NAPOMENA AUTORA

Autor, Stefan Erdoglija, trenutno zadržava sva prava nad ovim tekstom, jer rad nije ni

dovršen, a kamo li objavljen. Tekst će biti gotov do Aprila 2013, ako ne i znatno

ranije. Obzirom da su istraživanje i pisanje u toku, molim vas najlepše da ne citirate

tekst, do (nadam se jako skorog) objavljivanja konačne verzije. Tekst će biti

ispravljan i svaka nova verzija će bez posebne najave biti postavljena na istu adresu

na Scribd - u . Ako vam već nešto iz - nedovršenog - teksta stvarno jako i neodložno

treba, kontaktirajte me na mail, pa ćemo se dogovoriti kako mogu da vam izadjem u

susret . Kada tekst bude dovršen, biće javno dostupan na istoj adresi na Scribd-u, pa

pri navodjenju izvora, na nju i treba referirati. Konačna verzija će biti postavljena u

“copyleft” formi ovde, te će svi imati prava da je download-uju, neograničeno koriste,

navode, menjaju, kritikuju, citiraju, prepričavaju (...) , pri čemu je jedino referenca na

ovaj moj rad, naravno, obavezna, ako se u svom radu oslanjate na ovaj moj.

Jako mi je drago ako delite moje interese i pročitate ovaj tekst. Molim vas da se ne

smejete količini leksičkih grešaka, kojih je i ova “beta verzija” i dalje puna, jer je u

pitanju nedovršen, nezvaničan i nedovoljno proveren tekst.

Bio bih vam jako bio zahvalan na svim, pogotovu kritičkim komentarima, posebno

u vezi sadržine teksta.

© Stefan Erdoglija, Beograd, Srbija, 2012/3. serdoglija@gmail.com

© Authorship recorded on Scribd, http://www.scribd.com/doc/118807987/Altiser-i-Zizek, during

2012 by Stefan Erdoglija. All rights reserved for now. Final version, when published, will be

made as if under COPYLEFT licence - only referring to my work when using my text will sbe compulsory, of

course. Original page deleted, new adress:

http://www.scribd.com/doc/119060122/Luj-Altiser-i-osnovne-teze-teorije-ideologije-Slavoja-Zizeka

1

Stefan Erdoglija

Luj Altiser i suštinske teze teorije ideologije Slavoja

Žižeka

APSTRAKT: U radu su izloženi neki osnovni stavovi rane teorije ideologije Slavoja Žižeka, iz faze Sublimnog objekta

idelogije i neposredno nakon toga, ukazivanjem na njihovu vezu sa Žižekovom kritičkom analizom Altiserovih shvatanja, i

kritikom oba autora sa pozicije Kritičke teorije društva. Izložene su Žižekove osnovne teze o ideologiji, po kojima Žižek

postaje svetski poznat, iz njegovih prvih bitnih publikacija na engleskom jeziku, dakle: izloženo je ono što je Žižek tvrdio u

tekstovima iz prve polovine devedesetih godina, na čiju analizu je ovaj rad ograničen. Tome prethodi ekstenzivno

razmatranje temelja Žižekove teorije ideologije u Altiserovoj teoriji ideologije. Altiser je imao više faza svog života i rada,

ali u ovom radu sam razmatrao samo tekst Ideologija i državni ideološki aparati, kao ubedljivo najuticajniji Altiserov tekst

na temu ideologije. Nivo ideologije koji je Žižek prvi vrlo jasno formulisao, iako se sa moje strane opsežno tvrdi da ga

nikako nije prvi otkrio (već je to učinila Frankfurtska škola, posebno Adorno u Negativnoj dijalektici) je u:

1) u samoj “stvarnosti”, samom ustrojstvu društva – time što je društvena stvarnost konstruisana oko “iracionalne”,

ideološke fantazije.

2) U zanemarivanju, potiskivanju činjenice da subjekti delaju u skladu sa pomenutom vrstom fantazije.

KLJUČNE REČI: ideologija, subjektivnost, ideološka fantazija, ideološki fetiš, strukturalizam, post/strukturalizam,

Uvod:

Cilj rada je ekspozicija Altiserove teorije ideologije i ekspozicija Žižekove teorije ideologije,

poredjenje ove dve i ukazivanje na njihov savremeni značaj iz ugla nekog ko prihvata fundamentalne

stavove prve generacije Kritičke teorije društva. Ekspozicija Žižekove teorije ideologije vrši se uz

veliko kritičko oslanjanje na Altiserovu teoriju ideologije iz koje je delom i nastala.

Napominjem da je Altiser imao više faza svog života i rada, ali u ovom radu sam razmatrao samo tekst

Ideologija i državni ideološki aparati, kao ubedljivo najuticajniji Altiserov tekst na temu ideologije.

U radu su izloženi neki osnovni stavovi rane teorije ideologije Slavoja Žižeka, iz faze Sublimnog

objekta idelogije i neposredno nakon toga, ukazivanjem na njihovu vezu sa Žižekovom kritičkom

analizom Altiserovih shvatanja. Izložene su, dakle, ukratko, Žižekove osnovne teze o ideologiji, a po

kojima Žižek postaje svetski poznat, iz njegovih prvih bitnih publikacija na engleskom jeziku, dakle:

2

izloženo je ono što je Žižek tvrdio u tekstovima iz prve polovine devedesetih godina, na čiju analizu je

ovaj rad ograničen. U radu je Žižekova teorija ideologije izložena kroz kritiču ekstenzivnu analizu

Altiserove teorije ideologije i elementarnu ekspoziciju Lakanove teorije subjektivnosti (gde god je

eksplikacija Lakanovih termina bila apsolutno nužna za inteligibilnost), a u cilju kako lakšeg konačnog

izlaganja Žižekove teorije ideologije, tako i njenog konačnog poredjenja sa Altiserovom teorijom

ideologije, te odredjivanju stvarnog značaja ove dve teorije ideologije, kako je to prikazano na kraju

teksta, kritikom oba autora i Lakana, a na tragu Frankfurtske škole.

Osnovni ciljevi rada su, dakle: 1) kritička analiza Žižekove teorije ideologije 2) Kritička analiza

Altiserove teorije ideologije, 3) kritičko poredjenje ove dve teorije i pokazivanje medjuzavisnosti i 4)

Kritička procena savremenog značaja ove dve teorije iz perspektive Kritičke teorije društva.

Metod rada je egzegeza Žižekovog teksta: The Sublime Object of ideology, te njegovog priloga u

zborniku Mapping Ideology, i egzegeza Altiserovog teksta Ideology and Ideological State Apparatuses.

Raspored u radu je takav da se posle uvoda u strukturalističko razmatranje subjektivnosti prelazi na

Altiserovo razmatranje ideološke subjektivnosti, što biva praćeno kratkom analizom nekih od

Lakanovih ideja koje su već kod njega prisutne, čime se ukazuje na izuzetnu sličnost Žižekovog

Lakana i Frankfurtske škole, na tragu koje se izlažu oštroj teorijskoj kritici Altiser, Žižek i posebno

Lakan, da bi se kroz kritiku Altisera koja je sprovela škola slovenačkih Lakanovaca, čiji je Žižek samo

najpoznatiji član, došlo do konačnog izlaganja Žižekove teorije ideologije. U zaključku se daje kratka

uporeda analiza teorija ideologije Altisera i Žižeka, sa osvrtom na ove dve i ukazuje na izvesni teorijski

značaj Altiserove teorije ideologije čija je pseudo-naučnost odbijena kao najgora ideologija zajedno kao

i mnogo njegovih teza, i ističe se jako veliki savremeni značaj Žižekove teorije ideologije za radikalnu

misao i politiku emancipacije, uz napomenu, opravdanu već napisanim, da je Žižek pre nastavljač prve

generacije Frankfurtske škole nego strukturalističkih i ostalih pseudo-nauka.

Opšti teorijski okvir:

Altiserova teorija ideologije i socijalna ontologija strukturalizma

Altiser pripada strukturalističoj i marksističkoj tradiciji. Ključna ideja za strukturalističku socijalnu

ontologiju je razmatranje društvene proizvodnje individua u subjekte: Tumačiti ono što je nekada

mišljeno kroz filozofsko shvatanje “subjektivnosti” kao efekat procesa subjektivacije, konstrukcije

identiteta, (bolje rečeno kao lažnu svest tog procesa) jedno je od opštih mesta postmoderne. Ideja

3

subjektivnosti je da je čovekov odnos ka svetu zasnovan na fundamentalnijem samo-odnošenju

čovekovog ega. Već u svom oproštaju od Sartre-a, Foucauldt, na primer, ideju Čoveka (kao

novovekovnog samosvesnog sebi-transparentnog slobodnog i kreativnog subjekta) proglašava

prevezidjenom: “..mi smo pronašli nešto drugo,drugu strast, strast za pojam, za ono što bi smo mogli

nazvati sistemom”1 . Levi-Strauss misli subjekta (čoveka sa njegovim mislima, osećanjima,

egzistencijalnim projektima i sličnim.) kao prazno mesto, kao tačku kroz koju se prelamaju razne

objektivno postojaće strukture, dakle kao epifenomen. Kod ideje slobodnog odgovornog subjekta sa

njegovim “racionalnim” normama vidi se “naturalizacija simbolnog poretka u službi vladajuće klase”

(Barthes)2, odnosno neprepoznavanje i naturalizacija društvenih struktura, proglašavanje za od boga ili

prirode datih, vrednosti koje su, u nekom momentu, nastale (npr. u vreme uspona buržoazije), te daju

podršku za ideološku reprodukciju sistema. Ovim stavom Barthes uobličava strukturalističko i

post/strukturalističko shvatanje ideologije, i tvrdi stavove slične i nekim drugim socijal-filozofskim

pravcima kao što je frankfurtska škola. Sama ideja modernog subjekta kao kozistentnog subjekta

(racionalnog ega) koji iz sebe tvori sebe i svoj svet vidjena je (a ovo je zapravo opšte mesto cele

post/strukturalističke i Adornove kritike) kao najdublja dogma Moderne: kritika dotične artikulisana je

na mnoštvo načina. Zajedničko mesto strukturalističke kritike, na koje se dovezuje Altiser, je videti

momenat subjektivacije - nesvesnog, ne-slobodnog, besmislenog i nesvodljivog posredovanja neličnim

strukturama u nastanku individualne subjektivnosti - iza svakog navodno slobodnog, smislenog,

svesnog i racionalnog akta “subjekta” i njegovih produkata. To što se “zaista” pri subjektivaciji dešava

je simbolno-socijalno nadodredjena identifikacija subjekta kroz koju on nesvesno i neslobodno zauzima

odredjenu “društveno-simbolnu poziciju”, preuzima odredjeni društveni položaj, “simbolni mandat”

sve uz neizbežnu iluziju da je odluka o svemu tome zapravo “lična” i “slobodna”. Ova iluzija je onda

upravo glavni izvor zabluda moderne ideje subjektivnosti. Strukturalizam kod Altisera, najznačajnijeg

strukturalističkog teoretičara ideologije, završava mišlju o radikalnoj otudjenosti subjekta u različitim

mehanizmima u kojima individua može u najboljem slučaju da menja iovako društveno, “simbolno”,

nadodredjene identitete, koji zapravo nikad nisu niti “lični”- nemaju svoje polazište u samoj individui.

Dalje, svaka identifikacija, svako prepoznavanje-priznavanje: “to nešto sam ja”, nužno pretpostavlja

neprepoznavanje, te je i društvena i psihička stvarnost sve samo ne potpuno racionalna, transparentna i

slobodna.

1 M. Foucauldt po B. Majer, Strukturalizam, Beograd, 1976, 6.2 R. Barthes, po S. Žižek i drugi, Mapping ideology, Verso, London – New York, 1994, 11.

4

Altiserovo ime za faktor subjektivacije je ideologija, dok će drugi francuski savremenici faktor

subjektivacije zvati npr. moć kao Foucauldt iz faze “Istorije Seksualnosti 1” i “Nadzirati i kažnjavati”

ili (u širem smislu) “pismo” (kao aktivno u konstrukciji smisla), ili hiper-realnost simulacije preko

masovnih medija u kojoj je ”realno umrtvljeno” (Baudrillard). Ono što je zajedničko je svodjenje

subjektivnosti na društvenu konstrukciju. Ovde treba napomenuti da je Altiser imao više faza svog

života i rada, ali u ovom radu sam razmatrao samo tekst Ideologija i državni ideološki aparati, kao

ubedljivo najuticajniji Altiserov tekst na temu ideologije.

Poreklo Žižekove teorije ideologije u Altiserovoj teoriji ideologije

Tako za Altisera jedina vrsta subjektivnosti koja postoji jeste ideološka3. A to direktno znači kritiku

novovekovnog shvatanja subjekta u svim glavnim aspektima. Pre svega znači kritiku različitih ideja

slobodnog subjekta. Altiser se igra dvoznačnošču francuske i engleske reči subject gde isti termin

funkcioniše u dve suštinske a suprotne tendencije prihvaćene jezičke igre: kao označitelj asocijativno i

de facto povezan u jezičkoj igri sa označiteljima racionalnosti, slobode, produktivnosti, odgovornosti,

kao u: rational, free, productive, responsible, creative subject,- dakle, tako da konotira novovekovnu

ideju samoodredjujuće subjektivnosti. Ali, već na nivou asocijativnih i drugih veza reči, termin subject

je povezan sa terminima subjected to, subject of, na primer kao subjekt zakonaa koji je podredjen

zakonu (subject of Law, subjected to law), podredjen državi (subjected to State), ili prosto podredjen

vladaru kao u subjected to Queen Elisabeth), te dakle konotira podanika, skroz neslobodno biće.4

3 U ovom poglavlju je prikazana najpoznatija verzija Altiserove teorije ideologije, ona iz: teksta o ideologiji i državnim ideološkim aparatima. Treba napomenuti da je Altiser menjao stanovišta, te je u poslednjoj, samo-kritičkoj fazi dao i neka različita mišljenja na temu ideologije. Ali, ipak, ovde razmotreni tekst imao je istorijski i teorijski ubedljivo najveći značaj. Videti nadalje: L. Altiser, “Ideology and Ideological State Apparatuses”, u S. Žižek i drugi, Mapping ideology, 100 – 141.4 Ovo veza reči je mogla potpuno da se objasni i “paradigmatičkim” i “sintagmatičkim” vezama reči, kako su u knjizi Sausseaureovih predavanja ovi termini o vezi reči nazvani, kao što je veza reči mogla da se tematizuje i mnogim struktural-lingvističkim terminologijama iz naprednijih strukturalističkih teorija. Ali, to nije tema rada. Držaću se što jednostavnijeg a ispravnog, što shvatljivejeg i nesumnjivijeg izražavanja i shvatanja o značenju i vezi reči, da bih pokazao ključne teze što bolje, i to one koje teze su relevantne za ovaj rad koji se bavi idelogijom, bez zalaženja u kompikovana pitanja strukturalističke lingvistike ili teorije značenja. Tvrdim, dakle, bez detaljnijeg dokazivanja koje bi zahtevalo posebno istraživanje, da slično Saussaureovom shvatanju, reči svakako jesu povezana na dva osnovna osnovna načina. Prvo, reči su povezane.“paradigmatički” (Saussaure), asocijativno, tako što evociraju reči asocijativno povezane sa njima. Drugo, reći ću da su povezane su de facto, kako ja lično smatram da je najbolje nazvati onu vrstu veze koju Saussaure zove “sintagmatičkom”: reči su povezane sa drugim rečima u rečenicama, stvarno su na taj-i-taj način iskazane pri učestvovanju u preovladjujućoj igrim, i tada su povezane u iskaz, i to u realno iskazanim iskazima (celog jednog društva). Tada su iskazane zajedno sa odgovarajućim drugim rečima, kada rečenica uopšte ima bilo kakav smisao. Značenje termina (i to da li ga uopšte ima), ono “označeno” u strukturalističkoj terminologiji, ja tvrdim, potiče iz svih mogućih jezičkih veza koje termin može imati sa drugim terminima, u prihvaćenoj jezičkoj igri - trenutno dominantom načinu korišćenja terimina u datoj zajednici, preovladjujućoj upotrebi termina, označitelja. U svim konkretnim slučajevima, u konkretim iskazima ili

5

Teškoća, koja bi se, tvrdim, mogla pokazati već u Kantovoj koncepciji kategoričkog imperativa5 je

utoliko što se ispostavlja da je ova dvoznačnost, fatalna, jer iza jedinstva ideje (subjekta) krije

kontradiktornu suprotnost (bića koje je slobodno kao i potlačeno). Ispostavlja se da je slobodno da

slobodno prihvati svoje potlačenje, insistira Altiser.6 FUSNOTA Glavna “lažna svest” se sastoji

fundamentalno ne u nekakvoj lažnoj predstavi stvarnosti, nego sopstvenog odnosa ka stvarnosti i u

stvarnosti - u “imaginarnom odnosu individue prema realnim odnosima njegove egzistencije”, kako

glasi poznata Altiserova definicija ideologije.7 FUSNOTA Ideologija više nije prosto iskrivljena

predstava stvarnosti, nego primarno sopstvenog praktičnog odnosa ka stvarnosti. “Objekt” koji je

predstavljen u imaginornom obliku u ideologiji je odnos individua prema realninim uslovima njihove

egzistencije, a to pre svega znači da je ideološka “lažna svest”, ako izaberemo da zadržimo taj termin,

lažna svest o našoj stvarnoj društvenoj praksi i odnosima u kojima se u njoj nalazimo sa drugima .

Ideologiji je, prema Altiseru, spoljašnja jedino nelična nauka koja može, izmedju ostalog, da sagleda

društveni proces subjektivacije, ideološkog formiranja individue u ideološke mašine, neslobodne,

nelične, ne-racionalne (kako je psihoanaliza koja ima ogroman uticaj i na Altisera i Žižeka) društvene

izrazima, značenje termina, tvrdim, nije odvojivo od konteksta, veze u koju je de facto doveden sa drugim rečima u iskazu (ili skupu više njih), niti asocijativih jezičkih veza koje termin ima sa drugim terminima (možda trenutno, ali iako trenutno, svakako, takodje: de facto) u jezičkoj igri neke zajednice, a koje prevazilaze ono iskazano u samoj rečenici, i značenje termina, ono “označeno” izraza i iskaza dalje dovode u vezu sa drugim idejama, asocijacijom, evokacijom – psihološki, ali gotovo nužno. Termin subject je povezan i, kako sam nazvao, asocijativno, kao što je povezan i (kako to nazivam:) de facto, bar engleskom i frackuskom jeziku, sa dve suprotne grupe termina: 1) grupom termina kojom se označava novovekovna ideja subjekta, kao u “free subject”, “rational subject”,” personal subject”, “individual subject”, “creative subject”, 2) kao što je povezan i dodavanjem još jednog termina ispred kojeg se termin subject često nalazi, termina of , leksički, de facto, a kao što je strukturalizam konstantno insistrao, kao i Altiser - ne samo leksički, sa sličnim terminom, terminom subjected to, koji označava stanje potpune podredjenosti, kao u primerima podanika kraljice Engleske, (a subject of the Queen of England), zakona (a subject of law), države (a subject of a state).Prema tome, izrazi i iskazi u kojima se termin subect pojavljuje, kao i sam termin, asocijativno i de facto su u vezi sa drugim terminima (ili izrazima) koji označavaju dve potpuno suprotne ideje. Sam termin subject preko upotrebe u tim iskazima ili izrazima, ima veoma različita značenja, imajući za označeno, na primer, i slobodno biće i podanika - bivajući time protivurečno korišćen, jer označava kontradiktorno suprotne ideje, u isto vreme, u istoj, dominantoj, jezičkoj igri iste zajednice (ovo sada tvrdim navodeći ovde za primer samo jednu, verovatno najveću i najpoznatiju, prisutnu protivurečnost koja, kako su strukturalisti naglašavali, svakako nije.jedina protivurečnost vezana za termin subject)5 Kant je ovde simptomatičan: jedna od glavnih ideja kritike uma je odbijanje svake “intelektualne intuicije”, intelektualnog, introspektivnog sagledavanja sadržaja univerzalnih istina u umu samom, dok u pojmu kategoričkog imperativa kao “činjenice uma” upravo vaskrsava intelektualna intuicija. Kritika praktičnog uma vaskrsava donekle teoriju urodjenih ideja, intelektualnog sagledavanja, upravo ono što je teorijska kritika proglasila za metafizički fantazam, nivo bajke. Dalje, u samom Kantovom mišljenju postoji tenzija u vezi sa tim što mi treba da se podčinimo samopostavljenom zakonu. Terry Pinkard ističe značaj ovog, kako ga zove, “Kantovskog paradoksa” podredjenosti samo-postavljenom zakonu u celoj Nemačkoj idealističkoj filozofiji devetnaestog veka, dakle “visokoj filozofiji”, oslonjenoj baš na pomenutu, kritikovanu, ideju subjektivnosti. Videti: T. Pinkard, The Legacy of Idealism, Cambridge university press, 2002, i I. Kant, “VII. FUNDAMENTAL LAW OF THE PURE PRACTICAL REASON, REMARK” u THE CRITIQUE OF PRACTICAL REASON, preveo Thomas Kingsmill Abbott, http://philosophy.eserver.org/kant/critique-of-practical-reaso.txt.6 L. Altiser, “Ideology and Ideological State Apparatuses”, XX7 Ibid, XX

6

subjekte i lažne svesti (individua u pitanju, pre svega) o ovom procesu. Ali nauka je po Altiseru

pogrešno shvaćena kao “proces bez subjekta”. FUSNOTA Nauka je nelična, Altiser zato insistira da ne

postoji subjekt nauke.8 Altiser sebe smatra nastavljačem “nauke istorije”, kako je Altrusser zvao

ono što je navodno Marksovo glavno dostignuće, koje je Marks navodno u Kapitalu znasnovao - te

prema tome saznanja o čoveku od najvećeg značaja stavlja u domen onoga što je za njega bila “nauka”:

a nju čine strukturalističke interpretacije Marksističke tradicije u Altiserovoj interpretaciji, interpretacije

koje se svakako mogu dovesti u pitanje, kao i druge “nauke” čiju spoznaju on nekritički uzdiže. Altiser

osim prirodnih nauka priznaje samo strukturalistički zasnovane društvene nauke (posebno psihoanalizu

Jacquesa Lakana, strukturalnu lingvistiku, te antropologiju). Na osnovu svih tih Altiserovih nauka,

znamo je da smo iovako uvek-već u ideologiji. Obzirom na takvo shvatanje, Mladen Dollar efektivno

prikazuje suštinsku posledicu Altiserove teorije ideologije, od koje počinje kritika Altisera kod

slovenačkih Lakanovaca, kojima i Žižek pripada.

“Ali nauka nije pozicija subjekta, i izuzetna implikacija ovakvog shvatanja je da teoretičar koji uviđa

ovaj mehanizam njemu ne može uteći – u njegovoj nenaučnoj egzistenciji on je (ideološki) subjekt kao

i svako drugi, iluzija je konstitutivna za bilo kakvu vrstu subjektivnosti i time neizbežna. Njegova

jedina [praktična – S.E.] prednost je da vidi nužna ograničenja te prednosti [dakle, da vidi ideološku

uslovljenost njegove sopstvene nenaučne životne prakse -S.E.] ”9

Ovim se probija tradicionalno shvatanje problema ideologije kao lažne svesti, sa pratećom idejom da

je glavni problem ljudi “zavedenih ideologijom” lažna predstava realnog sveta10. Altiser naglašava da se

8 Bez detaljnijeg ulaženja u probleme Altiserove teorije subjektivnosti, probleme za koje ćemo videti da su ih jasno istakli slovenački lakanovci čija se shvatanja ovde tematizuju, moram već na ovom mestu oboriti Altiserovu teoriju subjektivnosti. Evidentnto je netačno da ne postoji subjekt nauke! Nauka nije lično kreativno delo, podrazumeva rad u naučnoj zajednici i njenoj naučno-istraživačkoj tradiciji koja daje heuristička pravila o tome koje entitete proučavati i kako, kako je na tragu I. Lakatosca i T. Kuhna, precizirao Laudan. To nikako ne znači da individualna subjektivnost ne igra nikakvu ulogu, čak, ako prihvatimo Kuhnovu teoriju, igra najveću moguću time što na kraju rezultat nečijeg individualnog napora, suprotan prihvaćenim teorijama, dovodi do naučne revolucije. Blaže (od Kuhna) rečeno, individualni napor racionalnog mišljenja dovodi do promene nekad čak i jezgra naučno-istaživačke tradicije, osnovnih pravila o onome što jedna naučna zajednica misli i uči druge. Dalje, i ključno, da učinimo evidentnim ovo prisustvo individualne, lične, racionalne subjektivnostiu nauci evidentim, podsetimo se samo koliko se teorija, zakona, entiteta, i ostalih elemenata nauke naziva po onima koji su ih otktrili ili izučili, upravo individualnim, ličnim, racionalnim, kreativnim, slobodnim mišljenje: od Arhimedovog zakona do Higsovog bozona. Čak i prihvaćena jezička igra nauke govori protiv Altiserove teorije subjektivnosti i nauke.9 M. Dolar, Beyond interpellation u: Qui parle, Berkeley: Univ. of California press, vol.6, number 2, spring/summer 1993, 75-96 – preuzeto sa http://marifilos.files.wordpress.com/2011/09/dolar-mladen-beyond-interpellation.pdf.10 Što svakako ne znači da nema ideoloških predstsva stvarnosti, nego dolazi do pomeranja težišta analize, na ono što ih uzrokuje.

7

ono ideološko ideologije sastoji upravo u kreaciji predstave imaginarnog odnosa ka stvarnosti, ne

(primarno) imaginarne predstave stvarnosti, što je upravo podležuća teza tradicionalne teorije

ideologije kod Prosvetiteljstva, Feuerbacha i ranog Marxa (po Altiserovom, čini mi se ispravnom i

svakako informativnom čitanju odgovarajućih teoreričara, gde Altiser svakako ukazuje da ideologija

odista nije svodljiva na puku “lažnu svest” - izlažući žestokoj i često polu-prikriveno podsmevajućoj

kritici svoje prethodnike u teoriji ideologije)11. FUSNOTA

Problem lažne svesti svodio bi pitanje ideološkog (ne)razumevanja na umišljeno (“imaginarno”)

predstavljanje sveta, nasuprot pravom uvidu u “samu stvar”. Ali ovo odmah pokreće pitanje: Zašto

ljudima treba nekakva imaginarna transpozicija njihovih realnih uslova života, tj. sveta? Po prvom

odgovoru (u osamnaestom stoleću), u pitanju je prosta obmana, teorija zavere sveštenika i despota da

obmanu narod proizvodima njihove mašte (Bogom, rajem, paklom, itd.), a u cilju ovladavanja širokim

narodnim masama, tako da oštećeni postupaju iracionalno, suptotno sopstvenim interesima i za interese

eksploatatora koji su izmislili ideologiju. Altiser “podjednako lažnom”12FUSNOTA smatra i stanovište

mladog Marxa iz Nemčke ideologije, gde se tvrdi shodno Feuerbachu, da ljudima treba imaginarna,

otudjujuća predstava stvarnosti zato što je stvarnost po svojoj suštini otudjujuća zahvaljujući

kapitalističkim odnosima proizvodnje, zato što su društveni odnosi kontaminirani formom “otudjenog

rada”.13 FUSNOTA I ovde, kako ćemo videti, Altiser potpuno zanemaruje shvatanje fetišizma robe u

Marskovom Kapitalu, iz koga je, slično kako je Žižek kasnije tvrdio o Marksovom fetišizmu robe,

Altiser upravo mogao da nauči da je poreklo ideološkog iskrivljenja u samoj stvarnosti.

“Uzrok” ideološkog iskrivljenja i tzv. krivih predstava treba tražiti u pre svega praktičnom odnosu ka

stvarnosti, tvrdi dakle Altiser, “imaginarna priroda ovog odnosa stoji u osnovi svih iskivljenja koja

možemo uvideti u svakoj i svoj ideologiji”14 (pod uslovom naravno da nismo robovi baš te idelogije).15

Da bi se uslovi proizvodnje kao uslovi dominacije reprodukovali nužna je reproduckija radne snage koja

u proizvodnji učestvuje. Ovi odnosi zahtevaju reprodukciju svojih proizvodnih snaga, dakle: radne

11 I kako je eksplicitno rekapitulirao u svom tekstu: L. Altiser, “Ideology and Ideological State Apparatuses”, XX12 Ibid, XX.13 L. Altiser, “Ideology and Ideological State Apparatuses”, XX14 L. Altiser, “Ideology and Ideological State Apparatuses”, XX15 Što, ponovimo, nikada nije praktično moguće, naučnici joj nikada ne izmiču u ne-naučnoj praksi, dok se i za filozofe dalje navodi da uvek imaju njihove ideološke „vrednosti“, kako nam je rečeno u:L. Altiser, Philosophy and the Spontaneous Philosophy of the Scientists, www.marx2mao.com/Other/PSPS90NB.html.

8

snage, dakle odgovarajućih ljudi, koji svoj potlačeni odnos prema društvenim instancama ekspolatacije

trebaju sebi imaginarno predstaviti da bi u ovim odnosima “normalno” funkcionisali, te da bi se time

sami odnosi dominacije “normalno” odvijali.16 FUSNOTA

Po Altiseru subjekt postoji samo po ideologiji. Ideologija naravno nije individualna.17 Altiser, klučno

i jako uticajno, insistira da je ideologija uvek materijalizovana u ritualima državnih institucija

(“državnih ideoloških aparata”) u službi re/produkcije radne snage zarad reproduckije postojaćih

odnosa proizvodnje, dakle u službi očuvanja društvenih odnosa kao odnosa dominacije.18 FUSNOTA U

tom kontekstu ovde se, svakako, tvrdi jedna od tvrdjih varijanata teze o društvenoj konstrukciji

individue. Ideologija kreira “Smisao” života - stvara imaginarni odnos individue prema spoljašnjim

odnosima u društvenoj stvarnosti, koje individua mora prevideti da ne bi videla da je eksploatisana u

službi vladajuće klase. “Ideologija interpelira individue u subjekte”, kako glasi čuveni Altiserov stav19:

postajanje subjektom, subjektivacija, je protumačena kao interpelacija, kao odgovor na ideološko

“prozivanje” posredovano preko državnih ideoloških aparata, uredjeno njihovom svakako ne-ličnom

praksom, a upravo identifikacija funkcioniše interpelacijom: stvara navodno individualne ličnosti i

unutrašnjost subjektivne psihe. “Egzistencija” subjektivne psihe, sa svim njenim uverenjima, željama,

projektima; ukratko: svesnim predstavama, kao samo-identične samo-prisutne lične svesti, koja stoji u

osnovi mišljenja i delanja individue, jeste fudnamentalna pra-iluzija, obzirom da je ova interiornost

upravo neodvojivo povezana sa mehanizmom ideološkog prozivanja koji je nužno materijalizovan u

državnim ideološkim aparatima. Altiser striktno tvrdi tezu o materijalnoj egzistenciji ideologije koja

16 Zato Altiser i počinje tekst dužim razmatranjem reprodukcije odnosa proizvodnje, reprodukcije proizvodnih snaga, i svo vreme, iako od početka imlicitno: tezom da su ti društveni odnosi, koji se reprodukuju re/produkcijom odgovarajuće radne snage, shvaćeni kao odnosi dominacije - umešani u ideološku proizvodnju individua u subjekte ideologije, u potlačena bića koja, naravno nesvesno, “imaginarno”, rade suprotno sopstvenim interesima, a za interese njihovih eksploatatora – što i treba da se pokaže teorijom ideologije. U ovim bitnim tezama, Altiser preuzima i zapravo razradjuje tradiciju kritike ideologije započetu još u doba Prosvetiteljstva, pogotovu kod Feuerbacha, Marxa i Frankfurtske škole, i ne spominje ovu bitnu činjencu pripadnosti “naučno-istraživačkoj tradiciji” Kritičke teorije (pod čim podrazumevam ovde radikalnu društvenu kritiku – od Prosvetitelja, do Žižeka) Videti: L. Altiser, “Ideology and Ideological State Apparatuses”, XX - XY17 Kao što je vidljivo u neurotičnim simptomima, i teoretizaciji njihovih društvenih uzroka u psohoanalizi, nema govora o, ne samo racionalnom, nego ni jedinstvenom, ličnom, sebe-stvarajućem subjektu. Svako nesvesno izvedeno iracionalno ponašanje, svaki neurotični simptom, napada ideju subjekta kao striktno individualnog, dakle, bukvalno, “nedeljivog”, jer neurotični simptomi koji se svima dešavaju potvrdjuju (takodje i) podeljenost u psihičkom sistemu. Sa druge strane, velika masovna patologija, dakle istovetnost iracionalnih ponašanja kod ogromnog broja ljudi osporavaju tezu o subjektu kao ličnom samo-proizvodjaču. I time je već, do sada, ukazano na glavni strukturalistički “obračun” Altisera sa modernom idejom samo-transparentne, racionalne, lične, individualne subjektivnosti18 Ibid, XX19 Ibid, XX

9

u kapitalizmu vrši reprodukciju radne snage kroz produkciju (socijalnu konstrukciju) subjekata.

Psihička interiornost pre svega je uvek materijalno uslovljena, otelovljena ideološkim praksama,

ritualima državnih institucija; fundamentalni pra-ideološki gest je zaborav te činjenice.20 FUSNOTA

Pitanje “lažnih predstava”, “verovanja” i ostalih svesnih predstava individue ovde je sekundarno, one

se svakako posmatraju kao učinak ideologije, no za ideologiju je ključno da stvara pre svega,

odgovarajućeg aktivnog, praktičnog, proizvodnog čoveka koji je kod Altisera sveden na “ideološku

mašinu” koja gotovo automatski, nesvesno i neistinito,“imaginarno”, prihvata realne (dakako,

nesubjektivne, nelične, nepravedne, neljudske) odnose sopstvene prakse, životne egzistencije, u svojoj

navodno racionalnoj, ličnoj, individualnoj, slobodnoj, svakodnevnoj praksi, pre svega. Akcenat je na

nesvesnoj praktičnoj integraciji u društvo – i na ovome će insistirati i Žižek. Represivna društvena

integracija je po Altiseru nešto što se dešava kroz nesvesno formiranje (socijalnog identiteta) “ličnosti”

(za Altisera i suprotno slovenačkim Lakanovcima) uvek-već ideološkog subjekta. Poenta je da je

praksa individue primarno kreirana ideologijom - jedna od fundamentalnih ideoloških iluzija primarno

prikriva ovu činjenicu. Na ovome će insistirati i Žižek.

Kakav je odnos uverenja i delovanja ovde? Individua ne deluje na osnovu svojih svesnih uverenja

nego su ova produkt prakse individue kreirane kroz rituale otelovljene u institucijama. Ovim se tvrdi

materijalnost verovanja. Naravno, ovo gledište je oštra kritika modernog shvatanja subjektivnosti, jer

nema govora o slobodnom svesnom subjektu koji (prvo) racionalno bira uverenja pa (potom) deluje

prema njima. Obratno, verovanja (svesna interiornost) su retroaktivni učinak prakse (spoljašnjeg

ponašanja kroz koje subjekat nesvesno prihvata i kod rituala kojim je uredjena praksa). Uverenja su

učinak prakse, i to prakse čija je formula spoljašnja subjektu, nelična, jer pričamo o praksi rituala,

otelovljenim i kodifikovanim načinima ritualnog (time i iracionalnog, ako hoćete tako da kažete)

postupanja, uvek materijalizovanim u moćnim institucijama postojaćim pre subjekta.21 Žižek i Altiser

20 Ibid, XX21 Reći da su rituali institucija kodifikovani, prosto znači reći da su uredjeni prema nekim pravilima, a ta pravila su ono što subjekt nesvesno i iracionalno prihvata u ideologiji. Ne zvaničnu, nego praktična pravila života, i to često neiskazana, nego naprosto prihvaćena. Ta pravila su onda, mogli bismo reći, prava vera subjekta,iako skroz neosvešćena: nepoznata i samom subjektu. Ta pravila po kojima subjekt postupa kao da su istinita, jer prema njima uredjuje svoj život su mnogo preciznije i dublje tematizovana kod Žižeka nego Altisera, pod Žižekovim pojmom nesvesne ideološke fantazije: iracionalne fikcije operativne u samoj društvenoj stvarnosti, dakle: operativne kroz nesvesno subjekta, a ne kroz dogme koje on ili ona svesno zastupa. Sada je već objašnjeno i zašto Žižek mora i više od Altisera da se oslanja na psihoanalizu: tematizacija ideološke fantazije kao nesvesne, a fundamentalno konstitutivne za ljudski život, neće ići bez jako puno teoretisanja o samom nesvesnom. No, iako razlika dva mislioca još nije naznačena, vidi se i koliko je sam Altiser bio blizu Žižekovoj poziciji o fundamentalnom nivou ideologije.

10

prihvataju od Lakana tezu o jako psihički moćnoj “delatnosti mrtvog slova u nesvesnom”, o

fundamentalnoj moći “koda” (dakle: pravila) besmislenog, subjektu neshvatljivog, kodifikovanog

neličnog rituala u ličnoj psihi.22 Pravilno obavljanje rituala, učešće u uobičajenim praksama odredjene

društvene zajednice koja funkcioniše po tim ritualima i identifikacija sa tom grupom - to jest: realno

životno funkcionisanje po odredjenim pravilima, a ne dogma sa kojom su ta pravila navodno povezana,

jeste, možemo čak reći suština ideologičnosti ideologije. To je cilj i način funkcionisanja sve i svake

ideologije: učešće u praksama grupe i identifikacija sa grupom – verovanje u zvaničnu dogmu nije ono

glavno ni stvarno bitno u svoj i svakoj ideologiji. Pri tome je bitna praktična uloga same dogme,

nikako njen sadržaj! Njena uloga je, najčešće, da bude puka potpora ritualu, praksi. U ideologiji ste

“već” kada pratite ideološke rituale neke neslobodne grupe i sa tom grupom se identifikujete, pri čemu

do identifikacije kod ogromne većine ljudi dolazi na osnovu njihove prakse, a nikako ne shvatanjem

teorijske veličine ideološke dogme – postaje se rob ideologije učestvovanjem u kodifikovanim ritualima

zajednice, a ne pravim razumevanjem onoga šta dogma na koju se ritualizovana praksa zajednice

oslanja znači uopšte. Na u ovoj tački jako bliskom shvatanju odnosa verovanja i prakse insistira se i

kod Altisera i Žižeka23 i ukazuje na istog starog mislioca koji je uvideo o čemu se radi u ideologiji.

Ingenioznu formulu nalazmo upravo kod velikog ideološkog mislioca Bleza Paskala. Šta da radi onaj

koji nikako ne može da veruje (u dogmu)? Uprošćeno, klekni na kolena moli, idi u crkvu, prati molitve

i verovanje će doći naknadno. Ritual, ideološka praksa institucija, uredjena po -za individualnog

subjekta- nesvesnim, nemišljenim pravilima, je ono iz čega nastaju svesna, navodno “lična” uverenja –

koja samim tim nisu ništa lično. Tako Paskalov budući katolik, da uzmemo najupečatljiviji primer, ide u

crkvu i na mise i tamo radi sve što mu se kaže da radi, a to je ono što vidi da rade i drugi tamo. U

katoličkoj crkvi će slušati neki govor na latinskom jeziku, neshvativši verovatno ni reč molitve, dakle:

dogmatskog slova ideologije - istovremeno se krsteći i radeći tokom mise ono što i drugi rade kao da

razume vekovima unazad napisan tekst koga ne shvata ni najmanje (osim ako baš zna latinski jezik jako

dobro nekim slučajem). Ipak, ovo odlaženje u crkvu i obavljanje rituala koje ni najmanje ne razume će

učinti, kako smatra i Paskal, da konačno pro-veruje u neke osnovne stavove katoličke dogme (one koje

uopšte može da shvati), da nastavi da ide u crkvu i učestvuje u drugim religijskim ideološkim ritualima

22 Za prikaz psihoanalitičke teorije od izuzetnog značaja i za Altisera i Žižeka (i grupe oko njih) videti: J. Lakan. "The Agency of the Letter in the Unconscious, or Reason Since Freud.", u: Écrits: a Selection, prev. na engleski Alan Sheridan, Tavistock, London, 1977., 146-178. Preuzeto sa: http://www.rlwclarke.net/courses/LITS3304/2011-2012/04BLakan,TheAgencyoftheLetterintheUnconscious.pdf23 L. Altiser, “Ideology and Ideological State Apparatuses”, XX, i S. Žižek, The Sublime Object of Ideology, Verso, London – New York 2002, 43.

11

(čiji smisao nikada neće ni shvatiti) i, ključno, da se identifikuje kao katolik – što, ako Paskalov

nesrećnik stvarno radi sve navedeno, i to sve više, realno i znači da postaje vernik! Vidimo na ovom

primeru da subjekat ne mora ni da razume teorijski, to jest, dogmatski deo ideologije kojom je obuzet –

jer kako Altiser otkriva, a i Žižek strogo insistira: ideološka dogma neke ideologije ni ne mora da bude

nešto što razumemo da bi bili potpuni robovi te ideologije! Paskalov vernik ne razume tekst mise, što

je, kako su otkrili Altiser i Žižek, prateći Lakana, redovna situacija u ideologiji, nikako ne izuzetak:

“verovanje je stvar poslušnosti mrtvom, neshvaćenom pismu”, kako kaže Žižek.24 Ritual je dogmatski,

asubjektivan i otelovljen u egzistenciji crkve kao institucije, a konstitutivan je za praksu pojedinca koja

prethodi uverenju, a svesno uverenje opet, kada jednom iz prvobitno nemišljene prakse nastane,

funkcioniše kao daljnja podrška ideološkoj praksi individue. Ideološka mistifikacija je i u tome što će

subjekt koji tek naknadno p-r-overuje misliti da je “klekao da moli” zato što je već verovao: nastalo

stanje nelegitimno se proširuje u prošlost. KO JE OVO OTKRIO? ALTISER. PROVERI! Ovde već

možemo uvesti elemente Žižekove kritičke diskusije Altisera. Žižek, čini mi se sasvim ispravno,

primećuje jaz u Altiserovoj teoriji izmedju fundamentalno bitnog Altiserovog stava o materijalnosti

ideologije, stava da je ideologija uvek otelovljena moćnim institucijama, “državnim ideološkim

aparatima”, onoj birokratskoj iracionalnoj mašineriji koja je vrlo bukvalno materijalna potpora

besmislene ritualizovane prakse individua - i drugog fundamentalno bitnog Altiserovog stava: stava o

materijalizovanosti, o spoljašnjosti svesnih verovanja (koji je upravo bio detaljno diskutovan). Oba

stava zastupa, u izrazito velikoj meri, i sam Žižek - sami po sebi oni “nisu problem”, nego ogromno

Altiserovo teorijsko otkriće. Ali, gotovo očigledan prigovor od koga Žižek započinje svoju kritiku u

Sublimnom objektu ideologije, je da Altiser nikada nije povezao ova dva fundamentalno bitna stava!25

Toga stvarno nema nigde, ni u tragovima, u celom Altiserovom tekstu. Postavlja se onda očigledno

pitanje: Kako se ideološko Veliko Drugo državnih ideoloških aparata uopšte može internalizovati u

unutrašnjosti psihe individue, tako da iz ritualizovane besmislene prakse odredjene moćnim

institucijama uopšte nastane, na kraju, i svesno verovanje?26 No, na ovo bitno pitanje vraćamo se čim

uvedemo kasnije kritiku Altiserovog shvatanja subjektivnosti kao uvek (i-ili: uvek-već) ideološke

subjektivnosti, to jest kritiku shvatanja da je čovek puka ideološka mašina.

24 Ibid.25 Ibid.26 Ovaj, kod Altisera, kako se upravo ispostavilo, neobjašnjeni proces ideološke subjektivacije moćnim institucijama može

funkcionisati i svesnim i nesvesnim mehanizmima – ali to je sasvim nebitno, jer Altiseru fali objašnjenje u oba slučaja, iako

ćemo jako lako pretpostaviti da će dublje objašnjenje opet i još više morati da se poziva na ono nesvesno u psihi – što kod

Žižeka, naravno, i jeste slučaj.

12

Altiser tvrdi da izlaže transistorijsku teoriju osnovne strukture ideologije, “Ideologija” je večita i

to u upravo ovakvoj konstalaciji. To naravno ne znači da se ne menjaju konkretne ideologije, dominante

ideologije su svakako nešto što nije večito, posebne ideologije imaju svoju istoriju. Medjutim,

mehanizam interpelacija/identifikacija je večit koliko i materijalnost ideologije, dakle koliko i

imaginarnost (različitih i promenljivih - posebnih) odnosa individue prema realnim uslovima njene

egzistencije. Struktura rekli bismo “ideologičnosti ideologije” i time “imaginarnosti” identiteta ličnosti,

subjekta ideologije, je ono što je večito “upravo kao što je i nesvesno večito”27 FUSNOTA,dodaje

Altiser pozivajući se na poznati Freudov stav, a uz u celoj dosada pomenutoj konstrukciji izraziti uticaj

odredjene Lakanove osnovne ideje strukture nesvesnog, imaginarnog ne/prepoznavanja i simbolnog

posredovanja.28

Dakle, subjektivnost subjekta nije nikako niti biološka, niti psihička niti metafizička, niti lična po

poreklu. Dalje, “ideologija interpelira individue u subjekte” - postoji čist rez izmdju predsubjektivne

pre-ideološke individue (koja zapravo ne postoji u ljudskoj stvarnosti osim po Lakanovoj teoriji

psiho-seksualnog razvoja samo pre ulaska deteta u društvo kad je naučen jezik, pa čak i pre “faze

ogledanja” - dakle u najranijem detinjstvu) i uvek-već ideološke subjektivnosti na kojoj se temelji

samosvesno samo (ne)razumevanje individue. Rez individua-subjekt uvek podrazumeva, kod Altisera,

iznenadno ne/prepoznavanje da je čovek (indivuda) uvek već bio to što jeste: ideološki konstituisan

socijalni subjekt; postajanje subjektom uvek ima retroaktivni efekat, bazirano je na nužnoj iluziji,

ilegitimnom proširenju nastalog stanja na pred-prošlost. Tako će u prethodnom primeru, Paskalov

vernik misliti da je počeo da obavlja verske rituale zato što je prethodno verovao, a ideološki

zanemaruje činjenicu da je verovanje ono što je došlo naknadno, iz same prakse, posle (nekog vremena)

učešća u njoj. Subjekat je slobodan – u krajnjoj liniji- da slobodno privati svoju potlačenost ideološkom

Drugom (ideoloških aparata, rituala, institucija). A iluzija o ličnom poreklu sopstvene prakse iz

sopstvenih ubedjenja je nužna za buržoasku arhi-iluziju o jedinstvenom subjektu odgovornom za svoje

postupke koliko i svet u kome živi i čiji je navodni autor – iluziju koju napada cela

post/strukturalistička društvena kritika!

27 L. Altiser, “Ideology and Ideological State Apparatuses”, XX - XY28 Zapravo, ovde vidimo uticaj strukturalističke dogme na Altisera. Nema promene mehanizma idelogije, forma ideologije, sada nazvana “struktura”, se ne menja, ista je oduvek i zauvek, dok se pojedini elementi ove strukture svakako menjaju. Žižek FUSNOTA će ukazivati oprezno u opštem prikazu teorije ideologije u Mapping Ideology i The Sublime Object of Ideology da se i dominantni način funkcionisanja ideologije istorijski može menjati. To je još jedan primer u kojoj je meri Altiser obuzet strukturalističkom analizom, dok ju je Žižek prevazišao.

13

Praksa -aktivnost- postoji samo po subjektu, subjekt postoji samo po ideologiji, prema tome praksa

postoji samo po ideologiji. Ideologiji koja nije prosto “lažna svest” ne bi se mogao suprotstaviti ni

naprosto ispravi uvid. Čovekova praksa, on sam, postoji po ideologiji, subjekt sam je njom konstruisan

uz njegov odnos ka svetu i značenja koja u njemu zatiče. Ovde se insistira na nepostojanju

objektivnog, a opet opštevažećeg subjektivnog stava ka stvarnosti - čovekova praksa je uvek-već

ideološki konstrukt, kome se poriče svako pravo na zahtev za metafizičkim i-ili naturalističkim

opravdanjem.. Nauka koja ima privilegiju objektivnog uvida, ponovimo, bar kod Altisera nije

subjektivna tj. praktična pozicija, u tom smislu “ne postoji subjekt nauke”, što svakako ne znači da ne

postoje naučnici koji se njom bave, već da to bavljenje podrazumeva odredjenu suspenziju ličnog

praktičnog odnošenja, praktičnih interesa i etičkih stavova.

Altiserova teorija ideologije i osnovne Lakanove ideje. Kritika Altisera kod

Slovenačke škole i temelji Žižekove teorije ideologije

Žižekova i Altiserova osnovna inspiracija je ista. Altiser ovde koristi interpretaciju jedne od faza

Lakanovog rada da eksplicira sa struktural-marksističke “naučne” strane mehanizam funkcionisanja

ideologije. Sada ćemo povezati osnovna Lakanova shvatanja subjektivnosti i identifikacije. U

Altiserovoj tezi o osnovnoj konstituciji ideološkog subjekta kao konstituciji predstave imaginarnog

odnosa ka realnim uslovima egzistencije, i daljnjih imaginarnih iskrivljenja – mistifikacija, pronalazimo

kritiko-ideološku upotrebu Lakanovih shvatanja paralelne konstitucije i alijenacije subjekta kroz

prepoznavanje sebe u imaginarnoj slici sebe koje je 1) fundamentalno za formiranje identiteta subjekta

i 2) naravno, pošto ja nisam slika sebe, uvek lažno, uvek takvo da je na delu prepoznavanje koje je

neprepoznavanje, konfuzija sebe i poželjne slike sebe.29 Sumirajući uticaj Lakanove teorije nastanka

“imaginarnog” i “simbolnog” psihe u psihološkom razvoju individue vidimo kako je Altiser došao do

nekih od osnovnih zamisli. Po Lakanu, u “pre-edipalnoj”,“ogledalnoj fazi” razvoja imamo primarno

formiranje identiteta individue (Lakanovog: “imaginarnog”, u njegovoj tehničkoj terminologiji:)

29 Fascinacija gledanjem slike sebe u ogledalu, Lakanovo “imaginarno”brkanje sebe i poželjne slike sebe, primećena je već za decu najmladjeg uzrasta, oko šestog do osamnaestog meseca starosti. Oko osamnaestog meseca starosti se ulazkom deteta u jezik stvara u njemu “simbolno” područije zakona i regulacija – ulazi se u društvo koje nad-odredjuje šta je poželjna slika samog sebe.J. Lakan, “The Mirror-phase as Formative of The Function of the I” u S. Žižek i drugi, Mapping ideology,93-100

14

“lažnog”, umišljenog identiteta, još pre početka socijalizacije. Početak socijalizacije je učenje jezika i

time nastaje u čoveku Lakanovo “simbolno” otudjenje individue (“simbolno” kao društvenim pravilima

kodifikovanog i jezički posredovano otudjenje i potlačivanje), gde se prethodna (“imaginarna”)

struktura ne/prepoznavanja održava, ali menja u fazi “edipalnog kompleksa” i biva, recimo: “uznešena

na viši nivo”, tako da se “društveno-simbolno” (dakle: jezikom, i svim u njemu kodifikovanom prema

pravilima vladajućih institucija) posreduje fundamentalna struktura ideološke iluzije formiranja

identiteta ne/prepoznavanjem u Drugome. Tada, kada je dete već naučilo jezik, internalizacijom

Lakanovog “Velikog Drugog”, socijalno/simbolnog poretka “mrtvog pisma nesvesnog”, počevši od

jezičkih pravila do onog što je otelovljeno u materijalnim praksama, ritualima i delovanjima na poziv

Lakanovog “simbolnog” “Velikog Drugog”. Altiserovo “prozivanje”, “interpelacija”, od strane

ideološkog Drugog, što su kod Altisera institucije kao državni ideološki aparati, shvaćeno je kao nužno,

koliko i Lakanova imaginarna faza, te je zato svaki lični identitet iracionalan, sva subjektivnosti

ideološka. Ulazkom deteta u jezik “imaginarno” ne/prepoznavanje biva zauvek posredovano

“simbolnim” pravilima prihvaćenih institucija, od porodice, preko škole, pa nadalje - institucija koje

kreiraju i pravi identitet individue i nužnu iluziju da je za njega odgovorna sama individua.

Po Lakanu čovek, podredjen autoritetu “mrtvog slova”, “simbolnom”, onom što je otelovljeno u

ritualima institucija (u najširem smislu) je “pre izgovoren nego što govori”.30 FUSNOTA Jedan

diferencijalno uredjeni “govor”, što je nesvesno u svojoj suštini (kako glasi Lakanova čuvena teza)

strukturirano kao jezik31 uvodi čoveka u područije društvenog kao simbolne razmene, nad/odredjuje mu

“identitet”, subjektivnu poziciju, korelativno sa fiksacijom značenja označitelja koja uopšte omogućava

“racionalni” svesni govor. Simbolno strukturalno nesvesno stalna je tema strukturalizma. Lakan dalje

napreduje u strukturalnoj analizi, te ovu povezuje sa Freudovim pojmom nesvesnog (nesvesnog u užem

smislu: kao potisnutog), onog što se opire osvešćenju a vraća u “realnom”, onom što izmiče svakoj

simbolizaciji, davanju smisla: u “simptomima” - jedinom ostatku “realnog”, prirodnog, u društveno

kreiranoj individui, ostatku koji se stalno vraća da “progoni” društveno konstituisani Altiserovski

subjekt. Tematizujući simptome kao povratak potisnutog, tematizujući “strukturalna” (“simbolna”,

društvena) posredovanja želje, Lakan i njegovi interpretatori eksplicitno se povezuju na nasledje

30 J. Lakan, XXXX31 Dakle, prema besmislenim pravilima koja su postojala pre individue, koja nisu ničiji lični rezultat Koliko i izbor pojedinih reči za pojedine stvari, ili gramatičkih pravila, glavna društvena pravila nemaju nikakvo racionalno opravdanje. Individua naprosto i iracionalno mora da ih prihvati da bi funkcionisala u zajednici. A prihvatanje iracionalnih pravila ne ide kod Lakana i Žižeka tako “glatko” kao Altiserov čisti rez pred-ideološke individue i subjekta ideologije, nego uvodi zauvek otudjenje u subjekta – manifestovano, bar, neurotičnim simptomima.

15

Nemačke klasične filozofije. Tako na primer (ideološka) fantazija funkcioniše prema konkretnom

objektu želje kao Kantov transcedentalni šematizam prema objektima čulnosti. Analogno načinu na koji

transcedentalni šematizam povezuje „čiste“ (ne-empirijske) pojmove sa objektima u stvarnosti, fantazija

bi ovde bila način povezivanja želje sa konkretnim objektima.32

U svom razmatranju Altisera, M.Dolar u Sa one strane interpelacije tvrdi da ovaj proces ideološke

subjektivacije nikada nije potpun. Krucijalni problem tu je ključna ideja Altiserova ideja čistog reza

nauke (koja uviđa materijalnost uvek po cenu suspenzije praktičnog odnošenja, tj., po cenu

subjektivnosti u Altiserovom smislu) i ideologije; reza ne-subjektivisane individue i uvek-već

ideološkog subjekta. Rez, po Dolaru i Žižeku, nikada nije čist, nikada ne dolazi do, da tako kažemo,

glatkog prelaza pred-ideološke „materije“ (Lakanovog „realnog“) u interpelirani, konstruisani,

ideološki subjekt. Nadovezujući se na Lakanovu koncepciju Realnog, Dolar i Žižek tvrde da ovakva

ideološka subjektivacija uvek proizvodi neintegrisani ostatak u svakoj ideološkoj subjektivnoj poziciji.

To jest, gledajući iz bilo koje od tih pozicija – nedostatak. Polazišna tačka za Slovenačke Lakanovce

nije poricanje ideja interpelacije i prethodno opisane pra-ideološke iluzije (proširivanja nastalog na

prethodno stanje, sa paralelnom iluzijom unutrašnjeg porekla konstruisane pozicije), već to da ova

operacija nikada nije potpuna - ovde se „ne poriče rez samo dodaje ostatak“33, ovaj ostatak je ono što je

na delu u psihoanalitičkom pojmu simptoma. Ukratko, onaj „subjekt“ koji se tematizuje u Sublimnom

objektu ideologije i kod Dolara je „upravo neuspeh da se postane subjekt“ u Altiserovom smislu

ideološkog subjekta! “Za Altisera subjekt je ono po čemu funkcioniše ideologija, za psihooanalizu”

[kod Slovenačkih Lakanovaca] “subjekt nastaje tamo gde ideologija pada.”34

Preuzima se Lakanova teorija razvoja u kojoj već ulazak deteta u područje simbolnog (jezika,

eksplicitnih i implicitnih zakona kao regulacija) nikada ne prolazi tako glatko; tj. ne bez –za

konstituisani ideološki subjekt spoljašnjeg- ostatka, odredjene “primarne materije”, koja nastavlja da

“progoni” svaku konstituisanu subjektnu poziciju, dakle: svaku u društvo, koje nikada u svojoj istoriji

pravedno bilo nije, navodno integrisanu individuu. Ovakva “spoljašnjost” ideologiji ili materijalnost

(individue) je prema tome striktno unutrašnja spoljašnjost, proizvod je iste operacije (Altiserovog reza

32 S. Žižek, The Sublime Object of Ideology, XX33 M. Dolar, “Beyond interpellation” u: Qui parle, Berkeley: Univ. of California press, vol.6, number 2, spring/summer 1993, 75-96Preuzeto sa: http://marifilos.files.wordpress.com/2011/09/dolar-mladen-beyond-interpellation.pdf.34 Ibid.

16

“interpelacije”) kojom neko uopšte može postati ideološkim subjektom u Altiserovom smislu.

Subjektivnost koja se kod slovenačkih Lakanovaca tematizuje je konstituisana oko ove “intimne -

spoljašnje srži” (spoljašnje onom subjektu nastalom kroz proces subjektivacije, unutrašnje pošto

pričamo striktno o materijalnosti tog subjekta od koje on uopšte nastaje – o ostatcima predruštvenog,

“prirodnog” Lakanovog realnog). Lakan za ovaj “fenomen” unutrašnje spoljašnjosti ima svoj

neologizam: ekstimnost35. Ovakva vrsta “materijalnosti”, “spoljašnosti” preuzeta iz jedne interpretacije

psihoanalize igra ključnu ulogu u savremenoj tematizaciji ideologije.

Ova “ekstimnost” je, naravno, ono što se vidi, pre svega i snažno, u neurotičnim simptomima, ako

izlaganje spustimo na individualni nivo. U simptomima, ostatcima materijalnosti “realnog”, vidimo

nemogućnost potpunog integrisanja individua u bilo koji (bar do sada postojaći) društveni -

“simbolni” poredak koji omogućava subjektu da svesno – dakle, za Lakana, Altisera i Žižeka:

pogrešno, “imaginarno”, kaže ko je uopšte on/a sam/a, šta radi, i zašto radi. A setimo se da je za

Freuda razlika izmedju normalnog i neurotičnog samo razlika u stepenu! Simptomi postoje (manje ili

više; na ovaj ili onaj način) kod svakog, pa i njihov uzrok, Lakanova “ekstimnost”, ostatak

“besmislene” (u simbolni, društveno-ideološki poredak) neintegrisane “materijalnosti” realnog u

individui jeste opšta karakteristika ljudske subjektivnosti.

Problematizuje se Altiserovo shvatanje materijalnosti ideologije i materijalnosti subjekta. Altiser

već zna da su rituali institucija na čiji se ideološki zov postaje interpeliranim “samosvesnim” za-sebe, a

imaginarnim po-sebi - ideološkim subjektom, kodifikovani rituali moćnih institucija, ali propušta da

(detaljno) razmotri odgovarajuću Lakanovu kategoriju “simbolnog” i kategoriju “stvarnog”, “realnog”,

kao ovog “ekstimnog”- materijalnog ostatka; ostatka koji opstaje i posle ulaska individue u jezik i time

u simbolno, što znači u područje kodifikovanih, iracionalnih, traumatično iskušenih, neličnih pravila

prakse institucija. Altiser ne shvata efekat koji u individui proizvodi ulazak u simbolno, a svaka

ideološka identifikacija – subjektivizacija, ideološko “prozivanje”, Lakanovo imaginarno, jeste (što

Altiser jako dobro zna) posredovana “simbolnim poretkom”. Tako Slovenačka škola tvrdi

materijalnost “realnog” koja mora prethoditi ulazku individue u polje ideologije kao ogledalnog

ne/prepoznavanja sebe u Drugom i koje je uopšte omogućava. (Naravno, ovako shvaćena materijalnost

subjekta nije materijalnost ideologije, to jest: nije materijalnost Altiserovih institucija, “državnih

35 Ibid..

17

ideoloških aparata”, nego materijalnost, a to je bukvalno ono stvarno, “realno” samog subjekta, koja se

održava i nasuprot od Altiserove materijalnosti ideologije, prihvaćenih i razmatranih moćnih državnih

institucija. Na ovakvoj materijalnosti subjekta (koje kod Altisera nema) naslanja se svaka ideologija

koliko i kritika, kod slovenačkih Lakanovaca.

Kategorija realnog (ovako konceptualizovane “materijalnosti” čoveka) kao, nedostatka, nesvodivog

antagonizma u srži svake društveno, “simbolno” konstruisane stvarnosti verovatno je najznačajnija

filozofski od svih Lakanovih pojmova. Insistira se već kod Žižekovog Lakana na nesvodivosti razlike

“Stvarnog” i (društveno-simbolno konstruisane) “stvarnosti”, pa ovakva filozofska artikulacija smešta

Lakana i naravno Žižeka, Žižeka koji celi nasledjeni skup psihoanalitičkih tvrdnji Lakana

socio-filozofski interpretira, pretvarajući ga u jednu verziju nove kritičke teorije društva i daje mu

filozofski značaj u vezi sa formulisanjem prihvatljive verzije materijalizma.

Osnove Žižekovog shvatanja ideologije

U radu su nadalje izloženi neki osnovni stavovi rane teorije ideologije Slavoja Žižeka, iz faze

Sublimnog objekta idelogije i neposredno nakon toga, ukazivanjem na njihovu vezu sa Žižekovom

kritičkom analizom Altiserovih shvatanja. Izložene su dakle, ukratko, Žižekove osnovne teze o

ideologiji, a po kojima Žižek postaje svetski poznat, iz njegovih prvih bitnih publikacija na engleskom

jeziku, dakle: izloženo je ono što je Žižek tvrdio u tekstovima iz prve polovine devedesetih godina, na

čiju analizu je ovaj rad ograničen. Opšta formula ideologije, kako se to redovno, pa i kod Žižeka

navodi, je takva da se pod ideološkim posmatra ponašanje ljudi takvo da oni nešto rade, a ne znaju šta

zapravo rade. Prema tradicionalnoj prosvetiteljsko-marksističkoj šemi, na primer, siromašni vernik ide

u crkvu, misli da odaje počast bogu svojim bogosluženjem, a u stvarnosti pomaže crkvi kao represivnoj

18

društvenoj instituciji da održi svoj društveni položaj i time radi protivu svojih interesa. Medjutim,

mnogi danas tvrde da živimo u post-ideološkom dobu. Kako bi postmodernisti rekli, došlo je do “kraja

velikih priča”. Moć funkcioniše cinično i direktno, a po mnogim autorima to znači kraj ideologije. Niko

više čvrsto ne veruje ni u šta, često se čuje, a to onda, navodno, znači da nema ideologije u

savremenosti. Žižekovo stanovište, sasvim suprotno postmodernom, otvara sasvim novo polje kritike

ideologije a ovo se najupečatljivije može prikazati kroz njegovu tematizaciju cinizma kao forme

ideologije.36FUSNOTA Današnja formula ideologije, na prvi pogled, bi onda bila: “Znaju vrlo dobro šta

rade, pa ipak to rade!”. A Žižek nam, uvodeći novu dimenziju razmatranja, ukazuje da ovo nije nikakav

kraj ideologije. Sama društvena i individualna stvarnost je utemeljena na nesvesnoj društvenoj,

“simbolnoj” fantaziji koja odredjuje ponašanje individua i funkcionisanje zajednice. Individue svesno

mogu usvojiti distancu prema ideološkim ubedjenjima, ali njihova sama praksa je uredjena nesvesnom

fantazijom, a to znači da je uredjena kao da su izvesni lažni iskazi istiniti. To znači da prethodna

“cinična” definicija postmodernog ponašanja opet pada u ideologiju. Ono što postmoderni subjekti ne

znaju je da je njihovo ponašanje utemeljeno na “fantaziji” povezanoj sa iracionalnim “fetišističkim”

obožavanjem nekih aspekata savremenog društva. Čak i cinični manipulant koji priznaje otvoreno

interese moći nije utekao ideološkom iskrivljenju.

“Iluzija [svojstvena ideologiji – S.E.] je prema tome dvostruka: sastoji se u zanemarivanju iluzije koja

strukturira naš stvarni, efektivni odnos prema stvarnosti. A ova zanemarena, nesvesna iluzija mogla bi

se nazvati ideološka fantazija (…) fundamentalni nivo ideologije nije iluzija koja prikriva stvarno

stanje stvari, nego (nesvesna) fantazija koja strukturira samu našu društvenu stvarnost.”37

Ideologija se dakle “sastoji”:

1) U samoj “stvarnosti”, samom ustrojstvu društva i odnosima individua – time što je društvena

stvarnost konstruisana oko “iracionalne”, ideološke, fantazije.

2) U zanemarivanju, potiskivanju činjenice, neznanju, da subjekti delaju u skladu sa pomenutom

vrstom fantazije.

36 S. Žižek, The Sublime Object of Ideology, XXX37 Ibid., 32-33

19

Tako čak i postmoderni cinični oblik svesti i dalje ne zna šta tačno radi. Teorerizacijom, pre svega,

ideološke fantazije i ideoloških fetiša, Žižek nam daje savremenu teoriju ideologije, koja se nadovezuje

na prethodne poznate formulacije, od Prosvetiteljstva do Altisera. Subjekti koji, na prvi pogled, “znaju

vrlo dobro šta rade, pa ipak to rade!”, u krajnjoj instanci analize padaju na osnovni ideološki nivo toga

da rade nešto, a ipak ne znaju šta rade, jer neznaju koji neosvešćeni principi (društvene fantazije)

upravljaju njihovim ponašanjem. Slično Altiseru, gde subjekti zanemaruju sopstveni odnos prema

društvenoj stvarnosti, i radikalnije od njega, ovde je sama stvarnost vidjena kao ideološka, kao

otudjujuća, kao izvor samog Altiserove imaginarne transpozicije odnosa u samoj stvarnosti. Po Žižeku,

pre svega je ideološka sama stvarnost, stvarajući time i potrebu za imaginarnom transpozicijom,

ne/prepoznavanje sebe u fiksiranju identiteta uredjenim zapravo državnim institucijama. Mogli bi

Altisera pitati: “Šta će nekome uopšte imaginarna predstava realnih odnosa u kojima je”. Jedini

mogući odgovor je još bliži Marxu nego što je Altiser38: Tako mora biti jer je sama stvarnost uredjena

prema fikciji, “ideološkoj fantaziji”, individua njome vezana time za “ideološke fetiše”, “uzvišene

objekte ideologije” koju fikcija nudi u zamenu za realne interese individua, a sve ovo, naravno,

pogoduje vladajućoj klasi, održavajući ljudsko društvo onakvim kakvo je uvek bilo: kao prožeto

odnosima dominacije.

Ime za faktor simbolne konstitucije stvarnosti je, dakle, (ideološka) fantazija. Pre svakog

prepoznavanja ili ne prepoznavanja sebe i stvarnosti Dolar i Žižek insistiraju na tome da je sama

stvarnost konstruisana odredjenom “fantazijom”. Ono primarno u ideologiji bila bi sama fantazija

koja je operativna u društvenoj stvarnosti. Ideologija se onda sastoji u dvostrukom “iskrivljenju”,

zanemarivanju činjenice da je naš odnos ka stvarnosti već posredovan (primarnom) ideološkom

fantazijom koja tvori samu stvarnost, Altiserove “realne uslove egzistencije”, “društvene odnose”.

Fantazija tvori stvarnost kao iracionalnu već time što uvek mora postulirati i odredjene “uzvišene

objekte ideologije”, “ideološke fetiše”, koji su potpuno po sebi besmisleni i služe samo da daju

stabilnost celom društvenom totalitetu. Sublimni objekt ideologije, ili ideološki fetiš, “ostatak realnog”,

bio bi centralni pojam, ono na šta se mora oslanjati celo fantazijom konstruisano ideološko polje da bi

zadržalo privid sopstvene konzistencije. Ovde je razlika u odnosu na Marksa. Dok bi tradicionalna

procedura kritike ideologije bila ukazivanje da je ideološki pogled uvek delimični pogled koji skriva

totalitet društvenih odnosa, kod sociološke interpretacije (bar “slovenačkog”) Lakana, ideološki je sam

38 Preciznije, upravo ga je dao Marx, a Altiser odbio u svom tekstu kada je odbio celu teoriju otudjenja kao “humanističku” i “nenaučnu”.

20

društveni totalitet koji se nameračio na brisanje sopstvene nemogućnosti kao dovršenog i zatvorenog

društvenog (i kognitivnog) polja.39 FUSNOTA Konstruisan na ideološkoj “fantaziji” ovaj je uvek

nekonzistentan, fetišistički iracionalno podržan odredjenim “uzvišenim objektima” na koje se mora

oslanjati kako se ne bi raspao, tj. kako ljudi ne bi uočili besmislenost celog jednog ideološkog polja.

Pojašnjenje Žižekove Lakanovske terminilogije:

Fantazija, fetiš, stvarno (realno) i stvarnost

Pomenuta istrajna, neuklonjiva “ekstimnost” realnog vidljiva je u simptomima, što naravno, na

kritiko-ideološkom nivou omogućava kritiku ideologije preko kritike društvenih “simptoma”,

ekonomskih kriza, pre svega, kao manifestacija realnog kao antagonizma, da preformulišemo klasični

Marksov primer. Ali “ekstimnost”, “realno” (Lakanov i Žižekov ključni i najteži pojam) javlja se i u

drugim kontekstima. Ako se simptomi jave, što je slučaj u svakoj ideologiji, onda je na ideologiji da

popuni ovaj ostatak Realnog, da smiri antagonizam, oslabi simptome, smiri krize i uguši pobune. To

ideologija postiže svojim zamenskim objektima za realno, svojim “uzvišenim objektima”: ideološkim

fetišima. Kritika ideologije postaje “kritika” ovakvih ideoloških fetiša, “uzvišenih objekata” -

ukazivanje da iza njih “ne postoji ništa”, da tako kažemo, to jest: da im je jedina svrha da podrže

(simbolnu) ideološku fantaziju – da prikriju nekonzistentnost vladajućeg ideološkog sistema. Svrha

uzvišenih objekata bila bi da prikriju antagonizam koji uvek istrajava, pa se Sublmni Objekt Ideologije

nastavlja na ideju radikalne demokratije, radikalne upravo u tome što insistira na trajnom priznavanju

privremenosti svakog društvenog sistema, toga naime da potpuna totalizacija društvenog polja, njegovo

zatvaranje, nije niti moguća niti poželjna. (Moglo bi se primetiti, pa iako autori ovo gotovo sigurno ne

bi priznali, da ovakvo stanovište dosta liči na Poperovu ideju otvorenog društva u jednoj politički levoj

interpretaciji.)

39 Ibid., XXX

21

Pojasnimo do sada napisano. Uveli smo paradoksalni pojam stvarnog (realnog), razliku stvarnosti i

stvarnog i tvrdnju da je stvarnost zasnovana na fantaziji, te pojam ideološkog fetiša.

Žižekov (tj. izvorno Lakanov) pojam Stvarnog je izuzetno paradoksalan, pa se tako kod njega i

predstavlja.40 UBACITI FUSNOTE!! Prvo nam se stvarno ukazuje kao čvrsta srž individue i društva41

koja odoleva svakoj simbolizaciji, društvenoj, “simbolnoj” interpretaciji, davanju smisla. Tako Lakan, u

kasnijoj fazi svog učenja, uvodi termin “sinthome” da označi one simptome koji ne ugrožavaju, nego

podržavaju identitet individue, koji se ne mogu ukloniti interpretacijom, jer se nikako ni ne mogu

interpretirati. Lakanova terapija će interpretirati štetne simptome, time ih otkloniti, a onda preći na

analizu pacijentovih fantazija. Žižekova teorija ideologije ovde potpuno preuzima teoriju kasnog

Lakana: psihoanalitičko lečenje se završava “prevazilaženjem fantazije”. Moramo prodrti do nesvesnih

fantazija koje odredjuju svesno ponašanje individua. Ove fantazije podležu analizi - mogu se izložiti

skupom iskaza. Ponašanje individue je takvo da se ona nesvesno, mehanički, ponaša kao da su ovi

principi istiniti, iako u njih svesno neveruje.42 Dalje, odredjena fantazija je uvek povezana sa

odredjenim fetišima – objektima ili aktivnostima za koje iracionalno u praksi “zakucava” individuu.

Prevazići fantaziju znači osloboditi se fetišističkih vezanosti za objekte koje je fantazija nudila kao

(zamenu za) realno. FUSNOTA43 Žižekov upečatljiv primer je da ljudi danas jako dobro znaju da

parlament ne predstavlja volju naroda, da vlada veza (multinacionalnih) kompanija i političke klase, a

pri tome se, u svojoj praksi, samim tim što poštuju zakone (kao pozitivno pravo) ponašaju kao da

parlament stvarno predstavlja opštu volju i zastupa opšte interese. Kritika ideologije ovde identifikuje

liberalnu kapitalističku demokratiju kao ideološku fantaziju današnjice, a (na današnji način,

predstavnički uredjen) parlament kao ideološki fetiš. Skrenimo još jednom pažnju na odnos svesnih

ubedjenja i prakse. Ono što je ključno u kritici ideologije je praksa, ne verovanje, koje je kod Žižeka,

kao i kod Altisera, kao i kod Pascala, objašnjeno kao retroaktivni učinak prakse. Ideološka fantazija

odredjuje -praksu-ljudi – i to je ključno FUSNOTA.44 U prethodnom primeru, potrebno je u praksi

ukinuti liberalni kapitalizam i osloboditi se fetišističke vezanosti za slobodne izbore predstavničkog

parlamenta. Zadatak Lakanovog “lečenja” je prodiranje do ovog skupa nesvesnih iskaza kojima je

implicitno definisana fantazija koja odredjuje ponašanje individue. Pri svemu ovome, za razliku od

40 SOI41 Pravdajući se tvrdnjom da su društvo i individue strukturirane na isti način, Žižek koristi psihoanalizu za osnovu kritike ideologije, pa se pojmovi imaginarnog, simbolog i realnog koriste i za individualnu svest i za analizu društva.42 SOI43 Ibid., XX44 Ibid, XX

22

funkcije istog termina u Kritičkoj teoriji, na primer, fantazija, kod Lakana i Žižeka ne znači nikada

ništa “dobro”. Fantazija nije neka stvaralačka mašta, nije Markuzeova ili Adornova imaginacija. Lakan

fantazijom imenuje ovaj skup neosvešćenih principa koji regulišu život ljudi, a vode velikim psihičkim

problemima, zbog kojih se individua uopšte obraća analitičaru. Lečenje onda funkcioniše tako da se 1)

pacijentu nabroje ovi principi za koje i on sam zna da nisu prihvatljivi; 2) te da mu se ukaže da se u

praksi ponaša kao da su valjani principi koje bi i sam svesno odbio – upravo ono što nesvesno

odredjuje njegovo stvarno ponašanje. Ako se ovo sprovede uspešno, Lakan primećuje, nastupiće

izrazito psihičko oslobodjenje i olakšanje.

Vratimo se na pojam realnog. Lakan, a ovde se Žižek izrazito oslanja na njega, je primetio da i

posle prevazilaženja fantazije ostaje izvesni skup simptoma koji se ne mogu ukloniti interpretacijom.

Ne mogu se ukloniti, jer ni ne podležu interpretaciji. A konstatuje i da ne treba – jer su ovi “sintomi”,

kako ih je zvao – jedino na čemu počiva individualni identitet subjekta – izvan svih imaginarnih

interpretacija i simbolnih posredovanja. Niti su “sintomi” “problem”, niti lečenje dalje treba sprovoditi,

jer Lakan insistira da bismo njihovim uklanjanjem izazvali potpunu katastrofu -psihotični raspad

identiteta subjekta. “Sintomi”, to su ona vrsta simptoma koja su ona “čvrsta srž realnog”, koja odoleva

svakoj simbolizaciji i alijenaciji pri formiranju sopstvenih identiteta dijalektikom imaginarnog odnosa

sa Drugim, dakle ono što odoleva Altiserovoj interpelaciji. Identitet individua i društvenih grupa se

dakle zasniva, u krajnjoj liniji, na odredjenim strogo posebnim osobinama koje treba poštovati u svojoj

posebnosti. Ova tvrdnja je od izuzetnog političkog značaja. Uvidjajući je, Žižek u Sublimnom objektu

insistira na nesvodivom mnoštvu partikularnih borbi za oslobodjenje. FUSNOTA45 A to što ljudi,

nesvodivo, po Lakanu, Adornu i Žižeku jesu različiti jedni od drugih, nikako ne ometa mogućnost za

radikalnu transformaciju društva širokom kolektivnom akcijom. Različite diskriminisane grupe se mogu

ujediniti u radikalno-demokratski projekat transformacije globalnog društva, jer imaju sasvim dovoljno

osobina koje dele, zajedničkih interesa i zajedničkih problema da naprave pokret za oslobodjenje kao

“seriju ekvivalentnosti”- i bez insistiranja da novo društvo treba biti takvo da svi njegovi članovi imaju

neke nepromenjljive opšte osobine na kojima će zasnovati nepromenljive nove opšte zakone. Naproriv,

radikalna demokratija, koju Sublimni objekt ideologije afirmiše na tragu Laclau i Mouffe, takva je da

zahteva stalno menjanje i poboljšavanje društvenog poretka, a isključuje “esencijalističke” fantazije o

tome da ljudi imaju neke transistorijske zajedničke osobine na kojima se mogu utemeljiti transistorijski

45Ibid, XX

23

važeći politički principi. FUSNOTA 46Čini se da je baš ovo i kontekst u kome u Negativnoj dijalektici

Adorno koristi pojam “neidentičnog”. Lakanovo realno kao sintom odgovara Adornovom pojmu

neidentičnog. “Oktetanje neidentičnom” znači upravo okretanje posebnosti individua i grupa, uz

insistiranje da je neidentično ono promenljivo – da zauvek treba dopustiti mogućnost individualne i

društvene promene, i uz uvid da individue i grupe i ako nisu identične – itekako mogu imati sličnosti i

preklapanja svih vrsta, te da je solidarnost potrebna upravo izmedju ovakvih “neidentičnih” individua i

grupa. Kod Žižeka u Sublimnom objektu ideologije ova koncepcija neidentičnosti naziva se

“univerzalnom singularnošću”FUSNOTA47. Singularnost, zbog individualnosti sintoma na kom počiva

realni identitet je ono što je jedino transistorijski opšte! A radikalna politika stvara solidarnost u borbi

protiv zajedničkih neprijatelja od strane različitih, nesvodivo “neidentičnih” individua i grupa, i Žižek u

Sublimnom objektu ideologije inspirisan radom Laclau i Mouffe insistira da radikalna demokratija ne

sme težiti dosezanju nikakvih transcedentalnih transistorijskih društvenih standarda, koji bi bili samo

nova “prinuda identičnosti” (Adorno), koja bi automatski postigla samo to da a priori isključi neke

druge individue i grupe iz društva, nego politika emancipacije mora težiti što većem otvaranju

društveno-političkog prostora.48 FUSNOTA

Vratimo se sada posle političkog ekskursa opet paradoksalnosti pojma realnog. Realno je

nedostatak. Prethodno smo ga odredili kao čvrstu srž materijalnosti, a posle vidimo da ga Žižekov

Lakan koristi sasvim drugačije, takodje. FUSNOTA49 Koristi ga kao formalni pojam da odredi

nedostatak u srži svake društveno-simbolno konstruisane stvarnosti. Realno je paradoksalno: imamo

kretanje od čvrste srži materijalnosti ka formalnom mestu nedostatka u svakoj simbolno konstruisanoj

stvarnosti. Stvarno je nedostatak, a Žižekov argument je ovde smislen toliko koliko sada stvarno misli u

opoziciji sa stvarnošću. Svaka (društvena i psihička) stvarnost je simbolno konstruisana, rekosmo i da

je time proizvod fantazije, uvek jeste konstrukt nekog niza pravila. Svaka društveno-simbolna

konstrukcija stvarnosti je takva da uvek postoji ostatak koji ona ne može da integriše u svoj univerzum

značenja, smisla; u ono što se može razumeti. Ovaj neintegrisani ostatak jeste stvarno – a Lakan kaže

da je stvarno nedostatak, misleći verovatno pod tim da se sa stanovišta bilo koje, nužno simbolno

konstruisane stvarnosti, stvarno, kao ono u nju neintegrisano, iskušava kao nedostatak te neke

46bid, XX47 SOI48 LACLAU, ZIZEK49 SOI, paradoksi realnog

24

stvarnosti. Prikažimo ovo primerom: današnja ideološka stvarnost teži da se konstruiše oko fetišizma

finansijskog sektora i fantazije štednje. Sa te pozicije izgubljena materijalna dobra, ono stvarno koje ta

stvarnost isključuje, biće iskušena kao nedostatak, o čemu i svedoče protesti protiv smanjena socijalnih

stavki u budžetima raznih država. Fetiš bi ovde bio fetišizam niske zaduženosti, fetišizam finansijskog

sektora. Sada možemo dati dalje odredjenje fetiša: fetiš je “mali komadić realog”, ono što treba da

popuni realni nedostatak koji se itekako oseća u stvarnosti koja je konstruisana fantazijom. Današnji

fetiši bi bile ocene MMFa, Centralne banke EU i raznih privatnih agencija za kreditni rejting. Ideologija

počiva na fantaziji štednje koja isključuje čvrstu srž realnog, u smislu da obara realno značajan

materijalno stanje ljudi, a u zamenu za to nudi ideološki fetiš toga da vam u zemlji buja finansijski

sektor i da pomenute organizacije, koje iovako baš briga za obične ljude, pozitivno ocenjuju ekonomiju

odredjene zemlje. Fetiš, “uzvišeni ideološki objekt” kao MMFova procena ekonomskog razvoja,

ponudjena je u zamenu za stvarna materijalna dobra, koja se onda, naravno, iskušavaju kao

nedostajuća. U ovom delu ostaje samo još da podvučem razliku stvarnog (Realnog) i stvarnosti kod

Lakana i Žižeka. Stvarnost je uvek društveno-simbolno konstruisana, kao što su post-strukturalisti

tvrdili, ali (već opisano) svarno uvek ostaje i nastavlja da progoni svaku konstruisanu stvarnost, a ta

stvarnost se uvek mora oslanjati na stvarno. Kategorija Stvarnog i razlika stvarno - stvarnost razlikuju

Lakana i Žižeka od simbolno-jezičkog idealizma post-strukturalizma i post-modernizma i sa filozofske

strane utemeljuju njihov materijalizam. Ukratko, plauzibilno, i direktno u suprotnosti sa glavnim

tokovima post-strukturalizma, nije sve na svetu društveno-simbolno konstruisano, a svaki takav

konstrukt uvek se zasniva na neintegrisanom realnom na kome počiva i od koga zavisi. Ostatak

Realnog istrajava u svakoj konstruisanoj realnosti i kako Žižek često voli da kaže, progoni je.

Kako uspešno lagati kazivanjem istine?

Razlika iskazanog sadržaja i mesta iskazivanja

Sledeća bitna ideja bila bi kritiko-ideološka interpretacija razlike iskazanog sadržaja i procesa,

mesta iskazivanja; još jedna ideja koju je Žižek direktno preuzeo od Lakana i primenio na kritiku

ideologije.

Uzeta zasebno, ideološka izjava može biti ideološka iako je potpuno istinita što se tiče njenog

25

činjeničnog sadržaja – time što obzirom na to ko je – “sa kog mesta”, iskazuje, prikriva odgovarajuće

interese (dominacije, eksploatacije...), skriva antagonizam i nekonzistentost totaliteta odgovarajuće

ideologije. Ovako formulisana teorija ideologije prevazilazi pitanja predstavljanja, tzv. “lažne svesti”,

kritike ideologije kao puke kritike znanja i ne znanja “činjenica”. To da li su u Berlinu 30ih godina

Jevreji stvarno sačinjavali 80% advokata i-ili bankara ni najmanje ne smanjuje zlo anti-semitizma.

Pitanje je šta je tačno ova konstrukcija Jevreja značila u nacističkoj ideologiji. A to je prikrivanje njene

nekonzistentosti, unutrašnje nemogućnosti same opake narodne zajednice, nekonzistentnosti totaliteta

njene zamisli, projekcije striktno unutrašnje nemogućnosti nacističkog projekta Volksgemeinschafta na

“spoljašnjeg” neprijatelja. FUSNOTA50 To da li Jevreji jesu ili nisu sačinjavali najveći broj tzv.

“moćnika” u zemlji razorenoj surovim kapitalizmom i prethodnim nacionalističkim projektom ni

najmanje ne menja stvar u pogledu zla anti-semitske ideologije. Opet je na delu kritika ideologije kao

kritika projekcije “realnog” – odredjenog sistematskog antagonizma- na “uzvišeni objekt” – figuru

Jevrejina- koja ne služi apsolutno ničemu drugom do prikrivanju nekonzistentnosti univerzuma

fašističkog diskursa. Prema tome kako Žižek eksplicitno kaže “moguće je lagati pod maskom istine”,

čim odredjena izjava (bez obzira na njenu izolovanu istinitosnu vrednost) služi prikrivanju, činjenju

netransparentnim interesa moći, eksploatacije, dominacije onih koji je tvrde. Ako je “istinita” – time

ideologija bolje funcioniše. Ono što i dalje ostaje neistinito kao nekonzistentno je samo ideološko polje,

- skrivajući interese ovladavanja iza pojedinih tvrdjenja koja mogu sasvim tačno odgovarati

činjeničnom stanju. Naravno ovakvo prikrivanje je nužno, da bi ideologija uopšte funkcionisala, sam

način opravdanja interesa (moći, eksploatacije,...) mora ostati prikriven.FUSNOTA51

Antagonizam i klasna borba kao realno

Lakanov ostatak realnog – istrajavanje nedostatka u svakoj stvarnosti - u svakom pokušaju

društvene totalizacije, implicira ideju nemogucnosti potpune simbolizacije, to će reci sada:

nemogucnosti totalne interpelacije individue ili zatvaranja društvene stvarnosti, koliko i nemogućnost

apsolutnog znanja 'objekta' jer ovaj uvek moze iznenaditi kao u simptomima, ekonomskim krizama (i

dodajmo dalje, naučnim revolucijama). Već Laclau i Mouffe uvode pojam antagonizma kao Realnog, a

kao par excellance ideologija uvidja se upravo pokušaj nečeg nastalog da se proglasi za 'apsolutno

racionalno' i dovršeno, kao potpuno smireno stanje u kojem se ništa dalje ne može suštinski

50 MI-SOI51 MI-SOI

26

menjati.FUSNOTA52 Kao što se kod Lakana svaki navodno stabilni potpuni identitet sebi prisutnog

subjekta uvek pokazuje kao imaginarni krpež u simptomima - tako stoji stvar i sa svakim pokušajem

opravdavanja bilo kojeg društvenog sistema kao 'racionalnog i beskonfliktnog'; harmoničnog totaliteta

sa apsolutno racionalnim individuama i potpunim znanjem. Na radikalnoj politici bi već kod Laclaua i

Mouffe-a bilo to da prvo uvek nadje konfliktna mesta, pukotine u društvenom sloju (jer ih dakle uvek i

zauvek ima), te da ne dozvoli bilo kakav pokusaj imaginarne racionalizacije, pacifikacije, imaginarnog

'pomirenja' usred realnog antagonizma. Što će u Lakanovskom Marxizmu reći: klasne borbe koju Žižek

već u Mapping Ideology odredjuje kao realno društva, ono što se na najrazličitije prividno

”iracionalene” načine pojavljuje nasuprot svih pokusaja pripitomljavanja; u krizama koje

demonstriraju lažnost Fukoyaminog kraja istorije kao i naravno onog Staljinističog protiv kojeg je

teorija Slovenačke škole od početka bila usmerena.FUSNOTA53 Odbija se zlo svakog drustva koje hoće

da bude apsolutna stvarnost (sveobuhvatna i nepromenljiva pseudo-racionalna celina). U Sublimnom

objektu ideologije i u Mapping Ideology, Žižek afirmise nesvodivu mnoštvenost partukularnih borbi,

kao pojavnih oblika fundamentalnog antagonizma klasne borbe; mnoštvenost koja se moze povezati u

'seriju ekvivalencija', kao povezanu seriju nesvodivo partikularnih odgovora na realno kao

antagonizam, solidarnost nesvodljivo partikularnih i uvek delimičnih odgovora na isti dominantim

oblikom društva potisnuti antagonizam, mnoštvenost odgovora na istu 'nemoguću-realnu srž'.54

Sublimni objekt ideologije ovde ima ontološko-političko glediste da je upravo tradicionalna

potraga za 'novim čovekom' za ukidanjem svakog antagonizma – zlo samo; istorijski ova potraga za

smirenim drustvom bez ikakvih antagonizama izvor je “totalitarizama”, i najvecih zločina u ljudskoj

istoriji, te dakle: 'najveca masovna ubistva ikada i holokaust uvek su vršena u ime čoveka kao

harmoničnog bića, Novog Čoveka, bez antagonističkih tenzija'55

Zaklučak:

52 Laclau, Mouffe, Hegemony and Socialist Strategy, XXX53 Mapping Ideology XX54 S. Žižek, The Sublime Object of Ideology, 455 S. Žižek, The Sublime Object of Ideology, 5

27

Poredjenje i značaj Žižekove i Althuserove teorije ideologije.

Glavna tema ovog rada je poredjenje Žižekove i Altiserove teorije ideologije. Sada možemo

dati još nekoliko manje bitnih informacija o Žižekovoj kritici Altisera i pogledati konačne rezultate

dostignutog kritičkog uvida oba mislioca, te naglasiti njihov značaj.

Jedina bitna stvar koju još treba pomenuti je kritika Altisera u Sublimnom objektu ideologije, u

vezi sa statusom verovanja i interpretacijom Bleza Paskala.

Sada ću, pre iznošenja konačnog suda o vezi i značaju Slavoja Žižeka u savremenoj teoriji i suda

o odnoso njega i Altisera, podsetiti na to da u Mapping Ideology, Žižek pristupa na svojstven, pomalo

“intelektualno nepošten” način temi ideologije metodološki, time što nam ne daje čitljiv opis metoda

kojim piše svoj tekst, a opis metoda daje, iz koga se samo može pročitati da nije dogmatski hegelijanski

napisan56, a da jeste inspirisan Hegelovom metodom, što se vidi kroz ceo tekst, gde nam Žižek piše o

“ideologiji-po-sebi”, “ideologiji-za-sebe”, “ideologiji za-sebe i po-sebi” - komplikujući izlaganje

nepotrebnom terminologijom, koja nije ni jasna, ni objašnjenja. Ipak, uz ovu kritičku ogradu, prvo

smatram da tekst ipak jeste čitljiv bez većeg gubitka inteligibilnosti apsolutno najvećim delom, što je i

najbitnije; te dalje smatram objašnjenje ideologije dato u Mapping Ideology jako teorijski bitnim. O

ideologiji se priča trostruko – onoliko kompleksno koliko problem pokazuje kroz teoretizaciju da se o

njemu mora pričati na više nivoa. Ideologija se kaže na tri načina za Žižeka u Mapping Ideology, na

način sa kojim se slažem i mogim inspirativnim pasusima po celom tekstu, a u vezi sa ove tri osnovne

teze:

Ideologična je, po Žižeku, bez obzira kom nivou pripada svaka od tri predložene opcije i sve su

bitne.

Žižek nam skreće pažnju na (u ovom prikazu: treći) nivo koji je on otkrio, ali ostavlja mogućnost da je

isto znao i Marx teorerizijući fetišizam robe, bitni Žižekov primer ideološkog fetiša. Ipak nije dao

izričito pozitivan odgovor da se zastupljenost (moć) ovih vrsti ideologije može menjati tokom istorije.57

56 MI XX57 Koliko je meni poznato.

28

Saglasno The Sublime Object of Ideology i Žižekovom prilogu za Mapping ideologyFUSNOTA58,

ideologija je po “ranom Žižeku”:

1. Lažna slika stvarnosti, koja je stvorena zarad interesa vladajuće manjine i njoj efektivno služi.

Ovo su otkrili Prosvetitelji, Feuerbach i Marx. Odavde počinje prosvetiteljska kritika ideologije, i

nikako ne izgleda nemoguće objediniti ga sa Altiserovim (iako bi se on žestoko protivio), a pogotovu

Žižekovim, koji ostaje eksplicitno racionalno i prosvetiteljski orijentisan.

2. Ideologična je praksa individua i praksa državnih institucija koja kreira praksu individua, kako je

naglasio Altiser. Ideologija je praćena neznanjem o tome kako individua stvarno funcioniše u

društvenim odnosima i ova realna praksa individue nije baš ni lična,ni individualna, ni slobodno

izabrana, ni racioalna, jer je kreiraju moćne institucije, namećući prisilnu sličnost heterogenim ljudima,

a u interesu vladajuće manjine.

3. Ideologična je sama zajednica, čak onda možemo reći sama stvarnost, koja stvara ovo ideologično

ponašanje ljudi, naravno suprotno stvarnim interesima velike većine ljudi, a u cilju održanja društvenih

odnosa kao odnosa dominacije. Iracionalna je time što je bazirana na socijalnoj fantaziji i što

sredstvima ideološke manipulacije onemogućuje svoje članove da to uvide, koliko god manipulacija

danas sofisticirana bila. Ovo je Žižekovo glavno otkriće FUSNOTA.59

Prema tome, klarifikacija toga šta je ideologija i jasni opis pronadjenog trećeg nivoa ideologičnosti,

ostaju trajne Žižekove zasluge.

A Žižeka nalazim duboko zavisnim od Altiserove teorije ideologije. Završno poredjenje će nam

pokazati da je Žižek zapravo čovek koji je otišao dalje od Altisera, ali i eksplicirao zašto su neka

Altiserova tvrdjenja valjana. Izuzetno je plodno kombinovati, maksimalno precizno, dva mislioca.

Već kod Altisera shvata se da ideologija mora biti otelovljena u praksama odredjenih državnih

ideoloških aparata. Ali to Žižek i zna: poenta je da je društvena stvarnost, koja pre svega uključuje

državne ideološke aparate, formirana na fikciji, na ideološkoj fantaziji. Društvo se time perpetuira kao

58 MI59 SOI

29

nepravedno, zlim krugom: kao što je Altiser konstatovao, institucije, koje rade u korist manjine, po

pravilu - u ogromnoj meri oblikuju i svest i nesvesno ljudi. A ljudi od institucija preuzimaju da urede

svoju stvarnost shodno ideološkim fikcijama, svemu onome u šta niko ne veruje, a koje su ipak

precizan opis toga kako ljudi u stvarnosti postupaju. Malo ljudi veruje da parlament stvarno predstavlja

opštu volju gradjana, da se poslužimo sasvim tačnim Žižekovim primerom60.FUSNOTA Ipak, u

funkcionisanju stvarnosti, države, ali i individua u njoj, ljudi postupaju kao da je ovo tvrdjenje o

parlamentu tačno, te ljudi poštuju naredbe političara, i to i protivu racionalnog uvida i sopstvene koristi.

Ostajući verni prosvetiteljstvu, za predhodnu konstataciju, može se reći da izražava iracionalnosti

čovečanstva na ovom stadijumu, ali i da kroz naporni rad Kritičke teorije (u najširem smislu), teorija

ideologije može edukovati čovečanstvo o mogućnostima oslobodjenja.

Zaključujem, dakle, da je Altiser dao bitan doprinos razvoju teorije ideologije, a Slavoj Žižek, i

slovenački lakanovci, izuzetno dubok, savremen, interesantan i uticajan doprinos istoj vrsti istraživanja,

čak i sa ovde prisutnim ograničenjem da se, u ovom radu, razmatraju samo Žižekovi tekstovi iz prve

polovine devedesetih godina, te samo jedan, glavni, najuticajniji i najpoznatiji Altiserov tekst, a bez

zalaženja u naknadne faze Altiserovog akademskog i privatnog života. Žižekov rad,kako onaj iz ranih

devedesetih godina prošlog veka, koji je ovde razmatran, pa sve do danas, potvrdjuje izrazitu autorovu

sposobnost samo-kritičnosti, odsustvo dogmatizma, vešto dovodjenje sopstvenih pocija u vezu sa

najraznovrsnijim tudjim ali poznatim teorijama - što je osvedočeno i nagradjeno Žižekovim, za

današnjeg filozofa, neverovatno visokim zainteresovanim poštovanjem miliona čitalaca, te brojem

akademskih institucija sa kojima saradjuje; to jest, time što izuzetno popularne lekcije drži u

najrazličitijim delovima sveta – na poziv mnogih i jako često.

Za ovde izloženu Žižekovu teoriju ideologije ja tvrdim da predstavlja ne samo najpoznatiju, nego i

najbitniju i najispravniju kritičku teoriju društva jednog danas živog mislioca61, koja je od

60 S. Žižek, The Sublime Object of Ideology, XX61 Ovo tvrdim svrstavajući Žižeka u “kritičku teoriju” i u širem smislu izraza - dakle smatrajući ga za zastupnika teorije koja ne prihvata lošu, zlu, “negativnu” stvarnost onakvom kakva jeste, nego hoće da je radikalno menja, počevši sa obrazovanjem masa o zatupljujućim efektima ideologije prisutne u masovnoj kulturi i društvu uopšte – ali ovo tvrdim i dovodeći Žižeka u vezu sa Kritičkom teorijom društva u užem smislu termina, to jest: sa “prvom generacijom” Frankfurtske škole. Metodološki, bez obzira na kompleksnost i ispravnost Žižekovih, po pravilu, preterano pojednostavljenih i preterano politički obojenih stavova o Frankfurtskoj školi – ukazujem na činjenicu da odgovor na pitanje “Čime se bavi Slavoj Žižek?”, može (i tvrdim: treba) biti kratak i jasan: “Bavi se kritičkom teorijom društva!”. Fundamentalne osnove svake teorije Slavoja Žižeka uvek odgovaraju zahtevima koje je Max Horkheimer izneo u svom manifestu Tradicionalna i kritička teorija. Dalje, bez obzira na to šta sam Žižek tvrdi, ima autora koji (smatram: često potpuno ispravno, mada ne uvek dovoljno precizno) ukazuju da su neka od Žižekovih fundamentalnih shvatanja veoma slična shvatanjima “prve generacije” Frankfurtske škole: i to posebno oni stavovi koji Žižeka razlikuju od teorija Altisera i pogotovu (Post)Strukturalizma, (Post)Strukturalizma koga Žižek odbija na način na koji bi ga, verovatno, i Teodor Adorno odbacio: kao apologiju savremenog

30

fundamentalnog teorijskog značaja za ispravno teorijsko razumevanje ljudske subjektivnosti. Pri tome

je teorija Slavoja Žižeka, tvrdim, rezonujući po starom dobrom principu o primatu praktičnog uma, još

bitnija teorija u vezi sa onim, za nas ljude, stvarno najbitnijim na svetu: našom praksom. To jest, kako

će se mnogi složiti, Žižekova teorija ideologije je i od fundamentalnog praktičnog značaja: bitna je za

buduću praksu svakog pokušaja radikalne političke emancipacije čovečanstva, a pogotovu u sadašnosti

je za ovu najvišu svrhu, tvrdim, Žižekova teorija ideologije najbitnija teorija. Najbitnija je, jer je

(tvrdim kao i mnogi:) najispravnija teorija ideologije pre svega, a uz to i: široko potkrepljena

primerima, dovedena u vezu sa istorijom čovečanstva, filozofije, teorija ideologije i mišljenja uopšte,

dovedena u vezu sa borbom protiv totalitarizma i eksploatacije - celokupnim Žižekovim teorijskim i

političkim radom u SFRJ i kasnije i, na kraju, stoga što je Žižekova teorija ideologije stalno dovodjena

u vezu sa gorućim političkim pitanjima današnjice veoma čestim i uvek aktualnim Žižekovim

lekcijama u kojima se uvek razmatraju i konkretni društveni problemi. Čini mi se da ova situacija skoro

garantuje da će Žižek još prilično dugo ostati veoma uticajan teoretičar na svetskom nivou i ključni

izvor inspiracije veoma velikom broju ljudi za razne poduhvate: nekima pretežno za teorijske

socio-filozofske radove vezane za teme kojima se Žižek bavi, na primer u vezi sa teorijom ljudske

subjektivnosti, slobodem, ili shvatanjem odnosa ubedjenja i postupanja kod čoveka. Ali, mnogo većem

broju ljudi, rad Slavoja Žižeka jeste i postaje (sve više) inspiracija za praktične, političke poduhvate i ja

se nadam da će ova poslednja navedena činjenica, pre ili kasnije, dovesti do opipljivih praktičnih

rezultata na kolektivnom političkom planu - dakle: do svetsko-istorijskog progresa ljudske slobode!

Istorija Frankfurtske škole i Nove levice potvrdjuju da je i to sasvim moguće u budućnosti i da se

veličina i značaj nečijeg uticaja, kako u teoriji, tako i još mnogo mnogo više u praksi, nikada ni ne

može predvideti, jer nemamo baš nikakvog pojma o tome gde, koje ljude, čime i kako će Slavoj Žižek

ponajviše i politički najznačajnije inspirisati na kolektivno delovanje u cilju masovnog oslobodjenja i

rušenja kapitalizma i ostalih, sa kapitalizmom redovno povezanih, raširenih vidova eksploatatorskog

ovladavanja.62

kapitalizma i masovnog ideološkog ispiranja mozga “industrijom kulture”. O odnosu (Post)Strukturalizma, Žižeka i Frankfurtske škole videti, na primer, jako jasan i informativan prikaz, bitan i (izuzev, tvrdim, autorovog previše stereotipnog prikaza politike Frankfurtske škole:) tačan skup stavova koji je izneo Benjamin Day u tekstu: “From Frankfurt to Ljubljana: Critical Theory from Adorno to Žižek”, u: Studies in Social and Political Thought, Issue 9, Sussex, 2004. http://www.sussex.ac.uk/cspt/documents/issue9-1.pdf.62 Uostalom, i autori i Dijalektike prosvetiteljstva i Čoveka jedne dimenzije su čekali decenijama posle objavljivanja glavnih radova da, na njihovo veliko iznenadjenje, ogroman broj mladih ljudi veoma detaljno izučava njihova dela i pokuša i prevodjenje Kritičke teorije u veoma masovnu politiku emancipacije “Nove levice”, “Šezdeset-osmaša” - serijom dogadjaja koja je ovaj pokret neizbrisivo upisala u istoriju svetske borbe za slobodu, kao što je i u biografiju i Adorna i Markuzea upisala termin kojim su obojicu (precizno, tvrdim) javno kvalifikovali savremenici na različitim kontinentima: “Otac Nove levice”! A na taj status se čekalo decenijama, pa se daljnji uticaj Slavoja Žižeka ne može nikako predvideti.

31

Louis Althusser and the Fundamental Positions of Žižek's Theory of

Ideology

SUMMARY: This paper explains Louis Althusser’s theory of ideology and certain basic claims of early Slavoj Žižek's

theory of ideology, from his phase when he published The Sublime Object of Ideology, and in the period shortly after

the book, by relating Žižek's claims to Žižek's critical assessment of Altiser’s theory of ideology. The basic claims that

made Žižek to become a world philosophic “super-star” have been examined by exegesis of his first important

publications in English, so therefore, the scope of the work is limited to Žižek's positions in the early nineties. The

exposition of Žižek's positions is preceded by an extensive analysis of foundations of Žižek's theory of ideology in

Altiser’s theory of ideology, which is discussed in the first part of the text. Critical examination of Altiser’s theory of

ideology is limited to his absolutely most famous and most influential article on ideology: Ideology and State

Ideological Apparatuses. Žižek's theory of ideology is introduced in the text carefully, through critique of Altiser’s

theory of ideology. The (new) level of (critique of) ideology that Žižek (first) thematized in detail, but which was

definitely not discovered by him, but by Frankfurt School, in Adorno’s Negative Dialectic, as I claim in an extensive

chapter, is examined and carefully, precisely, formulated as a conjunction of two theses.

Ideology is for Žižek essentially in:

1) the reality itself – insofar as social reality is structured around disavowed, irrational, ideological fantasy. Ideology

also necessarily consists fundamentally in

2) disavowing, forgetting, repressing this fact that subject acts in his practice in accordance with the ideological,

unconscious fantasy – acting therein irrationally, of course.

KEY WORDS: ideology, subjectivity, structuralism, post/structuralism, ideological fantasy, ideological fetish

32