Лепота ће спасити свет∗∗∗∗ -једно светогорско сагледавање-

архимандрит Василије Гондикакис

игуман манастира Ивирона на Светој Гори

Када говоримо о лепоти, која није просто спољашњи и пролазни призор,

нити естетска категорија, већ сила која спасава свет, тада Света Гора,

постојањем и животом својим, има нешто да нам саопшти, будући да се она

назива Богородичиним Вртом и гором Преображења.

Пресвета Богородица је по Црквеној химнологији: Свечиста и

благодатна Кћер „украшена лепотом врлина“, Која прими „светлост Духа“,

Који је „украси красотом“ (Богочовеком Господом), Кога све и сва преукраси1.

Да бисмо, међутим, са неопходним страхопоштовањем приступили теми,

и појмили тајну спасавајуће лепоте, не треба да заборављамо да лепота није

једно, љубав друго, а доброта треће.

„Оно што је добро, свештени богослов опевава и као доброту, и као

лепоту, и као љубав и као љубљено... и све што Њему призива, зове се и

лепота“2.

Дакле, Бог који је љубав и задивљујућа лепота, све ствара „веома

добрим“3, и читаву творевину лепотом призива у учешће у животу.

Одазивајући се на призив божанске лепоте, човек постаје причасник

блаженог Тројичног живота.

Супротстављајући се и не одазивајући се, он ствара пакао неучешћа

(незаједничарења), проклетство противприродне ругобе, која не спасава, него

уништава човека и творевину.

Не треба да заборављамо да осим истинске лепоте, која призива и

спасава, постоји и фалсификат, који изазива и упропаштава, будући да није

пројава доброте, него има само покорицу лепоте, као мамац који смућује и

заплиће човека, и одводи га у дефинитивно ропство и пропаст, обећавајући му

неко, магијски лако, „спасење“.

У тој борби и опробавању при избору неке од лепота одвија се историја

човека и човечанства. Која лепота ће нас више привући? Којој лепоти ћемо се

приклонити?

Од првог тренутка завела нас је лепота која нас је сатрла, јер смо је

одвојили од љубави и послушности ка Богу. Поступили смо брзоплето и

непромишљено.

„Леп беше за гледање и добар за јело, плод који ме усмрти“4.

Магија заблуђујуће лепоте се помиње и у античкој митологији. Са острва

Сирена допирала је тако очаравајућа мелодија, да су пролазници губили разум и

постајали као опијени. Они су падали као жртве, растрзани од тих митских бића,

∗ Предавање одржано 5, марта 2005, на скупу у Кембриџу у В. Британији, на тему: Лепота ће спасити свет. 1 Види: Paraklhtikvh, глас 5, Недеља, 1. пессма, 2. канона. 2 Свети Дионисије Ареопагит, PG 3, 701C-D. 3 1Мој 1, 31. 4 Св. Григорије Богослов, PG 36, 613B: Види: Paraklhtikvh, глас 7., уторак, Света Литургија, Блажена.

која су била полу жене-полу птице, не могавши да се одупру, премда су видели

гомиле лешева да труну, и хрпе костију да се беле, нагрижене зубом времена.

* * *

У Новој Твари опет једна жена постаје повод спасења.

Непозната и световно неважна, али смирена и чиста Кћер из Назарета,

показује се „благословеном међу женама“5, која примивши архангелски поздрав

зачиње Сина и Логоса Божијег.

Лепота врлине праведних, ревност Пророка и ишчекивање читавог

човечанства припремају и бременити су лепотом и красотом Дјеве.

Лепота целе творевине пројављује и осветљује неизрециву врлину

„краснице Јаковљеве“6. Када „виде Бог све што је створио, гле све беше добро“

7.

Он је, преко те лепоте, прозирао у лепоту Дјеве, или другачије речено, у красоту

„красне међу женама“8 – дакле, у Сина и Бога Њеног – који је преукрасио и дао

смисао васцелој творевини.

Светим смирењем и добровољном послушношћу вољи Божијој Дјева се

показала органом спасења читавог света. Она је „граничник створене и

нестворене природе“9, „Лествица, којом сиђе Бог“, и „Мост који преводи

житеље земље на небо“10

. Њено дете је Бог (Бог Логос). Бог је дете, које је Она

родила. „Као Мајка по натприроди и Дјева по природи“11

, Она Духом Светим

живи материнство свагдадевствености и наслађује се девственошћу Богорађања.

Она спаја небо и земљу.

Премда смо потамнели лепоту иконе Божије, Бог Логос, преко непорочне

крви Увекдјеве, постаје савршени човек, и Он „упрљану икону измеша са

божанском лепотом“12

.

Бог Логос се није показао спољашње, већ је целу природу нашу измешао

са „божанском лепотом“.

Спасење човека се поима и доживљава као узимање учешћа и

преображење у исконску лепоту.

Божанска лепота спасава човека, не магијски, у незнању његовом, нити

спољашње, на силу, јер би га тако унизила. Насупрот, човек се спасава бивајући

поштован, тако што и сам постаје уметник, извор лепоте и спасења многих:

„извор воде текуће у живот вечни“13

. Да се из целог свог бића роди као

благодарење и славопој Богу.

Дјева је, као Богородица, показала људску природу богородном.

Примером и помоћу Пресвете Богородице свака душа која тихује и чисти се,

покорна божанској вољи, може да постане богородна по благодати. Да зачне и

роди малу радост, која превазилази смрт.

5 Минеј, 21новембар, Слава на Хвалите. 6 Paraklhtikvh, глас 3, четвртак, 7. песма, 1. Канона. 7 1Мој 1, 31. 8 Триод, недеља блудног сина, трећа песма Канона. 9 Види: Григорије Палама, Беседа 37, 15, Сабрана дела, том 10, Солун 1985, стр. 458. 10 Велики Часослов, Акатист, 3. икос. 11 Види: Paraklhtikvh, глас 7, понедељак, Ирмос 9. песме, 1. Канона. 12 Види: триод, 1 недеља Поста, Кондак. 13 Јн 4, 14.

Човек тада доживљава посету Благодати читавим бићем својим, посету

Пресвете Богородице свом унутрашњем свету. Пита се, као Јелисавета: „Откуд

мени ово, да мати Господа мога дође мени?“14

.

Присуство Пресвете Богородице остаје као заштита и хранитељ Свете

Горе.

Стога је имао право један прост монах када је казао да је Достојно јест

национална химна Свете Горе.

* * *

Богородичин Врт истовремено јесте и препознаје се као гора

Преображења. На највишем врху Cвете Горе налази се храм Преображења. Од

лица Сина Божијег и Сина Дјеве непрестано се излива благодат, «светлоносна

красота Украситеља рода људског»15

.

Да би оснажио веру ученика својих, да би могли да се суоче са

искушењима страдања Његовог, Господ узима три врховна апостола, и „поведе

их на гору високу“. „Преобрази се пред њима“16

. Отворио је очи душа и тела, и

угледали су Га у божанској слави коју је имао „пре но што свет постаде“17

.

У тој ванвременој светлости појавише се Мојсије и Илија, и разговараху

са Њим о страдању које је требало да Господ претрпи.

Апостоли бивају погођени неизрецивом лепотом која се показала пред

њима. Они се налазе у рају за који је свет створен. Присуством пророка и

разговором њиховим, одједном им би позната и прошлост и будућност.

Спонтана реакција њихова изражава се речима: „Добро нам је овде

бити“18

. Дошли смо до краја, који је „Богом одређен“19

. Да останемо овде.

Међутим, иако су тако осећали, они нису били у стању да заиста постану

причасници те лепоте, да је доживе у пуноћи њеној, као принос љубави, и да је

пренесу на све друге. Налазили су се далеко. Они имају још доста пута да пређу.

То се види из предлога који дају. Петар предлаже Господу: да подигнемо

три шатора, један за Тебе, један за Мојсија и један за Илију, „не знајући шта

говори“20

.

Предлажу да подигну шаторе, да би заштитили Богочовека и Пророке;

док су они сâми имали потребе да од Господа славе заискају нерукотворени

покров и заштиту.

Стога, док је Петар говорио, а Господ ћутао, као одговор дође светао

облак, који их прекри. И зачу се глас из облака који говораше: „Ово је Син мој

љубљени, који је по мојој вољи, Њега слушајте“21

.

Ученици одмах попадаше на земљу: „уплашише се веома“22

. Нису

издржали преплављење светлоизливања, које је превазилазило моћи њихове.

„Уплашише се веома“, јер нису схватили глас који је говорио „Њега слушајте“;

тј. према Њему имајте послушност, њему поверавајте живот свој.

14 Лк 1, 43. 15 Paraklhtikvh, глас 3, Четвртак увече, Крстобогородичан. 16 Мк 9, 2. 17 Јн 17, 5. 18 Мк 9, 5. 19 Св. Игњатије Богоносац, PG 5, 660B. 20 Лк 9, 33. 21 Мт 17, 5. 22 Мт 17, 6.

То је упутство Бога Оца: то треба да чините. Не да правите шаторе да

бисте збринули Господа и Пророке; нити да стварате теорије, да бисте решили

своје проблеме, него да верујете у Богочовека, да Њему препуштате целога себе,

добијајући силу и живот, јер је Он чокот, а ви сте лозе23

.

Господ им одмах прилази и буди их. Они не виде никог другог, до само

Исуса.

Увођење у тајну (=мистагогија) вере се наставља. Наставља се наука

Господња кроз ствари. Не више узласком «на гору високу» да би видели

божанску славу Његову, већ силаском страдалном народу, да би се сусрели са

реалношћу живота и људским проблемима.

Док су силазили са горе, Христос им објасни да никоме ништа не треба

да говоре од свега што су видели, „све док Син човечији не васкрсне из

мртвих“24

. То што су видели није тема за обичну причу, већ је лични дар од

Господа, који треба да задрже у себи; да га упију, и да се претвори у силу вере,

која ће се пројавити у тешким тренуцима Страдања.

Настављајући свој силазак са горе, они у гужви сусрећу оца чије се дете

мучи од нечистог духа. Обраћајући се Господу, говори му: „Довео сам болесно

дете ученицима Твојим. Они не могаху да га излече. Ако можеш Ти да учиниш

нешто, помози нам, сажали се на нас“. Господ му рече: „Ствар је у томе, да ли

можеш да поверујеш“. „Све је могуће ономе који верује“25

. Одмах Отац

„повикавши са сузама, говораше: верујем, Господе, помози моме неверју!“26

.

Ако апостол Петар раније није знао шта говори, отац болесног детета

сада зна шта говори, зна зашто страда. Он је сав један неиздрживи бол. А бол

чини човека истинитим. Ако хоћете, чини га и уметником.

Његов плачни крик је спонтана исповест и чиста истина, која излази из

напаћене утробе његове. Пројављује трагику човека и подвиг вере; и неверје

које га мучи. Он полаже своје болесно биће и дете своје пред ноге Онога који је

„лекар душа и тела наших“27

.

Господ тада наређује нечистом духу да оде и да више не улази у дете. „И

повикавши и изломивши га врло, изиђе“28

, а дете паде доле као мртво, тако да

многи говораху да је умрло. Али, Господ га узе за руку, подиже га и даде га оцу

његовом.

Ствар је у томе да поверујеш у Њега, који је живот; да препустиш целог

себе Њему; себе – са вером и безверјем својим, себе – живог, или мртвог.

На крају, није важно да ли осећам да сам жив, или да сам мртав. Битно је

да се налазим препуштен Њему, који је љубав.

Боље да будем болестан и мртав близу Њега, који је живот, него

умишљено жив, далеко од Њега.

Битна је одважност вере и сила стрпљења, која превазилази логику. „Све

је могуће ономе ко верује“.

Оно што нас спасава није оно што чинимо, или можемо да чинимо, већ

оно што се рађа из одважности вере и стрпљења, из одважности на жртвовање

себе самог (макар и болесног).

23 Јн 15, 5. 24 Мк 9, 9. 25 Мк 9, 23. 26 Мк 9, 24. 27 Св. Литургија Св. Јована Златоустог, молитва после Господње молитве. 28 Мк 9, 26.

Можемо да кажемо да је и стварање целога света дело одважности и

жртвовања Бога.

Створени смо из љубави, која је жртва и принос. Спасавамо се истим

покретом љубави и приноса себе из благодарности према Њему, који нас је први

заволео.

У срцу Свете Литургије блиста ова истина божанске славе и љубави,

жртве Сина Божијег и вере која спасава свет.

Свет си и пресвет и величанствена је слава Твоја;

Ти си тако заволео свет Твој

Да си Сина Свог јединородног дао,

Да свако ко верује у Њега не погине,

Него да има живот вечни29

.

Ова експлозија божанске љубави ствара и одржава тајну живота и

спасења света. Она облистава све и свја. Она запечаћује Свету Гору и читав

живот њен чини Светом Литургијом, а молитву Господе Исусе Христе, помилуј

ме, установљује као дисање монаха.

Молитвом исповедамо веру своју у Њега, и иштемо милост Његову:

Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешног.

Ти си Син Божији, Бог, Силан (познајем те и не познајем, ти си

недокучив).

Ја сам нејак и грешан. Исповедам своју немоћ (знану и незнану). Иштем

милост Твоју. Помози моме неверју. Помилуј ме.

Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешног.

Молитва се изговара устима, умом и срцем. Изговара се уз осењивање

знаком Часног Крста, и уз метаније. Колико више постајем свестан тога што

изговарам, тога што се дешава: да је Он силан, Бог љубави, а да сам ја слаб,

толико се енергија молитве развија, као благослов, и напаја ум мој и срце. Држи

ме у животу. Орадошћује ме осећање да сам, премда слаб и грешан, објекат

љубави Силнога.

Човек се прилагођава на климу тог простора љубави и спокојства.

Постаје једно са молитвом. Дисање и откуцаји срца природно се сједињују са

њом. Сваким покретом утробе своје не удише само кисеоник из ваздуха, већ и

благодат Духа Светога, као божанску утеху. Налази се у својој природној клими

и окружењу, које га испуњује радошћу.

Све се изнутра просвећује:

Као што су лице Господње и хаљине заблистали нествореном и

превечном славом Божанства:

- лепота Дјеве блиста изнутра, Плод утробе Њене је та Лепота,

- смирени и Богу предани људи исто тако блистају унутрашњом

благодаћу и слободом. Они спонтано славослове Бога, хотимично и

нехотично, дању и ноћу.

Преплављење спокојства, као сила која их храни и светлост која их

просвећује, пројављује се у свим делима и покретима њиховим.

Нешто истинско, нерукотворено и слободно, као божански дар извире из

бића њиховог. Али, да би неко дошао до тога, треба доста да се умори, да прође

29 Света Литургија, Св. Јована Златоустог, молитва Анафоре.

кроз провере и да умре безброј пута – „сваког дана умирем“30

. Да му живот

(често) буде мучеништво, а боравиште његово „место лобање“31

. Да то

прихвати без роптања. Тада се, за те напаћене и посечене људе, рађа блистање

нестворене славе, која дарује слободу будућег века од данас, на корист многих.

Лепота те духовне лакоће, која није просто плод труда и жртве, већ дар

Благодати, током векова изграђује: етос, правила, богослужења, архитектуру

манастирских храмова и читаве Свете Горе. Нешто невидљиво и нестворено

уобличава оно што је видљиво и створено.

Целокупна тајна Цркве, која је потврда Господњег присуства са нама,

пројављује се као задивљујућа лепота, у читавом литургијском богословљу и

богослужбеном животу, са типиком, молитвама, литургијским сасудима,

иконама и химнологијом, где се у свим гласовима поје догматска истина,

преточена у поезију.

Као што лепота божанске доброте спасава, исто тако и истинско спасење

у Цркви рађа светитеље – уметнике. И живот се наставља, као љубав рајске

красоте.

* * *

Када су у четрнаестом веку оклеветали исихасте Свете Горе да су

прелесници, Свети Григорије Палама и саподвижници његови устали су у

одбрану истинитости монашког опита, говорећи о светлости Преображења.

Богословље о нествореној светлости је то што одређује карактер и садржај

монашког живота.

Светлост Преображења, рекох, нити је створена, нити је непричастива

суштина Божија. Она није вештаствено блистање, које се у једном тренутку

види, а затим нестаје. Она није замисао уобразиље, која баца човека „много

пута у ватру, и много пута у воду“32

. Она је нестворена Благодат и енергија

која се емитује неодвојиво од божанске суштине. Она је природна слава

Божанства. Она је Божанство. Она је „истинска и мила лепота, која окружује

божанску и блажену природу“33

. Она је Царство Божије.

Причасници те благодати постају не они који су обавезно интелектуално

јаки, или богословски потковани, већ они који су духовно очишћени: смирењем,

скрушеношћу срца, вером и љубављу; они који се непрестано кају, ишту милост

Господњу и себе и све друге Христу Богу предају.

Они примају благодат у себе и доживљавају је као спокојство душе,

Царство Божије и силу љубави.

Доживљаваш чињеницу да је „царство Божије унутра у нама“34

.

Верујеш, не зато што ти је неко нешто рекао, већ зато што се у теби рађа вера,

рађа се у теби живот. Одасвуд долази блистање нестворене благодати. У

тишини се чује „дах тананог поветарца“35

.

Нема ничега што би могло да постане устаљено. Све је мирно

изненађење, рађање светлости која је истоветна са животом и спасењем света.

Све напаја један извор утехе, који, у себи осећаш, обједињује све.

30 1Кор 15, 31. 31 Види: Мт 27, 33. 32 Мт 17, 15. 33 Триод, 1. Недеља Поста, Синодик Православља. 34 Види: Лк 17, 21. 35 3Цар 19, 12.

Боравиш сам, а налазиш све. Са проласком година губиш снагу, и

тајанствено се радујеш јер нестаје нешто што је привремено и пропадљиво, а

остаје оно што је вечно и обновљено, што говори добро о целом свету.

Одмараш се трудом. Волиш смирене. Збратимљујеш се са напаћенима.

Биваш задивљен непостојећима. Они су се, као најодважнији у вери и слободни,

дали Силном. Нису затражили ништа за себе. Везали су се за пуноћу живота.

Доживели су речи „довољна ти је благодат моја“36

, коју је Господ рекао

Павлу. Они ти дарују благодат, коју су добили са извора живота, не тражећи

ништа заузврат.

Једноставан, прави светогорац ти помаже самим присуством својим. Он

не жели никога да задиви својим врлинама и знањем. Не жели никога да наружи

због мана и недостатака његових. Он све време самог себе осуђује. Читавим

опхођењем његовим пројављује се милосрђе Божије, које му је омекшало срце и

задивило га, по речима светог Игњатија: „Задивљен сам снисходљивошћу“37

Божијом.

* * *

Љубав коју сусрећеш, истанчаност коју налазиш, чине ти добро.

Напад који касније примаш од искушења и несреће које долазе на тебе,

једна за другом, са жељом да те буквално униште, још више ти чине добро.

Тада примаш божанску посету и непознату утеху. Као да се око тебе

скупило доста каменца. Као да си био обмотан, зазидан догађајима и

доживљајима који су те гушили. И док ниси могао да се ослободиш, дошли су и

други споља и ударили на тебе, желећи да те убију. Ударали су манито. Обарали

су зидове који су те ограђивали. Ломили су јаку покорицу неке лажи, која те је

прекрила; и док су они ударали као помахнитали, ти си уплашен слушао.

На крају, они који су желели да те униште, ослободили су те од лажи и

немогућности да видиш од магле, која те је одвајала од истине. Оставили су те

самог, „полумртвог“38

, али покривеног старањем неког доброг Самарјанина,

кога си осећао поред себе.

Искушења која су хтела да те униште, показала су се као твоји

помоћници. Чинила су оно што је требало ти да чиниш, али ниси могао.

Доживео си истину из Старечника. „Одузми искушења, и нико се неће

спасити“39

.

Уништила су оно што је ваљало уништити. У теби се појавило нешто

што се не може уништити, јер има другачију издржљивост и природу, и „радује

се у страдањима“40

.

На крају, спасава нас оно што нас уништава, као што семе спасава

сопствена смрт у земљи, када дође час његов. Спасење нису успеси и каријера

наша у простору пропадљивости, већ укидање смрти и царство љубави.

Обожење није стицање врлина, већ божанска промена, преображење, уз

њихову помоћ.

По авви Исаку, награда се не даје светима због врлина, нити због

уложеног труда при задобијању њиховом, него због смирења које се од њих

36 2Кор 12, 9. 37 Св. Игњатије Богоносац, PG 5, 820A. 38 Лк 10, 30. 39 Антоније, поука 5. 40 Види: Кол 1, 24.

рађа41

. Смирењем се човек сажима, нестаје. Постаје као онај „који није дошао у

постојање“42

, и истовремено се распрострањује, постајући сместилиште

Несместивог, по благодати.

Све то задобија испостас и вредност онда када га видиш оваплоћеним у

животу светих, тј. у животу и етосу истински смирених људи.

У наше дане имали смо велики благослов, као блистање божанске

красоте и радости, у личности једног старца, који се од детињства целосно

предао Богу43

.

Рођен је 1906-е године. Са дванаест година дошао је сâм на Свету Гору,

без знања родитеља. Пресвета Богородица га је одвела у Кавсокаливију, у

келију код добрих стараца. Живео је у рају Свете Горе.

Убрзо је, својим чистим срцем, приметио јединствену благодат

скривених подвижника, презрених, непознатих и непостојећих, и зажелео је да,

заједно са њима, нестане; да нестане у редовима ангела и рекао је: „Хоћу да

одем, да нестанем, да не постојим“. Такву је љубав имао ка Христу. Живео је и

говорио као лудо заљубљен. И Бог се није оглушио на чежњу тог чистог

створења.

Једне вечери, када је ишао у Саборну Цркву у Скиту, пре почетка

богослужења, сео је у припрати испод степеништа. Убрзо потом, у исти

замрачени простор ушао је старац Димас, подвижник који је живео сам изнад

Скита, у једној запустелој колиби. Погледао је око себе. Није видео никога.

Узео је бројаницу у руке и почео да метанише и изговара молитву. Није

контролисао себе и своје покрете. Ускликнуо је од задовољства и заблистао се у

светлости. То се одмах пренело на лако запаљиву материју младог монаха, који

бива потресен и плаче незадрживо. Одједном је ушао у свет благодати

презреног подвижника.

Старац Димас постаје архангел Гаврил у благовестима малог и

непознатог монаха, који ће касније добити име Порфирије и показати се

огњеноносним ангелом радости за васцели свет.

Када се богослужење завршило, никоме није могао да говори. Он одлази

у шуму и почиње да кличе: Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!

Већ су се отворила чула његова. Он види, чује, мирише на даљину.

Разликује шта се дешава у души сваког човека. Стене му говоре, причају му

читаву историју и откривају тајне Кавсокаливије.

Он исповеда:

„Од када сам постао монах, схватио сам да смрт не постоји.“

„Све сам видео, али нисам говорио.“

Пошто је примио пуноћу неизрециве радости и здравља Духа, Бог му

шаље једну болест. Он због ње не може да остане у Кавсокаливији, те излази у

свет. Са двадесет година рукоположен је за свештеника. У двадесет другој

постаје духовник.

Он је тај који је просветио, освежио и орадостио својим божанским

осмехом срце двадесетог века. Од 1940. до 1973. живео је на Омонији, као

служитељ у Атинској Поликлиници, док, у суштини, никада није отишао из

Кавсокаливије.

41 Види: слово 37, изд. Специерис, стр 160. 42 Види: слово 81, нав. дело, стр. 311. 43 Све што пишемо овде, што се тиче старца Порфирија, види: Старац Порфирије Кавсокаливитски, Живот и поуке, Ханиа 2003.

Упокојио се на Светој Гори, тамо где је и постао монах, децембра 1991.

Калуђерима је поручио пошто ископају његове кости, да их однесу у шуму

Керасије, и оставе их на неком месту, тако да ни они сами не знају где су их

оставили.

Последње речи његове биле су: „Да сви једно буду“44

. Његово учење и

присуство исијавају светлост и миомирис раја.

Старац је рекао: „Ми смо једно чак и са људима, који нису близу Цркве...

љубав према Христу је све.“

* * *

Постоји нешто мало, незнатно, што има велики динамизам и уређује све.

Када га пронађеш, дајеш све за то једно. И тако, налазиш све у

саслуживању и радости.

Од једног биваш одвођен ка мноштву. А од мноштва и замршености,

стижеш до једног и чистог – почетног и крајњег – не узнемиравајући се.

Старац Порфирије се никада није узнемирио. Свима је преносио

божанску љубав и радост, јер је имао Христа у себи.

Није давао значаја благодатним даровима. Нити их је тражио, нити их је

гајио, нити их је истицао. Није желео да се представља као чудотворац и

харизматик. Желео је да покаже оно што је доживео и знао: колико је Бог љубав

и милост према свима.

Имао је божански ерос и силу Христову у себи. Зато су благодатни

дарови једноставно били помоћна средства за пројављивање љубави Божије

према људима.

Онај ко нема то Божанско присуство, као силу живота, стара се о својим

харизмама и њиховом истицању, да би се увећала познатост и моћ његова.

И док се старац труди да изгледа као да се све то дешава без његовог

знања, и мимо његове воље, ипак сви схватају о чему се ради.

Онај ко, попут старца Порфиријa, има благодатне дарове, труди се да их

сакрије, да би се само Христос пројавио.

На крају, нико не може да се сакрије, обојица се откривају:

- Види се слобода и благодат онога у коме божанска радост поиграва.

- Пројављује се, такође, и болна забринутост онога који жели да буде

почаствован.

Онај ко хоће да сачува своју моћ, страда. Не може да прикрије болест

која га изједа. Ласка себи изнутра (до ганућа), када бива хваљен, а ражалошћује

се (до потиштености), када се дотиче и оспорава идеја коју има о себи.

Стога, такав човек пројављује велике промене. „Пада много пута у ватру,

и много пута у воду“45

. Понекад се радује и весели, а понекад се узнемирује и

помрачује. Једне воли и прихвата, а друге грди и одбацује.

Али, има Бога за све нас, праведне и неправедне.

Отац Порфирије је посебан случај. Он нема моћ да спасе: он има Христа

у себи, који га спасава. Не живи он, него у њему живи Христос46

. То се

пројављује и на стварима.

44 Види: Јн 17, 21. 45 Види. Мт 17, 15. 46 Види: Гал 2, 20.

Он је изнад страсти и благодатних дарова, изнад ласкања и осуђивања.

Све прихвата, али се ни због чега не узнемирава и ничему се не покорава. Он

има Христа у себи, као светлост и наду за себе и за цели свет.

То га је одржало далеко од сваког узнемирења и псеудопроблематике,

која би могла да помрачи душу његову и душе људи око њега.

Премда је живео у свету, он није изгубио спокојство и благодат пустиње.

Премда је живео у време промене црквеног календара, што је многе

уморило и умешало, он је остао неузнемирен, бавећи се другим темама.

Премда се последњих година много збрке и страха раширило свугде, због

антихристовог броја и његовог доласка, о. Порфирије је остао неузнемирен и

насмејан. Рекао је: „Када имам Христа у себи, не бојим се и не бавим се

никаквим антихристом.“

Свима је преносио мир и сигурност вере коју имају смирени и богоносни

људи.

Све је упућивао Христу и Цркви, а не свом ауторитету и врлини.

Он се хранио божанским еросом Христовим. Дивио се лепоти васцеле

творевине и поигравао је као дете.

Видео је дубине људске душе и састрадавао.

Онде где би неки моралиста био изведен из такта, видевши неко

застрањење, о. Порфирије је био смирен, видећи истовремено и бол осетљиве

душе посрнулог човека који је тражио помоћ.

Старац је само љубио, благосиљао и лечио. Није грдио и никога није

проклињао.

Колико год да је покушао да растури себе, да баци кости своје, да сакрије

своје благодатне дарове, светлост његове божанске доброте га је издавала, она

је заблистала и свима постала очигледна. Истина божанске лепоте и љубави

коју је скривао у души остаје жива и после упокојења његовог.

Личност његову не можеш описати описујући чуда и благодатне дарове.

Његово присуство се боље описује изразом врата светлости и весеље душе,

која се свима приноси на дар.

Он до краја свог живота, никога није повредио. Свима је блажио бол и

заслађивао душу. Рекао је: „Када одем, бићу више уз вас.“ Тако и јесте.

* * *

Царство Божије личи на зрно горушично47

и на мало квасца, који крије у

себи велики динамизам48

.

Истовремено, Царство Божије личи на стање збрке у свакодневном

животу, које нам је свима познато. Личи на мрежу која је захватила и „добре и

лоше“49

; личи на њиву на којој успева и добро семе и кукољ50

, и врши се – не

сада, него на крају – разврставање. Међутим, онај ко живи у Христу, од сада се

налази на крају. Све види чистим и спокојним. „Чистима је све чисто“51

.

Једно је чуло које види, и једна је светлост која просвећује: преноси нам

почетну и крајњу сигурност љубави која спасава.

Ако си Порфирије, ти знаш пут божанског ероса.

47 Види: Мт 13, 31-32. 48 Мт. 13, 33. 49 Мт. 13, 47-50. 50 Мт. 13, 24-30. 51 Тит. 1, 15.

Ако си као Петар, који је био спонтан и симпатичан, али је дошао до

одрицања, можеш да подражаваш опхођење његово; њега који „изашавши

напоље, плакаше горко“52

. Тако је ушао у Рај и окусио сладост спасења.

Ако си као отац са мало вере, или без вере, са многим болестима и

несрећама: без оклевања препусти себе и друге Христу Богу. Тада ће у теби

тајанствено заблистати светлост, која ће ти сведочити да је Бог љубав и да је све

створио „веома добрим“, и да увек ствара.

Њему слава и моћ у векове. Амин.

Са грчког превео Дејан Ристић

52 Мт. 26, 75.