LIRIKA MILOA CRNJANSKOG

Lirika Miloa Crnjanskog, iako obimom nevelika i ne tako bogata motivima, znaila je u svoje vreme itav knjievni dogaaj i bila toliko izazivaka i nametljiva, da je nazivana knjievnom leprom. Neposredno posle prvog svetskog rata, dok se u ivotu jo osealo prisustvo minulih pobeda i ivelo se u iluziji o nacionalnom ujedinjenju, Crnjanski se u tadanjoj graanskoj lirici javlja kao mali srpski intelektualac u pocepanom austrijskom injelu sa poezijom koja je bila potpuno "samovoljna, sfrasno anarhina u svom resko rodoljubivom defetizmu" i po mnogim svojim novinama i porukama ruilaka. Prva i jedina, nevelika zbirka pesama sa simbolinim naslovom Lirika Itake opevala je raspoloenje ratnika koji se posle etvorogodinjeg krvarenja pod zidinama evropske kapitalistike Troje vraa u zaviaj sa ivim ranama i revoltom u dui:

Ja videh Troju, i videh sve.More i obale gde lotos zre,i vratih se, bled i sam.Na Itaki i ja bih da ubijam,al' kad se ne sme,bar da zapevammalo nove pesme

(Prolog)

Odvana i ruilaka, ova poezija nije negovana samo na inspiracijama donetim sa ratnih zgarita i iz vojnikih bolnica. Nju je podsticao i razoren ivot u zaviaju, ugaeno domae ognjite i porueni porodini dom: "U kui mi je pijanka, i blud, a tuan je ivot na svetu, svud."

U pesniku su ugasle emocije i potovanje starih vrednosti, za njega, "otadbina je pijana ulica, a oinstvo prljava strast", i njemu nije ni do ivota ni do pobede: "Prokleta pobeda i oduevljenje. Da ivi mrnja, smrt, prezrenje." Potresno zvue njegovi stihovi ledenog oaja iz zavrne strofe u pesmi Zdravica:

Da ivi groblje! Jedino lepo, isto i verno.Da ivi kamen i ruevine!Prokleto to cveta u visine. Mi smo za smrt!

Defetizam Miloa Crnjanskog u toj poeziji ipak nije iao do nepovratne negacije ivota niti do raskida sa narodom. U tim godinama poratnog raspoloenja pesnik nije mario za feudalnu Srbiju, za- sjaj Duanovog carstva i vidovdansku etiku, ali je sauvao ljubav za hajduku krv i Gavrila Principa. Otvoreno kazujui svoju eksplozivnu emociju, on u pesmi Spomen Gavrilu Principu sa gorinom uzvikuje:

Slavi i Oklopnicima nek umukne poj.Despotica sveti nek nestane dra.Gladan i krvav je narod moj,a sjajna prolost je la.--------------------------------------Jauk i groblje je narod moj. Radosna prolost je la.

Moj narod nije steg carski to se vije, nego majka obeaena. Znoj i sirotinja i mrnja to tinja u stidu zgarita i stenja.

Knjievni kritiar i estetiar Bogdan Popovi, urednik Srpskog knjieviog glasiika, rado je davao prostora u svom uglednom asopisu retkim pesmama Miloa Crnjanskog, iako ni on ni njegovi jednomiljenici nisu lako prihvatali ovakvu poeziju. Kad je Crnjanski poslao pesmu Sumatra, ugledni kritiar ga je zamolio da mu napie i objanjenje uz tu pesmu. Crnjanski se rado odazvao i tako je nastalo njegovo poznato Objanjenje Sumatre, koje je vie poema za sebe nego eksplikativni komentar i tumaenje. Mladi pesnik je ovde jasno i otvoreno progovorio o raspoloenjima koja mue njegovu generaciju i koja trae svoj i nov umetniki izraz:

"Svuda se danas osea kazuje Crnjanski da su hiljade i hiljade prole kraj leina, ruevina, i da su obile svet i vratile se doma, traei misli, zakone i ivot kakvi su bili. Traei staru, naviklu, knjievnost, poznate, udobne, senzacije, protumaene misli. Lirsku poeziju venih, svakidanjih metafora, ono drago cile-mile stihova, slikova, hrizantema, koje su cvetale u naim, nedeljnim, dodacima. Ali su dole nove misli, novi zanosi, novi zakoni, novi morali! Moe biti protiv nas, ali protiv naih sadraja, i intensija, uzalud!... Odbacili smo bive zakone... Odelili smo se od ivota, jer smo nali nov. Piemo slobodnim stihom, koji je posledica naih sadraja... Bez banalnih etvorokuta i doboarske muzike dosadanje metrike, dajemo ist oblik ekstaze..."

Objanjenje Sumatre prihvaeno je tada kao neka vrsta pesnikog manifesta naeg ekspresionizma, ije su misli najvie odgovarale optoj klimi u naoj zemlji tih godina. Tako je nastao sumatraizam, jedno osobeno i novo vienje i doivljavanje sveta u literarnom stvaranju mladih generacija nae poratne knjievnosti. To je bila originalna poezija koja je nastojala da pesnikim sredstvima izrazi "neviene i neslueie veze izmeu stvari koje su rasejane po celom svetu, i dojmova koji izgledaju nespojivi":

Po jedna ljubav, jutro, u tuini, duu nam uvija, sve tenje, beskrajnim mirom plavih mora, iz kojih crvene zrna korala, kao, iz zaviaja, trenje.

Najpotpunije i najskladnije lirsko delo Miloa Crnjanskog je njegova poema Strailovo, stvorena na prilinoj distanci od prvog svetskog rata, u klimi drukijoj od one pod kojom je nastala Lirika Itake. I Strailovo je priziv i oivljavanje mladosti, onako kako ju je oseao i doivljavao Branko Radievi, ali u ovoj poemi je mnogo vie tuge i nekih tihih, neveselih senki to lebde nad ivotom. Mladost Crnjanskog, kao i Brankova, nevesela je i bolesna, i na nju pada lie sa drvra posaenog kraj groba mladoga pesnika sa Strailova, i nju beznadno truje misao o kraju i proticanju. Istina, ima ovde i iskrenih radovanja ivotu, ali ona su retka i kratkotrajna. Meutim, Strailovo nije krik defetiste, ono nije simbol ovekovog poraza u ratu, kao to su to pesme iz zbirke Lirika Itake. U Strailovu se prepliu suprotna oseanja: kratke trenutke sree preliva tuga, uporedo egzistiraju i ivot i smrt, ivot je u stalnom nestajanju i obnavljanju, a smrt je uvek na pragu ivota.

Konaan zakljuak Strailova je pesnikova misao da poezija lei i miri sve, da ona moe da ujedini ljude i posle besmislenih meusobnih ubijanja:

Jer ljubav e moja pomeati, tajno, po svetu, sve potoke, i zore, i, spustiti na ivot, vedro, i beskrajno, i kod nas, nebo, i senku Fruke gore.

I, tako, bez zvukasmeh e moj padati, sa nebesnog luka. I, tako, bez vrenja,za mnom e ivot u trenje da se menja.

Poema Strailovo je izraz presahnjivanja rana zadobijenih u godinama rata i podizanja oiju sa okrvavljenih rovova ka snenim vrhovima, ka plavetnilu neba i procvetalim trenjama.

Dragutin A. Stefanovi i Vukain Stanisavljevi

Sauvana

Van mree

Poruke: 5847

**Milo Crnjanski LIRIKA ITAKE

SERBIA

Isplivah na groblju, u nesvesti, kao modar rak.Vaznesen u zelenom vrtlogu, iz bezdana.Sa neba je u svet oticala no zvezdana,a Mesec, u tamu, sputao svoj poslednji zrak.

Bezmerno je svitalo i ja, neizvesna sen,za ostrvom ovim, osunanim vukodlakom,jo u mutnom snu, u vale i pene raznesen,poskoih morem rujnim, na igru lak, i lakom.

Pogledah uvis, da li je to meseine prah,ili je ledeni vir zore, to mi gui dah?Nisam znao da mi, trenjom i bistrim potokomi strasnom vitkou devojke, njinom pritokom,Ona to ve, iz daleka, kolena prebija!

Prvi put izgovorih: Serbia.

Poroajem u tuini, pod zamrzlim snegom,hranie me tvojim glasom, slabou i negom.Spustie me u nemo detinjstva, da te volimi brigom, za Tobom, za ceo ivot, obolim.

Povie me u bedu, da Te divnu, rajsku, znam,ali ne dodirnem disanjem i ne sagledam.Trideset godina da ekam da mi se javii zenicom tvojom, groznom, nad zemljom zaplavi.

Talasaj,miluj, spavaj kao jarak sad eka zaviaj,da trulim, i da se nikud vie ne vinem, iv.Kad iznemognem, i moga raspadanja talogslivae se u tamu, kroz reka naih mulj i sliv,u zemlju koja vri, na dnu blata ustajalog.

O, ta krpa,strailo u itu, ispod Meseevog srpa,bednica to vreba put i stada, iz zaseda.To je sad Ona, odmor vranama i vrapcima,to ni sahraniti mirno u nebesa ne da,sjaj, to mi jo osta, pod bolnim onim kapcima!

Zar lutaju mi otac tu je zemlju video?I njoj me mati dojila, od prvoga plaa?Ljubiasti ar zna koliko sam se stideo,jer, sa mnom, cvetno drvo, ve umorno koraa.

Nikad me nisu svet, ni blud, slatko opijali,ve ta zemlja koju se umaram da razgalim!Ni svila, ni strast, me nisu tako uvijali,kao zagrljaj bolan tih mrtvih, telom palim.

Za tamni jaz lepote drave sam ludeo,u dui miris gorak raanja udisao,pa i kad bih, smuen, u tuini zabludeo,brak, na rodnom tlu, vraao je svemu smisao!

I sad, u tojbrdini tvrdoj, bez smisla po krvi rasutoj,ne samo da senima svojim ne naoh mira,nego ni za tuge, to se rodih da ublaim,ne znam vie apata, pogleda, ni dodira!

U Serbii, zornjau traim.

A bie:ateist nisu ni ovde zenice, kad svie,i dah je ia manje, nego u tuini, ist.U Bogu je vedro. U nas, sve se sneveselii, kao to jesen ne zna svaki svoj sveo list,umreu zbog Serbie, a nismo se ni sreli.

Da li jeto ista mo, koja sve rasipa i razlije?Mesec, to kotrlja, veerom, prazni svet svoj ut?Ona magla, i dim, to stresa, lukom srebrnim,kad razdire no, na svetli, neznan, Mleni Put,to se gubi u zvezdanim pustinjama crnim?

Ili sjajjutarnje buktinje Sunca, to die u beskraj,pa nas ljulja, u plavetnilu, kao rosnu kap?Led veernjae, rumen, u nadzemaljskoj tuzi?Kad, u suton, prelivaju oblaci, kao slap,prolaznost, u kojoj smo svi, u providnoj suzi?

Uvek sam, bled i prazan, u svetu ovog slasti,znao da sve to gubim, u telu, i pod travom.Da i sa tih promena pada mrak pepeljasti,i veje, gusto, bliskom i daljem, snom i javom.

Serbiu, jedinu jo, huala je ta bura,koje se sad, modar od davljenja, gorko, stidim!Urlah, sred ludog skakanja mora i mehura,da tiinu vanrednu nad zaviajem vidim.

Nadah se da u na brdu umoran da duhnem,zaee i veselje poljupcem da potpirim.Rascvetane padine da vraam i ukunem,nepominou, sav svet da stiam i umirim!

Pa to zarda bude meni grob? Gde je bolan Svetozarmilovao lica, pod obrazinama ruskim?Zato se, kao Mihajlo, tuine liih?I ja u tu vrteti, po gungulama uskim,bedne znake ljubavi, sve praznijih i tiih?

I bi rat,da se, nad grobljem naim, omili smeh i razvrat,i skine, navek, ud za sinom, sa mutna oka?Zato je zar bila tama mesa i sjaj misli,du mladosti, neveselost gorka i duboka,da sa Serbiom umru i mog imena smisli?

Patio sam uvek, i zar nije prah, nita, dim,to prolee, sa svojim biljkama i bubama?U zemlji mog detinjstva, koju i ne vidim,nevraenoj vie dejim, ni vojnim, trubama.

Zar me nije kia mutna, marta i aprila,uvela u bolnu zbrku igraaka sitnih?Pa ta mi dobro osta, od svih tih toplih krila,to su me nad Fruku bacala, sa ravni itnih?Ne ostade mi ni mila roda,to, bela, rumenom nogom, hoda.

Ni dete moje, dakle, ne silazi sa nekog,preistog i predivnog, nenog, sveta, dalekogu kome se nevidljivo u vidljivo menja,nedokuivom, sveznajuom slau roenja!

Stidni bol prve nepravde, lani ig sramote,i prvo ponienje, kikotom je opeklo,ali tek kad ljubav snagu i volju mi ote,sve je, iznemoglo, u nepovrat, oteklo.

ar, san, svilu, pesak, ta li, sad, u ruci drim?Kad sve to, to tamo bi i proe, ovde zahvatim.Zar sam to ja, to upaljenim pogledom sprim,sav taj svet, kuda vie ne mogu da se vratim?

Da li tela, mili gradovi, ili seni, todrhte, u slabosti sna i udi ruku grubih?Sve ono to videh drago, tuno, plemenito,zbog ega, gde sve, i ta sve, arko, ne izljubih?

Vratih Ti se!Pa zar da kopnim, bolujem, mrem,u smrti, kuda si brdovita se rasula?Budunost, to mi obea rascvetani Srem,uzalud je, suzom braka, na Tebe, kanula.

Ljubav mutna vie na usnama mi ne rudi,nit mi po nesvesti protiu preobraenja.Zgasnuo ar za Tobom sija mi jo na grudi,ali pun alosti i oajnog razdraenja.

Neu sauvati ni misao,da sam cvetnu granu udisao.

Zanavek, zbilja, zar, ovaj svretak se iri,svemu to je bilo sazidano uvrh gora?Zato su frulom planini svirali pastirii dui mojoj Serbia bilo to i zora?

Na Krfu, 1925.

KRF POSLE RATA

Uzdu, i popreko, Krf je zasejan naim grobovima, grobovima srbijanske vojske iz prvog svetskog rata. Posle nekoliko dana provedenih na Krfu, oni se ine bezbrojni, kao da ih ima pod svakom maslinom, i svakom stenom.

Imena na tim krstaama nad grobovima uvek se ponavljaju. Pod humkama lee bezbrojni Jovanovii, Kostii, Ristii, Ilii, Simii, pa to jo vie uasava.

Poe li se iz Krfa sa istone na zapadnu obalu, do Jonskog mora, u duini od sedamdeset i est kilometara, groblja srbijanske vojske sve su ea. Pukovi i divizije jednako se ponavljaju; A lie, sa svim, na seoska groblja u Srbiji. Mirna i zarasla travom.

im se izie iz varoi Krfa, kraj reice Potamos, kraj logora desetoga puka, pod bregom, gde su bili smeteni starci, i poslednja odbrana, vie jedne crkvice, naao sam dva groba.

Pored puta selo se tek budilo, magarci su rikali, a babe su raznosile teke tovare na leima kao da smo negde u zemlji Don Kihota. Koze se veru po kuama. Svet spava jo po avlijama, ispod venecijanskih tremova.

Penjemo se na brdo, zaraslo u ume naranda, empresa, gustih i beskrajnih, kao nai ljivaci. Kakva radost u tuini susresti, iznenada, jedan ogroman, stari orah.

Od sela Kravakule, sve do mora, sputaju se ume narandi i ogromne masline, meu kojima ima i prastarih.

Meu kaktusima, dole, vidi se more, magla Epira.

Tu, opet meu maslinama, u zemlji koja lii na dalmatinsku, lee oni sa Uba, Morave, etinje, tvrdi i nemi, zanemeli zauvek.

Kraj barovitog mora, ispod sela Kondokali, zarasla loza. Na jednom breuljku opet grobovi, ispod kukuruza.

U selu Kondokali bilo je, kad je pomor u vojsci bio opao, godine 1916, varijete Dunavske zanatlijske ete. Tu, gde je sad tiina i gde su ostali samo zaputeni grobovi, recitovao je mainski bravar Aleksa Raji, terao egu komiar Dobrivoje Cvetkovi, moler, a igrao, obuen u banaanske gae, Mirko Milievi, u ulozi gajdaa ire i koijaa Pante. Aleksandar Popovi, stolar, predstavljao je poznatog beogradskog praktikanta Acu Mutu, a harmonika Milo Luki, opanar, izvodio je, prema onovremenom izvetaju, "vrlo teke pijese sa najveom gracioznou".

Sada je tamo potpuno mrtvilo.

Niko se toga ne sea.

Kod imanja grafa Kapodistrije, na jednom breuljku, nalazim osam istrulelih krstaa, nepoznatih vojnika. Jedna agava rairila se ispod pet maslina. Malo dalje, pod divljim jagodama, opet grob, a pored njega, jo etiri krstae.

U blizini sela Govino, gde su bili logori, pod ogromnim masivom brda Pontokratora, zelene se masline na imanju pukovnika Vulgarisa, a meu njima, opet, etiri groba.

Malo dalje, u kukuruzima, opet dva groba. Moda se raduju da su u kukuruzima, kao da su u svom zaviaju.Kola nas posle voze dalje, pranim putem.

Nailazim na etiri koca, povezana icom. Kau: tri srbijanska vojnika, kraj puta u Ipsos.

U pliaku mora stoji jedna crkvica. Tu lei sahranjen Ljubomir uki, iz Uica.

Malo dalje, iza jednog uvika, opet dva groba.

Stigli smo na nae dravno imanje Govino.

Tu, kraj kanala u more, veliko je groblje.

Na toj utrini, crvene krstae, na kojima pie:

"ZA PRAVDU I SLOBODU".

Ima ih svud, tako, sve do sela Katomeri.

Prolazimo kroz umu maslina dalje. Jedna kanta od benzina u trnju. Tu je, isto tako, bio logor. U kukuruzu vidim jedan grob. Ko zna iji.

Kod sela Katomeri 500 grobova umadijske divizije.

A ko zna koliko je njih u njima sahranjeno!

Iza jednog uvika, devet grobova.

Malo dalje, kod jedne crkvice, opet dva.

Put vodi do starog manastira Paleo Kastrice, koji je sazidan u XIII veku na ogromnim, feakim, stenama.

Na tom mestu se Odisej, vraajui se na Itaku, dohvatio obale.

Ispod urvina tu, plavi se i modri, Jonsko mare.

A pri povratku odatle, grobovi se opet reaju kraj drugog puta.

Izmeu zelenih maslina svud ih ima.

Zabele se kretovi, a na njima pie da do tog groba poiva: Milan Jevremovi iz etonja, srez mlavski, Vui Vukovi, Ognjen Vuievi, iz Dobrae, srez ariljski. Sa druge strane, na krstai, pie Ljubomir Milanovi, svreni maturant iz Smedereva.

Mesec je, meutim, zasjao kroz masline i mrak se sputa.

Vraamo se u Krf putem koji vodi kroz ta groblja.

Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca nije na njih potroilo dosada ni toliko koliko kota, na Krfu, magarac.

1925.

Sauvana

**Milo Crnjanski LIRIKA ITAKE

SUMATRA

Sad smo bezbrini, laki i neni. Pomislimo: kako su tihi, sneni vrhovi Urala.

Rastui li nas kakav bledi lik, to ga izgubismo jedno vee,znamo da, negde, neki potok, mesto njega, rumeno tee!

Po jedna ljubav, jutro, u tuini, duu nam uvija, sve tenje,beskrajnim mirom plavih mora,iz kojih crvene zrna korala,kao, iz zaviaja, trenje.

Probudimo se nou i smeimo, drago,na Mesec sa zapetim lukom.I milujemo daleka brdai ledene gore, blago, rukom.

Beograd, 1920.

OBJANJENJE "SUMATRE"

Osetih, jednog dana, svu nemo ljudskog ivota i zamrenost sudbine nae. Video sam da niko ne ide kuda hoe i primetio sam veze, dosad neposmatrane. Kraj mene su, tog dana, prolazili Senegalci, Anamite; sreo sam jednog svog dobrog druga koji se vraao iz rata. Kad ga zapitah otkud dolazi, on mi ree: iz Bukhare!

Mati mu je bila umrla i komije njegove behu je sahranili. Neko mu je pokrao nametaj kod kue. Ni postelje, veli, nemam!A kad ga upitah kako je putovap, on mi ree: "Preko Japana i Engleske, gde su me uhapsili i malo me nisu streljali".

"Pa ta misli sad?" pitao sam ga. "Ne znam ni sam. Sam sam. Ti zna da sam se bio verio. Ona je otila nekuda. Moda nije dobijala moja pisma. Ko zna ta e i ona doekati? Ne znam ni sam ta u, moda u dobiti mesto u nekoj banci".

Sve se to odigralo na stanici u Zagrebu. Posle sam ja seo u voz i otputovao dalje. U vozu je bilo prepuno sveta, naroito vojnika, ena u ritama, i mnogo zbunjenih ljudi. U vozu nije bilo osvetljenja i videle su se samo senke. Mala deca su na podu vagona, oko naih nogu. Iznuren, nisam mogao oka da sklopim. Dok su oko mene priali, primetio sam da su i ti glasovi nekako teki i da ljudski govor, pre, nije tako zvuao. Zagledan u mrane prozore, seao sam se kako mi je moj drug opisivao neke snene planine Urala, gde je proveo godinu dana u zarobljenitvu. On je dugo, i blago, opisivao taj kraj na Uralu.

Osetih tako svu tu belu, naizmernu tiinii, tamo u daljini. Polako sam se nasmehnuo. Gde sve taj ovek nije bio! Seam se da mi je priao i o nekoj eni. Iz njegovog opisa zapamtih samo njeno bledo lice. On je nekoliko puta ponavljao kako ju je tako bledu poslednji put video.

U mome seanju, nervozno, poee tako da se meaju bleda lica ena od kojih sam se i ja rastajao ili koja sam video po vozovima i brodovima. To me je guilo, te izioh u hodnik. Voz je bio stigao u Srem i prolazio ispod Fruke gore. Neke grane udarale su u okno, koje je bilo razbijeno.

Kroz njega je u voz padao vlaan, mokar, hladan miris drvea i uo sam i ubor nekog potoka. Stali smo bili pred jednim razrivenim tunelom.

Hteo sam da sagledam taj potok to je u mraku uborio i uinilo mi se da se rumeni, i da je veseo. Oi su mi bile umorene od nespavanja, a obuzela me je bila teka slabost od dugog putovanja. Pomislih: gle, kako nikakvih veza nema u svetu. Eto, taj moj drug voleo je tu enu, a ona je ostala negde daleko u nekoj zavejanoj kui, sama, u Tobolsku. Nita ne moe da se zadri. I ja, kud sve nisam iao!A eto, ovde, kako veselo tee ovaj potok. On je rumen, i ubori. Naslonih dakle glavu o razbijen prozor. Neki vojnici prelazili su, za to vreme, sa krova na krov vagona. A sva ta bleda lica, i sva moja alost nestade u uborenju tog potoka u mraku. Voz nije mogao dalje. Valjalo je prei preko ortanovakog tunela peke.Bilo je hladno. Iao sam u gomili nepoznatih putnika. Trava je bila mokra, pa smo klizili lagano, a neki su i padali. Kad smo se uspuzali na brdo, pod nama se, u svitanju, ukazao Dunav, siv, maglovit. Sva ta magla, iza koje se naziralo nebo, bila je neizmerna i beskrajna! Zelena brda, kao ostrva nad zemljom, nestajala su jo u svitanju. Bio sam zaostao iza ostalih.A moje misli jednako su jo pratile mog druga na onom njegovom putovanju o kojem mi je, bezbrian, sa gorkim humorom, priao. Plava mora, i daleka ostrva, koja ne poznajem, rumene biljke i korali, kojih sam se setio valjda iz zemljopisa, jednako su mi se javljali u mislima.

Najzad, mir, mir zore, polako je ulazio i u mene. Sve to je moj drug priao, pa i on sam, poguren, u pohabanom, vojnikom injelu, ostalo je zauvek u mom mozgu. Odjednom sam se seao, i ja, gradova, i ljudi, koje sam ja video, na povratku iz rata. Prvi put primetih neku ogromnu promenu u svetu.Na drugoj strani tunela ekao nas je drugi voz. Mada je u daljini ve svitalo, u vozu je opet bio potpumi mrak. Iznuren, opet sam seo u mraan kut vagona, sam samcit. Po nekoliko puta rekoh sam sebi: S u m a t r a, S u m a t r a!Sve je zamreno. Izmenili su nas. Setih se kako se pre drukije ivelo. I pognuh glavu.Voz je poao i zatutnjao. Uspavljivalo me je to da je sve sad tako neobino, i avot, i te ogromne daljnie u njemu. Kud sve nisu stigli nai boli, ta sve nismo, u tuini, umorni, pomilovali! Ne samo ja, i on, nego i toliki drugi, hiljade, milioni!Pomislih: kako li e me doekati moj zaviaj. Trenje su sad ve svakako rumene, a sela su sad vesela. Gle, kako su i boje, ak tamo do zvezda, iste, i u treanja i u korala!...

SUMATRA I OBJANJENJE SUMATRE

Pesmu Sumatra Crnjanski je poslao Srpskom knjievnom glasniku, pa je urednik asopisa, Bogdan Popovi, pozvao pesnika da u obliku dodatka pesmi, objanjenja, izloi svoja shvatanja o poeziji i time doprinese razumevanju pesme. U to vreme lirika je napadana zbog njene "tame, nerazumljivosti, dekadentnosti", pa je razumljiva elja urednika da sam pesnik objasni svoju pesmu koja je, za ono vreme i prilike u srpskoj knjievnosti, bila dosta neobina.

Objanjenje Sumatre ima dva dela. Prvi deo je teorijsko-programski: u njemu pesnik iznosi svoje poglede na poeziju, svoj knjievni program, a to je, ujedno, i program mlade pesnike generacije koja se javlja neposredno posle Prvog svetskog rata. Drugi deo je tematsko-inspirativan: njime pesnik objanjava podsticaje za raanje ideje i nastojanje pesme Sumatra. Bez ovog objanjenja inspirativnih podsticaja bilo bi teko da se pesma shvati i razume.

Teorijsko-programski deo Objanjenja

U teorijsko-programskom delu Objanjenja Sumatre sadrana su osnovna knjievno-teorijska shvatanja nove pesnike generacije.

1.ienje poezije od utilitaristikih nanosa: pesma ne treba da bude politiki traktat, ideoloko oruje.

"Veina nas, najnovijih, iako se nalazimo na politikoj levici, odbacuje sve korisne, popularne, higijenske dunosti, koje poeziji, kod nas, ljudi bez oseanja za umetnost, a prepuni sociolokog samoljublja, tako esto nameu. Socijalizam, Socijalizam, na primer, mi ne bismo irili lirskim pesmama".

2. Posleratna poezija donosi novi duh, nove misli i zanose; ona je protiv utvrenih zakona i kanona.

"Poloaj, duh, nae poezije, posle rata i, ne mogu a da ne napiem, posle Skerlia, sasvim je nov i izmenjen. Pale su ideje, forme i, hvala bogu, i kanoni!" "Ali su dole nove misli, novi zanosi, novi zakoni, novi morali!..."

3. Za nove vrednosti u knjievnosti, kidanje sa tradicijom, okrenutost budunosti.

"Mi sad donosimo nemir, prevrat, u rei, u oseanju, u miljenju (...). Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budunost. Odbacili smo bive zakone (...). Ne postoje nepromenljive vrednosti!..."

4. Stih se oslobaa metrikih stega jer treba da izrazi nove sadraje, promenljivi ritam raspoloenja, ekstazu stvaralakog nadahnua, zvuk i boju stvarnosti i snova.

"Piemo slobodnim stihom, to je posledica naih sadraja!" "Bez banalnih etvorokuta i doboarske muzike dosadanje metrike, dajemo ist oblik ekstaze." "Pokuavamo da izrazimo promenljivi ritam raspoloenja..." "Da upotrebimo sve boje, lelujave, boje naih snova i slutnji, zvuk i aputanje stvari, dosad prezrenih i mrtvih."

5. Tenja za kosmikim prostranstvima, za dubinama maglovitog i spiritualnog, za neotkrivenim i neiskorienim mogunostima jezika.

"Putamo da na nau formu utiu forme kosmikih oblika: oblaka, cvetova, reka, potoka." "Verujemo u dublji, kosmiki zakon i smisao." "Zato je naa metrika lina, spiritualna, maglovita, kao melodija. Pokuavamo da naemo ritam svakog raspoloenja, u duhu naeg jezika."

"Stih je na zanesena igraica, pa svoje pokrete ini u ekstazi." "Oslobodili smo jezik banalnih okova i sluamo ga kako nam on sam, slobodan, otkriva svoje tajne."

6. Novi sadraji i "bolesna" raspoloenja izraavaju stanje duha oveka koji je preiveo rat; cilj poezije jeste da otkriva nove vrednosti.

"to se, pak, tie naih, hipermodernih sadraja, mi ih se ne bojimo. Za njima koraa masa onih koji su meu leinama, pod otrovnim gasovima, osetili i te kako "hipermoderne" senzacije (...). Oni su osetili mnogo tota to se naziva "bolesnim" u poeziji. Mi izraavamo sve to oni jo kriju, to ih mui, ali neizbeno sustie. Tvrdimo, fanatino, da postoje nove vrednosti, koje poezija, oduvek pre nego ivot, nalazi."

"Moderna poezija postaje ispovest novih vera."

Objanjenje Sumatre, teorijsko-programski deo, izraz je novih nastojanja, raspoloenja i shvatanja mladih pesnika koji su se javili nakon Prvog svetskog rata. Svojim stavom prema dotadanjoj knjievnosti i kulturnoj tradiciji, otkrivanjem novih izvora pesnike inspiracije, unoenjem novog ritma i zvuka, zahvatanjem novih sadraja, tenjom za kosmikim prostranstvima i daljinama, otkrivanjem neiscrpnih mogunosti jezika ova generacija pesnika proklamuje drugaije vienje knjievnosti. Otuda je Objanjenje Sumatre postalo manifest srpske avangardne poezije, jedne ekspresionistike struje koja je dobila i svoje ime: SUMATRAIZAM

Sumatra i Objanjenje

Uporednim posmatranjem pesme i odgovarajuih odlomaka iz tematsko-inspirativnog dela Objanjenja Sumatre otkrivaju se izvori inspiracije za pojedine slike i raspoloenja u pesmi Sumatra.

1. Sad smo bezbrini, laki i neni. Pomislimo: kako su tihi, sneni vrhovi Urala...

Iznuren, nisam mogao oka da sklopim. Dok su oko mene priali, primetio sam da su i ti glasovi nekako teki i da ljudski govor, pre, nije tako zvuao. Zagledan u mrane prozore, seao sam se kako mi je moj drug opisivao neke snene planine Urala, gde je proveo godinu dana u zarobljenitvu. On je dugo i blago, opisivao taj kraj na Uralu. Osetih tako svu tu belu, neizmernu tiinu, tamo u daljini...

2. Rastui li nas kakav bledi lik, to ga izgubismo jedno vee, znamo da, negde, neki potok, mesto njega, rumeno tee!...

Seam se da mi je priao o nekoj eni. Iz njegovog opisa zapamtih samo njeno bledo lice.

U mom seanju, nervozno, poee tako da se meaju bleda lica ena, od kojih sam se i ja rastajao...

Voz je stigao u Srem i prolazio ispod Fruke gore. Neke grane udarale su u okno, koje je bilo razbijeno.

Kroz njega je u voz padao vlaan, mokar, hladan miris drvea i uo sam ubor nekog potoka...

Hteo sam da sagledam taj potok to je u mraku uborio. Uinilo mi se da se rumeni, i da je veseo. Oi su mi bile umorne od nespavanja, a obuzela me je bila teka slabost od dugog putovanja. Pomislih: gle, kako nikakvih veza nema u svetu (...) Nita ne moe da se zadri. I ja, kud sve nisam iao.

A eto, ovde kako veselo tee ovaj potok. On je rumen, i ubori.

3. Po jedna ljubav, jutro, u tuini, duu nam uvija, sve tenje, beskrajnim mirom plavih mora,iz kojih crvene zrna korala, kao, iz zaviaja, trenje.

A moje misli, jednako su jo pratile mog druga na onom njegovom putovanju o kojem mi je, bezbrian, sa gorkim humorom, priao. Plava mora, i daleka ostrva, koja ne poznajem, rumene biljke i korali...

Najzad, mir, mir zore, polako je ulazio u mene.

Pomislih: kako li e me doekati moj zaviaj? Trenje su sad svakako ve rumene, a sela su sad vesela. Gle, kako su i boje, ak tamo do zvezda, iste, i u treanja i u korala! Kako je sve u vezi, na svetu...

4. Probudimo se nou i smeimo, drago, na Mesec sa zapetim lukom, i milujemo daleka brda i ledene gore, blago, rukom.

Video sam jo Mesec, sjajan, pa se i nehotice osmehnuh. On je svud isti, jer je mrtvac.

Ali, u dui, duboko, kraj sveg opiranja da to priznam, ja sam oseao neizmernu ljubav prema tim dalekim brdima, snenim gorama, ak tamo gore do ledenih gora (...) Kao u nekoj ludoj halucinaciji, dizao sam se u te bezmerne, jutarnje magle, da ispruim ruku i pomilujem daleki Ural, mora indijska, kud je otila rumen i sa mog lica. Da pomilujem ostrva, ljubavi, zaljubljene, blede prilike. Sva ta zamrenost postade jedan ogroman mir i bezgranina uteha...

Sadrina i znaenje Sumatre

U pesmi se stiu ivot, stvarnost, doivljaj, na jednoj strani, i duevno stanje, raspoloenje, nemir due, na drugoj strani. Ostvaren je paralelizam spoljanjeg doivljaja i unutranjih stanja, ali i paralelizam raspoloenja stalno se smenjuju svetlo i tamno, radosno i tuno.

Ve u prvoj strofi

Sad smo bezbrini, laki i neni. Pomislimo: kako su tihi, sneni vrhovi Urala...

u pesnikovom biu je bezbrinost, lakoa i nenost pri seanju na tihe, snene vrhove Urala: ostvaren je potpuni sklad unutranjeg i spoljanjeg, trenutnog raspoloenja i misli o ranijem doivljaju. Unutranje stanje bezbrinosti, lakoe i nenosti izazvala je slika Urala sa snenim vrhovima. Doivljena tiina snenih vrhova budi oseanje smirenosti, oputenosti, mirnoe duha i tela. Ali misao o Uralu je motiv da se javi niz asocijacija o ve doivljenom i da oive slike i nanovo se probude oseanja koje su te slike budile.

Prvo to se javlja u seanju je "bledi lik" iz neke veeri pesnikovih lutanja, susreta i doivljaja. Taj lik je bled jer je to lik ene (istota, nenost, enja, lepota), ali i zato to je izgubljen (daljina, zaborav, nestajanje). Saznanje da njega vie nema izaziva tugu, ali je tu odmah i nadoknada (Rastui li nas... znamo da...): saznanje, da, negde, neki potok, mesto njega, rumeno tee". Bledilo seanja i bol zbog zaborava bivaju potisnuti jedrom slikom potoka simbolom uborenja, ivljenja, postojanja. Potok je asocijacija na zaviaj, nenost i toplinu.

Bledi lik ene podstie nemir ljubavi, oseanje usamljenosti, naputenosti i teskobe, ali taj nemir smiruje mir plavog morskog prostranstva iz koga se "crvene zrna korala /kao, iz zaviaja, trenje..."

Korali i trenje su dve slike koje zdruuje slinost i razliitost. Zajedniko im je crvenilo, razliitost je u doivljaju: korali su u onim nekad "vienim" daljinama za kojima se i sada ezne, a trenja je u zaviaju, u sadanjem trenutku povratka. Korali su u onome to je bilo i nestalo, trenja je u onome to e doi i biti. Trenja i koral spajaju zaviaj i daljine, enju za lutanjima, ali i nostalgiju za zaviajem. Svetovi su jednako bliski i dragi ako se u njima moe nai ljubav, nenost, razumevanje, toplina ljudskog srca. Novu snagu daje jedrina i sonost zaviaja: trenja budi asocijacije na boju (crvena), sveinu, sonost, lepotu.

Nemir lutalice i enja za daljinama i putovanjima toliko su snani da svako buenje i vienje meseca opet izaziva seanje na viene krajeve i ljude. Pesnik se poistoveuje sa Mesecom i miluje daleka brda i ledene gore: to je izraz njegove enje za putovanjima i daljinama, njegove ljubavi za sve to je ljudsko. Ono to je daleko moe biti i sasvim blisko, svet je prostran, ali ne toliko da se ne moe dosegnuti. Bie postaje deo toga sveta. Sve se eterizuje gubi vrstinu, oblik; sve lebdi i pretvara se u jedno veno "sad" i sveobuhvatno "mi".

Lako se uoava bliskost misli iskazanih u teorijsko-programskom delu Objanjenja Sumatre i slika u pesmi Sumatra. Ona je u pravom smislu i programska pesma jer se u njoj ostvaruju ne samo postavke iz Objanjenja, nego i neki elementi poetike ekspresionizma.

a) Nova metaforinost, slobodan stih, ekstaza, promenljivost raspoloenja, spiritualnost (maglovitost, neuhvatljivost), lelujavost boja, kosmika prostranstva, nov jezik i nova izraajnost, aktuelnost sadrine, ispovedni ton, lini svet i doivljaj.

b) Ekspresionizam je knjievni pravac koji je privukao mlade posleratne pesnike, a Objanjenje Sumatre Miloa Crnjanskog, koje je postalo manifest sumatraizma, sadri mnoge knjievnoteorijske i programske postavke ekspresionizma: kidanje sa tradicijom, okrenutost budunosti, razbijanje ustaljenih pesnikih formi, nove sadrine i nova raspoloenja, karakteristine boje (crvena, plava, bela), tenja za visinama i daljinama, tenja za kosmikim prostranstvima. Svi navedeni ekspresionistiki elementi nali su mesto u pesmi Sumatra.

v) neni, bledi lik, potok, plava / nenost, tenja za daljinama i kosmosom.jutro, plava mora, Mesec, daleka brda, ledene gore

neni, sneni vrhovi Urala, bela / nenost, istota, daljina, enja.jutro, ledene gore

rumeno tee rumena / ivot, sveina, zdravlje. snaga, sveina, zaviaj, jedrina.crvena zrna korala, trenje crvena

Sumatra je ostrvo u Malajskom arhipelagu. Ova geografska injenica nema materijalnu ni asocijativnu podlogu u pesmi: ovo ime se i ne spominje. Ali je to daleko ostrvo simbol daljine, putovanja, tajne; Sumatra je elja za putovanjem, iskustvo saeto u jednoj slici; Sumatra je ljubav za oveka, onoga dalekog i nepoznatog; Sumatra je svet u kome se ivi, svet koji je ostao iza nas, svet koji je ispred nas to je prolost (doivljeno), sadanjost (ivljenje) i budunost (enja) u jednom biu; Sumatra je slika bogatstva, raskoi, egzotike. Ralanjivanje rei Sumatra (S UMA TRA) upuuje na stav ustajalih duhova prema novoj poeziji koja je, prema njima, buncanje, TRA-bunjanje onih koji su sili S UMA.

Pesma Sumatra nudi misao o novim govorenjima, novim svetovima, mislima i sadrinama. Ona nudi i misao o jedinstvu sveta, o kosmikom jedinstvu, o sjedinjavanju svega i univerzalnoj povezanosti. Ljubav je ovde nezadriva, ona preliva i daleka brda i udaljena mora. Pesma je proizala iz jednog konkretnog doivljaja, ali nije ostala samo na njemu: vinula se u kosmike visine i izrazila svu irinu opteljudskog i univerzalnog.

:

O TAKOZVANOM SUMATRIZMU

Iako se o takozvanom "sumatraizmu" Crnjanskog ve prilino pisalo, postoji uverenje da je njegovo prisustvo u delu ovog pisca "samo delimino i fragmentarno", a da je u delima njegovih savremenika neznatno. I jedno i drugo je pogreno.Osnovna nit "sumatraizma": "sve je u vezi" provlai se, ak i tako doslovno ispisana, kroz celo delo Crnjanskog: pesme (na primer, Vetri, Serenata, Bolesni pesnik, Na ulici, Ljubavnici, Sumatra, Stenje, Bespue, Strailovo itd.), prozu (Dnevnik o arnojeviu, Seobe i dr.), putopise (Pisma iz Pariza, Piza, Siena itd.), sve do raznih lanaka.Izvori tog novog pesnikog oseanja su viestrani. Ono je, pre svega, u dubljem smislu posleratno: "I Sumatra i njeno objanjenje kae Milan Dedinac pre su izraz jednog optijeg duevnog raspoloenja koje su mnogi mladi ljudi bili poneli iz ratnog bezumlja kao nejasno ali veoma bolno iskustvo." Nasuprot ratnoj razbijenosti, pojedinanosti, sluajnosti, mrnji osetila se potreba za pronalaenjem nekog vieg reda, pravilnosti i, pre svega, ljubavi. Bezbrojne "veze" Crnjanskog veze su ljubavi, koja je svuda i sve: "jedno jedino, nepomino i neprekidno".Tu su, zatim, pojaani posleratni dodiri, upoznavanja i proimanja, one "veze duhova" za koje je Marko Risti smatrao da su "jedino na svetu to je moda plodnije od veze tela". Kidajui neizbeno neke spone (sa neposrednim domaim prethodnicima i savremenim itaocima), oni izgrauju druge, daleko ire (...).Koliko je, pored sve "modernistike" obojenosti, sumatraizam neto drevno i veno-pesniko, moe da pokae i ovaj primer. Stih Crnjanskog iz jedne od prvih njegovih pesama, Vetri: "Smrt moja zavisi od pevanja tica"; iako deluje smelo, istorodan je sa mnogim narodnim pesmama (i verovanjima) o pticama-zloslutnicama (gavranovi, na primer), tj. glasnicima nepoznatih, viih sila.Osobenost sumatraizma u naoj knjievnosti, spolja uzevi, jeste njegov pritajeni otpor prema "predratnom". Predratnoj knjievnosti, naglaeno razumski usmerenoj (i usmeravanoj!), Bodlerove "korespondencije" su bile daleke, pa ak i onim pesnicima koji su inae smatrani bodlerovcima (Raki, Pandurovi). Zanimljivo je da Sima Pandurovi ima upravo pesmu koja izriito izraava to shvatanje sveopte povezanosti i meuzavisnosti, i koja se ak zove Veze, ali tek dobrih desetak godina posle rata, dakle, ve uveliko i posle sumatraizma! Jo jedan dokaz koliko je ovaj "posleratni".Unutranju (pesniku) oeobenost sumatraizma, posebno Crnjanskovog, ini njegovo novo i smelo uoavanje vrlo odreenih i, na prvi pogled, vrlo udnih, "veza", zalaenje u pojedinosti, i izvesno opte pomeranje, razmetanje, rasplinjavanje, oslobaanje stvari od njihovog oklopnog, okamenjenog mira na koji ih nae siromano "iskustvo" i sestra ovoga pozitivistika "nauka" osuuju.Tema slobode i osloboenja, jedna od velikih tema naeg modernizma, kao da je suprotna "vezama". U stvari, to je tako samo na prvi pogled. Ako na najviem, onostranom, veno-svemirskom planu sve ostaje iznutra povezano i srodno, to nije nikakav razlog da se pojedinac u okvirima graanskog drutva ne osea, tj. tei da se osea (i ponaa!) U najveoj meri slobodno, odnosno osloboeno. Ratna zla, razaranja i razoaranja imala su tu dobru stranu da su oveku, tako esto utonulom u zablude i zamke, pomogla da iz nekih od ovih izae. Sloboda, shvaena kao osloboenje od bilo kakvog "ozgo" nametnutog "reda", pa ak i od ne znam kako plemenitog "sluenja", pokazuje se kao neto najdragocenije. "Mi ulazimo u haos, u beskrajno osloboenje svega od svega", pisao je Vinaver u Manifestu ekspresionistike kole. "Boe, oslobodio sam se svih veza, svih morala", uzvikuje pobedonosno mladi Rastvo Petrovi (Svi su lanci prazni u Otkrovenju, 1922), dok u isto vreme Rade Drainac, osnivajui svoj kratkotrajni hipnizam, obeleava ovaj kao "slobodu beskraja".Ta nova, lutalaka sloboda, kao obasjanje i opsesija, dolazi, moda, najvie do izraaja u delu Crnjanskog. Ovo je proeto enjom za nekom potpunom, nepostojeom i nemoguom slobodom, daleko ispred i visoko iznad svih potinjenosti, zavisnosti, uslovljenosti. Pesnik propoveda nevezivanje ni za ta, tj. odbacivanje svega to moe da sputa: bliskih bia ("Ulice su nam deca i druzi", kae se u Dosadi); primamljive graanske udobnosti i sjaja (u Mizeri lina nesrea je in svesnog izbora i opredeljenja, u ime slobode); najzad, i samog zaviaja, koji, ma koliko sluen i uen, takoe dolazi pod udar sumnje:"Kao da je zaviaj prazna re, i nezavisno neto, i kao da postoji samo, nepromenljivo i veno, Sloboda."Ve od poetka sloboda je za Crnjanskog metafizika elja da se dosegne do beskraja sveta, do nematerijalne sri stvari:...nehud dalje, sa ovoga sveta U slobodu kud nad nama grane jezde, U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde. ("Ja, ti i svi savremeni parovi")Tako na kraju za Crnjanskog i njegove drugove pesma postaje veliki in slobode, tanije osloboenja: od naslea i "adeta", od svih veza i obaveza (knjievnih, otadbinskih, ljubavnih itd.); od ranije strogo shvaenog smisla. Ona, pesma, ostaje samo kao slobodno lebdenje, ist "lepr". Tu negde, osloboeni svega svakodnevnog i "zemaljskog", pesnik i pesma se strasno, opojno predaju venom: biljkama i vetru, zvezdama, nebu. I tu sasvim prirodno dolaze sumatraizam, i "veze". Ove su, oigledno, ponajmanje mudrako uenje, a ponajvie pesniko oseanje; i koliko sadraj, ne manje stil: nije li ceo nain pisanja Crnjanskog, sav od izvesne labave povezanosti i povezane labavosti, sutinski "sumatraistiki"?

Teorijsko-inspirativna osnova

Objanjenje Sumatre napisano je kao teorijsko tumaenje pesnikovih intencija iz kojih je nastala Sumatra. Ono je postalo manifest srpskog modernizma, koji je oznaen kao sumatraizam. Objanjenje zato vai za celokupnu poeziju Miloa Crnjanskog, pa i za poemu Strailovo. Crnjanski govori o "novoj veri", a to je uverenje u postojanje "dubljeg, kosmikog, zakona i smisla". Taj kosmiki zakon utvruje povezanost svih stvari na svetu - kosmikih i zemaljskih, te njihovu organsku uslovljenost. Sumatraizam nije nita drugo nego vera u postojanje kosmikog zakona o sveoptoj povezanosti i uslovljenosti.

Milo Crnjanski, veliki putnik i pesnik putovanja, naao se 1921. Todine u Toskani, pokrajini Italije, kojoj e devet godina kasnije posvetiti putopis Ljubav u Toskani (1930). Tada, 1921. godine, kada je imao dvadeset osam godina, Crnjanski je u tuini osetio nostalgiju za svojom Vojvodinom, Frukom gorom i Strailovom. U tom trenutku je blesnula asocijacija; Branko Radievi, koji je umro u Beu u dvadeset osmoj godini ivota, takoe je oseao nostalgiju za svojim Karlovcima i Strailovom. Iz susreta te dve ljubavi i dve nostalgije nastala je udesna Crnjanskova poema Strailovo, virtuozna poema nad poemama.

U Strailovu je sproveden sumatraistiki princip sveopte povezanosti i uzajamnog proimanja prostora, vremena, predmetnosti, oseanja, misli, raspoloenja, ideja, htenja i stremljenja. Povezuju se tuina i zaviaj, predmetnosti tuine i predmetnosti zaviaja, prolost i sadanjost, ivot i smrt, ivi i mrtvi, dionizijska zanesenost ivotom i strepnja od smrti, strast ivota i umiranje, materijalni svet i duhovni svet. Sumatraistiki princip sveopte povezanosti ostvaren je i na formalnom planu poeme, njenim strukturiranjem: vrlo je oigledna meusobna povezanost (korespondencija) poetskih celina i povezanost meu strukturnim elementima poetske celine. Ti vidovi povezanosti ogledaju se na motivskom, leksikom, sintaksikom i versifikacijskom planu.

Strailovo je poema, ali nije poema sa svim anrovskim karakteristikama. Moglo bi se rei da je ovo pesma bez sutinskih anrovskih karakteristika poeme - u njoj nema radnje, nema pripovedanja, nema ni nagovetaja ikakvog zbivanja. U njoj nema konkretnih i celovitih slika stvarnosti i ivota. Nekoliko geografskih odrednica (Fruka gora, Dunav, Toskana, Arno) svedeno je samo na ime, samo su pojmovi koji mogu u itaoevoj svesti da dobiju konkretnije obrise. Ali takva konkretnost nije neto to nedostaje ovoj poemi, to je ini manjkavom. Takva konkretnost joj nije potrebna. Ovo nije poema o izvesnom dogaaju, ovo je poema o konkretnom doivljaju, snanim oseanjima i raspoloenjima, prostranim mislima i nemirnim slutnjama. Ovde je ostvarena potpuna dematerijalizacija i pooptavanje - dominiraju nematerijalne (duhovne) sadrine: misao, enja, bol, tuga, strepnja, slutnja, ljubav, nestajanje, smrt, prolaznost, doline, nebesa - sve opteljudsko i univerzalno.

Strailovo nije poema po sloenosti pripovedanja nego je poema po emotivnoj i misaonoj irini - u njoj nema ni trunke epskog, ona je isto lirsko delo. Posle itanja ove poeme ne ostaje pria nego oseanje koje nije mogue definisati. U itaocu ostaje oseaj lelujavosti i eterinosti, neke mekote i melodinosti, misaonog prostranstva i eleginog raspoloenja.

Paralelizam motiva

U poemi je ostvaren motivsko-tematski paralelizam: kljuni motivi javljaju se u celoj poemi, odnosno u svih est poetskih celina. Neki motivi se javljaju u svim ili skoro u svim poetskim celinama i oni su, u stvari, i kljuni nosioci smisla i znaenja poeme. Strast, voe, umiranje, smrt - najfrekventnije su motivske rei u poemi. Izmeu "strasti" (ivota i uivanja) i "smrti" (nestajanja) uspostavljena je apsolutna ravnotea - prisutni su u svim poetskim celinama. Ove dve rei/teme predstavljaju faktor tematskog jedinstva poeme. Na strani ivota su voe i ivot, na strani smrti su bolest i nestajanje - opet ravnotea izmeu ivota i smrti. Iako itanje ostavlja utisak da u poemi preovladava seta i pesimizam, analizom motivske strukture utvruje se neto drugo: lirski subjekt (i pesnik) roenje i smrt posmatra kao prirodne fenomene, kao neto to ima svoje mesto u ivotu ovekovom. Ova poema jeste obuzeta fenomenima ivota i smrti, ali ne jadikuje zbog toga to smrt neminovno dolazi. Govorenje o smrti nije izraz straha ili tuge, pa se ne moe ni izvlaiti zakljuak o pogledu na svet i ivot, odnosno o pesimizmu.

Prostor od zaviaja do kosmosa

Strailovo je poema o putniku koji luta, "jo vitak" "po mostovima tuim", "od reka i nebesa", "nad oblacima belim", "sa apatom strasnim", tragajui za ivotom a slutei smrt, eznui za novim predelima a bolujui za zaviajem. U poemi se sreu razliiti prostori od zemaljskih do kosmikih.

Zaviaj ne mogu da potisnu doivljaji novih predela: on je opsesija, stalno oivljava u razliitim oblicima. as se pojavi kao potok koji "sad, mesto nas, ubori", as je to rascvetana trenja ili njen crveni i jedri plod. Fruka gora je vrlo est motiv koji se javlja u svakoj poetskoj celini kao "tama Fruke gore", "senka Fruke gore", "ona gora". Drugo znamenje zaviaja je Dunav koji tee "tamo" ali se doivljava "ovde", u tuini. Tako se Toskana i zaviaj prepliu kroz sliku Dunava i postaju jedno: hladnoa doline Arna je isto to i hladnoa doline Dunava. Vinje i trenje, vrlo uestali motivi, emotivna su veza sa domovinom i zaviajem: oni su simboli ivota, bogatog i sonog, strasnog i punog, ali i simboli prolaznosti i nestajanja. Ipak, trenje kao da zauzimaju sredinje mesto u seanjima na zaviaj; one su "sve te trenje, to se vuku sa mnom, po svetu sa zemljanim lelekom". Zaviaj su i "ritovi i mulj", "naa polja", "sremski vinogradi", "lie svelo", "zaviaj oblaan", "grob Branka". Tako, dok luta, lirski subjekt kao da za sobom vue ceo zaviaj. Ni jedna senzacija sa putovanja ne moe da se doivi a da se u nju ne uplete zaviaj. Prva strofa

Lutam, jo, vitak, sa srebrnim lukom, rascvetane trenje, iz zaseda, mamim, ali, iza gora, zaviaj ve slutim, gde u smeh, pod jablanovima samim, da sahranim,

sr je svega pevanja u poemi jer sadri skoro sve kljune motive. Ova strofa je znaajna iz jo jednog razloga: iza reenice "zaviaj ve slutim" dolazi konstatacija "gde u smeh, pod jablanovima samim,/da sahranim". Povezivanje zaviaja i smrti nema smisao koji se esto pridaje nije to konstatacija da zaviaj znai smrt, da je dolazak u zaviaj dolazak na umiranje, da u zaviaju oekuje smrt. I radost i ivot svenue u zaviaju, tu e se lirski subjekt suoiti sa smru. Uz prve rei o putovanju, slede rei o zaviaju i umiranju, ali je to tvrdnja i obeanje lirskog subjekta da e se vratiti u zaviaj, da nee kosti ostaviti u tuini. Ovde, dakle, nije re o slutnji smrti u zaviaju, nego o dubokoj elji da se samo u zaviaju "sahrani smeh".

Toskanski predeo je prisutan u poemi kao prostor koji podstie buenje asocijacija na zaviaj i zaviajne slike. Svaka senzacija izazvana susretima koji se dogaaju "ovde" dobija svoj ekvivalent u slikama zaviajnih predela, predmeta, doivljaja, oseanja, raspoloenja i linosti. Stie se utisak da je uspostavljena ravnotea izmeu doivljaja Toskane i doivljaja zaviaja. Meutim, Toskana je samo agens koji budi vrlo snane i detaljne slike zaviaja i zaviajne atmosfere. Bilo koji detalj iz Toskane pokree mnotvo slika iz zaviaja Toskana je samo prolazni utisak, ali je zaviaj ispunio i vid, i oseanja i raspoloenja. U etiri poetske celine kao vodea re u strofi javlja se re "ovde" koja konkretizuje egzistencijalnu situaciju lirski subjekt je u vremenu pevanja u "tuini", "ovde", pod "mesecom toskanskim", u toskanskom mraku. Reka Arno, njena voda i dolina kojom tee, devojke ("gola draga iz mekog toskanskog mraka") i "masline mirne" to su detalji toskanskih prostora. Tako je podneblje Toskane sa svim onim to se u njemu nalazi samo injenica egzistencijalne stvarnosti lirskog subjekta, ali je duevna stvarnost lirskog subjekta sva ispunjena zaviajem.

Daljina i svet su uopteni i apstraktni prostori. Daljina (daleko) je injenica postojanja razliitih prostora koji su meusobno udaljeni, ali su prisutni u svesti kao neto to jeste i to treba spoznati. I Toskana i zaviaj doivljeni su kao mali deo, deli, sveta koji je prostran, tajnovit i izazovan. Iz tog apstraktnog prostora "sveta" lako se lirski subjekt otiskuje u jo dalja prostranstva - kosmika. Ta prostranstva su predoena kao "nebo", "nebesa", "nebesne one boje" dakle ono to postoji a spoznaje se vidom ili slutnjom. Ti su prostori i egzistencijalni prostori delatne aktivnosti lirskog subjekta: "sednem na oblak", "nag, na dnu neba", "prekrstim ruke nad oblacima belim", ali i prostori budunosti - "smeh e moj padati sa nebeskog luka". Tako se zemaljsko i kosmiko sreu ne samo u egzistencijalnoj stvarnosti, nego e se sresti i u budunosti njihova je povezanost svevremena.

Vreme

U poemi Strailovo ostvarena je povezanost sadanjosti, prolosti i budunosti tako to one egzistiraju istovremeno vrsto se prepliui. Vremenski slojevi nisu jasno odeljeni, oni se samo pretpostavljaju na osnovu nekih posrednih naznaka: sad, davno, daleko, davni ivot, pre roenja, skoro, proleno vee, ovog prolea, zorama Fruke gore, tek roenom, mladost, sumrak. Vreme poeme moemo predoiti na sledei nain:

NEKAD (zaviaj) PROLOST ivot smrt slutnje

SAD(Toskana)SADANJOSTivotseanje pesmanestajanje

SUTRA(zaviaj)BUDUNOSTsmrt

U prolosti su zaviaj, Fruka gora, "groe, no i terevenke", potok, trenje i vinje dakle sve ono to je bilo ivot. U prolosti su i vitak stas "to se roni", "pognute senke", lie uto, "zaviaj oblaan". To seanje vodi do saznanja da su "u ranom umiranju, /moja, i tua, mladost, gorka i jedna ista", ,jer se, u prolee, sve to opet zbiva, /svuda, gde ja volim", ali i do zakljuka:

Nastavljam sudbu, ve i kod nas prolu, bolesnu neku mladost, bez prestanka.

"Bolesna mladost" ovde moe da ima dva znaenja, a oba su utemeljena u istorijskom i literarnom iskustvu. To je mladost, pre svega, koja rano poboljeva i rano umire jer "uta goa" razjeda mlado telo. To je i mladost koja sa bolesnim arom uvek gradi svoje sopstvene puteve, sutinski razliite od postojeih, u miljenju, delanju i stvaranju.

Sadanjost je iskljuivo toskanska. To je vreme pevanja lirskog subjekta oznaenog prilogom SAD ali i brojnim prezentskim oblicima LUTAM, SLUTIM, IVIM, VIDIM, DRHTIM. To je vreme buenja seanja i emocija i njihovog pretakanja u pesmu. U vremenu toskanskom sreli su se vreme Fruke gore i Strailova na jednoj strani, i vreme sutranjice, ono koje dolazi, a koje se tek sluti sa svim onim to donosi ili e doneti, na drugoj strani. U onom to jeste sreu se ono to je bilo i ono to e biti. Prolost i budunost nisu mnogo udaljeni od sadanjosti u kojoj se sreu to nisu ni davna prolost, ni daleka budunost. Sretanje vremenskih slojeva u sadanjosti najbolje se vidi u prvoj i zavrnoj strofi poeme, koje ine skladan okvir na tematskom, emotivnom i misaonom planu:

Lutam, jo, vitak, sa srebrnim lukom, rascvetane trenje, iz zaseda, mamim, ali, iza gora, zaviaj ve slutim, gde u smeh, pod jablanovima samim, da sahranim. I, 1

Lutam, jo, vitak, sa apatom strasnim i otresam lanke, smehom prelivene, ali, polako, tragom svojim slutim: tiina e stii, kad sve ovo svene, i mene, i mene. VI, 1

Budunost se neprekidno predoava, od prve do poslednje strofe, u njima najizrazitije, tematskom rei SLUTIM koja se javlja u okvirnim strofama I, IV, V, i VI poetske celine i jednom izvan njih - ukupno devet puta. U toj budunosti su SVELO LIE, BOLEST, NESTAJANJE, UMIRANJE, SMRT, a sve to dogodie se u zaviaju u kome se dogodila i prolost: "vidim, daleko, opet, lie svelo /i zaviaj oblaan", "pognuu glavu, kad lie bude uto", "vratiu se, bolan, vokama naih polja", "iza gora, zaviaj ve slutim /gde u smeh, pod jablanovima samim/da sahranim", "ali, svisnuu, to i ovde slutim", "tiina e stii, kad sve ovo svene, /i mene, i mene".

Sudbina pesnika

Pesnik Crnjanski se preko lirskog subjekta iz poeme Strailovo potpuno identifikovao sa pesnikom Brankom Radieviem. Njih dvojicu vezuje zajedniki zaviaj, istovetan hedonistiki odnos prema ivotu, slutnja nestajanja i smrti, elegian ton, istovetne slike prirode, slina leksika. Istovremeno itanje Strailova Miloa Crnjanskog i Radievievih pesama Tuga i opomena i Kad mlidijah umreti otkrie ove slinosti i istovetnosti.

Lik Branka Radievia prisutan je u svim poetskim slikama ove poeme kao najfrekventniji motiv. Ovaj motiv je u neposrednoj vezi sa drugim motivima ija je uestalost takoe velika: FRUKO BRDO; GROE, NO I TEREVENKE; BOLNA JEZA; SREMSKI VINOGRADI, LIE SVELO, LIE UTO. Motiv utog (ili svelog) lia toliko je est da se ima utisak o neprekidnom padanju suvog lia i da ono preplavljuje celu poemu - "posut liem utim i rasutim".

Oseanje bolesti i slutnja smrti dominantni su motivi u poemi: BOLEST, BRANKO, SMRT I SLUTNJA javljaju se neposredno ili posredno, pedesetak puta. ini se da su sadrina, atmosfera i ton poeme proistekli iz prvih stihova Radievieve pesme Kad mlidijah umreti:

Lisje uti vee po drveu, lisje uto dole vee pada: zelenoga vie ja nikada videt neu!

Sudbina pesnika umrlog u dvadeset osmoj godini snano je uzbudila drugog pesnika koji je iveo svoju dvadeset osmu godinu pod tuim nebom u Toskani. Jedan je umro u tuini, drugi u tuini oivljava seanje na umrlog pesnika i u sebi, svome telu, u dui i mislima, osea onog drugog:

Znam da u, ovog prolea, zakaljati runo i vidim vitak stas, preda mnom, to se roni.------------------------------------------------Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,i znam, pognuu glavu, kad lie bude uto.

Lirski subjekt je smrt Radievievu doiveo kao sudbu koja prati stvaraoce i kojoj se ne moe izmai. Sebe vidi kao jednog u nizu traginih pesnika:

Nastavljam sudbu, ve i kod nas prolu, bolesnu neku mladost, bez prestanka; tek roenom dolu,sa rasutim liem, to, sa groba Branka, na moj ivot pada.

jer

Vidim da je, u ranom umiranju,moja, i tua, mladost, gorka i jedna ista.

Iz takvog saznanja izvire ona snana slutnja nestajanja, umiranja i smrti; iz takvog saznanja izvire ono neprekidno padanje svelog lia, ono je izvor rezignacije i melanholije, eleginog tona.

Crnjanskog je sudbina pesnika Radievia inspirisala da napie svoju poemu. Sumorna pesnikova sudbina nametnula je tamne slike bolesti, nestajanja i smrti, ali nije nametnula sumoran ili pesimistiki stav prema ivotu. Ova poema nije izraz pesimistikog doivljaja ivota i ljudske sudbine, nego je izraz bola zbog prerane smrti voljenog pesnika.

Versifikacija

Poema Strailovo je uzor virtuoznosti i majstorstva u svojoj vrsti. U njenom strukturiranju sproveden je princip sveopte povezanosti i uslovljenosti, ali i princip sklada i opte korespondencije izmeu pojedinih strukturnih elemenata. Harmonija je ostvarena na globalnom planu u oblikovanju poeme kao strukture. Meutim, harmonija je ostvarena kako na svakom strukturnom nivou (na nivou svih manjih struktura: poetskih celina, strofa i stihova), tako i u skoro svim strukturnim elementima: ritmu, rimi, intonaciji, eufoniji.

Lepota ove poeme ne proistie samo iz navedenog sklada i korespondencije strukturnih elemenata. Njenoj lepoti pridonosi igra spontanosti i sistema, ustaljenosti i odstupanja, pravila i izuzetaka. Tako se razbija monotonija forme i jednolikost versifikacijskih fenomena i ostvaruje osoben estetski efekat: kada se oekuje isto, susree se novo i razliito.

Jezik

Crnjanskov pesniki jezik je jednostavan, ali bogat, razbokoren, mnogoznaan. Lelujavost, prozranost i eterinost ostvarena je jezikim sredstvima: epitetima, metaforama, personifikacijama i sinestezijskim spojevima.

EPITETI su bogati i slikoviti, neobini i vieznani: umorne misli, rasuti smeh, mutni osmeh, tvrda zelenila, meki mrak, pognuta senka.

METAFORE su raskone sa irokim smislovima koji proizilaze iz sinestezijskih spojeva rei: more jutra, bledi sumrak, meki mrak, gorko znao, zelenila tvrda.

HIPERBOLE su brojne, obino su to hiperbole vasionskih razmera. One su izraz snage pesnikovih oseanja i raspoloenja, enje za zaviajem i vrste uverenosti u sveoptu povezanost u prirodi, svetu i ivotu:

"Smeh e moj padati sa nebeskog luka." "Prekrstim ruke nad oblacima belim." "Kad razgrnem doline, rukama obema." "Sednem na oblak." "Nebesne one boje, gorke i beskrajne."

PONAVLJANJE nekih rei, sintagmi i polustihova u anaforskom ili epiforskom poloaju ostvaruje izvanredan eufonijski efekat, uslovljava ritam i ima znaenjsku funkciju.

ANAFORA je vrlo esta, obino se javlja u istim strofama svake poetske celine i postaje obeleje modela strofe: I ovde (4), I mesto (5), Lutam, jo, vitak (8.), I tako (24).

EPIFORA je obeleje etvrte i este strofe svake poetske celine (upravo strofe u kojima se javljaju anafore I tako bez mira, bez tela, bez rei, bez traga, bez kretnje, bez imena. Ovo nije potpuna epifora jer se ne ponavlja drugi lan padene sintagme, nego samo prvi (predlog "bez"). Ovakva uestalost predloga i sintagme koju tvori (ukupno 22 puta se javlja u celoj pesmi) ima izuzetno znaajnu funkciju na planu zvuanja ali i na znaenjskom planu. Otrina suglasnika 3 stalno odrava tonalitet ime istie sadrinu drugog lana sintagme, odnosno sve ono u emu je lirski subjekt uskraen: bez doma, mira, bola, tuge, groba, rei, puta, imena, itd.

Stania VelikoviInterpretacije iz knjievnosti III