Ljudmila Razumovska 

Draga Jelena Sergejevna 

Prevod: Mirka Janković 

LICA Jelena Sergejevna Ljalja Volođa Paša Vića 

MLADI u glas: Dobro veče, Jelena Sergejevna. Kako ste, Jelena Sergejevna?! JELENA SERGEJEVNA: (Pljesne rukama) Gospode... deco... (Ruke joj brzo prelaze preko dugmeta kućne haljine i zamiru na grudima da prikriju izrez.) Izvinile... nisam se nadala PAŠA: Draga Jelena Sergejevna... VIĆA: (Upada mu u reč) U ime i po nalogu... PAŠA: Ćuti, je l' ti ja ličim na debila? (Sa naglašenim patosom) Draga Jelena Sergejevna, u ime i po nalogu 10b razreda koji se nalazi na pragu neizvesnog, ali nesumnjivo prekrasnog, života, dozvolite da vam čestitam rodendan i poželim vam, draga Jelena Sergejevna, mnogo, mnogo, onoliko koliko je u ovom buketu cvetova, sreće, stvaralačkih uspeha u radu i dobrog, dodao bih čak, junačkog zdravlja kako biste vaspitali još mnogo pokoljenja ovakvih šmokljana kao što smo mi. Rečju, živeli! Ura! (Svi složno uzvikuju i pljeskaju.) PAŠA: (Uručuje buket) Jelena Sergejevna, dopustite, u obraz... VIĆA: I ja, i ja, Jelena Sergejevna? Čestitam! LJALJA: Čestitamo, Jelena Sergejevna. I ovo je za vas. (Uručuje joj paket.) VOLOĐA: Jelena Sergejevna, iz dubine duše! (Ljubi joj jednu ruku.) I od sveg srca. (Ljubi joj drugu ruku i predaje buketić ljubičica.) (Pauza. Jelena Sergejevna se odjednom rasplače.) MLADI u glas: Jelena Sergejevna! Pa šta je?! Mi smo to iz dubine duše! Od sveg srca! Od čitavog razreda, Jelena Sergejevna! Od srca...! JELENA SERGEJEVNA: Dragi moji... ne... ne možete ni da zamislite... kako ste me... šta ste mi... (Briše suze) Hvala vam! VIĆA: Jelena Sergejevna, pa što ste se rastužili? Pa mi smo to od srca! De, de! Još ćemo se i mi rasplakati. LJALJA: De, de, Jelena Sergejevna! Draga naša! Nemojte da plačete! Nemojte! JELENA SERGEJEVNA: Gotovo, Ljaljice, gotovo. Neću više. Ali... kako ste znali? VIĆA: Obaveštajna služba! JELENA SERGEJEVNA: (Smeši se) Neverovatno... Izvolite, molim vas. PAŠA: Hvala, draga Jelena Sergejevna, moramo da idemo. Ispiti, znate i sami... JELENA SERGEJEVNA: Šta vam je, Paša kakvi ispiti? Pa danas ste kod mene uradili matematiku. Ne puštam vas sad. VIĆA: Pa nije zgodno... Što da vas zadržavamo. Sigurno gosti... JELENA SERGEJEVNA: Kakvi gosli, Vićice? Mama mi je u bolnici... prema tome, nikakvi gosti ne dolaze... A ne, i ne sanjajte da pobegnete. Ne puštam. VOLOĐA: Dobro, Jelena Sergejevna, hvala. Sešćemo malo. Samo, molim vas, ne uznemiravajte se. JELENA SERGEJEVNA: Odlično... Prvo cveće u vazu... Ljalja draga, dohvatite tamo sa stočića... A šta je ovo? (Konačno se okreće paketu koji sve vreme nije ispuštala iz ruku.) LJALJA: To je za vas. Poklon od razreda. JELENA SERGEJEVNA: (Odmahuje glavom.) Baš ste... (Odmotava paket i usklikne.) Šta je ovo? VIĆA: (Gordo.) Čaše. Kristalne! Šest komada. 

JELENA SERGEJEVNA: Pa vi ste potpuno poludeli! (Ponovo ih umotava.) LJALJA: Ali, Jelena Sergejevna! Draga naša...! JELENA SERGEJEVNA: Imale li vi pojma koliko to košta!... Toliki novac za poklon nastavniku... Pa to je skoro nepristojno! VOLOĐA: Nepristojno je kad se radi o mitu. A mito od srca. JELENA SERGEJEVNA: (Malo zbunjena.) Zaista... Ali, svejedno... ne mogu! LJALJA: Od sveg srca, Jelena Sergejevna! VIĆA: Svega mi! Vidi sad,belaja! Od sveg srca! JELENA SERGEJEVNA: Razumem, deco... Ali, časna reč... ne mogu! VIĆA: Eto, šta sam vam rek'o! Danas se poklanjaju knjige! Knjige! Pretplata za Dostojevskog! A vi vučete neko staklo! PAŠA: Pa šta da radimo, u đubre da ga bacimo, je l’? Smilujte se, Jelena Sergejevna. VOLOĐA: Nije lepo, Jelena Sergejevna, uvredićete ceo razred. JELENA SERGEJEVNA: (Potpuno zbunjena.) Ali, Volođa dragi... pa vi novac uzimate od roditelja... Šta će oni, posle ovoga, da misle o profesorima? PAŠA: Ništa loše. Manite, Jelena Sergejevna, roditelji nam sasvim dobro stoje, neće od sitnice propasti. Prema tom, vaše je. (Postavljaju vinske čaše na sto.) VIĆA: Ala zvone, majku im! JELENA SEGEJEVNA: Sasvim ste me smeli. Vrti mi se u glavi... Idem da spremim nešto uz čaj... Sedite malo, evo tu su reprodukcije, gramofon... Imam odlične ploče, Novelu Matvejuvu, Okudžavu... LJALJA: Da vam pomognem? (Izlaze zajedno. Pauza.) VIĆA: Upecala se kanda, a? (Paša sleže ramenima.) Ma svi su oni isti! U zbornici sam jednom čuo kako traži dopunske časove! Kakvu je dreku digla zbog par bednih somova! VOLOĐA: Vićo, je l' tvoji matori neće, znaš već, zbog ovih čaša? VIĆA: Pa to je za svetu stvar! Još će mi hvala reći kad budu ćuli! Nije svaki dan... VOLOĐA: Nažalost, ovo je tek početak. U životu ćemo se, dragi moji, još nadavati i nadavati... PAŠA: A ja vam ipak još jednom kažem da nju ne možeš da kupiš poklonima. Takve kao ona treba hvatati na sažaljenje. VIĆA: Moj ćale kaže da kad neko nešto odbije, to samo znači da su mu malo ponudili. VOLOĐA: Treba isprobati sve varijante. Uostalom, svako ima svoju slabu tačku. Treba je samo odrediti i pritisnuti dugme na vreme: cin-cin, vratašca, otvorite se... (Za to vreme u kuhinji.) LJALJA: Baš je lepo kod vas. Najviše bih na svetu htela da imam svoj stan. Zamislite, mi smo još uvek u zajedničkom... Istina, soba je velika, tavanice i tako dalje... je l' kobasicu u salatu? Istina, našu će kuću uskoro na generalnu popravku, samo će mami i meni ipak dati jednosoban stan jer smo istog pola... Je l' sir u frižideru?... Stan je problem našeg veka. JELENA SERGEJEVNA Da, nažalost... LJALJA: S majkom u istoj sobi nije baš uživanje, je l' tako? JELENA SERGEJEVNA: Zašto? LJAJA: Probajte. (Pruža joj kašiku sa salatom.) JELENA SERGEJEVNA: Ako su odnosi dobri... LJALJA: Ma otkud mogu da budu dobri kad ste u istoj sobi? Osećate se kao punovredan odrastao čovek, u ovamo se s vama ponašaju kao s detetom. Strašno me nervira. JELENA SERGEJEVNA: Ne znam, ceo sam život proživela s mamom, prosto ne mogu da zamislim... LJALJA: A onda još počne da mi drži lekcije. Skoro celog Nabokova sam pročiiala na engleskom, a ona me uči! Smešno! JELENA SERGEJEVNA: Evo... Zakuska, istina, nije baš bogata... LJALJA: Ama, nemojte, molim vas, Jelena Sergejevna! Zar je u zakusci stvar? Glavno su međuljudski odnosi, Dobrota. Iskrenost. Inače biva da se sto lomi pod jelima, knedla u grlu stoji, li stoji. (Ulaze u sobu.) JELENA SERGEJEVNA: Pa, kako ste, dečaci, nije vam bilo dosadno? Ljalja i ja smo vam napravile salatu. VIĆA: Jelena Sergejevna, kao naručena! (Vadi šampanjac.) 

JELENA SERGEJEVNA: Au, to nije za vas! VIĆA: (Smeje se) Ko vam je to rek'o, Jelena Sergejevna? JELENA SERGEJEVNA: Nipošto! Ne dolazi u obzir! Sklonite to! VIĆA: Ma šta vam je: Šta sad? Jedna flaša na jedan, dva, tri... petoro ljudi! JELENA SERGEJEVNA: (Smeši se.) Ljudi... Pa vi ste još deca! VIĆA: Jelena Sergejevna, šampanjac smeju čak i deca. JELENA SERGEJEVNA: Veliki... sasvim su već veliki... VIĆA: Svi za sto! Svi za sto! Za sto! (Svi sedaju) Pažnja molim! (Zapušač leti ka tavanici. Uzvici.) Dajte brže!... Jelena Sergejevna, vaša čaša... Ljalja!... (Sipa.) PAŠA: (Ustaje) Draga Jelena Sergejevna! Dozvolile da vam još jednom čestitamo i poželimo zdravlja i svekolikog procvata. LJALJA: Od sveg srca, Jelena Sergejevna! JELENA SERGEJEVNA: Hvala, deco, hvala... (Pauza) Jedite sad malo da se ne daj bože... Da vas vidi neko iz uprave!... VIĆA: A zar uprava nisu ljudi? Svi danas piju. A mi to bar kulturno radimo. JELENA SERGEJEVNA: Pijanstvo, Vićo dragi, nažalost jeste naš bič božji. Kad samo pogledamo koliko se tih takozvanih „kulturnih" pijanaca namnožilo... Samo ne treba uopštavati. VIĆA: Ma ja ne uopštavam. Kod nas su u glavnom ulazu alkoholičari napravili klub. Mi smo najbliže dućanu. Od smrada ne može ni da se ude. Nije mi jasno kad rade. PAŠA: Pa i ne rade. LJALJA: A je l' znate da je svakoj četvrto novorodenče na svetu debil? JELENA SERGEJEVNA: Gospode, otkud vam takvi strašni podaci? LJALJA: To je sve posledica ekološkog poremećaja u prirodi i pijanstva roditelja. (Radosnin glasom) Zamislite, preti nam izrođavanje. JELENA SERGEJEVNA: Šta pričate, Ljalja! Čak i da na čas pretpostavimo da je to sve istina, čemu tu ima da se raduje? LJALJA: Ja se ne radujem, zdražavam se. VIĆA: Jelena Sergejevna, da pustimo muziku! Je l’ može’ JELENA SERGEJEVNA: Ja sam za! Ima nekih starinskih valcera... pogledajte... možete da zaigrate... (Obraća se Ljalji) I mi smo kad smo bili mladi... Ah, kako smo bili nepomirljivi, hrabri... Samo znate, s godinama počnu pred vama da se otvaraju neiscrpne mogućnosti života i onda počnete da shvatate da se ne sastoji samo od mana. A koliko je bogatiji, snažniji, raznovrsniji od naše negativne, naivno-nihilističke predstave o njemu! (Naglo grune valcer. Veselim glasom.) Sve u svemu, ja sam za život! A vi? (Smeje se.) VOLOĐA: Jelena Sergejevna, smem li? JELENA SERGEJEVNA: Ja?... Puslite, molirn vas... Nisam sto godina igrala! VOLOĐA: Jedan krug. Preklinjem vas. JELENA SERGEJEVNA: Ali bolje s Ljaljom, Volođa... VOLOĐA: Jelena Sergejevna, Ljalja igra isključivo s Pašom. Njih dvoje, kako ono beše... „Da li je to ljubav?“ JELENA SERGEJEVNA: (Smeši se.) Aaa... pa dobro... (Ustaju da igraju.) PAŠA: (Igra sa Ljaljom.) Nešto si loše volje? LJALJA: Ne dopada mi se više ovaj naš plan. PAŠA: Otkada? LJALJA: Oduvek. Otkad smo ušli. A ona... u tom šlafroku... PAŠA: Pa što si onda pristala? JELENA SERGEJEVNA: (Igra) Najvažnije je, Volođa, da se nađe oslonac u životu, svoje mesto pod suncem. VOLOĐA: Jeste ga vi našli? JELENA SERGEJEVNA: Volim svoj poziv. Škola je sav moj život. VOLOĐA: (Smeši se.) Lepo je, naravno, voleti svoj poziv, ali to ne smeta da i on tebe voli... JELENA SERGEJEVNA: Razumem, govorite o nagrađivanju... Ali kad vidim dobro obrazovanu omladinu koju šaljemo u život, evo takve kao vi... ja sam srećna. (Uz valeer se približavaju stolu. Volođa galantno

pomaže svojoj dami da sedne i ljubi joj ruku. Jelena Sergejevna je uzbuđena. Zajapurena kao devojčica. Hladi se maramicom.) Davno nisam ovako igrala... taj valcer... Događa se ponekad da su vam najdublji doživljaji vezani za neku melodiju i kod je čujete...

LJALJA: (Seda za sto.) To se zove asocijativno emocionalno sećanje. JELENA SERGEJEVNA: Da, da. Gledala sam vas, slušala muziku i sećala se sebe, mlade, zaljubljene... Kako je lepo biti zaljubljen! Nažalost, ja nisam imala sreće... LJALJA: Zašto? JELENA SERGEJEVNA: (Smeje se.) Moj izabranik je našao bolju partiju. LJALJA: Trebalo je odrnah da se zaljubite u drugog. To pomaže. JELENA SERGEJEVNA: (Sa osmehom.) Nažalost po tom sam pitanju... malo staromodna. VIĆA: Jelena Sergejevna, sutra će pregledati naše radove, je l' te? JELENA SERGEJEVNA: Da. VIĆA: Komisija? JELENA SERGEJEVNA: Pa, selektivna, jasno... kao i uvek. VIĆA: Auh, ala će da bude! A kad će nam reći ocene? JELENA SERGEJEVNA: Odmah sutra, kad pregledaju, možete posle podne da svratite u školu... V1ĆA: Ajoj, tresu mi se kolena. JELENA SERGEJEVNA: Vama, Vićo, zašto? Loše ste uradili? VIĆA: Uh, ne znam, Jelena Sergejevna, ustvari, ništa nisam uradio. JELENA SERGEJEVNA: Kako ništa? VIĆA: Pa tako, ništa. JELENA SERGEJEVNA: (Crveni.) Ali, tokom godine ste imali dvojku. Baš solidnu. VIĆA: Ta ja sam, sad mogu da kažem islinu, sve konlrolne prepisivao. JELENA SERGEJEVNA: Kako... molim? VIGA: Pa tako. Od Volođe. To sam i danas hteo, ali me je Marija Vasiljevna, nesreća – naočarasta, izvinite Jelena Sergejevna, tako fiksirala da ni glavu nisam mogao da okrenem, a kamoli da prepišem. JELENA SERGEJEVNA: (Još više crveni.) Vićo... pa ja sam vam prilazila! VIĆA: Jeste... JELENA SERGEJEVNA: (U očajanju.) Šaputala sam vam!. VIĆA: Jeste! JELENA SERGEJEVNA: Pa? VIĆA: (Uzdiše.) Ništa. JELENA SERGEJEVNA: (Polako ustaje. Pauza) Pa kako to? Pa nešto ste valjda rešili? Jedan zadatak makar? VIĆA: (Skrušeno) Ništa. LJALJA: (Šapuće) Šta će sad da bude s njim, Jelena Sergejevna? Jedinica? (Jelena Sergejevna ćuti) Zar stvarno? JELENA SERGEJEVNA: (Jedva čujno.) Ne znam... (Pauza) VOLOĐA: (Mirno) Keca mu neće dati. Na maturi to ne rade. To je vanredna situacija. Je l' tako, Jelena Sergejevna? A u kojoj vam je mama bolnici? JELENA SERGEJEVNA: Mama?... U 23-oj, na Vasiljevskom... (Volođa vadi hemijsku olovku i piše.) LJALJA: Ali ako ništa nije uradio? PAŠA: Ipak će mu dati dvojku. LJALJA: Čak i ako ništa-ništa nije uradio? PAŠA: Jelena Sergejevna, objasnite joj. Vi ste u toku. JELENA SERGEJEVNA: Ja... Paša, ne znam... Šta komisija.... Ja ništa sama ne odlučujem... PAŠA: Tačno, i komisija će odlučiti da mu da dvojku. Pa neće valjda zbog tamo nekog Viće Ševčenka da kvari opšti pozitivan utisak o stopostotnom uspehu. JELENA SERGEJEVNA: Ne, ne, Paša, niste u pravu, komisija može... VOLOĐA: Recite, molim vas, kako se zove primarijus? JELENA SERGEJEVNA: Ko?... Aa... Lavrov, mislim... Šta će vam to? Ali, Vićo, nemoguće da niste baš ništa napisali. Čak i najgori đak... 

VIĆA: Pa ja sanu taj. Samo što to niko nije znao. Dobro sam se pretvarao... Za deset godina čovek svašta nauči... PAŠA: Ama, 'ajde dosta. Zar ne vidiš da se Jelena Sergejevna rastužila. Lep poklon za rođendan. Daće ti dvojku, sedi. JELENA SERGEJEVNA: Deco mnogo ste mi lakomisleni. PAŠA: Naprotiv, vrlo smo ozbiljni. JELENA SERGEJEVNA: Zašto ga pripremate na povoljan ishod? Loša occna, nažalost, uopšte nije isključena... Mada ću se ja, naravno, potruditi... sve što je u mojoj moći... VIĆA: (Tiho Paši) Nabija ccnu, nije joj dosta čaša! PAŠA: Jelena Sergejevna: mi uopšte ne sumnjamo da ćete nam pomoći, ali ja bih da kažem – evo šta, uz postojeći sistem upisa na fakultet, a, jasno, svi idemo na studije, primorani smo da se borimo bukvalno za svaku ocenu u svedočanstvu. Kod nas, da tako kažem, fizičari treba da znaju liričare i obrnuto. VIĆA: Čista renesansa! JELENA SERGEJEVNA: Renesansa? PAŠA: Pa da. Hteli bi da u svom razvoju ličnosti stekne isti nivo informacija iz raznih oblasti ljudskog znanja uz jasno izraženu sklonosti za neku od njih. Ne vređajte se Jelena Sergejevna, ali Puškin je imao jedinicu iz matematike i to mu nije smetalo da ostane genije. Nekako su, u njegovo vreme, pravili razliku. Ili si Gorčakov i služiš caru i Otadžbini, jačajući državnu moć... VOLOĐA: Ili si Puškin i služiš otadžbini rušeći je. JELENA SERGEJEVNA: A na kraju je i jedno i drugo korisno, to mislite? PAŠA: Hoću da kažem da meni, budućem filologu, apsolutno ne treba petica iz matemalike... Od osmog razreda se bavim Dostojevskim. Moje su radove slali na konkurse, imam diplome, a sad zbog neke matematike, izvinite, Jelena Sergejevna, ostajem bez šanse, i to možda jedine. JELENA SERGEJEVNA: Bavite se Dostojevskim? U vašim godinama... Nisam imala pojma. PAŠA: Ja, Jelena Sergejevna, dokazujem da je Dostojevski bio najtipičniji ateista, samo u prikrivenom vidu. Moram da kažem da je ta misao naišla na podršku čak i u krugovima... hm... filologa, stručnjaka... JELENA SERGEJEVNA: Ah, kako to? PAŠA: Kako sam to dokazivao? Vrlo prosto. Moja se ideja ukratko svodi na sledeće. Problem koji je Dostojevskog zanimao celog života, to jest: neprihvatanje božjeg sveta usled ogromnog zla koje postoji u nama, još su davno rešili ranohrišćanski teolozi. Na primer, Blaženi Avgustin u IV veku vrlo ubedljivo dokazuje da između Boga i zla koje vlada na zemlji nema ničeg zajedničkog. Sama misao o Božjoj kritici jeretička je, buntovnit, satanska, misao nekog ko u Boga ne veruje i Boga ne poznaje. U suštini takav je bio i Dostojevski i ustvari je i moralo tako da bude jer onaj ko spozna Boga, više ne može da postoji na ovom svetu, a još manje da piše romane. JELENA SERGEJEVNA: Ali, po vama ispada da je bog Dostojevskog bog zla? Zar vi to ozbiljno mislite? PAŠA: Po Dostojevskom, zlo postoji da bi čovek imao priliku da bira između dobra i zla. Da bira slobodno. JELENA SERGEJEVNA: Ali ipak... zašto čovek ponekad izabere zlo? VOLOĐA: (Sa osmehom) Zato što je zlo, Jelena Sergejevna, zadovoljstvo. A na svetu ima mnogo zadovoljstava... JELENA SERGEJEVNA: Zapanjuje me kod današnjih obrazovanih ljudi razuzdanost rasuđivanja. Moje pokoljenje je u svojim ocenama bilo mnogo manje hrabro... PAŠA: Ali, Jelena Sergejevna, to je prirodno. Svako novo pokoljenje mora u nečem da ide napred. To je zakon napretka. Nema ničeg čudnog u tome. Samo znate, strašna je nepravda što zbog praznih formalnosti, jedne nedovoljne ocene iz matematike, Gospode, kakve veze ima tu moj Dostojevski, čovek gubi mogućnost da se bavi onim što voli! A meni nije dovoljna samo dvojka, kao Vići nego čak ni četvorka. Našao sam se u situaciji... u kojoj mi je apsolutno neophodna odlična ocena! JELENA SERGEJEVNA: Paša dragi, ta četvorka ti nije jedina ove godine! Inače bih znala... razumete? PAŠA: Jasno da razumum. Inaće bi me predložili za medalju. Ali od medalje, nažalost, nema ništa. Baš zato moram da se borim za svaki bod. VIĆA: Zanimljivo, a zašto baš ja treba da se zadovoljim dvojkom? Jasno, na peticu ne pretendujem kao

neki, treba znati red, ali četvorka mi je još kako potrebna! PAŠA: Stvarno si drčan. Bolje se Bogu moli za dvojku, je l' tako, Jelena Sergejevna? (Pauza.) JELENA SERGEJEVNA: Vi, Vićo, isto upusijete filologiju? VIĆA: Ja? Taman posla, Jelena Sergejevna! Ja idem na šumarstvo, tamo nema prijemnih. Uostalom, šumu volim. Svakog leta idem kod bake u selo, a tamo jagode, pečurke, divota, Jelena Sergejevna. Hoćete da odemo posle ispita? Nećete se pokajati! Idemo, a? Nije daleko. JELENA SERGEJEVNA: Hvala, Vićo... ali... mama mi je... VIĆA: Ma hajte, posle ćete se još i zahvaljivati! Šetate stazom, a okolo trče zečevi, pevaju ptice, skaču veverice, baršunasti leptirovi... JELENA SERGEJEVNA: Ne, ne, hvala... mama mi je u bolnici... VIĆA: A baka ima i kravu. Kad se probudite ujutro, u krevet vam stiže tek pomuženo mleko! VOLOĐA: Dozvolite, Jelena Sergejevna, ima još malo. (Pruža čašu sa šampanjcem.) JELENA SERGEJEVNA: Na vašem mestu ja ne bih... VOLOĐA: Pa više i nema. Pažnja! Dižite čaše! Za Jelenu Sergejevnu! JELENA SERGEJEVNA: Volođa dragi, dajte da kažem... Vićo, ti... vi... VIĆA: (Maše rukama) „Ti"! „Ti!" Može ua „ti"! unilateralno pobratimstvo! Svima nam govorite „ti", Jelena Sergejevna! JELENA SERGEJEVNA: Hvala... Ražalostio si me, Vićo... vrlo... Ali nadam se... da će kod svih na kraju ispasti dobro. Položićete ispite, upisati se na fakultet,.. Možda ne svi odjednom, ne iste godine, ali nije važno... Važno je da, ma šta se desilo, ostanete pošteni. Da vam iskušenja blagostanja ne upropaste dušu i da oni ideali koje vam od detinjstva usađujemo, žive u vašem srcu bez obzira na sve... Za vaše ljudsko lice, za vaš životni put, smeo i častan! VIĆA: Čak me u grlu steglo. Stvamo... nije važno da li ove ili iduće godine... ili kroz deset godina, glavno je biti čovek! Kako je to tačno! Neću se upisati na fakultet, otići ću u šumare makar me se mama odrekla! PAŠA: Ti ćeš, dragi moj, otići, samo ne u šumare, nego u vojsku. Lepo ćeš da odmarširaš, je'n-dva. JELENA SERGEJEVNA: Šta da se radi, momci, dok još postoji opasnost. Naravno ne dao Bog, ali... VIĆA: Svi kao jedan, šta tu ima da se priča! VOLOĐA: Jelena Sergejevna...? JELENA SERGEJEVNA: Da, dragi moj? VOLOĐA: Imam jedan predlog. Možete na trenutak? (Odmiču se.) VIĆA: Sad će teška artiljerija. Da vidimo diplomatu... PAŠA: Najteže je s idealistima. Rek'o sam vam biće joj žao, suze će teći, a da pomogne - šipak! LJALJA: (Sa podsmehom) Da, situacija je, budimo iskreni, beznadežna. Ništa vam od toga, momci, neće ispasti. VIĆA: Zašto? Otkud znaš? LJALJA: Intuicija. VIĆA: Ma nosi se! Ti i Paša ste uopšte! Ni u šta ne verujete! LJALJA: A ti u šta veruješ? VIĆA: Ja? Ja verujem u Vladimira! I u pobedu. U svakoj bici treba verovati u pobedu. Inače, čabar! Grob uz muziku! LJALJA: Gle, gle... vidi junačine... VIĆA: Čuj, šta ova priča... truje atmosferu... Šta si onda došla? LJALJA: Ja sam ti, Vićo dušo, strašno radoznala. Recimo da ja tako pručavam život. VIĆA: Idi proučavaj ga kod svoje kuće.. VOLOĐA: Jelena Sergejevna, ne biste vašu mamu da prebacite na kliniku doktora Popova? JELENA SERGEJEVNA: Volođa! Profesor Popov... moja mama... Pa Popov je svetsko ime! Nemoguće.. VOLOĐA: Profesor Popov je stari tatin prijatelj, zajedno su bili u ratu. Zamoliću tatu. Reći ću mu da je za vas i mislim da neće odbiti. (Pauza.) JELENA SERGEJEVNA: Volođa... a je li zgodno...? Ka ko da vam zahvalim? VOLOĐA: Sitnica. JELENA SERGEJEVNA: Čekajte, mogla bih malo da radim s vama... dajem vam časove... Idete na

tehniku? VOLOĐA: Hvala, Jelena Sergejevna, ja ću na FMO. JELENA SERGEJEVNA: Fakultet međunarodnih odnosa? U Moskvi? VOLOĐA: Da. JELENA SERGEJEVNA: Oh, kako je sve to teško, kako je sve teško, Volođa, nažalost, u toj oblasti... Mada, znate, imam tetku u Moskvi. Ako nemate gde da slanujete, napisaću joj, javiću se, tokom ispita, samo izvolite... Živi sama, nikom nećete smetati, ona je sušta dobrota, biće joj milo... Pa mogu i danas, odmah! VOLOĐA: Ne uznemiravajte se, Jelena Sergejevna... S Moskvom je sve u redu. (Pauza.) JELENA SERGEJEVNA: Ali, šta bih još mogla?... VOLOĐA Što ste smešni, Jelena Sergejevna... Zbilja mi ništa ne treba. Možda izgleda čudno, ali ja stvarno nemam nikakvih problema. (Malo podsmešljivo.) Bar ne onih nerešivih. JELENA SERGEJEVNA: Ne, Volođa dragi, tako ne može... grišće me savest... VOLOĐA: Pa dobro, dobro! Ako baš hoćete nešto da uradite za mene... mogu da vas zamolim za protivuslugu. Istina, ne tiče se mene nego mojih drugova, ali mislim da to, na kraju krajeva, i nije važno. JELENA SERGEJEVNA: Jasno!... Sa zadovoljstvom... sve što hoćete... slušam... VOLOĐA: (Sa osmehom) Sve šlo hoću?... Ne bojte se da ću vas uhvaliti za reć? Šalim se... Jelena Sergejevna, rnoji su drugovi divni, prekrasni ljudi, slažete se? (Jelena Sergejevna klima glavom) Pametni, talentovani, pristojni... ali... ima okolnosti... kad smo prinuđeni da tražimo neki kompromis... Slažete se? Eto, recimo, kad uzvišeni cilj opravdava privremeno odstupanje od predviđenih sredstava... U takvim slučajevima potrebni su širi vidici jer ono što se običnom čoveku ponekad čini nemoralnim, kod čoveka slobodnijih pogleda ne izaziva nikakav protest, je l' tako?... A vi mi se, Jelena Sergejevna, činite upravo takvi. Zato smo i odlučili da se vama obratimo uvezi s našim... problemom jer smo ubeđeni da ćete nas pravilno shvatiti i pomoći od sveg srca. Je l' da ćete nam pomoći? (Jelena Sergejevna klima glavom) Zahvaljujem! (Ljubi joj ruku) Srdačno hvala! (Glasno) Momci! Jelena Sergejevna pristaje da vam pomogne! (iznenađeni i oduševljeni uzvici.) Šta? Već? Je l' istina, Jelena Sergejevna? Živela Jelena Sergejevna! Bravo, diplomato! Ura! Tuš! (itd) JELENA SERGEJEVNA Ama, čekajte sa zahvaljivanjem! Ja još ne znam o čemu se radi. PAŠA: Kako... ne znate? Zar vam Volođa nije rekao? VOLOĐA: Ja sam samo pripremio teren, Pavle, ali Jelena Sergejevna mi je obećala... Jelena Sergejevna, obećali ste? JELENA SERGEJEVNA: Da, ali... VOLOĐA: Izvolite! (Pauza.) LJALJA: (Sa osmehom.) Jelena Sergejevna, ključ od sefa je kod vas, je l’ tako? JELENA SERGEJEVNA: Kakvog... sefa? VIĆA: (Usta su mu suva od uzbuđenja.) Onaj sa ispitnim zadacima. JELENA SERGEJEVNA: Jeste... a zašto? LJALJA: (Sa dražesnim osmehom.) A je l' ne biste mogli da nam ga date?... Privremeno. JELENA SERGEJEVNA: Zašto? LJALJA: (Izbegava odgovor.) Pa objasnili smo vam... (Pauza.) PAŠA: (Mehanički, kao ploča.) Jelena Sergejevna! Svi se upisujemo na društvene nauke... Zadatak iz matematike smo uradili... blago govoreći... ne baš... sa greškama. A svima nam, sem Viktoru, k'o za inat treba petica... VOLOĐA: Pardon, Meni ne treba. Ponavljam, ja nemam nikakvih problema. Ja to samo zbog vas, molim lepo. (Pauza.) LJALJA: (Krajnje naivno) Jelena Sergejevna, zar ne biste mogli privremeno da nam date ključ? Mi bismo popravili greške i vratili ga. Šta kažete? VIĆA: Aha... Imamo tačne odgovore. (Vadi papir ispod miške.) Evo!... Zamenili bismo ih! (Pauza.) Pa? Da ne idemo na studije, briga bi nas bilo za ocene! (Pauza.) 

PAŠA: A najvažnije je da od toga niko neće imati štete. Svi ćemo na društvene pa nijedan matematičar od naših lažnih pet neće patiti... Nismo im konkurencija. (Pauza.) VOLOĐA: Jelena Sergejevna, ako se bojite, mi vam jemčimo apsolutno čuvanje tajne. VIĆA: Nećemo ni pisnuti. Ne brinite. PAŠA: A biće i više petica, pa će vas pohvaliti. (Pauza.) VIĆA: Što nas tako gledate? JELENA SERGEJEVNA: (Polako) Znači, došli ste kod mene... po ključ? VIĆA: Pa da... Zašto? PAŠA: Ma ne! LJALJA: Ne samo... VOLOĐA: Jelena Sergejevna, došli smo da vam čestitamo rodendan.

JELENA SERGEJEVNA: I za svaki slučaj spremili falsifikovane zadatke? LJALJA: Uh, ma šta pričate, Jelena Sergejevna! Došli smo da se družimo. Hteli smo da bude ljudski! Od sveg srca! Činilo nam se da ćete razumeti... JELENA SERGEJEVNA: (Prekida je) ...ali, to je podlo! PAŠA: (Tužno) Eto, Jelena Sergejevna, to smo dočekali. Sad ćete izgovoriti sve one gromke i prazne reči koje su nam svima već na vrh glave... JELENA SERGEJEVNA: Ne, Paša, nisu io prazne reči i meni je vrlo žao što ne razumete... (Glas joj drhti i jedva suzbija suze.) E pa, dragi moji đaci, kupite svoje poklone i odlazite. Najviše što mogu da uradim za vas, jeste da nikog ne obavestim o vašem ponašanju. Doviđenja. (Pauza.) VOLOĐA: (Meko.) Jelena Sergejevna, badava nas korite za moralnu bezobzirnost. Nismo deca i sasvim nam je jasno da je naša molba delikatna. Ja sam vam na nju od početka skretao pažnju i vi ste unapred obećali da ćete mi je ispuniti. Jelena Sergejevna, mnogi ljudi uhvaćeni u makaze svakodnevnog morala... JELENA SERGEJEVNA: Neću više da slušam vašu demagogiju, Volođa. Možete da povučete svoje obećanje. Ja, ocenama ne trgujem. VOLOĐA: Stvarno nisam mislio da ćete vi, pametna žena, tako da protumačite... JELENA SERGEJEVNA: O mojoj mami može da brine država i ako bude potrebno, poslaće je u Popovljevu kliniku i bez vaše pomoći. VOLOĐA: Uopšte ne sumnjam u teoretsku pravičnost vašeg ubeđenja o sveopštoj ravnopravnosti u ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu, ali ja se svog obećanja ne odričem. To ne spada u moja pravila. A sem toga, odmah sam upozorio da meni od vas ne treba ništa. Radim isključivo iz saosećanja prema talentovanim ljudima kojima će život uvek podmetati klipove pod točkove i koji nisu u stanju da se sami brinu o sebi. JELENA SERGEJEVNA: Nije istina! Pravi talent će sebi uvek probiti put. VOLOĐA: Kakav čisti, idealizam! (Pauza.) JELENA SERGEJEVNA: Recite mi iskreno, naravno, ako ste u stanju: da je ključ kod Marije Vasiljevne, da li biste isto tako otišli kod nje i od nje ga zahtevali? Ili sam to samo ja... samo zato... što me... ne poštujete? VIĆA: Mi vas poštujemo, Jelena Sergejevna! I čak vas mnogo volimo! PAŠA: Da je ključ kod Marije Vasiljevne, bilo bi prostije. Marija Vasiljevna je naša razredna, znači da je, kao i mi, zainteresovana za bodove i postotke. S Marijom Vasiljevnom bismo našli zajednički jezik. JELENA SERGEJEVNA: I kod direktora? VIĆA: Pa i Vera Ivanovna je čovek! Sin joj ide na fakultet. PAŠA: U čemu je razlika, Jelena Sergejevna? Svi imamo iste ciljeve i iste zadatke. Stopostotan uspeh. Planski nosioci medalja. JELENA SERGEJEVNA: I sigurni ste da vas niko ne bi odbio? VOLOĐA: Jasno. JELENA SERGEJEVNA: U tom slučaju, sa mnom niste imali sreće. VOLOĐA: (Nije jasno da li se šali ili je ozbiljan.) Pa, zavisi s koje tačke gledišta. Vi imate prednosti,

Jelena Sergejevna. Sami ste u stanu. To u izvesnoj meri olakšava posao. Može da se govori otvoreno, bez svedoka, makar celu noć. JELENA SERGEJEVNA: Na to ne računajte. VOLOĐA: Zašto? Ako sam dobro razumeo, gosti nisu predviđeni. A kod kuće smo već rekli da se noćas možda nećemo vraćati. JELENA SERGEJEVNA: Ostaćete ovde na straži? VOLOĐA: Ne, ne gubimo nadu da ćemo se razići prijateljski. (Pauza.) JELENA SERGEJEVNA:. Slušajte, zar se zbilja ne bojite da ću sutra sve ispričati u školi? VOLOĐA: Vi... ne. JELENA SERGEJEVNA: Zašto? VOLOĐA: Jer ćete nam dati ključ. JELENA SERGEJEVNA: A ako ga ne dam? VOLOĐA: Ubedićemo vas. JELENA SERGEJEVNA: Sigurni ste? VOLOĐA: lli prisiliti. JELENA SERGEJEVNA: (Jedva suzdržava gnev) Odlazi te! Odmah da ste otišli! PAŠA: (Ozbiljno) Jelena Sergejevna, nikud mi nećemo otići. (Pauza.) VIĆA: Jelena Sergejevna, najdraža naša... JELENA SERGEJEVNA: Dosta izmotavanja. Vaša bezobzirnost se graniči sa umnom zaostalošću! PAŠA: Ali, Jelena Sergejevna, mi se prema varna ne ponašamo gore zato što ste se vi razočarali u nama. JELENA SERGEJEVNA. Pokorno zahvaljujem. VIĆA: Jasno, nekako ipak treba razlikovati proizvodnu od ljudske sfere. VOLOĐA: Jelena Sergejevna, pomislite da ih odbijanjem možda terate na prestup! JELENA SERGEJEVNA: Ja? Na prestup! Zar ste poludeli! Šta uopšte možete da uradite! VIĆA: Sve što nam dođe! JELENA SERGEJEVNA: Vićo, Vićo, dosta ucena, to vam ne leži, časna reč. Čujte, a možda mi se vi prosto rugate? A? Paša?... Pa ne može se stvarno... Gospode kako je to ružno... kao neka mora... skoro se gušim... Ljalja, ziišto ćutite? Ne treba, deco, to glupa šala, loša... (Pauza) PAŠA: Mi se ne šalimo, Jelena Sergejevna. (Pauza) JELENA SERGEJEVNA: Šteta. VOLOĐA: I šta sad, tako ćemo da stojimo? Vreme ide, a mi stojimo. (Prilazi Jeleni Serejevnoj sa osmehom, pruža ruku.) Dajte nam ključ, Jelena Sergejevna, i da se rastanemo kao prijatelji. JELENA SERGEJEVNA: Odlazite već jednom! Odlazite dok nije kasno! Zar zaista ne razumete... VOLOĐA: Nikud mi nećemo otići. (Pauza) JELENA SERGEJEVNA: Pa onda... u tom slučaju, idem ja... PAŠA: Izvinite, Jelena Sergejevna nećemo vas pustiti. (Pauza. Jelena Sergejevna skoči prema vratima. Paša i Vića joj prepreče put.) JELENA SERGEJEVNA: Šta? Silom? VOLOĐA: (Meko) To ne bismo hteli. JELENA SERGEJEVNA: Ja... ja... zvaću miliciju... (Diže slušalicu) Koji je broj? VIĆA: (Mahinalno.) Nula dva. VOLOĐA: Ne savetujemo vam, Jelena Sergejevna. (Gleda u Viću. Jelena Sergejevna okreće broj.) VIĆA: Joj, zbilja ne treba... Ne treba to da radite! Jelena Sergejevna... (Prilazi s makazama.) Rek'o sam vam! (Seče žicu. Pauza.) JELENA SERGLJEVNA: A ja sam mislila da je to moguće samo u filmovima strave i užasa... Kad biste

samo znali kakav ste mi bol naneli... Nedao vam bog da na sebi osetite podlost onih koje ste do malopre smatrali prijateljima. (Pauza.) Savetujem vam da razmislile... i odete sami... dok nije kasno! (Odlazi u kuhinju i zatvara vrata za sobom.) (Mladi su pomalo zbunjeni. Volođa nešto napregnuto razmišlja. Ljalja počinje da se oblači.) VIĆA: Kud će, Ljalja? LJALJA: Kući. Mami. VIĆA: Već ideš? A mi? LJALJA: Ne znam. (Podsmešljivo) Mislila sam da ti je šef pametniji. VIĆA: Ama čekaj!... Volođa!... LJALJA: Šta da čekam? I vama ne savetujem da ostanete. Izvinite se, recite da ste shvatili, zamolite da vam oprosti i brišite. VIĆA: Znači, ja sad treba da dobijem keca, je l'? LJALJA: To je tvoja stvar. PAŠA: A možda zbilja ne vredi? Ponekad je pametnije povući se... VOLOĐA: (Tiho.) Nosite se u materinu! Svi! VIĆA: Ma šta ti je, Volođa! Ne, ljudi, ne možemo da idemo! Pa na šta to liči?! Šta je to?... Sutra će da poludi! Da vidite šta će sutra da nam radi! Jeste je čuli na kraju prava Zoja Kosmodemjanska, keve mi! Volođa, reci im! PAŠA: (Volođi.) Ej, zar se ne bojiš... da izletiš? VOLOĐA: (Ne gleda u Ljalju) I zapamti, mala, kad se nečeg latim, ja to onda dovedem do kraja. Pa kud puklo da puklo. Jasno? VIĆA: Tačno. Čega se bojite?... Ma ona....ništa neće da uradi. Iz principa i plemenitosti duše. Neće nam čak ni ocene smanjiti... je l' da, Volođa? VOLOĐA: U pravu je. Jelena Sergejevna je idealističko poimanje stvarnosti podigla do načela. To je Antigonina narav. A svako nasilje nad svojom ličnošću ili svojim idealima kod nje izaziva herojski otpor i tu postoji upravo proporcionalna zavisnost, što ih jače pritiskuju, tim se aktivnije i žešće suprostavljaju. Iz takvih naravi izrastaju junaci od čelika i vođe revolucija i ratova. Ali u običnom životu to su uglavnom čudaci kojima se svi rugaju i koje niko ne uzima za ozbiljno. Zato im je svaka kriza dobrodošla jer im pruža priliku da svoje duhovne snage ispolje do maksimuma. Prema tome, Jelena Sergejevna treba da nam je u principu zahvalna što joj pružamo tako fantastičnu priliku za samoostvarenje. PAŠA: Ali šta da radimo? VOLOĐA: Mislim da ne smemo da odemo. Stvar čak nije u tome hoće li nas sutra zakopati, mada, ako sad odemo, tu mogućnost ne isključujem. Naš je zadatak da je iz tužioca pretvorimo u saučesnika. PAŠA: Ako je Antigona, nikad nam neće postati saučesnik. VOLOĐA: E pa, prvo, Antigona u čistom vidu ne postoji. A drugo, za svaki psihološki model postoji ključ. Još nešto. Ja već znam kako da slomim Antigonu. (Pauza. Svi se zainteresovano približavaju Volođi.) Nasiljem. VIĆA: Ali... sam si rekao... VOLOĐA: Mir. Znam šta sam rekao i ponavljam: nasiljem. Samo ne nad Antigonom lično jer je to beskorisno nego pred očima Antigone i nad njenim bližnjim! VIĆA: Kako... nad bližnjim? VOLOĐA: (Podrugljivo) Tako, Vićentije, uzećemo je za ruke bele i reći: „Jelena Sergejevna, ili ključ ovamo ili ga bacamo sa šestog sprata". VIĆA: Izem li dijalektičara! Ala ti je štos! VOLOĐA: Zašto štos? (Ozbiljno) Tim metodom se, medutim, može koristiti samo vrlo oprezno. Kad je protivnik već psihički poražen i moralno načet. Onda će biti dovoljan taj poslednji udarac da se dotuče do kraja. VIĆA: Ti bi... mene stvarno... kroz prozor? VOLOĐA: (Tapše ga po leđima) Ne brini! Delovaću prema nadahnuću. Ali za početak treba da izvršimo zadatak moralnog uništenja protivnika. Za to su sva sredstva dobra: podrivajte mu veru u život, rušite idola, pljujte po idealima, izvrćite dušu naopačke i nek se sve u njima crni! Kao kod svih idealista, njena je predstava o stvarnosti krajnje mutna i površna. Treba joj otvoriti oči, razgolititi dno, pokazati

pravo lice života i nek se to pred njom pretvori u vučju njušku. VIĆA: E, jebi ga, pa to je prava slvar!... Pokazaćemo mi njoj! Realizam! A možda... da se napijemo? Da bude prirodnije? PAŠA: A ti ne možeš bez toga? VOLOĐA: Videćemo. Ako zatreba, napićemo se. VIĆA: Jasno, crnjak je u torbi. VOLOĐA: (Mršti se) Vićo, Vićo, postaćeš alkos. VIĆA: Ja to za našu stvar. Mogu i da ne pijem, vrlo važno! VOLOĐA: Ljalja, nemaš primedbi na zacrtani plan dejstva? (Ljalja sleže ramenima.) Čini ti se mnogo glup? (Ljalja čuti.) E pa, dobro, odlično, milo mi je. Svi ostali su, jasno, za. Nećemo da glasamo, mi nismo birokrati. (iznenada se otvaraju vrata. Glas Jelene Sergejevne: „Ljalja, možete na trenutak?" Svi se ćutke zgledaju. Ljalja okleva) VIĆA: 'Ajde, Ljalja, kreći! PAŠA: TI, mala, po ženskoj liniji... Nagazi na razne ženske stvari. VOLOĐA: Ne gnjavi je. Pametna je. Razumeće. Pa?... (Lako podgurkuje Ljalju.Ljalja odlazi. Pauza.) VIĆA: Trebalo bi da... prislušnemo. (Mladići se ponovo zgledaju i bešumno okupljaju pred vratima. U kuhinji Jelena Sergejevna gleda u Ljalju dugo i uporno kao da je hipnotizira.) JELENA SERGEJEVNA: Zašto niste otišli?... Pružila sam vam priliku da odete!... Shvatate li šta vas čeka?... Nadala sam se da ćete bar vi... pa vi ste devojčica...! LJALJA: Nisam ja devojčca... JELENA SERGEJEVNA: Ali... to je nevažno! Shvatite, biće skandal! Ako odmah... ako ovog časa ne odete, biće strašan skandal. Zar se ne plašite kazne? Za to što radite, ide se na sud! LJALJA: Precenjujete svoje snage... JELENA SERGEJEVNA: Precenjujem? Ja?... Strpaće vas u zatvor... Devojko, razumete li da će vas poslati u zatvor? LJALJA: Zbog čega? JELENA SERGEJEVNA: Kako zbog čega? Ja izgleda više ništa ne razumem! Šta se to dešava?... Zašto se ničeg ne bojite? LJALJA: Ne znam. JELENA SERGEJEVNA: Ali, stvarno se ne... bojite? LJALJA: Vas ne. (Pauza.) JELENA SERGEJEVNA: Dobro, onda... treba vas prosto spasiti... kao slepe mačiće... Oprostiću vam. Preklinjem vas, čujte. Preklinjem vas, idite kući! Kad ne razumete... oprostiću. Samo idite! LJALJA: Jelena Sergejevna, da vam dam prijateljski savet. Badava se inatite... časna reč. Što niste dali ključ? Davno bismo sve već obavili i vratili ga. Bez nepotrebne gnjavaže... I ja bih već mirno spavala. JELENA SERGEJEVNA: To što govorite je podlo. Podlo! LJALJA: Pa život je uopšte podao, ne mislite? (Pauza) Recite, je l' se često vozite gradskim saobraćajem? Pa naravno, ni vi, ni ja nemamo kola. I naravno, znate lica naših žena... Na njima kao da visi zarđali katanac... Lica... teška kao cegeri sa hranom, koju vuku... Najgore izgledaju ujutro kad voze malu decu u jasle... Videla sam druge žene... Izlazile su iz automobiia raznih boja, svečano koračale pored milicionera znojavih od napetosti, ulazile u glavni bloskop gde se prikazivalo najnovije festivalsko remekdelo, nedostupno običnim smrtnicima... Ah, ta lica, blistava i čista, kao poklon u cefolanu! Oklopljena zlatom i krznom i nemaju pojma, kako se u srcima običnih žena kezi zver zvana nestašica. (Pauza.) JELENA SERGEJEVNA: Pa? LJALJA: To je sve. JELENA SERGEJEVNA: Razumem... hteli biste sladak život... 

LJALJA: A zašto ne? Ako već može, zašto ne i ja? Spoljne karakteristike su mi, čini mi se podobne... JELENA SERGEJEVNA: Gospode, pa zar je u tome sreća? LJALJA: Sreća je, jasno, u radu za dobrobit. Uostalom, mi smo tako navikli na bedno preživijavanje da smo skoro prestali to da primećujemo. Mola majka, naprimer, ona je bibliotekarka, to i kaže: treba smanjiti potrebe. JELENA SERGEJEVNA: Po vašem izgledu to se ne bi reklo. LJAIJA: Samo ona smanjuje potrebe. A što se mene tiče, tu moja majka pokazuje elastičnost i razumevanje. Kad treba da se obučem, posle posla bedinuje. Rezultat: i čizme i farmerke i cipele. U naše je vreme, Jelena Sergejevna, odeća propusnica u bolji život. JELENA SERGEJEVNA: I nije vas sramota da budete parazit? LALJA: Ako vam nude vožnju, što da se ne povezete?... Dajte, kao žena sa ženom... Pogledajte samo, kako ste obučeni? JELENA SERGEJEVNA: (Zbunjeno.) Kako? LJALJA: Vi vam se u školi smeju. Čak i nastavnici. JELENA SERGEJEVNA: (Nesrećno.) Nije istina!

LJALJA: Tačno, vi ste zanimljiva žena, a oblačite se, bog sveti zna kako!... Kakva vam je ta haljina... A frizura? Otkad niste bili kod frizera? A ruke? Nikad niste videli manikir... Vaš jeftin ruž... Vaš parfem od četiri rublje! JELENA SERGEJEVNA: Dosta!... Majka mi je bolesna. Duge bolesti skupo koštaju! LJALJA: Razumem ja to. Ali ipak, kako čovek može tako da se zapusti? Kako živite? Bez nežnosti, bez pažnje, bez svih onih malih zadovoljstava koje tako ulepšavaju život, bez radosti, bez ljubavi! Pa vi niste žena, Jelena Sergejevna, vi ste udarnica iz novina! I posle toga zar smete da nas osuđujete što hoćemo da živimo ljudski? JELENA SERGEJEVNA: Ljudski? LJALJA: Pa, svi danas hoće da zgrabe poveći komad opšteg kolača! JELENA SERGEJEVNA: (S naporom.) Nije istina. Ne svi. LJALJA: Svi hoće. Ali svi ne mogu A oni koji ne mogu, kažu da neće. Iz moralnih razloga. Smešno. Ne razumem kako živite? Zar ne vidite šta se dešava? JELENA SERGEJEVNA: A šta se to neobično dešava... čega nije bilo i u druga vremena? Uvek je bilo ljudi čiji je cilj bio vulgarno obilje, ali bilo je i onih drugih... s pravim vrednostima i idealima. Zašto mislite da njih više nema?... Jer uvećavamo zlo?... Pa kad bi ceo svet... svi ljudi!... Čak i tada! Čovek može i sam!... Ako ogromnom carstvu zla ne kaže makar samo jedan čovek, samo jedan. Zlo će se povući i pobediće dobrota i pravda! LJALJA: (Glasno se smeje) E pa, znate... Naš Volođa je stvarno u pravu. Vi ste Antigona! JELENA SERGEJEVNA: Šta? Šta sam? LJALJA: (Naglo prestane da se smeje.) Iz mita... Znate, Jelena Sergejevna, u čemu se mi razlikujemo? Vi ste se celog života borili za elementarni opstanak, a mi ćemo se boriti za dobar život! Jeste, proračunata sam! Primorana sam da proračunavam svaki korak da ne doživim sudbinu sopstvene majke. (Pravi se važna) Ja i nevinost ne gubim iz principa. U nadi da ću je dobro prodati! Onom ko skuplje plati! JELENA SERGEJEVNA: (Nesrećno i s mukom) Ali vi... volite Pašu... LJALJA: Ne toliko da mu ne pretpostavim boljeg mladoženju. (Ulazi Paša, dugo gleda u Ljalju, onda joj priđe i opali šamar.) PAŠA: Gaduro! (Pauza.)

LJALJA: (Sa podrugljivim osmehom) E pa, ja sad ne samo da se udam... ni u klupu više neću s tobom da sednem. PAŠA: A govorila si... LJALJA: Jesam, pa šta? PAŠA: Govorila si... LJAUA: Da ću se udati za tebe. Ali pod jednim uslovom. Zar si zaboravio? PAŠA: Nisam. LJALJA: Pa šta onda noćeš? Trudi se. Sami smo kovači svoje sreće, je l' tako, Jelena Sergejevna? JELENA SERGEJEVNA. Mogu li da znam kakav ste uslov postavili Paši? LJALJA: (Resko) Da ne živimo k'o prosjaci! PAŠA: Ali znaš, znaš da nećemo!... LJALJA: Znam samo jedno: da bi dobro živeo, čovek mora da postane podlac. A nisam sigurna da ću te, kad to postaneš još voleti! PAŠA: A sad me voliš? Sad? Još nisam podlac! Moram da znam da li me sada voliš? Je li? Reci! LJALJA: (viče) Da, da, da! Kako da te ne volim kad si tako zaljubljen, tako poslušan, tako uspešan. S takvim zadružnim stanom. A ja sam sirota devojka, bez korena, bez veza, prosto moram da te volim! Ne mogu da živim bez tebe! PAŠA: Osvesti se! Sta pričaš! LJALJA: Mrzim te! Mrzim te! VOLOĐA: (Iza vrata) Sad kad se otkače... ali na pogrešnu strane. ’Ajde Vićentije, cugni još jednom za hrabrost. VIĆA: (Otpije iz flaše) To mooogu!... Izvol’te! (Uđe u kuhinju. U rukama mu je flaša slatkog crnog vina. upola prazna. Pod gasom je.) Jooj, ljudi, ne mogu! Ne mogu više ovako. Ljudi... Jelena Sergejevna, gde su vam čaše? (Traži po kredencu) Što mrzim te porodične svađe, ne mogu više! Moj ćale, ozbiljan čovek, pa i on uvek beži od ovakvih munja i gromova. Jednom sam čak svojim očima video kako se rasplak'o. Cmizdrio k'o beba. A kakav čovek! Direktor veleprodaje povrćem! Sva rodbina se kod njega hrani! K'o šahovska kraljica! Sve može! Jelena Sergejevna, hoćete ovčiju bundu? Ne? A karte za balet? Možda neku pretplatu, svetska književnost ili, ne znam. Dima? Šteta. Mog'o bi. A keva se boji. Kad navali na njega, majko božija! Naš život uopšle nije život nego bajka o zlatnoj ribici, krenuli smo od lavora a završili... istina, još nismo završili, zaglavili smo negde na nivou aristokratije, matori se boji i da pomisli, i kraj... A znate, ko nam je zlatna ribiu.. Ćaletova funkcija. (Smeje se.) Ko će sa mnom? JELENA SERGEJEVNA: (Oduzima mu flašu) Da se nisi usudio! Ne dozvoljavam! U mojoj kući! (Proliva vino u sudoperu) VIĆA: Jao! Jao! Šta to radite? Jao!... Pa ja imam nerve! Ja sam dobronameran čovek, ali kad ovako... nasilje nad ličnošću... mogu... uostalom, ja sam padavičar, imam napade, kao Fjodor Mihajlovič, da pokažem? Mogu... mogu... Evo, evo, sad ću, gledajte... JELENA SERGEJEVNA: (Polako) Nisam znala da....pijete... To je strašno... VIĆA: (Sa širokim osmehom, kao da traži podršku svojih drugova.) Ne, pogledajte samo, ja pijem? Ama ja to đubre ne podnosim, dabogda propalo! To moj matori... ponekad se napije... Moj matori je nekad bio slikar, naivac, radio je po pijacama, izloge, a posle nekako neprimetno postao direktor. Kad tako krene i napije se, imaš šta da čuješ! Filozofija i matematika zajedno! Ala priča! O životu svašta, umetnosti... Ja sam, kaže, dragi moj Vićo, nitkov! Aha, istinu samo reže! Kaže, dušu sam prodao za trideset srebrnjaka,

sve sam svoje svete ideale prodao i propio. A ti ne smeš! To on, meni. Kaže, s onog ću te sveta dohvatiti, samo da znaš. Aja njemu kažem, kakvi danas ideali, ćale, što nas zasmejavaš, reci bar jedan! Sav se trese. Narod se, kaže, pretvorio u ološ. Buržuji i govna! Žive van zakona. Život smo za njih, kaže, žrtvovali. Pa ko je, kažem ja, žrtvovao, ćale, ti nisi. Ti koji su se žrtvovali, kažem, odavno, su već zaboravljeni, smiri se, kažem mu, danas je vreme takvo... JELENA SERGEJEVNA: (Viče) Vreme čine ljudi! To je vaše, vaše vlastito vreme! Ono samo od vas zavisi! VIĆA: Pa ko to spori, Jelena Sergejevna, i ja to isto kažem, vreme k'o vreme, može da se živi, ima i gore. A moj matori kaže da će po svemu uskoro smak sveta. I prema Bibliji tako ispada da je kraj. I prema Budi i prema još tamo nekom. Jer se ljudi i priroda postepeno izroduju i odumiru. Žene ne rađaju, muškarci ne rade, nema dovoljno energije, riba okeanima crkava, pluća nemaju vazduha. Samo to ne primećuje svako, to su tanani, neuhvatljivi procesi, to samo naučnici znaju, ali skrivaju da ne dođe do panike. A zamislite šta bi bilo da se obelodani smak sveta, ni šibice ne biste mogli da kupite, a kamoli nešto drugo. Sve u svemu svet će se uskoro pretvoriti u jedno veliko smrdljivo đubrište i ostaće samo muve, muve, muve, kažu znate, da će posle atomske eksplozije ostati samo inuve... JELENA SERGEJEVNA: Kakva čudovišna glupost... Vaš je otac hulja,.. VIĆA: A neee! Alkoholičar, lopov, to se slažem. Ali nije hulja, on je dobar čovek. Stradalnik. Volim ja svog ćaleta, Greši ali se i kaje... obesiću se, kaže, dočekaće... kad nagazi kako sve žene... e tad će saznati pošto je kilo kobasica! To on o majci... (Pada.) JELENA SERGEJEVNA: Bože, pa ti si potpuno pijan! Sad razumem... tako ružno o roditeljima... Ti si prosto pijan, gade mali! PAŠA: Ali ja nisam pijan, Jelena Sergejevna? Ja nisani pijan, je l'? Ali isto ništa dobro o svom ocu nemam da kažem!... Najobičniji intelektualni mekušac! Blagodušni nespretnjaković! Koji je od mene napravio istog takvog magarca. Mislite da bi sinu profesora Andrejevskog, očevog naučnog rukovodioca, moglo da se desi da vam ovako dođe i kuka, moljaka, ponižava se? Kad mu je na univerzitetu obezbeđeno mesto još od rođenja? I to samo zato što mu se otac ne stidi da potpisuje tuđe članke, a moj, vidite, misli, da je divno što ih piše za njega!... Zašto ja moram da se povlačim pred svakim probisvetom koji pokušava da me istisne s mog mesta? To je moje mesto, moje! I ako drukčije ne može, ja ću na svaku podlost da odgovorim dvostrukom podlošću! Hoću! Hoću! Jer drukčije ne može da se preživi! JELENA SERGEJEVNA: Prestanite! Odmah da ste prestali s tim sarkazmom! Sutra odmah! Svi u školu! Na nastavničko veće! Gospode! Ni jedne istinite reči! Licemeri! Koga to vaspitavamo? PAŠA: Trebalo bi malo da preformulišete pitanje. Licemeri koga ste vaspitali? VOLOĐA (Proviruje u kuhinju. Veselim glasom.) Kakva je to galama? Niko se ne bije? Jelena Sergejevna, tako ćete sve komšije da prepadnete. A ja tamo sedim sam, sve sam albume pregledao, imate fantastičnog Šagala. Jeste to na crnoj berzi kupili? Jelena Sergejevna, znate koliko je sati? JELENA SERGEJEVNA: (Viče) Ne dam vam ključ! Ne dam! VOLOĐA: (Zeva) Izvinite, mnogo mi se spava. O Bože, što je ovo dosadno. Loše radite, gospodo. Bez inspiracije. A rekao bih, i bez talenta. Tapkate na jednom mestu. (Pauza) Jelena Sergejevna, nemate ništa protiv da vas malo pretresemo? JELENA SERGEJEVNA: Kako... pretresete? . VOLOĐA: Kao kod hapšenja. (Klima glavom Vići.) JELENA SERGEJEVNA: Da se niste usudili... Ne prilazite mi! VIĆA: (Prilazi) Ne bojte se, Jelena Sergejevna. (Stane. Pauza. Okreće se Volođi.) A možda ne bi trebalo?

VOLOĐA: (Hladno sleže ramenima.) Svako za sebe odlučuje. Moje je da predložim. VIĆA: Jasno. Samo čas. JELENA SERGEJEVNA: (Šapatom.) Vikaću... VIĆA: Ne bojte se, Jelena Sergejevna... Izvinite... Pažljivo ću, nećete ni osetiti. (Brzim pokretima opipava Jelenu Sergejevnu po celom lelu. Ona uzvikuje.) Gotovo... Jelena Sergejevna, oprostite. (Okreće se Volođi) Nema ništa. VOLOĐA: Znao sam. Pa onda, da potražimo po stanu? VIĆA: Što da ne... može... (Kucne Pašu po ramenu.) Šta bleneš? Kreni. (Paša polako izlazi iz kuhinje, za njim idu Volođa i Vića. Jelena Sergejevna, nesrećna, izgubljena, rukama sakriva lice i rida.) LJALJA (Brzo prilazi Jeleni Sergejevnoj) Dajte im ključ. Upozorila sam vas, dajte! JELENA SERGEJEVNA: (Sva u suzama, tvrdoglavo maše glavom.) Ne, ne, ne! (Mladići pretresaju stan.)

II ČIN

Stan posle pretresa. Razbacane stvari, pomeren nameštaj, otvoren orman i pisaei sto. Atmosfera teške, besane noći, puna tupog umora kad niko više nema snage da nešto dokazuje, zahteva, viče. Za stolom sede Jelena Sergejevna, Volođa i Paša i mirno razgovaraju. Ljalja drema sklupčana na kauču. Vića, pijan, usamljeno lunja po stanu. Čuje se mek i duševan glas Okudžave: „Govorimo jedni drugima komplimente..." Dva sata ujutro. JELENA SERGEJEVNA: Ne, ne i ne. Sutra ću dati otkaz... A besmisleno je i dalje biti nastavnik kad od dece postaju ovakva čudovišta... Celog sam se života trudila da vam usadim ideale dobrote, pravičnosti, humanog odnosa prema ljudima... I? Sa mnom je, kao nastavnikom, svršeno. VOLOĐA: (Razglagoljao se) Kako ne razumete, Jelena Sergejevna, mi protiv vas lično nemamo ništa. Na Protiv. Vrlo ste nam simpatični. Vi ste divan matematičar i dobar čovek. Ali kobnim sticajem okolnosti ključ se našao kod vas, i tako ste morali, da tako kažem, da primite glavni udarac na sebe. PAŠA: Draga Jelena Sergejevna, mi se ne borimo protiv Vas nego za sebe. Osećate razliku? LJALJA: (Sanjivo sa kauča.) Joj, ma ne slušajle ih, Jelena Sergejevna. Ne brinite. Sutra ćemo sve da vam operemo, spremimo, vratimo na mesto Uostalom, hajde svi da spavamo. Vića će da popravi telefon, on je pravi majstor. JELENA SERGEJEVNA: Nije u telefonu stvar, Ljalja. Takva čudovišna misao je mogla da padne na pamet samo fašistima... gangsterima... A vi ste sovjetski daci!... PAŠA: (S uzdahom) Mis’o k’o mis’o, ni bolja ni gora! U borbi za opstanak rađaju se svakojake misli... JELENA SERGEJEVNA: Vi ste, naravno, podlaci... Izvinite, strašno me boli glava... malo ću naglas da razmišljam... VOLOĐA: Izvolite, moglo bi da bude i zanimljivo... JELENA SERGEJEVNA: Možda ja ne razumem sasvim dobro... Recite, Volođa, šta će vam sve ovo? VOLOĐA: Pa, ustvari, onako, iz sporta. Da, da čisto sportski interes. Zamislio sam nešto. JELENA SERGEJEVNA: Kako... zamislili? VOLOĐA: Pa tako, ako uspem da vam izvučem ključ, onda će mi sve ići od ruke. JELENA SERGEJEVNA: Šta sve?

VOLOĐA: Baš sve. Karijera. Život. JELENA SERGEJEVNA: Zar sumnjate u svoj uspeh? VOLOĐA: Ma kakvi. Ali da bi čovek poslao zbilja krupna ličnost, treba da iza sebe nešto predstavlja. Podrška je divna stvar, u početku je neophodna, ali kasnije sve zavisi od vlastitih sposobnosti i volje. A da dobijem od vas taj ključ, to je za mene i profesionalni zadatak. Kao budući diplomata, moram da umem da postižem svoje ciljeve. JELENA SERGEJEVNA: Bez obzira na sredstva? VOLOĐA: Jasno. Moral je ljudska, pa prema tome i relativna kalegorija. A ja moram da polazim od političkih interesa, moje merilo nije moral nego korist. Kad se, na primer, radi o Petru Prvom, mora! nikom ne pada ni na pamet. JELENA SERGEJEVNA: Petar Prvi, Napoleon... snažne ličnosti kojima sve dopušteno... Kako je to sve staro! VOLOĐA: I isto toliko tačno... (Pauza.) JELENA SERGEJEVNA: Znači, ovo je sve za vas igra? VOLOĐA: Eksperiment. JELENA SERGEJEVNA: Na živim ljudima. VOLOĐA: Kunići ne odgovaraju uvek. JELENA SERGEJEVNA: Dosledan u cinizmu. VOLOĐA: Kao i vi u moralu. JELENA SERGEJEVNA: (Sa skrivenom nadmoći.) Samo znate, ništa vam neće uspasti. VOLOĐA: Je l' te? A zašto? JELENA SERGEJEVNA: Zato što vam neću dati ključ. VOLOĐA: Hoćete, Jelena Sergejevna, još kako. JELENA SERGEJEVNA: E pa, Volođa, ovog ste se puta preračunali, ne dam. VOLOĐA: Ja sam mnogo jači od vas, Jelena Sergejevna. Kao ličnost. Zgnječiću vas, JELENA SERGEJEVNA: Nisam ni ja od slabih,Volođa. VOLOĐA: Moguće. Ali vi postupate bez zadnjih misli i pravolinijski. A ja posedujem gibak um i široku lepezu pristupa. (Smeši se.) Veliki sam mućkaroš, Jelena Sergejevna. Pobediću vas, podlošću, kao Jago. JELENA SERGEJEVNA: Priznajem da me iznenađujete, Volođa. Vi ste pametan, praktičan stvor. Zašto se tako glupo ponašate? Pa sigurno vam je jasno... da će u školi sutra sve saznati i ma kakave veze imali, ne samo što se nećete upisati na svoj FMO, već ćete se, ma kako to tužno zvučalo, možda naći i u zatvoru. VOLOĐA: Draga Jelena Sergejevna, loše me poznajete. Ja sam romantičar. Karijera je, naravno, divna stvar. Ali ima trenutaka kad sam spreman da prenebregnem sve radi... JELENA SERGEJEVNA: Radi čega? VOLOĐA: Radi vlasti. Radi sposobnosti cla vladam situacijom, da osećam kako u mojim rukama podrhtavaju tuđe sudbine! Nemate pojma kakvo je to uživanje kad se čovek oseća svemoćnim! JELENA SERGEJEVNA: Da, zbilja... ja to teško mogu da shvatim... Mi, ljudi šezdesetih, bili smo drugačiji... Nismo mislili na sebe nego smo razmišljali o smislu života, istorije, budućnosti... VOLOĐA: I šta ste vi, ljudi šezdesetih, tako veliko napravili? Gde ste uopšte? Uja? Nit se vidite nit su čujete. Jedni su se prilagodili i samo guraju napred, drugi, većina, otaljavaju neki svoj život, treći... su se rastvorili... nigde ih nema!

JELENA SERGEJEVNA: Mnogi su... prosto ostali ljudi... pošteni, pristojni, dobri... Nije to tako malo!... Svejedno što ne upadaju u oči... Oni ipak u sebi nose onaj neophodan element dobrote, istine i lepote bez kojih je nacija siromašna... Određeni broj pristojnih ljudi poboljšava rasu! PAŠA: Pristojne ljude treba posipati diditijem... da se ne razmnožavaju... VOLOĐA: (Sa osmehom) Sve je to lirika, Jelena Sergejevna, pa makar i bila dostojna poštovanja. Je l' vam jasno da je sada dmgo vreme? JELENA SERGEJEVNA: Opet vreme! VOLOĐA: Da, vreme je drugo. Kruće, energičnije, poslovnije i iste takve kvalitete traži od novih ljudi. Pravo govoreći, mi hoćemo da radimo prave stvari i da nam se za to plaća. Tante za tante. JELENA SERGEJEVNA: Tante za tante? I to je vaš životni kredo? VOLOĐA: Da. Rusija je uvek patila od duševne lepote i intelektualnog infantilizma s jedne i nedostatka trezvenih poslovnih ljudi s druge strane. Kod nas se misli da je poslovnosl nešto nečasno, takoreći nepristojno. A ja sam, naprimer, ubeđen da će Rusiju moći da spase od neposlovnosti, o kojoj sve novine galame, samo naše pokoljenje novih poslovnih ljudi. JELENA SERGEJEVNA: (Smeje se) Gospode Volođa. Vi ste, znaći, naši spasitelji?... Baš vi? VOLOĐA: (Skromno) Da, i mi. Uz, jasno, Viktora. JELENA SERGEJEVNA: Tako znači? A on je drugačiji? VOLOĐA: Svako društvo ima svoj škart. JELENA SERGEJEVNA: Škart? VOLOĐA: Pa vidite i sami. Uskoro će se propiti i potonuti na dno. Tu mu ni njegov svemogući tatica više neće pomoći. JELENA SERGEJEVNA: Kako samo možete... tako cinično da govorite o svom drugu? Kako vam se samo jezik pokreće Volođa?

PAŠA: Nasledni alkoholizam. On je, u stvari, već propao slučaj. VOLOĐA: Zašto zatvarati oči pred istinom? JELENA SERGEJEVNA: Ja neću da znam takvu istinu!... To je nečovećna istina! To je neistina!... On je dobar dečko!... Sposoban!... Videla sam njegove crteže na konkursu u petom razredu... Niste vi nikakvi novi ljudi! Vi ste hladni, zli, surovi egoisti! Rusiju od vas treba spasavati! I ne gledajte me tako... ja vas se ne bojim! (Ulazi Vića. Posrće.) VIĆA: (Zapliće jezikom.) Jelena Sergejevna, izvinite, oprostite... Popraviću... Nema pravila... pretresa... oprostite... JELENA SERGEJEVNA: Ne mari... događa se... proći će. Samo nemoj više da piješ! Dokaži! Zainat im postani čovek! VIĆA: (Razume sve) Volim vas, Jelena Sergejevna... Vi ste moja najdraža nastavnica... od detinjstva... Imate divne oči, kao dva jezera... riba bi mogla da se lovi u njima.VOLOĐA: (Smeje se glasno.) Bravo! Naš je Vićentije Romeo! VIĆA: Jelena Sergejevna, dajte mi ruku...Uuu kako mi je loše, ja vas od petog razreda... dajte mi ruku... VOLOĐA: I srce, budalo. Ruku nude zajedno sa srcem. VIĆA: (Mrmlja) Mogu, mogu... mogu da se oženim... Dajte mi dvojku. Oženiću se vama, Jelena Sergejevna... Draga! (Pokušava da je zagrli. Jelena Sergejevna se u trzaju odmiče.) VOLOĐA: Ne verujte mu, Jelena Sergejevna, pijan je. Prevariće vas. Vi ćete njemu dati dvojku, a on će da obrne ploču. A ja... Ja ne varam. (Guši se od smeha.) Pred svima dajem reč... Koliko vam je? Triestdve? Tri?... ili četrdesettri?... Uostalom, nema veze. Ja sam esteta, Jelena Sergejevna i zato vas prosim zvanično. Pod uslovom, jasno, da nam date ključ. (Cereka se) A? Šta kažete?... Slažete se?... Nešto ne primećujem entuzijazam, nema ni osmeha na mladinom licu. Šteta. Žena bez muške nežnosti prestaje da bude žena i postaje tegleća marva. Odlučite se, Jelena Sergejevna. Sa mnom propasti

nećete. I opet će biti zdravo potomstvo. A što se tiče mojih muških vrlina, one u potpunosti zavise od vaše ženstvenosti... JELENA SERGEJEVNA: Bog će vas kazniti, Volođa... ne sme se... VOLOĐA: Šta? Kakav sad bog? Nikakvog boga ne poznajem! O čemu vi to, Jelena Sergejevna? Pa mi smo ateisti, zaboravili ste da smo mi ateisti, vi ste nas tome učili! VIĆA: Društvo... društvo gde je ovde ono... muka mi je... (Ljulja se, odlazi u kuhinju, povraća. Ljalja se sa uzdahom okreće na drugu stranu. Tišina.) PAŠA: A znate li vi, gospodo, šta me u svemu ovome najviše čudi? To što je Jeleni Sergejevnoj najviše žao najgoreg od nas. Prosto govoreći, alkosa... To i jeste začuđujuća ruska osobina: spremni smo da saosećamo sa svakom propalicom, poslednjim pijancem i kriminalcem, ali nikad sa svojim rođenim intelektualcem. (Pauza) Zašto vam je žao, Viće, Jelena Sergejevna? Čime je to zaslužio? Zašto njemu takva čast? Pokvario vam je telefon, pretresao vas, a vi ste ga, čim su ga nazvali škartom, sve oprostili! JELENA SERGEJEVNA: (Muklo) On je žrtva. Razvratili ste ga i iskoristili. To ste već naučili! PAŠA: (Zvizne) Fiju... To su sve narodnjački štosovi! Narod je žrtva... znači treba ga braniti... Ama kakva žitva? K'o da nema glavu na ramenima! Ma, mi nismo ni hteli da ga povedemo, sam se prišljamčio! Kristal poplašio od matorih. Kaže, evo vam da me povedete. I Ljalja ga je odbranila, ona je dobra kao vi. Ništa nije uradio, reče, dobiće keca, šteta. (Pauza) Zar takvo ništavilo zaslužuje snishodljivost i sažaljenje? Bolje se na mene sažalite, Jelena Sergejevna. Ja sam ipak pedigrirani intelektualac i obećavam, budući ruski ponos takoreći. Pazite, nemojte posle da se žderete kad počnu prstom da pokazuju na vas... Istorija ne oprašta svojim dželatima. JELENA SERGEJEVNA: Šta kažete? PAŠA: Kažem da istorija pamti svoje dželate i da će svakog prozvati poimence. JELENA SERGEJEVNA: Vi ste, mladiću... podlac!... Gad! PAŠA: (Pomalo zamuckuje od besa.) Zahvalite bogu što ste žena! JELENA SERGEJEVNA: Šta inače? Udarili biste me? Izvol'te! Tucite! Zar neko može da vas spreči? PAŠA: Ja sam muškarac i žene ne tučem. JELENA SERGEJEVNA: Lažete! Lažete! Još kako ih tučete! Nije vam zatrebalo! Zar vi priznajete granice? VOLOĐA: Taman, Jelena Sergejevna, a zapovest? Nismo mi baš takva čudovišta. Ne ubij, ne ukradi, ne čini preljube... JELENA SERGEJEVNA: Ah, ne ubij!... Jasno, sekiru, kao Raskoljnikov, nećete potegnuti. Otkud bi? Nemate petlje? Ali lažju., izdajom ne biste ni okom trepnulj! VOLOĐA: Baš vam lepo stoji. JELENA SERGEJEVNA: (Ne razumem.) Molim? VOLOĐA: Lepo vam stoji kad ste ljuti. Oči vam gore, obrazi vam se rumene... Niste nikad glumili u amaterima? Sigurno bi vas primili. Imate pravi temperament, tragičarski, rek'o bih. JELENA SERGEJEVNA: Čujte, a možda vi niste ljudi? Čak i bogovi imaju svoje ahilove pete... a vi ste praktično neranjivi... život će vam baš biti ugodan... Savršeni ljudi koje duša nikad ne boli... Ili je i nemate? PAŠA: Mrzim! Mrzim heroje koji grudima idu na bunkere... Mrzim bunkere na koje treba jurišati... Zašto uvek moramo da se penjemo na bunkere. U školi izigravamo aktiviste da bismo dobili dobre karakteristike, ovde izigravamo podlace da bismo iskamčili dodatni bod za upis!... Mnogo napora za elementarnu mogućnost da se čovek bavi svojim poslom! Samo poslednji idiot može tu igru da shvata ozbiljno, a u njoj su primorani da učestvuju manje-više svi iole sposobni ljudi. Zar ne razumete da vi ne branite visoko-humanističke ideale nego birokratsku mašinu s njenim potpuno lažnim, kretenskim moralom? JELENA SERGEJEVNA: Ćutite. Ćutite. Neću da vas slušam! (Pokriva uši rukama i mrmlja „Dok slobodno plamtimo...") PAŠA: Ne dopada vam se naša neranjivost, ali kako da se probijemo do vaše vlastile duše, zarasle u klišee, lažne parole, mrtve principe, sećanja, reči? Kad vam u školi ne verujemo, to je samo zato što ni vi sami ne verujete ni sebi ni onom što pokušavate da nam prenesete! VOLOĐA: Bravo, bravo! Pravi Ciceron! Slušajte, ga, slušajte, Jelena Sergejevna! PAŠA: Gledajući vas, od detinjstva smo učili da budemo licemeri, lažljivi, muvatori... Tome nas uče

desetine naslavnika i sam život. Jedno smo, u svakom slučaju, dobro naučili od vas: kako da namestimo finu facu kad su karte loše i nismo mi krivi što s tim facama, napravljenim po vašim najboljim obrascima, ponekad ličimo na iskežene vukove. Prema tome manite se, Jelena Sergejevna, mi smo... vaša deca. Ne usvojena nego rođena i ne odričite nas se rukama i nogama! Vi ste nas rodili! VOLOĐA: (Nežno) Dajte nam ključ, Jelena Sergejevna, i lezite mirno da spavate. Umorni ste, imate podočnjake. Vidite, već je skoro tri. Sutra treba rano da ustanete, treba da pregledale zadatke. 'Ajde, budite pametni. Dobro treba činiti brzo... dok srce još lupa i ima prilike... (Ulagivački) Sećate se parabole o luku? Ponudite glavicu luka paćeniku i mnogo će vam se oprostiti. Ne žurite da bacate kamen na bližnjeg jer ko je od nas bez greha? I to je rekao učitelj. JELENA SERGEJEVNA: (Odjednom počinje da viče) Dižite se! Na noge! Kad se obraća nastavniku!... (Volođa se protiv svoje volje pridiže.) Štenad!... Oni će mene da uče životu!.. Kao da sam mladunče ili slepo mače kojem noktima razdiru oči i nos guraju u izmet... Histerične gospojice koje brane noseve mirišljavim maramicama... prasci koji ciče kad vide nož... Zar sam ja manje zla videla od vas? Manje dvoličnosti?... Podlosti?... Prevare?... Mene biste da impresionirate!... Šta to vaše zasenjene oči vide sem šarenih automobila, zlatnih đinđuva i sjajnih trica od kojih vam se vrti u glavi i curi pljuvačka? Šta me briga za sve to! Novatori! Već ste naučili da svoju podlost pravdate nesavršenim svetom! (Urla) Ti koji mi navodiš Jevanđelje, sećaš se i ovog: čovek nije samo hleb! Pleme malih parazita koji su se već navikli da kradom sisaju krv... Kepeci ptičjih mozgova koji se penju na koturne da samima sebi izgledaju veličanstvenije... Stado ovaca koje se guraju oko valova!... Želje su vam elementarne kao kod pitekantropa - slasnije ždranje i što toplije krzno... Moralni ispljuvci... Gubite se napolje dok vam svima rep ne potprašim... Smrdite! VOLOĐA: (Zapanjeno) Jelena Sergejevna... JELENA SERGEJEVNA: Ćut! Dosta sam vas slušala! Zar si zbilja mislio da ćeš me saterati u ćošak? Laskaš sebi, sitni Napoleončiću! Smrtniče, zamišljaš da si genije zla, videla sam ja podlace u raznim oblicima! Ne verujte mi. U vašim su kućama kriva ogledala. Vi ste malograđani! Malograđani i dušom i telom! Od vas se čoveku gadi, pripada muka, povraća! Vaš, bog je kopejka! Gmižete na trbusima, preko leševa, sve ćete prodati samo prstom da mrdneš! Pljujem ja na vaše sitne duše! Napolje iz moje kuće! Ili ću da vičem dok ne popucaju bubne opne, a kad mi se grlo raspukne, razbiću prozore, pustiću gas, potpaliću kuću! Sline ubrišite pre nego što se dohvatite sa ženom koja bi vam mogla biti majka! Napolje! (Gura njihove stvari na sve strane.) VOLOĐA: Jelena Sergejevna! Molim vas! JELENA SERGEJEVNA: Šta mi još možete? Ubijte me! Izvolite! Ja ću i tada reći da je podlost samo podlost i ništa više! A đubre je đubre! I ubistvo je samo ubistvo... VOLOĐA: Samo jednu reč! JELENA SERGEJEVNA: I laž je samo laž i niskost je uvek niskost... VOLOĐA: (Viče) Pobedili ste, Jelena Sergejevna! Pobedili ste! Eksperiment se završio vašom potpunom pobedom. Čestitam... (Pauza) Nadam se, Paša, da je stvar iscrpljena i više ti nikakvih dokaza ne treba. Sad ćemo da vas napustimo i oprostite nam, tako vam boga... Milo mi je što se nisam prevario u vama. JELENA SERGEJEVNA: Kako prevarili? VOLOĐA: Igra je suviše daleko zabrazdila... ja čak ne znam kako da vas izmolim za oproštaj... za uzbuđenje, što smo vas uznemirili. Samo, časna reč, ovaj surovi eksperiment je bio strašno potreban. Hteli smo na vašem primeru da našem drugu povratimo veru u život i ljude. Bio je dugo u očajnom stanju i u svom bezverju je stigao maltene do samoubistva... I onda smo se mi, njegovi drugovi, rešili na krajnji korak... rešili smo da mu dokažemo da život uopšte nije tako crn i mraćan kao što mu se, zaslepljenom, činilo. Da postoje istina, dobrota, prava, pravičnost, uzvišeni ideali, a najvažnije da ima ljudi za koje je posrnuće isto što i moralna smrt... Oprostite nam, Jelena Sergejevna, za ovu nevoljnu okrutnost sa kakvom smo postupili igrajući se zločinaca, ali možda će vas utešiti to što ste čoveka... mladog čoveka... spasli omče... Celog života ćemo vam za to biti zahvalni, Jelena Sergejevna... (Pauza.) JELENA SERGEJEVNA: (Lagano.) Ne... verujem... vam... VOLOĐA: (Drhtavim glasom.) Kako ne verujete?... Paša, reci ti!... PAŠA: (Potreseno.) Da, zaista... hteo sam... ali sad sam shvatio... i... više neću. (Pauza.) 

VOLOĐA: Moli da ti Jelena Sergejevna oprosti. 

PAŠA: Molim... molim vas, oprostite... izvinite me, molim... JELENA SERGEJEVNA: (Tužno.) Nemoguće... VOLOĐA: Zar nam nećete oprostiti, Jelena Sergejevna? JELENA SERGEJEVNA: Ne... VOLOĐA: Doveli ste me u užasan položaj. strašno... napravili smo svinjariju... ali cilj nam je bio plemenit!... Spas druga! Pa šta smo mogli da radimo, Jelena Sergejevna, shvatite nas!... Ja sam spreman na kolenima da vas molim... (Klekne) dok nam ne oprostite... (Pauza) I ti klekni. (Paša klekne pored Volođe.) Opraštate li nam, Jelena Sergejevna, recite, je l’ opraštate? JELENA SERGEJEVNA: Ako je zaista tako... (Pauza. Pokriva lice rukama.) VOLOĐA: Jelena Sergejevna, naterali smo vas da patite, to boli... JELENA SERGEJEVNA: Pustite me! (Hoće da se odmahie. ali je Volođa ne pušta.) VOLOĐA: Vi ste svetica! Dozvolite da još malo klečimo... Ničice padamo... U našoj književnosti najbolji su likovi takvi kao vi... Je l' sad veruješ, Paša, da uzvišeni ideali zbilja postoje... i ljudi koji ih nose visoko, kao barjak... PAŠA: Verujem... VOLOĐA: (Paši) Bravo! Više nećeš sebe frk-frk? (Pravi rukom znak oko vrata.) PAŠA: Neću. VOLOĐA: Pametno! A sad, Jelena Sergejevna, da otpevamo našeg dragog Okudžavu. (Peva sa Pašom) Govorimo jedan drugom komplimente, jedan drugom se divimo, visokoparnih reči se ne bojimo..." (Kleče zagrljeni i pevaju klateći se.) LJALJA: (Skače sa kauča i viče.) Lopovi! Komedijaši! Pajaci! Muka mi je od vas! VOLOĐA: O dobro jutro! Probudili ste se? Pustili glasić? (Ustaje) Marš kod Viće u kujnu, ispovraćaj se! LJALJA: Nitkove! Gade! Mrzim te! (Jeleni Sergejevnoj) Sram vas bilo! Puštate da vam se tako rugaju!... Neverovatno!... Kako to trpite? Kako smete to da trpite? Zar ne vidite da vam se smeju! Rugaju! Kao... kao nad don Kihotom!... Kao nad glupačom. Davno je trebalo da nas izbacite... Ne da raspravljate nego nogom u dupe! Zauvek da utuvimo! Bože, ni ponosa ni dostojanstva! Pa oni gaze po vama! A vi!.. Pevate pesmice sa njima!... O komplimentima!.. (Dobija histeričan napad. Jelena Sergejevna odlazi u kuhinju.) VOLOĐA: Eto ti raspleta... Bravo, madmazel, bravo! (Paši) Druže moj, nikad se ne spetijavaj sa ženama. Pre dva minuta sam mislio da je sve propalo. Ali sad, čini mi se da imam sjajnu ideju. (Odvodi Pašu u stranu i nešto mu objašnjava.) JELENA SERGEJEVNA: (Vraća se sa čašom.) Popijte malo vode. LJALJA: Poverovali ste im? Je l' tako? Poverovali ste malopre? Oni su to namerno! To mu je taktika... napada protivnika s raznih strana... da ga zbuni, smete... Skrenula sam pažnju... Trebalo je odmah da im date. Pa oni su se kidali odsmeha... Pa kako... Eh, Jelena Sergejevna... Zašto im verujete?... Zašto odmah sve praštate?.. Zašto ih sve žalite? Niko se ne sme sažaljevati! Niko! Nikad! JELENA SERGEJEVNA: (Mirno) Koliko je sati? VOLOĐA: Još malo pa četiri, Jelena Sergejevna. (Recituje) Lagano u grad stiže zora/U njemu bela noć vlada/I purpurni zraci sunca na izlasku... JELENA SERGEJEVNA: Hvala. (Ljalji) Izvinite, malo ću da prilegnem. LJALJA: Izvol'te... Jelena Sergejevna!... Jelena Sergejevna... JELENA SERGEJEVNA: (S prstom na ustima) Ššš! Ćutite! Nema više Jelene Sergejevne. Ćutite!... (Pauza. Ljalja je gleda sa strahom) PAŠA: Ti si poludeo!... Šiznuo si, majke mi! VOLOĐA: (Mirno) Zašto'? PAŠA: Zato što je odvratno... VOLOĐA: Šta, šta? Dobar dan, milo nam je. PAŠA: Više sebe neću poštovati kao muškarca... VOLOĐA: Oh, vidi čistunca! Pristojni! Vaspitani! PAŠA: Zaveži. Pa znaš i sam kakvi su moji odnosi s Olgom. 

VOLOĐA: Pa šta?... Shvati, glupane, da stvari neće dotle doći. Pa nećemo to stvarno. Samo malo da zaplašimo. Vidiš daje Jelena već prestala da se rita. Ako je sad pritisneš, raspašće se. PAŠA: Svejedno. Ne mogu. Izvini. VOLOĐA: Idiot. Čisti kreten. Mlakonja. LJALJA: (Dodiruje Jelenu Sergejevnu po ramenu.) Jelena Sergejevna! (Jelena Sergejevna napravi pokret da pokaže da više ne zeli da razgovara.) Sad ćemo da odemo, Jelena Sergejevna... Čujete? Odvešću ih. Idemo, idemo... svi. Pavle, oblači se! (Izlazi u kuhinju i pokušava da razmrda zaspalog Viću. Paša traži jaknu, oblači se) VOLOĐA: (Prekrstio je ruke i smeška se ironično.) „Pavle, oblači se! Kratko i jasno. (Paša stane.) Oblači se, oblači se, papučaru! (Tiho se smeje.) Kakav si sad ispao! PAŠA: Ama shvati već jednom! Ne mogu ja to! Dali smo reč da ćemo se venčati... ti tražiš da izdam ono najdraže... ženu... VOLOĐA: Pa izdaj! Mo’š misliti! Ništa ti neće biti! Kad posao zahteva! Shvataš to je poslovni potez! PAŠA: Ma kakav posao! Nek ide u božju mater! Ništa više ne razumem! Zašto smo došli? Možeš da mi objasniš zašto smo sve ovo napravili? VOLOĐA: Vidi, vidi, slušaj ga samo! Sad i posla nikakvog nema! Samo ja, kao kreten, radim, trtim se... a zašto? Ko me je molio? Nemam pojma. Pa posle čini ljudima dobro. Pretržeš se za njih, a mesto zahvalnosti oni ti... pljunu u njušku. Nikom se ne prljaju ruke. Kukavice! PAŠA: Zašto sad odjednom kukavica? VOLOĐA: Zašto li sam se samo spanđao s vama? Idioti! Kretenske budale! vašljivi moralisti!... Ama ti si pre svega uvredio umetnika u meni. Esteto! Kakav si film pokvario, budalo! PAŠA: Volođa, ja... VOLOĐA: Zaveži, davno sam već shvatio da ti je stalo jedino da odspavnš sa svojom ribom. Samo izvoli. Svako ima vlastite potrebe. Samo molim da se na Pavla Sergejeviča više ne računa. Jasno? A ja samo čekam kako će te naša Ljaljica brzo otkačiti kad mesto fakulteta uletiš u vojsku. (Smeje se) Čuo si i sam, cura se neće jeftino prodati. (Pauza.) PAŠA: (Muklo) Važi. VOLOĐA: Šta važi? PAŠA: Pihvatam, dovraga. VOLOĐA: Au, samo nemoj usluge da mi činiš. Ja uvek kažem, svako je svoj gazda. A meni se od svega ovog maksimalno... PAŠA: Ruzumeo sam te, Volođa... Samo ne zaboravi: ako posle toga Ljalja... VOLOĐA: Ama šta se gnjaviš s njom k'o kokoška s jajetom? Pa ona te prva prodala. Ako baš hoćeš da znaš, ja sam se devetom razredu istrzavao na nju, ali sam je na vreme prokužio. Gadura. (Pauza.) PAŠA: Ne znam otkud mi želja da te mlatnem po njušci. VOLOĐA: To ti narasta Judin kompleks. PAŠA: Sasvim mi je jasno da sam pristao na podlost, da ću samog sebe da kunem i mrzim, ali pristajem... zanimljivo...

VOLOĐA: 'Ajde, mani se... Preter'o si s Dostojevskim. Ako ti se već kopa po sopstvenom dupetu, radi to kad si sam. Strašno mi se sviđaju Japanci: znaju, pseta, kako da sakriju osećanja. Učtiv osmeh i potpuno neprovidno. LJALJA: (Gura Viću u sobu) Gde mu je kaput? VIĆA: Ma, šla se guraš?... Gura tu-tu-tuuu. 'Oću da spavam... LJALJA: Daću ti ja spavanje! Gde spavaš? Idi kući i tamo spavaj! Kupi prnje. Pavle: pomozi mu... VOLOĐA: Nešto si mi, curo, zagrizla suviše veliko. Više ti pristaje dama s kamelijama, a ti izigravaš komesara. LJALJA: S tobom više uopšte ne govorim, gade. VOLOĐA: Eto, to mi je crna ljudska nezahvalnost! Bogovi, vidite li kako je ova žena nepravedna prema meni! LJALJA: (Paši) Šta si se ukipio?! Pomozi! Vidiš da će da padne i zaspi. 

VOLOĐA: Ne vrti se, mala, mir! LJALJA: Pavle! Odmah se oblači da idemo ili... VOLOĐA: Ili... LJALJA: S, tobom nemam veze. VOLOĐA: A ja tebi kažem: spremila si se, idi. A mi ćemo se još malo zadržati. Je l' da, Paša? (Paša ćuti.) LJALJA: Pavle, poslednji put ti kažem... VOLOĐA: (Grubo) 'Ajde dosta, šta si se raskokodakala! Rečeno ti je da ne ide. (Pauza. Ljalja upomo gleda u Pašu) LJALJA: Znaći, zajedno ste? S ovim gadom zajedno? E pa, dobro, biće ti žao. (Grozničavo se oblači) VOLOĐA: Čekajte, madmazel, ne žurite. Imamo još jedan poslić. (Preprečuje joj put) LJALJA: Sklanjaj ruke! (Otima mu se. Volođa je hvala za ruku i gotovo baci u fotelju. Ljalja od bola i besa ne nalazi reči.) Šta ti je?... Šta ti je?... Budalo! VOLOĐA: Sedi s mirom. Muškarci odlučuju. Jasno? Danas je ovde patrijarhat. (Prilazi Vići, Vića spava i jedva se drži na stolici. Volođa ga trese i pridiže. Vića ludački bulji oči.) VIĆA: A? Šta?... Šta hoćeš? VOLOĐA: Diži se, bratanac. Truba zove. (Viča mumla nešto nerazumjivo.) Ma ne muči... Slušaj!... Ma stani! (Dere mu se na uvo.) Hoćeš dvojku ili nećeš? VIĆA: Aa... Mi... (Pokušava da sedne Volođa hvata bokal s vodom i proliva mu ga nu glavu.) Uh! Hu! Jesi poludeo?... Nosi se!... (Malo otrežnjen, otresa vodu.) VOLOĐA: Ako još jednom sedneš, izbaciću te kroz prozor, jasno? VIĆA: Jasno, Volođa, ne treba... prozor... (Trese glavom.) Ja... kurac... daj peškir. VOLOĐA: Slušaj pažljivo. Dok si ti knjavao u kujni, ja i Paša smo nešto smislili. Vidiš? (Glavom pokazuje Jelenu Sergejevnu.) Leži k'o mrtvac! VIĆA: Aha... VOLOĐA: I tako prelazimo na poslednju, završnu, etapu... VIĆA: A? Kroz prozor? Je l'? Neću! VOLOĐA: Ne boj se, predmet nasilja je malo... uostalom, nije bitno. Tvoj zadatak je da, kad to počne, držiš Ljalju za ruke da... kako da kažem... uglavnom... da je držiš i tačka. Jasno? VIĆA: Jasno... samo nije mi sasvim... VOLOĐA: Šta ti nije sasvim? VIĆA: Šta će da počne? VOLOĐA: Ne tiče te se! Rečeno ti je da držiš i ne puštaš! VIĆA: Razumem da držim i ne puštam. VOLOĐA: Vićentije, samo pazi, bez štosova, ne dao ti bog! VIĆA: Bez brige. Računaj na mene. VOLOĐA: Dobro, trezni se... Pavle, jesi gotov?... 'Ajde, orlovi? Rep gore! Povlačenja nema, iza nas je Moskva! Znači! (Duboko izdahne) Znači, prelazimo na završnu etapu. (Prilazi Jeleni Sergejevnoj) Draga Jelena Sergejevna, dozvoiite da vam damo jednu izjavu. Poslednji put vam predlažem da date ključ. U protivnom slučaju bićete svedok, pa prema tome i saučesnik, u presrupu koji će se sad dogoditi pred vašim zapanjenim očima. (Tišina) Imate jedan minut. (Vadi sat, s osmehom prati kazaljke, onda uzdahne.) Savest mi je čista, upozorio sam vas. LJALJA: Ako nešlo uradiš Jeleni Sergejevnoj... ili Viktoru... VOLOĐA: Paša, uputi nevine u naše planove... (Pauza.) PAŠA: Ne mogu tako... odjednom... VOLOĐA: Razumem, nisi sazreo. Teško je. A, kako bi bilo prvo jedan mali striptiz? (Vići) Muzika, maestro! (Viča stavlja ploču. Čuje se predratni tango.) Dopuštate, madmazel? (Naglo diže Ljalju s fotelje prisiljava je da igra, a onda je iznanada baci Paši u naručje. Paša stoji ravnodušno. Jedno vreme Ljalja i Paša stoje i gledaju se.) LJALJA: (Polako.) Je I to sve? Mogu kući?... Ili sad od njega treba da tražim dozvolu? VOLOĐA: (Nečujno prilazi s leda i grli je oko ramena.) A sad od mene. LJALJA: Pusti me! Pusti me! Ne diraj me! Paša! 

VOLOĐA: Paša ti više neće pomoći, mala. Zbog njega te i držim. LJALJA: (Uspeva da se otme) Šta hoćeš od mene? VOLOĐA: Zar stvarno ne kapiraš? Ma 'ajde... Odakle da počnemo? KauČ je zauzet, ne bi' da uznemiravamo Jelenu Sergejevnu. Ima fotelja na rasklapanje. (Paši) Je l' može? Vićo, rasklopi! VIĆA: Šta će nam to, Volođa? VOLOĐA: Ajao, ajao! Kako ste odjednom syi zaglupeli! Izvršavaj kad ti kažu! Pa? (Vića raskapa fotelju) Radi, Vićentije, radi. LJALJA: Šta to spremaš? VOLOĐA: Jedno malo nasilje. LJALJA: Nad njom? Nad njom?... VOLOĐA: Hm? Zbilja, moglo bi... mada, znaš, ideja je nešto drugačija.. LJALJA: Gadovi! Prljavi gadovi! Ne verujem vam! VOLOĐA: Grešiš. Ljudima treba verovati. Šta stojiš, Vićentije, šta zevaš? Slušaj, mogu ja i da se predomislim oko prozora. VIĆA: Šta ja?... Molim, izvoli... (Mehanički rasklapa fotelju-krevet.) VOLOĐA: Nema čaršava, šteta. Trebao bi nam čaršav. Jelena Sergejevna gde su vam čaršavi? Paša, potraži. U ormanu, valjda. Ipak je prijatnije sa posteljinom. VIĆA: Evo, rasklopio sam. VOLOĐA: Bravo, Vićo! Pravi izvršilac, čudo jedno. Trebalo bi da te uzmem za obaveštajca. Zaviri još u orman. Kad tako galame o svom devičanstvu... I, šta je sad?... Pa to je prosto neprirodno. Jesi naš'o? Pa da, nosi, raširi tu, tako... Silvu ple, madam. Paša, pomozi dami da se svuče. (Pauza) Mon šer, danas me slalno razočaravaš. Naravno, mogu ja i sam, ali znaš, dogovor je dogovor. Ljaljice, je l' ti jasno, mala, šta se od tebe traži? Svlači se. Kad već Jelena Sergejevna neće da nam pomogne, moraćemo tebe da žrtvujemo okolnostima. Da, takoreći, zakoljemo ovcu za spas društva... 'Ajde brzo, brzo, inače će grube muške ruke... Skidaj bluzu, čarape ili šta već imaš!... 'Ajde! Ja?! (Pruži ruku. Ljalja odskoči.) A možda nećeš Pašu nego Vićentija? Vićo, Ljalja 'oće tebe. Ako si džentlmen, dužan si da izađeš dami u susret. VIĆA: (Kezi se.) Pa... VOLOĐA: Uvek spreman? Šaljivdžija! Nisi ni ti siso vesla! Samo ova ptičica nije za nas. Pašin zabran, a ti i ja smo svedoci. Ni to nije za bacanje. Pa, druže Pašo? Neće da se digne, a? Treba više gvožda da jedeš, stalno moram da vas učim... 'Ajde, mala, za stimulaciju... (Pridiže joj suknju.) LJALJA: (Viče) Marš! VOLOĐA: Ajoj-joj-joj! Ala je vitka! Već umirem od želje. Paša, nije valjda da si još uvek hladan prema ovoj zaslepljujućoj lepoti? Vidi, nemoj posle da ti bude krivo... šteta, šteta... Je l' oće posle da mu bude krivo. Vićo, a? (Vića se glupavo smeje.) E pa, onda, moraćemo samo da se prihvatimo kaznenog mača. 'Ajde Vićo, pomozi. VIĆA: Šta? VOLOĐA: Ama, madmazel će sad početi da se brani pa joj ti, k'o što smo se dogovorili, pridrži ručice... VIĆA: Ljalji? VOLOĐA: Aha. (Prilazi Ljalji, gura je telom od fotelje. Grubo) Svlači se! 'Ajd! (Potegne je za bluzu i dugmeta se razlete na sve strane. Ljalja viče) Ruke Ruke joj drži! Brzo! (Vića hvata Ljalju za ruke, ona se odupire. Jelena Sergejevna se priđite sa kreveta i gleda ih ne trepćući široko otvorenim očima. LJALJA: Pustite me! Pusti me gade! Šta radiš! Pa to boli! VIĆA: (Sa čudnim osmehom) Volođa, ti to namerno, je l' da? Reci, je l' namerno? (Ljalja viče.) VOLOĐA: Ma, začepi joj gubicu! VIĆA: Je l' mi to uistinu, je li?... Ti samo namigni, ja ću da shvatim! Čuješ, Volođa!? VOLOĐA: Ne ritaj se, mala, mir! LJALJA: (Viče) Paša. Paša. VOLOĐA: (Svlači joj suknju.) Tvoj je Paša gmizavac! Šonja! Mlakonja! VIĆA: (Nastavlja mahinalno da drži.) Ne boj se, Ljalja! On to namerno radi! Čuješ? Ne boj se! LJALJA: Maamaaa! VIĆA: Ne mogu ja to tako, Volođa, pustiću je! Ti si namerno hteo! Keve mi, pustiću! Jelena Sergejevna, šta blenete? VOLOĐA: (Kroz zube.) Jače drži... govno! 

VIĆA: Za koga me ti smatraš, sadistu? Ma, nosite se! (Pušta Ljalju, Ljalja odskoči.) VOLOĐA: Drži! Svinjo! Sad ću!... (Trči za Ljaljom.) JELENA SERGEJEVNA: (Stoji na krevetu.) Osvestite se! Šta to radite? Osvestite se! VIĆA: (Pokušava da zaustavi Volođu.) Vova, nemoj! Vova! Pusti nek se nose, Vova. JELENA SERGEJEVNA: Imajte savesti!... Obraćam se vašoj mladoj pameti i plemenitoj duši!... VOLOĐA: Još ćeš ti da mi se ovde motaš! JELENA SERGEJEVNA: Stotine godina... hiljade ljudi... borili su se i ginuli u ime svetlih ideja humanizma! VIĆA: (Hvata Volođu za rukav.) Čuješ, mani se, Vova! Idemo! Neću ti dati! Neću! (Volođa zamahne i jakim udarcem obori Viću na pod.) JELENA SERGEJEVNA: (Trese prozor.) Vatra! Vatra! Gorimo! Upomoć! (Volođa polako, sa podsmehom, prilazi Ljalji. Ona ga gleda u oči. Na njenom licu je užas. Odjednom se naglo približi Paši. Trese ga. Udara pesnicama u grudi.) LJALJA: Zar tako? Tako? Tako? (Paša kao daje samo polusvestan. Uvidevši daje Paša neće spasti, Ljalja se odjednom skljoka. Volođa je prihvata i odnosi na krevet.) JELENA SERGEJEVNA: (Bezbojnim ostarelim glasom.) Pusti je, čuješ? Rekla sam pusti. Daću ti ključ. (Baca ključ na pod. Pogrbivši se, tiho odlazi u kuhinju i zaključava se u kupatilu. Tišina. Volođa bled, uzdrhtao, sa pobednosnim osmehom podiže ključ i maše njime nad glavom) VOLOĐA: Što je i trebalo dokazati. Jeste videli? Balavci! Tuš, salve i aplauz. Trijumf imperatora! VIĆA: (Ustaje s poda.) Vrati to na mesto... VOLOĐA: Šta?... Ko to tamo pišti?... Pi-pi-pilići, marš pod krilo! (Smeje se) Ljalja, šta si se izvalila, oblači se! Drži krpe. (Baca joj bluzu.) Mislila si da ću zbilja? Ha-ha! 'Ajde, ajde, ne ljuti se, aj em sori... VIĆA: Vrati ključ na mesto! VOLOĐA: Slušaj, kad likujem, ne volim da mi smetaju. VIĆA: Vraćaj ključ, gade! VOLOĐA: Sad ću ovu vašku da pretvorim u mleveno meso! Paša! Drugaru! Vunderkindče naše! Šta stojiš tu k'o da si progut'o metlu? 'Ajde, budi muško, povrati se! Sve je okej. (Šapuće mu na uvo) Idi, uteši svoju ribu. VIĆA: (Prilazi mu sasvim blizu i sa neočekivanom snagon ga hvata za prsa.) Vrati ključ, čuješ? Da ga nisi pipnuo! Daci! Ili ću... ubiću te, gade! VOLOĐA: Govno smrdljivo!... Još mi pretiš. Svi ste vi govna! Udavićete se u sopstvenom govnu!... Šta će mi vaš ključ! Dabogda se zadavili vašim ključem! Sad ga sami jedite!... Ja sam dobio duboku moralnu zadovoljštinu i uživao u vašoj sveopštoj gluposti i nesposobnosti da bilo šta uradite! Marionete! Celog života će vas vući za konce!... Zbogom, dragi razredni drugovi! Kad stignete, razmislite o smislu života i ulozi ličnosti u istoriji... Vatreni pozdrav Jeleni Sergejevnoj!... Adije! (Odlazi.) (Dugačka pauza. Povrativši se iz obamrlosti Paša prilazi Ljalji i oprezno joj dodiruje ruku.) PAŠA: Ljalja... LJALJA: (Trgne ruku) Ne dodiruj me! PAŠA: Ljalja... LJALJA: Gubi se! Ne mogu da te vidim! PAŠA: Jednom... Ljalja... jednom!... LJALJA: Ne, ne, odlazi! Ma odlazi već jednom! K'o boga te molim! Odlazi! (Paša istrčava iz slana. Ljalja se oblači i dalje sedi u istom položaju.) VIĆA: (Okleva) Da krenemo, a?... Evo, staviću ključ na vidno mesto... pa da krenemo... Šta ti je, Ljaljice? Oblači se, kasno je... (Pauza) Dođavola, sve smo rasturili... (Pokušava da napravi red, a onda digne ruke.) Vidi, sunce! Lepo smo se udesili! Šta li će sutra u školi da bude! Gospode, bolje i da ne mislimo, je l' da? Ljalja, zašto ćutiš?... Jelena sigurno neće da se žali, a? Šta ti misliš? Da sedimo do jutra? Krećeš ili ne krećeš? (Ljaja odmahuje glavom.) Znači, sedećeš do jutra? Uh, što si... Pa dobro, možda se stidiš, sačekaću te na ulici, na ćošku, važi? Obuci se i kreni. Ispratiću te do kuće, važi? (Ljalja klimne) E pa, zdravo. (Odlazi. Ljalja nepomično sedi, osluškuje korake. Onda brzo skoči, približi se ulaznim vratima opreznim mačjim korakom zaviri na slepeništle i kad se uveri da nema nikog, brzo zalupi vrata. Odlazi u kuhinju. LJALJA: Jelena Sergejevna! Jelena Sergejevna, gde ste? (Proba da otvori vraia kupatila) Jelena Sergejevna, jeste tu? Čujete me?... Jelena Sergejevna, nisu ga uzeli?... Čujete me? Nisu ga uzeli! Nisu

uzeli ključ!... (Lupa u vrata. Jelena Sergejevna ne odgovara. Pobedonosni Ljaljin glas prelazi u jecaje.) Jelena Sergejevna, nisu uzeli... nisu uzeli... nisu... nisu ga uzeli... Jelena Sergejevna...