“ – prosiktao je kao zmija krezubi policajac.

„Kojim dobrom?“ „Nije dobro.“ „Da ne gori nešto u varoši“ – nastavio je s pitanjima sluga –

„ili kojom nesrećom zaratilo i Mita na front otišao?“ „Još gore“ – držao je u neizvesnosti žandar svoga poznanika.

Onda je prekinuta neizvesnost kao sečivom žileta. Žandar je rekao razlog svoje iznenadne posete.

„Juče u Novom Sadu uhapsili s grupom komunista, onog mlađeg gazda Avramovog sina. Načelnik me poslao da javim“ – izustio je donešenu vest.

Novost koju je varoški pozornik doneo u kuću, delovala je na Srbu kao grom iz vedra neba. Mučila ga je samo misao kako će ovu vrlo neprijatnu vest saopštiti gazda Avramu, znajući da je ionako oronulog zdravlja. Ali, stari Avram Vajsman bio je mnogo čvršći, nego što je njegov sluga mišljenja bio. Hrabro i stoički podneo je surovu istinu o svome mlađem sinu.

Zatim su nastupile turobne godine Drugog svetskog rata... U Vasmanov dom uselila se komanda nemačke okupacione

sile. Menora na fasadi njihove kuće prekrivena je zastavom sa „hakenkrojcom“. Kada je trebalo da stari Avram Vajsman bude uhapšen i transportovan u neko od gubilišta širom Evrope, u varoši se pojavio nemački major bez leve ruke amputirane u laktu. Sa istočnog bojišta vratio se Peter Felinger, postavši komandant okupirane varopi. Bivši zet, starog Avrama sprečio je odlazak svoga nekadašnjeg tasta u neki od logora smrti.

Poslednje dane okupacije, major nemačke vojske proveo je sa svojim posilnim. Posle popijene čaše crnog vina, rekao je zapovednički mladiću u vermahtovoj uniformi:


77

„Od danas, od ovog momenta vi ste slobodni. Vaše usluge mi više neće biti potrebne. Krenućete u evakuaciju sa ostalima!“

Mladi čovek je pokušao da ostane sa svojim pretpostavljenim, ali ga je komandant kategorički odbio. Sačekao je toga dana partizanske snage od kojih je bio zarobljen. Nije smogao a ni imao snage da i sam ode u evakuaciju. Bila je to njegova rodna varoš i nešto ga je čvrsto vezivalo za nju. Nije mu teško padao ni gubitak rata, koliko je imao brige za svojom nekadašnjom ženom, koja ga je, kad je rat počeo, napustila u drugom stanju. Svojim ostankom u rodnom mestu, računao je na mogućnost saznanja i nekih vesti o njoj.

Narednog dana u grad je na belom konju dojahao komandant partizanske brigade, koja je oslobodila varoš. Bio je to Panta Vajsman, mlađi sin gazda Avrama. Iza njega sa kolima i konjskom zapregom išao je Srba, ekonom brigade.

Ikonografija fasade kuće starog Avrama ubrzo je promenjena. Umesto zastave Trećeg rajha, menoru je prekrila ogromna petokraka zvezda, izrađena od debelog kartona. Stari vlasnik ove barokne građevine se odavno preselio u kuću svoga sluge, koji je pobegao u partizane polovinom rata. Kuća u kojoj je živeo stari Avram bila je takođe njegovo delo. Naime, on ju je podigao svome slugi za revnostan i predan rad, želeći tako, da se jedan siromah napokon okući.

Srba se sa svojim bivšim gazdom povremeno viđao u varoši. Tada bi iz poštovanja prema njemu i manirom lepog ophođenja, u znak pozdrava skinuo šešir na kome je bila petokraka zvezda od crvene čoje.

„'Bar dan gosn-Avrame!“ – javljao bi mu se. Iako se živelo teško tih prvih dana po oslobođenju, stari

Avram nije ni došao da vidi svoga mlađeg sina u njihovoj bivšoj kući, a kamoli nešto da zatraži. Isuviše je bio ponosan, da bi nešto zaiskao od nove vlasti, koju nije kao stari konzervativni domaćin naročito obožavao, a čiji je predstavnik i perjanica bio njegov drugi sin.


78

Komandant partizanske brigade koja je oslobodila varoš Panta Vajsman, sa činom pukovnika na rukavima zaogrnutog šinjela, posmatrao je kroz prozor ulicu iz nekadašnje svoje dnevne sobe. Uvlačio je polako dim od cigarete, potom ga puštao prema oknu prozora, koje se zbog spoljašnje hladnoće ispred njega maglilo. Misli mu je prekinulo snažno kucanje na vratima. Dva naoružana partizanska borca uvela su zarobljenog nemačkog komandanta. Panta je i dalje stajao okrenut leđima, dok su borci uz prepoznatljivi pozdrav napuštali prostoriju, on se obratio zarobljeniku:

„Zdravo bivši zete!“ – gromko je izustio. Zarobljeni neprijateljski oficir je prepoznao glas, napravio

korak napred i stao kao ukopan. Panta mu je prišao, uneo se u lice a zatim mu snažno udario šamar.

„Krvi bi ti se napio“ – kipteo je od gneva – „nije ti bilo dosta što si mi zlo naneo u porodici, nego si mi ti i tebi slični zemlju okupirali! Ali, kao što vidiš, ta tvoja fašistička ideologija ovde nije prošla!“

„Nisam fašista“ – tiho je prozborio zarobljenik – „niti sam ikada bio.“

Panta se bio smirio kada je video njegov prazan rukav u kome je bila ruka.

„Nisi fašista?“ – upitao je zarobljenika – „A kako je onda moguće da si postao komandant jedne okupirane varoši?“

„Isključivo ratnim zaslugama sa istočnog fronta.“ „Ubijajući Ruse!?“ „Nisam ubijao“ – iznosio je svoje mišljenje zarobljenik –

„pucao sam na njih, isto kao što su oni na mene. Pucati i ubijati su dva pojma. Bio sam revnostan oficir faterlanda.“

„Zar ti ova zemlja ovde nije otadžbina?“ – pitao je glavnokomandujući partizanskih snaga – „Koliko ja znam, rođen si tu!“

„Ako nam narodi nemaju mnogo toga zajedničkog, imamo ga ja i ti; bogme i to dosta“ – rekao je nemački oficir vadeći iz džepa


79

svoje košulje tik pored srca, nagužvanu požutelu fotografiju – „zajedničko nam je ovo; tvoja sestra – moja žena!“

„Ako misliš na Olju, to je tvoja ružna prošlost!“ – rekao je Panta uzimajući fotografiju iz Felingerove ruke.

„Lepa Panto, ne ružna. Za tvoje ideje ja sam uvek imao razumevanja, kada ga nisi mogao naći u rođenoj kući. Ja sam bio taj koji te je branio, poštujući tvoj izbor. Ti za moju vezu i brak a samim tim i kuću – nikad! Moja porodica, moja odanost nemačkoj stvari, to mi je sveto. Odlazeći na ruski front, znao sam da ću je izgubiti. Tu se moj svet počeo rušiti...

„Temelji tvoga sveta su kuća i porodica?“ „Sa time sve počinje“ – nastavio je nemački oficir – „to je

osnova svega, a ne sa Rusima i komunizmom. Svakako, da ti priznajem pravo na sopstvenu zabludu. Vreme će ti razbistriti vidike. Gospod nam je podario razum, a samim tim i pravo na sopstveno mišljenje, koje često kod čoveka biva i pogrešno.“

„Još mi i pridiku držiš!“ – ponovo je podigao ton partizanski pukovnik – „Da nećeš da mi kažeš da su vaši ideolozi u pravu!? I šta ti kao jedan „Fric“ znaš uopšte o tome?“

„Ja sam sve te vaše knjige pročitao davno pre tebe i uvideo mnoge propuste“ – primeti zarobljenik – „koje ti svojim pristrasnim očima nažalost, ne vidiš. Pišući svoju knjigu „Kapital“ vaš ideološki otac i prodavajući je Rusiji na istoku, sačuvao je zapadni kapital...“

„Za ove reči bih te najradije streljao!!!“ – kipteo je od besa partizanski pukovnik.

„I ovako sve je izgubljeno“ – smireno je izustio nemački major – „manje-više za moju glavu.“

„Ne mogu!!!“ – eksplodirao je Panta – „Zbog ovoga!!!“ Hitro je doskočio do svoga pisaćeg stola i sa njega uzeo

nekakav papir, mašući njime izveden iz takta. Nošen sopstvenom političkom idejom i velikim besom, pročitao je tekst sa papira, svome zarobljenom neprijatelju.


80

„Svim jedinicama Narodno-oslobodilačke vojske i partizanskim odredima Jugoslavije: Svaki neprijateljski vojnik bio oficir ili redov, ne sme se lišiti života. Sa njima će biti izvršena razmena za odgovarajuće naše snage! Potpis: Tito!“

Privučeni vikom iz komandantove kancelarije ušla su nekolicina partizana, čije su se pesnice i kundaci od pušaka obrušili po telu nemačkog zarobljenog majora.

Nedelju dana kasnije na varoš je pao prvi veliki sneg. Svi putevi su bili zakrčeni velikim smetovima, pa je u toku

dana komanda grada imala sastanak u vezi akcije rašćišćavanja snega, odnosno osposobljavanja puteva za saobraćajnu komunikaciju. Sastanak je vodio lično pukovnik Panta, kada je u pola sastanka zazvonio bakelitni crni telefon sa njegovog pisaćeg stola. Javljeno mu je da je upravo u varoši uhvaćen jedan od petokolonaša, koji je po opisu pripadao četničkom pokretu, kako su mu javili upravo formirani partizanski milicajci, zaključujući po njegovom izgledu. Komandant Panta je znao da treba da oformi preki ratni sud u ovakvim slučajevima, jer neprijatelj tipa „domaćeg izdajnika“ nije se koristio za eventualnu razmenu, nego bi se najčešće streljao, kao opomena kolebljivcima prema novoj vlasti. Po završetku sastanka i dodele zadataka, odmah je naredio da mu tog zarobljenika dovedu u komandu da ga on lično isleđuje. Po njega je lično otišao komesar, jedne od njegovih četa. Mlad, i vrlo ambiciozan čovek, koji je video svoju priliku za sopstveni napredak u vojnoj karijeri. Dok je nervozno šetao po svojoj kancelariji mučila ga je samo jedna misao. Otkuda ovde jedan pripadnik četničkog pokreta, kada ih na terenima bivše Dunavske banovine formacijski nije bilo?

„Sigurno je u ovom opštem ratnom metežu zalutao“ – glasno je razmišljao šetajući. Nekoliko trenutaka kasnije, mladi komesar čete došao je sa zarobljenikom, u pratnji dvojice novoformiranih pripadnika narodne milicije.

„Evo ga druže Panto“ – rekao je komesar - „ni „be“ nije hteo da kaže. Tvrd neki orah. Samo, za takav orah mi zube imamo...“


81

Komandant Panta stajao je kao ukopan. Između dvojice pripadnika narodne milicije stajao je visok stasit čovek, neobrijan, u uniformi kapetana Kraljevine Jugoslavije. Iz jedne od arkada više oka curila je krv. U dovedenoj pridošlici partizanski komandant prepoznao je svoga rođenog brata Dimitrija Vajsmana, zvanog Mita. Mladi komesar čete zamahnuo je rukom prema zarobljeniku.

„Da se ja pitam, ja bih njega po kratkom postupku“ – rekao je sa puno mržnje – „majku li ti izdajničku!!!“

A onda, u trenu, kao kakav vulkan iz Pante je nagrnula bujica reči.

„Dosta!!!“ – lupao je šakama u sto – „Šta je ovo!? Jesmo li mi vojska ili banda raspuštena!? Postoji li narodni sud!?“

Mladi komesar ne znajući pravi razlog komandantove velike ljutnje, pognute glave tiho je prozborio:

„Postoji druže...“ „Ne prekidaj me!!!“ – dreknuo je ponovo Panta, nastavljajući –

„Ratni zarobljenici, kako ste obavešteni, ne smeju se fizički zlostavljati! Zapamtite to! Živi zdravi i celi moraju biti izvedeni pred narodni sud! Jasno!? Uredbe postoje za njih i za one koji ih prekrše. Zato vam kažem, oni koji su ovog zarobljenog oficira fizički zlostavljali, jamčim im partijskom rečju, izvešću ih pred vojni sud! Rat još traje; još važe ratni-vojni zakoni i pravila. Ko ih se disciplinovano ne pridržava, strogo će biti kažnjen!“

Izustio je gotovo u dahu partizanski komandant, a zatim refleksno bacio pisaću mašinu o pod.

„Napolje!!!“ – odjeknulo je baroknom prostorijom. Usledila je tišina od nekoliko trenutaka, po izlasku najurenih

saboraca iz komandantovog okruženja. Braća su se nemo posmatrala tren ili dva. Pogled im je govorio više od reči. Onda je usledio snažan bratski zagrljaj posle mnogo vremena. Iz prostorije u kojoj su ostala dva čoveka, petrolejska lampa lila je svoju lelujavu svetlost do jutarnjih sati nastupajućeg zimskog dana. Braća su vodila samo njima


82

znan razgovor, uz pucketanje plamena iz kaljeve peći iz nekadašnje njihove dnevne sobe.

Bilo je već uveliko svanulo, kada je bivši sluga Srba sada promovisan u proletera, saznao za hapšenje starijeg sina svoga gazde Avrama. Vest mu je lično saopštio komandant Panta, pozivajući ga kod sebe u štabsku kancelariju. Osećao je da svoje teško breme mora da podeli s nekim ko je njemu porodično jako blizak. Znao je da to može samo biti, odnosno, da jeste Srba, bivši očev sluga i savetodavac.

„Nemoj pustiti da ga ubiju Panto“ – savetovao je ekonom svoga komandanta – „sam znaš kakav je Mita čovek. Poštenijeg nije bilo u celom srezu. Nemoj dušu grešiti; pa ti ovde vedriš i oblačiš!“

„Baš zato što ga isuviše dobro poznajem i što znam kakav je“ – govorio je tronutim glasom partizanski komandant – „zato mi je i teško... Da su samo okolnosti drugačije i da mi nije brat. Znaš Srbo, mnogim stvarima me je on kao stariji naučio...“

Zatim je ustao iz svoje fotelje pored pisaćeg stola, nemarno zaogrnuo šinjel i ćutke napustio prostoriju. Dve su se sile borile u Pantinom biću. Ljubav prema bližnjem svom i doktrina nastupajuće komunističke ideologije. Ostavio je svoga ekonoma Srbu samog sa isprepletanim mislima i sećanjima o svom dolasku u vojsku jedne partije. Prisećao se, kako je polovinom rata, jedne iste ovakve zime, ali bez snega, od svoga gazde ukrao kola i konje, natovarivši ih vrećama sa kukuruzom i žitom i otišao u šumu partizanima. Znao je da mu to stari Avram nikada nije zamerio. Znao je starac da je sve to njegov sluga odneo njegovom mlađem sinu, oko koga su se te zime pojavila sva četiri jahača Apokalipse.

Dok je tako prebirao po svojim sećanjima, učinilo mu se da čuje tiho kucanje na vratima. Malo se pribrao, kucanje se ponovilo. Pomislio je: „Dakle nisam se prevario, neko je zaista pred vratima“. Brže-bolje je ustao sa komandantove stolice, prišao kaljevoj peći, ubacivši komad suvog drveta na usahlu žeravicu. Tada je u prostoriju ušao stari gazda Avram, sa astraganskom šubarom na glavi u debelom


83

štofanom zimskom kaputu, sa okovratnikom od krzna. Poštapajući se polako je prišao svome bivšem slugi, učtivo ga pozdravljajući, manirom starog gospodina.

„Poštovanje gospodine Avrame“ – uzvratio je Srba – „otkuda vi?“

„Došao da vas vidim“ – rekao je starac – „kad nećete vi meni, došao ja vama.“

„Baš lepo od vas što ste se setili“ – pokušavao je što učtivije da ugodi bivšem gazdi, svestan i sam svojih besmislenih reči – „izvolite sesti, noge malo da odmorite.“

Stari Avram je samo nehajno odmahnuo rukom, prislanjajući svoj štap na pisaći sto.

„Gde vam je komandant?“ – pitao je. „Panta? Izašao malo noge da protegne... A da vam skuvam

čaj?“ – pokušavao je nevešto skrenuti tok razgovora u drugom smeru, osećajući neku nelagodnost u prisustvu markantnog i vremešnog gospodina.

„Nisam željan ničeg. Srbo... gde je moj Mita?“ „Tu je, gospodine...“ – odgovorio je s knedlom u grlu i

osećanjem ribe na suvom. „Pitao sam te gde je zatvoren?“ – sevnuo je očima starac, zbog

brige za sinom. Srba je samo progutao knedlu i drhtavim glasom izustio

zabrinutom ocu: „U školskom podrumu, valjda...“ „Tamo su „crnokošuljaši“ do juče držali našu mladež“ – tiho

reče starac - „a odatle ih slali u logore na gubilišta. Pa, zar i njega tamo?“

Bilo je to isuviše teško pitanje za bivšeg slugu, koga je već uveliko oblio znoj, iako naložena peć nije se razgorela. Zmarci su mu prilazili telom, osećajući nepodnošljiv svrab, gori i od same najezde lanjskih vašaka koje je imao. Iznad svega je očekivao da neko već naiđe i izvadi ga iz ove, za njega veoma neprijatne situacije. Dok je


84

pokušavao nešto nepovezano da saopšti svome sagovorniku ispred vrata je čuo bat vojničkih čizama, sa kojih je otresan sneg. „Spasen sam“, pomislio je. Bio je u pravu. U prostoriju je ušao komandant Panta, trljajući ruke od hladnoće. Videvši oca, trenutak je zastao, a onda sa sebe zbacio nemarno ogrnuti šinjel na obližnju stolicu.

„Otkuda ti?“ – obratio se sin svome ocu. „Valjda mogu u ovu kuću doći“ – odgovorio je starac – „nekad

je bila moja.“ „Može svako. Ovo je sada naše zajedničko. Kome god šta nije

jasno u varoši može doći da pita. Vrata su svima otvorena, pa tako i tebi.“ – objasnio je ocu postojeće stanje.

Srbi je pao kamen sa srca. Osećao je da sada može da ide, ono ne zbog učtivosti, koliko zbog situacije u kojoj se nalazio. Nije želeo da prisustvuje razgovoru između oca i sina, za koji je mislio da neće biti nimalo prijatan. Izašao je što je brže mogao, pozdravljajući se sa prisutnima. Potom je Panta seo za svoj pisaći sto, dobujući nervozno olovkom po njegovoj uglačanoj površini.

„Kaži zbog čega si došao i šta ti treba?“ – pitao je oca. „Došao sam zbog sina“ – rekao je starac. „Gledaj ga onda.“ „Nisam došao zbog tebe, došao sam zbog Mite. Ti si kao što

vidim dobro, pa ne moram da se brinem. Nego, muči me on. Šta će biti sa njim?“ – izgovorio je starac s mukom, dok su mu kolena klecala.

Panta je to primetio i hitro ustao od stola, prišavši svome starom ocu. Snažno ga je uhvatio za vremešnu ruku, zadržavajući ga da ne posrne. Posle mnogo godina Panta je držao opet oca za ruku, osetivši svu toplotu njegovih očinskih, od uzbuđenja vlažnih dlanova. Srce mu je zatitralo, spustio je glavu na očevo rame. Ponovo je osetio mekoću krzna očevog okovratnika i na trenutak zatvorio oči od miline, koja mu je strujala telom.


85

„Panto sine, nedaj da ga... Nemoj dići ruku na brata svoga, ista ste krv. Nemoj se igrati suda s bratovom glavom.“ – izustio je starac drhtavim glasom.

Onda je skinuo šubaru sa osedele glave i pao ničice na kolena pred sinom.

„Znaš, rekao sam da neću ništa da vas molim, zarekao sam se... Ovoga puta gazim svoju reč. Molim te Panto sine, nemoj... Molim te, sine... Evo moje glave umesto njegove.“

Dok je izgovarao ove reči niz obraz starog, na kraju snaga oca, pojavile su se roditeljske tople suze. Panta je po prvi put tada u svome životu video svoga oca kako plače, gušeći se u suzama. Nije bilo životne situacije u kojoj stari Avram nije bio stegao zube i sve nedaće tako prebrodio.

„Samo mi njega ostavi u životu“ – jecao je otac sinu. Glavnokomandujući partizanskih snaga sagao se i podigao

starca sebi u naručje. Na svome obrazu osetio je očeve tople suze, koje su ih sjedinile u zagrljaju.

„Nemoj tata“ – tešio je sin oca – gde je onaj tvoj ponos?“ „Ugnilio sine kao rana kruška. Snaga me izdala. Želja mi je

sine, samo još jednom da vas sve vidim na okupu... Pa neka odmah umrem, neće mi biti žao. Otkad vam je mati umrla, više vas čestito nisam ni video. Svako je otišao na svoju stranu. Olja se udala za onog Švabu, tebe na robiju zbog komunizma odveli, a Mita na službi... Jedino me je on ponekad obilazio, sve dok se nije zaratilo...“

Potom je Panta postavio oca u fotelju za svoj pisaći sto. Kada se starac malo pribrao, sin se kod oca raspitivao o sudbini svoje sestre. Saznao je, da se nekoliko dana po izbijanju rata ona, mlada žena sa nešto prtljaga iz francuske luke ukrcala na brod za Ameriku. Brat odmah je osetio neku milinu oko srca, jer je nija snašla stradalnička sudbina kao mnoge od njenog naroda.

„Samo neka je živa“ – tiho je rekao ocu – „i zdrava moja sestra Olja.“


86

„Sestra sigurno hoće“ – dodao je starac – „samo... brat da li će biti te sreće?“

Onda je mlađi sin starog trgovca duboko uzdahnuo hvatajući vazduh, sa žarkom željom ocu da objasni, ne baš prijatnu vest o svome rođenom bratu.

„Bio sam od sinoć do zore kod njega. Sada idem odande...“ „Pa, kako je sine Panto?“ „Za sada dobro, ako može tako da se kaže. I sam znaš tata,

koliko me je on puta isčupao i spasao policijske torture, preko njegovih veza. Pa imam i ja dušu i valjda neku savest? Znaš... ostavio sam mu sinoć ćeliju bio otvorenu. Nadao sam se da će pobeći. Pre nepun sat odem kod njega. On sedi i gleda u pod, pa mi onako zapovednički kako on samo ume, kaže: „Panto, nije lepo“. A šta to, pitam ga? „Vrata ostaviti otvorena“ – kaže. Nisam mogao da mu priznam istinu. Još mi je rekao i ovo: „Ja nisam lopov da bezim, nemam od čega bežati. Vojnik sam, a kraljevska vojska ne beži ni od čega, bez obzira na kaznu. Pogotovo njeni oficiri. Molim te, ne kao brata, već kao oficira samo jedno; nemoj me vešati kao lopova, jer to zaista nisam. Streljaj me kao vijnika i oficira! Jedino ću se tako pokazati pravednim i pobediću vas koji mi sudite.“

Stari Avram posle ovih sinovljevih reči samo je ćutao. Poznavao je isuviše dobro svoga starijeg sina, da mu je sve kristalno bilo jasno. Znao je da će biti kako on hoće. Tu nikakve molbe nisu pomagale, kada je on u pitanju. Za njegovu odluku nije postojala nikakva cena da bi on promenio svoje mišljenje. Smrt je za oficira Dimitrija Vajsmana bio jedini izlaz. Društveni poraz je pretvorio u sopstvenu pobedu.

Otac se polako pridigao iz fotelje uzimajući štap u drhtavu ruku. Dostojanstveno je zakoračio prema mlađem sinu visoko podignute glave. Stao je ispred njega.

„Sine Panto, da te pitam nešto...“ „Kaži tata.“


87

„Hoću li dobiti Mitu, da ga kao čoveka dostojno sahranim pored vaše majke?“

Partizanski pukovnik je samo potvrdno klimnuo glavom i oca poveo prema izlazu štabske prostorije. Znao je da otac ima žarku želju da poslednji put vidi živog starijeg sina. U hodniku svoje stare kuće starac je još jednom zastao obraćajući se mlađem sinu.

„Kunem te sine majčinim grobom, nemoj da mu kažeš da sam te molio za njegov život. Neću da se razočara u mene.“

Panta je samo prebacio ruku preko ramena starog Avrama, nežno privlačeći ga sebi. Bio je to sinovljev znak odobravanja. Nastavili su koračati prema izlazu, gde im je dnevna belina od snega na tren zaslepela oči.

Nekoliko dana kasnije nemački major Peter Felinger je na njegovu sreću razmenjen i vozom otpremljen za Nemačku.

Posle svega nekoliko nedelja održano je suđenje Jugoslovenskom kraljevskom oficiru Dimitriju Vajsmanu – Miti. Partizanski komandant Panta Vajsman bio je čovek od reči. Održao je svoje obećanje. Ispunio je želje i bratu i ocu.


88


89

MAĐARICA Sirene su zapištale jednog letnjeg dana 1944. godine po Beogradu; vazdušne uzbune su tada bile skoro svakodnevno i svako je bezobzirno bežao, da bi se sklonio i spasao od vazdušnog bombardovanja angloameričkih rojeva bombardera. Letovi su tih dana uglavnom bili upućivani na mađarske gradove, a bežanje u skloništa ili podrum bilo je Kosti Grčiću i inače već dojadilo te je ostao u svojoj sobi. U celoj kući kao i po vasceloj Savamali, zavladala je mrtva tišina; u kući nije ostalo ni žive duše, a i ulica je začas utihnula. Međutim, odjednom začuo je korake i na vratima se pojavi gospođa Jela, njegova gazdarica. Sedamdesetu je svakako već bila prevalila, ali je bila još dobro držeća; kosa na glavi joj je bila sva seda, a na licu su ostali tragovi nekadašnje lepote.

Kada je Kosta aprila 1941, kao izbeglica došao u Beograd ona ga je primila u svoj skromni dvosobni stan na savskoj padini, mada ranije nije izdavala sobe. Bio joj je mnogo na tome zahvalan, iako su tada među sobom jako malo razgovarali, jer je starica bila uvek vrlo rezervisana i malo razgovorljiva. Takva je bila i sa drugim ukućanima, ni sa njima nije održavala veze, ona nije nikome odlazila, niti je ko njoj dolazio. Ukućani su je zvali „baba-Jelom“ ili među sobom, Mađaricom. Kosta međutim, po njezinom govoru nisam mogao zaključiti da bi ona mogla biti Mađarica, jer je besprekorno govorila srpskim jezikom, naravno sa beogradskom dikcijom.

Kada je gospođa Jela ušla u sobu, pogledala je Kostu i ozbiljnim tonom rekla:

„Znam da se ne bojite bombardovanja, ali može da naiđe inspekcija.“

„Popustili su u tome“ - odgovori joj mladić - „a možda će uskoro i to sasvim da prestane.“

Stara ga pogleda; na licu joj se video izraz čuđenja pa izusti: „Suviše ste velik optimista; našim stradanjima i patnjama neće

još tako skoro biti kraja.“


90

Posle nemačkog sloma kod Staljingrada i povlačenja hitlerovskih armija iz Rusije, svakako da su svi odahnuli, te je i Kosta Grčić bio ispunjen nadom i ubeđenjem u konačnu pobedu saveznika. Gospođa Jela tužno pogleda po sobi te nastavi:

„Ne želim da vam kvarim iluzije mladiću, no bojim se da je to tek početak; nemačka ratna mašina nesumnjivo je pretrpela slom i lavina je krenula unatrag, samo će ići sporo, pa će pregaziti i uništiti sve što joj se bude preprečilo putem. Mladi ste, vidim da su vam grudi prepune najlepših nada i po očima vašim znam da bi ste sada najradije kliktali od sreće i radosti.“

Bio je Kosta iznenađen; trezveno i umno rasuđivanje staričino ga je začudilo. U prvi mah nije znao šta da joj odgovori, a kako je ona počela da briše po klaviru, to mu pade na um da je zamoli da mu dozvoli da malo svira na ovom instrumentu. Starica mu sa prekorom odgovori:

„Kako možete i pomisliti mladi gospodine Kosta da baš sada pod vazdušnom uzbunom zasvirate? Šta bi svet na to rekao? Tolike godine od kako mi je muž umro, stoji ovaj klavir zaključan i niko još na njemu od tada nije zasvirao, a sada u ovim teškim i žalosnim danima zar bi priličilo da se u mome domu čuje svirka!?“

Uvideo je Kosta da je pogrešio, te se poče izvinjavati starici: „Oprostite, ali nisam imao nameru da povredim vaš pijetet

prema pokojnom vašem suprugu. Uostalom, ja i ne mislim svirati ništa veselo i zabavno već samo tužne stvari i klasike.“

„Vi ste pravnik a niste muzičar“ - primeti to stara gospođa - „pa ne znam kako biste svirali, jer ja malo imam partitura za klasična muzička dela.“

„Otišao sam na prava“ - odgovori joj mladić – „silom prilika, a srce me je uvek vuklo muzici. Godinama sam svirao i znam dosta stvari napamet. Nadam se da se komšiluk neće buniti, jer bih svirao tiho, skoro nečujno, sviraću za sebe da mi srcu bude lakše.“

Gospođa Jela ga pogleda s blagim osmehom na licu i posle kraćeg razmišljanja mu reče:


91

„Dobro, ne marim; čim prođe ova vazdušna opasnost, izvolite sesti za klavir da ugodite svome srcu. Neka vam to olakša duševne patnje u ovim našim bednim danima.“

Skočio je od sreće mladi Kosta, uhvatio staricu za desnicu i zahvalio joj se na njenoj dobroti. Ona je izašla iz sobe, a on je uz najveće uzbuđenje i nestrpljenje čekao zvuk sirena da objave prestanak uzbune. Tako je prošao čitav jedan sat; na ponovno zavijanje sirena srce mu je brže počelo kucati, kao da će se nešto veliko neočekivano i neobično desiti. Dobio je gotovo tremu iz bojazni, kako će posle toliko vremena pauziranja da zasvira pred ovom strogom ali dobroćudnom staricom. Posle izvesnog vremena ona se pojavila sa ključem u ruci:

„Svet radosno trči svojim kućama“ - reče ona – „jer se ništa ružno nije desilo. Kažu da ih je mnogo bombardera preletelo. Opet su bombardovali Mađarsku. Ah, kada će ovo već jedared prestati? No, evo otvoriću klavir, ali molim vas Kosta, samo tiho.“

Starica mirno otvori klavir i nervozni mladić sede da svira. Ona je sela u drugi kraj sobe. Svirao je prvo nešto od Šuberta, zatim jednu Šopenovu sonatu a pogledavši u staricu pade mu na um da odsvira i neku mađarsku pesmu. Počeo je tiho i sa puno osećajnosti poznatu melodiju mađarske pesme „Jedno je samo devojče na svetu“. Nije bio Kosta ni tek odsvirao nekoliko stavova a starica ustade, priđe klaviru i netremice ga sa pažnjom pomno poče slušati. Kada je završio, pogledao je u nju i u njenim plavim očima opazio je suze. Bio je načisto da je ona – Mađarica! Sva uzbuđena ona mu pruži ruku i drhtavim glasom tiho mu reče:

„Hvala vam Kosta; dobro svirate i sa uživanjem sam vas slušala.“

Mladić je ustao od klavira stisnuo joj pruženu mu ruku i mirno rekao:

„Nekada je bilo možda i bolje. Ali ja sam samo skromni amater.“


92

„Recite mi, molim vas Kosta“ - produži ona – „kako ste došli na to da odsvirate baš ovu kompoziciju?“

„Da vam pravo kažem gospođa Jelo“ – odgovori mladić – „to mi je najomiljenija mađarska pesma i za nju je vezana bolna istorija moje najiskrenije i najsrećnije ljubavi prema jednom mađarskom devojčetu. Sada pri ovim bombardovanjima Mađarske moje misli su opet kod nje i moja bolna uspomena ponovo oživljava.“

„Dakle, i kod vas je taj slučaj“ - reče starica – „kao što ste i u meni ovom pesmom uzbunili moja tužna sećanja na davnu i srećnu prošlost. Ovom sam pesmom bila obratila na sebe pažnju kod mog pokojnog muža, i on se tada bio zagledao u mene, zaljubio se i ja sam tako postala njegova žena.“

„Zar vi niste Mađarica?“ – usudi se mladić da je prekine pitanjem - „Jer tek sada opažam da vas ipak nešto tešnje vezuje za mađarsku državu.“

„Da, mladiću jesam“ - odgovori ona – „rođena sam u Mađarskoj, ali već više od pola veka živim u Srbiji i vezana sam za ovu zemlju i ovaj narod iskrenom u dubokom ljubavlju.“

„Pa kako ste se udali ovamo“ – ljubopitljivo će mladić – „jer čini mi se da vam je pokojni suprug bio Srbijanac?“

„Nerado pričam o svojoj prošlosti“ - nastavi ona – „jer je to čitav mali roman, i teško mi pada srcu kada obnavljam uspomene na minula vremena moje mladosti i srećne dane moga bračnog života.“

Gospođa Jela je zaćutala i zamislila se; videlo se na njoj da se u mislima vraća na svoju prošlost i da joj je teško na srcu i duši. Slično se dašavalo i sa Kostom Grčićem, jer je i on u mislima obnavljao slike i uspomene na njegovu nesrećnu ljubav. Posle izvesnog vremena mladić ipak se ohrabri i odluči da zapita staricu:

„Vaše razumevanje muzike gospođa Jelo i ovaj klavir, daju mi opravdanaog razloga da mislim da ste muzički obrazovani, a ne samo ljubiteljka muzike?“

„Da, tako je“ – odgovori mu ona – „učila sam i bavila se muzikom. Pa kada je već o tome reč, a vidim da vas kao ljubitelja


93

muzike interesuju moje veze sa muzikom, to ću vam Kosta koju reći i o mojoj prošlosti. Otac mi je bio nastojnik jednog velikog imanja kraj Budima. Kako sam ostala rano bez matere, to me je otac dao u vaspitni zavod „Engleskih gospođica“ u Pešti. Imala sam smisla za muziku, pa sam učila klavir. Po završetku ženskog liceja došla sam kući, no otac je pristao da se vratim u Peštu i da nastavim učenje na muzičkoj školi. Tu je međutim, došlo do sudbonosnog obrta u mome životu: u mene se zagledao jedan kolega sa muzičke škole a i ja sam njega zavolela. Trebalo je da se uzmemo, ali moj otac ni da čuje za ovu bračnu vezu, šta više, posle završene školske godine nije više hteo da me pusti u Peštu da nastavim studije klavira. Bila sam mlada i bez životnoga iskustva i ja sam poverovala mome kolegi i izabraniku moga srca: napustila sam očev dom i sa mojim prijateljem stupila u jednu muzičku kapelu. Gostovali smo i svirali po raznim mestima, živeli lako i veselo, no uskoro sam videla da moj prijatelj osim muzike voli i piće, karte i sve drugo. Prema meni je sve manje bio nežan, među nama je sve češće dolazilo do oštrih reči i ja sam se sve više razočaravala u njega. Nisam znala šta da činim: da se vratim pokajnički ocu, nisam smela, a da se otisnem u svet nisam imala hrabrosti. Pala sam u očajanje. Ali u mojoj nevolji pružila mi je prijateljsku ruku pomoći žena jednoga muzičara iz naše trupe. Iz više razloga došlo je do razlaza naše trupe iz koje su nekoliko njih stupili u jednu veću muzečku kapelu koja se spremala na duže gospovanje i angažman u Beogradu. Mene su primili za klaviristkinju. Bilo je to ravno pre pedesetpet godina. Svirali smo kod „Kolarca“ i požnjeli veliki uspeh. Ja onako napuštena i sama bila sam stalno nevesela i tužna. No, jedno veče naš prvi violinista je zasvirao kompoziciju „Jedno je samo devojče na svetu“, a ja sam ga pratila na klaviru. Dobili smo buran aplauz a malo zatim kelner mi donese povelik buket divnih crvenih ruža kao dar od jednoga gosta. Bila sam iznenađena a i dirnuta ovom pažnjom. Drugo veče, kelner mi donese kitu lepih karanfila opet od istoga gosta. To se tako nastavilo za više večeri. U našoj trupi su svi bili tako isto oduševljeni, jer su smatrali da se ova


94

pažnja odnosi i na naš opšti uspeh u muzici. U stranoj varoši, u potpuno tuđoj sredini, bez iole znanja jezika, publike, i meni kao i svima članovima naše kapele je godilo da naše sviranje nailazi na takvo priznanje. Jednoga dana međutim, dođe mi kapelnik sa izjavom; da onaj nepoznati što mi svako veče šalje cveće, želi moje poznanstvo. U prvi mah bila sam mnogo iznenađena i odbila poziv. No kapelnik mi kaza da je to mladić vrlo lepog izgleda viši činovnik ministarstva, da govori nemački i da mi se stavlja na raspoloženje da me jedno poslepodne provede po Beogradu. Po nagovoru kapelnika i ostalih u trupi ja najzad prihvatim ponuđeni poziv. Došla sam u zakazano vreme kod „Kolarca“ i tu me dočeka sa nekoliko crvenih ruža u ruci, jedan povisok, elegantan i vrlo lep mlađi čovek. Predstavio mi se, i počeo samnom nemački da govori. Već pri prvom utisku me je prijatno frapirao; srce mi je silno kucalo i što sam više sa njim razgovarala, sve mi se više bio sviđao.

Tako smo se sastajali svaki dan i jednoga dana on me zaprosi. Ja sam zaplakala; ne znam da li od uzbuđenja, da li od sreće ili od neodlučnosti šta da činim. Priznala sam mu moje stanje i šta se sa mnom desilo. On me je nežno uzeo za ruku i rekao, da zaboravim na sve šta je bilo i da on jedino želi da me načini srećnom pored sebe.

I ja sam zaista najsrećnije provela četrdeset godina u braku sa njime. Bio je to zaista divan čovek, ne samo po svome spoljašnjem izgledu nego i po dobroti srca i čestitosti karaktera. A sve je tako brzo prohujalo...“

Gospođa Jela tu zastade; u mislima je svakako bila pored svog pokojnog muža. Nekako Kosti prođe kroz glavu i pade na um da je zapita:

„A kako vam je bilo za vreme Prvog svetskog rata?“ Ona ga prvo pogleda a zatim umilnim glasom reče: „Znam da vas interesuje kako mi je bilo kao Mađarici? Kako

sam se udala niko više nije to znao, šta sam po narodnosti, a kada mi je muž u zimu devetsto petnaeste otišao i prešao Albaniju, ja sam se ovde potpuno povukla i po nevolji sam poučavala decu iz nemačkog i


95

klavira. Siromah moj dobri muž kao da je predvideo šta će me snaći, kada mi je već druge godine našega braka kupio ovaj klavir. On je neobično voleo muziku i ja sam mu gotovo svaki dan pomalo svirala. Bio je to retko pažljiv, nežan i dobar muž, i bio je ponosan i presrećan što sam se pod austrijskom okupacijom tako ispravno i rodoljubivo držala. Nastavili smo opet srećno i zadovoljno da živimo, no pre pet godina njega otrže smrt. Eto, to vam je ukratko moj život, mladi moj gospodine.“

Gospođa Jela zaćuta; ćutao je i Kosta, jer je smatrao za neumesno da joj u ovom trenutku iskrene ispovesti i bolnih sećanja remeti pijetet sa kojim je ona izlagala svoja osećanja prema čoveku koga je toliko volela. Ćutanje prekinu opet ona, obrativši se studentu prava Kosti Grčiću rečima:

„Vi biste još svakako hteli da znate moje duševno raspoloženje sada u ovim nesrećnim ratnim vremenima. Teško mi je i ja žalim svoj narod iz kojega sam potekla, no više mi pati srce zbog teške nesreće koji je snašao ovaj tu narod, kojem sam se priljubila i kome sada pripadam svom dušom svojom. Ovako stara i usamljena mirno podnosim sve nedaće i nevolje koje su nas snašle. Možda je tako i moralo biti? Ali ja ne očajavam, nego naprotiv, tvrdo verujem da će pravedna naša stvar pobediti i da će posle ovih teških nevolja svakako naići bolja i lepša vremena za sve narode, pa se neće više pitati kojim jezikom ko govori, nego kako i šta govori. Svoj sam maternji jezik skoro već zaboravila, pa zato želim da ovim lepim srpskim jezikom mogu još da pozdravim vaskrs našeg oslobođenja.“

Mladić je bio dirnut i zadivljen rečima ove starice. Digao se sa stolice, pružio joj ruku i poklonivši se od srca rekao:

„Hvala vam na ovim lepim rečima i neka se ispuni sve ono što vi želite, gospođa Jelo. Ovakve rodoljubive a ujedno i humane želje ne bi mogla bolje i lepše izraziti ni Srpkinja kao što ste sada izrazili vi kao Mađarica.“

Ubrzo je te jeseni došlo i do oslobođenja Beograda, kada se Kosta Grčić rastao sa svojom gazdaricom, gospođa Jelom. On je


96

otišao na svoju stranu vrativši se preko reke Save, a ona je ostala u Beogradu. Dugo su još među sobom vršili prepisku, sve do dana kada se ona razbolela i zauvek pala u postelju. Ubrzo je bila i umrla.

Advokat Kosta Grčić joj je na grob u znak prijateljstva i poštovanja odneo iste onakve crvene ruže kakve joj je svojevremeno njen pokojni muž iz ljubavi darivao. Testamentom mu se ona za prijateljstvo odužila, ostavivši svom bivšem podstanaru i izbeglici od mađarskih fašističkih hordi, onaj isti stari klavir, na kojem je ponekad on zasvirao melodiju pesme koju je najviše volela beogradska – Mađarica iz Savamale.


97

MUDRI KOJA

Kosta Bogosavljević naslonjen na ogradu Savskog keja zamišljeno je posmatrao mutnu vodu istoimene reke, koja je mirno proticala pred njegovim očima. Kosta nije imao samoubilačkih namera, nije čeznuo za hladnim zagrljajem mirnih valova, samo je smrknuto razmišljao o svom dosadašnjem životu i sve više ga je obuzimalo neprijatno osećanje stida. Kosta je bio – provalnik i lopov. Prisvajao je mahom sadržaj čeličnih kasa i sve što se moglo skupiti za njega, na otvorenom dlanu mnogih domaćih i stranih gradova. Sad, dok je tu stajao, disao je tek tri časa svež slobodan vazduh grada Sremske Mitrovice, a robijaško odelo koje je ostalo u tom kaznenom zavodu nije još bilo izgubilo toplotu njegovog tela. Neko nepoznato osećanje počelo je da raste sa dna njegovog srca i savesti, i počelo polako da ga ispunjava. „Vidiš, čoveče, zar ne bi mogao da pokušaš da živiš pošteno?“ – govorio je sam sebi – „Zar ne bi ove tvoje spretne ruke mogle da rade i neki pošteniji posao? Zar te nije sramota što si navikao na zatvor kao na očinsku kuću? Kako bi to bilo osećanje ne strepeti od policije, ne biti u sukobu sa zakonom, Kosta, ta tek ti je tridesetpet godina, još nije kasno početi iznova.“ Kosta se odmakao od reke, koja kao da mu se osmehivala, sudbonosna odluka da počne nov život zagrejala ga je do sada neslućenom toplinom. Kao na filmskoj traci ređale su mu se scene pred očima iz dosadašnjeg burnog mu života. Jasno se svega sećao kao da je juče bilo... S one strane rešetaka dospeo je pošto je jasno stavio do znanja da itekako ima svoj ponos, svoje dostojanstvo i da se sa njim ne može šaliti. Na udarac je odgovorio – isto tako udarcem. Golobradi mladić se odmah našao s one strane brave. Tamo je sve počelo, tamo gde je lošeg društva bilo napretek. Tamo je i učio lopovski zanat.


98

Kasnije, u njegovom životu ispunjenom strahom i patnjama, sve je išlo svojim neumitnim tokom, po pisanim i nepisanim pravilima opstajanja. Smenjivali su se obijanje kasa i robijašnica. Kada je već postao pravi lopov, ovaj mladi čovek krao je ne samo da bi on bitisao. Od njegovih obijačkih podviga, o kojima su se ispredale priče, imali su koristi i drugi, čak možda više nego on sam. Najviše je pomagao siromašne. A takvih je pre Drugog svetskog rata bilo dosta, mnogo više nego onih koji to nisu bili. Bio je lep kao retko koji mladić. Mnoge devojke uzdisale su za naočitim momkom srednjeg rasta, širokih ramena, crnih nausnica i kose. Trgovački kalfa Koja je pošteno zaradio svoju prvu platu. Tako je bilo i sa drugom, pa i trćom. A onda su kola krenula nizbrdo... Bilo je leto, prvi sumrak. Koja je zatvorio radnju i pošao na sastanak s devojkom. Glavnom ulicom u susret mu je išao mlađi čovek, odeven po poslednjoj modi. Išao je oholo uzdignute glave. Ne gledajući u Kostu i bez pozdrava, upitao je za jedan kraj Iriga. „Gospodine, šta kažete, molim?“ – upitao je Kosta nadmenog mladića, stvarno ne razumejući postavljeno mu pitanje. „Samo se u mlinu magarcu dva puta govori“ – odvratio je neznanac i zamahnuo rukom. Pukao mu je vruć šamar. Kosta mu nije ostao dužan. Vratio je ravnom merom, možda je bio neumereno preterao, jer gospodin se opružio koliko je dug. Tu se odmah stvorio i žandarm. Ubrzo ih je bilo nekoliko. I mirni iriški mladić Kosta Bogosavljević, koji inače nije bio naklonjen tuči, našao se s one strane brave. Prvo je boravio u podrumskom pritvoru iriške žandarmerijske stanice, a kasnije u sremskomitrovačkoj kaznionici, među ovejanim lopovima. Kosta je postao robijaš tako reći nizašta. Da li je kriv što je, izazvan, na udarac odvratio – udarcem – razmišljao je u ćeliji? Zapravo: da li za tako nešto treba obući robijaško odelo? Gde je tu pravda? Mladić je očajavao. Brojao je dane i noći. Teško mu je bilo na duši. Šta će reći majka, šta prijatelji? Ali, ubrzo ih je i ovde stekao, tu,


99

među profesionalnim provalnicima. Oni su se potrudili da mu brže prolazi vreme. U tom nastojanju najupornije je bio izvesni Alojz, za koga je Kosta ubrzo utvrdio da je jedan od „kraljeva“ podzemlja. Videlo se to po autoritetu koji je Alojz uživao. Sam pomen njegovog imena uterivao je ljudima strah u kosti. Oni se nisu stideli da to i javno priznaju. Upravo takvom čoveku dopao je u ruke mladi Kosta, kome su poroci, koji idu uz krađe, obijanje, bili nepoznati. Alojz se potrudio da u ovom mladiću dobije svog mlađeg brata po zanimanju, koji ga je kasnije pokorno slušao, kao i svi ostali kriminalci u tom velikom zatvoru. „Šta misliš da radiš kada izađeš iz ćuze?“ – upitao je jednog dana Alojz mladog; još nepokvarenog, ali ogorčenog seoskog momka. „Da se svetim dok budem mogao!“ – odgovorio je Kosta škrgutanjem zubima. „Kako ćeš se svetiti?“ – izustio je stari lopov, koji je naslutio da od ovog bistrog mladića može stvoriti čoveka, kome predstoji velika provalnička karijera. Matori lisac je imao za to njuh, koji ga nije varao. Mladi prestupnik nije znao šta da odgovori. „Ja ću ti pomoći.“ „Ti? A kako?“ „Važno je da se odlučiš, da budeš čvrst, a za ostalo ćemo lako, to je moja stvar.“ Na prvi zadatak nije se dugo čekalo. Kosta ga je izvršio još kao osuđenik ove kaznione. To je ustvari, bila nekakva provera, njegovo vatreno krštenje. Alojz je rekao budućem provalniku, koji kasnije neće zaostajati iza svog učitelja, da odnese pismo kažnjeniku koji je radio u robijaškoj ambulanti. Kosta je obavio zadatak besprekorno, pokazavši pritom dosetljivost i oštroumnost. Kada se vratio natrag, Alojz je poštujući svoje stare „pedagoške“ principe, pohvalio ovaj mladićev uspeh i upitao:


100

„Kako ti je pošlo za rukom da predaš pismo?“ „Lako. Nosio sam ga skrivenog u šaci!“ – hladnokrvo je odgovorio. „Mora da se prizna, zaista si mudar“ – rekao je stari prepredenjak – „od sada ću te zvati „Mudri“. Sa ovim nadimkom Kosta je ušao u svet podzemlja. Tako su ga zvali svi policajci koji su ga poznavali. Najautoritativniji lopov među ovom obijačkom bratijom, Alojz, nastavio je da uči ovog mladića, koji je položio prvi ispit. Alojz ga nije ispuštao iz vida. Počeo je da ga praktično obučava. Koja se u prvo vreme kolebao, opirao, ali je kasnije popustio. Išao je slobodno Mudri Koja tako zadubljen u svoje misli rečnom obalom glave ponosno uzdignute, osmehivao se prijateljski na slučajne prolaznike koji su kraj njega žurno prolazili, a oči su mu dobroćudno žmirkale ispod obrva kao da su htele reći: „Ne bojte se, ništa vam neću uzeti, od sada će Kosta da čini samo dobro.“ Šuškao je u džepu s novcem kojeg je u zatvoru prištedeo, uputio se ka prodavnici duvana i kupio sebi jedno paklo. Polako je otvorio kutiju, izvadio jednu cigaretu, ovlažio je jezikom, zapalio i s uživanjem povukao mirišljavi dim. U taj čas pogled mu se zaustavio na glatkoj površini ulice na kojoj se nešto neobično svetlucalo. Kojini vešti prsti zgrabili su malu sjajnu stvarčicu: iglu za kravatu. Bila je zlatna, glava u obliku jagode sačinjena od najčistijeg rubina što ga je Kosta ikad u životu ugledao. Razgledao ju je znalački. Videlo se da je to bio skupoceni umetnički rad majstora juvelira; kad ju je dobro osmotrio i procenio poskočilo mu je srce od radosti. „Biće to lep prihod za novi početak!“ – rekao je u sebi. Ali najednom mu se lice kiselo steglo u grimasu. To mu je savest progovorila: „A šta ćemo sa poštenjem, moj Kojo?“


101

Kosta je zastao i tužno pogledao na skupocenu iglu. Crveni rubin sjajio se tako lepo kao da je u njemu kapljica vrele krvi. Uzdah žaljenja oteo mu se iz grudi. „Ipak, Kojo pokaži sad da si mudar i ono o poštenju da si mislio ozbiljno.“ Kosta Bogosavljević se vratio i pošao odlučnim korakom u milicijsku stanicu da prijavi šta je pronašao. Bila je to malo neobična uloga za njega i zato je on crveneo i zamucao pred dežurnim narodnim milicajcem koji mu je uzimao podatke. U tome momentu je zazvonio telefon i milicajac je podigao slušalicu. „Da, dobro, šta! Iglu. Pa to je u najvećoj meri jako zanimljivo!“ Milicajac je spustio slušalicu i odlučno pogledao Kostu. Zatim je ustao, zamolio da ga izvine za časak i izašao iz sobe. Kosta se vrlo neprijatno osećao. Najviše bi voleo da se okrene i pobegne glavom bez obzira. Ali savest ga je u potaji korila za tu sopstvenu malodušnost. „Nisi ništa učinio, i ne može ti se ništa ni dogoditi, samo mirno Kosta, pošteni Kojo, nemaš se za čega više bojati“ – govorio je sebi. Vrata su su se opet otvorila, milicajac se bio vratio, a sa njim još dva-tri islednika u civilu i svi su se postavili oko Koste, koji ih je gledao sa osećanjem uhvaćenog zeca. „Ti si druže Kosta Bogosavljević, širom poznat svima pod nadimkom „Mudri Koja“, od strane stare države kažnjavan, i tek od pre nekoliko sati pušten na slobodu?“ – zapitao ga je jedan od njih strogo i zvanično. Kosta je lagano podigao učtivo šešir gospodskim manirom sa svoje kosmate glave i blago se naklonio gospodi-drugovima i čuvarima zakona i narodnog poštenja. „Slaže se, drugovi, taj sam. Potpuno se sve slaže što ste rekli. Ja sam Kosta Bogosavljević - Mudri Koja. Danas sam napustio kaznionu i čvrsto se nadam da se nikad više neću vratiti natrag. Pošao


102

sam novim putem, hoću da postanem pošten čovek.“ – tako im je odgovorio i ponosno pogledao oko sebe. „Hm!“ – zakašljao se onaj što ga je prvi oslovio – „A šta bi kaz'o, Kosta, na to što nam je upravo sad došla prijava o razbojničkom napadu. Mnogo novaca je odnešeno, pored toga i zlatna igla sa rubinom u obliku jagode, odneo je razbojnik. Zar te nije stid, Kosta, tek što si izaš'o na slobodu?...“ – završio je islednik i prekorno pogledao Kostu koji je od zaprepašćenja izbuljio oči. „Ja, ja... ne razumem“ – zamucao je Kosta – „ovde se očigledno radi o nesporazumu!“ „Ali ćeš, razumeti“ – reče islednik – „odvedite ga u pritvorsku ćeliju! Stvar je drugovi, jasna!“ Kosta je u sebi psovao i proklinjao svoju glupost, udarao se po glavi, ali šta mu je vredelo, kad je već sledećeg trenutka udisao ustajali vazduh memljive ćelije. Ispružio se po otrcanom dušeku, prethodno prezrivo bacajući kravatu i pertle dežurnom milicajcu i zadubio se ponovo u svoje nevesele misli iz prošlosti... Kada je pušten na slobodu, Koja Mudri bio je dovoljno teoretski potkovan da zaplovi u mutne lopovske vode. Pošto je bio siguran da se može pouzdati u budućeg provalnika, Alojz mu je na polasku u slobodu saopštio jednu adresu u Mariboru na koju može da se obrati. To je bila jedna od njegovih „filijala“, koju je držao neki Nemac, okoreli lopov, koga su tražile policije više zemalja. Tamo se uputio Kosta, ali je pre toga hteo da svrati da poseti majku, koju je mnogo voleo. Bilo je tačno podne kada je stigao u Rumu. Preostalo mu je još desetak kilometara puta do Iriga, gde mu je bila majka. Svratio je u prvu kafanu da se okrepi i malo ogreje. Put od Sremske Mitrovice prešao je peške. Polako je pijuckao topao čaj i mislio na susret sa njom. Tako se radovao što će je videti, što će osetiti topli majčin zagrljaj. Ali, sudbina je drugačije htela. „Gde si ti ptico, odavno te mi čekamo!“ – s vrata povikaše dva žandarma.


103

„Verovatno je posredi zabuna“ – reče Kosta ne ustajući – „ja sam pušten na slobodu.“ „Baš za to nam i trebaš. Moramo da te privedemo u Sresko načelstvo“ – saopštiše mu kratko. U Sreskom načelstvu u Rumi obavestili su ga da su iz iriškog Sreskog načelstva primili akt kojim se zahteva da se Kosta Bogosavljević uputi u Kičevo na prisilan boravak, gde treba da ostane sve dok ne pruži dovoljno dokaza da može biti potpuno slobodan građanin. Mudri Koja je proklinjao svoju zlu sudbinu. Očajavao je što neće videti majku, a propala mu je namera da ode u Maribor. Našao se u vozu koji je išao prema Skoplju. Bilo je zimsko doba i u vagonu je bilo veoma hladno. Mladić je cvokotao cupkujući s noge na nogu. Osećajući da je žandarm koji ga je sprovodio prilično neoprezan, Kosta ga zamoli da otvori prozor. Čim mu je ovaj okrenuo leđa, Kosta stupi u akciju. Žandarm je pao kao pokošen od snažnog mladićevog udarca. Kosta je iskočio iz voza sa lisicama na rukama. Pešačio je do svanuća kloneći se sela. Bio je umoran, a lisice su ga žuljale i jako mu smetale. U jednom trenutku je pomislio zašto nije ostao u vozu. Već je bio u Kičevu, na kakvoj-takvoj slobodi. A ovako mora da se krije i beži kao progonjena zver. O jedan veliki kamen razbio je lisice. Tukao je nemilosrdno kao da se nije radilo o njegovim rukama, sve dok nisu bile popustile. Zglobovi su mu bili modri od udaranja i boleli ga. Ipak je odahnuo s olakšanjem – bio je slobodan. Ali, smo prividno slobodan. Krenuo je za Maribor. Samo tamo mogao je da bude siguran. Jer, na njegovu veliku žalost, već je postao „ime“ među ljudima van zakona. Nemac ga je primio gostoljubivo. Kao da ga je očekivao. Našao mu je i stan. Tu je Kosta nastavio da uči obijački i provalnički zanat. Osim toga, tu je napravio i alat za poslove koji su ga očekivali.


104

Prilikom rastanka Nemac je tražio da mu Kosta pošalje 30 hiljada dinara od prve akcije. To je trebalo da bude naknada za učinjenu mu uslugu. „Dobićeš tvoje“ – obećao je mladić. Dvoumio se u kom pravcu da krene: prema Beogradu ili Zagrebu. Odlučio se ipak, za Beograd. Sišao je u Rumi. Tu je učinio svoju prvu provalu. Počeo je u svom Sremu... Izabrao je žitarsku zadrugu. Sačekao je noć i, kada je grad usnio, krenuo u akciju. Lako je otključao spoljna vrata, ugasio petrolejku koja je unutra gorela i za čas se našao u prostoriji gde je bila velika čelična kasa. Tačno se sećao svega čemu su ga učili Alojz i Nemac. Radio je u mraku, ali i pored toga na majstorski način otvorio je ogromnu kasu. Nije mu trebalo više od desetak minuta da obavi ceo posao. U kasi je našao 70 hiljada dinara. Poštovao je datu reč. Nemcu je odmah poslao novac koji mu je dugovao. „A kuda sada?“ – pitao se Kosta posle ovog „vatrenog krštenja“. Fruška gora ga je vukla. Želeo je u Irig, da vidi majku. Ali, postao je lopov. Kako će joj na oči? Stideo se. Krenuo je prema obližnjem selu Vognju. Tamo je sačekao voz i uputio se prema Zagrebu. Kupe je ubrzo bio pun putnika i on se osećao sigurnije. „Kada je više sveta“ – mislio je – „lakše ću se izvući.“ U jednom trenutku osetio je da ga pažljivo posmatraju oči jednog čoveka. Bio je to žandarm. Nije se varao: isti onaj kome je pobegao kad ga je sprovodio za Kičevo. Zbog Koste žandarm umalo što nije izgubio službu. Stroga kazna ipak nije ga mimoišla. Postao je žandarmerijski pratilac vozova na železnici. I žandarm je njega prepoznao. Bio je siguran da je pred njim Kosta Bogosavljević, zvani Mudri Koja. Zagrmeo je iz sveg glasa koliko ga grlo nosi:


105

„U ime zakona, uhapšen si!!!“ Sišli su u Vinkovcima i prvim vozom se uputili za Sremsku Mitrovicu. Kosta je odgovarao za bekstvo i za provalu u rumskoj žitarskoj zadruzi. Mudri Koja je danima osećao na leđima šta znači biti čovek koga jure. Tukli su ga goveđom žilom do krvi. Osuđen je na šest godina teške robije. Tek mu je bila dvadeseta, a već je bio čovek na čiju su dušu stavili dvadesetpet teških i lakših krađa i provala. Natovarili su na njegova pleća i njegove i tuđe krivice. Okovali su ga teškim bukagijama. Ovog puta je imao posla sa kovačima od zanata. Odveli su ga na prisilan rad na Zeleno groblje. Zatvorski režim je bio izuzetno težak. Jednog dana, kada mu se život smučio, osuđenik Kosta podigao je budak na zatvorskog stražara. Ovaj je hitro podigao pušku i nanišanio. Nije pucao zahvaljujući jednom drugom stražaru koji ga je u tome sprečio. Taj drugi je bio blag prema osuđenicima. Ponekad im je krišom doturao cigarete, što je bilo strogo zabranjeno. U kaznionici je bilo neizdrživo i Kosta je jedne noći, pod okriljem mraka, pobegao. Uputio se prema Fruškoj gori, u selo Ležimir. Tamo je imao dobrog prijatelja još iz detinjstva. „Vrati se nazad“ – posavetovao ga je prijatelj. „Pomozi, ja ću ti se pošteno odužiti“ – molio je Kosta za pomoć. Njegov drug je i sam ranije bio osuđenik, ali je ostao neumoljiv. Najzad je uspeo da nagovori Kostu da se vrati u zatvorski kazamat. Istim putem kojim je i došao, begunac se i vratio u kaznionicu. Upravnik ga je dočekao bez prebacivanja. Kosta se čudio, ali je kasnije saznao za razlog onakvog upravnikovog držanja i ophođenja prema njemu. Njegova majka bila je upravnikova školska drugarica. Pored toga, ona nije štedela ni novac samo da njenom sinu bude tamo lakše.


106

Konačno je Kosta bio pušten. Pokušao je da se bavi nekim poštenim poslom, ali je svugde nailazio na nepoverenje. Jednom prilikom posetio je i narodnog poslanika svoga sreza u Beogradu, inače sveštenika Branka Avramovića Suburčina, i zamolio da mu omogući da krene drugom stazom kroz život, ali ovaj nije pokazao ni trunke volje da mu u toj njegovoj nameri pomogne. On je tražio pomoć, ali svi su bili gluvi za njegove vapaje. Razočaran, nastavio je stari zanat. Krao je širom vascele zemlje i inostranstva. Njegov fah bile su kase krupnih firmi, uglavnom banaka. Poslovi su išli sa manje ili više sreće. Moglo se čak, lepo živeti. Bilo je novca i za druge, siromašne, prema kojima nikada nije bio škrt. Nastanio se u Beogradu i kretao u takozvanom boljem društvu, uglavnom kremom glavnog grada tadašnje kraljevine. Uvek elegantno obučen, sa naočarima pozlaćenog okvira, sigurnog držanja, ostavnjao bi dobar utisak gde god bi se pojavio. Živeo je dvostrukim životom, što mnogi iz njegovog okruženja nisu znali a ni slutili. Kosta se oženio. Ni njegova žena nije znala čime joj se muž bavi. Ona ga je često pratila na njegovim – za nju – „službenim putovanjima“. On ju je ostavljao na unapred određenim mestima i, pošto bi obavio svoje provalničke poduhvate, vraćao joj se. To je svakako bila njegova taktika, jer kao solidan bračni par nisu izazivali sumnju. Dve godine pred Drugi svetski rat kupio je luksuzni automobil, imao je čak svog ličnog šofera. Bio je hohtapler od stila i ponašao se kao lopov-džentlmen. Uoči Nove godine pred nadolazeći rat obio je blagajnu u jednom preduzeću. Na putu za Skoplje iz novina saznao je da su uhapšeni nevini ljudi. Odmah je javio policiji da je ova provala njegovih ruku delo i za njim je bila raspisana poternica. Ali, nije bio uhvaćen. Takav život nije mogao da ostane bez posledica na njegovo psihičko zdravlje. Postao je nervozan, živci su počeli da ga izdaju. Sve


107

više je žudeo za slobodom, onom pravom, koja će ga osloboditi more progonjene zveri. Čeznuo je da se vrati u svoj Irig. Svega mu je bilo dosta, tog hiperaktivnog i mondenskog života. Uhvatila ga je teška depresija. Rešio je da završi svoju obijačku karijeru, ali je želeo da to kruniše posebnim podvigom. Ukazala mu se prilika u Beogradu. Na Slaviji je izveo poslednju provalu u svome životu. U njoj je pokazao najviše odvažnosti i drskosti otkako se bavio ovim neslavnim poslom. Svestan da nema šta da izgubi, natovario je kasu na kolica i krenuo prema Savskom mostu. U susret mu je išao neki policajac. „Gospodine“ – oslovio ga je, brišući oznojano lice – „pomozite mi, ne mogu da savladam ovu uzbrdicu!“ Ne sluteći kakvu mu uslugu čini, policajac je pogurao kolica. U Zemunu je Kosta izvadio iz kase 150 hiljada dinara, za ono vreme ogroman novac. Elem, policija mu je brzo ušla u trag i on se opet našao iza rešetaka. Na životni san da živi u slobodi, da slobodno diše – Kosta Bogosavljević zvani Mudri Koja, morao je još da čeka. Veliki trenutak došao je tek posle oslobođenja zemlje, pošto je rat proveo u sremskomitrovačkoj kaznioni, ispaštajući svoje poslednje grehe. Iz dubokog razmišljanja o celokupnom svome životu prenelo ga i trglo škljocanje brave pritvorske ćelije gde se upravo po izlasku iz zatvora ponovo našao. Nije sumnjao ni jednog trenutka da ti milicajski islednici misle da je predao skupocenu iglu kao nađenu stvar samo zato da bi mogao na miru da potroši onaj veliki opljačkani novac i da od sebe tako odvrati pažnju. I čudna stvar, nije mu toliko bilo krivo što će biti suđen i možda osuđen, ako se ne desi neko čudo. Ali to što njega, Mudrog Koju, lopova prve klase, smatraju za takvog idiota koji bi sam išao u ruke policiji – punilo ga je divljim, bespomoćnim besom! Ali ipak se na Kostu nasmejala sudbina sreće. Krađa je izvršena čitav sat pre nego što je Kosta napustio kaznionicu, dokazalo


108

se to uskoro. Opet je dobio svoje stvari, čak mu se i dežurni milicajac izvinuo, zbog pogrešnog sumnjičenja i uveravao ga da zaista veruje u Kostin preokret u životu i rešenost da pošteno živi. Mudri Koja mu se osmenuo. Teatralno mu se poklonio i namignuvši rekao: „Druže milicajac, u lopovsko poštenje teško se verije, zar ne? Ali ne brinite, više oči me više nikada neće videti!“ Mudri Koja zatim je mirno izašao iz milicijske stanice. Dogod je bio na vidiku klatio se vukući noge, a tek iza ugla zakoračao je brže. Nekoliko časova kasnije sedeo je u svojoj omiljenoj kafani „Rajkovac“ u Irigu, najzad slobodan kao i zemlja u kojoj se rat tek završio. Dobio je drugu šansu u životu. Sutradan ga je pozvao sekretar opštinskog komiteta Joška Varga i posle obavljenog razgovora s njim, zaposlio ga kao poslovođu zadružne kafane. Mudri Koja živeo je od sopstvenog, poštenog rada. Nikada više nije krao i postao je omiljen svima. Kosta Bogosavljević, Arsen Lupen u našem izdanju prihvatio je ponuđenu mu ruku spasa i to poverenje nije izigrao. Takvih kao što je Mudri Koja malo je bilo. Jer retki su ljudi sa druge strane zakona koji na kraju završavaju – pošteno. Ovaj čovek nemirnog duha upravo je takav bio među svojom braćom po zanatu. Možda i zato što je bio – mudar.


109

JEDNO VEČE U BOLNICI

Dok je bio upravnik Biblioteke Matice srpske u Novom Sadu elokventni i britki polemičar Borislav Mihajlović Mihiz zaglavio je u bolnici. Probudio se iz besvesnog stanja, kada su ga bolničari podigli sa postelje i položili na nosila. Dok su ga preneli u drugu odaju i smestili u postelju, bilo mu je kao da se budi iz dubokog sna. Sve mu je bilo nejasno i nepojmljivo šta se sa njim i oko njega dešava. Bacio je tup i apatičan pogled oko sebe; jedva je mogao da shvati da se nalazi među bolesnicima u bolnici i da su ga spustili na bolesničku postelju. Bolničarka ga je pokrila čistim belim jorganom a zatim se strogim, čak zapovedničkim tonom obratila ostalim bolesnicima: „Ovo je težak bolesnik; naš poznati pisac, treba mu mira. Nikakve galame da ne bude u sobi. Ti momče pripazi pa me zovni, ako bolesniku što ustreba.“ Pri ovim rečima je pogled bacila prema jednom bolesniku u uglu sobe. „Pazićemo mi svi“ – dobaci jedan od bolesnika – „zato smo tu.“ „Envere“ – odgovori mu bolničarka – „ti samo ostani u svojoj postelji. Nemoj da se mnogo šećkaš.“ „Ma, ne šećkam se ja od volje no što moram“ – reče bolesnik koji pri ovim rečima pristupi Mihizovoj postelji. „Idi na svoje mesto“ – nastavi gotovo osorno bolničarka, ali bolesnik i pored ove stroge opomene ostade kraj književnikove postelje i pogledavši ga sa izrazom sažaljenja na licu primeti: „Vidim ja da je ovo težak slučaj, zato treba pripaziti da se bolesniku što ne desi.“ Bolničarka mu ništa nije odgovorila već je bacila još jednom pogled po sobi, izašavši napolje. „Kažem ja da je Enver ili hodža ili hećim, kad se toliko razume i trpa u lekarske poslove“ – začu se glas sa jedne bolesničke postelje u drugom uglu sobe.


110

„Ene, opet onaj da me dirne“ – odvrati Enver. Tako je Mihiz upoznao Envera. Bio je srednjeg rasta, mršav, proćelav, sveže obrijan, nasmejana lica i već na prvi pogled simpatičnog mu izgleda. U ne baš velikoj bolničkoj sobi ležalo je njih osam bolesnika; svi su bili u postelji jedino se Enver muvao po sobi, išao od postelje do postelje i sa svakim bolesnikom bi našao nešto da razgovara. Bilo je zimsko doba, napolju udarila velika hladnoća a bolnička soba je bila prijatno ugrejana. Prvi sumrak je tek počeo da pada; svetiljke još nisu bile upaljene, a do večere se imalo još čekati više od jednog sata. To je vreme kada se bolesnici najradije upuštaju u prijateljska ćaskanja. I u ovoj sobi se bio razvio živ razgovor među bolesnicima; glavnu reč je vodio Enver. Ma koliko da je Mihiz bio teško bolestan, jer je dva dana i dve noći ležao u tvrdom snu i besvestici, pa mu ni sada još nije bilo dobro, ipak je i pored svoje apatičnosti i klonulosti mogao u izvesnoj meri da prati razgovor u sobi i zaključi da je Enver predmet peckanja i zadirkivanja ali da on sve to prima i odbija kroz šalu. Bio je govorljiv i dobroćudan; razgovorljivi su bili i drugi bolesnici, ali Enver je uvek vodio glavnu reč. Govorilo se o svemu i svačemu; sa bolničkih novosti prešlo se na opšta pitanja pa na porodične okolnosti pojedinih bolesnika. Enver je rado govorio o sebi, ali se moglo videti da poneka pitanja i detalje iz svoga života prelazi i prećutkuje. Jedva se moglo doznati da mu je „nešto više od pedeset godina“, ali je vešto izbegao određen odgovor na pitanje: iz kojeg je mesta, šta je po zanimanju, od čega boluje, da li je familijaran i tome slično. Umesto toga znao je opširno da priča o svojim doživljajima a naročito o svome učešću u narodno-oslobodilačkoj borbi. Desno od Mihiza ležao je bolesnik koga su svi u sobi zvali čika-Boško. Nije bio težak bolesnik a uvek je bio spreman na razgovor, pa je tako on najviše zapodevao diskusiju s Enverom; stalno ga je zapitkivao i često peckao, naročito kada bi Enver svojim pričanjem i hvalisanjem mali i preterao. Tako je Enver onako kao


111

uzgredno istakao da on nije „tikva bez korena“ nego baš iz „uglednog doma“, a čika Boško mu je odmah dobacio: „A da ti, Envere, nisi u nekakvom srodstvu sa onim albanskim premijerom Enverom Hodžom?“ „Ma, idi bolan“ – odgovori Enver – „pa ono ti je Albanez a ja Jugosloven iz Bosne. Enver je ime što ga ima u cijelome muslimanskom svijetu, a sa onim Enverom u Albaniji imamo mi bosanski muslimani taman toliko veze i posla kao i vi Srijemci.“ „Eto ti, čika-Boško“ – primeti jedan bolesnik iz drugog ugla sobe – „vidiš koliko naš Enver poštuje vas Sremce.“ „Zna Enver“ – odgovori ironično čika Boško – „kakvi smo mi Sremci. Zna se kako su se naše sremske brigade partizana borile u Bosni, a Enver i njegovi su nekada dočekivali i klanjali se Franji Josifu.“ „Ih, pobogu brate“ – reče mirno i nasmejana lica Enver – „što prećera i što se žestiš. Prije svega ja se nijesam bio ni rodio kada je car Franjo hodio po Bosni, a drugo moja familija nije nikada bila uz Austriju; uvijek smo ti bili za Jugoslaviju.“ „Dobro, dobro“ – odgovori čika Boško – „a šta si onda tražio i radio u Pavelićovoj državi?“ „E, brate moj i prijatelju“ – nastavi mirno i dobroćudno Enver – „Mađari me te četrdesetprve proćeraše iz Vojvodine i kud sam znao nego u moje Sarajevo.“ „Zar si ti iz Sarajeva?“ – upita jedan od bolesnika – „A meni se čini kao da si pre tamo u onoj drugoj sobi pričao kao da si iz bosanske krajine.“ „Ma jest'“ – odgovori Enver – „ja zapravo i nijesam rodom iz Sarajeva, ali sam onđe svršio škole pa mi je to mjesto mnogo za srce priraslo.“ „A ti ipak dođe da živiš kod nas u Vojvodinu?“ – primeti zajedljivo čika Boško. „Po službenoj dužnosti i potrebi“ – doskoči mu Enver. „I to u čisto mađarsko selo“ – dodade čika Boško.


112

„Da znaš samo“ – nastavi Enver – „kako su me tamo svi voljeli i kako sam onđe sa svima dobro živio. Krasan je to narod...“ „Pa su te ipak proterali“ – prekide ga čika Boško. „Ma, šta ćeš“ – nastavi Enver – „bio je prokleti rat pa je sa Hortijevom vojskom došlo i mađarsko činovništvo.“ „I ti pravo pa među ustaše“ – dobaci opet onaj bolesnik iz ugla sobe. „Ih, čoče“ – ništa ne uzrujavajući se na ovu upadicu produži Enver – „a zar sam ja znao šta će ustaše raditi? Kada su počela ona nedjela i zvijerstva da čine, ja sam otišao u partizane.“ „A pre neki dan si pričao“ – upade Enveru u reč jedan od bolesnika – „da su te partizani bili zarobili.“ „Pa tako i jest' nekako bilo“ – nastavi Enver – „ali ja i nijesam bio borac niti sam nosio ustašku uniformu, te su me partizani odmah lijepo primili.“ „I tako i ti postade partizan“ – reče smešući se čika Boško. „Jest, tako je, vjere mi“ – branio se Enver – „partizani su me lijepo prihvatili i ja sam korisno poslužio.“ „Čuli smo, Envere“ – dobaci opet onaj bolesnik iz ugla – „da si u više ofanziva učestvovao, ali nam još nisi ispričao šta si zapravo bio: borac, komordžija, sanitetac ili tako nešto slično.“ „Pa bilo je i kurira u borbi; važna je i to služba“ – dobaci ironično čika Boško. Enver se nije dao zbuniti niti naljutiti. Ustao je sa svoje postelje i prišao Mihizovom krevetu. Pogled je bacio na njegov noćni ormarić i snishodljivim glasom kao da se izvinjavao zamolio ga da mu „uzajmi“ koju cigaretu. Bio je jako zadovoljan kada mu je poznati književnik pružio celu kutiju da izvadi koliko hoće. Možda iz zahvalnosti a možda i zbog toga što je Mihiz bio nova pridošlica u toj bolničkoj sobi, te nije još bio čuo njegova pričanja i opširna izlaganja iz njegovog života, Enver se stoga obrati njemu i poverljivim tonom započe:


113

„Neće ljudi da razumiju da ima stvari koje nijesu za pričanje. U vojsci a naročito za ratno vrijeme ima i povjerljivih službi koje se povjeravaju samo izvjesnim i odabranim licima.“ „Oho, ho“ – začudi se čika Boško – „to nam još nisi spominjao. A da nisi možda bio čak i u vrhovnom štabu, uz maršala?“ Enver se gotovo nagne nad Mihizovu postelju i obraćajući mu se kao u poverenju reče: „Mi kao intelektualci razumijemo to; take stvari nijesu za širu publiku.“ Čika Boško se pravio kao da je bio tim rečima malo uvređen pa prisutnima izusti: „Nismo intelektualci kao ti, Envere, ali nismo ni šira publika. Ne moraš ti nama pričati tvoje vojne tajne, nego...“ „Hoće Enver tako da se pravi tajanstvenim“ – upade u reč bolesnik iz ugla – „pa zato nam još nije pričao ni kakve je škole svršio, kakav je činovnik bio u staroj Jugoslaviji, šta je bio u „endehaziji“, a još manje će nam priznati šta je bio u partizanima.“ „Kuvar!“ – dobaci uz opšti smah jedan od bolesnika. Enver se i sam zasmejao; ništa ga nije dirnula ova zajedljiva upadica. On se opet okrete Mihizu i mirno nastavi: „Nisu bili u borbi, pa ne znaju kakva je važna ličnost kuvar; svi se najrađe kupe oko njega i on je najsimpatičnije lice u jedinici. Zar nije tako prijatelju?“ Ovo pitanje je bilo upućeno Mihizu, ali on je još toliko bio ophrvan bolešću da mu nije bilo do ispraznog razgovora. Nije stoga ništa odgovorio Enveru, koji se okrenuo na drugu stranu i prišao bolesniku u postelji pored njegove. Bio je to mladić, jedva ako mu je bilo dvadeset i koja godina. Po izrazu lica i po mirnom ležanju moglo se zaključiti da je težak bolesnik. Enver mu nežnim pokretom ruke prevuče nekoliko puta po postelji, čime je nesumnjivo hteo da izrazi svoje saosećanje sa bolesnikom. Nagnuvši se malo prema bolesniku upita ga blagim tonom:


114

„Je li ti bolje danas, momče? Mlad si pa možeš preboljeti. Govorio sam sa ljekarom; on bi da te operiše, samo načelnik kaže da se još pričeka. Zračenje ti dobro čini? Zar ne?“ Mladi bolesnik ništa nije odgovorio; ostao je miran i ni pomakao se nije. Enver je nastavio: „Daju ti i ljekove iz Amerike; mora ti biti bolje.“ Bolesnik je nekako jedva procedio kroz zube: „Da, bolje mi je.“ „Biće to sve dobro“ – tešio ga je Enver – „mlad si ti još i jak, momče. Ako ustreba nećeš se ti bojati ni doktorskog noža.“ „Kažem ja vama ljudi“ – umeša se opet u razgovor čika Boško – „da je ovaj naš Enver morao biti nekakav hećim ili je bar učio za hećima, ako već nije bio 'odža.“ „Ni jedno ni drugo“ – odgovori Enver. „Pa kakve si onda škole učio?“ – upita čika Boško, nadajući se možda da će Envera da povuče za jezik kako bi nešto rekao o svom obrazovanju. Envera to međutim nije zbunilo i on odgovori čika-Bošku: „Studirao sam i prava i filozofiju, ali nijesam imao materijalnih sredstava da završim studije. Morao sam tražiti službu i otić' u činovnike.“ „Jest', tako je“ – primeti čika Boško – „a šta bi drugo i znao raditi kada nisi završio škole, a nežnog si kanda i zdravlja. Činovnička služba je ipak najlakša i najlepša. Na državnim jaslama je najbolje biti.“ Enver je osetio ironičan ton u čika-Boškovim rečima, zato mu odmah doskoči: „Ko ne zna šta je prava kancelarijska služba, taj tako misli i tako sudi. E moj čika-Boško, nije lak činovnički hljeb.“ „Od njega si se možda i razboleo?“ – dobaci mu čika Boško. Opet nasta opšti smeh, ali to Envera ne zbuni i on nastavi: „Ne dao ti bog bolest od koje ja bolujem.“


115

„Pa, od čega ti zapravo i boluješ“ – upita čika Bora – „jer vidim da si stalno na nogama, imaš dobar apetit kao kurjak jedeš, ni na šta se ne tužiš i uvek si raspoložen.“ „Patim od srca“ – odgovori Enver – „a ljekari moju bolest latinski nazivaju angina pektoris i kardio spazma.“ Kada je to izgovorio Enver se okrete Mihizu; pretpostavljao je da on možda zna te bolesti, pa mu reče: „Uzalud ću ja njima ređati latinske nazive svih onih bolesti koje se kupe oko obolela srca, kada oni to ništa ne razumiju pa neće da shvate šta to znači za radnoga čovijeka kad pati od srca.“ „A, gde si ti tu bolest zapatio“ – umeša se u razgovor bolesnik iz ugla sobe – „kada ti je uvek dobro bilo? Pričao si nam kako su te svugde lepo primali gde god si bio sa službom, da si išao na svadbe, daće, krsne slave, zabijačke i na svakakve časti, gde je moglo da se masti.“ „Pa, jest'“ – odgovori Enver – „ljudi me pozivali i nijesam im mogao odbiti poziv.“ „E, to ti je, vidiš Envere“ – opet će čika Boško – „ogrešio si se o svetu knjigu „Koran“, pa te Alah kaznio da si navukao tu latinsku bolest.“ Čika-Boškova primedba izazvala je opet smeh u sobi, ali Enver dobroćudno nastavi u svome maniru. „Nijesam se ja ogriješio o moju muslimansku vjeru što sam 'rišćanima odlazio na kućna veselja. Ono što mi vjera brani da jedem i pijem, toga sam se i držao. Mimo vjerskih ima i društvenijeh propisa, a to je da paziš i ugodiš narodu koji te drži i plaća. Ja sam uvijek bio za demokratiju...“ „Sad je socijalizam“ – prekide Envera jedan od bolesnika – „a za ovo smo se bili borili...“ „Tako nam i treba“ – ubaci se čika Boško. „Jest', dobro veliš“ – nadiveže se brzo Enver – „svi smo za socijalizam...“ „Kako ko“ – dobaci čika Boško.


116

„Ja sam u staroj Jugoslaviji“ – nastavi Enver po svom – „bio za ravnopravnost svih naroda i za narodnu vlast. Jest', vjere mi, nikada se nijesam ogrešio o narod, nego sam se vazda držao sa narodom. Pravilo je: narod te plaća, narodu imaš da služiš...“ „A koje si partije bio, Envere, u staroj Jugoslaviji?“ – upita jedan od bolesnika. „Zna se“ – umeša se ponovo u razgovor čika Boško – „kojoj partiji je mogao i smeo da pripada, već samo vladinoj.“ „Nije važna partija“ – poče da tumači Enver – „niti političko opredjeljenje službenika, nego je od važnosti njegov rad u službi. Imaš da radiš savjesno i pošteno u korist i na opšte dobro zajednice, kako to interesi narodni zahtjevaju. Ja sam sa službom prošao kroz mnoge ustanove i razne krajeve i svugdje su cjenili moj rad.“ „Znači“ – primeti čika Boško – „da si promenio dosta zvanja i mnoge službe.“ „Mijenjaju se ministri i načelnici“ – doskoči izazivačkom pitanju Enver – „pa što ne bih ja ovako sitan i beznačajan čovijek i službenik okušao svoje snage i sposobnosti na raznijem mjestima. To ti je sve praksa a praksom se stiče iskustvo i znanje. Zar nije tako, gospodine?“ Pitanje je bilo upućeno Mihizu. Enver mu se svakako obratio ne bi li ga uvukao u razgovor. Ali njemu nije bilo do razgovora i on je i dalje ćutao. Envera to nije ni malo omelo da nastavi svoja izlaganja. „Ko je u službi narodu i državi taj mora da bude spreman u svakoj struci, da je upoznat sa svima pitanjima državnoga mehanizma i da poznaje sve narodne potrebe.“ „Sad razumem“ – upade opet Enveru u reč čika Boško – „zašto si ti iz Bosne došao ovamo u Vojvodinu; da ovde stičeš praksu. Samo ti nisi više tako mlad, a ako ćeš još dugo da budeš praktikant, nećeš imati mnogo vremena do penzije.“ Enver je osetio ironiju u čika-Boškovim rečima, zato mu uz osmeh na licu odgovori:


117

„Čovijek se uči dok je živ, a kada nije više za rad, nek' iđe u pemziju.“ „Čovek se uči dok je živ, a opet umre lud“ – primeti čika Boško – „eh, znam Envere, da jedva čekaš penziju.“ Svi se opet slatko nasmejaše, međutim, u taj mah mladi bolesnik u postelji do Mihiza nešto bolno zastenja. Enver mu odmah priđe, zapita šta mu treba, a ostalima u sobi rukom dade znak da se umire. Mladom bolesniku nije bilo dobro i Enver ode po bolničarku. Svi su u sobi bili zaćutali, jer su bili svesni da bolesniku treba mir i tišina. Ubrzo zatim, pojavi se bolničarka s Enverom koji je uzeo ozbiljan izraz lica, čime je svakako hteo dati do znanja da razgovor u sobi treba da uzme drugi ton. Svi su ćutali, samo se Enver nije mogao uzdržati a da ne progovori. Dok je bolničarka bila zaokupljena oko mladog bolesnika, Enver se okrete Mihizu i poluglasno, ali tako da su i ostali mogli da čuju, reče: „Momku nije dobro. Karcinom na jednjaku i nije za operaciju.“ Izgovarajući ove reči Enver je činio grimase; hteo je da izrazom lica skrene opštu pažnju na sebe i da poveća značaj svojih reči. Mladi bolesnik je međutim, tražio da izađe do toaleta. Jedva se pridigao iz postelje uz pomoć bolničarke, ali je Enver odmah priskočio, prihvatio bolesnika i pomogao mu da izađe iz sobe. Svi prisutni bolesnici uperiše svoje poglede u njih, a kada ovi izađoše iz sobe, prvi progovori čika Boško: „E, videste li vi Envera. Da znate, on samo iz ljubopitljivosti vodi mladića, ne bi li šta doznao za njegovu bolest od bolničarke.“ „Pa, rekao je“ – dobaci jedan od bolesnika – „neku bolest je kazao.“ „Da, kazao je neku bolest na jednjaku“ – nastavi čika Boško – „a možda znate vi kakva je to bolest?“ Pitanje je bilo upućeno zamišljenom i dremljivom Mihizu. Elokventni vrhovni sudija u svim stvarima književne estetike bio je u nedoumici da li da im objasni šta je to karcinom. Samo je lagano


118

okrenuo glavu na drugu stranu i ništa nije prozborio. Bolesnik je zaista vrlo loše izgledao i sam Mihiz je bio ubeđen da možda stvarno ovaj mladić ima tu opaku bolest, kao što je Enver tvrdio. On je prethodnog dana i sam jedva izbegao sigurnoj smrti od trovanja plinom, pa mu je tim teže padalo da pred ovim ljudima kaže da mladiću nema spasa. Bojao se da oni to što bi im on rekao, neće moći da zadrže za sebe, i ako bi se to ma na koji način dalo mladiću do znanja, nesumnjivo da bi mu teško zagorčalo i onako već izbrojane dane života. Čika Boško je iz njegovog kolebanja i ćutanja razabrao da Mihiz ima nekog razloga što im ne želi da kaže ništa o mladićevoj bolesti, te mu se okrenu i reče: „Vidim i ja da kod momka ne stoje stvari dobro. Naiđu mu strašni bolovi iznutra, a lekari neće da ga operišu.“ „Bio je on u onoj šok-sobi“ – dodade bolesnik iz ugla – „tamo meću one kod kojih se očekuje smrt, pa su ga doneli ovamo nama u sobu. Valjda je prešao krizu i opasnost?“ „To mislim i ja“ – odvrati čika Boško – „jer tek nisu ga doneli ovamo da među nama siroma' umre.“ Tim rečima se osetio pogođenim i sam Mihiz, jer su i njega toga dana bili doneli iz one šok-sobe u ovu bolničku prostoriju. Sada je i on osećao da mora nešto da kaže, da bi koliko-toliko umirio ove ljude, kako se ne bi bojali da će neko iz ove sobe pred njima okončati svoj život. Obratio se dakle čika-Bošku rečima: „Doneli su i mene kao i ovog mladića iz one šok-sobe ovamo, što znači da nismo više u smrtnoj opasnosti. Ja ću za koji dan otići odavde, a i mladića će svakako pustiti kući, jer mu nema spasa, pa bolje da umre u svojome domu uz materinu negu, nego ovde među tuđim svetom. Samo to mu nikako ne treba reći.“ Svi su bili zaćutali: čini se da su ih Mihizove reči duboko dirnule. Posle izvesnog vremena opet je prozborio čika Boško: „Jadni mladić; nema mu tek dvadeset i koja godina. Kada su ustaše pre desetak godina banule u njegovo selo, ubili su mu oca a kuću opljačkali i zapalili, mati se njegova sa mlađim bratom sklonila


119

kod rodbine, a on je onako nejak otišao u partizane. Bio je borac za sve vreme borbe, učestvovao u mnogim borbama po Sremu i Bosni, zatim kod Beograda i u Slavoniji. Sreća ga je pratila da nije bio opasno ranjen niti bolestan, a eto sada ga je snašlo zlo, kada bi trebalo da zameni oca u kući, da se oženi i da mu sine dom. Baš tako se mislim kako je to strašno u životu a i nepravedno. Eto, ovaj mladić dao je sve od sebe za opštu stvar, za narod i državu, i zla sreća mu neće dati da oseti i uživa u plodovima one borbe u kojoj je četiri godine učestvovao, a ovaj Enver tu, provlači se kroz život, svugde se snađe i uvek mu je dobro. Nit' znaš ko je ni šta je, ni od kuda je, a njemu svugde dobro i lepo. Bogzna šta je bio u staroj Jugoslaviji; bio je kod ustaša a sad se opet lepo smestio. Smeo bih da se kladim o što god 'oćete, da se on u ovu bolnicu sklonio da prezimi. Ništa njemu što ga svi zadirkujemo; on ipak sa svima lepo a njemu još bolje.“ „Pa, nije on loš čovek“ – prekide čika-Boška jedan od bolesnika – „ne misli on nikome zla.“ „Naravno da nije loš“ – nastavi čika Boško – „samo što nije ni od neke koristi po državu. A takvih kao što je on, neradnika i gotovana, ima i previše na sve strane.“ „Bilo je i biće“ – dobaci neko u sobi. „Istina, pravo veliš“ – odgovori čika Boško – „jer takvi se znaju uvući i prilagoditi u svakom društvu i u svakoj prilici. Ma gdegod bili, njima će biti dobro. Eto, strpali nas osam bolesnika u ovu sobu i svaki od nas jedva čeka da se izvuče i ode odavde, a Envera ne bi mogli isterati kanda ni silom. Ako je i bolestan, mogao bi se on lečiti i kod kuće, ali njemu je ugodnije ovde u bolnici. Kad bi ga strpali u zatvor, on bi se i tamo snašao.“ Vrata se u taj mah otvoriše i u sobu uđe Enver. Čika Boško ga dočeka s pitanjem: „Envere, jesi li bio u zatvoru?“ Enver zastade; pitanje ga nije zbunilo. Pogledao je u čika-Boška o smešući se odgovori:


120

„E, jesi neki vrag. Otkuda ti pade samo to na um? Pa, jest', bio sam, ali me nevina strpaše u zatvor.“ „O vidi, vidi ti njega“ – čudio se kao bajagi čika-Boško – „i kako je to bilo, nisi nam se hvalio?“ „Griješio bih dušu“ – nastavi Enver – „kad bih slag'o da je u zatvoru bilo loše postupanje.“ „Eto ljudi“ – uskliknu uz smeh čika Boško – „zar vam nisam rekao da se Enver i u zatvoru snašao.“ Svi prisutni u sobi se slatko nasmejaše. „Pa pričaj nam“ – reče jedan od bolesnika – „kako je to bilo sa tim tvojim zatvorom?“ „I zatvor je za ljude“ – dobaci neko – „pričaj, nemoj da se stidiš.“ „Ma jok bolan“ – odvrati Enver – „nije to za priću. Politička je to stvar. „Onda je to nešto drugo“ – opet će čika Boško – „nego znaš Envere, ovaj novi bolesnik u našoj sobi nije čuo one tvoje priče iz tvog nekadašnjeg, kao što veliš, političkog života. Deder, ispričaj naprimer onaj slučaj sa pogreba onog ministra.“ „Pričao sam već“ – branio se Enver. „Jesi nama“ – potvrdi čika Boško – „ali to ne čini ništa. To ti je jako zanimljivo, pa će i novi bolesnik sigurno rado da sluša, čuo si: on je pisac. Možda će te u knjigu metnuti?“ Enver pogleda u Mihiza i mada ovaj nije ništa rekao, on je njegovo ćutanje tako protumačio kao odobravanje, te nastavi: „Ako to bolesnog pisca zanima, mogu ponoviti. No vjerujte ljudi i prijatelji, ja ovo pričam ne zbog sebe, nego što time hoću da prikažem i okarakterišem nekadašnje političke i socijalne prilike u Beogradu. Upao sam bio tako u priliku, ili da ju nazovem nepriliku, da međ' velikim nekadašnjim političarima i ja igram nekakvu ulogu. Da bilo je to o pogrebu jednog istaknutog političara i ministra. Ja se baš tada zadesih u Beogradu, pa rekoh sebi: Idem da vidim tu sahranu. Znao sam da će na pogreb doći državnici, političari i sve prvi tadašnji


121

ljudi u državi. I ja ti lijepo odem na groblje, a da bih sve najljepše vidjeo, ja ti ondje u mrtvačnici zauzeh mjesto i stadoh odmah pokraj pokojnikove familije. Bilo kako bilo, tek se desilo da me je familija držala da sam nekakav od bivših vjernih i odanih pokojnikovih činovnika, a drugi su me opet smatrali za člana pokojnikove familije, te redom i meni počeše izjavljivati saučešće. Šta sam znao raditi, nego primam i zahvaljujem se u ime familije na izrazima saučešća, i kad sam tako već bio upao u pokojnikovu familiju, a ja ti uz njih ispratih sanduk do groba. Meka sam srca, te sam na grobu morao plakati. Kad izađosmo iz groblja, a familija me poziva da idem pokojnikovom domu. Oni iz pratnje prosto me strpaše u veliki crni automobil i tako reći silom me odvedoše do pokojnikove kuće. Vjerujte, ta prosto me silom dovedoše u pokojnikov dom. I što da vam ljudi duljim priču, tamo sam najljepše bio primljen i počašćen sve za pokoj duše velikoga pokojnika i to još u društvu sve velikih političara i državnika. Eto, tako sam ti ja dospeo u društvo tada prvih ljudi u državi.“ Enver je prekinuo pričanje, malo je zastao a čika Boško ga podseti: „Samo si sada zaboravio da spomeneš i ono kako si stalno silne suze prolio za tim pokojnikom.“ „Jest' vala, baš sam se naplak'o“ – odgovori Enver – „a kako i ne bi, kad su svi oni najljepše pričali o pokojniku, plakali su i drugi, pa su i meni suze same tekle.“ „Zato su i mislili da pripadaš familiji“ – dobaci jedan od bolesnika i na tu upadicu svi prasnuše u smeh. Enver samo odmanu rukom i mirno odgovori: „Ma vi ljudi sve nekako krivo tumačite. Kako ne bih zaplakao za tako dobrim čovijekom. Na pogrebu sam tužan i plačem, a na veselju sam veseo i pjevam!“ „Kao ono na novinarskom kongresu“ – opet upade neko Enveru u reč. „Bogami Envere“ – priseti se čika Boško – „deder, ispričaj nam i taj tvoj slučaj.“


122

Enver se nije dao dvaput moliti. Ispitivački je ispod oka pogledao u Mihiza i zaključio da se ovom dopala pređašnja njegova priča o velikom pokojniku i toj celoj gunguli u koju je nesrećnik nehotice upao. Znao je to po reakciji pisca kada mu je ovaj sa osmehom ponudio cigaru. Sa osmehom ju je prihvatio, zadenuo za uvo i veselo nastavio: „Priznajem ljudi da sam ja ljubopitljiv čovijek i da svašta volim da vidim i čujem. Elem, bilo je to neke godine da sam nekim svojim poslom putovao u Ljubljanu. Ma, daidža mi je tamo radio u komunalnom preduzjeću... Uđem ti ja u voz i sednem u kupe pola sata prije da zauzmem mjesto. Kad poče da se pune kupei... i moj ti se napuni. Istim vozom su putovali i učesnici novinarskog kongresa. Čujem ti ja đe se u nji'ovim vagonima vodi vrlo živa i bučna diskusija. Hm, rekoh sebi: tu će biti što zanimljivo da se čuje i dozna iz te žučne debate ovih naših predstavnika sedme sile. I ja ti se ljepo nađem u vagonu đe je bio restoran pun novinara koji su pili a i ja s njima. Časte oni dvije ture, častim ja turu. Popismo ti mi tu dobro. U tom voz već stiže u Ljubljanu, đe je bio priređen svečan doček novinarima. Oni iz vagona a ja ti s njima. 'Oću brate da vidim i da čujem kako će ih pozdraviti i dočekati Slovenci. Bio je zaista lijep doček. Bilo je pozdravnih govora, bratskog pozdravljanja čak i grljenja. Ljubljančani dobri i prijatni neki ljudi, gostoljubivi domaćini, te dočekaše svesrdno goste, strpaše ih u automobile i hajd u hotel. U onoj opštoj gužvi kako sam se onđe obreo među novinarima, zgrabiše ti oni i mene pod ruku i lijepo me odneše i smestiše u hotel. Ne znam ti ja brate slovenački i ne mogu ljudima da objasnim da ne spadam među ovu branšu. Jedan od domaćina iz odbora za doček gostiju priljepio se uz mene i ne pušta, nego me silom odvukao na banket. Aman ljudi, kažem, al' ne vrijedi! Smestili me između dva Slovenca, ljudi učtivi i vrlo ljubazni, pa cijelo vrijeme samo oko mene da me što bolje i što ljepše ugoste i počaste. Zaboravih ti ja i kud sam poš'o i na moga daidžu... Pitaju me oklen sam, a ja im reko' iz Sarajeva, bolan. Zatim se zaineresovaše „za koji list radim“, odnosno „za koji sam list?“ Ja im objasnih da sam


123

musliman ali jugoslovenski orijentisan i da sam za štampu muslimanske zajednice. To im se mnogo sviđelo i sad oni uz piće počeše naširoko i nadugačko da mi izlažu svoja politička načela i slovenačka politička stanovišta. Šta sam znao raditi nego sam im sve odobravao, jer ništa nijesam razumio što su mi ti dobri i simpatični ljudi satima govorili i tumačili. Palo je na tom banketu i mnogo zdravica, mnogo se pljeskalo a još više galamilo i kada su se već svi bili premorili od jela, pića, zdravica, muzike i galame, duboko u noć društvo se nekako razišlo, banket se završio, te se i ja izvukoh iz ove gužve i veselja. I tako p'jan napokon odem kod svoga daidže, kud sam bio i poš'o. Bilo je zaista veselo i lijepo, moram priznat'.“ „Alal ti vera Envere“ – kaza bolesnik iz ugla – „sjajno si izveo to sa novinarima. Ajd' što si smotao one Slovence, ali kako se niko drugi ne nađe da te upita ko si i šta si, čoveče!“ „Ma, bilo je onđe stotinak zvanica na banketu“ – produži Enver – „i ko će u toj gužvi da obrati pažnju baš na mene? Znaš kao je na tim banketima: svi se trude da što više pojedu i popiju. Meni je to taman dobro došlo; lijepo sam se proveo i mogu sa pohvaliti da sam upoznao društvo predstavnika javnoga mišljenja.“ „He, he,“ – smeškajući reče čika Boško – „jesi majstor, Envere, što si izveo ovo sa novinarima. Ali ono s vladikama, ono ti je još bolje. Deder, ispričaj nam onaj slučaj sa sastankom vladika iz celoga sveta!“ Enver klimnu glavom i odmahnu rukom dajući time prisutnima znak kao da ne želi da priča. Pogledao je u razbuđenog Mihiza očekujući možda da će mu ovaj nešto reći. Čika Boško je međutim nastavio navaljivati na njega da priča. „Evo, zapali jednu pa pričaj; to je jako zanimljivo, a i drug pisac će te verujem rado slušati.“ Čika Boško pri ovim rečima dobaci Enveru kutiju cigareta. On zapali, povuče nekoliko dimova, pa kao braneći se nastavi: „Ma, ono je crkvena stvar, pa ne bih htio da ispadne da ja kao musliman hoću da ćeram šalu s 'rišćanskim vladikama i crkvom. Ja


124

poštujem svačije vjersko ubjeđenje, a ono s episkopima desilo se sasvim slučajno đe sam upao u neki crkveni sabor.“ „Neka Envere“ – reče jedan od bolesnika – „samo ti pričaj, nećemo ti zameriti što je reč o našim vladikama.“ Enver je ćutao; činilo se kao da se bio zamislio. Po izrazu lica mu se videlo da je u sebi smeška i da u mislima prelazi preko nekog događaja koji nesumnjivo sprema se da prisutnima ispriča. Ko zna koliko je puta on taj svoj doživljaj već ispripovedao, i to rado i od srca ispričao, pa ipak se sada pretvarao kao da se predomišlja i usteže, a sve je to činio samo zato da bi ispalo kao da ga slušaoci mole i da on samo na njihovo navaljivanje pristaje da priča. „Ajde Envere“ – čulo se sa svih strana „ne daj se toliko moliti. Pisca će to naročito zanimati, videćeš.“ „Druže pisac“ – obrati se čika Boško Mihizu – „čućete ovaj Enverov slučaj pa da se malo nasmejete tako bolni. Dospeo Enver čak i na nekakav međunarodni episkopski sastanak. E, jesi neki đavo, Envere, da ti nema para.“ „Ajde Envere“ – navališe opet nekoliko bolesnika – „vidiš da te svi molimo da nam ispričaš taj svoj doživljaj. Olakšaj nam bolesničke muke.“ „Pa baš kada toliko navaliste“ – reče napokon Enver – „piscu za ljubav ponovo ću da vam to ispričam.“ „E, tako, tako, prijatelju“ – odobriše više njih u sobi. Enver odlučno pristupi Mihizovoj postelji, uze i bez pitanja cigaretu sa njegovog stolčića, pripali, zatim sede na susednu praznu postelju i ispitivački pogledavši unaokolo na sve bolesnike, poče pričati: „Dakle, pročitam ti ja jednoga dana u novinama da će se u Novom Sadu toga i toga dana, održati međunarodni episkopski sastanak za zbliženje crkava i drugih vjerskih zajednica. Ljubopitljiv, kakav sam već po naravi svojoj, riješim se da odem na taj sastanak. Što ne bih, velim ja sebi, vidjeo episkope iz raznijeh zamalja i raznijeh naroda i konfesija, što se veli. I ja odoh u tu vašu pravoslavnu Sabornu


125

crkvu da vidim crkvene poglavare iz cijeloga svijeta. Uđem ti ja u crkvu, onako lijepo obučen i dotjeran, uz ostale strane episkope i zajedno s njima odvedu me tamo pred oltar i pjevnicu. Vidim ja da oni mene drže za delegata sa strane, no što da činim, neka ih, jer ću sa toga mijesta sve ljepše i bolje viđet'. Tako i bi. Zaista sam sve lijepo i dobro viđeo. Poslije... kako se veli... a da, liturgije, izađosmo iz crkve i odosmo u Vladičanski dvor. Ja skupa dođoh s tim silnim vladikama i tu u dvoru me jedno mlađe svješteno lice zapita: „Vi ingliš, frenč, dojč?“ Ma nijesam ja Englez nit' ono drugo, već musliman iz Sarajeva. „Ah, dakle predstavnik i delegat muhamedanske verske zajednice“ – opet mu i to milo i drago, vidim. Kad zatim poče konferencija da radi, onaj vaš vladika kao domaćin pozdravlja prisutne na engleskom, francuskom i njemačkom jeziku sve strane delegate, pa se tek najposlije okrenu i meni te sa velikim zadovoljstvom konstatuje da ovom značajnom međunarodnom crkvenom skupu prisustvuje i predstavnik muslimanske vjerske organizacije. Na ove vladikine riječi svi delegati baciše svoje poglede prema meni, pa me klimajući glavom i gromkim aplauzom pozdraviše. Ja nijesam naravno ništa razumio o čemu se vijećalo na ovoj konferenciji, jer se govorilo i raspravljalo na stranim jezicima, iako mi je ono svješteno lice počešće pokušavalo da protumači kako se radi i diskutuje o akciji na međunarodnom zbližavanju crkava u svijetu. Kad se završila konferencija delegati krenuše na zajednički objed. Spopaše me da i ja idem s njima. Branim ti se ja da ne mogu, jer po mojim vjerskim propisima neću moći jesti što i oni, ali oni navališe te moradoh ići sa ostalim delegatima. Kad stigosmo tamo u onaj velќi hotel i taman se smjestismo u trpezariju, al' odjednom iskrsnu među kelnerima neki moj zemljak i stari poznanik. Šejtan ga nanio i on pravo iđe, vidim meni. Poče me tamo sve priupitivati šta ću ja međ' ovijem 'rišćanskim crkvenim licima. Moradoh s njim u drugu odaju da mu objasnim cijelu stvar. On mangup nešćede da me razumije, neg' stade prijed njegovijem kolegama da mi se podsmijeva i tako me je naljutio da sam se ja pokupio i otiš'o bez zbogom i bez oproštaja.“


126

„I ti tako ostade bez banketa?“ – cinički izusti čika Boško. „Ostadoh, eto tako“ – tužno će Enver – „a nije me bilo bezbeli ni žao.“ Upadica čika-Boškova izazva kod prisutnih opšti smeh. Ređala su se zatim zadirkivanja na račun tronutog Envera, ali on je znao svakome da parira u takvim situcijama, što je svakako povećalo živo i veselo raspoloženje, koje se naposletku pretvorilo u čitavu galamu. Svo veselo raspoloženje međutim, prekide dežurna medicinska sestra koja iznenada upade u njihovu sobu istrogim im glasom reče: „Zašto ne poslušate kada sam vam rekla da ne sme biti galame u sobi. Nije vam ovo pozorište i mesto za šalu i razonodu; ima tu i teških bolesnika. Ko neće da se podvrgne našoj bolničkoj disciplini, taj neka ide svojoj kući.“ Ove stroge i energične bolničarkine reči primeljene su bez komentara i otpora. U sobi je nastala grobna tišina; svi se bolesnici pokunjiše, Enver se začas stvorio u svojoj postelji, a neki čak navukoše i pokrivač preko glave, da bi možda tako umanjili srdžbu medicinske sestre. Ona je međutim još jednom bacila svoj strogi pogled po sobi i gaseći svetlo im saopšti: „Vi se tu kikoćete i smejete, a drug vam iz sobe dušu ispustio!“ To im reče rutinski i izađe iz prostorije zatvarajući vrata za sobom. „U sunce ti poljubim“ – reče neko u mračnoj sobi – „umrede mladić!“ U sobi je nastao tajac. Niko od prisutnih nije više reagovao. Svi su bili zaokupljeni sopstvenim mislima. Veče se već bilo uveliko spustilo: u prozorska okna jaka mećava je nanosila krupne snežne pahuljice, te kao da je sve to delovalo još opuštajuće na bolesnike u sobi. Svi su se smirili te noći i večeru propustili. Uskoro su već bili zadremali, jedino je pisac Borislav Mihajlović Mihiz do dugo u noć još razmišljao o svemu i svačemu, pa i ovoj neobičnoj noći.


127

Bilo je to jedini put kada ovaj čuveni poznati polemičar bez dlake na jeziku nije došao do reči, jer ćuteći bolestan slušao je druge, ali kasnije uvek i sam izvodio svoje retoričke bravure.


128


129

PIŠTA LANETOV I DOŠLJACI

U kući gazda-Dušana Gudurića poznatijeg kod svojih sugrađana kao Pišta Lanetov je nastao pravi lom kada je doznao da mu se sin jedinac zagledao u devojku iz kuće nekoga koloniste. Imao je gazda-Pišta Lanetov svoga razloga zašto nije baš mario za koloniste; kao da su mu oni krivi, što on nije onaj koji je nekada bio u svojoj varoši Irigu, kada je imao oko sto jutara zemlje, salaš, poljoprivredne mašine, lepe konje i mnogo stoke. Kuća mu je bila jedna od najlepših u varošici i on je uživao, da ga ljudi oslovljavaju sa „gazda-Pišta“. Kada je posle agrarne reforme ostao samo na maksimumu, omrznuo je ceo svet. Nije mu teško padalo da sam sa sinom radi zemlju, a da uđe u zadrugu, nije hteo ni da čuje. Dok je ranije, u mlađim svojim godinama i kad je plivao u izobilju, bio društven čovek i veseljak, sada je postao mrzovoljan i potpuno povučen u sebe. Čak mu je i to bilo krivo, ako bi ga neko oslovio sa „čika-Dule“, a gotovo bi se i razgnevio da mu ko kaže „druže“. Koloniste koje je nazivao „došljacima“, nije hteo ni da gleda nego ih je baš izbegavao. I eto sada, njegov Đorđe, jedinac, hoće za snaju da mu u kuću dovede baš devojku od ovih došljaka. Ne, nikada na to neće pristati, niti će u svoju gazdačku kuću primiti za snaju takvu sirotinju. Žena mu Milica je pokušavala da ga umiri i odobrovolji, ali ni to nije pomoglo. Došli su mu i rođaci da se zauzmu za Đorđa; pokušavali su lepim i biranim rečima ne bi li ga odvratili od njegove nepopustljivosti. Što su oni više i ubedljivije govorili, gazda-Pišta je padao u sve veću sremačku jarost. „Neću i ne treba mi dođoška u kuću“ – govorio je pun u srcu gneva. Izbila je u njemu opet njegova nekadašnja narav, kada je terao svoj gazdački ćef, inatio se sa svakim ko mu nije bio po volji. Žena mu kuka i plače po kući; žao joj je sina, jer vidi i oseća da dobro biti neće. Zato se podigao i stari ujak da mu se zauzme za sina Đorđa.


130

„Nisu to više ona vremena“ – govorio je starac – „na koja si ti navikao Dušane i na koja misliš. Za mlad svet nastaje novi život u kojem ima vrednosti samo rad i radna snaga. Vama treba odmena i mladalački polet u ovako velikoj kućerini.“ Tada se razgovora prihvatila stara ujna i počela da hvali devojku. „Da ju vidiš samo“ – nastavlja ujna – „kako je stasita pa lepa, nema joj ravne u celoj varoši. Baš što kažu: taman pred kuma. A pravo da ti kažem, Dule, i gde bi Đorđe i našao bolju i lepšu devojku, već on kakav je...“ Ujna nije izgovorila sve što je mislila i što je možda htela da kaže, a bilo joj je već na jeziku da izgovori kako Đorđe baš nije neki delija i na oko naočit momak. Đorđe je zaista bio omanji rastom, slabunjav i pomalo neugledan. Gazda-Pištu je i to bolelo, što nema stasitijeg, lepšeg i uglednijeg sina. Eh, često je pomišljao u sebi: kakav je on momak bio. Znala ga je ne samo cela varoš nego i sva okolina: Lanetov jedinac, gazdinski sin, stasit, lep, zdrav i pust. Niko njemu nije ravan bio, a i moglo mu se, jer je bio razmažen kao jedinac pa je bio ćidija. U svojim mislima je gazda-Pišta Lanetov prelazio i sve ono što se desilo, kada su njega ženili. Došao kući kada je bio odslužio vojni rok, a roditelji i rodbina navalili da ga ožene. Morao je silom da popusti i to radi toga da bi prekinuo sa svojim slobodnim, momačkim i bećarskim načinom života, pa je popustio pred ubeđivanjima da je njegova dužnost prema domu i porodici da se oženi te tako smiri, da izrodi decu, na prvom mestu svakako sina, da bi se tako održala kuća i porodična loza Lanetovih – Gudurića. Odlučio je dakle da se oženi, ali mu nije bilo lako naći devojku; tražio je i lepu i zdravu al' uz to da bude i mirazdžika, što se govorilo – taloškinja. U varoši Irigu za njega takve devojke nije bilo, pa je obišao pola Srema, čak je bio i u Bačkoj da gleda devojku, dok naposletku po nagovoru dobre provodadžike nije izabrao svoju Milicu iz susednog sela. Nije bila ni lepa ni ružna, omanja i nežna, ali je iz imućne kuće. Kada mu je rodila sina, teško se razbolela i više nije ni rađala decu. Sin Đorđe bio je ne samo po liku i


131

stasu nego i po naravi i po svemu sušta mati, što gazda-Pišti Lanetovom nimalo nije bilo po volji. Naravno da je i to bio razlog da je prema svome sinu uvek bio više krut nego li nežan. Karakter mu je doduše bio takav, da je naročito posle smrti svoga oca, u kući bio pravi despot i tiranin; teško onom ko bi se usudio da nešto uradi mimo njegove volje i zapovesti. I u ovom slučaju kada mu se sin rešio oženiti s Ružicom iz kuće koloniste, iz gazda-Pište je izbila sva ona njegova urođena sremačka svojeglavost i tiranska narav. Ali kada je video da mu sin ne odustaje od svoje namere i odluke, a da njegova žena Milica više pati od sina, izrekao je u svojoj srdžbi kratku odluku: „Dobro, neka se ženi, ali mi takva snaja ne treba u kući!“ Kupio je sinu od opštine u drugom kraju varoši staru napuštenu trošnu kuću, prepisao mu pet jutara zemlje oranice, dao konja i kravu, predao mu nešto poljoprivrednih radila kao i pokućstva, ali mu je zabranio da mu u kuću dolazi. Gazda-Dušan Gudurić, alijas Pišta Lanetov je posle ove deobe i razlaza sa sinom retko izlazio iz kuće; zemlju je dao napola da mu drugi radi, a on je postao još mrgodniji i zatvoreniji prema svakome. Njegova Milica je teška srca podnosila sve to, stalno je kukala i tugovala; krišom je ipak odlazila sinu, ili mu je po rodbini i prijateljima što-šta šiljala samo da bi mladima olakšala život. A za Đorđa i njegovu Ružicu zajednički život već odmah od početka, čim su se uzeli, zaista baš nije bio nimalo lak; u kući je mnogo toga nedostajalo, pa i njih dvoje mladih, neiskusnih i neumešnih nisu umeli lako da se snađu. Đorđe je zato već prve godine svog samostalnog života i ekonomisanja ušao u zadrugu, što je opet dalo povoda da mu se otac razjari i razviče na svoju krhku ženu: „Eto ti tvog sina! Nije nizašta; pred'o sve u zadrugu pa će sad u nadnicu.“ Žena ga je umirivala i ubeđivala da zadrugari ne idu u nadnicu, jer rade svoju zajedničku zemlju. Ali za gazda-Pištu nije bilo nikakvih objašnjavanja; on je samo terao svoje i osuđivao rođenog sina. Đorđe


132

je bio vredan i štedljiv, ali je u zadrugu ušao da bi što kvalitenije obrađivao zemlju. Pred oca nije hteo a nije ni smeo da izađe, jer mu je znao preku narav. Nije se gazda-Pišta odobrovoljio ni kada mu je snaha rodila sina; nije hteo ništa da zna za svoje unuče, mada mu je žena kukala, plakala i molila ga da primi snahu, kako bi novorođenče videli oni, kao deda i baba. Dolazili bi i rođaci češće i pokušavali da utiču na gazda-Pištu ne bi li popustio i zauzeo pomirljiviji stav prema svome sinu kome je žena druge godine opet rodila sina. Ali gazda-Pišta tvrdoglav, osion i nabusit kakav je bio, nije hteo ni da čuje o nekom svom popuštanju. „Ne, nipošto“ – odgovorio bi na svako posredovanje – „ne trebaju mi došljaci u mojoj kući!“ Nije mario što mu rodbina mnogo zamera za ovakvo njegovo držanje, niti se obazirao ni na to što ga i sva varoš osuđuje. Žene u varošici su bile naročito ogorčene zbog gazda-Pištinog stava prema svojoj snahi, jer je Ružica bila lepa kao „gorska vila“, a uz to i vredna domaćica i dobra majka, pa su joj deca bila lepa i zdrava, negovana, kao od brega odvaljena. Samo je sin mu Đorđe kuburio sa zdravljem. Kako je bio nežnije telesne konstrukcije a mnogo je radio, to je počešće pobolevao. No, pete godine braka baš se bio ozbiljno razboleo. Rano prolećno sunce ga je izmamilo na njivu i tu je ozebao. Lekar ga je pregledao i ustanovio jak nazeb, dao mu nekakve lekove i savet da se čuva i da pazi na svoje zdravlje. Čuvao je Đorđe svoje zdravlje i uzimao lekove, ali podmukla bolest nije minula. U leto kada su prispeli veliki poljski poslovi, pregli su Đorđe i njegova Ružica svom snagom da udovolje svojim obavezama u zadruzi. Međutim, videli su zadrugari da Đorđe posustaje, te su ga zamenuli u radu; po savetu lekara njemu je trebalo da ide u grad, u bolnicu da se leči, a ne da radi pri teškoj žetvi žita. Videla je i majka da je kod Đorđa zlo, a novca nema za njegovo lečenje. Pokušala je stoga da nekako nagovesti svome mužu i da ga pripremi kako će ga zamoliti da pomogne sinu da se leči. Ali zavojita glava gazda-Pište ni okrenula se nije na ženino kukanje i


133

moljakanje. Đorđe je pak pao u postelju i pomoć mu je bila hitno potrebna, ali pomoći ni od kuda nije moglo biti već jedino od njegova oca. U varoši je vladalo ne malo ogorčenje protiv gazda-Pište Lanetovog; nazivali su ga svakojakim pogrdnim imenima i otvoreno grdili. Digla se tada i strina-Persa koja je sa kućom Gudurića bila u nekom kumstvu; rešila se da pokuša kod gazda-Pište ne bi li šta učinila za jadnoga Đorđa. Strina-Persu je znao ceo Irig po njenom oštrom jeziku, ali je ona važila za umnu i otresitu ženu. U mladosti je bila lepa i gazdačka devojka za koju su se momci otimali, pa se govorilo da je i Dušan Gudurić svojevremeno oko bacio na nju. Međutim, ona je bila prava izbiračica, a udala se ne iz ljubavi nego da prkosi seoskim momcima a ponajpre Dušanu Guduriću. Kakva je bila oštra na jeziku tako je bila odlučna i u svojim postupcima, pa kada nije bila srećna u braku, ona se posle nekoliko godina razvela od muža, zatim preudala pa uskoro ostala udovica, a trećeg muža je oterala iz kuće. U varoši se govorilo da je grdna šteta što Persa nije završila pravne škole, jer bi bila baš dobar advokat, tako se svugde svojski zauzimala, kada je trebalo za nekoga posredovati ili boriti se protiv nepravdi. Strina-Persa je dakle jedva dočekala da se uhvati u koštac sa Dušanom Gudurićem – Pištom Lanetovim, obesnim nekadašnjim gazdom i okrutnim ocem. Ali mudra kakva je bila, izabrala je sasvim dobru taktiku: nije odmah nasrnula na njega, nego mu je otišla kao u posetu da se sa njime kao s kumom i prijateljem, i uz to iskusnim i pametnim čovekom posavetuje o nekim tobož svojim nevoljama oko poreza i agrara. Znala je da je za gazda-Pištu prava razonoda i čisto uživanje da grdi one u opštini što samo traže poreze ili sekiraju ljude. I kada se gazda-Pišta tako dovoljno i do mile volje nagrdio, prešla je strina-Persa u ofanzivu i počela izdaleka da navodi razgovor na ono zbog čega je zapravo i došla u njegovu kuću. „Eh, Dušane“ – razvezla je – „da znaš kako me je žao što nam je mladost tako brzo prošla. Pa bar da imam više dece, jer sam eto ostala sama u kući; onaj moj jedinac nije hteo da ostane paor ovde, nego silom hoće u grad pa makar i u fabrici radio. Da znaš kako


134

strepim za njega da mu se kakvo zlo ne desi, a već ne pitaj kako živi, kada je nesrećnik već i drugu ženu oterao.“ „Ne pada iver daleko od klade“ – primeti zajedljivo gazda-Pišta Lanetov. „Ako ćemo po tome“ – nastavi strina-Persa – „onda bi ti trebalo da imaš sina lolu i bekriju, kao što si i ti bio. Zar si zaboravio kakav si bio i kakva si sve čuda stvarao? Ko je mogao s tobom da izađe na kraj i kako si samo rasipao novac? Ta, da si bio sav od zlata ne bih bila pošla za tebe, a i sreća tvoja što ti nisam postala žena, jer samnom ne bi ti tako kao sa ovom tvojom Milicom. Ne sme jadnica usta da otvori pred tobom, a i onaj tvoj Đorđe ostao je kao neko zastrašeno bespomoćno pile, jer od večitog straha u ovoj kući nije ni mogao da se razvije u pravog čoveka.“ Gazda-Pišti nije više trebalo; u njemu je uzavreo bes, sve je kiptelo, ali nije imao šta da odgovori strina-Persi. Možda se spremao da joj nešto odgovori, ali ona ga preduhitri i mirno produži: „Ima svet i za mnom šta da govori, ali me niko ne grdi a još manje proklinje i ja svakom mogu mirne duše da gledam u lice. Jedino se bojim samoće; nemam unučadi i šta ću raditi dok ostarim i ostanem sama u kući. To me Dušane tišti i boli.“ Gazda-Pišta Lanetov je i dalje ćutao, a strina-Persa je posle ovog razgovora otišla, uverena da je u živac pogodila čoveka kome se retko ko usudio da mu skreše istinu u lice. Prošlo je posle toga nekoliko dana, a Đorđu se stanje pogoršalo. Jadna Ružica je podnosila sve mirno i ćutke; ni jednu reč nije pred Đorđem izrekla protiv njegova oca. Srce joj se stezalo i dugo se premišljala šta da radi. Naposletku je odlučila: obukla se u ono sirotinjsko „malo bolje“ odelo, obukla je i dečicu, starijeg sinčića uzela za ruku a mlađeg na ruku pa krenula pravo gazda-Pištinoj kući. Ušla je na veliku kapiju a garov je u avliji zalajao. Gazda-Pišta se pojavio na kućnom pragu. Stao je kao ukopan kada je opazio Ružicu s dečicom; zanemio je, a steglo mu se oko srca. Ružica se pravo uputi njemu, mališan mu priđe, pruži ručice i detinjim glasićem promuca:


135

„Ljubim ruke, deda. Tata nam je jako bolestan i moli te da dođeš.“ Detinje reči duboko dirnuše gazda-Pištu Lanetovog; kroz celo telo prođoše mu žmarci a u grlu ga je nešto steglo. Pogledao je u snahu i u decu, pa mu se učini da je stariji mališan isti on, sušta njegova slika i prilika. Ruke mu tada odjednom zadrhtaše i u očima mu se pojaviše suze. Mališan ponovo pruži svoje ručice i molećivo reče: „Deda, nemoj da se srdiš na nas, samo pomozi našem tati.“ Dušan Gudurić, čovek kamenog srca, odjedared omekša kao pamuk, nije se više mogao uzdržati: podigao je mališana, pritisnuo ga na svoje grudi, obasipao poljupcima i kroz plač jedva izgovorio: „Ne, ne srdim se. Ta, ti si moj... moj si unuk. Da, ja sam deda... vaš sam deda. Nedam vas više! Tu ćete doći - kod mene!“ Prišao je snahi, poljubio je u čelo pa izljubio i drugog mališana, zatim se okrete i poviče ženi u kuću: „Baba-Milice, ovamo! Otvori sobe, evo snajke, evo unučadi! Neće oni više iz ove kuće nikud! Brže trč'te – dovedite mi i moga sina!“ Tako je gazda-Pišta Lanetov napokon primio u svoju kuću – došljake.


136


137

PRVO ISKUSTVO

Osvanuo je i taj, za njega dugo očekivani dan, kada će mali zeka Mićko po prvi put u svome životu napustiti jazbinu i tople skute svoje zečice majke. Bojažljivo i oprezno, uostalom, kao i svi iz njegovog roda, svojim malenim nosićem njuškao je cvet maslačka, kušao hajdučku travu i okusio ledenu vodicu sa bistrog potoka. „Kako je život lep.“ – pomislio je. Maleno zečije srce snažno je udaralo u njegovim grudima, što od prvine spoznaje spoljašnjeg sveta, što od majčinih reči koje su mu odzvanjale u dugačkim ušima: „Idi i razgledaj okolinu“ – dala mu je savet - „ali pazi se samo čoveka!“ Mićko je bezbrižno skakutao po zelenoj travi svoga odrastanja, po obližnjim proplancima i gajevima, dok jednog dana nije ugledao dečaka u kratkim pantalonama, kako po njegovoj livadi trči za loptom. Setio se majčinih reči i brže-bolje pohitao kući znatiželjno upućujući joj pitanje: „Mamice, mamice, da li je ovo čovek?“ Iskusna majka promolila je glavu iz svoje jazbine i smirujućim glasom odagnala strah kod svoga mladunca. „Slobodno se igraj“ – mirno je rekla – „to će tek biti čovek, sine.“ Zečić se hitro vratio na svoju livadu i bezbrižno potrčao za jednim leptirom, koji je u svome zanosu leteo s cveta na cvet. „Život je zaista lep.“ – pomislio je ponovo. Sigurno i odvažno nastavio je sa svojim vragolijama po mekoj travi. A onda, ugledao je dedicu sedih brkova sa štapom u ruci, koji se sporo prema njemu kretao. Mićko je hitro dotrčao svojoj majci. „Majko, majko, a da li je ono čovek?“ Zečica se naglo i bojažljivo okrenula i ugledavši starca, nemarno odmahnula šapom.


138

„Nemaj straha mališa“ – rekla mu je – „to je bio čovek.“ Začić se potom začas stvorio u obližnjem gaju, osluškujući njemu nepoznat slavujev poj. Odnekud pored njega naiđe srna sa svojim lanetom. Nad gajem beše potpuna tišina leta i samo lagana, dokona šetnja oblaka i poneki, brzi let plahovite ptice, koja je taj mir narušavala. Zečić je osmotrio lane, glavom mu je prostrujala misao. „Imaću druga sa kojim ću se igrati. Kako je život lep.“ Dok su dva novopečena prijatelja uživala u svojoj vragolastoj igri, iznenada, na vrhu proplanka pojavio se lovac s puškom. Mićku je izgledao upravo isto, kao i oni prethodni što ih je već video. Taman kada je hteo da nastavi igru sa svojim drugom lanetom, usledio je snažan pucanj! Lane je potrčalo na jednu, a Mićko na drugu stranu gaja prema svojoj jazbini. Iza njih je ostala srna smrtno ranjena. Uleteo je pored majke kao vihor i sklupčao se uz njene skute u dnu jame. Drhtao je i ćutao isto kao i majka. Ništa je nije pitao. Odveć rano bio je sve shvatio. Bilo je to njegovo prvo iskustvo, dan kada se sreo sa čovekom.


139

COLE NOSAČ

Dok je sedeo u hladovini Gradske kafane u Rovinju i ručao, odjednom za sto Borislava Mihajlovića Mihiza, sede Cole nosač. Bio je pijan kao i obično. Inače, Mihiz nije bio probirljiv u druženju s ljudima, jer zanimljivijim je smatrao problematične ljude od onih sa kojima je uvek sve u redu i na svom mestu. Posmatrao ga je elokventni polemičar i bi mu na prvi pogled žao ovog čoveka; bio je u najboljim godinama; dok ga piće nije sasvim slomilo. Po fizionomiji njegove figure Mihiz je zaključio da je ovaj svakako morao nekada biti lepog stasa i lika. Slušao je po kafanskim kuloarima već bio o njemu što-šta, jer bio je on poznata figura u ovom istarskom gradiću. Cole ga je prvi oslovio; raspitivao se odakle je i kako mu se sviđa na moru. Godilo mu je što je Mihiz nahvalio ovaj stari gradić u Istri. Bio je međutim iznenađen kada je iz njegovih reči saznao da Mihiz mnogo toga zna o njemu samom, a pogledao ga je razrogačenim očima kada mu je pisac postavio pitanje: zašto ne ostavi piće zbog već narušenog mu zdravlja. „Eh, ne znaš ti gospodine“ – poče Cole – „koja nevolja mene goni. Ne pijem ja od volje i milja nego što me nesreća tera. Nešto je uselo tu (šakom je udario po plećima), i lepo osećam da me tera u propast.“ „Eto“ – odgovori pisac – „vidiš i sam da te piće tera u propast, pa što ga ne ostaviš? Ima i tome leka. Toliki ljudi su bili drevne pijanice i behu skoro propali, pa sad lepo žive solidno i uredno kao ljudi.“ „Nisam ja za ovaj život“ - prekide ga Cole – „ja sam naučio drugačije da radim i živim. Nije ovo...“ „Čekaj, Cole“ – upade mu u reč pisac – „znam šta hoćeš da mi kažeš. Ali nije reč o politici i režimu, nego o tvome zdravlju. Pa onda pomisli i na svoje ime; nisi ti tikva bez roda i korena. Deda ti bio poznati narodni tribun; zbog svetlog imena svoga dede ti ne smeš ovako da živiš.“


140

„Da gospodine Mihiz“ - odvrati Cole – „deda mi je ostavio svetlo ime, i porodici i srpskom narodu. Ali ko danas mari za to ime? Uzeše mi sve, pa čime da čuvam i održim to naše ime?“ „Radom, samo poštenim radom.“ – savetuje pisac Coleta. On ga je gledao nemo, ali iz očiju mu se moglo pročitati kako se u duši lomi šta će i kako će da mu odgovori. Posle poduže pauze on poče: „A zar to nije pošten rad kojim se ja sada izdražavam? Imao sam lepu i veliku trgovinu u Beogradu, pa mi je uzeše komunisti. Bio sam ogorčen i nisam mogao da ćutim, pa sam dospeo u Požarevac. Šta ćeš? Tako je moralo da bude...“ Cole je opet zaćutao i tužno gledao u pisca. Mihiz je osećao da bi trebalo da mu uputi nekoliko utešnih reči; on je svakako očekivao da čuje njegov sud o njegovom slučaju. Ali on je spadao u one ljude koji nisu mogli da se snađu u novim društvenim poratnim prilikama u državi. Da je bio u nekoj drugoj sredini ili da je bilo nekoga da ga uputi, on bi nesumnjivo kao i toliki drugi, realno shvatio društvenu promenu, obuzdao svoju prgavu narav, prihvatio mogućnost da se uključi u poslove svoje struke i nastavio bi da živi normalno svojim životom. Ovako je sada bio na putu da potpuno propadne, a moglo mu se još iole pomoći da ne posrne sasvim u sopstvenu propast. Beše Mihizu žao ovog nesrećnika, ali je i sam bio svestan da nekim neposrednim moralnim savetima ništa neće moći da postigne, jer se kod ljudi njegova karaktera i mentalnog sklopa moraju upotrebiti druge metode ako se želi uticati na njih. Stoga mu se Mihiz pažljivo i tihim glasom obratio: „Sve je, Cole, tako kako kažeš. Ali nisi ti jedini koji je tako prošao; hiljadama je ljudi kojima je novi socijalistički poredak prekinuo dotadašnji način života i rada i uglavnom su se svi snašli, uključili u daljnji rad i nastavljajući da žive kao i svi ostali. Život ljudski je zapravo borba za opstanak, i svako se trudi i nastoji da u toj borbi uzima udela sa što manje tegoba i nevolja, a to znači da traži ona sredstva i one metode s kojima će u saradnji sa društvenom


141

zajednicom najbolje doprinositi opštoj stvari a ujedno i sebi obezbediti životni opstanak...“ Kod ovih reči Mihiz je malo zastao. Cole je sa ironičnim osmehom gledao u njega; znao je britki pisac i osećao, da on u sebi misli kako je uzaludno njegovo izlaganje i mudrovanje. No on je odmah nastavio: „Nisi ti za ovaj posao koji sada radiš. Nije doduše ružno i nečasno biti nosač, ali to neka budu oni koji nisu za drugu rabotu. Još si ti u godinama kada bi se mogao prihvatiti drugog posla koji tebi odgovara.“ Cole se počeo vrpoljiti na stolici, čime je nesumnjivo hteo da mu da do znanja da mu se njegovo izlaganje ne sviđa. Zatim progovori: „A vidiš, gospodine Mihiz, meni baš ovaj posao najbolje odgovara. Kad je leti turistička sezona, ja lepo zaradim pa živim kako mi je volja, a kad naiđe zima i nema više gostiju na moru, a ja na zasluženi odmor u zatvor Lepoglava.“ Cole se na ove svoje reči počeo glasno smejati, jer zaista za minulih godina se već nekoliko puta desilo kada prestane turistička sezona, da se Cole napije, načini izgred i glasno napada sve i svakoga, počev od turističke uprave, pa sve do samog vrha države. Skandali se obično završavaju njegovim hapšenjem, i koje u istražnom pritvoru, koje na izdržavanju kazne Cole provede tako celu zimu. „Znam da ti je to neka tvoja životna filozofija“ - opet nastavi pisac da mu govori – „ali to nije dostojno za ispravna čoveka. A prolaze i godine, pa će začas zakucati starost, nestaće i zdravlja a bez njega neće biti ni zarade. Niko ti neće pomoći, niti te prihvatiti. Nije još dockan da skreneš s ove stranputice i da se vratiš na pravi put: beži odavde iz ove sredine, iz ovog mesta, idi u bilo koji drugi grad pa se zaposli u svojoj struci, ili ma u kojem drugom zanimanju. Alkoholizam i pijanstvo se leče inekcijama i pilulama, ali treba imati i čvrstu volju kada kreneš novim putem i novim životom...“


142

„A, veliš novim životom“ - prekide ga Cole – „a ja tim sada novim životom niti znam niti želim da živim. Ja sam odrastao i živeo u kući gde se poštenim radom, vrednoćom i štednjom živelo i privređivalo; ni deda ni otac ni ja nismo preko noći sticali, niti nam je cilj života bio da se bogatimo, uživamo i razmećemo na tuđ račun. I deda i otac mi bili su pravi narodni ljudi, narodni borci, zato mi je deda i streljan u Timočkoj buni, jer je bio protiv tiranije... jer je branio narodna prava... i... i...“ Cole je ove poslednje reči izgovarao lagano, sa prekidima i tražio je svakako još neki izraz da pojačano istakne rodoljublje svoga dede. Video je Mihiz da mu je to osetljiva strana i da će možda sa te strane moći da utiče na njega, stoga mu kaza: „S pravom možeš da se dičiš i ponosiš tvojim dedom, ali ti je i dužnost da se čuvaš da ničim ne okaljaš to dično ime. Ako ovako nastaviš da živiš tonućeš sve dublje, gubićeš obzire i ko zna šta još možeš da počiniš.“ „Ništa zla, gospodine Mihiz“ – uzvrati mu Cole – „i ništa ružno neću činiti, jer želim u poštenju što pre da nestanem s ovoga sveta.“ „Aman, čoveče“ - upade mu u reč nestrpljivi pisac – „kud se toliko žuriš s ovoga sveta? Nisi ti još u tim godinama pa da pomišljaš na kraj života. Nije kasno pa da opet počneš sa novim životom.“ Cole ga je tužno gledao, rukom je samo nehajno odmahnuo i glavom je kretao levo-desno u zanak negodovanja. Posle kraće pauze izusti: „Kasno je, jer sam cilj života promašio. Gde da se uhvatim i odakle da počnem, kad je eto mladež stasala i ja više ne bih ni mogao da držim korak s mlađima. A da budem tuđ sluga? Ne, to ne! Nisam ja više za ovaj život i svet. Nemoj misliti, gospodine, da ja ne vidim i ne znam kako se sada radi i kako se živi: pametniji je sada svet nego pre što je bio, ali zato ipak niču luksuzne komunističke limuzine kao pečurke posle kiše.“ Video je Mihiz kuda Cole cilja pa ga prekide.


143

„Eh, nemoj ti odmah tako. Čuo si da ima takvih limuzina i da je povika na mnoge što se u njima vozikaju. Malo je takvih, a više je onih što samo iz pakosti i zavidnosti viču na te limuzine. To ipak nema veze sa tvojim slučajem.“ „Ima, ima veze“ - opet će reći Cole – „jer ti što se otimaju i grabe za položaje i limuzine, ti truju one druge od kojih ja ne mogu da dignem glavu, a nisu mi nimalo ravni po onome kakav sam ja bio u mojoj struci.“ Cole je zaćutao, ali Mihiz je nastavio: „To ti verujem da je to sve tako i da zato nemaš očiju da gledaš takve. Zato ti i velim: beži iz ove sredine gde ti svakog znaš i gde tebe sada svi poznaju kakav si danas. Mani ono kakav je ko bio, nego idi ti lepo u Beograd, pa prvo na kliniku da te izleče i onda se lati tvoga posla pa da budeš čovek.“ „A zar ja sada nisam čovek?“ – uvređeno zapita Cole. „Ma, nisam ja to tako mislio“ – nastavi pisac – „nego ti prijateljski savetujem da maneš ovakav život kojim sada živiš. Zar da budeš ravan ovim jadnicima za koje i nije drugi posao nego da žive od milostinje kao nosači gostima na moru?“ „Dobri su to i pošteni ljudi“ – primeti Cole. „Niko i ne sumnja u to“ – produži pisac – „nego je reč o tebi, da ti ne treba da im otimaš zaradu i ono malo njihovo parče hleba.“ Na ove Mihizove reči Cole je razrogačio oči i upro svoj pogled u njega; očigledno ga je pisac dirnuo u osetljivost i častoljublje. Hitro je ispio čašu piva, digao se i sagnuvši se preko stola, reče mu pun bola i tužnim glasom: „Hvala ti, gospodine, na prijateljskim savetima. Pravo kažeš iako sam propalica ne treba ovim jadnim ljudima da uskraćujem zaradu. Neću ni od koga ništa da otimam, ali mi ne treba ni tuđa milost.“ Tako je, tim rečima Cole odstupio od Mihizovog stola i hitro se izgubio u gomili prolaznika. Za ono nekoliko nedelja što je još proveo u Rovinju Mihiz i Cole nisu se više sretali; činilo mu se kao da ga je izbegavao, ali se na njemu videlo da je sumoran i jako potišten.


144

Naredne godine, kada je Mihiz došao u isti gradić na moru nije zatekao Coleta. Interesovalo ga je šta je bilo sa njime, pa je zato zapitao starog nosača Aliju šta je sa Coletom. Vremešnom Aliji je bilo neobično što se ovakav gospodin raspituje za jednog Coleta, pa gledajući ga s nepoverenjem odgovori: „Nema ga; još jesenas je nest'o odavle. Ne znamo đe je i šta je s njim. A nije ni u apsu, nego ljudi svašta govore.“ „Da nije u Beogradu?“ – upita Mihiz. „Ma, jok“ - odgovori Alija – „nego moja Zineta čula od nekoga 'ođe u čaršiji da su u moru zimus našli udavljena čovjeka. Nije im'o kod sebe nikakve papire nit' isprave, pa misle da je to bio Cole. Ko će ga znati; možda je bio Cole, a možda i nije on? Pa ne znamo ni da li je umro, ili je ost'o živ? Znaš, gospodine, kakav je on šejtan bio; svašta može od njega da bude.“ Da, takav je zaista Cole nosač bio, te varljive i burne šezdeset osme, kada je zauvek netragom bio i nestao.


145

BAJKA O VRDNIČKOM VOZU ( Vrdničkom vozu koji je saobraćao od 1889. do 1969.)

Vrdnik je jedno malo nekadašnje rudarsko mesto, toliko malo

da ćete ga uzalud tražiti na svojoj geografskoj karti. Tu se zauvek u moja čula usadio miris sagorelog uglja – meni najdraži miris ovoga sveta!

I kao svaka varošica koja želi da je poštovana i Vrdnik je imao svoju železničku stanicu, ne tako važnu i veliku, ali sa peronom, šefom stanice, jednim skretničarem i blagajnikom koji je prodavao putničke karte.

Dvaput dnevno voz je ulazio u stanicu: ujutru i uveče. Prirodno, ovaj voz iz Vrdnika nije bio neki ekspresni ili brzi voz, ali je ipak išao kako je mogao vučen od jedne stare gospođe lokomotive, koja je bila prašnjava i malo napukla, ali koja je ipak srčano i hrabro vukla svojih par vagona s furgonom za prtljag.

Lokomotivom je upravljao vozovođa Pecelj i ložač Babjan.. Ceo svet je poznavao Pecelja i Babjana, najmarljivije ljude koji se daju zamisliti. Oni su bili vrlo ozbiljani na svome poslu i kad su se nalazili na lokomotivi znali su samo za svoj posao i ništa drugo. Pa ipak, Pecelj je bio toga dana isuviše ozbiljan. Pre bi se reklo tužan, iz samo njemu razumljivog razloga; zamišljeno i lagano pijuckao je svoje vino iz garave čaše. Možda je bila kriva prašina crnoga uglja što je on voleo često da malo više zagleda u čašu beloga vina, koje se gaji po okolnim brdima oko Vrdnika.

Desilo se tako jednoga dana kada je bila velika vrućina, da je Pecelj pio malo više toga vina. Nije dakle bilo nikakvo čudo što je Vrdnički voz otpočeo da ide u cik-cak po šinama i da propisno posrće. Red vožnje je bio malo povređen toga dana, ali šta se to marilo kad je voz ipak imao da stigne u Vrdnik. Evo već osamdeset godina kako voz dolinom Kudoša, nekih devetnaest kilometara u jednom pravcu, ide iz Rume za Vrdnik i iz Vrdnika za Rumu.

U tome i treba tražiti uzrok svemu što se posle bilo odigralo.


146

Toga dana kada je bila velika vrućina, kada u Peceljovoj glavi nije bilo sve jasno i kada se voz zaustavio kod Rigovog mlina u Pavlovcima, Pecelj je otpočeo da govori svojoj staroj lokomotivi ovim rečima:

„Dahći, brekći, moja dobra Lilika! (to je bilo ime koje je on dao staroj lokomotivi). Brekći, stara moja prijateljice. Život nam nije tako lak. Dobro se odmori. Ništa nas ne tera da se žurimo. Stanica se u Rumi nalazi uvek na istom mestu. Naći ćemo je kad tamo stignemo...“

Da li je to bio zaista odgovor parne mašine ili se to činilo Pecelju u čijoj glavi, nije bilo sve u redu od popijenog vina, tek stara lokomotiva Lilika mu je odgovorila:

„Osamdeset godina moj mašinovođo Pecelju, radimo isti posao. Kakav monoton zanat! Na istim stanicama primamo sve iste putnike ili njihovu decu. Osamdeset godina! Kakav protraćen život!...“

„Šta možemo da radimo, dobra moja Lilika, kad tako nalažu pravila službe?“

Ali Lilika je produžila: „Pomisli Pecelju a i ti Babjane, da smo već ostareli. Jednoga

dana doći će smrt da nas iznenadi. Iznenadiće nas možda na samom putovanju, a mi nismo ništa drugo videli nego samo prugu od Vrdnika do Rume i natrag!... Tih kratkih i jadnih devetnaest kilometara.“

„Tako je, zaista. Ali šta možemo da radimo?“ „Šta da radimo!? Da idemo na drugu stranu! Veruješ li da za

nas nema prostora na čitavome svetu? Dočepaćemo se prve raskrsnice, pa udariti ili levo ili desno. Kako bismo lepo putovali kroz nepoznate krajeve!...“

„Ali vozni red?“ – pitao je Pecelj. „Kakav vozni red? Stresimo sa sebe monotono ropstvo kratkog

putovanja koje traje osamdeset godina! Oslobodimo se!...“ Te večeri Vrdik je uzalud očekivao svoj mali voz. Nije ga bilo

ni u Rumi. Šefovi obeju stanica uzeli su fenjere u ruke i pošli niz prugu da traže voz.


147

Na polovini puta su se susreli ali nijedan od njih nije našao ono što je tražio. Mali voz je netragom nestao! Lilika i Pecelj leteli su sasvim nekim drugim prugama. Prolazili su pored proplanaka i brežuljaka, gledali crkvene tornjeve kako se bele u daljini. Zbogom nam ostajte! Mi se nećemo zaustavljati. Mnogo se žurimo.

Tu... tu... tu-tu! Odjednom neka nepoznata varoš. Kako je velika, kako je lepa,

ali mi nemamo vremena da je posetimo. Imamo toliko drugih stvari da vidimo. Zamislite: u zakašnjenju smo od osamdeset godina!

Tu... tu... tututu... tututu!... „Dobar dan, Beograde! Dobro veče Sarajevo! Zdravo da si

Dubrovniče! Izvinite nas što moramo da produžimo dalje... Evo i velikog mora. Šta nas se tiče? Mnogo smo se zaleteli pa ćemo časom da budemo i na drugoj obali.“

Ah, prijatelji, kakav su čudesan put učinili Pecelj, Babjan i Lilika! I kako je uvak teško učiniti samo prvi korak, oni se nisu mogli zaustaviti. Prokrstarili su celu zemaljsku kuglu u svim pravcima. Dohvatili su se potom prve velike raskrsnice i uzdigli se prema nebu, uvek kroz dim i asmatični kašalj stare i garave Lilike.

Tu... tu... tututu... tututu!... Kako nisu videli jasno, ložač Babjan je zapalio sve fenjere i

začuđeni astronomi su zapazili na nebu neku novu svetlost. Složili su se u tome svi naučnici da je to neko novo sazvežđe,

pa se bacili u svoje proračune. Ostavimo ih neka obmanjuju sami sebe. Ja bar znam da to nije nikakva nova zvezda nego su to mašinivođa Pecelj i ložač Babjan i njihova stara lokomotiva Lilika koji i sada putuju velikim plavetnilom moga dečačkog sećanja.


148


149

OMAŽ DUDU DETINJSTVA MOG

Kadgod je u mom zavičajnom fruškogorskom Sremu bilo more dudova. Od njegovog veličanstva duda stanovništvo je imalo mnogostruke koristi. Od lista u njegovim krošnjama uzgajala se svilena buba, ispredajući beskrajnu tanku nit za finu tkaninu naših devojaka i snaša, koja im se pripijala uz nabrekle bokove i grudi, nežno ih milujući. Njegovim sočnim plodom tolile su žeđ od žarkog leta svinje fajferice crne kao ponoć. Nije bilo svadbe ili daće, a da se njegovom rakijom prisutni nisu podojili. Uz nju, bim im se jezici još više „razvezali“, pa bi moji paori „terali politiku“, a u borbi za primat svog sopstvenog mišljenja često bi preteći pokazivali oštricu sečiva britve „kalamačice“. Uz dudov božanski napitak regruti su su vekovima ispraćani u soldate na službu raznoraznim ćesarima i gospodarima njihovih života i sudbina. Od dudovih cepanih duga od vajkada su pinteri pravili najkvalitetniju rakijsku burad zapremine od pola akova pa sve do ardova. Stolari su gradili kolevke, a ne retko i sanduke za večni počinak. U hladu dudovih krošnji umorni paori su na klupi plandovali po prašnjavim sokacima. Mi deca, već sazrela za družinu, za prvinu zavere, za ranu slutnju zla, vrebali smo iz prikrajka da se popnemo na tuđi dud. Iako smo gotovo svi imali pred kućom ili u avliji svoje stablo duda, želeli smo tuđe kušati, jer je on bio najslađi, kao uostalom i svako zabranjeno voće. Privučemo se iza tarabe ili kakve kamare slame na gumnu, lopovski, kao „sremski Arsen Lupen“ Koja Mudri, hrabro, dok nam srce kuca negde u peti, preskočimo tarabu i začas smo na dudu sa punim ustima sočnog božanskog nektara. Ako ne dobijemo po leđima, kamdžijom, ako nas domaćin ne primeti, svejedno je, hajdučki red nalaže da podviknemo, da nas čuje i opsuje nešto kako već priliči. Nikada niko nije jeo slađih plodova duda od nas, harambaša i drumskih razbojnika. Kako se brzo pomešaju sokovi naivnosti i zla u malom čoveku kratkih pantalona!


150

Kroz maglu vidim, u dedinoj avliji stoji dud usamljen na ogromnoj nozi zaustavljen u taktu i prostoru. Iroši se onako velik kao momak na seoskoj slavi o Velikoj Gospojini u mome lepom Irigu. Stenje zemlja pod njim, a on naliva svoje plodove mastilom koje će nam umazati krajeve usana i napupele trbuščiće u okraćalim majicama. Bije damarima svoje sokove opijen od sunca i sopstvene samoće. Nad njim potpuna tišina leta i samo lagona dokona šetnja oblaka i poneka, retka brza strela uznemirene ptice. Na rasušenoj pradedovskoj šamlici deda-Ilija planduje u njegovoj šarenoj 'ladovini. Iz dedove velike krošnje pada mu po koja gusenica na znojem zamašćeni šešir, tek da ga zakiti. Deda fruštukuje bela 'leba i crni' dudova. Moja družina mu se pridružuje. Ogrubelim prstima lomi nam parče toplog 'leba, tek izvađenog iz domaće furune. Poslužujemo se sa švedskog stola dudove velike krošnje. Nestaju u našim podsmešljivim ustima pod dejstvom mlačnih sekutića krupni crni plodovi puni medonosne tinte. Siti, bosonogi i u izbledelim crnim gaćama od sunca, trčali smo bezbrižno po dubokoj prašini našeg detinjstva. Vascelog tog leta jeli smo najlepšu hranu ovog sveta.


151

STEVA BEDNIK – PRODAJE „DNEVNIK“

Početkom sedamdesetih godina prošlog veka u Novom Sadu je na ulici noću, a po Irigu danju po lokalima prodavao novine Steva, poznatiji kao Džibra. Bio je oniži i suvonjav, sitne glave, buljavih očiju, tupa pogleda, krezub i ćopav u jednu nogu. Ne samo njegov spoljni izgled nego i njegovo držanje, a još više njegova mentalna smušenost navodili su stalne posetioce kafana i gostionica, da Stevu Džibru „novinara“ uzmu za predmet svojih zadirkivanja i šala. Steva Džibra je kao takav svakodnevno obilato davao im povoda i prilika za to. Naiđe tako Steva u lokal, u ruci mu nešto malo novina, ide od stola do stola i nerazgovetno mrmlja „novine, kupite novine“. Prodavao je naravno samo „Dnevnik“ koji je toga dana bio stigao iz novosadske štamparije; obično bi se tako retko našao neko da kupi novine, ali je zato uvek bilo ponekog, da se našali sa Stevom, jer se već znalo za neke njegove nastranosti i slabe mu strane. „Džibra“ - rekao bi zadirkivajući gost – „ daj mi samo da pogledam „Politiku“.“ „Ja prodajem „Dnevnik“ - odgovori Steva – „a ne izdajem novine na čitanje. Osim toga, ja nisam Džibra, imam ja svoje ime i prezime – Steva Stojnić! Brat narodnog heroja...“ Koliko je ta njegova tvrdnja bila tačna malo je ko verovao u to, iako je za reverom svoga otrcanog sakoa nosio zaista okačen neki orden i ponosno ga svima hvalisavo pokazivao i poturao pod nos. „Ma, platiću“ - veli gost – „evo ti dinar, dovoljno za špricer.“ „Nisam ja pozajmna biblioteka“ - nastavlja Steva – „kupite novine pa smo kvit.“ „Daću ti deset dinara!“ - dobaci mu uz opšti smeh gost i vadi novčanicu. Steva prezrivo pogleda gosta i ode dalje. Neko je opet pomišljao da s njim tera šegu sa cepanjem novina.


152

„Stevo“ - rekao je neko – „evo ja i ovaj moj prijatelj ćemo uzeti jedan „Dnevnik“, ali pola njemu a pola meni.“ Steva srdito odvrati: „Ne cepam novine. Ko hoće da kupi neka uzme primerak.“ „Pa, platićemo“ - odgovaraju – „evo svaki daje dinar.“ „Nedam tako“ – odbija ponudu Steva – „ko još cepa i tako prodaje novine. Ja nisam prevarant, ja pošteno prodajem cele novine.“ Drugi su opet sa njime terali šalu tražeći tadašnje lokalne slovenačke i hrvatske listove. „Ne prodajem te novine“ - odgovarao bi Steva - „ja samo naše novine prodajem.“ Međutim, bilo je i drugih zadirkivanja sa Stevom Džibrom. Često bi ga po koji gost ponudio s čašom vina, ali Steva nikada nije hteo da seda za isti sto niti da stojećki pored stola ispije ponuđenu čašu vina. „Hajde, Stevo“ - kaže poneko – „ded' u tvoje i moje zdravlje, evo da popiješ ovu čašu vina.“ Steva se zahvaljuje, ali ne uzima čašu u ruku. „No, šta se snebivaš“ - produžuje onaj gost – „sedi i popi!“ Steva samo zahvaljuje, ali ne maši se čaše. Tada i ostali za stolom navaljuju na Stevu da ispije čašu, tutnu mu je u ruku, a on ode za neki prazan sto, tu sedne i onda tek popije ponuđeno piće. Bilo je i takvih veseljaka koji Stevi naliju nekoliko čaša, a njemu jadniku nije mnogo trebalo pa da mu vino uđe u glavu i noge ga izdaju. To se dešavalo naročito ako Steva naiđe u nekom lokalu gde se društvo dobro razveselilo, i da je vesela bratija raspoložena da sa Stevom Džibrom tera šalu. „Išti Džibra“ - rekao bi neko podnapit iz društva – „šta ti srce želi i pij koliko hoćeš, da vidiš kako mi cenimo tvoju prosvetilačku novinarsku misiju!“

Padale su po koji put i zdravice Stevi, te je morao da ispija čašu za čašom dok ne bi sasvim klonuo. Poznanici ga zovu kući, ali Steva ni da makne. Sedi tako u srećnom vinskom zanosu, izlaže svoja


153

zapažanja o svetu i životu ili iznosi svoje životne jade pa i „novinarske zasluge“, a pala bi i po koja grdnja na račun sopstvene supruge. Aluzija na ženu dala bi opet povoda šaljivčinama da Stevu peckaju zbog nje. „Kakav si ti čovek“ - govorili bi – „i gazda u kući, kada se bojiš žene? Valjda smeš po koji put da se ovako proveseliš sa prijateljima. Kaži joj s kim si bio u društvu i kakvi su te sremački bećari počastili. Ako te grdi i dirne, a ti se nedaj, nego je izmlati!“ „Jest', ali ona je jača od mene“ – odgovori Steva na opšti smeh društva. „A, ti je onda oteraj“ - dobaci neko. „Da, očin“ - brani se Steva – „a šta ću ja onda, ko će me paziti i hraniti? Ne smem sada kući da je budim, biće goropadna; čekaću jutro da svane pa ću se ušunjati u stan i u krevet, a onda neka se ona ljuti kada ja zaspim.“ Smeje se Steva a smeje se i društvo, ali desi se da ga tako napiju te moraju da ga „tragačama“ odnesu kući. Veselo društvo doveze drvena kolica sa jednim točkom, pa ga daju odneti kući, a posle ga danima uz obavezan smeh ispituju: kako se proveo sa svojom ženom. Steva priča, a društvo se smeje, dok njemu ne dosadi, te najednom se podiže i krene veselo niz ulicu šaleći se na svoj račun i vičući: „ Ajte ljudi, kupite novine, Steva bednik – prodaje „Dnevnik“!!!“ Iako je važio za spadalo od čoveka i često bio ismejavan od drugih, umeo je i on varoškim šeretima na sličan način da uzvrati istom merom. Jednom prilikom iz daljine primeti jednog od takvih kako mu ide u susret, a on bajagi nezaineresovano poče iz sadržaja novina naglas govoriti najvažniju vest, kako bi je ovaj što dolazi dobro čuo. „Velika nesreća“ – vikao je Steva – „dvanaest ljudi stradalo!“ „Jedan „Dnevnik“ Stevo“ – reče mu zastajući onaj što je trebalo to da čuje.


154

Lista on tako novine više puta, o velikoj nesreći ni jednog slova, a Steva s osmehom na licu produži niz ulicu na sav glas zadovoljano vičući: „Velika, velika nesreća... trinaest ljudi stradalo!!!“ Preteča tabloidnih glasila i proturalac bezazlenih, ali ipak lažnih vesti u svojoj varoši bio je on, glavom i bradom – Steva Stojnić Džibra. Naravno, da mu se to nikad nije uzimalo za zlo. Međutim, tako je jednom prilikom nekom iz veselog noćnog društva u kafani „Rajkovac“ palo na um da tera novu šegu sa Stevom Džibrom, uličnim prodavcem novina. „Jesi čitao ovih dana Stevo“ - kaže šaljivčina - „izašao novi zakon o priznanju nacionalnih zasluga. Ti si stari prosvetno-kulturni radnik, tebi se moraju priznati tvoje zasluge pa ćeš dobiti od države penziju.“ Steva gleda u govornika, žmirka i smeška se, pa kaže: „Izgubio sam noge i pamet hodajući tako noću i danju sa ovim novinama. Treba da me se sete. Pa ja pride prodajem i knjige i kalendare, pred Novu godinu. Valjda sam zaslužio priznanje i penziju!?“

Buba mu je tako bila bačena u glavu i sada se on redom obraćao svakome za koga je smatrao da može podrobnije da ga obavesti o ovoj stvari. Počev od običnog poštara, pa sve do predsednika opštine. „Znaš šta, čika-Stevo“ - reče mu jedan od noćnih šaljivčina - „nešto sam tako informisan, ti prvo moraš biti izabran za počasnog člana književnog saveta naše čitaonice. Idi tamo i zamoli upravnika da te predloži.“ Steva je zaista otišao u čitaonicu; tamo su videli da se radi o ne baš prikladnoj šali; ali šta da rade sa jadnim čovekom nego ga umiriti, rekavši da će ispitati tu celu stvar. Prolazili su dani i meseci a iz čitaonice nema odgovora Stevi, koji se već počeo ljutiti, dok mu nije neko od onih šaljivčina kao „u poverenju“ saopštio: da zavidni bibliotekari osujećuju ovaj njegov izbor u ovoj kulturnoj ustanovi, ali


155

za utehu mu je stavljeno bilo do znanja da će biti izabran za člana jedine tadašnje partije, što je baš u to doba bilo ušlo u modu i jako bilo cenjeno kod svih slojeva društva. Tako su Irižani veseljaci pravili šale sa Stevom Stojnićem Džibrom „novinarom“, koji je nesumnjivo bio svestan svoje uloge, ali nevolja ga je terala da na ovaj način zarađuje svoj hleb. Kad su mu se smejali, smejao se i sam, a kako i ne bi kada je to godilo noćnim bekrijama, pa kada je njima dobro, bolo je dobro i njemu. Ali jedne zime Steva Džibra se opasno razboli; prijatelji su ga odneli u bolnicu ali mu neje bilo spasa. Sahranjen je sa istim onim ordenom sa revera svoga kaputa, kojeg je zaista i zaslužio, za svakodnevna zadirkivanja koja je od svojih sugrađana junački istrpio. Jedno vreme se još po varoši pričalo da nema više Steve – novinara, no uskoro se i zaboravilo na njega. Sa njime je nestalo jednog tipičnog predstavnika starog šeretskog života u njegovoj varoši.


156


157

LAŽLJIVA PRIČA

Neradin je selo, i to vrlo slavno selo. Leži ovde sasvim blizu u susedstvu, dva mačja skoka daleko. Ako staneš na stolicu i ispružiš vrat videćeš već dimnjak na kući neradinskog kmeta. Uostalom, selo Neradin nije ni veliko ni malo, ni široko ni dugačko. Ako misliš da je selo, to je grad. Ako misliš da je grad to ti je kuća sa okućnicom, širokom pedeset slavujevih pojeva, a osamdeset devojačkih uzdaha dugačko, eto baš je toliko. U sredini, odmah na ivici, ničega nema. I to ti je opština. Oko opštine nema ničega, i to ti je slavno selo Neradin, o kome ti već čitav sat pričam.

Pored opštine nalazi se jedan tako visok toranj da se njegov vrh može videti samo ako na trbuh legneš. To je neradinska crkva. U tornju vise zvona. Na zvonima vise konopci, na konopcima visi zvonar, na zvonaru odelo i čizme. Na čizmama blato, a na odelu, od zlata srebrna dugmad.

Neradin ima dva kraja, jedan gornji a drugi donji. Na gornjem kraju niko ne živi, a na donjem nema ko, i zato se to zove selo. Ni na donjem delu ni na gornjem, nego baš tamo gde ničega nema stoji jedna zgrada. Kada kažem stoji, mnogo sam preterao, ali ovo je bajka a u bajci sme čovek i da malo pretera. Kuća tako reći uopšte ne stoji, nego je sklona padu i odavno bi polegla po zemlji da je nisu poduprli gredama. Nedaju joj prosto da legne i da se odmori. Krov je takav da bi već pre mnogo godina vetar njega oduvao, a nije ga oduvao samo zato što već godinama u Neradinu vetar ne duva. Na jednoj strani te zgrade viri jedna greda, a ta greda ima četiri krila. Nekada se ova krila okreću a nekad se ne okreću. U podrumu žive beli miševi, na tavanu slepi miševi i sove, a u jednom uglu sedi jedan stari džak sa brašnom i češka svoju dugu sedu bradu.

Ako dosad niste pogodili ja ću vam reći: ta je zgrada vetrenjače u Neradinu, a onaj džak sa sedom bradom nije niko drugi nego neradinski mlinar. Brašna mu je puna kecelja, brašna puno odelo, kapa; čak i u svojoj duvankesi ima puno brašna. Ali on pazi da


158

mu se to sa brade i odela ne istrese jer kako bi se onda znalo da je on mlinar?

Sem tog brašna drugog brašna u mlinu i nema. Između mlinskog kamenja živi jedna porodica cvrčaka, a mlinar sedi u uglu i samo lenjo gladi svoju brašnjavu bradu.

Sedi tako mlinar i gladi bradu, kad odjednom čuje da idu zaprežna kola. Pogleda kroz zatvorena vrata na drum koji je već davno zarastao u korov, te se ne vidi gde drum prestaje a gde počinje polje. Pogleda on, kao što rekosmo, i vide da nikoga nema.

„Razume se“ – rekao je sebi mlinar – „to mi samo uši zuje, ko bi još došao neradinskome mlinaru!?“

Zakuca tada neko na vrata, ni nisko ni visoko, nego blizu dimnjaka otprilike.

„Napred!“ – uzviknuo je mlinar gladeći svoju brašnjavu bradu. Nije morao dva puta da kaže, jer se vrata otvoriše i jedan stariji

čovek uđe unutra, visok otprilike dva lakta, sa ramenima dvaput širim i sa bradom velikom kao šuma, sa brkovima koje je dvaput obavio oko ušiju, ali mu pride još dva perčina vise niz ramena.

„Pomaže Bog!“ – reče nepoznati čovek, pa skide šešir. „Bog ti pomogao“ – odgovorio je mlinar i vrlo učtivo svojom

keceljom obrisao stolicu. Od kecelje se obrašnjavi stolica, od stolice se isprlja kecelja, a

nepoznati čovek sede na kecelju i pripasa stolicu, pa uze duvankesu mlinara iz džepa i napuni svoju lulu brašnom, pa poče da puši. Ćutali su i ćutali, a najzad je mlinar progovorio:

„Kojim dobrom, prijatelju?“ „Je li ovo tvoj mlin?“ – upitao je nepoznati čovek. „Jeste, i to prava vetrenjača“ – kazao je neradinski mlinar. „E, kada je tako doneo sam ti da mi nešto samelješ“ – rekao je

onaj drugi. I on izađe iz svojih kola, kojih napolju nije bilo, pa sa njih

skide jednu praznu vreću, baci je na leđa i sa njom uđe u mlin. Mlinar dograbi vreću jednom rukom, ali ne mogaše da je digne. Dohvati je


159

obema rukama ali se ona ne pomače. Pozva onda svoga slugu, koji je već pre toliko godina otišao u svet i nije se vratio, ali sva trojica ne mogadoše da podignu vreću. Odnesoše je tako jedva, mada nisu mogli od silne muke, odršiše vreću iz koje ništa nije izlazilo, pa i to istresoše, pustiše krila da se okreću, krenuše oba mlinska kamena i sve je išlo kao podmazano.

Mlinar siđe i sede kraj starca i čekaše da se prazna vreća isprazni. Prođe nekoliko sati, prođe nekoliko dana, prođe nekoliko nedelja, prođe ceo mesec dok ne čuše najzad da je mučanj prazan.

Starac opet izađe do svojih kola, kojih još nikako nije bilo na drumu, pa skide drugu praznu vreću i odnese je u vodenicu.

„Imaš li još dosta takvih vreća?“ – upita mlinar. „Ako ovu računamo, ima još jedanaest“ – kazao je starac. Opet je ništa poteklo iz vreće baš kao i prošlog meseca. I opet

teklo mesec dana. Ni treća vreća nije bila kraća, baš kao ni dvanaesta. Tako je prošlo godinu dana. Mlinar je tražio ušur, deseti deo za meljavu od onoga ničeg što je samleo. Vide tada da onih dvanaest vreća još tu stoje i da su opet pune ničega.

„Doneo sam ništa da mi samelješ“ – kazao je starac – „to sam doneo u dvanaest vreća. Prva se zove januar, druga februar, a za njom idu mart, april, maj, jun, jul, avgust, septembar, oktobar, novembar i decembar. Pazi dobro. Od sada ćeš u januaru mleti januar, u februaru februar, u decembru decembar. U ponedeljak ćeš mleti ponedeljak, utorkom utorak, sredom sredu, subotom subotu, čak ćeš i nedeljom mleti jer u životu nema praznika, ali pazi dobro, jer ti si neradinski mlinar.

I tada starca nestade a možda ga nije ni bilo, i otada neradinski mlinar melje petkom petak, subotom subotu, prvoga prvi, januarom januar, decembrom decembar. Kada završi počinje iz početka, jer ničeg uvek ima u onih dvanaest vreća.

Mlinar još melje; devojčice i dečaci iz moje ulice vi izračunajte koliko ima laži u ovoj istinitoj bajci.


160


161

GASTARBAJTER

Nije se bilo zapravo ni razdanilo, kada je Stana Božina, još bunovna u postelji, čula iz dvorišta glas prve komšinice. Trgla se; slutila je nešto, a i noć je nemirno prespavala. Skočila je brzo iz postelje i lagano da ne probudi muža, tiho se izvukla iz sobe. Komšinica je stajala kraj plota i šapatom dočekala Stanu: „Stigli su sinoć, kod kuma su.“ Stana je sva uzdrhtala i od uzbuđenja zaplakala: „Joj, zar da mi dete ne dođe u kuću!? Srce mi se cepa od bola. K'o sestru te molim, komšinice, idi odmah i kaži našem Mirku da mora doći ocu u kuću. „Neće ga isterati, onaj tvoj?“ – upita komšinica. „Pretio je i zipario“ – nastavi Stana – „ali sad ću ja da otvorim usta. Zbog njega nam je dete i pobeglo u Nemačku, pa zar sad kad se vraća, da ga ne primi u kuću? To je dom Markovića od kako je ovoga sela. Jeste da boli moga Božu, što mu je sin jedinac napustio kuću, al' takav je Boža: plahovit i obestan. Nije hteo ni da čita Mirkova pisma, nego mu poručio da mu više ne izađe pred oči. Sad ne marim, ma šta se desilo: ja ću moje dete da uvedem u kuću, pa da vidim šta nam Boža može. Idi, komšinice, dovedi mi sina, i decu i snaju. Komšinica kao na krilima odleti a Stana uđe u kuću. Boža je dočeka u kuhinji, namrgođen i bez reči. Ćutali su tako oboje; ona uze da potpali vatru a on sede za sto. Na ruke naslonio glavu pa joj veli: „Šta ti je opet, ona tamo, napunila u glavu? Pošta preko nje dolazi, znam ja to.“ Stana ni reči nije odgovorila; nije ni mogla – gušila se u suzama. Boža podiže glavu pa nastavi: „Nije ni meni lako na srcu. Ostala nam kuća pusta a sin jedinac gastarbajter u Nemačkoj! Ovde puna kuća svega, posla makoliko a on, nesrećnik, ode da radi u tuđinu kao puka neka sirotinja. Ruga mi se svo selo; ne smem međ' ljude. Zar iz ove, iz moje kuće da se nađe sluga Švabama!?


162

Stana priđe mužu, uhvati ga za ruku pa izusti: „Nije nam dete od besa otišlo od kuće. Kada se vratio iz armije i vredno s tobom radio, a ti nedaš da mu kupimo motor...“ „Nisam dao“ – prekide je muž – „zar da juri po drumovima i da izgubi glavu? Motor je Stano, mrtvački sanduk na točkovima!“ „Pa, nisi mu dao ni da se ženi...“ – nastavi žena. „Premlad je bio“ – upade joj u reč muž – „mogao je još malo čekati, nego je pobegao da služi Švabama.“ Stana duboko uzdahnu pa ljutito reče mužu: „I tamo su ljudi a Mirko nije tuđ sluga, nego radi kao i svi drugi naši!“ „Gastarbajteri!“ – jetko nastavi Boža. „Lepo je to smislio Švaba. Da, gastarbajteri, kao neki radnici u gostima. Ali ne zovu oni našu decu u goste, nego da im tamo rade, da dirinče na najtežim i najgorim poslovima. Jagma za tom švapskom valutom, pa se sludila i ova naša mladež za tom prokletom markom!“ „Uštedeće tako nešto“ – reče snuždeno Stana. „Samo da ne traži od nas novac za povratnu kartu“ – cinično će Boža, i nastavi: „Krvava je ta njihova zarada i štednja. Znam ja šta je mladima u glavi – svako to hoće auto! A ne misle da tamo gube svoju mladost, troše snagu i stalno im preti opasnost da izgube glavu. Eto, to mi zadaje brige, i to me tišti i boli. Stana više nije mogla se uzdržati, nego udari u plač. Boža je blago pogleda pa nastavi po svom: „Ne plači ženo. Teško nam je, ali teže je meni. Ja otiš'o u partizane i borio se protiv Hitlera i njegovih Švaba, a moj sin, moj jedinac, moja uzdanica i moja nada u Švapskoj. Hoće srce od bola da pukne. Pa onda, ako ova mladež nastavi ovako da odlazi, šta će biti sa našim lepim fruškogorskim selima?“ „Biće šta je i dosad bilo“ – kroz suze reče Stana. Boža ustade od stola i drhtavim glasom reče svojoj ženi: „Ženo, razumeš li me!? Eto, zašto ne mogu da oprostim našem nesrećniku.“


163

Stana je samo ćutala, a Boža otišao u susednu sobu. Vrata su ostala otvorena i Stani se činilo kao da je Boža zaplakao. Stala je kod vrata i kroz plač se obratila mužu: „Ako je teško tebi kao ocu, a kako li je tek meni? Ja ga rodila i odhranila, pa zar majčino srce da se ne kida od bola? Jaoj, čedo naše, samo da nam se vrati...“ „Noćima ne spavam“ – reče Boža – „sve mislim na njega. I novine pišu kako je našima tamo teško. Dolaze toliki kući, neki na odmor a neki da ostanu kod kuće. Prošlo već tro godine a njega nema. Zar se nije zaželeo roditelja, kuće, sela i drugova?“ „Put dalek a deca mala“ – primeti Stana – „a možda im je i dobro tamo?“ Boža upre pogled u svoju ženu; posle kraćeg ćutanja nastavi: „Nekima je dobro a mnogima zlo. Pa tek šta će biti sa njihovom decom? Ako ostanu tamo, postaće švapčad. Zar moja unučad da postanu švapčad? To me jako boli i zato se ljutim na njega.“ Zaćutali su oboje; prešli su u kuhinju na doručak. Još nisu ni seli za sto, kada se začu sa dvorišta škripa stare kapije. I Boža i Stana se trgoše i samo pogledaše. „Ko će nam tako rano“ – reče Boža – „idi ženo, vidi ko je?“ Ali, Stana se ni pomakla nije; stajala je kao ukopana i sva u licu prebledela. U taj mah pred ulaznim vratima pojavio se njihov sin Mirko sa svojim sinčićem. Od ovog prizora sad je i Boža prebledeo; stajao je nem i razrogačenih očiju. Mirko stupi na kućni prag, zastade i drhtavim glasom jedva izgovori: „Babo... najo... praštajte... primite nas.“ Mirko se zagrcnuo; reči su mu zapele u grlu i dalje nije mogao govoriti. Prišao je ocu da ga poljubi u ruku. U Boži se nešto prelomilo u srcu; zagrlio je sina, kriknuvši: „Sine moj!!!“ Otac više nije mogao izdržati. Grlo mu se steglo a oči se napuniše suzama.


164

„Ti, došao i doveo...?“ Hteo je još nešto da kaže, ali sin ga preduhitri. „Da, babo, eto mene, moje dece i moje Ljubice.“ Boža i Stana pogledaše prema vratima na kojima se pojavila mlada žena sa detetom u naručju. Gušeći se u suzama, oni izljubiše i decu i snahu. „Oprosti, babo“ – obrati se sin ocu – „za ono što sam učinio i hvala ti što si nas primio. Ja ostajem, ne vraćam se onamo više.“ „Sine moj“ – drhtavim glasom reče otac – „prima te ova tvoja kuća, pradedovska. Čeka te željno i kuća i zemlja. Ima tu posla i za tebe, a biće i hleba za sve nas. Bolji je i slađi svaki zalogaj ovde, neg' tamo onaj tuđi, koji je gorak i čemeran. Ostani sine na domaćem ognjištu.“ „Ostaću babo“ – odgovori odlučnim glasom – „nije ono tamo život za nas.“ „Ženo, čuješ li – ostaju! Idi skokni odmah do komšinice i reci joj ovo. Neka zna i ona i svo selo, da nam se vratio kući naš gastarbajter!“


165

DIJETA IZ STRAHA

U fruškogorskoj varoši Irigu, sedamdesetih godina prošlog veka veka živeo je jedan debeo, ali baš jako debeo čovek. Zvao se Nikola fon Subotić. Nije on slučajno bio takav. Debljina mu je došla od lenjosti, od gluposti i od mnogo neumerenosti u jelu i piću. Gojio se tako iz dana u dan i bio svakodnevno predmet izvrgavanja ruglu od strane svojih sugrađana. „Šta imate to, fon Nikola u vašem stomaku, kada vam je toliki?“ – pitali bi ga zajedljivo sugrađani. „Govna, a šta bi imao drugo!“ – odgovarao bi im on ljutito. „A, kada ste pojeli tolika silna...?“ – dodavali bi oni. Video je on da mu se čude ljudi i podsmevaju kada ga gledaju kako ide ulicom, a ni njemu samome nije bilo lako da nosi toliku svoju masu mesa i masti na sebi. Želeo je zato da omršavi i pitao je razne lekare i nadrilekare znaju li neki lek za njegovu boljku. Lekari su ga kuckali, pregledali, ispitivali, davali mu razne praškove i trave, ali ništa nije pomagalo. On je i dalje lenjo živeo i mnogo jeo. Čuo je najzad za jednog mudrog lekara koji je sve bolesti lečio prosto kao da ih rukom odnosi. Nijedan bolesnik kojemu je bilo leka nije izašao neizlečen iz njegove lekarske ordinacije. Fon Subotić naredi ukućanima zato da mu se upregnu konji u kola, pa je krenuo na put čuvenome lekaru. Nije mu bilo lako da putuje mučio se, stenjao, ali je najzad stigao. Izašao je pred lekara i kazao mu: „Dragi doktore, mnogo sam debeo, kao što vidite. Mogu li nekako da omršavim?“ „Morate da se više krećete“ – rekao je lekar. „Pa u tome i jeste cela stvar“ – odgovorio je lenjivac – „ja ne mogu da se krećem. Hteo bih ali ne mogu. Lep ste mi savet dali. Mogao je tako da me posavetuje i moj kočijaš.“ „Onda, dragi gospodine, treba manje da jedete, manje da pijete, uopšte manje da se častite.“


166

„Kad mi prija ja jedem“ – odgovorio je debeljko – „a šta da radim kada mi se prijede svaki čas i prija mi štagod jedem.“ „Moram onda da nađem za vas neko drugo sredstvo“ – rekao je lekar – „ali dopustite mi prvo da vas još jednom pregledam, jer se sve plašim da nisam nešto predvideo.“ Opet ga je doktor kuckao, zagledao i pregledao i najzad mu rekao da dođe sutra. Treba, veli, da pogleda još nešto u svojim medicinskim knjigama. Kada je fon Subotić sutradan otišao ponovo lekaru, ovaj je bio tužan, prosto utučen. „Voleo bih, dragi gospodine“ – kazao je doktor – „kada bih mogao ovo da vam prećutim. Ali moja lekarska etika mi nalaže da vam kažem istinu. Skupite svu svoju hrabrost da me saslušate do kraja. To nije lako čuti, ali svakoga čoveka to očekuje. Uredite svoje imanje, pomirite svoju dušu s Bogom i napravite testament. Ne treba da se brinete više što je vaše telo debelo, svejedno kakvo je ono. Pobrinite se za svoju dušu. Za tri nedelje bićete oslobođeni svoga tela. Za to vreme moraćete da umrete.“ „Za ime sveta!“ – uzviknu debeljko i skoči – „Da li vi to ozbiljno govorite?“ „Sasvim ozbiljno“ – rekao je lekar – „vi znate da ja iz svoje ordinacije ne puštam lako bolesnike neizlečene. Ne hvalim se, ali nadaleko je kao što znate doprla moja doktorska reputacija. Eto, i vi sami došli ste ovamo čak iz treće varoši. Ali zašto da krijem od vas istinu? Moje knjige ne lažu. Za dvadeset i jedan dan dogodiće se kataklizma vašega života, to jest, običnom terminologijom rečeno, vi ćete umreti.“ „Pa zar nema, dragi doktore, baš nikakve pomoći?“ – stenjao je debeljko. „Ima li leka protiv sudbine?“ – upitao je lekar. Poseta je bila završena, drugi su bolesnici čekali na red i nesrećni Nikola fon Subotić, sav u znoju, izašao je iz doktorove ordinacije. Seo je u kola i vratio se kući.


167

Dvadeset i drugog dana pred kuću slavnoga lekara stala su kola iz kojih je izašao vitak čovek, ustrčao brzo uz stepenice, izleteo pred doktora i počeo da viče: „Lažovčino! Varalico! Neznalico! Toliki si mi strah uterao u kosti posle tvoga šarlatanskog pregleda! Napravio sam testament, ispovedio se popu, postio, i danju i noću drhtao plašeći se smrti. A danas je već dvadeset i drugi dan a ja nisam mrtav niti ličim na samrtnika...“ Lekar se samo nasmešio. „A da li ste omršaveli?“ – upitao je on. „Jesam“ – uzviknu ljutito fon Subotić – „mršav sam kao vrbov prut. Kada se čovek tri nedelje plaši sopstvene smrti, meso mu prosto otpada sa rebara i salo se topi.“ „Tako je, imate pravo“ – rekao je lekar – „ja sam vama baš tu medicinu i prepisao. „Koju medicinu?“ „Strah. I kao što vidim taj lek je imao uspeha.“ „Zar ste vi to tako mislili?“ – kazao je bivši debeljko – „ja sam verovao da vi to zaista govorite da ću ja zbilja umreti.“ „Pa inače ne bi pomoglo“ – odgovorio je doktor. „Ali mogli ste bar da mi malo namignete!“ – uzdahnuo je s olakšanjem nekadašnji debeljko Nikola fon Subotić. „Da sam pazio šta ću vam reći“ – izusti doktor – „nastradali biste vi koji me slušate.“ Sa istinom nimalo nije lako, ne može je prihvatiti svako.


168


169

TAJANSTVENI SLUGA

Sretao sam ga kao momčić onako visokog i stasitog, kako po ulicama moje fruškogorske varoši hoda kaldrmom ponosito i uspravno u plavom radničkom odelu, sa francuskom kapom na glavi; na nogama uvek sa gumenim čizmama i leti i zimi. Bio je sluga kod varoškog gazde Madejka Mićaševića; došao je negde iz Bosne i tu zauvek ostao. Svi smo ga znali kao Muju. Pošteno i savesno obavljao je svoj posao, zato se i dugo zadržao kod svoga gazde. Nedeljom bi znao u prepodnevnim časovima da se sa svojim krakatim hodom dogega do kafane, sedne za sto u uglu, poruči duplu kafu, i uvek samo jednu rakiju, zadubi se u svoje misli i zagonetno ćuti. Kada bi popio svoje piće, ostvljao bi novac na kafanskom stolnjaku i bez reči tiho, kako je i došao, ćutke bi odlazio. Tako je činio godinama i to je bio deo njegovog kafanskog rituala. Samo jednom je bilo viđeno da je za njegov sto seo profesor teologije, slavistike i prava Georgije Vinokić Anča, koji se baš tih dana, vratio iz psihijatrijaske bolnice, kao duševno posrnuo čovek. Razgovarali su... Ali, niko nije obraćao mnogo pažnju na to, jer su i jedan i drugi važili u varoši za neke čudake. Mene je to kopkalo; šta je jedan čovek sa nekoliko završenih fakultetskih studija mogao da priča sa jednim običnim slugom? Jer, profesor Vinokić kada bi i došao na svoju slađu kafu u neki lokal, sedao je samo kod retkih za sto. Moja melenkost je imala tu čast da bude među njima. Iako sam bio jako mlad, na uštrb njegove bolesti nikada nisam kao drugi pravio neslane šale na njegov račun. Poštovao sam ga, jer je bio godina kao moj otac, ali i na njegovo veliko akumulirano znanje, potisnuto duševnim rastrojstvom u pomrčinu njegove psihe. Par puta sam ga častio sa „slađom“, kako je profesor nazivao kafu, a on je zauzvrat jednoga dana poklonio svoje dve knjige poezije sa posvetom meni. I sada me gledaju Tajanstvene vode i Krugom varke sa police moje biblioteke.


170

Jednoga dana, u kafani izbi prepirka među prgavim Sremcima i dođe do masovne tuče. Konobar pozove stanicu milicije. Dok su milicajci stigli, na kraju ružne balade kao i obično, svi akteri su se već bili razbežali svojim kućama. Ostao je samo Muja da sedi mirno za svojim stolom, koji i nije učestvovao u ovom ekscesu. Konobar je pridošloj patroli objašnjavao svoju verziju nemilog događaja... „Nije tako“ – tiho je progovorio Muja – „ drugovi bilo.“ „Šta ti ćutolog“ – dreknu konobar – „se mešaš!?“ „Samo, velim“ – ponovi ovaj – „da nije to, tako bilo.“ „Ako ti znaš verziju događaja“ – reče jedan od milicajaca – „pođi sa nama u stanicu da nam to bolje i podrobnije objasniš.“ „Šta ima da idem s vama“ – reče im tiho – „pitajte: ja ću vam kazat'.“ Muja se polako pridigao od svoga stola, izvadio pare i platio svoju kafu, i mirno pošao prema vratima. „Ej, ti“ – izdera se jedan od milicajaca – „kud si pošao!? Je l' smo ti kazali da ćeš s nama u stanicu.“ „Ja vala s vama neću“ – izusti Muja – „nisam s vama ni doš'o.“ „Ako nećeš milom“ – dobaci konobar – „ići ćeš silom!“ I tu milicajci „skleptaše“ ni krivog ni dužnog mirnog Muju, zavrnuše mu ruke, staviše lisice i odvukoše u službeni auto. Uz škripu guma odvezoše ga put stanice milicije. Šta je tamo bilo posle niko živi nije znao, samo je mogao naslutiti. Jer narednog jutra gazda Madejko otišao je u stanicu po svoga slugu. Bio je prebijen i sav u modricama, nije mogao ni da hoda. Odvezao ga je kući stavio u postelju, pozvao lekara, plaćao njegovo lečenje i oporavak. Nekoliko dana posle ovog nemilog događaja u varošku stanicu milicije ušao je mlađi visoki čovek u uniformi kapetana Ratnog vazduhoplovstva. Sa ulaznih vrata proderao se na dežurnog milicajca: „Gde ti je komandir!?“ „Nije tu trenutno, druže...“ – reče iznenađeno dežurni. Za tren oka oko dežurnog su se stvorili i drugi prisutni milicajci u stanici, stajući kolektivno na stranu svoga kolege.


171

„Da se objasnimo, druže...“ – reče jedan od njih. „Nemamo se šta mi objašnjavati“ – prekida ga pilot – „ko je prebio onako mučki moga oca, imaće posla od sada samnom! Videćemo se mi još...“ Izrekavši ljutito šta je imao prisutnim milicajcima izašao je mirno iz njihove stanice. Oni su svi krenuli na vrata i sa čuđenjem gledali kako sa vojnim službenim vozilom pridošli vazduhoplovni kapetan odvozi negde mirnog čoveka, koji je bio sluga kod jednog gazde u ovoj varošici. Ona dva milicajca bila su momentalno suspendovana sa posla, zaposlivši se u zadruzi kao sezonski traktoristi. Nedugo potom, na autobuskoj stanici iz jednog od pridošlih autobusa, izašao je visoki čovek sa koferom u ruci. Bio je to Muja, koji je oporavljen se verno vraćao svome gazdi. Prvo je svratio u kafanu, gde se desio nemili događaj. Videvši ga onaj konobar, dotrčao je brže-bolje do njega, i doneo mu kafu i rakiju, što on nije bio ni poručio. Muja mu se samo kiselo nasmešio, o oštro pogledao ispod svoje francuske kape. Vladala je grobna tišina u lokalu. Muja je ostavio novac na sto i mirno krenuo iz kafane ne popivši ono što je donešeno. „Ne p'jem više ništ'“ – tada je rekao – „jer kad sam p'jan, onda mnogo brljam. A to vala nije dobro. Ja to najbolje znadem.“ Muja više nikada nije ušao u ovu kafanu. Kada bi prolazio pored izloga, prisutni gosti bi samo nešto tiho prokomentarisali svaki za svojim stolom, a onda, nastavljali svoje neobavezne razgovore. Radio je verno i pošteno kod svoga gazde sve poljoprivredne poslove, sin bi mu povremeno dolazio i odvodio ga sa sobom, ali Muja bi se ubrzo vraćao, nastavljajući po starom.

Nekako, negde pred jesen, Muja je iznenada umro u štali svoga gazde. Na mirisnim balama livadskog sena pronašao ga je gazda sa rolnom nekakvog debljeg papira u ruci. Gazda je zaključio da se to radi o nekakvoj diplomi. Odmotavši urolani papir na njemu pročitao:


172

„Filozofski fakultet – Sarajevo, Muhamed Hasanbašić, prosek ocena: 9,90“!

Bila je to još jedna od njegovih dobro čuvanih tajni, koju on nije odneo sa sobom u grob – zato što je on tako želeo! Za razlog njegovog ovakvog života niko nikada nije saznao. U svakom slučaju to je bio njegov izbor, na koji je on imao pravo, taj mirni, tihi i tajanstveni sluga sa fakultetskom diplomom, koju je do samoga kraja, ljubomorno čuvao pod jaslama u jednoj štali.


173

ZADNJE PUTOVANJE

Mitar Šućin je bio čovek koji u svome životu nikada i nigde nije bio putovao iz svoga Srema. Put ga nije naveo čak ni u najbliže susedno selo a kamoli neki grad u blizini. U svome mestu se rodio, opismenio u tadašnjoj četvorogodišnjoj osnovnoj školi, izučio berberski zanat i vredno radio do svoje starosti. Životne okolnosti nisu mu bile naklonjene da bi negde uopšte i otišao. Čak ni dve idealne prilike za to, kao što su bile velike svetske klanice naroda nisu mu išle u tome pogledu na ruku. Kada je izbio Prvi svetski rat bio je odveć mlad, a za Drugi svetski rat bio je prestario, da bi makar kao učesnik tih događaja maknuo se iz svoga sela i video iole malo sveta. Tako se bio pomirio sa svojom sudbinom koja mu nimalo kao takva uopšte nije smetala. Bio je zadovoljan i onim što je imao videti u svetu svoga mikrokosmosa. Uvek veseo i vedar, čak šeretski često raspoložen, širio je vedrinu u svome okruženju među ljudima sa kojima se svakodnevno susretao. Posle smrti svojih roditelja ostao je da živi sa svojom sestrom u skromnoj kući na kraju varoši. Sestra se nikada nije udavala a Mitar se nikad nije oženio. Kolotečina života i vreme je tako neumitno teklo u korist njihove štete... Imao je sopstvenu berbersku radnju na kraju rodnog mesta, odmah tik pored palanačkog groblja. Mušterije su mu bile mahom ljudi iz susednih sela koji su prečicom i pored grobnih humki zaraslih u travu dolazili do njegove skromne berbernice, obrijali se ili podšišali i nastavljali svoj put ka nekom vašaru ili pijaci u obližnjim mestima, namirisani razređenom jeftinom kolonskom vodom na svojim težačkim preplanulim licima. Mitar je vredno radio a sestra se brinula o domaćinstvu. Živeli su više nego skromno i bili zadovoljni onim što su imali. „Nije siroma' onaj koji nema“ – govorio je Mitar svoju životnu krilaticu – „već onaj koji puno želi.“


174

Dođoše godine kada je starost zakucala na vrata njihovih života. Sestra se razboli i pade u krevet. Mitar ju je bratski onako bolesnu negovao, ali bolest je nadjačala njegovu nadu u njeno ozdrvljenje. Ubrzo je bila umrla. Mitar je ostao sam u pustoj kući i svojoj mračnoj berbernici. Sve manje mu je ostalo starih mušterija koje su dolazile u skromnu mu radnju. Pohodio je on njih kod njihovih kuća i savesno brijao, šišao i štucovao im brkove, za parče sopstvenog hleba od sedam kora. A onda, popustio mu je vid, ruke oslabile i počele drhtati. Nisu više bile sposobne da koriste makaze i oštru berbersku britvu. Zauvek je spakovao alat i ostavio ga u jedan stari kofer pod krevetom. Iako je bio u poznim godinama penziju nikada nije stekao, jer nije uplaćivao doprinose za svoju privatnu delatnost koju je obavljao. Opština mu je dodelila socijalnu pomoć od koje se izdržavao. Dodatni vid svoje zarade našao je kao crkveni pojac. Često je sa mesnim parohom obilazio za krsne slave kuće svojih sugrađana, a gotovo redovno je bio prisutan kao pojac na svim sahranama i daćama kod svojih bivših mušterija iz varoši. Jednog dana Mitar se nije pojavio kao pratnja svešteniku na zakazanoj sahrani. Posle obavljene ceremonije sahranjivanja pokojnika popa svrati kod svoga pojca koji je u blizini groblja stanovao i zatekne ga u krevetu bolesnog i u groznici. Odmah je telefonom obavestio nadležne u zdravstvenoj ustanovi, koji su poslali dežurnog lekara i kola hitne pomoći. Lekar je konstatovao da bolesnik mora hitno u bolnicu. Natovariše Mitra u kola hitne pomoći i krenuše u grad. Bilo je to njegovo prvo putovanje iz rodnog mesta. Na njegovom bolesnom staračkom licu pojavio se tada osmeh. Nakon nekoliko dana u opštinu dođe vest da je njihov sugrađanin Mitar Šućin preminuo. Pošto nije imao nikoga od svoje rodbine, opština je preuzela obavezu da posmrtne ostatke svoga sugrađanina prenese iz bolnice i dostojno ih sahrani. Nadležni pozvaše mesnog pogrebnika Mišu Mulaja, koji je često obavljao ovakve stvari za potrebe svojih sugrađana, da obavi ovaj čin prenosa mrtvog tela.


175

Rutinski, kao što je to uvek u takvim prilikama radio, pogrebnik Miša je završio papirologiju i krenuo svojim vozilom na put do bolnice u čijoj je mrtvačnici ležalo Mitrovo telo.

Stigavši u bolničku mrtvačnicu varoški pogrebnik Miša pružio je potrebne papire o preuzimanju tela službeniku koji je nezainteresovano gledao televizijski program i žvakao svoj sendvič sa salamom.

„Tamo je u uglu“ – rekao je službenik pokazujući prstom – „poslednji je ostao.“

Miša Mulaj je došao do mrtvog tela i pre nego li je pokupio posmrtne ostatke dobro je osmotrio pokojnika. Znao je svoga sugrađanina Mitra crkvenog pojca, sa kojim je često bio prisustvovao mnogobrojnim sahranama u zajedničkoj im varoši. Žinuo je od čuda i iznenađenja.

„Pa to nije on“ – gotovo je dreknuo pogrebnik – „ja dobro poznajem pokojnika!“

„Kako nije taj“ – mirno će službenik – „po mojoj evidenciji mora da je on?“

„Ja vam kažem da to nije pokojni Mitar“ – ponovi pogrebnik, dodajući – „a ja bez svoga pokojnika ne vraćam se nazad!“

Posle duže peripetije i nekoliko telefonskih poziva pronađena je birokratska greška službenika mrtvačnice ali i solomonsko rešenje nastalog problema.

Pola sata kasnije pogrebnik Miša Mulaj jezdio je sa svojim vozilom negde prema Mačvi, sa telom pokojnika iz bolničke mrtvačnice. Kada je stigao u mačvansko selo, greškom zamenjeni Mitar Šućin već je bio oplakan i sahranjen od drugih daleko od rodnog Srema. I samo zahvaljujući upornom i savesnom pogrebniku Miši Mulaju njegov sugrađanin nije ostao sahranjen daleko od rodne mu grude.

Još istog dana telo je ekshumirano i Mitar je bio na svome poslednjem putovanju prema večnoj mu kući u rodnoj fruškogorskoj varoši.


176

Tako je ovaj čovek više u svojoj smrti proputovao, nego li za sve vreme svoga celokupnog ovozemaljskog života.


177

JEDNA OBIČNA NOĆ

Pamtim to kao da je bilo danas; sećanja mi naviru iz hipotalamusa i hoće da iskoče na beli papir, kao priča i uspomena na čoveka koji je svojim životom demantovao Krilova i sve druge basnopisce. On je bio cvrčak, koji je učio mrave da rade!

Prebiram po izbledelim uglovima moga sećanja i ne mogu da se prisetim godine, našeg prvog susreta. Bilo je to u vreme moga kratkog životarenja u gradu na obali dveju reka, prestonici velike države u kojoj sam se rodio, manje-više sa promenljivim uspehom školovao, odslužio vojsku u najzapadnijoj njenoj republici, odnosno njenom glavnom gradu i nisam brinuo ni zbog čega. Bio sam mlad, lep, glup i bezbrižan, uostalom, kao i sva mladost tog prohujalog doba.

Znam samo da je te godine iz zoološkog vrta u dva navrata pobegao majmun Sami, nadmudrivši svoje čuvare iz roda homosapijensa; održan je Prvi beograski maraton... Bile su tada to najvažnije vesti koje su punile novinske stubce.

Živeo sam na Dorćolu. Tu odmah pored Bajlonijeve pijace kod jednog pilota koji je imao svoju privatnu pekaru, odnosno njegovog tasta, poštenog i vrednog Makedonca, zahvaljujući, čijim sam se proizvodima održao tih meseci u životu.

U tu pekaru je svakog jutra dolazila gospođa Vinka, oštroumna i bez dlake na jeziku žena, često čašćavajući vrućim burekom i jogurtom, mladost pridošlu iz noćnog kafanskog života. Neretko je pohodio pekaru i njen stariji sin Žika, a kada su mu obaveze dozvoljavale i njen mlađi Boba, tadašnji najbolji teniser cele nam države. Sećam se da je te godine njen mlađi sin osvojio neki trofej u Melburnu, svi smo ponositoj majci od srca čestitali, a ona nas velikodušno povela u kafanu „Šaran“ i tamo obilato počastila hranom i pićem. Volela je samnom da priča, jer vokabular mojih sočnih psovki nije ništa bio manji nego li njen. Sremac kada priča, a pritom ne opsuje, to vam je isto, kao svatovi bez muzike!


178

Posle par dana u pekaru navrati ona i taj njen mlađi sin, koji mi prilikom našeg upoznavanja tutnu u ruku dve karte za Dejvis kup; teniski meč Jugoslavija – Italija. Od srca mu se zahvalih, jer mi je bila čast, što sam od tadašnjeg nacionalnog junaka primio ovakav dar na poklon. Da ne bih išao sam na ovaj teniski dvoboj pozvah jednu dragu mi devojku iz „fruškogorske prestonice“ u prestoni grad, te tako otidosmo na taj meč. Na pola toga meča umor me savlada i ja skoro zaspah. Jedva je odvedoh na večeru i kupih joj jedan karanfil. Kad sam je ispratio do autobuske stanice, mesec je već uveliko obasjavao oprane ulice grada. A ja sam se rasanio, nije mi se više spavalo. Bio sam „noćna ptica“ i više su mi tada prijala neonska svetla grada, nego li dnevna svetlost. Vratih se na Dorćol. Tu u blizini moga stana, odmah na početku Skadarske ulice, stoji čvrsto u svojoj samoći kafana „Dva bela goluba“... uđoh i ostadoh. Na zidovima vise slike Mome Kapora i ispitivački me posmatraju. U uglu tamburaškli orkestar tiho svira starogradsku muziku. Polako i tiho njeni zvuci ispunjavaju prostoriju u kojoj od gostiju sedim sam.

Iznenada tada, u prostoriju upade ČOVEK. Prođe kao furija pored mene i svojim raskopčanim mantilom „mongomercom“ napravi da topao vazduh prostruji mi po licu. Ode za šank i naruči piće. Posle nekoliko minuta on poruči piće i sebi i meni. Ja mu potom uzvratih. Tako smo se dodavali jedan dobar sat, iako se nismo poznavali. Družili smo se na distanci, on za šankom a ja za stolom.

Kada je popio svoje piće krenuo je prema vratima; zastao kod moga stola i promuklim i samo njemu specifičnim glasom rekao:

„Hajde samnom dalje... treba mi društvo.“ „Ali, ja živim ovde, odmah do pijace, još malo mi treba do

stana“ – rekoh. „Pa, u tom pravcu idem i ja“ – izusti. „Ako je tako...“ – kazah, podižući se sa stolice – „onda može.“ Ona poznata krilatica „da žabu nije teško naterati u vodu“

pokazala se tada kao tačna i istinita. Očigledno, trebalo je društvo i


179

njemu i meni. I tako „dva gubava magarca nađoše se preko sedam brda“...

Izađosmo iz ove kafane i krenusmo uglačanom kaldrmom niz Skadarsku ulicu. Uđosmo u „Dva jelena“, potom u „Ima dana“, nismo zaobišli ni „Tri šešira“, a završili smo u „Skadarliji“. Konobar je već uveliko proglasio fajront, kontra podigao stolice na prazne stolove i sa nestrpljenjem isčekivao da mi ispijemo svoje piće, kako bi otišao kući na zasluženi odmor. Te noći ga je zaista bio i zaslužio, ono ne od silnog posla i mnoštva gostiju, već od nas dvojice, koji smo ga onako podnapiti i puni maligana, psihički maltretirajući propisno dotukli. On nas je pospan kumio da idemo, ali mi smo bili u svojoj nameri neumoljivi.

Na jedvite jade izađosmo iz ove kafane. Konobaru mora da je tada svanulo. Uđosmo u obližnji dragstor i kupismo hladno pakovanje limenki sa pivom. Sedosmo na jednu od pijačnih tezgi na Bajlonijevoj pijaci i nastavismo u istom malopređašnjem maniru.

Uhvatih pevača u nekadašnjoj kultnoj pozorišnoj predstavi „Kosa“, kako mu setno suzni pogled ide prema punom Mesecu, koji je svom svojom svetlošću obasjavao pustu i opranu pijacu. Pogledah i ja prema nebu. A na ulici nigde žive duše. Tek po koji pas lutalica dotrči veselo do nas, a potom još brže odjuri u noć.

„Šta koji moj“ – upita me – „stalno bleneš gore prema nebu?“ „Gledam tako i pitam se“ – odgovorih mu pitanjem – „da li

tamo gore ima možda ljudi?“ A on, veliki boem, čovek asfalta, poznavajući iz svog

ogromnog životnog iskustva mentalitet našeg naroda lucidno odgovori:

„Ako ih i ima, dragi moj Sremac, siguran sam da nisu Srbi, jer da su tamo gore naši Srbi, odavno bi nam se već odozgo - posrali na glavu!“

Prošle su mnoge godine, ja sam živeo u gradu podno Petrovaradinske tvrđave. Čuli smo se samo telefonom, dok jednoga


180

dana u „Politici“ nisam pročitao intervju sa njim, kada sam saznao da su mu amputirali nogu...

Odmah sam nazvao broj: 011 / 324 – 8... „Dođi Sremac dole, bar da me vidiš!“ – poslednji put mi je

rekao. A ja tada nisam došao. Čuo sam da su mu odsekli i drugu

nogu, a ja sam opet imao preča posla. Umro je, a ja nisam imao para za autobusku kartu, makar da mu na sahranu odem. Sebi to i danas prebacujem. Toliko je bar moj kafanski drug bio od mene zaslužio.

„Javi mi Prele, ima li gore na nebu ljudi, ti to sada najbolje znaš. Ovde ih je sve manje, i sve se mislim da pored čoveka, mnogi od njih nisu ni prošli! Javi...“

Ova priča ima kraj, samo ne znam ko će ga i kada napisati...


181

TEŠKO BOLESNA ŽENA

Soka Obrovački, po ko zna po koji put udavana i razvedena, udala se i napokon skrasila u elitnoj gradskoj porodici Lučić, bila je teško bolesna od stomaka. Nikako „nije smela“ da jede domaću kuvanu hranu, već samo onu iz boljih kafana gde je u ponudi bio dobar roštilj. Svome mužu bi skuvala supu iz kesice ili u krajnjem slučaju obarila viršle za ručak, postavila mu da jede i krenula na svoj obed u obližnji reprezentativni restoran. Plaćala je parama svoga muža, koji je imao veliku penziju. I ona je bila penzionerka, ali njena cela penzija ne bi zalegla ni za jedan bolji ručak takvog restorana, gde je ona svakodnevno obitavala. Svoj radni vek je provela u restoranu društvene ishrane, odnosno kantini gradske bolnice, radeći kao servirka. Ali to joj ništa nije smetalo da novopečenim poznanicima, prijateljima svoga muža nadobudno, svakodnevno saopštava: „Znate“ – davala bi im do znanja – „ ja sam zdravstveni penzioner!“ Po njenom bahatom i rasipničkom ponašanju, mnogi od njih su pomislili da je ona u najmanju ruku – penzionisani kardiolog! Ali kasnije, tek bi uvideli da su pogrešnog mišljenja, jer njeno sve znanje iz medicinskog vokabulara svodilo se na par šturih neodređenih pojmova. „Bila sam kod magistre..., srela sam gospodina profesora tog i tog... rekla mi magistra u apoteci...“ Kada se preko provodadžije bila udala za udovca Jovana Lučića u nekoliko navrata je pokušavala da skuva domaću supu, ali bi tečnost iz lonca isparila, a povrće i meso zagoreli do ugljenisanja na električnom šporetu, pošto bi ona zaspala pored televizora. Stalno i gotovo neprekidno je pratila španske serije sa televizijskog ekrana koje su bile u programskoj ponudi. Između toga, pratila je i mnogobrojne reklame koje su imale medicinski predznak i nudile svoje spasonosne medikamente.


182

Da boluje od stomaka saznala je iz jedne televizijske reklame, zakonom zaštićenih pilula za tu boljku, reklamu u kojoj su icrpno bili navedeni razni simptomi po kojima čovek može da pozna da boluje baš od te boljke. A baš kod nje su se pokazali svi ti znaci bolesti. Čudna je to stvar: nikada nije mogla da pročita reklamu ma kojeg leka, a da ne zaključi da pati od bolesti koja je u toj reklami opisana, i to u njenom najgorem obliku.

Svaki put joj se činilo da dijagnoza potpuno odgovara svemu onome što je već osećala. Potom je ona jednog dana presavila tabak, otišla u biblioteku grada, da tamo u nekom „Domaćem lekaru“ pročita kako se leči jedna laka bolest od koje je tada patila. Uzela je literaturu i teškom mukom pročitala sve što je želela da sazna o tome. Zatim, ne misleći ništa, počela je lenjo da prelistava knjigu. Tako je gospođa Soka, prešla istoriju svih bolesti uopšte. Nije se sećala baš koja je bila prva bolest o kojoj je počela da čita, ali je pamtila da je bila jako strašna. Nije bila pročitala ni još polovinu „prethodnih simptoma“, a već je konstatovala da boluje od te bolesti. Zastala je sleđena od užasa. Zatim, s nemarnošću kakvu može da izazove samo očajanje, počela je ponovo da prevrće listove knjige. Došla je do tifusa, pročitala sve njegove simtome i zaključila da od njega boluje već mesecima iako to nije ni slutila. Kako bi saznala koju bi drugu bolest još mogla da ima, nastavila je da prelistava knjigu i došla je do hroničnog zapaljenja mozga. I, kao što je naslućivala, imala je i tu bolest. Njena sudbina zanimala ju je tako živo da je odlučila da se podrobno upozna s njom. Zato je pošla azbučnim redom. Počela je da čita prvi članak: „Ague“ (nastupna groznica). Saznala je da će imati da izdrži jaku krizu ove teške groznice kroz petnaest dana. Što se tiče Brajtove bolesti (hronično zapaljenje bubrega), nju je imala u umerenom obliku, i mogla je pored nje živeti još godinama. Imala je i koleru sa ozbiljnim komplikacijama i bila je, bez ikakve sumnje, rođena s


183

difterijom. Ispitivala je savesno svih trideset slova azbuke. Na kraju toga svoga posla zaključila je da ne boluje samo od jedne bolesti: od bolova u kolenima, od koje pate služavke koje ribaju podove. Prvo se osetila jako uvređenom što baš tu bolest da nema. Ali, ona se tešila time što ima baš sve druge. Osetila je izvestan opravdani ponos zbog toga. Ostala je zadubljena u svoje razmišljanje. Kako je ona sama interesantna u medicinskom pogledu! Razmišljala je kako bi bila ona izvanredan predmet za proučavanje! Studenti medicine, kada bi im se ona stavila na raspolaganje, ne bi imali potrebe da odlaze u bolnicu da bi tamo proučavali istorije bolesti. Ona bi, onakva kakva je, predstavljala kompletnu bolnicu; dovoljno bi studentima bilo samo da je pogledaju sa svih strana, pa da odmah posle toga dobiju svoje doktorske diplome. I tako bolesna, gospođa Soka pitala se s čuđenjem koliko joj vremena još ostaje da živi? Pokušala je da pregleda samu sebe. Pipala je puls; u prvom trenutku nije osetila da bije. Zatim joj se učini kao da je odjednom proradio i oživeo, izvadila je svoj časovnik i počela da broji udare: sto čedrdeset sedam u minutu. Zatim je rukom ispitivala kucanje svoga srca, nije se čulo... bilo je prestalo da bije. Poverovala je da je ono ipak tu i da stalno kuca, ali nije umela sebi da objasni taj fenomen. Zato je počela da ispituje deo tela između glave i struka, prelazeći rukama preko slabina i podižući ih malo i na leđa. „Nikakav šum“ – rekla je sebi - „nikakvo osećanje!“ Najzad je pregledala sopstveni jezik. Ispružila ga je napolje iz usta koliko god je mogla, zatvorila jedno oko, a drugim je posmatrala taj svoj organ. Videla mu je samo vrh. Jedina korist od toga pregleda bilo je njeno čvrsto uverenje da boluje od šarlaha. U biblioteku grada ušla je po prvi put u svome životu, ali kao sasvim srećna i zdrava; izašla je napolje odande jedva se vukući. Bila je težak bolesnik, polumrtva žena, ruina. Otišla je svome lekaru. To je jedan njen stari prijatelj koji joj pipa rad srca, pregleda jezik, razgovara o vremenu - sve besplatno – kad god misli da je bolesna.


184

„Ovoga puta“ - govorila je sama sebi – „činim mu pravu uslugu što idem kod njega. Jer šta lekar ustvari traži? Pacijente. E lepo, ja sama predstavljam pacijentelu veću nego dve hiljade drugih običnih bolesnika, od kojih bi svaki imao samo jednu do dve bolesti. Gospođa Soka je stigla kod njega i zatekla ga u ordinaciji. „Šta vam je danas gospođa Soko?“ – upitao je on. Odgovorila mu je oštrim glasom: „Dragi moj doktore neću da vam oduzmem sve vaše dragoceno vreme pričajući vam do tananih sitnica šta mi je; život je isuviše kratak i vi biste mogli biti na onom svetu pre nego li čujete završetak istorija svih mojih bolesti. Reći ću vam samo ono što nemam: nemam bolove u kolenima. Zašto, to vam ne znam reći, ali tako je? Inače imam sve druge bolesti!“ Gospođa Soka mu je ispričala sve kako je to otkrila. Tada je se doktor dočepa... Pregleda je od glave do pete, zgrabi je za zglob od ruke, poče da joj dobuje po grudima u trenutku kada je to najmanje očekivala, a odmah posle toga stade da joj glavom pritiska slabine. Zatim sede za svoj radni sto, napisa recept, savi ga, i tutnu joj ga u ruku. Ona ga strpa u džep i brže-bolje napusti ordinaciju. Otišla je kod najbližeg apotekara i predala mu recept koji je doktor prepisao. Apotekar pročita recept i vrati joj ga, rekavši: „Ja to gospođo ne držim.“ „Pa, dobro jeste li vi apotekar, magistar farmacije ili niste?“ – oštro će gospođa Soka – „znate magistre ja sam zdravstveni penzioner i morate mi kao svojoj koleginici izaći u susret, a ne da lekove držite ispod pulta!“ „Jesam“ – odgovori apotekar - „ali gospođo ja nisam hotelijer. Da sam ugostitelj ili vlasnik kakvog restorana mogao bih vas zadovoljiti. Ali pošto sam samo apotekar, jako mi je žao.“ Gospođa Soka je ljutito pročitala doktorov recept. On je ovako glasio:


185

„Pola kilograma pilećih bataka sa roštilja i čaša vina svakih šest sati. Svakog jutra pešačiti na svežem vazduhu; uveče leći tačno u deset časova, ne gledati do kasno u noć televiziju. Ne razmišljati o stvarima koje ne razumete.“

Od tada se gospođa Soka strogo pridržavala ovih doktorovih reči i zahvaljujući tome uspela je da se održi u životu. Išla je na raznorazne izlete i ekskurzije, pohodila raznorazne manastire, prokrstarila državu i inostransto, sve zbog svoga narušenog zdravlja.

Ali vratimo se na reklamu pilula za stomak. Imala je sve znake te bolesti, a najglavniji od njih bio je savršena odvratnost prema radu...

Niko nije mogao ni zamisliti koliko je ona patila od te bolesti od svoga najranijeg detinjstva. To se rečima ne može iskazati. Svakog bogovetnog dana dobijala je ona napade te bolesti.

A niko nije hteo da uvidi da je tome bio kriv njen stomak. Medicinska nauka bila je tada na nižem stupnju nego danas i njena odvratnost prema radu, svi koji su je poznavali, nazivali su lenjošću.

Ubrzo posle muževljeve smrti preselila se u elitni gerontološki centar u gradu, gde opet drugi brinu za nju, a sa medicinskim osobljem ustanove za stara i onemoćala lica vodi svoj mali privatni hipohondrični rat – jer ona je ipak zdravstveni penzioner!


186


187

DVA VOJNIKA – OBA ZAROBLJENIKA

Od davnina ljudi ratuju... A samo dvadeset godina kasnije taj rat će pripasti istoriji, a svi ćemo mi već tada biti starci. Da, rat će pripasti istoriji, i o njemu će se govoriti kao o nečem iz daleke prošlosti... Ja već zamišljam kako ćemo mi, starci, lagati svoje unuke, kad nas, okupljeni oko tople peći, stanu zapitkivati o našem učešću u ratu! To jest, lagaće drugi starci, ali ne i ja. Nisam ja takav. Pošto, dakle, ja ne umem da lažem, možete zamisliti kako će užasan biti moj položaj. Šta da tada pričam unucima? Čime da zadovoljim njihovu veliku dečiju radoznalost? Jesam li ja bio u ratu? Jesam. Kako? Kao vojnik, kao oficir ili možda kao general? Ništa od svega toga! Đavo me nekakav odneo tamo, mada me pod milim bogom niko nije zvao. Kad sam izašao pred nadležnu komisiju, ljudi su me pregledali i lepo mi rekli: „Vi ste nesposobni, mladiću.“ To me je strašno uvredilo. Morao sam ih upitati: „Žašto, moliću? Kako, moliću?“ „Vid vam je slab!“ – odgovorili su mi nadležni. „Dopustite da vas upitam“ – rekao sam ja na to – „a šta čovek treba da radi u ratu? Da ubija neprijatelja? To baš nije bogzna kakva veština. Samo vi izvolite meni izmisliti i privesti neprijatelja toliko da ga moje oko vidi, pa se već nemojte plašiti da će mi taj umaći!“ „Ta ti ćeš momče čitavo tuce svojih ljudi poubijati dok samo jednog neprijatelja onesposobiš!“ – rekao mi je predsedavajući lekarske komisije. Ljut sam izašao iz kancelarije, snažno tresnuvši vratima za sobom. Odlučio sam da idem u rat u svojstvu ratnog dopisnika jednog lista. Jedan poznanik me je dugo odvraćao od toga, govoreći:


188

„Zašto da ideš? Znaj da gde dve države među sobom ratuju, ti ćeš neizbežno zapasti u sredinu između njih.“ Ipak sam otišao. I proročanstvo mog mudrog poznanika u dlaku se ispunilo: zaista sam bio zapao u sredinu. Odmah ćete i videti kako. Na položajima su se bili navikli na mene kao na nekakvo neizbežno zlo. Neki su me čak i zavoleli zbog moje vesele naravi. Jednog dana nađoh se nekako s vojnicima na položaju. Sedeli smo bezbrižno, razgovarali, i ja sam ih častio cigaretama. Kad najedanput se iza naših leđa začu strašna puščana paljba, čuše se nekakvi jauci, pade komanda. Zbog svoga razgovaranja nisam mogao da baš jasno čujem šta se tačno komandovalo. Svi povikaše „ura!“, iskočiše iz rovova, potrčaše napred. Neko je nekoga udarao, jurio nožem, a ja sam se sve vreme okretao tamo-amo, shvatajući da smetam i jednima i drugima...

„Ljudi rade ozbiljan posao, a ja im se tu motam pod nogama“ – govorio sam sebi. Zatim je neko od nekoga bežao. Da li mi od neprijatelja, ili neprijatelj od nas – to nikada nisam saznao. Uopšte, ja smatram da čovek u pravom boju nikad nije načisto s tim: ko koga tuče i ko od koga beži? To tek imaju da utvrde iskusni ljudi u glavnom štabu. A vojnikovo je da se bije i ništa da ne pita. Ja sam dugo trčao – da li od neprijatelja ili za neprijateljom, to još ni dan-danas ne znam? Može biti da sam bio zaslužio orden, kao neustrašiv borac, a možda kuršum u čelo, kao prava kukavica. Kad sam se okrenuo za sobom nigde nikoga nije bilo. Samo je jedan neprijateljski vojnik trčao uporedo samnom. „Ha, sad si prijane, u mojim rukama!“ – viknuo sam veoma obradovan. Umesto svakog odgovora, on uze bajonet „na gotovs“ i polete na mene. Ja samo odmahnuh rukama, a zatim viknuh ljutito: „Jesi li ti poludeo!? Tako me možeš ubiti!“ Moj uzvik tako ga je porazio da je odmah spustio nož.


189

„Pa, ja i hoću da te ubijem!“ – reče on. „Zašto? Jesam li ti šta ukrao ili nešto nažao učinio?“ „Nisi, ali sad je – rat!“ „Ja znam da je rat, ali zar zato treba zabosti bajonet čoveku u trbuh!?“ Obojica na kratko zaćutasmo. „U svakom slučaju“ – rekoh sam sebi – „on je moj zarobljenik, i ja ću ga živa odvesti u naš logor. Ala će svi zinuti od čuda! Natljaću im nos kada budem rekao: eto vam sad vaš „slab vid“! A možda ću i orden dobiti...?“ „Vidiš“ – reče moj neprijatelj – „ti si sada moj zarobljenik i ja...“ To je bio vrhunac njegove drskosti! „Šta? Ja tvoj zarobljenik? Ne, prijatelju, ja sam tebe zarobio i ti mi sad nećeš umaći!...“ „Šta!? Zar ja jurio za tobom, pa sad ja ispao tvoj zarobljenik?“ „Ja sam namerno bežao od tebe, da bih te što dalje odmamio i uhvatio. Kao što vidiš, to je takozvano „ratno lukavstvo“. „Ali ti me nisi uhvatio.“ „To nije ni važno. Ajde sa mnom.“ „Dobro, da idem“ – pristade moj zarobljenik, pošto se malo razmisli – „ali nemoj misliti da ćeš mi umaći: ja ću te ipak odvesti, kao zarobljenika.“ „Gle, molim te! E, to mi se baš sviđa! On će mene da odvede. Ja ću tebe odvesti, a ne ti mene.“ Mi uhvatismo jedan drugog za ruke i, prepirući se pođosmo napred. Pošto smo ceo sat besciljno lutali tamo-amo po pustom polju, obojica smo došli do žalosnog zaključka da smo zalutali. Bio sam strašno ogladneo. Zato se veoma obradovah, kad u torbi svoga zarobljenika spazih hleb i kutiju konzervi. „Na, uzmi“ – reče moj neprijatelj dajući mi pola – „pošto si ti moj zarobljenik, dužnost mi je da te hranim.“


190

„Ne, nije tako“ – odgovorih ja – „pošto si ti moj zarobljenik, to je sve što se kod tebe zatekne, moje. Ja sam, takoreći zaplenio tvoju ratnu komoru.“ Prezalogajismo malo, sedeći pod drvetom, a zatim zalismo rakijom iz moje čuture. „Meni se baš sad prispavalo“ – rekoh zevajući - „zamore čoveka te silne borbe, ti zarobljenici...“ „Ti spavaj a ja ne mogu“ – uzdahnu moj neprijatelj. „Zašto?“ „Moram tebe da čuvam, da mi ne bi pobegao.“ Sve dotle ja se ni sam nisam usuđivao da zaspim, strahujući da će neprijatelj iskoristiti moje spavanje i uteći. Ali sad sam se uverio da je on tvrdoglav kao magare... Ja se opružih pod drvetom. Probudio sam se tek predveče. „Sediš li?“ – upitah. „Sedim“ – sanjivo odgovori on.

„Možeš spavati, ako hoćeš; ja ću te čuvati“ – rekoh. „Ali ako mi ti umakneš?“ – upita on. „Koješta! Ko još beži od zarobljenika?“ – dadoh mu do znanja. Moj neprijatelj sleže ramenima i odmah zaspa. Kako bi bilo da idem, pomislio sam, već mi je bilo dosadilo da se tu nosim sa njim. Uz to, situacija je nepodnošljiva: ja njega smatram svojim zarobljenikom, a on mene svojim. Ako obojica oslobodimo jedan drugoga, to će mu onda ispasti kao razmena vojnih zarobljenika. Ustao sam i, bez šuma tiho pošao; a da bih svoga neprijatelja nagradio nečim zato što je izgubio zarobljenika, stavio sam mu u ruku svoju čuturu s rakijom. I on je spavao tako, sličan nekom velikom detetu kome su utrpali u ruke cuclu i koje će se, kad se probudi, rasplakati spazivši da je majka otišla.


191

ZABORAVLJENA PESMA

Znao sam jednu pesmu. Mora da je to bilo vrlo davno, još u mome detinjstvu, jer ne pamtim više ni njenu melodiju, niti njene reči. Srce mi se topi sa uspomene i kopni da je dokuči i da se ponovo ispuni tom slatkom prolećnom melodijom i tim tajanstva punim rečima moje pesme, ali ne može. I svaki put, kad izađem u polje, vidim njen prolećni praznik, sretnem prve sramežljive ljubičice, čujem nad glavom pesmu slavuja, osetim mlado milovanje vetra, koji zakačinje zeleno lišće i po polju igra kao mlado devojče; kad po crnim ugarima vidim razmilelu, nad plugom pognutu bednu decu matere zemlje i pogledam ovaj beskrajni pejzaž moga sremskog sela, puteva i potoka, obasjan nebeskim osmehom – tad mi u dušu naviru talasi slatkog nadahnuća, trijumfa i nade, kojima me nekad ispunjavala moja mala pesma. Moja zaboravljena pesma! S jeseni, kad teške magle pritisnu vidik, kad ognjene i zlatne rane išaraju Frušku goru, kad odleću ptice, kad cveće mre i trava poboljeva, tad mi je vrlo teško bez moje zaboravljene pesme. Kakva li beše? Govori li o mom detinjstvu, opisuje li moje rodno mesto? Ili to beše pesma brzog potoka pored kojeg se igradoh? Ili to nije bila pesma, nego se meni samo tako čini? Možda je to bila malena drugarica detinjskih mi igara, koja sad tiho počiva u svom malenom grobu! Možda je to bilo nežno materino milovanje, topla majčina suza! Pamtiš li da sam te pevao, mala moja melodična pesmo, ili su to bili blaženi snovi jednog zamišljenog i tužnog deteta? Plače mi se za tobom, zaboravljena pesmo moja! Da li ću se ikad prisetiti reči tvojih, da li ću opet čuti tvoju nežnu atarsku melodiju? Onda, kad umoran od života, legnem da se u grobu odmorim oslobođen hiljada predrasuda, koje život mučnim prave, oslobođen hiljada uslova koji ga sujetnim čine, kad nada mnom zazeleni trava i


192

procveta samonikla divlja ruža, kad sve zaboravim i um moj prestane da traži istinu i da se stidi zbog laži za dobro i zlo – tad, u toj grobnoj tišini, verujem, čuću te, moja slatka zaboravljena pesmo, i pod tihom tvojom melodijom i pod tvojim tajanstvenim i milim rečima zaspaću, usniću tiho kao na majčinom krilu.


193

POSLEDNJI SUSRET

Bio je moj zavičajac, učitelj i prijatelj. Iako smo živeli u istoj varošici pod Fruškom gorom, tik ulica do ulice, nikada u mestu gde smo obojica odrastali nismo se bili sreli. Verovatno je za to kriva generacijska razlika u godinama, jer kada sam se ja tek rodio on je bio formiran i odrastao čovek. Sudbina je tako htela da se sretnemo i upoznamo daleko od zavičaja i rodne nam grude... Onda, jednoga dana sam dočuo da je teško bolestan. Iako su mi saopštili da ne prima nikog, ni svoje najbolje prijatelje, ja sam se upustio u ličnu avanturu, rešen da ga posetim i obiđem. Međutim, da mi i ne otvori vrata – mislio sam – bilo bi mi žao, ali sam bar pokušao i savest će mi biti čista. Seo sam u autobus i sa zebnjom oko srca krenuo na put prema Beogradu. Bilo je hladno i sve vreme puta padao je krupan sneg. Zavaljen u udobno sedište autobusa evocirao sam uspomenu o našem poznanstvu i kasnijem prijateljstvu koje se rodilo u jednom prelepom istarskom gradiću, gde je bila njegova oaza mira i gde je on preko celog leta bio boravio. Tamo, krajem sedme decenije dvadesetog veka, ja, buntovni tinejdžer zbog ličnih nesuglasica sa rođenim ocem, pobegnem od kuće. Ja sam žarko hteo na more, a on mi je bio branio. Bilo je dugo, toplo leto. Gde ću, šta ću, bez novca, premišljao sam se? Najzad se dosetih. Sa nešto malo para u džepu, zaputim se u Rovinj, kod očevog venčanog kuma Petra Zubaka. Kum je bio vrstan majstor građevine, pa se još pre dosta godina odselio u Istru gde je svojim vrednim rukama sagradio mnoge prelepe kuće i vikendice starog gradića na obali Jadranskog mora. Kum me je lepo primio, dao mi sobu u svojoj kući besplatno, gde je mogao za novac da prima turiste, ali i kada mi je trebalo, našao mi posao u njegovoj struci, ali naravno, kao pomoćnog radnika na mešalici za beton. Tako sam bio zaradio prilično solidan novac za moju mladalačku avanturu na moru.


194

„Hoćeš li sutra samnom?“ – rekao je kum – „Imam jedan mali poslić u Starom Rovinjskom gradu, dobro sam ga pogodio. Jednom našem zemljaku iz Srema, treba da postavim pločice u kupatilo.“ Naravno da sam odmah pristao, jer kum je bio izdašne ruke i znao sam da ću dobiti i veću novčanu nagradu nego li što moj rad to i zaslužuje. Sutradan, u ugovoreno vreme dođosmo kum i ja, u Stari Rovinjski grad, nekadašnje ostrvo i piratsko gnezdo, na čijem se vrhu uspinjala svom svojom monumentalnošću mermerna katedrala Svete Eufemije. „Stigli smo kumić“ – saopšti mi zadihano – „ako se ne varam, ovo je Trevizol 15.“ Bila je to ulica i broj koje smo tog dana tražili. Pozvonio je na masivna vrata starog kamenog zdanja, koja je posle par trenutaka otvorio – on. Suvonjavi čovek, zalizane kose, u lanenoj tankoj košulji i bermuda pantalonama. Veoma neposredan i druželjubiv, uostalom, kao i svaki Sremac. Posle rutinskog upoznavanja saznadoh da smo zavičajci i to iz istog mesta. Pokojne roditelje, oca mu Gojka, mesnog paroha Crkve Uspenja Bogorodice i majku Vukicu bio sam dobro poznavao, ali njega lično do tada nisam ni video. Ovo je bilo po prvi put. Tom prilikom i on je saznao odakle sam i čiji sam ja. „Znaš li ti momče“ – rekao mi je tada – „da je tvoj deda-Ilija u vihoru Prvog svetskog rata, spasio život Milošu Crnjanskom tamo u Galiciji?“ Za taj podatak nisam znao, mada sam bio upućen da je deda vršio prepisku sa poznatim piscem dok je ovaj bio u emigraciji u Londonu. Nekoliko pisama je sačuvano u porodičnoj zaostavštini, koji govore o minulim događajuma iz njihove zajedničke prošlosti, gde su kao vojnici austrougarske armade vojevali tamo daleko na istoku. „Lično mi je to sam Crnjanski rekao“ – nastavio je s osmehom – „i tom prilikom saopštio, kako tamo on, u mome rodnom mestu ima ratnog druga kojeg je neobično cenio.“


195

Veoma mi je bilo milo što se ovaj čovek tada tako pohvalno izrazio o mome dedi i, da se dobar glas daleko čuje, a da je svet zaista mali, tim našim susretom to i potvrđeno. Narednih dana viđao sam ga u baštama rovinjskih kafana: „Batana“, „Školjka“, „Cisterna“... Sedeo je uvak u društvu i vodio glavnu reč. Učtivo bih prišao njegovom stolu i javio mu se. „Dobar dan čika-Boro“ – rekao bih – „kako ste?“ „Oooo...Vargić (tepao mi tako), sedi malo“ – s osmehom bi izustio – „i okrepi se.“ Neki put bi se samo zahvalio, jer nisam hteo da mu smetam u njegovim retoričkim bravurama u okupljenom mu društvu, a ponekad bih seo i s uživanjem slušao njegove genijalne besede. Mislim, da sam tada u njegovom prisustvu popio i svoje prvo pivo u životu iz krigle. Tako sam hteo da pokažem i dokažem da nisam više „mali“ i da pripadam društvu odraslih. Oko njega su se okupljali pisci i druga javna lica, poznata mi samo sa televizijskog ekrana. Koje li sreće za momka iz provincije! Iako sam imao rodbinu u Splitu, sledećih godina moja destinacija za more bila je i ostala – Rovinj! Zauvek sam se bio zaljubio u ovaj pitomi kameni istarski gradić, podno Katedrale svete Fume u kome sam vremenom stekao dosta prijatelja. Ali, meni posebno je pričinjavalo zadovoljstvo to, kada bih tamo zatekao lično njega, eruditu i velikog polemičara – Borislava Mihalovića Mihiza! Sada sam bio pred vratima njegovog beogradskog stana. Sa nekom zebnjom pozvonio sam na njegova vrata. Iz unutrašnjosti prostorije čuo se jasno bolesnički kašalj. Koji trenutak kasnije uz škljocanje ključa iz brave vrata se otvoriše. Na vratima je stajao Mihiz u pidžami, svetački ispošćen od bolesti. Neobrijanog, zaraslog u retku bradu jedva ga poznadoh. „O, Sremac moj“ – reče mi kašljući – „slobono, izvoli...“ Ušao sam u prostoriju sa čijih su me zidova posmatrale ikone anđela i svetaca. Dostojno okruženje za patrijarhalno vaspitanog čoveka i jedno popovsko dete u godinama.


196

„Došao sam da vas vidim...“ „Znam, imaš Vargić šta i da gledaš? Zapucao si iz daleka, ruinu da posmatraš.“ Domaćinski, vukući se u papučama po izlizanom parketu, doneo je samo jednu čašu i flašu s „Rubinovim“ vinjakom u kojoj je bila zapremina „sa tri prsta“ ovog vinskog destilata. Sedoh na stolicu, a on na razvučeni kauč svoje bolesničke postelje. „Posluži se, da se malo otkraviš od ove hladnoće i zime“ – izustio je – „ja sam svoje odavno već popio. Bio Brana (Crnčević) onomad, pa je samo toliko ostalo.“ Rekoše mi da samo sedi i ćuti. A toga dana samnom je baš bio razgovorljiv. Pitao me je o zavičaju i o ljudima koje je poznavao. Raspitivao se o svemu u svačemu. Dijapazon njegovog interesovanja išao je naširoko. Čak mu se pojavio ozareni osmeh na napaćenom njegovom isposničkom licu od teške bolesti. Najzad me je upitao: „Pišeš li?“ Pitanje mu je bilo sasvim na mestu, jer je on bio čovek koji me je „natentao“ da se bavim ovim, nimalo zahvalnim zanatom. „Da“ – rekoh – „samo mi misao i akcija nisu usklađeni.“ „Slušaj Vargić“ – počeo je govoriti – „od vajakada je tako bilo...“ Tada sam bio čuo verovatno njegovu poslednju izgovorenu retoričku bravuru. „Kada se čovek prvi put sukobio sa Bogom, odnosno prirodom oko sebe“ – nastavio je Mihiz svoju besedu – „on je nesumnjivo počeo pre svega da radi i stvara. Akcija je bilo ono što je prvo planulo u njemu. Njegova volja je bio prvi odgovor spoljnjem svetu koji ga se tada dotakao kao neprijatelj. I on je, reakcijom na akciju, verovatno i odmah odgovorio svojim delom. Jer čovek, to je sama volja. A prava spona koja vezuje spoljni i unutrašnji svet to je akcija. „I na početku bi delo“ – zapisano je.


197

Ali kad je to čovek učinio, on je brzo imao prilike da se na bolu nauči kajati. Jer njegova je akcija bila slepa. Ni najedan takav nebeski potez prirode on nije nalazio odgovarajući odgovor. I morao je deset puta da raskrvari ruku da bi naučio kako je kamen tvrd, on još nije bio sposoban da preskoči ni jednu jarugu, a da prvo ne padne u nju. Dugo je trajala ta čovečija borba... Nedaće za nedaćom su ga sustizale. Grana za koju se hvatao lomila se. Voda na koju bi bio stao podlo mu se izmicala ispod nogu, da se odmah iza toga sleti oko njega i metne mu omču oko njegovog vrata. Litice su rasle kad je hteo da se popne na njih, a provalije širile kada je hteo da ih preskoči. Na svaki čovekov potez dolazila je bol. I varao ga je vid kad se mašio prvi put za mesec, i varala ga je ruka kada se hteo na njega baciti kamenom. Varao ga je i zvuk koji je jednom bio jak u daljini, a drugi put tih u blizini. I varale su ga stvari koje se nisu dale domašiti kad su bile velike, a saplitale ga kad su bile male. Oko čoveka se otvarala zagonetka za zagonetkom. Iz svakog mu životnog ugla nicalo je, kao kakvo strašno oko, po jedno „nepoznato“ i gledalo u njega avetinjski i izazivalo ga cinički. Bezbroj opasnosti kojima nije bio dorastao iskrsavale su pred čoveka. I u bezumnom strahu i izmučen bolom kojim je neminovno bio praćen svaki njegov potez, čovek je skrušen pao i očajno se upitao: Šta treba da radim? I ta njegova prva misao bila je čoveku osloboditeljka! Čovek je saznao da mu je potrebno znati šta da radi. On je na početku počeo da prelistava u svome sećanju svoje iskustvo. Napokon je počeo da misli. I tad je saznao da je prvorođenče – njegovo volja, zaista slepa! Iz grešaka, od kojih je svaka zabeležena bolom, rodila se misao, da obazrivo, rasvetljujući prvo tamne svoje uglove, povede sopstvenu volju tiše, pažljivije, sa više nepoverenja i više sigurnosti na put traženja, put čuvanja i istine. Da je povede da sa njom ili hramlje ili


198

korača čvrsto i sigurno, prema tome, kolika je svetlost koju on kao čovek rasipa oko sebe. Na svim poljima našeg ljudskog života i našeg rada blude te opasne polusenke i te sumnjive polusvetlosti koje nas u životu prate. Blude kao preobučeno potomstvo prognanog mraka, poslato da sveti svog savladanog roditelja. Iako sagledamo pažljivije u stvari, videćemo ubrzo da su ove senke krive kadgod je naša akcija zalutala. Muteći i senčeći misao, one su je zavodile u zasede i u česte, u prividne oaze naše ljudske fatamorgane, kao trnje prekriveno odbleskom puta. U senci te naše sopstvene obmane, je li čudo ako je akcija srljala u propast? Zar ne bi međutim ona, i pored sve svoje plahovitosti i samovolje, mnogo teže pogrešila, da je misao kroz sve te polusenke i polusvetlosti bila našla istinsku pravu svetlost, nepomućenu istinu, nemaskiranu laž? Kažu nam obično: treba da radite tako i tako. Zar ne bi, prema svemu ovome, pravilnije bilo reći: treba da mislite tako i tako? Jer da bi jedna čovekova akcija bila pravilna treba pre svega, misao da bude tačna. Treba dakle, ispraviti ljudsku misao, ako se hoće da koriguje sama akcija. Istina, ljudsko delo može da bude pogrešno i kad je misao tačna. Još sama volja čoveka nije dovoljno poslušna. Ali se ne može tačno raditi, ako se pogrešno misli. Ko nije imao prilike da padne samo zato, što je mislio da iza praga dolaze stepenice, a tamo je bila samo ravna zemlja? Ko nije bio u situaciji da istrgne sopstvenu ruku u zamahu u obmani da će naći metu udara, a našao je samo prazan vazduh? Misao je čoveku bila pogrešna; akcija nije mogla biti tačna. I svuda, gde ona bude osenčana nečistim primesama, gde bude zamućena zabludama ili zamračena neznanjem, svuda će tamo isticati iz nje akcija oniliko štetna, koliko je njeno odstupanje od tačnosti i same istine. I samo tamo će biti postignut maksimum pravilnosti u


199

akciji gde misao bude dostigla da spazi i da sazna zenit istine. Tačna čovečija misao, pravilno je njegovo delo.“ „Znači čika Boro“ - rekoh mu – „sam Bog koji je dao čoveku razum, samim tim i sopstvenu mogućnost odabira, podario mu je i pravo na sopstvenu grešku?“ „Upravo tako. Nije ga napravio robotom, učio ga je na sopstvenim greškama.“ „Čovek se uči celog života“ – dodadoh – „ali, kanda opet umire kao neznalica.“ „Akcija je i danas“ – nastavio je on – „ono što je bitno u našem životu. Jer iako čovek nije više biće koje samo stvara, nego i biće koje misli, on misli samo zato, da bi stvarao. Misao je samo sredstvo za ovu svrhu. Ali da bi svrha što bolje, što sigurnije i sa što više ekonomičnosti snage bila postignuta, ovo sredstvo mora biti što usavršenije, što pouzdanije i što bolje primenjeno. Uloga misli, njena kapitalna važnost, označena je dovoljno jasno u ovom odnosu, prividno podređenom. Jer ona ipak dominira. Kao mirni zapovednik na velikom brodu, misao stoji gore na krmi, gleda daleko uokolo kroz maglu i buru, pokazuje put, ukazuje na opasnosti, i brzo, kratko i oštro izdaje zapovesti točkovima koji besno, ne gledajući kuda, udaraju snažnim krilima po vodi, lomeći talase, bučeći i bacajući penu. Brod će propasti, ako zapovednik pogreši. Ali će propasti i isto tako, ako se njegove zapovesti ne poslušaju.“ Savetovao je mene da pišem, a on sam najmanje je pisao a najviše živeo svoje književno delo. Mihiz je bio kapetan svog knjiženog potonulog broda, jer koliko je mogao svojim talentom dati književnosti; dao je tek jedan mali deo, ali ipak dragocen i važan. Rastali smo se veoma prijateljski i srdačno. Ostavio sam ga u njegovom stanu, gde je on potom, spustio roletne, legao u krevet, okrenuo se zidu i rešio da prekine svaki kontakt sa spoljnjim svetom u kojem još dugo razum neće pobediti tadašnji diktatorski režim. Bio je


200

to naš poslednji susret, jer već nekoliko dana posle Mihiz je prestao da dežura sa fenjerom u ruci u pomrčini našeg ovozemaljskog vremena. Umro je kažu, od raka duše.


201

ANEMIČNA KNJIGA

Kad god prođem kraj jedne knjižare, ne mogu a da ne vidim kako me tužno iz izloga gleda jedna knjiga tankih žutih listova, koji iz dana u dan sve više blede, kao da im crvi srce grizu. Zastanem ponekad i dugo zabrinuto posmatram njeno lice, s koga već i slova i ime autora isčezavaju i tada bol ispuni moju dušu. „Bedna knjižica!“ – sebi izustih. Često se pitam, da li je umrla ili tek umire? Šta li se tamo krije ispod tih izbledelih, beživotnih, bezimenih listića? Da li tuga ili radost meni nekog neznanog pesnika? Da li je to istorija nekog odavno preživelog života? Da li se filozofski laki i lukavi osmeh ne krije primamnjivo među tim uvelim stranicama, da neka velika ideja skromno ne životari tu? Okolo ove tužne knjižice nadmeno leže obimne knjige, spokojno i bezdušno u tomovima kao kakve debele žene. Čitam: „Četiri slova „S“ kao najsilniji argument naših patriotskih želja“, od profesora toga i toga. To je jedan spokojan „debeo“ tom. A ona četiri velika „S“ tako nadmeno, gordo i naježeno gledaju, kao da hoće da se strče s police tebi i viknu „bau“ – da te poplaše. Nešto podalje od ove blede, beskrvne knjižice leži drugi još deblji tom sa naučnim naslovom: „Kako se pravi pekmez od šljiva“ – referat dvaput čitan u ekonomskom i prirodnjačkom društvu, od nekog doktora medicine. Knjiga solidna, zdrava i blagorodnog karaktera. Do njega spkojno i neprobudno spavaju izdanja raznih polarizovanih književnih društava i sanjaju nove honorare. Sa strane, kao odgrizene uši, vise jubilarni zbornici, izdati u čast tolikih zaslužnih ljudi što spremaju svoja prsa za ordenja i novčanike za nacionalne penzije. Gledam sve ove samosvesne knjige i knjižice i srce mi se cepa od tuge za onom bednom, anemičnom knjigom, ostalom čak i bez imena, zaboravljenom i odbačenom.


202

„Zašto si toliko tužna i toliko bleda, ti bedna knjižice?“ – zapitah je jednom sa saučešćem. Ona tužno zaklati beskrvnim listićima i, rekao bih, zaplaka. Potom započe o svojoj boljki: „Ah, gospodine, dobri, sažaljivi gospodine! Kako mučno se umire i kako teško se živi kad žilama ne teče topla i plodna krv! Neka te ne vređa, ako si književnik, ali ti ljudi su, kunem se Bogom, bespoštedne ubice. Oni sa najvećom lakoćom unose u naše stranice one užesne mikrobe nasilnih ideja, gluposti, letećih i nerazumnjivih misli, koje ubijaju nas i uspavljuju sve one koji se reše da nas čitaju. Rastvori me, da vidiš kakvi užasi leže u mojoj duši. Jedan pesnik, da bi me ubio, čitave noći nije spavao. Kad stupih u štampariju, bila sam bela hartija, nevina i zamišljena. To beše radost neiskaziva, jer dođoh s nadom da ću u sebe primiti život jedne ustreptale duše, obasjane suncem uma, zagrejane žarom osećanja, nadahnuća, snage i života, koja će svetu progovoriti očaravajuće reči o toj snazi i životu. Ah, mišljah da ću tako, makar na trenutak, prizvati u život umorne ljudske duše, da ih, makar za trenutak, utoplim i ohrabrim! O, da znaš samo kako treperim od želje da budem lepa i voljena, da me srca ljudska drže na sebi... jer su, vidiš li, te sveske i brošure oko mene, jer su hladne strašno i jako tvrda srca. Ali, kad me baciše u presu, da bih upila ovo što je u meni, padoh u nesvest i, kad iziđoh, bejah već očajna, ostadoh bez snage i razboleh se. Evo, vidi, cela sam knjiga, ali ljudi me ne vole, ne ushićuju se samnom, ne plaču i ne smeju se nad stranicama mojim. Ove čudovišne knjige, poređane oko mene, izgleda zadovoljnije su i srećnije od mene. I kako se samo nadmeno drže. Ponekad, kad ih uhvati nesanica, okrenu se one meni i podsmevaju mi se užasno. Sve, čak i one najgluplje između njih, znaju da kritikuju i da vidiš kako su dosadne! Njihov postupak još više truje moj život. Ne mogu se boriti s njima, jer slaba sam. Samo ćutim, uzdišem i stežem dušu. Kako? Zar mogu da se hvalim i ponosim stihovima koji leže u meni? Oni su


203

toliko naduveni, toliko izmišljeni i bezosećajni! Svaki od njih muči se da iskaže što veću i strašniju misao, pa to izlazi takva suvoparnost i jednoličnost da umirem od srama! Eto sad, dok vam se jadam, glupave debele knjige naokolo podsmevaju mi se i došaptavaju kao uvek: „Pogledajte i vidite, kako naša poezija hoće da se pohvali!“ „Naša poezija?...“ „Dragi gospodine, poznajete li me? Zar sam zaista ja to?“ I ova anemična, tužna i bedna knjižica nervozno zatreperi svojim bledim listićima i gorko zaplaka.


204


205

JOŠ IMA VREMENA U fruškogorskoj varoši u kojoj sam boravio živi u bednoj udžerici – nazivaju je ovde u šali zamkom – baba Ofelija Bardić sa svojim sinom Kostom. U muci i nevolji, u teškom radu, hraneći se samo krompirima, ostarela je ona i sad je najstarija u celoj okolini: ima tačno sto godina. Mršava je, tanka kao preslica, spečena kao mumija, a još ide uspravno; nisu joj potrebni ni štap ni naočari. Strašno je i pogledati njeno lice, mrko kao uštavljena koža, a smežurano kao suva paprika. Godine su izbrisale sve crte s njenog lica. Usnice su sad samo dva plavičasta bezoblična otoka, ali tople sive očice još blistaju sveže i svetle iza večno upaljenih kapaka. Baba Ofelija radi još i sada posao u kući i na polju. Našao sam je tek pre nekoliko nedalja, dok sam šetao poljem, jednog kišovitog jesenjeg jutra u njenoj maloj njivi s kukuruzom. Klečala je na goloj zemlji i radila vredno. Zaista, sramota je čoveka kad se šeta, a vidi kada stogodišnja žena radi u polju. Pored svega posla brine se ona i o svome sinu. Njen „dečko“ nije više u prvoj mladosti. Proletos je napunio sedamdeset godina. To vam je jedan smežurani, ćelavi čičica. Ona ga pere, krpi i sprema hranu za njega; svakog jutra namešta mu postelju. Buve, a njih svakako u kući ima, ne može više da hvata kad postelju razmešta, a nije joj lako ni da kuva kao što je nekada. Ali stogodišnja majka brine se lepo i sa pažnjom o svome „dečku“. Inače, drži ga oduvek strogo, ukoliko je to mogućno. Još ga svojeručno vodi kući iz kafane, kao i nekada pre pola veka, kad se bio odao piću. Majka se još nada da će se vremenom opametiti njen dragi sin, i da će početi nešto raditi kao i drugi ljudi. Kada časovnik otkuca devet, a njen se „dečko“ još ne vrati kući, baba-Ofelija, mada joj je u krevetu toplo, ne može više da izdrži na svojoj postelji. Oblači onda ona svoj stari oronđali kaput. Svojim čvornovatim drhtavim prstima već odavno ne može da ga dobro zakopča. Polako i s mukom obuva bezoblične cipele. Teško se saginje


206

tako stara žena! Polako onda izlazi napolje na ulicu. Često sam je viđao kako kroz varoške ulice mili u večernjem sumraku; obilazeći kafane: od „Rajkovca“ do „Lovca“, od „Kršljana“ do „Tri fenjera“ i tako u krug, s mukom je nose njene prastare kosti.

Kad najzad, posle dugog traženja i raspitivanja, sazna gde joj se skrio sin, pojavi se na otškrinutim vratima njeno zbrčkano sablasno lice. Crvenilom oivičene sive oči obilaze sve stolove i uglove zadimljene kafane.

„Gde je moj Kosta?“ – tada pita. Gosti se podsmevaju i pokazuju joj uperenim prstima. „Eno tamo, baba. Sedi u ćošku. Stigao je već do pete čaše.

Klok... klok... klok...!“ Ona domili polako, sa stegnutim plavičastim usnama, sve

korak po korak, do njegovog stola. Što bliže ona prilazi, vremeši sin joj je sve više zbunjen i pokunjen.

Na dva koraka od njega, pred njim zastane. Klima glavom i gleda ga ne kazujući ni reči, i mučno je to njeno ćutanje. Kosta, sav smušen, traži po džepovima neku kovanicu za kelnericu. Boli ga majčin pogled. Oseća to on i u piću kada pije.

„Da... da... mati... evo već idem... nemoj samo ništa da pričaš!“ – muca joj sin.

Majka ni reči nije kazala, samo oči sa njega nikako ne spušta. „Baba, ispi i ti koju!“ – dovikuju joj gosti, smejući se. Baba Ofelija ne gleda ni desno ni levo, kao kobac je ustremila

oči na svoga sina. „Đavo da me nosi! Evo ja već idem, majko!“ – uzvikuje

plačno pijani sin – „nemoj samo da me gledaš tako.“ Najzad je pronašao u svome džepu pare za račun i bakšiš.

Pipajući traži sad kapu i ljuljajući se izlazi lagano iz kafane. Za njim se polako vuče baba.

„Propalico jedna!“ – reče mu majka. Kosta je napokon odahnuo. Najzad je progovorila. Tuče ga ona

tako u rebra kroz ceo hodnik sve do ulice.


207

Tu babin glas postaje plačan: „Dečko moj, dečko moj, sve ćeš nesrećo propiti!“ „Popraviću se, majčice“ – jeca sada i sam pijani Kosta –

„imam ja još kad. Daj mi samo malo vremena. Za sve je vreme potrebno. Ne može to tako odjedanput.“

Zasvetlele su majčine sive, tople očice: „Obećaj mi da ćeš od sutra početi nov život!“ „'Oću, majčice“ – prepliće Kosta jezikom koji je otežao od

rakije – „neka je prokleta ova rakija šećeruša! Kafana me više neće videti, bogme.“

Majka kao da je odahnula i sad mnogo mirnije ide pored njega. „Popraviće se moj „dečko“! Kad bude malo stariji... popraviće

se... Kada maligani u glavi zanesu „dečka“ malo više ulevo ili

udesno, majka ga pažljivo povede da ide pravo; a kada sedamdesetogodišnji rakijaš poklekne i hoće da padne, suve slabe ruke njegove stogodišnje majke zadrže ga na nogama.


208


209

POSLEDNJI HITAC

Koliko to već godina ljudi žive u ratu kojeg su započeli oni sa druge strane zakona; rat koji je državu podelio na „dobre“ i na „loše“ momke? Svaki dan na gradskim ulicama čuju se pucnji iz revolvera ili eksplozije bombi koje uzimaju mlade živote sa obe zaraćene strane. Mladići koji su donedavno bili dečaci, koji su koliko još juče rasli u istim ulicama, sedeli u istim školskim klupama i čitali iste knjige i delili svoju užinu, danas su nepomirivi neprijatelji. Surova stvarnost njihove turobne svakodnevnice... Do samo pre nekoliko godina takoreći, Gavrilo Božić se bavio sasvim drugim zanimanjem od sadašnjeg. Bio je profesionalni snajperista i pripadnik jedinice za specijalne zadatke policije. Sedam godina besprekorne službe, dva puta na zadatku braneći svoju zemlju – bez ijednog promašaja. Ali, u prvoj godini nastupajućeg trećeg milenijuma, jedan događaj preokrenuo je njegov život naglavačke. Bio je petak, jedan sasvim običan dan u životu stanovnika toga grada. Gavrilova jedinica se bila upravo vratila sa rutinske vežbe i Gavra, kako su ga prijatelji obično od milja zvali imao je slobodan dan. A u 15 časova i 45 minuta po lokalnom vremenu policijska jedinica za hitne slučajeve dobila je alarmantnu poruku preko teleprintera; Vojni muzej koji se nalazi u sklopu gradske tvrđave zaposeo je terorista! Pretio je da će dići u vazduh vasceli muzejski kompleks, simbol vojničke službe kroz vremenske epohe. Vest o teroristi u gradu sve je bila šokirala. Gradske vlasti su preuzele kontrolu nad nastalom situacijom kod gradske tvrđave. Tog dana u krugu starih zidina nekadašnje vojne fortifikacije bilo je više šetača nego što je to bilo uobičajeno. Terorista je to verovatno uzeo u obzir i namerno izabrao muzej za metu. To je značilo da su njegove namere bile veoma ozbiljne. U 16 časova i 42 minuta, automobil u kojem se nalazio policijski pukovnik Zarić ušao je u kompleks tvrđave. Iskusni policijski starešina je u više navrata u svojoj dosadašnjoj karijeri imao prilike da pregovara sa teroristima.


210

Znao je da nema smisla da forsira predstojeće i nimalo ružičaste događaje. Svojim podređenima je izdao sasvim logičnu naredbu da se terorista onesposobi, a da se u međuvremenu uklone po mogućstvu svi posetioci objekta na tvrđavi, da bi se izbegle eventualne nepotrebne žrtve u slučaju da dođe do nenadane eksplozije. Ko je terorista? Politički ekstremista ili očajnik, ili samo ludak? Šta hoće? I zašto je baš izabrao Vojni muzej da sprovede svoje pretnje? Na svako ovo pitanje trebalo je naći pravi i adekvatan odgovor. U kancelariji šefa obezbeđenja muzeja, ispred monitora za video nadzor stajao je pukovnik Zarić i slušao detaljan izveštaj o događajima koji su prethodili pre njegovog dolaska. Šef obezbeđenja muzeja Milić stigao je u objekat u 15 časova i 30 minuta, gde je odmah izvršio proveru portirskih mesta. Izgledalo je da situacija u muzeju u kome se u to vreme nalazio veliki broj posetilaca pod kontrolom, pa se Milić spremao da pođe, kada ga je neko iznenada grubo povukao za rukav. Okrenuo se i ispred sebe ugledao nepoznatog čoveka sa štakama i bez desne noge. Gledali su jedan u drugog. Milić je brzo shvatio da nešto nije u redu. Trenutak zatim, čovek je Miliću dao cedulju i oštrim glasom mu rekao: „Ja sam terorista, na mojim leđima je prikačeno pet kilograma eksploziva, nameravam da dignem u vazduh ovaj muzej!“ Šef obezbeđenja je video kako čovek hramlje na štakama i uz malo nepažnje eksplozija se mogla dogoditi svake sekunde. Pribrano je uspeo da nagovori ozbiljnog i očigledno opasnog čoveka da krene za njim, do male prostorije u kojoj su obično boravili kustosi muzeja. Tog dana dežurna kustoskinja bila je gospođa Tanja žena pred penzijom, koja je dok su šef obezbeđenja i terorista ulazili, mirno pila svoju poslepodnevnu kafu ne sluteći ništa. Međutim, ubrzo je i ona sama postala svesna velike opasnosti. Na zahtev teroriste Milić je napustio prostoriju i u omalenom sobičku su ostali samo terorista i kustoskinja muzeja kao njegov talac. Terorista koji je sebe nazivao „Crni“, na najmanji zvuk iz muzejskog


211

zdanja odavao je stanje vrlo nervoznog čoveka. Bila je to dodatna opasnost. Poruka koju je terorista predočio Miliću započinjala je rečima: „Napravio sam moćnu bombu i nameravam dići sebe u vazduh...“ Opšti ton poruke je jasno odavao želju teroriste da umre baš toga dana i baš na tome mestu među vojnim eksponatima. Daljnji tekst poruke je glasio: „...Ja sam sada muzejski eksponat i samo običan predmet a ne živi čovek, zato želim da završim ovde.“ Iz poruke i iz Milićeve priče videlo se da se u muzeju ne nalazi samo terorista, već terorista samoubica – kamikaza! Policijski pukovnik Zarić je napravio ozbiljnu izmenu plana akcije. U 16 časova i 30 minuta dežurna operativna grupa stigla je na mesto događaja. U grupi se nalazio i snajperista Gavrilo Božić koji joj se priključio u zadnjem trenutku. Iako toga dana Gavra nije bio na dužnosti i ovo nije bila njegova jedinica, igrom slučaja su ga uz put pokupili. Radilo se o neobično komplikovanoj situaciji. Logika pukovnika Zarića bila je veoma jednostavna. Ako se u muzeju zaista nalazi pravi kamikaza koji je spreman da umre, i koji je o tome već doneo odluku, da bi se spasao muzej i životi talaca, može se ispaliti samo jedan smrtonosni metak iz puške super snajperiste! Tako je prema planu pukovnika Zarića, Gavrilo Božić imao da odigra fatalnu ulogu u životu ovog teroriste. Ubrzo su mu pokazali prozor sa boka zgrade. Već posle tri minuta bio je na položaju i mogao je jasno kroz puščani durbin videti njegovu drhtavu ruku, oko koje je bio obavijen gajtan okidača bombe, koja se nalazila u vojničkom rancu. Gavrilo se javio radio vezom. „Meta je identifikovana“ – tiho je rekao. Ali terorista je i dalje čvrsto držao gajtan, tako da ni najprecizniji hitac ne bi rešio postojeći problem. Bilo je neophodno da za delić sekunde terorista pusti gajtan, i još važnije da se pomeri sa mesta na kome se nalazi, tako da snajperista može da cilja ne u njegovo rame – već u njegovu glavu!


212

Gavra je na svome položaju čekao mirno. Odugovlačio je sa prstom na obaraču, čekajući da se terorista pomeri nekih pola metra levo ili desno. Po pravilu ovo odugovlačenje pomaže da se umanji opreznost teroriste i vrlo često ovaj metod daje pozitivne rezultate. Ali u ovoj situaciji to je postajalo opasno, a rizik je bio suviše velik. Sudbina muzeja i njegovih posetilaca bila je u milosti čoveka sa svilenim gajtanom obavijenim oko zgloba čiji su potezi bili nepredvidivi. Onda je pukovnik Zarić odlučio da pregovara sa teroristom nestajući u misterioznoj i senovitoj unutrašnjosti muzeja. Posle nekoliko napetih trenutaka objavljeni su zahtevi čoveka sa gajtanom u drhtavoj ruci. Pukovniku Zariću se predstavio kao „Crni“, rekavši da je stanovnik ovog grada. Tražio je da mu se smesta omogući da se oglasi preko lokalne radio-stanice. „Crni“ je želeo da se obrati narodu, sa kako je to opisao senzacionalnom objavom, ili će u suprotnom da digne muzej u vazduh. Zarić je sa svim svojim mentalnim snagama pokušao da smiri teroristu, ali ovaj je bio isuviše neumoljiv u svom zahtevu i bio je isuviše nervozan. Dok je razgovarala sa teroristom kustoskinja muzeja Tanja primetila je kako je tokom razgovora „Crni“ nervozno stazao gajtan, koji je bio čvrsto vezan oko njegove ruke. Gajtan okidača je bio stalno zategnut, ali njoj se činilo da ga sve više zateže. Vojni muzej je mogao svakog trenutka da odleti u vazduh. Zarić je izašao iz muzeja i naredio da se izađe u susret zahtevima teroriste. U 16 časova i 45 minuta Zarić je pozvao gradsku radio-stanicu. Pažljivo je preko telefona davao uputstva voditeljki Eržiki Pap. „Jedino što mi je važno“ – rekao je rutinski – „je da ustane i krene prema izlazu.“ Naglasio joj je da je osoba invalid na štakama, da ima bombu i da gajtan sa okidačem drži veoma zategnuto. Voditeljka je znala da bi nekako izvukla okidač bombe iz njegovog stiska, mora na bilo koji način naterati ga da ustane. Pošto je išao na štakama pri ustajanju bi ga najverovatnije pustio.


213

U 17 časova i 05 minuta započeo je najnapetiji deo operacije. Voditeljka Eržika je započela dijalog sa teroristom. „U izuzetno složenoj situaciji jedan čovek je zatražio da se obrati preko naše radio-stanice. On se nalazi unutar Vojnog muzeja na našoj gradskoj tvrđavi... „Crni, čuješ li me...? „Da, da...“ – odgovorio je – „čujem te.“ „U programu smo kao što si zahtevao.“ Glas teroriste se konačno začuo u vazduhu. Ne, to nije značilo da je pobedio, već da je započela borba koja ima svoje okrutne zakone i surova pravila. „Želeo bih čitavoj zemlji da objavim senzacionalnu istinu, to će biti ekskluzivna vest. Posedujem jednu video kasetu...“ „Ne čujemo te dobro“ – rekla je spikerka. Zadatak voditeljke programa je bio da natera teroristu da ustane i napusti mesto na kojem je sedeo. Računalo se na to da će dok bude okupiran razgovorom preko radio emisije, pažnja teroriste popustiti makar i na trenutak. A i najmanji pokušaj da hoda sa telefonskom slušalicom u ruci na štakama – značilo bi da mora da pusti gajtan. To će biti prilika da snajperista obavi svoj deo posla. Gavrilo je čitavo vreme imao uza sebe radio, tako da je jasno mogao da čuje čitav razgovor. U njegovoj dotadašnjoj praksi meta je obično bila nema. Nije mogao čuti šta protivnik govori ili o čemu misli. U ovom slučaju bilo je kao da prati televizijski program. „Ne čujem te baš najbolje“ – ponovila je voditeljka. „Imam ovde sa sobom video traku“ – govorio je nervozno – „o zarobljenicima protivničke strane... dokaz da su uz prisustvo međunarodnih posmatrača predati živi i zdravi u njihove ruke. A posle ovi optužili naše da su ih likvidirali...“ „Crni, ne čuješ se, možeš li malo da se pomeriš, da se malo udaljiš od radio aparata, zbog mikrofonije...?“ „Rekao sam da imam video traku o zarobljenicima, koja je napravljena na terenu, poimenice su predati živi...“


214

„Još uvek ne mogu dobro da te čujem“ – ponavljala je svoju mantru voditeljka. Sada su u čitav događaj bili umešani ne samo učesnici cele operacije, već i čitav grad i svi njegovi stanovnici. „Danas je u Vojnom muzeju na tvrđavi našeg grada vanredno stanje, a kamere naše televizijske stanice uspele su da zabeleže čitav događaj! Jedan deo materijala se upravo priprema za emitovanje“ – glasila je vest lokalnog spikera televizije. Naravno da je događaj u muzeju uzburkao čitavo stanovništvo grada. I sada su svi čekali da vide kakav će biti kraj. Da li će biti postignut dogovor sa navodnim teroristom ili će on prirediti smrtonosni vatromet i dići u vazduh i sebe i muzej. U stvarnosti ishod ove dramatične situacije zaisio je od dvoje ljudi. Glas jednog od njih, voditeljke radio stanice Eržike Pap čuo se u čitavom gradu, a za snajperistu Gavrila Božića koji je bio spreman da u datom trenutku okonča ovu priču niko nije znao. Ni sama voditeljka nije bila sigurna zašto je tako uporno nagovarala teroristu da se pomeri sa svoga mesta. Duboko u svojoj duši je priželjkivala da se ovo završi što pre bez krvoprolića i da se pomogne ovom očajniku da spase živu glavu. „Crni...?“ – oslovila ga je. „Da, reci.“ – odazvao se. „Ukoliko želiš da te čuje čitav grad moraćeš da se pomeriš sa mesta na kojem se nalaziš, jer imamo male tehničke probleme zbog toga što si veoma blizu tvog radio aparata, a on je veoma glasan! Možeš li da promeniš svoju poziciju?“ „Pokušaću da se javim sa drugog telefona.“ Na monitoru kamere za nadzor jasno se videlo kako je terorista ustao, oslonio se na štake, ispustio gajtan i izložio sebe snajperskom metku. Ali ništa se nije dogodilo! „Šta se to događa!?“ – vikao je pukovnik Zarić u svoj voki-toki – „Zašto nisi pucao kada je ustao!? Ništa se ne čuje! Bilo je zastrašujuće kada se veza prekinula. Nastala je mrtva tišina. Svi su bili napeti. Nisu znali da li je čovek koji se nalazio sa


215

druge strane mrtav ili muzej na gradskoj tvrđavi više ne postoji. A tamo je osim njega bilo i drugih ljudi. Glas teroriste nestao je iz etra, a operativna jedinica specijalaca uletela je u muzej. Za samo minut sve je bilo gotovo. Terorista je bio onesposobljen, a njegova pretnja da će ovo kulturno zdanje biti dignuto u vazduh je prošla. Svi učesnici ove operacije su se pitali zašto se super snajperista po prvi put u svome životu oglušio o izdato mu naređenje. Razlog je znao samo on, Gavrilo Božić zvani Gavra. „Naravno da sam ga video kako ustaje, bio mi je sto-posto na nišanu“ – rekao je Gavra u mimohodu pukovniku Zariću dok je odlazio sa mesta akcije – „sasvim sam jasno video njegovo lice. Arturovo lice, gospodine pukovniče!“ Na nišanu njegovog snajpera nalazio se njegov nekadašnji prijatelj Damjan Bogdanović zvani Artur, veteran iz odeljenja unutrašnjih poslova njihovog grada. Dva mladića su pre nekih desetak godina započeli svoju službu. Obojica su završila Policijsku akademiju i obojica su goreli od želje da se pokažu i dokažu. Primljeni su u specijalnu antiterorističku jedinicu gde je drugarstvo važilo za primarni kodeks svakog pojedinca, a u najtežim trenucima život ga je konstantno stavljao na probu. Artur, odnosno Damjan Bogdanović bio je srce i duša njihovog prijateljstva. Uvek je bio prvi u svemu. Visok, pouzdan, brižan. Jednom prilikom tokom borbe prsa u prsa sa neprijateljem Artur je bio ranjen i premešten u drugo odeljenje. Kako su se mnogi sećali Artur je i tu bio srećan. U isto vreme Gavra je bio premešten u jedinicu policije za specijalne zadatke, gde je postao njihov najbolji snajperista. Život je dalje tekao svojim tokom, prijatelji su nastavili da se viđaju mada ne tako često. Onda se Arturu dogodila tragična nesreća. Zbog posledica ranjavanja morao je da ode u bolnicu, gde je kao rezultat greške doktora dobio opaku infekciju. Morali su da mu amputiraju nogu. Sada je bio invalid kojem je bilo nemoguće da vodi nekadašnji hiperaktivan život.


216

Damjan Bogdanović Artur je živeo kao podstanar. Nije bio oženjen, nije imao porodicu, a ni novac, niti posao koji je voleo. Povremeno bi zvao svoje prijatelje ali oni su imali svoje živote u koje se Artur sa svojim problemima nije uklapao. Kome je bilo stalo do bivšeg invalida? Za nekoga koga su svi poznavali kao prvog u svemu ovo je bila prava tragedija. Nakon izlaska iz bolnice nikada nije uspeo da se prilagodi novonastaloj situaciji. Zato je smislio ovaj „podvig“ uperen protiv državnih moćnika u kojima je video razlog svojih problema. Kao policijskom ekspertu koji je živeo u okruženju bivših ratova, zaista nije bilo teško da napravi bombu te tako i na takav način da privuče pažnju na sebe i mnoge druge njemu slične, koje je državni establišment potpuno zaboravio. Duel dva stara prijatelja trajao je nekoliko sati. Jedan je držao prst na obaraču, drugi gajtan na okidaču. Tragičan završetak ove priče izbegnut je pukim slučajem. Smrt od ruke bivšeg prijatelja bila je za Artura skoro neizbežna. Da je samo ustao na drugi način, da mu je okrenuo potiljak umesto lica, sve bi se završilo kao i obično u takvim slučajevima – opravdanim ubistvom. Gavra ne samo da je prepoznao Artura, već je tokom trenutka kojeg je imao na raspolaganju shvatio jednu važnu stvar; da je i on delimično kriv za ono što se dogodilo nekadašnjem nerazdvojnom prijatelju i bratu po zanimanju. Prezirao je pomalo sebe što nije nastavio da pomaže kolegi veteranu kada je ovome bilo najpotrebnije. Izostala je prijateljska podrška, lojalnost, taj moralni kodeks koji krasi ljude njihovog zanimanja. Gavrilo Božić je na svoj način proživeo ovu dramu. Podneo je službeni izveštaj i dao ostavku na službu. Super snajperista nije pucao niti je preuzeo greh na sebe. On je pred svojim drugovima koji su toga dana uleteli u muzej po prvi put pogrešio. To što nije pucao je bilo isto kao i da je promašio. Jedan neuspeh znači kraj. Posao snajperiste podrazumeva to – uvek mora da pogodi! Prošlo je od tada nekoliko godina kako je Gavra promenio profesiju. Sada je prodavac u radnji lovačkog oružja. Ljubav prema


217

oružju ostala je od ranijeg zanimanja. Znao je jedino da on iz njega nikada više neće pucati.


218


219

POMRAČENJE UMA

Zlaja Kovaček dugo je oklevao pre nego što je odlučio da uđe

u kancelariju svoga poslodavca. Razumljivo je bilo njegovo oklevanje. On je imao da upiti jednu molbu, uostalom kao i mnogi drugi radnici u vreme tranzicije, a koja je neprijatna svakom poslodavcu. Zatim, novi gazda Steva Zlokolica nije bio čovek s kojim se moglo lako izaći na kraj. Možda bi Zlaja još duže oklevao pred vratima da mu portir nije rekao:

„Ta uđite! Neće vas pojesti! Danas je vrlo raspoložen. Ako imate nešto od njega da zatražite, uveren sam da ćete uspeti“. Zlaja je uzdahnuo još jednom, pomolio se Bogu u sebi poslednji put, plašljivo kucnuo na vrata i ušao u prostranu kancelariju. Novi gazda Zlokolica je sedeo za stolom, duboko zamišljen. Gomila papira je stajala pred njim. Pravio se kao da nije čuo ni video kad je ovaj ušao unutra. Prošlo je nekoliko trenutaka. Čekanje je postajalo sve teže. Zlaja se najzad usudio da se malo nakašlje. Poslodavac je napokon digao glavu. „Dobar dan...“ – pozdravio ga je radnik gotovo uz naklon. „O to si ti!“ – kao da se poslodavac probudio. „Šta si želeo?“ – pitao je on glasom čoveka koji nije očekivao posetu. „Ja, znate... gospodine Zlokolica...“ – mucao je radnik – „došao sam... znate...“ „Ajde, govori. Nisi valjda bolestan? Hoćeš reći šta si od mene hteo?“ – izgovorio je poslodavac nestrpljivim glasom. „Došao sam da vas zamolim... za jednu malu povišicu“ – izustio je radnik – „ ako je to mogućno?“ „Povišicu!?“ – dreknuo je gazda i dodao – „A zašto pa da ti je i dam?“ „Pa, molim vas da razumete...“ – mucao je Zlaja – „skočile su cene svim namirnicama... novac je izgubio zbog inflacije svoju kupovnu moć... ja imam četvoro dece kod kuće... Ma šta radio ne


220

mogu da sastavim kraj s krajem. Struja mi je isključena, a u stanu je totalno pomračenje. Pomislio sam da bi mi jedna mala povišica...“ „Hm... slušaj dragi Zlajo“ – otpočeo je poslodavac – „Ti si ispravan čovek i dobar radnik. Ja sam to mogao da ocenim za ovih nekoliko godina otkad si kod mene u firmi. Nikad nisam imao ništa da ti prebacim, niti sam sa tobom došao u sukob, ali i ti treba da znaš, koliko radiš časova godišnje kod mene...“ „Pa, to je jasno kao dan, gospodine“ – reče mu radnik. „Nije to baš tako jasno“ – kaza poslodavac – hoćeš da izračunamo?“ Zlaja je klimnuo glavom u znak odobravanja, kiselo se nasmejavši. „U jednoj godini ima 365 dana, zar ne?“ – počeo je svoju računicu poslodavac – „Ti spavaš osam sati na dan. To čini 122 dana. Kad budem oduzeo 122 od 365, ostaje mi 243. Prema tome, izlazi da imaš osmočasovni odmor svakog dana. To isto tako čini 122 dana na godinu. Kada oduzmem 122 od 243, koliko mi onda ostaje? Ostaje mi 121 dan. Radiš li nedeljom? Ne. Koliko ima nedelja u godini? Pedeset i dve. Dobro. Odbijem 52 nedelje od zaostalog broja 121. Ostaje mi dakle još 69 dana. Shvataš li ovaj račun, Kovaček?“

Zlaju Kovačeka kao da je neko držao za grlo. Nije mogao ni reči da prozbori, nego je samo odobrio gazdine reči zbunjeno klimanjem svoje glave. „Dobro. Hajdemo dalje“ – nastvavljao je svoju računicu gazda – „Zaposleni u preduzeću ne rade subotom popodne. Koliko to čini dana u godini? Dvadeset i šest. Pošto ima 52 nedelje. Ja oduzimam broj 26 od broja 69. Šta mi onda ostaje? Samo 43 dana...“ Zlaja Kovaček obarao je sve više glavu, koliko je poslodavac išao sve dalje u svome rečunu u kojem nije bilo ničega utešnog za po njegovu zatraženu povišicu. „I to nije sve, Kovaček! Svakog dana ti si slobodan po jedan čas za ručak. Dakle, ti upropastiš svake godine 16 dana, samo da bi ručao. Ostaje nam još 27 dana. Ne treba da zaboravimo ni godišnji


221

odmor, Zlajo, jer vam firma svake godine daje po 14 dana odmora. Je li to tačno? Dakle, oduzeću tih 14 dana od 27. Koliko mi još ostaje? Zatim...“ „Zar ima još nešto, pobogu šefe!?“ – upitao je radnik svoga poslodavca. „Kad oduzmem 14 od 27, ostaje mi 13. Koliko ono beše praznika u godini? Dvanaest, tačno dvanaest. Kada taj broj odbijem od 13, ostaje mi svega jedan jedini dan! Koji je to dan!? Nova godina, kada takođe ne radiš! I ti se usuđuješ da dođeš da tražiš povišicu u ovo teško tranziciono vreme. Zar te nije u najmanju ruku stid?“ Zlaja Kovaček se zaista zastideo pred ovom gazdinom računicom, poklonio se zbunjeno, promucao nekoliko nerazgovetnih reči, izašao sluđen pored portira, gotovo pomračenog uma, zbog računice svoga poslodavca, tajkuna Steve Zlokolice. Sve mu se bilo smrklo pred očima.


222


223

NADA I SAN O BOLJEM ŽIVOTU

Tog dana pisac Željko Marković je uranio da bi lokalnom gradskom izdavaču odneo svoj novi, tek završeni rukopis romana. Teškom mukom se probudio sa velikom glavoboljom, izmožden i malaksao, uništen mešavinom sinoćnjeg alkoholnog pića. Pomislio je da bi jedno jutarnje povraćanje moglo označiti njegov oproštaj sa lošim načinom njegovog spisateljskog života, koji se nije mogao drugačije opisati, već samo rečju blamaža, beskrajno tužna, učmala i do krajnosti dovedena već godinama prema samom sebi i svojim bližnjima. Setio se svoje sinoćne svađe sa svojom ženom i pokušao u glavi da rekonstruiše svoj olujni prepad na obližnju kafanu, koji je sinoć tako srčano i boemski bio izvršio. Prošlo mu je kao na filmskoj traci pred očima maglovito prisećanje kako se u tom lokalu čak i neprimereno ponašao: vikao je buntovnički na sav glas, uz put pokušao da šarmira konobaricu, da bi na kraju sopstvene tužne i pijane balade se žustro prepirao sa vlasnikom, koji je posle policijske intervencije zbog nesnosne buke, nameravao da zatvori lokal. Na brzinu se istuširao, oprao zube, obukao je svoje jedino odelo, stavio kravatu, pokupio rukopis i stuštio se niz strmoglave stepenice iz svog stana na tek oprani pločnik umivene ulice. Pored njega su promicali automobili; u njima ozbiljni i svojim brigama zaokupljeni ljudi, puni skepticizma, bez vere i nade u svu lepotu ovog nastupajućeg dana. Povremeno bi ga, iskrsnuvši iza ugla, iznenadila kakva devojka vitkog stasa i rumenih obraza i usana. Osmotrila bi ga izdaleka krišom, pa onda skrenula svoj pogled pri mimoilaženju, puna sopstvenih mladalačkih nemira i slutnji. Iza toga bi ostajao samo slabašni miris parfema u njegovim nozdrvama, od finog mirisa nanesenog na usplamtelo žensko telo posle jutarnje kupke. Drvoredi su nemo stražarili na jutarnjoj svetlosti, a kuće pored kojih je prolazio snivale su još svoje lake sne. Nebo se razlivalo u svojoj purpurnoj jari, nad gradom se polako gasio sneni krug. Bulevari


224

grada još behu gotovo pusti, a višespratnice postaše grobovi sinoćnih odsanjanih snova. Od uličnog prodavca štampe uz put je pisac kupio jedan primerak Književnih novina. Pogledom je prešao preko uvodnog članka gde je pisalo o tome kako se ne sme politika mešati u kulturu i kultura u politiku. Opsovao je u sebi i nastavio žurnim koracima dalje niz ulicu. Pogledao je na svoj ručni časovnik i zaključio da ima taman toliko vremena da popije svoju prvu jutarnju kafu. Ubrzo je stigao ispred kafane u kojoj je sinoć pijan ludovao. Kroz izlog lokala video je njemu dobro poznata i draga mu lica: doktora Fratucana, pravnika Bekana, slikara Kešelja, pesnika Nenadića, koji su već konzumirali svoje uobičajeno piće – domaću dalmatinsku lozu! Enterijer ove kafane bila je njihova Evropa u malom. Njihov sopstveni svet dovoljan za takav boemski život. Bio je to pravi „mali parlament“ njihovog eldorada, a to je zapravo bila njihova gorka istina. Ima istina, koje nisu za sve ljude, niti za sva vremena. Za njegovo društvo i ovu kafanu to nije važilo. Pisac je tada pomislio: Eto šta ti je kafana, u njoj se sakupljaju svi slojevi gradskog staleža raznih nacionalnosti, svi za jednim istim stolom, svojom slobodnom voljom i demokratski. Kroz glavu tek pridošlog pisca su prostrujile reči velikog Balzaka: „Boem nema ništa i živi od toga šta ima. Nada je njegova vera. Vera u sebe samog njegov je zakon...“ Ova krilatica je tačno opisivala stanje čoveka koji je živeo samo od svog sopstvenog književnog rada za koji je tek poneko manje-više znao i mario. Ali živeti tako, nije bilo nimalo lako. Sam je bio mišljenja, da je besmisleno pisati u državi čija je jedna polovina populacije nepismena, a druga polovina mislila da je pismena, zato što zna – čitati! Bez nekog naročitog i velikog preterivanja, to je bilo faktičko stanje piščevog života i postojećih haotičnih stvari... Svi ovi njegovi prijatelji, prezreni i odbačeni, društveni dezerteri ogrezli u svome sopstvenom svetu hedonizma i boemije, bili su tu u zadimljenom hramu boga Bahusa. Zastao je na kratko, zbog male nelagodnosti koju je osećao od sinoć, pred samim ulaznim vratima poročnog hrama alkohola i gradske boemije. Potom je ušao


225

unutra i prisutne poznanike učtivo pozdravio. Za šankom je gazda lokala barba-Luje zvani Dalmatinac, odavno došavši u kosmopolitski panonski grad negde sa primorja; sa naočarima na vrhu nosa, radio svoj svakodnevni popis pića. Pisac se blago nakašljao i sa tihim glasom u kojem je bilo doze pokornosti, tiho izustio: „Barba-Luje, sinoć sam bio malo preterao, izvini na tome, alkohol znaš...“ „Napravija si pizdariju, porka mižerija“ – reče gazda – „policija bila u butigi.“ „Izvini“ – izusti pisac snuždeno – „i oprosti, nije trebalo tako da ispadne.“ „Ma, pusti sve k vragu“ – kazao je gazda – „ća bi ti sadan ovdi popija?“ „Jednu duplu espreso kafu“ – odgovori pisac. „Ajde, đava ti sriću odnija“ – ljutito će gazda – „vidiš da mi divojka nije došla radit, a ja ti se u ovi najnoviji aparat ništa ne razumin... Svi ka traže posa a mole se Gospi i svitom Duji da ga ne dobiju. Sad ja moran radit. Dio porko; jeben ti ja taki posa!“ „Daj onda tu jednu tvoju – dalmatinsku ljutu!“ „Oli ćeš sist za katrigu?“ „Pridruži nam se, nismo ni mi gubavi“ – dopre do njega glas od prijateljskog mu stola. „Barba-Luje, donesi i njima nešto za popiti“ – naruči pisac – „da ne sede za praznim jaslama. A imam i ja dobrog razloga da častim – završio sam svoj najnoviji rukopis!“ „E, baš si ti Željo“ – reče mu krčmar – jedan pravi srijemski tovar!“ „Magarac ili ne“ – izusti pesnik Nenadić – „ti uradi barba onako kako ti je rečeno!“ „Ma, đava vas skupa sve lipi odnija“ – dodade barba – „evo van cili bocun pa se sami... jeb'te š njin!“ „Ti Lujo da si sada“ – primeti pravnik Bekan – u Evropskoj uniji, ne bi mogao svoju domaću lozu u svome lokalu ovako slobodno


226

i bez njihovog sertifikata i etikete točiti. Sa pravne tačke gledano... pravio bi prekršaj.“ „Odnija đava i tebe i nji'“ – skresa mu krčmar – „oli ćeš možda ovu š etiketon iz dućana? Ona ti je po tin europskin štandardima, porka Madona!“ „Za Željkov novi roman“ – izusti slikar Kešelj – „u to ime – živeli!“ „Živeti se može i na medicinskim aparatima“ – šeretski doskoči doktor Fratucan. „Onda, uzdravlje za našu kulturu i umetnost“ – dodade ispravno pesnik Nenadić. Na ove pesnikove reči uspešni pisac Željko Marković iz sopstvenog iskustva se odmah nekako bio loše osećao. Imao je negativno mišljenje o umetničkom životu u svome okruženju, kao i kulturi kojoj je i sam pripadao. Ona je bila skrajnuta potezom političkih moćnika i gurnuta na marginu njegovog svakodnevnog egzistencijalnog bitisanja. O ovome što se dešavalo na kulturnom polju nije bilo nikakvo iznenađenje za njega, što se same književnosti tiče. To je nastupilo onda sa dolaskom na vlast „balkanskog kasapina“ čijeg imena nije hteo ni da se seti. Znao je i sam da to i takvo stanje nije nastalo sa dolaskom sadašnje, ništa bolje, političke elite na pozorišnu scenu vlasti; nego da je to samo jedan logičan nastavak odnosa prema samoj kulturi koji traje već tako dugo. U poslednjih dvadeset godina to se propadanje ubrzalo, upravo zbog toga što nije bilo nikakvog vidnog napredovanja; zato što je bilo na tom polju samo stagnacije. Činilo mu se kao da je kultura njegove zemlje nekakav bolesnik u komi, koga nadležni održavaju veštački u životu s nekakvim aparatima i na nekakav nelogičan način smatraju da će da se dogodi nekakvo čudo, te da će nekom nebeskom voljom taj bolesnik jednog dana da ustane i profunkcioniše. Zapravo, sama mu je logika govorila, i sve je očiglednije izgledalo da te aparate treba isključiti! Da


227

treba roditi novo dete, koje će pozvani za to kulturni delatnici, moći na novi, bolji i zdraviji način, da odgajaju kao novorođeno biće. Gadio se i već dugo prisutne društvene hipokrizije i velikog nepotizma kod političkih struktura i oligarha svoje zemlje. Puna su im usta bila patriotizma, ali nisu znali da zapravo ljubav prema svom, i drugim narodima se očitava kroz kulturna dostignuća, kroz umetnost, na taj pozitivan način, kroz koji treba nekako samog sebe doživeti u odnosu na te druge. Što je značilo da kakav odnos imaš prema svojim komšijama, prema prijateljima i poznanicima, prema običnim ljudima na ulici, da ti je takav i lični habitus. Naravno da ljudi greše, ali zato postoje reči „izvini“ i „oprosti“, a to kod pametnih i kulturnih ljudi ne bi trebalo da predstavlja veliku teškoću, da ih iskreno i od srca izgovore drugima. Kultura je sama po sebi nešto šira od umetnosti, ali naravno u nekim nastojanjima da se nešto promeni zapravo; umetnici su ti koji su konkretno vrlo angažovani, ali badava, kad kultura zapravo zavisi direktno od same postojeće vlasti... Zbog takvih i sličnih stvari pisac Željko Marković bežao je u kafanu. Bio je to njegov beg od surove stvarnosti u spostveni prividno bolji život kafanske svakodnevnice. Najednom, iznenada ga iz njegovog dubokog razmišljanja povreti tenorski glas barba-Luje gostioničara: „Dio porko, ća mrtve više ne pušte da počivadu u miru! Nemere čovik ni novine otvorit a da nima šporkosti u vizi smrti najbolja čovika što se ovdi rodija. Mižerija od takovih novinara!“ „To i meni jako morbidno zvuči“ – reče doktor – „kada se jedna nedelja u kojoj se obeležava smrt jednog premijera naziva po njegovom imenu.“ „Ali ima tu i mnogo drugih nelogičnosti“ – dodade pesnik – „u tim samim medijskim prezentacijama toga događaja: mnogo je politike i politikanstva.“ „Podsećam vas da je ubijeni premijer“ – izusti pravnik – „po svome obrazovanju bio pravi filozof, pre svega. Obično u ovim


228

danima kada je godišnjica njegove smrti svi ga se sećaju samo kao političara.“ „I to je u redu“ – kaza slikar – „nije ni to netačno.“ „ali treba slediti i činjenicu kada se on pripremao da postane političar“ – primeti ljutito pisac – „svojataju ga mizerne stranke, često i sami njegovi politički protivnici, kako bi se oni sami „ogrebali“ o tu ljudsku veličinu. Međutim, sa njihove strane, to se radi dosta neukusno. Barem da mu ne valjaju porodicu po tom medijskom blatu! Ali to se ne može sprečiti, nažalost.“ Vidno uzrujani pisac je bio rezigniran posle ove političko-medijske korote uperene na pokojnog premijera od strane raznih tabloidnih novina, koji je za svoga života učinio gotovo sve, kako bi stanovnici države na čijem je on bio čelu živeli kvalitetnijim životom dostojnog čoveka. Znao je pisac da on nije prvi u političkoj istoriji njegove države koji je ubijen od značajnih ličnosti; ali budući da je to njegovo ubistvo relativno sveže, onda, mislio je on, taj proces njegovog „pretvaranja u bronzu“ zaista je hotimičan. To se i sada, posle toliko godina nakon njegove smrti, zloupotrebljava; tragični događaj da bi se on pretvorio u spomenik i gurnuo u prošlost. To hoće da urade čoveku čije su izrazite osobine bile izuzetna angažovanost, hiperaktivnost i aktuelnost za celokupnu populaciju svoje zemlje, a sve radi njihovog boljeg života. A kada nešto postane spomenik onda to ostaje da stoji u nekom mraku i daleko po strani. Pisac je bio mišljenja da upravo treba uraditi suprotno; treba se suprotstaviti tom njegovom pretvaranju u spomenik, i ići na to da se objavljuju njegova filozofska dela. Paradoksalno zvuči, pokojni premijer ima još na Filozofskom fakultetu leglo analitičara koji su u filozofskom smislu njegovi najdirektniji protivnici, čak i posle tolikog protoka vremena. On je bio jedan od retkih državnika koji je pre svoje političke karijere imao svoje značajno pisano delo. Malo je uopšte predsednika vlada, odnosno premijera u svetu, koji imaju takve pisane radove iza sebe od ranije. Neće se moći razumeti ni to šta je pokojni premijer kao


229

političar hteo, ukoliko te njegove ključne zamisli ne vrate narodu i ne povežu sa onim o čemu je on pre toga pisao. Zapamćen je kao čovek koji je kod ljudi probudio jedan veliki enuzijazam, dajući stanovništvu nadu u bolji život. To nikako nije bilo slučajno. Ako se neko od mladih osvrne nekad na neke njegove ranije tekstove, neke njegove ranije analize, moći će videti jedan od njegovih ključnih uvida u problem jednog takvog društva, na šta je on predočio razlog: „to što je blokirana elementarna socijalna komunikacija“. Ovime se objašnjava da mi ne tematizujemo sami sebe; sami sebe ne predstavljamo kako valja, nego to činimo na pogrešan način. Spremni smo i hoćemo rado da lažemo; hoćemo da slušamo laži koje sami proizvodimo, umesto da pogledamo u ogledalo istine zbog sopstvene budućnosti. Teško je pogledati istini u oči, zbog toga je on, govorio je pisac, kada je postao premijer, počeo svim svojim snagama vizionarski da motiviše ljude. Njegove analize pokazuju kako je on izuzetno dobro poznavao teorijski i filozofski mentalitet svojih građana; baratao je podacima ekonomskim i kulturnim o ovome što se zove Evropska unija. Odatle se vidi da se dosta stagniralo, vratilo unazad dosta godina. Da je bilo sreće, ili da je bilo drugačije prosto u istoriji, pokojnik bi na mnogo bolji način pripremio državu za sam ulazak u taj evropski eldorado. Nije dovoljno samo prepisati neke zakone, već i iznutra pripremiti da se zaštite državni interesi, prilikom pristupanja ovom savezu evropskih naroda i država. Njegovom smrću država u kojoj je živeo ostala je jedna velika palanka. Postala je jedno zatvoreno društvo koje neguje kao takva, ove anahrone za nju osnovne stvari: strah od otvaranja od spoljašnjeg sveta, te mesto gde se još neguje paganski kult smrti. Stanovništvo države ima problem sa sobom samim. Ne snalazi se u novom poretku stvari i vremenu nezavisno od sveta izvan njih. Oni prosto loše komuniciraju između sebe. Elita društva je sklonija da prihvata neke laži samo ako su lepe, dok ružne istine guraju pod sopstveni tepih. Ako u narodu tom još postoje čula za reči ove, mislio je pisac, nade ima. Skrivena jeste negde, duboko u neznanju, samo je treba


230

probuditi obrazovanjem i kulturom. Ako je nekad povremeno poneko i otkrije, ispoljava je pre svega prema samome sebi, svodeći je na uske okvire putenog ili matrijalnog. „Zato narod crkve gradi, Bogu se ne moli“ – govorio je pisac – „crkve gradi samo, da bi ih drugi videli! Misle da time okajavaju svoje grehe, pred prekorom sopstvenog samouništenja.“ Premijer je ubijen što je bio filozof, znači što je mislio. Osnovna stvar, da je ubijen filozof, govori o tome da država još uvek ima tu palanačku zatvorenost. Njegovim nestankom, čoveka blistavog uma, širokog duha, koji je svojom smrću prestao da dežura sa fenjerom u ruci u pomrčini jednog vremena. Vreme je tako satima neumitno teklo uz obilje žestokog pića i žučnih rasprava u kafanskoj dokolici nekoliko prijatelja za stolom... Ovi piščevi prijatelji, porodični ljudi kao đavo od tamjana bežali su na kraju orcanja od tih škakljivih, a njima već pod dejstvom alkohola, dosadnih političkih tema, za koje je pisac Željko Marković bio zadužen. Tako je bilo i ovoga puta. Ostadoše iza njih samo nekoliko praznih flaša, puna pepeljara pikavaca i po koja progorela rupa na kariranom stolnjaku od ispuštenih cigareta po kafanskom stolu. Kolateralna šteta boemske svakodnevnice. Kada se kroz otvoren prozor kafane začulo izbijanje časovnika sa pravoslavne crkve, pisac se trgao iz svog vremeplova gde ga je sećanje odnelo, a kada je zvono utihnulo, mogao je još razaznati kako se oglašava katolička katedrala u daljini. Pogledao je na svoj ručni sat i ustanovio da je ponoć. Kazaljke su bile sklopljene i zajedljivo se upitao: da li to neko misli na njega u ovo gluvo doba noći. Činilo mu se da već čitavu večnost leluja u nebuloznoj maglini između sopstvenog pijanstva i nade u bolje sutra. S vremena na vreme spolja bi dopro dašak osvežavajućeg vetrića koji je, činilo mu se, mirisao na pozno leto. Čula se i pesma zrikavaca, u parku ispred kafane. Odjednom, pred očima mu je zaiskrilo hiljadu duginih boja i mirisi mu se pomešaše. Bio je to njegov biološki signal, da je vreme da se krene na počinak.


231

„Ajmo ća, lipi moj sokole“ – reče barba svome jedinom preostalom gostu. „Gde su ovi moji pajtaši“ – upita pisac – „šta bi s njima?“ „Odoše odavno, ća“ – zevajući mu saopšti umorni krčmar. „Ako je tako“ – izusti pisac – „polako onda, odoh i ja.“ „Dobra ti noć vagabundo, lipo mi sanjaj.“ „Sanjati jedino umem; snovi mi hrane nadu u meni.“ „Nadu u što?“ „U bolji život, moj barba-Luje.“ Kulturni lučonoša, pisac Željko Marković bio je već dospeo u godine kada se sabiraju utisci života. Nisu ga mučile više boljke buntovničkog plama, isčezle su kao mehur od sapunice, zajedno sa svojim velikim nekadašnjim mladalačkim očekivanjima. Pomirio se sa svetom i sopstvenom sudbinom. Ponekad ga je morila kostobolja, gastritis i premor od svega. Kosa na temenu počela je da mu se proređuje. Čita knjige o lekovitom bilju i zdravoj ishrani. Iz njih je već saznao gotovo sve o dejstvu kantariona, nane, hajdučke trave, matičnjaka, kamilice... Osamljen često pomisli, a ne sme samom sebi to da prizna, kako su istinite reči što mu je već ostareli krčmar barba-Luje izrekao jedne zimske večeri, dok su pili čaj u enterijeru njegove stare kafane: „Sinko moj, snovi i nada oduvjek će postojati na ovoj jebenoj zemlji, a pravde i istine ćemo se zasititi, ako smo je zaslužili, samo tamo negde na nebesima!“ Često je pomišljao na ove njegove reči, i nije više odlazio u kafanu da bi se viđao sa svojim starim boemskim društvom. Prilikom poslednjeg kafanskog susreta sa prijateljima, ostavio je na papirnoj salveti zapisane reči: „Da se more pretvori u mastilo, a nebo u list knjige bele, ne bi se mogli naši jadi ispisati. To je maleno mesto za našu tugu.“. Prekinuo je svaki kontakt sa svetom u kojem još dugo narodni razum neće pobediti režimsku kamarilu. Bio je to znak da je jedan


232

pisac prestao da sanja i da se nada o nekom boljem ovozemaljskom životu.


233

NIKUD NE ŽURI

Samoća boravi u dalekom bezljudnom gaju jela i čempresa, na ispucalim i neskladnim stenama nad morem. Potražio sam je kao ljudsko dete što se iznenađuje i sumnja. Hteo sam da mi ona rastumači treptaje i šumljenje vetra pri isčezavanju sunca. Na širokim krilima dolazi struja vazduha, puna obećanja sa plavih, nedostupnih brda što prigušuju more na horizontu; ona miluje kraljevske ruke tamnih jela, i zapliće se u krune tankih, nesavitljivih čempresa. Natopljen mirisima, sutonski vetar obilato se izvija, i obmotava melodijama moj dvoumni duh što traži razrešenja. Kraj stena rasprskava se more i koluta svoju penu, kao da je simbol borbe za postojanjem i njene nezasite gladi. A u zavodljivoj igri vazdušna struja ispreda moja htenja i nadanja u treptav venac. Voda se sve dalje uvećava, kida i razbija u bezbrojnim zagušenim uzdasima o šiljate pukotine stena, a hitra noć spušta bezglasnu paučinu preko svega toga. Samoća motri iz šupljih očiju bez zenica, da je svetlost ne uznemiri. Njene noge srasle su sa zemljom, a njeno telo je neizmenjljiva nepokretnost. Ona zna da ništa nema postojanosti sem nje - pritajene samoće! Preterano utančan je njen sluh, a bezdano duboko je njeno prodiranje u prirodu. U nedostižnoj noći večnog ćutanja upija svaki glas, razume svaki dah. Ima veze sa svim živim bićima, sa svim stvarima i elementima prirode. Nepokolebljiva, ona ne poznaje ni lutanje, ni skaradnost, i lako razrešava svaku zagonetku što muči ljudski duh. Dokučila je da je sve promenjljivo i uzajamno povezano, i da su nebitna nadahnuća i čežnje, čudo i divota, dobro i zlo, težnja za traženjem sreće.


234

Tesno pripijena na nevremeno srce samoće što večito kuca, slušam njen ubedljivi bezgasni govor. „Bestidna ljudska deco, budalasta kao leptir što odlepršava u plamenu svetlost, opijena kao đurđevak u jutarnjoj rosi, vi imate oči, a slepi ste. Za vas je svet varka, za čijim ste sjajem gledali do oslepljenja i čeznuli do izumiranja. A ništa ne čujete i ne razumete. Jasne, teške od značenja melodije večernjega vetra, nakvašene balzamom iglica od borova i zasićenim mirisom čempresa nisu objavljivana čuda ni uspunjenja. Njihovo rezleganje je glas mira, sličan pogrebnim zvonima i dozivu iz carstva mrtvih. One upućuju na neuzrujanost i tiho udubljivanje, na zaboravljanje sebe i pretapanjem u vasaljenu; one vam kazuju da ste kratkovečni koliko i trava. Zato zapamti, ljudsko dete: ništa nije vredno želja, očekivanja, grozničave žurbe. Sve je podjednako vredno, zato što ništa nema značaja. Blagi, ritmično pokrenuti sumračni vetar, što udahnjuje u tvoje srce srećnu slutnju, pevaće istu pesmu i više tvoga groba. I ako, ljudsko dete, želiš savet od mene, onda tumači ravnodušnu samozaboravnu pesmu vetra kao pesmu tvoga života, ne razlikuj ljude od biljaka, samilosno i tiho se smeši, i ostani miran. I nikud ne žuri...“


235

BALKANSKA KULTURA NESTAJANJA1 (Esej kao zloslutna priča)

Stanovnici jugoistočne Evrope iz raznoraznih medija svakog dana mogu saznati za priče o porodičnim nasiljima nad decom, ženama, starima, koje se završavaju masovnim tragedijama, ubistvima ili samoubistvima; samoubistvima mladih, samoubistvima penzionera, i tako do u beskraj... Vreme je da se kao ljudi fokusiramo na ove alalmantne podatke, a ne samo da to posmatramo kao obični posmatrači i kafanski statističari. Nama žiteljima toga dela Evrope dan počinje takvim lošim vestima. To je svakodnevna pojava na koju smo pomalo oguglali, a 1 24.2.2013.: Gl. i odg. urednik DIOGEN pro kultura magazina, književnik Sabahudin Hadžialić1 je, poslije uvida u dostavljene pjesme, priče i/ili eseje, a u skladu sa Temom Konkursa: ““Balkan – Jugoistočna Evropa ili Atlantida pretpostavljenih nadanja””, od pedeset i šest autora iz svih država bivše Jugoslavije (čak i na BHS jeziku iz Slovenije, Makedonije i Bugarske od strane autora čiji maternji jezik nije BHS), dostavilo pjesme i/ili priče i/ili eseje na temu Konkursa —imena na zvaničnoj WWW stranici Konkursa) odabrao pobjednike IV Konkursa DIOGEN pro kultura magazine pod nazivom “ SAMIR TAHIROVIĆ—DIOGEN 2012”:

ESEJ

Za najbolji esej - diploma i objava knjige u Elektronskom obliku do kraja 2013.g. od strane Izdavačke kuće DHIRA, Kusnacht, Švajcarska (priprema, naslovnica, DTP, ISBN broj, objava online).

Ladislav Varga, Srbija

“Balkanska kultura nestajanja (esej kao zloslutna priča)“ Objašnjenje: “Suština poimanja stvarnosti u navedenom eseju je jednostavnost izražaja, kompleksnost uobličenosti ciljanih htijenja. I, iznad svega, razumijevanje prostora i vremena koje obuhvaća, ali i secira”.

http://www.diogenpro.com/cetvrti-konkurs-samir-tahirovic-diogen-2012.html


236

koja je sve masovnija, ali šta je uzrok takvoj jednoj situaciji? Svi mi već dugo živimo u jednom visoko traumatizovanom društvu. Mi smo svi (bez obzira na naciju) u ovom regionu trumatizovani. I to ne od pre dvadeset godina, naše traume počinju još mnogo ranije. Od najranijih ratova sa tih prostora, preko Balkanskih, Prvog, Drugog svetskog i inih ratova potom. Zamislite samo koliko je generacija dece odrastalo bez roditeljske ljubavi kao posledica tih ljudskih klanica. Zato i društva koja kontinuirano prolaze kroz takve traumatizovane stadijume počinju da funkcionišu na jedan poseban način. Zapravo to su društva koja nemaju viziju, ne znaju kuda idu. To su društva koja stalno tumaraju u pomrčini svoga vremena. To su društva koja su duboko oštećena u onome što nas čini ljudima i nemaju osećanje empatije prema drugima. Zatim tu dolazi odmah i do povećanja agresivnosti; i kad se sve to uzme u obzir, i kada se tome pridoda loša ekonomska situacija, onda ne treba da se čudimo kako se lako potežu raznorazna oružja kako na druge tako i na sebe same. Živimo u društvu gde se svi osećamo ugroženo, a naše države su bespomoćne ne čine ništa ili čine veoma malo, na radu na tim traumama koja se usadila duboko u naša bića. Pitanje je zašto čovek sa sobom nosi oružje? Otprilike zbog količine agresije koja je zbog ovih trauma sakupljenog straha toliko akumulirana, dovodi do onoga što se zove „kratki fitilj“. A onda mediji objavljuju ono što zvuči najatraktivnije ili najdrastičnije, a zapravo imamo jedno kontinuirano nasilje koje neprestano teče i koje postaje – kultura nasilja! Mi smo zato društva kulture agresivnosti, zato što ne sledimo prave ljudske vrednosti. Mi smo temeljno uplašeni i traumatizovani iz gomile razloga; političkih, nacionalnih, ekonomskih, međunarodnih, obrazovanog sistema i propasti porodice, koja je bila elementarna komunikacijska ćelija u nekom društvu. Međutim, naše porodice su velikim delom propale jer su roditelji sami na sebe kao vid komunikacije „režali“ a deca to od njih prihvatila, tako da ni jedna škola to kasnije nije mogla popraviti.


237

Državi je dato da bude monopolista sile da se ne bi sila ili nasilje produkovalo izvan određenih okvira. Međutim kod naroda jugoistočne Evrope, odnosno njihovih postojećih organa vlasti, smatraju da sila vabi zakon i zakona se ne pridržavaju, često ga najdrastičnije kršeći oni sami. Smatrajući često da su ga oni doneli i da on za njih ne važi (što se u praksi često i manifestuje). To ljude prosto uznemirava i osećaju se nesigurno. Imaju osećanje da žive u permanentnom vanrednom stanju, skrećući im misli sa osnovnih životnih problema. Narodu ubace u uho kako je država ugrožena, to je jedno politički-propagandno istorijsko pomeranje koje nije tačno i nema uporišta. Empirijski elementarno nije istinito (da je država ugrožena a ne pojedinac), i tako je i to deo kulture agresije i takve traumatizovane zajednice. Misleći suprotno (da nam je država ugrožena), mi zapravo tako obmanjujemo sami sebe. Vrlo je važno znati da u okviru razmišljanja o traumi i psihologiji nesreća govori se o tome da postoji transgeneracijski prenos traume. Da to praktično, čak i generacija koja je živela u miru a roditelji su prošli kroz velike traume, da se te traume prenose i na decu. Kod tih naroda nema pravog vođe sa vizijom, da otvori nove puteve svojim sunarodnicima, da oda priznanje žrtvama i da osudi dželate iz sopstvenog tabora. Zaboravljene su reči velikog pisca: „sve srećne porodice srećne su na isti način, svaka nesrećna nesrećna je samo na svoj“. U manje traumatizovanim društvima postoje projekti krizne intervencije u zajednici, odnosno u vaspitno obrazovanim institucijama. Radi se o tome da se đaci u školama i domovima edukuju i naprave timovi za takve situacije i međusobno potom pomažu jedni drugima u takvom stresnom periodu, jer svedoci smo velikih kriznih perioda i kod samih đaka, koji se ne libe iako mladi da nasrnu na živote svojih kolega i nastavnika u školi. Ni nastavnici ni direktori nisu u takvim prilikama dorasli nastaloj situaciji. Zbog toga u našem regionu treba senzibilisati prosvetne pedagoge kako bi mogli da se uhvate u koštac sa ovakvim nimalo lakim problemima.


238

Bez prirodnog i emocionalnog ispoljavanja koji svako od nas nosi mi ne možemo sebe ni mentalno da uravnotežimo. Treba dakle pokazati drugima da imaš osećanja i u sebi emocije... Skupiti hrabrosti i pokazati drugom da si ranjiv! Samoubica nije čovek koji uništava samo sebe, on tim činom ubija i ceo svet. Prekida komunikaciju sa svetom i tu se negde ukrštaju ubistvo i samoubistvo. Ubistvo je ubijanje drugog ali je takođe ubijanje i celog sveta za tog drugog. To je sve posledica nerazrešene traume. Posle svega trauma ipak ostaje i razara unutrašnji život čoveka. Čovek koji živi sa traumom menja svoje ponašanje i ostaje u začaranom krugu svoje nemoći u ovom vrzinom kolu. Posle devedesetih godina prošlog veka mnoštvo takvih slučajeva je ostalo ne- razrešeno i bez ikakve pomoći. Ti ljudi su tu oko nas i oko vas tempirane bombe sa kratkim fitiljom, opasnost kako za sebe tako i za druge. Ili ćemo propasti ili ćemo nestati ne probudimo li empatiju u svome biću. Ne znam koliko smo spremni na to, ali samo korenito kretanje prema pravoj demokratiji u čitavom našem balkanskom loncu može dovesti do pravih rezultata. Jedan pametan čovek je rekao: “demokratija jeste komunikacija jednog društva jedne nacije sa sobom u traženju sopstvenog identiteta“. Dakle to je ono što nas može vratiti na pravi put, put kojim idu ljudi u pravom smislu te reči. U suprotnom čeka nas balkanska kultura nestajanja i za sve nas iz jugoistočne Evrope neće biti ovih pretpostavljenih nadanja a samim tim i sopstvenog spasa.


239

PELIKANOVO PERO

Tamo, odakle sunce tek seva, Oblaci idu, za njima grom,

Odatle svoju priču klikće, Pelikan krasni u zanosu svom.

Kad sam jednom morskom obalom jurio, još kao dete, našao sam pero od pelikana. Veliko, lepo pelikanovo pero. Niko od mene srećniji nije bio! Digao sam ga visoko tada u ruci i potrčao svom svojom detinjom snagom. Činilo mi se da letim lakoćom te krasne velike ptice. Postadoh mladić. Tada sam pelikanovim perom svoj momački šešir zakitio i zavoleo najlepšu devojku na svetu. Ko je tada od mene srećniji bio? Siromašan bejah, nisam imao ništa osim onog pelikanovog pera. I moja ljubljena, draga devojka, izneveri me. Rekli su joj da se na ovome svetu ne može živeti lepo samo sa jednim pelikanovim perom. Njena dobra ženska duša primi ovo svome srcu lako, i ona me ostavi. Niko tad od mene nesrećniji ne beše! Sakrih pelikanovo pero, jer srce mi već nije dopuštalo da ga nosim. I u dušu mi se useli nekakva tuga i ničim je nisam mogao oterati. Otad počeh da uviđam da svi ljudi na ovome svetu stradaju kao ja, neki čak i više. Zašto mi je život tako neveseo? Ponovo iznesoh pelikanovo pero, ali nisam bio ni dete da se njime igram, niti mladić da se kitim s njime. Tada sam ga zarezao oštrim nožem tako, da sam od njega pisaljku napravio. Umočio ga u mastilo, te poželeo da napišem nešto veselo, ali eto ispade, čini mi se tužno.


240


241

Recenzija rukopisa

UTOČIŠTE RANJENIH DUŠA

Osnova na kojoj Ladislav Varga pisac visokog digniteta i laureat desetak prestižnih nagrada za književnost, opservira i iznedrava svoje zavičajne priče je sam život, čovek uhvaćen u mrežu sopstvene sudbine, čovek humanista, čovek zver i čovek sa dva lica. Sve ove priče su sazdane u jednu zajedničku knjigu pod nazivom UTOČIŠTE RANJENIH DUŠA; Svaka priča ima svog glavnog junaka i svoju pouku. Poseban kvalitet svake od ovih priča je taj, što se u njih može poverovati, jer odišu istinom, kao i imaginativnom snagom pisca da dočara prostor i vreme, kao i da predstavi samu atmosferu događaja tretirane ličnosti. U nekim pričama je akcenat na trajanju preko ličnosti, kao što je car Konstantin, gde se definišu večne hrišćanske vrednosti, a u drugim pričama je akcenat na „raslojavanju“, prema originalnim sudbinama ličnosti. Ta širina kazivanja, koje struji kroz prostor i vreme, je veliko pripovedačko majstorstvo gospodina Ladislava Varge. U pričama ima ljubavi, humora, sremačke melanholije, istorije, zatim basna o čoveku i zecu i dr. S obzirom da Varga estetski sublimiše svoje pripovedanje kroz odnos ličnosti i celine, eksponirajući na taj način književnu umetnost kao stvaralaštvo prvoga reda. U samoj srži te „književne matrice“, Varga nastoji prevladati protivrečnosti, nagomilane i nataložene u svakoj ličnosti, zbog životnih staza i bogaza, definišući sve tretirane priče u jednu sintezu znanja o čoveku. Sve priče iz knjige UTOČIŠTE RANJENIH DUŠA se na volšeban način nekim nadrealnim tokom ostvaruju pred nama i to kao neprekidni lanac trajanja, odavde do večnosti, gde je stil pisanja koheziona sila, koja u stvaralačkom oblikovanju ima znalačku primenu jezika, sa kojim se Ladislav Varga služi. Isto tako i „mahanizam vremena“ naravno, nije nametnuti sled događaja koje otkriva supstancu života, već ono nosi sudbinske subjektivne višeznačne odnose, gledajući horizontalno i vertikalno, gde jedna


242

priča ima dimenziju večnosti, a večnost lepotu priče, odnosno opservacije jezika, gledajući kroz prizmu šireg i dubljeg konteksta. Za Vargu je stvarnost, gledajući kroz vekovni vremeplov, prevashodno sasvim nešto drugo, od onoga kako prosečan građanin posmatra stvari, jer on ne samo da ne piše priče na nov način, već zahteva i nov način razmišljanja i gledanja na umetničko nasleđe, pomereno ka neuhvatljivom entitetu estetskog koje zahteva našu aktivnost u smislu svrsishodnog angažovanja na celokupnom polju ljudskog bitisanja. Jednom rečju, Ladislav Varga se izdigao prometejski: iznad tradicionalne formule, da svaka priča mora da ima vlastiti sistem, gde su uočljivi početak, sredina i kraj. To ove priče nemaju, niti treba da imaju, s obzirom da sam pristup nekoj ličnosti i istini u prostoru i vremenu u poimanju viših ciljeva stvaralaštva uvek mora da bude nov kao biser u školjci. I na kraju treba reći, da je Ladislav Varga, blizak Fokneru, koji kaže, vreme teče ali ne prolazi, odnosno svaki čas čovekove egzistencije i kulturnog trajanja je njegov životopis, a samo ime tretirane ličnosti u priči, obeležava imaginarno menjanje civilizacije ovde i sada.

Prof. dr Mladen Dražetin


243

BELEŠKA O AUTORU

LADISLAV VARGA (1962) dramski pisac, publicista i novinar. Objavio dela: MOZAIK ŽITELJA IRIŠKIH (2001) monografija, JEVANĐELJE PO NAMA (2003) drama, MALO MESTO VELIKE TUGE (2008) novela, ČOVEK FILIGRANSKOG DETALJA (2012) romansirana

biografija. Koautor je knjiga: SMEŠNA STRANA SREMA (2000), SREMSKE DOSKOČICE (2001), VESELI SREM (2007) zbirke anegdota. U Rukopisnom odeljenju Matice srpske pohranjeni su mu rukopisi: RAUB ŽIVOTA monodrama, JEDAN ŽIVOT STO NEVOLJA NOSI filmski scenario, VAROŠ BESMRTNOG PESNIKA drama, DVA VEKA IRIŠKE KUGE publicistika, EKSPANZIJA VERSKIH SEKTI publicistika, POSLEDNJE OSLOBOĐENJE BEOGRADA publicistika, SUDBINA JEVREJA U BEOGRADU 1941 – 1942 publicistika, LETOPIS STAROG IRANA – PERSIJE publicistika, SLAVUJ OD STRAŽILOVA drama, kao i mnoge priče, pripovetke i eseji... Svoje članke, feljtone, eseje, pripovetke i priče objavljivao u: Politici Ekspres, Dnevniku, Politici, Građanskom listu, Sremskim novinama, Karlovačkim novinama, Pčesi, Našoj reči, Dijalogosu, Prosjaju istine, Trag-u, Diogen-u... Nagrade i priznanja: povelja „Karađorđević“ (2001) za priču, nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije (2001) za pripovetku, nagrada „Dragojlo Dudić“ (2003) za dramu, nagrada „Isak Samokovlija“ (2003) za dramu, nagrada lista „Naša reč“ (2003) za priču, nagrada „Dragojlo Dudić“ (2004) i (2005) za publicistiku. Od iste Fondacije (2005) nagrada za rukopis romana, nagrada „Društva SCG – Iranskog prijateljstva“ (2006) za publicistiku, nagrada „Belo pero“ (2006) za priču, nagrada „Atanasije Stojković“ (2012) za rukopis romana, nagrada „Samir Tahirović-Diogen“ (2012) za esej.


244

Ušao u Antologiju jugoslovenske kratke proze: YU ANTOLOGY OF SHORT STORIES (2013). Priče su mu prevođene na engleski jezik. Živi i radi u Novom Sadu, Srbija.


245

Sadržaj

ISPUNJENO PROROČANSTVO 5 NAJLEPŠI NA SVETU CELOM 15 SLUČAJ NESUĐENOG VLADIKE 19 HUMKA U GALICIJI 25 MILOSRDNI REGENT 33 SREMAC I RUSKI CAR 37 SLUČAJ ZA SEBE 41 DEDA JOCA 45 SUDBINA KOLONISTE 51 DUNAVSKA PRIČA 57 SUDBINA ACE PAČANSKOG 65 ČAST 69 (LJ)UBIH BLIŽNJEG SVOG 73 MAĐARICA 89 MUDRI KOJA 97


246

JEDNO VEČE U BOLNICI 109 PIŠTA LANETOV I DOŠLJACI 129 PRVO ISKUSTVO 137 COLE NOSAČ 139 BAJKA O VRDNIČKOM VOZU 145 OMAŽ DUDU DETINJSTVA MOG 149 STEVA BEDNIK – PRODAJE „DNEVNIK“ 151 LAŽLJIVA PRIČA 157 GASTARBAJTER 161 DIJETA IZ STRAHA 165 TAJANSTVENI SLUGA 169 ZADNJE PUTOVANJE 173 JEDNA OBIČNA NOĆ 177 TEŠKO BOLESNA ŽENA 181 DVA VOJNIKA – OBA ZAROBLJENIKA 187 ZABORAVLJENA PESMA 191 POSLEDNJI SUSRET 193


247

ANEMIČNA KNJIGA 201 JOŠ IMA VREMENA 205 POSLEDNJI HITAC 209 POMRAČENJE UMA 219 NADA I SAN O BOLJEM ŽIVOTU 223 NIKUD NE ŽURI 233 BALKANSKA KULTURA NESTAJANJA 235 Recenzija 241

Beleška o autoru 243

Sadržaj 245


248

Ladislav Varga „Utočište ranjenih duša“ I E- izdanje: DHIRA Verlag, Gartenstrasse 34

8700, Küsnacht, Schweiz ISBN : 978-3-905869- 60-6


249


250


250

Documents

Ladislav Varga "Utočiste ranjenih duša"