M. Belancic: Nasilje

Embed Size (px)

DESCRIPTION

filozofija, nasilje, um, postmoderna

Text of M. Belancic: Nasilje

  • 1

    Milorad Belani

    N a s i lj e

  • 2

    Nasilje i um (Umesto predgovora)

    Nasilje je protiv-predmet miljenja. U njegovoj bilizini miljenje nuno postaje nemogue. Ili, bar, gubi svoju uravnoteenost. Misao bez istorijske distance, suvie uronjena u vratolomna zbivanja, postaje pristrasna, opsednuta udarima i

    protivudarima nasilja. Nasilje je za filozofa izvor najgoreg

    mnenja (doxe, mitova, idola, ideologije). Eto zato je filozofu potreban duevni mir. I zaborav nasilja!

    Ali, kada je koliina nasilja prevelika, kao to je to bio sluaj na Balkanu u poslednjoj deceniji XX veka, onda u tim uslovima, zacelo, nije mogu ni zaborav nasilja ni duevni mir! I zato je stradanje filozofije, u datom periodu, moralo biti temeljno! Pa ako danas hoemo da s filozofijom ipak nekako ponemo iz poetka, posle te (eufemistiki reeno) pauze od jedne decenije i kusur, onda, zacelo, moramo da se naoruamo strpljenjem i da uperimo nau upitnost u kljunog neprijatelja, onog koji je zaustavio filozofiju kako bi umesto njene logike

    ansu dobila logika neprijateljstva, logika manje ili vie razobruenog nasilja...

    Svi tekstovi koji su sabrani u ovoj knjizi ciljaju, iz razliitih uglova, na taj protiv-predmet miljenja kojega smo, u naslovu ove knjige, prepustili njemu samom, oznaivi ga, bez dodatka, jednostavno, kao NASILJE.

    ovekovo prokletstvo

    Mnogo pre otkria filozofije oveku su bile date dve mogunosti. Jedna je da neto stvori, a druga, da neto uniti, razori, srui ovek nije postao ovek samo zahvaljujui rad-nim, tvorakim sposobnostima nego i sposobnostima da

  • 3

    unitava, razara, zadaje smrt, savladava zveri i drugog oveka Ova dvolinost ili raspetost izmeu stvaranja i unitavanja bila je i jo uvek jeste (u manje brutalnom ili vie prikrivenom obli-ku) ovekovo prokletstvo. Ili: prokletstvo ovekove slobode.

    Izgleda, dakle, da u izvornom smislu (ako to neto znai) postoji ne samo ovek stvaranja i umnosti nego i ovek destruk-cije ili nasilja. Ta prisutnost nasilja u izvornom odreenju oveka nije nimalo udna! Jer je ve prvobitni ovekov in stvaranja morao i sam biti izvesno nasilje ili, jo preciznije, na-silje nad nasiljem prirode (naravno, ukoliko je za nju uopte mogue rei da je nasilna). Kao to je i in nasilja, u cilju vee efiksnosti, sugerisao upotrebu ljudske matovitosti i kreativnos-ti...

    Praktino ovekovo osvajanje ili kolonizovanje stvarnosti od samog poetka bilo je svojevrsno (kreativno) nasilje koje ili ukida ili koristi (drugo) nasilje U tim okolnostima pojavl-juje se filozof koji ne koristi nasilje nego um. U stvari, filozof je

    bio neko ko je izumeo umnost i pri tom je znao da je to uinio! Istog trenutka kad se to deava, deava se i zaborav nasilja, ba kao da um i nasilje nikako ne idu zajedno. Taj zaborav nije mo-

    gao biti sluajan. U mnogome, on je koincidirao s idealnim, konstruktivnim, logocentrikim nalogom filozofije

    Izvornija ovekova mogunost: nasilje?

    Bilo je i filozofa koji nisu hteli da, u svom okruenju, pre-vide prisustvo nasilja. tavie, neki su vlastiti logo-centrizam shvatali kao polemo-centrizam, tako da su u nasilju videli alfu i

    omegu svekolike ivotnosti. Sve e to oganj suditi i osuditi, ka-da se jednom iznenada pojavi! govorio je Heraklit. Umereniji, a meu njih danas spada i Erik Veil (Eric Weil), zadovoljavali su se izvesnim opomenama: Umnost je jedna ovekova mogunost. Mogunost, to znai da ovek neto moe, i ovek zacelo moe da bude uman, ili bar, moe hteti da to bude. Ali, to je samo jedna mogunost, to nije nunost, i to je mogunost jednog bia koje poseduje bar jo jednu mogunost. Mi znamo

  • 4

    da je ta druga mogunost nasilje (v. Logique de la philoso-phie, Vrin, Paris, 1967. st. 57.). Bez sumnje, ova druga

    ovekova mogunost, ako ve nije oganj koji e svemu suditi i presuditi, ipak, nije ni neto bezazleno ili potpuno spoljanje oveku. Drugim reima, nasilje je ono ime se ovek potvruje kao ovek, u svom biu-za-sebe ta god da to znai!

    Prodor nasilja u diskurs

    Veilovo upozorenje je, bez sumnje, umesno, poto su filo-zofi koji se bave umom, suvie esto, bili skloni da, u svom rasporeivanju sutina, zaborave na nasilje. Samo, ako je njihov gest, pre dva i po milenijuma, moda i bio opravdan, on je, za one koji se na Balkanu na kraju dvadesetog veka ili poetkom dvadeset i prvog bave filozofijom, morao biti sasvim neuverl-jiv! tavie, prodor nasilja u diskurs i um je u tim tegobnim vremenima, reklo bi se, bio potpun. U trenutku kada su se s nasiljem suoili, veina filozofa, na brdovitom Balkanu, otila je u drugu krajnost i, naprosto, zabravila na um i filozofiju, da

    bi se rado prihvatila logike nasilja (jer postoji i neto tako kao logika nasilja, zar ne?!).

    Ovo iznenadno osujeenje filozofskog diskursa nije moglo biti sluajno. U stvari, to je bilo osujeenje smislenog govora u prisustvu nasilja koje obuzima i nosi taj govor. Nuna nekohe-rentnost, rastrzanost diskursa koji bi hteo da se odredi u odno-su na stvarno deavanje, i koji, onda, vie nije mogao biti ni filozofski ni nauni diskurs nego je, u najboljem sluaju, bio angaovani diskurs tzv. drutvene teorije, jeste nekoherentnost koja, kao pri-strasnost (kao uee u raspoloivim strastima), ve pripada samoj heteronomiji nasilja.

    Jer, angaovani diskurs, hteo ne hteo, uvek mora, nekako, da prizna nadmo koju ima heteronomija-nasilja u odnosu na autonomiju mogue umnosti (odkrinutu filozofskom ili metodikom sumnjom). Ovo je priznanje, kod nas, bilo dogaaj koji je rezultiralo pojavom nasilja ak i unutar same filozofije ili drutvene teorije, odnosno, to se svodi na isto, prodorom si-

  • 5

    rovog nasilja u diskurs. Zato povratak filozofiji koji je, na ovom tlu, danas, poeljan kao to je poeljan povratak civiliza-ciji mora da proe kroz upitnost koja se pita za sutinu (ako takve ima) samog odnosa izmeu uma i nasilja: kako misliti problem uma i problem nasilja, a da se, u tom promiljanju, ne zaboravi ni jedno ni drugo?!

    Inverzija sredstava i ciljeva

    Ljudi koji su izmislili um tim gestom ni izdaleka nisu reili pitanje nasilja. To je, ovde, potekoa koju neemo lako zao-bii. Um i nasilje nisu iste suprotnosti koje se, jednostavno, iskljuuju. Njihov odnos je, ini se, znatno sloeniji od odnosa doxe i episteme. Ne moe se rei: tu gde imamo um tu odmah prestaje nasilje. Kao to, uostalom, ni poetak episteme ne znai, uvek, kraj doxe Naprotiv, izgleda da je potrebno (ne uvek i zahvalno) braniti tezu: niti ima uma bez nasilja niti ima

    nasilja bez uma!

    Ostaje, samo, pitanje kako da se shvati to njihovo sa (koje

    proizlazi iz negacije onog bez), dakle, njihov sa-odnos. Jedan

    od moguih odgovora na ovo pitanje glasi: nasilje moe da ins-trumatalizuje um kao to i um moe da instrumentalizuje na-silje. Tome treba dodati i injenicu koja prilino komplikuje itavu priu da, kao instrumenti, nasilje i um nisu uvek po-korni svojim nalozima! Njihovo delovanje lako moe da sklizne u neto nesvrhovito ili protivsvrhovito.

    U tom sluaju, imamo neobinu situaciju: nasilje koje ins-trumentalizuje um, u nekim istorijskim obrtima, stie umni (= po pravilu pravni) legitimitet, pa, ubudue, ne mora da se iscrpljuje i ponitava u samome sebi kao nasilju. (Evo primera: mogue je naravno, ne i nuno da jedna pobunjenika stvar koja, u poetku, deluje kao obian banditizam, kasnije preraste u istorijsku pravdu; pri tom, ak i samo pitanje uspeha, moi, sile, u toj Stvari, ne mora da ima odluujue znaenje; to to pobednici piu istoriju ne mora da odluuje o legitimnosti ne-kog nasilja koje, u poetku, nije nita obeavalo) S druge

  • 6

    strane, um koji instrumentalizuje nasilje moe da se potpuno izvrgne u nasilje, te da, na taj nain, zaboravi na svoju (umnu) svrhu. I sam mudrac moe, u nekom ironinom obrtu, da post-ane obian dripac i nasilnik!

    U istoriji suvie esto imamo inverziju sredstava i ciljeva. Cilj koji koristi (instrumentalizuje) sredstvo br. 1., igrom

    sluaja, postaje i sam sredstvo za (novokomponovani) cilj koji jeste samo to sredstvo br. 1., ili ve neko njemu veoma slino. Sve to moe, pomalo, da lii na Hegelovu dijalektiku gospodara i sluge Ali, neosporno je da su, u praktinoj, konkretno-istorijskoj igri izmeu uma i nasilja, uvek, mogui izvesni obrti i kontraindikacije. Mogue su neobine kombinacije unutar ko-jih, u poetku, sve moe da izgleda super, a da se na kraju do-godi neto sasvim supratno od oekivanog, recimo, katastrofa!

    Nisu li balkanska iskustva s kraja XX veka dobar primer za

    ovu vrstu sirovih, a esto i surovih, vrednosnih obrta i, zapravo, istorijskih ala?! Tih (kunderovskih) ala koje su koristile prili-ku da namagare ne samo dravnike nego i filozofe

    Neizbrisiv problem

    ovek je, reklo bi se, roen s nasiljem i u nasilju koje se nikada (ni u ontogenetskom ni u filogenetskom smislu) ne zaus-

    tavlja, ne smiruje, bar ne potpuno! Nema kraja nasilju. Kao to nema kraja ni slobodi. To je moda i najznaajnije obeleje naeg prokletstva. Nema krajnjeg (eshatos) u nasilju i nema eshatologije nasilja. to samo znai da od nasilja nema izbavl-jenja!

    Danas je nasilje, u civilizovanom svetu, samo modifikova-

    no, preoblikovano ili sublimisano, ali ono ni izdaleka nije uki-nuto. Zato za oveka, oduvek ve, postoji jedan neizbrisiv prob-lem nasilja, od kojega ovaj, ukoliko je zaista ovek, ukoliko, recimo, jo uvek nije aneo, nee moi lako da pobegne. Konano, to je problem koji naprosto razdire oveka. Zato na-silje, ako hoemo da budemo sasvim precizni, i nije problem za oveka nego je problem protiv oveka. Imajui nasilje kao problem, ovek nema sebe (bar ne do kraja) kao oveka. Samo,

  • 7

    ve