Mишел де Монтењ –О пријатељству

У односу деце према очевима понајпре је поштовање. Пријатељство се одржава општењем које не може постојати између њих, због сувише велике неједнакости, и оно би се можда сукобљавало са природним дужностима. Јер нити се све скривене мисли очева могу саопштавати деци, да се не би изродила нека неумесна присност, нити деца могу очеве опомињати и исправљати, што је једна од првих дужности пријатељства. Било је народа у којима је постојао обичај да деца убијају очеве, а других у којима су очеви убијали децу, да би избегли да једни другима у извесном тренутку не постану сметња; у природи је ствари да опстанак једног зависи од нестанка оног другог. Било је филозофа који су презирали ту природну везу, на пример Аристип: кад су га притеснули да се изјасни поводом љубави коју дугује својој деци зато што су из њега произишла, он је пљунуо говорећи да је и ово из њега изишло, и да ми исто тако производимо вашке и црве. Или онај други кога је Плутарх покушавао да измири са братом: ''не ценим га, рече он, ни мало више због тога што смо изашли на исти отвор.'' Уистину назив брат леп је и пун топлине, и стога смо он (Етјен де ла Боеси) постали браћа. Но, оно уплитање имовинских односа, оне поделе и чињенице да богатство једног значи сиромаштво за другог, необично откаљују и лабаве братски чврсти спој. Како браћа траба да иду и да се старају о свом напретку по истом путу и на исти начин, они се неизбежно често морају сударати и сукобљавати. Штавише, по чему слагање и веза из којих се рађају права и савршена пријатељства, морају постојати између рођене браће? Отац и син могу бити потпуно различите природе, а тако исто и браћа. Он јесте мој син, он јесте мој родитељ, али је грубијан, неваљалац и глупак. А затим уколико нам та пријатељства намећу закони и обавезе природе, утолико је мање слободе и драге воље у избору. А дејство наше драге воље очитује се у највишем степену на љубави и пријатељству. Није да нисам осетио с те стране све што се може осетити, пошто сам имао најбољег оца који је икад постојао, и најпопустљивијег до његове дубоке старости, и пошто потичем из породице кроз многа поколења чувене и примерне по слози између браће,

et ipse Notus in fratres animi paterni.

(''Познат и ја сам по својој очинској љубави за браћу.'' Хорације, Оде, II, 2, 6)

Да са тим поредимо љубав према женама, мада се она рађа по нашем избору, не можемо, нити јој можемо дати ту улогу. Њена ватра, признајем,

neque enim est dea nescia nostri Quae dulcem curismiscet amaritiem,

(''Јер ми није непозната богиња која меша благу горчину са љубавним бригама.'' Катул, Епиграми, LXVIII, 17)

има јаче дејство, више пече и љућа је. Али то је ватра нагла и нестална, лелујава и разнолика, ватра као у грозници подложна нападима и стишавањима, и која нас држи само за један крајичак. У пријатељству, то је потпуна и свеобухватна топлина, умерена уосталом и једнака, топлина стална и смирена, сва од благости и питомости у којој ништа није опоро ни болно. Штавише, у љубави је само помамна жудња за оним што нам измиче:

''Come segue la lepre il cacciatore

Al freddo, al caldo, alla montagna, al lito;

Ne piu l estima poi che presa vede,

Et sol dietro a shi fugge affretta il piede.''

(''Као што ловац гони зеца по хладноћи, по врућини, у планини, у долини, па му више није стало до њега кад га види уловљена, јер он жели плен само док му измиче.'' Ариосто, Бесни Роланд, X, станца VII)

Чим уђе у границе пријатељства, то јест у подударност воља, она сахне и копни. Уживање је уништава зато што јој је сврха телесно задовољење и што подлеже засићености. У пријатељству се, напротив, ужива сразмерно жељи и оно расте, јача, напредује само кроз уживање, пошто је духовно и пошто се душа кроз њега профињује. За трајања тог савршеног пријатељства оне несталне наклоности некад су имале своје место у мени, а да не говорим о њему који их и сувише јасно исповеда у својим стиховима. Тако су се те две страсти нашле у мени и знале једна за другу; али да су се могле упоредити, то никада; прва се кретала у високом и гордом лету и гледала презриво ону другу како иде својим путем далеко испод ње.

Што се тиче брака, осим што је то трговачки посао у који је само улазак бесплатан (пошто му је трајање присилно и наметнуто, и зависи од нечег другог а не од наше воље), и то посао који се обично склапа у друге сврхе, ту искрсавају хиљаде замршених околности изван њега које у њему ваља размрсити, а које су довољне да прекину нит и помуте ток веома живе наклоности: док у пријатељству нема ни трговине ни посла осим са њим самим. Уз то, истину говорећи, жене обично нису кадре да одговоре оној сагласности и оним односима који одржавају ту свету спону; нити њихова душа изгледа довољно јака да издржи стегу тако чврсте и тако трајне везе. А без сумње, да тога није, и кад би се могла успоставити слободна и добровољна присност, у којој не би само душе имале пуно уживање, већ где би још и тела добила свој удео у савезу коме би се човек сав предао, извесно је да би пријатељство на тај начин било пуније и савршеније. Међутим, женски пол још ниједним примером није показао да то може постићи, а по једнодушној сагласности старих школа, искључен је из тога.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Уосталом, оно што ми обично називамо пријатељима и пријатељством, само су присни односи склопљени или неким случајем или неке угодности ради, преко које се наше душе међусобно и држе. У пријатељству о коме ја говорим душе се мешају и стапају једна у другу, тако да бришу и више не могу пронаћи сасатавак којим су спојене. Ако ме сколе да кажем зашто сам га волео, ја осећам да се то може изразити само ако одговорим: ''Зато што је он био он, зато што сам ја био ја.''

Постоји изван и преко мога разума, и онога што сам кадар да о томе посебно кажем, не знам каква необјашњива и судбоносна сила, као посредник у тој вези. Тражили смо један другог пре него што смо се срели и кроз исказе које смо слушали један о другом и који су утицали на нашу међусобну наклоност у већој мери него што такви искази вреде, а ја верујем по некој небеској одлуци; пригрлили смо један другог преко наших имена. И при нашем првом сусрету, који се случајно догодио приликом

неке велике свечаности и у великом друштву у граду, нашли смо се тако обузети један другим, тако добро познати, тако повезани међусобно, да нам од тога часа ништа није могло бити ближе него нас двојица један другоме.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

У овим благородним односима, услуге и доброчинства, који одржавају дуга пријатељства, не заслужују чак ни да се узму у обзир, из разлога што су нам воље биле потпуно сливене у једну. Јер као што се љубав коју гајим према себи не појачава ако себи притекнем у помоћ, уколико се укаже потреба, ма шта стоици рекли, и као што себи нисам захвалан за услугу коју самом себи чиним, пошто је јединство таквих пријатеља заиста потпуно, они ће због њега изгубити осећање за такве дужности и омрзнути и између себе избацити оне речи које означавају деобу, разлику; доброчинство, обавеза, захвалност, молба, благодарност и њима сличне. Како је све заиста заједничко између њих, воље, мисли, мишљења, имања, жене, деца, част и живот, а њихов склад такав да је то само једна душа у два тела, по веома тачној Аристотеловој дефиницији, они не могу један другом ни да позајмљују ни да дају. Ето зашто законописци, да би подигли углед браку помоћу неке измишљене сличности са овом божанском везом, забрањују давање поклона између мужа и жене, у намери да се из тога изведе да све треба да припада сваком од њих и да ништа међусобно немају да деле и одељују. Ако би у пријатељству о коме говорим, један могао другом нешто да да, то би онај који прими дар обавезао свог друга. Јер како се обојица труде изнад свега да један другом добро чине, онај ко за то даје повод и прилику, тај је дарежљив, пошто своме пријатељу пружа задовољство да учини према њему оно што баш највише и жели. Када је филозофу Диогену недостајало новца, он је говорио да тражи повраћај од својих пријатеља, а не позајмицу. А да бих показао како се то стварно примењује, испричаћу један необичан пример из старих времена.

Коринћанин Еудамида имао је два пријатеља: Хариксена Сикијоњана и Аретеја Коринћанина. Пред смрт, како је био сиромах а његова два пријатеља богати, овако је срочио своју последњу вољу: ''Завештавам Аретеју да храни моју мајку и да је издржава у њеној старости; Хариксену пак да удоми моју кћер и да јој да највећу особину коју буде могао; а у случају да се неко од њих двојице престави, овлашћујем онога ко надживи да преузме његов део наследства.'' Први који су видели то завештање смејали су му се; али његови наследници, када су за то сазнали, прихватили су га се са необичним задовољством. А како је један од њих, Хариксен, преминуо пет дана касније, а супституција извршена у корист Аретејеву, он је брижљиво хранио ону мајку и од пет талената колико их је имао он даде два и по својој јединици кћери приликом удаје, а два и по за удају Еудамидове кћери, чије свадбе обави у исти дан.

Овај пример је потпуно убедљив са изузетком једне околности, а то је број пријатеља. Јер оно свршено пријтељство о коме говорим, недељиво је; сваки даје себе свом пријатељу тако потпуно да му ништа не остаје што би с другим могао поделити; чак и обратно, њему је криво што није двострук, трострук или четворострук, и што нема неколико душа и више воља да би их све подарио оној јединој особи. Обична пријатељства се могу делити; може се волети у овоме лепа спољашњост, у ономе лепо понашање, у једном дарежљивост, у другом очинско држање, у трећем братско, и тако даље; али оно пријатељство које је душу обузело и које влада њоме без икаквих ограничења, не може бити предвојено. Ако би двојица истовремено тражили да им притекнете у помоћ, коме ћете притрчати? Ако би вас молили

за опречне услуге, шта ћете одлучити? Ако би вам један поверио тајну коју би оном другом било корисно знати, како ћете се распетљати? Јединствено и највише пријатељство разрешава свих других обавеза. Тајну за коју сам се заклео да је откријем ником другом, могу, а да заклетву не погазим, рећи њему, јер он није други: он је ја. Довољно је чудо себе удвојити, а његову величину не знају они који говоре да се могу утројити. Ништа није ненадмашно чему има равна. А онај ко претпоставља да њих двојицу волим подједнако, и да они један другог воле и мене воле исто колико и ја њих, тај претвара у бројну братију ствар изнад свега једну и јединствену, и која је само она једна, најређа ствар што се на свету може наћи.

Остало у овој причи сасвим се добро слаже са оним што сам рекао: Еудамида чини пријатност и показује им своју благонаклоност тиме што их користи за своје потребе. Он их оставља као наследнике своје сопствене дарежљивости, која се састоји у пружању могућности њима да њему добро учине. И, неоспорно, снага пријатељства много је богатије изражена у његовом поступку него у Аретејевом. Све у свему, то су уживања незамислива за онога ко их није окусио и због којих изванредно ценим одговор оног младог војника Киру; овај га је упитао пошто би продао коња који му је омогућио непосредно пре тога да однесе победу у трци, и да ли би га дао за једно краљевство: ''Не, никако, господару, али бих га радо уступио да бих у накнаду стекао једног пријатеља, кад бих нашао човека достојног таквог савеза.''

Право је говорио: ''кад бих нашао''; јер лако се налазе људи погодни за површно дружење. Али за оно друго, када општење потиче из највеће дубине срца, и где се ништа не оставља у потаји, свакако је потребно да све побуде буду савршено јасне и поуздане.

У здруживањима која се држе само једним крајем имамо само да се старамо о недостацима који се односе на тај крај. Не може ме се тицати које је вере мој лекар или мој правозаступник. Та појединост нема ничег заједничког са пријатељским услугама које ми они дугују. А у домаћим односима, успостављеним између мене и оних који ме служе, поступамо на исти начин. Не распитујем се да ли је неки слуга чедан, мене занима да ли је вредан. И не плашим се толико што је мазгар коцкар, само да није слабуњав, нити што кувар псује, само да није незналица. Да свету причам шта треба да ради, у то се не плетем, ионако има доста њих који то чине; ја једино кажем шта ја радим.

''Mihi sic usus est; tibi, ut opus est facto, face.''

(''Што се мене тиче поступам овако; а ти чини како желиш.'' Теренције, Heautontimoroumenos,I, 28)

Присности за столом придружујем забавно, а не мудро; у постељи, лепоту претпостављам доброти; у озбиљном разговору, способност, макар недостајала искреност, а слично и другде.

Као онај што су га видели како јаше на штапу, у игри са својом децом, па је замолио човека који га је у томе затекао да ништа не каже све док и сам не постане отац – јер је сматрао да ће му осећање које се тада буде у њему пробудило омогућити да правилно процени такав поступак – тако бих и ја волео да говорим са људима који су искусили оно што кажем. Али знајући колико је такво пријатељство далеко од уобичајених односа, и колико је ретко, не очекујем да ћу наћи иједног позваног судију. Јер чак и расправе које нам је старо доба оставило о том предмету изгледају ми мршаве и слабе у поређењу са мојим личним осећањем. Што се тога тиче, стварност превазилази и саме прописе филозофије.