LJUTITO MEČE

Likovi: Devojčica (pripovedač), Mica (mama medvedica), Mita (tata medved), Meca (dete meče)

(Scena je šuma.)

DEVOJČICA: ”Mesec obukao čizmice žute,oblaci obukli plave kaputepa cele noći nebom jezde.Dole u šumi jedno mečezamišljeno već treće večeneće da spava, gleda u zvezde.”

MICA: Kaži mami, moje milo,zašto si se naljutilo,da ti mama pomogne,da rešiš probleme sve.

MECA: Reći ću ti, majko draga,zašto me izdaje snaga.Neću da spavam zimski san,hoću da šetam svaki dan,hoću da živim k’o ceo svet,da vidim kad procveta prvi cvet.Visibabi da se radujemmojoj devojčici da je darujem.

MITA: ”Odkad postoje med i pčele,odkad postoji sunce i večenisam video takvo meče.”

MICA: Nemoj se, tata, ljutitija ću mu objasniti.Mi smo sine medveditakvi su nam pogledi,tradicija naša nalaže,da spavamo dok sunce ne izađe.

MECA: ”Neću da spavam neću i tačka!Zašto ne spavaju zec i mačka?”

MICA: Ne bi voleo da živiš k’o zeka,njegov je život kao reka,teče i juri bez kraja,on jedva čeka sunce maja.Tada više ne gladuje,tad se životu raduje.A mačke što se tiče,tu nema, sine, priče,ona je životinja fina,ljudi je vole od davnina.U kući živi i stalno prede,ne misli ona šta će da jede,na tacni dobija hranu,živi u svakom stanu.

MECA: Baš mi je krivo što sam mečei moram da spavam svako veče,od sada ću biti mače,pa nek tata stalno plače!

MITA: Neću plakati, sine, ja,nego ćeš videti šta ti se sprema!Na tebe sam mnogo ljut,pripremi mi jedan prut!Plakaćeš ti meče malo,presešće ti što si tvrdoglavo!

MECA: E , onda ću ptica biti,pa ću odmah odleteti,nećeš moći da me stigneš,ni prut do neba da digneš.”Ptica iznad naših glavanikad ne spava”.

MITA: O, Sunce milo, o vasiono sva,zašto imam ovakvo dete ja?!Da li me je bog kaznio,sa ovakvim mečetom,nevaljalim detetom?

MICA: Smiri se sad, tata, ti,moramo ga učiti,da svaki živi stvor,ima poreklo i rod svoj.

MITA: Ako možeš ti ga uči,ako ne, ja ću ga tući.

MECA: Baš me briga šta tata priča,ja ću biti mala ptica!Dok vi budete spavalii zimske snove sanjali,ja ću svet obići,do juga ću stići.

MICA: Ne možemo, sine, menjati što smo,i moramo znati ko smo,naš svet nije ni ptičiji,ni zečiji, ni mačiji…Mi smo jaki medvedii svima se krv ledi,kad nas sretnu kroz šumu,il’ nas vide na drumu.

MECA: To što pričaš, mama, sad,nisam znao, jer sam mlad,da smo tako snažni,da smo tako važni.

MICA: Svaki dan se muče svišta će za hranu pronaći,po velikom snegu i ledunemaju šta da jedu.A mi sine imamo darda spavamo zimski san,sve dok Sunce ne ogrejei oblake ne sakrije.

MECA: Pričaj samo, mama, moja,sviđa mi se priča tvoja.

MICA: U našem debelom krznuimamo toplu bundu,ispod nje je sala dosta,za nas, mede, nema posta.Dugo bez hrane možemoi zato mirno spavamo.

MECA: E, to mi se, mama, sviđa,to se svaki dan ne viđa.

MICA: Kad doleti prva lastai procveta prva bašta,budimo se, sine moj,i slušamo ptica poj.Tada rade vredne pčelerastu i kruške zrele,na sve strane hrana zove,medvede iz pećine ove.

MECA: Naučio sam puno ja:to se zove tradicija,nju treba da negujemoi da je poštujemo.Svaki na svetu živi stvor,ima poreklo i rod svoji ne treba nikad da težida bude ono što nije,od svog roda se ne bežii od njega se ne krije.Ja sam malo mečei čim padne večeu pećinu krećem,budim se, s prolećem.