LED ZEPPELIN

IzdavaćNIRO D EC JE NO VINE, Takovska 6, 32300 Gornji MilanovacRedakcija Jugoslovenskog muzičkog magazina DŽU- BOKS, Kolarćeva 9/II, Beograd

Recenzent Dušan Latković

Odgovorni urednik Radmilo-Lale Mandić

Urednik Milisa\> Čirović

LektorJelica Janković

Korektor Mica Trifunović

Pripremio Branko Vukojević

Tehnićki uredn i k Borivoje Lošić

Slog - IBM Composer System NIRO D EC JE NO VINE

StampaLITOPAPIR - CačakŠtampanje završeno juna 1978. go dineTiraž 5 000 primer akaNije dozvoljeno tonsko korišćenje tekstova ni ilustrovam upotreba fotosa bez saglasnosti Izdavača.

Malo je verovatno da postoji iole ozbiljniji prikaz pocetka karijere Zeppelina u kome se ne pominje grupa Jardbrds (Yardbirds). Ipak, ostaje utisak da se to radi iz pukog duga prema neumoljivim činjenicama i da se pažljivo izbegava sire bavljenjs njihovim delovanjem. fako se imenu Yardbirds čini svojevrsna nepravda jer, kako vreme odmiče, sve je jasnije da oni pripadaju onom najulem krugu britanskih grupa koje su ostvarile ^načajan i trajan uticaj na razvoj svetske rock scene. I aista, teško je naći argumentovanu raspravu o

strujanjima u britanskom rocku šezdesetih godina u kojoj se njima ne daje posebno mesto. Zato će početak ove knjige biti posvećen Yardbrdsima, grupi koja je oripremila teren za jednu novu generaciju muzičara, na ćijem samom vrhu su i junaci ove priče.

3

o ugledu, koji su Yardbrds svojevremeno uživali, najbolje nam govori rečenica koja se zbog svoje rečitosti već izlizala po novinskim stupcima: „Ako su Bitlsi (Beatlesi) i Stounsi (Stonesi) grupe koje su voleli, onda su Yardbrds grupa koju su imitirali". Imajući u svojim redovimagitaristekova Kleptona (Claptona), Beka (Becka) ili Pejdž3 (Page), oni su Predstavljali veliki autoritet i među kolegama i među slusaocima. K.ao što su Clapton iii Page svoje prve korake pravili „skidajuci" blues i rock standarđe Roberta Džonsona(Roberta Johnsona) ili Čak Berija(C huck Berryja), tako suse sada hiljade ambicioznih početnika ugiedale na „Oblici stvari" („Shapes Of Things'’) i „Moram da žurim" („Got To Hurry"). Ipak, može se reći da pravi potencijal Yardbirdsa nije nikada do kraja realizovan. I pored izvesnih uspeha, čitava njihova karijera protekla je u očekivanju „onog pravog".

Malo je poznato da su na samom početku, Yardbrds imali i četvrtog gitaristu. Doduse, u to vreme je sastav nosio ime Metropoliten Bluz Kvartet (Metropolitan Blues Quartet), all su u njemu svirali članovi koji će uskoro poneti mrvogo poznatijs ime, tako da ovaj kvartet možemo smatrati epizodom u razvoju Yardbrdsa. Taj misteriozni gitarista zvao se Toni Tophem (Tony „Top”Topham) i irnao je svega petnaest godina. Ostatak grupečinili su Kris Drejža (Chris Dreja), ritam gitara; PolSemvei - Smit (Paul SamweU-Smith), bas; Kit Relf(Keith Relf)} vokal i usna harmonika; i bubnjar DžimMakarti (Jim McCarty), koji je bio regrutovan iz Liver poola.

Odlaskom Tophama, za koga se ponovo čulo tek krajem šezdesetih, članovima grupe se staro ime učinilo demodiranim pa su ga promenili u Jardbrds. Kao što su Stonesi svoje ime odabrali po poznatoj kompoziciji Madi Votersa (Muddy Wotersa) („Bluz lutalice” ), „Rolling Stone Blues", ta1<o je i njima kao uzor poslužila slična stvar. Bila je to jazz tema „Yardbird" legendarnog Čarli „Brd" Parkera (Charlie „B ird ” Parker), isto tako.

značenja oba imena su u nas najčešće pogrešno interpretirana. Već i vrapci ponavljaju da „Rolling Stones" ne treba samo da znači „kotrljajuće kamenje", već da je to idiom koji označava „skitnicu, lutalicu". Stvar sa imenom „Yardbirds" ja skoro istovetna. Obično su reči „yard" (dvorište) i „bird" (ptica) bukvalno kalemljene iedna na drugu i dobijan je prilično rogobatan izraz „dvorišne ptice". Međutim, prema „Rečniku američkog slenga/f stoji da tražena reč znači — zatvorenik, osuđenik. I sam Charlie Parker je zaradio nadimak „Yardbird" (koji je posle skraćen u „Bird") zbog svog boravka u zatvoru. Znači, ako bismo prevodili ime grupe, najbolje bi bilo da to bude naziv „Zatvorenici". Sasvim dobro ime za vreme kada su se mnoge grupe nadale da će skrenuti pažnju na sebeprovokativnim imenom.

Tophema je zamenio Erik Clepton, tada tek mladićkoji je obećavao. Njegovim dolaskom Yardbirds prelaze u ligu „onih o kojima se priča". Publika je počela da primećuje da tihi, povučeni mladić sa kosom koja je stidljivo prelazila preko ušiju, svira gitaru bolje nego sto su ikada ranije čuli. To je bio začetak jedne popularnosti koja će kasnije gotovo dostići razmere kulta. Onima koji se pitaju kako to izgleda dovoljno je pomenuti već legendarnu priču kako je London jednog jutra osvanuo ispisan natpisima „Klepton je bog".

Kao i Stounsi (Stones), Yardbrds su na putu ka većim, slavnijim pozornicama prošli kroz Kroudedi Klub („Crawdaddy Club”) u Ričmondu. U prvo vreme morali su da se suoče sa hladnim stavom publike koja je volela Stonese i koja je njihov uspeh gotovo smatrala svojom zaslugom. Muzika koju su im ponudili Clepton, Relf i drugovi takode je sasvim bila zasnovana na američkim uzorima kao što su Muddy Waters, Badi Gaj (Buddy Guy), Bo Didli (Bo Didley), Čak Beri (Chuck Berry) i Džimi Rid (Jimmy Reed) Yardbrds su je čak preciznije izvodill nego Stonesi. Medutim, niko medu njima nije

5

imao magnetsku privlačnost jednog D žeger a (Jagger), nitisu bili okićeni oreolom „divlje" grupe. Znajući to ili ne,oni su osovinu svog nastupa prebacili na sasvim drugiplan. Razlog zbog koga je dobar deo publike razočaranoostajao pred vratima pokušavajući da uđe u prepuniKroudedi bio je isključivo njihova muzika. Jedno-stavno, bili su „drugačiji". Kleptonove višeminutne bluesimprovizacije nisu bile stvar na koju bi čovek, tih ranihšezdesetih, naišao iza svakog ćoška. Zvuk Yardbrdsa bio je nešto novo.

Nešto o atmosferi njihovih nastupa u klubu „Crawdaddy" možemo saznati iz londonskog dnevnika Dejli Mejl („D aily Mail”) koji im je, u svom broju od 2. marta 1964., posvetio vise od pola strane. To je bilo prilično neuobičajeno za to doba jer su se dnevne novine uglavnom bavile skandalima i tračevima koji su nastajali u euforiji koja se podigla oko Bitlsa i Stounsa.

„Ovo mesto je južnjački ekvivalent Kavern (Cavern)kluba 'iz Liverpula. Roling Stounsi su počeli svojukarijeru ovde, aii su sada na mnogo većim visinama.Kažu, i Jardbrds će uskoro fiftom slave biti podignirti tamo.

Kakav zvuk! Obasjana drečavim, grimiznim i plavimfluorescentnim svetlom, grupa je oslobodila pravueksploziju zvuka. Na podijumu za igru bila je treperavagomila koja jepodsećala na afrički plemenski ritual."

Nije teško nasiutiti da je Kroudedi uskoro postaotesan za njihove ambicije. Sledeći korak bio je, pogađate,Marki klub („Marquee Club”). O tim predstavama, kojesu se uglavnom održavale petkom, i danas sa setompričaju oni srećnici koji su uspeli da se probiju uzagušljivi „Marquee" i prisustvuju stvaranju dela britanske rock istorije.

Negde u to vreme, maja 1964. godine, izdat im je i prvi singl „Želeo bih da hoćešto", „/ Wish You Would” .Ovo ostvarenje doguralo je do 26. mesta engleske top liste i prvi put je pronelo ime Jardbrds širom Ostrva.

6

Vremenom, postali su čvrst i profesionalan sastav kome je na umu, pored sviranja „svoje" rnuzike, sada bio j komercijalni uspeh. Sledeći logičan korak bile suturneje.Zajedno sa poznatim bluz veteranom i jednim od uzora, Soni Boj Vilijamsonom(Sony Boy Williamsonom), otisnuli su se na put po Evropi. Iztesaradnje nastala je i ploča „Sony Boy Williamson And Yardbirds", koja je izdata tek godinu dana kasnije. Vremenom je ova ploča, na koju prilikom izdavanja nije bilo obraćano previse pažnje, postala veoma tražena među rock kolekci- onarima. To je i bio razlog da se 1975. ponovo nađe na policama prodavnica ploča kao obnovljeno izdanje. Međutim, ovog puta se Kleptonovo ime kočoperilonajvećim slovima.

Novembar 1964. zatekao ih je na turneji sa poznatimrokerom iz pedesetih, Džeri Li Luisom (Jerry Lee Lewisorn). To je istovremeno bila i prilika da se publici predstavi novi singl, „Goodmorning Little Schoolgirl". Jos bolja prilika za izlazak pred oči nacije iskrsla im je kada su kao gosti nastupali u specijalnom programu Bitlsa u londonskoj dvorani Hemersmit Odeon (Hammersmith Odeon), Kako su „bube" svojim na- stupima retko prelazile granicu od tridesetak minuta, uz njih je često išla čitava vojska ostalih pop zabavljača Medu njima su svoje mesto našli i Yardbrdsi. Možda je zanimljivo napomenuti da je u okviru istog programa nastupila i Elki Bruks (Elkie Brooks), pevačica koja je svoj pravi uspeh doživela tek deset godina kasnije.

Sledeća godina svojim početkom nije nagoveštavala ništa dobro. Na koncertu u Bristolu od grupe se oprostio Erik Klepton, njihova glavna poluga. List Rekord Miror („Record Mirror”) od 6. marta 1965. doneo je vest da je Erik napustio sastav da bi se pridružio opskurnoj formaciji koja se zvala Majk O'Nil Džunior End D Soul Braders (Mike O'Neil Jrtr. And The Soul Brothers). Svaki iole upućeniji rock poklonik zna da od toga nije bilo

ništa i da je Erik svoje mesto našao ugrupu Džona Mejia (Johna Mayalla), Bluzbrejkers (Blusbreakers).

Njegov odlazak se poklopio sa prvim velikim uspehomgrupe, pa je to, sve zajedno, diglo dosta prašine. Naime,Klepton je otišao neposredno pre objavljivanja albuma isingla koje je snimio sa ostatkom grupe. Pomaloneočekivano, singl „Za tvoju ljubav" („Fo r Your Love")prokrčio je sebi put do samog vrha engleske top liste itako uvrstio Jardbrds u uski krug pop elite. GreemGouldmen (Graham Gouldman), sa čijom su kompo-zicijom to postigli, takav će uspeh požnjeti tek usedamdesetim i to kao člansastava Ten si si (10 ca). Onje, takođe, autor i sledećeg njihovog hita, („Srce punoduše"), „Heart Fu ll O f Soul”. Top lista na dan 9. aprila 1965. godine izgledala je ovako:

1. For Your Love/Yardbirds2. The Minute You're Gone/Cliff Richard3. Concrete And Clay/Unit 4 + 24. The Last Time/Rolling Stones5. Here Comes The Night/Them6. Catch The Wind/Donovan7. Stop In The Name Of Love/Supremes8. It's Not Unusual/Tom Jones9. The Times They Are A'Changing/Bob Dylan

10. I Can't Explain/The WhoIgrom slučaja, medu ovih deset kompozicija nalazi se

nekoliko na kojima je, kao sešn—muzičar, nastupio čovek čija će se sudbina uplesti u puteve grupe Jardbrds i koji će našu priču odvesti dalje nego §to se iko nadao te1965. godine. Bio je to Džimi Pejdz (Jimmy Page).

Što se tiče zanimljivosti vezanih uz grupu Jardbrds, njih je te godine bilo na pretek. Zgoda sa njihovim prvim albumom pokazuje kako su u to vreme kompanije za izdavanje ploča manipulisale • sa svojim štićenicima. Materijali za tu ploču snimljeni su u ,,Marki" klubu sa ciljem da se u vinilu ovekoveči dinamika i eksplozivnost nastupa pred publikom. Bilo je spremljeno deset

8

kompozicija. No, naknadno je utvrdeno da ukupno trajanje tih snimaka prekoračuje standarde pcstavljene za LP ploče i rešenje je nadeno u ubrzavanju trake (sic). Tako je svih deset kompozicija smešteno na plastiku. Doduše, u nešto živahnijem tempu nego što su to želeličlanovi grupe.Brojne špekulacije, koje su nastale povodom Clep-tonovog odlaska, prekinuo je on sam. Za magazin Reov(„Rave") je izjavio:

„Naravno, posto je „For Your Love" postao takav hit,bilo bi dobro da sam ostao nesto duže. Novae bi midobro došao. Ne bi bilo pošteno da kažem da nisammislio o tome, ali ipak, stvari su došle do takvog stanja danije bilo drugog izlaza. (...) Mislim da su mnogi popsastavi izloženi prevelikom naporu. Zato se ne možeizbeći gubljenje osećaja za muziku, a zategnutost međučlanovima brzo raste. Radeći svako veče, postaješmašina, sviraš po naređenju. Svoj deo posla morašdobroda izguraš da iz vođstva ne bi vikali na tebe. Tako iizgubiš poštovanje prema kolegama izgrupe. Onda dolazido svaoa."

Taj članak se završio komerrtarom: „Erik je duboko opredeljeni muzičar koji je žrtvovao slavu zbog verovanja u sopstvenu muziku. On je pametan, osećajan i veomaprofesionalan muzičar."

Nešto kasnije. Kit Relf (Keith Relf) je dodao:„Izgleda da je Eric pravi ,bluesman\ On voli onunajdublju muziku. Mi sviramo komercijalniji i razumljivijiRhythym and blues'. Naporan rad i različiti tempe-

ramenti takode su pridoneli raspadu, ali se rastajemo kaodobri prijatelji."

Nema sumnje da je Klepton bio iskren. OrijentacijaJardbrdsa na pop tržiste i zapustanje etničkog bluzelementa, kome je Klepton bio naklonjen, stvorili surascep i on je izabrao pravo rešenje. Njegova kasnijakarijera dobro je to potvrdila.

U tom trenutku, upražnjeno mesto gitariste u

9

Jardbrdsima bio je jedan od najprimamljivijih poslova za britanske rokere. Trenutno su bili na vrhu top liste, a imali su i oreol grupe koja svira „smeliju" muziku. Pravo mesto da se stekne slava i da se ispune muzičke ambicije.

Ta cast je pripala Džef &eku(JeffBecku),q\\aust\ malopoznate grupe Trajdents (Tridents). Bek je bio momakkoji se u lokalnim okvirima već izborio za statusizvanrednog gitariste. Zamenivsi Kleptona, on je dobiopravu šansu i izazov da potvrdi svoj talenat. U vezi sanjegovim dolaskom u Jardbrds postoje izvesna na-gađanja koja nisu sasvim potvrđena, ali, po svemu sudeći, nisu daleko od istine. Naime, priča se da je Jimmy Pageuponudeno da auzme Klaptonovo mesto, ali da se onzahvalio na tome i predložio Beska. Bilo kako bilo, Džefse odlično snašao u novom društvu i uskoro postao njihov najistaknutiji član.

Kako je 1965. sve vise odmicala, postajalo je jasno da Jardbrds nisu ono što se naziva „one hit wonder" (grupa ili pevač koji posle samo jednog uspeha padne u zaborav). Posle „For Your Love" sledili su uspesi: „Heart Full Of Soul" i singl sa dvostrukom „A " stranom „Evil Hearted You"/„Still I'm Sad" (,,Ti, sa zlim srcem"/ „Još uvek sam tužan"). Ove pesme su svoj put po top listi Engleske završile medu deset najbolje prodavanih, a „Još uvek sam tužan" je značajnije probudilo pažnju publike na drugoj strani Atlantika.

Drugačiji profil gitariste u mnogome je izmenio i zvuk grupe. Dok je Klepton bio čistunac, Bek je bio otvoreri u eksperimetisanju sa bilo čim što dovoljno dobro i interesantno zvuči. Mnogi rok poklonici su se na njihovim koncertima po prvi put sreli sa stvarima kao što su fuzz-box, eho, mikrofonija (feedback). Ta pomagala su u veštim rukama Džef Beka bila pravo oružje Z3 osvajanje novog zvuka.

Treba imati na umu da je to bila sredina šezdesetih. Sa Bitlsima na čelu talasa, rok je definitivno našao svoje mesto kao muzika ovog vremena. Britanski muzičari, koji su početak svoje karijere obeležili „skidanjem američkih uzora, počeli su da stiču samopouzdanje i ca razmisljaju o svojoj muzici i zvuku. To, naravno, nije odmah moglo dati vrhunske rezultate, pa je došlo do pravog takmičenja u onim površinskim, čisto tehničkim aspektima sviranja. Gledalo se ko će izaći sa nekim novim efektom, ko će svirati duže, brže... Za takvu trku Jardbrds su imali pravog čoveka u Beku.

11

Kako je sve to izgledalo, najslikovitije se može videti iz jedne polemike koja se vodi već godinama, mada, u poslednje vreme, jenjava. Valida zato što su polemičari uvideli da se danas to mafo koga tiče. Naime, još od ranih šezdesetih, Pit Taunsend (Pete Towtishend) iz grupe Hu (Who), Dejv Dejvis (Dave Davies )\z K\nW$a(Kinksa) i Džef Bek se svađaju ko je prvi konstruktivno i smisljeno upotrebio mikrofoniju. To je ono neprijatno pištanje koje nastaje kada električnu gitaru iii mikrofon približite zvučniku. Toga, kada ne treba, uvek ima dovoljno na rok koncertima. Već pomenuti gitaristi pokušali su da iskoriste mikrofoniju radi obogaćivanja zvuka grupe. No, njima je izgleda jednako važno bilo ko je to prvi počeo da primenjuje i često su preko novinskih stubaca istresali jed jedan na drugog. Bek je kategoričan da on to upražnjava još od 1961. godine i uzima prvenstvo za sebe. Sva trojica su postala nešto manje bučna kada su videli da to Džimi Hendriks(Jim iHendrix) radi najbolje.

Ova nova rokerska samosvest nije zaobišla ni Jardbrds kao grupu. Njihov drugi album, nazvan jednostavno „Yardbirds", s3držao je samo kompozicije koje su potpisali članovi grupe. Omot je likovno uredio Kris Drejža (Chris Dreja) a, u to vreme neizbežan, tekst koji je išao uz omot i predstavljao grupu („sleeve— notes") napisao je bubnjar Jim McCarty. Basista Paul Samwell— Smith imao je najvećeg udela u produkciji.

Septembra meseca 1965. svirali su pred oko 40 000 ljudi na festivalu u Ričmondu. Podigli su publiku na noge i zelene povrsine na kojima je priredba održana pretvorili u veliku igranku. Možda malo smešno zvuči, afi u novinama je.pisalo da je Kit Relf morao da peva sa crnim naočarima zbog 5 (pet) velikih reflektora koji su obasjavali pozornicu.

Zatim je usledila ubrzana turneja po SAD. Po povratku nisu imali mnogo vremena za odmor. Opet su bili gosti Bitlsa. ovaj put na turneji po Francuskoj. Svojim svežim zvukom osvojili su Francuze, uvek

12

naklonjene onima koji u svoj program uvrsćuju eksperimente.

Sledeću, 1966. godinu, počeli su u veoma neobičnom ambijentu. Svirali su na festivalu u San Remu, bastionu italijanske kancone, čiji temelji su setresli pred naletima roka. Prve večeri su, u alternaciji sa zaboravljenim, ali nekada veoma popularnim Bobi Solom(BobySolo), izveli pesmu „Ovog puta" („Questa Volta'). Sledeće večeri su nastupili sa kompozlcijorn koja im je bila milija, ,#Pafff— bum". Morate priznati da je danas gotovo nemoguće zamisliti Džef Beka na pozornici kazina u San Remu, pred bogataškom dokonom publikom u naj-skupljimodelima.

Kada je, konačno, sing! „Evi! Hearted You"/„Still !mSad" sisao sa top liste gde je stajao od oktobra, došlo jevreme za novi singl. Bio je to „Shapes Of Things", pomnogima jedan od najboljih singlova u istoriji roka.Dolazak ove ploče na liste najpopularnijih proslavljen jena svadbi Keitha Relfa.

U trenutku kada je izgledalo da ih nista ne može zaustaviti i da su im otvorena vrata američkog i evropskog tržišta, počele su trzavice u grupi. Basista Paul SamweII—Smith je odlučio da potraži sreću na drugoj strani. Tom prilikom je rekao K«t Eltem (Keithu

Althamu), novinaru Nju Mjuzikal Ikspres („New Musical Expressa”): „Smatram da im neću mnogo nedostajati. lonako me niko nije primećivao na pozornici. Mogli su i lutku da podmetnu umesto mene. Keith i Jeff su giavna lica. Sve je postalo jedna velika trka gore-dole kroz zemlju. lako se dobro zaradivalo, nemasmisla provesti ostatak života radećt ono što ne želiš."

Paul je svoje životno opredaljenje našao u pro- ducentskom radu. Pod njegovim nazdorom nastale su kasnije neke od najboljih ploča Ket Stivensona (Cat (Stivens) i Karli Sajmon (Carly Simon). Njegovo ime i danas se često pojavljuje na stranicama muzičke štampe.

13

Čovek koji ga je zamenio predstavljao je prilično čudan izbor za to vreme. Mesto basiste u Jardbrdsima preuzeo je vodeći studijski gitarista Engleske — Džimi Pejdž.

U muzičkim krugovima ova vest je primljena sapriličnom dozom neverice. Džimi je imao dovoljno poslakao sešn—muzičar, čak preko glave. Bio je veoma cenjen,izvrsno plaćen, a često je imao priiiku da direktnoodlučuje kako će snimak definitivno izgledati. Neko jeskoro rekao da bi samo kompjuter mogao da zapamti nakoliko je snimanja učestvovao Džimi i sa koliko je muzičara radio.

Nekoliko godina kasnije, kada je Pejdž bio mnogo veća zverka, u razgovorima sa novinarima obično nije mogao da izbegne razgovor o svom dolasku u Jardbrds. Nekoliko njegovih izjava, datih u razmaku od tri, četiri godine, najbolje će objasniti taj potez.

„Da . .. Paul Samwell— Smith je jednog dana rekao: „napustam vas". To je bila velika noć, jer se održavala jedna od onih glupih zabava — Oksford ili Kembridž — ne mogu se setiti gde — svi su bili obučeni u večernja odela, jer je bio kraj godine, a Kit Relf se totalno napio i skakao je po sceni hvatajući se za mikrofon, duvajući u usnu harmoniku na sasvim pogrešnim mestima i pevajući nerazumljive re č i,.. ali, bilo je divno, upravo fanta- stično za takvu priiiku. No, Semvel— Smit je uvek bio dosledan muzičkoj odredenosti, do striktno ponavljane jasnosti, i to je bilo vise nego sto je on mogao da otrpi. To je bila poslednja sitnica, već je bio doživeo sasvim dovoljno i odlučio je da ih napusti. ( . . . ) Ja sam u to vreme išao sa njima na koncerte, jer sam bio duboko pod uticajem onog šta su radili. Pol ih je bio napustio rekavsi* ostalima da treba da urade isto, ako imaju itrun osećaja. Oni su posle toga održali još dva koncerta, a potom zaključili da treba da ostanu zajedno — a to je bila prilika da im ja pomognem i da zamenim čoveka koji je nedostajao. Svirao sam bas, mada ga nikada ranije nisam

14

svirao. Znao sam njihovo muzičko usmerenje i naučio sam dovoljno da idem zajedno sa njima - tako su onisugerisali pa sam ostao".

,Pre dolaska u Jardbrds, počeo sam da osećam kakomoja kreativnost nestaje u studijskom radu. Svirao sam mnogo ritam gitare, što je prilično dosadno i što mi je oduzimalo vreme za rad i vežbanje. Većina mojih kolega odobravala je moj odlazak u Jardbrdse."

I tako se Džimi Pejdž konačno smestio u grupu. Sada su Jardbrds u svojim redovima imali najbolju kombi- naciju gitarista u Engleskoj uz pomalo apsurdnu činjenicu da je jedan od njih svirao bas.

Pejdžov boravak u Jardbrdsima je prvi put ovekovečen na singlu „Happenings Ten Years Time Ago"/„Psycho Daisies" („Dešava se pre deset godina"/,,Ludi kra- suljci"). lako su neki komentatori bili skloni da izvesnegitarističke intervencije proglase Džimijevim delom, zvanični izvori kažu da se on ograničio ‘samo na bas. Zvuk sa ove ploče odaje da su duge turneje po SAD ostavile značajan uticaj. Vibracije koje su stizale sa zapadne obale, kombinovane sa sklonošću Jardbrdsa ka eksperimentima, imale su za rezultat novu „psiho- deličnu" orijentaciju. Povodom izdavanja singla, Kit Relf je rekao: „Ova ploča je prilično revolucionarna. Čak i za nas. U nju su uključene dve „naše" sale i fantastična eksplozija bombe. Džef iz svoje gitare izvlači čudne zvuke, kakve nikada niste čuli u životu. U stvari, smatram da je ova ploča na ivici „psihodeličnog".

lako je izgledalo da je dolaskom Pejdža grupa konsolidovana, neke činjenice mogu dovesti do suprotnih zaključaka. Entuzijazam je brzo kopnio na beskrajnim turnejama po Americi, menadžeri su uzimali.lavovski deo kolača i, poput goniča robova, terali grupu sa koncerca na koncert. Dan za danom, dvaput dnevno. Starosedeoci iz sastava počeli su da prave ispitivačke korake i van okvira Jardbrdsa. Pevač Kit Relf je sreću oprobao sa dva s'ng!a, „Mr Zero" („Gospodin Nula") i „Shapes In My

15

Mind" („Oblici u mojim mislima"). No, kako su onipotonuli u zaborav neposredno posle izdavanja neostavivsi traga na top listama, Relf je ostao u relativnosigurnom okrilju grupe. Neposredno zatim, pred kraj1966. godine, Džef Bek je najavio odlazak u vode solo karijere.

U meduvremenu, ne mnogo pre Bekovog odlaska, izvršena je očekivana prekvalifikacija Pejdža u solo gitaristu. Promena uloga između Džimija i Krisa Dr®j*<* bila je planirana, all je razvoj događaja doprineo da se to ubrza. Na turneji po Americi Bek je iznenada oboleo. Strpan u postelju, ostavio je drugove na milost i nemilost neumoljivim ugovornim obavezama. lako ne sasvim spreman, na mesto gitariste uskočio je Pejdž, ustupajući bas Drejži. Rezultat je bio takav da su se sva strahovanja pokazala neopravdanim. Džimi u Jardbrdsima nikada vise nije uzeo bas u ruke.

Kada se Bek oporavio, konačno je ostvarena gitaristička „kombinacija snova". Stojeći na suprotnim stranama pozornice, njih dvojica su svojim sviranjem stvarala specifičan stereo efekt Pejdž se seća da su on i Bek uvežbavali pojeaine deonice, ali da je nepredvidljivi Džef najčešće kretao nekim drugim putevima, stvarajući ovu meduigru neočekivanom i zanimljivijom. Ovakav način sviranja kulminiraće aocnije u grupama kao što je, npr. Višboun Eš (Wishbone Ash).

Grupu u ovoj formaciji bioskopska publika je imala priliku da vidi u Antonionijevom filmu „Uvećanje" („Blow Up"). To jeona čuvena scena u kojoj Bek razbija gitaru u paramparčad. Negde u drugom planu, viđen svega u nekoliko kadrova, stajao je Pejdž. Tom prilikom izveli su kompoziciju „Stroll On" („Šetaj”). Po svemu sudeći, to je jedini snimak na kome je zabeležen „dupli solo" ove dvojice gitarista.

lako je štampa pokušavala da razlog za Bekovo napuštanje grupe nade u sukobu sa Džimijem, to nije bilo blizu istine. Džef je isticao da je do razmimoilaženja

16

došlo zbog njegove želje da se sto vise posveti gitari. Drugi izvori upućuju na to da je on otišao pod pritiskom Reifa i Makartija. Iz sadašnje perspektive, najvero vat nije je da je Džefov nezgodni i nepredvidljivi karakter bio uzrok svih problema. Uostalom, dogadaji u Bekovoj karijeri koji su sledili pokazali su da je jedini razlog zbog koga on nije postigao uspeh srazmeran svom talentu leži u njegovog čudnoj i nedokučivoj prirodi. Na kraju, sto se tiče odnosa izmedu Džimija i Beka, njih dvojica su saradivala i van Jardbrdsa i to dovoljno govori. Pejdž je svirao i uradio aranžman (po Ravelu) za poznatu kompoziciju „Bekov bolero" („ Beck's Bolero”). Pored njih, tu su svirali Niki Hopkins (Nicky Hopkins), Kit Mun (Keith Moon) iz grupe Hu (Who) i čovek čije ćete ime često sretati u ovoj knjizi, Džon Pol Džons (John PaulJones).

Pošto je Džimi bio i te kako sposoban da preuzme sve dužnosti solo gitariste, za Beka nije ni tražena zamena.Jardbrds su nastavili kao kvartet

Došla je 1967. godina. Previranja na muzičkoj scenibila su očigledna. Tutnjava teškog roka, kojom su senajavljivali Krim (Cream) i Džimi Hendriks (Jim iHendrix), postepeno je nalazila mesto u srcima sve većegbroja poklonika. Šuškalo se da Bitlsi spremaju neštonevideno. Grupe iz San Franciska uvodile su neke novedimenzije u čitav pokret.

lako su i sami imali udela u afirmaciji „novog", Jardbrdsi se nisu snašli u ovim promenama. Sada kada je trebalo ići do kraja, njihova muzika je zadržala onaj kompromisni karakter sa kojim su krenuli od početka: sa jedne strane, eksperimentalni pristup, a sa druge, orijentaciju na klasično „top 20" tržište. Takođe, oni u svojim redovima nikada nisu imali kreativno jezgro, kompozitore koji će predstavljati stalan oslonac i garanciju napretka. Pejdž je svoje autorske sposobnosti pokazao tek u Cepelinima, Bek je uvek bio samo gitarista, Relf i ostatak grupe nisu se nikada posebno

17

isticali, Pojedine njihove kompozicije, koje su imale uspeha, pre su izuzeci nego pravilo. Zbog toga su često morali da se oslanjaju na kompozitore koji su radili u okviru disko kuća i serijski izbacivali kompozicije. To je u proces izbora repertoara ubacivalo nepotrebno veliki broj ljudi, negativno uticalo na samostalnost grupe i omogućavalo menadžeru ili producentu lakše mani- pulisanje. Poslednja godina rada Jardbrdsa je žalostan primer za takvo delovanje.

Vrliunac apsurda došao je kada je poznati producent Miki Most (Mickie Most) ukrstio svoj put sa putem grupe. Most je imao reputaciju čoveka koji zna da napravi hit. Njegov rad sa grupama, kao što su Enimals (Animals) iJi Hermans Hermits (Herman's Hermits), otvorio mu je put u elitu britanskog popa. Važio je, a važi i danas, za ćoveka kome je prihod jedino i isključivo merilo uspeha. Svoje delovanje u sedamdesetim vezao je isključivo uz imena kao §to su Suzi Kvatro (Suzi Quatro), Mad (Mud) i Smoki (Smokie). Taj podatak vrlo jasno govori o njegovom usmerenju i interesima.

Pod Mostovim beskrupuloznim vodstvom Jardbrds su ćesto ličili na svoju sopstvenu parodiju. Pošto je u Engleskoj počeo da opada interes za njih, sve snage su usmerene na isplativije američko tržište. Opet se činilo da turnejama nema kraja. Miki Most nije imao sluha za neke ozbiljnije pretenzije grupe, interesovalo ga je samo tinejdžersko tržište. Tako je snimljena Nilsonova {Nilsson) kompozicija (Deset malih indijanaca) „ Ten Little Indians” i verzija poznatog uspeha grupe Manfred Men (Manfred Mann), „Ha, ha reče klovn" („H a Ha Said The Clown”). U ovim snimcima teško je neko mogao da prepozna stare Jardbrdse. Slično bi se moglo reći i za album „Male igre" („L ittle Games”). Sva tri izdanja su imala vrlo polovičan uspeh u SAD. Neraspoloženje u grupi je raslo i ponekad se činilo da ih samo potpisi na ugovorima obavezuju na zajednički rad.

Pejdž se seća tih dana:„Dogadalo se to otprilike ovako — Miki Most bi

18

kazao: „Zašto ne probamo da napravimo „Ha Ha Said The Clown", ali u „Jardbrds" stilu? Mi bismo mu odgovorili: „Ne budi lud". Ali bi on ponovo rekao: Dođite, probaćemo - bićeto interesantan eksperiment

Ako ne bude išlo kako treba, bacićemo traku." Naravno, čim bi stvar bila snimljena, mi bismo zaključili da je loša. Ipak, posle bi se pojavila na ploči. Kao kruna svega, istu grešku napravili smo na Nilsonovoj „The Little Indans".To je bio jedan od razloga koji je vodio do nesuglasica usastavu i njegovog eventualnog raspada."

„Mesecima pre raspada, Relf i, delimično, Mekartigovorili su o započinjanju sa novim sastavom. Tada su već bili duboko zainteresovani za onu vrstu muzike koju su izvodili Sajmon i Garfankl (Simon And Garfunkel) ili Tartls (Turtles). Napisali su u tom stilu nekoliko pesama koje su želeli da snime. Ja nisam želeo da stvaramo novu grupu, već sam želeo da ostanemo kao Jardbrds jer smo pod tim imenom imali još mogućnosti za uspeh. No, oni nisu hteli ni da čuju o tome. Kit je bio istinski rušitelj, bar tako mislim, i tada je rekao jednu stvar koje ću se doživotno sećati. Rekao je da je magija napustila Jardbrds zajedno sa odlaskom Erika Kleptona. Što se mene tiče, ja mislim da je najbolji period bio kada su radili eksperimentalne stvari sa Bekom."

I konačno, Jardbrds su poslednji koncert odsvirali jula1968. godine na koledžu Luton. Tako je prekinuta agonija koja je trajala već mesecima. U trenutku raspada nisu ni najmanje ostavljali utisak nekadasnjih smelih novatora, već su predstavljali grupu muzičara koja se smrtno dosadivala i koja je svoju budućnost tražila na iljadu različitih strana. Neko može da pomisli da su

mogli da se odmaraju na lovorikama i na novcu koji su kroz sve te godine zaradili. Medutim, pogled na ugovor kojim su oni regulisali svoj rad otkriva već otrcanu istinu da zivot u sou-biznisu nije tako blještav i veseo kako to na prvi pogled izgleda. Dvadeset procenata odlazilo je ^enadzeru, koji je vodio poslove, deset procenata

19

poslovnom agentu i, posle troškova kao što su oni za smeštaj, prevoz, pomoćno osoblje, reklamu . .. ostatak je prolazio kroz ruke poreske uprave i deljen je među članovima sastava. .iM

Po raspadu, Relf i Makarti su pokušali da svoje ideje realizuju kroz duet Tugeder (Together). Izdali su singl (Henri dolazi kući), „Henry’s Coming Home” na kome je producent bio njihov stari kolega Pol Samvel Smit Ta avantura nije imala naročito uspešne rezultate tako da su njih dvojica posle izvesnog vremena pokrenuli grupu Renesans, koja je trebalo da se kreće po klizavom terenu fuzije roka i klasike. Međutim, sreća im nije bila naklonjena i obojica napuštaju Renesans neposredno pre nego sto je ova grupa konačno postigla uspeh u SAD. Makarti je oko 1973. pokušavao nesto sa grupom Šut (Shoot) i od tada mu se gubi trag. Kit Relf, na žalost, nije vise među živima. Ovaj pevač dečje čistog lica preminuoi je 14. maja 1976. od udara struje u svojoj kući i l l Londonu. Kris Drejža je odlučio da okači bas o zid i da j se okrene fotografiji.

Leto 1968. se bližilo kraju. Bilo je dosta kišovito. Po-| londonskim muzičkim krugovima pričab se da Džimil Pejdž traži muzičare za grupu, da ima pravo da zadržii ime Jardbrds i da mora da ispuni neke ugovorne obaveze| stare postave . . .

1968 - 1969.

KAKO P O LET ET I U O LO VNO M C E P E L IN U

Nije bilo vremena za oklevanje. Jardbrds su u septembru imali ugovorenu turneju po Skandinaviji i Džimi se, uzimajući u nasleđe ime grupe, prihvatio te obaveze. Treba lo je što pre naći odgovarajuće muzičare i spremiti odgovarajući repertoar. lako se može reći da mu je gotovo gorelo pod nogama, Pejdž nije želeo da taj posao otaljava. Planovi koje je imao u glavi nisu mu dozvoljavali da po pabovima, gde se muzičari okupljaju, skupi nekolicinu trenutno besposlenih, sklepa desetak pesama i krene Nordijcima u pohode. Zeleo je najbolje.

Kris Drejža, jedini iz stare postave koji je razmišljao oradu u novim Jardbrdsima, digao je ruke od svega iposvetio se fotografiji. Čuvši za upražnjeno mestobasiste, javio se Džon Pol Džons, stari Džimijev kolega jošiz vremena kada je radio kao studijski muzičar. Njegovaponuda je oberučke prihvaćena, jer je Džon Pol važio zaneobično pouzdanog muzičara koji je pored sviranja basgitare imao veliko iskustvo na instrumentima sa klavijaturom i u aranžiranju.

Svakako da je izbor pevača bilo najškakljivije pitanje utom trenutku. Zbog toga se Pejdž obratio Teri Reidu(Terry Reid), pevaču kome je zbog izuzetnih glasovnihmogućnosti pripisivana lepa karijera. Medutim, on je tadabio zauzet i odbio je, ne znajući da je u tom trenutkupropustio priliku života. I pored svojih sposobnosti, Reidnije uspeo da ostavi značajnijeg traga na rok sceni i vrloje verovatno da će ostati zapamćen samo po tome sto jeodbio da se pridruži Cepelinima. On, inače, trenutno radiu Americi, gde je 1976. izdao album („Seme Sećanja"),„ Seed O f Memory ”. Objašnjavajući razloge svog odbi-janja, Reid je napomenuo da zna izvesnog momka koji sezove Robert Plant i u superJativima je govorio onjegovom umeću. Pejdž je zapisao ime i odlučio daproveri tocf momka prvom prilikom. Mesto za bubnje-vima je ponuđeno B. J. Vilsonu (B . J. Wilson), ali je on toglatko odbio, jer je imao sigurno mesto u grupi Prokol Harum, (Procol Harum).

22

Jedini ćovek koji je ostao sa Džimijem iz dana starih Jardbrdsa bio je Piter Grant (Peter Grant), menadžer koji je došao neposredno pred raspad grupe i sa svima njima podelio tu sudbinu. On i Pejdž su se poznavali od ranije i medu njima je vladalo uzajamno poverenje i poštovanje, pa su odlučili da nastave saradnju. Da bi se Džimi oslobodio ugovora koji ga je vezivao sa Mikijem Mostom, osnovali su agenciju „Superhajp" („Super-hype”), koja je treba lo da reguliše i štiti prava na sve snimke ikompozicije koje će Pejdž potpisati ubuduće.

Džimi i Piter su se nedugo zatim uputili u okolinu Birmingema da provere tog mladića kojeg je preporučioReid. Evo kako je to izgledalo:

„Otišao sam da vidim kako peva. Bio je u grupi koja se zvala Obstvidl ili Hobstvidl, nešto slično. Svirali su u koledžu za učitelje pored Birmingema — na sceni, pred dvadesetak ljudi . . . znaš, mesto gde je napijanje prva stvar, a grupa koja svira je u drugom planu. On je tada pevao zaista dobro, mada su to bile stvari koje mi se nisu sviđale. Robert je bio fantastičan i čuvši ga te noći, sa duhom koji je udahnuo u mene, shvatio sam da bez ikakve sumnje njegov glas ima vanserijski kvalitet."

Tom prilikom njih dvojica su malo pročavrljali i Pejdž je obećao Robertu da će ga za neki dan nazvati. I zaista, za nekoliko dana Plant je dobio telegram u kome je pozvan da dode u London i da se smesti u Džimijev stan. Bez dvoumljenja je pristao. Pokupivši trake na kojima je zabeležen njegov dotadašnji rad, Robert se sa gotovo praznim džepom (bar tako priča kaže) sjurio u britansku prestonicu. Smestio se kod Džimija i njih dvojica su proveli nekoliko dana razgovarajući o muzici, slušajući ploče, svirajući., . Stavovi su im se uglavnom poklapali i Pejdž je konačno ustanovio da se oslobodio glavobolje oko traženja pevača. Robert Plant je bio pravi čovek!

Posto je problem oko bubnjara sada iskočio kao najakutniji, Robert je predložio Džimiju svog drugara iz 9rupe Bend Of Džoj (Band O f Joy), Džon Bonemaf/o/w

n o

Bonham). Pričao je o njemu u superlativima tako da je Pejdž ponovo odlučio da iskuša jednog nepoznatog muzičara. Bonem je tada svirao u pratećoj grupi američkog pevača Tima Rouza (Tim Rose) i bio je prilično rezervisan prema ovoj ponudi, jer je zarađivao solidnih 40 funti nedeljno. Takođe, već mu je bilo ponuđeno mesto ugrupama Krisa Farloua (Chris Farlow) i Džo Kokera (Joe Cocker). Bonem se seća te dileme:

„Morao sam mnogo da razmišljam. Nisam razmišljao o tome sa kim imam najbolje izglede, već ko svira najbolju muziku- Farlou je bio prilično popularan, a bilo mi je jasno da će Koker uspeti. Još od sviranja u Bend Of Džoj znao sam šta Robert voli, a bilo mi je poznato šta je Džimi radio. Njihova muzika mi se najviše svidela. I to se isplatilo. Apsolutno zadivljujuće!"

Sada, kada su se sva četvorica našla na okupu, trebalo je biti efikasan. Turneja po Skandinaviji se neumoljivo približavala, Pripreme su bile kratke, ali temeljne. To dokazuje i činjenica da su pre odlaska snimili materijale za svoj prvi album. Za to im je trebalo svega trideset sati studijskog vremena sto gledano izove perspektive izgleda zapanjujuće malo. Ali to i dokazuje da su znali šta hoće.

Konačno su se otisnuli u susret prvim iskušenjima — desetodnevnoj turneji po skandinavskim zemljama. Svirali su pod imenom Nju Jardbrds (New Yerdbirds) i prve reakcije su bile izvanredne. Zbog toga su i dobili poziv da se vrate na dvonedeljnu seriju koncerata u januaru sledeće godine. Repertoar koji su izvodili bio je uglavnom sastavljen od kompozicija koje su našle mesto na prvom albumu. Ostatak su činili poznati bluz i rok šabloni. Tu je bio i poznati rok iz prvih dana Bitlsa, („Video sam je kako stoji tamo"), ,/ Saw Her St ending There”

Po povratku u Englesku, Nju Jardbrds su nastavili sa nastupima. Prvi put je to bilo u sredu 16. oktobra u londonskom Marki klubu. Poslednji nastup pod tim

imenom zbio se tri dana kasnije na liverpulskom Univerzitetu.

lako je ime Nju Jardbrds moglo pomoći novostvorenoj grupi da stane na svoje noge, Džimi ga nije želeo. Osećao je da je era grupe koja je nosila to ime prosla i hteo je da sa svojim novim prijateljima ponudi nešto sveže. Staro ime je moglo baciti nepotrebnu senku na njihove pokušaje i moglo je da odbije novu generaciju koja je stasavala i koja je želela svoje sopstvene ljubimce. Ime Nju Jardbrds je podsećalo na podgrejano jelo.

U traženju novog, prikladnijeg imena, na pamet je padalo stotine ideja, ali ni jedna nije predstavljala ono pravo. Obično se kaže da ime nije toliko važno i da je muzika najvažnija. U tome svakako ima istine, ali ime grupe je nešto uz šta čovek živi godinama.

Legenda kaže da je ime Led Cepelin predložio simpatični i šašavi bubnjar grupe Hu# Kit Mun. Jednog dana, pri kraju 1968. godine, Džimi Pejdž je ušao u redakciju „Melodi Mejkera" i izjavio da se njegova grupa od sada zove Led Cepelin. Kada su ga oni pitali šta to znači, odgovorio je: „Znate li onaj vie u kome se za nekog kažeda je leteo kao OLOVNI BA LON?".

U stvari. Kit Mun je rekao Pejdžu da će njegova grupa imati uspeha u roku onoliko koliko olovni balon ima u letenju. Ova opaska, iako ne baš optimistička, svidela se Pejdžu i pomogla mu je u izboru imena koje svi dobro poznajemo. Pošto se olovo u engleskom piše isto kao i reč „upravljanje, vodenje" (LEAD), da bi se izbegla zamena, izbačeno je jedno slovo i konačno je imedobilo svoj pravi oblik LED ZEPPELIN. Nekoliko godina kasnije, Pejdž je objašnjavao da mu se ime svidelo zato što je u sebi sadržalo specifičan odnos „lakog i teškog", koji je bio karakterističan za muziku Cepelina.

Svoj londonski debi pod imenom Led Cepelin imali su u utorak, 10. decembra 1968. u Marki klubu. Možda to sada čudno zvuči, ali publika je na tim prvim nastupima

25

pokazala malo entuzijazma za ono što su Cepelini izvodili. Izveštaji sa nastupa najčešće su završavali njihovim svrstavanjem u grupu ,,ne suviše talentovanih, ali zato preglasnih". A takvih je tih dana samo u Londonu bilo na stotine. Grupa Krim (Cream) se 26] novembra veličanstvenim koncertom oprostila od publike. Jimi Hendrix je bio zapao u košmare kojih se nikada više neće potpuno osloboditi. U taj slobodni prostor na vrhu, sada je pokušavalo da uskoči bezbroj grupa slične orijentacije. U takvoj situaciji lako je bilo skliznuti iz vidokruga javnosti i provesti ostatak karijere svirajući po bezimenim klubovima u provinciji. Doduše, Pejdžovo ime je dosta značilo u to vreme, makarsamo u muzičkim krugovima, i na tu kartu je dosta polagano. Ipak, ne treba zaboraviti da je to bilo vreme smene generacija u roku i da su nova imena neumoljivo gurala stare zvezde u zaborav. Zato nije trebalo oklevati. Pejdž i Grant, svesni stare izreke da „niko nije prorok u svojoj kući", odlučuju da krenu u pohod na Ameriku.

Toj odluci je svakako doprinela i činjenica da su potpisali ugovor za snimanje ploča sa američkom firmom „Atlantik" („Atlantic”). To je u ono vreme bila prilično čudna odluka iz vise razloga. Prvo „Atlantik" je bila kompanija koja je svoje pozicije stekla baveći se gotovo isključivo crnom, soul muzikom. Tada su za „Atlantik" od značajnijih belih izvođača snimali samo Vanila Fadž (Vanila Fudge), Ajron Baterflaj (Iron Butterfly) i Bafalo Springfild (Buffalo Springfield). Drugo, pred potpisivanje ugovora Cepelini nisu uopšte imali snimljen materijal tako da je posao završen „na slepo", ili je možda bolje reći „na gluvo". Ipakr vrednost ugovora je iznosila u to vreme astronomsku cifru od 200 000 dolara. Smatra se da je to uradeno zbog Pejdžove reputacije, a značajnu ulogu je odigrala preporuka poznate engleske pevačice Dasti Springfild (Dusty Springfield), koja je još ranije imala priliku da radi sa Pejdžom i Džonsom.

Sam kraj 1968. prošao je u pripremama zaturneju po

26

SAD i za izdavanje prvog albuma Konačno, u januaru1969. godine, njihov prvenac, jednostavno nazvan „Led Cepelin", ugledao je svetlost dana u američkim prodavnicama ploča. U Engleskoj se pojavio tek u martu. Omot je prikazivao cepelin tipa R 101 u plamenu, a sa druge strane nalazila se fotografija grupe koju je snimio naš stari poznanik Kris Drejža. Sada se nećemo vise zadržavati na tome šta su Cepelini ponudili na toj ploči jer je njihovoj muzict posvećeno čitavo poglavlje. Ipak, neće biti na odmet da se prošetamo po novinskim člancima koji su obeležili izlazak albuma.

List „Los Andeles Fri Pres" (Los Angeles Free Press) to je uradio ovako:

„Jedno iskustvo ekstremno velikog intenziteta. Oštri muzički akcenti kulminirali su u talasima napadnog bluzom prožetog tvrdog roka, kome je data velika dubina fino isprepletanim momentima muzičke delikatnosti. Glas Roberta Planta sličan je onima koje smo imali prilike da čujemo na skorim ostvarenjima Džefa Beka ili Teri Reida. Ipak, može se reći da je Plant pevač sa sopstvenim jasno definisanim stilom. Bivši Jardbrd, Džimi Pejdž, pored toga što obezbeđuje robusnu, poletnu snagu grupe, svojom gitarom čini njihovu svirku senzibilnijom. Njegov, na folku baziran solo u kompo- ziciji („Crna strana planine"), „ Black Mountain Side” dozvoljava emocionalno opuštanje izmedu razoruža- vajuće pesme („Tvoje vreme će Doći") „Your Time Is Gonna Come,y i rušilački brze („Prekid na vezama") „Communication Breakdown” . Zaključak bi bio da je ploča, ako ništa drugo, veoma komercijalna."

Bilo je i drugačijih stavova, Novinar američkog magazina „Roling Stoun" (Rolling Stone”), Džon Mendelson je, kako se to u žargonu kaže, naprosto iskasapio ploču zamerajući im za totalnu neoriginalnost. Ipak, od svih napisa koji su se pojavili povodom prvog albuma, ljubiteiji grupe izdvajaju onaj koji je osvanuo u

27

listu ,,02!' i smatraju ga gotovo proročanskim. Zato ga donosimo u celosti:

„Retko se objavi neka LP ploča koja izbegava svakoj klasrfikaciji. Jednostavno, zato što predstavlja prelomni momenat u roku i jedino se vremenom može sagledati njen pravi značaj. To je bio slučaj sa Dilenovom (Donoseći sve to kući), ,JBringing It A ll Back Home” (Dizraelije.va oprema) ,£)israeli Gears” grupe Krim, (Da li si isku$an)„;4re You Experienced” Džimi Hendriksa ili sa (Narednik Peper), „ Sergeant Pepper” od Bitlsa. Ovaj album Cepelina spada u tu kategoriju. Pre nego što je napustio sada, na žalost, nepostojeće Jardbrdse, Pejdž je smatran jednim od najboljih sešn muzičara sa obe strane Atlantika. Svega nekolicina rok muzičara može da se nada da će dostići nivo emocionalne angažovanosti i tehničke sigurnosti koji on dostiže na ovih devet kompozicija. Tačno 84 sekunde posle početka „stvari" „ Dobra Vremena, Rđava Vremena)„(Good Times, Bad Times, prva strana, pesma prva, on sa električnom gitarom radi stvari koje bi se najblaže rečeno mogle opisati kao začuđujuće. Od tada pa nadalje, stvari idu samo na bolje.

Pevač Robert Plant je živi dokaz teorije „Ne—moraš— da—budeš—cm-da—bi—pevao- bluzf/.

Način sviranja Džone Bonema je interesantan. Pr ijatno je slušati bubnjara koji inteligentno koristi bas bubanj i činele, a da to nije nabubano napamet.

Džon Pol Džons svira bas i orgulje za Cepeline i dovoljno je reći da je on siguran i iskusan majstor na oba instrumenta.

Slusajući ovu pk>ču osećaćete se dobro. Osećaćete se dobro jer ćete čuti sastav koji je sposoban da svira onako kako oseća, da prevede svoj duh u muziku. Osećaćete se dobro kada čujete kako Bonem i Džons stvaraju duboke, kotrljajuće struje ritma i kako Pejdž ne ostavlja na miru najranjivija mesta svoje gitare. Kada Plant sa svojim ljutitim vokalima peva o ženi koju će napustiti posle

prvog spavanja. Osećaćete se dobro kada čujete spontana, ali ipak kontrolisana sola u („KoMko mnogo puta") „How Many More Times”, ili zavijanja Pejdžeove gudalom svirane gitare u („Zaprepašćen i zbunjen") „DazedAnd Confused”.

Naravno, zbog ovog albuma, Amerikanci će namoteti ovu grupu. Kroz mesec dana „Melodi Mejker" će izaći sa naslovom „Je li Pejdž bolji od Boga?" (misli se na Kleptonov nadimak — prim, prev.) Tada će BBC početi pregovore sa njima oko snimanja filma .. .

Ima jedna fraza koju smo izgleda svi zaboravili otkada smo očešljali i ošišali kose, bacili košulje sa cvetovima i prestali da vičemo naivno „Vodite ljubav, a ne rat!". Ta fraza najbolje karakteriše ovaj album.

Sećate li seDOBRIH VIBRACIJA? "Prve nedelje posle objavljivanja, ploča je osvanula na

98. mestu američke top liste. Uspon koji je usledio nije bio baš uobičajen za debi album jedne grupe. Praćen ohrabrujućim izveštajima sa turneje, „Led Cepelin I" se popeo do desetog mesta „Bilbordove" (,,Billbord”) liste i zaradio im prve zlatne ploče.

Prva američka turneja počela je 26. decembra u Bostonu. Njihov „peti č!an", Piter Grant, sredio im je da sviraju sa MC 5 i Vanilom Fadž. Reakcije publike bile su takve da je čak i britanska štampa, dotle vrlo rezervisana, morala da donese izvestaj o njihovim uspelim koncer- tima.

I tako, dok su u Americi prešli put od preteće grupe za „zagrevanje" do nosioca programa za svega desetak koncerata, u Engleskoj je Piter Grant jedva naiazio svirke za njih. Od ohrabrujućih reakcija mlade američke publike pred blaziranim Englezima nije nista ostajalo. Jednom prilikom, u nekom klubu u Kardifu, članove grupe nisu hteli da puste unutra zato sto nisu nosili kravate. Medutim, Cepelini su bili svesni da ne treba biti oportunista i da je to jedini način da steknu ime u domovini.

30

Želeći da učvrste svoje pozicije, sjurili su se u aprilu na drugu američku turneju. Ovog puta kao zvezde programa. Tu ih je opet dočakao uspeh. Posetiocu njihovih koncerata u SAD teško bi bilo objavsniti činjenicu da Cepelinima ne ide baš najbolje u Britaniji. Pejdž je to objašnjavao ovako:

,,U Americi, zbog stobodnijeg odnosa prema štampi i zbog črtave linije „andergraund" novina, nije teško kao u Engleskoj doći do potrebnog publiciteta. To čini put ka ušpehu manje napornim. Dok u Americi činjenica da sam ja nekada svirao u Jardbrdsima deluje pozitivno, u Engleskoj je to protiv nas. Zbog čestih personalnih promena engleska publika je izgubila interes za Jardbrds, a nas su smatrali samo agonijom i produžetkom tog sastava."

Aprilska turneja nije ih odmah odvela u najveće dvorane i na stadione, ali zato su svirali u salama koje su imale reputaciju mesta gde se izvodi najbolja muzika. Takođe, to su bila mesta gde su se najčešće pojavljivali saradnici muzičkih magazina i gde se najbrže sticao ugled. I samo pominjanje imena kao sto su Filmor 1st (Filmore East), Filmor Uest (Fillmore West) ili Vinter lend (Winterland) svakom potkovanijem rok pokloniku dovoljno govori. Možda će vamovaj članak iz lista „Uorld Konvenšn" (World Convention) dočarati nešto od atmosfere njihovog nastupa u Filmor Istu:

„Eksplozivno izvodenje podsetilo je na njihov januarski debi ovde, ali sada su nastupili kao trenutno najbolja, na bluz orijentisana, grupa. To je kompliment koji zaista nešto znači kada se uzme u obzir konkurencija koja vlada na rok sceni danas. Čak i pre nego što su se pojavili na sceni, publika je ustala i divlje aplaudirala. Atmosfera u dvorani je ukazivala na to da će to biti izuzetna priredba.

Uz ovacije, koje su podsećale na grmljavinu, Cepelini su izašli na pozornicu i počeli da sviraju „Voz je nastavio kotrljanje" („The Train Kept A Rollin”). Ujedinjujući

31

svoje muzičke i šoumenske sposobnosti, uspeli su da ovaj koncert pretvore u jedan od najuzbudIjivijih i najneobi- čnijih koje sam do sada video."

Sledili su slični izveštaji i publika je delila slično mišljenje. Svi koncerti na turneji biJi su rasprodani.

Sve ovo nije moglo da prođe bez odjeka u Engleskoj. „Led Cepelin I" se probio na top liste i uspeo je da se tamo zadrži 22 nedelje. Pejdž i drugovi su postali videni gosti na radio-programima. Uoči Bat festivala, radio je prenosio njihov jednočasovni koncert, pred specijalno odabranom publikom, iz londonske dvorane Plejhaus (Playhouse). Sutradan, 28. juna, svirali su u Batu pred 12 000 ljudi. Primljeni su izvrsno, ali taj prijem je bio kao plamen šibice prema požaru u odnosu na ono sto ih je čekalo na istom mestu iduće godine. Sledeće noći napunili su Rojal Albert Hoi (Royall Albert Hall). Publika se u svom entuzijazmu ponašala tako da nije ni čudo sto je uskoro doneta odluka da se rokerima zabrani pristup u Albert Hoi.

A u julu, zna se, natrag u Ameriku. Imali su poziv da nastupe na šesnaestom Njuport džezi bluz festivalu. Pored njih trebalo je da nastupi i takva kombinacija imena koju bi danas bilo nemoguće okupiti na jednom mestu. Tosu bili Džef Bek Grup, Džetro Tal (Jethro Ju ll), Ten Jirz After (Ten Years After), Džoni Vinter (Johny Winter), B. B. King i Džems Braun (James Brown). Tih dana festival je bio i poprište džem-sešna u kome su učestvovali Džimi, Džon, Robert, Džef Bek, Rod Stjuart (Rod Stewart), basista Glen Kornik (Glenn Cornick) iz Džetro Tal i Rik Li (R ic Lee) iz Ten Jirz After. Teško je naći rok poklonika kome ne pode voda na usta pri pomenu ovih imena skupljenih zajedno.

Publicitet zaraden neumornim koncertiranjem trebalo je šfo pre iskoristiti za novu ploču. Tako je, otprilike, glasila preporuka njihovedisko kuće.

Kostur albuma je već bio spreman, a postojale su i neke ideje, koje u strci oko snimanja prve ploče nisu

32

mogle biti realizovane. Način na koji je „Led Cepelin II" bio snimljen najbolje ilustruje taj period u radu sastava. Osnovne instrumentalne matrice snimljene su u Londo- nu, Robert je nasnimio vokale u Njujorku, još neka dosnimavanja su rađena u Vankuveru, a kada bi god bilo vremena, zaustavljali bi se u nekom studiju da bi pojedine snimke dorađivali i remiksovali. Ako bi ikome odgovarao naslov poznate ploče Pol Makartnija „Orkestar u žurbi" („Band On The Run”), onda su to Led Cepelin u vreme snimanja drugog albuma.

Drugi album je definitivno pokazao da su Led Cepelin konačno otvorili vrata uspeha. Preko 350 000 unapred naručenih primeraka to je najbolje dokazivalo. To je najavljivalo fantastični komercijalni uspeh. Kasnije su vreme i izveštaji knjigovode pokazali da je to jedan od najprodavanijih albuma u istoriji „Atlantika" i jedan od najuspešnijih uopšte. Poverenje, koje je „Atlantik" imao u Cepeline u početku, višestruko se isplatilo. Ne treba ni red da je album u trenutku pretrčao sve prepreke i zaustavio se na čelu top lista. Konačno je i engleska barijera bila slomljena. „Led Cepelin II" se zadržao preko 90 nedelja na britanskoj listi najprodavanijih albuma.

I kritika je gotovo u celini pozitivno ocenila ovaj pokušaj. Čak je i stari „neprijatelj", Džon Mendelson, priznao da su stvari pošle na bolje. Zaključak prikaza u „Melodi Mejkeru" bio je da ovaj album „pokazuje dokle je rok stigao posle petnaest godina razvitka", dok je „Nju Mjuzikl Ekspres" zaključio da je to „briljantan album za paranoičnog gradskog čoveka dvadesetog veka."

I odjednom je jedan od glavnih problema postalo prenošenje platinastih ploča preko britanske carine. Sve ostalo je islo kao podmazano.

Stena uspeha konačno je krenula praveći sve veću lavinu. Coveku je gotovo neprijatno da sve to nabraja. Jednostavno, krajem 1969. godine, izgledalo je da na marginama rok uspeha Led Cepeline ne može ništa zaustaviti.

33

NIKO NIJE PROROK U SVOJOJ KUĆI

Trebalo je spustiti se na zemlju. Prethodnih godinu i nešto više dana Cepelini su živeli kao na vrteski koja se vrtoglavo okretala nijednog trenutka ne dodirujući tie. Čak se i Pejdž, koji je sa Jardbrdsima okusio ekstreme života rok'n'rol muzičara, borio da sačuva ravnotežu. Plant i Bonem osećali su kao da se nalaze u centru uragana. Njima je doskora put od Birmingema do Londona predstavljao ozbiljan povod za razmišljanje, a samo godinu dana kasnije imali su u svojim pasošima dokaze da su pročešljali pola sveta. U nekim američkim državama njihovi vršnjaci nisu još imali pravo glasa niti pravo da slobodno kupuju alkoholna pića.

lako je 1970. godina počela prilično frenetično — razlog je bila rasprodata turneja po Engleskoj — Pejdž i đruštvo rešili su da uspore tempo rada i da razmisle o svojoj karijeri.

Broj posetilaca na koncertima i ugled dvorana u kojima su Cepelini nastupili pokazivao je da su konačno u svojoj domovini doživeli povoljniji tretman. Nik Logen (Nick Logan), današnji urednik „Nju Mjuzikl Ekspresa", a tada samo ambiciozni novinar, pisao je:

„Nije teško razumeti gde se krije suština privlačnosti Cepelina. Njihov sadašnji nastup, koji traje vise od dva ćasa, munjeviti je napad muzički perfektnog hard roka u kome se kombinuju dramatičnost i seksulana privlačnost u formulu koja ne može podbaciti. Postoji svega nekoliko grupa koje bi uz njih mogle preživeti na pozornici."

Postavši sastav kome uspeh daje mogućnost da postavlja uslove i samostalno donosi odluke, početkom sedamdesetih oni su konačno definisali osnove svog odnosa sa publikom i javnošću.

Koncert Cepelina prerastao je u predstavu od preko dva ili tri časa. Kao atrakcija koja je dovoljna sama sebi, nastupali su bez predgrupe za zagrevanje publike. Ona bi i onako u konkurenciji sa Cepelinima izgledala kao rtveno jagnje. Zlobnici su, opet, ovaj potez objašnjavali

strahom da kao zvezde ne budu „oduvani sa scene" od

35

nekih autsajdera. Bilo kako bilo, Cepelini su nastupali sami, štedeći sebi organizacione probleme i pretvarajući tako svaki svoj koncert u setnju kroz sav do tada snimljeni repertoar.

Dogovorili su se da se ne pojavljuju na televiziji. Razlog za ovaj korak nasli su u nesposobnosti televizije da na pravi način predstavi sve kvalitete sastava. Doduše, na samom početku karijere predstavili su se televizijskim gledaocima, ali je to ostao onaj izuzetak koji potvrduje pravilo. U razgovoru sa „Sandej Miror" (Sunday Mirror) Džimi je obelodanio taj princip:

„Upravo smo odbili nastup u emisiji ,Ovo je Tom Dions' i nismo pristali da sviramo u ,Top Of The Pops'. Koliko ja znam to niko pametan ne bi uradio, ali mi smo odbili.

Mislim da ljudi sa televizije ne znaju da predstave grupu na pravi način. To se naročito odnosi na dobijanje korektnog zvuka. Zato# ako gledaoci ne mogu da nas vide i čuju u najboljem svetlu, bolje je da se držimo dalje od malog ekrana."

Odluka da se ne izdaju singlovi nije bila, za razliku od prethodne dve, tako neuobičajena u to vreme. Rok je bio na vrhuncu težnje za uozbiljavanjem i mnogi izvođačisu smatrali da format singla ne daje dovoljno prostora za celovit iskaz i da otvara vrata komercijalizaciji. Ni Cepelini nisu bili izuzetak. Međutim, ova doslednost ostala je ograničena samo na Englesku. U SAD je objavljen singl „Puno ljubavi" („ Whole Lotta Love”), Pejdž kaže - bez znanja grupe, i on se probio među najbolje prodavane. Kasnije sam imao prilike da vidim još neka izdanja na 45 obrtaja kao sto su „Pesma doseljenika" („Immigrant Song”) ili „Crni pas" („Blac Dog”),- mada ove ploče ne figuriraju u zvaničnim diskografijama Džimi kaže da on lično nema ništa protiv singlova i da je muzika Cepelina uslovila takvu izdavačku politiku.

„Mi ne radimo singlove sve dok ne napravimo nesto

36

§to se zaista uklapa u koncept singla. Hit koji smo imali u Americi „skinut" je sa drugog albuma bez našeg znanja. Znate, Amerika je veliki kockarski poligon za svaku grupu i singl nam je dosta pomogao, mada se čini da je prvi album obavio sav posao."

Ovakav način rada pokazao je da Cepelini, pored toga sto znaju da prave zanimljivu muziku, imaju dobar nos za posao. Shvatili su da je poznavanje i kontrolisanje odnosa ponude i potražnje jedan od bitnih preduslova opstanka na nemilosrdnom rok tržištu. Uvek su se trudili da svakom svom pojavljivanju u javnosti stave oreol nečeg specijalnog, nečeg što se ne dešava svaki dan. Tako su uspeli da se publika ne zasiti njihovih lica i njihove muzike. Proredivanje koncerata i nastupa, koje je usledilo idućih godina, dovelo je ovu tehniku do savršenstva.

Pred kraj turneje po Engleskoj, prvog f ebruara, Robert je, sa svojom ženom Morin, doživeo saobraćajni udes. Zadobio je povrede po glavi i lieu i smešten je u bolnicu. To je bio prvi iz serije udesa koji će se sledećih godina sručiti na Planta i njegovu porodicu.

Poslednji koncert u Edinburgu morao je biti otkazan.Na sreću, Robert se brzo oporavio i počele su

pripreme za put u Singapur, gde su 14. februara imali zakazan koncert. Međutim, pošto su vlasti u Singapuru uslovile ulazak u zemlju rastankom sa dugom kosom, mladi iz ove dalekoistočne prestonice su ostali prikraćeni za jednu veliku rok predstavu. Tih nekoliko nepredvi- đenih slobodnih dana isKpristili su zaodmor u Bombaju. U lunjanju gradom, priča kaže, Pejdž i Plant su usli u neku krčmu i na lieu mesta, uz jednu gitaru, mprovizovali prigodan program. Gazdi se to dopalo pa >m je poklonio f lašu viskija i pozvao ih da uz isti honorar nastupe i sutradan. Tih nekoliko dana Pejdž je iskoristio da na lieu mesta obnovi svoj interes za indijsku muziku. Malo je poznato da je on jedan od prvih engleskih rokera koji je svirao sitar, mada ga nikad nije upotrebio na ploči. Smatrao je da za takav poduhvat treba dublje poznavati

37

instrument i da ne treba flertovati sa indijskom muzikom na način na koji je to radio Džordž Harison.

Iz Indije su se spustili u Australiju, gde im je album bio na prvom mestu top liste, a način na koji su primili njihove koncerte nije bio nista manje ekstatičan nego u Americi. „Melodi Mejker" je u tri nastavka doneo napiso Džimi Pejdžu i nastavio sa serijom bombastičnih naslova — „Paganini sedamdesetih".

Novinari su krajem februara dobili priliku da o Cepelinima napisu nesto drugo pored uobičajenih izveštaja o rasprodatim koncertima. Pred gostovanje u Nemačkoj, porodica fon Cepelin (von Zeppelin), iz koje je potekao i čuveni konstruktor, optužila je grupu zbog korišćenja porodičnog imena i komercijalne svrhe. Zbog toga je u registru nastupa zavedena jedna grupa pod imenom NOBS. To je bilo 21. februara 1971. godine. Zatim je usledio koncert u okviru džez festivala u Montreu, gde je reakcija publike srušila akademske kanone ponašanja na džez koncertima.

Na američkoj turneji, koja je usledila neposredno posle toga, upoznali su i onu nezgodniju stranu uspeha, gde se status meri brojem ličnih telohranitelja. Cepelini su imali osam i njihova pomoć se pokazala neophodnom u nekoliko prilika. Jedan put su se čak našli pred uperenim pištoljem nekog manijaka kome se nije svidala dužina njihove kose. Bilo je i prijatnijih trenutaka. Grad Memfis uameričkoj saveznoj državi Tenesi proglasio ih je svojim počasnim građanima i svečano su im uručeniključevi grada.

Konačan obračun turneje uveo je u poslovre knjigesastava sedmocifrene dolarske svote.

Cepelini su se radovali povratku u domovinu jer ih je tamo čekao zasluženi odmor. Robert i Džimi su se sklonili u nekakvu kućicu u prirodi u britanskoj pokrajini Vels. Tu su, daleko od očiju javnosti, imali vremena i prostora tia se temeljno odmore i da pripreme većinu materijala za snimanje trećeg albuma, koje ih je očekivalo

38

u neposrednoj budućnosti. „Bron-j-or" („Bron- Y—Aur”), ime tog imanja, ovekovečeno je u dvema kompozicijama. ,,Bron-Y—Aur Stomp" na trećem albumu i „Bron—Y—Aur" na sestorn. Pastoralna atmosfera velških brda i polja ostavila je veliki uticaj na kompozitorski tandem grupe i album, koji su tom prilikom spremali, nosio je iznenadenja njihovim pristalicama. Ako treba suditi prema Robertovim izjavama iz tog vremena, boravak u Velsu ulio je optimizam u redove Cepelina:

,,0vo je najbolja stvar koju sam do sada radio. Tesko mi je i da zamislim da ću u dogledno vreme uspeti da uradim nešto bolje. No, čovek treba da nastavi da se kreće dalje bez obzira na kakve sve komentare i kritike nailazio."

Da bi se ove nove ideje konkretizovale, 19. maja iznajmljen je studio „Hedli Greindž" i tu ih je očekivao rad od oko mesec dana. Finalna obrada ploče izvrsena je nešto kasnije u Americi. Robert će pamtiti taj period po još jednoj nezgodi sa automobilom. Naime, dok je on u stilu „uradi sam" čačkao oko svog automobila, kola su pala na njega. Izvukao se sa zgnječenim rebrima i dobrom dozom straha.

Kraj juna meseca doneo im je jedan od najvećihtrijumfa u karijeri. Jedanput zauvek grupa je zadobilaopštu britansku naklonost nastupom na festivalu u Batu.Bilo je to 28. juna pred oko 300 000 gledalaca i to jeposle festivala na ostrvu Vajt bila najveća rok predstavana svetu te godine. Da bi svirali u Batu, morali su daodbiju basnoslovnu ponudu od 200 000 dolara koje suim američki organizatori ponudili za dva nastupa u Jelu iBostonu, 27. i 28. juna. No, način na koji je publikapozdravila Cepeline na festivalu i odjek koje su tereakcije izazvale u štampi pokazali su da je odluka bila ispravna.

Led Cepelin su izveli program od gotovo četiri sata, sastavljen od najefektnijih „numera". Izvanredna svirka i

39

zvuk srušili su sve predrasude koje su njihovi sunarodnici imali prema njima. Ovaj trijumf „londonske teske artiljerije" još je veći kada se zna da je postignut u konkurenciji sastava kao što su „Džeferson Erplejn" (Jefferson Airplane), „Džoni Vitner End" (Johnny Winter And), „Teist" (Taste), ,,Flok" (Rock), „Santa­na", „Kened Hit" (Canned Heat), „Stepenvulf" (Stephenwolf) i drugi. Sa poljane kod gradića Bata, Led Cepelin su poneli trajno postovanje engleske publike. List „Mjuzik Nau" („MusicNow”) je pisao:

„Posle akustičnog seta počele su da se dogadaju prave stvari. Uzbuđenje je raslo. Publika je uživala u programu i vrlo bučno je izražavala svoje odobravanje.

„How Many More Times" je treštalo preko polja. Teški rif je tutnjao i prisiljavao Planta da izdigne svoj vrišteći vokal iznad grmljavine sastava. Iznenada, grupa na pozornici je počela da se zabavlja. Plant je izvrsno imitirao Elvisa i „Treba mi tvoja ljubav večeras" („IN eed Your Love Tonight"), koja se odjednom našla u sredini ove dugačke pesme. Sve se to završilo povicima publikekoja je tražila još.

Sastav se vratio da svira na bis i bio je gromoglasno pozdravljen. Mnogobrojne daire su bačene u publiku i odjednom su se svi našli na nogama dok su Cepelini prasili uz „Whole Lotta Love". Pozornicu je preplavilo svetlo dok se muževni zvuk lomio i odbijao o naša lica. Raspoloženje je bilo vise nego dobro. Ljudi su se smejali i pljeskali uživajući u sastavu. Bilo je to kompletno opuštanje i oslobađanje od svih pritisaka.

Cepelini su ponovo dozvani na pozornicu i njihov zvuk bio je napad na sva čula, snagu i uzbuđenje. Davali su sve od sebe. Kada se Cepelini kreću, oni dižu i nose sve sa sobom. I jos jednom su se vratili na bis, ovaj put svirajući svoje rok'n'rol favorite kao što su „Johny B. Goode" i „Long Tall Sally". Atmosfera je bila naelektrisana. Led Cepelin je uspeo. Bio je to zaista veliki dogadaj."

40

„Melodi Mejker" im je posvetio naslovnu stranu uz natpis „Pet ,bisova' za Cepeline".

Sa ovog dogadaja ne postoje oficijelni snimci, a Piter Grant nije imao vremena da uživa u svirci svojih momaka dok je u publici jurio ljude koji su snimali koncert. No, nostalgične uspomene vezane za ovu priliku nagnale su ih da širom sveta traže „piratsku" ploču sa materijalima iz Bata.

Što se tiče piratskih ploča, Cepelini spadaju u kategoriju grupa koje takvi poduhvati najviše pogadaju. Zbog toga i preduzimaju vrlo rigorozne mere da bi sprečili unošenje aparature za snimanje na svoje koncerte. Naročito je u tome aktivan Piter Grant. Jedna njegova intervencija u prodavnici ploča koje je prodavala „piratske" albume završila je na televiziji u emisiji o ljudima koji stvari resavaju silom.

Ostatak leta Cepelini su proveli svirajući po Nemačkoj i Americi. Mada je bio potpuno spreman, izlazak trećeg albuma stalno je odlagan, jer se „Led Zeppelin II" i dalje prodavao izvrsno. Ova odlaganja su bila dobra podloga za pojavu raznih priča. Govorilo se da su „kraljevi teško-metalnog roka" ostali bez inspiracije i da su krenuli u mirnije vode. Tvrdokorne pristalice su sa užasom slušale da je čitav album „akustičan" i da su Cepelini resili da izazovu Krozbija, Stilsa, Neša i Janga (Crosby, Stills, Nash and Young) na njihovom terenu. Iz tabora Cepelina ove vesti nisu demantovane, a Džimi i Robert su u nekim izjavama enigmatično nagoveštavali takvu mogućnost. Ovakvim stavom je vešto podgrevana radoznalost publike za ono što će doneti treći album.

U međuvremenu, prestiž grupe Led Cepelin bio je potvrđen jednim veoma ugodnim priznanjem. U tradi- cionalnom godišnjem glasanju „Melodi Mejkera" izabrani su za najbolju svetsku i britansku grupu, smenivši tako do 'ada neprikosnovenu liverpulsku četvorku. Tako sudošli do pozicije sa koje se moglo ići samo na niže. Sve čega su se uhvatili u protekle dve i po godine završilo se na

41

najbolji način i sada im je ostalo da te pozicije i održe. Da li im je to pošlo za rukom videćemo na stranicama kojeslede,a sad se vratimo na 1970. godinu.

„Led Zeppelin III" konačno je izašao pred sud publike i izazvao priličnu zbunjenost. Sastav, koji je važio za prototip „teško-metalne" grupe, pokazao je i svoju mirniju stranu. Kritika je to uglavnom ocenila kao pozitivnu orijentaciju, a da publika nije imala ništa protiv, govore i prva mesta na top listama u gotovo svim zemljama gde je album izdat. Kao nekad Bitlsi, Cepelini su sada predstavljali svetlu tačku u britanskom spoljnotrgovinskom bilansu. Ipak, jedan deo njihovih pristalica uzdisao je za „kanonadom" sa prva dva albuma, ali to nije posebno brinulo članove sastava:

„Dobra je stvar što većina ljudi ne očekuje od nas da stalno ostanemo na jednoj istoj liniji pošto ne želimoda

V

se naša muzika trpa u određenu torbu. Zelimo da unesemo vise raznolikosti u na§ koncept.

Godina je zaključena turnejom po Japanu i Australiji. Japanska publika, koja predstavlja veliku nepoznanicu za rokere, veoma je gostoljubivo primila Pejdža i kompaniju i ta naklonost nije ostala kratkog veka. I danas su Cepelini ubedljivo najveća atrakcija na japanskim ostrvima. Svojim domaćinima su se odužili koncertom u Hirosimi, sa koga je sav prihod otišao u korist žrtava atomske bombe.

Tako je završena 1970. godina. Danas, dok se jo§ uvek srećemo sa Cepelinima kao sa oličenjem uspeha u roku, malo ko razmislja o tome koja je godina najuspešnija u njihovom radu. Mislim da na prethodnih desetak stranica ima dovoljno argumenata za 1970.

1971-1972

POTPUWO PRIZNANJE

Britanska publika se najčešće ocenjuje kao hladna i nezainteresovana, što obično, kao i sve generalne ocene, nije istina. Muzičke novine sa ostrva, naročito rubrike sa pismima, prepune su zajedljivih opaski na račun grupa koje okreću leđa publici u zemlji zbog mnogo većih zarada u Americi. Izbijanje Cepelina na sam vrh svetske rok lestvice, uz činjenicu da je najveći deo njihove reputacije i novca zaraden u SAD. Dovelo ih je u položaj da budu optuženi. Učestali su napisi sa naslovima „Prodajući Englesku za dolar" ili „Za šaku dolara", a tu bi se obavezno našla slika Roberta Planta, strasnouvijenog oko dolarskog znaka.

Da bi dokazali suprotno, Cepelini su odlučili da nastupe u klubovima i malim salama. Odabrana su baš ona mesta koja su im ukazala poverenje neposredno po formiranju. Dogovor je bio da za te koncerte budu plaćeni isto kao i pre dve godine, ukoliko i cene ulaznica budu iste. Na taj način zahvalili su se za podršku u najpresudnijim momentima. No, ni taj potez nije prosao bez kritika. Sada im je zamereno da sviraju samo za privilegovane i da će mnogi ostati kratkih rukava. Neki su ćak proputovali pola Engleske da bi se našli predzatvorenim vratima.

Početkom marta, svirali su u Belfastu. Bila je to jedna od njihovih boljih večeri. Sala je bila pogodna, ozvučenje izvrsno, a zvuk kristalno čist, bez izobličenja. Prava prilika da se predstavi nova kompozicija. Tada su prvi put izveli „Stepenice za nebo" („Stairway To Heaven”) pesmu koja će postati „himna" novih Cepelina, isto kao što je to nekad bila „Whole Lotta Love".

Posle tog koncerta kolima su krenuli preko granice u prestonicu Irske, Dablin. Medutim, Džon Bonem se izgubio iz tog improvizovanog karavana i zalutao u deo Belfasta u kome su neredi bili u punom jeku. Posle lutanja po ulicama, koje nije poznavao, i nekoliko kamenica, koje je privukla njegova engleska tablica na

44

automobilu, konačno je našao društvo koje se rastrčalo u potragu.

Ova turneja pomogla im je da obnove prisan kontakt sa publikom, stvar koju sigurno nisu mogli naći u mamutskim halama, u kojima su nastupali širom Amerike. Džimi o tome kaže:

,,Lica u publici počela su da bivaju za nas samo tačkice na horizontu. To je kao kada gledaš kroz pogrešan kraj na teleskopu. U klubovima si dovoljno blizu ljudima da oceniš prave reakcije — možeš da vidis lica i da ostvariš pravi kontakt."

Trebalo je spremati četvrti album i grupa se povuklada to na miru učini. Cutanje štampe o Cepelinimaprekinula je vest o incidentu na njihovom koncertu uMilanu, Italija. Bio je to nekakav mini festival koji jefinansiran od strane državne administracije. Kada suCepelini, kao zvezde programa, izašli na pozornicu,publika je skočila na noge da pokaže svoje odobravanje.Za italijanske policajce, koji su inače poznati po labilnimnervima, to je bio signal da gledalište zaspu suzavcem.Zatim je nastupila opšta tuča i gužva. Za članove grupe,kojima poznavanje političkih prilika nije najjača strana ikoji nisu očekivali takav razvoj dogadaja, ovaj incident jebio zastrašujuće iskustvo. Povukli su se u sigurnost svojihgarderoba osluškujući odjeke borbe koja se vodilanapolju. Najveći deo njihove opreme bio je ukraden i polomljen.

Kao i obično, letnji meseci su bili rezervisani za američku turneju. Nisu imali problema da rasprodaju sve ulaznice, ali se primećivalo da javnost (ako su novine njeno ogledalo) zauzima prema njima prilično odbojan stav. Pevači, kao sto su DžemsTejlor (Jemes Taylor) ili Don Meklin (Don McLean), bili su nova veiika stvar i bučnom rokenrolu je najavljivan sumoran kraj. No, sada su engleske novine uzele u odbranu svoje sunarodnike. „Nju Mjuzikl Ekspres" je doneo članak pod naslovom

45

„Američki rok fenomen — ali javnost još uvek ignoriše Cepeline":

„Otkako su Cepelini 1969. godine prodrli na severnoameričku muzičku scenu, kritika se iz sve snage trudila da ocrni ovu englesku četvorku. Prikazi njihovih ploča retko su objavljivani u uglednim rok magazinima, a kada je to i činjeno, ti članci su bili puni (jetke) iomalovažavajuće frazeologije.

I pored toga sto su se sva tri njihova albuma prodala u tiražima od preko dva miliona primeraka, sto je rekord za sebe, i pored toga §to posete na njihovim koncertima obaraju rekorde, i pored toga što imaju najbolji sou program u savremenom roku — američka štampa jeučinila sve sto može da to zanemari.

To naročito važi za poštovane i ozbiljne magazine, kao što su „Tajm (Time) i „Njusvik" (Newsweek), čijinačin tretiranja'roka mene dovodi do besa.

Led Cepelin su — i bez pomoći „Tajma", „Njusvika" ili „Roling Stouna" — ostavili u svetu roka neizbrisiv trag, koji ni jedan budući talas neće moći da izbriše. Njihov primer je pokazao da novine gube kontakt sa onim sto zanima mlade. Ljudi, koji se odavno nadajuda će Cepelini nestati i izbledeti, moraće još dugo, dugo da čekaju. Daleko je vreme kada će pući balon Cepelina, a rekao bih da je ovo samo početak njegovog leta u globalnim razmerama. A što reče Maršal Mekluan (MarshallMcLuhan), to je jedino i važno."

Ni rad na četvrtom albumu nije prošao bez problema. Počelo je sa tehnikom. Pogledajmo šta je Pejdža naveloda izjavi:

„Snimatelj Endi Džons (Andy Johns) zaslužio je da bude obešen, mučen i raščerečen za ono sto nam jeuradio tokom snimanja."

Naime, Cepelini su, pripremivši osam ko-mpozicija zasvoju sledeću ploču, izbor mesta za snimanje prepustiliEndi Džonsu. On je javio da je pronašao najboljemoguće mesto i grupa se preselila u studio. Posle svega

46

nedelju dana rada, album je gotovo sasvim bio kompletiran. Medutim, po dolasku u Englesku, gde je trebao da se obavi završni miks, otkriveno je da su ti snimci neupotrebljivi. Postojala je greška u opremi na kojoj je album sniman, a Džonsovom nemarnošćuto nije na vreme otkriveno. Nije preostalo ništa drugo nego ponovo se baciti na posao. U pokretnom studiju Roling Stounsa pokušali su da spasu što se spasti može, ali je većinu kompozicija trebalo ponovo uraditi. I kada su mislili da je konačno sve gotovo, otkriveno je da ne mogu da pronadu master-traku na kojoj je zabeležena pesma „Ćetiri palice" („Four Sticks”). I šta drugo . . . opet u studio.

Zahvaljujući statusu koji su uživali, izdavanje albuma nije za Cepeline bio posao koji je trebalo obavijati u žurbi. I način na koji su njihove ploče opremane dovoljno je govorio o tome. Luksuzni dizajn trećeg jlbuma pokazivao je da je pređen dug put od skromnih <orica „Let Zeppelin I". Trebalo je smisliti nešto izuzetno i za četvrti. No, to nije bilo tako lako, jer se činilo da je sve već izmišljeno. I okrugli omoti, i oni koji ;u se zapetljano otvarali i zatvarali, sa slikama ili bez njih, asvim crni ili sasvim beli. . . Ali, neko se setio da do ;ada nije izdat album na kome nije napisana ni jedna reč iiti odštamapno ni jedno slovo. Ako je iko mogao da se odvaži na takav korak, to su bili Cepelini u tom trenutku. Medutim, gazde u kompaniji „Atlantik" nisu blago- naklono gledale na tu ideju svojih „zlatnih koka". Čak su stavili veto na izlazak pioče dok se Pejdž i društvo ne predomisle. Cepelini su bili uporniji . . .

Vložda danas to izgleda malo smesno, 1971. su se po nuzičkim novinama dva, tri meseca vodile rasprave hoće ;i se sledeći album Cepelina zvati „Led Zeppelin IV " ili nekako drugačije. Kada je Plant u jednom intervjuu °bjasnio, vrlo uvijeno doduše, da će ploča imati neko drugo ime, napetost je porasla — što je u stvari i bio plan taba grupe. A kada je ta naduvana misterija konačno

47

obelodanjena, novinari jednostavno nisu mogli da napišu ime albuma. Umesto imena, kočoperila su se četiri znaka za koje niko nije znao šta znače. Članovi Cepelina su mudro ćutali želeći da stvar učine što mističnijom.

Naravno, docnije je i to razjašnjeno. Svaki od tih znakova treba da predstavlja po jednog člana grupe. Simbol koji je podsećao na latinično slovo ,,Z" pripadao je Pejdžu i predstavljao je kaligrafski obrađen simbol alhemijskog elementa — elektrum. Plant je sam oblikovao znak koji bi mogao da se opiše kao kružnica sa perom u sredini. On je svojevremeno objašnjavao sta to treba da predstavlja, ali pitanje je koliko je sve to ozbiljno mislio i seća li se i danas tih izjava. Znaci Bonema i Džonsa su se nalazili u sredini formacije i za njih je utvrdeno da potiču Iz starogermanskog runskog pisma. Dolaskom hrišćanstva i latinskog alfabeta, runsko pismo je napušteno, mada je kroz vekove dobilo oreol tajnog i magijskog pisma. Prava istina je verovatno u tome što je novo pismo bilo znatnopraktičnije.

Mislim da nije potrebno posebno naglašavati da je „Led Zeppelin IV" (tako ga je ipak, mnogo lakše zvati) postao zlatan i pre nego sto je došao u prodavnice. Strah ljudi iz „Atlantika" da će se ploča lošije prodavati zato sto na sebi nije imala nikakav natpis, pokazao se neopravdanim. To nije bilo iznenađujuće kada se zna kakav autoritet grupa uživa među svojom publikom. Najzanimljivije je bilo to da su se mnogi kritičari našli zatečeni kvalitetom albuma. Pa su i njihovi najžešći protivnici morali da priznaju da Cepelini nisu obična „prangijaška" grupa, kakvih je u tom trenutku bilo i vise nego sto je potrebno. Čak je i „Roling Stoun", bastion otpora Cepelinima, nasao za shodno da napiše:

„Za proteklih nekoliko godina namnožilo se mnogo imitatora Cepelina. Stvari sa ove ploče pokazuju da su oni pokupili samo stil i da im nedostaje pravo poznavanje suštinskih stvari."

48

Četvrti album im je po mogao da za so bom ostave i poslednju barijeru nepoverenja - kritičare.

Druga turneja po Engleskoj te godine (to se nikada više nije ponovilo) poklopila se sa izlaskom ploče i trajala je dve nedelje. Tu su bili uključeni i koncerti u Vembli Empajer Pulu, londonskom gledalistu koje može da primi oko 8 000 gledalaca. Cene ulaznica su bile smešno male (oko 20 dinara), jer su Cepelini želeli da dokažu da status nije potrebno potvrđivati ucenjivačkim tarifama. Posle ovog uspeha, Empajer Pul je postao veoma omiljeno mesto medu vrhunskim rok atrakcijama i nekoliko puta godišnje rezervisano je za grupe i pojedince koji mogu da privuku vise hiljada gledalaca.

Ono što su Cepelini uradili 1972. godine ozbiljno je poljuljalo koncepciju ove knjige. Namera je bila da se svakoj god ini u radu grupe posveti po jedno poglavlje. Medutim, 1972. pruža malo zaniljivih događaja da bi se sastavilo posteno poglavlje. Što je najčudnije, oni nisu lenstvovali, ali ih nije bilo u Engleskoj. Prvo su odleteli na turneju po Novom Zelandu i Australiji. Na nekim koncertima bilo je i preko dvadeset pet hiljada gledalaca, sto su izuzetne cifre za najmanji kontinent na svetu. Jedna interesantna statistika govori da ih je u gradu Pertu, na zapadnoj obali Australije, na koncertu gledalo višeod pet procenata cetokupnog stanovništva.

Sa letom je stigao i poziv za još jednu (vise im se ni broj nezna) turneju po Sjedinjenim Državama. Te godine Amerikom su kružili i Roling Stounsi, pa je čitava turneja bila u znaku tihog nadmetanja dve grupe koje konkurišu za naslov „najveće rok'n' rol grupe na svetu". lako se o Stounsima, za koje je radila ogromna reklamna '■nasinerija, mnogo više pričalo (naročito u Evropi), konačan obračun poseta i prihoda pokazao je da su Cepelini imali vise uspeha pred publikom. Inače, obe tumeje su održane na visokoj nozi - sa privatnim avionima, zakupljenim hotelima itd . . . Teško da je ikada ranije rok sebi mogao da dopusti takav luksuz.

49

Do kraja godine, Cepeline su sačekale turneje po Japanu i Engleskoj. To bi otprilike bilo sve. Osvrtati se posebno na te događaje ne bi imalo smisla, jer je sve proteklo prema očekivanju. Rasprodate karte i za- dovoljna lica publike u priči o Cepelinima nisu nikakva novost.

Te godine nisu izdali album. To se moglo protumačiti i kao prvi znak kreativne krize. „Led Zeppelin IV" je na neki način bio kulminacija jednog perioda u njihovoj karijeri. Trebalo je smisliti nešto novo.

1973-1974

NAJVECA TURNEJA NA SVETU% “

Ako je novu orijentaciju trebalo da predstavlja album „Houses Of The Holy", onda je, po opštem utisku, uspeh bio polovičan. Doduše, reakcije kritike su po običaju bile veoma podeljene, ali kako je vreme odmicalo, pre- ovlađivalo je mišljenje da se ta ploča ne može ubrojiti u najviše domete četvorke. Možda je najimpresivnije od svega izgledao omot ploče. A kad omot nadmaši sadržaj, mora se priznati, to nisu najsvetliji momenti sastava. Za opremu su se pobrinuli dizajneri firme „Hipgnosis" i korice su izvrsno ilustrovale jos dublje uplovljavanje u vode mističnosti. Međutim, kako su Cepelini imali publiku sa gotovo neograničenim poverenjem, nije proslo mnogo vremena i album je zaseo na prva mesta top lista.

Prvih nekoliko meseci 1973. godine provedeno je u užurbanim pripremama za turneju po SAD. Iz sale za probe, jednog iznajmljenog bioskopa, stizale su vesti da Led Cepelin spremaju nešto specijalno. I bilo je. Turneja u leto 1973. oborila je sve postojeće rekorde u posetama \ prihodu na najvećem svetskom rok tržištu.

Posle zagrevanja na mini-turneji po evropskim gradovima, stuštili su se preko Atlantika. Započele su gotovo vojničke pripreme. Čekale su ih najveće pozornice u 33 grada. Poduhvat je bio podeljen na dva dela. Prvo su na redu bili jugozapad i Zapadna obala, a, posle kraćeg odmora, čekali su ih istočni \ srednjeistočnideo.

Koncerti su započeli u Atlanti, na bezbol stadionu, gde ih je pozdravilo 49 000 ljudi. Posle serije od osamnaest koncerata, drugog juna su krenuli na zasluženi odmor u San Francisko. Dve nedelje kasnije, u Čikagu je započeo drugi deo, koji se sastojao od petnaest nastupa. Po običaju, klimaks je bio u Medison Skver Gardenu u Njujorku. Za najprobirljiviju publiku u Sjedinjenim Državama svirali su 27. i 28, jula. Upravo ti koncerti su ovekovečeni snimcima za film „Pesma ostaje ista"), („The Song Remains The Same”) koji je realizovan 1976. godine.

52

Za nas, koji nismo mogli da se izbliza uverimo u efikasnost i razoružavajuću privlačnost Cepelina na toj turneji, najbolji pokazatelj ostaju brojke. One neumoljivo pokazuju kakve je gargantuovske razmere dostigla rokindustrija.

Svakako .je najrazmetljiviji znak blagostanja bio privatni avion. Bio je to ogromni Boing 720B, prvobitno namenjen za 138 putnika, a specijalno preureden za četrdesetak. On je opremljen svim onim što je masta blazirane rok zvezde mogla da smisli i plati: bračni ležajevi prekriveni krznom, kupatilo, društvene prostorije sa barom, kolor televizori, video kasete i soba zafilmske projekcije. To zadovoljstvo koštalo je nekoliko hiljada dolara dnevno!

Da bi se sve to održavalo, trebalo je da što veći broj ljudi kupi ulaznice. I kupovali su. Petog maja, u gradu Tampa na Floridi, 56 800 ljudi je platilo 309 000 dolara da skori tri sata gleda Cepeline. Tako je oboren sedam i po godina star rekord Bitlsa, koje je 1965. godine, na Ši (Shea) stadionu u Njujorku, posmatralo i slušalo oko 55 000 gledalaca, plativsi ukupno 301 000 dolara. To je do tada bila najveća poseta na koncertu na kome je svirala samo jedna grupa. Oko mesec dana kasnije, posle koncerta na Kezar stadionu u San Francisku, obračunato je da je prodato karata u vrednosti od 325 000 dolara. U engleskim novinama je odmah napisano da je to vise nego sto je zaradeno na finalnoj utakmici svetskog prvenstva u udbalu, koje je održano 1966. u Britaniji.

Valjda zbog svih tih para, nisu mnogo razbijali glavu kada im je iz hotelskog sefa u Njujorku, na kraju turneje, odneseno oko 200 000 dđlara. Kradu je otrkio njihov menadžer za turneje, Ričard Kouls (Richard Coles). Najčudnije je to da je novae nestao iz prostorije u kojoj ie stalno neko bio prisutan, a vrata sefa nisu bila silom otvorena. Kouls je pristao da se podvrgne testu sa detektorom laži i odmah je oslobođen optužbe. Novae nikada nije pronađen, mada je Pejdž nedavno izjavio da je

53

sigurno zakopan u njegovoj bašti. Dobar deo ovih peripetija može se, takođe, videti u filmu „The Song Remains The Same". Piter Grant je bio jedini čovek koji je u vezi sa tom kradom dospeo u zatvor. On je sa one strane brave proveo noć zato sto je udario jednog, suviše agilnog, fotoreportera.

Nekoliko dana kasnije, grupa se vratila u domovinu. Zadovoljni obavljenim poslom i teži za koji milion dolara, obećali su sebi jedan dug i dobar san.

Do kraja godine nije se mnogo čulo o njima. Robert Plant je, od strane čitalaca ,,Melodi Mejkera", izglasan za najboljeg pevača na svetu. Pejdž se prisetio starog posla studijskog muzičara pomažući pevačici Megi Bel (Maggie Bell), sa kojom je pregovarao o saradnji kada se ostvare planovi o disko kući na čijem će čelu stajati Cepelini sa Piterom Grantom. Ti planovi su zaokupljali najveći deo njihovog vremena u 1974. god ini.

Te godine su po prvi put mogli istinski da se opuste. Trka za uspehom kulminirala je 1973. turnejom kakvu svet do tada nije video i sada su smatrali da imaju pravo na odmor i na neka svoja mala zadovoljstva.

U februaru su se tri člana grupe pojavila kao gosti na koncertu Roja Harpera (Roy Harper) u londonskoj dvorani Reinbou (Rainbow). Harper, njihov stari prijatelj, za tu priliku je okupio ,,ol-star" postavu sa Kit Munom, Roni Lejnom (Ronnie Lane) i Maks Midltonom (Max Middleton). Tu su se našli i Robert, Džimi i Džon. Bonem se pojavio u baletskom trikou i svirao je gitaru zajedno sa Džimijem. Izveštaji sa koncerta obezbedili su Harperu publicitet kakav nikada ranije nije imao. Takođe, Džimi se kao gost pojavio na Rojevom albumu „Valentine". Ta ploča je, inače, posvećena Robertu, Džimiju, Džon Polu i Džonu.

Sve u svemu, mogao bi se izvući zaključak da su se Cepelini tokom te godine više pojavljivali u rubrikama koje se bave društvenim kontaktima nego uonima u kojima se priča o konkretnom muzičkom delovanju.

54

Tako su, zajedno sa članovima grupe Pink Flojd (Pink Floyd) i sa kompanijom Karizma Rekords (Charisma Records), učestvovali u finansiranju igranog filma, koji je snimala satirično-humoristička družina „Leteći cirkus Montija Pajtona" („Monty Python Flying Circus”).

Sledeći primer nekih velikih svetskih grupa, koje su u zelji za osamostaljivanjem i što većom kontrolom nad svojim radom osnivale vlastite kompanije za izdavanje ploča, počeli su da konkretizuju svoje zamisli. lako je sama grupa bila sposobna da održava tu planiranu firmu, želeli su da pod svoje okrilje dovedu još nekoliko značajnijih imena. Takode, te akcije su vodene sa velikim smislom za praktično i pod budnim okom iskusnogPitera Granta. Nije bilo onog mladalačkog idealizma, koji je karakterisao slične pokušaje iz šezdesetih. Svima je bio na umu primer Bitlsa i njihovog čeda, ,,Ep|" kompanije („Apple”), koje je, i pored najbolje volje, neslavnonestalo.

Pre no što je išta zaista pokrenuto, vodeni su razgovori sa grupom „Priti Tings" (Pretty Things). Pejdž se jos od ranih šezdesetih dobro poznavao sa njihovim pevačem Filom Mejom (Phil May). Mej je u to vreme, posle duže pauze, ponovo oformio sastav, kome je to bila treća reinkarnacija, i računao je da će kod Cepelina dobiti neophodnu podršku i publicitet.

Drugi kandidat je bila Megi Bel, izvrsna pevačica grupe ,/Stoun D'Krouz" (Stone The Crows) — u to vreme bez Posla. Najviše nade je, ipak, bilo polagano u „Bed

ornpani lBad Campany), sastav koji je nastao na rusevinama grupa „F ri" (Free) i „Mot D'Hupl" (M itt The °ople). Naravno, u tom društvu se našao i Roj Harper.

! Pfar|ovi ne bi bili isuviše megalomanski, uceno je da se, bar za prvi period, ostane u okviru

Evr-6 nave( en,h irnena. Takode, svi ovi umetnici su u^ °pi ostali u okviru svojih starih poslodavaca, dok su

'9u za njih u Americi preuzeli Piter Grant i društvo.8 postavljalo se da ime kompanije neće biti problem

55

kada su sve pripreme bile dobro obavljene. Ali, prošlo je nekoliko meseci dok to preduzeće nije krsteno svojim pravim imenom. Ideja je došla od Džimi Pejdža:

,,lmao sam u glavi dugačak instrumental na akustičnoj gitari sa neobaveznim vokalnim delovima. Pesma je ukupno bila dugačka oko dvadesetak minuta sa šest minuta odvojenih za pevanje. Čitava stvar je bila prilično epskih razmera, nešto polu-klasično. Neke detove toga smo uvežbavali i snimali u pokretnom studiju Stounsa, kada me je neko upitao: „Kako će se zvati ta stvar? Ne znam šta mi je bilo pa sam odgovorio: „Labudova Pesma" (Swan Song). Tada je neko rekao da bi to bilo izvrsno ime za album. Popričali smo o tome. Onda mi je palo na pamet da nam treba ime za kompaniju, a ne za album i stvar je bila rešena. Mislim da je to izvrsno ime, jer ako sa „Labudavom pesmom" nemaš uspeha, onda nisi ni imao šta da tražiš."

To ime je, inače, odgovarato profilu umetnika koji su snimali za „Svon Song". Svi su bili veterani i ne daleko od svoje labudove pesme.

Prvi poduhvat je bio potpun uspeh. Bed Kompani, sa istoimenim albumom, dospeli su na prvo mesto američke top liste.

Cepelini 1974. godine nisu izdavali album. Razlog tome nije bio nedostatak materijala niti lenjost članova. Želeli su da za sobom ostave sveorganizacione probleme oko „Svon Songa" i da se pod zaštitnim znakom svoje firme trijumfalno pojave iduće godine. Tog leta su dosta vremena posvetili snimanju i u muzičkim krugovima se govorkalo da nameravaju da izdaju dupli album. Plan je bio da se jedna ploča posveti koncertnim snimcima dok bi druga bila oficijeIni studijski album.

Pošto za tu godinu nije bila predviđena turneja, pilots olovnog Cepelina izgledada su se uželeli svirke. Džon Pol Džons se pojavio na koncertu u Hajd parku uz Roja Harpera, Dejva Gilmora, (Dave Gilmour), iz Pink Flojda, i Edgara Brotona (Edgar Broughton). Pejdž je u

56

septembru otputovao u SAD da na delu vidi kolege iz Bed Kompani. Na sceni im se pridružio dva puta. Pred iznenađenom publikom su svirali odabrane rok i bluz standarde. Istog meseca, posle nezaboravnog koncerta Krozbi, Stilsa, Neša i Janga, Pejdž i Bonem su se pridružili ovim momcima na džem sesnu u jednom bndonskom klubu. Izveli su Jangove kompozicije „Na plaži" („On The Beach”) \ „Vampirski bluz" („ Va, lore Blues”).

Radni plan za 1974. završen je snimanjem igranih scena za planirani film. Ti kadrovi planirani su za kombinaciju sa dokumentarnim delovima, koji su snimani na turneji po Americi 1973. Svaki član sastava imao je pravo da snimi ono što po njemu vizuelno osmisljava muzičke fantazije određene kompozicije. Bonem je izabrao da bude ovekovečen za volanom dragstera. Plant je glumio plavokosog viteza usamljenika iz engleskih legendi, dok je Pejdžov nastup bio obeležen njegovim interesom za okultno i snimljen je pored čuvenog jezera Loh Nes. lako su Cepelini bili u pitanju, ćudovište je odbilo da se pojavi.

Negde pred kraj godine, pojavili su se prvi komentari nezvanično preslušanih materijala za sledeći album Cepelina. U njima je provejavao optimizam. „Houses Of Holy" je pre bio predah nego početak dublje krize — stajalo je u tim komentarima.

CEPELIN U BURI

U jednom intervjuu na početku 1975. godine, Pejdž je rekao: „Mi gledamo na prošlu godinu kao da je nije ni bilo. Ovo će biti prava godina za nas."

I zaista, početak 1975. je značio signal za stavljanje mašinerije u pogon. Posle „probnih" koncerata u Belgiji i Holandiji, otisnuli su se na turneju po SAD. Putešestvije je trebalo da traje preko dva meseca, od 18. januara do 27. marta. Neposredno pred polazak na put, Džimi je prignječio prst na vratima podzemne železnice. Ta, naizgled, banalna ozleda mogla je da se završi bacanjem svih planova u vodu. Medutim, sve se na kraju dobro svršilo, a jedina posledica je bila u tome što je iz repertoara izbačena kompozicija „Dazed And Confused"' i zamenjena sa „How Many More Times".

Za svega 36 časova, u Njujorku je prodato preko 120 000 ulaznica za šest koncerata u Medison Skver Gardenu. Takvi izveštaji su stizali iz svih mesta u kojima je zakazan koncert. U Bostonu je došlo do gužve pred blagajnama i učinjena je velika materijalna šteta, pa je tu koncert morao biti otkazan. „Melodi Mejker" bi napisao: „Cepelinmanija".

Oprema, koju su vukli za sobom u tri ogromna kamiona, smatrana je preterivanjem. Ozvučenje od 70 000 vati bilo je najjače do tada skupljeno u roku. Tu je, zatim, bio i ogroman lajt sou sa skoro 200 reflektora, laserska aparatura i ko zna šta sve jos.

Da bi se iskoristio interes koji je podgrejala turneja, u roartu je izdat njihov šesti po redu album, „Fizička škrabanja" („Physical Graffiti”). Bio je to dupli LP koji je pomogao da se zaboravi polovičan uspeh „Houses Of Holy". Malo koje ostvarenje Cepelina je kritika dočekala tako raširenih ruku. „Melodi Mejker" je pisao:

„Izvanredno izvedena mešavina stilova i uticaja koja ne samo da obuhvata i prevazilazi sve vidove karijere Cepelina, nego čak i roka u celini".

A „Nju Mjuzikl Ekspres" dodaje:#fDolazeći dve godine posle petog (najbolje ga je

59

zaboraviti) albuma Cepelina, „Houses Of The Holy” , „Physical Graffiti" je pokazao da grupa nije ništa izgubila od svoje inspiracije i mogućnosti, mada im Je trebalo dosta vremena da se nakane da izdaju „ploču".

Šesti album je bio njihova prva pbča koju su tedali u okviru svoje firme „Svon Song” i pokazao je da bi ta kuća mogla da opstane prodajući samo ploče Cepelina. Po običaju, neposredno posle objavljivanja, „Physical Graffiti” se učvrstio na vrhovima top lista sa obe strane Atlantika. Samo u Americi prihod je iznosio basno- slovnih 15 miliona dolara. Zanimljivo je da je zbog interesovanja koje su probudili novi album i turneja, među 200 najbolje prodavanih ploča u Sjedinjenim Državama došlo svih sest do tada izdanih LP ploča. Tada je iskopan i podatak da su do sredine 1975. Cepelini prodali oko 15 miliona ploča.

Ipak, najviše pažnje u Evropi Cepelini su izazvali prilikom održavanja koncerata u londonskoj dvorani Erls Kort (Earls Court), lako dve godine nisu nastupali u Engleskoj, po odzivu se videlo da im publika nije zamerila. Prvobitno su planirana tri koncerta počev od 23. maja i za svaki nastup u prodaju je pušteno 17 000 ulaznica. Medutim, odziv je bio preko svakog očekivanja i samo preko pošte stiglo je vise od 100 000 narudžbina. Zato je odlučeno da se organizuju jo§ dva koncerta. Tako se ukupan broj ljudi koji su videli Zeppeline popeo na 85 000, sto je trijumf koji ni jedna druga grupa nije ostvarila u Engleskoj.

lako javnost nikada neće saznati koliko tačno novca oni zarađuju, jasno je da se na njih odnose najrigoroznije poreske stope. Porez od 83 procenta za one sa najvećim zaradama izazvao je među britanskirn muzičarima sredinom sedamdesetih pravu epidemiju iseljavanja u podneblja gde su makaze poreznika manje ostre. Takav slučaj bio je i sa Cepelinima. Razleteli su se po svetu u potrazi za odgovarajućom klimom i poreskim sistemom.

Posle izvesnog perioda odmora, čekalo ih je izvršenje

nekih koncertnih obaveza u Americi i definitivno kompletiranje filma. Ali, to je sve palo u vodu kada je javljeno da je Robert Plant sa porodicom doživeo tešku saobraćajnu nesreću i da su on i njegova žena Morin ozbiljno povredeni. To se desilo na grčkom ostrvu Rodos, a u trenutku nesreće Robert je vozio iznajmljeni Mini. Njihovo dvoje dece je srećno prošlo. Specijalnim avionom Robert je prebačen u London na hirurški sto. Međutim, nekoliko dana posle dolaska u Englesku došlo je do pomalo apsurdne situacije. Naime, onome ko želi da izbegne britanske poreske obaveze dozvoljen je samo ograničen period boravka u domovini. A dan posle koga Plantovi prihodi dolaze u punu nadležnost ostrvskih poreznika sve vise se bližio. Zbog toga je Robert, oklopljen gipsom poput kakve statue, odnet na aerodrom i prenet na „sigurno” odredište. Novine su pisale, ne bez cinizma, da je zbog nepokretnosti i količine gipsa u avion morao da bude unesen viljuškarom. Njegov račun u banci sada je bio siguran.

Ovaj incident je sve planove Cepelina doveo na mrtvu tačku neizvesnoti i do kraja 1975. godine o njima se gotovo ništa nije čulo.

Situacija se nije promenila sve do aprila 1976. kada je izišao njihov sedmi, i za sada poslednji, studijski album „Presence” . Plant se, pomalo šepajući, pojavio u javnosti i dao nekoliko intervjua. Sve sto je pre toga procurilo u svet bila je jedna fotograf ija Cepelina kako za svoju dušu sviraju u nekom seoskom klubu. lako kritika nije bila preterano oduševljena novom pločom, Plant je rekao da grupa smatra „Presence" jednim od najbitnijih poduhvata u karijeri, jer im je pomogao da prebrode veliku krizu. °red njegove povrede, mnogo stvari se nakupilo za

proteklih osam godina postojanja sastava i sama egzistencija avanture zvane Led Cepelin došla je u P‘tanje. Pokazalo se da je radna atmosfera najbolji lek za ve probleme i, kako kaže Robert, iz studija su izasli

mPaktni kao u najboljim danima. Inače, ploča je

snimljena za svega dve nedelje užurbanog rada u „Mjuziklend" studijima u Minhenu.

Zatim je opet nastupila tišina, jer je cela 1976. ostavljena za Plantov potpuni oporavak. No, izgleda da se Robert uželeo svetlosti pozornice kada je svoju bolesnu nogu stavio na probu i sa Džimi Pejdžom u maju nastupio kao gost na koncertu Bed Kompani.

Mirovanje im je omogućilo da konačno privedu kraju rad na svom filmu „The Songs Remains The Same", koji se vukao po policama filmskih studija još od 1973. godine. Svetska premijera bila je sredinom oktobra, a nešto kasnije izdat je i njihov dugo očekivani koncertni album, na kome je zabeležena muzika iz filma. Tada je i izvešteno da su stvari u grupi u najboljem redu i da nameravaju da se iskupe za dvogodišnju koncertnu pauzu svojom najgrandioznijom turnejom do tada.

Tako je bilo. Poput mamutske vojne mašinerije, Cepelini su marširali Sjedinjenim Državama rušeći sve postojeće rekorde. Kada je izgledalo da ih nista ne može zaustaviti na tom trijumfalnom putu, sve je zasenjeno tragičnom vešću o smrti Robertovog petogodišnjeg sina Karaka (Karac). Mališan je preminuo posle jedne, naizgled, bezazlene, infekcije. Kada je konačno odveden u bolnicu, sve je bilo kasno.

To je bio najjači udarac koji je pogodio grupu tokom njenog, gotovo desetogodišnjeg, postojanja. Sve aktiv- nosti su prekinute i grupa se vratila u Englesku da bude uz Roberta u tim najtežim trenucima.

Naravno, pojavile su se špekulacije o budućnosti grupe. Ne jednom je objavljeno da Cepelini više ne postoje. Sa raznih strana stizale su najrazličitije glasine, pa i ona najapsurdnija. Bilo je govora da će Pejdž pristupiti Stounsima na Ričardovo mesto, ukoliko ovaj bude osuđen na procesu u Torontu.

Glasine je prekinuo Pejdž u seriji razgovora sa novinarima pri kraju 1977. Razložno je pobio sve glasinei govorio je o eventualnim planovima za sledeću godinu.

Ipak, u trenutku kada se ovo piše, sudbina Cepelina je i dalje vrlo neizvesna. U stvari, odluka je prepuštena Robertu i budućnost zavisi samo od njega. Ako se ikada objavi i drugo izdanje ove knjige, nadam se da će ove tri tačke na kraju biti zamenjene nečim mnogo izvesnijim i p rija tn ijim . . .

63

PITER GRANT

„Piter je neobično važan. On je peti član grupe. Ako bi iko imao pravo da svira u ovom sastavu, to je on. Činjenica da smo još uvek zajedno posle svih godina u mnogome je i njegova zasluga. Stvar je u tome što on ne dozvoljava da se išta radi iza leđa grupe. Svi u svakom trenutku znaju šta se dešava."

ROBERT PLANT

a*

•

ilPO ŽfPlrfCT'ilM

u w u / 3 U

Poznat kao si la iz Cepelina, Piter Grant je u svojim ranim četrdesetim godinama čovek iza čijeg se ogromnog trbuha krije sposobnost da bolje od svojih savremenika predvidi kretanje na rok sceni. Ovo što danas radi smatra svojim finalnim opredeljenjem i to je prvi put da tako nešto može da kaže za neko svoje zanimanje. Uskoro će vam biti jasno zašto! Počeo je da se izdržava sa svega trinaest godina radeći kao pomoćni radnik u pozorištu. Od tada sledi lista poslova kojih se, valjda, ni on sam više ne seća. Bio je metalac i konobar. Radio je kao fotograf za agenciju „Rojter". Zatim se našao u vojsci, gde je bio komordžija, a onda prekomandovan u odeljenje za zabavu. To mu se učinilo zgodnim poslom, pa je posle demobilizacije radio u nekim hotelima i odmaralištima kao čovek zadužen za zabavni program. Kako mu je to išlo od ruke najbolje pokazuje činjenica da je postao vratar (čitaj: čuvar reda) u restoranu „Dva I", gde je sreo Miki Mosta, koga smo već ranije upoznali. Most je radio kao konobar. Posle toga Grant se ponovo bacio na „umetnost", ali vrlo napornu. Radio je kao kaskader i to uglavnom zamenjujući poznatog glumca Roberta Morlija. Ni to nije bilo ono pravo, pa se zaposlio kao šofer. Tu mu je mladi kolega bio izvesni Džon Meklaflin (John McLaughlin), koji je izvrsno svirao gitaru i koji je, kao i Grant, gledao da što pre ispari iz šoferskog posla. Pre definitivnog bacanja u vode muzickog biznisa, Piter je oprobao sreću i kao profesionalni rvač. Njegovih 150 kilograma davalo mu je izglede za dobru perspektivu u tom sportu.

Kada su Bitlsi 1963. napravili „bum", posao sa muzikom u Engleskoj postao je unosniji nego ikada ranije. Grant, koji, kao sto smo videli, nije imao mnogo predrasuda o poslovima koje će raditi, u takvoj situaciji vidi svoju šansu. I .. . ne može se reći da u tome nije imao uspeha od početka. Postaje menadžer sastava „ Nešvil Tins" (Neshville Teens), koji postiže uspeh sa pesmom „Duvanski put" ( „ Tobacco Road”). Još bolje

66

rezultate donosi mu saradnja sa dotle nepoznatom grupom iz Njukasla, Alen Prajs Ritam i Bluz Kombo” Ako nikada niste čuli za njih, nemojte se preterano uzbuđivati. Ti momci su pod imenom Enimals kasnije napravili dovoljno gužve. Takođe, radio je i na organizovanju gostovanja američkih rok end rol zvezda kao što su Čak Beri ili Litl Ričard.

Godine 1966. upoznaje Džimi Pejdža i ne mnogo posle toga postaje menadžer Jardbrdss. Posle njihovog raspada, Grant ostaje uz Pejdža koji je imao prilično konkretne planove za budućnost. Dopala mu se Džimijeva odluka da krene iz početka sa novom grupom i da prekine sa imenom Jardbrds, koje je imao pravo da nosi. Bas je Piter bio taj koji je izbacio slovo „a" iz prvog dela imena (Lead) i na neki način zaokružio njihovo formiranje.

U vreme kada je „cepelin" bio spreman za poletanje. Grant je već bio iskusni ,,vuk" za plovidbu po uzburkanim vodama šou biznisa. Njegova poznanstva po Americi, a naročito ono sa Bil Greemom (B ill Grahamom), doprinela su tome da grupa odmah na početku nastupi na pravim mestima i pred pravim ljudima. Ne treba ni govoriti koliko je to skratilo mukotrpno penjanje stepenicama uspeha. Takođe, odluka da se Led Cepelin, pre svega, orijentiše na američko tržište, delo je Pitera Granta. Njegovi saveti su pomogli Džimiju u pravljenju ploče za američku publiku. U Englesku se moglo prodreti samo sa reputacijom sa strane. 0 tome on kaže:

„Pre nego što smo napravili album nismo mogli da dobijemo posao u Engleskoj. Ljudi su se smejali

-okupljanju grupe i načinu na koji smo radili. Ne želim da imenujem ljude koji su nas potcenjivali i govorili da samo traćimo vreme, ali bilo ih je mnogo.

Imao sam veliko poverenje u Džimija kao muzičara i producenta. Džon Pol Džons je takođe imao pristojnu reputaciju. Od prvog trenutka znao sam da Robert

66

poseduje sve što je potrebno. Ni sa Džonom Bonemom nije bilo problema, bio je idealan za grupu."

Otkako je gledao prvi nastup grupe u Kopenhagenu, Piter ih je pratio na svakom nastupu, što obično nije praksa menadžera. Njegovih 150 kilograma, koje najčešće sa mukom trpa u radne kombinezone, daleko su od klasične slike uglađenog menadžera sa debelom cigarom u ustima i lažnim osmehom na usnama. Od te slike ga još vise udaljuje spremnost da, ako je potrebno, zajedno sa radnicima ponese pojačala ili konstrukciju za pozornicu.

„Sećam se dana kada sam bio pomoćni menadžer na turnejama i viđao mnoge grupe i dobre umetnike kako petkom skupljaju zaradu od menadžera, hladnih i neosetljivih kao koža na stolici. Bilo mi je muka od toga i rekao sam da, ako ikada postanem menadžer, neću biti takav/'

Na tvrdnje da je on diktator u Cepelinima, odgovara da se nikada nije mešao u muziku, kao što se članovi grupe ne mešaju u posao. Smatra da su Cepelini sami stekli svoj ugled koncertima i pločama i da on nije stvarao „imidž" koji ihokružuje.

„Cepelini nude muziku, a ne lepotane ili lažni sjaj. Tu stranu potpuno prepuštam njima. U sedamdesetim godinama stvorena je nova generacija po koledžima i univerzitetima koja ne samo da se interesuje za muziku, već zahteva kreativnu muziku. Centri moći uovom poslu sve će više da beže iz ruku menadžera, izdavača i novinara u ruke muzičara."

I na kraju, poslušajmo kako on ukratko opisuje članove grupe sa kojima je delio dobro i zlo proteklih deset godina:

„Džimi je poznat kao olovni novčanik („Led Wallet’') zato što uvek sa sobom ima pun novčanik, koji najčešće ostaje u džepu.

Robert je najsrećniji na svojoj farmi i obožava da se <gra sa kozama.

Džon — zovemo ga Bonzo — je srećan sve dok ima

67

Cašu bitera pored sebe. On ima vise automobila nego iko koga poznajem. Prodavci kola u Birmingemu mogu da žive samo od njega.

Džon Pol je prava anti-zvezda. Živi kao pustinjak i pojavljuje se samo pred turneje i snimanje ploča."

D 20N POL D20NS

„Pejdžu je lako kada iza sebe ima dasu kao što ie Džon Pol Džons"

DŽEFBEK

Rođen je 3. januara 1946. godine u mestu Sidkap ito pod imenom Džon Baldvin (John Baldwin). Muzika je bila neraskidivi deo njegovog života — otac mu je bio klavirista, a majka pevačica i igračica. lako je još u najranijem detinjstvu imao priliku da nauči osnove klavira, za instrument svog života odabrao je orgulje. Zbog toga putuje u London da bi na najbolji način usavršio instrument. Sa četrnaest godina obavljao je dužnost orguljaša u jednoj crkvi.

U to vreme je počeo da se interesuje za bas:„Nisam čak znao da sviram ni običnu gitaru, ali sam

bio fasciniran bas deonicama. Slušajući kod kuće muziku, okrenuo bih potenciometar za bas do kraja i „skidao" interesantne delove. To je došlo samo od sebe."

Nabavio je jevtinu bas gitaru i pojačalo iz domaće radinosti jako otprilike desetak vati. Vežbao je svakodnevno i uskoro je postao dovoljno vest da bi mogao da se pridruži bkalnim poluprofesionalnim grupama. Tako je i došao do grupe pevača Krisa Vejna (Chris Wayne), koji nije bio izrazito popularan, ali nije bfo ni sasvim nepoznat u Londonu i okolini. To mu je omogućilo da dođe u kontakt sa ljudima iz muzičkog sveta i donelo mu šansu da njegov talenat bude prihvaćen na pravi način. Za profesionalnu karijeru konačno se odlučio kada je našao mesto basiste u grupi Džeta Herisa (Je t Harris), bivšeg gitariste „Šedouza" (Shadows).

Taj angažman mu je otvcrio vrata za posao sešn muzičara. Njegovo sviranje zabeleženo je na mnogo- brojnim pločama koje su izdate sredinom sezdesetih godina. Taj broj je zaista toliko veliki da se moramo ograničiti samo na najvažnije.

Njegov bas ili orgulje sadrže rani snimci Ket Stivensa (Cat Stevens), Klifa Ričarda (C liff Richard), Širli Bejzi (Shirley Bassey) ili Pola i Berija Rajana (Paul i Bary Ryan). Aranžerske sposobnosti iskušao je u saradnji sa pevačicom Dasti Springfild.

U aprilu 1964. izdao je i svoj sopstveni singl na kome

70

su mesto našla dva instrumental, „Baja" „Maglovit dan u Vijetnamu" („Foggy Day In Vietnam”). Da Džon Pol nije član Cepelina, teško je da bi se iko setio da danas pomeneovaj singl.

Najviše posla imao je u produkciji Miki Mosta, koji je zaista serijski izbacivao nove snimke. Tako se danas zna da je Džon Pol svirao bas i klavijature na gotovo svim pločama „Hermans Hermitsa" i da je učestvovao pri snimanju hitova Jardbrdsa, „Ten Little Indians" i „Ha Ha Said The Clown".

Ako ste se ikada upitali ko svira onaj divni klavirski uvod u pesmi Stounsa Ona je duga („She’s A Rainbow17), odgovor je Džon Pol Džons.

I Džef Bek nije mogao da prode bez njegovih usluga. Džon je učestvovao na snimanjima sa kojih je izašla poznata kompozicija Ljubav je plava („Love Is Blue”), a zvuk njegovih orgulja čuje se sa izvrsnog Bekovog albuma Istina (,,Truth”).

Zajedno sa Džimi Pejdžom pomogao je da uspe Donovanova LP ploča Verglas (,,Hurdy Gurdy Man”). On je i aranžirao neke od najvećih Donovanovih hitova kao što su Zrelo žuto („Mellow Yellow”) i Sunčani Superčovek („Sunshine Superman”).

U toku rada po studijima, Džon Pol je nebrojeno puta sretao Džimi Pejdža, a često su zajedno svira I i na istom projektu. Baš u vreme kada je Džimi tražio muzičare za svoju novu avanturu, koja će završiti u svim rok antologijama, Džon Pol Džons je osetio daga posao sešn muzičara sve manje zadovoljava. Hteo je da radi svoju muziku, a to mu je mogla pružiti samo sigurnost grupe. Zato je jednog dana, u leto 1968. godine pozvao telefonom Džimi Pejdža i . . . ostatak je istorija.

0 njegovoj povučenosti gotovo se pričaju bajke. Coveku postaje jasno da je to sve istina kada za ovakav jedan portret ne može da skupi više podataka o njemu nego što pružaju zvanične informacije izdisko kuće ili sa omota ploča. Jedino se mogu dodati pohvale njegovom

71

muzičkom umeću i do sada u tome nisu Blle škrte ni novine ni kolege.

mI

72

D20IM BONEM

„Ukoliko Bonem ikada napusti Cepeline, u mojoj će grupi biti dobrodošao pa makar morao da sviram i sa dvabubnjara"

DŽIMI HENDRIKS

73

Rođen je kao Džon Henri Bonem 31. maja 1948. godine u Bromviču. Sin je drvoseče. Otkad zna za sebe želeo je da bude bubnjar. Naravno, prvo su stradale kartonske kutije da bi zatim prešao na lonce i poklopce. Prvi dobos uspeo je da izmoli, na užasokoline, kada je imao deset godina, a prvi komplet bubnjeva zaradio je sa petnaest. Nije mnogo oklevao i pridružio se grupi Teri Veb end Spajders (Terry Web end the Spiders). Nijedugo ostao u tom društvu i prešao je u sastav Vej Of Lajf (Way O f Life), kojega će se najduže sećati po tome što se u to vreme oženio. Devojka se zvala Pet i još uvek su zajedno uz društvo dva klinca, Džejsona i Zoa. Ovo venčanje je bila potvrda rešenosti da se profesionalno posveti bubnjevima.

Nešto kasnije, sa svojim susedom Robertom Plantom, stvara grupu koja se zvala Kroling King Snejks (Crawling King Snakes). No, tada ta saradnja nije bila dugog veka. Uglavnom, taj period njegovog rada bio je prožet borbom za egzistenciju porodice i traženjem definitivnijih rešenja u sviračkoj karijeri.

U tim (prvim) danima najviše je bio pod uticajem soul muzike:

„Svidao mi se taj osećaj, taj zvuk, i rekao sam sebi da moram i ja da dodem do njega. Volim da zvuk bubnjeva bude snažan i glasan. Zbog toga i ne koristim mnogo činele, prirodni zvuk bubnjeva je ono pravo. Zato i sviram bez palica, samo rukama, kada izvodim solo. Tako dobijam onaj istinski zvuk bubnjeva i izmedu mene i kože nema nikakvog posrednika. U prvo vreme to je bolno, ali vremenom koža na rukama otvrdne i ja sada jače mogu da udaram rukama nego palicama.

Mislim da je osećaj za sviranje mnogo važniji nego tehnika. Lepo je sve znati, ali najčešće sva taakrobatika nije potrebna. Ako sviraš gledajući da li je to tehnički ispravno, zvučiš kao i bilo koji drugi bubnjar. Originalnost je važnija od svega.

Moja pritajena ambicija je da snimim „Uvertiru 1812"

Čajkovskog, da sam nasnimim celu ritam sekciju, zvona,topove, timpane."

Sa Robertom se ponovo našao u okviru grupe Bend Of Džoj. No, uskoro ga je privuklo solidno plaćeno mesto u grupi pevača Tima Rouza. Svirao je tako po klubovima širom Engleske dok se jedne večeri u Hempsted Kantri Klubu nisu pojavili Robert, Džimi i Piter Grant i ponudiii mu da karijeru nastavi u Cepelinima. Posle izvesnog kolebanja odgovorio je pozitivno i tako rešio mnoge dileme svoje buduće egzistencije.

Cepelini su grupa koja zahteva puni angažman od svih svojih članova i uskoro je Džon na pozornicama širom sveta imao priliku da pokaže sve što zna. Bilo je to vreme kada se besomučno soliralo na svemu što je moglo da proizvede zvuk. Ni bubnjari nisu bili izuzetak, što najčešće i nije bilo najzabavnije. Ipak, Džon Bonem je bio jedan od retkih bubnjara koji su mogli da održe publiku zainteresovanom tokom svoje tačke. Neko je jednom napisao da je solo u kompoziciji „Moby Dick" „jedini interesantan solo na bubnjevima koji je mogao da se čuje van područja Zapadne Afrike". Džon je prešao dug put od dana kada je u Birmingemu bio na crnoj list! zbog svog beskompromisnog i preglasnog bubnjanja.

Sada, posto mu je sviranje u Cepelinima omogućilo da bezbrižno očekuje izveštaje sa svog bankovnog računa, slobodno vreme posvećuje izuzetno skupom hobiju - brzim automobilima. Ulazeći kod njega u dvorište, teško se probija kroz gomilu automobila koji su tu parkirani. Pored toga, voli da poput tolstojevskih ruskih grofova eksperimentiše sa zemljoradnjom. U obeoveuloge mogli su ga videti gledaoci f ilma „Pesma ostaje ista".

Velika ljubav su mu i ploče. Iz prodavnice, čiji je vlasnik Bev Bevan, bubnjar grupe llektrik Lajt Orkestra 'Electric Light Orchestra), često odnosi čitave naramke.

Za razliku od ostalih kolega iz grupe, Džon ne voli usamljenost i ne povlači se iza gotovo neprobojnih vrata ogromnih kuća van grada. U kontaktu je sa svojim

društvom iz detinjstva i često je u pabu gde se oni okupljaju. Isto tako, ne pada mu teško da sa kolegama iz drugih grupa iz čistog zadovoljstva satima svira.

Turneje mu ne prijaju i to ne zbog napora koje iziskuju, već zbog letenja avionom i zbog odsedanja u hotelima. Kad god može, putuje kolima na koncert, ali uzimajući u obzir razdaljine koje grupa prelazi na američkim turnejama, to je stvar prošlosti. Ipak, Džon kaže da se uteši kada vidi kako Mik Ralfs (MickRalphs) iz grupe Bed Kompani bledi pri ulasku u avion.

Svoju budućnost vidi vezanu uz budućnost Cepelina. Kaže da mu još ni jednom nije bilo dosadno za vreme koncerta ili snimanja. lako na pločama Cepelina nema mnogo njegovih kompozicija, zadovoljan je što može da svira na materijalima koje su smislili Robert, Džimi ili Džon Pol. Takođe, kaže da ima poslednju reč u odlučivanju kako će bubnjevi zvučati na ploči.

Među onima koji su izrazili oduševljenje Džonovim sviranjem nalaze se takva imena kao što su Karl Palmer, Kit Mun i Čarli Uots. To isto treba reći za mnogobrojnu publiku širom sveta koja ga u godišnjim glasanjima stavlja u sam vrh liste bubnjara.

ROBERT PLANT

„Možete da kažete šta hoćete, ali da Pejdž nije imao Planta uz sebe ne bi stigao dalje od Marki Klaba"

POL RODŽERS, Bed Kompani

77

Svet je ugledao 20. avgusta 1948. u Bromviču. Na pasošu mu piše da se zove Robert Entoni Plant. Otac mu je bio knjigovođa i on je imao prilično sređen život u detinjstvu. U najranijim godinama nije pokazivao naročito interesovanje za muziku. Kada je ušao u tinejdžerske godine, počeo je da se smuca po prodavnicama ploča. Njegovi roditelji su primetili da im se sin zatvara u sobu satima slušajući kao omađijan nekakve opskurne, crnačke ploče. Robert je zaista neumorno vrteo na gramofonu ploče velikana bluza pevajući uz njih i razvijajući sopstveni osećaj za takvu vrstu muzike, po kojoj će postati poznat nekoliko godina kasnije. I Elvisov uticaj bio je neizbežan. Robert se seća pravih seansi koje je provodio igrajući pred ogledalom uz Elvisove snimke.

Sa petnaest godina, iako je još bio u školi, počeo je da peva po pabovima i folk klubovima svakom ko bi bio zainteresovan da ga čuje. Tražio je izlaz za svoj talenat i prvi stalni angažman dobio je u bluz klubu ,rSedam zvezda", u mestu Sturbridž. Iza toga su usledile mnoge noći provedene u pevanju po raznim klubovima istalna borba sa ocem, koji je hteo da ga sin nasledi fca mestu knjigovođe.

Svoju sadašnju ženu, Morin, sreo je na koncertu Džordži Fejma (Georgie Fame) 1966. godine. Nije prošlo mnogo vremena i njih dvoje su se venčali. Plant smatra ovu odluku neobično važnom za svoju karijeru:

,,U svetu popa, gde je sve naduveno i nerealno, nikada ne znaš šta će ti se desiti. Zato je brak za mene deo duševnog mira i stabilnosti."

Negde u to vreme snimio je i prve ploče. Bila su to dva singla za CBS: Naša Pesma, Smejanje# plakanje, smejanje („O ur Song" I „Laughing, Ctying, Laughing”) i Dugo dolaženje, Imah tajnu („Long Time Comuig”/„ I ’ve Got A Secret”). Na uspehu ovih ploča nije se mogla graditi karijera mada su u lokalnim okvirima dobro prodate.

,,U to vreme pevao sam dosta oko Birmingema, po

78

klubovima gde se gotovo isključivo slušao bluz. Mene je ka bluzu uputio momak koji se zvao Peri Foster. Kasnije sam ćuo da je on saradivao sa ranim Jardbrdsima u vreme pre nego što im se pridružio Kit Relf.

Bluz mi je dao slobodu da prevaziđem sve pop pevače tog vremena i da mogu bez stida da izadem na pozornicu sa bilo kojom grupom. Moj glas je počeo da se uobličava kada sam imao petnaest godina i ni danas ne znam zaštoje tako snažan."

Sledeći korak je bio sastav „Bend Of Džoj", gde je, kao što znamo, svirao sa Džonom Bonemom. Kada je i to, pored najboljih nadanja, završilo neuspehom, usledila je saradnja sa Aleksisom Kornerom (Alexis Corner). Korner, koji je bio jedan od ljudi sa titulom „oca" engleskog biuza, bio je čovek od koga je Plant imao §ta da nauči. No, ni Robertov talenat nije mogao da prođe nezapažen. Zato su se njih dvojica dogovorili o nekim zajedničkim nastupima u jesen 1968. godine. Do toga nije došlo zato što je u meduvremenu Robert pristupio Cepelinima. Jedina uspomena na taj period Plantovog života zabeležena je na Kornerovom duplom albumu „Bootleg Hymn".

Za sebe Plant kaže da se u Cepelinima snašao kao riba u vodi. Muzika, koju je oduvek hteo da radi, otelotvorena je u saradnji sa Džimi Pejdžom. Uskoro je moglo da se primeti da iza najvećeg broja kompozicija koje su Cepelini snimili stoji potpis Pejdž - Plant. Ta saradnja, koja se do danas neobično učvrstila, jedan je od glavnih faktora stabilnosti grupe. Po nepisanom pravilu, podelili su zaduženja tako da se Robert uglavnom brine za tekstove, a Džimi za muziku. No, niko se ne ljuti ako se nekad te uloge i promene.

Jednom je izjavio da pri pisanju tekstova oseća da neko vodi njegovu ruku, da gotovo nesvesno piše. Ovakav odgovor otkriva jednu drugu stranu njegovog karaktera. Sklonost ka mistici i fantastici lako se uočava kroz tekstove koje piše i nije je teško objasniti. Robert je

79

čovek koji voli da čita i interesuje se za mnoge stvari. Međutim, posao profesionalnog muzičara, kome se posvetio još od rane mladosti, ostavljao mu je vremena i prostora da se samo fragmentarno posveti tim intereso- vanjima. Takođe, mladić, koji je sa nepunih dvadeset godina rešio osnovne egztstencijalne probleme i oslobo- dio se svakodnevne borbe za platu, ima mnogo više vremena za razmišljanja o, takozvanim, „suštinskim" pitanjima. Odgovore za takve dileme potražio je u knjigama gde se o tome raspravlja na najprihvatljiviji način, u delima Tokina Džemsa Črča ili Denikena. Pitanje je koliko je u takvim izvorima našao prave odgovore, ali ne može se reći da Robertovi tekstovi nisu našli publiku.

Sa druge strane. Plant je svestan da njegova privlačnost za publiku leži i u sasvim ovozemaljskim razlozima. Robertov nastup na sceni sastoji se u stalnom balansiranju na ivici otvorenog seksualnog poziva. Njegova prijatna spoljašnjost i neobično izražajan i sugestivan glas privukli su Cepelinima dobar deo publike. Sa dugom, valovitom plavom kosom i sa svojim stasom podseća na vikinške ratnike o kojima rado govori u svojim tekstovima. Mnogi smatraju da ga list „Plejboj" („Playboy”) nije uzalud proglasio „najsenzualnijem muškarcem na svetu".

Ne krije da je u grupi baš on glavna snaga koja stvara protivtežu žestokom „hevi-metal" roku, po kome su Cepelini i postali poznati. Kod kuće rado sluša Inkredibl String Bend ili Džoni Mičel i ceni ih zato što su „njihove pesme tako iskrene i istinite, lični iskazi koji se zasnivaju na samoispitivanju".

„Neko me je nazvao originalnim hipijem zbog sanjarskih tekstova koje pišem, ali moja je ambicija da napišem nešto slikovito i jasno. Pišem o raznim stvarima koje viđam na svom putu oko sveta i mi sada nismo vise grupa koja svoju muziku zasniva na besomučno ponavljajućim rifovima.

80

Posle dugih i zamornih turneja i posle sve buke koja prati Cepeline, najviše voli da se skloni na svoje imanje u £ngleskoj. Tu, u miru i u krugu svoje porodice, može da čita, piše pesme i da se odmara za nove napore. Tu idilu ie narušila porodična tragedija — smrt Robertovog petogodišnjeg sina Karaka u leto 1977. godine. Taj dogadaj je bacio ozbiljnu senku na budućnost Cepelina. U trenutku kada se ovo piše još nema nikakvih vesti o Plantu i njegovim planovima. Ipak, veruje se da će on naći dovoljno snage da uskoro nastavi avanturu sa „Olovnim cepelinom".

„Jedini razlog zbog koga smo mi jedinstveni je taj što ja, na primer, sve što želim da uradim mogu da postignem u okviru grupe. Nešto poput „Immigrant Song'' govori o mom pristupu stvarima. Napisao sam reči za tu pesmu i, naravno, najbolje bi bilo da sam mogao da uradim i muziku za nju. Medutim, Džimi je to uradio baš onako kako sam zamislio. Postigao je onaj pravi atak, onu atmosferu. To može da uradi samo neko sa kim si blizak, koga istinski dobro poznaješ. Sa grupom studijskih muzičara, pa ma kako oni bili dobri, nemoguće je postići taj efekat. Sa ovim ljudima sam prošao i kroz vatru i kroz vodu i nezamislivo je da bih og o da odem u bilo koju drugu grupu. Jednostavno, to ne želim i ne mogu da zamislim. Led Cepelin su prava okolina za mene i tu je moja budućnost."

,,Gledao sam nedavno koncert Bed Kompani. Kada sam video svetla na pozornici, nešto je naraslo u meni. Učinilo mi se da ponovo čujem aplauze, da sa pozornice gledam u magično svetlucanje publike. Volim dobro da *>e provodim, ali nigde se ne osećam tako dobro kao na pozornici. Kada budem imao pedeset godina, ako ne budem mogao ništa drugo, moraću dvoranu da napunim sa lutkama i da pevam uz snimljene aplauze samo da bih b,o na pozornici."

81

DŽIM I PEJD2

,Arhitekta hard-rok stila sedamaesetih"

DŽIM MILER, „Roling Stoun"

82

Za Pejdža se može reći da je jedan od retkih Ijudi čija biografija predstavlja sastavni deo engleskog roka. Prošao je put od anonimnog pojavljivanja na pločama koje su ušle u sve antologije rok muzike do gotovo legendarnog statusa zvezde. Uostalom, u tu činjenicu nije potrebno nikoga posebno ubeđivati.

Rođen je kao Džems Patrik Pejdž 9. januara 1944. godine u gradiću Heston. Otac mu je bio nekakav viši činovnik u jednom preduzeću, a majka mu je radila kao sekretarica kod lekara. Još dok je bio u školi, zainteresovao se za rok i sviranje gitare. Često bi gitaru nosio u školu, ali bi mu je oduzimali i vraćali posle časova.

U tinejdžerskim godinama bio je prilično bolešljiv i nije mogao sa vršnjacima ravnopravno da učestvuje u najrazličitijim igrama. Zato se i posvetio gitari. Još kao školarca primetio ga je Nil Kristijen (NeilCristian), vođa grupe Krusejders (Crusaders - ne treba ih mešati sa poznatom džez grupom):

,,Pozvao sam Džimjja u grupu dok je još bio u školi. Imao sam muke da nagovorim roditelje, koji nisu bili zadovoljni što im sin napušta školu zbog nekakvog rok'n' rol orkestra, ali na kraju sam uspeo. Džimi je sa nama svirao nekoliko meseci i onda je odlučio da se posveti radu u studiju. Pri odlasku predložio mi je da uzmem Džefa Beka, ali on je svirao samo Čak Barija i Bo Didlija pa ga nismo pozvali" - Džimi o tim danima priča:

„Najdalje do čega sam došao na nekom redovnom poslu bilo je ispitivanje da li sam sposoban da učim za laboratorijskog pomoćnika, ali ja sam izabrao Krusejderse. To je išlo tako sve dok nisam počeo da poboljevam — dobio sam žlezdanu groznicu."

Izvesno vreme po istupanju iz Krusejdersa proveo je u umetničkoj školi, koja je u to doba bila pravi rasadnik rokerskih talenata. Setimo se Lenona, Kit Ričarda ili Kleptona. Voleo je da ide po mestima gde su se održavali džem-sešni i ponekad bi se pridružio starijim sviračima.

83

Tako ga je jedne večeri primetio poznati producent Majk Leander i ponudio mu posao studijskog muzičara. Džimi je prihvatio:

„Posle toga bio sam skoro zatrpan poslom kao da sam bio jedini mladi gitarista u okolini. Bio je tu još jedan dasa, star oko 26 godina, ali je on izgubio sav entuzijazam za rad. Mnoge grupe su me molile da sviram na njihovim pločama i ja sam sa zadovoljstvom prihvatao."

Nabrajati sve ploče na kojima je Džimi svirao u vreme svog bitisanja u studiju bio bi mukotrpan posao bez izgleda na celovitost, jer je račun o tome izgubio i sam Pejdž. Zato ćemo pomenuti najvažnije.

Njegova gitara može se čuti na ranim pločama grupa Hu i Kinks, mada njihovi članovi ne vole da se o tome mnogo priča. Svirao je i za Toma Džonsa, Lulu, Klifa Ričarda, Donovana, Dem. Možete ga čuti i na poznatoj pesmi „Hang On Sloopy", grupe Mek Kojs, a njegov je onaj efektni solo u „Uz malu pomoć mojih prijatelja" („ With Little Help From My Friend”) Džoe Kokera.

Čak je izdao i jedan solo singl, sto je jedini njegov samostalni pokušaj do sada. Na toj ploči bile su pesme ,,Ona baš zadovoljava"/,,Nastavi da se krećeš" („She Just Satisfies” /„Keep Moving”). Prikaz ove ploče glasio je:

,,Jedan od trenutno najboljih gitarista u ovom poslu konačno se iskazuje pod svojim imenom. Furiozni ritam sa vokalima koji se tope u pratnji električnih gitara. Odlično za igranje, odlično za slušanje, baš odlično".

Međutim, publika nije mislila isto i ploča se ne može ubrojiti u dobro prodane. Ali zato oni koji su je sačuvali mogu dobro da je unovče danas jer je veoma retka.

U to vreme se sprijateljio sa Erikom Kleptonom i bio je producent Bluzbrejkersima kada su snimali klasičnu bluz kompoziciju „Ja sam tvoj vrač" („I'm Yor Withedactor”).

„Erik je dolazio kod mene kući kada smo živeli u Epsomu. Nas dvojica bismo snimili ponesto na malom

84

magnetofonu, čisto sale radi. Tu je bilo nekoliko instrumental, efekata sa izobličenjima i slično . .. Kad je Erik potpisao za „Deku" („Decca”), ljudi iz disko kuće „Imidiejt" („Immediate”) su rekli da te trake pripadaju njima pošto je Erik snimao za njih. Morao sam da im dam te trake i one su kasnije izašle kao deo bluz antologije. To zezanje je bilo pripisano i meni i Eriku, a odtoga nismo videli ni pare.

lako je-izvrsno prolazio kao sešn muzičar, osetio jeda se vrti u zatvorenom krugu i prihvatio je mnogo slabije plaćeno mesto u Jardbrdsima. Od tada je uglavnom sve poznato . . .

.. . prošio je dvanaest godina. Džimijeve pozicije u svetu muzike sada su sasvim drugačije. Svira u trenutno, možda, najpopularnijoj grupi na svetu. Svake godine, posle glasanja čitalaca širom sveta, osvane u samom vrhu rang liste gitarista. Pa kakav je Pejdž kao gitarista?

„Pejdžova osnovna vrlina oduvek je bio njegov zvuk.- Njemu nedostaje Kleptonova raspevanost, Hendriksova snaga ili ritmičko bogatstvo jednog Pit Taunsenda, ali od svih majstora gitare iz sezdesetih, on je najviše raširio njen zvučni rečnik. Njegov pristup gitari je izrazito funkcionalan. Za razliku od svojih kolega, ne preteruje sa soliranjem, naročito u studiju. Mnoga njegova sola pokazuju odmeren, i pun ukusa, stil njegovih uzora: uzavrele bluz linije Otisa Rasa, filigranski pristup akustičnoj gitari Berta Janša, odzvanjajući sublimnu živost Skoti Mura (Scotty Moore — Elvisov gitarista). Ipak Pejdž je najpoznatiji po „izobličenju". Izbegavajući „čiste" zvukove, on prebira po „blatnjavim" tonovima mašući gitarom kroz miks, odbijajući se od Plantovog isto tako „izobličenog" vokala ili kopajući iza moćnog i tupog zvuka bubnjeva."

85

PLEMENITA UMETNOST DINAMIKE

Čarls Šaar Mjurej (Nju Mjuzikl Ekspres)

Naslov „najveća rok grupa na svetu" Ijudi od pera poslednjih nekoliko godina velikodušno dele trima formacijama. Nije teško pogoditi da su to Roling Stons, Hu i Led Cepelin. Kako iza ovog etiketiranja često stoje subjektivni stavovi, greška bi bilo uzimati ih za konačne. Uostalom, svaki rok poklonik ima svoju, za sebe dovoljno ubedljivu, verziju o tome.

U svakom slučaju, kod takvih i sličnih izjašnjavanja, teško je 2aobići Led Cepelin, a na prethodnim stranicama videli smo kako su naši junaci došli do tog statusa. Rovarenje po podacima koji se mogu označiti opiplji- vijim, a to su tiraži ploča i broj posetilaca na koncertima, najverovatnije bi pokazalo da Cepelini najviše zaslužuju tu titulu. No, i to je jasno svima koji nisu preskakali prošla poglavlja. Međutim, priču o Cepelinima ne čine samo pare koje su zaradili. Stranice koje ste pročitali preradene su iz stranih izvora, i retko, iz njih provejava tipično zapadnjačka zasenjenost uspehom i novcem.

U roku se često može naći primer za uspešno ostvarivanje „idealnog američko/zapadnjačkog sna". To je priča koja slavi privatnu inicijativu i koja govori o čoveku koji se sam probija do vrha kroz sve nedaće. Da nije bio Italijan, i Al Kapone bi zbog uspešnog ostvarivanja ove formule bio simpatičan prosečnom Amerikancu. Danas, kada su svi izvori nafte već pronadeni i kada je gotovo nemoguće da čistač cipela samo svojom oštroumnošću dode do mesta predsednika nekakvog akcionarskog društva, one, koji u trenutku (makar i prividno) iz rita prelaze u Rols Rojseve, treba tražiti u šou biznisu. Led Cepelin je dobar primer za grupu momaka koja je od simpatičnih, dugokosih klošara stigla do privatnih mlaznjaka, velikih imanja, skupih automobila.

Ali, neko će reći: „Šta se mene to tiče! Ne cenim ih sigurno samo zbog toga sto na svakoj turneji uberu nekoliko miliona dolara. Ja ih slusam."

1 sasvim je sigurno da će njihovi rekordi biti oboreni.

Uostalom, rekordi i služe zato da bi se obarali. Neko će prodati više ploča, imati više posetilaca na koncertima ili se voziti u još većem i skupljem privatnom mlaznjaku. Jedino što im niko ne može osporiti — ma kakvo mišljenje imao — je ono što se čuje sa njihovih ploča.

0 tim temeljnijim aspektima njihovog rada biće govora u ovom poglavlju.

Još na samom početku su pokazali da definitivno znaju šta hoće. Muzika, koju su ponudili na prvom albumu, bila je dinamičan „hevi-metal" rok sa dosta naglašenim uticajima urbanog „čikaškog" bluza. Mirnije kompozicije, „Mala, napustiću te", ,(„Babe, Fm Gonna Leave You”), ili „Crna strana p\an\ne'' („Black Mountain Side”) samo su izuzetak i predah u mahnitoj „vožnji" grupe. Preslušavanjem nije teško ustanoviti da tu nema ničeg radikalno novog. Rifovi, kičma „hevi-metala", su standardni, a nad neke se čak nadvija i sumnja da su pozajmljeni. To se naročito odnosi na kompoziciju „How Many More Times", za koju neki kritičari ističu da je nastala sintezom „Koliko još godina" („How Many More Years’’), Haulin Vulfa, i „Lovac" („Hunter”), Alberta Kinga. Medutim, Cepelini su uspeli da svakoj od tih pesama daju svoj lični pečat. To nije obična i često zloupotrebljavana fraza. Za razliku od ostalih prangijaša, koji su tih dana nicali kao pečurke posle kiše, oni su u svojim redovima imali Džimi Pejdža, izvanredno potkova- nog muzičara sa vrlo jasnim idejama šta treba da se radi, i Planta sa velikim ali još nebrusenim pevačkim taletnom. Pejdž je čovek sa ogromnim iskustvom, koje je ključ njegove izvanredne sposobnosti da „razume teški rok". Objasniti izraz „razumeti teški rok" prilično je teško, jer ga je nemoguće svesti na čisto tehničke elemente. No, stvari postaju jasnije kada se Cepelini uporede sa nekom galamdžijskom grupom poput „Grend Fanka", koji i na 120 decibala uspevaju da zvuče samo isforsirano glasni, ravnr i opasni za sluh. A reklo bi se da Cepelini i Grend Fank nisu daleko jedni od drugih - ista instrumental

postava i u osnovi slično muzičko opredeljenje. Samo, ploče Grend Fanka su već stigie na rasprodaju .. .

Primarna Pejdžova uloga na piočama Cepelina je producentska i aranžerska. U redu, on i komponuje, ali je mali broj njegovih radova koji bi bio primećen i van konteksta Cepelina. Glavno oružje mu je „zvuk". Ne treba imati iluzija da je publika kupovala prvi album zbog jngenioznih kompozitorskih rešenja i lepih, interesantnih melodija. Tamo ih jednostavno nema. „Led Zeppelin I", a i drugi LP, takode, paket je „hevi-metala", uglačan i spremljen za masovnu upotrebu. Sve ono što je prosečni poklonik teškog roka tražio, bilo je tu. Efektni rifovi, potmula i čvrsta ritam sekcija, vrišteći vokali, gitarska sola i flertovanje sa zvučnim efektima i studijskom tehnologijom. Pravi „sonični udar". Danas, doduše, najveći deo prvog albuma zvuči prilično arhaično i naivno u odnosu na, recimo, četvrti album. Zubu vremena najbolje su odolele pesme „Good Times, Bad Times", „Communications Brakdown" i „Dazed And Confused". Ipak, teško se može oboriti sud da je „Led Zeppelin I" bio za grupu prava ploča u pravo vreme.

I danas se čuju glasovi, na koje se Džimi mršti, da su Cepelini modelirani po ugledu na Džef Bek Grup. Bek je, po napuštanju Jardbrdsa, oformio svoju, sada već legendarnu grupu, u kojoj su, izmedu ostalih, svirali Ron Vud (Ron Wood) i Rod Stjuart (Rod Stewart). Muzički nazori Džefove grupe i Cepelina bili su zaista vrlo slični. Obe postave su na svoje debi albume stavile Diksonov bluz „Potresla si me" („ You Shook Me”). Čak su i Džef i Rod slično delili zadatke medu sobom kao Džimi i Robert. Međutim, zahvaljujući Bekovom nestalnom karakteru, sastav se raspao ne stigavši da se potpuno dokaže. I tu je, po mom mišljenju, ključ problema. Ma kako briljantan gitarista bio, Džef Bek se pokazao nesposobnim da vodi grupu. Često bez pravih ideja sta da P eduzme, okupljao je oko sebe grupe izrazitih ‘ndividualista, koji mu u tome nisu mogli pomoći. Zato i

do danas nije postigao uspeh koji bi odgovarao njegovom talentu.

Sa Cepelinima je sasvim druga priča. Osnovni razlog njihove dugovečnosti i konstantnog uspona je, izmedu ostalog, i to sto su uspevali da svoja ega upregnu u opšte interese grupe. Iza neobuzdane fasade njihovih nastupa krije se začuđujuća sposobnost samokontrole. Za razliku od kolega i konkurenata (Bek, Klepton, Hendriks . . .), koji su se sve vreme borili sa rok maticom, dospevajući u najbizarnije situacije, Cepelini u čitavoj karijeri nisu napravili pogrešan korak. Čitavu odiseju kroz rok prošli su stalno balansirajući na granici hladne proračunatosti, a slavu su stekli svirajući „vrući" rok. To je samo jedna od niza kontradikcija koje su omogućile da „olovni cepelin" poleti.

„Led Zeppelin 11" nije doneo mnogo novosti u odnosu na prvu ploču. Osnovne ideje i stilski okviri ostali su u istim granicama. Jedino se primećivao veći stepen tehničke ekspertize. Prvi album je snimljen za svega tridesetak sati rada u studiju, u jednom dahu. Zato je zvučao sirovije i „prljavije". lako ni drugi album nije raden u najidealnijim okolnostima, ovaj put je bilo vise vremena da se zaroni u mogućnosti studija, da se izvrse eventualne korekcije i eksperimentiše. Zbog toga je već bilo moguće naslutiti poslovičnu Pejdžovu sklonost ka perfekciji.

Ponovo su primat uzele „teške" kompozicije. Najviše pažnje je primila petominutna „hevi-metal himna" „Whole Lotta Love". Za nju je kritičar^,,Nju Mjuzikl Ekspresa", ČarlsŠaar Mjurej, re kao ..da .je „najjača kanonada koju je do sada ,teski, metalni' rok ispalio za svoju afirmaciju". Uostalom, teško je da će vam ova knjiga pomoći da nešto sazrvate o Cepelinima ako do sada niste čuli „Whole Lotta Love". U trijumfalnoj tutnjavi njoj se pridružuju „Heartbreaker" i „Living Loving Maid" („She's A Woman"). Što se tiče stvari po imenu „Moby Dick", uvek mi se činilo da Pejdž, pošto je

izmislio jedan od najefektnijih rifova u žanru, nije znao šta da radi izmedu, pa je pustio Bonemada serazlupava. Momenat kada, posle višeminutnog soliranja na bubnje­vima, grupa upada da zaključi kompoziciju, i danas je jedan od najefektinijih u čitavom repertoaru Cepelina. Drugi album možda nije doneo značajne novine, ali je potvrdio pozicije grupe na tronu „teškog" roka.

Kada je izdat treći album, prilično buke se podiglo oko tobožnje preorijentacije na „akustičarsku" muziku. Istina, ploča je zvučala staloženije i činilo se da je akustična gitara apsolutno dominirajuća. Medutim, statistika otkriva da je svega polovina pesama „akusti- čno". Ono što je najčudnije je to da se isti zaključak skoro može primeniti i na drugi, „provereno prangijaški", album. Ali, stvar je u rasporedu kvalitetnih kompozicija. Dok je na „Led Zeppelin II" ono najbolje skoncentrisano među „teškim" pesmama, na trećem albumu je obrnut slučaj. Jedini punokrvni „roker", dostojan najviših standarda Cepelina, je „Immigrant Song". KotrIjajući rif kao da zaista najavljuje vikinšku najezdu. Sa druge strane, primat nose numere „Prijatelji" („Friends”), „Vesala" (Gallows Pole”) i „To je način" ( „ That's The Way”). Ova poslednja je verovatno najbolja kompozicija u konvencionalnom smislu, koju su do tada Pejdž i Plant napisali. Takode, tu srećemo i Planta u novom pevačkom svetlu. Mada je i na prva dva albuma otpevao nekoliko balada, uvek sam imao osećaj da je sputan njima i da jedva čeka da oslobodi glas u svoj karakterističan vrisak. Otpevavši „That's The Way" veoma sugestivo i sa razumevanjem, držeći vokal pod kontrolom i ne grešeći u intonaciji, pokazao je da je zaista univerzalan pevač.

Prebacivši težište sa ortodoksnog „hevi-metal" roka na nova područja, Pejdž i kompanija su uspeli da izbegnu epidemiju linjanja koja je zahvatila tu, inače šabloni- ziranu, formu u to vreme. Treći album je pokazao da su muzički vidici Cepelina siroki i da oni ne nameravaju da nestanu sa trenutnom modom.

Takođe, postalo je jasno da treba računati sa novom snagom unutar grupe. Robert Plant je dokazivao da je on, u stvari, nešto vise od superior nog vrištača. Pored toga što je pisao gotovo sve tekstove i ponešto komponovao, njegov udeo u imidžu sastava bio je neprocenjiv. Lepo lice, uokvireno razbarušenom plavom kosom kao u kakvog severnjačkog ratnika, odaje sanjalačku prirodu iz tekstova koje piše. Istovremeno, Plant na pozornici, razdrljenih grudi, sugestivnih pokreta i senzualnog glasa, nudi nesto mnogo realnije i prizemnije. Dok na koncertima grupa, kao što su Blek Sabat (Black Sabbath) ili Status Kvo (Status Quo), možete sresti skoro isključivo muški svet, na nastupe Cepelina mladići i devojke dolaze u, otprilike, istom broju. Za muškarce su uvek zanimljiviji bili instrumentalisti, a Pejdž je jedan od najuglednijih na čitavom području roka. S druge strane, mnoge devojke ne kriju da samo zbog Roberta dolaze na njihove koncerte ili kupuju ploče.

Dok odnos izmedu različitih uticaja na „Led Zeppelin III" predstavlja oštar kontrast, na četvrtom albumu grupa je uspela da uspostavi njihovu ravnotežu. Zbog toga će „Led Zeppelin IV " ostati zapamćen kao najviši domet sastava do sada i jedan od albuma koji treba da udu u svaku rok antologiju.

Do sada je svaki njihov LP mogao lako da se podeli na dva dela: deo u kome su demonstrirali akrobatsku pirotehniku i deo smireniji i relaksiraniji. No, ovde to nije slučaj. Svaka pesma ima svoj identitet i istovremeno sačinjava deo organske celine koja se zove „Led Cepelin IV". Nikada kasnije nisu postigli takvu koncentraciju kvaliteta kao na ovom albumu.

Kompozicija „Stairway To Heaven" postala je „legitimacija" sastava u ovom, zrelijem periodu na isti način kao što je to nekad bila „Whole Lotta Love". U njoj su Cepelini spojili dva svoja NAJDOMINANTNIJA IZVORIŠTA: BALADU, NAJČEŠĆE MITOLOŠKO

-METAFIZIČKOG SADRŽAJA, SA OVOZEMALJ SKIM SIROVIM HARD-ROKOM. T o bi, otprilike, važilo za album u celini.

Da je teško ponoviti remek-delo, uverili su se i Cepelini sa svojim petim albumom. „Houses Of Holy" je bio korak dalje da se zade u eksperimentalnije vode. Ritmovi su kompleksniji, harmonska osnova šira nego obično, a pokušalo se sa uvodenjem novih tonskih boja. Ipak, sve zajedno je zvučalo dosta kolebljivo i šturo. Tu su se našle i parodije na soul i rege, koje bi možda u jačoj konkurenciji bile prijatno osveženje. Sve u svemu, zaključak bi bio da Cepelini mogu i bolje.

To „bolje" je došlo dve godine kasnije u vidu duplog albuma koji se zvao „Physical Graffiti''.

0 toj ploči najbolje će nam reći jedna analogija sa Bitlsima. „Bube" su posle svog remek-dela „Sgt. Pepper', slomili zube na projektu „Magical Mystery Tour", da bi se na kolosek izvrsnih ostvarenja vratili takozvanim „belim" albumom. „Beli" album je bio šetnja kroz sve stilove i uticaje kojim su se Bitlsi bavili tokom svoje karijere. Sada, ako zamenite Bitlse sa Cepelinima i shodno tome izmenite i imena ploča, zaključci će ostati isti. Dijapazon albuma veoma je širok, od arhaičnog bugi-vugija, „Bugi sa Stjuom" („Boogie With Stu”), do ambicioznijih i kompleksnijih poduhvata kao što su „Kašmir" („Kashm ir”) ili ,,U svetlu" („In The Light”). Ali, većina pesama je čisti nepatvorni rok. Medutim, taj ok zvuči rafiniranije i nema onu sirovost kao na prva dva

albuma. Takode, „Physical Graffiti" nema integritet cetvrtog albuma. No, treba kazati da je ova ploča opuštenija i manje pretenciozna od prethodne dve. Možda je čak najprijatniji za slušanje od njihovih do sada •zdatih albuma, što ga stavlja medu bolja ostvarenja opusa Cepelina.

žalost, to se ne može reći i za sedmi po redu LP, // resence". Na tom albumu nista posebno ne bode oči ni u pozitivnom niti u negativnom smislu, ali je zato u celini

ploča bolno prosečna, suviše prosečna za grupu renomea Cepelina.

Utisak je popravljen još iste godine duplim živim albumom „The Song Remains The Same". Cepelini su se na koncertu predstavili kao vrlo uigrana i kompaktna grupa. Uostalom, oni i jesu najuspešnija koncertna grupa na svetu u ovom trenutku.

Za kraj se obično ostavlja raspravljanje o budućnosti grupe. U trenutku kada se ovo piše ona je zaista neizvesna zbog već poznatog slučaja sa Plantovim sinom. Ukoliko Cepelini ponovo udu u studio, od njih se možemo nadati dobrim stvarima. Bar su do sada uspevali da od dva studijska albuma koja izdaju jedan bude izuzetan.

Jasno je da od njih ne treba vise očekivati revolucionarne stvari, ali treba imati na umu da su oni još uvek sposobni da izbace đavolski dobar rok album. INTERVJU

SA DŽIMI PEJDŽOM I ROBERTOM PLANTOM

Džon Pol Džons, basista i klavirista grupe Led Cepelin, mirno je igrao kockicama slušajući usput neku kontakt emisiju radio Njujorka.

„Prošle noći u klubu mi neko pride i zapita da li sam raspoložen da se susretnem sa Džimi Pejdžom", bila je voditeljeva nenadana upadica izmedu telefonskih poziva. „Znate, kada pošteno razmislim, osoba koju ponajmanje želim da vidim je ta gadura od Džimi Pejdža".

Džon se ukoči na stolici, sa kockicama u rukama. „Dozvolite mi da kažem da taj Led Bljuzgavac ne vredi ni po lule duvana, i ako sutradan uveče nameravate da ih vidite u Gardenu, uludo ćete straćiti to malo para. A sada, nemojte pokušavati da trošite moje vreme braneći Led Bljuzgavac. Ako nameravate da me zbog toganazovete telefonom, bolje skočite do toaleta i pustite vodu".

95

Džons, inače čovek dosta debelih živaca, besno se stušti do drugog kraja sobe, dograbi telefon i odabra broj radio stanice. Posle kraće pauze, voditelj je podigao slušalicu.

„O čemu bi želeli da razgovaramo? "„Led CEPELIN!" ledeno je odgovorio Džons sa

primetnim britanskim akcentom. Veza se prekide. Zahvaljujući tehničkim pogodnostima u studiju ovaj „razgovor" uopšte nije stigao do etera.

Nije to bilo ništa novo, što je i Džonu jasno. Mada je Led Cepelin uspeo da proda vise od milion primeraka po svakom od pet izdatih albuma i mada je trenutno bio na turneji po Americi za koju se govori da će potući sve rekorde u rok istoriji, kritičari nisu prestajali da ga ,,caste" udarcima svih vrsta . . . podlim, niskim, neočeki- vanim i posve nezasluženim. „Znam, nije bijo potrebno da reagujem" — kaže Džons. „Ali eto, instinktivno sam poželeo da se odbranim".

Noe posle te jalove odbrane, tokom prvog od svoja tri koncerta u Medison skver gardenu, Led Cepelin je prisutne prepunoj dvorani digao na noge jednim od najboljih nastupa u svojoj šestogodišnjoj karijeri. Sredinom koncerta, na Pejdžov neočekivani impuls, grupa je spontano zaronila u, za tu priliku neisprobavanu i neplaniranu, dvadesetominutnu verziju njihovog aduta, „Dazed and Confused". Napetost zbog- neizvesnog uspeha bila je očiti i električni element izvedbe Led Cepelina te večeri. „Nema sumnje — odusevljavao se Robert Plant pre povratka na scenu da ponovi prethodni bis „Communication breakdown" turneja je počela".

Prošlo je dosta vremena otkada je Cepelin poslednji put zarokenrolovao. Posle osamnaest meseci provedenih u radu na svom novom duplom albumu, Physical Graffiti, grupa je morala malo da se zagreje. „Šteta što tada publici nije bio dozvoljen pristup — jadikuje Plant „Ali morali smo da se „napunimo". Mnogo je energije namenjeno ovoj turneji. Daleko vise nego na prošloj".

Zvanično premijerno veče, 18. januar u Mineapolis Sports Center, protekao je iznenađujuće dobro s'obzirom na situaciju. Samo nedelju dana pre toga, Džimi Pejdž je zbog nehatno zalupljenog krila nekih vrata slomio vrh svog domalog prsta na levoj ruci. Jedna jedina proba u cilju usavršavanja onoga što Pejdž naziva svojom „troipoprstnom tehnikom" označiia je oproštaj „na neodredeno vreme" sa klasičnim koncertnirn numerama Cepelina, „Dazed And Confused" i „Since I've been lovin you". Nekoliko gutljaja žestokog pića prividno su ublažili bol da bi Pejdž mogao da se izbori sa naporima koje je zahtevao tročasovni nastup grupe . . .

Piter Grant, menadžer Led Cepelina i predsednika diskografske kuće grupe smatrao je čudnim tih nekoliko prvih koncerata: „Koncert Led Cepelina bez „Da^ed And Confused" je nešto na šta ću morati da se naviknem. Kako god okrenete, to je numera u kojoj se grupa iskazuje u svom najboljem svetlu. Ima tamo jedanmomenat u kome Pejdž može da se ,,odlepi" i č ini štogod mu se prohte. Nikada nije sigurno da li će to trajatipet ili trideset i pet minuta."

Pejdž je svoju povredu primio sa mirnim očajanjem. „Ne sumnjam da će turneja biti uspešna — nego sam, đavo da ga nosi, razočaran što ne mogu da pružim svoj maksimum". Rezignirano je počeo da udara pesnicom u dlan povredene ruke. „Uvek želim da radim najbolje što mogu i užasno mi je kada me nešto sputava. Budite sigurni da će „Dazed And Confused biti vraćena u program iste sekunde kada budem sposoban da je zasviram. Možda nećemo briljirati tokom par noći, ali ćemo uvek biti dobri."

Turneja je zatim odbrojala tri zadovoljavajuća nastupa na čikaškom Stadionu, nakon čega su usledili koncerti u Klivlendu i Indijanopolisu i . . . Plantov grip. Nastup u Sent Luisu odložen je do sredine februara i dok je Plant ostavljen da se oporavlja, grupa je odletela do Los Andelosa na jedan Slobodan dan.

Odmor je značio prebacivanje u drugu brzinu a serija uzastopnih koncerata u Grinsborou Detroitu i Pitsburgu konstantno poboljšanje. Kulminacija svega toga bio je urnebesni trijumf u Njujorku i prvo izvođenje numere „Dazed And Confused" na ovoj turneji. U meduvremenu, gotovo da nije bilo nenadmašnijeg „skrši hotel do temelja" — putne groznice karakteristične za Cepeline. „Nismo mnogo marili za tako nešto — izjavio je bubnjar Džon Bonem pomalo tužan. „Muzika nas je isuvise okupirala".

Razgovor sa Pejdžom i Plantom periodično je voden vise od dve nedelje. Počeli smo uzšolju čaja u Plantovom apartmanu čikaskog hotela Ambasador. Ćaskanje je tri dana kasnije nastavljeno u Pejdžovoj zamračenoj sobi. „Još uvek je jutro", drhturio je, pokriven ćebetom, u svojoj fotelji. „Možemo pričati i tri sata pre nego što dođem sebi". I stvarno, intervju se protegao do kasno popodne. Pejdž, čovek tihog ali ubedljivog govora, očito je električnoj sijalici pretpostavljao romantiku sveća.

Poseta Plantu nekoliko dana kasnije i finalni razgovor sa Pejdžom u avionu za Njujork, snabdeli su nas preostalim materijalom.

• Tek nakon poslednje turneje Led Cepelina po America, '73 godine, u potpunosti js priznata popu- larnost grupe.

PLANT: Posle cvdašnje turneje u leto '72 odlučili smo da po prvi put angažujemo neku reklamnu firmu. Bilo je to isto leto kada su i Stounsi bili na turneji a mi smo verovali da prolazimo bolje od njih. imali smo veći broj gledalaca od mnogih koje je štampa uporno veličala.I tako smo zaključili, bez suvišne egocentričnosti, da je krajnje vreme da ljudi o nama saznaju nešto višeod toga da jedemo žene a koske bacamo kroz prozor. Sve te budalaštine koje su ljudi „znali" o nama bile su čiste izmišljotine. U redu, bilo je tu raskalašnog ponašanja, ali nismo, niti smo ikada bili monstrumi. Samo obični, dobro raspoloženi momci, obožavani od strane svojih

poklonika a kamenovani od strane kritičara.• Postoji li neko suparništvo između vas i Stounsa?PEJDŽ: Ne! Nikada ne posmatram svet iz tog ugla

Kod mene uopšte ne postoji osećaj suparništva. Stounsi su veliki i oduvek su to bili. Džegerovi tekstovi su zadivljujući. Uvek na svom mestu. Hoću da kažem da mi je jasno kako bi trebalo da ponesemo naslov najbolje grupe na svetu, ali ja o tome uopšte ne razmišljam. Mislim da tu nema mesta nikakvoj konkurenciji. Jednostavno se radi o tome ko pravi dobru muziku a ko ne. . . i ko uspeva da se održi.

• Šta vas motiviše u ovom trenutku?PEJDZ: Ja volim da sviram. Kada bi ostalo samo na

tome, bila bi to čista utopija. Ali, nije tako. Tu su avioni, hotelske sobe, limuzine i oružani čuvari pred vratima. To mi se nikako ne svida. Medutim, to je cena koju sam voljan da platim kako bih istrčao napolje i svirao, svirao. . . Bio sam vrlo nervozan tokom proteklih osamnaest meseci kada smo se povukli i prionuli na album.

PLANT: Stvarno, ja non-stop preživljavam neki unutarnji konflikt. . . Bez obzira što neobično uživam u onome što činim kod kuće — igram u svom malom fudbalskom klubu, učestvujem u delatnostima cele z jednice živeći posve običnim životom — uvek se zatičem kako zviždućem preplavljen osećanjem koje nikako ne mogu da eliminišem iz svog sistema. Nedostaje mi ta grupa kada ne sviramo. Moram da posetim Džimija i*i da učinim nešto kako bih umiro one žmarce u meni. Pre neku noć, kada smo posle toliko vremena prvi put nastupili na sceni, na lieu mi je zasijao najveći osmeh u ivotu.

3 Džimi, kakva su to govorkanja o nekom soloalbumu?

PEJDŽ: Pripišite to Kejt Ričardovom smislu za humor. Napravio sam nešto što lako može da postane sledeća B strana Stounsa. Rik Greč (Rick Grech), Kejt i

ja snimili smo numeru po imenu „Scarlet". Ne sećam se ko je bio bubnjar. Po stilu i atmosferi zvučalo je dosta slično onim snimcima na „Blonde on blonde. Dobro je bilo, odlično. Probdeli smo celu noć i onda otisli do Ajlend Studija (Island Studios) gde je Kejt prevukao malo regi gitare preko jedne od sekcija. Moj udeo se sastojao u par solo deonica, izvedenih tek posle osam ujutru sledećeg dana. Tu traku je poneo sa sobom u Švajcarsku i kada je neko saznao za nju, Kejt je rekao da se radi o snimcima sa mog albuma.

Nemam potrebe za solo albumom, što važi za svakog člana naše grupe. Struktura je takva da niko nije zapostavljen kako bi za sopstveno iskazivanje morao da pribegne vlastitim solo albumima. Uopšte mi se ne svida ono Taunsendovo (Townshend) šepuranje u vidu kazivanja svakom ponaosob šta TAČNO treba da radi. Taman posla. Uostalom grupa je grupa, zar ne?

Kada je tehnika u pitanju ja onda nisam gitarista. Jednostavno se prihvatim nečega i sviram. Tehnici tu nema mesta. Imam posla samo sa emocijama. Harmonija je važnija od svega.

Mnogo je umetničkog i stilskog bogatstva u tom instrumentu . . . f lamengo, džez, rok, bluz .. . nazovite to kako hoćete, sve je tu. Na početku sam sanjao o sjedinjavanju svih tih stilova Sada mi je komponovanje postalo isto tako važno. Ruku pod ruku sa tim, mislim da je krajnje vreme da se krene na putovanja, da se počne sa prikupljanjem originalnih iskustava uličnih muzičara širom sveta. Marokanski muzičari, indijski muzičari. . . dobro bi bilo da se sada pode na put. Baš ove godine. Ne znam kako će to ostali primiti, ali to je ono za čime sada žudim.

• Šta biste dobili sa tim putovanjima?u y

PEJDZ: Salite se? Bože, znate vi dobro šta možete dobiti sedeći sa Marokancima. Tako se razvijate. A ne živeći ovako. .. naručujući da vam sobni servis nebrojenih hotela donese koješta. To mora da bude

100

suprotan kraj skale. Kazaljka vage mora da se sasvim vrati nazad. Do tačke gde ću možda imati jedan instrument i nista više. Nekada davno, običavao sam da putujem tako. Nema razloga da to ponovo ne činim. Ima jedna stvar koja je uvek prisutna—vreme! Ono se ne može kupiti. Za mene je sve trka sa vremenom. Pogotovo kada je u pitanju muzika. Znam šta želim da postignem i za ostvarenje toga nije mi preostalo mnogo vremena. Palo mi je bilo na pamet da nabavim jedan teretnjak, Čija bi se jedna strana mogla spuštati. Sa tim bih putovao po Engleskoj. Vama to zvuči budalasto, ali tamo je sve tako seoski da je to sasvim moguće. Jednostavno spustite dole jednu stranu kola i počnete sa sviranjem uz pomoć velikih pojačivača na baterije i miksera. Sve bi to bilo privremeno ili trajno. . . kako mi se svidi. Volim promene i kontraste. Ne volim da budem zakopan u jednu situaciju, iz dana u dan. Domaće ognjište i sve sto ide uz to nije za mene. Sedenje u ovom hotelu po nedelju dana i više nije nikakav piknik. To je vreme kada počinje putna groznica i lomnjava svega i svačega, ali ja jos nisam došao do tog stadijuma. Do sada sam bio prilično pitom. Ne zaboravite, ova turneja traje tek nedelju dana.

• Koliko se sećate vaše prve američke turneje?PLANT: Kako da se ne sećam, pa tada sam bio

devetnaestogodišnjak koji još nije osetio devojački zagrljaj. Ovih dana nekako više vremena provodim u svojim sobama i čitamo Ničea. Dobro se onda zabavljamo, znate, jednostavno, tih dana je bilo više ljudi sa kojimase čovek mogao oraspoložiti. Sjedinjene Države su bile zabavnije. L. A. (Los Andeles) je bio L. A. Sada L. A. nije vise L. A. već gradurina opsednirta razvratnim 12-togodišnjim devojčicama, a to mi nimalo ne odgovara.

To je prvo mesto u koje sam sleteo po dolasku u Ameriku: tada sam prvi put video policajca sarevolverom, kola dugačka preko šest metara. Sretao sam mnogo razdragnih ljudi. Poželeli su nam zaista toplu dobrodošlicu te smo svim srcem zakoračili na stazu

101

uživanja. Bilo je tu bacanja jaja od patosa do patosa, stvarno luckastih „vodenih bitaka" i drugih šala koje su neophodne jednom devetnaestogodišnjaku. Bili su to samo prvi koraci učenja kako postati lud. Upoznali smo se sa dosta ljudi koje jos uvek znamo i jos vise onih koji su nestali iz našeg života. Neki su se izmenili, drugi su jednostavno odrasli. Ne vidim čega lepog ima u tome §to neko „odraste".

• Izgleda da vam to dosta smeta?PLANT: Da znate da je tako. Čini mi se da nisam

mnogo izgubio od svoje detinje naivnosti. Smetaju mite siJne devojčice koje svim silama pokušavaju da unište romantiku onih odnosa koji su mi toliko dragi. No, da ne govorimo o tome. . .

Gde im je samo onaj stil koji su imale ranijih dana . . . onih iz 68. godine. Smešno. To mi zaista mnogo nedostaje. Sav taj rusvaj. Zabava od glave do pete, od najobičnije rupe do super-luksuznog hotela. Od Šedo- uboks motela gde su se pre sedam godina zidovi krunili tokom noći pa do hotela Plaza, gde se javni tužilac koji je bio u sobi iznad nas žalio da smo stvarali isuviše veliku buku.

® Da li nastojite da svakim albumom prevaziđete sami sebe?

PEJDŽ: Ne, inače bih bio totalno unisten kritikama našeg prethodnog albuma, zar ne? Vidite, u ovome je stvar. Jednostavno ne obraćam pažnju. Savršeno mi je svejedno šta o tome misle kritičari i svi ostali. Do sada sam bio vrlo, vrlo srećan jer se čini da ljudi vole da slušaju ono što ja volim da sviram. Ima li onda veće divote za jednog muzičara? Ali, ja ću i dalje neminovno da se stalno menjam. Ne može se od vas tražiti da budete ono isto što ste bili pre tri godine. Neki to i očekuju te nikako ne mogu da se pomire sa cinjenicom da godinu dana izmedu dva albuma znači period utrošen na iznalaženje novih puteva. To neizbežno utiče na kompletan materijal. . . tekstove, muziku. Nimalo mi

102

nije stalo da prevazilazim samog sebe.• Koliko teškoća vam je pričinjavalo kompletiranje

prvog albuma Led Cepelina?PEJDŽ: To smo obavili dosta brzo. Našao se u

izlozima prodavnica odmah po formiranju grupe. Jedino uvežbavanje imali smo tokom dvonedeljne turneje po Skandinaviji, i to pod imenom „Nju Jardbrds", što se tiče materijala bilo je očito da smo do grla zaronili u naše bluz rezerve. Ja još uvek imam sijaset neiskorišćenih rifova iz doba „Jardbrdsa". U vreme kada je Džef (Bek) otišao, morao sam da iskopam brdo novog materijala. Radilo se o tome da je Klepton ostavio neizbrisivi žig u Jardbrdsima. Razumljivo, Džef je poneo dalje taj steg, što je još više otežalo moj zadatak. Naime, odjedanput sam sa pozicije drugog prešao na poziciju prvog gitariste, sa tim golemim teretom na ledima. Na mene je vršen veliki pritisak ne bih li što pre „zablistao" sopstvenim rifovima, Na prvom albumu još uvek sam bio pod velikim uticajem ranijih dana. Mislim da se to donekle i vidi. Sam album je napravljen za tri nedelje. Bilo je jasno da se neko morao prihvatiti vođstva, inače bismo sest meseci sedeli bezvezno čeprkajući po instrumentima, ne stvarajući ništa pametno. Medutim posle toga, na drugom albumu, mogli ste da čujete jasno oblikovanje pravog identiteta grupe.

PLANT: Sećam se prvog albuma jer je to bio prvi put da su mi slušalice stvarno nešto značile. Ono što mi je, zahvaljujući tim konzervama, odjekivalo u glavi dok sam pevao bilo je lepse od najlepšeg mačeta na svetu. Bilo je tako teško, moćno, uništavajuće. Imao sam gotovo totalnu slobodu da radim sa svojim glasom sta hoću. posebnu inspiraciju mi je davalo oduševljenje i varnicenje ^žimijeve gitare. Prava uživancija.

Na prvoj turneji nismo nista zaradili. Ni prebijene Pare. Džimi je tom prilikom uložio sve što je ^aradio na Jardbrdsima, a to nije bilo mnogo. Sve dok ih Piter Grant n,je uzeo u svoje ruke, oni nisu zaradivali ono sto su

103

stvarno mogli. Tako smo napravili album i pošli na turneju sa samo jednim članom „posade".

• Džimi, jednom prilikom ste rekli da život s mat rate običnim kockanjem. Na §ta ste mislili?

V

PEJDZ: Toliko mnogo ljudi se plaši da u životu prihvati bilo kakav rizik, a njih ima na svakom koraku. Užasno je to kada neko radi ono sto ne voli a ne usuduje se da nešto menja. Ako radite u nekoj firmi i svakoga dana proklinjete čas kada ste se rodili, po svaku cenu izmislite nešto drugo, menjajtetok svog života. Nastavite li tako, teško ćete oboleti. To sto sam srećan mogu da zahvalim samo činjenici da radim ono sto volim.

• Kakvih rizika ste se vi prihvatili?PEJDŽ: Reći ću vam jedan od njih. Bio sam u jednoj

grupi, neću vam reći njeno ime jer nije vredno pomena, koja je zbog prirode svojih angažmana bila prinudena da stalno putuje, u jednom autobusu. Po izlasku izškoleto sam radio čitave dve godine i počeo sam veoma dobro da zaradujem. Ali, osećao sam da poboljevam. Zato sam se vratio u umetničku školu. To je predstavljalo totalnu pro menu mojih dotadašnjih životnih pravaca. Zbog toga i kažem da je to mogućno učiniti. Makar koliko da sam bio privržen sviranju gitare, uvideo sam da će me način na koji sam to činio koštati života. Svaka dva meseca poboljevao sam od groznice. Tako sam sledecih osamnaest meseci životario sa deset dolara nedeljno i lagano vraćao svoju snagu. Medutim, i dalje sam svirao.

PLANT: Dozvolite mi da ispričam priču na kojoj je zasnovana pesma (,,Ten years gone") sa našeg novog albuma. Radio sam do besvesti pre nego što sam se pridružio Cepelinima. I onda je dama koju sam od sveg srca voleo rekla „Dobro. Ja ili tvoji obožavaoci". Baš i nisam imao neke obožavaoce, ali sam ipak odgovorio: ,,ne mogu da prestanem, moram da nastavim". Pretpo- stavljam da je sada srećna. Verovatno ima automatsku veš mašinu i mala sportska kola. Zaista ne bismo imalištada kažemo jedno drugome.

104

Ja bihverovatno našao neku dragu crtu u njoj, ali ona u meni sigurno ne. Suviše bih se smejao. Plašim se da je deset godina suviše dug period. U svakom slučaju, to je bio jedan rizik za va§ diktafon.

PEJDŽ: Ja ću vam dati još jedan. Bio sam na akademiji i počeo sam da sviram u raznim studijima. Verujte mi, većina dečaka je to smatrala krajnjim dometom — raditi u studiju, na snimanju ploca. Napustio sam to da bih se pridružio Jardbrdsima, za tri puta manji prihod, jer sam se uželeo pravog sviranja. Angažmani u studiju mi nisu bili dovoljni. Počeo sam tamo da odlazim redovno tri puta dnevno i lagano sam postajao deo ljudi koje ne mogu da smislim.

* U čemu je bio problem sa tim studijskim posJom?PEJDŽ: Ponekad je to bilo pravo zadovoljstvo, ali je

nevolja u tome što nikada niste znali šta ćete raditi. Možda ste čuli da sam svirao na jednoj ploči Bert Bakaraka. Istina. Nil<ada nisam znao sta bas radim. Jednostavno bi vam rekli da u neki odredeni studio dolazite u dva i pola šest. Često se radilo o osobi koju volite da vidite, i obratno, tako da vam se pitanje „Pa šta ja ovde radim? " samo po sebi nametalo.

Kada sam počeo da dolazim u studio, gitara je bila u modi. Svirao sam solo gotovo svakog dana. I onda, kada se pojavio „Stats-zvuk", naisao je talas tih gudača tako da sam maltene ostao bez posl . . . samo tu i tamo, poneki rif . .. ni traga od solo deonice. Dobro se sećam jednog perioda kada nisam svirao solo tokom par meseci. A, onda su zatražili da odsviram sob u jednoj rokenrol numeri. To sam uradio i smesta osetio da nije bilo kako treba. Toliko mi se sve smučilo da sam rešio da po svaku cenu dignem ruke od tog posla. Sve sam vise uranjao u btato jednoličnosti.

®A, kakve su uspomene na dane provedene sa Jardbrdsima?

PEJDZ: E, one su stvarno lepe. Sa izuzetkom jedne

105

turneje koja nas je gotovo sravnila sa zemljom, bila je tako naporna. Osim toga, sa muzičkog aspekta bila jeto velika grupa. Uživalo se u sviranju. Nikada se nisam kajao za bilo šta da sam uradio. Svaki muzičar bi oduševljeno prihvatio šansu da svira u toj grupi. Pogotovo je bila dobro kada smo Džef i ja zajedno svirali solo gitare. Tada je stvarno moglo da se napravi nešto izuzetno, ali na žalost, malo je toga ostalo zabeleženo na vosku iz tog dragocenog perioda. Postoji samo „Stroll on" iz filma „Uvećanje" (Blow up) — stvarno je bilo smešno — i „Happenings ten years time ago" i „Daisy". U to vreme jednostavno nismo provodiii mnogo vremena u studiju.

Naravno, bilo je uspona i padova. Svako želidazna o razmiricama i ličnim neslaganjima.. . Čini mi se da nikada nije biloSTVARNO rđavo. Do te granice nismo ni prilazili. Kada bi se prezentirao na pravi način, možda bi album nanovo ujedinjenih Jardbrdsa bila dobra stvar koju treba izvesti jednogadana.

• Živite u kući Alistera Kraulija (Aleister Crowley)?(poeta i mađioničar sa kraja devetnaestog veka, čuven po svojim ritualima Crne magije — prim, prev.)

PEJDZ: Da, bila je vlasništvo Alistera Kraulija. Ali, bilo je tri ili četiri vlasnika pre nego što se Krauli uselio. Bila je to takode i crkva koja je do temelja spaljena, sa vernicima unutra. Kuća leži baš na njenim temeljima. Čudne stvari koje su se u njoj dogodile nemaju ničeg zajedničkog sa Kraulijem. Kažu da je na njenom podu jednom čoveku odrubljena glava i da se to kotrljanje ponekad čuje i sada. . . itd. Svakakve priče kruže.

• A vi nemate nikakve veze sa duhovima?V

PEJDZ: Nisam to rekao. Jednostavno to kotrljanje nisam nikada čuo!

• Šta vas tamo privlači?PEJDZ: Privlači me uvek ono što je nepoznato, ali

sam dosta obazriv. Ne hodam svetom zavezanih očiju-• Da li se u toj kući osećate sigurnim?PEJDZ: Da. Pravo da vam kažem sve su moje kuće

106

usamljeničke, na pustim mestima. Mnogo puta ostajem u svom domu potpuno sam. Dosta vremana provodim blizu vode. Kraulijeva kuća se nalazi na obalama Loh Nesa u Škotskoj. Imam još jednu kuću u Saseksu, u kojoj provodim najveći deo slobodnog vremena. Blizu Londo- na. Okružena je rovom punim vode, a terase gledaju na jezera. Mislim, mogao bih svasta da vam napričam, ali bi onda ljudima palo sijaset ideja na pamet. Desilo mi se par stvari od kojih bi se mnogima digla kosa na glavi. Ni meni nije jasno kako sam uspeo da ostanem pribran. Ne želim da se upuštam u svoja lična verovanja ili angažovanje na polju magije. Nisam ja Harison ili Taunšend. Nisam zainteresovan da pridobijam bilo koga za ono čemu sam ja privržen .. . ako ljudi žude da otkriju neke stvari, neka to sami učine. Čvrsto sam ubeden da je to pravilan stav.

® Šta mislite o vašem portretu u „Rok snovima" (Rock dreams)? Gitarista mafiozo koji stoji rame uz rame sa Alvin Lijem (Alvin Lee), Džef Bekom, Pit Taunsendom i Erik Kleptonom?

PEJDŽ: Tamo nema ništa o Cepelinima, jer li? Umetnik, autor te knjige, sve stranice je ispunio masturbirajući o Stounsima, zar ne? Stounsi u ženskoj odeći i tome slične gluposti. Kada sam prvi put video tu knjigu pomislio sam, au, ovo je stvarno nešto dobro. Međutim, kada sam to malo bolje pogledao naisao sam na stvari koje mi se jednostavno nisu dopale. Ljudi se mogu smejati zbog ovoga, ali se meni nije svidela slika Reja Carlsa (Ray Charles) kako se vozika u svojim kolima, grleći usput neku devojku. Bezukusno je to! Šta onda vise da govorimo? Rej Čarls je slep. Kakva je to vrsta humora? Mogu to biti njegovi rok snovi, ali moji sigurno nisu!

Od svih gitarista koji su izronili tokom šezdesetih godina, još uvek smo „živi" samo Bek, Klepton, Li, Taun$end i ja. To nešto govori. Bek, Klepton i ja smo bili. neka vrsta Ričmond/Krojdon(Richmond/Croydon) kla- na, a Alvin Li, ne znam ni otkuda je došao. Lester ili

107

nešto slično. A nije nikada ni podizao neku veliku prašinu. Što se tiče Taunsenda, on je iz Midlseksa. Imao je običaj da ide u klubove i sluša druge gitariste. Ipak, nisam se upoznao sa nim sve do „ I can't explain". Na tom snimku se čuje i moja gitara. Godinama ga nisam video. Medutim, čini mi se da smo se svi dobro držali i nastojali da pružamo što vise i vise. Čuo sam nešto materijala sa Bekovog solo albuma koji je nedavno izdao i zagrcnuo sam se od oduševljenja. Stvarno briljantan rad. Ali, nije mi sasvim jasan. Posve je instrumentalan tako da mi liči na neki album gitaristine gitare. Dosta je pitom, a kada je u punoj formi Bek može da bude vanredno ukusan.

• Da li ste videli Erika Kleptona sa njegovom novom grupom?

PEJDŽ: Oh, Erik. Taj đavoljski Erik. Da, video samga sa njegovom novom grupom a takođe i na koncertu u dvorani „Rainbow". U Rejnobou je bar sa sobomdoveo momke koji su imali petlje. Pored njega su bili Pit Tausend, Roni Vud (Ronnie Wood), Džimi Karštajn (Jimmy Karstein) i Džim Kapaldi (Jim Capaldi). „Pearly Queen" je bila neverovatna. Palo mi je na pamet da je posle toga Klapton mogao da kaže „Dobro, krajnje je vreme da angažujem engleske muzičare". Uvek kad je bio sa američkim muzikantima, sve vise i vise se unazadivao.

Pošao sam da ga vidim posle Rejnbou—koncerta i zaista nije bilo teško osetiti njegovo razočarenje što Derek i Dominos nisu nikada bili stvarno prihvaćeni. Mora da je njemu mnogo značčilo što oni nisu pokupili tolika priznanja kao što je to „Krim" učinio. Ali, stvari tako stoje, kada neka grupa poseduje izvesnu forrmulu, kao što je to bio slučaj sa „Krim " . . . auh, da to neko ponovo napravi šanse su ravno bilion prema jedan. To je vrlo, vrlo tesko.

Ključ dugog života Cepelina leži u konstantnim promenama. Izbacili smo naš prvi album, pa onda drugi koji nije imao ništa zajedničkog sa prvim, zatim treći koji

108

se od njih u potpunosti razlikovao, i tako je krenulo. Znam zašto se štampa tako lose ophodi prema nasim albumima. Ljudima jednostavno nije bilo jasno, kritičari nikako nisu mogli da ukapiraju, zašto smo izdali album poput Cepelin II, i onda ga prosledili sa jednim III na kome se nalazi „That's the way" i njoj slične akustične numere. To im uopšte nije išlo u glavu. Činjenica je da smo Robert i ja otperjali do Broniora (Bron—Y—Aur), letnjikovca u Velsu, i počeli da komponujemo pesme. Bože, bio je to materijal koji smo imali, te smo ga i koristili. Nije bilo ničega poput, „Moramo da umesimo nešto žestokog rokenrola jer to od nas zahteva nas vlastiti ,imidž' . . . " . Što se tiče albuma, ljudima je obično potrebno godinu dana da shvate ono što radimo.

• Zašto ste išli u to selo, letnjikovac — sta li je već — za treći album?

PLANT: Bilo je vreme da sse malo zastane; trebalo je pokupiti kajmak a ne udaviti se u njemu Cepelin je postajao vrlo veliki i želeli smo da se na svom putu malo odmorimo i potom krenemo tačno odredenim kursom. Eto, to je razlog za put u planine i početak isparljivosti Pejdža i Planta. Mislio sam da demo biti u stanju da dobijemo malo mira i tišine, istovremeno spravljajući vas kalifornijski, Martin kaunti bluz; kao sto vidite, u srcu Velsa a ne u San Francisku. Divno je to mesto, to seoce. To ime, Bron-Y-Aur u stvari znači „Zlatne grudi". Mestašce se nalazi u dolini koju Sunce svakodnevno kupa svojim zracima. .. Na novom albumu se nalazi jedan snimak, mala akustična stvarčica, koju je Džimi složio tamo gore. Izvanredno sažima dane kada smo tumarali unaokolo u nasim džipovima.

To što smo tamo otisli, bila je stvarno dobra ideja. Dobar deo drugog albuma smo komponovali na turnejama Bio je to pravi drumski album. Bez obzira na roišljenje kritičara, ubeđen sam da je to dobar, ožda čak i izvanredan, album. Ne bih želeo da se upustam u detalje i komentarišem čudne, često zavidne poteze kritičara.

109

Treći album je bio album nad albumima. Ako nas je iko svrstao u grupu „teškog metala", on ih je naterao da progutaju svoje reči.

• Pa, i na samom prvom albumu je bilo par akustičnih numera.

PEJDŽ: Tako je! Eto gde smo došli. Kada se pojavio treći album i dobio svoje kritike, Krozbi, Stils i Neš su se upravo okkupili. Album se tek pojavio u prodaji a štampa je odmah zabrujala: LED CEPELIN ODOŠE UAKUSTIČARE! Pomislio sam, Bože, gde su imsamo bile uši i glave? Pa na prvom albumu smo imali tri akustične numere, a na drugom dve!

• Kritikovali su vas za pisanje tekstova o „savremenim besmislicama dece cveća"...

PLANT: Kako neko uopšte može da bude„savremeno dete cveća"? Suština celog tog pokreta je želja za mirom, bezbrižnošću i jednom idiličnom situacijom. To je ono što se odvajkada želelo, pa kako onda neko može da govori o postojanju nekih „besmislica savremene decce cveća"? Ako to stvarno i postoji onda ću drage volje nastaviti da bivam savremeno dete cveća. Mnogo truda ulažem u svoje tekstove. Pa, ipak, nije sve što radim namenjeno oštrom nožu kritičara. Numere poput „Black dog" su larmadžijske bezvredne stvari, ali ipak služe onome čemu su namenjene. Ljudi ih slušaju.

® Koliko je za vas važna numera „Stairway toheaven"?

PEJDZ: Lično mislim da je „Stepenište" numera koja je kristalizovala suštinu grupe. Svega tu ima i grupa se iskazuje u svom najboljesvetlu. .. kao ansambl, celina. Da ne izdavajamo solo ili bilo koje drugee detalje, stvarno sadrže sve što je potrebno. Dobro smo se pazili da to nikada ne izdamo kao singl. To je naš spomenik. Svaki muzičar želi da napravi nešto trajno, nešto čiji će se kvalitet dugo, dugo održati i ja mislim da smo mi to postigli sa „Stepeništem". Taunsend verovatno misli da

110

mu je to pošlo za rukom sa „Tomijem". Ne znam da li imam sposobnosti da iz sebe izvadim još nešto slično. Moram mnogo na porno da radim kako bih se iole primakao tim visinama čvrste, totalne briljantnosti.

Mislim da nema mnogo ljudi koji su sposobni za tako nešto. Možda jedna osoba Džoni Mičer (Joni Mitchell). To je muzika koju kod kuće svakodnevno slušam, Džoni Mičel. Njena glavna odlika je to sto je u stanju da sagleda ono što se desilo u njjoj, povuče se i kristalizuje celu situaciju, pa onda prilegne na pisanje o tome. Slušajući je suze mi polaze na oči, §ta drugo da vam kažem? Fenomenalna je. Vidim sebe u onome što kaže. „Stari prijatelji se ponašaju čudno (Klimaju glavom) Kažu da vise ne izgledam isto". Zeleo bih da znam kolikko joj je preostalo od nekadašnjih prijatelja. Želeo bih da znam koliko od prvobitnih prijatelja ima bilo koji poznati muzičar. Iznenadili biste se. Oni misle, uzimaju za sigurno da ste se promenili postali lošiji. Veoma je malo ljudi koje mogu da nazovem pravim, bliskim prijateljima. Oni su mi vrlo, vrlo dragoceni.

PLANT: Živim sa ljudima sa kojima sam oduvek živeo. Potpuno sam zadovoljan. Sve mi to liči na ostatke iz mojih bitničkih dana. Svi moji „stari pajtaši" su tu, pravo pravcato drustvance. Nema nikakvih ćudnih reakcija na moje putešestvije pošto ih znam veoma dugo. Tu i tamo kresnuće poneka sala o nekom dugu od dva dolara koji se proteže jos izdana kada sam bio siromašni bluz-pevac, ali tu nema zlobe. Srećan sam.

© Imate li nekog miljenika među američkim gita- ristima?

PEJDŽ: Dobro, da vidimo, izgubili smo najboljeg gitaristu kojeg je bilo ko od nas ikada imao a to je Hendriks! Drugi gitarist koga sam počeo da cenim takođe je umro, Klarens Vajt (Clarenca White). Bio je apsolutno briljantan. Tu je i jedan potpuno drugojačijeg stila — kontrola je u pitanju, momak koji je svirao na singlu Marije Muldar (Maria Muldaur), „Midnight at the oasis".

111

I me mu je Amos Garet. Isključivo je orijentisan na Les Paul gitare, a to su stvarno one prave. Šta li bi bilo od svih nas da on nije otkrio te eelektrične gitare. Drugi.je Elliot Randal, momak koji je gostovao na prvom albumu grupe „Stili Den" (Steely Dan). Izvanredan je! Što se tiče grupa, Litl Fit (Little Feat) je moja omiljena američka grupa.

Jedini termin koji nikako neću da prihvatim je „genije". On se isuviše labavo upotrebljava u rokenrolu. Kada malo poslusate melodijske strukture koje prepliću klasični muzičari i uporedite ih sa nekom rokenrol pločom, jasno vam je koliko dug put leži pred našim rokenrolom. U klasičnoj muzici postoji izvestan standard koji dozvoljava upotrebu termina „genije", ali nasukaćete se na tanak led ako to pokušate da prenesete na rokenrol muzičare. Iz mog ugla# rok je čista folk muzika. Ulična muzika. Ne uči se u školi. Moraš da je prikupiš odnekle. Genije među uličnim muzičarima ne možete da nađete, ali to ne znači da ne možete da budete zaista dobri. U umetničkom pogledu iz rokenrola možete da izvučete onoliko koliko u njega uložite. Nemate se komeobratiti da vas pouči. Ostavljeni ste samom sebi i to je ono što me kod njega fascinira . . .

• Poslednji komentar?PEJDŽ: Recimo da još uvek tragam za andelom

slomljenog krila. Nije ga baš lako naći ovih dana. Pogotovo kada sve vreme provodite u „Plaza hotelu" . ..

Mart 1975./Cameron Crotue

112

Bez doma (No Quarter) 1973.

Reči i muzika: John Paul Jones, Jimmy Page i Robert Plant

Zatvori vrata, ugasi baklje sada Znas da oni ipak noćas neće doći Zar ti ne znas da kada sneg teško pada,Donose tada zinm vetrovi Tora.Oni nose blistavi čelik, znak modi,Oni nose poruku što proći mora.- Biraju stazu kojom niko ne ide Ne poseduju i ne traže sebi dom Pored sebe rame uz rame smrt vide Đavo se smeje za njihovim korakom,Sneg usporava njihov hod, neće doći Pas sudbine njihovim stopama grebe Oni nose poruku što mora proći Da izgrade san za nas, mene i tebe.Nikad dom neće tražiti ili naći,Biraju put kojim niko neće zaćL

114

HVALA TI (Thank You) 1969.

Muzika i tekst: Page - Plant

Ako sunce odbije da sijar ipak ću te voletL Kad se planine smrve u moru, postojaćemo ja i ti Ja sam ti dao sve svoje, devojko, sve i mnogo vise, Daleko u prošlosti šapuću o bolu kapi kiše.Moja ljubav je jaka, to zaista nije neka greška Vidi kako se danas oko tebe i mene svet smeška;.4 mi demo uvek zajedno ići, sve dok ne dode kraj

\loje nadahnuće, to si mi ti, nadahnuće, pogledaj. Dok zajedno idemo putem, u mojoj je tvoja ruka„ Zahvaljujući tebi i samo tebi, ja uspeo sam,Ti si meni zaista jedina, hvala ti što nisam sam.O tome se zaista mnogo vise ne može reći,Ja i ti, samo naša sreća i m i.. . radujmo se sreći.

115

DEVOJKO, NAPVSTIĆU TE (Babe, I'm Gonna Leave You)196&Traditional - Arr. Page

Devojko, devojko, napustiću te.Rekoh, devojko, napustiću te.Otići ću kada se letnje doba,Kad se letnje doba najzad dokotrlja,Napustiti te kada leto dode.Devojko, neželim da te napustim Ne šalim se, zeno, moram da lutam Dobro znaš da ja neću biti tamo,Zaista moram, ipak moram da lutam.Čujem, nešto zove da mu se vratim Znam da te nikad neću napustiti,A li moram da odem s ovog mesta,Zeno, ne čuješ li kako me zove?Ja znam, dobro je imati te opet Jednom će opet sve biti u redu Šetaćemo šumom baš svakoga dana,Čuj šta kažem, devojko, svakoga dana.Devojko, sve će opet biti dobro.Ti nosiš sreću kad je nebo sivo,A li sad moram da odem odavde,Tako je uvek kad me nešto zove,Tako kad me zove ponovo kf tebi.

116

Idem u KaUfomiju (Going To California) 1972.

Muzika i tekst: Jimmy Page i Robert Plant

Trošio sam svoje dane sa lošim ženama,Pušio travu i napij’o se svakog dana Odlučih da pokušam da počnem od početka Odlazeći u Kaliforniju sa bolom u sreu.Neko mi reče da tamo postoji devojka,Nosi ljubav u očima i eveće u kosi Leteći avionom okušao sam sreću Ne dopusti da ti kažu da su sve one iste.More je bilo krvavo erveno a nebo sivo,Pitao sam se da li će sutra uopšte doći Planine i klanei su se ljuljali i tresli Kada su deea sunea počela da se bude.Cinilo mi se da je stigao bes bogova Sve je počelo leteti, pomislih da tonem, Dobaeite mi uže ako stignem na vreme.Srešću vas tamo gore gde je put visok i prav, Hoću da pronadem svoju kraljieu bez kralja. Kažu da svira gitaru i plačem i pevam Jašem na belom konju po koraeima zore,Hoću da nadem ženu što nije ni rodena,Stojeći na samom vrhu moje planine snova. . Kažem, nije tako loše kako mi se čini

MANDARINA (Tangerine) 1970. i 1973. / Page

Mereći težinu trajanja jednog letnjeg dana, Sati što polako teku do nose samo tugu Ja polako tonem u dubokoj tmini seća Zeleo sam samo njenu ljubav, nijednu drugu; A moja je mandarina jednog sna živi odsjaj

Mereći težinu trajanja jednog letnjeg dam, Sati što polako teku donose samo tugu,Ja polako tonem u dubokoj tmini sećanja. Zeleo sam samo njenu ljubav, nijednu drugu; A moja je mandarina jednog sna živi odsjaj Ona je vladala, bila moja, donosila sjaj,A li hiljadu godina je sada među nama.Sećam se onih dana tako davno izgubljenih, Pitam se da li ih ona pamti, da li je sama,Ida li sam ja bar jedan deo sećanja njenih A ja se ipak jos. uvek sećam nje i volim je.

118

Pesma kiše (Rain Song) -1973;

Ovo je proleće moje ljubavi Drugo doba koje ja treba da znam Ti si sunčev zrak mog postojanja Toliko topline još ne osetih.Nije teško osetiti da gorim,Gledam vatru koja plamti u meni

Ovde je leto mojih osmeha,Bežite od mene čuvari tmine.Govori mi samo svojim očima,Tebi poklanjam ovu melodijuu Nije teško osetiti šta je u meni Takvi slučajevi su svima jasni

Osetih svu hladnoću svoje zime Nisam pomislio da ćeš otići Proklinjem tminu nad nama nadvijenu,Vidim buktinju koju stalno sledim Ovo je stvarno jedino rešenje,Na sve nas malo kiše mora pasti

Tekst i muzika: Plant i Page

Svetska prava na korišćenje tekstova pesama — SUPER HYPE PUBLISH ING , New York.

119

L UTA n DA U E (Ramble ON) - 1969.

Lišće umire svuda oko mene,Znak da je vreme da i ja krenem na put Zahvaljujem na prijatnom boravku Sad je zaista vreme da pođem Jesenji mesec obasjava moj put Ali, sada osećam miris kiše,I su njim bol, on obeležava moj put Oh, ponekad se osećam umornim AV znam, jednu stvar moram učiniti Moram nastaviti da lutam.Vreme je da pevam moju pesmu Idem oko sveta da nađem devojku Tako je već deset godina prošlo,Moram nastaviti da lutam Da pronađem vladarku mojih snova Nemam vremana da gubim u plaču Sada je vreme da se ode.Sreću smo popili hiljadu puta,Moram nastaviti da lutam Moja se priča rnože opisati Svoju slobodu dragoceno čuvam;U davna vremena, tako daleka,Kada je magija činila vazduh,To beše u tamnim dubinama smrti Kad sretoh devojku tako dobnt Ali, čudovište zlo se uvuklo -I nekud nestalo sa njom A šta bihja mogao da uradim

Tekst i muzika: Page-Plant

120

OTKAO TE VOLIM(Since I've Been Lovin You) - 1970

Radim od sedam do jedanaest svake noći,i to zaista čini moj život užasnim, mislim da to nije u redu.Zaista, zaista sam bio najveca budala, ali, učinio sam sve sto sam mogao jer te volim, devojko, kako te volim Ali, devojko, otkako te volim, da, skoro da sam izgubio razum Svi pokušavaju da mi kažu da mi ne želiš ni malo dobra.Pokušao sam, gospode, pusti me da ti kažem, pusti me da ti kazem da sam učinio šta sam mogao. Radio sam od sedam do jedanaest svake noći to je činilo moj život zaista uzasnim, gospode, znaš da to nije u redu.Otkako te volim, devojko, skoro da sam izgubio razum.Rekao sam ti da sam plakao, suze teku, zar ne čujes, zar ih ne čuješ kako teku?Sećaš li se kad sam kucao na tvoja vrata?Kažem, imala si smelosti da mi kažeš kako me vise uopšte ne trebas.Otvarajući ulazna vrata čvp sam kako se dvorišna s treskom zatvaraju mora da je tu bio neki tvoj novi momak, novi momak, samo u prolazu.Radio sam od sedam, do jedanaest svake noći to je, ipak, činilo moj život užasnim.Devojko, otkako te volim skoro da sam izgubio razum

Tekst i muzika: Plant, Page, Jones

D IS K O G R A F IJE

Y A R D B IR D S — Diskografija

Albumi izdani u SAD:

SONY BOY WILLIAMSON AND THE YARDBIRDS (Mercury)FOR YOUR LOVE (Epic)HAVING A RAVE UP WITH THE YARDBIRDS (Epic) OVER UNDER SIDEWAYS DOWN (Epic)LITTLE GAMES (Epic)LIVE YARDBIRDS (Epic)THE YARDBIRDS'GREATEST HITS (Epic)

Albumi izdani u Velikoj Britaniji:

SONY BOY WILLIAMSON AND THE YARDBIRDS (Fontana — Philips)FIVE LIVE YARDBIRDS (Columbia)THE YARDBIRDS (Columbia)REMEMBER THE YARDBIRDS (Starline)

123

LED ZEPPELIN - Diskografija

LED ZEPPELIN (Atlantic)

Good Times, Bad Times Babe I'm Gonna Leave You You Shook Me Dazed And Confuzed Your Time Is Gonna Come Communication BreakdownI Can't Quit You Babe How Many More Times

LED ZEPPELIN II (Atlantic)

Whole Lotta LoveWhat Is And What Should Never BeThe Lemon SongThank YouHeartbreakerLiving Loving MaidRamble OnMoby DickBring It On Home

LED ZEPPELIN III (Atlantic)

Immigrant Song FriendsCelebration DaySince I've Benn Loving YouOut On The TilesGallows PoleTangerineThats The WayBron—Y —Aur StompHats Off To (Roy) Harper

124

LED ZEPPELIN IV (sa runskim znacima) (Atlantic)Black Dog Rock And Roll The Battle Of Evermore Stairway To Heaven Misty Mountain Hop Four Sticks Going To California When The Livee Breaks

HOUSES OF THE HOLY (Atlantic)

The Song Remains The Same The Rain SongOver The Hills And Far AwayThe CrungeDancing DaysD'Yer Mak'erNo QuarterThe Ocean

PHYSICAL GRAFFITI (SwanSong)

Custard Pie The RoverIn My Time Of Dying Houses Of The Holy Trampled Underfoot Kashmir In The Light Bron—Yr—Aur Down By The Seaside Ten Years Gone Night Flight The Wanton Song Boogie With Stu

125

Black Country Woman Sick Again

PRESENCE (Swan Song)

Achilles Last Stand For Your Life Royal Orleans Nobody's Fault But Mine Candy Store Rock Hots On for Nowhere Tea For One

THE SONG REMAINS THE SAME (Swon Song)

Rock And Roll Celebration Day The Song Remains The Same Rain SongDazed And ConfuzedNo Quarter Stairway To HeavenMoby DickWhole Lotta Love

126

HLED ZEPPELIN:

SP26076 OVER THE HILLS AND FAR AWAY26077 D'YER MAKER

LP86005 2 ORIGINALS OF LED ZEPPELIN {dvostruki — albumi I i II)50002 LED ZEPPELIN III 50014 HOUSES OF THE HOLY 89400 PHYSICAL GRAFFITI (dvostruki) 59402 PRESENCE89402 THE SONG REMAINS THE SAME (dvostruki — iz filma)

127

I