Bronislav Malinowsky

Magija, nauka i religija

MAGIJA, NAUKA I RELIGIJA 1

I. PRIMITIVNI ČOVEK I NJEGOVA RELIGIJA 1

II. ČOVEKOVO RACIONALNO POZNAVANJE SOPSTVENE OKOLINE 2

III. ŽIVOT, SMRT I SUDBINA U RANOJ VERI I KULTU 31. STVARALAČKI AKTI RELIGIJE 32. PROVIĐENJE U ŽIVOTU PRIMITIVNIH NARODA 43. ČOVEKOVO SELEKTIVNO INTERESOVANJE ZA PRIRODU 44. SMRT I REINTEGRACIJA GRUPE 4

I. JAVNI I PLEMENSKI KARAKTER PRIMITIVNIH KULTOVA 51. DRUŠTVO KAO PERSONIFIKACIJA BOGA 62. MORALNA MOĆ VEROVANJA PRIMITIVNOG ČOVEKA 63. DOPRINOS DRUŠTVA I POJEDINCA PRIMITIVNOJ RELIGIJI 6

II. VEŠTINA MAGIJE I MOĆ VERE 71. OBRED I ČINI 72. TRADICIJA MAGIJE 73. MANA I MOĆ MAGIJE 84. MAGIJA I ISKUSTVO 85. MAGIJA I NAUKA 96. MAGIJA I RELIGIJA 9

I. PRIMITIVNI ČOVEK I NJEGOVA RELIGIJATejlor je tvrdio da je animizam filozofija i religija primitivnog

čoveka. On nastaje na posmatranjima i zaključcima, pogrešnim, ali razumljivim sirovom i neukom umu.

“Ser Džemjs Džordž Frejzer je postavio tri glavna problema primitivne religije kojima se bavi savremena antropologija: magiju i njen odnos prema nauci; totemizam i sociološki aspekt rane vere; kultove plodnosti i rastinja.”

“Zlatna Grana jasno pokazuje da animizam nije jedino, pa čak ni dominantno, verovanje u primitivnoj kulturi. Čovek ranog doba teži, pre svega, da kontroliše prirodu iz praktičnih razloga i to radi direktno pomoću obreda i čini… Tek mnogo kasnije, videći da je njegova magijska moć ograničena, on sa strahom ili nadom, s molbom ili prkosom, obraća višim bićima, tj. demonima, duhovima predaka ili bogovima. U ovoj razlici Frejzer vidi između magije i religije. Magija je

srodna nauci po tome što je zasnovana na čovekovom verovanju da može da utiče na prirodu ako upozna zakone koji na magičan način njome pravljaju. Religija, čovekovo priznanje da je u nekim situacijama nemoćan, uzdiže ga iznad magije i kasnije on održava svoju nezavisnost uporedo sa naukom, pred kojom magija mora da ustukne.”1

Preuss, Maret, Iber i Mos: magija i nauka se, pored sličnosti korenito razlikuju jedna od druge. “Nauka se rađa iz iskustva, magiju stvara tradicija. Naukom upravlja razum a ispravlja je posmatranje, a magija, nepristupačna i razumu i posmatranju, živi u atmosferi tajanstvenosti.”

“Dok je nauka zasnovana na shvatanju na prirodnim silama, magija niče iz ideje o izvesnoj magičnoj, bezličnoj sili u koju veruje većina primitivnih ljudi. (…) Tako je mana (arungvilta, vakan, orenda, manitu), a ne animizam, suština “praanimističke religije”, a i suština magije, koja se na taj način korenito razlikuje od nauke.”2

Druga tema koju je pokrenuo Frejzer je totemizam. Njegova definicija: “blizak odnos za koji se pretpostavlja da postoji između grupe srodnih ljudi s jedne strane, i vrstâ prirodnih i veštačkih predmeta, s druge, i ti se predmeti nazivaju totemima određene grupe ljudi”. “Totemizam tako ima dve strane: to je način društvenog grupisanja i religijski sistem verovanja i običaja. Kao religija on izražava interesovanja primitivnih ljudi za sopstvenu okolinu, želju da polaže pravo na srodnost i kontroliše najvažnije tvorevine: pre svega životinjske i biljne vrste… (…) Društveni aspekt totemizma je u podvajanju plemena na manje zajednice koje se u antropologiji nazivaju klanovi, gensovi, krvno srodstvo ili bratstva.”3 Totemizam karakteriše utilitarizam a uspostavljanje komunikacije sa korisnim i lepim predstavlja motivaciju komlpeksa verovanja i prakse. Po Dirkemu, kako ga prenosi Malinovski, jedino društvo ima ono što je potrebno da kod pojedinca izazove osećanje božanskog, prosto putem moću koju ima nad njim, to je ono što je bog za vernike. On tvrdi da je totemizam najprimitivniji oblik religije, a da je totemski princip identičan sa manom i sa klanom.

Kasnijom razradom treće velike teme kojom se bavio Frejzer – kulta bilja i plodnosti – došlo se do uverenja da vera i kult proizilaze iz kriza u čovekovom životu, iz “velikih događaja u životu kao što su mladost, venčanje, smrt … i da se religija uglavnom usresređuje na ove sadržaje.”4

“magija ili religija nisu samo skup mišljenja, već posebni način ponašanja, pragmatični stav izgrađen podjednako na razumu, osećanju

1 342 353 35-364 37

i volji. To je način delovanja, a takođe sistem verovanja, sociološka pojava, a takođe lično iskustvo.”5

II. ČOVEKOVO RACIONALNO POZNAVANJE SOPSTVENE OKOLINE

Pitanje o razumu primitivnog čoveka u teoriji je rešeno na dva sasvim oprečna načina. Levi-Bril govori o “prelogičkom” načinu mišljenja koji je po karakteru mističan. Sa druge strane Majers i Goldenvajzer pružaju dokaze izrazitog logičkog razmišljanja upotrebljenog u različitim domenima kulture.

Odgovor Malinovskog: “Svaka primitivna zajednica poseduje znatno obilje znanja, zasnovanog na iskustvu i uobličenog razumom.”6

Može li se primitivno znanje smatrati rudimentarnim oblikom nauke ili da ono nije, naprotiv, u osnovi drugačije, da nije grubo iskustvo, skup praktičnih i tehničkih sposobnosti, pravila za praktičan rad i pravila veštine, koja nemaju nikakve teorijske vrednosti?

Pored sistematskog znanja iz pojedinih, za primitivne ljude značajnih oblasti, svi uslovi koji deluju ne mogu se kontrolisati. Magija se javlja onoga trenutka kada se na prirodu ne može delovati racionalno proizvedenim mehanizmima odn. u situacijama koje čovek ne može da kontroliše. Magija kontroliše elemente slučajnosti i sreće. U krajnjoj instanci magija se javlja tamo gde prestaje objektivno znanje.

Druga granica između nauke i magije je lična perspektiva, koja je izrazitije naklonjena magiji kada je jedinka nemoćnija.

“Ako se pod naukom podrazumeva skup pravila i pojmova zasnovanih na iskustvu i na njemu izvedenih pomoću logičnih zaključaka, uobličenih u materijalnim dostignućima i utvrđenom obliku tradicije koju prenosi neka vrsta društvene organizacije – onda je nesumnjivo da čak i najniže zajednice primitivnih ljudi poseduju začetke nauke, ma koliko oni bili rudimentarni.”7

“Nauka se nikada svesno ne stvara. Ali po ovom kriterijumu, kod primitivnih naroda, svesno se ne stvaraju ni zakon, ni religija, ni vlast.”8

III. ŽIVOT, SMRT I SUDBINA U RANOJ VERI I KULTU

“U definisanju religije moramo na samom početku napustiti upotrebu sufiksa izam (animizam, animatizam, totemizam, fetišizam), jer se

5 386 407 468 47

religija ne vezuje samo za jedan predmet ili klasu predmeta, mada, uzgred budi rečeno, može sve da dotakne, da proglasi svetim. Niti je religija istovetna sa Društvom ili Društvenim.”9

1. STVARALAČKI AKTI RELIGIJE

“prima facie razlika između magije i religiije: Dok su u magijskom aktu ideja i ciljevi uvek jasni, otvoreni i određeni, u religijskom aktu nema svrhe koja je upravljena prema kasnijem događaju. (…) Domorodac može da kaže koji je cilj magijskog obreda, ali za religijski obred on će reći da se vrši zato što je to običaj, ili zato što je tako propisano, ili će ispričati mit kojim se on objašnjava."10

INICIJACIJE: “glavna funkcija obreda posvećivanja: to su obredni i dramatični izrazi vrhovne moći i dejstva tradicije u primitivnim društvima; oni takođe služe da ovu moći značaj utisnu u umove svake generacije, a istovremeno su veoma efikasna sredstva za prenošenje plemenskog znanja, za obezbeđivanje kontinuiteta tradicije i održavanje plemenskog jedinstva.”11

Smisao obreda jeste očuvanje svetosti tradicije, koja je kvalitet svetosti stekla time što je sadržatelj znanja održavanja društva odnosno života.

2. PROVIĐENJE U ŽIVOTU PRIMITIVNIH NARODASeks u religiji igra iznenađujuće malu ulogu. “Religija, stalni

izvor moralne kontrole, koja menja svoj zahvat, ali ostaje večno budna, mora da usresredi pažnju na ove sile, u početku ih samo privlačeći u svoju sferu, kasnije ih podvrgavajući suzbijanju, a na kraju uspostavljajući ideal čednosti i proglašavajući askezu svetom.”12

Ishrana: “(…) jelo je za primitivnog čoveka čin okružen etikecijom, posebnim uputstvima i zabranama (…)”13

“Ako prihvatimo da je hrana glavna veza između čoveka i njegove okoline, da primajući hranu oseća sile sudbine i proviđenja, u osvećivanju hrane možemo uočiti kulturni, štaviše biološki značaj primitivne religije. Tu možemo uočiti klicu onoga što u višim tipovima religije razviti u osećanje zavisnosti, zahvalnosti i poverenja u proviđenje.”14 Sa ovim je povezana ideja davanja odn. šire klase žrtvovanja u religiji. Up. Mos “Ogled o daru” u ovu klasu pojava spada i “totemsko pričešće”.

9 4710 48-4911 5012 5113 5114 52

3. ČOVEKOVO SELEKTIVNO INTERESOVANJE ZA PRIRODU“Put od divljine do stomaka primitivnog čoveka i, prema tome,

do njegovog uma je veoma kratak, i za njega je svet nejasna pozadina naspram koje stoji ono što je korisno, u prvom redu one vrste biljaka i životinja koje su korisne za jelo. (…) Svaka takva vrsta koja se obično lovi čini jezgro oko koga se kristališu sva interesovanja, impulsi i emocije plemena. Oko svake se gradi osećanje društvene prirode, osećanje koje prirodno nalazi svoj izrazu folkloru, verovanju i ritualu.”15

Osobenosti životinjskih vrsta (letenje, plivanje, regeneracija) i njihova srodnost sa čovekom naspram ostalih objeakta prirode čine ih idealnim za uspostavljanje relacije čovek – priroda. Uspostavljanje posebne povezanosti sa nekom vrstom omogućava čoveku da veruje u preuzimanje nekih, za njega bitnih, svojstava te vrste, te da tako stekne premoć nad njom i prirodom koju ona predstavlja onom svojom stranom koju čovek analoški misli prema prirodi. Mehanizam dominacije (kreativnosti-delovanja na vrstu) jeste magijski ritual, kojim se npr. kontroliše brojnost vrste. Oznaka te povezanosti je tabu jedenja te vrste.

Svi rituali totemizma imaju isti cilj: obezbeđivanje obilja.16

4. SMRT I REINTEGRACIJA GRUPE “Od svih izvora religije od najvećeg značaja je i vrhovna kriza

života – smrt. (…) Prema većini teorija o ranoj religiji, veliki deo, ako ne i celokupna religijska inspiracija, ponikao je iz smrti… Čovek mora da proživi svoj život u senci smrti, a onaj koji se bliži njegovom kraju mora ga se grčevito držati ili se okrenuti poricanju smrti – besmrtnosti. ”17

Emocije: “Vilhelm Vunt smatra da je odvratnost prema lešu i strah od duha jezgro svih religijskih predstava i prakse. Ovo je samo poluistina što znači da nije istina. Osećanja su veoma složena i čak kontradiktorna: ljubav prema umrlom i odvratnost prema lešu, strasna privrženost prema ličnosti i potresni strah od onoga što je preostalo mešaju se i utiču jedan na drugi. Ovo se ogleda u spontanim reakcijama i ritualnim postupcima pri smrti.”18

Umiranje kao lični čin postaje kolektivni događaj. Dolazi do diferencijacije uloga prema blizini srodstva sa umrlim. Telo se pere, miropomazuje i ukrašava.

Jadikovanje – naricanje – je uvek javno i povezano je sa jasnim znacima žalosti.

Leš je centar pobožne pažnje. Često postoje ritualni oblici milovanja ili ukazivanja poštovanja. “U isto vreme se smatra da su ovi postupci opasni i odvratni, i to naročito za onoga ko ih čini.”19

15 5316 5417 5518 5619 57

Uklanjanje leša može se odvijati u dva suštinski suprotna pravca: očuvanje celovitosti tela ili njegovih delova i potpuno njegovo uništenje. “(…) u ovim običajima jasno je izražen fundamentalni stav preživelih srodnika prema pokojniku”20

“U svim ovim običajima postoje dve paralelne težnje: da se veza sa umrlim održi i da se raskine. (nečistost pogrebnog rituala) Ipak, pogrebni ritual primorava čoveka da savlada odvratnost, da pobedi strah, da učini da pobožnost i privrženost trijumfuju, a s tim i verovanje u budući život i nadživljavanje duha.”21

Strah od smrti je instinktivan. Tajlorovi uzroci nastanka animizma (religije) pružaju model na osnovu koga se može zasnovati verovanje u besmrtnost duše. “Verovanje u duhove je rezultat verovanja u besmrtnost. (…) Pravo jezgro animizma je u dubokoj emotivnoj činjenici o ljudskoj prirodi, u želji za životom.”22

“U primitivnom društvu smrt je više nego nestanak jednog člana. Pokrećući jedan deo dubokih instikata za samoodržanje, ona preti samom jedinstvu i solidarnosti grupe (Jer deluje Tanatos koji je jednak: uništavanju dobara, predavanju očaju, gubljenju vere, bežanju iz sela; to u krajnjem ishodu ima uništavanje materijalne osnove društva. Primedba moja), a od toga zavisi organizacija toga društva, njegova tradicija, i najzad, cela kultura.”23

“Religija osvećujući i na taj način standardizujući jedan“Religija osvećujući i na taj način standardizujući jedan dugi niz impulsa pruža čoveku mentalni integritet.”dugi niz impulsa pruža čoveku mentalni integritet.”2424

I. JAVNI I PLEMENSKI KARAKTER PRIMITIVNIH KULTOVA

“Svečani i javni karakter obreda kulta je značajna osobina religije uopšte. (…) Religiji je potrebna zajednica kao celina, kako bi njeni članovi zajedno mogli da obožavaju svoje svete stvari i božanstva, a društvu je potrebna religija za održavanje moralnog zakona i reda.”

“Religija zahteva postojanje sezonskih, povremenih svetkovina sa velikim skupom ljudi, s veselje i svečanom odeždom, sa bogatom hranom i popuštanjem strogosti pravila i tabua. (…) Interesovanju za obilje materijalnih dobara pridružuje se interesovanje za mnoštvo ljudi, za skup vernika, za selo kao celinu.” (svetkovine žetve) Ovo implicira odsustvo svakog krivoverja, sektaštva ili razdora.25

20 57 21 5722 5823 5924 5925 61

1. DRUŠTVO KAO PERSONIFIKACIJA BOGAReligija se ne može smatrati samo kolektivno-društvenim

fenomenom kako o njoj govore Dirkem i Robertson Smit, jer to opovrgavaju činjenice inicijatičkog iskušeništva i sva emocionalnost koju religija sobom nosi prema pojedincu (npr. smrt).

Moralnost koja se praktikuje ima za opravdanje božansku volju i društvo. On nameće svest. Međutim, iako je društvo jedan od generatora morala on se ostvaruje samo kroz um pojedinca. Odavde možemo zaključiti da moral nije isključivo društveni ni individualni fenomen, već mešavina i jednog i drugog.

Malinovski kaže da Dirkem izvore religije izvodi iz uzburkanosti emocija pojedinca kada se nađe u grupi koja slavi svečanost.

“Ako definiciju “društva” proširimo i prihvatimo da je ono jedan trajni entitet koji se nastavlja kroz tradiciju i kulturu, gde svaku generaciju vaspitava i uobličava ona prethodna prema svojoj slici, pomoću društvenog nasleđa civilizacije, ne možemo li onda smatrati da je društvo prototip božanstva? Životne činjenice opovrgavaju ovu teoriju. Jer tradicija obuhvata zbir društvenih normi i običaja, pravila umetnosti i znanja, zabrane, propise, legende i mitove, i samo deo toga je religijski, dok je ostalo, u suštini, svetovno.” Budući da nije samo božansko Društvo to ne može biti.”26

“U primitivnim društvima religija nastaje iz individualnih izvora. Drugo, društvo kao gomila nije uvek sklono da proizvodi religijska verovanja ili čak religijska stanja uma, dok je kolektivna uzburkanost čisto svetovne prirode. Treće, tradicija, zbir izvesnih pravila i kulturnih dostignuća, u primitivnim sruštvima obuhvata i čvrsto drži u ruci i sveto i svetovno.”27

2. MORALNA MOĆ VEROVANJA PRIMITIVNOG ČOVEKA“Religija stavlja svoje obeležje na kulturno vredne

stavove, i primenjuje ga kroz javno vršenje.”28

3. DOPRINOS DRUŠTVA I POJEDINCA PRIMITIVNOJ RELIGIJI“Moramo, prema tome, zaključiti da je u primitivnim

zajednicama javnost neophodni metod religijskog otkrovenja, ali da društvo nije ni autor religijskih istina, a još manje njen predmet koji se sam otkriva.”29

Uzroci javnih izražavanja moralnih istina:- Otkrivanju svetih stvari i natprirodnih bića daje se svečana

veličina.

26 6327 6428 6829 69

- Održavanje morala je moguće samo ako postoji opšti standard ponašanja. U primitivnim društvima, gde nema zakona koji se primenjuje kaznama, automatsko samodejstveno moralno pravilo je od najvećeg značaja za formiranje same osnove primitivne organizacije i kulture. Za svaku religiju je osnovno da njena dogma treba da se shvati i tretira kao apsolutno nepromenljiva i nedodirljiva.30

II. VEŠTINA MAGIJE I MOĆ VERE“Magija je skup čisto praktičnih činova koji se vrše kao

sredstvo za ostvarenje cilja.”31 “To je potpuno trezvena, prozaična, čak nezgrapna veština koja se primenjuje iz praktičnih razloga, kojom upravljaju sirova i plitka verovanja.”32

1. OBRED I ČINI“Kakva je magijska moć koja se javlja u obredu? Bilo da je to akt

koji izražava izvesna osećanja, ili obred imitiranja i najavljivanja, ili čisto vršenje, svi oni imaju jedno zajedničko obeležje: snaga magije, njena moć, mora da se prenese na omađijani predmet. To je uvek moć koja se nalazi u činima, jer najvažniji element u magiji su čini. One su natprirodne, prenose se magijskim srodstvom. (…) Formula je uvek jezgro vršenja magije.”33

Postoje tri elementa tipična za verovanje u moć magije:- Zvučni efekti, kao što su imitiranja prirodnih pojava

(vetar, grom)- Upotreba reči (bajalica) koje izražavaju cilj i emociju- Mitološke aluzije, pozivanje na pretke i heroje

kulture od kojih je ta magija primljena34

2. TRADICIJA MAGIJETradicija koja suvereno vlada u primitivnoj civilizaciji okuplja se

oko magijskog rituala i kulta. (…) Magija nikada nije nastala, ona nikada nije stvorena ili izmišljena. Svaka magija je od početka samo “bila” značajno svojstvo stvari i procesa koji životno interesuju čoveka, a ipak izmiču njegovim normalnim racionalnim nastojanjima.

Magija je kvalitet stvari, ili, tačnije odnos između čoveka i stvari. Stoga ona ne sme biti narušena.35

30 69-7031 7232 7233 7434 74-7535 75

Magija nije samo ljudska u svom otelotvorenju, već u svojoj osnovi: ona se odnosi, uglavnom, na čovekova stanja i aktivnosti, na lov obrađivanje bašte, ribolov, trgovanje, seksualne odnose, bolest i smrt. (…) ona je usmerena od čoveka ka prirodi (…) Magija ne proizilazi iz posmatranja prirode i poznavanja njenih zakona, ona je iskonsko vlasništvo čoveka i može se saznati samo kroz tradiciju i koje potvrđuje nezavisnu moć čoveka da postiže željeni cilj.36

Čovekovo telo, budući sabiralište magije i njenog toka, mora da se podredi raznim stanjima. Mag mora da se podredi raznim tabuima ili će se čini prekinuti.37

3. MANA I MOĆ MAGIJEMagija po svojoj prirodi perdstavlja ograničene i zauvek date

forme. Njen karakter je isključivo ljudski. Budući da mana, orenda, vakan predstavljaju neusmerene i neograničene (transcendentne) sile ne može se govoriti o identitetu magije i mane.

“Jedno je jasno magija nije nastala iz jednog apstraktnog pojma univerzalne moći koji se kasnije primenjivao na konkretne slučajeve.”38

4. MAGIJA I ISKUSTVO“Magijski ritual, većina principa magije, većina njenih

čini i materija, otkriveni su čoveku u onim iskustvima strasti koji ga napadaju u Ćorsokaku njegovog instinktivnog života i njegovih praktičnih poduhvata, u onim prazninama i prelomima koji su ostali u nezavršenim zidovima kulture koje on podiže između sebe i saletajućih iskušenja sudbine.”39

“Činjenica je da u primitivnim društvima magija i istaknuta ličnost idu zajedno. Magija se tako podudara sa ličnim uspehom, veštinom, hrabrošću i mentalnom moći. (…) Mitologija magije se javlja oko velikih maga, njihovih isceljenja, uspešnm lovovima itd.”40

“Tako mit nije bezvredan proizvod prošlih vremena, koji se održava kao prazna priča. to je živa sila koja stalno proizvodi nove pojave, stalno okružava magiju novim svedočanstvima. Magija se kreće u slavi prošle tradicije, ali ona, takođe, stvara sopstvenu atmosferu mita koji se stalno ponovo rađa. (…) Magija je most između zlatnog vremena iskonske veštine i čudotvornih moći današnjice. Otuda su formule pune mitoloških aluzija.”41

“Mit nije razmišljanje primitivnog čoveka o o poreklu stvari proizašlo iz filozofskog interesovanja. Niti je on rezultat razmišljanja o prirodi – neka vrsta simboličnog predstavljanja zakona prirode. On je

36 7637 7638 7839 8040 8141 81

istorijski opis jednog od onih događaja koji jednom za svagda potvrđuju tačnost izvesnih formi magije.”42

“Mit može da se vezuje ne samo za magiju, nego za svaki oblik društvene moći ili društvenog prava.”43

“Najtipičnija, najrazivjenija, mitologija u primitivnim društvima je mitologija magije, a funkcija mita nije da objašnjava, već da posvedoči, nije da zadovolji radoznalost, već da pruži poverenje u moć, nije da ispreda priče, već da uspostavi tok oslobođen od sadašnjih zbivanja često slične vrednosti verovanja.”44

5. MAGIJA I NAUKAUslov uspešnosti magije je potpuno poštovanje pravila

postupanja, tabua i besprekorno vršenje obreda. Ali i kada je sve to ispoštovano uvek opstoji kontra magija.(crna i bela magija)

“Magija je slična nauci u tome što uvek ima određeni cilj, tesno povezan sa čovekovim instinktima, potrebama i težnjama. (…) Kao i druge umetnosti i veštine, njom takođe upravlja teorija, sistem principa koji određuju kako čin treba da se obavlja da bi bio efikasan.”45

“I magija i nauka razvijaju određeni metod rada. (…) U saglasnosti sa Frejzerom magiju možemo nazvati pseudonaukom.”46

“ (…) nauka je zasnovana na posmatranju i utvrđena je razumom. Magija je zasnovana na specifičnim iskustvima emotivnih stanja u kojima čovek ne posmatra prirodu nego sebe, u kojima se istina ne otkriva razumom već dejstvom emocija na organizam. Teorije o saznanju diktira logika, teorije magije asocijacija ideja pod uticajem želje. Racionalno znanje sačinjava domen svetovnog; magijsko znanje ograničeno pravilima, misterijama i tabuima, sačinjava polovinu domena svetog.”47

6. MAGIJA I RELIGIJA“I magija i religija pružaju izlaz u iz situacija emotivne napetosti

i ćorsokaka iz kojih se ne može izaći empirijskim putem, već samo ritualom i verovanjem u domen natprirodnog. I magija i religija su zasnovane na mitološkoj tradiciji i obe žive u atmosferi natprirodnog, u stalnom otkrivanju njihove čudotvorne moći. One su obe okružene tabuima i pravilima koja odvajaju njihove akte od svetovnih akata.”48

Razlika:“(…) u okviru domena svetog mi smo definisali magiju kao

praktičnu veštinu koja se sastoji u činovima – sredstvu za postizanje

42 81-8243 8244 8245 8346 8447 8448 84

određenog cilja za koji se očekuje da će se kasnije ostvariti; a religiju kao skup samostalnih činova koji su sami sebi cilj. Praktična veština ima svoj suženi metod: čini, obred i stanje vršioca uvek sačinjavaju njeno svakidašnje trojstvo. Religija, sa svojim složenim aspektima i svrhama, nema tako jednostavan metod, i njeno jedinstvo se ne može videti ni u obliku njenih činova niti, pak, u jednoobraznosti glavne sadržine, već pre u funkciji koju ona ima i u vrednosti njenog verovanja i rituala. (...) Magija je uvek potvrda čovekove moći da može proizvesti izvesne određene efekte pomoću određenih čini i obreda. Religija je natprirodna stvarnost.”49

Magija je postala vlasništvo čoveka i morala je da se prenosi u direktnom srodstvu sa generacije na generaciju te je ostala u rukama specijalista. Religija je, u primitivnim društvima, stvar svih, u njoj svako igra aktivnu i ravnopravnu ulogu. (…) Jedina specijalizacija u religiji – tj. rana spiritistička medijacija – nije zanimanje već lična obdarenost. Još jedna razlika je ta što je razlika između belog i crnog slabo izražena u religiji. Dok se magija bavi praktičnim stvarima prvobitna religija se bavi sudbonosnim, nepopravljivim događajima i natprirodnim bićima i silama.”50

“Funkcija magije je da ritualizuje čovekov optimizam, da pojača njegovu veru u pobedu nade nad strahom.”51

Mit u psihologiji primitivnih naroda

I. ULOGA MITA U ŽIVOTU“Teza ovoga dela je da postoji tesna veza između reči, mita,

svetih priča jednog plemena, s jedne strane, i njihovih ritualnih postupaka, njihovih moralnih ideja, njihove društvene organizacije i čak njihovih praktičnih aktivnosti, s druge strane.”52

“(…) čisto umetničko i naučno interesovanje primitivnog čoveka za prirodu je vrlo ograničeno; u njegovim idejama i pričama ima malo mesta za simbolizam; i mit, u stvari, nije neka jalova rapsodija, niti besciljno izlivanje uzaludnih maštarija, nego vredna, vrlo značajna kulturna snaga.”53

49 8550 8551 8652 9053 91

“(…) mitologija, sveto znanje plemena, jeste snažno sredstvo da se pomogne primitivnom čoveku, da mu se dozvoli da sastavi kraj sa krajem u njegovoj kulturnoj baštini.”54

“Mit, onako kako postoji u zajednici primitivnog čoveka, tj. u svojoj živoj formi, nije samo priča koja se priča, već stvarnost koja se doživljava.’55

Mit upravlja verom i kontroliše ponašanje.56

“(…) kad se mit proučava kao živ, on nije simbolični nego neposredni izraz svoje sadržine; on nije objašnjenje koje zadovoljava naučno interesovanje, već negativno vaskrsnuće iskonske stvarnosti koja se priča da se zadovolje duboka religijska potreba, moralne želje, društveno potčinjavanje, potvrđivanje, čak praktični zahtevi. U primitivnoj kulturi mit vrši jednu neophodnu funkciju: on izražava, pojačava i ozakonjuje verovanje; on čuva i nameće moral; on garantuje delotvornost rituala i sadrži praktična uputstva. (…) on je pragmatička povelja primitivne vere i moralne mudrosti.”57

“(…) suština legende, čak i više nego bajke, može se naći samo u kombinovanom proučavanju priče i njenog konteksta u društvenom i kulturnom životu domorodaca.”58

“Ako se bajke pričaju radi zabave, legende da se dâ ozbiljna izjava i zadovolji društvena ambicija, mit ili sveta priča se smatraju ne samo kao istinite, već i kao svete i dostojne poštovanja, i one u kulturi igraju veoma značajnu ulogu. Kao što znamo narodna priča je predstava koja se izvodi u određeno doba godine. Ona je akt društvenosti. Legenda, izazvana dodirom sa neobičnom stvarnošću, otvara istorijske poglede na prošlost. Mit nastaje kad obred, ceremonija, ili društveno odnosno moralno pravilo zahtevaju opravdanje, potvrdu prošlosti, stvarnosti i neprikosnovenosti.”59

“Ne postoji ni jedna značajna magija, ni jedna svetkovina, ni jedan ritual bez verovanja; a verovanje je utkano u priče o konkretnim presedanima. Veza je vrlo bliska, jer se smatra da je mit, ne samo komentar dopunskih obaveštenja, već je svedočanstvo, povelja, a često i praktični vodič za aktivnosti sa kojima je povezan. S druge strane, rituali, svečani obredi, običaji i društvena organizacija sadrže neposredne veze sa mitom i smatra se da su rezultat mitološkog događaja. (…) ne samo da oni crpu svoju materiju i energiju iz života i interesovanja, već upravljaju mnogim osobinama kulture, kontrolišu ih, čine dogmatsku srž primitivne civilizacije.”60

54 9255 9356 9457 9458 9859 9860 99

II. MIT O POSTANKU SVETA“Ono što je u takvoj priči stvarno značajno, to je njena

društvena funkcija. Ona prenosi, izražava i jača fundamentalnu činjenicu lokalnog i srodničkog jedinstva grupe ljudi koji potiču od zajedničkog pretka. Priča o poreklu bukvalno sadrži povelju zajednice.”61

“Mit o postanku sveta upotpunjuje i spaja istorijsku tradiciju, zakonske principe i razne običaje. Tako, s jedne strane, stvarnost mita leži u njegovoj društvenoj funkciji, a s druge strane, kad jednom počnemo da proučavamo društvenu funkciju mita i tako rekonstruišemo njegovo puno značenje, mi smo podstaknuti da gradimo potpunu teoriju o društvenoj organizaciji domorodaca.”62

III. MIT O SMRTI I POVRATNOM CIKLUSU ŽIVOTA

IV. MIT O MAGIJI“S mnogih tačaka gledišta, magija je najvažniji i najmisteriozniji

aspekt pragmatičkog stava primitivnog čoveka prema stvarnosti.”63

“Magiji je potrebno rodoslovlje, neka vrsta tradicionalnog pasoša u njenom putovanju kroz vreme. Ovo pruža mit o magiji.”64

Naučna teorija kulture

I. KULTURA KAO PREDMET NAUČNOG ISPITIVANJA

II. ŠTA JE ZA HUMANISTU MINIMALNA DEFINICIJA KULTURE

Naučni stav je isto toliko star koliko i kultura, a minimalna definicija nauke proizilazi iz svake pragmatičke radnje. “Minimalna definicija nauke podrazumeva postojanje opštih zakona, polja za eksperiment i posmatranja i, najzad, kontrolu akademske rasprave praktičnom primenom.”65

61 10562 10563 12164 12265 276

III. POJMOVI I METODE ANTROPOLOGIJE

IV. ŠTA JE KULTURA?“Jasno je da je zadovoljenje organskih ili osnovnih potreba

čoveka i rase minimalni niz uslova koji se nameće svakoj kulturi. Problemi koje nameću čovekove potrebe za hranom, rasplođavanjem i higijenom moraju se rešiti. Oni se rešavaju građenjem nove, sekundarne i veštačke okoline. Time se stvara novi standard života. Kulturni životni standard znači da se pojavljuju nove potrebe i da se ljudskom ponašanju nameću novi imperativi i determinante.”66

“Moći ćemo da napravimo razliku između instrumentalnih imperativa koji proizilaze iz takvih vrsta aktivnosti kao što su ekonomske, vaspitne, normativne i političke i integrativnih imperativa. Tu ćemo ubrojiti: znanje, religiju i magiju. Umetničke aktivnosti i aktivnosti u rekreaciji moći ćemo da povežemo direktno sa nekim fiziološkim karakteristikama ljudskog organizma i da pokažemo njihov uticaj i zavisnost od načina zajedničke akcije, magijskog, ekonomskog i religijskog verovanja.”67

“Analiza, u kojoj pokušavamo da odredimo odnos između kulturne radnje i ljudske potrebe, osnovne ili izvedene, naziva se funkcionalna analiza. Je funkcija ne može nikako drugačije da se definiše nego kao zadovoljenje potrebe kroz aktivnost u kojoj ljudska bića sarađuju, upotrebljavaju veštačke tvorevine i troše dobra. (…) Pojam organizacije je ovde suštinski pojam. Da bi se postigao neki cilj ljudska bića moraju da se organizuju.”68

Svaka organizacija poseduje izvesnu strukturu koja je univerzalna za čoveka. To je institucija.

“Kultura je celina sastavljena od delimično samostalnih, delimično združenih institucija.”69

“Svi procesi evolucije ili difuzije događaju se, pre svega, u obliku promene institucije. Bilo u obliku izuma, ili kao akt difuzije, novo tehničko sredstvo se uključuje u već ustanovljen sistem organizovanog ponašanja i postepeno proizvodi potpuno ponovno uobližavnje te institucije. Ni jedan izum, ni revolucija, niti društvena ili intelektualna promena, nikada se ne dešavaju ukoliko nisu stvorene nove potrebe.”70

66 29267 29368 29369 29470 295

V. TEORIJA ORGANIZOVANOG PONAŠANJA

VI. KONKRETNI FRAGMENTI ORGANIZOVANOG PONAŠANJA

“Povelju institucije definisaću kao sistem vrednosti radi čijeg se ostvarenja ljudska bića organizuju ili ulaze u već postojeće organizacije. Ljudstvo jedne institucije definisaću kao grupu organizovanu po određenim principima vlasti, podeli funkcija i raspodeli privilegija i dužnosti. Pravila i norme jedne institucije su tehnički stečene veštine, običaji, zakonske norme i etičke zapovesti koje članovi prihvataju ili koje im se nameću. na izvestan način ljudstvo i pravila proizilaze i zavise od povelje.”71

“Celokupna organizacija uvek je zasnovana i tesno povezana sa neposrednom materijalnom okolinom odn. sve one imaju materijalni podstratum.”72

“Razlika između aktivnosti i pravila je jasna i precizna. Aktivnosti zavise od sposobnosti, moći, poštenja i volje članova. One uvek odstupaju od pravila, koja predstavljaju idealnu radnju.”73

POVELJA

LJUDSTVO NORME

MATERIJALNI APARAT

AKTIVNOSTI

FUNKCIJA

VII. FUNKCIONALNA ANALIZA KULTURE

VIII. ŠTA JE LJUDSKA PRIRODA“Pod ljudskom prirodom podrazumevam biološki determinizam,

koji svakoj civilizaciji i svim pojedincima u njoj nameće vršenje telesnih funkcija kao što su disanje, odmor, ishrana, izlučivanje i reprodukcija. Pojam osnovnih potreba možemo definisati kao biološke uslove i uslove okoline koji moraju da se ispune da bi pojedinac i društvo opstali.”74

71 30172 30173 30274 316

IX. NASTAJANJE KULTURNIH POTREBA“Impuls se pojavljuje u svakoj dinamičnoj formi kao nagon, ali

kao nagon koga je uobličila tradicija.”75

Da bi se izbegao fiziološki ili psihološki diskurs odn. da bi se prešlo na polje antropologije o nagonoma se mora govoriti kroz njihovu kulturnu determinisanost ili potrebe.

“Pod potrebom shvatamo sistem uslova u ljudskom organizmu, u kulturi i u njihovom međusobnom odnosu sa prirodnom okolinom, uslova koji su dovoljni i potrebni za opstanak grupe i organizma.”

X. OSNOVNE POTREBE I KULTURNE REAKCIJE

OSNOVNE POTREBE KULTURNE REAKCIJE

1.Metabolizam Intendantura 1.

2.Reprodukcija Srodstvo 2.

3.Telesne udobnosti Sklonište 3.

4.Sigurnost Zaštita 4.

5.Kretanje Aktivnosti 5.

6.Rastenje Vaspitanje 6.

7.Zdravlje Higijena 7.

Ipak, ni jedna institucija se ne može funkcionalno povezati s jednom osnovnom potrebom, niti s jednom kulturnom potrebom.76

XI. PRIRODA IZVEDENIH POTREBA(kulturni imperativi)

75 32276 339

Determinizam kulturnih imperativa je jednak biološkom determinizmu. Do usvajanja kulturne pojave dolazi tek kada je jasna potreba za njom i kada je za njenu primenu otvoreno mesto u postojećoj instituciji ili se oko nje stvori nova institucija. Ukoliko bi se društvo odreklo jednog dela institucije to bi nužno povuklo raspad čitave instiucije, budući da je ona isključivo funkcionalna te da izostanak jednog dela čini od nje neupotrebljivi deo kulture. Ako se podsetimo da su sve institucije međusobno funkcionalno povezane onda bi rezultat ukidanja doveo do nestanka društva.