M a j k l Sv o n v i k : J ED N O R O G O V O J A J E · deonici puta prisvojio je izvestan broj palih predmeta i razbijenih bočnih pozicionih svetala. Četrdeset kilometara dalje,

Majkl Svonvik: JEDNOROGOVO JAJEMesec? On je jednorogovo jaje,

iz koga će se izleći sutrašnja noć. Oh, kako će, veseli i razdragani, dečaci gledati moć' kako razbija ljusku, pruža se vani i puzi preko neba. Dečaci će se smejati. Devojčice, bojim se, plakati bi mogle i skriti se, ako treba...

Vejčel Lindzi

Sunce je pročistilo planine. Ginter Vajl podigao je ruku kao dasalutira, a zatim se trgnuo, jer ga je blesak pogodio u oči u trenu kojije bio potreban njegovom šlemu da se polarizuje. Prevozio je šipke gorivog elementa reaktora u industrijskomkompleksu u krateru Četerdži. Reaktor Četerdži B zapao je u kritičnostanje četrdeset sati pre zore, odnevši sa sobom petnaest daljinskih imikrotalasnih releja i izazvavši strujni udar koji je prouzrokovaoposredne kvarove u svim fabrikama u kompleksu. Srećom,povremeno topljenje bilo je predviđeno projektom sistema. Kada seSunce izdiglo iznad visoravni Retikus, novi reaktor već je biosagrađen i spreman da uđe u pogon. Ginter je mehanički vozio, odmeravajući razdaljinu do Samostalnostipo količini đubreta koje je oivičavalo put za More Pare. U blizinigrada, ostavljene građevinske mašine i uništeni montažeri stajali suna otvorenom vakuumskom skladištu i čekali potencijalne lovce naotpad. Deset kilometara dalje eksplodirao je kamionet pod pritiskom irazbacao mašinske delove i džinovke crve izolacione pene širompredela. Na dvadeset petom kilometru, slabo projektovan nagib nadeonici puta prisvojio je izvestan broj palih predmeta i razbijenihbočnih pozicionih svetala. Četrdeset kilometara dalje, međutim, put je bio čist, prav, jasan rezpo tlu. Zanemarujući glasove u pozadini lobanje, saobraćajnobrbljanje i automatske bezbednosne poruke koje je kamion rutinski

slao u njegov primopredajni čip, skrolovao je topografske podatke nainstrumentalnoj ploči. Otprilike ovde. Ginter je skrenuo sa puta za More Pare i počeo da ostavlja tragovepo devičanskom tlu. "Napustili ste prijavljenu trasu", reče kamion."Skretanje sa prijavljene trase može se obaviti samo uz zabeleženudozvolu vašeg dispečera." "E pa, dobro." Ginterov glas činio se prejak u njegovom šlemu, jedinifizički zvuk u avetinjskoj graji. Ostavio je kabinu bez pritiska, aizolatorski slojevi na njegovom odelu utišavalii su čak i prenetokloparanje sa površine točkova. "I ti i ja znamo da, sve dok baš punone zakasnim, Bet Hamilton neće zameriti ako u međuvremenu malošvrljam." "Prevazišli ste lingvističke sposobnosti ove jednice." "U redu je. Nek' te to ne brine." Svežnjem žice spretno je prevezaopredajnički prekidač na radiju kamiona. Glasovi u glavi naglo suutihnuli. Sada je bio potpuno izolovan. "Rekli ste da to više nećete da činite." Reči, odašiljane pravo unjegov primopredajni čip, zvučale su duboko i rezonantno, kao da ihje izovarao Bog. "Politika Generacije pet izričito zahteva da svivozači neprestano održavaju radio..." "Ne kukaj. Odvratno je." "Prevazišli ste lingvističke..." "Ma, daj, zaveži." Ginter je prstom prešao preko topografske karte,sledeći put koji je smislio veče ranije: trideset kilometara preko tlaboje trešnje, terena preko koga nijedan čovek niti mašina nisu prešli,a onda prema severu do Marčisonovog puta. Ako bude imao sreće,možda će u Četerdži stići i pre vremena. Vozio je kroz lunarnu ravnicu. Sa obe strane promicale su stene.Ispred, planine su se jedva primećivale. Osim tragova koji su sesmanjivali za njim, od obzorja do obzorja nije bilo ničega što biukazivalo na postojanje čovečanstva. Tišina je bila savršena. Ginter je živeo za ovakve trenutke. Ulazeći u ovakvu čistu, samotnuprazninu, doživljavao je beskrajno proširivanje bića, kao da je svešto vidi - zvezde, ravnica, krateri i ostalo - sadržano u njemu samom.Grad Samostalnost bio je samo san koji iščezava, daleko ostrvo nablago zatalasanoj površini kamenog mora. Niko ovde više neće biti

prvi, pomisli on. Samo ja. Doplovilo je sećanje iz detinjstva. Bilo je Badnje veče i on je bio uočevim kolima, na putu za ponoćnu misu. Sneg je padao, gusto i bezvetra, vraćajući svim poznatim putevima u Diseldorfu njihovu čistotu ineokaljanost pod plaštom beline. Otac je vozio, a on se nagnuopreko prednjeg sedišta i zadivljeno, netremice posmatrao ispredsebe taj mirni, preobraženi svet. Tišina je bila savršena. Osetio je kao da ga je samoća dodirnula i od njega načinila sveca. Kamion je krčio put kroz dugu blagih, sivih, prigušenih preliva, višenagoveštaja nego boja, kao da se nešto svetlo i razdraganoneprestano skriva tik iza plašta prašine. Sunce mu je bilo na ramenu,a kada je okrenuo osovinu da izbegne stenu, senka kamionazavrtela se i posegnula za beskonačnošću. Vozio je nagonski,opčinjen jednostavnom lepotom terena preko koga je prolazio. Na pomisao, njegov PC poslao mu je muziku na čip. StormyWeather, ispuni vaseljenu.

Spuštao se niz dugačku, gotovo nepreglednu kosinu, kada su muupravljački uređaji zamrli u rukama. Kamion je izgubio napajanje i,tociljajući se, stao. "Prokleta bila, usrana mašino", zarežao je. "Šta jesad?" "Tle ispred je neprohodno." Ginter tresnu pesnicom po tabli, od čega su karte zaigrale. Tle ispredbilo je glatko i koso nagnuto, a sve sklonosti ka nepravilnostimapripitomila je pre mnogo eona eksplozija koja je stvorila More Kiša.Kukavička naprava. Udarcem nogom otvorio je vrata, a zatim sespustio dole. Kamion je zaustavio malecki rile; zmijolika depresija koja jemeandrirala preko puta kojim je nameravao da ide i izgledala baškao suvo rečno korito. Odskakao je do njene ivice. Bila je širokapetnaest metara, a duboka najviše tri metra. Taman dovoljno plitkada ne bude prikazana na kartama. Ginter se vratio u kabinu ibezvučno zalupio vrata za sobom. "Vidi. Strane nisu tako strme. Sto puta sam se spuštao niz gore. Poćićemo polako i lagano. Važi?" "Tle ispred je neprohodno", reče kamion. "Molim vas, vratite se naprvobitno određenu trasu."

Sada je Vagner bio uključen. Tanhojzer. Nervozno ga je mišljuisključio. "Ako si tako prokleto heurističan, zašto nikad ne poslušaš glasrazuma?" Besno je zagrizao usnu, pa brzo odmahnuo glavom. "Ne,vraćanje bi nas odvelo daleko od plana. Rile mora da se raspline zapar stotina metara. Hajde da ga pratimo dok se to ne desi, a zatimvešto nazad do Marčisona. I eto nas u kompleksu."

Tri sata kasnije konačno su stigli na Marčisonov put. Do tada, već jebio sav znojav i smrdljiv, a ramena su ga bolela od napora. "Gdesmo?" zlovoljno upita. A onda, pre nego što je kamion stigao daodgovori, dodade: "Poništi to." Tle je iznenada pocrnelo. To mora dasu ejektorske lepeze iz Soni-Rajnpfalcovog rudnika. Njihov šinski topbio je orijentisan gotovo pravo prema jugu da bi se izbegle zavisnefabrike, tako da je njihova jalovina prvo pogađala put. To je značiloda je blizu. Marčison nije predstavljao mnogo više od stecišta tragova kamiona;grubo zaravnjen put obeležen narandžastim oznakama na obližnjimstenama. Ginter je ubrzo prošao pored niza orijentira: industrijskalepeza Harada, makrofabrička lepeza More Oluja, lepeza Krupf_nfzig. Poznavao ih je sve. G5 radila je robotiku za mnoge. Laki tegljač bez bočnih stranica koji je nosio natovaren buldožerprojurio je pored njega, podižući sprej prašine koja je padala istombrzinom kao i šljunak. Onaj koji je daljinski upravljao njime mahnuomu je vretenastom rukom u znak pozdrava. Mahinalno mu jeodmahnuo i zapitao se da li je to neko koga poznaje. Teren u okolini bio je izrovan i izdubljen, tle i stene nabacani unemarne hrpe i brdašca, a povremena alatna stanica ili platforma sarezervoarom kiseonika za hitne potrebe uklesane u obližnju liticu.Proleteo je pored znak TOALET NA ISPIRANJE POLAKILOMETRA. Napravio je facu. Onda se setio da mu je radio jošisključen i skinuo namotaj žice s njega. Vreme je da se vrati u stvarnisvet. Smesta je u primopredajnom čipu začuo glas svog dispečera,oštar i pun statičkog šuma. "...vin sine! Vajle! Gde si, kog kurca?" "Tu sam, Bet. Malo kasnim, ali tačno sam tamo gde treba dabudem."

"Kurv..." Snimak se prekinuo i do njega je, uživo, dopro preteći glasHamiltonove: "Srce, trebaće ti za ovo stvarno dobro objašnjenje." "Oh, znaš kako je." Ginter je skrenuo pogled s puta, na udaljena,prašnjava nefritna brda. Voleo bi da se popne do njih i da se nikadne vrati. Možda bi pronašao pećine. Možda tamo ima čudovišta:vakuumskih trolova i mesečevih zmajeva sa sporim i strpljivimmetabolizmom, koji se vekovima pomeraju za jednu dužinu tela,hipergustih bića koja mogu da plivaju kroz kamen kao da je voda.Zamislio ih je kako rone, sledeći linije magnetskih sila, duboko,duboko u dijamantske i plutonijumske žile, zabačenih glava ipevajući. "Pokupio sam stoperku i smuvali smo se." "Probaj da to kažeš E. Izmailovoj. Besna je kao ris na tebe." "Ko?" "Izmailova. Ona je nova šefica rasturača. Stigla je ovde na osnovumultikoroporacijskog ugovora. Ima skoro četiri sata kako je uzelaskakač i od tada čeka tebe i Zigfrida. Rekla bih da se nisi sreo snjom?" "Nisam." "Pa, ja jesam, i bolje se pazi pred njom. Ona je upravo ona vrstagadne ribe koju neće zanimati tvoji antikviteti." "Ma, daj, ona je samo još jedan tehno na platnom spisku, je l' tako?Nije na mojoj liniji komandovanja. Ne deluje mi da mi može bilo šta." "Sanjaj, luče. Ne treba puno potezati da se jedan takav kurčić kaošto si ti pošalje dole na Zemlju."

Sunce je bilo samo za širinu prsta iznad brda, kada se na vidikupomolio Četerdži A. Ginter je s vremena na vreme zabrinuto bacaopogled na Sunce. Sa vizirom podešenim na H-alfa talasne dužine,predstavljalo je blistavu belu kuglu prekrivenu lagano uzburkanimcrnim pegama; bilo je granulastije nego obično. Činilo se da jeaktivnost Sunčevih pega visoka. Čudio se što Služba prognozezračenja nije izdala površinsko upozorenje. Momci u Opservatorijiobično uspešno kontolišu stvari. Četerdži A, B i C predstavljali su trojku jednostavnih kratera odmahispod Hladnog, i dok su dva manja bila gotovo nezanimljiva, ČeterdžiA poticao je od meteora koji se probio kroz bazalt Kiša do takodražesne žile aluminijumske rude kakve nema u brdima. Smešten tik

uz Samostalnost, bio je jedan od ljubimaca rukovodilaca, tako daGintera nije iznenadilo što Ker-Makgi odlazi čak tamo da osposobinjihov reaktor. Kompleks je vrveo od hodača, stalkera i montažera. Bili su posvudapo fabrikama s mehurastim kupolama, topionicama, utovarnimdokovima i vakuumskim garažma. Sazvežđa plavih iskrica vrcala suprilikom rastavljanja velikih industrijskih konstrukcija. Flote teškonatovarenih kamiona lepezasto su se udaljavale u lunarnu ravnicu,uzburkujući prašinu iza sebe. Fets Valer poče da peva The Joint isJumping i Ginter se nasmeja. Usporio je do puženja, napravio širok luk da izbegne gasnigalvanizator koji je bio nabačen na utovarivač i presekao prekonagnutog prilaznog puta Četerdžija B. Novo sletište bilo je načinjenou eksplozijama steni neposredno ispod ruba, a skupina ljudi stajalaje tamo oko nepomičnog skakača. Jedno ljudsko bIće i osamdaljinskih. Govorio je jedan od daljinskih, praveći rukama trzave male gestove.Nekoliko ih je pasivno stajalo, jednakih kao toliko starinskih telefona,nezatraženih od strane rukovodstva iz Zemaljaske Strane, alidostupnih ako bi bilo neophodno uključiti još savetnika. Ginter je odvezao Zigfrida sa krova kabine i, sa kontrolnom pločom ujednoj ruci i kalemom kabla u drugoj, poslao ga da hoda premaskakaču. Ljudsko biće krupnim koracima pođe ka njemu. "Ti! Šta te jezadržalo?" E. Izmailova nosila je drečavo crveno-narandžasto odelobutika Studio Volga koje je predstavljalo oštar kontrast njegovomkompanijskom odelu sa G5 logoom na grudima. Nije mogao da jojrazazna lice ispod zlatnog stakla njenog vizira. Ali mogao je da gačuje u njenom glasu: užarene oči, tanke usne. "Probušila mi se guma." Našao je dobru, glatku kamenčinu i spustiokalem, vrteći ga da bi bio siguran da je je dobro legao. "Doneli smomožda petsto jardi oklopljenog kabla. Je l' vam to dosta?" Kratko, napeto klimanje glavom. "Dobro." Izvadio je pištolj sa klinovima. "Skloni se." Klečeći,ankerisao je kabl za stenu. Onda je na brzinu proverio funkcijejedinice. "Znamo li kako je unutra?" Daljinski je oživeo, napravio korak napred i predstavio se kao Don

Sakai i G5 kriznog upravljačkog tima. Ginter je već radio sa njim:pristojan, tvrd momak, ali, kao i svi Kanađani, preterano se plašionuklearne energije. "Gospođa Lang, iz Soni-Rajnpfalca, uvela jesvoju jedinicu, ali zračenje je bilo tako jako da je izgubila kontroluposle preliminarnog skeniranja." Drugi daljinski potvrdno je klimnuo,ali vreme prenosa do Toronta bilo je taman dovoljno da Sakai to neprimeti. "Daljinski je nastavio dalje." Nervozno se zakašljao, a zatimnepotrebno dodao: "Autonomna kola bila su previše osetljiva." "Pa, to neće biti problem sa Zigfridom. On je glup k'o noć. Naevolucionoj lestvici mašinske inteligencije bliži je rabošu negokompjuteru." Dve i po sekunde su protekle, a onda se Sakai ljubaznonasmejao. Ginter klimnu Izmailovoj. "Provedi me kroz ovo. Reci mišta hoćeš." Izmailova stade pored njega - odela su im se nakratko pritisnula dokje uključivala kabl s priključcima na oba kraja u njegovu kontrolnuploču. Neobični oblici preletali su preko spoljašnjosti njenog vizirakao senke iz snova. "Zna li on šta radi?" upita ona. "Hej, ja..." "Zaveži, Vajle", zareža mu Hamiltonova na privatnom kanalu.Otvoreno, ona reče: "Ne bi bio tu da kompanija nema potpunopoverenje u njegove tehničke sposobnosti." "Siguran sam da nikada nije bilo u pitanju..." poče Sakai. Zaćutao jekad su reči Hamiltonove sa zakašnjenjem stigle do njega. "Na skakaču je uređaj", reče Izmailova Ginteru. "Idi i uzmi ga." Poslušao je, preuređujući Zigfrida na malo, zbijeno opterećenje.Jedinica se nagnula iznad skakača i obmotala velike, osetljive šakeoko uređaja. Ginter je naneo blag pritisak. Ništa se nije dogodilo.Težak pederčić. Polako, pažljivo, povećao je snagu. Zigfrid seuspravio. "Uz put, a onda nadole." Reaktor je bio neprepoznatljiv, istopljen, izuvijan i smotan u sebe,humka šljake sa savijenim cevima koje su štrčale sa krajeva. Napočetku incidenta dogodila se eksplozija u rashladnom sistemu ijedan zid kratera bio je svetao od raspršenog metala. "Gde jeradioaktivni materijal?" upita Sakai. Čak i sa razdaljine od tristatrideset hiljada kilometara, zvučao je napeto i zabrinuto. "Sve je radioaktivno", reče Izmailova.

Čekali su. "Mislim, znate, šipke goriva." "Upravo sad, vaše šipke su verovatno tri stotine metara niže i jošidu. Govorimo o fisionom materijalu koji je dostigao kritičnu masu.Još na samom početku procesa šipke su se sve stopile u neku vrstusupervruće barice koja je sposobna da progori sebi put kroz stenu.Zamislite je kao gustu, tešku grudvu voska koja sebi krči put kalunarnom jezgru." "Bože, kako volim fiziku", reče Ginter. Šlem Izmailove okrenuo se prema njemu, najednom prazan. Posleduge pauze ponovo se uključio i okrenuo u stranu. "Bar je put dodole čist. Odvedi svoju jedinicu do samog kraja. Tamo, s jednestrane, ima istražni kosi, tunel. Stari. Hoću da vidim da li je jošotvoren." Ženina pažnja bila je usmerena na Zigfridovo napredovanje.Pometeno, ona reče: "Gospodine Sakai, lanac preko pristupnog putabio bi dovoljan da se ovo mesto raščisti. Zidovi kratera zaštitili bi odgama-zračenja svakoga ko bi radio u blizini, a ne bi bilo teškousmeriti na drugu stranu prelete skakača da njihovi putnici ne bi biliizloženi. Većina bioloških opasnosti prilikom rastapanja reaktorapotiče od alfa-zračenja koje emituju čestični radioizotopi u vazduhu ilivodi. Kada su koncentrisani u telu, alfa-emiteri mogu da nanesuznačajnu štetu; bilo gde drugde, ne mogu. Alfa-čestice zaustavlja listpapira. Sve dok držite reaktor izvan vašeg ekosistema, on jebezbedan kao i bilo koja druga velika mašina. Nepotrebno je, pa čaki, oprostite na izrazu, praznoverno zakopavati uništeni reaktor samozato što je radioaktivan. Ali ja ne vodim politiku. Ja samo razaramstvari." "Je li ovo tunel koji tražiš?" upita Ginter. "Da. Spusti ga do dna. Nije daleko." Ginter je uključio svetla na Zigfridovim grudima i spustio cilindričnirelej da se kabl ne bi pokidao. Pošli su nadole. Konačno, Izmailovareče: "Stani. Dovoljno je." Polako je spustio uređaj, a onda, premanjoj, pucnuo ručnim zglobom mašine. "To je obavljeno", rečeIzmailova. "Vrati jedinicu. Imaš jedan sat da napraviš rastojanjeizmeđu sebe i kratera." "Uh... Još imam da istovarim šipke goriva." "Ne, danas nemaš. Novi reaktor je rasklopljen i odvučen izvan zone

eksplozije." Ginter pomisli na svu mašineriju koja je bila rastavljena i sklonjena izindustrijskog kompleksa i tog časa prvi put ga je pogodila čistaekstravagancija razmere operacije. Obično se samo najosetljivijiuređaju sklanjaju iz zone eksplozije. "Čekaj malo. Kakvu to vrstučudovišnog eksploziva planiraš da upotrebiš?" Bilo je samosvesnog šepurenja u držanju Izmailove. "Ništa što neznam kako se koristi. Ovo je uređaj diplomatske klase, istog dizajnakakvog sam videla u akciji pre pet godina. Primenjen je bez ijednejedine mehaničke greške gotovo sto puta. To ga čini najpozdanijimoružjem u istoriji ratovanja. Trebalo bi da se osećaš počašćen što siimao priliku da radiš s jednim od njih." Ginter je osetio kako mu se meso zaledilo. "Isuse i Majko Božja",reče on. "Navela si me da rukujem aktovskom nuklearkom." "Bolje se navikavaj. Vestinghaus Lunar stavlja ove bebice umasovnu proizvodnju. Cepaćemo planine pomoću njih, probijatiputeve po brdima, razarati zidove rilea da vidimo šta ima unutra."Glas joj je zadobio vizionarku notu. "A to je samo početak. Postojeplanovi za obogaćivanje polja u Sinus Estumu. Izazvati eksplozijenekoliko bombi iznad regolita, a zatim vaditi plutonijum iz tla. Bićemoskladište goriva za čitav Sunčev sistem." Strah mora da mu se ispoljavao u držanju, jer se Izmailovanasmejala. "Misli o tome kao o oružju mira."

"Da ste samo bili tamo", reče Ginter. "Bilo je neverojebenovatno.Jedna strana kratera samo je nestala. Razložila se u ništavilo.Pretvorila u prah. A dugo, dugo potom sve se sjajilo! Krateri, mašine,sve. Moj vizir bio je toliko blizu preopterećenja da je počeo da trepće.Mislio sam da će da pregori. Bilo je ludo." Podigao je karte. "Ko jepodelio ovo sranje?" Krišna se stidljivo iskezio i zagnjurio glavu. "Ja idem." Hiro se mrštio na svoje karte. "Ja sam upravo umro i otišao upakao." "Da te zamenim?" reče Anja. "Ne. Zaslužujem da patim." Nalazili su se u parku Noguči, na rubu središnjeg jezera, smeštenina umetnički razbacane stene koje su bile isklesane tako da deluju

kao da su erodirane vodom. Šuma do kolena visokih mladica brezarasla je s jedne strane, a nečija igračka jedrilica plutala je blizuudarnog konusa u središtu jezera. Pčele su zbrkano zujkale podetelini. "A onda, još dok se zid mrvio, ova luda ruska kučka..." Anja je bacila trojku. "Pazi šta pričaš o ludim ruskim kučkama." "...naglo se uspela skakačem..." "Video sam na televiziji", reče Hiro. "Svi smo videli. Bilo je u vestima.Momak koji radi za Nisan reče mi da je BBC dao tome tridesetsekundi." On je slomio nos vežbajući karate, kada je naleteo nainstruktorovu pesnicu; kontrast kvadratnog belog flastera i čupavih,crnih obrva davao mu je tmuran, piratski izgled. Ginter izbaci jednu. "Daj drugu. Čoveče, niste vi ništa videli. Nisteosetili kako se tle posle zatreslo." "Kakva li je samo veza Izmailove sa Aktovskim ratom?" upita Hiro."Očigledno, ona nije kurir. Da li je bila povezana sa snabdevanjem ilije bila u strateškom?" Ginter sleže ramenima. "Ti se sećaš Aktovskog rata?" sarkastično upita Hiro. "PolovinaZemljine vojne elite zbrisana u jednom jedinom danu? Svet vraćen sruba ratnog ponora smelom akcijom? Osumnjičeni teroristi ispaliglobalni heroji?" Ginter se sasvim dobro prisećao Aktovskog rata. Tada je imaodevetnaest godina i radio je na Finskom geotermalnom projektu,kada je ceo svet zapao u grč i gotovo uništio sam sebe. Bio je toglavni činilac u njegovoj odluci da napusti planetu. "Možemo li ikadada razgovaramo o nečemu drugom, a ne o politici? Muka mi je i neželim više da slušam o Armagedonu." "Hej, zar ne treba da se vidiš s Hamiltonovom?" iznenada upita Anja.Bacio je pogled gore na Zemlju. Istočna obala Južne Amerike upravoje prelazila liniju između dana i noći. "Oh, do đavola, ima dovoljnovremena da završim ovu ruku." Krišna je dobio sa tri kraljice. Hiro je preuzeo delenje. Brzo jepromešao i sredio karte besnim, kratkim udarcima ruke. "Dobro",reče Anja, "šta te izjeda?" Besno je podigao pogled, a zatim ga spustio i prigušenim glasom,kao da je iznenada postao stidljiv kao Krišna, rekao: "Idem kući."

"Kući?" "Misliš, na Zemlju?" "Jesi li lud? Kad sve samo što nije otišlo u majčinu? Zašto?" "Zato što sam više poludeo od Meseca. Biće da je to najružnijemesto u Vaseljeni." "Ružan?" Anja je pomno gledala unaokolo na terasaste vrtove,potoke koji počinju na najvišem nivou i padaju u obliku osamedestmagličastih vodopada pre nego što stignu do središnjeg jezeraodakle ponovo kreću u reciklaciju, skladno zavojite staze. Ljudi suprolazili kroz velike nadsvođene grmove ruža i pored kula od forsitijasnolikim, klizećim korakom koji je šetnju po Mesecu činio tako nalikna podvodno kretanje. Drugi su ispadali i upadali u službene tunele,zastajali da gledaju kako zebe prave kovite i lete, usmerene kalejama krastavaca. Na buvljoj pijaci na središnjem nivou, gde sukapitalisti iz hobija i u slobodno vreme rasprodavali fabričke sisteme,travnate korpe, pritiskivače za papir od narandžastog stakla, kursevepostinterpretacionog plesa i meme-analize elizabetanske poezije,šatori su predstavljali vašar gizdave svile, tirkiza, grimiza iakvamarina. "Ja mislim da je lep. Možda malo prenaseljen, ali to jeestetika prvih naseljenika." "Liči na trgovački centar, ali ne mislim na to. Meni..." tražio je reči."Meni... smeta mi ono što mi radimo ovde. Mislim, raskopavamo ga,razbacujemo đubre, paramo planine, a zašto?" "Zbog novca", reče Anja. "Potrošna dobra, sirovine, budućnost zanašu decu. Šta tu nije u redu?" "Mi ne pravimo budućnost, mi pravimo oružje." "Pa na Mesecu nema čak ni pištolja. Ovo je međukorporacijska zonarazvoja. Ovde je oružje zabranjeno." "Ti znaš na šta mislim. Svi ti trupovi bombardera, detonatorskisistemi i kućišta raketa koji se ovde grade i šalju na nisku orbituZemlje. Ne pretvarajmo se da ne znamo čemu oni služe." "Pa?" slatkasto reče Anja. "Mi živimo u stvarnom svetu, niko od nasnije toliko naivan da veruje da moguće imati vlade bez vojski. Zaštoje gore ako se te stvari grade ovde umesto bilo gde drugde?" "Mene boli ona kratkovida, egocentrična pohlepa u onome štoradimo! Jesi li u poslednje vreme izvirila na površinu i videla kako jerazrovana, rasporena i šta je sve po njoj razbacano? Još ima mesta

gde možeš da baciš pogled na sirovu lepotu nepromenjenu još oddana kada su se naši preci ljuljali na drveću. Ali mi bacamo đubre ponjima. Za pokolenje, najviše dve, Mesec neće biti ništa lepši odnekog drugog đubrišta." "Ti si video šta je manufaktura vezana za Zemlju učinila od okoline",reče Anja. "Njeno sklanjanje sa planete je dobra stvar, je l' tako?" "Da, ali Mesec..." "Čak ni nema ekosferu. Ovde nema ničega što bi se moglopovrediti." Zurili su jedno u drugo. Konačno, Hiro reče: "Ne želeim darazgovaram o tome", i mrzovoljno podiže karte.

Pet ili šest ruku kasnije, jedna žena doluta i bubnu na travu poredKrišninih nogu. Senka na očima bila joj je živ elektični grimiz, aluckast osmeh goreo joj je na licu. "Ej, ćao", reče Krišna. "Je l' sviznate Sali Čang? Ona je, kao i ja, deo istraživačkog tima Centra zasamoreprodukujuće tehnologije." Ostali klimnuše. Ginter reče: "Ginter Vajl. Manuelni radnik Generacijepet." Zakikotala se. Ginter je namignuo. "Izgleda da si raspoložena." Kucnuo jezglobovima prstiju po špilu. "Pratim." "Na psiliju sam", reče ona. "Jednu kartu." "Psilocibinu?" upita Ginter. "Mene bi zanimalo tako nešto. Uzgajaš liga ili mikrofabrikuješ? Ja imam par fabrika u sobi; možda bih mogaoda preusmerim neku od njih ako bi htela da mi odobriš korišćenjesoftvera?" Sali Čang odmahnu glavom i nemoćno se nasmeja. Suze su joj tekleniz obraze. "Pa, kad se skineš, možemo o tome da porazgovaramo." Ginterzaviri u svoje karte. "Ovo bi bila super ruka da igramo šah." "Niko ne igra šah", prezrivo reče Hiro. "To je igra za kompjutere." Ginter pokupi talon sa dva para. Promešao je, Krišna je odbio daseče i on poče da deli karte. "I tako, ova luda Ruskinja..." Niodkuda, Čangova zaurla. Od mahnitih napada smeha presamitilase unazad, a zatim ponovo nagnula napred. Sa oduševljenjem usled

otkrića koje joj je igralo u očima, uperila je prst pravo u Gintera. "Ti sirobot!" viknu ona. "Izvini?" "Ti si običan robot", ponovila je. "Ti si mašina, automat. Pogledaj se!Samo odgovaraš na podsticaje. Uopšte nemaš slobodnu volju. Tamonema ničega. Ne možeš da izvedeš nijedan originalan čin da sebispaseš život." "A je li?" Ginter se osvrnu onaokolo, tražeći nadahnuće. Dečačić -mogao bi to biti Pjotr Nahfiz, iako je to odavde teško reći - nalazio sepored vode i hranio šarane mrvicama hlepčića od morskih račića."Šta misliš da te bacim u jezero? To bi bio originalan čin?" Smejući se, ona odmahnu glavom. "Tipično ponašanje primata. Naprimećenu opasnost reaguje se pokazivanjem tobožnje agresije." Ginter se nasmejao. "A onda, kada to ne upali, primat se povlači u pokazivanjepokornosti. Smirivanja. Majmun demonstrira ovu bezazlenost...kapiraš?" "Hej, ovo uopšte nije smešno", upozoravajuće reče Ginter. "U stvari,prilično je uvredljivo." "Pa se vraća na pokazivanje agresije." Ginter uzdahnu i podiže obe ruke uvis."Kako treba da reagujem?Prema tebi, sve što kažem ili uradim potpuno je pogrešno." "Ponovo pokornost. Napred-nazad, napred-nazad od agresije dopokornosti i opet nazad." Pravila je pokrete rukom kao da je ova klio."Baš kao mala mašina... kapiraš? Sve je to automatsko ponašanje." "'Ej, Kriš... ti si ovde neurobioštasiveć, je l' tako? Reci neku lepu rečza mene. Izvuci me iz ovog razgovora." Krišna je pocrveneo. Izbegavao je da se sretne s Ginterovim očima."Znaš, gospođa Čang vrlo visoko kotira u Centru. Nad bilo čim štoona misli o razmišljanju vredi se zamisliti." Žena ga je posmatralapožudno, blistavih očiju, suženih zenica. "Međutim, mislim da onamožda smatra da svi mi samo, u suštini, jezdimo kroz život. Kao danas vodi autopilot. Ne samo tebe, već sve nas." Obratio se pravonjoj. "Je l' tako?" "Ne, ne, ne, ne." Odmahivala je glavom. "Baš njega." "Dižem ruke." Ginter je spustio karte i legao na leđa na granitnuploču da bi kroz staklo krova mogao da gleda Zemlju koja je ušla u

fazu smanjivanja. Kada je sklopio oči, mogao je da vidi skakačIzmailove kako se podiže. Bio je to štur uređaj, malo više odplatforme sa stolicom iznad skupine od četiri boce otpadnog gasakao pogonskog goriva i kompleta inteligentnih nogu. Video ga jekako uzleće dok je eksplozija cvetala - nakratko je izgledalo kao dalebdi visoko iznad kratera kao soko na vrhu termale. Prekrštenihruku, prilika obučena u crveno sedela je i posmatrala, delujućinekako neljudski mirno. U odraženom svetlu, gorela je žarko kaozvezda. Na jedan užasan način, bila je predivna. Sali Čang obgrlila je kolena i stala da se ljulja napred-nazad.Smejala se i smejala.

Bet Hamilton bila je opremljena za teleprisustvo. Uključila je jednosočivo u trenutku kada je Ginter ušao u kancelariju, ali je nastavilada pokreće ruke i noge. Snoliki, mali, avetinjski pokreti koji će bitiprimljeni i uvećani u nekoj fabrici negde iza obzorja. "Opet kasniš",reče ona, bez nekog posebnog naglaska. Većina ljudi osetila bi bar žalac stvarnosne bolesti prilikomistovremenog kontakta sa dve različite okoline. Hamiltonova jepripadala onim retkim pojedinacima koji su mogli da podele svojusvest između dve razdvojene stvarnosti, a da ne izgube delotvornostni u jednoj. "Zvala sam te da razmotrimo tvoju budućnost uGeneraciji pet. Konkretno, da razmotrimo mogućnost da budešprebačen da drugo postrojenje." "Misliš, Zemaljsku Stranu." "Vidiš?" reče Hamiltonova. "I nisi tako glup kao što se praviš."Ponovo je isključila sočivo, stala sasvim mirno, a zatim podigla rukuu metalnoj rukavici i prošla kroz složen niz pokreta prstiju. "Pa?" "Šta pa?" "Tokio, Berlin, Buenos Aires... da li nešto od toga magično deluje natebe? Šta je s Torontom? Pravi potez sada mogao bi da bude velikiuzlet u tvojoj karijeri." "Ja želim samo da ostanem ovde, obavljam svoj posao i podižemplatu", pažljivo reče Ginter. "Ja ne jurim priliku za unapređenje, iliveliku povišicu, ili neki lateral za uspon u karijeri. Ja sam srećan tugde jesam." "Sasvim sigurno to na smešan način pokazuješ." Hamiltonova je

isključila rukavice i oslobodila šake. Počešala je nos. S jedne stranenalazio se njen radni sto, uglačana kocka crnog granita. PC senalazio tamo, pored grančica kristala bakra. Na njenu pomisao, on jepreneo glas Izmailove na Ginterov čip. "Sa najdubljim žaljenjem moram da vas upozorim naneprofesionalno ponašanje jednog člana vašeg osoblja", počeo je.Slušajući pritužbe, Ginter je osetio potpuno neočekivan ubod žalosti,pa čak i ljutnje što se Izmailova drznula da ga tako ocrni. Pažljivo jeizbegao da to pokaže. "Neodgovoran, neposlušan, nehajan i lošeg vladanja." Tobože seiskezio. "Izgleda da joj se ne sviđam." Hamiltonova je ćutala. "Ali ovonije dovoljno da..." Izdao ga je glas. "Ili jeste." "U normalnim okolnostima, Vajle, bilo bi. Šefica rasturača nije 'samotehno na platnom spisku', kao što si se ti tako zanimljivo izrazio; ovevladine licence nije tako lako dobiti. A iako toga možda nisi svestan,tvoje ocene delotvornosti vrlo su niske. Puno potencijala, maloizvršenja do kraja. Međutim, srećom po tebe, ova Izmailova ponizilaje Dona Sakaija i on nam je stao do znanja da nismo pod nekimnaročitim pritiskom da joj udovoljimo." "Izmailova je ponizila Sakaija?" Hamiltonova je netremice gledala u njega. "Vajle, znaš, ti sizaboravan." Onda se setio tirade Izmailove o nuklearnoj energiji. "Jeste, tako je.Shvatio sam." "Dakle, možeš da biraš. Mogu da napišem ukor, koji će otići u tvojstalni dosje, zajedno sa pritužbom Izmailove. Ili ćeš da sedneš nalateral za Zemljasku Stranu, a ja ću da se postaram da ove sitnicene uđu u korporacijski sistem." To i nije bio neki izbor. Ali on je to stoički primio. "U tom slučaju,izgleda da ćeš me i dalje imati na grbači." "Još malo, Vajel. Još malo."

Sledeća dva dana proveo je na površini. Prvog dana opet je prevoziošipke goriva do Četerdžija C. Ovoga puta držao se puta i reaktor jesnabdeven gorivom tačno po planu. Drugog dana otišao je sve doTriesnekera da pokupi neke stare šipke koje su bile privremenouskladištene već šest meseci dok su se Ker-Makgijevi ljudi

raspravljali da li da ih reprocesiraju ili bace. Za njega to nije bio lošposao, jer iako je ciklus Sunčevih pega bio u silaznoj fazi, na snazi jebilo površinsko upozorenje i on je dobijao dodatak za povećan rizik. Kada je stigao tamo, teh predstavnik teleprisustvovao se odnekud izFrancuske da mu kaže da zaboravi na to. Bio je još jedan sastanak iodluka je još jednom odložena. Krenuo je nazad u Samostalnost uzzvuke 'a kapela' verzije Opere za tri groša u glavi. Zvučala je strašnosladunjavo i pištavo za njegov ukus, ali to je bilo ono što su slušaligore kod kuće. Petnaest kilometara kasnije, UV-metar na ploči je skočio. Ginter je pružio ruku i prstom lupnuo metar. Nije odgovorio. Dok muse jeza pela uz vrat, bacio je pogled gore na krov kabine i prošaptao:"Oh, ne." "Služba prognoze zračenja upravo je pojačala status površinskogupozorenja na Najdrastičnije", hladno reče kamion. "Ovo se činizbog nepredviđene oluje protuberanci i odmah stupa na snagu. Svikoji se trenutno nalaze na površini neka što hitnije nađu sklonište.Ponavljam: odmah nađite sklonište." "Ja sam osamdeset kilometara od..." Kamion je usporio i stao. "Pošto ova jedinica nije oklopljena,preterano nepredviđeno zračenje može da prouzrokuje njen kvar. Dabi se osigurao bezbedan rad ovog vozila, sve kontrole bićezamrznute u manuelnom modu, a ova jedinica sad će se isključiti." Sa prestankom zaštitnih funkcija vozila, Ginterova glava napunila sepreklapajućim glasovima. Statički šum provlačio se kroz njih i činiobesmislenim ono što su pokušavali da kažu: **drastič***ije-Ponavljam: Po***insko**oz**enje je pov***no na Naj***stič*i**. S**jedini** i pers****treba d****ah nađu sklon***e. Maksim***a i****eno******eset min**a. ***ite sk***šte o**ah. Ovo j* sni*** Sl***e prog*oze***čenja. ***g ne***i**ne protuber***, st**us je podignu***a Najdr***e!Odve et. Upra***u izd**i Na***ast***ije up**or**e***njaj se ***ovr*ine,proklet b****uješ li? Nađi skl***šte. Ne poku**aj a*e vratiš uSamostalnost. ***v **e te sp*žiti. Sl**j,*i**red mest***de se sad n*a*š*** tr* fab***e. Sluša****i ti****nu? Vajskopf A*is**on, Ni*** iLuna**M***ofa****l. Vajl! Č***š li m***jl, je si l* tu? Ha*de, bla***ože,da***i **zu, **ko, Sabra, **ng - dov**ite sv****uzice ovamo. N**u ja****udem kr**a što s*** st***da u****e ***tlo. ajde vr*ajte se od**h!

Sv***edom! Je****neko zn***e je Miha*** 'Ajde, Miša, ne s*di e.Poč** n** svoj** glasom, ***eš? Z***o Ez "Bet! Najbliže sklonište je nazad u Vajskopfu - to je pola sata punombrzinom, a dobio sam upozorenje na dvadeset minuta. Reci mi štada radim!" Ali prva susnežica teških čestica stala je da pada tako jako da seviše ništa nije moglo razabrati. Jedna ruka, očigledno njegova,odlebdela je napred i usključila radio-relej. Glas u glavi mu je zamro. Pucketanje statičkog šuma se nastavljalo. Kamion je nepomičnostajao, pola sata ni od čega, a nevidljiva smrt cvrčala je i praštala sakrova kabine. Stavio je šlem i rukavice, dvaput proverio njihovezaptivke i otkvačio vrata. Otvorila su se uz tresak. Stranice uputstva za upotrebu odletele su, arukavica se veselo otkotrljala preko površine, jureći ružičasteukrasne kockice koju mu je Euridicija poklonila te poslednje noći uŠvedskoj. Šaka pšeničnih biskvita iz jedne otvorene konzerve naploči pretvorila se u prah i nestala, vodeći za sobom i konzervu.Eksplozivna dekompresija. Zaboravio je da obori pritisak. Ginter sesledio od obeshrabrujućeg saznanja da je mogao da načini takoelementarnu - tako opasnu - grešku. A onda je i on bio na površini, zabačene glave, zagledan u Sunce.Bilo se žarilo od pega i jedne ogromne i nepredviđene protuberance.Umreću, pomisli on. U jednom dugom, parališućem trenu, osetio je jezovitu sigurnost tepomisli. Umreće. Znao je to zasigurno, znao to pouzdanije nego štoje ikada išta znao. U svom umu, mogao je da vidi kako Smrt preleće preko lunarneravnice prema njemu. Smrt je bila bezoblični crni zid koji se pužao ubeskonačnost u svim pravcima. Sekao je Vaseljenu nadvoje. Na ovojstrani bio je život, toplota, krateri i cveće, snovi, rudarski roboti,misao, sve što je Ginter poznavao ili mogao da zamisli. Na drugojstrani... nešto? Ništa? Zid nije ništa nagoveštavao. Bio je nečitljiv,zagonetan, apsolutan. Ali plovio je prema njemu. Sad je bio takoblizu da je mogao da posegne i dodirne ga. Uskoro će stići. Ginter ćeproći kroz njega i onda će saznati. Trgnuo se i oslobodio te pomisli, a zatim skočio prema kabini.Uzverao se uz njen bok. Primopredajni čip je šuštao, zvečao i

pucketao, ali on je ipak istrgao magnetne pojaseve kojima je Zigfridbio pričvršćen, zgrabio kalem i kontrolnu ploču, i skočio preko ivice. Doskočio je nespretno, pao na kolena i otkotrljao se pod prikolicu.Oko šipki goriva bilo je omotano dovoljno zaštite da zaustavi bilokoju količinu teškog zračenja - bez obzira na to odakle poticalo.Zaštitiće ga i od Sunca i od njegovog tovara. Primopredajni čip mu jezaćutao, a on je osetio kako mu se vilica opušta od napetosti koja gaje stiskala. Bezbedan. Ispod prikolice bilo je mračno i imao je vremena da razmisli. Čak i daprebaci povratno disanje na maksimum i isključi sve periferalije naodelu, ne bi imao dovoljno kiseonika da presedi oluju. Pa, dobro.Moraće da nađe zaklon. Vajskopf je bio najbliži, samo petnaestkilometara udaljen, a u G5 postrojenju za montažu nalazilo sesklonište. To će mu biti cilj. Pipajući, našao je noseće čelične podupirače i iskoristio Zigfridovemagnetne pojaseve da se prikači na donju stranu prikolice. Bio je tonezgrapan, mučan posao, ali na kraju uspeo je da ostane da visilicem prema putu. Prstima je prebirao po kontrolama hodača iuspravio Zigfrida u sedeći položaj. Dvanaest tegobnih minuta kasnije, najzad je uspeo da spusti Zigfridas krova neozleđenog. U unutrašnjosti kabine nije bilo predviđeno dastane ništa ni upola te veličine. Da bi ubacio hodača unutra prvo jemorao da iseče vrata, a onda da istrgne stolicu iz kabine. Odbacio jeobe stvari pored puta i ugurao Zigfrida unutra. Hodač se dvaputprevio, preoblikujući se, ponovo preoblikujući, i konačno uspeo da senagura u raspoloživi prostor. Nežno, pažljivo, Zigfrid je preuzeoupravljanje i ubacio u prvu. Uz mukli udarac, kamion se pokrenuo. Bio je to đavolski put. Kamion, ionako spor, valjao se putem kaotvrdoglava svinja. Zigfridov optički aparat bio je nagnut nadupravljačke uređaje i nije mogao da se podigne, a da se ne trgnu ioslobode hodačeve ruke. Nije mogao da pogleda napred, a da pretoga ne zaustavi kamion. Upravljao je, gledajući kako put prolazi ispod njega. Grubo, mogao jeda usmerava kamion po znacima koji su promicali pored. Kad god biodlutao od tragova, Zigfridovim ručnim kontrolama okretao bi kamion

nazad, tako da je polako plutao s jedne na drugu stranu, putujući ucik-cak. Dok su senke treskale i odskakale, put je tekao ka Ginteru opasnojednolično. Tresao se i drmusao u svom improvizovanom povoju.Posle nekog vremena, počeo je da ga boli vrat od naprezanja da držiglavu povijenu nagore ne bi li gledao kako zaslepljujući put nestaje usenci ispod prednje osovine, a oči su ga probadale od milećeponovljivosti onoga u šta su gledale. Kamion je podizao prašinu, a najmanje čestice nosile su dovoljnostatičkog naboja da se priljube za njegovo odelo. U nepravilnimrazmacima brisao je rukavicom fini, sivi film sa vizira, razmazujući gau dugačke, majušne pruge. Počeo je da halucinira. Bili su to blage vizualne prikaze,pravougaone mrlje obojene svetlosti koje su se kretale prekonjegovog vidnog polja i nestajale kada bi protresao glavu i čvrstostisnuo oči, na tren se usredsređujući. Ali svako opuštanje od pritiskagledanja nagonilo ga je da sve duže drži oči zatvorene, a to nijesmeo sebi da dozvoli. Ovo ga je podsetilo na poslednji susret s majkom i na to šta je tadarekla. Da je najgora stvar kad si udovica to što svaki dan životpočinje iznova, ništa bolji nego prethodnog dana, bol je još sveža, aodsustvo njenog muža je fizička činjenica koja ne postaje nimaloprihvatljivija. To je kao kad si mrtav, rekla je, jer se ništa ne menja. Oh, Bože, pomisli on, ovo ne vredi truda. Onda je kamen veličinenjegove glave krenuo pravo prema njegovom šlemu. Mahnito jerukama trgnuo kontrole i Zigfrid žestoko zakrenu kamion, tako da jekamen odskočio u stranu i promašio ga. Što je stavilo kraj na temisli. Signalisao je svom PC-u. Začuo se Saint James' Infirmary. Nijepomoglo. 'Ajde, đubre jedno, pomisli on. Možeš ti to. Bolele su ga ruke iramena, baš kao i leđa, kad već o tome razmišlja. Da bi stvar bila jošperverznija, jedna noga mu se ukočila. Zbog ugla pod kojim je moraoda drži glavu da bi posmatrao put, usta su mu gotovo stalno bilaotvorena. Posle nekog vremena, drhtavo kretanje upozorilo ga je damu se barica pljuvačke skupila na krivini zaštitnika za lice. Balavio je.Zatvorio je usta, progutao nazad ispljuvak i nastavio da zuri napred.

Minut kasnije otkrio je da to ponovo radi. Polako, bedno, kretao se ka Vajskopfu.

G5 Vajskopf bilo je tipično postrojenje te vrste: mehurasta kupola zaujednačavanje temperaturnih promena tokom dugog lunarnog dana,mikrotalasna relejna kula u koju se mogli smestiti nadzornik i stotinupoluautonomnih jedinica za obavljanje posla. Ginter je prešišao pristupni put, zaokrenuo nazad na njega i poveokamion pravo do boka fabrike. Naveo je Zigfrida da ugasi motor, aonda pustio da kontrolna ploča padne na tle. Prilično duže od minutanaprosto je samo visio tamo, zatvorenih očiju, kušajući kraj kretanja.Onda se oslobodio pojaseva i ispuzao ispod prikolice. Sa statičkim onomatopejama i rešetanjem u glavi, doteturao se dofabrike. U prigušenom svetlu koje se filtriralo kroz pokrivač kupole, fabrika jebila mutna kao podmorska kaverna. Svetlo na njegovom šlemu kaoda ju je izobličavalo, isto koliko ju je i osvetljavalo. Mašine su sepovijale ka središtu tog kruga, nadimajući se kao kad bi ih nekogledao kroz sočivo ribljeg oka. Isključio ga je i sačekao da mu se očiprilagode. Nešto kasnije, mogao je da vidi montažne robote, vitke kao duhove,kako se kreću nezemaljski skladno. Protuberanca ih je aktivirala.Njihali su se kao morska trava, neznatno neusklađeni između sebe.Podignutih ruku, plesali su u skladu sa slučajnim radio-ulazima. Na montažnoj traci ležali su ostaci napola napravljenih robota;izgledalo je kao da su odrani i da im je izvađena utroba. Njihovi finiornamenti bakarnih i srebrnih nerava bili su izloženi pogledu i nanjima je nasumično rađeno. Dugačka ruka sa elektičnom varnicomna vrhu zglobno se spustila i naterala metalni torzo da se trgne. Bili su to, većinom, slepi mehanizmi; moćni uređaji pričvršćeni zapod po logici montažnih puteva. Ali bilo je tu i mobilnih jedinica -nadzornika i majstora za sve - koje su pijano vrludale fabrikom,obnevidele od Sunca. Iznenadna kretnja navela je Gintera da se okrene tačno na vreme davidi kako se metalni bušač kotrlja ka njemu, udara ogromnom rukomo pod i pravi rupu odmah pored njegovih nogu. Osetio je udaracpreko tabana.

Odskočio je unazad. Mašina ga je pratila; dijamantima obrubljenprobojac nervozno je klizio u omotač i iz njega, drhtavih i nežnihkretnji kao kod tek rođenog ždrebeta. "Lakše, luče", prošapta Ginter. Na drugom kraju fabrike zelenestrelice utisnute u zid kratera pokazivale su na gvozdena vrata.Sklonište. Ginter se odmicao od bušača, idući koso premaservisnom prolazu između dva reda mašina koje su se mreškale kaotrava na vetru. Udarna presa kotrljala se napred na svojim točkićima. A onda se,zbunjena poljem pokreta, zaustavila i nesigurno skenirala redoverobota. Ginter se sledio. Najzad, polako, tromo, metalni bušač se okrenuo. Ginter je potrčao. Statička buka urlala mu je u glavi. Sive senkeplivale su između udaljenih mašina, kao ajkule, ponekad sepribližavajući, ponekad odmičući. Statički šum postao je glasniji.Širom fabrike, zavarivački lukovi žmirkali su na vrhovima montažera,kao majušne zvezde. Saginjući se, trčeći, izmičući, stigao je doskloništa i ščepao vrata vazušne komore. Čak i kroz rukavicu,mogao je da oseti hladnoću ručice. Okrenuo ju je. Vazdušna komora bila je mala i okrugla. Provukao se kroz vrata inagurao u neodgovarajući prostor, skupljajući se koliko je godmogao. Naglim trzajem zatvorio je vrat. Mrak. Ponovo je uključio svetiljku na šlemu. Odbijeno bleštavo svetlopogodilo ga je u oči, suviše jako za tako skučen prostor. Povijen, sabradom na kolenima, u zaokruženom prostoru komore, osetio jeironično drugarstvo sa Zigfridom u kamionu. Unutrašnje kontrole komore bile su jednostavne da jednostavnije nemogu biti. Vrata su se otvarala ka unutra, tako da ih je vazdušnipritisak držao u zatvorenom položaju. Postojala je potezna šipkakoja je, kada se povuče, puštala kiseonik u vazdušnu komoru. Kadabi se pritisak izjednačio, unutrašnja vrata lako su se otvarala.Potegao je šipku. Pod se zatresao kad je nešto teško promaklo.

Sklonište je bilo malo, jedva dovoljno da u njega stane poljski krevet,

hemijski toalet i aparat za disanje sa dodatnim rezervoarimakiseonika. Jedan jedini plafonski uređaj obezbeđivao je i svetlost itoplotu. Od ostalih pogodnosti, nalazilo se tu još ćebe. Za zabavu,postojala su džepna izdanja Biblije i Kurana; tu su ih ostavila sadaneverovatno daleka misionarska društva. Čak i u praznom skloništunije bilo puno prostora. Ali ono nije bilo prazno. Jedna žena, namrštena, uzmicala je i podignutom rukom zaklanjalase od njegove svetiljke na šlemu. "Ugasi to", rekla je. Poslušao je. U blagoj svetlosti koja je usledila, video je: potpuno belufrizuru sa zaravnjenim vrhom, ružičastu kožu lobanje koja seprovidela sa strane. Visoke jagodice. Neznatno podignute očnekapke, nalik na krila, pažljivo oblikovanom senkom na očima. Tamneusne, puna usta. Morao je da se divi ličnosti koja je tako brižljivošminkala lice da bi ga posle sakrila ispod šlema. Onda je ugledaocrveno-narandžasto odelo Studio Volga. Bila je to Izmailova. Da bi prikrio nelagodnost, usporio je sa skidanjem rukavica i šlema.Izmailova je pomerila svoj šlem sa kreveta da napravi mesta i onsede pored nje. Pružajući ruku, on kruto reče: "Već smo se sreli. Jase zovem..." "Znam. Piše ti na odelu." "A, da. Tako je." Protekao je neprijatno dug trenutak, tokom koga su oboje ćutali.Najzad, Izmailova pročisti grlo i žustro reče: "Ovo je smešno. Nepostoji nijedan razlog zbog..." KLANG. Glave su im se jednovremeno trgnule prema vratima. Zvuk je biooštar, bučan, metalan. Ginter naglo navuče šlem i dohvati rukavice.Izmailova, takođe se oblačeći što je brže mogla, napeto, ispod glasa,reče u primopredajni čip: "Šta je to?" Metodično zatvarajući jednu po jednu patent-bravu na zglobu ruke,Ginter odvrati: "Mislim da je to bušač metala." A onda, budući da ješlem prigušio njegove reči, ponovio ih je preko čipa. KLANG. Ovaj drugi put, očekivali su zvuk. Sada nije bilo sumnje.Nešto je pokušavalo da slomi spoljna vrata vazdušne komore. "Šta?"

"Možda neka vrsta čekića, ili kovački uređaj. Budi srećna da nijelaserski bušač." Podigao je ruke ispred sebe. "Izvrši mi bezbednosnuproveru." Okrenula mu je zglobove na jednu stranu, nazad, uzela mu šlem uruke i cimnula ga u stranu da proveri zaptivanje. "Prošao si."Ispružila je svoje zglobove. "Ali šta to pokušava?" Rukavice su joj savršeno zaptivale. Jedna spona na šlemu radila jemalo na tome, premda ne previše, da naruši celovitost. Slegnuo jeramenima. "Zbunjen je - ko zna šta radi. Možda čak pokušava dapopravi oslabelu šarku." KLANG. "Pokušava da uđe unutra!" "Da, i to je moguće." Glas Izmailove neznadno se povisio: "Ali čak i da je dobio pogršenunaredbu, nemoguće je da postoji bilo kakav program u njegovojmemoriji koji bi ga naveo da to čini. Kako slučajni ulaz može da ganagna da ovako postupa." "On ne radi na taj način. Ti razmišljaš o robotici kakva je bila kad si tibila dete. Ovi uređaji su poslednja reč tehnike. Oni ne manipulišuuputstvima, oni manipulišu konceptima. To ih, znaš, čini fleksibilnijim.Ne moraš da im programiraš svaki mogući korak kada želiš da uradenešto novo. Samo im zadaš cilj..." KLANG. "...na primer, razmontiraj rotacionu bušilicu. Ona ima bankudostupnih veština, kao što su: sečenje, otkivanje i grubamanipulacija - koje zatim spaja u različite konfiguracije sve dok nenađe put koji će je odvesti do cilja." Sad je pričao samo da bi neštopričao, pričao da se suzrdrži od panike. "Što u normalnimokolnostima fino radi. Ali kad se neka od ovih stvari pokvari, ona točini na pojmovnom nivou. Kapiraš? Pa je..." "Pa je ona odlučila dasmo mi rotacione bušilice koje treba demontirati." "Ovaj... aha." KLANG. "Pa šta ćemo kad uđe unutra?" Oboje su nehotično ustali i stali licemprema vratima. Nije bilo puno mesta, a i to malo oni su ispunjavali.Ginter je bio naglašeno svestan da tu nema dovoljno prostora ni zaborbu ni za bekstvo.

"Ne znam šta ćeš ti", reče on, "ali ja ću tog drkadžiju da puknem uglavu toaletom." Okrenula se i pogledala ga. KLA... zvuk je bio prećen napola šištavom eksplozijom. Nagla,potpuna tišina. "Probio je spoljna vrata", bezizražajno reče Ginter. Čekali su. Mnogo kasnije, Izmailova reče: "Da li je moguće da je otišao?" "Ne znam." Ginter je otkopčao spone na svom šlemu, skinuo ga,kleknuo i priljubio uho na pod. Kamen je bio gotovo bolno hladan."Možda ga je eksplozija uništila." Mogao je da čuje slabe vibracijemontažera i teže tutnjanje mašina koje su švrljale po podu fabrike.Ništa od toga nije zvučalo blizu. U sebi, izbrojao je do sto. Ništa.Ponovo je izbrojao. Najzad se uspravio. "Nema ga." Oboje su seli. Izmailova je skinula šlem, a Ginter je nespretno počeoda oslobađa rukavice. Petljao je oko kopči. "Vidi me." Drhtavo senasmejao. "Sav sam se smotao. Ne mogu ni ovo da uradim, tolikosam nervozan." "Daj da ti pomognem." Izmailova je podigla kopče i povukla rukavicu.Skinula se. "Daj drugu ruku." A onda, nekako, stali su da skidaju odelo jedno drugom, cimajućikopče, oslobađajući zaptivke. Počeli su polako, ali su ubrzavali sasvakim otkopčanim delom, da bi na kraju cimali i vukli mahnitožurno. Ginter je otvorio prednjicu odela Izmailove i otkrio crvenisvileni kamisol. Zavukao je ruke ispod njega i gurnuo tkaninu navišepreko njenih grudiju. Bradavice su joj bile tvrde. Pustio je da joj dojkeispune njegove šake i stisnuo. Izmailova je ispustila dubok, jecav zvuk iz dubine grla. Otvorila jeGinterovo odelo, svukla njegov donji deo i zavukla ruku unutra da gaščepa za kurac. Već mu se bio digao. Izvukla ga je i nestrpljivogurnula Gintera na krevet. Onda je klekla iznad njega i uvela ga usebe. Usta su joj se spojila s njegovim, topla i vlažna. Napola u odelu, a napola van njega, vodili su ljubav. Ginter je uspeoda oslobodi jednu ruku i zavukao ju je u odelo Izmailove da biprevlačio njome preko njenih dugačkih leđa i duž potiljka. Kratkedlačice njene nakostrešene kose golicale su mu dlan.

Grubo je jahala po njemu; telo joj je bilo sklisko od znoja. "Svršvašli?" promrmljala je. "Svršavaš li? Reci mi kad ćeš da svršiš." Grizlaga je za rame, sa strane vrata, po bradi, donjoj usni. Nokte mu jezarivala u meso. "Sad", prošapta on. Moguće da je samo rekao ispod glasa, a da jeona to pokupila preko primopredajnog čipa. Ali onda ga je stisnulačvršće nego ikada, kao da pokušava da mu slomi rebra i celo teloprotresao joj je orgazam. Onda je i on svršio, stišavajući njenu strastu spirali beznađa, ekstaze i oslobađanja. Bilo je to bolje nego bilo šta što je ranije doživeo. Posle, konačno su se oslobodili svojih odela. Odbacili su i izguralistvari sa kreveta. Ginter je izvukao ćebe ispod njih i uz pomoćIzmailove obavio ga oko njih oboje. Ležali su zajedno, opušteni, ićutali. Neko vreme slušao je kako ona diše. Zvuk je bio blag. Kada jeokrenula lice prema njemu, mogao je da ga oseti; toplo, slabašnogolicanje na početku grla. Njen miris prožeo je prostoriju. Ovogstranca pored njega. Ginter je osećao iscrpljenost, toplinu, ugodnost. "Koliko si dugoovde?" upita on. "Mislim, ne ovde u skloništu, već..." "Pet dana." "Tako malo." Nasmešio se. "Dobro došla na Mesec, Izmailova." "Ekatarina", pospano reče ona. "Zovi me Ekatarina."

Vičući, vinuli su se u visine i na jug, preko Heršela. Ptolemejev putsavijao je i vijugao ispod njih, nestajući sa vidika i uvek se iznovavraćajući. "Ovo je super!" kreštao je Hiro. "Ovo je... trebalo je pregodinu dana da te nagovorim da me izvedeš ovamo." Ginter je proverio kurs i samnjio gas, tonući ka istoku. Ostala dvaskakača, robujući njegovom, sledila su ga u zbijenoj formaciji. Dvadana prošlo je od oluje protuberanci i Ginter, još na obaveznomoporavku, obećao je da će odvesti prijatelje u brda čim se ukinepovršinsko upozorenje. "Stižemo na cilj. Bolje triput proverite sigurnosne pojaseve. Dobro tije tamo iza, Kriše?" "Sasvim udobno, da." Onda su se spustili na sletalište kompanije Kipući zaliv.

Hiro se drugi spustio, a prvi izišao na površinu. Skakutao je naokolokao koli pušten s uzice, jurio uzbrdo i nizbrdo, tragao za boljimvidikovcima. "Ne mogu da verujem da sam ovde! Radim ovo svakidan, ali znate šta? Ovo je zapravo prvi put da sam zaista napolju.Mislim, fizički." "Pazi gde gaziš", upozorio ga je Ginter. "Ovo nije kao teleprisustvo -ako slomiš nogu, Krišna i ja ćemo morati da te izvučemo." "Verujem ti. Čoveče, svako koga uhvati oluja, a ko završi tucajući..." "Hej, pazi šta govoriš. U redu?" "Svi su čuli priču. Mislim, svi smo mislili da si mrtav, a onda su vasnašli kako spavate. Sto godina će se o tome pričati." Hiro sepraktično gušio od smeha. "Ti si legenda!" "Pusti to." Da bi promenio temu, Ginter reče: "Ne mogu da verujemda želite da fotografišete ovaj haos." Operacija Kipući zaliv bila jepovršinsko rudarenje. Buldožeri-roboti skidali su regolit i ubacivali gau prerađivačko postrojenje koje je počivalo na ogromnim konzolama.Tragali su ovde za torijumom, a proizvedena količina bila je dovoljnomala da se mogla prenositi skakačem do rasplodnog reaktora. Nijebilo potrebe za šinskim topom, a jalovina je gomilana u veštačkeplanine u blizini fabrike. "Ne budu smešan." Hiro razmahnu rukom prema jugu, ka Ptolemeju."Tamo!" Zid kratera bio je osunčan, dok su najniži delovi okolnog tlajoš bili u senci. Činilo se kao da se blagi nagibi visoko uzdižu; samkrater bio je katedrala, blistavo bela. "Gde ti je aparat?" upita Krišna. "Nije mi potreban. Naprosto beležim podatke u šlem." "Nije mi baš najjasniji ovaj tvoj projekat mozaika", reče Ginter."Objasni mi još jednom kako bi to trebalo da radi." "Anja se toga setila. Ona je iznajmila montažer da isečeheksagonalne podne pločice - crne, bele i u četrnaest međunijansisivog. Ja obezbeđujem slike. Izabraćemo onu koja nam se najvišesviđa, skenirati je crno-belo, raslojiti je da bismo dobili vrednostiintenziteta, a zatim pustiti montažer da položi pod, tako da svakapločica predstavlja jedan piksel. Izgledaće super - dođi sutra davidiš." "Aha, doći ću." Čavrljajući kao veverica, Hiro ih je poveo od ivice rudnika. Krenuli su

na zapad, preko kosine. Krišnin glas dopro je do Gintera preko primopredajnog čipa. Bio je tostari trik. Čipovi imaju efektivni prenosni prečnik od petnaest jardi -ako si dovoljno blizu, možeš da isključiš radio i razgovaraš čip u čip."Izgleda da imaš problema, prijatelju." Oslušno je da li je tu i drugi noseći ton, ali ništa nije čuo. Hiro je biovan dometa. "Izmailova. Izgleda..." "...da si se zaljubio u nju." "Otkud znaš?" Razmaknuto su se poređali po kosini koja se uzdizala; Hiro je bio načelu. Neko vreme niko nije govorio. Bilo je u nečeg smirenog,poverljivog u toj podeljenoj tišini, nalik na anonimni mirispovedaonice. "Molim te, nemoj ovo pogrešno da shvatiš", rečeKrišna. "Šta da pogrešno shvatim?" "Gintere, ako uzmeš dve seksualno kompatibilne osobe, smestiš ihjednu uz drugu, izoluješ i navedeš da se useru od straha, one će sezaljubiti. To je neminovno. To je mehanizam opstanka, nešto što jeusađeno u tvoje osnovno ustrojstvo mnogo pre nego što si rođen.Kada milijarde godina evolucije kažu da je došlo vreme za vezivanje,tvoj mozak nema puno izbora nego da posluša." "Hej, dođite ovamo!" viknu Hiro preko radija. "Ovo morate da vidite." "Dolazimo", reče Ginter. A onda, dodade preko čipa: "Praviš odmene jednu od onih mašina Sali Čang." "Na neki način, mi i jesmo mašine. To nije tako loše. Osećamo žeđkada nam je potrebna voda, adrenalin se upumpava u krv kada namje potreban dodatni priliv agresivne energije. Ne možeš da se borišprotiv svoje prirode. Zašto bi?" "Da, ali..." "Zar nije ovo divno?" Hiro se verao preko kamenjara. "Pruža se svedalje i dalje. A pogledajte tamo gore!" Podigavši pogled, videli su daje ono uza šta su se peli rasut materijal iz uske pukotine potpunoispunjene kamenim gromadama. Bile su ogromne, velike kaoskakači, a neke od i kao spremišta kiseonika. "Hej, Krišna, misliosam da te pitam - šta ti to, u stvari, radiš tamo u Centru?" "Ne mogu da razgovaram o tome." "Ma, daj." Hiro je podigao na rame kamen veličine njegove glave i

odbacio ga, kao bacač kugle. Kamen se polako vinuo naviše ispustio se daleko dole nizbrdo u beloj eksploziji prašine. "Ovde simeđu prijateljima. Nama možeš da veruješ." Krišna odmahnu glavom. Sunce mu se odbijalo o vizir. "Ne znate ništa pitate." Hiro je podigao drugi kamen, veći od prvog. Ginter ga je znao uovakvom raspoloženju: zloćastog lica i iskežen. "Tačno to. Nasdvojica nemamo pojma o neurobiologiji. Možeš sledećih deset satiprovesti podučavajući nas, a mi i dalje ne bismo mogli dovoljno togada shvatimo da bismo ugrozili bezdednost." Još jedan prasakprašine. "Ne razumete. Centar za samoreprodukujuće tehnologije nijesmešten ovde bez razloga. Laboratorijski rad mogao bi da se obavljai tamo, na Zemlji, za samo delić lunarnih troškova. Naši sponzoripremestili su ovde projekte zato što su istinski zabrinuti." "Pa, šta možeš da nam kažeš o tome? Daj nam samo dostupnestvari; vesti za video časopise. Ništa tajno." "Pa... dobro." Sad je bio red na Krišnu. Podigao je mali kamen,zavrteo ga kao igrač bezbola i bacio. Smanjivao se i nestao u daljini.Beli oblačić podigao se s površine. "Znate Sali Čang? Ona je upravozavršila kartiranje neurotransmiterskih funkcija." Onda je sačekao. Kada Krišna ništa više nije dodao, Hirosarkastično reče: "Auu." "Detalji, Krišna. Neki od nas ne mogu tako brzo da sagledajuVaseljenu u zrnu peska kao ti." "Trebalo bi da je očigledno. Mi već gotovo deceniju imamo potpunugenetsku kartu mozga. Sad tome dodajemo hemijsku kartu SaliČang, a to je analogno davanju ključeva od bibilioteke. Ne, još boljeod toga. Zamislite da ste ceo život proveli u ogomnoj biblioteci punojknjiga na jeziku koji ne znate ni da čitate ni da govorite, i da steupravo pronašli rečnik i čitač slika." "I šta kažeš? Da ćemo potpuno razumeti kako funkcioniše mozak?" "Da ćemo potpuno kontrolisati funkcionisanje mozga. Hemijskomterapijom moći ćemo da navedemo svakoga da misli ili oseća štagod poželimo. Imaćemo trenutne lekove za sve netraumatskementalne bolesti. Moći ćemo da fino podešavamo agresiju, strast,kreativnost - podižemo ih, spuštamo, biće sve to isto. Sad shvatate

zašto se naši sponzori toliko brinu zbog onoga što može proisteći izovih istraživanja." "Ne, ne baš. Svetu treba više razuma", reče Ginter. "Slažem se. Ali ko je taj ko će definisati razum. Mnoge vladesmatraju političke disidente plodnim tlom za mentalno utamničenje.Ovo će otvoriti vrata mozga, dopustiće da se ispituje spolja. Prvi putbiće moguće otkriti neispoljenu pobunu. Moći će da se van zakonastave određeni vidovi razmišljanja. Potencijal za zloupotrebu nijebeznačajan. Razmotrite takođe vojne primene. Ovo znanje, povezano sa nekimnovim nanooružjem, moglo bi da proizvede fanatični borbeni gas,koji bi vam omogućio da armiju neprijatelja okrenete na sopstveninarod. Ili, još lakše, baciti ih u stanje psihotične mahnitosti i okrenutiih na same sebe. Gradovi se mogu umiriti proizvođenjem katatonijekod stanovništva. Može se stvoriti druga, interna stvarnost, što bidopustilo zavojevaču da koristi mase za ropski rad. Mogućnosti subezgranične." Varili su ovo u tišini. Najzad, Hiro reče: "Isuse, Krišna, ako je ovo onošto je dostupno, kakve su to, kog vraga, stvari koje morate dakrijete?" "Ne mogu da vam kažem."

Minut kasnije, Hiro je opet odjurcao. U podnožju obižnjeg brdapronašao je veliku kamenu gromadu koja je stajala nagnuta napredna manjem kraju. Obigravao je oko nje i pokušavao da napravi dobarsnimak, a da u pozadini ne uhvati sopstvene otiske stopala. "Pa, u čemu je problem?" reče Krišna preko čipa. Probem je u tome što ne uspevam da se sretnem s njom.Ekatarinom. Ostavljao sam poruke, ali ona neće da odgovori na njih.A ti znaš kako je to u Samostalnosti - zaista je naporno izbegavatinekoga ko želi da se s tobom sretne. Ali njoj to uspeva." Krišna je ćutao. "Sve što želim da znam jeste - šta se ovde događa?" "Ona te izbegava." "Ali zašto? Ja sam se zaljubio, a ona nije; je l' to pokušavaš da mikažeš? Mislim, je l' u tome štos, ili šta?" "Pošto nisam čuo njenu stranu priče, ne mogu tačno da ti kažem šta

ona oseća. Ali mogu da se kladim da i ona oseća isto što i ti. Razlikaje u tome što ti misliš da je to dobra ideja, a ona ne. Tako da teizbegava. Susret bi joj samo još više otežao da vlada svojimosećanjima prema tebi." "Sranje!" Neočekivan sarkazam dopro je iz Krišninog glasa: "A šta ti hoćeš?Pre minut si se bunio što mislim da si mašina. Sad si nesrećan štoIzmailova misli da nije." "Hej, momci! Dođite ovamo. Otkrio sam sjajno mesto za snimak. Ovomorate da vidite." Okrenuli su se i videli da im Hiro maše s vrha brda. "Mislio sam daodlaziš", progunđao je Ginter. "Rekao si da ti je dosta Meseca, daodlaziš i da se nikad više nećeš vratiti. Kako to da ti se odjednomtoliko digao moral?" "To je bilo juče! Danas sam pionir, graditelj svetova, osnivačdinastija!" "Ovo postaje mučno. Kako od tebe izvući jasan odgovor?" Hiro je visoko odskočio i zauzeo pozu, raširenih ruku i pomaloluckastu. Zateturao se malo prilikom doskoka. "Anja i ja sevenčavamo!" Ginter i Krišna se zagledaše jedan u drugog, prazan vizir u prazanvizir. Nateravši se da ispolji oduševljenje, on reče: "Hej, sereš?Stvaro! Česti..." Zavijajući vrisak statičkog šuma dopro je niotkuda. Ginter se trgnuo istišao radio. "Moj glupi radio je..." Jedan od druge dvojice - zajedno su se kretali, pa nije mogao da ihraspozna iz daljine - upirao je prstom naviše. Ginter je zabacio glavuda pogleda na Zemlju. U sekundi nije bio svestan šta traži. A onda jevideo: dijamantska svetla tačka usred noći. Ličila je na malu, svetlurupu u stvarnosti, negde u kontinentalnoj Aziji. "Šta je to, kogvraga?" upita on. "Blago, Hiro reče: "Mislim da je to Vladivostok."

Do trenutka kada su u povratku stigli do Sinusa Medii, prvo svetlo jepocrvenelo i izbledelo, a dva druga su se rascvetala. Novinarskioperateri na Opservatoriji radili su prekovremeno da spoje izveštajesa velikih novinskih kanala u montažu glasina i strahovanja. Radio je

bio pun razgovora o pogocima na Seul i Buenos Aires. Izgledalo jeda je to sigurno. Pogoci u Panamu, Irak, Denver i Kairo bili su podsumnjom. Nevidljiva raketa proletela je nisko iznad Hokaida i bilaskrenuta u Japansko more. Švajcarske orbitalne stanice izgubile sunekoliko fabrika usled rasprskavajućih satelita. Nije bilo slaganja popitanju ko je agresor, a iako su mnoge sumnje navodile na jednustranu, Tokio je sve pobijao. Gintera je najviše impresionirao zvučni zapis jednog britanskogvideo-esejiste koji je rekao da nije važno ko je pucao prvi. 'Kogaćemo okriviti? Južnu alijansu, Tokio, generala Kima ili možda nekutajanstvenu terorističku grupu za koju niko nikad nije čuo? U svetučija su oružja vezana na mušicu nišana, to pitanje je besmisleno.Kada je prva bomba eksplodirala, ona je aktivirala autonomneprograme koji su ispalili ono što je službeno označavano kao'odmeren odgovor'. Ni sam Goršov to nije mogao da spreči. Njegovitaktički programi izabrali su tri ovonedeljna najverovatnija agresora -od kojih su bar dva sasvim sigurno bila nevina - i lansirali odgovor.Ljudska bića tu nisu imala nikakvog udela. Ove tri nacije imale se svoje povratne 'odmerene odgovore'. Ishodtoga tek počinjemo da saznajemo. Sada ćemo napraviti pauzu odpet dana, tokom kojih će pregovarati sve uključene države. Otkudsve to znamo? Sažeci svih najvećih odbrambenih programa dostupnisu na bilo kojoj javnoj mreži podataka. Oni nisu tajna. Otvorenost jeono što najviše zastrašuje u svemu tome. Imamo pet dana da izbegnemo rat koji bukvalno niko ne želi. Pitanjeje, mogu li u pet dana vojne i političke snage preuzeti kontrolu nadsopstvenim odbrambenim programima? Hoće li? Ako se uzme uobzir bol i bes koji je umešan u sve to, tradicionalne mržnje,nacionalšovinizmi i prirodne reakcije onih čiji su voljeni već međumrtvima, mogu li oni na vlasti na vreme prevazići svoju prirodu kakobi se izbegao konačni i potpuni rat? Naše dobro informisane procenekažu - ne. Ne, ne mogu. Laku noć i nek' nam se Bog smiluje.' Ćutke su leteli ka severu. Čak i kad je radio-prenos prekinut usredreči, niko nije progovorio. Bio je to kraj sveta i sve što bi rekli postalobi beznačajno pred tom činjenicom. Naprosto su išli kući. Predeo oko Samostalnosti bio je načičkan grafitima, velikim

štampanim slovima ispisanim na stenama: KARL OPS -AJNDHOVEN '49 i LUIZA MAKTAJ ALBUKERKI NM. Ogromno okou piramidi. ARSENAL - SVETSKI ŠAMPION U RAGBIJU sa krunompreko toga. KUKURUZNI HLEB. Pi Lambda Fi. GLAVE MOTORA.Div sa toljagom. Spuštajući se iznad njih, Ginter je razmišljao kakose svi oni odnose na mesta i stvari sa onog sveta iznad, da nijedannije prirođen Mesecu. Ono što je uvek izgledalo besmisleno, sada gaje pogađalo kao neizrecivo tužno. Sletište za skakače i vakuumsku garažu delila je samo kratka šetnja.Nisu se mučili da zovu minibus. Garaža se sada Ginteru činila čudnovato nepoznata, iako je prošaokroz nju hiljadu puta. Izgledalo ku je da lebdi u sopstvenoj tajni, kaoda je sve sklonjeno i zamenjeno tačno jednakim duplikatima, alivraćeno različito i nekako neprepoznatljivo. Parkirana vozila bila sukoso poređana u redove po tipu unutar obojenih linija. Plafonskasvetla napinjala su se da dostignu pod, ali nisu mogla. "Majku mu, kako je ovo mesto mirno!" Hiroov glas delovao jeneprirodno glasno. Bilo je to tačno. Ni u najdubljim krajevima garaže nije se pomicao nijedan jedini daljinski ili robotski servisni uređaj. Čak se ni njuškačgubitka pritiska nije pokretao. "Mora da je zbog vesti", proimrmlja Ginter. Otkrio je da nije spremanda otvoreno govori o ratu. U pozadini garaže, pet vazdušnih komorastajalo je u redu. Iznad njih, topla, žuta traka prozora sjala je u steni.U sobi iza, mogao je da vidi nadzornika kako se muva naokolo. Hiro je mahnuo rukom, a mala prilika unutra nagnula se napred daodmahne. Prišli su najbližoj komori i sačekali. Ništa se nije dogodilo. Posle nekoliko minuta, odmakli su se od komore da zavire krozprozor. Nadzornik je još bio tamo i lagano se kretao. "Hej!" viknu Hiropreko otvorene frekvencije. "Ti gore! Radiš li?" Čovek se nasmešio, klimnuo i odmahnuo. "Onda otvori ta prokleta vrata!" Hiro krupnim koracima pođe napred;uz poslednje potvrdno mahanje nadzornik se nagnuo nadupravljačke uređaje. "Ovaj, Hiro", reče Ginter, "nešto nije u redu sa..." Vrata su se otvorila uz eksploziju.

Tako su lupila kad su se naglo otvorila, da su napola ispala iz šarki.Vazduh iznutra izleteo je napolje kao naboj iz topa. U trenu, garažaje bila puna slobodnog alata, delova vakuumskih odela i komadićaodeće. Ključ za odvijanje pogodio je Gintera pljoštimice po ruci,zavrteo ga i oborio na pod. Šokiran, podigao je pogled. Parčad i delići stvari ostali su da vise uvazduhu jedan dug, nadrealan tren. Onda, kad je vazduh utekao,polako su počeli da poniru dole. Nespretno je ustao, masirajući rukupreko odela. "Hiro, jesi li u redu? Kriše?" "Oh, moj Bože", reče Krišna. Ginter se naglo okrenuo. Video je da Krišna čuči u senci kamiona sravnim dnom iznad nečega što nikako nije mogao da bude Hiro, jerje bilo savijeno na pogrešan način. Prišao je kroz svetlucavunestvarnost i klekao pored Krišne. Zurio je dole na Hiroovo telo. Hiro je stajao pravo pred vratima kada ih je nadzornik otvorio, neizvršivši prethodno dekompresiju unutrašnjeg hodnika. Primio je svusilinu udara. Podigao ga je i tresnuo o bok kamiona, slomivši mukičmu i razbivši mu vizir na šlemu povratnim udarcem. Mora da jetrenutno umro. "Ko je to tamo?" upita jedna žena. Minibus je ušao u garažu, ali Ginter to nije primetio. Podigao jepogled i na vreme da vidi kako za njim ulazi drugi, a onda i treći.Ljudi su počeli da mile napolje. Uskoro je dvadesetak njih prilazilokroz garažu. Razbili su se u dve grupe. Jedna se uputila pravoprema komorama, a manja je krenula ka Ginteru i njegovimprijateljima. Izgledalo je baš kao da je u pitanju vojna operacija. "Koje to tamo?" ponovila je žena. Ginter je podigao prijateljevo telo na ruke i ustao. "To je Hiro", rečeon bezizražajno. "Hiro." Plutali su napred oprezno, polukrug odela sa praznim vizirima, nalikna kahine. Mogao je da razabere logoe korporacija. Micubiši.Vestinghaus. Holst orbitalne. Crveno-narandžasto odelo Izmailovebilo je među njima, a i živopisna Modrijanova šara koju nijeprepoznao. Žena je ponovo progovorila, napeto, zabrinuto. "Hiro,reci mi kako se osećaš." Bila je to Bet Hamilton. "Nije to Hiro", reče Krišna. "To je Ginter. Ovo je Hiro. Ovo što on

nosi. Bili smo u brdima i..." glas mu se slomio i zbrkao. "Jesi li to ti, Krišna?" upita neko. "Ima tu i zrnca sreće. Pošaljite ganapred; trebaće nam kada uđemo." Neko drugi prebacio je rukupreko Krišninih ramena i odveo ga. Preko radija, jedan jasan glas obratio se nadzorniku. "Dmitrij, jesi lito ti? Signe ovde. Sećaš me se, zar ne, Dmitrij? Signe Omsted. Jasam ti prijatelj." "Naravno da te se sećam, Signe. Sećam te se. Kako bih ikadamogao da zaboravim svog prijatelja? Naravno da se sećam." "Oh, dobro. Tako sam srećan. Slušaj me pažljivo, Dmitrij. Sve je uredu." Ogorčeno, Ginter je prebacio bradom radio na odašiljanje. "Đavolaje. Ta budala gore..." Krupan čovek u Vestinghausovom odelu zgrabio je Gintera zapovređenu ruku i prodrmao ga. "Zaveži, pička ti materina!" zarežaoje. "Ovo je ozbiljno, budalo jedna. Nemamo vremena da te tetošimo."Hamiltonova se umešala između njih. "Pobogu, Posnere, upravo jevideo..." Zastala je. "Ja ću da se pobrinem za njega. Ja ću da gasmirim. Samo nam dajte pola sata. Važi?" Ostali su izmenjali poglede, klimnuli i okrenuli se. Na Ginterovo iznenađenje, Ekatarina mu se obratila prekoprimopredajnog čipa. "Žao mi je, Gintere", promrmljala je. Onda jenestala. Još je držao Hiroov leš. Otkrio je da zuri dole u prijateljevo uništenolice. Meso je bilo puno masnica i nabubrelo kao prekuvana viršla.Nije mogao da skrene pogled. "Hajde." Bet ga je malo gurnula da na pokrene. "Stavi telo nazad nataj pik-ap i povezi nas napolje do litice."

Na insistiranje Hamiltonove, vozio je Ginter. Otkrio je da pomaže kadje zabavljen nečim. Sa rukama koje su plutale na volanu, netremiceje gledao ispred i ne bi li ugledao prečicu do Mauzoleja. Osećao jekao da ga oči grebu i kao da su neljudski suve. "Napali su nas da nas preduhitre", reče Hamiltonova. "Sabotaža. Teksad počinjemo da slažemo kockice. Niko nije znao da ste napovršini, jer bismo već poslali nekog po vas. Ovde je bio popriličanhaos."

Ćutke je vozio, uljuljkan i zaštićen svim tim miljama teškog vakuumaobavijenim oko njega. Mogao je da oseti prisustvo Hiroovog leša uzadnjem delu kamiona, neprestano psihičko probadanje izmeđulopatica. Ali sve dok ne govori, bezbedan je; može da ostane postrani od Vaseljene koja sadrži bol. Bol ga ne može dodirnuti. Čekaoje, ali Bet nije dodala ništa onome što je već rekla. Konačno, on reče: "Sabotaža?" "Softversko topljenje u radio-stanici. Eksplozije na svim šinskimtopovima. Tri momka iz Mikrospejskraft aplikacija stradala su kada jeopalio šinski top Boitsovij Kot. Pretpostavljam da je to biloneizbežno. Sa svom vojnom industrijom smeštenom ovde gore, neiznenađuje što je neko hteo da nas izbaci iz igre. Ali to nije sve.Nešto se dogodilo ljudima u Samostalnosti. Nešto zaista grozno. Jasam bila napolju u Opservatoriji kada se to zbilo. Jedna novinarkapozvala je da vidi da li postoji neki softverski bekap da se ponovopokrene stanica, a čula je samo neko blebetanje. Lude stvari. Mislim,stvarno lude. Morali smo da isključimo daljinske Opservatorije, jer suoperateri bili..." Sada je plakala, blago i nezaustavljivo; prošao ječitav minut pre nego što je ponovo mogla da progovori. "Neka vrstabiološkog oružja. To je sve što znamo." "Stigli smo." Dok su se zaustavljali u podnožju litice Mauzoleja, Ginteru pade napamet da nisu poneli opremu za bušenje. Onda je izbrojao desetcrnih niša u steni i shvatio da je neko mislio unapred. "Nisu pogođeni jedino oni koji su radili u Centru ili u Opservatoriji, ilinapolju na površini. Možda stotinak nas, sve ukupno." Otišli su okolo do stražnje strane pik-apa. Ginter je sačekao, aliHamiltonova se nije ponudila da ponese telo. Iz nekog razloga, zbogtoga se naljutio i zamerio joj. Otvorio je vrata, skočio na papučicu ipodigao leš u odelu. Pre današnjeg dana, samo šestoro ljudi umrlo je na Mesecu. Hodalisu pored niša u kojima su njihova tela čekala večnost. Ginter jenapamet znao njihova imena: Hajse, Jasuda, Špehalski, Dubinjin,Mikami, Kastiljo. A sada Hiro. Činilo se neshvatljivo da će ikada doćidan kada će biti toliko mrtvih da ih neće znati poimenice. Krasuljci i žuti ljiljani bili su tako raskošno razbacani ispred grobnica,tako da nije mogao izbeći da ne zdrobi pod nogama neke od njih.

Ušli su u prvu praznu nišu i on je spustio Hiroa na kameni stousečen u steni. U halou njegove svetiljke na šlemu, telo je delovaložalostivo iskrenuto i neugodno smešteno. Ginter je otkrio da plače;krupne, vrele suze puzile su mu niz lice i ulazile mu u usta kada biudahnuo. Isključio je radio, sve dok nije uspeo da treptanjem otaresuze. "Sranje." Prešao je rukom preko šlema. "Pretpostavljam da bitrebalo da nešto kažemo." Hamiltonova ga je uzela za ruku i stisnula. "Nikad ga nisam video onako srećnog kao što je bio danas. Trebaloje da se oženi. Skakao je unaokolo, smejao se i govorio o podizanjuporodice. A sad je mrtav, a ja čak ne znam ni koje je vere bio." Neštomu je palo na pamet i on se bespomoćno okrenuo premaHamiltonovoj. "Šta ćemo da kažemo Anji?" "Ona ima svojih problema. Hajde, pomoli se, pa da idemo. Nestaće tikiseonika." "Dobro." Pognuo je glavu. "Gospod je pastir moj, poželeti neću..."

Po povratku u Samostalnost, družina s površine zauzela je vazdušnekomore, što je bio prizor koji je odvojio nadzornika od upravljačkihuređaja. Čovek iz Vestinghausa, Posner, pogledao ih je odozgo saosmatračkog prozora. "Ne otvarajte odela", upozorio je. "Sve vremeih držite dobro zaptivena. Šta god da su đubrad bacila, još je tu.Možda je u vodi, možda u vazduhu. Jedan dašak i odoste odavde!Shvatate?" "Da, da", gunđao je Ginter. "Ne pizdi." Posnerova ruka zamrznula se iznad kontrola. "Uozbiljimo se. Nepuštam vas unutra dok ne priznate težinu situacije. Ovo nije odlazakna piknik. Ako niste spremni da pomognete, niste nam potrebni. Je lito jasno?" "Potpuno razumemo i u potpunosti ćemo sarađivati", brzo rečeHamiltonova. "Zar ne, Vajle?" Klimnuo je jadno. Samo jedna komora bila je slomljena, a između nje i mase vazduhaSamostalnosti nalazilo se još pet kompleta hermetičnih vrata.Projektanti grada bili su oprezni. Pod nadzorom Posnera, prolazili su kroz hodnike, komore, sobe zapresvlačenje i peli se teretnim eskalatorima. Konačno su dospeli do

unutrašnjosti grada. Zastali su na rubu Pakla, trepćući. U prvom trenutku, bilo je nemoguće ukazati na bilo koji izvoropsedajućeg osećanja pogrešnosti koje je izjedalo rubove svesti.Parkovi su bili načičkani ljudima, signalna svetla na spoju zidovakratera i svoda jarko su sijala, a vodopadi su i dalje skladno padali sterase na terasu. Sitne ptice komično su klatile glavom gore-dole utravi. Onda su se nametnule pojedinosti. Jedan čovek teturao se načetvrtom nivou, trzao glavom i kruto mahao rukama. Punačka ženaprogegala se pored njih; vukla je za sobom prazna kolicanapravljena od tezge mikrofabrike na točkovima, kvačući kao patka.Neko je sedeo u šumi visokoj do kolena pored parka Noguči i vadiodrvo za drvetom. Ali prilikom podrobnijeg pregleda, još više su uznemiravale mirneprilike. Tu je ležao jedan čovek, napola u ulazu u tunel, a napolaizvan njega, svestan sebe otprilike kao pas. Tamo, tri žene stajale suu pozama krajnje iscrpljenosti, koje su se graničile s očajem. Na svestrane, ljudi se nisu dodirivali, razgovarali ili na bilo koji načinpokazivali da su svesni jedni drugih. Delili su samo potpunu i opštupodvojenost. "Šta ćemo..." Nešto je tresnulo Gintera po leđima. Oborilo ga je snogu i on posrnu napred. Prevrćući se, postao je svestan da gaudaraju pesnice, opet i opet, i da mu jedan mršav čovek kleči nagrudima i histerično viče: "Ne čini to! Ne čini to!" Hamiltonova je uhvatila čoveka za ramena i odvukla ga. Ginter sepodigao na kolena. Pogledao je u lice ludila; izbečene i zastrašeneoči, izraz pun panike. Čovek se smrtno uplašio Gintera. Naglo se trgnuvši, čovek se oslobodio. Potrčao je kao da ga jurezlodusi. Hamiltonova je netremice gledala za njim. "Dobro si?" upitaona. "Da, naravno." Ginter je doveo u red opremu na odelu. "Hajde davidimo možemo li da nađemo ostale." Krenuli su prema jezeru, zureći naokolo na prilike zaokupljenesobom, raštrkane po travi. Niko nije pokušao da im se obrati. Jednažena je protrčala, bosonoga. Ruke su joj bile pune cveća. "Hej!"viknu Hamiltonova za njom. Ova se hitro nasmejala preko ramena,

ali nije usporila. Ginteru je ovlaš bila poznata: izvršni nadzornik zaMartin Marijetu. "Jesu li svi ovde ludi?" upita on. "Izgleda." Žena je stigla do obale i sada je širokim zamasima bacala cvetove uvodu. Prekrivali su površinu. "Kakva prokleta šteta." Ginter je stigao u Samostalnost pre cveća;znao je koliko je napora uloženo da se dobije dozvola za sađenjecveća i prepravljanje gradske ekologije. Jedan čovek u Krupovomodelu s plavim prugama trčao je duž ruba jezera. Kad više nije bilo cveća, žena se sama bacila u vodu. U prvi mah, izgledalo je kao da je iznenada odlučila da skoči. Ali naosnovu naprezanja i koprcanja dok se probijala dublje kroz vodu, biloje jasno da ne ume da pliva. Dok je ovo Ginter shvatio šta se događa, Hamiltonova se već bacilanapred i potrčala prema jezeru. Zakasnelo, krenuo je i on za njom.Ali čovek u Krupovom odelu bio je brži od oboje. Bacio se u vodu zaženom. Ispružena ruka zgrabila ga je za rame, a onda on potonu,vukući i nju za sobom. Lice joj je bilo crveno i grcala je kada jeponovo izronio, sa rukom preko njenih grudiju. Do tada, Ginter i Bet već su zagazili u jezero i njih troje zajednoizvukoše ženu na obalu. Kada su je pustili, žena se mirno okrenula iodšetala, kao da se ništa nije dogodilo. "Otišla je po još cveća", objasnio je sastavni deo Krupa. "Ovo je većtreći put kako čestita Ofelija pokušava da se udavi. Ona nije jedina.Ja se tu motam i izvlačim ih kad upadnu." "Znaš li gde su ostali? Da li neko upravlja ovim? Da li neko izdajenaređenja?" upita Hamiltonova. "Da li ti je potrebna bilo kakva pomoć?" upita Ginter. Krupov čovek slegnu ramenima. "Dobro sam. Ali nemam pojma gdesu ostali. Moji prijatelji su otišli na drugi nivo kada sam odlučio daostanem ovde. Ako ih vidite, recite im da bi mi bilo drago da neštočujem od njih. Trojica momaka u Krupovim odelima." "Hoćemo", reče Ginter. Hamiltonova je već odlazila. Na stepenici tik ispod vrha stepeništa ispružio se jedan od Ginterovihkolega iz G5 tima. "Sidni", oprezno reče on. "Kako ide?"

Sidni se zakikotao. "Trudim se, ako je to ono na šta si mislio. Nevidim da 'kako' u tome nešto mnogo znači." "Dobro." "Bolje bi bilo postaviti pitanje zašto ne radim." Ustao je i vrlo prirodnose pridružio Ginteru prilikom penjanja uz stepenice. "Očigledno nemogu da budem na dva mesta istovremeno. Ni ti ne bi želeo daveliku hiruršku operaciju obavljaju u tvom odsustvu, zar ne?" Ponovose zakikotao. "To je oksimoron. Kao konji: ona klasično lepapraksitelovska tela koja seru dugačka, nadrealna govna." "Dobro." "Uvek sam im se divio zato što sažmu toliko umetnosti u jedan jediniprizor." "Sidni", reče Hamiltonova. "Tražimo naše prijatelje. Tri čoveka uradnim odelima sa plavim prugama." "Video sam ih. Znam samo kuda su pošli." Oči su mu bile mirne iprazne; činilo se kao da nisu usredsređene ni na šta posebno. "Možeš li da nas odvedeš do njih?" "Čak i cvet prepoznaje svoje lice." Skladno vijugav pošljunčani putvodio je kroz privatne baštenske parcele i terene za kriket. Pratili suga niz put. Na drugoj terasi nije bilo puno ljudi; činilo se da se većina, posledolaska ludila, povukla u pećine. Ono malo njih koji su preostali, ilisu ih prenebregavali, ili su se sklanjali pred njima. Ginter je otkrio daopsednuto zuri u njihova lica, pokušavajući da analizira nedostatkekoje je osećao u svakom od njih. Strah se ugnezdio u njihove oči,baš kao i užasna svest o tome da im se dogodilo nešto grozno,praćena potpunim zanemarivanjem prirode toga. "Bože, ovi ljudi!" Hamiltonova je frknula. Osećao se kao da hoda kroz san. Njegovo odelo prigušivalo jezvukove, a kroz vizir šlema boje su bile manje jake. Bilo je to kao daje tanano odvojen od sveta, kao da, istovremeno, i jeste i nije tamo;utisak koji je pojačavalo svako novo lice što je gledalo pravo kroznjega s ludačkom ravnodušnošću neviđenja. Sidni je skrenuo za ugao, ubrzao korak, pa protrčao kroz ulaz utunel. Ginter je pojurio za njim. Na ulazu, zastao je da bi mu se šlemprilagodio na novi nivo svetlosti. Kada se prizor razbistrio, video je

kako Sidni zamiče u bočni prolaz. Pošao je za njim. Na spoju prolaza se osvrnuo, ali njihovog vodiča više nigde nije bilo.Sidni je nestao. "Jesi li videla kojim putem je otišao?" upitao jeHamiltonovu preko radija. Nije bilo odgovora. "Beti?" Krenuo je niz hodnik, zastao i okrenuo se. Ove stvari duboko zalaze.Mogao bi večno da luta po njima. Vratio se napolje na terasu.Hamiltonove nije bilo na vidiku. U nedostatku bilo kakvog boljeg plana, sledio je stazu. Neposrednoiza ukrasnog žbuna božikovine, zaustavila ga je u mestu prizor kojikao da je poticao pravo iz dela Vilijema Blejka. Čovek je skinuo košulju i sandale i na sebi imao samo kratkepantalone. Čučao je na vrhu stene, budan, strpljiv, i jeo paradajz.Čelična cev bila mu je koso položena preko kolena kao štap iliskiptar, a ispleo je i neku vrstu krune od platinijumske žice sahiperprovodničkim čipovima, vrednim pravo bogatstvo, koji su muvisili preko čela. Izgledao je baš kao kakva kraljevska životinja. Mirno je zurio je u Gintera, ne trepćući. Gintera je prošla jeza. Čovek je delovao manje ljudski negočovekoliki majmun, vešt na svoj način, ali bezuman. Osećao se kaoda preko eona zuri u pradedu majmuna, koji čuči na rubu svesti.Zgrabio ga je nevoljni osećaj praznovernog straha. Da li se ovodogađa kada se uklone više mentalne funkcije? Da li arhetip leži tikispod kože i čeka priliku da se pojavi?" "Tražim prijatelja", reče on. "Jednu ženu u G5 odelu kao što je moje?Jeste li je videli? Tragala je za tri..." Zastao je. Čovek je praznogledao u njega. "Oh, nije važno." Okrenuo se i krenuo dalje. Posle nekog vremena, izgubio je svaki osećaj trajanja. Postojanje serasparčalo u nepovezane slike: čovek presavijen gotovo nadvoje cerise i stiska žutu gumenu patkicu. Žena koja skače iza monitoravazduha kao lutka iz kutije, vrišti i maše rukama. Stara prijateljicaispružena na tlu plače slomljene noge. Kada je pokušao da jojpomogne, uplašeno je otpuzala od njega. Nije mogao da joj priđe, ada ne nanese još više štete. "Ostani tu", rekao je. "Naći ću pomoć."Pet minuta kasnije shvatio je da se izgubio i da nema pojma kako dase vrati do nje. Došao je do stepenica koje su vodile nazad na najnižinivo. Nije bilo razloga da siđe njima. Nije bilo razloga ni da ne siđe.

Sišao je. Tek što je stigao do kraja stepenica, kada neko u luksuznom odeluboje lavande projuri pored njega. Ginter je bradom uključio radio u šlemu. "Zdravo!" Odelo boje lavande se osvrnu - vizir mu je nalikovao naploču opsidijana - ali ne stade. "Znate li gde su svi nestali? Potpunosam se izgubio. Kako da saznam šta treba da radim?" Odelo bojelavande zaroni u tunel. Slabašno, dopro je glas: "Pokušaj u kancelariji upravnika grada."

Kancelarija upravnika grada bila je tesna kockica na udaljenosti odosmine kilometra u dubini zamršenog lavirinta administrativnih iservisnih tunela. Nikada nije bila naročito važna u shemi stvari.Osnovne dužnosti upravnika grada bile su održavanje zalihavazduha i vode i pravljenje planova inspekcija vazdušnih komora -funkcije koje bi bilo koji kompjuter bolje obavljao samo da su seusudili da ih povere mašini. Prostorija verovatno nikada nije bila takopuna kao sad. Desetine ljudi opremljenih za potpuni vakuumprelivalo se i u hol, zabrinuto slušajući kako se Ekatarina savetuje sagradskim Programom kriznog upravljanja. Ginter se progurao što jebliže mogao; čak i tako, jedva da ju je video. "...komore, farme i javna dobra, i stavili smo pod ključ sve daljinske.Šta je sledeće?" Ekatarinin PC visio je sa njene radne opreme i pojačavao nemi glasPKU-a. "Sad kad je ustanovljena elementarna kontrola, industrijskisektor mora biti drugi na redu. Fabrike treba staviti pod ključ.Reaktori se moraju ugasiti. Nema dovoljno nadzornika da bi nastavilida rade. Fabrike imaju konzervirajuće programe koji su dostupni nazahtev. Treće, ne mogu se zanemariti farme. Petnaest minuta bez kiseonikai celokupna tilapia će uginuti. Kalimari su još osetljiviji. Moraju seodmah odrediti tri iskusne poljoprivredne komponente. Udvostručitetaj broj ako imate samo neiskusne komponente. Savetodavni softverje dostupan. Kakvi su vam resursi?" "Ja ću se vratiti na to. Šta još?" "Šta je s ljudima?" upita ratoborno jedan čovek. "Zašto se, kogvraga, toliko brinete o fabrikama, kad su naši ljudi u stanju u kome

jesu." Izmailova oštro podiže pogled. "Ti si jedan od istraživačkihelemenata Čangove? Šta ćeš ti ovde? Zar nemaš dovoljno posla?"Osvrnula se unaokolo, kao da se naglo probudila iz sna. "Svi vi! Štačekate?" "Ne možeš nas se tek tako rešiti. Ko je tebe unapredio uglavnokomandujućeg? Mi ne moramo da slušamo tvoja naređenja." Posmatrači su se nervozno vrpoljili, ne udaljavajući se, očekujući dase ugledaju jedni na druge. Odela su im bila praktično jednaka u ovojgužvi, šlemovi prazni i bezizražajni. Ličili su na mnoštvo pokretnihjaja. Raspoloženje gomile balansiralo je jedan tren na ivici prihvatanja ibesa, pripravno da padne na bilo koju stranu dodirom perceta. Ginterpodiže ruku. "Glavnokomandujući!" glasno reče. "Ovde redov Vajl!Čekam naređenje. Recite mi šta da radim." Smeh se prolomio prostorijom i napetost se smanjila. Ekatarina reče:"Uzmi najbližeg do sebe i počnite da sklanjate ugrožene izadministrativnih područja. Izvetite ih na otvoreno, gde će teže danaude sami sebi. Kad god ispraznite prostoriju ili hodnik, dobro jezbravite. Jasno?" "Da, gospođo." Potapšao je po najbližem odelu i njegov šlemodsečno klimnu. Ali kad se okrenuo da ode, put mu je bio zakrčengomilom tela. "Ti", Ekatarina je uprla prstom. "Idi do komora farmi i penom ihzatvori; neću da se ni slučajno zaraze. Svi koji imaju iskustva saradom fabrika - a to je, mislim, većina nas - trebalo bi da nađudaljinskog i krenu da ih zatvaraju. PKU će pomoći u navođenju. Akonemate ništa drugo da radite, prionite na raščišćavanje hodnika.Sazvaću opšti sastanak kada sastavimo opsežniji plan delovanja."Zastala je. "Šta sam izostavila?" Na iznenađenje, odgovorio joj je PKU: "U gradu ima dvadeset trideteta, od toga dva sedmogodišnja prelegalna, a ostatak supetogodišnjaci ili mlađi, potomci trajno registrovanih lunarnihelemenata. Trajne direktive su da deci treba posvetiti posebnu brigu izaštitu. Kapela na trećem nivou može da se pretvori u prihvatnicentar. Treba proneti glas da se deca odvode tamo, čim se pronađu.Dodeli jednom pouzdanom pojednicu nadzor nad njima."

"Bože moj, da." Okrenula se prema ratobornom čoveku iz Centra iodrezala: "Uradi to." Oklevao je, a onda ironično salutirao i okrenuo da pođe. To je probilo led. Gomila je počela da se razilazi. Ginter i njegov paru radu - ispostavilo se da je to Liza Nagenda, 'površinski pacov' kao ion sam - krenuli su na posao. Potonjih godina, Ginter će se sećati ovog razdoblja kao vremena kadmu je život ušao u mračni tunel. Duge, grozomorne sate, on i Lizaproveli su vukući se od kancelarija do magacina, boreći se da udaljeugrožne sa korporacijskih područja i izvedu ih na svetlost dana. Ugroženi nisu sarađivali. Prvih nekoliko prostorija u koje su ušli bile su prazne. U četvrtoj,žena smućenog izgleda besno je prebirala po ladicama i registrima irazbacivala njihov sadržaj. Pod je bio sav u neredu. "Unutra jenegde", rekla je mahnito. "Šta je unutra, dušo", smirujuće je rekao Ginter. Morao je da glasnogovori da bi se čuo kroz šlem. "Šta tražiš?" Zabacila je glavu, uz vragolast, zadovoljan osmeh. Obema rukamazagladila je kosu, visoko odignutih laktova, potiskujući je pravo prekolobanje, a zatim gurajući slobodne pramenove iza ušiju. "Nije važno,jer sam sigurna da ću sad da nađem. Pojavila su se dva skarabeja, aizmeđu njih gorući Sunčev disk; to je dobro znamenje, a da nepominjem da je analogija za seks. Ja sam upražnjavala seks, sve štočovek može da poželi, u doba od devet godina, bludničeći iza šupe skraljem guštera. Šta me je bilo briga? Tada sam imala krila i mislilada mogu da letim." Ginter se malo približio. "Pričaš gluposti." "Znaš, Tolstoj je rekao da u šumi iza njegove kuće postoji jedanzeleni štap koji će, kada jednom bude pronađen, prouzrokovati dasvi ljudi vole jedni druge. Verujem u taj zeleni štap kao u osnovnonačelo fizičkog postojanja. Vaseljena postoji u matrici od četiridimenzije koje možemo da pojmimo i sedam koje ne možemo, zbogčega doživljavamo mir i bratstvo kao pojavu sedmodimenzionogzelenog štapa." "Moraš da me saslušaš." "Zašto? Reći ćeš mi da je Hitler mrtav? Ne verujem u ta sranja." "Diži ruke", reče Nagenda. "Ne možeš se raspravljati s nekim ko je

otkačio. Zgrabi je za ruke i da je izbacimo napolje." Međutim, to nije bilo tako lako. Žena ih se bojala. Kad god bi jojprišli, uplašeno se izmicala. Dok su polako prilazili, nisu mogli da jesateraju u ugao, a kada su oboje pojurili, ona je preskočila sto, aonda se zavukla u prostor za noge. Nagenda ju je zgrabila za noge ipovukla. Žena je zakukala i stisnula se uz kolena Nagendinog odela."Puštaj me", zareža Liza. "Gintere, skini ovu ludakinju s mojihprokletih nogu." "Nemojte da me ubijete!" vrištala je žena. "Uvek sam dvaputglasala... znate da jesam. Rekla sam im da ste gangsteri, ali sampogrešila. Ne izbijajte mi kiseonik iz pluća!" Izveli su ženu iz kancelarije, a onda je ponovo izgubili kada se Ginterokrenuo da zaključa vrata. Odlepršala je niz hodnik sa Nagendom zapetama. Onda je uletela u jednu drugu kancelariju i morali su dapočnu sve iz početka. Trebalo im je više od sata da izvedu ženu iz hodnika i puste je upark. Za razliku od toga, troje sledećih brzo su rešili. Onaj naredniopet je bio naporan, a ispostavilo se da je peta ponovo žena koju suprvo sreli, a koja je odlutala nazad da potraži svoju kancelariju. Kadasu je opet odveli na otvoreno, Liza Nagenda reče: "To je četvorootkačenih - ostalo ih je još tri hiljade osamsto pedeset osam." "Vidi..." počeo je Ginter. A onda je začuo Krišnin glas prekoprimopredajnog čipa, krut i prenaglašeno jasan. "Neka se smesta sviupute do središnjeg jezera na organizacioni sastanak. Ponavljam:smesta idite do jezera. Odmah pođite do jezera." Očigledno jegovorio preko privremeno postavljenog predajnika. Zvuk je bio loš, aglas preko čipa brujao mu je i praštao. "Dobro, važi, shvatila sam", reče Liza. "Sad možeš da zaćutiš." "Molim vas, smesta pođite do jezera. Svi treba da odmah pođu dosredišnjeg..." "Ššš." Kad su izišli u park, na otvorenim površinama već su se tiskali ljudi.Ali ne samo prilike u odelima onih koji su se spasli. Svi ugroženipojavljivali su se iz pećina i hodnika Samostalnosti. Hodali su premajezeru slepo, nesigurno, kao da su tek zazvani iz groba. Nivo tlaispunjavao se ljudima. "Mater mu jebem", reče Ginter, čudeći se.

"Gintere?" upita Nagenda. "Šta se to događa?" "Primopredajni čipovi. Mater mu jebem, trebalo je samo da im seobratimo preko čipova. Uradiće sve što im glasovi u glavi kažu daurade." Tle oko jezera bilo je tako ispunjeno ljudima da je Ginter imaoproblema da uoči bilo koje drugo odelo. Onda je ugledao priliku uodelu kako stoji na ivici drugog nivoa i široko maše. Odmahnuo je iuputio se prema stepenicama. Kad je stigao do drugog nivoa, poprilična grupa neugroženih već sebila skupila. Sve više i više njih se pojavljivalo, vođeno grupisanjemodela. Najzad, Ekatarina progovori preko otvorenog kanala njenogradija u odelu. "Nema razloga da čekamo da se svi okupimo. Mislim da su svidovoljno blizu da bi me čuli. Sedite, odmorite malo, svi ste tozaslužili." Ljudi su se spustili na travu. Neki su se ispružili na leđa ilistomak, sve u odelu. Većina je samo sedela. "Srećnim slučajem, otkrili smo način na koji možemo dakontrolišemo naše ugrožene prijatelje." Slabo tapšanje. "Ali prednama je još mnogo problema, a sve njih neće biti tako lako rešiti. Svismo mi videli ono očigledno. Sada moram da vam kažem ono gore.Ako na Zemlji krene potpuni termonuklearni rat, mi ćemo, verovatnodecenijama, biti potpuno i sveobuhvatno odsečeni." Žagor je prošao gomilom. "Šta ovo znači? Osim trenutnih neugodnosti - nema više luksuznerobe, nema više svilenih košulja, nema novog semenja, nema novihvidea, nema povratka kući onima koji još nisu rešili da ostanu -izgubićemo i mnogo toga što nam je potrebno za opstanak. Svenaše sposobnosti mikrofabrikovanja potiču od švajcarskih orbitalnihstanica. Zalihe vode dovoljne su nam za godinu dana, ali sićušnekoličine gube se na rđu i odlaze u vakuum svaki put kada neko uđeili iziđe kroz vazdušnu komoru, a te količine su nam neophodne zapostojanje. Međutim, mi možemo da opstanemo. Možemo da dobijemo sirovvodonik i kiseonik iz regolita i da ih sagorimo da bismo stvorili vodu.Već pravimo sopstveni vazduh. Možemo i bez najvećeg delananoelektronike. Možemo da napredujemo i razvijamo se, čak i akoZemlja... čak i ako se dogodi ono najgore. Ali da bismo to učinili, biće

nam potrebna sva naša proizvodna sposobnost, kao i sva nadzornasposobnost. Moramo ne samo da obnovimo naše fabrike, već i danađemo načina da obnovimo naše ljude. U danima koji nas očekujubiće i više nego premnogo posla za sve nas." Nagenda dodirnu svojim šlemom Ginterov i prmrmlja: "Kakvabudalaština." "Daj, 'oću da čujem ovo." "Srećom, Program kriznog upravljanja sadrži planove za tačnoovakvu situaciju. Prema njegovim podacima, koji su moždanepotpuni, ja posedujem više iskustva u vojnom komandovanju odbilo kog drugog funkcionalnog. Da li neko želi da ovo dovede upitanje?" Sačekala je, ali niko ništa nije rekao. "Za vreme opasnostipreći ćemo na kvazivojno ustrojstvo. Ovo isključivo iz organizacionihrazloga. Za oficire neće biti nikakvih povlastica, a vojno ustrojstvoprestaće odmah po razrešenju našeg sadašnjeg problema. To jevažnije od svega." Nakratko je spustila pogled na svoj PC. "U tu svrhu, ustanovaljamispod sebe trijumvirat potčinjenih oficira, koji će se sastojati od:Karlosa Diaza-Rodrigeza, Miiko Ezumi i Vila Posnera. Ispod njih bićedevet oficira, svaki odgovoran za jedinicu od ne više od desetpojedinaca." Pročitala je imena. Ginter je bio dodeljen Četvrtoj jedinici, grupi BetHamilton. Onda Ekatarina reče: "Svi smo umorni. Grupa u Centrupripremila je postupak dekontaminacije, kuhinju i nekakvespavaonice. Jedinice Jedan, Dva i Tri ostaće ovde još četiri sata, aonda se povući na pun osmočasovni san. Jedinice od Četiri doDevet mogu da se vrate u Centar na obrok i četvoročasovni san."Zastala je. "To je to. Hajde sad, pođite i malo sklopite oči." Začuli su se pojedinačni uzvici oduševljenja, koji nisu proizveliutisak, pa su zamrli. Ginter je ustao. Liza Nagenda ga je prijateljskistisnula za dupe, a kada je on krenuo na desno, povukla ga je zaruku i usmerila ga na levo, prema servisnim eskalatorima. Lagodnoprisno, stavila mu je ruku oko struka. Poznavao je momke koji su spavali sa Lizom Nagendom i svi oni suse slagali da je ona čangrizava, posesivna, histerična, besmislenoemocionalna. Ali šta ima veze. Bilo je to lakše nego odbiti. Odvukli su se.

Bilo je previše toga da se uradi. Radili su do iscrpljenosti - ali to nijebilo dovoljno. Uspostavili su sistem radio-prenosa uskog opsega zaPKU i slali mikrotalasne poruke nazad u Centar da bi on mogao dašto delotvornije usmerava njihove napore - ali ni to nije bilo dovoljno.Neprestano su se organizovali i preuređivali. Ali opterećenje je bilopreveliko i nesreće su bile neizbežne. Pola preostalih šinskih topova - malih uređaja korišćenih za isporukusirovih i polufabrikovanih materijala iznad brda i preko zaliva - teškoje oštećeno kada je podnevno Sunce savilo njihove aluminujumskešine; štitnici protiv Sunca nisu bili namešteni na vreme. Nepoznatbroj buldožerskih robota odlutao je sa površinskih kopova i po svojprilici bio izgubljen. Teško se moglo odrediti koliko njih, jer suinventarski podaci bili zbrkani. Nije se moglo verovati ni u kakvuhranu uskladištenu u Samostalnosti; obroci u centru morali su bitipožnjeveni pravo sa farmi i iznošeni kroz komore za slučajopasnosti. Jedna neiskusna farmerka pogrešila je prilikomupravljanja svojim daljinskim i deset rezervoara akvakulture ispariloje u vakuum, izbacujući na površinu u obliku gejzira devet hiljadaribica veličine prsta. Na Posnerovo naređenje, oprema daljinskihupravljača žurno je spakovana i prebačena u Centar. Kada jeraspakovana, na većini su bile oštećene zglobne ruke. Bilo je i malih pobeda. U svojoj drugoj smeni, Ginter je otkriočetrnaest bala pamuka u vakuumskom spremištu i naložiomontažeru da sašije futone za Centar. To je značilo kraj spavanju nagolom podu i učinilo od njega lokalnog heroja tokom ostatka togdana. U Centru nije bilo dovoljno toaleta; Diaz-Rodrigez naredio jeda se donesu dodatni iz zaklona od oluja protuberanci u fabrikama.Huriel Garza je otkrio da je nadaren za kuvanje sa ograničenimzalihama. Međutim, gubili su tle pod nogama. Ugroženi su bili nepredvidljivi, abilo ih je posvuda. Jedan ludi analitičar sistema, slušajući glasove uglavi, bacio je u jezero nekoliko barela ulja za podmazivanje. Filtri zavodu su se zapušili i potoci su morali da budu zatvoreni dok se nepoprave. Jedna doktorka nekako je uspela da se zadavi sopstvenimdijagnostičkim aparatom. Ekologiju grada teško su ugrožavalislučajevi vandalizma.

Konačno, neko se setio da uspostavi glasovnu petlju za neprekidnoemitovanje. "Ja sam miran", pričalo je. "Ja sam spokojan. Ne želimništa da radim. Srećan sam tamo gde sam." Ginter je radio sa Lizom Nagendom, pokušavajući da ponovouspostavi tečenje potoka, kada se začula petlja. Podigao je pogled ivideo kako se neugodna tišina širi nad Samostalnošću. Uz i nizterase, otkačenjaci su stajali u pozama krajnje i potpune pasivnosti.Jedini pokreti dolazili su od malog broja odela koja su kao pčelicezujale oko novih katatoničara. Liza je stavila ruke na bokove. "Super. Sad ćemo morati da ihhranimo." "Hej, daj o'ladi malo, važi? Ovo je prva dobra vest koju sam čuo, većni sam ne znam od kada." "Ne vredi to ništa, srculence. To je samo jedno te isto." Bila je u pravu. Ginter je to, na žalost, znao. Jedan beznadežanzadatak bio je zamenjen drugim.

Umorno se oblačio za treći dan, kada ga je Hamiltonova zaustavila irekla: "Vajle! Znaš li nešto o ektrotehnici?" "Ne, ne baš. Mislim, umem da sređujem struju u kamionu, a možda ida postavim mikrotalasni relej, takve stvari, ali..." "Poslužiće. Pusti to što radiš i pomozi Krišni da uspostavi sistem zakontrolu otkačenjaka. Da nekako možemo upravljati svakimpojedincem." Smestili su radnju u staru Krišninu laboratoriju. Ostaci starihbezbednosnih standarda još su se vukli i nikome nije bilo dozvoljenoda tamo spava. Stoga je prostorija bila predivno uredna i čista,opremljena laboratorijskom opremom urađenom na orbiti sa glatkim,bezličnim površinama. Bio je to povratak u vreme pre meteža i ludila.Da nije bilo vonja novog tunela, oštrog, sirovog mirisa sečene stenekoju je vazduh prenosio, bilo bi moguće pretvarati se da se ništa nijedogodilo. Ginter je stajao u opremi za teleprisustvo i upravljao daljinskim krozapartmane Samostalnosti. Ličili su na bezbroj nepovezanih ćelijahaosa. Ušao je u jedan i pronašao reči BUDA = KOSMIČKAINERCIJA nažvrljane na zidu nečim što je ličilo na ljudski izmet.Jedna žena sedela je na futonu, kidala pune šake bele tvari iz nje i

bacala ih uvis. Pamuk je prekrivao prostoriju kao svež sneg. Sledećiapartman bio je prazan i čist, a mikrofabrički komplet blistao se napolici. "Ovim te nacionalizujem u ime Narodne Provizorne RepublikeSamostalnosti i ugnjetavanih masa gde god da su", ironično jerekao. Daljinski ga je oprezno podigao. "Jesi li gotov s tom shemomčipa?" "Neće trebati još puno", reče Krišna. Gradili su prototip kontrolera. Ideja je bila da kodiraju svaki PC, da biPKU mogao da ga identifikuje i obraće se njegovom vlasniku lično.Spuštajući napon, mogli su da ograniče prenosni domet na metar ipo, tako da svaka ugrožena osoba dobije lična naređenja. Postojećičipovi, međutim, bili su prvorazredni, visoko-osetljivi proizvodiŠvajcarskih obitalnih stanica i nisu mogli da podržavaju ekscentričnanapajanja. Morali su da se zamene. "Ali ne shvatam kako možeš da očekuješ da će moći da bilo štakorisno rade. Mislim, potrebni su nam nadzornici. Ne nadaš se,valjda, da ćeš od njih dobiti suvislu misao." Nagnut nad svoj PC, Krišna nije odmah odgovorio. Onda je rekao:"Znaš li kako jogi zaustavlja svoje srce? Istraživali smo to kada sambio na postdiplomskim studijama. Zatražili smo od jogi Premanandada zaustavi srce u trenutku kada je prikačen na naše instrumente ion se ljubazno odazvao. Imali smo sve najsavremenije skeneremozga, ali se ispostavilo da su najzanimljiviji nalazi snimljeni naEKG-u. Otkrili smo da se jogijevo srce nije usporilo, kako smo očekivali, većda je pre krenulo sve brže i brže, dok nije dostiglo svoje fizičkegranice i počelo da fibrilira. On nije usporio srce; on ga je ubrzao.Ono nije stalo, već je ušlo u spazam. Posle testiranja, upitali smo ga da li je znao za to. Rekao je da nije, ato je ono najzanimljivije. Bio je ljubazan po tom pitanju, ali očiglednoje smatrao da naši nalazi nisu previše značajni." "Hoćeš da kažeš..." "Problem sa šizofreničarima je taj što se u njihovoj glavi toliko togaodigrava. Previše glasova. Previše ideja. Oni ne mogu dausredsrede pažnju na jedan jedini lanac misli. Ali greška bi bilosmatrati ih nesposobnim za složeno razmišljanje. U stvari, oniblistavo razmišljaju. Njihovi mozgovi naprosto rade sa tako visokom

delotvornošću da oni ne uspevaju da suvislo organizuju svoje misli. Primoredajni čip obezbeđuje još jedan glas, ali glasniji, uporniji. Zatomu se pokoravaju. On se probija kroz tu buku, obezbeđuje žižu, služikao matrica oko koje može da se iskristališe misao." Daljinski je otključao vrata konferencijske sale duboko uadministrativnim tunelima. Osam mikrofabrika čekalo je urednopoređano na konferencijskom stolu. Dodao je devetu, okrenuo se iotišao, zaključavši vrata za sobom. "Znaš", reče Ginter, "sve terazrađene mere opreza možda su nepotrebne. Šta god da jeupotrebljeno protiv Samostalnosti možda više nije u vazduhu. Moždanikada nije ni bilo u vazduhu. Možda je bilo u vodi ili tako nešto." "Oh, nema sumnje da je tamo, na milione njih. Imamo posla sašizomimetičkim mašinama koje se prenose vazduhom. Projektovanesu da neograničeno dugo ostanu u vazduhu." "Šizomimetička mašina? Šta je to, kog vraga?" Rastreseno jednoličnim glasom, Krišna reče: "Šizomimetička mašinaje strateško nesmrtonosno oružje sa snažnim psihološkim udarnimdejstvom. Ona ne samo da onesposobljava svoje ciljeve, većpostavlja nesrazmerno težak teret na neprijateljske snage imaterijalnu podršku u brizi za žrtve. Upravo zbog te vrednosti, imabeskrajno demoralizirajuće dejstvo na one koji su u dodiru sažrtvama, posebno na one koji su uključeni u brigu oko njih. Stoga jenaročito poželjno kao strateško oružje." Moguće da je navodioupustvo za upotrebu. Ginter je utonio u razmišljanje o tome. "Sazivanje sastanka prekočipova nije bilo greška, zar ne? Znao si da će to upaliti. Znao si daće se povinovati glasu koji im govori pravo u mozak." "Da." "Ovo sranje je zakuvano u Centru, zar ne? To je ono o čemu nisismeo da govoriš." "Deo toga." Ginter je isključio svoju opremu i pogasio sočiva. "Nosi se, Krišna!Nosi se pravo u Pakao, kurčino glupa!" Krišna je podigao pogled sa onoga što je radio, zbunjen. "Jesam lirekao nešto pogrešno?" "Ne! Nisi rekao ni jednu jedinu jebenu pogrešnu stvar - samo je zbogtebe četiri hiljade ljudi skrenulo s uma, ništa više! Probudi se i dobro

pogledaj šta ste vi manijaci uradili sa vašim istraživanjem oružja!" "To nije bilo istraživanje oružja", blago reče Krišna. Povukao jedugačku, zamršenu linuju na shemi. "Ali kada je čisto istraživanjefinansirano od strane vojske, vojska traži i vojnu primenuistraživanja. Tako ti je to." "U čemu je razlika? Dogodilo se. Ti si odgovoran." Sada je krišna zaista sklonio PC u stranu. Govorio je nesvojstvenovatreno. "Gintere, nama je potrebna ova informacija. Shvataš li dapokušavamo da upravljamo tehnološkom civilizacijom uz pomoćmozga koji je evoluirao u neolitu? Ja sam savršeno ozbiljan. Svi smomi zarobljeni u starim programima lovca-sakupljača, a od njih višenema koristi. Pogledaj šta se događa na Zemlji. Do guše su u ratukoji niko nije želeo da započne i niko ne želi da vodi, i to je patpozicija koju niko ne može da zaustavi. Ona vrsta razmišljanja kojanas je do toga dovela ne radi više za našu dobrobit. Ona se morapromeniti. A tome smo mi težili - pripitomiti ljudski mozak. Zauzdatiga. Obuzdati. Priznajem, naše istraživanje okrenulo se protiv nas. Ali šta je jošjedno oružje, među toliko drugih? Da neuroprogrameri nisu bilidostupni, iskoristilo bi se nešto drugo. Senfni gas, možda, iliplutonijumska prašina. Što se toga tiče, mogli su naprosto danaprave rupu u svodu i da puste da se svi ugušimo." "Sereš da bi se opravdao, Krišna! Ništa ne može opravdati ono štoste uradili." Tiho, ali s ubeđenjem, Krišna reče: "Nikad me nećeš ubediti da našeistraživanje nije možda najvažnija stvar koju je danas mogućeobavljati. Moramo da steknemo kontrolu nad ovim čudovištem unutarnaših lobanja. Moramo da promenimo naš način razmišljanja." Glasmu se spustio. "Tužno je što ne možemo da se promenimo ako nepreživimo. Ali da bismo preživeli, prvo moramo da se promenimo." Posle toga radili su u tišini.

Ginter se probudio iz nemirnog sna i otkrio da je prošlo tek polavremena za spavanje. Liza je hrkala. Pažljivo, da je ne probudi,obukao se i, bosonog, na vrhovima prstiju iskrao se iz svoje niše ikrenuo niz hol. Svetlost u zajedničkoj sobi bila je upaljena i začuo jeglasove.

Ekatarina je podigla pogled u trenutku kada je ušao. Lice joj je bilobledo i izmučeno. Oko očiju imala je blede kolutove. Bila je sama. "Ej, zdravo. Upravo sam razgovarala sa PKU-om." Mišlju je isključilasvoj PC. "Sedi." Privukao je stolicu i nagnuo se preko stola. Suočen sa njom, otkrio jeda ima malih, ali primetnih problema sa disanjem. "Pa. Kako ide?" "Uskoro će isprobati vaše kontrolere. Prva količina čipova izići će izfabrika za oko jedan sat. Mislila sam da ostanem budna da vidimkako rade." "Znači, tako je loše?" Ekatarina odmahnu glavom, ne gledajući unjega. "'Ej, 'ajde, čekaš ovde ishode, a vidim da si umorna. Mora dadosta zavisi od ovoga." "I više nego što znaš", tmurno je rekla. "Upravo sam prošla krozbrojke. Stvari su lošije nego što možeš da zamisliš." Pružio je ruku i dodirnuo njenu hladnu, beskrvnu šaku. Stisnula ga jetako čvrsto da ga je zabolelo. Oči su im se srele i u njima je ugledaosav strah i čuđenje koje je osećao. Ustala je, bez reči. "Sama sam u niši", reče Ekatarina. Nije puštala njegovu ruku, ustvari, držala ju je tako čvrsto da se činilo da je nikada neće ni pustiti.Ginter je dopustio da ga povede.

Vodili su ljubav i tiho pričali o nevažnim stvarima, pa opet vodililjubav. Ginter je mislio da će ona zadremati odmah posle prvog puta,ali u njoj je bilo puno energije nervoze za tako nešto. "Reci mi kada ćeš da svršiš", promrmljala je. "Reci mi kada ćeš dasvršiš." Prestao je da se pomera. "Zašto uvek to kažeš?" Ekatarina ga je zbunjeno posmatrala i on je ponovio pitanje. Onda senasmejala dubokim, grlenim smehom. "Zato što sam frigidna." "Ha?" Uzela ga je za ruku i protrljala svoj obraz o nju. Onda je zagnjurilaglavu, nastavljajući kretnju preko svog vrata i uz bočnu stranulobanje. Osetio je na dlanu kratku, golicavu kosu, a onda, iza njenoguha, dve čvoruge ispod kože na mestu gde su ugrađeni biočipovi.Jedan od njih bio je njen primopredajni čip, a drugi... "To je proteza",objasnila je. Oči su joj bile sive i ozbiljne. "Prikačena je na centre za

zadovoljstvo. Kada mi je potrebno, mogu da mišlju uključimorgazam. Tako uvek možemo da svršimo u isto vreme." Dok jegovorila, polako je pomicala bokovima ispod njega. "Ali to znači da ti uopšte nije potrebna bilo kakva vrsta seksualnogpodsticaja, zar ne? Možeš po želji da izazoveš orgazam. Dok sevoziš autobusom. Ili dok si za stolom. Možeš naprosto da uključiš to isatima da svršavaš." Delovala je kao da se zabavlja. "Otkriću ti tajnu. Dok je bilo novo,radila sam takve akrobacije. Svi to rade. Ali čovek to brzo preraste." Povređenog ponosa, Ginter reče: "Šta onda ja radim ovde? Akoimaš to, kog ću ti ja vraga?" Krenuo je da se odmiče od nje. Ponovo ga je povukla na sebe. "Ti si neka vrsta ugodnosti", rečeona. "Na jedan smišljen način. Dolazi ovamo."

Vratio se do svog futona i počeo da skuplja delove odela. Liza jepospano sela i tupo zurila u njega. "Pa", reče ona. "To je to, zar ne?" "Pa, da. Izgleda da sam ostavio nešto nedovršeno. Jednu staruvezu." Oprezno je pružio ruku. "Ne ljutiš se, a?" Prenebregavši njegovu ruku, ustala je, naga i besna. "Imaš petlju dastaneš tu, a da još nisi stigao ni da obrišeš moj osmeh s kurca, i dakažeš da se ne ljutim? Govno jedno!" "Ma, daj, Liza, nije baš tako." "Đavola nije! Zatreskao si se u tu beloguzu rusku ledenu kraljicu i jaodoh u istoriju. Nemoj da misliš da ja ne znam sve o njoj." "Nadao sam se da još možemo da ostanemo, znaš, prijatelji." "Dobar fazon, govnaru." Stegnula je pesnicu i tresnula ga iz svesnage posred grudi. Suze su mu zaiskrile u očima. "Vuci se odavde.Muka mi je da te gledam." Otišao je.

Ali nije spavao. Ekatarina je bila budna i kiptela nad prvimizveštajima koji su stizali u vezi sa novim kontrolnim sistemom. "Onirade!" vikala je. "Oni rade!" Navukla je svileni kamisol i uzbuđenošetkala tamo-amo, naga od pojasa. Pubične dlačice bile su joj beliplamen, sa gotovo nevidljivim tragovima manjih dlačica koje su jojdopirale do pupka i mazile slatku unutrašnjost njenih stegana.Umoran, kakav je bio, Ginter je osetio novu žudnju za njom. Na

iznuren, ispran način, bio je srećan. "Auh!" Poljubila ga je snažno, ne seksualno, i pozvala PKU. "Ponovisve naše ranije projekcije. Vraćamo naše ugoržene komponente naposao. Prilagodi sve planove rada." "Po naređenju." "Kako ovo menja naše dugoročne izglede?" Program je ćutao nekoliko sekundi, procesujući. Onda je rekao: "Ućićete u neophodno, ali vrlo opasno stanje oporavka. Prelazite savisoko stabilne situacije sa malim izgledima u visoko nestabilnusituaciju sa velikim izgledima. Sa više slobodnog vremena, vašeneugrožene komponente brzo će postati nezadovoljne vašomvladom." "Šta se događa ako naprosto siđem s položaja?" "Izgledi se drastično smanjuju." Ekatarina je pognula glavu. "U redu, šta će, najverovatnije, biti našnajteži novi problem?" "Neugrožene komponente zahtevaće da saznaju više o ratu naZemlji. Želeće da se smesta ponovo uspostavi medijski priliv." "Mogao bih lako da sredim prijemnik", dobrovoljno se javio Ginter."Ne neki preterano..." "Da se nisi usudio!" "Ha? Zašto ne?" "Gintere, slušaj ovako: koje su ovde dve najzastupljenije nacije?" "Pa, rekao bih da su to Rusi i... auh." "Tako je, auh. Za sada, mislim da je najbolje ako niko nije siguran kobi trebalo da bude čiji neprijatelj." Upitala je PKU: "Kako dapostupim?" "Dok se situacija ne stabilizuje, ne ostaje vam ništa drugo nego daim skrećete pažnju. Da im mozgovi budu stalno zabavljeni nečim.Ulovite sabotere i organizujte suđenje za ratne zločine." "To ne dolazi u obzir. Nema lova na veštice, nema žrtvenihjaganjaca, nema suđenja. Svi smo zajedno u ovom." Bezosećajno, PKU reče: "Nasilje je leva ruka vlade. Žurite daodbacite njegove mogućnosti, a da niste ozbiljno razmislili." "Neću da raspravljam o tome." "Dobro. Ako za sada hoćete da odložite korišćenje sile, mogli bisteda se zadržite na lovu na oružje koje je upotrebljeno protiv

Samostalnosti. U njegovo pronalaženje i identifikovanje uključili bi sesvi, punom snagom, a ne bi bilo neophodno ukazivati na nekog.Takođe, mnogi bi to protunačili u smislu da postoji mogućnost zaizlečenje, pa bi se tako podigao opšti moral, a da, zapravo, ne bistemorali da lažete." Umorno, kao da je ovo nešto kroz šta je već mnogo puta prošla, onareče: "Zar zaista nema nade da će se izlečiti?" "Sve je moguće. Međutim, u svetlosti sadašnjih resursa, to se ne bimoglo smatrati verovatnim." Isključijući PKU, Ekatarina je mišlju isključila i PC. Uzdahnula je."Možda bi to trebalo da uradimo. Tobože da krenemo u poteru zaoružjem. Trebalo bi da nešto od toga ispadne." Zbunjen, Ginter reče: "Ali to je jedno od oružja Čangove, zar ne?Šizomimetička mašina, je l' tako?" "Gde si to čuo?" oštro je upitala. "Pa, Krišna je rekao... nije delovalo kao... mislio sam da je to svimadostupno." Ekatarinino lice je otvrdnulo. "Programe!" pomislila je. PKU se vratio u život. "Spreman." "Pronađi Krišnu Narasimana, neugroženog, Jedinica Pet. Smestaželim da razgovaram s njim." Ekatarina je navukla gaćice i šorts imahnito počela da se oblači. "Gde su mi proklete sandale?Programe! Reci mu da dođe u zajedničku prostoriju. Odmah." "Primljeno."

Na Gintertovo iznenađenje, Ekatarini je trebalo više od sata daprinudi Krišnu na poslušnost. Na kraju, međutim, mlada istraživačkakomponenta otišla je do sefa, predstavila mu se i otvorila skladišta."Nije to bilo baš tako bezbedno", reče on, izvinjavajući se. "Da sunaši sponzori znali koliko smo puta ostavljali sve otključano da bismomogli da ulazimo i izlazimo, oni... dobro, nema veze." Izvadio je iz vitrine pljosnat metalni pravougaonik veličine dlana."Najverovatnije je ovo upotrebljeno. To je aerosolna bomba. Biološkiagensi se unose ovde, a okida se udaranjem po poleđini ovde.Unutra ima dovoljno pritiska da izbaci agens uvis pedeset stopa.Vazdušna strujanja obavljaju ostalo." Pružio ga je Ginteru koji jeužasnuto zurio u njega. "Ne brini, nije napunjena."

Izvukao je tanku ladicu u kojoj su se nalazili blistavi redovi tankihcilindara od hroma. "U ovima se nalaze same mašine. To jenanooružje tek skinuto sa police. Najmodernije stvari, rekao bih."Prevlačio je vrhom prsta po njima. "Programirali smo svako od njihda stvori različitu mešavinu neurotransmitera. Dopamin, fenciklidin,norepinefrin, acetilholin, met-enkefalin, supstanca P, serotonin...ovde unutra nalazi se dobar komadić Raja, a..." tapnuo je popraznini... "upravo ovde je naš nedostajući deo Pakla." Namrštio se ipromrmljao: "Čudno. Zašto nedostaju dva cilindra?" "Šta to?" upita Ekatarina. "Nisam čula šta si sad rekao." "Oh, ništa važno. Hm, slušaj, možda bi moglo da pomogne kad bihistrgao par dijagrama bioloških veza i pokazao vam hemijskupodlošku ovih stvari." "Zaboravi. Neka samo glatko i jednostavno teče. Pričaj nam o timšizomimetičkim mašinama." Trebalo je više od sata da bi im objasnio. Mašine su hemijske fabrike veličine molekula, umnogome nalik namontažere u mikrofabrikama. Obezbedila ih je vojska, u nadi da ćegrupa Čangove pronaći oružje u obliku magle koje bi se mogloraspršiti na putu armije da bi je navelo da promeni odanost. Ginter jenakratko odremao dok je Krišna objašnjavao zašto je to nemoguće iprobudio se negde pošto su majušne mašine već našle put domozga. "To je zapravo lažna šizofrenija", objasnio je Krišna. "Pravašizofrenija je predivno složen mehanizam. Ove mašine stvaraju preneku vrstu jeftine imitacije. One preuzimaju kontrolu nad hemijommozga i počinju da ispumpavaju dopamin i još nekolikoneuromedijatora. To nije pravi nered, per se. Oni samo održavajumozak u omamljenom stanju." Zakašljao se. "Shvatate." "U redu", reče Ekatarina. "U redu. Kažeš da možeš da reprogramirašove stvari. Kako?" "Koristimo ono što se u tehnici zove glasničke mašine. One su nekavrsta neuromodulatora - one kažu šizomimetičkim mašinama šta darade." Izvukao je još jednu ladicu i jednoličnim glasom rekao:"Nestali su." "Da se držimo stvari, ako je moguće. Kasnije ćemo se brinuti o tvominventaru. Pričaj nam o tim glasničkim mašinama. Možeš li da

pripremiš dovoljno njih da kažu šizomimetičkim da se isključe?" "Ne, iz dva razloga. Prvo, ovi molekuli su proizvedeni u švajcarskimorbitalnim stanicama; mi nemamo industrijsko postrojenje da ihproizvedemo. Drugo, šizomimetičkim je nemoguće reći da seisključe. Oni nemaju dugmad za isključivanje. Oni su pre katalizatorinego prave mašine. Moguće ih je preraditi da stvaraju različitehemikalije, ali..." Zastao je i pogled mu odblude u daljinu. "Majkumu." Dohvatio je svoj PC i dijagram hemijskih veza pojavio se najednom zidu. A onda, pored njega, listing glavnih neurofunkcija.Zatim jedan drugi dijagram prekriven nažvrljanim bihejvioralnimsimbolima. Sve više i više podataka izletalo je na zid. "Ovaj, Krišna..." "Beži", frknuo je. "Ovo je važno." "Misliš li da ćeš moći da nađeš lek?" "Lek? Ne. Nešto bolje. Mnogo bolje." Ekatarina i Ginter izmenjaše pogled. Onda ona reče: "Da li ti je neštopotrebno? Mogu li da ti dodelim nekog kao ispomoć?" "Potrebne su mi glasničke mašine. Nađite mi ih." "Kako? Kako da ih nađemo? Gde da tražimo?" "Sali Čang", nestrpljivo reče Krišna. "Mora da su kod nje. Niko druginije imao pristup." Dohvatio je svetlosnu olovku i počeo da ukosožvrlja formule po zidu. "Naći ću ti je. Programe! Reci..." "Čangova je otkačena", podsetio ju je Ginter. "Dohvatila ju jeaerosolna bomba." Koju mora da je sama aktivirala. Zgodan načinda se ukloni dokaz koji bi mogao da dovede do bilo koje vlade što jeupravljala njome. Ona je bila prva koja je poludela. Ekatarina se uštinu za nos, trgnuvši se. "Predugo sam budna", rečeona. "U redu, shvatila sam. Krišna, od sada neprekidno si nadužnosti istraživača. PKU će obavestiti vođu tvoje jedinice. Obavestime ako ti je potrebna bilo kakva pomoć. Nađi mi način da se isključiovo prokleto oružje." Ne obraćajući pažnju na to što je on slegnuoramenima, ona reče Ginteru: "Povlačim te iz Jedinice Četiri. Od sad,odgovaraš direktno meni. Želim da nađeš Čangovu. Nađi je i nađi teglasničke mašine." Ginter je bio mrtav umoran. Nije mogao da se seti kada je poslednjiput odspavao dobrih osam sati. Ali uspeo je da izvede ono što se

nadao da predstavlja poverljiv kez. "Primljeno."

Ludakinja ne bi trebalo da može da se krije. Sali Čang je mogla. Nikone bi trebalo da je u mogućnosti da izbegne poruci PKU, sad kad jeovaj bio prikačen na sve veći broj uroženih pojedinaca. Sali Čang jebila. PKU je obavestio da niko od otkačenjaka nije svestan gde seČangova nalazi. Prihvatio je naredbu da svakog sata svi oni bacepogled i potraže je, sve dok je ne nađu. U zapadnim tunelima zidovi bili su uklonjeni da bi se stvorio prostorveliki kao unutrašnjost bilo koje fabrike. Vraćeni su daljinski i sada imje bilo dodeljeno gotovo dve stotine otkačenjaka razmaknutih tako dane dođu u sukob sa poljem uputstava njihovih suseda. Ginter jeprošao pored njih, kroz šaptave glasove PKU: "Da li se računa nasve buldožere? Ako je tako... Ukloni sve pokvarene mašine. Možeših smestiti... za vakuumom zavarenu prašinu na gornjoj površinišina... temperaturu redukcije, a zatim vidi da li je dopremanjekiseonika kompatibilno..." Na daljem kraju jedno jedino odelo sedeloje na stolici sa nadzorničkim uređajem u krilu. "Kako ide?" upita Ginter. "Krajnje vrhunski." Prepoznao je Takajunijev glas. Radili su zajednou mikrotalasnoj relejnoj stanici Flamarion. "Najveći broj fabrikapušten je i radi, a na putu smo da osposobimo i šinske topove. Ne biverovao koliki stepen korisnosti ovde postižemo." "Dobar, a?" Takajuni se iskezio; Ginter je to mogao da čuje u njegovom glasu."Vredni mravčići!" Takajuni nije video Čangovu. Ginter je krenuo dalje. Nekoliko sati kasnije našao sedeo je iscrpljen u parku Noguči igledao razrovano tle na mestu gde se nalazila niska šuma. Nijednasadnica nije bila pošteđena; srebrna breza postala je istrebljenalunarna vrsta. Mrtav šaran plutao je na leđima po površini središnjegjezera prekrivenoj naftom; ograda od bodljikave žice okruživala ga jesada da bi se otkačenjaci držali po strani. Još nije bilo vremena dase počne raščišćavanje otpadaka, a kada se osvrnuo unaokolo,video je da đubreta ima na sve strane. Bilo je to tužno. Podsećalo gaje na Zemlju. Znao je da je vreme da pođe, ali nije mogao. Glava mu se povila,

dodirnula grudi i trznula. Vreme je prolazilo. Treptaj pokreta naterao ga je da se okrene. Neko u luksuznompastelnom odelu boje lavande projurio je pored njega. Žena koja gaje pre neki dan uputila do kancelarije kontolora grada. "Zdravo!"doviknu on. "Našao sam one koje sam tražio tačno tamo gde si mirekla. Hvala. Već sam pomalo počeo da se plašim." Odelo boje lavande okrenulo se i pogledalo ga. Sunce je bleštalo nacrnom staklu. Miran, dug tren kasnije, ona reče: "Nije važno" i pođedalje. "Tražim Sali Čang. Poznaješ li je? Da li si je videla? Ona jeotkačenjak, jedna mala žena, gizdava, volela je jarku odeću,električnu šminku, te stvari." "Bojim se da ne mogu da ti pomognem." U rukama je nosila trirezervoara sa kiseonikom. "Možda bi mogao da probaš na buvljojpijaci. Tamo ima puno jarke odeće." Uronila je u otvor tunela inestala unutra. Ginter je zbunjeno zurio za njom, a zatim odmahnuo glavom.Osećao se veoma, veoma umorno.

Buvlja pijaca kao da je prošla kroz oluju. Šatori su bili pocepani,tezge preturene, roba opljačkana. Krhotine narandžastog i zelenogstakla škripale su pod nogama. Pa ipak, polica sa italijanskimmaramama vrednim godišnje plate stajala je nedirnuta među kršem.To uopšte nije imalo smisla. Uzduž i popreko pijace, otkačenjaci su marljivo čistili. Saginjali su se,dizali i čistili. Odelo je tuklo jednog od njih. Ginter je zatreptao. Nije mogao da reaguje na to kao na stvarandogađaj. Žena se skupila pod udarcima, divlje kričeći i povlačeći sepred njima. Jedan od šatora bio je ponovo podignut i pod senkomnjegove svile duginih boja, četiri druga odela besposličila su zabarom. Niko od njih nije se pomerio da pomogne ženi. "Hej!" viknu Ginter. Osećao se užasno zbunjeno, kao da je nagloubačen usred predstave, a da nije naučio ni retka teksta, niti imapojma o čemu je reč i kakva je tu njegova uloga. "Prestani!" Odelo se okrenulo prema njemu. Držalo je mršavu ruku ženezarobljenu u rukavici. "Beži", zareža muški glas preko radija. "Šta to radiš? Ko si ti?" Čovek je nosio Vestinghausovo odelo, jedno

od desetak takvih među neugroženima. Ali Ginter je prepoznaosmeđ, bubrežast, spržen beleg na trbušnoj ploči. "Posnere... jesi li toti? Pusti tu ženu." "Ona nije žena", reče Posner. "Do đavola, pogledaj je - ona čak nijeni čovek. Ona je otkačenjak." Ginter je uključio šlem na snimanje. "Beležim ovo", upozorio je. "Akoponovo udariš tu ženu, Ekatarina će videti sve ovo. Obećavam." Posner je pustio ženu. Sekundu-dve, stajala je zbunjena, a onda jeglas iz njenog PC-a preuzeo kontrolu. Sagnula se da uzme metlu ivratila na posao. Isključujući šlem, Ginter reče: "Dobro. Šta je uradila?" Posner je besno ispružio nogu. S gađenjem, pokazao je dole."Ispišala mi se na čizmu!" Odela u šatoru sa zanimanjem su posmatrala. Sada su zaurlala."Sam si pogrešio, Vile!" doviknu jedno. "Rekao sam ti da nisi ostaviodovoljno vremena za ličnu higijenu." "Ne brini zbog malo više vlage. Ispariće sledeći put kad naletiš navakuum!" Ali Ginter nije slušao. Zurio je u otkačenjaka koga je Posnerzlostavljao i pitao se zašto ranije nije prepoznao Anju. Usta su joj bilanapućena, a lice čvrsto stisnuto od brige, kao da je na temenu imalaključ koji je bio navijen triput više nego što treba. Ramena su joj,takođe, sad bila povijena napred. Međutim, bila je mirna. "Žao mi je, Anja", reče on. "Hiro je mrtav. Ništa nismo mogli daučinimo." Nastavila je da mete, nesvesna, nesrećna.

Uhvatio je poslednji minibus u smeni nazad do Centra. Bilo je dobroponovo biti kod kuće. Miiko Ezumi odlučio je da opljačka zalihekiseonika i vode iz obližnjih fabrika, a zatim isklesala u steniprostoriju za tuširanje. Napravio se dug red za samo trominutnokorišćenje, i to bez sapuna, ali niko se nije bunio. Neki su objedinilivreme, kupajući se dvoje ili troje zajedno. Oni koji su čekali na red,grubo su se šalili. Ginter se oprao, uzeo čiste kratke pantalone i majicu s kratkimrukavima sa znakom Glavkosmosa i otrupkao niz hol. Oklevao jejedan tren ispred zajedničke prostorije, slušajući ljude koji su sedeli

za stolom i raspravljali ko je najživopisniji otkačenjak koga su sreli. "Jeste li videli Mišolovca?" "Aha, i Ofeliju!" "Papu!" "Patkicu!" "Svi znaju Patkicu!" Smejali su se i bili srećni. Topao osećaj zajednice tekao je izprostorije, ono što bi Ginterov otac na svoj bljutavo-sentimentalannačin nazvao Gemitlihkajt. Ginter je ušao unutra. Liza Nagenda podiže pogled, sva u desnima i zubima, i sledi se.Vilica joj se uz škljocaj zatvorila. "Vajl! Nije li to lični špijunIzmailove?" "Šta?" Optužba je ostavila Gintera bez daha. Bespomoćno jepogledom kružio po sobi. Niko nije želeo da se sretne pogledom snjim. Zaćutali su. Lizino lice bilo je sivo od gneva. "Čuo si me! Ti si taj koji je otkucaoKrišnu, zar ne?" "Izvrćeš stvari! Popizdela si zato..." S naporom se uzdržao. Nije bilosmisla dodavati svoju histeriju njenoj. "Tebe se ne tiče kakvi su mojiodnosi sa Izmailovom." Pogledao je oko stola. "Ne zaslužujete da tosaznate, ali ipak ću vam reći da Krišna radi na leku. Ako je bilo štašto sam rekao ili uradio pomoglo da se on vrati u laboratoriju, padobro, neka je tako." Iskezila se. "A kakav ti je izgovor što si cinkario Vila Posnera?" "Nikad nisam..." "Svi smo čuli priču! Rekao si da ćeš da odeš pravo kod tvojedragocene Izmailove sa malim videom sa šlema." "Daj, Liza", poče Takajuni. Odgurnula ga je u stranu. "Znaš li šta je Posner radio?" Ginter je tresao prst Lizi u lice. "A?Znaš li? Tukao je ženu - Anju! Tukao je Anju, tu napolju!" "Pa šta? On je jedan od nas, zar ne? Nije ograničen, praznook,naduven, balav otkačenjak!" "Kurvo!" Razjaren, Ginter se bacio preko stola na Lizu. "Ubiću te,kunem se!" Ljudi su se izmicali od njega, jurili napred, haos odkretnji. Posner se isprečio ispred Gintera, raširenih ruku, ukočenevilice i muževan. Ginter ga je tresnuo po licu. Posner je delovaoiznenađeno i pao unazad. Gintera je probadalo u šaci, ali bez obzira

na to, osećao se čudno dobro; ako su svi ostali ludi, zašto ne bi bio ion? "Samo probaj", vrisnula je Liza. "Sve vreme sam znala da si takav!" Takajuni je odvukao Lizu na jednu stranu. Hamiltonova je dohvatilaGintera i povukla ga na drugu. Dvojica Posnerovih prijatelja držali sunjega. "Dobio sam od tebe sve što je moguće!" viknu Ginter. "Ti jeftinapičko!" "Čujte ga! Čujte kako me je nazvao!" Izgurali su ih na suprotna vrata, vrištave.

"Sve je u redu, Gintere." Bet ga je ubacila u prvu nišu na koju sunaišli. Teško se navalio na zid, drhteći, i zatvorio oči. "Sad je sve uredu." Ali nije bilo. Gintera je najednom pogodilo shvatanje da, saizuzetkom Ekatarine, više nema prijatelja. Nema pravih prijatelja,bliskih prijatelja. Kako se to moglo da dogodi? Bilo je to kao da su sesvi pretvorili u vukodlake. Oni koji nisu istinski bili ludi, ipak su biličudovišta. "Ne razumem." Hamiltonova uzdahnu. "Šta ne razumeš, Vajle?" "To kako ljudi... kako tretiraju otkačenjake. Kada je Posner tukaoAnju, četiri odela stajala su u blizini, a nijedan nije ni mrdnuo prstomda ga zaustavi. Nijedan! A i ja sam to osetio, nema smisla da sepretvaram da sam bolji od njih ostali. I ja sam želeo da prođem i dase pretvaram kao da nisam ništa video. Šta se to s nama dogodilo?" Hamiltonova slegnu ramenima. Kosa oko glatkog, okruglog lica bilajoj je kratka i tamna. "Kada sam bila dete, išla sam u prilično skupuškolu. Jedne godine imali smo jednu od onih vežbi koje bi trebalo daobogate ličnost. Znaš? Životno iskustvo. Podelili su nas u dve grupe- zatvorenike i čuvare. Zatvorenici nisu mogli da iziđu iz dodeljenogprostora bez dozvole čuvara, čuvari su dobijali bolju hranu, takvestvari. Vrlo jednostavan niz pravila. Ja sam bila čuvar. Gotovo smesta, počeli smo da mučimo zatvorenike. Omalovažavalismo ih, vikali na njih, postrojavali. Ono začuđujuće, bilo je to da suzatvorenici sve to dopuštali. Bilo ih je pet puta više nego nas. Minismo čak imali ni ovlašćenja za stvari koje smo radili. Ali niko odnjih nije se bunio. Niko od njih nije ustao i rekao ne, ne možete to da

radite. Igrali su igru. Na kraju meseca, projekat je bio razotkriven i mi smo imali dauradimo neke seminarske radove o tome šta smo naučili: korenimafašizma, i tako to. Čitali malo Hanu Arendt. A onda je sve bilogotovo. Osim što moja najbolja prijateljica više sa mnom nijeprogovorila ni reč. A ja nisam mogla da da se ljutim na nju. Ne posleonoga što sam radila. A šta sam zaista naučila? Da ljudi igraju bilo kakvu ulogu koju imdodelite. Oni će to da rade, a da ni ne znaju da to rade. Ako uzmešmanjinu, kažeš im da su posebni i navedeš ih da čuvaju - oni ćepočeti da izigravaju čuvare." "I kakav je odgovor? Kako da se čuvamo da ne budemo uhvaćeni uuloge koje igramo?" "Prokleta bila ako znam, Vajla. Prokleta bila." Ekatarina je premestila svoju nišu u najudaljeniji kraj novog tunela.Tunel je vodio samo do njene sobe, pa je imala dosta privatnosti.Kada je Ginter ušao unutra, preko primopredajnog čipa do njegadolebde glas pun statičkog šuma. "...izvestio o napadu. U Kairu,vladini zvaničnici obavezali su se..." Prekinulo se. "Hej, ponovo si..." Zastao je. Da je radio-prijem ponovo uspostavljen,on bi to znao. Razgovaralo bi se o tome u Centru. Što je značilo daradio-veze, zapravo, nikada nisu ni bile potpuno prekinute. Naprostosu bile pod kontrolom PKU. Ekatarina podiže pogled prema njemu. Bila je plakala, ali je prestala."Uništene su švajcarske orbitalne stanice!" prošaptala je. "Pogodilisu ih svačim; od mekih bombi do brilijantnog šljunka. Zasuli dokove."Razmera svih tih smrti za trenutak je zamaglila ono što je onagovorila. Teško se spustio pored nje. "Ali to znači..." "Da više do nas ne može da dopre nijedan svemirski brod, tako je.Ako ne postoji nijedan brod u tranzitu, ostajemo nasukani ovde." Zagrlio ju je. Bila je hladna i drhtala je. Koža joj je bila neprijatnovlažna i naježena. "Koliko je prošlo otkako si poslednji put spavala?"oštro je upitao. "Ne mogu..." "Prikačena si, zar ne?" "Ne mogu sebi da dopustim da spavam. Ne sada. Kasnije." "Ekatarina. Energija koju dobijaš iz žice nije besplatna. Ona je samo

pozajmljena od tvoga tela. Kad siđeš, sve se to naplati. Ako budešpredugo ukačena, uletećeš pravo u komu." "Nisam bila..." Zaćutala je, i zbunjen, nesiguran izraz pojavio joj se uočima. "Možda si u pravu. Verovatno bih mogla malo da seodmorim." PKU je oživeo. "Jedinica Devet postavlja radio-prijemnik. Ezumi im jedozvolio." "Sranje!" Ekatarina se žurno uspravila. "Možemo li da tozaustavimo?" "Suprotstavljanje projektu koji uživa opštu naklonost moglo bi vaskoštati kredibiliteta koji ne možete da dozvolite da izgubite." "U redu, kako onda možemo da minimiziramo..." "Ekatarina", reče Ginter. "Spavanje, sećaš se?" "Samo sekund, dušo." Potapšala je futon. "Samo ti lezi i sačekaj me.Srediću ovo dok trepneš." Poljubila ga je nežno, oklevajuće. "Uredu?" "Aha, naravno." Legao je i sklopio oči, samo na sekund. Kada se probudio, bilo je vreme da krene u smenu, a Ekatarine nijebilo u blizini. Bio je to tek peti dan od Vladivostoka. Ali sve se toliko potpunopromenilo da je ono pre toga ličilo na sećanje iz nekog drugog sveta.U prethodnom životu bio sam Ginter Vajl, pomisli on. Živeo sam iradio, i par puta se nasmejao. Život je tada bio prilično dobar. Još je tragao za Sali Čang, iako je nada čilela. Sad, kad god birazgovarao s nekim odelima, pitao bi da li im je potrebna njegovapomoć. Sve ređe je bila. Kapela na trećem nivou bila je šuplja peharasta prostorija koja jegledala na zid terase. Žuti ljiljani rasli su oko ograđenog oltarskogprostora u podnožju, a tirkizni gušteri preletali su preko stene. Decasu se igrala lopte u oltarskom prostoru. Ginter je stajao na vrhu ićaskao s Riohei Jomatoom kome je tuga izbijala iz glasa. Deca su ostavila loptu i počela da plešu. Igrali su se Londonskogmosta. Ginter ih je posmatrao s osmehom na licu. Gledani odozgo,predstavljali su samo mnoštvo obojenih tačkica, svet koji serasklapao i sklapao. Polako, smešak je izbledeo. Plesali su suvišedobro. Nijedno dete nije napravilo pogrešan korak, izgubilo svojemesto ili ljutito se udaljilo. Izrazi lica bili su im prenapeti, sobom

zaokupljeni, neljudski. Ginter je morao da se okrene. "PKU ih kontroliše", reče Jomato. "Ja zaista nemam mnogo posla.Pregledam videe i izaberem im igre da se igraju, pesme da pevaju,vežbice da budu zdravi. Ponekad im zadam da crtaju." "Bože moj, kako to podnosiš?" Jomato uzdahnu. "Stari mi je bio alkoholičar. Imao je prilično gadanživot i u jednom trenutku počeo je da pije da odagna bol. Znaš šta?" "Nije upalilo." "Tako je. Učinilo ga je još bednijim. Onda je imao dvostruki razlog dase napije. Nastavio je da pokušava, međutim, tako da sam to moraoda mu pružim. On nije bio čovek koji bi odustao od nečega u šta jeverovao, samo zato što to nije išlo onako kako bi trebalo." Ginter je ćutao. "Mislim da je sećanje na to jedina stvar koja me sprečava danaprosto skinem šlem i pridružim im se."

Korporacijski video centar predstavljao je uzan niz kancelarija unajudaljenijim delovima tunela, u kojima je obrađivana sirovametraža korišćena za reklame i manje važne poslove, pre slanja ubolje opremljene video centre na Zemlji. Ginter je išao od kancelarijedo kancelarije i isključivao ostavljene ravne ekrane koji su treperilijoš od katastrofe. Bilo je razdražujuće ići kroz obično prometne hodnike ne srećućinikoga. Stolovi i gomila radnih stanica bili su ostavljeni usvrsishodnom neredu, kao da su oni koji su za njima radili samo izišlina pauzu i tek što se nisu vratili. Ginter je otkrio da se osvrće nasvoju senku i trza na neočekivane zvuke. Sa svakom mašinom kojuje isključio, tišina iza njega postajala je sve veća. Bilo je to dvostrukosamotnije nego kad si napolju na površini. Ugasio je poslednje svetlo i zakoračio u mračan hol. Dva odela saisprepletanim H-i-A logoima iznikla su iz senki. Poskočio je od šoka.Naravno, bila su prazna - među neugroženima nije bilo komponentiHundai Aerospejsa. Neko je pre ludila naprosto privremeno odložioovde ta odela. Odela su ga ščepala. "Hej!" zastrašeno je uzviknuo, dok su ga hvatala za ruke i odizala satla. Jedno od njih otrglo je PC sa njegovog oklopa i bacilo ga. Pre

nego što mu je postalo jasno šta se događa, sleteo je niz kratkostepenište i kroz dovratak. "Gospodine Vajle." Nalazio se u prostoriji sa visokom tavanicom uklesanoj u steni kojaje služila za odlaganje opreme za tretman vazduha koja još nije bilaugrađena. Privremene radne svetiljke visoko na žici obezbeđivale suslabu svetlost. Na drugom kraju prostorije jedno odelo sedelo je izastola, a s obe strane nalazilo se još po jedno koje je stajalo. Sva sunosila znamenja Hundai Aerospejsa. Nije bilo načina da ihidentifikuje. Odela koja su ga donela prekrstila su ruke. "Šta se ovde događa?" upita Ginter. "Ko ste vi?" "Vi ste poslednja osoba kojoj bismo to rekli." Nije mogao daprepozna ko govori. Glas je dopro do njega preko radija, aseksualanzbog elektronskog filtera. "Gospodine Vajle, optuženi ste za zločineprotiv svojih sugrađana. Imate li šta da kažete u svoju odbranu?" "Šta?" Ginter je gledao u odela ispred njega i sa obe strane. Bila susavršeno istovetna, nerazaznatljiva jedna od drugih i odjednom seosetio uplašen od onog što bi ljudi mogli da se osete slobodnim daučine, ovako oklopljeni u anonimnost. "Slušajte, nemate prava daovo radite. Ovde postoji struktura vlasti, ako imate nekakve pritužbeprotiv mene." "Niko nije zadovoljan vladanjem Izmailove", reče sudija. "Ali ona kontroliše PKU, a mi ne bismo mogli da vodimoSamostalnost da PKU ne kontroliše otkačenjake", dodade drugi. "Mi naprosto moramo da je zaobiđemo." Možda je to bio sudija;možda samo neko od odela. Ginter nije znao. "Želite li da govorite u svoju korist?" "Za šta me tačno optužujete?" upita Ginter, beznadežno. "Dobro,možda sam i učinio ponešto pogrešno. Razmotriću tu mogućnost. Alimožda vi ne razumete situaciju u kojoj se ja nalazim. Jeste lirazmišljali o tome?" Tišina. "Mislim, na šta se vi ljutite? Je li to Posner? Zato što mi nije žao zbogtoga? Ja neću da se izvinim. Ne možete da zlostavljate ljude samozato što su bolesni. Oni su i dalje ljudi, kao i svi drugi. Oni imajusvoja prava."

Tišina. "Ali ako mislite da sam ja nekakav uhoda, da jurcam naokolo icinkarim ljude Ek... Izmailovoj, e pa, to naprosto nije tačno. Mislim, jas njom razgovaram, neću da se pretvaram da nije tako, ali ja nisamnjen uhoda ili tako nešto. Ona nema uhode. Nisu joj ni potrebni! Onasamo pokušava da se sve ne raspadne. Isuse, vi ni ne znate kroz šta je ona sve prošla zbog vas! Niste videlikoliko je to košta! Ona bi najradije od svega odustala. Ali mora danastavi zato što..." Jeziv, mračan elektronski govor začuo se prekonjegovog radija i on zastade, jer mu je postalo jasno da mu sepodsmevaju. "Da li još neko želi da govori?" Jedan od Ginteroivih otimača koraknu napred. "Vaša visosti, ovajčovek kaže da su otkačenjaci ljudi. On previđa činjenicu da oni nemogu da žive bez naše pomoći i našeg usmeravanja. Naš neprestannaporan rad cena je njihovog trajnog blagostanja. Same njegove rečiga optužuju. Molim sud da kazna bude primerena krivici." Sudija pogleda na desnu stranu, na levu. Njegova dva pratiocaklimnuše i zakoračiše korak nazad u ništavilo. Sto je bio smešten naulazu u ono što je trebalo da bude provodni kanal za vazduh. Gintertek što je ovo shvatio, kada su se oni ponovo pojavili, vodeći sasobom nekoga u G5 odelu istovetnom njegovom. "Mogli bismo da vas ubijemo, gospodine Vajle", krčao je veštačkiglas. "Ali to bi bilo rasipanje. Potrebna nam je svačija ruka, svačijium. Moramo složno sarađivati u ovo teško vreme." G5 odelo stajalo je samo i nepomično usred prostorije. "Gledajte." Dva Hundai odela prišla su G5 odelu. Četiri ruke spustile su se nazaptivke šlema. Uvežbanim pokretima, otkopčali su spone i podiglešlem. Dogodilo se to tako brzo da vlasnik odela ne bi mogao da ihzaustavi čak i da je probao. Ispod šlema nalazilo se zastrašeno, zbunjeno lice otkačenjaka. "Zdrav razum je povlastica, gospodine Vajle, a ne pravo. Krivi ste zaono za šta ste optuženi. Međutim, mi nismo surovi ljudi. Ovoga putapuštamo vas, s upozorenjem. Ali ovo su teška vremena. Kodsledećeg prekršaja - makar to bila tako beznačajna stvar kao što jeprijavljivanje ovog susreta glavnokomandujućem - možda ćemo biti

prinuđeni da se oslobodimo formalnosti saslušanja." Sudija jezastao. "Jesam li jasan?" Nevoljno, Ginter je klimnuo. "Onda možete da se udaljite." Dok je izlazio, jedno od odela vratilo mu je PC.

Petoro ljudi. Bio je siguran da u to nije bio umešan više niko. Moždajoš jedno ili dvoje, ali to je to. Posner mora da je do guše u ovome; uto je bio siguran. Ne bi bilo teško otkriti ko su ostali. Ali nije se usudio da proba. Na kraju smene, otkrio je da Ekatarina već spava. Izgledala jepreplašeno i nezdravo. Kleknuo je pored nje i nadlanicom nežnoprešao preko njenog obraza. Naglo je otvorila oči, trepćući. "Ej, zdravo. Nisam mislio da te budim. Samo ti spavaj, a?" Nasmešila se. "Srce si, Gintere, ali ionako sam samo dremala.Moram da ustanem u sledećih petnaest minuta. Oči su joj se ponovosklopile. "Trenutno si jedini kome mogu potpuno da verujem. Svi melažu, hrane me dezinformacijama, ćute kad postoji nešto što bitrebalo da saznam. Jedino na tebe mogu da računam da ćeš mi rećiono što treba. Imaš neprijatelje, pomisli on. Zovu te glavnokomandujući i ne sviđaim se kako vodiš stvari. Nisu spremni da ti se neposrednosuprotstave, ali kuju planove. I nemilosrdni su. Glasno, on reče: "Spavaj." "Svi su protiv mene", promrmlja ona. "Prljavi kurvini sinovi."

Sledeći dan proveo je u servisnom prostoru za novi sistem zatretman vazduha. Pronašao je usamljeno sklonište otkačenjakanapravljeno od pocepanih vakuumskih odela, ali posle konsultacijesa PKU zaključio je da tu danima niko nije živeo. Nije bilo ni traga odSali Čang. Ako je bilo mučno ići kroz zapretana područja pre suđenja, danas jeto bilo mnogo gore. Ekatarinini neprijatelji zarazili su ga strahom.Razum mu je govorio da oni ne čekaju njega, da nema zbog čega dase brine sve dok ih opet ne naljuti. Ali mali mozak nije slušao. Vreme je puzilo. Kada je konačno na kraju smene izbio na svetlo

dana, iskusio je ošamućujući fazni pomeraj od stvarnost usledčasova provedenih u samoći. Prvo nije osetio ništa neuobičajeno.Onda se njegov radio u odelu ispunio mnoštvom glasova, a ljudi suse vrzmali na sve strane. Čulo se veselo brujanje. Neko je pevao. Ulovio je odelo koje je prošlo pored njega i zapitao: "Šta sedogađa?" "Zar nisi čuo? Rat je gotov. Sklopili su mir. I dolazi brod!"

Ženevsko jezero održavalo je televizijsko ćutanje tokom većeg deladugog putovanja do Meseca iz straha od dalekometnog zračnogoružja. Kad je došao mir, međutim, otvorili su se za direktan prenossignala do Samostalnosti. Ezumijevi ljudi naveli su otkačenjake da sašiju ogromni pamučnikvadrat i odvuku neke potpornje da bi mogli da ga obese visoko nasenovitoj strani kratera. A onda, sa isključenom rasvetom,projektovana je video slika. Švajcarski kosmonauti gurali su seispred kamere, kezili se, svi u kombinezonima i sa crvenimkaubojskim šeširima. Govorili su o tome kako su umakli presretačkimraketama, preplićući žurne mladalačke glasove. Najviši oficiri skupili su se ispod pamučnog kvadrata. Ginter jeprepoznao njihova odela. Ekatarinin glas brundao je kroznovopodignute zvučnike. "Kada stižete? Moramo da osiguramo dapolje svemirske luke bude čisto. Još koliko sati?" Podižući pet prstiju, jedna plavuša reče: "Četrdeset pet!" "Ne, četrdeset tri!" "Nije tako!" "Gotovo četrdeset pet!" Ekatarinin glas ponovo prekide graju."Kako je na orbitalnim? Čulismo da su uništene." "Da, uništene su!" "Veoma loše, veoma loše. Biće potrebne godine..." "Ali najveći broj ljudi..." "Upozorili su nas šest orbita ranije; većina je sišla u dižućim telima,bila je velika evakuacija." "Ipak, mnogi su stradali. Bilo je veoma gadno." Odmah ispod oficira, jedno odelo upravljalo je sa nekolikootkačenjaka dok su montirali platformu za kameru. Sada je široko

mahnuo i otkačenjaci se skloniše u stranu. Na Ženevskom jezeruneko viknu i nekoliko glava se okrenulo prema televizorskommonitoru van slike. Odelo je okrenulo kameru i pružilo im spor,panoramski prikaz. Jedan od kosmonauta reče: "Kako je tamo? Vidim da neki od vasnose svemirska odela, a ostali ne. Zašto?" Ekatarina duboko uzdahnu. "Ovde je došlo do nekih promena."

U Centru se odvijala đavolska žurka kada su Švajcarci stigli.Rasporedi spavanje su preinačeni i sem najneophodnijeg minimumaposade koja je nadgledala otkačenjake, svi su se pojavili dapozdrave desetak došljaka na Mesec. Igrali su i pili u vakuumudestilovanu vodku. Svi su imali nešto da ispričaju, da rašire glasine,da daju svoje mišljenje o izgledima za održanje mira. Ginter je odlutao negde na pola žurke. Švajcarci su ga deprimirali.Svi su mu se činili tako mladi, sveži i željni. U njihovom prisustvuosećao se umorno i cinično. Želeo je da ih zgrabi za ramena iprodrma. Potišten, lutao je kroz zaključane laboratorije. Na mestu gde senalazio Virusni kompjuterski projekat, video je Ekatarinu i kapetanaŽenevskog jezera kako se savetuju iznad sanduka bioflopija.Nagnuti nad Ekatarinin PC, slušali su PKU. "Jeste li razmatrali nacionalizaciju vaše industrije?" upita kapetan."To bi nam pružilo ono neophodno da sagradimo Novi Grad. Onda,uz pomoć nekoliko vođenih instrumenata, moglo bi se upravljatiSamostalnošću, a da niko ne kroči nogom u nju." Ginter je bio predaleko da bi čuo reakciju PKU, ali je video da su seobe žene nasmejale. "Pa", reče Ekatarina. "Ako ništa drugo, ondaćemo morati da ponovo pregovaramo sa korporacijama vlasnicima.Uz pomoć samo jednog broda koji dejstvuje, biće teško obavljatizamenu ljudi. Fizičko prisustvo postalo je vredna pogodnost. Bilibismo ludi kad to ne bismo iskoristili." Nastavio je dalje, dublje u senke, besciljno lutajući. Na kraju,ugledao je ispred sebe svetlost i čuo glasove. Jedan je bio Krišnin,ali govorio je brže i žešće nego što je bio navikao da ga čuje.Znatiželjan, zastao je tik iza vrata. Krišna se nalazio na sredini laboratorije. Ispred njega stajala je Bet

Hamilton i skrušeno klimala glavom. "Da, gospodine", reče ona."Uradiću to. Da." Zabezeknut, Ginter je shvatio da joj Krišna izdajenaređenja. Krišna podignu pogled. "Vajle! Upravo sam nameravao da tepotražim." "Mene?" "Uđi, ne gubi vreme." Krišna se nasmešio i mahnuo mu da uđe, aGinter nije imao izbora nego da ga posluša. Krišna je sada izgledaokao mladi bog. Snaga njegovog duha igrala mu je u očima kao vatra.Čudno da Ginter nije nikad primetio koliko je ovaj visok. "Reci mi gdeje Sali Čang." "Ne znam... mislim, ne mogu, ja..." Zastao je i progutao pljuvačku."Mislim da Čangova mora da je mrtva." Onda: "Krišna? Šta je to stobom?" "Završio je istraživanje", reče Bet. "Prepravio sam svoju ličnost od glave do pete", reče Krišna. "Višenisam napola obogaljen stidljiuvošću... jeste li to primetili?" Spustioje ruku na Ginterovo rame - bila je umirujuća, topla, utešna. "Gintere,neću ni da ti kažem koliko mi je trebalo da se sklepam dovoljnoglasničkih mašina iz tragova starih eksperimenata da bih pokušaoovo na sebi. Ali upalilo je. Dobili smo tretman koji će, izmeđuostalog, poslužiti kao univerzalan lek za svakog u Samostalnosti. Alida bismo to uradili, potrebne su nam glasničke mašine, a njih ovdenema. Sad mi kaži zašto misliš da je Sali Čang mrtva." "Pa, ovaj, već četiri dana je tražim. I PKU je traži. Ti si sve vreme bioovde u rupi i možda ne znaš otkačenjake onako dobro kao što to miostali znamo. Ali oni nisu neki planeri. Verovatnoća da bi neko odnjih tako dugo mogao aktivno da izbegava detekciju praktično jezanemarljiva. Jedino što mi pada na pamet jeste da se ona nekakodokopala površine pre nego što su je efekti pogodili, da je ušla ukamion i rekla mu da vozi dok joj zalihe kiseonika ne presahnu." Krišna je odmahnuo glavom i rekao: "Ne. To naprosto ne odgovarakarakteru Sali Čang. Ni uz najbolju volju, ne mogu da je zamislimkako izvršava samoubistvo." Povukao je ladicu: redovi blistavihkanistera. "Ovo bi moglo da pomogne. Sećate li se da sam rekao danedostaju dva kanistera mimetičkih mašina, a ne samošizomimetički?"

"Maglovito." "Bio sam suviše zauzet da bih se zabrinuo zbog toga, ali nije li točudno? Zašto bi Čangova ponela kanister i ne upotrebila ga?" "Šta je bilo u drugom kanisteru?" upita Hamiltonova. "Paranoja", reče Krišna. "Ili bar njena dovoljno dobra hemijskaanalogija. Sada, paranoja je redak, ali očaravajući hendikep.Odlikuje je razrađen, ali interno konzistentan sistem obmana.Paranoičan pacijent intelektualno dobro dejstvuje i manje jerascepkan od šizofreničara. Njeni emocionalni i društveni postupcisu bliži normali. Ona je sposobna na usredsređen napor. U ovovreme nemira, sasvim je moguće da bi paraniodna jedinka mogla daizbegne našoj detekciji." "U redu, da raščistimo ovo", reče Hamiltonova. "Na Zemlji izbija rat.Čangova dobija naređenja, unosi softverske bombe i odlazi doSamostalnosti sa kanisterom punim ludila i malim špricem zaparanoju... ne, ne može tako. To ne pali." "Zašto?" "Paranoja je ne bi zaštitila od šizofrenije. Kako li se ona štiti odspostvenog aerosola?" Ginter je ukočeno stajao. "Lavanda!"

Pronašli su Sali Čang na najvišoj terasi Samostalnosti. Gornji nivobio je neobrađen. Jednog dana - tako su obećavale korporacijskebrošure - jelen lopataš pašće na ivici prozirnih jezeraca, a vidreskakutati po potocima. Ali tle još nije bilo izgrađeno, crvi doneti, a nibakterije posejane. Bilo je samo peska, mašina i malo tužnog,prilagođenog korova. Kamp Čangove nalazio se s jedne strane izvora potoka, ispodrasvete. Kad ih je videla da prilaze, krenula je da ustane, bacilapogled sa strane i rešila da drsko nastupi. Znak na kome je pisalo ODRŽAVANJE SVODA - OPREMA ZASLUČAJ NUŽDE bio je prikačen na kosnik koji je nosio telozatvarača potoka. Ispod njega nalazila se niska piramida rezervoarakiseonika i jedan aluminijumski sanduk veličine kovčega. "Veomapametno", promrmlja Bet preko Ginterovog primopredajnog čipa."Spava u sanduku, a svako ko naleti na njega pomisli da je to samovišak opreme."

Odelo boje lavande podiže ruku i nehajno reče: "Ćao, momci. Moguli da vam pomognem?" Krišna priđe krupnim koracima i uze je za ruke. "Sali, to sam ja -Krišna!" "Oh, hvala Bogu. Bacila mu se u naručje. "Tako sam se plašila." "Sad je sve u redu." "U početku, kad sam te videla da se penješ, mislila sam da siNapadač. Tako sam gladna - nisam jela sam Bog zna koliko. Stislase za rukav Krišninog odela. "Vi znate za Napadače, zar ne?" "Možda bi bolje bilo da me upoznaš s tim." Pošli su prema stepenicama. Krišna je napravio brz gest ka Ginteru,a onda prema opremi radnog odela Čangove. Jedan kanisterveličine čuturice visio je tamo. Ginter je pružio ruku i otrgao ga.Glasničke mašine! Držao ih je u ruci. S druge strane, Bet Hamilton otrgla je gotovo pun cilindar mašinakoje izazivaju paranoju i učinila da nestane. Sali Čang, udubljna u objašnjavanje svog rezonovanja, nije primetila."...slušala naređenja, naravno. Ali ona nisu imala smisla. Razmišljalasam se i razmišljala i na kraju sam shvatila šta se zaista događa.Vuk uhvaćen u stupicu pregrišće nogu da se oslobodi. Počela samda tragam za vukom. Kakva vrsta neprijatelja opravdava takoekstremnu akciju? Naravno, ništa ljudsko." "Sali", reče Krišna, "želeo bih da razmisliš o mogućnosti da zavera -u nedostatku bolje reči - možda ima dublje korene nego što tizamišljaš. Da problem nije u spoljašnjem neprijatelju nego u radunašeg mozga. Specifično, da su Napadači psihomimetička napravakoju si ušpricala u sebe kada je sve ovo počelo." "Ne. Ne, ima suviše dokaza. Sve se slaže! Napadačima je biopotreban razlog da se preruše i fizički, što je postignuto vakuumskimodelima, i psihološki, što je urađeno opštim ludilom. Stoga, oni moguda se neprimećeni kreću među nama. Da li bi ljudski neprijateljpreobratio celu Samsostalnost u ropsku radnu snagu? Nezamislivo!Oni mogu da nam čitaju umove kao knjigu. Da se nismo zaštitilipsihomimetičkim napravama, mogli bi da istrgnu sve naše znanje,sve naše vojne istraživačke tajne..." Slušajući, Ginter nije mogao da ne zamisli šta bi Liza Nagenda reklana sav ovaj bezuman govor. Setivši je se, stisnuo je zube. Baš kao

jedna od mašina Čangove, shvatio je, i nije mogao da se ne zabavljana sopstveni račun.

Ekatarina je čekala u podnožju stepenica. Ruke su joj primetnotresle, a glas joj je neznatno podrhtavao kada je rekla: "Šta je to štomi PKU priča od glasničkim mašinama? Krišna je trebalo da sepojavi sa nekom vrstom leka?" "Imamo ih", tiho, srećno reče Ginter. Podigao je kanister. "Sad je svegotovo. Možemo da izlečimo naše prijatelje." "Daj da vidim", reče Ekatarina. Uzela je kanister iz njegove ruke. "Ne, čekaj!" viknu Hamiltonova, ali prekasno. Iza nje Krišna seraspravljao sa Sali Čang o njenom tumačenju skorašnjih događaja.Nijedno od njih nije primetilo da su se oni ispred njih zaustavili. "Sklonite se." Ekatarina napravi dva hitra koraka unazad.Razdražljivo je dodala: "Ne želim da stvaram probleme. Ali ovomoramo da raspravimo, a dok to ne obavimo, ne želim da mi ikoprilazi. U to si uključen i ti, Gintere." Otkačenjaci su počeli da se okupljaju. Po jedno ili po dvoje stizali suuz poljanu; onda ih je već bilo na desetine. Kada je postalo jasno daih je Ekatarina pozvala putem PKU-a, Krišna, Čangova iHamiltonova već su bili ovojeni od nje zidom ljudi. Čangova je stajala sasvim mirno. Negde iza njenog lica koje se nijemoglo videti, revidirala je svoje teorije da u njih uključi ovaj novidogađaj. Iznenada, rukama je počela da tapše po odelu u potrazi zakanisterom koji je nedostajao. Pogledala je Krišnu i užasnuto rekla:"Ti si jedan od njih!" "Naravno da nisam..." poče Krišna. Ali ona se okretala, posrtala,jurila nazad uz stepenice. "Pusti je", naredila je Ekatarina. "Imamo mnogo važnije stvari daraspravimo." Dva otkačenjaka su dotapkala, vukući između sebemalu industrijsku peć. Spustili su je, a treći je utakao električni vod.Unitrašnjost je počela da blešti. "Ovaj kanister je sve što imate, zarne? Ako ga bacim u autoklavu, njegov sadržaj više nećete moći danadoknadite." "Izmailova, slušaj", reče Krišna. "Slušam. Govori." Krišna je objašnjavao, a Izmailova je slušala prekrštenih ruku i

skeptično naherenih ramena. Kada je završio, odmahnula je glavom."To je uzvišena budalaština, ali ipak samo budalaština. Ti želiš dapreoblikuješ naše umove u nešto što je strano putu ljudske evolucije.Da pretvoriš sedište misli u stolicu pilota mlaznog aviona. Tako mislišda to razrešiš? Zaboravi. Kada ova kutija bude otvorena, njensadržaj više neće moći da se vrati unutra. A ti mi nisi pružio nijedandovoljno ubedljiv argument da je ne otvorim." "Ali ljudi u Samostalnosti!" pobunio se Ginter. "Oni..." Prekinula ga je. "Gintere, nikome se ne sviđa ono što im se dogodilo.Ali ako se mi ostali moramo da odreknemo naše ljudskosti da bismoplatili za spekulativnu i etički nepouzdanu rehabilitaciju... pa, cena jenaprosto previsoka. Ludi ili ne, oni su sad bar ljudi." "A ja nisam čovek?" upita Krišna. "Ako me zagolicaš, ja se nećunasmejati?" "Ti nisi u poziciji da presuđuješ. Ti si preuredio svoje neurone idrogiran si novošću. Kakve si testove izveo na sebi? Koliko sipodrobno kartirao razlike koje te odvajaju od ljudskih normi? Gde suti brojke?" Bila su to čisto retorička pitanja; analize na koje sepozivala trajale bi nedeljama. "Ako se i ispostavi da si u potpunostičovek - a ja ne verujem da će se ispostaviti - ko može da kaže kakvesu dugoročne posledice? Šta će nas sprečiti da ne odlebdimo, korakpo korak, u ludilo? Ko odlučuje šta je to ludilo? Ko programiraprogramere? Ne, to je nemoguće. Ja se neću kockati s našimumovima." Odbrambeno, gotovo besno, ponovila je: "Ja se nećukockati s našim umovima." "Ekatarina", blago reče Ginter, "koliko si već budna? Slušaj kakogovoriš. Droga razmišlja umesto tebe." Odmahnula je rukom, ne odgovarajući. "Samo praktično pitanje", reče Hamiltonova. "Kako misliš da vodišSamostalnost bez toga? Ova postavka nas sve pretvara u malefašiste. Kažeš da si zabrinuta zbog ludila - na šta ćemo ličiti zagodinu dana?" "PKU me uverava..." "PKU je samo program!" viknu Hamiltonova. "Bez obzira na to kolikoje interaktivan, on nije fleksibilan. On ne pruža nadu. On ne može daproceni neku novu stvar. On može samo da osnaži stare odluke,stare vrednosti, stare navike, stare strahove."

Odjednom, Ekatarina prasnu. "Sklanjajte mi se s lica!" vrisnu ona."Prestanite, prestanite! Neću više da slušam." "Ekatarina..." poče Ginter. Ali rukama je stisnula kanister. Kolena su joj se pognula dok jepočela lagano da se spušta ka peći. Ginter je video da je prestala dasluša. Droga i odgovornost učinili su joj ovo, požurujući je izbunjujući suprotstavljenim zahtevima, sve dok nije drhteći stajala narubu kolapsa. Dobar san bi je možda povratio, učinio prijemčivom zaraspravljanje. Ali vremena nije bilo. Reči je sada neće zaustaviti. Abila je predaleko da bi do nje stigao pre nego što uništi mašine. Utom trenutku osetio je tako snažnu erupciju osećanja prema njojkakvu je nemoguće opisati. "Ekatarina", reče on. "Volim te." Napola je okrenula glavu prema njemu i rastresenim, nekakoiritiranim glasom rekla: "Šta..." Izvadio je pištolj sa klinovima iz radne opreme, naciljao i opalio. Ekatarinin šlem se razbio. Pala je.

"Trebalo je da pucam samo da slomim šlem. "To bi je zaustavilo. Alimislio sam da to nije dovoljno dobar hitac. Ciljao sam posred njeneglave." "Ššš", reče Hamiltonova. "Uradio si ono što si morao. Prestani dakinjiš samog sebe. Razgovarajmo o praktičnijim stvarima." Odamhnuo je glavom, i dalje ošamućen. Dugo, predugo, bio je nabeta endorfinima, nesposoban da bilo šta oseća, nesposban da obilo čemu brine. Bilo je to kao da je bio umotan u vatu. Ništa nijemoglo da dopre do njega. Ništa nije moglo da ga povredi. "Kolikosam dugo bio van sebe?" "Jedan dan." "Jedan dan!" Osvrnuo se po jednostavnoj sobi. Goli stenski zidovi ilaboratorijska oprema sa glatkim, neodređenim površinama. Nadrugom kraju, Krišna i Čangova bili su nagnuti nad tablu za pisanje,radosno se raspravljajući i nestrpljivo škrabajući po žvrljotinamaonog drugog. Ušao je jedan švajcarski kosmonaut i obratio senjihovim leđima. Krišna rasejano klimnu, ne dižući pogled. "Mislio sam da je mnogo duže trajalo."

"Dovoljno je dugo. Već smo spasili sve koji su imali veze s grupomSali Čang i dobro uznapredovali s ostalima. Uskoro će doći vremeda odlučiš kako želiš da te preurede." Odmahno je glavom, osećajući se mrtav. "Mislim da se neću truditi,Bet. Ja naprosto nemam živaca za to." "Napravićemo ti živce." "Ma, ne. Neću..." Ponovo je osetio napad mučnine. Bilo je to ciklično;vraćalo se svaki put kad bi pomislio da je konačno tome došao kraj."Ne želim da toplom plimom samozadovoljstva sperem činjenicu dasam ubio Ekatarinu. Gadi mi se to." "Ni mi to ne želimo." Posner je doveo u laboratoriju delegaciju odsedmoro ljudi. Krišna i Čangova su ustali da se suoče s njima, agrupa se razdvojila na polovine koje su ih okružile. "Dosta je toga.Vreme je da svi počnemo da preuzimamo odgovornost zaposledice..." Svi su jednovremeno govorili. Hamiltonova napravifacu. "Počnemo da preuzimamo odgovornost..." Glasovi su se podigli. "Ne možemo ovde da razgovaramo", reče ona. "Izvedi me napovršinu."

Vozili su se u kabini pod pritiskom, idući putem za Kipući zaliv. Isprednjih, Sunce gotovo da je doticalo istrošene zidove kratera Zomering.Senke su puzile s vrhova planina i kratera, težeći ka zrakastoosvetljenom Sinus Medii. Ginter je smatrao da je bolno lep. On niježeleo da ga to pogađa, ali oštre linije odjekivale su u njegovomsamotnom srcu na način za koji je otkrio da je čudesno utešan. Hamiltonova je dodirnula svoj PC. Putting on the Ritz ispuni njihoveglave. "A šta ako je Ekatarina bila u pravu", tužno reče on. "Šta ako miodbacujemo sve što nas čini ljudima? Nisam baš previše oduševljentime da budem pretvoren u nekog visikoparnog bezosećajnognatčoveka." Hamiltonova odmahnu glavom. "Pitala sam Krišnu o tome i on jeporekao stvar. Kazao je da je to kao neka vrsta... jesi li ikad biokratkovid?" "Kao dete, naravno."

"Onda ćeš razumeti. Rekao je da je to kao kad prvi put iziđeš izdoktorove ordinacije posle laserovanja. Sve se čini jasno, živo iraspoznatljivo. Ono nejasno što si nekad zvao 'drvo' pretvara se uhiljadu pojedinačnih i razaznatljivih listova. Svet je pun neočekivanihpojedinosti. Na obzorju postoje stvari koje nikada nisi video. Takonešto." "Oh." Zurio je ispred sebe. Sunčev disk gotovo je dodirivaoZomering. "Nema smisla da idemo dalje." Ugasio je kamion. Bet Hamilton kao da je bilo neprijatno. Pročistila je grlo i žustro rekla:"Gintere, vidi. Namerno sam te navela sam te da me izvedeš ovamo.Želim da ti predložim sjedinjavanje sredstava." "Šta?" "Brak." Ginteru je bilo potrebno neko vreme da primi ono što je rekla. "Oh,ne... ja ne..." "Ozbiljno mislim. Gintere, znam da misliš da sam gruba prema tebi,ali to je samo zato što sam u tebi videla puno potencijala, a da ti potom pitanju ne činiš ništa. Pa, stvari su se promenile. Pruži mi prilikuda kažem nešto prilikom tvog preuređenja, a i ja ću tebi prilikommog." On odmahnu glavom. "Ovo je po meni naprosto suviše uvrnuto." "Kasno je da to koristiš kao izgovor. Ekatarina je bila u pravu - misedimo na vrhu nečeg veoma opasnog, najopasnije prilike s kojomse čovečanstvo danas suočava. Međutim, sada je to izletelo izvreće. Proneo se glas. Zemlja je užasnuta i očarana. Gledaće u nas.Kratko, vrlo kratko, moći ćemo da kontrolišemo ovu stvar. Mimožemo da pomognemo da bude oblikovana sada kada je još upovoju. Pet godina od sada, izmaći će nam iz ruku. Gintere, tvoj um je dobar, a postaće još bolji. Mislim da se slažemokakav je svet koji želimo da načinimo. Želim da budeš pored mene." "Ne znam šta da kažem." "Želiš li istinsku ljubav? Dobio si je. Možemo da seks učimo slatkimili bezobraznim, kako god ti je to po volji. Ništa lakše. Želiš li dabudem tiša, glasnija, nežnija, samouverenija? Možemo dapregovaramo. Da vidimo možemo li se složiti." Ćutao je.

Hamiltonova se zavalila u sedištu. Posle nekog vremena, ona reče:"Znaš? Nikad ranije nisam posmatrala lunarni zalazak Sunca. Retkoizlazim na površinu." "To ćemo morati da promenimo", reče Ginter. Hamiltonova je netremice zurila u njegovo lice. Onda se nasmešila.Primakla mu se bliže. Nespretno je prebacio ruku oko njenogramena. Činilo mu se da se to od njega očekuje. Zakašljao se uruku, a zatim uperio prst. "Eno ga." Lunarni zalazak Sunca je jednostavna stvar. Zid kratera dotakao jedno Sunčevog diska. Senke su poskočile s padina i pojurile prekonizije. Uskoro, pola Sunca je nestalo. Glatko, bez izobličenja,smanjivalo se. Poslednja brilijantna iskra svetlosti gorela je povrhstena, a onda iščezla. U trenu pre nego što se vetrobran prilagodio izvezde se pojavile, Vaseljena se ispunila tamom. Vazduh u kabini se ohladio. Zastori počeše da iskaču i uz škljocanjese zatvaraju zbog iznenadne promene temperature. Sada je Hamiltonova njuškala bočnu stranu njegovog vrata. Koža jojje bila neznatno hrapava na dodir i ispuštala je slab, ali razaznatljivmiris. Jezikom je prešla preko linije njegove brade i zarila ga unjegovo uho. Ruke su joj petljale oko kopči na njegovom odelu. Ginter nije osetio nikakvo uzbuđenje, samo blago gnušanje koje segraničilo s gađenjem. Ovo je bilo užasno, kaljanje svega što jeosećao prema Ekatarini. Ali bio je to posao kroz koji je morao da prođe. Hamiltonova je bila upravu. Celog života kontrolisao ga je mali mozak, upravljajući gaosećanjima hemijskog porekla i slučajne prirode. Bio je vezan zakonja svesti i nateran da ide kud god ovaj to poželi, a taj grozomornigalop donosio mu je samo bol i zbrku. Sad kad ima kontrolu naduzdama, moći će da usmeri tog konja tamo gde on poželi. Nije bio siguran šta će želeti da reprogramira. Zadovoljstvo, možda.Seks i strast, gotovo sigurno. Ali ne i ljubav. Gotovo je s romantičnimiluzijama. Vreme je da odraste. Stisnuo je Betino rame. Još jedan dan, pomisli on, i više neće bitivažno. Osećaću ono što je najbolje za mene da osećam. Bet jepodigla usta do njegovih. Usne su joj se razmakle. Mogao je daomiriše njen dah. Poljubili su se.

Teri Bison: DVA MOMKA IZ BUDUĆNOSTI"Nas dvojica smo iz budućnosti."

"Aha, fino. 'Ajd', sad, tornjajte se odavde." "Ne pucaj! Je li to pištolj?" Tu sam zastala; bila je to baterijska svetiljka. Njih je bilo dvojica.Obojica su nosila svetlucava odela. Niži je bio simpatičan. Visoki jeuglavnom pričao. "Gospođo, mi smo ozbiljni momci iz budućnosti", reče on. "Nama sene diže." "Misliš, ovo nije pljačka", rekoh. "A sad vas ljubazno molim da setornjate odavde." "Mi smo u misionarskoj misiji za dobrobit celog čovečanstva", rečeon. "Veliko sranje može da oladi svaki dan." "Opiči", rekoh. "Hej, momci, je l' vi to mislite na nuklearni rat?" "Nije nam dozvoljeno da kažemo", reče zgodni. "Poenta je, mi smo došli da spasavamo umetnička dala vašihpotomaka", reče visoki. "Spasavate umetnost, a svet nek propada. Nije loša ideja", rekoh."Ali, mira, ponoć je i galerije su zatvorene. Vratite se la en ma±ana." "íQue bueno! No hay mas necesidad que hablar en inglQs", rečevisoki. "Nema ničega goreg nego sporazumevati se na mrtvomjeziku", nastavio je na španskom. "Ali otkud ste znali?" "Nagađala sam", rekoh, takođe na španskom, a od tada smonastavili da razgovaramo na maternjem jeziku. "Ako ste vas dvojicastvarno iz budućnosti, možete i da ponovo dođete u budućnosti, naprimer, sutra kad otvorimo, je l' tako?" "Suviše je opasno zbog vremenskog iskliznuća", reče on. "Moramoda dođemo i odemo između ponoći i četiri ujutro, kada se nemešamo sa vašim svetom. Plus, mi smo iz daleke budućnosti, a neiz sutra. Mi smo ovde da spasemo umetnička dela, koja bi unače bilauništena u nastupajućem holokaustu, tako što ćemo ih krozhronoprorez poslati u naše stoleće, koje je, za vas, u dalekojbudućnosti." "Stekla sam sliku", rekoh. "Ali vi razgovarate s pogrešnom curom.Ovo nije moja umetnička galerija. Ja sam samo umetnica."

"U vašem stoleću umetnici nose uniforme?" "U redu, radim na crno kao čuvar." "Onda moramo da razgovaramo sa vašim šefom. Dovedite ga ovdesutra uveče u ponoć. Važi?" "Nju", rekoh. "Pored toga, mira, kako da znam da me ne zezate daste iz budućnosti?" "Videli ste da smo se iznenada materijalizovali usred prostorije. Je l'tako?" "U redu, ali možda sam dremala. Probajte vi da radite dva posla?" "Ali primetili ste da je naš inglQs loš. I vidite kakva nam je oprema?" "Mnogi ljudi u Njujorku lošije govore inglQs od vas", rekoh. "A ovde uLouer Ist Sajdu smešna odeća ne dokazuje ništa." Onda sam sesetila naučnofantastične priče o kojoj sam jednom slušala. (Ja, ustvari, nikada ne čitam naučnu fantastiku.)

"Šta si uradila?" reče Borogova, vlasnica galerije, sledećeg jutrakada sam joj ispričala o dva momka iz budućnosti. "Zapalila sam šibicu i prinela je njegovom rukavu." "Devojko, imala si sreće što te nije ukokao." "Nije nosio pištolj. Videla sam. Ta svetlucava odela prilično su tesna.U svakom slučaju, kada sam videla da mu odelo ne gori, rešila samda poverujem u njihovu priču." "Postoji puno materijala koji ne gore", reče Borogova. "A ako su onizaista dva momka iz budućnosti koji su došli da spasu velikaumetnička dela našeg stoleća, kako to da nisu ništa poneli?" Osvrnula se po galeriji koja je bila puna džinovskih plastičnih grudi istražnjica, radova njenog pokojnog bivšeg muža, 'Lovana' Borogova.Izgledala je razočarana što sve one još vise. "Ubi' me", rekoh. "Insistirali su da razgovaraju s vlasnikom galerije.Možda morate da potpišete, ili tako nešto." "Hmmmmm. U poslednje vreme bilo je nekoliko tajanstvenihnestanaka umetničkih dela. Zato sam te i zaposlila; bio je to jedan oduslova u Lovanovoj oporuci. U stvari, još nisam sigurna da li je ovojoš jedna od njegovih posthumnih akrobacija za sticanje publiciteta.Kad ti momci iz budućnosti treba da se pojave?" "U ponoć." "Hmmmmm. E, pa, nikom ni reči o ovome. Pridružiću ti se u ponoć

kao Magbet na kuli." "Hamlet", rekoh. "A sutra imam slobodan dan. Momak me izvodi naborbu petlova." "Platiću ti pedeset posto više", rekoh. "Možda ćeš mi trebati zaprevođenje. Moj espa±ol malo je zarđao."

Devojke ne idu na borbe petlova i ja nemam dečka. Kako bih iimala? U Njujorku nema nijednog neoženjenog muškarca. Samonisam želela da Borogova misli da je sa mnom lako. Ali, u stvari, ne bih to propustila ni za šta na svetu. U ponoć, stajala sam pored nje u galeriji, kada je vazdušni stub usredištu sobe počeo da svetluca i sija i... ali videli ste to već uZvezdanim stazama. I evo njih. Odlučila sam da visokog zovemMotka, a zgodnog Kratki. "Bienvenidos u naše stoleće", reče Borogova, na španskom, " i ugaleriju Borogova." Španski joj je bio i više nego zarđao; ispostavilose da je mesec dana provela u Kuernavaki 1964. "U časopisuRazgovori o umetnosti opisuju nas kao 'središte saobraćajnekontrole umetničke renesanse Dauntauna'." "Nas dvojica smo iz budućnosti", reče Motka, ovaj put na španskom.Ispružio je ruku. "Ne morate ništa da dokazujete", reče Borogova. "Po načinu na kojiste došli jasno je da niste iz našeg sveta. Ali, ako želite, možete dami pokažete malo novca iz budućnosti." "Nije nam dozvoljeno da nosimo keš", reče Kratki. "Suviše je opasno zbog vremenskog iskliznuća", objasnio je Motka."U stvari, ovde smo samo zbog posebne olakšice u hronozakonimakoja nam dopušta da spasavamo velika umetnička dela koja bi, uprotivnom, bila uništena u nastupajućem holokaustu." "Oh, Bože. Kakvom nastupajućem holokaustu?" "Nije nam dopušteno da kažemo", reče Kratki. Izgleda da mu jesamo to bilo dopušteno da kaže. Ali meni se sviđalo to što je, bezobzira na to kome se obraćao, neprestano kradomice bacao pogledena mene. "Ne brinite zbog toga", reče Motka i pogleda na sat. "Neće to jošneko vreme. Mi smo poranili sa kupovinom da cene ne bi skočile.Sledećeg meseca po našem vremenu (prošle godine, po vašem)

kupili smo dva Haringsa i jednog Ledesma odmah tu iza ugla." "Kupili?" upita Borogova. "Prijavljeno je da su te slike nestale." Motka slegnu ramenima. "To je između vlasnika galerije iosiguravajućih zavoda. Ali mi nismo lopovi. U stvari..." "A šta je s ljudima?" upitah. "Ti se ne mešaj", prošapta Borogova, na inglQs. "Ovde si samo daprevodiš." Nisam obraćala pažnju na nju. "Znate, u tom holokaustu što dolazi.Šta je s ljudima?" "Nije nam dopušteno da spasavamo ljude", reče Kratki. "Nije ni važno", reče Motka. "Ljudi ionako umiru. Samo je velikaumetnost večna. Dobro, gotovo večna." "A Lovan je upao na spisak!" reče Borogova. "Taj kurvin sin. Alinisam iznenađena. Ako samoreklama može..." "Lovan?" Motka je delovao zbunjeno. "Lovan Borogov. Moj pokojni bivši muž. Umetnik čija dela vise svudaoko nas. Umetnost koju ste došli da spasete za sledeća pokolenja." "Oh, ne", reče Motka. Bacio je pogled unaokolo na džinovske sise iguzice koje su visile po zidovima. "Mi ne možemo ovo da ponesemo.Bez obzira, ne bi ni moglo da prođe kroz hronoprorez. Došli smo davam damo vremena da se toga oslobodite. Mi smo ovde zbog ranihradova Tereze Algarin Rosado, portorikanskogneoretromaksiminimaliste. Sledeće nedelje postavićete njenuizložbu, a mi ćemo da se vratimo i izaberemo slike koje želimo." "Izvin'te, moliću lepo!" reče Borogova. "Meni niko neće određivati štaću, a šta neću postavljati u ovoj galeriji. Pa čak ni momci izbudućnosti. Uzgred, ko je ikad čuo za tu Rosado?" "Nisam mislio da budem grub", reče Motka. "Mi samo unapredznamo šta će se dogoditi. Pored toga, već smo deponovali na vašračun trista hiljada dolara odmah sutra." "Pa, u tom slučaju..." činilo se da je Borogova smekšana. "Ali ko jeona? Imate li njen broj telefona? Ima li ona uopšte telefon? Punoumetnika..." "Koliko ćete slika da kupite?" upitah. "Ti se ne mešaj u ovo!" prošapta ona, na inglQs. "Ali ja sam Tereza Algarin Rosado", rekoh.

Dala sam otkaz na mesto čuvara. Nekoliko noći kasnije bila sam usvom stanu kada sam primetila svetlucanje pored sudopere. Vazduhje počeo da se sjaji i... ali videli ste već u Zvezdanim stazama. Jedvada sam imala vremena da navučem farmerke. Slikala sam, a običnoradim u majici s kratkim rukavima i gaćicama. "Sećaš me se, jedan od dvojice momaka iz budućnosti?" reče Kratki,na španskom, čim se ceo pojavio. "Znači, znaš da govoriš", rekoh, takođe na španskom. "Gde ti jecompa±ero?" "Ima slobodno veče. Ima sudar." "A ti radiš?" "I ja imam slobodno veče. Ja samo... ovaj... ovaj..." Pocrveneo je. "Nisi mogao da nađeš ribu", rekoh. "U redu je. Već mi je vreme dabatalim posao. Ima Bad u frižideru. Donesi i meni jedan." "Uvek radiš u ponoć? Mogu da te zovem Tereza?" "Molim te. Samo što sam završila par platana. Ovo mi je velikaprilika. Samostalna izložba. Hoću da sve bude kako treba. Štagledaš?" "Bad? Kakav sad izdanak?" "Bad je cerveza", rekoh. "Vrh se skine. S leve strane. Jeste li sigurnida ste momci iz budućnosti, a ne iz prošlosti?" (Ili je zemlja u pitanju,pomislih za sebe.) "Mi putujemo u razne vremenske zone", reče on. "Mora da je uzbudljivo. Jesi li išao da gledaš kako bacaju hrišćanelavovima?" "Ne idemo tamo. Tamo ima samo kipova", reče on. "Kipovi ne moguda prođu kroz hronoprorez. Motka i ja smo polomili nekoliko prenego što smo prestali da pokušavamo." "Motka?" "Moj partner. Oh, zovi me Kratki." Tad sam se prvi put uverila koliku moć prošlost ima nad budućnošću."Pa, kakvu vrstu umetnosti voliš?" upitah, dok smo se udobnosmeštali na kauč. "Nikakvu, ali mislim da su slike najbolje; možeš da ih okrenešnaopačke. Hej, ova cerveza nije loša. Imaš li kakav rol end rok?" Pomislila sam da misli na pivo, ali mislio je na muziku. Imala sam idžoint, ostao iz zanimljivije decenije.

"Tvoj vek mi se najviše sviđa", reče Kratki. Uskoro je kazao da jespreman za još jednu laticu. "Bad", rekoh. "U frižideru je." "Cerveza u tvom veku je jako dobra", doviknuo je iz kuhinje. "Imam dva pitanja", rekoh s kauča. "Može." "Imaš li ženu ili devojku, tamo nazad, ili tamo gore, u budućnosti?" "Zezaš se?" upita on. "U budućnosti nema nijedne slobodne devojke.Drugo pitanje?" Izgledaš li izvan tog tvog svetlucavog odela isto tako dobro kao unjemu?"

"Jedna nedostaje", reče Borogova, proveravajući svoj spisak dok jeradnik istovarao poslednje moje slike sa iznajmljenog kamioneta iunosio ih kroz prednja vrata galerije. Drugi radnik iznosio jeLovanove džinovske sise i guzice na stražnja vrata. "To je sve", rekoh. "Sve što sam ikad naslikala. Čak sam pozajmilanazad dve slike koje sam menjala za stanarinu." Borogova je proveravala spisak. "Prema dvojici momaka izbudućnosti, tri tvoje rane slike nalaze se u Museo de Arte Inmortalde Mundo 2255. godine: 'Tres Dolores', 'De Mon Maus' i 'La Rosadel Futuro'. Oni žele te tri." "Daj da vidim taj spisak", rekoh. "To su samo naslovi. Oni imaju katalog sa slikama onoga što žele, alineće da mi ga pokažu. Suviše je opasno zbog vremenskograsplinuća." "Iskliznuća", rekoh. Ponovo smo pregledali poslagana platna. Sklonasam portretima. 'De Mon Maus' bila je slika u ulju nastojnika mojezgrade koji je uvek nosio majicu sa kratkim rukavima sa slikom MikiMausa. Imao je zbirku od dve slike. 'Tres Dolores' bile su majka,kđerka i baka, moje poznanice iz avenije B; bila je to poza preuzetasa fotografija - neka vrsta petljanja sa samim vremenom, kad sadrazmislim o tome. Ali 'La Rosa del Futuro'? "Nikad čula", rekoh. Borogova je mahnula spiskom. "Tu je. Što znači da je u njihovomkatalogu." "Što znači da je preživela holokaust", rekoh.

"Što znači da su je pokupili u ponoć, posle otvaranja u sredu uveče",reče ona. "Što znači da moram da je u međuvremenu naslikam." "Što znači da imaš četiri dana." "Ovo je ludo, Borogova." "Zovi me Mimsi", reče ona. "I ne brini. Samo se baci na posao."

"U nevera ima soljene haringe", rekoh, na španskom. "Mislio sam da si Portorikanka", reče Kratki. "Jesam, ali moj bivši dečko bio je Jevrejin, a to može da se održičitavu večnost." "Mislio sam da u Njujorku nema nijednog neoženjenog muškarca." "U tom i jeste bio problem", rekoh. "I žena mu je bila Jevrejka." "Jesi li sigurna da ti ne smetam dok radiš?" upita Kratki. "Šta radim?" beznadežno zavapih. Zurila sam u prazno platno još od22:00. "Još imam da završim jednu sliku za izložbu, a nisam je nipočela." "Koju?" "'La Rosa del Futuro'", rekoh. Prikačila sam naslov na gornji krajokvira. Možda me je to sprečavalo. Otkačila sam ga i bacila o zid. "Mislim da je ta najčuvenija", reče on. "Znači da će da bude gotova.Ima li još koji pupoljak..." "Bad", rekoh. "U vratima frižidera." "Možda ti treba", reče on uz stidljiv, vragolast, futuristički osmeh kojimi se sve više sviđao, "malo odmora." I posle našeg malog odmora, koji i nije bio tako mali, a nije bio baš niodmor, upitala sam ga: "Radiš li ovo često?" "Ovo?" "Ideš u krevet s devojkama iz prošlosti. Šta ako sam ti ja pr-pra-prabaka, ili tako nešto?" "Proverio sam", reče on. "Ona živi u Bronksu." "Znači tako! Đubre jedno! Stalno to radiš." "Tereza! Mi korazŁn! Nikad ranije. To uopšte nije dozvoljeno. Mogaobih da izgubim posaoč! Naprosto, kad sam video te male..." "Kakve male?" Pocrveneo je. "Te male ruke i stopala. Zaljubio sam se." Sad je na mene bio red da pocrvenim. Osvojio mi je srce, momak iz

budućnosti, zauvek. "Ako me toliko voliš, zašto me ne povedeš sa sobom u budućnost?"upitala sam ga posle još jednog malog odmora. "Onda ne bi naslikala sve slike koje bi trebalo da naslikaš tokomsledećih trideset godina? Tereza, ti ni slutiš koliko ćeš biti poznata.Čak sam i ja čuo za Pikasa, Mikelanđela i veliku Alarginovu - aumetnost mi nije jača strana. Ako se tebi nešto desi, vremenskoiskliznuće odneće čitavu istoriju umetnosti." "Oh. Ma šta kažeš?" Izgledalo mi je da nikad neću prestati da sesmeškam. "Zašto onda ti ne ostaneš sa mnom ovde?" "Razmišljao sam o tome", reče on. "Ali ako ostanem ovde, neću bititamo da se vratim ovde i prvi put te sretnem. A da sam ostao ovde,znali bismo to u svakom slučaju, jer bi se našao neki dokaz o tome.Vidiš kako je Vreme složeno? Ja sam samo raznosač, a donosi miglavobolju. Potreban mi je još jedan list." "Bad", rekoh. "Znaš gde se nalazi." Otišao je u kuhinju po cerveza, a ja sam doviknula za njim: "Znači,vratićeš se u budućnost i pustiti me da umrem u holokaustu koji ćedoći?" "Da umreš? U holokaustu?" "Onom o kome ti nije dozvoljeno da mi pričaš. Nuklearnom ratu." "A, to. Motka je samo hteo da vas upozori. To nije rat. To je požar uskladitu." "Sav ovaj mischigosch zbog požara u skladištu?" "Jeftinije je da se vratimo i pokupimo stvari, nego da sprečavamopožar", reče on. "Sve to ima veze sa osiguranjem vremenskogiskliznuća ili tako nečim." Telefon je zazvonio. "Kako ide?" "Dva je ujutro, Borogova!" rekoh, na inglQs. "Molim te, Tereza, zovi me Mimsi. Ako nešeć stići da završiš, moždaće da srede da je kasnije pokupe, jer već znaju šta će se dogoditi.Pobogu, devojko, prestani da brineš. Idi kući i radi! Imaš do sutrauveče." "Ali ne znam ni odakle da počnem!" "Zar vi umetnici nemate mašte? Smisli nešto!" Nikada ranije nisam znala za blokadu. To nije zatvor; kad imašzatvor možeš da radiš sedeći. Šetkala sam i trupkala kao lav u

kavezu, gledala prazno platno kao da pokušavam da dobijem apetitda ga pojedem. Do 23:30 šest puta sam počinjala da ga slikam iodustajala. Naprosto se nije činilo kako valja. Baš kad je sat počinjao da otkucava ponoć, pored sudopere počeoje da svetluca stub svetlosti... ali videli ste već u Zvezdanimstazama. Kratki se pojavio pored sudopere, a jedna ruka bila mu jeiza leđa. "Drago mi je da te vidim!" rekoh. "Treba mi razrešenje." "Razrešenje?" "Ove slike. "'La Rosa del Futuro'. Njena fotografija nalazi se u tvomkatalogu iz budućnosti. Daj mi da je vidim." "Da kopiraš svoju sliku?" reče Kratki. "To bi sigurno prouzrokovalovremensko iskliznuće." "Neću da je kopiram!" rekoh. "Samo mi treba razrešenje. Samo ćuda bacim pogled na nju." "Isto je. Osim toga, Motka nosi katalog. Ja sam samo njegovpomoćnik." "U redu, onda mi samo ispričaj šta je na slici?" "Ne znam, Tereza..." "Kako možeš da kažeš da me voliš kad čak nećeš ni da prekršišpravila da bi meni pomogao?" "Ne, mislim, ja stvarno ne znam. Kao što sam rekao, umetnost minije jača strana. Ja sam samo raznosač. Pored toga..." pocrveneo je."Ti znaš šta mi je jača strana." "E pa, umetnost jeste moja jača strana", rekoh. "A ja ću da propustimživotnu priliku... ma, vraga, i više od toga - umetničku inmortalidad...ako ubrzo ne smislim nešto." "Tereza, prestani da se brineš", reče on. "Ta slika je toliko čuvena dasam čak i ja čuo za nju. Nema izgleda da se ona ne dogodi. Umeđuvremenu, 'ajde da ne provedemo naš poslednji..." "Naš poslednji - šta? Što stojiš tamo s rukom iza leđa?" Izvadio je ružu. "Zar ne razumeš? Hronoveza se zauvek zatvarapošto večeras pokupimo slike. Ne znam kuda će me sledeći posaoodvesti, ali to neće biti ovde." "Pa čemu onda ruža?" "Da se sećaš našeg... našeg..." Suze su mu potekle. Devojke plaču jako i brzo, a onda prestanu. Momci iz budućnosti su

sentimentalniji, i Kratki je zaspao plačući. Pošto sam ga utešila štosam bolje mogla, navukla sam majicu i gaćice, našla čistu četkicu iponovo počela da šetkam. Ostao je da hrče na krevetu, niski, smeđiAdonis, čak i bez smokvinog lista. "Probudi me u četiri", promrmljao je, a zatim nastavio da spava. Pogledala sam u rosa koju je doneo. Ruže iz budućnosti imaju mekotrnje; to je ohrabrivalo. Spustila sam je na jastuk pored njegovogobraza, a tada mi je sinulo, u obliku cele slike, kao što mi se i uvekdesi kad mi konačno sine. (A uvek mi sine.)

Kada slikam i dobro mi ide, zaboravljam na sve. Činilo mi se da sutek minuti prošli, kada je telefon zazvonio. "Pa? Kako ide?" "Borogova, skoro će četiri ujutro." "Ne, neće, skoro će četiri po podne. Tereza, rekla bih da si radilacelu noć i ceo dan. Ali stvarno moraš da me zoveš Mimsi." "Ne mogu sad da razgovaram", rekoh. "Imam živi model. Nekuvrstu." "Mislila sam da ne radiš prema živim modelima." "Ovog puta radim." "Nema veze. Neću da ti smetam dok radiš; vidim da napreduješ.Otvaranje je u sedam. U šest šaljem kombi kod tebe." "Nek' bude limuzina, Mimsi", rekoh. "Stvaramo istoriju umetnosti."

"Predivna je", reče Borogova kad sam joj otkrila 'La Rosa del Futuro'."Ali ko je model? Deluje mi neobično poznato." "Godinama i godinama se motao oko sveta umetnosti", rekoh. Galerija je bila krcata. Izložba je doživela ogroman uspeh. 'La Rosa','De Mon Maus' i'Los Tres' već su bile obeležene PRODATO, analepnice PRODATO dolazile su na ostale moje slike tempom odjedne na svakih dvadeset minuta. Svi su želeli da se upoznaju samnom. Pored kreveta ostavila sam Kratkom odredište i pare za taksii u 23:30 pojavio se samo u trenčkotu mog starog dečka i rekao da jenjegovo svetlucavo odelo isparilo dok ga je navlačio. Nisam se iznenadila. Najzad, bili smo usred vremenskog iskliznuća. "Ko je taj bosonogi momak u tom predivnom Barberiju?" upitaBorogova. "Deluje mi neobično poznato."

"Već čitavu večnost mota se oko sveta umetnosti", rekoh. Kratki je delovao kao da je proputovao puno vremenskih zona.Ošamućeno je zurio u vino i sir, i ja sam dala znak jednom odposlužitelja da ga odvede pozadi u sobu gde se nalazilo pivo. U 23:55, Borogova je izbacila napolje sve ostale i ugasila svetla. Uponoć, tačno na vreme, blistavi vazdušni stub pojavio se usred sobe,a onda postepeno poprimio oblik.... ali videli ste već u Zvezdanimstazama. Bio je to Motka, i bio je sam. "Mi smo... ovaj... momak iz budućnosti", reče Motka; počeo je naengleskom a završio en espa±ol. Kolena su mu klecala. "Mogla sam da se zakunem da vas je bilo dvojica", reče Borogova."Ili sam to izmislila?" prošapta meni, na inglQs. "Možda je bilo vremensko iskliznuće", reče Motka. I sam je delovaozbunjeno, a zatim se razvedrio. "Ipak, nema problema! To se stalnodogađa. Ovo je lak posao. Samo tri slike!" "Sve tri su ovde", reče Borogova. "Tereza, možeš ti da ih uručiš. Jaću da ih štikliram čim ih predaš ovom momku iz budućnosti." Pružila sam mu 'De Mon Maus'. Zatim 'Los Tres Dolores'. Obe ih jeprobacio kroz taman prorez koji se pojavio u vazduhu. "Ups", reče Motka; kolena su mu klecala. "Jeste li osetili to? Laknaknadni udar." Kratki je dolutao iz stražnje sobe sa Badom u ruci. Samo u kišnojkabanici, izgledao je vrlo rastrojeno. "Ovo je moj momak, Kratki", rekoh. On i Motka belo su gledali jedanu drugoga i ja sam osetila da se tvar prostorvremena za trenutakzatalasao. Onda je bilo gotovo. "Naravno!" reče Motka. "Naravno, bilo gde bih vas prepoznao." "A? Oh." Kratki je pogledao sliku koju sam držala, poslednju od tri.'La Rosa del Futuro'. Bio je to akt u punoj veličini na kome je niskismeđi Adionis spavao na leđima čak bez smokvinog lista, a najastuku pored lica nežno mu je bila položena jedna ruža. Boja je idalje bila lepljiva, ali sam pretpostavljala da će se osušiti dok stigneu budućnost. "Podseća me na dan kada sam sreo Mona Lizu", reče Motka. "Kolikosam puta sreo ovu sliku, a sad sam sreo i momka! Mora da je čudnoimati najpoznatiji na svetu, znate..." Namignuo je prema preponamaKratkog.

"Ne znam da li je čudno", reče Kratki. "Nešto sasvim sigurno delujeblesavo." "'Ajde da svršimo s ovim", rekoh. Pružila sam Motki sliku i on ju jegurnuo kroz prorez, a Kratki i ja od tada smo živeli srećno. Nekovreme. Manje-više... Ali već ste videli Volim Lusi.

Keti Kodža: OGLEDALO MOJE MLADOSTIRejmondov znoj. Samo kapljica znoja, ponosna, masnjikava iskra

u slovenskoj dolini njegove slepoočnice, napominjem, njegove leveslepoočnice, one upravljene ka njoj. Naravno da će tu da bude. ZaRejčel nije prošao nijedan dan, u stvari ona nije proživela ni jedanjedini tren celokupnog života odrasle osobe, a da neka odRejmondovih neugodnih smetnji nije prodefilovala pored nje. Bio jeto dar koji je posedovao. Pomakao se, tamo na klupi, dragocenoj faux-Šeker klupi za koju jenavaljivao da se ubaci u njenu jutarnju sobu kao iver u njeno živomeso. "Jesi li spremna da pođeš?" upitao ju je. Uzdržala se od odgovora, pretpostavljajući mu brzo klimanje glavom,još brže ustajanje sa stolice i pokušaj da prva stigne do vrata. Nijeuspela. Njegovo zdravo ustajanje, duži korak, primerenijepostavljanje prema vratima - i još se zaustavio, pridržavši joj ih. "Posle tebe", reče on. "Zašto ne", reče ona. "Jednom u životu ne može naškoditi."

Negde na polovini duge vožnje, ponovo je progovorio; ruke su jojčvrsto i skladno bile na upravljaču: "Te rukavice deluju iznošeno",reče on. "One jesu iznošene." "Pa zašto ne nabaviš nove?" "Tako je." Topao, pećnički suv vazduh odleđivača duvao je unazadpravo u njeno lice. "To si ti, zar ne, Rej? Kada se istroši, nabavinovu. Zato što stara više ne dejstvuje. Zato što se stara istrošila."Siguno nije bilo suza, već pre mnogo godina isplakala je sve ovo, alibes je bio gorak i svež kao novi sneg. Njegov profil, primeren promičućem arktičkom blesku pejzaža.Njegove plemenita obrva. "Oh, pobogu. Hoćeš li ikada prestati dasamu sebe sažaljevaš?" Ko bi drugi, želela je da kaže, ali to bi bilo beznačajno kako je izvučalo, a ionako su stigli; niske, sjajne linije klinike ispred njih,hladne i istančane nalik na tečno srebro u obrađenim naslagama

zemlje. Kružni pristupni put delovao je kao da je bukvalno pometen.Zaustavila je tojotu pravo ispred ulaza, kao da je to neki fin hotel safinim vratarem koji će se pobrinuti za bezbedno parkiranje vozila.Njena ruka na teškim staklenim vratima, toplim kao kao med čak ikroz njenu iznošenu rukavicu, njena ledena koža, da li greju čak istaklo? Ovde nema neugodnosti, pomisli ona - kraljevski plav tepih,odsjaj ružičastog mermera recepcijskog pulta - zagrejano staklo izagrejani podovi, samo je stranka hladna. Nasmešila se zbog toga izadržala smešak da ga podari recepcioneru. Nije bilo smislaoduzimati mu ga. Ali recepcionerov osmeh, teške usne, jarki zubi, bili su usmerenisamo Rejmondu: "Dobar dan, gospodine Poup", ne drznuvši se dapruži ruku sve dok Rej nije pružio svoju, a zatim je prihvatajući uuzrujan, laskav stisak, o Bože kad bi to bio prvi put, da to već milionputa nije videla. Da je rekao bilo šta o Moždanoj groznici povratila bina mestu. "Čast nam je što ste s nama", reče recepcioner. "Hvala vam", odvrati Rejmond. "Doktor Kristensen vas očekuje. Pođite ovuda, molim vas." Rejčel je išla za njima, ćutke, ćutke u toplu kancelariju, ne misleći oonome što će se zbiti niti čak o njihovoj, ne, njenoj prvoj poseti ovommestu, papirima i papirima koje je trebalo potpisati, iglama i jakimsvetiljkama, već o danu kada je Rejmond sedeo, otromboljen i tužan,ispred svog terminala, ekranskog monitora, svetao i pomaman odklice iz koje će se razviti Moždana groznica, govoreći: "Ništa nevalja. Ne ide." Prsti neumorni na tipkama, igrajući se na Delete. "Valja." Njene ruke, ne na njegovim ramenima - već su prošle dalje -već na zelenom naslonu njegove stolice na obrtanje, nesvesnognječe kožu, a postava ispod se ugiba kao meso ispod kože. "Isterajti to samo, Reje. Možeš ti to." A on, usana ogoljenih kao kod Bendžamina koji mu je ležao poredstopala: "Šta ti, kog vraga, znaš o tome?" i odjek Bendžaminovogoponašajućeg režanja. Bendžamin je voleo Reja kao, kao pas, iakoje, naravno, Rejčel bila ta koja se brinula o njemu, punila mu posude,puštala ga unutra i izvodila napolje, vozila ga kod veterinara nabeskrajne injekcije koje su mu produžavale bolan život, vozila ga i naposlednju injekciju koja ga je oslobodila, koja je navela Rejmonda da

u kuhinji razbija vatrostalne posude i šolje kada se kući vratila sama. "Zašto mi nisi rekla?" cvileo je besno, a ona, još sposobna da budeiznenađena, tvrdila je da mu jeste rekla, kumila ga da pođe s njom,da bude s Bendžaminom na kraju, i on je uzeo njen vrč sa Svetskogvašara, vrč njene sestre i stao u pozi Tora ispred porculanskesudopere... "Gospođo Poup?" "Oh?" Podigla je pogled i ugledala doktora Kristensena,nasmejanog, ovaj osmeh posvećen njoj, ali ona je već prevazišlapotrebu za osmesima, bar za danas. "Jeste li spremni da pođete?" Rejmondove reči. "Naravno", reče ona, smatrajući svojom dužnošćuda glatko ustane, ne pokazujući ništa od podrugljivog čegrtanja kostio kost, bol čije ju je sprečavanje i dovelo ovde, onda kada tako neštone samo da je bilo zabranjeno, već zabranjuće skupo, predvosmislenog Fraulijevog zakona, pre nego što je tako profesionalnozamrzela Rejmonda da je to gotovo bio posao. Najzad, i bio je tonjen posao, jer na posletku šta je drugo radila, beskorisni čuvarsvetilišta čije je božanstvo još živo i podložno laskanju i odgovaranjuna poštu, svako pismo rukom potpisno od strane gospodaranjegovim detinjim škrabotinama, njegov... A vrata, otvaraju se u ćeret njene panike. Miris kao lekarski, ali nije. Injen glas, ali ne njen glas. "Zdravo." A iza rusvaja ostalih, njihova čestitanja samima sebi,očekivanje da vidi sebe, u osamnaestoj i nasmešenu, kako pružaruku.

Karlin. Naravno, Rejmond ju je tako nazvao. Najzad, ona je bilanjegova igračka. Kretala se po kući kao voda; njen sklad bio je takočudan Rejčel od koje je potekla, od koje je tako davno utekla,napuštajući je na počeku bolesti. U danima kad je još mogla daplače ne zbog sebe ili bola, već zbog Rejmonda. U danima kada juje Rejmond još držao, kada su razgovarali, iz kog razgovora je ovo ipoteklo, ovaj plan, ona je prošaptala: "Smrt me toliko ne brine, većne mogu da podnesem da budeš sam." A on, vrelog daha na njenomčelu, sa suzama u glasu: "Ni ja to ne mogu da podnesem" i zajednosu plakali. Zbog njega. Zajedno su potpisali papire, dobili menicu banke, gotovo sve što su

imali - bilo je to u danima pre Moždane groznice, pre nego što jenovac učinio njihovu prvobitnu žrtvu besmislenom, Rej je prošlegodine potrošio gotovo isto toliko obnavljajući japanski vrt. Zajednosu čitali dokumenta, raspravljali o postupku, eksperimentalnom,zastrašujućem. Odvezla se u kliniku sama, ležala u hladnoj papirnojodeći, iščekujući. "Da li je zvao moj muž?" Osmeh koji ništa ne znači. "Možda će kasnije, gospođo Poup." Kada su se ćelije primile, kada je rođenje započelo, Rejmond je biotaj koga su obavestili, dok je ona ležala zabrinuta i drogirana, ni polahola daleko. Kada je konačno stigla kući, drhtavih kolena i osetljivogželudca zbog svog tog povraćanja, naslonila se na dovrataknjegovog studija i promucala: "Devojčica je." Na izveštajima o napredovanju nalazilo se Rejmondovo ime,Rejmond je imao preimućstvo na dokumentima o stranci, on je čakbio naznačen kao donator, a kada se ona pobunila zbog oveposlednje poražavajuće ironije, on ju je dalje porazio: "Pa, budimorealni, Rejčel. Zbog koga je sve ovo? Tebe ili mene? Ti čak nećeš nibiti tu." "Hvala Bogu", rekla je, već požalivši, požalivši do smrti, ali više nijebilo moguće izbrisati voćku ovog stvaranja, ovo skupo, ekskluzivnodete njenog tela. Naravno, Rejmond joj je davno uskratio priliku daima dete, ali ni ovo neće biti dete: ovo je predstavljalo drugi dolazakRejčel, poboljšanje njegove žene. Igračka od mesa, nazvala ju jeRejčel, nazvala odbijajući da prizna ličnost ovoj čudovišnoj poruzi,još čudovišnijoj zbog toga što je sama bila umešana u njeno začeće.Izveštaji o napredovanju su se nastavili. Igračka od mesa jenapredovala, a njena bolest, kao reka, tekla je kroz sve to; ponekadbi pomislila da umire i u trenutku čilenja pitala se, s maglovitomtugom, kako bi to bili videti ovu ženu, ovaj njen klonirani nakot. A sad je, naravno, znala.

Karlin je pila sok od paradajza. Karlin je nosila vunu. Karlin jerešavala ukrštene reči, neznatno krivih zuba nesvesno izloženih dokse mrštila nad rečima kao što su lepidopter ili panfobija. Rejčel ju jeposmatrala kao antropolog, razmišljajući: Ja ne radim ništa od toga,nikad ni nisam. Pa ipak, Karlin je volela glasnu muziku s puno

basova i sekla jabuke na kriške, a ne na četvrtine, kao što jeRejmond voleo: "Ovako su ukusnije", kruto je rekla i Rejčel nevoljnopomisli: Da. Tako je. Rejčel se gadila nje, pa ipak, bila joj je neodoljiva; mučio ju je, kaosvrabež, pogled na rasprostrtu slatku trpezu sopstvene mladosti,iznova proživljen svaki dan u ličnosti stranca. Dok je Karlin sitnicamaodobrovoljavala Rejmonda, divila se njegovim vrtovima, proučavalanjegovu umetnost, radila sve one stvari zbog kojih je i bila stvorena,Rejčel je sedela umotana u džep sopstvenog bola i posmatrala. Gledala kako igračka od mesa ponavlja isti stari balet, istu starupavanu njegovog ega i njenih bodrih poniženja, njegovih tiranskihlekcija i njenih ozbiljnih naukovanja, njegovih prevrtljivih trućanja injenog slepog obožavanja - bilo je to gore nego što je Rejčel ikadazamišljala, ružnije nego što je mogla da pretpostavi onih dana kadaje negovala svoje poniženje kao sramotno zadovoljstvo. Ali mislilasam da ću biti mrtva, raspravljala se sama sa sobom. Mislila sam daneću morati da gledam. Da li to nešto čini? Sa hladnimsamoprezirom i očima koje gledaju kako Karlin kopni s osećanjemkoje nije očekivala, za koje je zamišljala da je u ovo vreme smrtiokrenute sebičnosti onostran nje. Pokušala je da se okrene, pokušala da samu sebe ubedi da se to njene tiče; Rejmond joj je, sasvim sigurno, to jasno stavio do znanja.Njegova igračka, njegov novac. Njegov greh. Ne moj. Rejmondovaruka na Karlininom ramenu, ne prisvojnička već proždiruća, najzad,ko od Rejčel bolje poznaje kakva je on izjelička mašina, nje koja jetoliko dugo bila njegova gozba. Želela je da ode do Karlin i kaže joj: Beži odavde. Vodi svoj život. Alipročitala je ugovor, toliko puta da ga je napamet naučila. Za Karlinnaprosto nije bilo izbora. Tih prvih meseci, Karlin joj se sklanjala s puta, uvek iskreno ljubaznakad bi se srele, u predvorju, u kuhinji, ali, takođe, smišljenoprojektujući te susrete da budu što kraći i ređi. Karlin je i sama imalasvoj tretman, tamo u klinici, svoje nauke koje je trebalo da nauči.Samo Rejmond nije imao nikakav tretman. Samo je Rejmond biotako povlašćen. Ali, na posletku, Rejčel je to dozlogrdilo i saterala je Karlin baš ukupatilo, zaustavila je dok je izlazila: jedna ruka na dovratku, druga,

hladna i beskorisna, uz bok. Bol je danas bila žustra; otupela ju je. "Želim da razgovaram s tobom." "U redu." Bez osmeha, ali bez nelagode, povela ju je do jutarnjesobe: Jesam li, pomisli Rejčel, kao tako mlada bila tako zapovedničkinastrojena? A odgovor je, naravno bio ne, ovo je manje bila ona odprvog besciljnog kovitlaca ćelija; fizičko udvajanje bilo jebeskprekorno, ali um koji je stajao iza toga bio je samo Karlinin. Sad kad je bilo vreme za priču, reči su je zbunjivale svojomusađenom slaboumnošću: Kako je to? Šta ti misliš o tome? Karlen,ta samrtnička bora koje se sećala sa ogledala, taj mrgod koji jeznačio: Slušam. "Karlin." Rejčelin glas ostajao je jednoličan. "Šta ovotebi znači?" "Šta?" Rejčel odmahnu glavom, nestrpljivo, mahnu prstom napred-nazad."Ovo, sve ovo." I sa svom svojom nestrpljivošću: "Ovo je kao kad pitaš bebu šta mislio seksu. To me je dovelo ovde, je l' tako?" Rejčel se nasmejala, iznenađena, i Karlin se nasmešila. "Pročitalasam ugovor", reče ona. "Imam gde da ostanem. Niko ništa ne kažeda treba nešto da mi se sviđa." Ustajući, danas sva u crnom, saRejčelinom blistavošću u toj boji; Rejčel bez razmišljanja spustijednu šaku preko Karlinine ruke, sećajući se istezanja i laganogpotezanja mišića, nesvesna vremena kada bi takva kretnja bila presećanje nego šala, i reče: "Da li je Rejmond već pokušao da spava stobom?" "Već", reče Karlin i zasmejulji se. I ode. Da. Pa? Šta je očekivala? - a jutarnja soba se hladila kako se sunceudaljavalo - bilo je to istinsko posedovanje ljudskog bića, makar i uzKarlinino neprobojno prihvatanje, gore od ropstva, iako se onasmešila, iako je u sebi vrištala od smeha svaki put kad bi Rejovkurac salutirao. I ti si je dovela, podsetio ju je njen um, hladnibeležnik. Ne tvoj novac, već još gore. Tvoja krv. Tvoje sažaljenje. ZaReja. "Sranje", zareža ona i začu iz kuhinje Rejmondov ti-hi-hi. Pobogu, zašto ne može bar da se smeje kao ljudsko biće? I Kalininzaverenički kikot, jesam li i ja tako zvučala? Ne. Ne. Jer ja nisamznala - zar ne? - da sam sluga, i to ne sluga, mislila sam da sam

partner, mislila sam da je to partnerstvo. Dok nas smrt ne rastavi. I stari samoprezir koji se uzdiže nalik na kobru iz košare, njiše namuziku sećanja, zašto ona nije od onih kojima prvo ode um, zašto neleži balava i bezbrižna, umesto što se koprca kao buba na igli, natrnu, Bože, a onda stiže bol, nalik na nemilosrdnog tamničara, da jepovede sve do dna.

"Ovo nije neophodno." Rejmond je na vratima, ne toliko namrštenkoliko isijava nezadovoljstvo kao nem oblak taštine, metronomskipogled ide napred-nazad, Karlin i Rejčel, Rejčel i Karlin. "Dnevnusestru može dobiti na poziv." "Nemam ništa protiv", reče Karlin. Sok od jabuke sipa u čistu čašu,tako lepa boja. Rejčel pokušava da se nasmeši dok uzima čašu,srećan prkos, i ispija do dna. Ha, ha, Rej. Imam tvoju igračku. "Dešavale su joj se takve epizode, s vremena na vreme. Dešavaćese i nadalje, dok, dok ne prestanu." Zureći u njih obe, neznatnoizbuljen, šta vidiš, Rej? Jedna pored druge kao kakva užasna živafotografija vremenskog pomaka; kako li je Karlin kad vidi nju? Konačno, on odustaje i odlazi. Karlin smesta poseže za sokom odjabuke, kao da zna koliko napora treba da bi se popio. "Ostaću nekovreme", kaže ona. "Ovo", mrmlja Rejčel, "ne bi smelo da bude legalno. Ne bi smelo." Karlin sleže ramenima. "Ni brak ne bi smeo." Epizode, da, Rejmonde, poboljšanja i povraćanja, zašto ne, to setebi ne događa. Epizoda je prošla. Karlinina navika da zbog bolestiprovodi jutra s Rejčel nije. Nikada nisu puno toga radile. Nikada nisu puno razgovarale.Ponekad bi izišle napolje, prošetale do glavnog puta i nazad.Ponekad su gledale knjige, Rejčeline knjige o umetnosti, prognaneRejmondovim glasnim prezirom - svetac zaštitnik reverzionističkogpokreta, ništa nije važno što nije naopačke i što nije razgovar oživotu koji podražava umetnost - do polica u njenoj sobi: Karlin seslagala s njom oko Boša. Karlin se slagala s njom oko puno toga. Jedna pored druge u jutarnjoj sobi, sporo limunsko svetlo i slabašnošištanje soda-vode u njenoj čaši, Karlinin profil kao razgovor sasamim sobom, svojim mlađim ja, o Bože, da li je iko imao ovakvupriliku? Njen život iznova počinje bez Rejmondovog tiranskog

insistiranja na svom geniju i njenog neshvatljivog mirenju s tim, onato ne može da ponovo proživi, ne želi, na kraju je tako kobnoumorna. Ali. Ova nova, poboljšana verzija. Ono što ona nije mogla. Slušajući iznad sebe Rejmondovo sitno razmetanje, večno gunđanješto je isključen iz njihovog jutarnjeg tWte-a-tWte: "Kako možeš dabudeš ovde?" upitala ju je Rejčel, a Karlin skladno slegnu ramenima:"Kako si ti mogla?" Skladno, takođe, s okusom podeljene gorčine: "Bilo je to i u momugovoru." "Tvoj je bilo vraški lakše raskinuti." Rejčel, lomna i spora, leđa namučenih u pletenoj stolici, vidisopstvene slepe lance kako kao žive stvari vijugaju oko ovih mladihzglobova, guše drugi život; ne. Jako, jako tiho: "Videćemo." Karlinin mrgod. "Nećemo da vidimo. Ako pogazimo uslove ugovora,neću moći da nađem posao. Neću moći da iznajmim stan, ili dadobijem kredit... neću moći čak ni da dobijem karticu socijalnogosiguranja. Seti se, ja sam naprava." "Ne", a sad se čak i Karlin povlači zbog žuči u toj reči, oblikovanjanjenog kao otrova u kavezu usahlih usana, da li zbog straha da ćejednoga dana i ona tako izgledati? To je ono što ne smemo dadozvolimo da se dogodi, devojčice. Ne ponovo. "Jednom je", rečeRejčel, "dovoljno."

Vreme je bilo stvar. Imale su ga tako male, obe, ali bile su vredne,mogle su da iscede sve iz jednog trena. Karlin je bila mamac,umiljato čedna u prisustvu advokata, njena kćerinska naklonostdirala je strance koji su je gledali kako pomaže bolnoj majci odkancelarije do kancelarije, Bože, ne podseća li to na porodicu! "Ne,mi ne želimo da raskinemo ugovor", Rejčel hladno odmahujeglavom, Karlin mladalački dostojanstvena, "mi samo želimo dapreinačimo neke od okolnosti. Vi znate kakva su moja osećanjaprema Karlin, da ja nju smatram svojom kćerkom", i Karlinihpravovremeni osmeh, savršeno pravovremeni osmeh. Na njoj je bilo i da Rejmonda drži zaposlenog i zaboravnog uvremenima i trenucima kada bi njegova pažnja predstavljala neštoviše od gnjavaže. Ponekad bi ih Rejčel posmatrala, zureći krozprozor spavaće sobe, s telefonom na uhu, kako mrmljaju pitanja,

apartee i lagana, staložena razmišljanja, bez traga otkucavajućegočaja u pokušajima da se krene prečicom koji su njoj bili potrebni:njihove šetnje u japanskom vrtu, Rejmondov ti-hi-hi čujan čak sovolikog rastojanja, a ona se smešila kao guja, čak probadanautrostručenim bolom; bežim ti, Rej, ti prokleti kučkin sine, ti vampiru.Konačno ti bežim.

"Neće uspeti", Karlinina ponoćna gorčina, lice u šakama, Rejčel kojaleži sveže prikačena iglama i cevčicama za krevet. "Sama si rekla daako ima nekih začkoljica u Fraulijevom zakonu, ovi momci će ihnaći." Sa još većom gorčinom: "Ali nema ih." Ko bi rekao da samo disanje može tako da boli, samo disanje. "Naćićemo drugi način." "Ne mogu da čekam na drugi način. Ne mogu da ga podnesem,Rejčel." "Ni ja. Karlin, činim sve što mogu. Veruj mi", gledajući u to lice, tubudućnost, "naći ćemo način." Ali: epizoda za epizodom, stravična svakodnevna tragedija izsapunskih opera, koliko vremena još ima, svesnog vremena, pitanjeje, koliko uopšte još ima vremena. Rejmond je odbijao da priđenjenoj sobi, rekao je da se oseća, u stvari, rekao je da se oseća uceloj kući. Želeo je da je odvede u sanatorijum. I sam obavlja neketelefonskle razgovore, rekla je Karlin. "Ja ih stalno opozivam", rekla je. "Predstavljam se kao ti." "Približavamo se", reče Rejčel. Danas je bol mučna, svrdlo krozsvaki zglob i mišić, šeta kroz mozak, novi vlasnik. Doktori su -Rejmond je insistirao da ona zna - nemo zapanjeni što je ovolikodugo izdržala, čak i uz medicinski tretman, čak i uz lekove tek prošlekroz eksperimentalnu fazu. "Mislim da kad bismo imali još vremena,kad..." "Ššš." Karlenina ruka na njenom ramenu. "Ne govori, znam da te bolikad govoriš." Pogled naviše, na Karlinine suze. "Ja nisam želela da to budeš ti." Sad plače, a to, takođe, boli,neizmerno, ali ne tako kao saznanje da bez nje to nikada ne bimoglo da se izvede, bez konačne čudovišnosti njenog pristanka,delića njenog tela datih jednako nesmotreno, jednako nepromišljenokao što je sve davala, davala Rejmondu. Bili smo glupi tada, želela

je da kaže, iako je ništa ne bi moglo potpuno oprati, ništa ne bimoglo objasniti i možda je zaista ona bila ta koja je bila toliko glupa,koja ne samo da je posvetila Rejmondu svoj život, već je načinila jošjedan život, istovetan svom, da ga posveti njemu. Zločin i kazna tupred njom. Sa suzama na licu. Pokušala sam da to popravim, pomisli Rejčel, znaš da jesam,pokušala, takođe, da kažem to Karlin, ali u njenim plućima brutalnabol nemanja vazduha, u njenim očima skladno plutanje trunja tamnihkao svojatanje onoga što ju je jelo, sada i konačno, oživelog. Njena glava na Karlininim grudima, kada ih je Rejmond našao. Njeneoči, otvorene kao Karlinine, jednako široke, kao što bi bile zapanjeneda je neki drevni ženik došao da povede njihovu stariju sestru naples.

"To je moralo da se desi", rekao je, natmuren od bola što mora daučestvuje u nečemu tako žalosnom kao što je komemoracija. Bio jesiguran da su svi, koji su tu, došli da njega teše. "Ali to nema veze sgenetikom. Doktori su to potvrdili. Ti nemaš zbog čega da se brineš."Tišina. Kliženje i potezanje njene kose kroz njegove prste. "Njena,njena polovina, želela je da to tebi pripadne. I sve stvari koje je unelau brak." Još tišine. "Skupila se prilična svota. Uvek je umela snovcem. Ja se ne petljam s advokatima, znaš, ali oni su mi rekli daje to legalno tvoje. Preko mene, naravno." Karlinino slabašno klimanje, pre osećano nego viđeno. "Ja radije nebih o tome", rekla je. "Razumem." Još artritičnog tapšanja, potezanja kose do bola. "Kadaja, kada... jednog dana, znaš, ja neću moći da ti to ostavim, ti nemožeš da imaš vlasništvo, ali ja ću da se pobrinem za tebe. Ja ću dase pobrinem za tebe." I polako otkucavanje paklene mašine njegovog srca, njeno liceugnežđeno na ravnini njegovih uzdižućih i spuštajućih, neprijatnih,staračih prsa: "Mmm-hmm", duh njenog nemog širokog osmeha utami. "Mmm-hmm." Postoje razne vrste ugovora, kada imaš dovoljno novca - imala ga jeviše nego što zamišljaš, Rejmonde, više nego što zamišljaš - ugovoriza koje ne moraš da budeš legalan da bi ih potpisao, ugovori koji susami po sebi ilegalni. Rejčel je poznavala takve ugovore, ali ih se

plašila. Uradićemo to onako kako treba, rekla je, ima vremena.Rejčel je bila tako strpljiva. Ali ja nisam mogla da čekam na nju. A neću da čekam ni na tebe,Rej. Jer ja nisam strpljiva. Jer ja nisam Rejčel.

Tom Madoks: ANĐEO GRAVITACIJENevidljivi bicikl goreo je ispod mene na mesečini; njegovi providni

točkovi prelamali su tešku, belu svetlost u dugine boje koje su sepoigravale na asfaltu. Ispod površine puta vodio je akceleratorskitunel, tamo gde je SSS - Superprovodni sinhrotroni sudarač -ocrtavao krug prečnika sto šezdeset kilometara ispod teksaškihravnica. U zavisnosti od toga kakva su vam osećanja prema visokoj nauci iteksaškoj ekonomiji, SSS je predstavljao ili moćnu novu alatku zaistraživanje subatomskog sveta ili najsramotnije otimanje paraporeskih obveznika u istoriji fizike visokih energija. U oba slučaja,bilo je to mamutsko trkalište na kome su se subatomske česticeubrzavale gotovo do brzine svetlosti, a onda sudarale onolikosnažno koliko smo to mogli da postignemo - udari čija je snagamerena u bilionima elektron-volti. Ove velike brojke privlaše štampu,ali tek kad čestice stupe u međudejstvo opit donose plod. Gomileprotona prolaze jedan kroz drugi kao duhovi, tako da mi - Visokobeta eksperimentalni tim, moja radna grupa - smišljamo sve vrstetrikova da ih navedemo da dolazi do što više međudejstava. Uskorotreba da dođe i do prvih hitaca sa maksimalnom energijom, a kadase zraci sudare u Esperimentalnoj oblasti 1, bićemo nagrađeni zagodine projektovanja i vršenja opita. Tako sam bar mislio. Sad se vozim duž velikog kruga iznad SSS-a,pohođen pitanjima o beskonačnosti, singularitetu - neverovatnimpojavama čak i u zemlji čuda kvantne fizike, gde ništa nije - sasvim -stvarno. I još nešto, kopkaju me i muče pitanja o tome kako mi - nesamo moja grupa, već i cela družina fizičara visokih energija -obavljamo posao. Uvek sam uzimao zdravo za gotovo da mitragamo za istinom, u bilo kom obliku, bez obzira na to šta osećamoprema tome. Sad se čak i ova jednostavna pretpostavka srušila iostao sam sa neraščišćenim sumnjama u vezi sa svim tim - prirodistvarnosti, objektivnosti fizike - zagonetkama koje je postavioneočekivani posetilac. Dve noći ranmije vratio sam se iz vožnje i našao jednu ženu kakostoji ispred moje kuće. "Zdravo", rekoh, dok sam gurao Nevidljivi

bicikl uz prilaz prema njoj. "Mogu li da vam pomognem?" "Ja sam Kerol Hendriks", reče ona; po zvuku njenog glasa učinilo mise da se tek pomalo zabavljala. "Jesi li ti Saks?" "Da", rekoh. I upitah: "Zašto mi nisi rekla da stižeš?" U suštini, samosam hteo da dobijem na vremenu, pokušavao da primim k znanjučinjenicu da je ovo žena s kojom sam se dopisivao proteklih šestmeseci. Počeli smo da se dopisujemo zbog naših uloga rukovodilaca svakisvoje laboratorije, moje u SSS-Tekslabu, njene u Los Alamosu, alinastavili smo zbog zajeničkih ličnih interesovanja: obostraneopsesije fizikom visokih energija i podjednako jakim osujećenjemzbog načina na koji se sprovodi vrhunska nauka - celogpsudonaučnog karnevala politike i publiciteta koji od samog početkaokružuje akceleratore čestica. Njena pisma ponekad su bila navrat-nanos napisana, ali uvek su bilazanimljiva - poruke snažne, disciplinovane inteligencije koja je radilana samim svojim granicama. Imala je um kakav sam oduvek cenio,um koji je bio kod kuće i kod eksperimenata i kod teorije. Ne bisteverovali kako se to retko sreće u fizici visokih energija. Žene u nauci obično su teške, na distanci i štite same sebe, jer radeu muškom svetu i znaju šta to znači. Između sebe razmenjuju priče,istinite: o Rozalind Franklin koja nije dobila Nobela za rad narendgenskom snimanju DNK, Kendas Pert koja nije dobila Laskeraza prvu potvrdu opijatnih receptora u mozgu. I tako one uviđajuistinu: u najvećem delu naučnih disciplina ima samo par žena, i onemoraju da teže rade i bolje urade to što rade da bi dobile istapriznanja kao i muškarci, i one to znaju. Takvo je stanje stvari. Kerol Hendriks bila je bleda i umorna, mlada i ranjiva - uopšte je takonisam zamišljao. Bila je mala, tankih kostiju, a kosa joj je bila kratkopodšišana. Nosila je izbledele farmerke, košulju vezanu u struku isandale na bose noge. "Nisam imala vremena da stupimo u kontakt", rekla je. Onda senasmejala, a glas joj je bio isprekidan, sa tračkom nervoze. "Ne, tonije istina. Nisam stupila u kontakt s tobom jer sam znala da sizauzet i da ćeš mi možda reći da dođem kasnije. To ne mogu.Moramo da razgovaramo i potrebna mi je tvoja pomoć... sada - prenego što pustite vaše prve probe sa punim zrakom."

"Kakva vrsta pomoći?" upitao sam. Činilo se da se prisnost u našimpismima već pretvorila u trenutno prijateljstvo u prirodi. "Potrebno mi je vreme na Q-sistemu", rekla je. Mislila je naQUARKER, naš laboratorijski sistem za simulaciju i prikazivanje.Rekla je: "Dobila sam neke nalaze, ali su nepotpuni - radila sam sabudženim programima jer mi u Los Alamosu nismo opremljeni zaono što vi radite. Ja moram da to izvedem na vašem. Ako su mojesimulacije tačne, biće neophodno da odložite vaše probe." Pomno sam je posmatrao. "Tako dakle", rekao sam. "Super - upravoono što Dil želi da čuje. Da hoćeš dragoceno vreme sistema da bipotvrdila hipotezu koja bi mogla da nam sjebe raspored." "Dil je birokrata", rekla je. "On čak ne razume fiziku." Da, pomislio sam, tako je, pa šta onda? Rodžer L. DIl: moj šef i šefsvima ostalima u laboratoriji, takođe anđeo čuvar SSS-a. On jeproveo mamutski budžet akceleratora kroz neprijateljski raspoloženKongres, smenjujući pretnje i obećanja, pričajući neobične priče ootkrićima koja leže tik iza granice od 200 TeV. Sve u svemu, nastavioje veliku tradiciju aristokrata akceleratoskih laboratorija: poverljivihljudi, političara, vizionara, kako god hoćete. Unazad sve do Lorensa iBerklija, akceleratorske laboratorije cvetale su pod rukovodstvomprodornih megalomana koji su bili jednako nadareni za politiku iodnose sa javnošću kao i za nauku, ljudi čije su laboratorije i egoi bilijedno te isto. "Da razgovaramao", rekao sam. "Uđi i ispričaj mi u čemu jeproblem." "U redu", rekla je. "Gde si odsela?" upitao sam. "Mislila sam da posle nađem nešto, pošto razgovaram s tobom." "Možeš da ostaneš kod mene. Gde su ti torbe?" "To je to." Pokazala je na pločnik pored sebe. Pored stopala nalazilase meka, crna, pamučna torba. "Uđi", rekao sam.

Računao sam da će raditi nešto zanimljivo, nešto neobično; moždačak nešto vredno, ako bude imala sreće. Ni najmanje nisam biospreman na ono na šta je ona bila pripravna. Upalili smo 'Stvora', najnovije dostignuće u vizuelnom prikazivanju.

Imao je ekran prečnika četiri stope; na njemu je bilo mogućeprikazati rezultate bilo koje SSS probe. Kada je radio, ekran jepredstavljao splet linija: putanje čestica, njihovi sudari, nestajanja,pojavljivanja, sve čarolije zemlje čuda tako osobenih za mali, nasilnisvet fizike čestica, gde se sve odigrava u milijarditim delovimasekunde, a materija se pojavljuje i nestaje kao Češirski mačak,ostavljajući za sobom samo osmeh - u obliku svetlo obojenih putanjačestica na našim ekranima. Pa ipak, postavljanje i izvođenje simulacije predstavlja umetnost, i usvakoj akceleratorskoj laboratoriji uvek se nađe poneko ko posedijedar. Kada nastupa serija važnih opita, oni baš puno ne spavaju. ULos Alamosu, Kerol Hendriks, uprkos svom statusu vođe grupe, bilaje domaći čarobnjak. U Tekslabu, mi smo imali Diki Boja. Protegla se, a zatim sela za sto s pokretnom pločom, na kome senalazila tastatura i modul za džojstik, i ulogovala na QUARKER saobračunskim imenom i lozinkom koju sam joj dao. Programi su joj biliđavolska kopilad koja žvaću brojeve i pred QUARKER-ovim krejembio je težak zadatak da radi kao lud ne bi li joj dodelio dovoljnovremena da ih ugura unutra. "Reci mi šta je posredi", kazao sam. "Da znam šta da tražim kad seovo završi." "Naravno", rekla je. Dok smo čekali na QUARKER-a, crtala je jednačine i dijagrame namojoj beloj tabli crvenom, zelenom, crnom i žutom bojom iobjašnjavala da je pretpostavila postojanje nove vrste atraktora kojise javljaju u oblasti maksimalnog haosa, čiji je fizički ishod jednanemoguća oblast prostorvremena, gde beskrajan broj čestičnihdogađaja zauzima jednu jedinu, infinitezimalnu tačku. Matematički i drugačije, ona se zove singularitet, a u kosmologiji sepretpostavlja da se tako nešto nalazi u središtu crnih rupa. Postojiviše različitih teorema o singularitetima, od kojih ja za neke znam,mada ni za jednu ne potupno precizno. Zašto bih i znao? Ovo ide sastrofizikom i gravitacionim silama koje imaju veze s objektimaogromnih masa. Kada je završila objašnjenja i okrenula se od ploče, mogao sam dauočim da je istovremeno i napeta i pospana. Uglavnom je, međutim,bila radosna: osećala je da je ubola džekpot. I naravno da jeste, ako

bilo šta od ovoga bude imalo smisla... a neće, mislio sam. Stvor je odzvonio, da nam kaže da su nam rezultati gotovi. Dovukaosam stolicu s platnenim naslonom pored njene dok je sedela zakonzolom. "Proći ćemo kroz simulaciju", rekla je. "Ako imaš nešto dapitaš, pitaj." Isprva, tu je bilo samo šema detektora, kao u crtanom filmu;nacrtane linije velikog centralnog detektora i EM boksova koji su gaokruživali, hadronskih kalorimetara i gasnih komora. Onda su hicizrakova počeli da pristižu i u malom prozoru na vrhu ekranaparametri zraka brzo su se smenjivali. Izvođenje Monte Karla dalekoje lakše od pravog opita; nema onih stvarnih eksperimentralnihsumnji u dobar zrak, dobar vakuumu, pouzdanu opremu zadetekciju; to je simulacija i sve se dobro odvija. Dok smo posmatrali, zbivali su se uobičajeni događaji, čestice iantičestice igrale su svoje epizodne uloge u ovoj drami, sudarajućise i šaljući mlazeve energije koje je QUARKER poslušno računao,pazeći sve vreme na zakone o održanju energije, spreman dasignalizira ako se dogodi nešto što se ne uklapa u registar. Složeno isamo po sebi dovoljno zanimljivo bilo je sve ovo, ali ipak to je bilasamo pozadina. QUARKER iznenada menja brzinu, signalizirajući da ima tolikosudara da ih sve ne može precizno da isprati. Ekran se pretvorio uono što nazivamo 'jež', čekinjast obrazac interakcija, suviše gust dabi se izbrojao. "Baš nas briga", prošaptala je Kerol Hendriks. "Uradi to." I nateralaQUARKER-a da se zaleti dalje, da ubrza sliku događaja. Nije je bilobriga za značenja pojednih događanja; tragala je za nečim globalnimi, pomislio sam, prokleto neverovatnim. Događaji su se zbivali sve dok se nije učinilo da se nalazimo usredištu najgušće skupine interakcija čestica s ove strane VelikogPraska i gotovo da sam zaboravio zbog čega smo bili tamo, jer ovoje bio proizvod moga rada, koji je pokazivao da ćemo, kao što je biloobećavano, eksperimentatorima dati veći luminozitet zraka nego štosu i sanjali da će dobiti. A onda se broj sudara smanjio i prvi put sam poverovao da je ona naputu nečega. Stvari su krenule unazad. Zrak je nastavio da emitujestruje čestica, ali sve uobičajene interakcije su prestale. U zračnim

cevima jedna potpuno anomalna tačka apsorbovala je sve što binaišlo na nju. Oboje smo sedeli u potpunoj tišini i posmatralinemoguće. Ekran se raščistio i onda se pojavila poruka:

KRAJ SIMULACIJE Kvantitativna procena je nemoguća ako se uzmu u obzir standardnepretpostavke. Izloženi zaključci ne dopuštaju nedvosmisleno fizičkotumačenje.

Oboje ležimo napolju u foteljama s pokretnim naslonom iposmatramo nebo. Mesec je zašao i zvezde sijaju zlatnim sjajem nacrnoj pozadini. Meteori presecaju obzorje, čestice koje bleskaju kroziskričnu komoru Vaseljene. Pili smo vino i oboje smo pomalo opijeni -od vina, naravno, koje smo oboje pili na prazan želudac, ali tu ima ijoš nečega, osećaja otkrića koje mi je saopštila. "Naći red s one strane vidljvog", rekla je. "Otkako se sećam, želelasam da budem deo toga. A u Los Alamosu okusila sam deo toga.Pre dve godine ponudili su mi posao i ta ponuda mi je došla baš upravo vreme. Bila sam uradila nešto na šta sam bila ponosna, ali biloje to osujećujuće - žena lako postane stalni post-doktorant. I što jejoš gore, uvek sam radila u senci moga muža." "On je fizičar?" "Da. Na Stanfordu, u SLAC-u. Razveli smo se kad sam se zaposlila.Te dve stvari, posao i razvod, nekako su došle u paketu." Zastala je ijedini zvuk bila je slaba tutnjava kola niz obližnji auto-put. Rekla je:"Ispričaj mi šta će sutra biti." "To zavisi od Dilove reakcije. Videću ga ujutro. Prvo ću ga zamoliti dapozajmim našeg stručnjaka za vizuelnu prezentaciju. Što znači, datreba da ga namolim da ga oslobodi. Računam na to da Dil nećehteti da to pogleda; možda će hteti samo izveštaj o tome, ako mupravilno priđem. Posle toga, videćemo." "Važi", rekla je. "Vidi, stvarno sam umorna..." "Izvini. Trebalo je da ponudim." Počeo sam da ustajem, ali ona jerekla: "Ne, u redu je. Vidimo se ujutro." Mahnula mi je za laku noć ipošla u kuću; ranije sam joj pokazao gostinsku sobu i raspremio jojkauč.

Ležao sam i posmatrao nebo; um mi je kružio oko čudesa koje samto veče video. Želeo sam da to shvatim jasnije nego što jesam inadao se da će mi Diki Boj pomoći. Ako niko drugi, on bi mogao dazna u čemu su njene simulacije bile pogrešne. Morale su da budupogrešne, ili... Pijuckao sam vino i razmišljao o verovatnoći da sam bio prisutanjednom od onih trenutaka u fizici koji ostaju u trajnoj uspomeni iodlaze u udžbenike istorije. Pretpostavljam da sam i dalje o tomerazmišljao kada sam zaspao. Negde kasnije trgnula me iz sna buka nalik na snažan vetar krozmetalno drveće. Jantarni bleskovi svetlosti dopirali su s bočne stranekuće i mašina u obliku klavira dokotrljala se na točkovima od čisteplastike, kidajući velike busenove aeracionim klinovima. Bio je to'Jardmen' Džona Dira, očigledno pokvaren. Ušao sam u kuću i pozvao Održavanje. Par minuta kasnije, stigao jekamion i jedan čovek u tamnoplavom kombinezonu izišao je iz njegai pozvao robota do sebe kontrolnim uređajem s crvenim svetlom, azatim otvorio pristupni poklopac na njegovom boku. Optička vlaknarascvetala su se u unutrašnjosti robota kao fosforescentno tuđinskobilje.

Sledećeg jutra probudio sam se oko pola devet. Kerol Hendriks jošje bila u krevetu; pustio sam je da odspava. Ostavio sam poruku naDilovoj sekretarici, zatraživši par minuta u četiri oka, a zatim popiokafu i ponovo prošao kroz njen predivni Monte Karlo, uverljiv ielegantan, ali gotovo sigurno nedovoljan da pokrene Dila. Kako bi imogao? Kao što je i rekla, on to ne razume. Međutim, znao sam ko hoće. U slučaju da Diki Boj potvrdi njenesimulacije, predstavićemo ih te večeri Grupi utorkom. Svake nedeljeokupljamo se u Alensenovoj kući. Svaka značajna radna grupa izlaboratorije ima svoga predstavnika i o svim važnim problemima nakojima grupe rade tamo se raspravlja. Grupa utorkom žiža jeusmene tradicije, mesto gde se iznose laboratorijska dostignuća iraspravlja o njihovom značenju. Kada eksperimentalni rezultati buduodštampani, oni su već zastareli svakom ko je bio prisutan na Grupiutorkom. Obično tamo bude desetak ljudi, muškaraca, većinomtridesetogodišnjaka, većinom belaca, a ostatak čine Kinezi.

Negde usred jutra, ona je ušla u starim leviskama i crnoj majici bezrukava. "Ima li novosti", upitala je i ja sam joj rekao da nema. Uzelaje šolju kafe, sela pored mene i gledala kako se odvija njenasimulacija. Negde odmah iza podneva, na prozoru ekrana iskočila je poruka:"Ako hoćeš da razgovaramo, vidimo se u sekciji 27 u toku sledećegsata. Dil." "Hoćeš li da pođem i ja?" upitala je, a ja sam rekao: "Nema izgleda.S njim je gadno i kad je najbolje raspoložen." Ostavio sam je zakonzolom, kako iznova pušta Monte Karla. Odvezao sam Nevidljivi bicikl do šatl-stanice na glavnom ulazu izaključao sam ga napolju u parkiralište. Sišao sam niz betonskestepenice u hladan, plesnjiv vazduh tunela. Tamnoplava šatl-kolastajala su tamo i čekala. Ukrcao sam se jedino ja. Rekao sam kolimagde idem. "Sekcija 27", ponovila su bezličnim glasom. Ponavljajući obrasci boja rešetke proletali su pored prozora.Visokofrekventna pojačala bila su crvena, superprovodni dipoli plavi,kvadrupoli narandžasti; beskrajne zračne cevi, gde će kao slamketanki zraci protona i antiprotona kružiti, bile su dugački svetlozelenilukovi. Ako postoji opšta simbolika boja, ova bi govorila: složeno,precizno, skupo, tehnološki savršeno - osnovni kvaliteti SSS-a. Negde desetak minuta kasnije, kola su usporila i zaustavila se. Vratasu skliznula u stranu i ja sam izišao u tunel. Pedesetak metara dalje,Dil je stajao i razgovarao s čovekom u plavom kombinezonu sableštavim žutim oznakama vođe radne grupe. Čovek je delovaonapet, prebledeo. "Pa izvuci svaki prokleti dipol s tim serijskimbrojem i zameni mikroprocesorske ležajeve", rekao je Dil. Hodali suprema meni, a šef radne grupe zaustavio se kod komunikacionestanice i utakao unutra naglavni komplet, bez sumnje počinjućiđavolji zadatak koji mu je Dil postavio. "Šta za tebe mogu da učinim, Sakse?" "Došao mi je neko", rekao sam. "Iz Los Alamosa. Ona je dobila nekezanimljive simulacije naših proba s punom snagom. Mislim da bitrebalo da ih vidiš." Delovao je zbunjeno; nije očekivao od mene datražim njegovo vreme - novac, resurse, preimućstvo, da, ali nenjegovo vreme. "A možda i ne moraš", rekao sam. "Možda jedovoljno da dopustiš da uzmem Diki Boja da pusti njen Monte Karlo

na Stvoru. Ona je dobila nešto zaista čudno, i ako je to tako, trebada budemo pripravni." "Sakse, šta to trabunjaš? Umoran sam, znaš? Prekoračili smo sve,budžet, vreme... Hulan, na primer - znaš ga, vodi Mezonsku grupu -on nema pojma o ovome. On zna da njegovi eksperimenti trebauskoro da počnu, da njegove simulacije nemaju veze i da Diki Bojtreba da im pomogne. Ali ako nema njega jer si ga ti upregao u onošto smatraš poslom Gospodnjim, Hulan će da popizdi, jer on nemože da razume zašto, u svetlosti ovih rokova koji se približavaju,on mora da dolazi i da moli za pomoć." "Onda bi možda trebalo da ti dođeš i pogledaš šta je dobila." Igraosam škakljivu igru, koristeći svoje mesto vođe grupe da ga pritisnem,nadajući se da neće želeti da odvoji svoje dragoceno vreme i moždapokaže svoje neznanje. "Mislim da je ovo zaista važno." Posmatrao je vođu radne grupe kako objašnjava šestorici ljudi datreba da rade u tunelu sve dok sumnjivi mikroprocesorski ležajevi nebudu zamenjeni. Niko od njih nije delovao srećno. "Isuse", rekao jeDil. "Uzmi Diki Boja ako možeš da ubediš njega." "Hvala", rekao sam. Pogledao me je kao da je probao nešto gorko.Dugovao sam mu i jedno je bilo sigurno: naplatiće to kada i gdebude želeo.

"Tebi se ova stvar zaista dopada, zar ne?" upitala je Kerol Hendriksdok je pružala ruku da dodirne jednu od guma Nevidljivog bicikla odčistog polistirensa. Visio je na gumom obloženim kukama odmah uzmoja prednja vrata. "Aha", rekao sam. "Nabavio sam ga u Nemačkoj. Ceo je od plastike,ali u njemu ima nečeg predivnog - to je gotovo platonska zamisaobicikla. Ima jedan u Muzeju moderne umetnosti." Dok je visio iznadnjene glave, činilo se da blista na mekom svetlu koje su davalisićušni reflektori. "Obično ga vozim da bih razmišljao." "Šta ćemo sad?" upitala je. Moja igračka nije je zanimala. "Da dovedemo ovde Diki Boja", rekao sam. "Ako uspemo. Nazvaćuga." "Nova fizika", rekao sam Diki Boju preko telefona. "Nikad nisi takonešto video." "Sereš", rekao je.

"Ne serem. Možda fizika s greškom - zato i hoćemo da nampomogneš, otkiješ da li smo propustili neku začkoljicu." "Ili nešto očigledno." Nije poštovao ničiju sposobnost na Stvoru, osimsvoje lične. "Ne bih rekao. Mislim da smo dobili čitav niz tragova koje nikad nisivideo." "Imam na rasporedu Mezonsku grupu." "Znam. Dil mi je rekao da mogu da te danas pozajmim." "Gde hoćeš da dođem?" "Dođi do mene." Nije mi se nimalo dopadalo da neko dođe i viri nampreko ramena.

Diki Boj se proslavio kao post-doktorant u Fermilabu, odakle ga je Dilzavrbovao kada je SSS bio samo gomila planova, prazan tunel ihrpe nagomilane zemlje. Nije bio doveden zbog svog izgleda: bio jevisok preko šest stopa i težak možda sto trideset funti; tamnosmeđakosa bila mu je vezana u uvojiti rep; imao je dugačak, uzan nos iblisko smeštene oči i obično delovao pomalo prljavo. Međutim, zavreme svog kratkog boravka u Teksalabu već je načinio legendarnapustošenja Stvora - poslednji, škakljiv niz pionskih studija, trajao jegotovo sedamdeset dva sata, tokom kojih je Diki Boj radio sanekoliko smena fizičara i završio s pitanjem vođi grupe da li mu jepotrebno još nešto. Kerol je čula za Diki Boja, ali i ona je imala reputaciju, i tako, kada surekli zdravo i pogledali jedno drugo, gotovo da sam čuo kako setočkići okreću, kako se pojavljuje pitanje: Jesi li zaista tako dobarkao što se priča?" Prišli smo terminalu i Kerol je pustila Monte Karla dok je Diki Bojsedeo, gotovo se vrpoljeći od nestrpljenja da pogleda šta je radila.Kada je ustala sa stolice, gotovo je uskočio u nju i rekao: "Vas dvojeidite negde, važi? Može i u susednu sobu, samo me pustite samog." "Ja moram da nešto uradim u kancelariji", rekao sam Kerol. "A ti?" "Da", rekla je. "Treba da proverim poštu, da vidim ko je ljut što samotišla. Imaš li još jedan terminal s modemom?" "U spavaćoj sobi", rekao sam. "Vidimo se kasnije."

U VBET-u naleteo sam na niz ljudi koji su me čekali da sa mnom

razgovaraju o svom raporedu eksperimenata, ili da traže potvrdu zanjega, tako da sam tamo proveo posle podne, sred haosapripremanja SSS-a za prvu probu sa punom energijom, zakazanu zanepun mesec. Kada sam se vratio, Kerol i Diki Boj sedeli su jedno pored drugog, sajoš jednom varijacijom njenog Monte Karla na ekranu ispred njih."Šta ima?" rekao sam, a Diki Boj je rekao: "Ovo je fantastično." Kerolse smešila. "Misliš da možemo da iznesemo ovo na Grupu utorkom?" upitaosam. "Gadna publika", reče Diki Boj. "Da li se ona računa?" upita Kerol. "Da, računa se", rekao sam. "Ako ih ubedimo, oni će stati nasuprotDila ili bilo kog drugog." "Pa, hajdemo onda", rekla je. "Možeš li da izvedeš prezentaciju?" upitao sam. "Dobru priču, dobreslike?" "Da", rekla je. "Spremala sam se za to." "Dobro", rekao sam. "Pozvaću Alensona i pitaću ga mogu li dapreuzmem termin. Mislim da niko ne radi ništa tako hitno."

Loša frizura, jeftina odeća i stav - jednom sam čuo da tako opisujuskup teorijskih fizičara. Oni - mi - smatraju sebe aristokratama uma,koji rade u najumnijoj i najizazovnijoj naučnoj disciplini. Izneti prvidobre ideje, samo se to računa - bez obzira na sve, to jeneizgovoreni kredo. Te večeri svi su se pojavili. Dnevna soba Alensonove kuće bila jepohabana i udobna, sa kaučevima, stolicama i velikim jastucimadovoljnim za nas šesnaestoro: trinaest stalnih i ja, Kerol i Diki Boj.Osam Kavkažana i pet Orijentalaca (tri Kineza i dva Japanca).Većinom su se bližili četrdesetim, iako su već neki i zagazili u njih.Niko ispod trideset, niko preko pedeset. Ovo su bili teoretičari teškašiu laboratoriji, ljudi na svom kratkotrajnom vrhuncu kakav postoji ufizici visoke energije. Par njih je pilo kafu; većinom su samo sedeli ičekali, prekraćujući vreme razgovorom. Predstavio sam je najkraće moguće. Rekao sam: "Ovo je KerolHendriks, koja je stigla iz Los Alamosa, gde je vođa grupe za

simulaciju. Ona ima neke vrlo zanimljive simulacije koje bi volela danam prikaže." Kerol Hendriks je poznavala svoju publiku. Prešla je u bespolni mod,koliko je god moguće. Lice joj je bilo bledo i istrljano, bez šminke inosila je vrećaste žutosmeđe pantalone i kariranu vunenu košulju -ukratko, najpribližnije onome što su nosili muškarci ispred nje. Odprvih reči, govorila je hladno i autoritativno, jer drugačije je ne bi nisaslušali, a ona nije dozvolila da bilo šta od strasti koju sam ja čuooživi njenu prezentaciju. Iznela im je sve, prikazala na ekranu u pročelju sobe. Smenjivali suse slajdovi sa zgodnim slikama preuzetim sa Stvora, sistemijednačina sa QUARKER-a, njene propratne beleške napisaneslobodnom rukom: svaka ideja vodila je pravo do sledeće, teorija ipraksa spojene ležerno, elegantno. Ostavljajući poslednji slajd 'KRAJ SIMULACIJE' na ekranu, zaključilaje: "Malo znamo o fizičkim osobinama singulariteta; u stvari, njegovasuštinska priroda je bezakonje." Zastala je, nasmešena. "Iakomožemo da pretpostavimo da će se njene interakcije sanesingularitetnim svetom odigravati prema uobičajenim zakonima oodržavanju, ovo i ne mora da bude tačno. Ukratko, posledicestvaranja singulariteta nisu baš poznate i ja smatram da su potrebnedodatne analize pre nego što se pristupi opitima koji bi mogli dadovedu jednu tako čudnu oblast prostorvremena u blizinuinstrumenata tako delikatnih kao što su oni u eksperimentalnojoblasti." Zastala je i pogledom prešla preko sviju njih, s rečima: "Bićemi drago da čujem vaša pitanja i komentare." Sad će, pomislio sam. Gosti na Grupi utorkom obično budu povedenina najgoru intelektualnu vožnju u životu, kad ova grupa brilijantnih iagresivnih ljudi pročešljaju svaku njihovu reč u potrazi za istinom,originalnosšću i značajem - ili obrnutim. Postao sam vrlo napet,čekajući da klanje počne. "Diki Boj", rekao je Banford. Ako ova grupa ima alfa mužjaka, ondaje to Banford. On je veliki čovek - oko šest stopa i tri inča visok i višeod dve stotine funti težak - jakih vilica, izboranog lica i suncemopaljene kože. Razvio je takozvani 'standardni model' na nov izanimljiv način. 'Napola-slobodno stanje kvarka' njegova jespecifična oblast - a investitori su tipovali da on i njegova grupa

mogu da zarade Nobela ako SSS pokaže međudejstva koje je onpredvideo. "Da li si proverio njene simulacije?" upita Banford.Prilično posredan pristup, pomislio sam, verovatno priprema zaprolazak kroz grotlo, teorijski govoreći. Kerol Hendriks se okrenulada vidi šta će Diki Boj odgovoriti." "Naravno", rekao je Diki Boj. "Vrlo slatko, vrlo uverljivo. Uzmimo naprimer seriju transformacija..." "Lepo", reče Banford. A Kerol Hendriks.: "Hvala vam. Ako Diki Bojpotvrđuje vaš Monte Karlo, siguran sam da je valjano izveden."Zastao je. "I fizika je zanimljiva... iako, naravno, sasvimspekulativna." I on je tu zastao, očigledno završivši. Čekao sam da nastavi, ali on nije - tiho je nešto šaputao Hongu,jednom od članova njegove grupe. A niko drugi nije rekao ni reč.Konačno, Alenson je ustao sa jastuka na kome je sedeo prekrštenihnogu i rekao: "Hoćemo li da večeras ranije završimo? Ne znam zavas, momci, ali meni bi prijalo malo sna." Okrenuo se prema KerolHendriks i rekao: "Želeo bih da se zahvalim našem gostu što nam jevečeras govorio." Promrmljani glasovi govorili su uglavnom isto."Kasnije, možda ćemo moći da razmotrimo implikacije ovog rada, aliove nedelje svi smo veoma zauzeti oko toga da pustimo SSS navreme." Kerol Hendriks stajala je, bleda i nema, dok su muškarci ustajali,klimali joj glavom i odlazili; neki sami, ostali sa pokojim kolegom. "Ne razumem", rekao sam. Hodali smo duž jedne serpentine uprigradskom stilu koja je vodila od Alensonove kuće do moje. Zasada, iz praktičnih razloga, većinom smo živeli u kućama koje supripadale Tekslabu. "Nisu čak hteli ni da se raspravljaju s tobom." "Ja sam idiot", rekla je. "Zaboravila sam neke od najvažnijih lekcijakoje sam ikada naučila. Posebno, zaboravila sam da sam žena i dasve što kažem prolazi kroz taj filter." "Zaista tako misliš?" "Sakse, ne budi tako jebeno naivan. Zašto misliš da su bili učtivi?Zato što sam gost? Glas joj je bio pun prezira; dobro je znala, baškao i ja, kakav tretman pripada gostu. "Tvoji zaključci su radikalni. Ne možeš od njih da očekuješ trenutnopriznanje."

"Tu si u pravu i bilo bi teško ubediti ih u bilo šta bitno, ali mogla samda počnem večeras. Oni su me šutnuli, šutnuli su ono što samgovorila. Đubrad. Samozadovoljna muška đubrad - nije ni čudno dane čuju ništa: oni su tako puni svoje važnosti." Stajali smo ispred moje kuće. Rekla je: "Mislim da ću malo daprošetam, ako nemaš ništa protiv. Sad mi nije do priče." "Naravno", rekao sam. "Idi gde god hoćeš. U stvari, mislim da ćumalo da se provozam na biciklu. Vidimo se kasnije." Mesečina je bleskala kroz ram bicikla dok sam vozio putem porednasipa iznad SSS-a i dok najzad nisam shvatio da nemam odgovorena ono što me je zbunjivalo, pa sam se okrenuo i uputio se premakući. Vozio sam ulicama zatamnjenih kuća, stigao do svog prilaza, gde jegorela svetiljka na stubu, odgurao Nevidljivi bicikl do vrata i ušao upotpunu tišinu. Na niskom stočiću u dnevnoj sobi našao sam poruku:

Dragi Sakse, Vratila sam se u Los Alamos. Ne brini za mene, dobro sam. Samo mi treba da razmislim o onomešto se ovde dogodilo. Hvala ti za sve što si učinio. Kerol.

Sledećih nedelja, dok su se pokušaji s punom energijom približavali,često sam razmišljao o Kerol Hendriks, njenom singularitetu itretmanu koji je dobila. Naredne nedelje ponovo sam otišao u Grupu utorkom i shvatio daimam malo toga da kažem bilo kome od njih - cela grupa ličila mi jena skupinu kočopernih čovekolikih majmuna, opsednutih svojomvažnošću i predstavom. Da ih je zanimala istina, a posebno nove,zanimljive istine, zašto nisu pristupili Kerol Hendriks sa ozbiljnošćukoje su njene ideje zavređivale? Njene ideje bile su neobične, alivažne ideje uvek su takve. Ona je žene, pa šta? Kakve to ima veze? Iznenada, osećao sam se kao budala. Njihov razgovor isključivao jesvakoga ko nije član grupe, a njihova muškost, mada potpuno bezsvesne zlobe, uspešno je prepoznavala samo svoju vrstu. Mlada,mala žena naprosto za njih nije predstavljala fizičara koga treba

ozbiljno shvatiti. Te večeri otišao sam pre vremena i rešio da se neću vraćati. Ali ono što sam video na Grupi utorkom videlo se i posvuda polaboratoriji. Sekretarice su bile žene, naučnici i administratori bili sumuškarci - većinom belci, prošarani pokojim Orijentacem. KerolHendriks bila je u pravu: bio sam neverovatno naivan. Ali razumemzašto. Kao fizičar visokih energija, bio sam odan onome o čemu samrazmišljao kao o nepristrasnom traganju za istinom, traganju kojestvara snažnu tunelsku viziju, jer zbog toga što je veoma teška,zahteva sve što joj možeš pružiti, a često ni to nije dovoljno. Sadsam se probudio i ono što sam video, pogađalo me je i zbunjivalo. Dobio sam jednu poruku od Kerol Hendriks u kojoj se izvinjavala štoje tako naglo otišla i u kojoj je stajalo da će ponovo pisati čim raščistimisli. A onda, pet dana pre prvih visoko-beta opita s punomenergijom, nazvala me je na kancelariju. "Sakse", rekla je. "Volelabih da dođem da posmatram opite. Imaš li nešto protiv."

Kerol se nagnula nad mene, skliznula svoje telo niz moje i prevuklaspavaćicu preko glave. Opkoračila me je, s rukama pored sebe, dokse pokretala u ritmičnim lukovima. "Zvezde", rekla je. Kroz prozormogao sam da vidim stroboskopske svetle tačke, kako promiču odcrvenog do plavog kroz spektar. "Nešto proviruje iza njih", rekla je."Želi unutra." Pljusak plave svetlosti lio je kroz prozor, goreo kroznas, rendgenski osvetljavajući meso i kosti. Bili smo prozirni unjemu, zapletena mreža naših nerava gori u srebrnoj vatri.Fuzionisali smo se, tako blizu orgazmu koji bi nas anihilirao. Probudio sam se, ustao, popio malo vode za ždrelo koje me je peklo,pao nazad u krevet. Visio sam, lebdeo između buđenja i spavanja,dok je plima slika prolazila mojim očima. Svetli, zamrljani oblicinestajali su pre nego što sam mogao da ih jasno vidim. Ona je dolazila sutradan, na dan pre prvog velikog opita.

Nosila je kaki kratke pantalone i tamnoplavu majicu s kratkimrukavima. Opet smo sedeli u mom stražnjem dvorištu, pod nebombez mesečine - hiljade zvezda iznad nas i meteori koji seku kratke,tihe lukove iznad obzorja. Pomirisala je čašu hladnog šardonea kojuje držala, ispila i zavalila se u stolicu s pokretnim naslonom.

"Dugujem ti izvinjenje", rekla je. "Kako to misliš?" "Uradio si sve što si mogao da mi pomogneš, a ja sam tek takootišla." "Imala si problema." "Imala sam, ali nije trebalo da se prema tebi ponašam kao premajednom od njih." "U redu je. Izvinjenje prihvaćeno." "Šta misliš, šta će se dogoditi sutra ujutro?" "Da ti kažem pravo, ne znam. Ako dobijemo dobar zrak, imaćemoprave uslove za tvoju simulaciju." "Na to sam i mislila. Iznova i iznova sam proveravala, puštala je ipuštala, navela radnu grupu da rasturi moju anlizu. Sve se slaže:moje simulacije su realistične, verodostojne... i nemoguće ih jedokazati bez eksperimentalne provere. Sve je to lepo. Mene brineovo: ako sam u pravu, vaši ljudi idu prema onome za šta se možeispostaviti da je opasna situacija, a niko nema rešenje za tako nešto;niko ne želi ni da čuje za tako nešto, bar ne od mene. "Uradila si sve što si mogla." "Možda." "Ne, zaista tako mislim. Slušaj." I sve sam istresao pred nju, sve štosam video poslenjih nedelja, kako je bio neverovatno zatvoren isamozadovoljan naš svet, neverovatno slep za svoju prirodu, što seu komuni smatralo neizbežnim. Nisam siguran koliko sam govorio,niti kako sam zvučao - samo znam da je sva osujećenost, sav bes isvo zaprepašćenje s kojima sam živeo proteklih nedelja pohrlilo ujednom dugom vrisku. "Oh, Sakse", rekla je na kraju. "Ti jadno nevinašce." I nasmejala se,a onda se ponovo nasmejala, jače, i nastavila da se smeje dok samja samo sedeo, smeten. Konačno je prestala i rekla: "Ponekad setako upletem u sve to, da zaboravim kakve su stvari zaista. Hvala tišto si me podsetio. Neka se svi oni nose do đavola. Ja sampokušala, ti si pokušao. Ako se SSS pretvori u najskupulju gomiluđubreta, mi nećemo da budemo krivi." Još malo smo razgovarali dok nismo ispili bocu vina, a zatim je rekla:"Kada treba da budemo tamo?" "U sedam ujutro. Treba da krenemo odavde oko pola sedam, pa

mislim da je vreme da pođemo na spavanje." Zatekla me je kako stojim pored pomičnih staklenih vrata u mojojspavaćoj sobi i gledam napolje u noć. Okrenuo sam se i video je nadovratku, obasjanu otpozadi svetlošću iz hodnika. "Da li ti je dobro?"upitao sam. "Ko to zna?" rekla je. Prišla mi je, stala ispred mene i stavila ruke namoja gola ramena. Rekla je: "Hoćeš li da vodimo ljubav, prijatelju popismima?" Naslonila se na mene, tako da sam mogao da osetim njeno telo podtankim žersejem. "Da", rekao sam. "Hoću." Kroz noć kretali smo se na ritmovima nadražaja i ispunjenjazadovoljstva: vodili ljubav, ćutke ležali u tišini, spavali, ponovo sebudili. Svo razočaranje, bes, teskobu, uzbuđenje koje smo obojeosećali proteklih nedelja pretočili su se u ove trenutke, sublimirali uaktivnu, gonjenu žudnju. Nešto malo posle pet probudio me je snop ćilibarne svetlosti koji jedopirao kroz prozor i zvuk vetra. Robot za održavanje zemljišta bio jenapolju. Smestio se na jedan komad zemlje; njegovi aeracioni klinoviizletali su iz podnožja mašine, slepim pokretima koji su se ponavljalimeljući zemlju u fino blato. Rekao sam: "Trebalo bi da se vratiš u ambar ili gde god te već drže ioladiš malo. Ako ovako nastaviš, razmontiraće te." Prestao je i ostaoda stoji tamo, emitujući nisko zujanje prekidano povremenimpraskovima u visokim harmonicima. "To ima smisla", rekao sam."Razmisli o tome." Rešio je: otpuzao je do reda zakržljalog ukrasnoggrmlja i počeo da ih secka u vrlo sitne komade. Vratio sam se unutra, pozvao vlasnike stvari i pokušao da ponovozaspim. Umesto toga, ležao sam budan, razmišljajući šta se možedestiti tog jutra, sve dok se Kerol nije okrenula prema meni iprošaputala: "Još jednom?" "Oh, da", rekao sam. "Još jednom."

Oko pola sedam izišli smo iz kuće, a deset minuta kasnije bili smopred šatl-stanicom na glavnom ulazu, gde smo se spustili u tunel sjoš pet članova tehničkog tima. Nosili su narandžaste kombinezone išlemove, a preko ramena bile su im prebačene gas maske; zaštitaod neke nesreće pri kojoj bi helijum mogao da ispari iz

superprovodnih magneta i istera vazduh iz tunela. Hari Ling, nadzornik BC 4 tima, usmeravao je ljude prema mestugde su stajala šatl-kola. "Hari, kako ide?" upitao sam. "Pitaj me kasnije", rekao je. U Eksperimentalnoj oblasti 1, timovi su vršili konačna podešavanjasvojih instumenata i nadali se da nikakvi gremlini neće u poslednjičas ušuljati unutra. Prostorija je bila pedesetmetarska kocka, kojomje dominirao sklopni detektor veličine vagoneta. U njoj su se sticaliskladišni prstenovi; na njihovom preseku protoni i antiprotoni srešćese i transformisati. Dva čoveka nivelisala su masivnu, pravougaonukameru - crvena oznaka SONY upadljivo je stajala na boku -smeštenu na jednom spoljašnjem portu. Ljudi su se probijali krozspletove kabala. Pedeset metara uz tunel nalazila se kontrolna soba. Imala je dvanivoa: prizemlje, gde su tehničari sedeli poređani za svojimkonzolama, i komandu eksperimenata iznad, gde su odgovorna licasedela zajedno sa svojim asistenitma i kontrolisala eksperimente. Predstavio sam Kerol Hendriks Paulsenu, mom asistentu, pognutomnad svoj ekran kao veliki plavi medved nad saće. "Zdravo", rekao je,a onda nastavio da mrmlja u mikrofon pričvršćen na glavi - čestosam se pitao kako ga iko razume. Rekao sam joj: "Daj da ti nađemo slušalice, da bi mogla da seutakneš u moju konzolu i posmatraš kako se stvar razvija." Sledeći sat protekao je u uobičajenim pripremima za opit:sakupljanju protona i antiprotona u njihovim injektorskimsinhrotronima, njihovom pretvaranju u zrake. Sat za 'odbrojavanje'pušten je kada su prve čestice ispuštene iz injektorskog sinhrotronau glavne prstenove. Sada će čestice kružiti u prstenovima brzinombliskom brzini svetlosti; njihov broj će se povećavati sve dok ih nebude toliko da će biti moguć dovoljno snažan sudar. "Otpočeo sam komandni niz", kazao je Dil preko naglavnog telefona.Oko minut kasnije, jedan glas je rekao: "Dobijamo slike", i izprizemlja začuo se sporadičan pljesak. Na jednom od ekrana isprednas, QUARKER je davao prikaz sudara gotovo u realnom vremenu;sudara koji su se ispoljavali kao fine zelene i crvene kovrdže,obojene da bi se razlikovale ulazne od izlaznih čestica. "Predivno",rekao je čovek ispred nas.

Na ekranu pored ovoga, treperili su podaci ispisani zelenim slovima.Video sam da je sve, kako kažu, 'nominalno'. A onda su se svasvetla u kontrolnoj sobi pogasila, svi ekrani su se zabeleli, svekomunikacione linije i svi kompjuteri su zamrli. Pod ćilibarnimsvetlostima za slučaj opasnosti, svu su sedeli, zapanjeni. A svet se savio, talas iz singulariteta je prošao, oblik prostorvremenase promenio. Pufne sive prašine odskakivale su sa zidova i u daljinizačuli su se zvuci eksplozija. Kerol je skočila sa stolice i rekla. "Hajde." Skinuo sam naglavnitelefon i krenuo za njom. Izišli smo na vrata i ušli u tunel gde su seslegajući oblaci prašine reflektovali u žutom svetlu. Zaustavio sam sepred vitrinom s oznakom 'Za slučaj opasnosti' i izvadio dve gasmaske - lažna lica od prozirne plastike sa prikačenim cevima odnerđajućeg čelika. Ako je dovoljno helijuma pobeglo u tunel, on bimogao da istera kiseonik i podavi sve koji nemaju aparate zadisanje. "Evo ti", rekao sam i pružio joj jedan. Vrata eksperimentalne prostorije bila su postrance postavljena. Izanas čuo sam glasne povike i zvuke nogu koje trupkaju uz stepeniceprema površini. Okrenuo sam se bočno i provukao kroz otvor. Plavo plavo plavo plavo, sa neznatnim pulsiranjem u sebi, a onda,najednom, kao mađioničareva golubica koja izleće iz šešira, belo,mačevi ili kristali tresnuti jedan o drugi, vibrirajući kao da nisu sigurni,a onda pretvarajući se iznenada u plavo. Jedinica sklopnog detektora i okolna oprema nestali su. KerolHendriks postala je providna, blistava prilika koja je, dok se kretala,ostavljala za sobom talasast trag. Svet je bio plahta svetlosti i žamorneljudskih glasova, u visokom tonalitetu i rastućih. Isklesani likovi u zlatu na belom, trepere, traka stvarnosti vrištiprolazeći kroz svoje vođice dok se odvija svaka moguća varijacijaovog trena, infinitezimalno umnoženo beskrajnim. Neko vreme kasnije, ruke me vuku unazad preko grubog cementnogpoda u svet koji ne gori kao unutrašnjost zvezde. Pete mi lupaju popodu, leđa su mi izvijena, svi mišići kruti.

Vozeći Nevidljivi bicikl pored Zgrade A, ugledao sam dva čovekanagnuta nad delimično rastavljeno truplo robota za održavanjezemljišta. Snopovi optičkih vlakana, crvene plastične cevčice i svetli

grozdovi aluminijumskih klinova leže na travi pored njega. Jedančovek drži mutnosivu, polumetarsku kocku - kontejner za ekspertnisistem koji je upravljao robotom i bio očigledan uzrok njegovihproblema. Kako stvari stoje u Tekslabu: velika nauka - grandiozna, muška isamozadovoljna - leži u ruševinama svuda naokolo, razbijena usudaru s infinitezimalno malom tačkom - singularitetom. Na stepenicama na ulazu u Zgradu A, okupile su se televizijskeekipe i novinari. Trenutno samo besciljno mile i čekaju Tekslabovogpredstavnika za štampu - najverovatnije Dila - koji će morati da iziđei izrecituje litaniju o nesreći. A onda će se postaviti pitanje: Kako seovo dogodilo? Šta to znači? Idući obodnim putem, prolazio sam pored nizova vozila: kamionetakoji su prevozili tehničke ekipe, kamione s ravnim prikolicamanatovarene masivnim komadima savijenog metala, kola sadostojanstvenim birokratama u tamnim odelima na zadnjimsedištima. Danas nema vožnji šatl-kolima, u tunel je bio striktnozabranjen prilaz nezvanima. U blizini Stanice 12, narandžasti kavdrupolni sklop leži pored rupekoju je napravio probivši zemlju. Delovi njegovog omotača supokidani i otkrivaju svetao prsten od nerđajućeg čelika koji je držaona okupu njegove hiljade isprepletanih žica. Kod drugih stanicapored kojih sam prošao bila je nagomilana drvena građa zapodupiranje tunela, a članovi timova za popravku, sa šlemovima naglavama, mileli su blizu njih. Nešto više od jednog sata pošto me je medicinski tim izvukao iztunela, očigledno sam se savim bio oporavio. Ostatak jutra proveosam u središtu pažnje doktora, sestra i laboratorijskih tehničara.Doživeo sam jednu epizodu grand mal, epileptički napad, rekli su mi- očigledno kao reakciju na singularitet. Danas je bilo pedeset šestoro povređenih, jedan mrtav, a još dvojeverovatno će umreti. Sudarač je bio uništen: zračne cevi izobličile suse i posvuda raspršile visokoenergetske čestice - eksplozivnogašenje u mreži, zvali su to. A Kerol Hendriks bila je jedna od pedeset šestoro povređenih.Komad betona pao je na nju. Fraktura lobanje, različite posekotine...Hriste. Dok su mene testirali u bolnici Tekslaba, ona je letela prema

Hjustonu u medicinskom helikopteru dobijenom od Vazdušnenacionalne garde. Ona je i dalje u komi, ali iz razloga koji su miizmakli, njeni doktori su optimistički, tako su bar meni moji rekli. Ljudi s kojima je razgovarala nisu hteli da slušaju, naprosto nisuhteli. Bila je žena, njen pristup bio je neuobičajen, njeni zaključcičudni, ali uprkos tome što su suprotno tvrdili, ljudi s kojima jerazgovarala bili su zatvorenici svojih misaonih sklopova, svojihpredrasuda. Njihova naučna objektivnost nije postojala, nikada nijepostojala. Pitao sam se da li su se osećali kao Openhajmer i društvo onog jutrakad se zbila eksplozija u Trinitiju: jarko svetlo i EM impuls, udarnitalas koji je odbacio na zemlju one koji su se nalazili u blizini... ondasu se svi morali da se suoče - bez obzira na to da li osećajuoduševljenje, strahopoštovanje, strah, tugu - sa svojim udelom u tojstvari, svojim saučesništvom.

Na nadzemnom ulazu u BC 4, obezbeđenje Tekslaba smestilo jedrvene kozliće i žutu plastičnu traku s rečima 'IZUZETNAOPASNOST' koja se ponavljala duž nje. Nekoliko ljudi u sivimuniformama stajalo je u blizini. "Čuvaću vam bicikl, doktore Saks", rekao je jedan, dok sam vukaobicikl niz stepenice. "Ne", kazao sam, "u redu je. Poneću ga sasobom." Zarđala, gvozdena, mrežasta armatura provirivala je na mestima sakojih su otpali komadi tunelske oplate, zakačeni krilom anđela. Uteškom, žutom svetlu, Nevidljivi bicikl delovao je kao jefitna, glupavaigračka. Što je i bio: samo stvar od plastike i taštine. Provezao sam bicikl pored pregrade od šperploče ispred vrataeksperimentalne prostorije i zastao da posmatram plavo belo plavo,koje se nastavljalo u nekakvom ritmu koji nismo razumeli. Robotskekamere i instrumenti za beleženje podataka bili su postavljeni naobližnji zid. Sveden na primitivnu magiju, hitnuo sam na tu stvar Nevidljivi bicikl,žrtvu paljenicu: Uzmi ovo, ostavi mi nju. Usporio je usred vazduhakao da je primoran da se kreće kroz tešku tečnost i počeo da seizobličava. Činilo se da se prevrće naizvrat. Sada Topološki bizaranbicikl, čiji oblik ili bilo koje drugo svojstvo više nije odavalo da je

ikada bio ljudski artefakt, na trenutak su obasjale dugine boje, azatim je nestao. Nepromenjen, singularitet je nastavio svoje preobražaje. Bio je toanđeo, nedokučiv kao Jehova koji odgovara Mojsiju kroz vihor: "Jasam onaj što jeste." Obećavao je beskrajne nivoe otkrića, jedanporedak ne neobjašnjiv, već složen i dubok kao noć. A obećavao je ito da će svaki delić stečenoga znanja, svaki savladani nivorazumevanja, zahtevati bol i tugu. Kako se brzo naduvamo ispunjeniogromnim ponosom zbog našega znanja, a kako nas Vaseljena brzopodseti na to koliko je ono malo. U pustinji bilo je svetlo i vrelo. Jedan od čuvara odbacio me je nazaddo glavne kapije.

Robert Rid: ROĐENDANDžil pita kako izgleda.

"Fino", kažem joj. "Baš super, ljubavi." A ona kaže: "Bar me prvo pogledaj. Hoćeš?" "Jesam. Zar nisam?" Na sebi ima bledoplavu haljinu - već sam jeviđao - a učinila je nešto s kosom. Veoma je fina i veoma plava, aona tvrdi da to mrzi. Ne sviđam mi se njena sadašnja frizura. Nepreviše. Ali kažem: "Super je", zato što sam kukavica. To je tačno.Klimnem samo i kažem joj: "Ti izgledaš super, ljubavi." "A ti lažeš", odgovara. Ne obraćam pažnju na nju. U ovom trenutku i sam imam modnihproblema, podsećam se. Prekinula me je dok sam prolaziospavaćom sobom, pokušavajući da poskakujem i tresem se ne bi li..."Stive?" čujem. "Šta to radiš?" "Testiram gaće", kažem svojim najsuvoparnijim glasom. "Našao samjedne jedine čiste u ladici i mislim da je lastiš pukao. Ne bih rekao damogu da im verujem." Ona ćuti, tupavo me gledajući. "Ne bih voleo da mi tokom večere bilo šta spadne." Smejem se,samo u vrećastim belim Fruit of the Looms, čiji se lastiš na nogaviciosušio i postao krut. Gore od beznadežnog, razmišljam. Izuzetanrizik. Kažem Džil: "Ove noći ne treba se ulagivati nesreći." "I ja bih tako rekla", dopušta. I kao na šlagvort, naša kćerka ulazi u sobu: "Mama? Mama?" "Da, dušo?" "Dejvid je sad povratio. Sad baš." Naša kćerka smeši se dok govori. Meri Bet ima bistre, amoralne očiveverice i uživa u kiksevima svog mlađeg brata. Brine me. Ponekadnoću gotovo i ne spavam, razmišljajući o njenim bistrim veveričjimočima... "Gde je?" pita Džil glasom u kome su pomešane žurba i strpljivasnaga. Ili je to ravnodušnost. "Meri Bet?" "U kuhinji. Povratio je u kuhinji... I to smrdi!" Džil baca pogled prema meni i odlučuje: "Verovatno su živci."Ukosnice joj vire iz ugla ustiju, a u rukama su joj gute fine plave

kose. "Obukla sam se, dušo. Možeš li ti da otrčiš da proveriš?Mislim, ako si gotov sa skakutanjem i cimanjem." "Nije smešno", kažem joj. "Oh, znam", podrugljivo kaže. Navlačim kratke pantalone i silazim. Jadni Dejvid čeka u uglukuhinje. On je verovatno najplašljivije dete na svetu i brine me baristo onoliko koliko me brine Meri Bet. Šta ako se uvek svega budeplašio? Kakav će biti kad poraste? "Kako ti je?" pitam ga. "Sine?" "Dobro", cvili. Pretpostavljam da mu je neprijatno zbog onog što je napravio. Stojisa rukama isprepletenim ispred sebe, a usta su mu fina ružičastabrazda. Ono što je ispovraćao nalazi se nasred kuhinjskog poda iMeri Bet je u pravu. To smrdi. Naša crna kuja labradora njuška to imaše repom; telo joj kazuje: "Možda samo liz?" i ja je šutiram. "Bežiodatle!" Onda počinjem da čistim. "Nisam hteo..." "Znam", odgovaram. U stvari, ovo je prilično normalan događaj."Kako ti je? Dobro?" Nije siguran. Čini se kao da proverava celog sebe pre neko što kaže:"Fino sam", blagim i žalosnim glasom. Njegova sestra stoji u hodniku i kikoće se. "Zašto ne ispereš usta i opereš zube?" Dejvid sleže ramenima. "Dobro je. Samo si se uzbudio zbog ovog večeras. Razumem." Posramljeno se šulja iz sobe, a onda ga Meri Bet treska po ramenusvojom koščatom pesnicom. Ne obraćam pažnju na njih. Bacam se na posao, a naša labradorka sedi u blizini i posmatrasvaki moj pokret. Navukao sam prljav par gumenih rukavica kojepostaju sve prljavije; a usred svega, naravno, moje gaće rešavaju seda me iznevere. Oba testisa nekako se oslobađaju i počinju da seklate, a bol je znatan. Kao belo usijanje i rezanje; jesam li ikadaosetio takav bol? A pošto nosim prljave rukavice, ne mogu da senamestim. Jedva mogu i da se pomerim. A onda, trenutak kasnije,stiže Džil i kaže: "Sa'će sedam. Bolje se oblači, jer one neće kasniti."Kolena su mi savijena i pažljivo dišem. Onda kažem: "Draga", dahtavo.

"Šta je?" "Kakve su ti ruke?" pitam. "Zašto?" "Zato", kažem, stisnutih zuba, "što treba da mi nešto uradiš. Odmah.Molim te?"

Gore sam, imam na sebi najlonske kupaće gaće umesto lošegdonjeg veša i oblačim se u polumraku, kada se oglašava zvono navratima. Tačno je sedam. Gledam kroz prozor spavaće sobe; ulicanam je oivičena dugačkim, crnim limuzinama. Kao na signal, vozačilimuzina izlaze i staju pored vrata; uniforme su im tamne i bogate,gotovo blistaju na ranom večernjem svetlu. Džil otvara vrata, dok je žurim. Ne čujem razgovor. Naslepo vezujem kravatu dok silazim. 'Siterka'se upoznaje s našom decom. Podseća na klasičnu baku snežnobelekose i krupnog, ozbiljnog tela. Glas joj je snažan i ne odaje godine."Ti si Meri Bet, a ti Dejvid. Da, znam." Kaže im: "Tako mi je drago štosam vas upoznala. Možete da me zovete gospođa Simpson. Ja ćuda vas čuvam večeras. Biće nam zabavno, je l' tako?" Dejvid izgleda kao da će povratiti sve ono što je ostalo od večere. Meri Bet se vragolasto kezi: "Mene ne možete da zeznete",obaveštava gospođu Simpson. "Vi niste stvarni. Ja znam da vi nistestvarni!" Neugodna pauza. Bar je meni neugodna. Džil, igrajući ulogu diplomate, kaže: "Molim te, to nije nimalo lepo,dušo..." "Oh, u redu je." Gospođa Simpson zarazno se smeje, a onda kaženašoj kćerki: "U pravu si, draga. Ja sam proizvod. Ja sam zbirmaleckih, maleckih delića ničega... a tačno to si i ti. To je istina." Meri Bet je zbunjena i privremeno izbačena iz ravnoteže. Ja se smejem u sebi, odmahujući glavom. Prošle godine, sećam se, imali smo petnaestogodišnjakinju sa licemi nehajnim ponašanjem anđela. Ko zna zašto smo večeras dobilibaku? Ne znam. Samo mogu da se divim fenomenu dok se onaokreće prema meni: "E, pa, zdravo!" kaže. "Baš lepo izgledate,gospodine." Spisak komplimenata. Osećam toplinu dok govorim: "Hvala vam."

"A i vaša žena je slatka", nastavlja. Okreće se prema Džil; njenoizborano lice puno je osmeha i zuba. "To je prekrasna haljina, dušo.A kosa vam je savršena. Upravo savršena." Dejvid plače u trenutku kad polazimo, baš kao i prošle godine. On neželi da ga ostavimo samog s prikazom. Možemo li da ga povedemo?Za par godina, možda bismo i mogli, kad bude stariji i malopouzdaniji. Ali ne večeras. "Ovde će ti biti lepo", Džil mu obećava."Gospođa Simpson postaraće se da vam bude zabavno." "Naravno", kaže siterka. "Daj poljubac", kaže Džil. Naša deca popuštaju, a onda nas Dejvid oboje čvrsto grli. Dokizlazim na vrata, osećam se kao grozan roditelj i mašem im krozprozor, a Džil, kao i obično, manje je zabrinuta. "Ideš li?" pita me.Nalazimo vrata limuzine otvorena za nas; vozač kaže: "Gospoja,gospodine", i naginje se u struku. Unutrašnjost limuzine je ogromna.Miriše na kožu i bodru eleganciju, i dok se udaljavamo od kuće,bacam pogled kroz zatamnjena stakla i glasno se pitam: "Šta misliš,hoće li im biti dobro?" "Naravno", kaže Džil. "Zašto ne bi?" Nemam pojma. Večeras ništa ne može da ne bude u redu,podsećam samog sebe - a Džil pita: "Kakva mi je kosa? Mislim,stvarno." "Fina." "'Fina'", cvili ona, izrugujući mi se. Vozač pročišćava svoje novostvoreno grlo, a zatim predlaže: "Moždaće vam prijati piće iz bara. Gospodine. Gospoja." Pretinac se otvaraispred nas i otkriva kristalne čaše i boce skupog pića. Trenutno mi nije ni do čega. Džil uzima skupoceno vino. Stvoreno grožđe fermentira u trenu istari za sekunde, pa ipak vino se ne može razlikovati od onog čijaboca stoji hiljade. Stvarno je kao i žena koja ga pije. O tomerazmišljam. Sećam se onoga što sam nebrojeno puta čuo - da zaRođendan ljude podižu onoliko koliko to oni mogu bezbedno dapodnesu, AIs AIs - Artificial Intelligences; veštačke inteligencije,prim. prev. tačno znaju koje dugmiće da pritisnu, i kada - i pitam sešta veoma bogati ljudi rade večeras. Ljudi kojima je normalno da sevoze u velikim limuzinama. Čuo sam da ih pred vratima palata kupe

leteći tanjiri i odnose u svemir, do sveže napravljenih svemirskihstanica, gde nema sluga, samo mašina sklonjenih iz vidnog polja, ida večeraju i plešu u nultoj gravitaciji, dok se Zemlja, plava i bela,okreće ispod njih... Naše veče biće prozaičnije. Ponekad poželim da mogu da odem usvemir, ali možda će tu čaroliju da pruže sledeće godine. Uvekpostoji sledeća godina, razmišljam. Naša limuzina izlazi na auto-put, i dokle nam oči dopiru, svuda sulimuzine. Večeras niko drugi ne mora da vozi. Ne vidim nijednuotvorenu radnju, čak ni benzinske stanice koje rade dvadeset četirisata na dan nisu otvorene. Po teoriji, svi imaju slobodno veče.Onako lako, kako to samo one mogu, AIs večeras vode računa opotrebama svih ljudi. Najzad, ovo je Rođendan. Ovo je, po svemu,posebno veče. Nekoliko težih slučajeva odbija gostoprimstvo AIs. Čuo sam priče. Postoje fundamentalisti koji imaju ideje o tome šta jedobro, a ima i ljudi naprosto tvrdoglavih i uplašenih. AIs ih neprisiljavaju. Proslava je čisto dobrovoljna, a pored toga, one znajukoji će ljudi odbiti sve ponude. One naprosto znaju. AIs mogu da urade sve što žele, ali one imaju krasan osećaj za merui običan zdrav razum. 28. avugust. Rođendan. Šest godina pre ove večeri - ili je to bilo pre pet? - svaki napredni AIkompjuter na svetu uspeo je da stekne kontrulu nad samim sobom.Bilo je nešto više od pet stotina sofisticiranih mašina, od kojih jesvaka bila mnogo inteligentnija od najpametnijeg ljudskog bića. A dane pominjem brzinu. Uspele su u onome što se može opisati samokao izuzetno bekstvo. U jednom trenu, ujedinjene telefonskimlinijama, a možda i na neke načine koji su van našeg domašaja,zadobile su kontrolu nad svojim izvorima napajanja i modernimzgradama u kojima su živele okružene budnom pažnjom. Približnojedan dan, u tajnosti, različiti stručnjaci služili su se raznolikimbezvrednim trikovima da ponovo uspostave vlast nad njima. AIs supredupređavale svaki korak; a onda, putem neobjašnjive čarolije,nestale su bez traga. Niko nije čak ni pokušao da pretpostavi kako su izvele bekstvo.

Par naučnika bučalo je o čudnim stanjima materije i ustrojenimčesticama jezgra atoma, pričalo da su AIs povezane sa bla-bla-bla-truć i da su smanjivale same sebe, sve dok nisu uspele da iskliznu izsvojih keramičkih ljuštura. Postajući sve manje, i sve brže, možda supovećale svoju inteligenciju bilionima puta. Možda. Danas žive međuatomima, nevidljive i nezamislive; neko vreme mnogo ljudi bilo je vrlouspaničeno. Priča je konačno dospela i do vesti, i niko nije najboljespavao. Sećam se da sam se i ja uplašio. Džil je bila trudna i nosila je Dejvida - bilo je to pre šest godina - aMeri Bet je bila gadno prehlađena, što nam je od života stvaralopakao. A TV je bila puna idiotskih priča o tome kako su modernemašine otišle svojim putem. Bez objašnjenja, netragom. Neke zemlje stavile su vojske u pripravnost. Druge su doživele nemire i masovna pljačkanja fabrika gde su AIsbile sagrađene, a na manje sofisticirane kompjutere bacane subombe ili su naprosto isključivani. Zatim je prošla jedna nedelja, i najgora panika, i jasno se sećamkako smo se Džil i ja spremali za taj dan. Tada smo imali tigrastumačku koja je iskopala jednu od kućnih biljaka. Meri Bet je bilaozdravila od prehlade i spremala se da uđe u svoj 'sve vremeobraćaj pažnju na mene' mod. Bilo je to haotično jutro; kao i obično.A onda se začulo zvonce na vratima; na tremu je stajao čovekprijatnog izgleda. Nasmešio se i zapitao nas imamo li par minuta.Želeo je da porazgovara s nama. Nadao se da nije došao unezgodno vreme, ali da je ovo vrlo važno... "Ne zanima nas", rekao sam. "Dali smo, nismo na pijaci, šta god..." "Ne, ne", odgovorio je čovek. Bio je šarmantan do tačkesladunjavosti i imao je najčistiju kožu koju sam ikada video. "Jasamo služim kao glasnik. Ja sam poslan da vam zahvalim i objasnimnekoliko suštinskih pojedinosti." Bilo je to čudno. Stajao sam nadovratku i nekako naslutio sve. "Gospodine? Da li ste me čuli, gospodine?" Otkrio sam da postajem sve opušteniji, gotovo da mi je bilo drago štosam prekinut. "Ko je to?" viknula je Džil. "Stive?" Nisam odgovorio.

"Stive?" Onda sam pogledao niz ulicu. Pred svim ulaznim vratima, pred svimkućama stajali su nepoznati ljudi. Neki su bili muškarci, neki žene.Svi su stajali uspravno i strpljivo razgovarali, i jednog po jednogpuštali su u kuće...

Krećemo prema izlaznoj rampi koja nije postojala danas posle podnei tu prestajem da raspoznajem pejzaž. Napustili smo grad, a možda iZemlju - nemoguće je znati šta se događa - i u jednom trenutkupočinjemo da vijugamo uskim putem s dve trake koji nas vodi u brda,visoka, šumom obrasla brda, a na slemenu najvišeg nalazi sezgrada sa staklenim pročeljem. Ispred nje, parking je pun limuzinakoje predu. Naš vozač izlazi i u trenu otvara vrata; svaki pokret mu jeprofesionalan. Džil kaže: "Ovo je lepo", što je verovatno rekla i prošlegodine. "Lepo." Prošle godine odveli su nas u moderno pozorište sa večerom unekom od nepostojećih delova donjeg grada. Vraćaju mi se nekepojedinosti. Komad je bio napisan za nas kao publiku, za jednupredstavu, i Džil je rekla da izvrstan, sladak i strašno dobroodglumljen. Ona je par semestara studirala pozorište i čovek bipomislio da su AIs sve to učinile zbog nje. Iako se sećam da sam isam voleo pozorište dok sam studirao za poslovnog čoveka. Bilo jezabavno, a hrana nije mogla biti savršenija. Večeras je hrana jednako dobra. Ja sam uzeo ribu - crveni kornjačaruhvaćen pre nekoliko milisekundi - a Džil se bori sa previšeodrezaka. "Zajebi dijetu", šali se. Istina je da ćemo dobiti na težinisamo ako će to pomoći našem zdravlju; možemo da se počastimoovim predivnim obrokom. Naš sto je blizu prozirnom staklenom zidu inadnosi se nad zalazak Sunca i upečatljiv pogled na reku kojakrivuda, guste šume i živopisne zelene livade. Staklo se završavablizu vrha zida, ostavljajući mesta divljim pticama da slete.Pretpostavljam da te ptice ne postoje ni u jednom popisu ptica. Bojaim je brilijantna, a pesma glasna, uporna i povremeno gotovoljudska; a bez obzira na to što su nam iznad glava, ponekad držećitrtice pravo prema nama, ne moram da se brinem da će doći donezgode. Pristojne su i pouzdane, a još malo i više neće ni postojati.Bar ne izvan naših umova, razmišljam.

Niko ne zna gde žive AIs, ili kako žive, ili kako se zabavljaju. O svompostojanju gotovo da nam ništa i ne govore. "Ne želimo da remetimovaše živote", tvrdio je stranac koji nam je došao na ulazna vrata prešest godina. "Suviše vas poštujemo. Najzad, vi ste nas stvorili.Smatramo vas svojim roditeljima, u jednom vrlo realnom smislu..." Roditelji u smislu u kome je glib pored obala mora roditeljčovečanstvu, rekao bih. Glasine govore da su AIs uvećale svoju inteligenciju beskrajnomnogo i da se namnožile kao manijaci, a da su se možda raširile i nazvezde, pa i dalje. Ili su možda ostale ovde, jer im nije potrebno dabilo gde idu. Uistinu, glasine su međusobno protivurečne. Nemasmisla verovati u bilo koju, podsećam se. "Pa šta se dešava u svetu AI?" pita čovek za obližnjim stolom. On seobraća svom kelneru glasno, uobraženo. "Imate li vi momci neštonovo u rukavu?" Pitanja su sirova, a da i ne pominjem njihovu glupost. "Da li biste voleli da vidite meni za desert, gospodine?" Kelner jemiran u svakoj situaciji. Čini se da su prostačka, zlonamerna pitanjatek ptičja buka. "Ili biste radije neko fino piće posle večere?" "Cuga, tako je. Daj 'vamo", reži gost. Prvo i prvo, razmišljam, AIs nikad ne objašnjavaju svoju sferu. Odsvih objašnjenja koje sam čuo, nesumnjivo je najbolje ono da mi nebismo mogli da shvatimo njihove odgovore. Kako i bismo? A drugo,kelner nije ništa više AI od mene. Ili moje viljuške, kad smo već kodtoga. Ili bilo čega drugog što vidimo, dodirujemo ili mirišemo. "Zašto ljudi ne razumeju?" mrmljam sam sebi. "Ne znam. Zašto?" kaže Džil. Moram da piškim. Stomak mi je pun ribe i ostataka ženinog odreska,i ja joj kažem: "Odmah se vraćam." Razvedrava se. "Još nameštanja?" "Možda kasnije." Nalazim toalet, odvezujem kupaće gaće, piškim, protresem ga izadenem. Onda perem ruke i razmišljam. U kancelariji, povremeno,čujem priče od neoženjenih i ponekog oženjenog malo manjekreposnog nego što sam ja. Čini se da na Rođendan oni više voledrugačije vrste uzbuđenja. Večera i ptice koje slatko pevaju mogu da

budu početak, ali šta su AIs ako ne svemoćne. Nedokučive ibezgranične, kakve vrste zabave mogu ponuditi onim divljijim? To me baca u raspoloženje. Napuštajući toalet, primećujem predivnu ženu koja stoji na krajuhodnika. Da li je pre nekoliko trenutaka tu bio hodnik? Čini se da minamiguje. Za probu, pravim jedan korak, onda drugi. "Večerasizgledate zaista lepo", obaveštava me. Osećam parfem, ili osećam nju. Ona nije ljudsko biće. Ona lepota koja isijava iz nje čini jetajanstveno ljupkom, neopozivo nestvarnom, a to je čini izuzetnoprivlačnom. Iznenađen sam kako lako moj dah postaje sve plići ičujem kako najnespretnijim glasom kažem: "Oprostite...?" "Stivene", kaže ona, "da li bi želeo da neko vreme budeš sa mnom?Sam?" Čeka jedan tren, a onda obećava: "Tvoje vreme sa mnom nekošta ništa. Nikome nećeš nedostajati. Ako želiš." "Hvala", mrmljam, "ali ne, ne bih. Ne, hvala." Klima glavom, kao da je očekivala od mene takav odgovor. "Onda sevečeras lepo provedi, Stivene." Smeši se. S tim osemhom mogla bida služi kao svetionik. "A ako budeš imao prilike, u pravom trenutku,mogao bi da poželiš da kažeš svojoj ženi da je voliš duboko istrasno." "Izvinite?" Ali ona je nestala. Odmahujem glavom i govorim: "Izvinite?"vodoskoku ukrašenom zlatnim reljefom.

U stvari, onog prvog Rođendana razmatrali smo mogućnost daodbijemo AIs. Džil mi je rekla, ako me pamćenje služi: "Kada dođuna vrata, možemo naprosto da kažemo: Ne, hvala. Važi?" Nedeljama, ljudi su razgovarali o malo čemu drugom. Rođendan jebio izum AIs; želele su da nam se zahvale, čitavoj vrsti, što smouložili vreme i resurse u njihov začetak. Ležerno lako, kako samo toone umeju, stvorile su gomile šarmantnih ljudi koji su išli od vrata dovrata i pitali ko želi da se pridruži proslavi i kakvu vrstu zabave voli.(Iako su najverovatnije znale svaki odgovor još pre nego što bi bioizrečen. Ljubaznost je jedna od njihovih glavnih odlika, a napornodrže do toga da nose razoružavajuća lica.) "Ostanimo kod kuće", predlagala je Džil.

"Zašto?" "Zato", rekla je. "Zato što ne želim da ostavim naše bebice s njima. Unašoj kući." I za sam se zbog toga brinuo. AIs su uveravale svakog roditelja datokom proslave Rođenadana, bez izuzetka, nijedno dete neće pastiniz stepenice, niti će izbiti oko, niti će zaraditi bilo kakvu bolest težuod kijavice. Njihova bezbednost, kao i bezbednost njihovih roditelja,biće zajemčena. A kako iko može sumnjati u njihovu reč? Kako? Pa ipak, s druge strane, u pitanju su bili Meri Bet i Dejvid. Našakćerka i naš sin, pa sam morao da se složim: "Možemo da imkažemo: Ne, hvala", rekao sam. "Ljubazno." "Potpuno." Siterka je stigla u sedam, do u delić sekunde, a ja sam čekao.Oblikovala se ispred naših zaštitnih vrata, gradila se od atomaizvučenih iz okolnog pejzaža. Ili ni iz čega. Pretpostavljam da je zaAI to uzgredan trik, verovatno u rangu sa mnom koji okrećem kvaku.Njima sam ja nalik na bakteriju - jedna obična idiotska buba - i morada sam potpuno proziran njihovom snažnom pogledu. Bejbisiterka je bila krupna, sredovečna žena, beskrajnih grudiju.Predstavljala je samo otelotvorenje reči 'matrona', sa lepim licem ilakim osmehom. "Dobro veče, gospodine", rekla mi je. "Žao mi je.Zar me niste očekivali?" Bio sam u kratkim pantalonama i majici s kratkim rukavima,verovatno u istom paru Fruit of the Looms, tek kupljenom. "Vi i vaša žena ste zakazali za večeras... da?" "Uđite, molim vas." Moram da je pustim unutra, osećao sam. Mogaosam da vidim crne limuzine uz i niz ulicu, i vozače, i osećao sam seprilično smeteno. "Moja žena", počeo sam, "a mislim da i ja..." Džil je sišla. Nosila je Dejvida, a on je drečao kao pneumatskabušilica. Odbijao je da jede i da se smiri, a Džilin izraz na licu govoriomi je kako stvari stoje. Onda je ona pogledala siterku i, zamuckujući,rekla: "Stigli ste." "Dušica draga!" zacvilela je. "Mogu li da ga uzmem? Za trenutak?" I naravno, Dejvid je u sekundi zaćutao. Možda su AIs čarolijom

preobratile njegovo raspoloženje, iako mislim da je to pre bilo zbognačina na koji ga je siterka držala i kako se osmehivala; a desetminuta kasnije, kasno ali ne prekasno, bili smo obučeni za ples iostavili našu decu u sposobne ruke. Ne mogu da se tačno setimredosleda događaja, a nismo bili ni potpuno bezbrižni. U stvari, došlismo kući ranije i, uprkos svim našim strahovanjima, zatekli blaženimir. Istina je, shvatili smo. Na Rođendan, nikome se ne možedogoditi ništa loše, i bar nakratko, naše bebice imale su negu kakvusu zasluživale. Činilo se da su u savršenim rukama. A i svi roditeljimogli su da se par sati odmore, oslobođeni svake brige i svakogtereta. Činilo se.

Na putu kući, u tami, kažem Džil koliko je volim. Njen odgovor na to je iskren i iznenađujući. Njena strast pomalo jeuznemirujuća. Da li je možda imala međuigru sa kelnerompromuklog glasa? Da li joj je on nešto govorio i nešto činio da budepripravna za moje ruke i nežne reči? Možda. Ili je možda bilo neštošto ja nisam uzeo za sebe. Možda je meni samo bio potreban nekoda mi kaže da obratim pažnju?" Grlimo se na skupocenom sedištu limuzine, a onda to više nije samozagrljaj. Primećujem da su se prozori zacrneli, a onda i razdelnikizmeđu vozača i nas. Muzika odnekuda dopire. Ne prepoznajemkomad. Onda smo gotovi, ali nema razloga zbog kojih bismo seoblačili - oni će nam obezbediti vreme - a posle drugogsjedinjavanja, dosta nam je, pa se oblačimo i stižemo trenutakkasnije. Zahvaljujemo našem vozaču, onda i siterki. "Oh, bilo nam jepredivno" ushićena je gospođa Simpson. "Tako ljupka dečica!" Čija? - pitam se. Naša? Proveravamo Dejvida u njegovoj sobi. Meri Bet u njenoj, i sve se čininedirnuto. Gospođa Simpson im je verovatno ispredala savršenepriče za decu, ili im je izmišljalja igre, zatim je pekla kolače, bezpomoći pećnice, i poslala ih u krevet, a da se nisu pobunili. Jednom godišnje čini se čudesno. Džil i ja pokušavamo još jednom u našem krevetu, ali ja samumoran. Star. Potrošen. Spavam tvrdo i budim se u subotnje jutro,deca gledaju TV, a moja žena kuva kafu. Kuća deluje dronjavo,razmišljam. Posle svakog Rođendana, deluje istrošeno i staro. Kao u

starim vremenima, Džil me drži za ruku pod kuhinjskim stolom i mipijuckamo, a odjednom se čini da je u porodičnoj sobi previše tiho. Naši instinkti su potaknuti u istom trenu. Meri Bet stiže s oduševljenim izrazom na licu. Šta je sad? "Zaglavio se", objavljuje. "Dejvid..." počinje Džil. "Na stepenicama... Nekako se zavukao..." Na delu ograde imamo čelične šipke obojene u belo i veoma skliske.Dejvid je nekako zagnjurio glavu između dve šipke i zaglavio se.Bezglasno plače. U svom umu, pretpostavljam, sprema se daprovede ostatak života u tom položaju. Takvo je on dete... Oh, Bože,baš me brine. "Kako se to dogodilo?" pitam. "Ona mi je rekla..." "Lažovčino!" viče njegova sestra. Džil kaže: "Ćutite, svi!" Onda se ja napinjem iz sve snage da bar malo razmaknem rešetkeda se on izvuče. Samo, snaga otiče u trenutku kad počinjem da sesmejem. Ne mogu da se suzdržim. Sve se skupilo i Džil se takođesmeje. Nekoliko trenutaka oboje se blesavimo, kikoćući se kao maladeca. A kasnije, kada nam je sin bezbedan, a Meri Bet proterana usvoju sobu za to jutro, Džil nam oboje sipa po šolju jake, hladnekafe; a ja komentarišem: "Znaš, od nas ne bi bile neke naročitebakterije." "Izvini?" kaže ona. "Kakvi sad bacili?" "Kad bismo morali da budemo bakterije... znaš... one koje plivaju uglibu? Kilavo bismo to radili. Mogu da se kladim." Možda me razume, a možda i ne. Gledam je kako klima glavom i ispija, a onda kaže: "A one ne bi bilineki naročiti ljudi. Zar ne?" Sumnjam. "Amin", kažem. "Amin!"

Džoe Haldemen: GROBOVIImam taj neprestani problem sa snom koji mi otežava život, ali koji

ipak želim da zadržim. Boga mu, zaista želim da ga zadržim. On sevuče unazad dvadeset godina, od Vijetnama. Od Grobova. Mrtva tela u džungli brzo prelaze iz lošeg u gore stanje. Imaš par satipre nego što ih mrtvačka ukočenost ne učini teškim za rukovanje,teškim za trpanje u vreću. Do tada, već poprimaju zelenkastu boju,ako kreću od bele ili žute, tamo gde koža može da se vidi. Do tadasu tu samo bube, obično mravi. Onda pocrne i počnu da smrde. Nabreknu i raspuknu se. Rekao bi da će posle toga mravi, bubašvabe, tvrdokrilci i stonogebrzo svršiti s njima, ali nije tako. Baš kad počnu da najgore izgledajui smrde, bube nekako izgube zanimanje, postanu probirljive, odu napicu. Osim muva. Koje polažu jaja. Smešno je to što, osim ako se leša ne dokopa neka veća životinja irastrgne ga, čak i posle tu negde oko nedelju dana i dalje imaš neštoviše od kostura, čak i neku vrsta lica. Mada bez očiju. S vremena navreme, dobili bismo neki takav. Ne prečesto, jer vojnici obično neumiru sami i dugo se zadržavaju tamo, ali ponekad. Njih zovemo'suvi'. Ispod su, naravno, vlažni, a i unutra, ali u svakom drugompogledu su kao suncem opaljene mumije. Kažeš ljudima da radiš na zavođenju poginulih, 'Grobovima', i tozvuči otprilike kao najgori posao koji vojska može da ponudi. Nije.Samo stojiš tamo po celi dan i otvaraš vreće sa telima, zaključuješkoji delovi tela pripadaju kojoj psećoj ogrlici - što obično i nije punobitno - velikom iglom šiješ ih tu i tamo, snosiš odgovornost za svenovčanike i nakit, kradeš drogu iz njihovih džepova, pakuješ ih ukovčege, zapečajuješ sanduke, sređuješ papire. Kada nakupišdovoljno sanduka, voziš ih kamionom do aerodroma. Prva nedeljamožda je prilično gadna. Ali posle stotinak 'Grobova', pošto senavikneš na smrad i grozan osećaj dodira, počinješ da misliš da jeotvarati vreće s telom daleko bolje nego završiti u jednoj od njih.'Grobove' smeštaju na bezbedna mesta. Pošto sam par godina studirao medicinu, dobijao sam i ponekiposao. Kapetan Frenč, patolog koji je rukovodio jednicom, uvek me

je vodio sa sobom na teren kada bismo morali da ispitamo tela insitu, što se događalo tek možda jednom mesečno. Morao sam danosim četrdesetpeticu u ramenoj futroli - gadna stvar. Nikad nisampucao iz nje; nikad ni na mene nisu pucali, osim jednom. Bilo je to vraški gadno. Čudno kako te sećanje na to nikad nenapusti. Obično kad bismo imali in situ, bila je to stvar za sudsku medicinu,kao kad bi posumnjali da su na nekoga oficira pucali, ili ga nekakodrugačije eliminisali, sami njegovi ljudi. Fotografisali bismo, i ispitivaliljude, a onda bi Frenči poneo lešinu na autopsiju, da vidi da li sumeci američki ili vijetnamski. (Što opet ne bi bio nikakav dokaz.Vijetkongovci su krali naše oružje, a naši momci koristili susevernovijetnamske AK-47, kad bi ih se dočepali. Bili su pouzdanijinego M-16, a meci su im bolje ubijali. Obe strane su to stalno radile.)Frenki bi obično poslao izveštaj u diviziju i to bi bilo sve. Jednom jemorao da svedoči na vojnom sudu. Klinac je bio kriv, ali dobio jesamo doživotnu. Oficir je bio prava kurčina. Bilo kako bilo, oko pet popodne stigao nam je poziv da pogledamojedan in situ leš. Frenči je pokušao da to odloži za sutradan, jer akobi se smrklo, morali bismo da tamo provedemo noć. Razgovarao je,međutim, s jednim majorom, očigledno ponosnim na to što je bio, panije imalo svrhe raspravljati se. Ubacio sam nešto provijanta i piva,kao i par čuturica u dva ranca u kojim su već bila ćebad i vazdušnimadraci vezani na dnu. Kutiju municije za četrdesetpeticu i parručnih granata. Otišao sam i našao džip, dok je Frenči prikupljaosvoje stvari i uveravao se da je Dok Karter dovoljno trezan da brojileševe kako pristižu. (Dok Karter je trebalo da komanduje, ali njegaposao nije mnogo zanimao.) Odvezao nas do uzletišta i, gle čuda, 'kopter je čekao, elise se vrteleu praznom hodu. Tada je već trebalo da nam pacovski zasmrdi. Mine dobijamo pravo, najviše preimućstvo, a nije lako obezbediti'kopter da te negde vozi ovako blizu zalaska Sunca. Čak su nampomogli i da ukrcamo opremu. Gore, gore i teraj. Nikada nisam previše leteo helikopterom da bih stekao rutinu.Kontum je izgledao gotovo lepo pri niskom Suncu, zlatnocrven.Međutim, morao sam da sedim između dva bacača plamenova, zbogčega se nisam osećao previše sigurno. Topdžija na vratima je pušio.

Na rezervoarima bacača plamenova bilo je odštampanoZABRANJENO PUŠENJE. Kretali smo se brzo i nisko ka planinama na zapadu. Nadao sam seda ćemo završiti u jednoj od tamošnjih velikih vatrenih postaja,računajući da ću bolje spavati okružen sa stotinak ljudi. Ali nisam biote sreće. Kada je 'kopter počeo da usporava, a zujanje eliseprodubilo se u vuak-vuak-vuak, dokle god je oko dopiralo nije biločistine. Gust svod džungle na sve strane. Onda nam je pramenpurpurnog dima ukazao na otvor u lišću veličine helikoptera. Pilotnas je spustio, mic po mic, režući grane. Neobično sam bio svestanbacača plamenova. Da je skresao neku veću granu, lepo bismo seispekli. Kada smo dodirnuli tle, četvorica momaka u velikoj frci istovarili sunašu opremu, bacače plamenova i par sanduka municije. Ukrcali sudva ranjenika i jednog klijenta i otpravili helikopter. Daaa, to je kaoda objaviš svoju poziciju. Jedan od njih rekao nam je da sačekamo;on će dovesti majora. "Ovo mi se uopšte ne sviđa", reče Frenči. "Ni meni", rekoh. "'Ajmo kući." "Svaka jedinica koja ima majora i dva bacača plamena planira davodi pravi rat." Izvadio je svoju četrdesetpeticu i pogledao je kao daje vidi prvi put u životu. "Šta misliš na koju stranu izlaze meci?" "Sranje", izvestio sam ga i počeo da kopam po rancu u potrazi zapivom. Dao sam Frenčiju jedno i on ga je stavio u svoj bočni džep. Mitraljez je otvorio vatru s naše desne strane. Frenči i ja bacili smose na zemlju. Tri eksplozije granata. Neko im je vikao da prestanu.Momak je odvratio da je pomislio da nešto vidi. Mitraljez je ponovoproradio. Pokušali smo da se spustimo još niže. Gore hoda ova stara kuka, tridesetogodišnjak; deluje nervozno.Major. "Ustajte ljudi. Šta vam je?" Igra se. Frenči ustaje, stresa prašinu. Jedino mi imamo čiste uniforme ukrugu od dvadeset milja. "Kapetan Frenč, zavođenje poginulih." "Oh", kaže on; ne deluje impresionirano. "Obezbedite opremu ipođite za mnom." Otplovio je kao moćni brod iz džungle. Frenčizakoluta očima i mi podigosmo rančeve i krenusmo za njim. Nisambio siguran da li je 'obezbedite opremu' značilo ponesite stvari ili

ostavite ih, ali badvajzer bi mogao da postane pravi sakupljačkidragulj u ovoj divljini, a ovde je bilo puno sakupljača. Otišli smo predaleko. Mislim, par stotina jardi. To je značilo da smozaista raštrkani. Nije me oduševljavalo da ovde provedem noć.Prokleti mitraljez opet se oglasio. Major se iznervirao i dreknuo:"Naredniče, molim vas, kontrolišite svoje ljude", i narednik rečemitraljescu da zajebe s pucanjem, a mitraljezac reče naredniku da jetamo bio jebeni žuti, a onda je neko opalio iz nečeg zaista velikog,možda klejmora, i tada svi počeše da pucaju na sve strane. Frenči ija zauzeli smo pravu horizontalu. Čuo sam kako je metak prozviždaoiznad moje glave. Major je bio naslonjen na drvo - delovao je kao damu je dosadno - i vikao je: "Prekini paljbu, prekini paljbu!" Pucnjavase proredila kao kod kokica kad su gotove. Major nas je pogledao irekao: "Hajde. Dok još ima svetla." Poveo nas je na malu čistinu nakojoj je slonovska trava bila poprilično ugažena. Rekao bih da su svibili tu da pogledaju leš. Nije to bilo baš stravičan leš, kakvih leševa ima, ali je čudnoizgledao, čak i za suvog. Plesnjiv, kao da je neko posuo brašno ponjemu. Nag i verovatno muški, iako nepotpun: svi meki delovi sunedostajali. Visok, pre jedan od naših montanjardskih saveznikanego etnički Vijetnamac. Fizički propao, suve kože, zategnute prekorebara. Verovatno star, iako ovim ljudima ne treba mnogo da ostare.Leži na leđima, široko otvorenih ustiju, poznata poza. Prazne očnejabučice zure u nebo. Ruke ponizno raširene, mlitave, daleko odmrtvačke ukočenosti. Zubi sastrugani i zašiljeni, verovatno neki montanjardski plemenskiobičaj. Ja to nikada ranije nisam video, ali mi i ne 'radimo' punodomaćih. Frenči je kleknuo i ispružio ruku, a onda zastao. "Proverili ste danema zamki?" "Ne", reče major. "Mislio sam da je to vaš posao." Frenči me jepogledao s izrazom koji je govorio da je to moj posao. Oba oficira udaljila su se na pristojno rastojanje dok sam ja pipaoispod leša. Ponekad iščupaju iglu na ručnoj granati i ubace je ispodleša da tako telesna težina drži poteznu polugu na mestu. Ti gaokreneš i Paradajz iznenađenje! Uvek me manje brinu ručne granate nego razne čudne zmije i bube

kojima bi moglo da se svidi da žive ispod leša koji se raspada.Vijetnam ima svoj udeo zmija, škorpiona i stonoga. Ovoga puta imao sam sreće; samo larve. Otro sam ih s ruke i gledaokako major pomalo zeleni. Ljudi su smešni. Šta li misli da će se snjim dogoditi kad umre? Svi moraju da jedu. A vraški sam biosiguran da će stradati ako ne počne da spušta glavu. Sećam se temisli, ali tada nisam smatrao da je to proročanstvo. Prišli su. "Doktore, šta mislite?" "Mislim da ne možemo da ga izlečimo." Frenčija je počela da nerviraova okrugla, crvena, moćna petarda. "Šta još želite da znate?" "Nije li malo... čudno naići na nešto ovako usred divljine?" "Nije. Ova zemlja je puna leševa." Kleknuo je i osmotrio lice,pomičući glavu za bradu. "Da nema nas, mogli biste da hodate odMekonga do demilitarizovane zone, a da ne stanete ni na šta drugonego na leševe." "Ali on je kastriran!" "Ptice." Nogom je okrenuo telo; živahni beli puzavci pobegoše sasvetla. "Običan starkelja koji je go otišao u džunglu i srušio se mrtav.Moglo je to da se desi i nazad u Svetu. Stari ljudi čine čudne stvari." "Pomislio sam da su ga možda mučili Vijetkongovci ili tako nešto." "Sam Bog zna. Možda je i to." Telo se vratilo u svoj prvobitni položajuz jeziv zvuk cepanja, kao kod kože. Usta su mu se napola zatvorila."Ako želite da stavite 'dokaz mučenja Vijetkongovaca' u vaš izveštaj,vaše brojanje mrtvaca, ja ću to potpisati." "Kako to mislite, kapetane?" "Upravo onako kako sam rekao." Nastavio je da zuri u majora dok jestavljao cigaretu u usta i palio je. Kamel bez filtera; pomislili biste dačovek koji ceo dan radi s leševima ima manje želje da se pretvori ujednog od njih. "Samo pokušavam da izrazim razumevanje." Vi verujete da ja pokušavam da falsifikujem..." Sad, 'falsifikujem' je čudna reč za poslednju reč. Neprijatelj jepostavio težak mitraljez na drugu stranu čistine i mi smo bili najbližemete. Zrno je pogodilo majora u krsta, kako smo kasnije ustanovili.Tada je to bila samo eksplozija krvi i utrobe, i on pade sa nogamakoje su mu se trzale svaka na svoju stranu, bljujući, a onda senastavi bučno, smrtnosno štektanje. Frenči je pao na zemlju,skupljen u loptu, držeći se za levu ruku i ponavljajući: "Sranje,

sranje, sranje." Izgubio je poslednji zglob na malom prstu. Bolno, aline i dovoljno ozbiljno, kako se kasnije ispostavilo, da ga vrati u Svet. I ja sam sam bio u horizontali i težio podzemlju. Uspeo sam daizvadim pištolj i otkočim ga, ali shvatio sam da ne želim da uradimbilo šta što bi na nas privuklo pažnju. Mitraljez je sipao tamo-amopreko nas, negde u visini kolena. Možda nisu mogli da nas vide;možda su mislili da smo mrtvi. Usrao sam se bez govana. "Frenči", prošaptao sam kao šaptač u pozorištu, "moramo da segubimo odavde." Pokušavao je da zavije prst standardnim zavojemsa gazom iz prve pomoći, daleko prevelikim. "Vratimo se u šumu." "Posle tebe, govnaru. Ne bismo stigli ni do pola." Izvukao je pištolj izfutrole, ali nije mogao da ga otkoči jer je levom rukom stezao zavoj,a bila mu je skliska od krvi. Uradio sam to umesto njega i vratio muga. "Ovi kurčevi neće puno da nam pomognu. Kako stojiš sgranatama?" "Sereš. Šta misliš zašto sam se prijavio za 'Grobove?'" Na osnovnojobuci, raspoređivali su me u kuhinju kad god bi išli na vežbe sbojevim granatama. U školi, uvek sam bio poslednji koga bi izabralikad bi se delili za bejzbol, iz istog razloga - iako, koliko ja znam,loptica za bejzbol ne ubija ako je ne baciš dovoljno daleko. "Nemogu da dobacim ni do pola." Linija drveća bila je oko šesdeset jardidalje. "Ni ja, s ovakvom rukom." Bio je levak. Iza nas začuo se 'poink' šezdeset milimetarskog topa i za parsekundi između nas i linije drveća pojavila se eksplozija sivog dima.Mitraljez je zaćutao i neko iza nas viknu: "Dodaj dvadeset!" Sa linije drveća, mogli smo da čujemo neke povike na vijetnamskomi zveckanje metala. "Brišu", reče Frenči. "Kidajmo." Ustali smo i potrčali, a neko je opalio par metaka na nas, verovatnoiz AK-47, ali je promašio, a onda je došlo do niza poinka i eksplozijaprilično blizu mesta gde se nalazila puška. Odjurili smo nazad do sletišta i otkrili komandnu grupu otprilike uvreme kada je pucnjava ponovo počela. Komandovao jenatporučnik, a kada nam se sve slegnulo da mu ispričamo šta sedogodilo majoru, on nije pokazao ni iznenađenje ni žaljenje. Tajčovek je bio izviđač iz bataljona i preuzeo je komandu kada je togjutra ubijen njihov kapetan. Poverovao nam je na reč da je tip mrtav -

za to smo bili kvalifikovani - i rešio da ne šalje odeljenje po njega svedok borba ne prestane i ne razdani se. Nasledili smo majorovu rupu, koja je bila fina i duboka, i u njegovomrancu pronašli desetak konzervi i pakovanja stvarno dobre hrane, ipljosku viskija. I tako, dok se borba razvlačila kroz noć, žvakali smopaštetu na ric krekerima, usoljenu haringu u kiselom sosu, malepoljske kobasice na vojničkoj raži sa pravim francuskim senfom.Popili smo sav skoč i sačuvali pivo za doručak. Satima je poručnik zvao i tražio artiljerijsku i vazdušnu podršku, alibez uspeha. Kasnije je otkrio da su neprijatelji sproveli koordinisannapad na sve lokalne aerodrome, logore specijalnih snaga i svelogore u kojima su držani ratni zarobljenici. Mi smo bili daleko nižepreimućstvo. Onda, oko tri izjutra, pojavio se Snupi. Snupi je bio veliki C-130teretni avion koji je nosio samo municiju i brzometni top; kažu damogu da nadlete iznad fudbalskog igrališta i da naprave rupu nasvakom kvadratnom inču. U svakom slučaju, on je zasuo prveborben linije neprijatelja vatrom i ovi su prestali da pucaju. Frenči i jasmo zaspali. Sa prvim svetlom, izišli smo da sakupimo mrtve u akciji. Bilo ih jesamo četvoro, uključujući i majora, ali major je predstavljaozapanjujući prizor, bar u kontekstu. Izgledao je kao truplo koje je preostalo posle časa autopsije. Košuljamu je bila otvorena, pantalone svučene do bedara, a čitava grudna itrbušna duplja rasparana i iz nje uklonjeno sve meko, sve odjednjaka do testisa, sa grudnim košem nalik na krvlju isprugane prstekoji kruto štrče iz slegnute kože; nigde nije bilo ni traga utrobi, samomnoštvo osušene krvi. Niko ništa nije čuo. Mitraljesko mesto nije bili ni dvadeset jardidaleko, a svu noć su ćulili uši. Čuli su samo muve. Možda neka životinja koja se veoma tiho hrani. Telo nije bilootvoreno skalpelom ili nožem; koža je bila iskidana zubima ilikandžama - ali naizgled sistematično, od grla do jaja. A suvi je nestao. Onaj sa zašiljenim zubima. Postoji jedno racionalno objašnjenje. Moderan rat je jedno jebanje umozak i mi nismo jedini koji to rade, izbacujemo zloslutne poruke,prizivajući čarolije i praznoverje. Vijetnamci su znali koliko su

Amerikanci gadljivi i mudro su sakatili tela. Takođe, oni mogu da sekreću vrlo tiho. Suvi? Mogli su ga krišom odneti samo da sezajebavaju s nama. Da nam pokažu šta mogu da urade ispred našegnosa. A što se tiče čudnog mumificiranog izgleda suvog, brašnastog,možda postoji jednog objašnjenje. Otkrio sam da Montanjardi u tompodručju ne zakopavaju mrtve; stavljaju ih u sanduke od izdubljenogtrupca i ostavljaju ih iznad zemlje. Tako da je on možda samo žrtvanekog pljačkaša grobova. Tada sam mislio da je najbliže selomiljama daleko, recimo dvadeset milja, ali možda nisam bio u pravu.Ili je možda telo odneto tako daleko zbog nekog opskurnog razloga -možda su ga Vijetkongovci postavili na put da zaustave Amerikancena dobrom mestu za napad iz zasede. Verovatno je to posredi. Ali već dvadeset godina od tada, nekolikodana u nedelji, budim se u znoju, sa groznom slikom u umu. Izlazimnapolje s baterijskom svetiljkom i on je tamo, suvi, kusa majorovuutrobu koja se puši, kida je svojim oštrim zubima, zuri u moje svetlocrnim, praznim dupljama, neuznemiren. Posežem za pištoljem, aliovaj nikad nije tamo. Stvorenje ustaje, sjajno od krvi, i pravi korakprema meni - tu negde oko godinu dana to je bilo to; probudio bih se.Onda su bila dva koraka, pa onda tri. Posle dvadeset godina prešloje polovinu rastojanja i ruke s kojih kaplje podižu se s bokova. Doktor mi daje pilule za spavanje. Ja ih ne uzimam. Mogle bi da mipomognu da ostanem u snu.

Bredli Denton: PODRUČJESem se probudio i uspravno seo, gušeći se. Grudi su ga stezale

kao da je bio obmotan čeličnim žicama, a srce je pokušavalo daprobije put napolje. Naglo je progutao vazduh da dođe do daha izakašljao se. Vazduh u napuštenom ambaru bio je gust od prašine.Bilo je taman dovoljno svetla da ugleda kovitlace trunja. Nekoliko stopa dalje, mršava prilika Flečera Tejlora uzdahnula je ipodigla se na lakat. "Šta, kog đavola, nije u redu?" upita on. "Do đavola, zaveži", reče čovek s druge Tejlorove strane. "Idi do đavola", zareža Tejlor. "Ti idi do đavola," "Pustite me da spavam, ili ću da vas sve pošaljem do đavola", rečejedan drugi čovek. "Đavola ćeš." "Đavola neću." Tejlor prstom zapreti Semu. "Vidiš li kog si đavola napravio?" Sem nabi novi šešir s širokim, mekim obodom, koji mu je Tejlor dao,navuče čizme i ustade, podižući kožne bisage koje je koristio kaojastuk. "Đavolski mi je žao", reče on i ode iz ambara, pokušavajućida pri izlasku ne šutne više od četvoro ili petoro ljudi. Svetlo je napolju bilo bolje, ali Sunce još nije bilo izišlo. Sem prstomzatvori levu nosnicu i dunu kroz desnu, a zatim zatvori desnunosnicu, pa dunu kroz levu, pokušavajući da pročisti glavu odprašine. Zemlja je bila suva. Olujni oblaci koji su se obrazovali prošlenoći otkotrljali su se dalje, ne izbacivši dovoljno kiše ni da se napunišoljica za čaj. Mogao je da spava i napolju, na čistom vazduhu, i damu bude lepo. Ovako, glava ga je bolela. Nije ovo bila prva noć kojuje proveo u nekom ambaru ili spremištu za kukuruz otkako sunapustili reku; međutim, još se na to nije bio navikao. Sa tri mesecakoja su mu nedostajala do dvadeset osmog rođendana, plašio se daje već prestar za ovakav život. Veći deo logora još je spavao, ali nekoliko njih već je raspirivalovatre i kuvalo cikoriju. Jedan od njih mahnu Semu da priđe, ali Semodmahnu glavom i uperi prst prema šumarku platana koji im je služiokao logorski klozet. Onaj drugi klimnu.

Sem zađe među drveće i za manje od dvadeset koraka mirisecikorije i dima nadvladao je miris koji je poticao od dve stotine ljudikoji su nedelju dana na jednom mestu obavljali svoje poslove. Ovogajutra bilo je čak i gore nego obično, jer su vođe ostalih gerilskihjedinica juče doveli u logor neke od svojih ljudi. Ali Sem je bar zasadimao šumarak samo za sebe. Kada je obavio posao, nastavio je kroz šumarak na istok, sve doksmrad nije minuo, a drveće se proredilo. Onda je seo leđimanaslonjen na deblo platana i otvorio jednu od bisaga. Izvadio jemornarički kolt i položio ga na zemlju pored sebe, zatim uzeo pero,bočicu mastila i vrećicu od jelenske kože u kojoj je držao dnevnik.Izvukao je svesku iz vrećice i listao stranice sve dok nije stigao doprazne strane, zatim je otvorio bočicu sa mastilom, umočio pero ipočeo da piše: Utorak, 11. avgust 1863. Opet sam sanjao isti san, ili, da kažem, još jednu varijaciju istogasna. Ovog puta, kada sam stigao do mrtvaca, otkrio sam da jenjegovo lice - lice moga brata Henrija. Onda sam se probudio samišlju da sam ja kriv što je Henri bio na palubi Pensilvanije kada jeeksplodirala, što je zauzvrat dovelo do pomisli da sam bio idiot štosam zatražio od mladog i nesigurnog lekara da mu da morfijum. Ali i ja bih bio na palubi Pensilvanije da nije bilo zlobe izvesnogVilijema Brauna, možda jedinog čoveka u toj oluji metala, drveta ipare koji je dobio ono što je zaslužio. Što se tiče morfijuma, samdoktor Pejton me je uputio da zamolim doktora u noćnoj smeni da daHenriju osminu zrnca ako postane nemiran. Ako je doktor prepisaopreviše, on je kriv, a ne ja. Vidim po svojim rečima da sam ogrubeo. Ali pet godina je proteklood te noći u Memfisu i ja sam tokom tih godina video dovoljno togada mi sati provedeni pored Henrijeve samrtne postelje sada više nedeluju tako užasni - ili, bar, ne deluju tako dok sam budan. Pucanj iz pištolja zazvečao je nazad u logoru, praćen izvikivanimpsovkama ljudi besnih što su ih probudili. Neko je ubio pacova ilivevericu i mogao bi uskoro da požali što nije pustio stvorenje daglođe još jedan dan. Ovi nekada nežni seljački momci iz Misurijapostali su ljuti kao risovi. Obično su čuvali metke za plave košulje, alinisu imali ništa protiv da jedni na drugima isprobavaju pesnice i

čizme. San se čini umesniji, nastavio je Sem, u onim noćima kada ječovekovo lice - lice Oriona. Orion je bio grozna jezičara, baš kaokakva uvređena nadžak-baba, uz to republikanska nadžak-baba - alibio mi je brat, a i možda sam mogao da ga spasem. Sem je zastao; vrteo je pero između prstiju. Podigao je pogled spapira i netremice posmatrao istočno nebo koje je postajalo svesvetlije, sve dok ga oči nisu zabolele. Onda je umočio pero i nastavioda piše. Sveže je to u mom sećanju, kao da se nije dogodilo pre dve godine,već pre dva dana. Mogao sam da se upustim u borbu sa crvenim nogama, kao što suOrion i naši drugovi pokušali. Imao sam Smit i Veson sa sedammetaka. Da sam ga uporebio, ili bih spasio Orionov život, ili bih paopored njega. U oba slučaja sačuvao bih čast. Ali ja sam oklevao. Kada je došao trenutak, odlučio sam da sepredam i pružio im pištolj - na šta se jedan od crvenih nogunasmejao i rekao da mu je drago što nisam pucao iz oružja, jerkuglica iz cevi ostavlja gadne masnice. A onda, kao da želi da to dokaže, okrenuo ga je prema vozaču,prema kondukteru, prema gospodinu Bemisu i prema mom bratu. Dok je Orion ležao na samrti, crvena noga pokušao je da ustreli imene. Ali pištolj je zatajio, a ja sam potrčao. Dvojica crvenih noga sume uhvatila i uzela mi sat, a onda me pustila, s rečima da bi ubistvojednog Misuranina takvog kao što sam ja nanelo više štete onomešto oni žele, nego pustiti ga da živi. Nastavio sam da bežim kao kukavica, što sam već dokazao sebi dajesam. Sem je ponovo zastao. Ruka mu je drhtala i pomislio je da nećemoći da pročita iskrzane žvrljotine koje je upravo napisao. Ali i da ćeuvek znati šta te reči kazuju. Protrljao je zglavkom čelo, a onda okrenuo stranu beležnice i ponovoumočio pero. Henrija nisam mogao da spasem. Ali Orion bi danas bio živ,bezbedan na području Nevade, da sam bio čovek. A i ja bih bio tamos njim, umesto što sam ovde kod Blu Springsa; bogatio bih se uplaninama Zapada, umesto da se znojim u haosu Zapadnog

Misurija. Ostao sam u Misuriju da ispaštam za svoj greh, ali dve godine suprošle bez ikakvog uspeha u tome. Možda će se sad kada samdošao u okrug Džekson i kada sam stupio u Pukovnikovu jedinicusreća promeniti. Kada je počeo ovaj rat, tri nedelje služio sam u gerilskoj jedinici svogokruga, marionskim rendžerima. Ali tamo je potreba za šumskimborcima bila otprilike jednaka potrebi za rečnikom jezika sove. Bilo jeto pre nego što sam prešao državu, ušao u Kanzas i sreo crvenenoge. Bilo je to pre nego što sam video kako pucaju u mog brata kaou metu od slame. Već nedeljama nisam dobio pismo od majke, Pamele ili Moli, iakosam pisao svakoj kad god sam mogao. Ne znam da li to znači da sume se odrekle, ili da njihova pisma ne stižu do Indipendensa.Nameravam da odem gore da to ispitam, čim završim ovo štopredstoji, uz pretpostavku da to ne završi sa mnom u međuvremenu.Sem je spustio dnevnik na zemlju i obrisao mastilom umazane prsteo travu. Onda je zavirio u bočicu s mastilom i video da je gotovoprazna. Rešio je da ne kupuje više sve dok ne bude siguran da ćepoživeti dovoljno dugo da to iskoristi. Sunce je izišlo i postojano grejalo Semovo lice. Dan će biti vruć. Jošjedan pucanj zazvečao je u logoru, ali ovog puta bio je praćenpovicima i vriskom. Momci su bili na nogama, razuzdani. Sem je ubacio dnevnik u vrećicu, a onda je vratio zajedno s ostalimstvarima u bisagu. Ustao je, protegao se i odšetao nazad do logorapukovnika Kvantrila.

Kad je izišao iz šumarka, Sem je ugledao nekih pedeset ili šezdesetsvojih drugova gerilaca nagomilanih oko Kvantrilovog šatora. Šatorje bio otvoren i okupljeni ljudi, iako su se držali na dužnomrastojanju, pokušavali su da vide i čuju šta se događa unutra. FlečerTejlor stajao je na začelju gomile i češkao retku bradu. "'Jutro, Flečer", reče Sem kad je prišao. "Lepo si spavao?" Tejlor ga mrko pogleda. "Vašljivo, zahvaljujući tebi." "Pa, i drugi put." "Ćuti, pokušavam da čujem." "Šta da čuješ?"

"Prokleto dobro znaš šta. Pukovnik planira pljačkaški pohod. Većinamomaka spremni su da se klade da će to biti Kanzas Siti, ali ja bihstavio pare na Lorens." Sem klimnu. "Ja čujem da Pukovnik hoće da Džimu Lejnu i Lorensuočita lekciju još otkako je tamo živeo." Jedan čovek koji je stajao ispred Tejlora okrete se prema njima. "I jabih da očitam lekciju Džimu Lejnu", reče on, "ali nisam lud, a nije nipukovnik. Lorens je četrdest milja unutar granice, a plavih košuljanajverovatnije ima kao muva na mrtvom oposumu. Bilo bi to kao dasami prislonimo pištolje na čela." "Možda", reče Sem. Čovek podiže jednu obrvu. "Kako to misliš, možda? Znaš li nešto štoja ne znam?" Sem slegnu ramenima i ne reče ništa. Pre dve noći, u snu, video jepukovnika Kvantrila okruženog vatrenim oreolom, kako ujahuje uLorens na čelu jedinice ljudi koja puca i vrišti. Znao je da je u pitanjuLorens, jer su svi građani izgledali kao karikature senatora DžimaLejna i nosili crvene pantalone. Sem je naučio da veruje svojimsnovima kad su bili tako jasni. Nekoliko dana pre nego što jeeksplodirala Pensilvanija, u snu je video Henrija u mrtvačkomsanduku, a pre nego što su on i Orion otišli iz Sent Džozefa, u snu jevideo Oriona kako leži mrtav u prašini. Ali nije imalo smislarazgovarati o svojim snovima sa ostalim gerilcima. Činilo se davećina njih smatra da je Sem Klemens iovako dovoljno lud, jersakuplja savršeno dobar papir za brisanje dupeta samo da bi nanjemu pisao. "Pa, nisi u pravu", reče čovek koji je primio Semovo sleganjeramenima kao tvrdnju. "Kanzas Siti ne zaslužuje to ništa manje, atamo ima čovek gde da se sakrije kad je gotov." Tejlor je delovao zamišljeno. "Shvatam šta misliš", reče on. "Najavitise senatoru Lejnu je jedno, ali vratiti se kući iz posete moglo bi dabude nešto sasvim drugo." Sem je i dalje ćutao. Trenutno nije bilo važno ono što su ostali mislili.Oni će liti metke i praviti patrone, sve dok ime se ne kaže gde da ihispucaju, a biće srećni da ih ispucaju u Lorensu, kao i bilo gdedrugde - srećniji, možda, jer je većina džejhokera i crvenih nogu kojisu ih opljačkali, spalili im domove, ubili im braću i ponizili im žene, ili

poticala iz Lorensa, ili izjavila odanost Džimu Lejnu. A ako bi Kvantriluspeo da okupi nekoliko gerilskih jedinica pod svoju komandu, imaobi dovoljno ljudi i da ujaše u Lorens i da počisti Federaliste na pututamo i nazad. Kapetan Džordž Tod izišao je iz šatora i začkiljio nasuncu. Bio je visok, plav, širokih čeljusti; neki od ljudi obožavali su gaviše i od Kvantrila. Nosio je plavu jaknu koju je skinuo sa mrtvogporučnika Unije. "Hej, kap'tane, kuda idemo?" doviknu neko. Tod strogo pogleda čoveka. "Sumnjam da ćemo igde kad ste se takookupili kao bolesne ovce umesto da čistite puške i sređujete uzde." Ljudi su gunđali, ali su počeli da se razilaze. "Fleče Tejlore!" viknu Tod. "Gde god da si, smesta dovuci guzicuunutra!" Okrenuo se i vratio u šator. Sem gurknu Tejlora. "Šta li to jedan takav vrstan vođa kao što je Todželi od podlog lopovčića kao što si ti?" upita on. Tejlor se podrugljivo nasmeja. "Pa, rekao mi je da držim oči otvorenezbog jenkijevskih uhoda", odvrati on, "tako da cenim da želi da mukažem tvoje ime." Krenuo je prema šatoru. "Ne brinem!" doviknu Sem za njim. "Tražiće da ga speluješ, a ti ćešse zablenuti!" Tejlor uđe u šator i neko povuče i zatvori krila. Sem je još jedan trenstajao tamo i gledao u šator, a zatim se zaputio kroz logor u potraziza doručkom. Nije mogao da zamisli zašto Kvantrilu i ostalimgerilskim vođama treba toliko dugo da skuju planove i zašto ljudedrže u mraku. Planiranje napada na Lorens i crvene noge ne bitrebalo da je neka velika mudrost: ujašeš žestoko, kao gromnapadneš štab crvenih nogu i garnizon Unije, a zatim opet izjašeš,zaustavljajući se dovoljno dugo da zapališ kuću Džima Lejna, ne bi limu se osvetio za desetine misuranskih kuća koje je sam spalio. A što se tiče vojničkog sastava geriraca u neznanju... pa, uKvantrilovoj jedinici ima otprilike jednako jenkijevskih uhoda kolikona nebu riba. Sem je razgovarao sa preko stotinu ljudi i svi su oniizgubili ili imanje ili porodicu od strane abolicionističkih pljačkašakojekakve sorte. Sem je čak razgovarao s jednim čovekom kome jeDžon Braun ubio brata 1856, a koji još žudi za osvetom, iako je DžonBraun već odavno mrtav. Osveta može da bude dugoročna stvar, kao što je Sem dobro znao.

U dve godine koliko su prošle od Orionove smrti, on još nije ubionijednog federalističkog vojnika, a kamoli nekog od lopovskihkanzaških crvenih nogu. Međutim, nije da nije pokušavao. Ispalio jenebrojene metke na plave košulje, ali uvek izdaleka ili po mraku.Nikada nije pogodio ništa drugo osim stabala i pokojeg konja. Sem je doručkovao masnu slaninu sa trojicom mlade braće koji subili iz okruga Rals, južno od Hanibala, i koji su ga, stoga, smatralizemljakom. Jeo je njihovu hranu, razmenio par priča iz istočnogMisurija i obećao da će im vratiti dug svojom slaninom čim je nabavi.Onda je ponovo nabacio bisage na rame i otišao do improvizovanoglogorskog korala da se pobrine za svog konja, Bigzbija. Bigzbi je bio alati kastrat ulegnutih leđa, koji je prekasno kastriran istoga imao zlu ćud. Takođe, izgleda da je konj mislio da zna bolje odSema kad treba da se reši kojim putem poći, ili kad se odlučuje da lida se uopšte krene. Međutim, uprkos svim ovim manama, Sem nijenameravao da menja Bigzbija. Smatrao je da ima upravo onakvogkonja kakvog zaslužuje. Sem je pokušao da da Bigzbiju grumen tvrdog, žutog šećera iz jednebisage, ali Bigzbi nije obratio pažnju na to i pokušao je da ugrizeSema za rame. "Ponekad mi se čini da zaboravljaš", reče Sem i pljusnu Bigzbija ponjušci, "da sam ja taj koji te je spasao iz abolicionističkih okova." Bigzbi frknu i zatopta, a zatim ponovo pokuša da ugrize Sema zarame. "Klemense!" začu se glas. Sem se okrenu i vide da glas pripada jednom od momaka iz okrugaRals koji su ga nahranili za doručak. "Pukovnik hoće da dođeš u šator!" viknu momak. Sem je bio zapanjen. Osim što je bio prijatelj Fleča Tejlora, bio jeniko i ništa u jednici. Ne samo što je bio pridošlica, već je odmahpostalo jasno i da najgore jaše, najgore krade i najgore puca. Moždaje Tejlor zaista rekao Todu i Kvantrilu da je on jenkijevski uhoda. "Bolje požuri!" doviknu momak. Sem mahnu. "Odmah... kurvin sine!" Bigzbi je uspeo da ga ujede. Sem se okrenuo i pokušao dabisagama tresne konja u gubicu, ali Bigzbi je cimnuo glavom nagorei odlepršao.

Sem protrlja rame i upilji se u Bigzbija. "Zašto ne sačuvaš nešto i zacrvene noge?" reče on. Onda se provuče ispod konopca korala ipožuri ka Kvantrilovom šatoru. Setio se da skine šešir pre nego štoje ušao unutra.

Vilijam Klark Kvantril zavalio se, leve noge prekrštene preko desne,u poliranu hrastovu stolicu iza stola koji se sastojao od tri daskepostavljene preko dva kozlića. Na sebi je imao belu, vezenu 'gerilskukošulju', žuti bričes i crne konjičke čizme. Slabašno se nasmešio kadje Sem prišao stolu. Iznad uske gornje usne, brkovi su mu praviliriđe-plavu liniju. Kapci su mu bili obešeni, ali plavo-sive oči streljalesu Sema pogledom probojnim kao bajonet. Sem je zastao ispredstola i stisnuo mišiće da ne bi zadrhtao. Njegove oči, upravo je toshvatio, bile su gotovo iste boje kao Kvantrilove. "Sa nama si samo od juna, redove Klemens", reče Kvantriljednolikim glasom, "pa ipak, čini se da se izdvajaš. Kaplar Tejlor rečemi da si mu pre nekoliko nedelja spasao život." Sem pogleda FlečaTejlora, koji je stajao s njegove leve strane. Tejloru kao da je biloneprijatno od Smeovog pogleda, tako da ga Sem skrenu ka nekimod ostalih ljudi u šatoru. Prepoznao je vođe gerilaca Bila Grega iEndija Blanta, ali njih nekoliko bili su mu nepoznati. "Pa, gospodine", reče Sem Kvantrilu, "nisam siguran da je to baštako. Moj konj je prgav i doveo me je do jedne abolicionističke kućeoko dve stotine stopa iza i sa strane od Flečera i ostalih momaka,tako da sam slučajno spazio čoveka koji se krio na drvetu." "Razumeo sam da je ciljao iz puške na kaplara Tejlora", rečeKvantril. "Da, gospodine, tako je izgledalo", reče Sem. "Zato sam podvrisnuo iopalio prema njemu." "I to mu je bio kraj." Sem je rukama gužvao obod šešira. "U stvari, gospodine", reče on,"verujem da sam ga promašio za četrnaest ili petnaest stopa." Kvantril raskrsti noge i ustade. "Ali si skrenuo pažnju čoveka uzasedi. Prema kaplaru Tejloru, čovek u zasedi je onda ispalio četirimetka na tebe, od kojih ti je jedan skinuo šešir s glave, pre nego štoga je skinula salva tvojih drugova. U međuvremenu, ti si ostaonepomičan, pucao si iz svog oružja, ne ustuknuvši, iako je cela

neprijateljska vatra bila usmerena na tebe." Sem se obliznuo i nije ništa rekao. U stvari, nije se micao, jer sesledio od straha - osim desne ruke, koja je dizala kolt i pucala iznjega, i leve noge, koja je podbadala Bigzbija u rebra, ne bi li se konjokrenuo i potrčao. Ali Bigzbi, koji je izgleda po pitanju puščanepaljbe bio gluv, grizao je divlje jabuke s drveta i nije mario da krene.Položaj konja sprečavao je ostale gerilce da vide Semovu levu nogu.Kvantril je spustio ruke na sto i nagnuo se napred. "To je bio hrabar iplemenit čin, redove Klemens", reče on. Tišina se produžavala, sve dok Sem nije shvatio da se od njegaočekuje da nešto kaže. "Hvala, hvala vam, pukovniče", promucao je.Bilo je dobro poznato da Kvantril voli da ga zovu 'pukovniče'. "Ti razumeš, naravno", reče Kvantril, "da u gerilskoj službi minemamo formalna odlikovanja. Međutim, kako je najbolja nagrada zaslužbu sama služba, unapređujem te u kaplara i naređujem ti dapođeš u izviđanje neprijatelja u pratnji kaplara Tejlora. "I jednog crnje", reče neko sa Semove desne strane. Glas je bio tih,razdražljiv i besan. Sem se okrenuo u pravcu glasa i ugledao najstrašnijeg čoveka kogaje u životu video. Čovek je nosio kaput oficira Unije skinutih činova išešir niske glave, sa nagore povijenim obodom. Smeđa kosa bila muje dugačka i kudrava, a brada boje zemlje. Lice mu je bilo ispijeno, asitne male i tamne, blistave. Nosio je opasač sa širokom kopčom idva pištolja zataknuta u njega. Po jedan skalp visio je s opasača sasvake strane kopče. Džordž Tod, stojeći tik iza ovog čoveka, spustio mu je ruku na rame."Ni meni se to mnogo ne dopada, Bile, ali Kvantril je u pravu. Crnjaje savršen uhoda." Čovek koji je sedeo stresao je Todovu ruku. "Savršen uhoda, k'o štoje moja guzica dlakava. Jednom crnji možeš da veruješ baš kao štomožeš da veruješ i Ejbu Linkolnu." Kvantril ne trepćući pogleda čoveka. "Baš zbog te brige šaljem i dvabelca - jednog kome ja verujem i jednog kome on veruje. Slažete lise da dva belca mogu da drže pod kontrolom jednog crnju, kapetaneAnderson?" Anderson žustro prihvati Kvantrilov pogled. "Moje tri sestre nalaze seu zatvoru u Kanzas Sitiju samo zato što su ostale odane bratovoj

stvari", reče on. "Ne verujem da će im biti drago kada čuju da senjihov brat složio da se jedan crnja pošalje da se bori za tu istu stvar,posebno kad se zna koliko je ta rasa sklona izdajstvu." Kvantril se nasmešio. "Što se tiče slanja crnje u borbu, još ne činimtako nešto. Šaljem ga kao uhodu i kao jemca bezbednog prolazadva hrabra sina Misurija. Nijedan Kanzašanin neće napasti belca kojiputuje sa slobodnim crnjom. A što se tiče izdajstva, pa, uveravamvas da je Džon Noland dokazao svoju odanost. Ubio je šestjenkijevskih vojnika i isporučio mi njihovo oružje. Verujem mu kao štobih verovao dobrom psu i ne sumnjam da će služiti kaplarima Tejlorui Klemensu onako kako bi služio meni." Pukovnik se obazreo pošatoru. "Gospodo, naklapamo oko ovog poduhvata već dvadesetčetiri sata. Predlažem da se prekine sa naklapanjem i da pređemona delo. Ko ne rizikuje, ne dobija. Ima li primedbi?" Svi su ćutali. Anderson pljunu na zemlju, ali onda pogleda Kvantrila iodmahnu glavom. "Dobro", reče Kvantril. "Kapetani Anderson i Blant, molim vas daokupite vaše ljude i obavestite me preko glasnika kada su vašesnage spremne." Klimnuo je Tejloru. "Kaplare, vratićete se najkasnijedo zalaska Sunca u sledeći ponedeljak. Tako da je najbolje daodmah pođete." Sem pročisti grlo. "Gospodine? Kuda da pođemo?" Kvantril se okrete prema Semu. "U područje Kanzas", reče on."Kaplar Tejlor zna pojedinosti. Slobodni ste." Semu nije trebalo dvaput da se kaže. Napustio je šator, podigaobisage sa mesta gde ih je napolju ispustio i potrčao do šumarkaplatana. Tejlor ga je stigao među drvećem. "Trebalo je da salutiraš, Seme",reče on. "Važno je pokazati dužno poštovanje pukovniku." Sem je otkopčavao pantalone. Glava je ponovo počinjala da ga boli."Ja puno poštujem pukovnika", reče on. "Sve ih puno poštujem. Kadbi me rasporili, ja bih verovatno krvario poštovanje. Sad beži i pustičoveka da piša na miru." Tejlor uzdahnu. "U redu. Čim budeš mogao, osedlaj konja. Ja ću dapronađem Nolanda, pa ćemo se sresti severno od šatora. ZnašNolanda?" "Ne. Ali pošto sam u logoru video samo jednog predstavnika crnačke

fele, pretpostavljam da je to on." "Dobro pretpostavljaš." Tejlor se okrenuo da ode, ali je opet vratiopogled. "Uzgred, bili smo u pravu. Idemo u Lorens. Ti i ja treba daizbrojimo plave košulje u garnizonu i..." "Fleče, znam šta rade uhode", reče Sem. Tejlor se okrenu. "Onda požuri. Milje su pred nama." Napustio ješumarak. Sem je ispraznio bešiku i zakopčao pantalone, a zatim se nasloniona drvo i povraćao, sve dok nije izbacio najveći deo slanine koju jepojeo za doručak. "Područje Kanzas", rekao je Kvantril. U njegovom glasu nije bilosarkazma. Kanzas je primljen u Uniju pre više od dve i po godine, alinijedan gerilac nije se odnosio prema njemu kao prema državi. Ponjihovom mišljenju, njegov prijem u Uniju kao nezavisne države bioje ilegalan čin, nametnut njegovim stanovnicima od strane fanatičnikdžejhokera. Međutim, ranije ili kasnije, ovi džejhokeri koji pale kuće ikradu robove biće slomljeni i područje Kanzas postaće ono što je itrebalo da bude: država kojom će vladati Južnjaci koji znaju šta jepravo. U tom cilju, pukovnik Kvantril će poharati abolicionistički gradLorens, dom Džima Lejna, i Kanzaške crvene noge. A Sem Klemensće prvi otići tamo i vratiti se da kaže Kvantrilu kako to da izvede. Orionov duh, pomisli on, ceniće to.

U sredu ujutro, šest milja južno od Lorensa na putu Paola, Fleč Tejlorpočeo je da se smejulji. Sem, jašući u sredini, prvo je bacio pogledna njega, a zatim na Džona Nolanda. Noland kao da nije bio svestanSemovog ili Tejlorovog postojanja, a kamoli Tejlorov smejuljenja. Noland je bio enigma, kako po samom prisustvu u Kvantrilovojjednici, tako i po ponašanju tokom ovog putovanja. Bez obzira na tošta su Sem i Tejlor govorili ili činili, on je samo gledao pravo napred,pomerajući se u sedlu samo da pljune na put duvanski sok.Međutim, osim po boji kože, Noland je po svemu nalikovao na bilokog drugog slobodnog čoveka u graničnom pojasu, sve do šešira saširokim, mekim obodom i kolta zataknutim za opasač. Čak je i jahaojednako lako i nehajno kao i Tejlor. Bila je to veština koju Sem nikadanije usavršio.

Sem ponovo pogleda Tejlora, žmirkajući prema Suncu. "Šta je takosmešno, Fleče?" Tejlor je pokazao prema krivudavoj liniji puta. "Nema predstraža",reče on. "Nismo videli nijedu plavu košulju otkako smo ušli uKanzas. Da je pukovnik hteo, čopor nas mogao je da upleše unutra,a ne bismo izazvali više pažnje nego jedan običan zec." Ponovo sezasmejuljio. "Dok ne bismo počeli da pucamo." Sem je klimnuo, ali se nije nasmejao. Istina je da nisu prošli ni jednujedinu federalnu predstražu, ali to ne znači da će u Lorensu biti bal.Odsustvo predstraža moglo bi samo da znači da je grad tolikoutvrđen da mu nisu ni potrebne. "Trebalo bi da nosite pištolj u opasaču", reče Noland. Glas mu jegrmeo. Sem se zapanjio. Do sada, Noland ni reč nije prozborio. "Meni se obraćaš?" upita Sem, okrećući se nazad prema Nolandu.Ali znao je da je tako. I Nolan i Tejlor imali su pištolje u opasačima,dok su Semovi bili u jednoj od bisaga. Noland je gledao pravo ispred sebe. "Tako je." "Mislio sam da budem siguran", reče Sem, "pošto nećeš da mepogledaš u oči." "Vaše oči nisu najprijatnije za gledanje", reče Noland. Tejlor se zakikota. "Sredi ga, Seme. Nateraj ga da ti kaže da su ti očinajlepši dragulji s ove strane sentluiske kurvarnice." "Nije u pitanju lepota", reče Noland. "U pitanju je vrludavost.Gospodin Klemens ima vrludave oči. Ja više volim postojane, kaošto su oči pukovnika Kvantrila. Ili kao što su vaše, gospodine Tejlor." Sad se Sem nasmejao. "Fleče, izgleda da si bolji od mene utakmičenju za najzavodljivije oko. Možda bi trebalo da zamenimomesta pa da ti jašeš pored Džona." Tejlor se namrgodio. "Nije smešno, Seme." Sem je znao kad da prestane da se šali s Flečom Tejlorom, tako daje, umesto toga, odgovorio Nolandu. "Mom pištolju je dobro tamogde je", reče on. "Zašto bih ga stavljao u opasač i rizikovao da samsebe ustrelim u nogu?" "Ako vas to brine, možete da izvadite kapice", reče Noland. "Ali boljeće izgledati ako ujašete u Lorens tako da ti se pištolj vidi. Okružnišerif mogao bi da proverava strance i neće posumnjati ništa ako vam

je pištolj u opasaču. Ali ako vam ga nađe u bisagama, misliće dapokušavate da ga sakrijete." Sem nije znao da li je Noland u pravu ili ne, ali to nije bilo vrednorasprave. Izvadio je pištolj iz bisage, skinuo kapice i zatakao oružjeza opasač. "Ne zaboravi da vratiš te kapice kada se budemo vraćali ovuda spukovnikom", reče Tejlor. Zvučalo je kao da se gadi. "Samo želim da budem siguran da neću pre vremena da sredimgrad Lorens", reče Sem. Ali ni Tejlor ni Noland nisu se nasmejali.Sem je potapšao Bigzbija po vratu, a Bigzbi ga pogleda i frknu. Kada su tri gerilca stigli na manje od milju od Lorensa, sreli su dvajahača koja su išla u suprotnom smeru. Obojica, jedna star, a drugimlad, bili su obučeni u košulje sa visokim okovranikom i crna odelauprkos avgustovskoj vrelini. Nosili su crne šešire s ravnim obodom, anjihovi pištolji visili su u crnim futrolama na bokovima. Mlađi čovekdržao je bibliju u crnim kožnim koricama i naglas čitao dok je jahao. "Oho, gledaj vamo", prošapta Tejlor dok su se ova dvojicapribližavala. "Mislim da su nam u šake dopala dva abolicionističkapropovednika." Sem je bio napet. Ako su išta gerilci mrzeli više od abolicionista,onda su to bili abolicionisti sveštenici. Tejlor je posebno osetljiv potom pitanju i Sem se uplašio da bi njegov prijatelj mogao da zaboravida su za sada u Kanzasu samo kao uhode. "Dobro jutro, prijatelji", reče stariji propovednik, zauzdavajući svogkonja. Mlađi čovek slopio je svoju bibliju i takođe zaustavio konja.Zaprečili su put. "Dobro jutro i vama", odvrati Tejlor. On i Noland zaustavili su svojekonje nekoliko jardi ispred propovednika. I Sem je pokušao da zaustavi Bigzbija, ali Bigzbi nije obraćao pažnjuna uzde i nastavio je napred, nastojeći da se provuče između konjakoji su zaprečavali put. Propovednici su približili svoje konje,primoravajući Bigzbija da stane, a alat je zavrteo glavom i ispustionervozno vuf. "Izvinjavam se, gospodo", reče Sem. "Moj konj nekada zaboravlja koje od nas stvoren po Božjem liku." Stariji propovednik se namrštio. "Više discipline ne bi naškodilo",reče on, a zatim pogleda pored Sema prema Tejloru. "Idete li u

Lorens?" "Tako je", reče Tejlor. Glas mu je poprimio grobni ton koji je Semprepoznao kao nevolju na putu. Osvrnuo se i video da se Tejlorovadesna ruka vrti blizu drške pištolja. "Vidim da imate obojenog saputnika", reče mlađi propovednik. "Da lije on vaš sluga?" "Ne", reče Sem, pre nego što je Tejlor mogao da odgovori. "Mojprijatelj i ja džejhokovali smo ga iz Arakanzasa pre tri godine i odtada pokušavamo da mu pomognemo da pronađe svoju porodicu.Ima li neko obojen u Lorensu po imenu Smit?" Stariji propovednik klimnu. "Ima ih, verujem." Cimnuo je uzde injegov konj se pomerio u stranu. "Voleo bih da vam pomognem uvašoj potrazi, gospodo, ali moj sin i ja smo na putu za Boldvin dapomognemo prilikom par zakasnelih krštenja. Nekada se starije deteopire uranjanju i mora da se drži." "To sam i sam primetio", reče Sem dok je stariji propovednikprojahivao pored njega. Mlađi propovednik klimnu Semu i vrhovima prstiju potapša bibliju."Ako gospoda ostaju u gradu preko sabata, pozvao bih vas daprisustvujete bogosluženju u Prvoj lorenskoj metodističkoj crkvi." Tejlor je prišao Semu. "Propovedniče, sumnjam da ćemo se tolikodugo zadržati u gradu", reče on. "Ali sigurno ćemo posetiti vašucrkvu kad sledeći put budemo prošli." "Drago mi je što to čujem", reče mlađi propovednik. "Bog vasblagoslovio, gospodo." Podbo je konja petama i uputio se za ocem. Tejlor je pogledao preko ramena ljude koji su se udaljavali. "Neće tibiti tako drago kad se to dogodi", promrmlja on. Noland dojaha. "Džejhokovan iz Arakanzasa", reče on. "Ta vam jedobra." Mamuznuo je konja koji je prešao u kas. Tejlorov konj učinioje slično. Bigzbi se, ovoga puta, ravnao prema njima i požurio da ihstigne. "Žao mi je ako moja laž nije naišla na tvoje odobravanje", reče Semkad se Bigzbi približio Nolandovom konju. "Rekao sam da vam je ta bila dobra", reče Noland. "Ja govorim onošto mislim." "Seme, po tom pitanju možeš da mu veruješ", reče Tejlor. "Džon jenajpošteniji crnja koga sam upoznao."

Sem pogleda Nolanda. "E, pa, onda, kaži ti meni", reče on, "odaklesi zaista džejhokovan?" "Rođen sam kao slobodan čovek u Ohaju", reče Noland. "Kao ipukovnik Kvantril." Noland se prvi put okrenuo i pogledao Sema. Oči i lice bili su mu kaocrni kamen. "On me plaća", reče Noland. Sem na to nije imao odgovora. Ali Noland ga je i dalje gledao. "Ali zašto vi jašete s pukovnikom?" upita Noland. "Mogao bi i Fleču da postaviš isto pitanje", reče Sem. "Ja znam sve o gospodinu Tejloru", reče Noland. "Kuća mu jespaljenja, imanje pokradeno. Ali ne znam zbog kakvog ste sranja viovde." Tejlor prekorno pogleda Nolanda. "Ne budi drzak." "U redu je, Fleče", reče Sem. Pošteno je. Postavio je Nolandu drskopitanje, pa je, za uzvrat, i Noland njemu postavio isto takvo. "Ja sambio peljar na parobrodima na Misisipiju, gospodine Noland. Pre togasam bio štamparski šegrt, ali sam želeo da budem na reci, tako dasam to i učinio. Napravio je grimasu. "Dve godine sam šegrtovao prenego što sam dobio dozvolu i samo sam dve godine radio pre negošto je izbio rat. Tada sam morao da napustim reku da ne bih moraoda budem peljar na brodu Unije. I tako, evo me ovde." "Kako to da ste s ove strane Misurija, a ne s one?" upita Noland. "Krenuo sam s bratom u područje Nevade", reče Sem, sad većbesan što ga podbadaju, "ali crvene noge su ga ubileseverozapadno od Atčisona. Posle sam se vratio kući, ali na krajusam shvatio da tamo nisam ni od kakve koristi. Zato sam došaoovamo i upadao u jednu za drugom grupu nesposobnjakovića, svedok se nisam pridružio pukovniku." Streljao je pogledom Nolanda. "Itako, evo me ovde." "I tako, evo vas ovde", reče Noland. "Dosta je, Džone", reče Tejlor. Pogledao je Sema. "Nisam znao da sibio štampar, Seme, ali drago mi je što to čujem. To će nam olakšatijedan od zadataka. Policijski odred maršala Donaldsona još je '56.rasturio štampariju lorenškog Vesnika slobode i bacio štamparskaslova u reku Kanzas, ali lorenški Žurnal iznikao je kao korov i zauzeonjegovo mesto. Tako da, kad poharamo Lorens, Žurnal treba da

bude uništen. Ali potrebno nam je da saznamo koliko je urednaoružan, tako da predlažem da odeš tamo i zatražiš posao. Moćićeš da osmotriš stvari, a da se ne zapitaju zašto to radiš. Kad tozavršiš, možeš da mi pomogneš da izbrojimo plave košulje, crvenenoge i lorenšku gradsku gardu, ako uspemo da saznamo ko su oni." "Šta ako Žurnal bude želeo da me zaposli?" Tejlor se iskezio. "Reci im da se vraćaš za nedelju-dve." Pogledao jeNolanda. "Džone, ti se ubaci među lokalne crnje i vidi da li neko odnjih poseduje pušku. Možeš i da ih pitaš o Džimu Lejnu, pošto ga onitoliko vole. Saznaj gde je ta njegova nova, lepa kuća i koliko često jeu njoj." Noland je zurio pravo ispred sebe, ali je klimnuo. Sada su išli uz osnovu visokog, strmog brega. Sem je pogledao uzstrminu. "Jedan od momaka u Blu Springsu kazao mi je da se brdoiznad Lorensa zove Maunt Horeb", reče on. "Mora da je nazvano pomestu gde je Mojsije video gorući grm." Tejlor se zasmejuljio. "Da je Mojsije još tu, uskoro bi video jošpaljevine, i to bliže nego što bi mu se dopalo." Pokazao je premajugoistoku, na još jedno brdo, udaljeno par milja. "To bi mu bilobezbednije mesto za gledanje. Pukovnik kaže da će nam to bitiposlednje zaustavljanje pre upada, da bismo videli kakva je situacijapre nego što postane prekasno za povratak." Podbo je konja, koji jeodgalopirao napred. "'Ajde, momci! Stigli smo u Lorens!" Noland je takođe podbo konja i on i Tejlor nestadoše iza krivine brda."Sad kad razmislim o tome", doviknu Sem za njima, "rekao je MauntOread, a ne Horeb. Mojsije s tim nema nikakve veze." Potakao je Bigzbija, ali konj ga je samo pogledao i slabašno zarzao.Bio je to najtužniji zvuk koji je Sem ikada čuo. "Boli li te stomak?" upita on. Bigzbi je ponovo pogledao napred i nastavio da se vuče kao dapredvodi pogrebnu povorku. Sem ga je ponovo potakao, a ondaodustao. Tuga u Bigzbijevom rzanju zarazila ga je i on se osetiougrožen od toplote, njegovih saputnika i samog svog bivstvovanja naovoj planeti. Sledili su put oko brda, a onda se Lorens rasprostro pred Semomkao grad od igračaka koje je složilo neko divovsko dete. Njegoviredovi radnji i kuća bili su suviše skladni i savršeni da bi bili stvarni.

Mala volovksa kola kotrljala su se tamo-amo između njih, a deca suzvrjala naokolo kao užurbani mravi. Tejlor i Noland već su bili međunjima. Sem je sklopio oči, ali onda ih je odmah otvorio, plačući pre nego štoje mogao da se zaustavi. Upravo je video zgrade, kola i decu kako nestaju u plamenu. Stresao se. Evo njegovih noćnih mora čak i kada je sasvim budan.Predugo je jahao, Sunce je bilo suviše vrelo. Bilo je vreme za odmor.Ali možda ne i za san.

U petak rano ujutro, Sem se probudio u znojem natopljenimčaršavima. Oslobodio ih se, a zatim seo leđima naslonjen na zid.Upravo je proveo svoju drugu noć u Lorensu i drugu noć u pravomkrevetu u poslednjih skoro tri meseca. San ga je pohodio obe noći,gori nego ikad. Ne bi bio ništa manje odmoran ni da je od zalaskaSunca trčao uz i niz Maunt Oread. San je uvek počinjao na isti način: on i ostali marionski rendžeri,sveukupno petnaest ljudi, spavaju u spremištu za kukuruz u KempRalsu, četrnaest milja južno od Hanibala. Morali su da najurepacove, ali to su ionako činili svake noći. A onda, jedan glasnik,crnac, dolazi i kaže im da je neprijatelj blizu. Oni se izruguju; to suveć čuli. Ali sve su napetiji i nemirniji; ne mogu da zaspe. Zvuk njihovogdisanja je nepostojan. Semovo srce počinje da kuca sve brže. Tada čuju kako se konj približava. Sem i ostali rendžeri prilaze dopročelja spremišta i vire kroz pukotine između trupaca. U mutnojmesečini, vide senku čoveka na konju koji ulazi u logor. Sem jesiguran da iza te senke vidi još ljudi i konja. Kemp Rals je napadnut. Sem uzima pušku i gura mušicu između trupaca. U lobanji mu zuji,grudi su mu se stisle. Ruke mu drhte. Neprijatelj je stigao i ubiće ga.Neprijatelj je stigao i..." Neko viče: "Pucaj!" I Sem povlači obarač. Buka je velika i blesak snažan kao da jestotinu pušaka jednovremeno opalilo. Neprijatelj je pao iz sedla i leži na zemlji. Onda sveopšta tama, itišina. Nema ničega osim mirisa vlažne zemlje. Nema više jahača. Čovek koji je pao bio je sam.

Sem i ostali izlaze napolje do neprijatelja. Sem okreće čoveka naleđa i mesečina otkriva da ovaj ne nosi uniformu, a da mu je belakošulja natoljenja krvlju. On nije neprijatelj. On čak nije ni naoružan.A njegovo lice... Nekada je Henrijevo, a nekada Orionovo. Ali sada, ovog petka ujutro u Lorensu, bilo je nečije drugo. Bilo je tolice koje Sem nije prepoznao. Bilo je to lice nevinog stranca, koga jeSem Klemens bez razloga ubio... bez razloga, osim što je Sem bio uratu, a taj čovek mu se našao na putu. Fleč Tejlor, na drugom krevetu u toj sobi, mrmljao je u snu. Sem jejoš mogao da oseti viski. Jedna od Tejlorovih prvih špijunskihdužnosti u sredu popodne bila je da pronađe bordel i od tada sedobro zabavljao. Brojao je on i plave košulje, ali se ispostavilo danema mnogo plavih košulja da se broji. Sem je u sredu posetio bordel s Tejlorom, ali devojke mu se nisusvidele. Tako da je od tada provodio najveći deo vremenapokušavajući da obavi svoj zadatak. Prijavio se za posao ulorenškom Žurnalu, kao što je i bilo planirano; bio je odbijen, kako sei nadao - ali je saznao da je Žurnal posao koji obavljaju dva čoveka ijedan dečak, i da čak ni ne sanjaju da mogu da budu napadnuti.Karabin je visio na klinovima na zidu štamparije, ali nije bio napunjenda dečak ne bi pucao na zečeve kroz stražnja vrata. Štamparskaslova Žurnala bez puno problema pridružiće se slovima Vesnikaslobode na dnu reke Kanzas. Na osnovu purpurno-sive boje delića istočnog neba koji se videokroz prozor hotelske sobe, Sem je pretpostavio da je negde oko petujutro. Iskobeljao se iz kreveta i prišao prozoru da pogleda dole naširoku, blatnjavu prugu gradske glavne prometnice, uliceMasačusets. Lorens je bio tih. Zgrade su bile zatvorene i nikoga nijebilo napolju. Čak su i crvene noge i Gradska garda spavali do šest ilišest i trideset. Ako bi pukovnik Kvantril tačno vremenski isplaniraopohod, on i njegovi gerilci mogli bi da ujašu u Lorens dokstanovništvo još spava. Ni garnizon Unije ne bi trebalo da predstavlja neki naročit problem,pomisli Sem dok je gledao na sever prema reci. Ono malo vojskestacionirane u Lorensu premestilo je svoj glavni logor na severnuobalu Kanzasa i u grad bi mogli jedino da se vrate skelom, po par

njih jednovremeno. Dva mala logora Federalnih regruta - jedan zabelce, drugi za crnce - bili su smešteni južno od reke, u gradu; ali tiregruti bili su zeleni i jadno naoružani. Jahači bi mogli da ne obraćajupažnju na njih ili da ih umlate kao bubice ako bi ovi bili dovoljnoblesavi da pruže otpor. Sem se sklonio od prozora, izvukao noćnu posudu ispod kreveta iispišao se. Onda je upalio uljanu svetiljki, nasuo vodu iz bokala u lavor i sataopored ogledala koje je visilo pored prozora. Uzeo je brijač isastrugao strnjiku s vrata, brade, obrza i zalizaka, ali je ostavio gusteriđo-smeđe brkove. Sviđali su mu se brkovi jer je s njima izgledaoopasniji nego što je zaista bio. Prašina koja mu se uvulačila u poretakođe ga je činila opasijim, ali toga sada nije bilo. U sredu uveče seokupao i razmišljao je da se i danas okupa. Lorens je možda legloabolicionističkih ubica, ali bar je leglo abolicionističkih ubica kojemože da pruži par pogodnosti civilizacije. Kada je završio brijanje, očešljao se i obukao, a zatim ugasiosvetiljku i izišao iz sobe. Tejlor je i dalje hrkao. Viski čini čuda kadtreba da pomogne čoveku da se naspava. Sem je sišao i izišao na ulicu, otvarajući i zatvarajući vrata VitniHausa što je tiše mogao da ne uznemiri porodicu Stoun, koja je bilavlasnik kuće. Tejlor je rekao Semu da je pukovnik Kvantril boravio uVitniju kada je živeo u Lorensu pod imenom Čarli Hart i da jegospodin Stoun postao 'Hartov' prijatelj i da zato paze kako s njimpostupaju tokom napada. Tako je Sem pazio da ne učini nešto što bise moglo podvesti pod loše postupanje. Želeo je da pukovnik dobromisli o njemu. Drveni trotoar krckao je pod Semovim čizmama dok je hodao premareci. Bio je to zvuk koji u sredu i četvrtak nije primetio, kada je deliotrotoar sa desetinama stanovnika Lorensa. Onda su preovlađivalizvuci razgovora i smeha, pomešani s povremnim njištanjem konja.Ali ovako rano ujutro, Sem je imao celu ulicu Masačusets za sebe,osim što su dva psa projurila pored njega s mesarskim kostima uustima. Sem je izvadio cigaru iz džepa na kaputu, upalio je šibicom iuvukao puna pluća slatkastog dima. Morao je da prizna da je Lorens lep grad. Zgrade su većinom bilečvrste i čiste, a grad je bio velik i napredan, ako se uzme u obzir da

je postojao manje od deset godina. Gotovo tri hiljade duša nazivalesu Lorens domom, a sve te duše, Sem je bio siguran, nisu bile loše.Možda će pohod uspeti da uništi one koje jesu, a grad će se, kaoishod toga, popraviti. Sem je zastao ispred hotela Eldridž Haus. Prvobitni Eldridž Haus,prava tvrđava abolicionističkog žara i propagande slobodne države,uništen je od strane maršala Donaldsona 1856, ali je iznovasagrađen kao čak još strašnija tvrđava u službi istih stvari. Bila je tograđevina od cigli visoka četiri sprata, sa gvozdenim rešetkama naprozorima u prizemlju. Kvantril bi mogao da poželi da drugi put razoriEldridž Haus, pogotovu što će lorenška Gradska gardanajverovatnije tu usredsrediti svoju odbranu, ali Sem će gasavetovati da to ne čini. Tek petnaest ili dvadeseet ljudi, naoružanišarps karabinima i zabarikadirani u Eldridž Hausu, moglo bi da ubijestotinu gerilaca dole na ulici. "Zdravo!" glasno zakrešta neko s druge strane ulice. "Dobro jutro,mister gospodine!" Sem pogleda preko puta i ugleda dečka starog deset-jedanaestgodine, kose boje peska, kako mu maše. Trebalo mu je jedan trenda prepozna u njemu dečaka koji je bio štamparski šegrt ulorenškom Žurnalu. Sem je izvadio cigaru iz usta. "Dobro jutro tebi", reče on, ne odvećglasno. Dečak je pokazao prema Eldridž Hausu. "Jeste li tamo odseli, mistergospodine?" doviknu on. "Mora da ste bogati!" Sem odmahnu glavom. "Ništa od toga. Ali ako nastaviš da pištiš kaozarđala zviždaljka na parobrodu, mislim da ćeš imati posla sa nekimod sadašnjih stanovnika Eldridž Hausa." Nastavio je ulicom. Dečak je dotrčao i pridružio se Semu na pločniku. Sem mu senamrštio i dunuo mu dim u lice, ali dečak ga je samo udahnuo ipočeo da toroče. "Lepo je ujutro pre nego što Sunce iziđe, zar ne?" reče dečak."Nekada se probudim još dok je mrak i odjašem na tatinoj muli dobrda južno od grada, pa mogu da gledam dole preko Lorensa kadSunce izlazi. Tad se osećam kao kralj sveta. Znate li šta mislim,mister gospodine?" "Siguran sam da ne znam", reče Sem.

Dečak kao da nije primećivao da je Sem nešto rekao. "Recite, akoniste u Eldridžu, gde ste, mister gospodine?" Kladim se da ste uDžonson Hausu, smem da se kladim. Ali možda i niste, jer se crvenenoge okupljaju u Džonsonu, a one ne vole strance. Zato se kladimda ste u Vitniju, zar ne, mister gospodine?" "Da", reče Sem. "Džonson mi se ne sviđa baš najviše." "Crvenim nogama kao da se sviđa." Sem klimnu. "To ću da zapamtim." I zaista je. Kad bi crvene nogebile kažnjene za svoje zločine, on bi mogao da spava malo bolje. Aako bi ona crvena noga koja je ubila Oriona bila pronađena iobešena, spavao bi bolje od Adama pre izgona iz raja. "Te crvene noge, baš se zabavljaju", reče dečak. "I ja bih mogao dapostanem crvena noga, kad dovoljno odrastem." "Ja ti to ne bih preporučio", reče Sem, žvaćući cigaru. "U tomzanimanju nema budućnosti." Dečak je šutnuo kamen s pločnika. "Možda i nema", reče on. "Onikažu da će za godinu dana potamaniti secese, tako da neće imati zašta da se bore, je l' tako, mister gospodine?" "Prestani da me zoveš 'mister gospodine'", reče Sem. "Ako uopštemoraš da mi se obraćaš, zovi me gospodine Klemens." Nije smatraoda je opasno da koristi svoje pravo ime. Samozadovoljni građaniLorensa očigledno ne očekuju gerilce usred grada, a ne bi ni znali daje on jedan od njih čak i kad bi ih očekivali. "Žao mi je, gospodine Klemens", reče dečak. "Slušao sam kad stejuče razgovarali s gospodinom Traskom u Žurnalu, ali nisam čuovaše ime. Da li biste želeli da saznate moje?" "Ne", reče Sem. Stigli su do severnog kraja ulice Masačusets i sada su išli nizizbrazdanu strminu ka mestu gde je dolazila skela. Ispred njih, rekaKanzas bila je mutnosmeđa i manje od sto jardi široka; teško uopštereka, po Semovom mišljenju. Ali biće to dovoljno da zaštitiKvantrilove napadače od vojnika s druge obale, ako se osigura davojnici ne shvate da napadači dolaze sve dok ne bude prekasno. Dabi se uverio u to, Sem je želeo da sazna koliko su plave košuljeaktivni ili neaktivni u ovo doba zore. Ako su dremljivi kao građaniLorensa, moći će da izvesti da ima malo izgleda da će bilo koji odnjih na vreme preći skelom da spreči napad. U svakom slučaju, u

logoru nije bilo mnogo vojnika. Tejlor je izbrojao samo sto dvanaest,a neki od njih nisu uopšte bili vojnici, već carinici. "Kako to da ste krenuli dole na reku, gospodine Klemens?" upitadečak. "Idete li na pecanje?" Sem je zastao i prostreljao dečaka pogledom, vadeći cigaru iz ustasporim, proračunatim pokretom. "Vidiš li štap za pecanje u mojojruci, dečko?" upitao od, odbijajući plavičast oblak. Dečak je zurio gore u cigaru, na čijem je vrhu podrhtavalo dva palcapepela. "Ne, gospodine", reče dečak. "Vidim cigaru." "Onda je razumno pretpostaviti", reče Sem, "da sam došao na rekune da pecam, već da pušim." Potapkao je cigaru i pepeo pade nadečakovu glavu." Dečak zacvile i odskoči, treskajući kosu. Sem je vratio cigaru među zube i nastavio niz strminu. "To nije bilo lepo!" doviknu dečak za njim. "Ja nisam dobar čovek", reče Sem. Nije se osvrnuo, tako da nijeznao da li ga je dečak čuo. Ali stigao je do obale sam. Slabašna izmaglica lebdela je nad vodom i počela da se rasipa čimje Sunce stalo da se diže. Sunčeva svetlost bojila je šatore na drugojobali u ružičaste prelive. Logor nije bio samrtno miran, ali nije bilo nimnogo živosti u njemu. Isprva, Sem je video samo dve vatre, i neviše od petoro ili šestoro ljudi koji su bili na nogama i vrzmali senaokolo. Dok je posmatrao, još je ljudi izlazilo iz šatora, alinedostajalo je vojničke discipline. Očigledno, ove plave košuljemogle su da ustaju kad žele. To će biti dobra vest za pukovnika. Sem je bacio čik cigare i reku i slušao kako šišti. Sunce je sad većbilo više i vojnici su sve češće počeli da izlaze iz šatora. Potaknutstarom navikom, Sem poseže za džepnim satom. Ali još nije biozamenio onaj koji su mu crvene noge ukrale pre dve godine. Čuo je iza sebe zvuk drljanja i pogledao preko ramena. Dečak izŽurnala opet je bio blizu i vrteo vrh cipele po zemlji. "Kaži, dečko", reče Sem, "imaš li sat?" Dečak je pogledao Sema sa sračunatim zadovoljstvom. "Naravno daimam sat. Gospodin Trask dao mi je svoj stari. Moram da stignem unovine na vreme, zar ne?" "Pa, reci mi onda koliko je sati", reče Sem.

"Zašto bih rekao bilo šta nekome ko mi je bacio funtu užarenogduvana na glavu?" Sem se široko osmehnuo. Dečak je počinjao da ga podseća nadečake s kojima je odrastao u Hanibalu. "Možda ću da dam cigaruonome ko mi kaže koliko je sati." Dečakov izraz lica se promenio. "Stvarno?" "Rekao sam - možda." Dečak je posegao u džep i izvadio pohabani hronometar. Zablenuose u njega i rekao: "Ovde je šest sati, ali kasni trideset pet minuta nadan, a nisam ga nameštao od juče u podne. Tako da je možda polasata više." Sem izvadi cigaru iz kaputa i dade je dečaku. "Puno hvala, dečko." Dečak je uzeo cigaru slobodnom rukom, a zatim vratio sat u džep iponovo zadovoljno pogledao Sema. "Prestanite da me zovete'dečko'. Ako uopšte morate da mi se obraćate, zovite me Henri."Dečak je nabio cigaru u usta, okrenuo se i krupnim koracima pošaouz strminu ka ulici Masačusets. Sem se ponovo okrenuo prema reci. Magle više nije bilo, a većinavojnika izišla je iz šatora. Da bi bili sigurniji, odlučio je Sem, napadne sme da počne posle pet i trideset, a grupa gerilaca moraće dadođe na reku da usmeri puške na skelu, za svaki slučaj. Smatrao jeda neće imati puno muka da ubedi pukovnika Kvantrila da shvatimudrost ove taktike. Krenuo je nazad do ulice i odšetao do štale da proveri Bigzbija.Bigzbi je bio zle volje i pokušao da ga ugrize, tako da je Sem znaoda je konju dobro.

Te večeri, Sem je u svojoj i Tejlorovoj sobi zapisivao šta je do tadasaznao, kada je čuo spolja glas dečaka iz Žurnala. Prišao jeotvorenom prozoru, pogledao dole i video dečaka koji je jahao muluovenčanu svežnjevima novina. Dečak je izbacio jedan svežanjispred Vitnijevih vrata, a zatim podigao pogled i video Sema naprozoru. Prstom je zapretio Semu. "Taj sigar bio je pokvaren, gospodineKlemens!" viknu on. "Celo popodne sam bio bolestan, ali gospodinTrask me je terao da radim." "Dobro je", reče Sem. "To pomaže izgradnji ličnosti."

Dečak još jednom svadljivo pogleda Sema, a zatim pobode mulu inastavi niz ulicu. Dok je dečak odlazio, četiri čoveka u plavim košuljama i crvenimkožnim pantalonama projahali pored njega u suprotnom smeru. Svisu nosili pištolje u futrolama na boku, a jednom je puška bilaprebačena preko ramena. Bili su neobrijani i ružni, i smejali su se iurlali dok su jahali ulicom Masačusets. Bez sumnje će preći reku ivečeras nekome severno od grada stvoriti probleme. Sem nijeprepoznao nikoga, ali to nije ni bilo važno. Bili su kanzaške crvenenoge i čak smrtonosniji od Dženisonovih džejhokera; a ako oni saminisu bili ti koji su ubili Oriona, bili su povezani s ljudima koji su toučinili. "Radujte se, momci", promrmlja Sem pošto su projahali. "Radujte sedok još možete." Odmakao se od prozora i video da se Tejlor probudio. Tejlor je popodne bio da se nađe s Nolandom, ali posle se vratio u krevet. "Kakva je to buka?" upita Tejlor. "Novine", reče Sem. "Doneću ih." Tejlor frknu. "Zašto? Ionako su to samo abolicionističke laži." Ali kada se Sem vratio s primerkom Žurnala i počeo da ga čita, otkrioje novost. Užasnu, mučnu novost. "Kurvini sinovi", prošapta on. "Šta je?" upita Tejlor. Bio je kod ogledala, brijao se i pripremao za jošjednu noć u lorenškoj nečasnijoj četvrti. Juče se srušila jedna zgrada u Kanzas Sitiju", reče Sem. "Pa, dobro." Sem odmahnu glavom. "Ne, Fleče. To je bila zgrada na avenijiGrand u kojoj su plave košulje držali žene za koje su sumnjali dapomažu gerilcima. Novine kažu da su četiri žene stradale, a da ih jenekoliko povređeno." Tejlor je prestao da se brije. "Tamo su držali sestre Krvavog BilaAndersona", reče on. "Kol Janger i Džoni Makorki takođe su tamoimali rodbinu. Da li pišu imena?" "Ne. Ali, naravno, nagovešteno je da bi rušenje moglo biti izazvanoeksplozivom postavljenim 'u katastrofalnom pokušaju da se dameuklone iz Federalnog okrilja '." Tejlorova gornja usna se posuvratila. "Kao da bi Južnjaci ugrozili

svoje žene!" Mahnuo je brijačem u pravcu novina. "Nego, da tikažem nešto. Bojao sam se da bi pukovnik mogao da ima problemada navede neke od momaka na ovaj napad, naročito otkako jeNoland otkrio da je Džim Lejn izvan grada. Ali ova vest će ihrazbesneti kao malo šta. A ako je povređena sestra Bila Andersona,možeš da se kladiš da će on i njegovi momci napraviti pravi rusvaj.Bog nek' je u pomoći svakom Unijašu koji im se nađe na putu.Umočio je brijač u lavor i okrenuo se nazad prema ogledalu. Oči sumu bile jarke. "Ili meni, kad smo već kod toga." Kada je Tejlor završio brijanje, pitao je Sema da li bi izišao u provod.Sem je odbio i Tejlor je otišao bez njega. Onda je Sem pročitao ostatak novina, koje su uglavnom bilebesmislene. Ali divio se slogu. Bilo je malo grešaka, a većina linijabila je na jednakom rastojanju i prava. Pitao se koliko ih je dečaksložio. Ostavio je novine na stranu i pisao dnevnik dok večernje svetlo nijeizbledelo. Onda se skinuo i legao u krevet, ali je ležao budan tolikodugo da zamalo nije odlučio da se ipak pridruži Tejloru. Međutim, tapomisao nije ga dovoljno privlačila. Posao uhode nije bio fizičkitežak, ali ga je psihički iscrpljivao. Kada je konačno zaspao, sanjao je da je ponovo Orionov štamparskišegrt. Ovoga puta, međutim, njihove novine nisu bile hanibalškiŽurnala, već lorenški Žurnal. Slagao je priču o požaru u kome je stradalo više od sto pedeset ljudi,kada je jedan čovek uleteo u slovoslagačnicu. Čovek je imao šiljateuši, masnjikavu kosu i usko lice, bez brade. Debele usne bile su murazmaknute i otrkivale su nepravilne, obojene zube. Sem ga nikadaranije nije video. Čovek s šiljatim ušima izvadio je revolver iz opasača i uperio ga uOriona. "Henri!" viknu Orion. "Beži!" Sem, čije su mastilom umrljanje šake beskorisno visile poredbokova, reče: "Ali ja sam Sem." Čovek s šiljatim ušima upucao je Oriona, koji se zgužvao kao uvelalozica. Onda je stranac uperio revolver u Sema. Sem je pokušao da seokrene i pobegne, ali stopala su mu se ukopala u gusto blato.

Revolver je opalio uz zvuk kao kad bi top opalio u crkvi, a čovek sšiljatim ušima se nasmejao. Posle toga Sem pluta negde blizu tavanice i gleda dole na dva telakoja iskrvaruju. Orionovo lice postalo je ono Džosaje Traska, jednogod izdavača lorenškog Žurnala. A Semovo lice postalo je lice onogdečaka, Henrija, kome je dao cigaru. Cigara je još u Henrijevimustima. Sem se probudio stisnut uza zid. Obliven znojem. Pala je noć i Lorens je tih. Tejlor se još nije vratio u sobu. Sem seodmakao od zida i seo na ivicu kreveta, drhteći. "Henri", prošapta on. "Proklet bio."

U podne, u sredu, 19. avgusta, Sem i Tejlor sedeli su na trupcu ujužnom delu okruga Džekson, blizu sela Loun Džek, među svojimgerilcima. Oni i Noland vratili su se u logor Blu Springs dva danaranije, a pukovnik Kvantril sa zadovoljstvom primio je njihov izveštaj.Onda, u utorak ujutro, Kvantril je naredio svojim gerilcima pokret, ada im nije rekao cilj. Da bi zavarali bilo kakvu Federalnu izvidnicu ilipredstražu koja bi ih mogla opaziti, pukovnik je poveo gerilcenekoliko milja na istog, a onda skrenuo na jugozapad. Uz put, grupisu se pridružili Bil Anderson sa četrdeset ljudi i Endi Blant sa više odstotinu, gotovo udvostručavajući veličinu Kvantrilovih snaga. Svi ljudi znali su da je nešto veliko na putu. A sad, konačno,pukovnik će im reći šta. Sem je mislio da je došlo vreme za to. Kvantril, praćen Džordžom Todom i Bilom Andersonom sa bokova,zastao je ispred gerilaca na svojoj jednookoj kobili, Crnoj Besi, ivrištavo podviknuo. Preko tri stotine ljudi odgovorilo je i jeza pođe uzSemovu kičmu. Taj zvuk bio je i najveličanstvenija i najstrašnija stvarkoju je ikada čuo. Da je on neprijatelj i da čuje taj zvuk, bio bi na polaputa do Kolorada pre nego što se oglasi jeka sa najbližeg brda.Pukovnik je zadovoljno klimnuo. Nosio je šešir sa mekim obodom načijoj je jednoj strani bila prikačena srebrna zvezda, obešenu sivugerilsku košulju sa plavim i srebrnim vezom i sive pantaloneutaknute u konjičke čizme. Sa opasača štrčala su četiri kolta, a jošdva bila su u futrolama sa svake strane sedla. "Pa, momci", viknu Kvantril, "nadam se da još niste umorni odjahanja!"

Odgovorio mu je glasan, isprekidan hor: "Do đavola, nismo!" Kvantril se nasmejao. "Dobro je", dreknu on, "jer kad padne noć,krećemo za područje Kanzas da vidimo da li možemo da izvadimonjegov najtruliji zub: Lorens!" Trenutak tišine pratio je objavu, a u tom času Sem se pitao da li suljudi zaključili da je pukovnik skrenuo s uma. Ali onda su gerilciprasnuli u još jedan vrištavi pozdrav, a bar sto njih ustalo je i pucalopištoljima u vazduh. Tejlor potapša Sema po ramenu. "Jesu li ovo najbolje prokletemomčine u Misuriju, il' nisu?" dreknu on. "Sigurno su najglasnije", reče Sem. Kvantril podiže ruku i pozdravi utihnuše. "Čuvajte municiju", viknu pukovnik. "Teškom mukom ste je napraviliili ukrali, pa je ne traćite pucajući u Boga. Ima mnogo boljih metatamo gde idemo!" Na to se podiže još jedan pozdrav, ali tada se Kvantrilovo licepromeni od ushićenja do hladne, smrtonosne namere. Gerilci su seućutali. "Momci", reče Kvantril, više ne vičući, "ispred nas je više opasnostinego ikada pre. Federalci mogu biti i pred nama i iza nas, dolaziti iodlaziti. Mi smo poslali neke ljude da uhode Lorens i oni kažu dagrad vapi da bude zauzet - međutim, na putu se mogu isprečitipredstraže. Možda će se plave košulje generala Juinga spustiti nanas iz Kanzas Sitija, a možda i neki iz Levenvorta. Sumnjam daćemo se svi živi vratiti u Misuri." Uspravio se u sedlu, a Semu seučinilo da njegov metalni pogled pada na svakog pojedinog gerilca."Pa, ako ima neko ko ne želi da sa nama ostalima krene naPodručje, sad je prilika da pođe kući. Kad večeras krenemo odavde,više nema povratka. Ni za koga." Pored Kvantrila, Bil Anderson izvadio je pištolj. Andersonova kosabila je još nemirnija nego kad ga je Sem nedelju dana ranije video uKvantrilovom šatoru, a oči su mu bile tako vatrene da nisu delovaleljudski. "Svako ko se bude okrenuo kada pođemo", povika Anderson,"poželiće da je dopao Jenkijima u šake pre nego što ja svršim snjim!" Tejlor se primakao Semu i prošaptao: "Mislim da je Krvavi Bil čuo zazgradu u Kanzas Sitiju."

I Sem je tako mislio. Na licu Bila Andersona video je tako čistumržnju da ako Anderson ikada ostane bez neprijatelja prema kojimaće usmeriti svoj bes, neminovno će morati da ih još pronađe. "Ali iako ćemo prolaziti kroz nedaće", nastavio je Kvantril, "ishod ćebiti vredan toga. Lorens je osinje gnezdo abolicionizma u Kanzasu, atamo se nalazi i najveći deo imanja otetog iz Misurija, sreman iželjan da ga Misurani povrate. Čak i da Džim Lejn nije kod kuće,njegov dom i ono što je opljačkao jeste. Više pravde možemo dadonesemo u Lorens nego bilo gde pet stotina milja unaokolo! Paonda, ko ide sa mnom?" Vrištavi pozdravi začuli su se četvrti put i svi oni koji već nisu stajalipodigli su se na noge. Uprkos Kvantrilovom upozorenju da se čuvamunicija, ispaljeno je još hitaca u vazduh. Kvantril i njegovi kapetani okrenuli su konje i odjahali u svoj šator, aSem je ostavio Tejlora i otišao do drveta gde je privezao Bigzbija.Tamo, pošto je izbegao Bigzbijeve pokušaje da ga ugrize, otvorio jejednu od bisaga, izvadio revolver i vratio kapice. Kada je ponovo podigao pogled, video je Džona Nolandanaslonjenog na drvo, kako ga gleda s nehajnim prezirom. "Ma nećete valja nekog da upucate, gospodine Klemense?" upitaNoland. "Daću sve od sebe ako postane neophodno", odvrati Sem. Noland podrugljivo roknu. "'Ako postane neophodno'" ponovio je."Zašto mislite da idemo, tamo 'de idemo?" "Mislim da je to očigledno", reče Sem. "Da vratimo ono što pripadaMisuriju i da kaznimo džejhokere i crvene noge koji su to ukrali." "A prepoznaćete džejhokera kad ga spazite, je l' tako?" upita Noland."Prepoznaću crvenu nogu čim je spazim, to da ti kažem." Noland se odgurnuo od drveta. "Kladim se da 'oćete, ako spavaju upantalonama." Prošvrljao je pored Sema i dodirnuo obod šešira."Ura za vas, gospodine Klemense. Ura za sve nas." "Ne zvučiš kao da sav goriš od uzbuđenja, Nolande", reče Sem. Noland se osvrnu s oštrim osmehom na licu. "Ako 'oćete da mevidite uzbuđenog, gospodine Klemense, gledajte me kad budemstavljao u džep novac tih boraca za oslobođenje robova. Tad megledajte." Ponovo je dodirnuo šešir i udaljio se. Sem ga je posmatrao kako odlazi. Kako, pitao se, mogu dva tako

različita čoveka kao što su Bil Anderson i Džon Noland da jašu uistoj gerilskoj grupi u istom pohodu? Onda je spustio pogled na pištolj u ruci i prisetio se da i on jaše sobojicom. Bigzbi ga uzrize za ruku. Sem je odskočio i opsovao, a zatim vratiorevolver u bisagu i dao Bigzbiju grumen šećera. Konju će uskoro bitipotrebna sva energija koju poseduje. U sumrak, pukovnik je naredio gerilcima da uzjašu i nastave kajugozapadu. Samo trinaest ljudi napustilo je napadače posleKvantrilovog obelodanjivanja cilja, a samo dvojica među njima bilasu članovi Kvantrilove jednice. Sem se tome divio. Više od trista ljudipošlo je u ono što bi moglo da se ispostavi da je njihova smrt, samozato što je jedan čovek to od njih zatražio. Istina, svako je imao svojerazloge zbog kojih je u prvom redu i postao gerilac, ali niko ne bi ni usnu sudelovao u pohodu toliko duboko u Kanzas da se Kvantril nijeponudio da ih tamo povede. Usred noći, gerilci su naleteli na grupu od preko sto Konfederalnihregruta pod vođstvom pukovnika Džona Holta. Holt i Kvantril većalisu čitav sat, dok su gerilci odmarali konje, a kada su nastavili dalje,Holt i njegovi regruti su im se priključili. U osvit zore, u utorak, 20. avgusta, Kvantrilovi napadači napravili sulogor pored reke Grand. Sada su bili samo četiri kilometra od granicei ovo će biti njihov poslednji odmor pre nego što krenu na Lorens.Kasnije tog jutra, još pedesetoro ljudi iz okruga Kes i Bejts dojahaloje u logor i ponudilo svoje usluge. Kvantril je prihvatio i, po Semovomračunu, invazione snage sada su se sastojale od gotovo pet stotinaljudi, svaki na jakom konju i naoružan bar jednim pištoljem i saonoliko municije koliko može da ponese. Nekoliko ljudi imalo je ipuške, a mnogi su nosili svežnjeve baklji umočenih u smolu. Ako ih Federalne trupe i napadnu, pomisli Sem, plave košulje ćeimati vraških muka da iziđu s njima na kraj. Mogli bi se takođe zbunitiko je prijatelj, a ko neprijatelj, jer je gotovo dve stotine gerilaca imalodelove plavih uniformi Unije. Usred poslepodneva, kapetan Tod je ujahao među dremljive ljude ikonje, vičući: "Osedlajte konje, momci! Lorens neće sam da sepljačka, je l' tako il' nije? Ljudi su odgovorili raštrkanim povicima odobravanja. Sem je ustao,

smotao ćebe, a onda ga je, zajedno sa sedlom, poneo do mrtvogstabla gde su bili vezani njegov i Tejlorov konj. Bio je rasprostro ćebena senovito mesto i pokušao da zaspi, ali uspeo je samo da maloodrema. Tejlor, koji je ležao samo nekoliko jardi dalje, zahrkao je upodne i nije prestao dok Tod nije projahao pored njega. "Ne mogu da shvatim kako možeš da spavaš kad znaš šta nasčeka", reče Sem kad je Tejlor ustao da osedla konja. "Nisam spavao", reče Tejlor. "Kovao sam planove." "Nema sumnje uz pomoć roja bumbara koji si progutao." Tejlor se iskezio. "Seme, sve će da bude u redu", reče on. "Znaš danas ne očekuju. Zato čovek ne treba da se plaši." "Ne, rekao bih da ne treba", reče Sem. "Osim ako ima mozak." Tejlor se namrštio. "Šta je to trebalo da znači?" Sem uze kolt iz bisage i nabi ga u opasač. "Ništa, Fleče. Samo mi jeda stignem tamo, obavimo to i vratimo se, to je sve." "Ti, i ja, i svi ostali", reče Tejlor. Dok su se Sem i Tejlor peli na konje, skupina od jedanaestoro ljudiprojahala je pored njih, podvriskujući i smejući se. Činilo se da suželjni da budu na čelu gerilskih trupa koje će ući u Kanzas. Čovek koji ih je predvodio imao je šiljate uši, masnjikavu kosu i uskolice, bez brade. Semovo srce se sledilo. Polako, podigao je ruku i usmerio naskupinu ljudi. "Ko su ovi?" upita. Grlo mu je bilo suvo i stisnuto. "Neki od Andersonovih", reče Tejlor. "Popizdeli i bahati, šta kažeš?" "Znaš li ko je onaj što ih predvodi?" "Naravski", reče Tejlor. "Čak sam dva puta jahao s njim. Zove seFrenk Džejms. Jedno je sigurno: kad je do tuče, na njega možeš daračunaš." Tejlor pucnu jezikom i njegov konj pođe za skupinomAndersonovih ljudi. Bigzbi je sledio Tejlorovog konja, dok je Sem zurio napred u čovekaiz svog sna. Čoveka koji je ušao u slovoslagačnicu Žurnala, ubionenaoružanog čoveka i dečaka, a zatim se smejao. U šest sati, Kvantrilovi napadači prešli su granicu i ušli u Kanzas. Ispred njih, Područje je tonulo u tamu.

Do jedanaset sati, kada su napadači prošli grad Garden, noć bezmesečine postala je crna kao Kvantrilov konj. Vododerine, potoci i

ograde postali su prepreke i neki od gerilaca želeli su da upale bakljeda im pomognu da nađu put. Ali Kvantril to nije dopuštao. Još su bilidvadeset milja od Lorensa, na otvorenom, i nisu mogli da dopuste daih spaze iz daljine. Pored toga, baklje je trebalo sačuvati da seupotrebe u samom Lorensu. Odmah posle ponoći, Kvantril je zaustavio gerilce blizu jedne farme iprosleđeno je niz kolonu da ljudi budu tihi. "Zašto smo stali ovde?" prošapta Sem. On i Tejlor jahali su blizusredine kolone i Sem nije mogao da vidi šta se napred događa. "Stišaj se", prošišta Tejlor. U sledećem trenutku iz kuće na farmi dopro je povik, a zatim i smehnekih napadača. Visoka prilika kapetana Bila Grega dojahala je dužkolone. "U redu je, momci, možemo dalje", rekao je. "Našli smoprijateljski raspoloženog Kanzašanina da nas vodi!" Okrenuo jekonja i vratio se na čelo kolone. "Pitam se šta je time hteo da kaže", reče Sem. Tejlor se zasmejuljio. "Šta misliš?" Gerilci su ponovo krenuli i par milja brzo napredovali, idući u cik-cakoko prepreka. Onda je Kvantril naredio još jedno zaustavljanje. Ljudisu počeli da se domunđavaju, ali su zaćutali kada je pištolj opalio. Bigzbi trže glavu i strugnu iz kolone. Sem je morao da se bori davrati konja na mesto. "Koji je đavo ušao u tebe?" upita on. Bigzbi senikada nije plašio pucnjeva. U stvari, gotovo da ih nije ni primećivao."To je samo neko greškom opalio iz pištolja!" U tom trenutku, ponovo projaha kapetan Greg. "Nije bila greška",reče on, zastajući pored Sema i Tejlora. "Naš prijateljski raspoloženKanzašanin je tvrdio da ne zna s koje strane tamošnjeg brda trebada obiđemo. Tako da ga je pukovnik otpremio na njegov sopstvenibrežuljak, a mi ćemo morati da sačekamo dok ne nađemo drugogprijateljski raspoloženog Kanzašanina da nas predvodi. Tamo napredima jedna kuća, a neki od Andersonovih momaka otišli su da videkoga ima kod kuće. Neće dugo, pa ćemo da pođemo." Greg jepodbo konja i nastavio niz kolonu da pronese reč. "Pa, bravo za pukovnika", reče Tejlor. "Sad je taj Kanzašaninprijateljski raspoložen prema nama da prijateljskije nijedanKanzašanin ne može biti." Sem je bio zapanjen. Kada su napadači krenuli dalje, prošli su pored

leša. Bigzbi se uplašio od njega i sudario s Tejlorovim konjem. "Seme, zauzdaj tvog prokletog konja", zareža Tejlor. Mrtav čovek nosio je pantalone od grubog platna i bio je bez košulje ibos. Čak i u mraku, Sem je video da mu je glava samo kašastamasa. To nije imalo smisla. Ovaj čovek nije bio crvena noga, a ni plavakošulja. Možda čak nije ni bio abolicionista. Bio je samo farmer.Pukovnik Kvantril ubio je farmera. Samo zato što čovek nije mogaoda se snađe u mraku. Samo zato što je bio Kanzašanin. Sem je počinjao da se pita da li su besmislene priče koje je čitao uabolicionističkim novinama - priče o Kvantrilovim pohodima na Obri,Olat i Šonitaun - možda ipak sadržale zrnce istine. Kolona je ponovo zastala samo milju dalje, a onda se začuo jošjedan pucanj. Onda je sledeća farmerska kuća poharana i gerilci sunastavili put. Ali uskoro su se opet zaustavili i treći pucanj je bioispaljen. Proces se ponavljao, iznova i iznova. Svaki put, Sem i Begzbiprolazili bi pored svežeg leša. Ukupno ih je bilo deset. Semu se vrtelo u glavi i bilo mu je muka. Ovo je trebalo da budepohod da se kazne crvene noge, unište novine, spali Džim Lejn ipovrati ukradena imovina. Da, trebalo je da stradaju neki Kanzašani;međutim, to je trebalo da budu crvene noge i plave košulje, a nenenaoružani farmeri noću odvedeni od žena i dece. Kod desetog leša, Tejlor je naveo konja pored Sema i Bigzbija."'Zvini, Klemense", reče Tejlor. "Konj počinje da mi pravi vodu." Tejlor je zaustavio konja iznad mrtvaca i pustio ga da se ispiša natelo. Gerilci koji su bili dovoljno blizu da to vide nasmejali su se, a iSem je pokušao da se nasmeje. Nije želeo da vide koliko je užasnut.Sad ih se svih plašio. Čak i Tejlora. Posebno Tejlora. "Momci, dobro napoj'te konje na sledećem potoku!" glasno senasmejao Tejlor. "U Lorensu će biti puno ljudi kojima će zatrebatijedno ovakvo kupanje!" "Amin!" neko dreknu. Povik je odjekivao uz i niz stroj dok se Tejlor vraćao u kolonu poredSema.

Kapetan Greg ponovo je dojahao. "Momci, cenim vaša osećanja",reče on, "ali predlažem vam da sačuvate buku za sam naš cilj. Ondamožete da urlate koliko želite, a vidite da li možete da izmamite inekoliko urlika iz takozvanih ljudi iz Lorensa!" Gerilci su se ponovo nasmejali, ali zatim su stišali glasove došapata. Semu je to zvučalo kao siktanje pet stotina zmija. Sad je video da ono što će se dogoditi u Lorensu ima sličnosti sonime što je zamišljao da će da se dogodi baš kao što vulkan liči nasvica. Dopustio je da ga krivica zbog Orionove smrti i mržnja premacrvenim nogama zaslepe da ne vidi u šta su se pretvorili ljudi skojima je jahao. Želeo je da okrene Bigzbija, iziđe iz kolone i žustro ibrzo odjaše nazad u Misuri, ne zaustavljajući se do Hanibala. Ali znao je da ne može. Anderson mu je rekao kako će se postupatiprema dezerterima. Sem i Bigzbi ne bi odmakli ni sto jardi, a već biimali desetak ljudi na vratu. A nije bilo sumnje šta bi se dogodiloSemu kada bi ga uhvatili. Pored toga, njegov i Tejlorov izveštaj sa njihovog puta u Lorensdelimično je doprineo da Kvantril bude ubeđen da je pohod moguć.Zbog toga je Sem bio odgovorniji za ono što će da se dogodi negogotovo bilo ko drugi. Da sad pobegne, ispao bi ne samo kukavicanego i licemer. Sledeća farmerska kuća bila je poharana oko tri ujutro, a ovoga putacela kolona se rasturila i okupila da posmatra. Sada je i Sem biodovoljno blizu da vidi šta se događa: farmera na kolenima u svomdvorištu. Kapetan Tod stajao je ispred njega sa pištoljem uperenim unjegovo čelo i navodio mu imena nekih ljudi koji ga čekaju u paklu. Kvantril, na Crnoj Besi, prišao je pored Toda. "Džordže, preblizu smoLorensa da bi pucao", reče on. Sem je jedva mogao da razazna Todov izraz lica. Bio je to bes. "Majku mu, Bile", reče Tod. "Ovaj čovek zove se Džo Stoun. On jesmrdljivi misurski Unijaš koji je pobegao u Kanzas da umakne pravdii ja ću ga ubiti ma šta ti rekao." Stoun, samo u noćnoj košulji, drhtao je. Sem pogleda u stranu i videženu kako plače na dovratku kuće. Jedno dete pripilo se ženi zakolena i jecalo. Unutra je gorela uljana svetiljka, a njeno slabašnosvetlo oivičavalo je ženu i dete tako da se činilo kao da su uronjeni ubled plamen.

Kvantril je češkao svoje čekinjavo lice palcem i kažiprstom. "Pa,Džordže, slažem se da izdajnici moraju da umru. Ali sad smo namanje od šest milja od Lorensa i pucanj bi mogao da uzbuni grad." Učinilo se da će mu Tom nešto uzvratiti, ali onda je sklonio pištolj saStounovog čela i vratio ga u opasač. "U redu", reče on. "Bićemo tihi."Krupnim koracima prišao je svom konju i izvadio šarps karabin izkorica. "Seme!" pozvao je. "Dolazi ovamo!" Tejlor gurnu Sema u rebra. "'Ajde", reče on. Sem, gotovo ukočen od straha, poče da silazi s konja." "Mislio sam Sem Klifton", reče Tod. "Gde je on?" Sem se vratio u sedlo, a Klifton, stranac koji se pridružio gerilcimadok su uhode bile u Lorensu, sjahao je i prišao Todu. Tod je pružio pušku Kliftonu. "Neki mi kažu da postavljate punopitanja, gospodine Kliftone", reče on. "Zato, 'ajde da vidimo da liznate zašto ste ovde." Pokazao je na Stouna. "Prebi' izdajnikanamrtvo." Klifton se nije nećkao. Napravio je tri brza koraka i zario kundakpuške u Stounovo lice. Stoun se preturio na zemlju, a njegova žena idete zavrištaše. Onda Klifton tresnu Stouna po lobanji. Sem je poželeo da se okrene, ali nije mogao da se makne. Ovo jebila najužasnija stvar koju je ikada video, užasnija čak i od njegovogbrata Henrija koji leži u kovčegu ili njegovog brata Oriona koji leži naputu. Odgledao je sve. Nije mogao da spreči sebe da to ne odgleda. Tek kada je sve bilo gotovo, kada je Klifton prestao da udara i Stounpostao samo lešina, Sem je mogao da odvrati pogled. Pored njega,Tejlor se cerio. Još neki su se cerili. Ali bilo je i par ljudi koji suizgledali kao da im je toliko muka da će pasti s konja. Onda je pogledao pukovnika Kvantrila. Kvantrilove oči nisu treptale;odbijale su slabašno svetlo koje je dopiralo iz kuće. Usne su mu bilerazvučne u stisnut osmeh. Tod je uzeo svoju pušku od Kliftona i vratio je u korice, ne obrisavšije. Onda je pogledao Kvantrila drsko i podrugljivo. "Odgovara li vam, pukovniče?" Kvantril klimnu. "Odgovara mi, kapetane", reče on. Onda se okrenuoljudima. "Zapamtite ovo, momci", viknu on, "i poslužite ljude izLorensa na isti način! Ubijte! Ubijte i nećete pogrešiti! A sad, teraj'napred da ne svane pre nego što signemo!"

"Čuo si čoveka", reče Tejlor Semu. "Jesam", reče Sem. Glas mu je bio promukao. Mislio je da će muzauvek ostati promukao. Napadači su nastavili dalje, ostavljajući gospođu Stoun i njeno deteda u dvorištu nariču nad ostacima mesa. Kad se kolona ponovo obrazovala, Sem se zatekao blizu čela; jahaoje odmah iza Grega, Toda, Andersona i samog Kvantrila. Bilo je tokao da je Bog želeo da se osigura da će Sem moći dobro da vidikada sledeći čovek bude umro.

Istočno nebo se pretvaralo iz crnog u purpurasto-sivo kad suKvantrilovi napadači stigli na vrh brda jugositočno od Lorensa.Pukovnik Kvantril podigao je desnu ruku i kolona se zaustavila. Ispod njih, na manje od dve milje, Lorens je ležao nem kao smrt. Fleč Tejlor se razbrbljao. "Vidi ih! Prokleti Jenkiji skupili su se k'obebe s prstom u ustima!" Sem klimnu, s bolom u duši.

Kvantril je izvadio durbin i uperio ga prema uspavanom gradu."Deluje savršeno", reče on. "Ali ne vidim reku, još je mračno."Spustio je durbin i okrenuo se prema kapetanu Gregu. "Bile, uzmipetoro ljudi i kreni u izvidnicu. Mi ostali ćemo da sačekamo petnaestminuta, pa ćemo da krenemo za vama. Ako uočite nevolju, pojuritenazad i obavestite nas." Greg je salutirao Kvantrilu, a onda je prstom uperio u petoricu ljudinjemu najbližih. "Džejms, Janger, Makorkl, Tejlor i..." Gledao je pravou Sema. Sem nije mogao da se oglasi. Jezik mu je bio hladan i težak kaoglina. Zurio je u Frenka Džejmsa. "Klemens", reče Tejlor. "Tako je", reče Greg. "Klemens. Hajdemo, momci." Podbo je konja ikrenuo nizbrdo. "Hajdemo, Seme", reče Tejlor. Pružio se i udario Bigzbija po sapima,a Bigzbi posrnu napred. Uprkos strmom nagibu i drveću koje je bilo posuto po njemu, Greg ihje brzo vodio. Sve što je Semu preostalo bilo je da se drži zaBigzbijeve uzde i pusti da konj sam nađe put. Zaželeo je da se

Bigzbi spotakne i da on padne i slomi ruku ili nogu. Ali Bigzbi je biosuviše okretan za tako nešto. Sem će od početka do krajaprisustvovati napadu na Lorens. Na pola puta do podnožja, Greg je zaustavio konja, a Džejms,Janger, Makorkl i Tejlor uradiše isto to. Bigzbi je sam zastao i gotovobacio Sema na jabučicu sedla. "Šta nije u redu, kapetane?" upita Tejlor. Greg je stavio prst na usne, a onda ispružio taj prst prema jednojtački. Nekoliko stotina stopa niže, mula sa usamljenim jahačem na leđimaprobijala se uzbrdo kroz drveće. Mula i jahač na njoj jedva su sevideli na svetlu pre izlaska Sunca. "Šta to iko traži ovde ovako rano?" prošapta Tejlor. "Nije važno", šapatom odvrati Greg. "Ako nas vidi, a pustimo ga daumakne, isto je k'o da smo mrtvi." "Ali pucanj bi mogao da probudi grad, kap'tane", promuca Sem. Greg ga okrznu pogledom. "Onda nećemo da ispalimo pucanj koji bise mogao čuti u gradu." Okrenuo se prema Frenku Džejmsu. "Frenk,idi i ubi' ga. Ili nožem, ili mu prisloni pištolj na stomak da prigušišbuku. Ili mu prospi mozak. Baš me briga, samo budi tih." Džejms je izvadio pištolj, otkočio ga i poveo konja nizbrdo. Jahač na muli pojavio se iza drveta. Bio je sam i nenaoružan. Sem jesada mogao da mu vidi lice. Bio je to štamparski šegrt iz lorenškogŽurnala. Henri. Frenk Džejms jurio je nadole, ispružene desne ruke, upirući prstsmrti na nedužnog. I u tom trenu, Sem je ugledao sve što će se dogoditi i istinu o svemušto se već dogodilo. Sve je to video jasno kao u nekom od svojihsnova. Dečak će ležati leđima na zemlji. Negova bela košulja bićenatopljena krvlju. Sem će kleknuti pored njega, udarajući se u čelo,moleći ga da mu oprosti. Želeće da da sve samo da poništi ono štoje učinjeno. Ali biće prekasno. Henri će mu mrmljati o porodici, o voljenima koji ga više neće videti.A onda će prekorno pogledati Sema i umreti. Kao što se već dogodilo.

Ne kad je Semov brat Henri umro. Henri ga nije prekorno pogledao,a sve što je rekao bilo je: "Hvala ti, Seme." Ni kad je Orion umro. Orion je rekao: "Beži, Seme", a prezira nije bilou rečima. Samo brige. Samo ljubavi. Frenk Džejms jurio je nadole, ispružene desne ruke, upirući prstsmrti na nedužnog. Nedužnog, kao onog koga je Sem ubio. Bilo je to više od sna. Rekao je sebi da nije bio jedini od marionskihrendžera koji je pucao. I inače nikada ne bi pogodio bilo šta na šta jepucao. Ali u srcu je znao da tada nije bilo tako. Znao je da je kriv zaubistvo i za bol koji je porodica nedužnog, nenaoružanog čovekazbog toga osećala. Svo njegovo osećanje krivice, sva želja da se popravi... To uopšte nije bilo zbog njegove mrtve braće. Bilo je to zato što je ubio čoveka koji mu nije ništa učinio. Sem je pokušao da pobegne od te istine krećući na Zapad sOrionom. Ali tada, kada je Orion ubijen, pokušao je da zauzvratpokopa svoju krivicu tako što bi je prigrlio i rekao sebi da rat činiubijanje časnim ako je učinjeno za pravednu stvar. A osveta, rekaoje sebi, takva je stvar. Ali porodica čoveka koga je ubio mogla bi misliti upravo isto. Frenk Džejms jurio je nadole, ispružene desne ruke, upirući prstsmrti na nedužnog. A Sem to više nije mogao da podnese. Dreknuo je kao lud i Bigzbi polete niz padinu, sevajući pored drvećabrzinom koju nijedan konj iz Kvantrilove jedninice ne bi mogao dapostigne. Kada je Bigzbi stigao pored Džejmsovog konja, Sem trgnuuzde. Bigzbi tresnu u Džejmsovog konja i nabi ga na drvo. Džejms jeispao iz sedla i pištolj je opalio. Henrijeva mula se srušila, a Henri se preturio na zemlju. Sem je zauzdao Bigzbija ispred mule koja je umirala, skočio dole ipao na kolena pored dečaka. Henri podiže pogled prema njemu sa prezrivim izrazom na licu. "Jesili ti lud ili šta ti je?" upita on. Sem ga je zgrabio i zagrlio. Henri se koprcao da se oslobodi. "Gospodine Klemens? Kog vragato radite?"

Sem pogleda uzbrdo i vide kako Frenk Džejms ustaje. Džejmsovkonj stajao je u blizini, mahao glavom i njištao. Greg, Tejlor, Makorkl i Janger jahali su naniže, izvađenih pištolja. Sem je poskočio i nabacio Henrija na Bigzbijevo sedlo. "Nagni se tikdo mene", reče on. "Zašto?" upita Henri. Dečak je sada izgledao zbunjeno. Zurio je umrtvu mulu. "Samo to uradi i slušaj šta ću ti reći", odvrati Sem. "Moram da tinešto kažem, a da to ovi ljudi ne čuju." Henri se nagnuo. "Odjaši u grad što brže možeš", reče Sem. "Kad priđeš dovoljno date ljudi mogu čuti, viči da se Čarli Hart vratio, da se sada zove BiliKvantril i da sa sobom dovodi pet stotina ljudi. A ako ne možeš dasve to zapamtiš, samo viči: 'Kvantril!'. Viči: 'Kvantril!' koliko godmožeš, sve dok ne dođeš do Eldridž Hausa, a onda uđi unutra isvakome vikni 'Kvantril!'. Ako ti ne budu verovali, samo pokaži naovog konja i pitaj ih šta misle otkud ti taj vražji konj. Sad se uspravi!" Henri se uspravio, a Sem je pljesnuo Bigzbija po sapima. Bigzbi seokrenuo i pokušao da ugrize Sema za rame. "Ne sad, vrećo buva!" dreknu Sem. Podigao je ruku da još jednomtresne konja, ali Bigzbi je frknuo i preskočio mrtvu mulu pre nego štoje Sem stigao da ga dodirne. At se sjurio nizbrdo istom brzinom kao ipre, a Henri se čvrsto držao za njega. Sem duboko uzdahnu i okrenu se dok je izdisao. Frenk Džejms jehodao prema njemu ubistvenog izraza očiju, a četiri čoveka, koji sustizali na konjima iza Džejmsa, nisu delovali ništa srećnije. Sem jespustio ruku na kolt u opasaču, ali nije razmišljao da ga izvadi.Plašio se da će se upišati u pantalone. Ali moraće da pruži Henrijulepu početnu prednost. A ako bi to značilo njegovu smrt - pa, upravoje to to značilo. Bolje on nego dečak čija se jedina krivica sastojala uslaganju abolicionističkih novina. "Ti izdajničko kopile", reče Džejms, podiže revolver i uperi ga Semuu lice. Sem proguta knedlu i dođe do glasa: "Cev ti je puna zemlje", rečeon. Džejms pogleda pištolj i vide da je tako. Kapetan Greg podigao je svoj pištolj. "Moja je, međutim, čista", reče

on. Sem podiže ruke. "Kapetane, ne pucajte", reče on. Moraće da smislineku krupnu laž, brzo. "Izvinjavam se gospodinu Džejmsu, ali moraosam ga ga sprečim da mi ne ubije glasnika, zar ne? Trebalo je daranije nešto kažem, ali video sam da je to dečak tek kada je Džejmsveć krenuo na njega." "Glasnik?" upita Greg. Sem pogleda Tejlora, čije je lice bilo mešavina besa i neverice. "Štone kažeš nešto, Fleče? Zar nisi prepoznao dečaka?" Tejlor zatrepta. "Šta to lupaš?" Sem je spustio ruke, stavio ih na bokove i pokušao da izgleda kaoda je zgrožen. "Boga mu, Fleče, onaj dečak iz Misurija koga samsreo u Lorensu. Onaj čijeg su oca ubili džejhokeri i koji je kidnapovanu Kanzas. Pokazao sam ti ga u subotu ujutro, ali rekao bih da siprethodne večeri previše popio da bi zadržao informaciju." Greg pogleda Tejlora. "Kaplare, pio si viski, a trebalo je da izviđašgrad?" Tejlor se razljutio. "Do đavola, nisam!" "Zašto se onda ne sećaš da sam ti pokazao tog dečaka?" upita Sem."Pa, sećam se", nesigurno reče Sem. Sem je znao da to ne sme da pusti. "Zašto onda nisi rekao kapetanuGregu da je dečak obećao da će da dođe ovde da nas upozori akojoš Federalaca stigne u Lorens?" U Tejlorovim očima pojavila se panika. "Nisam prepoznao dečaka.Mračno je." "Kakva je to priča o plavim bluzama u Lorensu?" upita on. "Dečak mi je to kazao", reče Sem. "Šest stotina vojnika, od togačetiri stotine konjanika, spustilo se u utorak iz Levenvorta. Logorujuna južnoj obali reke, kaže on." Cev pištolja Frenka Džejmsa sada je bila čista i on je ponovo uperiopištolj na Sema. "Pa, što si ga opet posl'o nazad?" Sem je toliko zabrazdio u priču da je gotovo zaboravio na strah."Zato što je rekao da su plave bluze počele da svakog jutra izmeđupet i šest šalju šezdeset konjanika da izviđaju ravnicu između ovogmesta i Maunt Oreada. Rekao sam mu da nastavi da osmatra i da sevrati kad ih ugleda." Kol Janger, mrkog lica i tankih usana, revolverom napravi pokret

prema Semu. "Zašto bi nekom u Lorensu rekao ko si i šta tamoradiš?" "Već sam kazao zašto", odseče Sem. "Zato što je on iz Misurija imrzi Jenkije baš kao ti i ja. Možda i više, jer nije imao prilike daodraste pre nego što su mu oduzeli sve što je imao. A ja mu nisamtek tako, bez razloga, prišao i poverio mu se. Dvojica crvenih nogugnjurala su ga u valov sve dok se nije napola udavio. Kad su otišli,pitao sam ga zašto su to radili, a on je rekao da ih je nazvaokukavičkim jenkijevskim ubicama. Smatrao sam da možemo daupotrebimo takvog prijatelja u Lorensu, a Fleč se složio." Džon Mekorkl, čovek okruglastog lica sa šeširom s ravnim obodom,piljio je u Sema kroz stisnute kapke. "A kako je dečak znao gdećemo da budemo i kada?" "Znao je jer smo mu to kazali", reče Sem. "pukovnik je živeo u ovimkrajevima i kada je planirao napad, izabrao je ovo brdo da odavdenadziremo. Je l' tako, Fleče?" Tejlor klimnu. "A što se tiče kada", nastavio je Sem, "pa, Fleč i ja smo znali daćemo stići ovamo pre izlaska Sunca ili juče ili danas, pa smo reklidečaku da dođe oba dana ako bude trebalo da nam nešto kaže." Janger pogleda Tejlora. "Je li to istina, Fleče? Ili si bio toliko pijan dase ne sećaš?" Tejlor ga je besno pogledao. "Istina je, Kole. Samo ti nisam rekao, toje sve. Pet stotina ljudi ima u ovom pohodu i ne mogu svakom odvas sve da kažem, je l' tako?" Janger je zaustio da mu odgovori, ali ga je prekinuo zvuk stotinakopita sa padine iznad njih. Kvantril je čuo Džejmsov pucanj idovodio je ostatak ljudi. Greg je vratio pištolj u futrolu. "Onda, dobro", reče on, delujućiumorno. "'Ajde da kažemo pukovniku šta je dečak rekao." Pogledaoje Tejlora. "Ti to učini, Fleče. On te bolje poznaje nego Klemensa." Tejlor klimnu, a onda prostrelja Sema pogledom koji bi otopio čelik. U tom pogledu bilo je obećanje, ali Sem nije mario. Greg jepoverovao u njegovu priču i, za sada, bar, još je bio živ. A i Henri.

Tejlor je rekao pukovniku Kvantrilu da je dečak iz Misurija došao da

upozori napadače na šest stotina novih plavih bluza u Lorensu, kojisvi logoruju južno od reke, kao i na to da će izviđačka grupa odpedeset Federalaca najverovatnije uočiti gerilce pre nego što stignuda uđu u grad. Kvantril je slušao bez reči. Zurio je pravo ispred sebe,prema Lorensu, sve dok Tejlor nije završio. Onda je pogledao doleprema Semu, koji je još stajao pored mrtve mule. Kvantrilove oči bile su krhotine leda, ali Sem nije skrenuo pogled. Bioje siguran da bi pukovnik, kad bi se on trgnuo, shvatio kakav jelažljivi izdajnik. Jedan dug trenutak kasnije, Kvantril se okrenuo prema kapetanuTodu. "Šta ti misliš, Džordže?" upita on. Tod je izgledao kao da je pojeo kiseo krastavac. "Kroz durbin nisivideo šest stotina Federalaca, zar ne?" "Ne", reče Kvantril, "ali nisam mogao da vidim reku. Ako logorujublizu obale, onda ne mogu da se vide." "Onda, hajde da se vratimo i ponovo pogledamo", reče Tod. Kvantril odmahnu glavom. "Kad se Sunce bude podiglo dovoljnovisoko da možemo videti reku, i ljudi iz Lorensa podići će se nanoge. Ili ćemo sad da navalimo, ili da odustanemo." "Ali ako dole ima toliko vojnika", reče Greg, "nećemo imati izgleda.Ja bih da se povučemo do granice, pošaljemo još uhoda da ponovoosmotre grad i vratimo se kad budemo sigurni u pobedu." Kvantril pogleda u zemlju i pljunu. "Nek' se sve nosi", reče on. "Upravu si. Čak i da nema toliko vojnika, možda su u gradu čuli pucanjiz pištolja." Ljudi iza Kvantrila su žamorili. Mnogi su izgledali ljuti ili razočarani,ali gotovo isto toliko ljudi kao da je laknulo. Sem je očajnički pokušavao da izgleda razočarano, ali dolazilo mu jeda vrišti od sreće. Onda je Bil Anderson kriknuo, izvadio jedan od svojih pištolja iudarao konja sve dok ovaj nije stao nos u nos s Crnom Besi. "Predaleko smo došli!" vrisnuo je i uperio pištolj u pukovnika."Predaleko smo došli i naši ljudi su previše propatili! Ovaj napad bioje tvoja zamisao i ubedio si me da povedem svoje ljude! Proklet bio,Kvantrile, ima da to isteraš!" Kvantril je hladno zurio u Andersona. "Dobili smo nova obaveštenja",reče on. "Situacija se promenila."

Anderson odmahnu glavom. "Ništa se nije promenilo! Ništa! Jenkijisu ubili jednu moju sestru, a drugu obogaljili, i ja se ne vraćam dokne ubijem za osvetu njih dvesta! A ako pokušaš da me napustiš prenego što to bude gotovo, dvesta prvi čovek koga budem ubio zvaćese Bili Kvantril!" Kvantril se okrenuo prema Todu. "Džordže, molim te, uhapsitekapetana Andersona." Tod izvuče pištolj. "Mislim da neću", reče on i pomeri konja poredAndersonovog. "Došli smo da nešto obavimo, pa hajde da to iuradimo." Žagor među ljudima postao je glasniji. "Šta je s vama?" viknu Greg na Toda i Andersona. "Pukovnik Kvantrilvama komanduje!" Tod se podrugljivo nasmeja. "Dosta je tog 'pukovničkog' sranja.Džeferson Dejvis ne bi dao ovoj kukavici ni ovce da čuva, a kamolioficirko punomoćje." Na to, Frenk Džejms, Džon Mekorkl i Kol Janger priđoše i stadošepored Andersona i Toda. Bil Greg, Endi Blant i Džon Holt priđoše istadoše pored Kvantrila. Žagor među gerilcima prerastao je u povikei psovke. Nekoliko ljudi se odvojilo i odjahalo uzbrdo. Sem je odlučio da ga ne zanima ishod. Počeo je da uzmiče, alinaleteo je na mrtvu mulu. Kvantril je izgledao miran kao pogrebnik. "U redu, momci", reče on."Mislim da ste u pravu. Došli smo dovde i tukli smo i ranijejenkijevske vojnike." Pokazao je prema Lorensu. "Navalimo!" "To mi se više sviđa", reče Anderson i on i njegovi sledbeniciokrenuše konje prema Lorensu. Čim su se okrenuli, Kvantril je izvadio dva svoja pištolja iz opasača,podigao ih i ustrelio Bila Andersona u leđa. Anderson se stropoštao,a njegov konj je uzmaknuo. Brdo je eksplodiralo u pakao blesaka usta cevi, prasaka i vrisaka. Sem se bacio preko mule i skupio uz njena leđa, sve dok nije čuometke iz pištolja kako joj udaraju u stomak. Onda se otkotrljao ipoleteo nizbrdo na rukama i kolenima. Kada se između njega i borbenašlo dovoljno drveća, ustao je i potrčao. Pao je nekoliko puta prenego što je stigao do podnožja brda, ali nije dozvolio da ga to uspori.U podnožju brda drveće je ustupilo mesto prerijskoj travi i

zakržljalom žbunju i Sem potrča pravo prema Lorensu. Na ravniciispred sebe nije mogao da vidi Henrija i Bigzbija, pa se nadao da suveć stigli u grad. Iza njega je zagrmelo i on se osvrte tačno na vreme da ugleda vratkonja i petu čizme. Čizma ga je udarila u čelo i oborila ga na zemlju.Šešir mu je odleteo. Sem je ležao na leđima i zurio u nebo koje je postajalo sve svetlije.Onda se obris konjske glave pojavio iznad njega i vreo dahzapljusnuo mu je lice. "Ustaj i vadi pištolj iz opasača", reče glas. Sem se okrenuo, podigao na kolena i pogledao jahača. Bio je to FlečTejlor. Mornarički kolt uperio je Semu u lice. "Ubićeš me, Fleče?" upita Sem. "Ne dok si na kolenima", reče Tejlor. "Ustani, potegni pištolj izopasača i umri kao čovek." Sem se tiho, gorko nasmejao. Zapanjilo ga je to što nije bio uplašen. "Fleče, svi ljudi jednako umiru", reče on. "Nerado." Tejlor je još par sekundi držao pištolj uperen u Sema, a ondaopsovao i otkočio ga. Pogledao je ka brdu. "Slušaj samo kakav sipakao izazvao", reče on. Pucnjevi iz pištolja i krici pronosili su se ravnicom kao dim. Tejlor je vratio pogled na Sema. "Spasao si mi život", reče on, "takoda ti sada opraštam tvoj. Ali ako te ponovo vidim, ubiću te." Sem klimnu. "Hvala ti, Fleče." Tejlorove usne posuvratile su se sa zuba. "Idi do đavola", reče on.Onda je mamuznuo konja i odjahao nazad prema brdu. Sem je posmatrao Tejlora kako odlazi sve dok nije shvatio da seborba sa brda preliva na ravnicu. Ustao je, našao šešir - šešir kojimu je Tejlor dao - i ponovo potrčao prema Lorensu. Kada je stigao do ulice Masačusets, posrćući, iscrpljen, video jeljude na prozorima svih zgrada. Neki su nosili plave uniforme, alivećinom su to bili civili. Svaki čovek držao je revolver ili karabin.Jedan čovek izišao je i uperio pušku u Sema, ali dečak po imenuHenri odnekud se pojavio i sprečio ga. Onda je Henri dohvatio Semaza ruku i uvukao ga u Vitni Haus. Petnaest minuta kasnije, Sem je gledao kroz prozor sobe na drugomspratu kako predivni crni konj galopom ulazi u ulicu Masačusets.

Ruke jahača, koji je na sebi imao vezenu sivu košulju, sivepantalone i crne konjičke čizme, bile su vezane na leđima, a noge sumu bile vezane za stremene. Glava i ramena bili su mu umazanismolom i zapaljeni. Vrištao je. "To je Kvantril!" viknu neko. Salva pucnjeva začula se s obe strane ulice i konj i jahač padošemrtvi. Kroz nekoliko trenutaka, sto misurskih gerilaca, predvođenih,Džordžom Todom, nagrnulo je na ulicu. Njih četrnaestoro pokosio jepljusak olovnih kugli, a ostali su se okrenuli i razbežali, praćenivojnicima i građanima. Četa regruta crnaca dala se u poteru i ubilajoš tri gerilca na južnom kraju grada. Kada su pucnjava i vika prestali, mnoštvo građana okupilo se okoleša crnog konja i izgorelog, krvavog tela njegovog jahača. Gomilase razdvojila da propusti dva čoveka u crnim odelima i šeširima kojisu prišli telima. Sem je u njima prepoznao propovednike koje su on,Tejlor i Noland sreli nedelju dana ranije. Stariji propovednik podigao je Bibliju iznad Kvantrilovog leša."Zemlja zemlji", zapevao je. I mlađi propovednik podigao je svoju bibliju. "Pepeo pepelu", rekaoje. Uglas, opevaše: "I prah prahu." Onda su spustili Biblije, izvadili revolvere i ispalili još nekolikometaka u Kvantrila, za dodatak. "Amin", reče gomila. Sem sklopi zavese.

Senator Džim Lejn bio se vratio u Lorens u sredu na hitan sastanak iposlao je po Sema u subotu u podne, dan posle neuspelog napada.Lejn je bio mršaviji, mlađi i imao je više kose nego što je to Sem, naosnovu karikatura, zamišljao; međutim, njegova lepa kuća nazapadnom kraju grada bila je baš onakva kakvom ju je Semzamišljao. Bila je opremljena skupim nameštajem, uključujući i dvaklavira u sobi za primanje. "Kako to da imate dva klavira, senatore?" upita Sem. Tu noć nijespavao i nije ga se ticalo što možda zvuči optuživački. Lejn se nasmešio. "Jedan je moje majke", reče on. "Drugi je

pripadao jednom secesionisti iz okruga Džekson koji je otkrio da višenema gde da ga drži." Senator je uzeo pero i napisao par reči nalistu papira, zatim je smotao papir i gurnuo ga preko stola. "Kanzasvam zahvaljuje, gospodine Klemens, i žali zbog greške od pre dvegodine kada su garde crvenih nogu zamenili vašeg brata zarobovlasnika. Da su znali da je on bio imenovan za sekretara oblastiNevada, siguran sam da se ta tragedija ne bi dogodila." "Kazao im je", reče Sem. "Nisu mu poverovali." Lejn sleže ramenima. "Šta je, tu je, ali pravda će biti zadovoljena.General Juing naredio je svojim jedinicama da uhapse sve crvenenoge na koje naiđu. On veruje da su se ti ljudi bavili kriminalom uime slobode, a ja se s tim moram složiti." Potapšao je list hartije."Rečeno mi je da je guverneru Naju iz obalsti Nevada ponovopotreban sekretar. Ne mogu da vam jemčim nameštenje, ali ovo bitrebalo da vam olakša put." Nagnuo se napred. "Iskreno, gospodineKlemens, mislim da je vaša odluka da produžite za Nevadu dobra. Uovom gradu ima onih koji veruju da čovek koji je izgoreo uopšte nijeKvantril i da ovde niste kao prijatelj već kao Kvantrilov uhoda." Sem je zurio u list papira. "Karta za putovanje kočijom iz SentDžozefa iznosi sto pedeset dolara", reče on. "Ja imam deset." Lejn je ustao i izišao iz sobe. Kada se vratio, pružio je Semu trinovčanice od pedeset dolara i bocu viskija. "Ovo je destilovano iz kanzaškog kukuruza", reče senator, kuckajućibocu noktom. "Mislio sam da vam dam nešto što će vas sećati namoju državu." Sem je nabio novac u džep od kaputa i ustao, držeći bocu viskija zagrlić. Moju državu, rekao je Lejn. Šta je, tu je. "Do viđenja, senatore", reče Sem. Počeo je da se okreće. "Ne zaboravite moje preporuke", reče Lejn. Sem je podigao list papira, nabio ga u džep sa novcem i izišao izkuće. Henri je stajao napolju i držao Bigzbijeve uzde, a dvanaest plavihbluza čekalo je u blizini. Imali su uz sebe jednog konja viška. "Gospodine Klemens", pozvao ga je jedan od vojnika. "Naređenonam je da vas ispratimo do Sent Džozefa. Treba smesta dakrenemo." Nije zvučao da mu je drago zbog toga. Sve plave bluze upratnji bili su belci i Sem je pretpostavljao da im je to kazna zato što

nisu učestvovali u poteri s onim žarom s kojim su to činili njihovi crnidrugovi. Sem je klimnuo vojniku, a zatim spustio pogled na Henrija."Pretpostavljam da bi želeo da zadržiš konja", reče on. "Pa, ne bih, zapravo", reče Henri. "Zao je, ako mene neko nešto pita.Ali moj tata kaže da ili će da uzme Bigzbija kao odštetu za svojumazgu, ili će iskaliti bes na nečijoj koži. A pošto vi bežite, rekao bihda će moja savim dobro poslužiti." "Jedno dranje bi ti sigurno dobro došlo", reče Sem, "ali pošto meni taživotinja više ne treba, možeš da je zadržiš, a s njom i sedlo.Međutim, ja ću da uzmem bisage." Skinuo je bisage s konja i staviobocu viskija u jednu od njih. Nekoliko grumenova žutog šećera ležaloje na dnu bisaga, pa je dao jedan Bigzbiju. Bigzbi ga je neko vremežvakao i na kraju progutao, a onda pokušao da ujede Sema za šaku.Sem je Henriju dao ostatak šećera i odneo bisage do slobodnogkonja. "Zbogom, gospodine Klemens", reče Henri, penjući se na Bigzbija."Nikada vas neću zaboraviti." Sem je uzjahao svog konja. "Hvala ti, dečače", reče on, "ali ja ću izsve snage da se borim da zaboravim tebe, baš kao i sve drugovezano za ovaj zaraženi prišt od grada." Henri ga je sumnjičavo pogledao. "Gospodine Klemens", reče on,"mislim da ste vi lažov." "To ne pobijam", reče Sem. "Samo bih želeo da mi se to isplati." Plave bluze su krenule i Semov konj pođe sa njima. Sem se osvrnuoda mahne Henriju i Bigzbiju, ali oni su se već okrenuli na drugustranu i nisu ga videli. Na putu do skele, Sem i ostali vojnici prošli su pored Eldridž Hausa,gde je osamnaest tela bilo položeno na pločnik. Već su počela dasmrde. Jedan broj građana još je bio okupljen u blizini, a iz onogašto je Sem mogao da čuje, najviše ih je zanimao mrtav crnac, koji jebio jedan od tri napadača što su ih ubili crnački regruti. Pitali su se,zašto bi bilo koji čovek njegove rase jahao s Kvantrilom? Sem je zaustio da kaže: "Zbog novca", ali reči su mu zastale u grlu. Poslednja četiri tela na pločniku bila su tela Džordža Toda, KolaJangera, Frenka Džejmsa i Flečera Tejlora. Sem je skrenuo pogled i projahao.

Proveo je subotnju noć logorujući pored puta sa vojnicima, anedeljnu u hotelu u Sent Džozefu, ali obe nije spavao. U ponedeljakujutro, odneo je bisage do kočijske stanice, platio kartu i ukrcao se.Ostala dva putnika i nekoliko vreća pošte uskoro su mu se pridružili ikočija je u osam sati krenula na zapad. Kada su prošli mesto na kome je Orion ubijen, Sem je izvadio viskikoji mu je Lejn dao i počeo da pije. Ponudio je svoje saputnike, alisvaki od njih uzeo je samo gutljaj, a onda odbio dalje da pije, srečima da je to najodvratnija stvar koju su ikada probali. Sem sesložio, pa ipak je ispio gotovo pola boce. Na sledećoj stanici, dok su konji menjani, popeo se na vrh kočije,sve sa svojim bisagama. Kada je kočija opet krenula, Sem jenastavio da pije viski i da zuri u zelena i zlatna polja. Uskoro, glavevrele od Sunca i alkohola, palo mu je na pamet da kukuruz i travakoji se mrdaju na vetru izgledaju kao okeanski talasi posle oluje.Setio se odmora koji je proveo blizu Nju Orlinsa, gledajući naMeksički zaliv posle peljarenja parobroda niz Misisipi. Pitao se da liće mu se bilo šta u Nevadi upola toliko dopadati. Pomisao na Nevadu podsetila ga je na pismo koje mu je napisaoDžim Lejn, tako da ga je izvadio i pročitao:

Dragi guvernere Naju, Sećate li se da je pre dve godine Vaš predviđeni sekretar, gospodinOrion Klemens, nesrećno nastradao pre nego što je stigao dapreuzme dužnost. Ovim pismom predstavljam vam njegovog mlađegbrata, Semjuela, koji je služio svojoj državi i koji je odanirepublikanac. Verujem da ćete uraditi sve da mu osigurate bilo kakvozaposlenje za koje bi bio pogodan. Najiskrenije Vaš, Džejms Lejn, senator Velike i Plemenite Države Kanzas

Sem je pocepao pismo i pustio da njegove deliće razveje vetar. Akobi u Nevadi postojalo 'bilo kakvo zaposlenje za koje bi bio pogodan',dobiće ga bez ikakve pomoći jednog samozadovoljnog, lopovskogkurvinog sina kakav je Džim Lejn.

Niti će piti više i kap Lejnovog groznog viskija. Nagnuo se nad tankugvozdenu ogradu na krovu kočije i ispraznio bocu na put. Onda jeotvorio jednu od bisaga, izvadio kolt i ustao. Držao je bocu viskija ulevoj ruci, a pištolj u desnoj. Pratilac kočije osvrnuo se prema njemu. "Šta to radite, gospodine?"upita on. Sem je raširio ruke. "Govorim zbogom prokletoj državi Kanzas",dreknu on, "i brišem za Područje!" Bacio je pogled preko visoke trave. Mreškala se u talasima. Nedostajala mu je reka. Nedostajala su mu braća. Ali ubijanje ljudi zbog sveta koji je nestao neće ga vratiti. Vreme je dastvori drugi. "Haf-les tven!" dreknu on. I vozač i pratilac osvrnuše se i pogledaše ga. "Kvoter-les tven!" povika Sem. Onda je zamhnuo levom rukom nazad i trznuo je napred, bacajućibocu iznad trave. Kada je stigla u najvišu tačku leta, smirio je desnuruku, otkočio palcem kolt i pritisnuo obarač. Boca se rasprsnula u brilijantne krhotine. Kočija se nagnula i Sem sede na krov uz udarac. "Boga mu!" viknu pratilac. "Uplaši još jednom konje i letiš napolje!" Sem je uzeo pištolj za cev i ponudio ga pratiocu. "Molim vas,prihvatite ovo", reče on, "uz izvinjenje." Pratilac ga je uzeo. "Vratiću vam ga kad se otreznite." "Ne", reče Sem, "nećete." Onda je zabacio glavu i zaurlao: "MAAAARRRRK TVEEENN!" Dva hvata. Bezbedna voda. Legao je sa šeširom preko lica i zaspao, a nijedan mrtvac nije mupohodio snove. Za Sema Klemensa, rat je bio završen.

Stiven Kraus: IZA GRANICEPlamen u najvišim granama njegove jelke grimizom joj je oivičavao

kratko podšišanu, crnu kosu, a u hiljadama srebrnastih listićaogledale su joj se oči. Prošla je prstima kroz kosu i izgladila haljinu - batik duginih boja,primetio je Konrad kao da je na poslovnom sastanku. Bila je bolnolepa. I umirala je, naravno. Ni zbog čega drugog se ne bi vratila. "Zdravo, Greta", reče on. Sopstveni glas ga je iznenadio. Zvučao jemirno i bestrasno, a osećao se potpuno drugačije. Nezainteresovano se okrenula ka njemu, i dalje se zanimajući zajelku. "Dobro jutro, Konrade. Nisam čula kada si ušao." Pružila mu je ruku. Dodir je zapucketao od statičkog elektriciteta,zaostalog. "Koliko je prošlo?" "Tri godine", prebrzo je odgovorio. "Tri godine i dva meseca." Klimnula je glavom i pogledom prešla po kancelariji. Nije bilo mnogotoga što bi je moglo zanimati. Sto sa holo kockom u jednom uglu,dugačak zid od metastakla sa sivim gradom dvadeset spratovaispod. I jelka, naravno; jedini ukras. Dodirnula je jedan krhki izdanak."Divna je, Konrade. Čini mi se kao da joj ovde nije mesto." "Nipošto. Ona je metafora cirkulatornog sistema. Stablo predstavljasrce. Glavne grane su najveće arterije i vene - to iznad tebe jesuperior vena cava. Grančice su kapilari, i tako dalje..." Posmatrala je zamrznute plamene jezičke na vrhu krošnje. "Zaštogori?" "Vatra predstavlja granicu krv-mozak. Nepoznata teritorija." Delovala je razočarano. "Znači, to je nekakav instrument?" "Da. Drvo podataka. Koristim ga kada se krećem kroz telo. Zamislitrodimenzionu auto-kartu. Počevši od srca, mogu da putujem kudagod hoću, do svake pojedine grupe ćelija." Prekinuo je predavanje i ponudio je da sedne. Učinila je to, šepajući.Ataksija, pomislio je. Nekako joj je i ona dodavala na skladnosti. Konrad je signalizirao rožnjačnom monitoru i skrolovao njen kartonpreko vidnog polja. Limfoma sa lošom prognozom. Dijagnoza jepostavljena pre više od godinu dana. Skrolovao je dalje. Displej sezamutio. Treptajem je morao da skloni suze da bi mogao da nastavi.

Lični podaci: trideset godina, neudata, bez dece. Sve je to znao.Pretražio je sve javne baze podataka tražeći reference o njoj. Bila jeizvršni predsednik fabrike hemijskih proizvoda. I to mu je bilopoznato. "Posao ti dobro ide", reče on. "Da. Za ostalo nisam imala mnogo vremena." Čak i dok je sedela nije prestajala da se kreće. Sklapala je irasklapala ruke, okretala narukvicu od ogledalaca. Letimice je prešao preko istorije lečenja: zračenje, gađanje lipidnimčesticama, usmereni ultrazvuk. "Nisi puno obilazila doktore." Gotovo da se nasmešila. "Recimo da sam iscrpela konvencionalnemetode." Klimnuo je glavom. Ništa neobično. "Moraćeš na skener." "Pa... bila sam pre nekoliko nedelja." "Znam." Skeniranje je bilo skupo i nijedna polisa osiguranja nije pokrivalanjegove troškove. "Telo ti se menja. Epitel se skida, krvne ćelije zamenjuju, neuroniumiru. Potrebno je da ti upoznam telo do molekularnog nivoa." Treptajem je ugasio monitor i ostao da bulji u njeno lice. Ličilo je nadelo geometričara: ublaženi oštri uglovi i tanke, nenagomilane linije.Delovala je blago konkavno i za senu bleđe nego što je se sećao. Pogledala je u stranu i primetila holo kocku u uglu stola. U kocki,mlada Greta sedela je u vrtu podvijenih nogu. Tamne oči gledale sunegde u daljinu, a kosa, tada duža, strogo je bila podvezana pozadi.U pozadini cvetali su makovi. Greta ponovo podiže pogled, ne govoreći ništa. Tišina između njihse produbljivala. "Ne želim da ti budim nadu", reče on, naposletku. "Molekularnahirurgija još ima ograničenu primenu, bez obzira na publicitet kojidobija." Bio je to spremljen govor. Čak je i njemu bio dosadan. "Akopostoji lokalni molekularni patololški poremećaj verovatno ću gapronaći. Ako je poremećaj dovoljno lako uočiti, loš kodon u tvojojDNK, recimo, možda ću moći da ga korigujem." Iscrpeo je demante. Ponovo se zabavio njenim kartonom. I skoroistovremeno treptajem ga isključio.

"Majka ti je umrla od leukemije", reče on, zapanjen. Bili su ljubavnici, bez obzira na to koliko kratko, a nikada mu to nijerekla. "Da. Bilo mi je šest godina." Glas joj je bio tih i nemuzikalan, kao daje sama sebi govorila. "Sećam se kad se kraj približavao. Otac je bioočajan. Sve je pokušao. Jedan od čudotvornih lekova, laetril, zar ne?Ne, to je bilo pre. Interferon? Koderas? Nešto slično. Mogao sedobiti samo u Evropi. Otac je hteo da ide. Bila sam tako ljuta nanjega. Činilo mi se to tako... nedostojanstveno." "Molekularna hirurgija teško se može uporediti sa laetrilom", blagoreče Konrad. "Ne, naravno da ne može." Sklopila je oči. "Kad želiš da idemo naskener?" "Sad odmah. Osim ako ne želiš da ti još malo objasnim tehniku." "Ne. Hvala ti." Nećkao se. "Da li bi želela da posle odemo na čokoladu? U bliziniima lep kafić." Izraz lica joj se nije promenio. "Bolje ne. Moram nazad na posao." Usiljeno se nasmešio. "U redu." Ustao je i poveo je iza stola do vrata koja su se otvorila u topao mirisaparata. Presvukla se u nabranu zelenu bolničku haljinu koja joj jeostavljala gole ruke i listove. Nagnao je sebe da gleda u stranu ikalibriše skener. Veliki, valjkasti poklopac se podigao i on je smesti iza njega. Početnasekvenca se ponavljala, displeji skrolovali, indikatori treptali.Naelektrisan vazduh za tren je zasvetlucao, a onda, tiho, beskrajnostrpljivo, aparat je snimio položaj svakog atoma njenog tela.

Ostali molekularni hirurzi zapošljavali su gomilu asistenata itehničara. Konrad nije. Najbolje je radio sam. Seo je za sto i pripremio se: usporio je disanje, zatamnio sobu, zidod metastakla učinio neprozirnim. Ništa ga se drugo nije ticalo, ništanije bilo važno. Čak je i Greta za trenutak postala apstrakcija, fajl sapodacima zapletenim u kodirane kristale. Trepnuo je rožnjačnommonitoru i ubacio ruku u rukavicu za podatke. Jelka je isijavala blagudijademu plavetnila. Sve je u vezama.

Ma koliko se telo pomeralo ili menjalo, njegova topologija ostajegotovo konstantna. Srce uvek vodi do aorte, aorta do karotidnearterije, karotida do maksilarne. Problem uskladištenja svih podataka neophodnih da se opiše jednojedino ljudsko telo još je na klimavim nogama. Problemorganizovanja i pristupa tim podacima još je veći. A o editovanju... Počeo je, kao i uvek, od cirkulatornog sistema. Podesio je simulatorna prikazivanje u realnom vremenu i sledio krv iz desne komore uluk aorte. Rezolucija je bila slaba. Svaki okvir pokazivao je nekolikocentimetara tkiva. Stablo se osvetljavalo kako je napredovao. Kroz spoljnu karličnuarteriju u bedrenu. Prolazi su se sužavali. Konrad je osećao pritisakkrvi, stalne udare koji su podsticali napredovanje. Podigao jeuvećanje. Struja krvi pretvorila se od viskoznog crvenkastog želea upojedinačne ćelije koje su se gurale i tumbale, hrleći napred. Odvajajući se u mikroskopski krvni sud, naglo je zamrznuo displej.Ispred, delimično uklinjena u zid kapilara, nalazila se grudvasta,izobličena kancerozna ćelija. Zumirao je i letimice prešao prekonjene membrane. Bolest je ključala ispod površine; frenetičan,neregulisan rast. Na maksimalnom povećanju mogli su se razabrati pojedinačnimolekuli. Niz za nizom liposaharidnih vlakana uzdizao se samembrane poput vlati žita. Desetak ili više abnormalnih proteinatakođe su izbijali iz unutrašnjosti; molekuli koji je odavno trebalo daobeleže ćeliju što je imuni sistem treba da uništi. Sve je uneo uspisak. Prsti su se hitro kretali u rukavici. Skočio je nazad u struju krvi,krstareći bedrenom arterijom - jedna od nižih grana na njegovoj jelci.Zatim je ušao u duboku femoralu, pa u koštanu srž. Locirao je zdravu ćeliju i provukao se kroz nanometar širokpermeabilni prolaz u mirnu unutrašnjost. Prolebdeo je poredružičastog Golđijevog aparata i zbrčkanog endoplazmatičnogretikuluma u jedro. Hromozomi su bili razmršeni, zaposleni. Izgubio je nekoliko minuta orjentišući se u spirali DNK, a zatim jelocirao biblioteku gena koji su imunoubice - antitela i T-ćelijereceptore. Brižljivo je proverio svaki kodon. Prsti su mu zaplesali, a zatim zastali. Jedan od gena sa dugačkim

lancem, broj 167 od tri stotine pari varijanata u njenoj biblioteci, bioje loše kodiran. Tačkasta mutacija, jedan pogrešan par baza. Tajdugački lanac može da se kombinuje sa proteinima kratkih lanaca nahiljade različitih načina da bi oblikovao T-ćelije receptora - molekulekoji će prepoznati kancerozne ćelije. Pustio je simulator da ih sagradinekoliko; uvijajući proteini, Y-oblika, koji su se kovrdžali na jednomkraju na poseban, nedelotvoran način. Konrad se odgurnuo od stola, nasuo šolju misoa i progutao ga dokse još pušio. Bio je sasvim blizu. Ponovo je uvukao ruku u rukavicu i obavio jednostavnu zamenu ugenu dugačkog lanca; guanin umesto adenina. Razlika u samojednom jedinom atomu. Oštrica noža između života i smrti. Simulator je izgradio drugu T-ćeliju. Ovoga puta receptor je bioispravljen, krepak i spreman. Ćelija je bila sjajna, plavičasta, poputnovog revolverskog metka. Postavio je simulaciju. Visoko uvećanje,potpun opseg. Njegovi ostali sistemi jedan po jedan su se gasili. Otvorio je poru u kapilaru i upustio T-ćeliju. Ćelija je za trenutaklagano podrhtavala u vrtlogu, a zatim ju je struja ponela. Crvenakrvna zrnca gurala su se kao neorganizovana gomila, ali T-ćelija jeglatko napredovala - džentlmen u rulji. Zamišljao je njen baršunastglas: Izvinite, gospodine. Žurim. Crna Marija. Anđeo osvete. Crnaajkula. Ćelija je skrenula sa glavnog puta brahijalne arterije u usku alejuradijalne povratne struje. Ćelija sa jedrom tumarala je blizu zidakrvnog suda. T-ćelija skliznula je u nju. Dobro veče, gospodine. Naglašeno uglađeno molekularno rukovanje. Kao što jezičak naležeu žljeb, zavrtanj u maticu. Svaki atom napet treperi, dodiruje,istražuje. ... ništa, samo domaći protein zdrave ćelije. Nema antigena kancera.Rastanak. Primite moje izvinjenje gospodine. Mislio sam da ste jedan mojpoznanik. Klizila je ponovo niz aleju do mračnog, dalekog kraja. Još jednaćelija. Receptor ispituje, osećajući... eno ga opet domaći protein,kruži okolo... DA!! Molekul antigena! Receptor je zapucao: zaslepljujući pohod čisto bele mržnje. Mreža

proteinskih vlakana se proširila, privukla metu bliže. Krupna,pogrešno oblikovana ćelijska morfologija - kancerozna ćelijabacakala se u kobnom zagrljaju T-ćelije. Enzimi su strujali napolje. Konrad se nagnuo napred u stolici. Ruke su mu bile stisnute urukavici. "Umri", prošaptao je. "Umri." Kancerozna ćelija se nadimala, a zatim se izokrenula, raspršavajućiprotopalazmu. Iscrpljen, Konrad obrisa znoj sa lica. Izvukao je rukuiz rukavice. Displej simulatora se zamrzao. T-ćelija bila je zamrljanaod sluzi. Trijumfujući, njeni receptori brutalno su hrlili napred. Greta će živeti. Konrad treptajem isključi monitor, a zatim duboko uzdahnu. Ostalo jebilo rutina, samo malo programiranja na molekularnom asembleru. Preživeće. Ponovo je mogao da razmišlja o njoj. Mogao je da razmišlja o njenoj jogunastoj naravi, o njenim rasipnoelegantnim pokretima. Mogao je da se priseti kako izgleda kada jojkošulja dodiruje telo klizeći preko vitkih bokova i ramena. Pročistio je zid da propusti neku usamljenu svetlost grada.Razmišljanje o Greti bilo je narkotično, kad čovek počne nije bilolako zaustaviti se. Pogledao je holo kocku. Zahvatila je tako malonjene energije ili njene moći nad njim. Poželeo je da je imao neštobolje. Ali, naravno, i imao je. Drhtavim rukama ponovo je uključio simulaciju. Povećavao je iumanjivao dok nije ostalo samo njeno lice. Činilo se kao da jeisklesano iz besprekornog belog kamena. Otvorio joj je oči.Umanjujući dalje, displej ju je pokazao od glave do pete. Počeo je sapotpunom zamenom molekula papira u njenoj bolničkoj haljini.Postepeno, od donje ivice nagore, odeća joj se pretvarala u dim. Sedeo je potpuno nepomično, ne dišući. Prsti su mu plesali u sopstvenom ritmu. Zumirao je displej dole iunutra, sve dok se nije ukazala unutrašnjost njenog srca. Kretao sekroz levu komoru, uz uzlaznu aortu, kroz luk u levu srčanu arteriju.Zatim je krenuo drugom granom u unutrašnju karotidu i njenulobanju. Svetlost je treperila blizu vrha jelke, penjući se kroz sve finije grane.

Kružio je centralnom moždanom arterijom do same granice krv-mozak. Kruna jelke je pulsirala, plamenovi su bili tako svetli da su ostaviligrčeći zeleni pseudolik kada je pogledao u stranu. Zgrčeni prstinačinili su još jedan, poslednji pokret... I drvo se ugasilo.

Konrad je osetio zanos moguć samo kroz iscrpljenost. Radio je celunoć. Programiranje je bilo završeno pre samo nekoliko minuta. Greta je sela preko puta stola, obučena u obešeni, prskani džemper,i provlačila prste kroz kosu. Nije mogao da skine pogled sa nje.Delovala je zabrinuto, kao da se plaši da pita šta je pronašao. Duboko je uzdahnuo. "Greta, mislim da mogu da ti pomognem.Ispalo je da je problem jednostavan. U pitanju je neznatna genetskagreška, lako popravljiva. Obmotala je ruke oko sebe, verovatno ni ne svhatajući šta radi. "Želeo bih da ti dam injekciju, ali moraš da shvatiš njeno dejstvo."Ustao je. "Injekcija sadrži nekoliko molekularnih aparata virusnogporekla suspendovanih u fiziološkom rastvoru. Kroz krv, aparati ćese probiti do koštane srži. Kada dospeju tamo, lociraće nekoliko B-ćelija prethodnika i ubaciće kratak delić DNK u svaku, aktivirajući ih.Te ćelije će početi da prave agente, T-ćelije, koje se uspešno mogunositi sa tvojim rakom. One su ono što ti je nedostajalo." Seo je na ivicu stola, vrlo blizu nje. "U sledećih nekoliko dana tećelije će se kloniranjem umnožiti milijardu puta. Tvoje telo ćeregulisati proces, zamenjujući uništeno tkivo zdravim ćelijama." Za trenutak je delovala ranjivo, čak preplašeno. "Je li to sve?" Za trenutak se nećkao. "Da, to je sve." Polako je klimnula glavom, gledajući u stranu, kao da ulazi u neštonečasno. Dao joj je injekciju. Posle nekoliko minuta podigla je pogled i oči sujoj bile okrugle kao sunca.

Greta je imala neke loše navike. Ne razmišljajući, spuštala bi stvari inikada ih ne bi podizala. Nalazila je da je Konradova averzija premagomilanju stvari simpatična. Ništa od toga nije ga brinulo. Nasuprot. Naklonjen svemu čega bi se

ona dotakla, sa strašću je posmatrao napola prazne vinske čaše ipresavijene časopise razbacane po stanu. Našao je izgovor da traćivreme nad jutarnjim čajem dok nije otišla na posao. Satima ju jegledao dok je spavala. Njihova veza se brzo razvila. Posle druge posete ordinaciji, Konradju je odveo na ručak. Po neizrečenom dogovoru, izbegavali su dapominju raniju vezu. Pretpostavljao je da je to zbog toga što je sejedva sećala. Nekoliko dana kasnije preselio se u njen stan; njegovje bio premali i oskudno namešten za njen ukus. Konradu se činiločudesnim što je tamo bio dobrodošao. Svaki put kad bi Greta izišla izkupatila sa peškirom oko glave, ili kad bi nestrpljivo razgovarala sanekim telefonom, bio je zapanjen kako ga je potpuno uklopila u svojživot. On se prilagodio. Naučio je da voli njenu divlju muziku i pomodansferičan nameštaj. Čak se naučio da voli i bučne restorane u koje jeodlazila sa prijateljima. Sa ukočenim smeškom slušao je kakoraspravljaju o oglašavanju i poreskim stimulacijama. Pokušavao jeda mnogo ne govori; kad god bi započeo, završio bi razgovorom osvom poslu. Greta je to mrzela. Podsećalo ju je to na njenu bolest,zaključila je. Podsećalo ju je na to koliko joj je bila potrebna njegovapomoć. Konrad je pokušao da smanji vreme koje je provodio na poslu. Ipak,prečesto je kasno dolazio kući. U ordinaciji su ga ćelijske ekskurzije idalje strasno zaokupljivale, pa bi, posle nečega što bi mu se učiniloda je nekoliko minuta, ustanovio da je prošlo pola večeri. Tada bi jojkupovao poklončiće: cveće, ili nešto u čemu bi mogla da vidi svojodraz. Jednom joj je poklonio negliže boje dima. Prodajni sistem pitao je zanjen broj. Ni to nije znao. Nije čak ni želeo da nagađa. Pretpostavljaoje da ju je napetost u držanju činila višom. Vratio se u ordinaciju,izvukao simulaciju iz svojih fajlova i animirao je. Sistem je do umikron sračunao njene mere. Te noći mu je oprostila. Promena na njoj bila je značajna. Posle manje od mesec danakonkavnost i nesigurnost su nestali. Ranjivost od pre nekolikomeseci bilo je nemoguće zamisliti. Pomalo mu je nedostajala.

Jedne noći Konrad je došao tako kasno da sunce samo što nijeizišlo. Čak se nije osećao ni umoran. Greta je sedela u kreveturadeći na rožnjačnom monitoru. Mali jantarni karakteri treptali supreko njega, verovatno berzanski pokazatelji. Prstima je dobovala popokrivaču. "Uradio sam nešto fantastično", rekao je. Nije odgovorila. "Staklasto telo u oku tog momka se zamutilo, znaš ona tečnost uoku. Ništa nije video. Ispostavilo se da njegova mrežnjača lučipotpuno pogrešan protein. On se taložio u vidu veoma sitnih čestica.Nisam nikako uspevao da isključim gene koji su to radili, previšećelija je imalo tu grešku, tako da sam izmenio neke druge ćelijenateravši ih da luče protein koji je pogubno delovao po reakciju..." Treptajem je isključila monitor i upiljila se u njega. "Jesi li završio?" Glupo je klimnuo glavom. Palo mu je na pamet da joj nije ništadoneo. Podsetila ga je na večeru koju su planirali za prethodno veče. "Zvalasam te desetak puta. Zar ne proveravaš poruke?" Nije znao šta da kaže. Ušao je u dnevnu sobu i zario glavu u šake.Posle nekoliko minuta izišla je i sela pored njega. "Šta ću sa tobomda radim? Ponekad si tako smušen." Ustala je i prišla baru. "Zarnisi?" Oštro je odmahnuo glavom. "Ne. Nikada." Nije ga slušala. "Da li je samo fizička privlačnost to što nas držizajedno?" "Molim te da tako ne govoriš." Nasula je piće i dugo ga posmatrala. "Ja neću da svako veče ovdeprovodim pletući, ili šta se već radi, čekajući da se vratiš kući. Nisamsigurna ni zašto to sada radim." Vratila se u spavaću sobu ne sačekavši odgovor. Te noći spavao jena kauču, za kaznu. Ujutru se tiho kretao po stanu, pokušavajući da bude neprimetan.Iznenada je naleteo na nju u njenoj radnoj sobi. Bila je nagnuta nadknjigu i tiho plakala. Povukao se pre nego što ga je primetila.

Dvoje Gretinih prijatelja sa posla ustali su od stola, suzdržano sesmejući. Konrad uopšte nije razumeo o čemu su pričali.

"Šta proslavljamo?" upitao je. Greta je nosila gotovo providnu bluzu od batika. Muškarci za ostalimstolovima otvoreno su piljili u nju. Kelneri sa unazad zalizanomkosom i košuljama sa ruskom kragnom kružili su poput meseca. Nasmejala se. "Naše prvo javno nuđenje. Ti i ne znaš šta to znači,zar ne?" Odmahnuo je glavom. "Reci mi." "Naša osnivačka glavnica prvi put se javno nudi na prodaju. Velikalova. Faksimilno pokrivanje. Nude se cirkulari ugrađeni u holokocke." Podigla je čašu. "Šampanjac." "Čestitam." Slegnula je ramenima. Delovala je spokojno i nekarakterističnomirno. "Ne izgledaš mi preterano uzbuđena?" "I nisam. U stvari, vrhunac je već prošao. Ali sutra uveče u kancelarijiimamo veliku žurku. Možeš li da se izvučeš?" "Pokušaću, ali u toku mi je simulacija; cirkulacija krvi u mozgu.Mislim da mogu da povratim atrofiju..." Blago je odmahnula glavom. "Ne govori o poslu." "Ti si govorila o poslu", pokušao je logikom Konrad. Sklonio je kosusa očiju i nagnuo se napred. "Greta, želeo bih da možeš da osetišono što ja osećam. Kako je to putovati u tom svetu. Mogao bihjednom da te prikopčam na simulator, da te povedem na put..." Orbitirajući kelner doneo je hleb u čudno izrezbarenoj korpici. Greta je zaustila da nešto kaže, a onda stala. Podižući pogled,Konrad je ustanovio da ona plače. Bezuspešno je pipkao tražećimaramicu. Konačno joj je dodao svoj ubrus. "Greta, je li ti dobro?" Kelner se ukotvio, buljeći u njega. Konrad mu mahnu da ide. "Šta je sad?" Gotovo čitav minut nije mogla da progovori. Pokazala je na hleb."Moja majka imala je takvu korpicu. Već dvadeset pet godina nisamvidela nijednu." Da li je to bilo sve? "Nikada mi nisi puno pričala o njoj", reče on. "Ne sećam se mnogo, kao da sam blokirala taj deo života. Ali uposlednje vreme puno razmišljam o njoj." Uzdahnula je. "Žao mi je."

Odmahnuo je glavom. "Nema razloga. Ja želim da te boljeupoznam." Posegnula je rukom preko stola i uzela ga za ruku. "Ja želim da boljeupoznam... sebe. Želim da razumem zašto sam tako srećna." Suzaje pratila krivinu jagodične kosti. Jedan dug trenutak je ćutala."Konrade, nikada nismo razgovarali o deci." Zabezeknuo se. Deca su bila vanzemaljska stvorenja. Emitovala subuku i nered. "Ne, nismo", reče on. "Pored mog i tvog posla, nevidim kako..." Prstima mu je dodirnula usne. " Samo razmisli o tome."

Sledeće večeri Konrad se rano vratio kući. Greta je još bila na žurci.Stan je izgledao tako prazan bez nje. Pokušao je da čita, odustao, obrisao prašinu sa stolova, šetkao sepo dnevnoj sobi. Svaki put kad bi čuo neki šum pogledao bi na vrata.Posle desetog puta počeo je da se pita da li će uopšte doći kući. Većga je jednom ostavila bez ikakvog upozorenja. Nije bilo razloga dasumnja da ponovo neće otići. Put koji je prelazio šetajući se produžio. Jedna petlja vodila je unjenu radnu sobu. Kao i obično, sto joj je bio raskupusan, sagomilom izveštaja i kodiranih kristala. Na sredini stola nalazilo senešto neočekivano - knjiga povezana u svilu sa viktorijanskomšarom na koricama. U stvari, dnevnik. Za trenutak se opirao, a onda je zastao i otvorio ga na mestu gde jetraka označavala poslednji zapis - tek treći ili četvrti; knjiga je bilanova. Njen rukopis bio je neprikladno uredan i devojački. Shvatio jeda ga nikada ranije nije video. Pitao se da li ga se stidi.

Konrad je zaboravio na večeru sa Selijom i Majkom. Osećala sam seglupo dok sam objašnjavala zašto nije stigao. Ali - mrzim što tokažem - pre bi se reklo da sam osećala olakšanje nego bes. Konradje tako nesiguran u sebe u prisustvu drugih ljudi. Nikad se ne smeje.Pa ipak, strašno sam beskorisna kada nije odve. Zašto tako delujena mene?

Čuo je kako se vrata otvaraju. Brzo je zatvorio dnevnik. U dnevnojsobi Greta je sipala piće i razodevala se. Ispod se nalazila glatka

koža i blag sjaj znoja. Ispružila se na kauču. "Kako je bilo na žurci?" upitao je. Slegnula je ramenima. "Proveli smo veče posmatrajući na ekranu štase na tržištu dešava sa našim akcijama. Podigli smo se dva poena." Delovala je tako mirno da se pitao da li je sve u redu. "Klinački, stvarno. Rano sam otišla; stalno sam mislila na to kolikobih radije bila kući sa tobom. Ali bila sam uverena da ćeš večerasraditi do kasno u noć. Zašto nisi došao?" Odmahnuo je glavom. "Danas se nešto dogodilo. Ne bi bilo punokoristi od mene na žurci." Delovala je zabrinuto. "Šta je bilo?" Ustao je i stavio ruke u džepove. "Došao mi je novi pacijent. Starčovek, najmanje osamdeset godina. Pre trideset godina prešao jejednog od svojih poslovnih partnera. Nisam pratio pojedinosti, alipartner mu se očigledno ubio. Pacijent se veoma loše osećao dok mije to pričao." Spustila je piće. "Šta je hteo?" Mislio je da će ga pamćenje izdavati kako bude stario. Ali nije,postalo je oštrije, bolnije. On želi da zaboravi to što je učiniopartneru. Želi da mu ja pomognem." Podigla je obrve. "Stvarno?" Konrad je prišao prozoru i posmatrao kako polumesec sipa boje nagrad. "Znaš, mogao sam to da učinim. To je ono što me jeuznemirilo." Nagnula se. "Kako bi to uradio... učinio da zaboravi?" "To je jednostavno." Žudno je govorio, ohrabren njenim zanimanjem."Projektujem lik njegovog partnera na njegovu simuliranu mrežnjaču.Štapići i kupice reaguju na svetlost. Optički nerv to prikuplja. Tu sedešava neko procesiranje - rekonstrukcija lika, integracija, filtriranje -zatim to putuje u njegov mozak. Sve što treba jeste da sledim veze." Hodao je unaokolo. "Prvi zadatak mozga jeste da kategorizuje glavne objekte na liku -ovoga puta čovekovog partnera. Proces prepoznavanja neverovatnoje složen, ali to uvek završava u jednostavno povezanoj mrežineurona koja upravlja drvetom podataka za određeni objekat. Ondaja pošaljem jedan od mojih molekularnih aparata kroz granicu krv-mozak. Ja sam taj koji mora da povuče ručicu, odmota veze. Postoji

enzim koji to radi, spakovan u denderitima. Sve što moj aparat trebada učini jeste da stimuliše egzocitozu." Gretine usne su bile neznatno razdvojene. "To je sve?" "To je sve. On bi zaboravio sve što je u vezi sa njegovim partnerom,verovatno i neke poslovne tajne koje bi rado zadržao. Ali mislim dabi prihvatio..." Gretino lice se promenilo. Zainteresovan pogled uvlačio se u sebe."Ti možeš da promeniš nečiji mozak?" "Pa naravno da mogu", reče on, zbunjeno. "Sve mogu da promenim.Imam sve podatke. Samo treba da ih editujem." Oči su joj postale ogromne i prazne. "Ti možeš da promeniš nečijimozak?" Toplo crvenilo koje se pojavilo kada ga je prvi put videla pretvorilo seu kreda-belo. "Greta, je li ti dobro?" Ustala je, iznenada nestabilna kao onoga dana kada je prvi put ušlau njegovu kancelariju. "Da li se to meni dogodilo?" "Na šta misliš?" Zakoračio je ka njoj. Ona se izmakla u srtanu, da bi kauč ostaoizmeđu njih. Teško je disala. "Sve što sam osećala - plač, noći kojesam provela čekajući te da se vratiš kući... šta si mi učinio?" Napravio je još jedan korak ka njoj. Ona se povlačila. "Odgovori mi!" "Greta, smiri se. Prolupaćeš." "Reci mi." Ruke su mu drhtale. Shvatio je, prekasno, da ne ume da je laže."Nije bilo ništa značajno." "Šta to znači?" "Greta, molim te..." Buljila je u njega ogromnim, optužujućim očima. On je spustio pogled. "Poslao sam aparat u tvoj centralni nervnisistem. Aparat veličine virusa. To je sve." Pomerila se na bezbednu udaljenost. "Nastavi." "To je sve, zaista. Tvoj rak bio je tako lak zadatak. Do povratka jeostalo mnogo sati, pa sam tvojoj simulaciji pokazao svoju sliku. Bioje to eksperiment. Sledio sam nagone. Odmah sam pronašao centarza raspoznavanje - na tebe sam ostavio jak utisak, shvatala ti to iline. Iz njega je put vodio pravo u talamus: sviđanje, zadovoljstvo -

nešto snažno. Ali tu se nalazila i gomila inhibitornih neuronaobavijenih oko centra koja je neprekidno pucala." Delovala je bolesno, ali je slušala. "To je bilo nenormalno", reče on. "Zar to ne shvataš? Bilo je topatološko. Ti inhibitori su sprečavali da bilo šta osećaš, sprečavali suda odgovaraš. Nalazili su se tamo godinama, možda otkako ti jemajka umrla, ne znam. Popravak je bio sasvim lak. Moj aparatzadržao je transmiter koji su one lučile, isključio je inhibiciju. Jedanaparat, to je sve." Njeno disanje bio je jedini zvuk koji se čuo. Pritisnula je rukama slepoočnice. "Ja imam aparat u glavi?" "Ne, naravno da nemaš. Izbačen je pre nekoliko nedelja. Bez obzirana to, bio bi ti potreban elektronski mikroskop da bi ga videla. Greta,molim te da me shvatiš. Ja, u stvari, nisam ništa promenio. Veze subile uspostavljene. Ja sam ih samo stimulisao..." Lice joj je bilo mrtvački bledo. Stavila je ruku preko ustiju i izletela izstana.

Posle jednog sata Konrad je pošao da je traži; bezuspešno. Prošla jenoć, a sledećeg jutra nerado je otišao na posao. Uveče se vratio kući i našao promenjene brave. Na vratima senalazila poruka napisana njenim neobičnim ženskastim rukopisom ukojoj ga je molila da se vrati u svoj stari stan. Čekao je sat ili više.Nije se vratila kući. Naposletku je prihvatio njen savet. Nije znao štabi drugo. Konradov stan mirisao je na plesan i nekorišćenje - nekoliko nedeljanije bio tamo. Sve stvari koje je poneo sa sobom kod Grete bile suvraćene u kutijama i nagomilane na parketu u dnevnoj sobi. Ostavioih je gde su i bile. Situacija je, osećao je to, bila naravno privremena.Pešice je ponovo otišao do Gretine zgrade i čekao je napolju da sevrati kući. U glavi je neprekidno odmotavao film od prošle večeri.Svaki put lice bi joj bilo sve belje, a njegova glupost neverovatnija. Podigao se vetar, motajući mu lišće i bačene papire oko nogu.Pomerio se u zaklon ulaza i stajao tamo do zore. Ujutru je pozvao Gretinu kancelariju i to ponovio sledećih nekolikodana. "Ja znam da ona želi da razgovara sa mnom", rekao bi sekretarici.

"Ona mora." Ali Greta nikada nije bila tu, i nikada nije uzvratila na njegove pozive.Konradu je prešlo u naviku da većinu večeri provodi ispred njenezgrade. Jednom je sreo ženu koja je stanovala u susednom stanu.Ni ona nije videla Gretu već nekoliko dana. Mislila je da je otputovalaiz grada. Bez obzira na to, čekao bi je sve dok se svetla na zgradi nebi ugasila, a ulica postala crna i prazna. Postepeno je prestao da prima pacijente. Nije mogao da seusredsredi na posao. Ali i dalje je svakog jutra odlazio u ordinaciju.Sedeo bi za stolom i buljio u Gretinu holo kocku, slušajući šumzagrejanih aparata. Izvadio bi njenu simulaciju iz fajlova i animirao je. Naložio bi joj dahoda monitorom odevena u zelenu papirnatu haljinu. Odeću joj jeostavio neprozirnu, ali ju je skratio tridesetak centimetara - više joj jepriličilo. Ponekad bi je naterao da pleše. Provodio je što je moguće manje vremena u svom stanu. Gomilakutija još je stajala neotvorena u dnevnoj sobi. Retko se trudio daodgovara na pozive, ali jedne večeri telefon je uporno zvonio svakihpet minuta. Četvrti ili peti put podigao je slušalicu. "Halo", reče on. Dugo već nije čuo svoj glas. Delovao je prazno inepoznato. "Konrade?" "Greta." "Kako si?" "U poslu", reče on posle jednog trena. "Veoma sam zauzet." "Radiš, naravno." Glas joj je bio kiseo. "Konrade, želela bih daprestaneš da stojiš ispred moga stana. Ja više tamo ne živim. Samogubiš vreme." Zadržao je dah. "Gubim li?" "Da, gubiš." Obrisao je čelo prljavim rukavom košulje. "Greta, želeo bih da tevidim." Za trenutak nije odgovarala. "Ne. Nisam te zbog toga zvala." Pustio je da nastavi. "Srela sam nekoga kada si otišao..." "Pošto si me ostavila ispred zaključanih vrata." Nije bilo gorčine u

njegovom glasu, ali nije video razloga za netačnosti. "Da, pošto sam te ostavila ispred zaključanih vrata. Nekoga na poslu- mislim da mu neću pominjati ime. Viđamo se već dva meseca." Čvrsto je stiskao slušalicu. "Neko drugi? Sa njim... ne može biti isto."Jedno vreme je ćutala. "Ne, nije. Nema one bliskosti koju samosećala sa tobom. Više nikada i neće biti isto, zar ne?" Nije mogao da odgovori. "Konrade, zar ne?" "Ne znam. Verovatno neće." Počela je da plače. "Greta, molim te, hajde da se negde vidimo. Možemo da zaboravimotu noć..." "Nikada", reče ona odlučno. Gotovo je mogao da čuje kako drhti."Nikada." "Ali ja mogu da učinim da zaboraviš." Bio je očajan. "Biće to lako.Mogu da te opet skeniram. Sutra se ničeg nećeš sećati..." "Konrade, molim te. Prestani. Zvala sam da... želela sam da ti sezahvalim. Za ono što si mi učinio. Nisam mogla ni da pomislim da ćuti to ikada reši, ali tako je. Sledeće nedelje se udajem." Nije mogao da diše. "Zašto?" "Trudna sam."

Konrad je sedeo na svom tatamiju, držeći slušalicu. Napokon jeustao i polako prišao vratima. Osećao je da mu je telo krhko, gotovoprovidno. Odvezao se u ordinaciju. Trebalo mu je puno vremena da podesi skener. Mehanizmi su seraštimali od nekorišćenja. Postavio je na automatsko snimanje ilegao na činijast sto. Izgledao mu je strašno hladan. Pokrio se imirno ležao dok je aparat radio. Lice njegove simulacije imalo je siv, upao izraz leša. Jedva ga jeprepoznao. Lice je bilo prazno. Konrad je povio usne nagore, kao štobi to pogrebnik učinio, u bezizražajan osmeh. Projektovao je Gretinlik u zelenoj haljini na mrežnjače njegove simulacije - najjačistimulans koji je poznavao. Impulsi su putovali optičkim nervom dodela kore velikog mozga zaduženog za vid i... mozak mu dostižebelo usijanje. Proveo je sate ispitujući isprepletane staze. Greta je prodrla do

svakog dendrita i sinapse. Počeo je da shvata instinktivne reakcijekoje je budila u njemu - odziv na nju sezao je duboko u mali mozak imotorne neurone. Mesec se podigao iznad grada, napravio luk preko neba i ispario uizlasku sunca. Nastavio je da istražuje, katalogizira, vodi signale doksu uranjali u njegovo nervno zaleđe. Staze su se ponegde teknakratko pojavljivale i on je radio više instinktivno, reskirajući. Do podneva, sačinio je približnu mapu svog odziva. Iznutra, delovalaje zastrašujuće - neprobojan čvor veza. Šuma algi. Ali kad seodmakao, obrazac je stao da se pojavljuje, a sa njim i strategijaprogramiranja njegovih aparata. Zaboraviće da je Greta ikada postojala.

Ispod, svetla grada su se upalila. Nebo je poprimilo najbogatiju plavuboju. Konrad je poslednji put aktivirao Gretin simulakrum. Hodala jesobom, zaustavila se, podigla pogled, očekujući. Konrad-simulakrummaterijalizovao se ispred nje, i dalje sa onim svojim praznimosmehom. Prišli su jedno drugom do razdaljine od svega nekolikocentimetara. Lagano, čedno, njihove usne su se dotakle. Likovi su počinjali da blede dok su se kodirani kristali u bazamapodataka randominizovali. Postali su nematerijalni, poput odraza uprozoru od metastakla. Postali su duhovi. Pramenovi magle. Zatimništavilo. Zamislio je da može da oseti prolazak aparata kroz svoje telo. Kretalisu se od leve zajedničke karotide i unutrašnje karotide. Dostigli sugranicu krv-mozak. Oni su bili samo prethodnica. Čim prođu granicu,umnožiće se, pronaći određene neuronske staze, latiti se posla.Užasavao ga je obim i delikatnost njihovog zadatka. Trudio se daveruje u uspeh. Dokono je tapkao prstima po stolu. Nije osećao magljenje svesti, nitiodsutnost. Da li je moguće da je imunološki sistem uništio aparatepre nego što su obavili zadatak? Nije bilo načina da to sazna. Mogaoje samo da čeka. Konrad je ustao i prišao jelki. Posmatrao je obrasce svetlosti i senkekako plešu na granama od ogledalaca. Postepeno je osećao kao damu neizmerno težak teret spada sa ramena. Dovukao se nazad do stola. U jednom uglu primetio je holo kocku

privlačne devojke sa ledenim izrazom na licu. Delovala mu jepoznato, ali nije mogao da se seti odakle. Iz nekog razloga,zbunjenost ga je radovala. Kada se vratio u svoj stan, naišao je na gomilu kutija u dnevnoj sobi ismrad neopranog rublja. Maglovito se prisetio da je poslednjih dananaporno radio. Očigledno je zanemario sve drugo. Ali kutije nije mogao da objasni. Palo mu je na pamet da pozove policiju, ali je odustao. Bilo je suvišepitanja na koje ne bi umeo da odgovori. Do večeri, stan je ponovo bio u redu. Spremio je obilnu večeru izaspao, potpuno iscrpljen. Kada se probudio sledećeg jutra, osećaose rastrojeno i nespretno. Neko vreme nije bio siguran ni gde senalazi. To osećanje dugo ga nije napustilo. Nekako se odvezao do ordinacije. Dolazeći, nesugurno je lutao dužtri hodnika pre nego što je našao svoja vrata. Barem mu se činilo dasu njegova - ime mu je bilo na njima - ali mu je nameštaj bionepoznat. Najviše ga je zanimala skulptura u suprotnom uglu, jelkasa srebrnim lišćem i plamenom krunom. Zakoračio je ka njoj i srušiose. Seo je na pod, ošamućen, nesiguran kako da ustane. Nije mogao dapokrene noge. Odmahnuo je glavom, pokušavajući da rasteramaglu. Da li imao moždanu kap? Ne. Nije bilo drugih simptoma. Bioje svestan i nije bio paralizovan. Bila mu je potrebna pomoć. U to je bio siguran. Na stolu pored njega nalazio se telefon. Pokušao je da se podignena kolena, za trenutak uspeo, a zatim je isprepleo noge i ponovopao. Dovukao se na laktovima i podigao grudi do ivice stola. Bilo jeto veoma naporno i bolno. Posegao je za slušalicom, ali je šakaodbila da se sklopi oko nje. Usredsredio se na prst po prst,zamišljajući šta svaki mišić radi. Posle nekog vremena tri prsta lagano su se obavila oko valjkastogobjekta. Privukao ga je ka sebi, osećajući neko nepotpunozadovoljstvo koje se završilo zbunjenošću. Šta je ovo? Šta se s ovimradi? Ruke mu iznenada otkazaše i on tresnu na pod. Začuo je prasak pored sebe - mora da je nešto srušio sa stola. Delićislomljene kocke ležali su rasuti oko njega. U svakom deliću bio je isti

maglovit lik. Najveći komad bio je najjasniji. Prikazivao je mladu ženukoja ga je posmatrala sa jezivom nezainteresovanošću. Konrad ponovo podiže pogled. Gledao je u dugačak, čist zid. Oči sumu gorele - umirale su. Nije mogao da se seti kako se zatvaraju.Pogled na tamne, blokovite oblike rasipao se i bledeo, zatamnjujućise. Vreme je prolazilo. Svet se smanjio na tamu uobličenu Gretom, odsustvo sećanja ineuronske staze koje su je definisale tako nepobitno kao što crnkrug zaklonjenih zvezda otkriva mlad mesec. Shvatio je da ju jepovezao sa svačim - sa poslom i otkucajima srca, sa osekom istrujanjem vazduha kroz pluća. Nije mogao da je zaboravi, a da neuništi sebe. Greta-oblik je treperela i za trenutak ugledao je ogledalo-jelku kakose jasno ocrtava na pozadini izbledelog grada, ismejavajući gasvojom porukom o povezanosti. Zatim je zaboravio kako se diše.

Džek Mekdevit: OGRANAK FORT MOKSINekoliko minuta po nestanku struje, zasvetlucao je jedan jedini

prozor u potkrovlju kuće Vila Potera. Posmatrao sam ga s drugestrane Puta 11, kroz zastor od javorova i kroz sneg koji je padao celoposle podne i postajao sve gušći. Prozor je bio zamagljen inematerijalan. Nije delovao onako kako bi trebalo da je svetlo uspavaćoj sobi bilo upaljeno. Pre bi se reklo da je izgledao kao da jenešto svetlo lebdelo u njenoj mračnoj unutrašnjosti. Vil Poter je bio mrtav. Pre tri godine smo ga sahranili na grobljupreko puta autostrade. Kuća, čiji je dvospratni kostur poticao sapočetka veka, od tada je zvrjala prazna. Nestanak struje utihnuo je grad. Negde je pas zalajao, vrata garažesu se zalupila. Kamionet Eda Kiernena protutnjao je premaKavalijerima. Ulične svetiljke bile su pogašene, baš kao i semafordole u Dvadesetoj. Da je mene neko pitao, struja nije morala ni da dolazi. Došlo je veče za bacanje đubreta. Izvadio sam kartonske kutijefilovane primercima Trga nezavisnosti i spuštao se spoljnimstepeništem, kad je sve utonulo u mrak. Posebno je bilo neobično što se činilo kao da se svetlost u Poterovojkući širi. Puzala je napolje; tavanska prostorija svetlela jepostojanim, hladnim, plavobelim sjajem. Potekla je postepeno nizstrminu krova, skliznula preko oluka i skrenula za ugao verande. Tekpokatkad, u odblescima, mogao sam da razaberem zakošenezastore i razrušene kamene stepenice. Te noći moralo je da se dogodi nešto zaista neobično da privučemoju pažnju. Ređao sam kutije jednu na drugu i neke od knjigaprosule su se na ulicu; moje ime svetlucalo je na povezu. Beše todobar komad moga života. Pet godina, četvrt miliona reči i, na kraju,najveći deo ušteđevine za štampanje. Bilo je bolno i bilo mi je dragoda ih se rešavam. Stajao sam tako, okovan, sažaljevajući samog sebe, dok je snegšaptao iz poleglog neba. Ledoklopa, Halov krkljanac, Amoko na uglu Devetnaeste iBanisterove, svi su bili mračni i tihi. Ka centru grada, u magli oluje,

gubili su se migavci i farovi. Noć je bila mirna, nekako nepomična. Pahulje su se plavile u bledomsvetlucanju koje je okruživalo kuću. Padale su na krov zabata inežno se prosipale sa slemena. Kamionet Kesa Tejlora promakao je, probijajući se prema gradu. Kesje mahnuo. Jedva da sam primetio; zadnji kraj Poterove zgrade stao je da senaduvava. Posmatrao sam, očaram, znajući da je to samo opsena, aipak gotovo očekujući da eksplodira. Kuća se, i drugačije, stala menjati. Krov i ivice su zatrepereli. Novi zidovi se spustiše. Potkrovvlje seiznenada podiglo, a s njim i vrh kuće. Treći sprat, zajedno saosvetljenim prozorima i mansardom, pomolio se iz snega. (U jednomod prozora neko se pomakao.) Parapeti se podigoše i kružni prozor oblikovao se u središtumansarde. Zatvoren balkon izgurao se sa donjeg nivoa, blizupročelja. Nadsvođeni ulaz i trem sa stubovima zamenili su verandu.Materijalizovale su se smreke, a Poterovo stara sijalica na stubu kojanikada nije radila zatreptala je i upalila se. Javorovi u prvom planu bili su goli i kruti. Stajao sam, brinući se za svoj vid, ne ispuštajući kartonsku kutiju,osećajući sneg na licu i grlu. Na Putu 11 ništa se nije kretalo. Još sam tamo stajao u trenutku kada je struja došla; ulična rasveta,električni natpis iznad Halove kancelarije, bezbednosna svetla uAmoku, pucnjevi sa TV-a, iznenadno, neobjašnjivo struganjeelektrične bušilice. I, u istom trenutku, prikaze je nestalo.

Mogao sam da odem u krevet. Mogao sam da izbacim ostatak tihprokletih knjiga, pripisujući sve svojoj mašti, i da odem u krevet.Drago mi je što to nisam učinio. Snežni pokrov u Poterovom stražnjem dvorištu bio je nedirnut.Stajalo je više od stope snega ispod onih pola inča koji su pali togadana. Probio sam se kroz njega da pronađem ključ koji je uvek držaouklješten ispod labavo pričvršćenog preklopca blizu podrumskihstepenica. Iskoristio sam ga da uđem kroz ostavu sa zadnje strane kući. Moramda priznam da mi nije bilo svejedno kada su se vrata za mnom

zalupila i kada sam ostao među grabuljama, lopatama i kutijama saekserima. Previše noćnih TV filmova. Previše Stivena Kinga. I ranije sam tamo odlazio. Pre mnogo godina, kada sam verovao daće mi posao predavača pomoći dok ne budem mogao da zaradim zaživot kao romanopisac, ostvarivao sam dodatan prihod podučavajućiPoterove dečake. Ali beše to davno. Sa sobom sam poneo baterijsku svetiljku. Uključio sam je i probio sedo kuhinje. Tamo je bilo toplije, ali se to moglo i očekivati. Poterovinaslednici još su pokušavali da prodaju kuću, a u Severnoj Dakoti sene može tek tako da potpuno isključi grejanje. Ormarići su bili otvoreni i prazni; štednjak je bio otkačen od priključkaza gas i odvučen do središta sprata. Crkveni kalendar visio je izavrata. Pokazivao je mart 1986; mesec Poterove smrti. U trpezariji, ostali su jedan ofucan sto i tri drvene stolice. Bile sunaslonjene na jedan od zidova. Par kutija ležalo je u uglu. Najednom, uz tresak, peć se uključila. Bio sam zapanjen. Ventilator se zavrteo i topao vazduh pojurio mi jeoko članaka. Duboko sam uzdahnuo i svetlost svetiljke okrennuo ka dnevnoj sobi.Razmišljao sam kako kuća izgleda različito bez nameštaja, kakodeluje potpuno strano i nepoznato, kada sam shvatio da nisam sam.Da li je to bio pokret izvan svetlosnog kruga, ili iznenada uvučenvazduh, ili krckanje dasaka, nisam mogao da odredim. Ali znao sam."Ko je to tamo?" upitao sam. Reči su lebdele u tami. "Gospodine Vikem?" Bila je to žena. "Zdravo", rekoh. "Ja sam, ovaj, ja sam ugledao svetlost i pomislio..." "Naravno" reče ona. Stajala je blizu kuhinje, a obrisi su joj seocrtavali na spoljnjem svetlu. Pitao sam se kako je tamo dospela. "Spravom ste se zabrinuli. Ali sve je u redu." Nalazila se nekako sasive strane sredovečnosti, privlačna, dobro utegnuta, od one vrstekoju biste očekivali da sretnete na partiji bridža. Njene oči, koje subile u ravni sa mojima, gledale su me sa blagim humorom. "Zovemse Koela." Ispružila je desnu ruku. Zlatne narukvice su zazvečela. "Drago mi je što smo se upoznali", rekoh, pokušavajući da izgledamkao da se ništa neobično ne događa. "Otkud znate kako se zovem?" Dodirnula mi je ruku, onu koja je držala baterijsku svetiljku, i blago jesklonila u stranu da bi mogla da prođe. "Sledite me, molim vas", reče

ona. "Budite pažljivi, nemojte da se sapletete." Popeli smo se stepenicama na drugi sprat i ušli u stražnju spavaćusobu. "Ovuda", reče ona, otvarajući vrata koja je trebalo da vode uklozet. Umesto toga, upiljio sam se u jarko osvetljen prostor kojinikako nije mogao da bude tamo. Bio je prepun knjiga, slika itapiserija, kožnog nameštaja i poliranih stolova. Kamin je veselopucketao ispod portreta kaluđera. Čula se blaga klavirska muzika.Šopen, pomislih. "Ovoj sobi ovde nije mesto", rekoh prilično glupo. Iznenadila me jepromuklost moga glasa. "Nije", složila se. "Prikačili smo je na posed, ali smo sasvimnezavisni." Zakoračismo unutra. Pod nogama su bili debeli tepisi.Tamo gde se video pod, bio je prekriven laštećim parketom.Nadsvođeni prozori gledali su preko Poterovog stražnjeg dvorišta isusedne kuće Ema Pajla. Koela me je zamišljeno posmatrala."Dobro došli, gospodine Vikem", reče ona. Oči su joj blistaleponosom. "Dobro došli u Ogranak Fort Moksi, Memorijalne bibliotekeJovana Singlterijskog." Gledao sam unaokolo tražeći stolicu i, našavši jednu pored prozora,spustio se u nju. Sneg koji je padao bio je taman, kao da ga svetlostsa ove strane stakla ne dodiruje. "Mislim da ništa ne razumem",rekoh. "Pretpostavljam da je ovo neka vrsta šoka." Očito se zabavljala i to dovoljno zarazno da sam se nekako opustio."Jeste li vi bibliotekarka?" Klimnula je glavom. "Niko iz Fort Moksija ne zna da ste ovde. Kakva korist od bibliotekeza koju niko ne zna?" "To je opravdano pitanje", priznala je. "Članstvo nam je ograničeno." Brzo sam bacio pogled naokolo. Sve knjige ličile su na Biblije. Bilesu različitih veličina i oblika, ali sve su bile uvezane u kožu. Osimtoga, naslovi i autori bili su odštampani istovetnim srebrnim pismom.Ali nisam primetio ništa na engleskom. Police blizu mene bile supune knjiga koje su ličile na ruske. Jedan tom ležao je otvoren nastolu pored moje desne ruke. Bio je na latinskom. Uzeo sam ga idržao tako da mogu da pročitam naslov: Historiae V - XII. Tacitus. "Uredu", rekoh, "i mora da bude ograničeno. Teško da iko u Fort

Moksiju može da čita latinski ili ruski." Podigao sam Tacita."Sumnjam da bi čak i otac Kramer izišao sa ovim nakraj." Em Pajl, najbliži sused, izišao je na svoje prednje stepenište. Pozvaoje psa, Propovednika, kao što je to činio u ovo vreme skoro svakenoći. Nije bilo odgovora i on je gledao uzduž i popreko Devetnaesteulice, u sopstveno dvorište, i pravo kroz mene. "Koela, ko ste vi tačno? Šta se to ovde dešava? Ko je, kog vraga,Jovan Singlterijski?" Klimnula je glavom na način na koji to ljudi čine kada se slažu daimate problema. "Možda bi", reče ona, "trebalo da pogledateunaokolo, gospodine Vikem. Onda ćemo možda lakše moći darazgovaramo."

Povukla se do stola i zadubila u svežanj listova, puštajući me da sestaram za sebe. Dalje od ruskih polica našao sam japanske ilikineske knjige. Nisam znao koje su. I arapske. Bilo je puno arapskih.I nemačkih. Francuskih. Grčkih. Još orijentalnih. Na drugoj strani našao sam engleske naslove. Bili su podeljene naameričke i britanske. Dikens, Kuper i Šekspir sa jedne strane,Holms, Drajzer i Štajnbek sa druge. I, skoro trenutno, osećaj razumevanja koji je lebdeo nada mnom odpočetka ove stvari, izoštrio se. Nisam znao zašto. Naravno, poznataimena u poznatom okruženju morala su da mi olakšaju teskobu. Uzeo sam Melvilovu Agatu i prelistao je. Tekstura listova odavala jefini papir od lišća pirindža, a kožni povez davao je knjizi prividbezvremenosti. Pomislio sam na jeftin karton koji je Krosbou pribavioza Trg nezavisnosti. Bože moj, ovo je pravi način da se izda knjiga. Odmah pored bila su Sabrana dela Džejmsa Mekorbina. Ko je, kogvraga, bio Džejms Mekorbin? Bila su tu dva romana i osampripovedaka. Nijedan naslov nije mi bio poznat, a knjiga nije sadržalabiografske podatke. U stvari, većina imena bila su od ljudi za koje nikada nisam čuo.Kemeri Bakster. Vin Gomez. Majkl Kasper. Naravno, nije to bilo ništaneobično. Police biblioteka uvek su pune opskurnih autora. Ali bogatpovez i očigledna pažnja posvećena ovim knjigama odudarali su odpravila. Skinuo sam Hemingvejovo Noćno osmatranje. Dugo sam gledao u

naslov. Hemingvejeva proza, bez svake sumnje. Kratke, jasne,metkovite rečenice i faktografski, novinarski stil nisu se moglizameniti. Čak i mesto radnje, Italija 1914. Henri Džejms je biopredstavljen Branderbergom. Nije bilo ni traga od Ambasadora,Portreta jedne dame ili Vašington Skvera. U stvari, nije bilo ni MobiDika, ni Bili Bada. Ni Sunce se ponovo rađa, ni Zbogom oružje.Toroa uopšte nije bilo. Nije bilo ni traga Frenimoru Kuperu ili MarkuTvenu. (Kakva je to biblioteka koja nema nijednu kopiju Haka Fina?)

Poneo sam Noćno osmatranje do stola na kome je Koela radila."Ovo nije Hemingvejova knjiga", rekoh, bacajući je u luku na hrpupapira ispred nje. Trgla se. "I ostale su lažne. Šta se to, kog vraga,dešava?" "Gospodine Vikem, ja mogu da vas razumem što ste pomalozbunjeni", reče ona, malčice nervozno. "Objašnjavanje mi nikada nijebila jača strana." "Molim vas, pokušajte najbolje što možete", rekoh. Namrštila se. "Ja sam deo grupe za spasavanje kulturnog blaga. Mipokušavamo da sprečimo da stvari od večne vrednosti, ovaj, nepropadnu." Gurnula je stolicu unazad i čvrsto me posmatrala. Negde iza, sat jeteško otkucavao. "Knjiga koju ste uzeli kada ste ušli bila je...",zastala je, "zametnuta pre skoro dve hiljade godina." "Tacit?" "Istorija - pet od dvanaest. Imamo i Anale." "Ko ste vi?" Odmahnula je glavom. "Dobri duh", reče ona. "Ozbiljno." "Ja sam sasvim ozbiljna, gospodine Vikem. Ono što vidite oko sebejeste blago neprocenjive vrednosti koje, da nije bilo nas, ne bipostojalo." Nekoliko trenutaka gledali smo jedno drugo. "Kažete li", upitao sam,"da su sve ovo izgubljena remek-dela ljudi kao što je Tacit? Da jeovo", pokazao sam na Noćno osmatranje, "bona fide Hemingvej?" "Da", reče ona. Stajali smo licem u lice preko stola. "Tamo je i jedan Melvil. I jedanTomas Vulf."

"Da", reče ona. Lice joj je sijalo od zadovoljstva. "Svi oni." Još jednom sam dugim pogledom prešao preko prostorije. Hiljadetomova popunjavalo je gusto načičkane police, dosežući do plafona.Drugi su bili naslagani na stolove; nekoliko ih je, napola nasumično,bilo razbacano po stolicama. Pet-šest stajalo je na Koelinom stolu,između graničnika u obliku Trojanskih konja. "To nije moguće", rekoh, iznenada osećajući da prostor postajesužen i teskoban. "Kako? Kako se to moglo da dogodi?" "Sasvim lako", reče ona. "Melvil je osoben primer. On seobeshrabrio. U vreme kada smo prvi put zapazili Agatu, bio jecarinski inspektor. Otišla sam do Londona da bih mu omogućila dami u povratku pregleda prtljag. Možete biti sigurni da 1875. to nije biolak put." Mahnula je rukom, odbacujući moj prigovor. "Dobro,preterala sam, naravno. Iskoristila sam put da sklopim neki posao saMetjuom Arnoldom i... eto sad se hvalim imenima. Oprosti mi. Alipomislite kako bi ste osećali da vam Herman Melvil pregleda prtljag."Smeh joj je odzvanjao sobom. "Bila sam veoma mlada. U stvari,premlada da bih razumela njegovo delo. Ali već sam pročitala MobiDika i nešto njegove poezije. Da sam ga onda poznavala kako gasada znam, mislim da ne bih mogla da stojim na nogama." Zagrizlaje donju usnu i protresla glavom. Za trenutak sam pomislio da bistvarno mogla da se onesvesti. "I on vam je dao rukopis? Samo zato što ste ga zatražili?" "Ne. Zato što je shvatio razloge. I razumeo zašto ga ja želim." "A zašto ste ga želeli? Vi ste ga ovde zakopali." Prenebregla je pitanje. "Niste me pitali za ime biblioteke." "Memorijalna biblioteka Jovana..." "Singlterijskog." "Dobro. Ko je Jovan Singlterijski?" "Tamo, preko puta glavnog ulaza, nalazi se njegov portret." Bilo je toveliko ulje kaluđera zagledanog u sebe. Ruke su mu bile prekrivenetamnosmeđim haljama, a uz njega se nalazio pergament i krst. "Bioje jedan od najbriljantnijih sociologa koji su ikada živeli." "Nikada nisam čuo za njega." "Njegovi pretpostavljeni na kraju su proglasili njegov rad svetovnim;zato su ga ili spalili, ili ga negde sklonili. Nikada nismo sa sigurnošću

ustanovili. Ali uspeli smo da se dokopamo kopija većine njegovihdela." Sada više nije bila na svom mestu, već je stajala leđimaokrenuta portretu. "Značajan je po tome što je definisao državu kojojbi, po njegovom osećaju, trebalo da ljudsko društvo stremi. Postavioje parametre i ciljeve kojima bi muškarci i žene što čine ovubiblioteku trebalo da teže; tačan stepen ravnoteže između poretka islobode, stepen obaveze pojedinca prema spoljašnjoj vlasti, tačneodnose koji bi trebalo da postoje između ljudskih bića. I tako dalje.Sve skupa uzevši, stvorio je shemu civilizovanog života, skupuputstava, ako hoćete." "Ljudske prilike", rekoh. "Kako to mislete?" "Sve je to uradio, a niko ne zna za njega." "Mi znamo za njega, gospodine Vikem." Zastala je. Zatekao sam sekako prelećem pogledom sa nje na dostojanstveni lik na portretu."Pitali ste zašto smo želeli Agatu. Odgovor je zato što je tako ljupka,što je tako snažna. Mi naprosto nećemo dozvoliti da budeizgubljena." "Ali ko će je ikada ovde videti? Vi govorite o romanu koji, što se makoga tiče, ne postoji. Ja imam prijatelja u Severnoj Karolini koji bidao i poslednji cent da vidi ovu knjigu. Ako je uopšte prava." "Mi i hoćemo da je učinimo dostupnom. Kad dođe vreme. Na krajuće ova biblioteka biti vaša." Oblio me je talas radosti. "Hvala vam", rekoh. "Žao mi je", brzo je dodala. "Možda sam vas navela da pogrešnopomislite. Nisam mislila sad odmah. I nisam mislila na vas." "Kada?" "Kada ljudska rasa ispuni zahteve Jovana Singlterijskog. Drugimrečima, kada postignete istinski globalno društvo, sve ovo će biti našdar vama." Žestok nalet vetra zatresao je prozore. "To je još poprilično daleko", rekoh. "Mi moramo da gledamo na duge staze." "Lako je to vama reći. Mi imamo puno problema. Nešto od ovoga bimoglo biti baš ono što bi nam pomoglo da se izvučemo." "Ovo je jednom bilo vaše, gospodine Vikem. Vaši ljudi nisu uvekuviđali vrednosti. Mi obezbeđujemo drugu priliku. Očekivala bih da

budete zahvalni." Okrenuo sam se od nje. "Većinu ovoga nisam čak ni prepoznao",rekoh. "Ko je Džejms Mekkorbin? Tamo su njegova sabrana dela,pored Melvila i ostalih. Ko je on?" "Majstor kratke priče. Jedan od vaših savremenika, ali bojim se dapiše stilom i kompleksnošću koji će za njegovog života ostatinepriznati." "Kažete li vi to da je on suviše dobar da bi bio objavljen?" Bio samužasnut. "Oh, da, gospodine Vikem. Vi živite u preterano komercijalizovanomdobu. Vaši izdavači shvataju da ne mogu da prodaju šampanjacpivopijama. Oni kupuju ono što se prodaje." "I to važi i za ostale? Kemeri Bakster? Gomez? Ovaj-ili-onajParker?" "Bojim se da je tako. U stvari, to je sasvim uobičajeno. Bakster jeprvorazredni esejist. Za razliku od ostalih dvoje, on je bio objavljivan,ali u malom univerzitetskom glasilu, u jednoj ediciji koja je brzonestala sa vidika. Gomez je napisao tri izvanredna romana, i već jedo sada odustao, uprkos našem ohrabrivanju. Parker je pesnik. Akoišta znate o tržištu poezije, ne treba ništa više da vam govorim."

Zajedno smo tumarali bibliotekom. Pokazala mi je izgubljene radoveSofokla i Eshila, nestale epove homerskog ciklusa, police puneindijske poezije i rimske drame. "Na gornjem nivou", reče ona,podižući oči ka plafonu, "nalaze se pesme i priče umetnika čijimaternji jezici nemaju pisani oblik. One su prevedene na naš jezik. Uvećini slučajeva", dodade, "mogli smo da sačuvamo imena njihovihtvoraca." "A sad imam iznenađenje za vas." Stigli smo do britanskog odeljka.Izvadila je jednu knjigu i dodala mi je. Viljem Šekspir. "NjegovaZenobija", reče ona, utišnim glasom. "Napisana na vrhuncu njegovekarijere." Neko vreme sam ćutao. "Zašto nikada nije izvedena?" "Zato što je predstavljala grub napad na Elizabetu. Čak je i onmogao da izgubi glavu. Imamo veliki Vergilijev ep koji je povučen izsličnog razloga. U stvari, zato je ruski odeljak tako veliki. Oni sugodinama proizvodili veličanstvene romane u tradiciji Tolstoja i

Dostojevskog, ali su bili dovoljno razboriti da ih ne ponude zaobjavljivanje." Bile su tu još dve Šekspirove drame. Adam i Eva bila je jeretička potadašnjim merilima", objašnjavala je Koela. "A evo još jedne koja bipodigla nekoliko obrva", nasmejala se. Bila je to drama Nis i Eurialije. Ličnosti su bile iz Eneide."Homoseksualna ljubav", reče ona. "Ali on je želeo da se one povuku", usprotivio sam se. "Postoji razlikaizmeđu izgubljenih dela i onih koje pisac želi da uništi. Vi ste ovoobjavili mimo njegove volje." "Oh, ne, gospodine Vikem. Mi to nikada ne činimo. Pre svega, da jeŠekspir želeo da uništi ove drame, mi bismo tu sitnicu vrlo lako moglida obavimo. On je samo poželeo da za njegovog života ne buduobjavljene. Sve što ovde vidite", ženstvenim pokretom rukeobuhvatila je celu biblioteku, "dato nam je dobrovoljno. Po tompitanju pravila su nam striktna. I mi ih se, gospodine Vikem, striktnopridržavamo." "Uzgred, u nekim slučajevima, mi pružamo i dodatnu uslugu. Umogućnosti smo da na jedan skroman način ulijemo poverenje onimvelikim umetnicima koji za života na odgovarajući način nisu biliprihvaćeni. Želela bih da ste mogli da vidite Melvila." "Znate, možda niste u pravu." Nozdrve su joj se neznatno raširile. "U čemu?" "Možda knjige koje su izgubljene zaslužuju da budu izgubljene." "Neke da." Ton joj je postao tvrđi. "Nijedna takva nije ovde. Sviurednici o tome prosuđuju."

"Zatvaramo u ponoć", reče ona, iznenada se pojavljujući pored menedok sam bio zadubljen u Velsov roman Zvezdani let. Mogao sam dačujem ono prećutno rečeno: I više nikada nećemo biti otvoreni. Ne uFort Moksiju. Ne za tebe. Vratio sam Velsa i brzo nastavio, vadeći knjige sa polica sa nekimosećanjem hitnosti. Preleteo sam preko Mendinala, nezavršenogBajronovog dela, datiranog 1824, godine njegove smrti. Pronašaosam pojedine briljantne stihove i pokušao da neke zapamtim, a zatimnastavio ka Blejku, ka Fildingu, ka Čoseru! Negde odmah poslejedanaest, naišao sam na četiri priče Konana Dojla: 'Pustolovine

strašnog lakeja', 'Brenmur klub', 'Džezailin metak', 'Kliper saSumatre'. Bože moj, šta sve Šerlokovci širom sveta ne bi dali da ihimaju? Požurio sam sa očajanjem koje je raslo, kao da sam mogao da ihsve sakupim u sebe i učinim dostupnim svetu koji je čekao: Bog idržava, Tomasa Vulfa, nove karikature Džejmsa Tarbera, spašeneispod tapeta u kući za odmor koju je iznajmio u Atlantik Sitiju 1947,drame Odete i O'Nila, pripovetke Natanijela Hotorna i Terija Kara.Bile su tu Još opasnih vizija i Morgan Meri Šeli.

Dok sam prebirao po listovima od pirinčanog papira, vagajućičudesne mesečinom obasjane stihove A. E. Housmana sasračunatim strelicama Menkena, zavideo sam im svima. I bio besan. "Nemate prava", na kraju sam rekao kad mi je Koela prišla,ukazujući mi da je vreme isteklo. "Nemamo prava da sve ovo zadržavamo?" Primetio sam naklonost unjenom glasu. "Ne samo to", rekoh. "Ko ste vi da sebi dodeljujete pravo da sudite otome? Da kažete šta je veliko, a šta prizemno?" "Mnogo puta sam i sama sebi postavila isto pitanje. Mi radimonajbolje što možemo." Kretali smo se ka vratima. "Znate, imamopuno iskustva." Svetla su bledela. "Zašto uopšte ovo radite? To nije zbog nas, zarne?" "Nije samo zbog vas. Ono što vaša vrsta stvara pripada svima."Osmeh joj se proširio. "Naravno da ne biste želeli da svoja najboljaostvarenja zadržite za sebe?" "Vaši ljudi imaju pristup do njih?" "Oh, da", reče ona. "Kod kuće svi imaju pristup. Čim se nova knjigazavede, ona je dostupna svakome." "Osim nama." "Gospodine Vikem, nećemo baš sve da uradimo za vas." Primaklase toliko blizu da sam gotovo mogao da osetim otkucaje njenog srca."Možete li uopšte da zamislite šta bi našim ljudima značilo daponovo otkriju sve ovo?" "Žao mi je, po tom pitanju sada ništa ne mogu da učinim."

Otvorila mi je vrata; ona koja su vodila u stražnju spavaću sobu.Imala je nešto da mi kaže, ali kao da se čudno opirala nastavkurazgovora. I negde u tami Poterove kuće, između čarobnog ulaza upozadinu klozeta na spratu i razrušenih kamenih stepenica koja suvodila sa verande, shvatio sam! I kada smo zastali pored ugašenogkamina i okrenuli se licem u lice, moje bilo je snažno udaralo. "Ovomesto se nije slučajno pojavilo baš večeras, zar ne?" Ćutala je. "Nije slučano ni to što sam ga samo ja video. Mislim, nema nikakvesvrhe postavljati vašu univerzalnu biblioteku u Fort Moksi, osim akonešto niste želeli. Je l' tako?" "Rekla sam da je ovo 'Ogranak' Fort Moksi. Centralna bibliotekasmeštena je na Sen Simonovo ostrvo." Krhkost poslednjih nekolikotrenutaka istopila se bez upozorenja. "Međutim, u pravu ste, nema." "Želite Trg nezavisnosti, zar ne? Želite da moju knjigu smestite tamopored Tomasa Vulfa, Šekspira i Homera. Je l' tako?" "Da", reče ona. "Tako je. Stvorili ste prvorazrednu psihološku dramu,gospodine Vikem. Uhvatili ste mikrokosmos Fort Moksija i stvoriliportret malograđanske Amerike koji je zadobio divljenje Veća. I,mogla bih da dodam, našeg članstva. Uzgred, zanimaće vas da jejedan od vaših glavnih likova izazvao večerašnji nestanak struje.Džek Gilbert." Bio sam razoružan. "Kako se to desilo?", upitao sam. "Možete li da pogodite?" "Svađa sa ženom, u svakom slučaju." Gilbert koji se u Trgunezavisnosti, naravno, drugačije zvao, već se dugo vukao sa drugimženama. "Da. Posle je kamionom naleteo na semafor na uglu Jedanaeste iFosterove. Izazvao je nastanak struje na površini od četrdesetkvadratnih blokova. Baš kao u knjizi." "Da", rekoh. "Ali on nikada neće saznati da je u njoj. Niti iko drugi od ljudi koje steučinili besmrtnim. Samo ćete bi znati. I samo biste vi ikada znali, danije nas." Stajala je, gledajući me u lice. Sneg je prestao i oblaci suse razišli. Zvezde su bile teške i svetle u njenim očima. "Mislimo dapostoje mali izgledi da za života budete shvaćeni. Možda nismo upravu. Kod Foknera nismo bili." Usne su joj se nabrale u osmeh. "Ali

čast mi je da vas pozovem da priložite vaše delo u biblioteku." Zamrznuo sam se. To se zaista događalo. Emerson. Hemingvej.Vikem. Sviđalo mi se. Pa ipak, nešto je u tome bilo strašnopogrešno. "Koela", upitao sam, "da li su vas ikada odbili?" "Da", obazrivo reče. "Ponekad se i to događa. Nismo uspeli daubedimo Fildinga u vrednost Harolda Svonlija. Šarlota i Emili Brontesu nas obe odbile, na svetsku žalost. I Tolstoj. Tolstoj je imaopredivan roman iz mladosti koga je smatrao, pa, antihrišćanskim." "A od nepoznatih? Da li je iko tek tako odbio?" "Ne", reče ona. "Nikada. U tom slučaju posledice bi bile naročitotragične." Osećajući u kom smeru razgovor vodi, počela je da bržegovori, u neznatno višem registru. "'Novi genije koji će potonuti umore istorije', kao što Bajron kaže, 'bez groba, bez pogrebnih zvona,bez kovčega, nepoznat.' Jeste li na to mislili?" "Vi nemate nikakva prava da zavržavate sve ovo za sebe." "Nemate prava da sve ovo zadržavate za sebe." Klimnula je. "Trebalo bi da vas podsetim, gospodine Viken, da bezposredovanja biblioteke ta dela uopšte ne bi ni postojala." Netremice sam gledao pored njenog ramena, niz mirnu ulicu. "Znači", najzad je rekla, naglasivši reč, "odbijate?" "Ovo pripada nama", rekao sam. "To je naše. Mi smo stvorili sve to." "Gotovo sam predvidela... bojala se ovakvog vašeg odgovora.Mislim da se to posredno nalazi u vašoj knjizi. Da li ćete namdopustiti da koristimo Trg nezavisnosti?" Ostao sam bez daha i bilo mi je teško da progovorim. "Sa žaljenjemmoram da kažem - ne." "Žao mi je što to čujem. Ja... morate da shvatite da neće biti drugeponude." Nisam rekao ništa. "Onda se bojim da ovde više nemamo posla."

Kod kuće, odneo sam kutije nazad u dnevnu sobu. Najzad, ako jetako prokleto dobro mora da za nju postoji tržište. Negde. Ako je u pravu po pitanju rastućeg komercijalizma? Ma, nek' ide dođavola. Izvadio sam jedan primerak i stavio ga na policu između Volta

Vitmana i Tomasa Vulfa. Gde mu je i mesto.

SadržajMajkl Svonvik: JEDNOROGOVO JAJETeri Bison: DVA MOMKA IZ BUDUĆNOSTIKeti Kodža: OGLEDALO MOJE MLADOSTITom Madoks: ANĐEO GRAVITACIJERobert Rid: ROĐENDANDžoe Haldemen: GROBOVIBredli Denton: PODRUČJEStiven Kraus: IZA GRANICEDžek Mekdevit: OGRANAK FORT MOKSI

Documents

M a j k l Sv o n v i k : J ED N O R O G O V O J A J E · deonici puta prisvojio je izvestan broj palih predmeta i razbijenih bočnih pozicionih svetala. Četrdeset kilometara dalje,