U našoj prelepoj zemlji, po rečima Mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, „iz svake kapi Božje blagodati nikla je po jedna Svetinja. Tom blagodaću su ovdje vjekovima živjele duše gladne hljeba, gladne života, gladne živoga Boga i Božje istine“. Okruženi životnim burama i iskušenjima, potrebno je da svijemo gnezdo svoga srca oko nasleđa naših svetih predaka, u molitvenoj tišini manastira, pod kupolom sretanja sa Gospodom.U Radovašnici se zbiva susret sa vekovima i prirodom koja u svom bogatom slavosloviju Gospodu odslikava tajnu obnovljenja života. Manastir je posvećen Sv. Arhangelima, nalazi se na severnim obroncima Cera, okružen hrastovom šumom, udaljen 23 kilometra od Šapca. Sagrađen je pre dolaska Turaka na ove prostore, a smatra se zadužbinom kralja Dragutina Nemanjića ili nekog od njegovih velmoža. Najstariji sačuvani podaci o manastiru potiču iz polovine XVI veka, gde se on pominje kao već stari manastir, a istoričari procenjuju da je podignut u XIV veku. Živopis je urađen 1799. godine.Po rečima Sv. Vladike Nikolaja, kada strada jedan narod, stradaju i njegove svetinje. Tako je i ova srpska svetinja prolazila sva iskušenja svoga naroda, rušena i obnavljana kroz istoriju, dižući se uvek iznova u ime očuvanja vere Hristove, ostajući postojano okrilje svome narodu. Radovašnica je, kroz svoju istorijsku misiju, imala ulogu prosvetitelja, čuvara predanja i ovde pohranjenih svetinja, zbrinjavala izbeglice, ratnike i ranjenike, pomagala u podizanju i obnovi drugih manastira i crkava. U vreme turske najezde, porušene su i zapustele mnoge crkve i manastiri u Srbiji. Ipak, Radovašnicu

Turci nisu rušili, budući da se nalazi u podnožju planine, daleko od većih naselja, kao i zato što su se njeni monasi bavili sokolarstvom, a Turci su sokolove koristili za lov. U to vreme manastir je imao svoju školu, sa izuzetno razvijenom prepisivačkom, bogoslužbenom i prosvetnom ulogom. Poznato nam je sedam knjiga prepisanih ovde: Jevanđelje, pet Mineja i Praks (tipik-ustav). Sredinom XIX veka crkva je imala 44 bogoslužbene knjige. Za vreme Prvog srpskog ustanka, u manastiru je bila bolnica u kojoj su lečeni srpski ranjenici. U austro-turskom ratu, ili odmah posle njega, manastir Radovašnica je zapaljen, izgoreo je krov od šindre, kelije i ostale zgrade. Crkva je bila bez krova sve do obnove 1779. godine. Za to vreme je na krovu crkve rasla trava, a zatim i drveće, toliko veliko da je razvilo svoje žile na svodu crkve, pa ih obnovitelji nisu mogli iščupati, a da ne oštete svod. Drveće je posečeno sekirom, a panjevi su ostali na svodu sve do 1929. godine, kada je iguman Lukijan Birčanin obnavljao crkvu. U Prvom svetskom ratu Austrijanci su odneli mnoga manastirska zvona, pa su parohijani darivali manastiru zvono od prikupljenih priloga 1925. godine, a kralj Aleksandar I Karađorđević podario veliko zvono manastiru 1933. godine.Za vreme Drugog svetskog rata, u Radovašnici su bile stacionirane četničke snage. Upadom u manastir, nemačka kaznena ekspedicija zapalila je manastirski konak i druge zgrade do temelja, opljačkana je sva manastirska imovina, a miniranjem do temelja srušena i manastirska crkva. Nemci su ubijali i proterivali narod u logor. Po završetku rata, iguman Konstantin je, iznad izvora svete vode, sagradio novu

kapelu i posvetio je Presvetoj Bogorodici, a podigao je i zvonaru, obnovio konake i imanja. Bratstvo se uvećalo. Na starom temelju je, 1969. godine, sagrađen novi manastirski konak. Poslednja obnova manastira započela je leta Gospodnjeg 1987, na inicijativu episkopa Jovana (Maksimovića), kada je na mestu kapele podignut veći hram, posvećen Pokrovu Presvete Bogorodice, osveštan 1988. godine. U obnovi su učestvovali sveštenici šabačkog namesništva i verni narod. Novopostavljeni starešina manastira, o. Nikolaj, nastavio je obnovu manastira. Blagodareći prvoj kanonskoj poseti patrijarha Pavla, 1991. godine, asfaltiran je novi put do manastira.Stara, srušena manastirska crkva bila je posvećena Sv. arhangelu Gavrilu. Građena je u duhu raške tradicije, od lomljenog, pritesanog kamena i krečnog maltera, pokrivena šindrom. Osnova crkve bila je jednobrodna, u obliku dva prekrštena pravougaonika, sa pripratom i polukružnom oltarskom apsidom. Zavod za zaštitu spomenika započeo je restauraciju na ostacima stare crkve, ali su je ratna zbivanja u naše vreme privremeno zaustavila. U drevnim ruševinama ove crkve, pod blagodatnim dejstvom svetog mesta, ovde se Gospodu često služi pod vedrim nebom. Ispod nove crkve se nalazi izvor čiju vodu nazivaju svetom, jer se njenim blagotvornim dejstvom mnogi vernici isceljuju od bolesti.

Manastir čuva pod svojim svodovima velike svetinje, mošti i ikone. Originalni rukopisi, prepisivani na ovom mestu tokom minulih vekova, kao i sačuvana

dokumenta, nalaze se u muzeju u Beču (među njima i Minej iz 1550. godine). U posebnom kivotu čuva se rebro sv. Teodora Tirona, koje su monasi manastira Hopovo doneli na poklon Radovašnici 1965. godine, nastavljajući prijateljstvo iz turskih vremena. Na severnom zidu crkve nalazi se ikona sv. Nikolaja Mirlikijskog Čudotvorca, sa česticama njegovih moštiju. Naspram nje stoji čudesno lepa ikona Nevske Bogorodice Brzopomoćnice, koju je manastir dobio na dar od Ruske Pravoslavne Crkve. Radovašnica pohranjuje i mošti svetih prevlačkih velikomučenika, kao i Sv. velikomučenika Dimitrija i ruskih novomučenica, kneginje Jelisavete i monahinje Varvare. Velika dragocenost manastira Radovašnica je celivajući krst, u kome se, pored kamenčića sa Bogorodičinog Groba i čestica Časnog Krsta, nalaze i mošti Sv. Jovana Krstitelja, svetih apostola Andreja Prvozvanog, Petra i Pavla, sv. Nikolaja Mirlikijskog, svetih velikomučenika Đorđa i Dimitrija, Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova, Jovana Zlatoustog, sv. Save Osvećenog, Antonija Velikog, Serafima Sarovskog i sv. Pantelejmona. Manastirsku obitelj čine: starešina – arhimandrit Nikolaj (Mališić), jeromonah Filimon (Zeković), jerođakon Nifont (Pavlović), monasi Zaharije (Tomić) i Matrona (Pavlović), kao i mati Magdalina (Mrkšić), nekadašnja igumanija manastira Fenek. Po blagoslovu Sv. Sinoda, u svojstvu gosta u Radovašnici boravi i znameniti duhovnik, arhimandrit Avakum (Rosić), iz manastira Sv. Stefana u Slancima. Manastir drži potpuni svetogorski tipik. Sv. Liturgija se služi svakoga dana. Radovašnica ima malu

parohiju i izdržava se od rada na sopstvenom poljoprivrednom dobru. Manastirska obitelj slavi Sabor sv. arhangela Gavrila i Pokrov Presvete Bogorodice, a o Sv. Iliji ovde se održava narodni sabor. Povezujući istorijsko i duhovno nasleđe Nemanjića sa današnjicom, pohranjujući u svojim zidinama i svetinjama susret vekovnog trajanja i večnosti, manastir Radovašnica potvrđuje zaveštanje sv. Simeona Mirotočivog: „Čedo moje, gradite za danas, gradite za sutra, ali gradite za vijekove. Kad se gradi za narod, onda to što se gradi mora biti trajno i jako kao sam narod“.

ПРАЗНИЦИ И СВЕТКОВИНЕ ЦРКВЕ ХРИСТОВЕ.

5. БОГОСЛУЖЕЊЕ ПОСНОГ ТРИОДА. ПОСЕБНИ СПОМЕНИ У ДАНЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ

Најстроже се проводи прва седмица Великог поста, која и у богослужењима нема у себи ничег

празничног, свечаног. Ако током ње, у обичне дане, то јест од понедељка до петка, падне било који празник, он се преноси или на Сиропусну недељу, или на суботу прве седмице. На Сиропусну недељу се преноси чак и један од Дванаест великих празника - Сретење Господње.У прва четири дана те седмице на Великом повечерју чита се, подел>ен на четири дела, Велики покајни канон преподобног Андреја Критског, коме се у среду и четвртак придодаје канон преподобној Марији Египћанки.У прву суботу Великог поста савршава се празновање Светог великомученика Теодора Тирона (Теодорова субота), у спомен на то како је овај свети, јавивши се из другог света, спасао хришћане у прву седмицу поста од оскврњене хране, која је, по заповести цара Јулијана Одступника, била попрскана крвљу од жртава идолима. Он је обавестио о томе епископа Евдоксија и посаветовао га да уместо ове оскврњене хране употреби "кољиво", то јест кувану пшеницу са медом. После заамвоне молитве на Пређеосвећеној литургији у петак, која се већ односи на суботу, обавља се молебно пјеније светом Теодору Тирону са освећењем кољива, које се после Литургије дели верујућима.

Недеља Православља

У прву недељу Великог поста прославља се Победа Православља,у спомен на обнављање иконопоштовања у време царице Теодоре 842. године. У саборним црквама се тога дана после

Литургије служи, "Чин Православља", који се састоји из молебног појања за обраћење заблуделих, објављивања "анатема" свим одступницима од истинске вере и сејачима лажних учења, "вечног спомена" свим поборницима Православља и многољетствија свим верним чедима Цркве и заштитницима свете вере. Ово је веома свечани чин и зато га служи самоархијереј уз велико сабрање саслужитеља. У обичним парохијским храмовима служи се само први део тога чина, који садржи молебнопојање.Служба светоме из Минеја, чији спомен падне у Недељу Православља, служи се у петак на повечерју (и уопште, службе светима из Минеја, који падну у суботе и недеље свете Четрдесетнице, поју се у петак на повечерју).У суботу друге, треће и четврте седмице Великог поста служи се заупокојена служба са помињањем умрлих. Али ако у једну од тих субота падну Обретење, Младенци, Благовести или храмовни празник, заупокојена служба се изоставља.

Друга недеља Великог поста

У другу недељу Великог поста слави се спомен светог Григорија Паламе, архиепископа Солунског, који је од јеретика Варлаама заштитио учење о божанствености благодатне светлости којом је Господ засијао на Тавору и која озарује човека након најдубљег подвига молитве и поста. Ово је, да тако кажемо, празник победе православног подвижништва над рационалистичким лажним учењима која одричу

значај подвига поста.

Крстопоклона недеља

Треће недеље Великог поста обавља се служба у част Крста Господњег, који се на свеноћном Бденију, после Великог славословља, свечано износи на средину храма ради поклоњења, услед чега не само та недеља, то јест тај недељни дан, него и читава седмица која следи, носе назив Крстопоклона. У средини поста крст се износи како би ободрио и окрепио духовне силе оних који посте, подсећајући их на страдања Господња претргоьена ради нашег спасења и преславно васкрсење Његово које је затим уследило. Због тога Црква, прослављајући Крст Господњи, пева: "Кресту Твојему поклањајемсја, Владико, и свјатоје Воскресеније Твоје славим". Изношење Крста обавља се на исти начин као за празник Воздвижења, али нема подизања, већ само поклоњење Крсту уз појање: "Кресту Твојему". Ово поклоњење Крсту понавља се такође у понедељак и среду Крстопоклоне седмице на Првом часу, уместо појања: "Стопи моја направи по словеси Твојему..." и у петак након отпуста свих часова, када се након целивања Крста он односи у олтар. Приликом поклоњења крсту увек се певају стихире: "Придите, вјернији, Животворјашчему Древу поклонимсја..." Током читаве ове седмице у богослужбеним песмама прославља се Крст Господњи. У среду и петак ове седмице служба је по Триоду, а светоме из Минеја чита се на Повечерју.

Четврта недеља Великог поста

Четврте недеље Великог поста слави се спомен преподобног оца нашег Јована Лествичника, који је читав пут духовног, подвижничког живота представио у својој чувеној књизи "Лествица духовна, која узводи на небо" и на примеру сопственог изузетног подвижничког живота пружио узор како треба пролазити тим путем. У Јеванђељу које се чита на Литургији тога дана (Мк. 9,7-31), спомиње се пророштво Господа о томе да ће бити убијен и да ће васкрснути.

Пета седмица Великог поста

Ова седмица обележена је посебним богослужењима и за њу постоји нарочит распоред читања катизми Псалтира. У четвртак 5. седмице на јутрењу, које се служи у среду увече, чита се Велики канон преподобног Андреја Критског у целини, заједно са каноном преподобној Марији Египатској, услед чега се ова служба у народу назива "Андрејево" или "Маријино стајање". На јутрењује одређено да се чита житије преподобие Марије Египћанке, и то први део после катизми и сједална, а други после треће песме канона. На вечерњу уочи овог дана, то јест у среду на Пређеосвећеној литургији, осим пет стихира преподобног Јосифа Студита које се певају на шест, певају се по азбучном реду и 24. стихире преподобног Андреја Критског. Ове стихире се

одликују посебном умилношћу и по своме садржају личе на Велики канон. Све поменуте покајне стихире завршавају се истим речима: "Господи, прежде даже до конца погибну, спаси мја" ("Господе, пре но што до краја погинем, спаси ме"). На дан канона повечерје је мало и то у келијама, као и полуноћница. И после јутрења "читаву службу читамо брже", то јест без певања и поклона, а молитву преподобног Јефрема Сиријског прате само три поклона, а не шеснаест, "ради напорног бденија". У четвртак се, због Великог канона служи литургија Пређеосвећених Дарова.Ако у среду и четвртак пете седмице падне празник Благовести, онда се певање Великог канона преноси на уторак исте седмице и, сходно томе, обавља се у понедељак увече.У суботу пете седмице празнује се "Похвала Пресвете Богородице" уз читање акатиста који је подељен на четири дела, услед чега се та субота назива такође "суботом акатиста". Ова служба је установлена у спомен на више дозбављења Константинопоља од непријатеља заштитом и заступништвом Богомајке, Која се у акатисту зато и прославља као "Изабрана Војвоткиња". Ово богослужење се назива "акатистом", што на грчком значи "несједалан", јер током њега није дозвољено да се седи. Није тачно познато ко је саставио овај акатист: једни га приписују хронографу из IX века Георгију Амартолу, други патријарху Сергију, који је живео за време цара Ираклија у VII веку, трећи преподобном Роману Слаткопојцу, а неки и патријарху Фотију. На дан

суботе акатиста повечерје је мало и чита се у келијама као и полуноћница. Сам акатист се чита на јутрењу, из четири дела, замењујући обичне сједалне, кондак и икос. Први део почиње певањем кондака: "Взбраној Војеводје побједитељнаја" и кађењем, при чему се приликом првог певања обавља кађење читавог храма, док се уз остала три дела обавља само мало кађење. Сваки пут се прочитају по три икоса и три кондака, а читање се завршава поновним певањем кондака "Взбраној Војеводје". Ово јутрење завршава се певањем Великог славословља.

Пета недеља Великог поста

У пету недељу Великог поста слави се спомен преподобие мајке наше Марије Египћанке, и то само у случају ако у тај дан не падне претпразништво, попразништво или празник Благовести, као ни Младенци. У Јеванђељу на Литургији опет се наводи пророштво Господа о Његовом страдању, смрти и васкрсењу. Преподобна Марија Египћанка се тога дана спомиње као пример истинског покајања, које потпуно препорађа човека, чак и када је дубоко огрезао у блату греха.Читава шеста седмица Великог поста која затим следи назива се Цветном седмицом и служи као претпразништво Уласка Господњег у Јерусалим, који се назива још и Цветном недељом. Петак шесте седмице Великог поста је крај свете Четрдесетнице, па се зато на јутрењу и на вечерњу

тога дана по два пута пева умилна стихира: "Душекорисно савршивши Четрдесетницу, молимо да и свету седмицу страдања Твојих видимо, Човекољупче..."Овим се заправо завршава време које је Црква наменила за покајање. Даље следе два празника и седмица посвећена успомени на последње дане земаљског живота Господа, на Његова страдања, крсну смрт и погребење, која се зато и назива Страсном (тј. страдалном) седмицом.У суботу уочи Цветне недеље слави се спомен великог чуда које је Господ учинио у Витанији шест дана пре Пасхе, васкреавши четвородневног Лазара. Зато се ова субота и назива Лазаревом. Васкрсење Лазарево је свим људима јасно показало божанску силу Христову ипре Његових страдања и смрти уверило је људе у васкрсење Христово и у опште васкрсење свих умрлих. Ова мисао је изражена и у тропару: "Обшчеје воскресеније прежде Твојеја страсти увјерјаја, из мертвих воздвигл јеси Лазарја, Христе Боже..." ("У опште васкрсење пре Твога страдања уверавајући, из мртвих си подигао Лазара, Христе Боже"). У складу са тим на јутрењу Лазареве суботе певају се васкрене песме: после друге катизме васкрени тропари "Ангелских собор удивисја...", после сједална "Воскресеније Христово видјевше..." "Свјат Господ Бог наш", "Преблагословена јеси, Богородице Дјево..." Јутрење се завршава Великим славословљем. Од Лазареве суботе до Томине недеље не пева се Лестњејшују". На Литургији се уместо Трисвете песме пева "Јелици

во Христа крестистесја...". На трпези се осим уља и вина дозвољава и употреба икре.

Цветна недеља

У шесту недељу Великог поста, која се назива Цветном недељом, празнује се Улазак Господњи у Јерусалим - царски пут нашег Господа и Спаситеља на страдања и крсну смрт, "ради нас људи и ради нашег спасења". Пред Господом, као пред царемпобедником, носили су палмине гране. По тим гранама и сам празник је добио назив "Цвети". То је Господњи празник, један од дванаест великих, и читава служба односи се само на празник. Он нема ни претпразништво, ни попразништво. Служи се Свеноћно бденије са уобичајеним поретком. Особеност представља само освештање палмових грана, односно код нас грана врбе, као биља које рано даје пупољке. Одмах након Јеванђеља чита се 50. псалам, за време чега свештеник кретообразно са свих страна кади у средини храма припремљене врбове гране (врбице). Затим, после возгласа ђакона: "Господу помолимсја", свештеник чита из Триода нарочиту молитву за благосиљање врбице и кропи је светом водом. Типиком је одређено да се за време певања Полијелеја целива свето Јеванђеље, а не икона која стоји на средини храма. У пракси се допушта да верни поред Јеванђеља целивају и икону, а затим свештеник, приликом миросања (помазивања освећеним јелејем), свакоме даје освећену врбицу и запаљену свећу. Са врбицама и свећама у рукама верни

потом стоје до краја јутрења. У Јерусалиму са палмовим гранама стоје и до краја Литургије. Служи се Литургија светог Јована Златоуста.Увече на вечерњу има само 6 стихира на "Господи возвах", а не 10, као током првих 5 недеља Великог поста. И мада има Входа, нема више Великог прокимена, него се произноси прокимен дана: "Се ниње благословите Господа вси раби Господњи". Даље следи преодевање у црне одежде приликом читања "Сподоби, Господи" и великопосни крај вечерња, као и током свих претходних недеља поста. Произноси се нарочити отпуст прва три дана Страсне седмице: "Грјадиј Господ на вољнују страст нашего ради спасенија..."

Страсна седмица

Повечерје се поје мало са посебним трипјесњецом Триода и увече се служи Јутрење Великог понедељка. На овом јутрењу Црква нас позива да дочекамо "почетак страдања Господњих", "да са очишћеним разумом и умртвљеним страстима пратимо Господа на путу у Јерусалим", "да се распнемо са Њим и да се умртвимо Њега ради за сласти живота", како бисмо "са Њим живели". На овом јутрењу се после "Алилуја" пева дирљиви тропар: "Се Жених грјадет в полуношчи" "косно и велегласно, и со слаткопјенијем равно" три пута. Затим иду три катизме са сједалнима после сваке од њих, а после трећег сједална возглашава се: "И о сподобитисја нам слишанију свјатаго Евангелија..." ("И да се удостојимо слушања

светог Јеванђеља") након чега следи читаное Јеванђеља које садржи повест о делима и речима Господа последних дана Његовог земаљског живота, недуго пре крених страдања, а посебно Његове знамените приче и беседе о крају света и Његовом Другом доласку. Током целе Страсне седмице Минеј се у потпуности одлаже и читава служба обавља се само по Триоду. Службе из Минера светима чији спомен пада у Страсну и Светлу седмицу читају се раније, на повечерјима за време читавог Великог поста. Уместо целог канона узима се само трипјесњец из Триода (а на Велики уторак само двопјесњец), са припевом: "Слава Тебје Боже..." После мале јектеније у све ове дане, до Великог четвртка, пева се дирљиви ексапостилар [светилан] "Чертог Твој вижду, Спасе мој, украшениј, и одјежди не имам, да вниду воњ: просвјети одјејаније души мојеја, Свјетодавче, и спаси мја" ("Двор Твој видим украшен, Спасе мој, а одеће немам да бих ушао унутра: просветли одећу душе моје, Светлодавче, и спаси ме"). Стихира има и на хвалите (мада се "Всјакоје диханије" не пева) и на стиховње. Велико славословље се не пева него се чита и крај јутрења је великопосни. Затим следи великопосни Први час, али без катизме и са кондаком Триода.На Велики понедељак служе се великопосни часови трећи, шести и девети са изобразительном, а затим литургија Пређеосвећених Дарова. Трећи и шести час имају катизму, певају се тропари часова, кондакТриода и на крају сваког часа, као и обично у посту, чине се велики поклони са молитвом

преподобног Јефрема Сиријског. На литургији Пређеосвећених Дарова чита се само Јеванђеље, без апостола и прокимена. Главну особеност часова током прва три дана Страсне седмице представља што се на њима прочита читаво Четверојеванђеље, на тај начин што се Јеванђеље по Матеју прочита из два пута, Јеванђеље по Марку такође из два пута, Јеванђеље по Луки из три пута и Јеванђеље по Товану из два путра, али само до почетка описа светих страдања - до речи: Сада се прослави Син Човечији... Тако током ова три дана на свакоме од три часа - трећем, петом и деветом, бива по једно читање, а укупно девет читања.По тој схеми обавља се богослужење у прва три дана Страсне седмице - Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду. Али сваки од ова три дана има и своје нарочите спомене, те сходно томе и свој садржај богослужбених песама и читања.У Велики понедељак слави се спомен целомудреног Тосифа, кога су браћа из зависти продала у Египат, као праслике Христове, и тога како је Господ проклео неплодну смокву, као праслику јудејског зборишта које је Господа предало на смрт.У Велики уторак спомиње се прича Господа о десет девојака и о талантима, други долазак Господњи и страшни суд.У Велику среду спомиње се како је жена грешница помазала Господа у Витанији, у дому Симона губавога, а истовремено се спомиње и Јудино издајство, које се збило после након

догађаја. У песмама се дирљиво и поучно пореди поступак покајане блуднице и ученикаиздајника. У уторак и среду служи се Велико повечерје и носе се црне одежде.У Велику среду пре Литургије уместо отпуста часова са изобразительном, свештеник чита молитву: "Владико многомилостиви..." која се током читавог Великог поста чита на крају Великог повечерја. Приликом читања ове молитве сви који се моле у храму клањају се до земље. Затим свештеник моли опроштај, као на почетку свете Четрдесетнице. Исто чине сви присутни. На крају Литургије, код "Буди имја Господње..." последњи пут се чита молитва преподобног Јефрема Сиријског са три земна поклона и "потпуно престају поклони који се чине у цркви". Овим се коначно завршава све што је карактеристично за великопосно богослужење и почињу посебна богослужења, везана специјално за страдања Господња ("страдална" или "страсна богослужења").

Велики четвртак

На Велику среду увече облаче се тамноцрвене одежде, као и за Литургију на Велики четвртак. Служи се Мало повечерје са Трипјесњецом, а за њим, обично увече, јутрење Великог четвртка (према Типику у седми час ноћи, то јест у поноћ).На Велики четвртак спомен је Тајне вечере и смирења Господњег, које се изразило кроз прање ногу Својим ученицима и установљење Свете Тајне Тела и Крви Његове. На јутрењу после

"Алилуја" пева се три пута тропар "Јегда славни ученици на умовенији вечери просвјешчахусја..." и одмах после њега, без катизме (Псалтир се одлаже до Томине недеље, осим 17. катизме на Велику суботу), чита се Јеванђеље по Луки, зачало 108, о Тајној Вечери. После Јеванђеља чита се 50. псалам и, без молитве уобичајене за читав пост: "Спаси, Боже, људи Твоја...", одмах почиње канон: "Сеченоје сечетсја море чермноје...". Ексапостилар. "Чертог Твој". Има стихира на хвалите и на стиховње, а Славословље се чита. После "Благо јест", Трисвете песме и "Оче наш" пева се тропар "Јегда славниј...", следи сугуба јектенија и после возгласа и "Утверди Боже..." чита се Час први, са тропаром и кондаком Триода, чију особеност представља то што се између богородичних читају паримеји - "Пророштва Јеремијина" у којима пророк созерцава непријатељство јудејских старешина против Христа, види Његову кротост и незлобивост, са којима Он предаје Себе у руке безаконика и тугује због њих.Трећи, Шести и Девети час савршавају се просто, без певања, са тропаром и кондаком Триода, којима се придодаје Изобразительна, након чега следи отпуст.Литургија светог Василија Великог се спаја се са вечерњем, слично као што бива у навечерје Рождества Христовог и Богојављења. Читају се и три пророчка паримеја, затим мала јектенија, Трисвето и даље по реду Литургија на којој се уместо Херувимске песме, уместо причасног, за време причешћа и уместо "Да испољњатсја уста

наша..." пева "Вечери Твојеја тајнија дњес, Сине Божиј, причастника мја прими: не бо врагом Твојим тајну повјем, ни лобзанија Ти дам јако Јуда, но јако разбојник исповједају Тја: помјани мја Господи во Царствији Твојем". Постоји и нарочит отпуст: "Иже за превосходјашчују благост" (На овој Литургији, ако постоји потреба, припремају се Свети Дарови за причешћивање болесних).После заамвоне молитве у саборним храмовима обавља се Чин прања ногу. Архијереј излази на Царске двери, да га нико не придржава, без жезла, и стаје на место за облачење; пред њим један ђакон носи Јеванђеље, а друга двојица бокал и лавор. Свештеници, седећи на горњем месту, споро читају 50. псалам. Протођакон, уз певање 5. песме канона Великог четвртка, доводи на средину храма у паровима дванаесторицу свештеника, који сви седају и тако остају све време, чак и приликом читања Јеванђеља. Протођакон произноси Велику јектенију са нарочитим прозбама: "О јеже благословитисја и освјатитисја умовенију сему...", док архијереј чита молитву. Затим протођакон чита Јеванђеље по Јовану о прању ногу, а за то време архијереј чини све оно што се у тамо говори о Исусу Христу и пере ноге свој дванаесторици свештеника који представљају апостоле. Најстарији међу свештеницима представља апостола Петра и са њим архијереј води дијалог јеванђелским речима. Архијереј сам довршава читање Јеванђеља у коме Господ објашњава значење прања ногу које је обавио. На крају он чита молитву да Господ опере

сваку прљавштину и нечистоту душа наших.[1]Током страсне седмице обавља се "мировареније" (кување мира) и освећење мира. Раније је мировареније обављано у Патријаршијској ризници, а освећење мира у Успенској цркви у Москви и у Кијево-Печерској лаври у Кијеву.[2] Свето миро се употребљава: 1. у Светој Тајни Миропомазања, 2. за освећење новог храма - њиме се помазују антиминс, Престо и зидови, и 3. за свечани обред крунисања царева и краљева.

Велики петак

Велики петак је спомен светих и спасоносних страдања Господа нашег Исуса Христа, Који је ради нас добровольно претрпео пљување, ударце, шамаре, увреде и смрт на крсту. Зато је одређено да се ноћ уочи Великог петка проводи у слушању Јеванђеља о страдањима Христовим. Повест о Христовим страдањима излаже се хронолошким редом, кроз 12 читања изабраних из сва четири Јеванђеља. Ова Јеванђеља читају се током читавог јутрења Великог петка, које се служи на Велики четвртак увече, а према Типику почиње у 2. час ноћи, то јест у 7 сати увече. Зато јутрење Великог петка носи нарочит назив: "Посљедованије (чин, поредак) светих и спасоносних страдања Господа нашег Исуса Христа". Приликом сваког читања Јеванђеља удара се у звоно, тако да број удараца показује редни број Јеванђеља које се чита. Након што буде прочитано и дванаесто Јеванђеље, удара се 12 пута, а затим кратко звоне сва звона. Читање

Јеванђеља сви слушају са упаљеним свећама. Након сваког читања пева се: "Слава долготерпјенију Твојему, Господи". Пре првог и последњег Јеванђеља кади се читав храм, почев од средине. Пре читања јереј или архијереј износи Јеванђеље из олтара на средину цркве, где се оно полаже на налоњ и ту остаје до краја последњег читања. Изношење Јеванђеља обавља се после Шестопсалмија, Велике јектеније, "Алилује" и певања тропара "Јегда славнији ученици..." током кога се кади читав храм. Царске двери све време остају отворене. Читања Јеванђеља распоређена су између песама јутрења. Између првог, другог, трећег, четвртог, петог и шестог Јеванђеља одређена су по три антифона, сједалан и мала јектенија. За време сваког сједална јереј кади свети олтар, па се зато не седа: "певамо га стојећи" - каже Типик. Тако читање Јеванђеља на овом јутрењу као да замењује читање катизми. После шестог Јеванђеља певају се "Блажена" са тропарима, а затим се пре седмог Јеванђеља произноси прокимен: "Раздјелиша ризи Моја себје, и об одежди Мојој меташа жребиј". Пред осмо Јеванђеље чита се педесети псалам и пева Трипјесњец. После трипјесњеца и свјетилна "Разбојника благоразумнаго..." чита се девето Јеванђеље. Затим се пева "Всјакоје диханије" са стихирама, и чита се десето Јеванђеље. Након тога читају се Велико славословља (не пева се), прозбена јектенија и једанаесто Јеванђеље. Следе стихире на стиховње и дванаесто Јеванђеље. Крај јутрења је обичан: "Благо јест", Трисвето, "Оче наш", пева се тропар: "Искупил ни јеси од

кљатви законија" сугуба јектенија и нарочит отпуст: "Иже опљеванија и бијенија и заушенија и крест и смерт претерпјевиј..."Први час се не спаја са јутрењем.На Велики петак ујутро, "о другом часу дана", а то је по нашем рачунању у 7 (односно 8) ујутро, служе се Царски часови, на којима се певају посебни тропари, читају старозаветна пророштва о страдањима Христовим, апостолска дела и поново страдална Јеванђеља, тако да се на Првом часу излаже сва повест о страдањима Христовим по јеванђелисти Матеју, на трећем часу по Марку, на Шестом часу по Луки и на Деветом часу по Јовану.Да не би био нарушен најстрожи пост који је за тај дан одређен, као и из нарочитог побожног поштовања према Голготској Жртви која је тога дана принесена, на Велики петак се уопште не служи Литургија, осим ретког изузетка када на тај дан падне празник Благовести, у ком случају се служи Литургија светог Јована Златоуста.Око три (односно четири) сата поподне (према Типику "о десетом часу дана"), када је Господ Исус Христос издахнуо на крету, служи се вечерње. На њему се читају три паримеја: из књиге Изласка, у којој је представљен Мојсије како се моли за преступнички јеврејски народ, као праслика општесветског Голготског Заступника; из књиге о Јову, где је представљен праведни Јов који је после изузетних страдања овенчан милостима Божијим, као слика Божанског Страдалника; и из књиге Исаијине, где је у 53. глави овај пророк, прозван

"старозаветним Јеванђелистом", тако живо и са трепетом созерцавао понижение Искупительа света. Затим се чита Апостол - Посланица апостола Павла Коринћанима, где се приповеда о Божанској Премудрости и сили које су се откриле кроз крст Христов и, на крају, чита се заједничка повест о страдањима Христовим из три Јеванђеља - по Матеју, Луки и Товану, као и повест о погребењу Христовом. Потом следе сугуба и прозбена јектенија, које су као и увек одвојене молитвом "Сподоби, Господи", и певају се стихире на стиховње. Приликом певања последнее стихире: "Тебје одјејушчагосја свјетом, јако ризоју", свештенослужитељ кади, обилазећи три пута око плаштанице која представља Господа положеног у гроб, и лежи на Престолу. Уз певање тропара "Благообразниј Јосиф с древа сњем пречистоје тјело Твоје, плаштаницеју чистоју обвив и воњами во гробје новје покрив положи" ("Благообразни Јосиф, скинувши с дрвета пречисто тело Твоје, обави га чистом плаштаницом, и мирисима помазавши положи га у нови гроб") сви свештенослужитељи подижу плаштаницу изнад својих глава и кроз северне двери износе је на средину храма, полажући је тамо на посебно припремљени сто, који служи као слика гроба. Ради изношенна плаштанице предстојатељ се облачи у потпуно одјејаније, а испод плаштанице носи Јеванђеље, које се потом полаже на плаштаницу. Након полагања плаштанице у гроб око ње се три пута кади и произноси се одговарајућа поука. Затим се говори отпуст: "Иже нас ради человјеков и нашего ради

спасенија..." сви се клањају пред плаштаницом и целивају је уз певање стихире: "Придите ублажим Јосифа приснопамјатнаго".[3]После вечерња следи Мало повечерје, на коме се пева Канон о распећу Господњем и на плач Пресвете Богородице.Ако на Велики петак падну Благовести, онда се служи Литургија светог Јована Златоуста, која се по обичају спаја са вечерњем. Но, у Типику није речено када се у том случају обавља изношење плаштанице, па је у пракси ово питање решавано на различите начине. У СанктПетербуршкој епархији било је одређено да се по окончању Литургије, одмах након отпуста, певају стихире на стиховње Великог петка, при чему су се свештенослужитељи за то време преоблачили из празничних у црне одежде, а плаштаница је полагана на Престо и уз певање тропара "Благообразниј Јосиф" изношена као и обично. Сличан распоред дао је и митрополит Филарет Московски, с тим што је одредио да се стихире на стиховње певају после Заамвоне молитве.Велика суботаБогослужење Велики суботе представља побожно бдење над гробом Господњим. То је спомен на пребивање Господа у гробу и Његов силазак у ад. У седми час ноћи по Типику, а по нашем рачунању у један сат после поноћи, служи се јутрење Велике суботе. На овом јутрењу које данас често бива на Велики петак увече, после шестопсалмија, "Бог Господ", тропара "Благообразниј Јосиф...", Слава, "Јегда снишели јеси к смерти, Животе Бесмертниј..." И ниње,

"Мироносицам женам..." пева се 17. катизма: "Блажени непорочни", при чему се после сваког стиха ове катизме певају или читају кратке песме које се називају надгробним похвалама и у којима се прославља умрли и погребени Господ. Ово је плач на гробу Божанског Покојника. При томе, Царске двери се отварају, свештенослужитељи излазе на средину храма и стају пред плаштаницу, па се обавља потпуно кађење читавог храма, почев од плаштанице. Ово надгробно појање дели се на три статије, при чему после сваке следи мала јектенија и кађење. После треће статије певају се Васкрсни тропари: "Ангелскиј собор удивисја..." ("Анђелски сабор се задиви..."). Сви стоје са упаљеним свећама. Следи сједалан, 50. псалам и Канон Велике суботе: "Волноју морскоју" ("Таласима морским"), који описује пометњу неба и земље пред страшним призором - како Њихов Господ лежи у гробу. Канон уједно објашњава значење Спаситељеве крсне смрти, Његовог погреба и силаска у ад. Током певања овог канона свештенослужитељи улазе у олтар. Предстојатељ се облачи у потпуно одјејаније (црно), а након последње стихире на Хвалите, док се пева: "Преблагословена јеси, Богородице Дјево..." опет сви долазе на средину храма, пред плаштаницу. Предстојатељ возглашава: "Слава Тебје, показавшему нам свјет" и пева се Велико славословље, за време кога се гроб са плаштаницом кади три пута унакрст. За време последњег "Свјатиј Боже", које се пева надгробним напевом, свештенослужитељи узимају плаштаницу на.своје главе и обносе је три

пута око цркве ("идући на исток и савијајући на запад... уз појање 'Свјатиј Боже'"), при чему настојатељ испод плаштанице носи Јеванђеље. Кад се овај опход заврши (за време опхода звоне сва звона), улазе у храм и плаштаницу опет постављају у гроб. Свештеник возглашава: "Премудрост прости", а затим, док се пева "Благообразии Јосиф", три пута кади око гроба. Поменуто ношење плаштанице означава силазак Господа после смрти у ад и Његово нераздвојно пребивање са Оцем на престолу. Црквене песме и читања која одмах следе уливају наду у васкрсење, па тако настаје промена у расположењу оних који се моле. Чита се тропар пророштва и возглашава прокимен: "Воскресни, Господи, помози нам, и избави нас имене ради Твојего". Потом се чита паримеј из пророштва Језекиљиног о сувим костима које су оживеле у пољу, најављујући васкрсење мртвих, а затим иде други прокимен, опет васкрсни: "Воскресни, Господи, Боже мој, да вознесетсја рука Твоја, не забуди убогих Твојих до конца" и чита се Апостол о томе да нас је Господ Исус Христос искупио од проклетства закона, те да је Он наша Пасха (1.Кор. 5,6-8,заједно са Гал. 3,13-14). Возглас: "Да воскреснет Бог и расточатсја врази Јего" са стиховима, подсећа нас на приближавање Васкрса. Затим се чита Јеванђеље по Матеју (исто као и дванаесто светих страдања), о печаћењу гроба Господњег и постављању страже на њега. Након тога се произноси сугуба и прозбена јектанија, отпуст и следи целивање плаштанице, при чему се пева "Придите ублажим Јосифа

приснопамјатнаго...". Овоме се придодаје још и Први час.Литургија светог Василија Великог се на Велику суботу служи касније него других дана у години, према Типику "о десетом часу дана", то јест после три сата поподне (код нас обично у један поподне). Пре ње служе се обични часови, трећи, шести и девети, уз Изобразитељну са тропарима и кондак Велике суботе. Сама Литургија почиње вечерњем које се већ односи на следећи дан, то јест на Васкрс, па се ту зато са песмама Велике суботе сједињују свечане васкрсне песме, тачније прве четири стихире на "Господи возвах" првог гласа. После "Свјете тихиј" не говори се прокимен, него се одмах возглашава: "Премудрост" и чита се 15 паримеја који садрже пророштва о искупљењу људског рода које је остварено смрћу Сина Божијег. Након читања 6. паримеја пева се свечани припев "Славно бо прослависја", а након 15. паримеја - припев песме тројице младића: "Господа појте и превозносите во всја вјеки". Уместо Трисвете песме пева се "Јелици во Христа креститесја, во Христа облекостесја. Алилуја" у част крштења оглашених које је у старини обављано на Велику суботу. После читања Апостола - који објашњава значење Свете Тајне Крштења, кроз коју бивамо погребени са Христом да бисмо заједно са Њим и устали за нови, безгрешни живот у Богу - уместо обичног "Алилуја", пева се, са стиховима 81. псалма, припев "Воскресни, Боже, суди земљи, јако Ти наследиши во всјех јазицјех". Док се ово поје, свештеници и ђакони у олтару свлаче црно

одјејаније и облаче бело, васкрсно. Исто тако мењају се покривачи на Престолу, Жртвенику и свим налоњима, да ништа црно у храму не остане. Ђакон затим у светлој ризи излази на средину храма, како би, попут Анђела који се јавио приликом васкрсења Христовог, благовестио о Васкрсломе, и чита Јеванђеље по Матеју, које говори о земљотресу на гробу Господњем, о Његовом васкрсењу, о јављању женама мироносицама, о бекству стражара и о томе како су их првосвештеници поткупили, као и о јављању Господа ученицима у Галилеји, са заповешћу да иду и науче све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Затим следи Литургија својим уобичајеним поретком, само што се уместо херувимске, пева нарочита песма: "Да молчит всјакаја плот человјеча и да стојит со страхом и трепетом..." Како мали, тако и велики вход врше се око плаштанице, а пред њом се обављају и сва читања и произносе јектеније. Уместо "Достојно" (односно "О тебје радујетсја") пева се ирмос девете песме канона: "Не ридај Мене Мати, зрјашче во гробје..." Причастан: "Воста, јако спја Господ и воскресе спасајај нас". После Литургије обавља се благосиљање хлеба и вина (чита се иста молитва као и на литији, али без спомињања "пшенице и јелеја"). Хлебови и јелеј се освећују зато да би верујући могли да се окрепе, јер се у старини после ове Литургије, која се завршавала касно (у Типику је речено: "еклисијарх треба да пази, да када се Литургија завршава, буде други час ноћи"), верујући се нису разилазили по кућама, него су остајали у храму,

слушајући читање књиге Дела апостолских све до самог Васкршњег јутрења. Према Типику читава књига Дела апостолских треба да буде прочитана до четвртог часа ноћи, то јест до десет увече, за када је одређена такозвана "Пасхална полуноћница" - служба која у Типику не носи никакав наслов, а састоји се од читања уводних молитава, канона Велике суботе "Волноју морскоју", Трисвете песме, "Оче наш", певања тропара: "Јегда снишел јеси к смерти, Животе бесмертниј...", кратке сугубе јектеније (као на Малом вечерњу) и васкрсног отпуста. За време девете песме канона свештенослужитељи окаде плаштаницу, однесу је у олтар и положе на Престо, где лежи до оданија празника Васкрса.

НАПОМЕНЕ:Чин прања ногу до данас је сачуван само у Јерусалиму, где га на Велики четвртакобавља Јерусалимски патријарх.Миро се кува прва три дана Страсне седмице, што је праћено читањем Јеванђеља; ана Велики четвртак архијереј освећује скувано миро, при чему се у ново миро уливанеколико капи раније освећеног мира. Миро освећује патријарх или митрополит зачитаву своју помесну Цркву, и то

на посебно свечаном богослужењу, уз учешће, помогућству, осталих епископа Цркве. Шесто правило Картагинског сабора забрањујепрезвитерима да освећују миро - прим. прев.Српски Типик: Стихиру "Тебје одјејушчагосја свјетом, јако ризоју" поје понајвише свештеник сам и износи плаштаницу, те је полаже у гроб насред цркве овако: свештеник узме са часне трпезе плаштаницу, на раширеним рукама је обнесе око часне трпезе, изнесе на северне двери и положи у гроб; ђакон иде пред н>им и носи свето Јеванђеље, а претходе им свећеносци. Затим "Ниње отпушчајеши", Трисвето, тропар "Благообразни Јосиф", Слава, И ниње, "Мироносицам женам". Док се поју тропари свештеник или ђакон каде гроб три пута унакрст, чине две метаније, целивају плаштаницу и опет чине једну метанију. Док народ целива плаштаницу поје се Мало повечерје.

Објавио Јована у 02.13 Пошаљи ово е-поштом BlogThis! Дели на Twitter-у Дели на Facebook-у

петак, 04. мај 2012.

STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

Poslušanje

Predao se poslušanju i ljubavi prema starcu Josifu svim svojim srcem. Sa radošću je prihvatao njegovo vođenje. Tačno mu je iznosio pomisli i svoje duhovno stanje. Bez prekida je odlazio noću do Svetog Vasilija, a nakon 1938. u pećine Male Svete Ane, gde je starac prešao da bi služio Liturgiju i pričešćivao. Ali i druge je napore podnosio sa zahvalnošću. Tako, kada je starac Josif napustio manastir Sveti Vasilije, i otišao u Malu Svetu Anu, pokušao je da sagradi kolibu i malu crkvu u šupljini jedne stene koristeći kao građu drvo, miljadja[1] i cigle od crvenice. Tada je Starac tovario crvenicu iz Kareje svaki drugi dan i odnosio je u Malu Svetu Anu gde je starac Arsenije pravio cigle. Da bi se oslobodio obaveza koje imao u Svetom Jefremu gde je starac Prokopije "pisao" pečate, starao se da nareže duplo više pečata. Tako je starac Prokopije imao spremne pečate da izrezuje, a starac Arsenije dovoljno crvenice za cigle. Njegova ljubav i poslušanje pomagali su mu da radi dva puta više.

+ + + + +

Prizivao je vrlo često molitve starca Josifa i poučavao

je sve da često uzimaju blagoslov svoga duhovnika.Pisao mu je kasnije jedan brat: "Kakva je to neiskaziva tajna, hodočasniče Starče moj? Kakva je to sveta veza što vezuje poslušnika sa njegovim starcem! Govorili ste nam "Bog moga starca Jefrema", i osećali smo da u ovom iskazu postoji sva sladost sveta.

+ + + + +

Jednom je padao sneg i duvao ledeni severac. Trebalo je da ode do Male Svete Ane da bi služio Liturgiju. U dolini Katunakije hladnoća je probijala poput eksera. Skupio se u svojoj sirotinjskoj odori i krenuo odlučno. Prvo, strma uzbrdica Katunakije uz ledeni vetar što probija do dna zadihanih pluća. Onda, udubljenje na visini zasipano snegom i severcem što bije. Smrzao se, nije izdržao. Predomisli se i siđe bez daha stazicom kući. Uđe u kuhinju i poluonesvešćen pade. Otac Prokopije ostavi rukodelje i postara se da ga povrati. Ispriča nakon nekoliko dana starcu Josifu. On ga ni malo nije štedeo: "Oče, da si uložio više snage, Bog bi ti pomogao i došao bi", prekoreo ga je, držeći svoj moral na visini.Njihova je duhovna veza bila toliko istinska, duboka i jaka, a duhovno stanje starca Josifa tako visoko, da mu je Bog zapečatio govor. Mnogo puta, tražeći blagoslov, celivao bi mu ruku pri odlasku u Katunakiju. "Idi", govorio bi starac iz srca i značajno. "Idi, pa ćeš videti". "Bogatio bih se u molitvi i blagoslovu", sećao se uzbuđene duše otac Jefrem. "Hajde, odlazi sada", govorio bi grubo kada bi ga nečem ražalostio. "Praznina, napuštanje" sećao se gorko ispovedao otac Jefrem.

+ + + + +

Kada su poželeli da odu od matejevaca i da budu uz florineje (dve osnovne grupe starokalendaraca), trebalo je da sačine jedan dokument. Dok su se nalazili svakodnevnim poslovima Katunakije, otac Jefrem misli da bi trebalo da se izmeni neki stav u dokumentu zato što nije bio u svemu onakav kako ga je napisao starac Josif. Nakon nekoliko dana otišao je služi Liturgiju. Obrati mu se starac nakon Litije: "Oče, pazi, neka te pomisao odvaja od mene." čudi se otac Jefrem. Nije se ni sećao. Prekopavao je po svom sećanju, napokon se doseti i zadivi se.

+ + + + +

Izgleda da je jednom, kao čovek, ogorčio starca u čemu. Zatražio je oproštaj ali starac nije smekšao. "Idi", kazao mu je, "i nemoj da dolaziš dok te pozovem." Dani su prolazili u duhovnom mrtvilu. Konačno posla oca Atanasija i pozva ga. Za vreme Svete Liturgije preplavi ga blagodat nakon toliko dana obradova se. Kasnije je to izneo Starcu. "Dobro, čedo moje", reče mu blagim očinskim glasom, "zar si shvatio da sam te zagrlio i celivao u duhu?"Jednom, za vreme službe, pri izgovoru blagoslova "Mir svima!" pomislio je začuđen: "Pa ja od starca primam blagoslov, kako ga sada blagosiljam?" "Ja blagosiljam", začu glas iz svog epitrahilja i shvati da Duh Sveti blagosilja putem onog koji služi.

Велики Светитељ двадесетог века, Преподобни Силуан Атонски, говорио је: "Истину вам говорим: не видим ништа добро у себи, имам

много грехова, али благодат Светог Духа изгладила је многе моје грехе, и знам да онима који се боре са грехом Господ даје не само опроштај, већ и благодат Светог Духа, Који радује душу и даје јој дубок и сладостан мир".[1] Ма како да је снажно искушење и ма како да је привлачан грех, могуће је победити их. О онима који се боре са грехом и уз помоћ Божју односе победу над њим, Свето Писмо говори: Тако ће онај који победи бити обучен у хаљине беле и нећу избрисати име његово из Књиге живота и признаћу име његово пред Мојим и пред анђелима његовим (Апок.3,5).На крају бих навео дивне, можда чак и чудне у свом оптимизму, речи великог светитеља Димитрија Ростовског: "Радујте се, грешници! Праведнике ће у Рај увести Апостол Петар, а грешнике сама Мајка Божја!"

Протојереј Алексије Умински, Протојереј Артемије Владимиров, Свештеник Георгије Ромањенко, Свештеник Александар Иљашенко

Аутор јереј Бобан Стојковић

Оснивање града Антиохија. Настанак Цркве у Антиохији

Град Антиохију је основаo први цар из династије Селевкида (305/04 - 281. године пре Христа ) Селевк I Никатор, око 300. године пре Христа (други назив био је Антиохија на Оронту, садашњи назив је Антакиа). Године 64, пре Христа, Антиохија, као и цела Сирије, улазе у састав Римског Царства и губе своју независност. Од 27, године пре Христа, Сирија постаје једна од источних провинција са центром у Антиохији. Становништво града су углавном чинили Сиријци и Грци, а било је и Јевреја. Први помен Антиохије у Новом Завету је везан за догађај о избору седморице ђакона (Дел. ап. 6), од којих је један Никола из Антиохије, хришћанин из

незнабоштва. Бежећи од прогона, хришћани су проповедали Јеванђеље Јеврејима (Дел. ап. 9, 19), али су у Антиохији обраћеници у хришћанство међу домороцима Кипра, проповедали међу Грцима, и „. . . велики број их поверова и обрати се Господу“ (Дел. ап. 11, 20 - 22). Дакле, у првој деценији после Васкрсења Спаситељевог настала је Антиохијска црква. Званична година оснивања ове цркве је 37, а њен први епископ био је свети Апостол Петар (45 - 53), који је овде проповедао Јеванђеље заједно са апостолима Варнавом и Павлом. У Дамаску, хришћани су Апостола Павла у котарици спустили преко зидина, тако да се на тај начин спасио од руку Јевреја (2. Кор. 11, 32). Наследник апостола Петра у Антиохији био је свети Евод (53 - 68), а затим познати свети мученик Игњатије Антиохијски (68 - 107). У Антиохији раније него у другим хришћанским центрима, развијена је добро организована црквена хијерархија коју је предводио епископ. У периоду гоњења Антиохијска црква даровала је велики број дивних и светих мученика за веру, а посебно у време царева Филипа Арабљанина и Деција Трајана. До средине III века aнтиохијска катедра је имала првенство части на Истоку, из тих разлога у III и IV веку овде је сазван један број помесних сабора, чије одлуке имају важност за целу Црку. Од тих 10 помесних сабора, најважнији је сабор из 268. године када је осуђен и лишен епископског достојанства Павле Самосатски, који је у својој јереси порицао пуноћу божанства Христовог. У другој половини III века у Антиохији се стварају услови којим постаје главни теолошки и научни центар. Овде је основана једна од најпознатијих хришћанских богословских школа, коју је основао преобраћеник у хришћанство софиста Малхион, противник Павла Самосатског. Између 260 – 265. године у Антиохију се појављује познати хришћански теолог и писац презвитер Лукијан († 312), који је такође учествовао у формирању антиохијске школе, и допринео систематизацији богословског учења. Ова школа ће имати важну улогу у богословским споровима у доба Васељенских Сабора.

Аријански и христолошки спор. Јаковитски раскол

На Првом васељенском сабору 325. године у Никеји, осуђено је Аријево учење. Антиохијску цркву представљао је епископ Евстатије. Никејски сабор усвојио је учење да је Бог Син једносуштан Богу Оцу, и шестим правилом потврдио чување традиционалне повласти које има црква у Антиохији. У Антиохији као и у Александрији долази до борбе између аријанаца и њихових противника. Већина помесних сабора у Антиохији бавила се питањима око аријанске јереси. На једном од њих(између 327. и 330. године) збачен је епископ Евстатије, један од највећих браниоца православља у Никеји. За епископа је избаран Павлин Тирски 330. године, који је после неколико месеци збачен, а на његово место дoведен аријанац Евлавије. Од тада дуго времена је антиохијска катедра била под аријанцима. Ситуација се променила када је никејска вера постала званична религија након што је на престо Константинопоља ступио цар Теодосије I Велики. Пети век је обележен христолошким споровима. Још у IV веку антиохијско богословље формира посебан правац, чији су оснивачи били Диодор Тарсијски и његов ученик Теодор Мопсуестијски. Године 428, ученик Теодоров презвитер Несторије изабран је за патријарха цариградског, који почиње са изражавањем својих радикалних теолошких идеја, што је довело до јереси о одвајању двеју природа у Христу. На Трећем васељенском сабору у Ефесу (431) лажно учење

Несторијево је осуђено, а он (Несторије) свргнут и послат у прогонство. Антиохијска делегација од 34 епископа на челу са епископом Јованом је закаснила на отварање Сабора, и није имала никакву улогу у томе. Јерес архимандрита Евтихија (монофизитство) захтева је заједничке напоре православних ради заштите истинског учења о Христу, зато је и 451. године у Халкидону сазван Четврти васељенски сабор. Антиохијска делегација на Четвртом васељенском сабору била је једна од најбројнијих (113 епископа од укупно 450 саборских отаца). Међутим, монофизитство је у Сирији већ било дубоко укорењено. Патријарх антиохијски Мартирије (око 459 – око 470) први је започео борбу против ове јереси, која се брзо раширила у Северној Месопотамији. Након Мартирија на трон антиохијске цркве долазе монофизити, почевши од патријарха Петра Гнафевса, који је први пут на трону био од 469. до 471. године . Патријарх Петар почео је са увођењем неких новина у богослужење, и певање Трисветог са додатком „који си распет за нас. “ Монофизитска линија антиохијских патријараха завршава се патријархом Сергијем Телским (50-их година VI столећа). Византијски цар Јустинијан који је подржавао православне епископе, одлучио је да изолује све епископе антихалкидонце, како не би имали прилику да рукополажу своје присталице. Године 542/43, у Константинопољ је дошао гувернер арапских држава Харис- ибн Џабала. Он је апеловао на покровитељку монофизита царицу Теодора да дозволи рукополагање 2 - 3 епископа за његове поданике Арапе. Као резултат овога, монофизитски епископи су могли да у епископски чин посвете два сиријске монаха – Јакова Варадеја и Теодора. Недуго после примања хиротоније Јаков је прошао широм Истока, рукополажући многи епископа. На овај начин, поред постојеће црквене хијерархије, појавила се и нова, која не признаје одлуке Четвртог васељенског сабора. Као резултат овога, на средини VI века становништво Сирије било је подељено на два вероисповедања: 1) монофизити, који су били познат као јаковити (по Јаков Ел Варадеју) са својом јерархијом, и 2) православни, које монофизити називали мелхитима (царски) због подршке коју су цареви пружали халкидонском вероисповедању. У Цариграду 553. године сазван је Пети васељенски сабор, разговарало се о више истакнутих православних теолога антиохијске школе (Теодору Мопсуестијском и Иви Едеском), и поново је осуђено Несторијево учење. Већина учесника је била управо из антиохијске цркве. Када се појавила монотелитска јерес, која је осуђена на Шестом васељенском сабору (680-681 године) у Цариграду, присталице ове лажне доктрине биле су концентрисане у Либану, где су основали своју цркву. Дакле, као резултат теолошких спорова V – VII века, на територији Антиохијске Православне Цркве појављују се верске групације несторијанаца који су формирали сиро-персијску (сиро-халдејску) цркву; монофизити, који су формирали сиријско-јаковитску црква и монотелити, који оснивају маронитску цркву у Либану. Све ове верске групације постоје и данас. Све у свему, настанак ових цркава догодио се на националној основи.

Унутрашње стање цркве у Антиохији од I до VI века

Још од времена Апостола Павла Антиохија је била центар апостолске мисије, што је вероватно утицало на велико поштовање међу црквама, које су основали

мисионари који су долазили из Антиохије. Очигледно, духовни ауторитет Антиохије утврђен је пре свега апостолском традицијом, мисионарском делатношћу антиохијске заједнице, као и ауторитетом најзначајнијих антиохијских епископа и богослова. Током административне реформе крајем III – IV века Антиохија је постала престоница огромне римске префектура Истока, спајајући Блиски Исток, Малу Азију и Тракију. Она је такође центар источне дијецезе, која је обухватала провинције Сирије, Киликије, Месопотамије, Палестине и острва Кипра. Почевши од првих векова хришћанства, Антиохијска катедра заузимала је четврто место после Рима, Цариграда и Александрије, а после раскола Римске цркве - треће. Предстојатељ Антиохијске цркве је првобитно називан једноставно епископ, на Четвртом васељенском сабору добија титулу патријарха. Прва званична употреба титуле патријарх за поглавара антиохијске цркве десила се у време Флавијана II (498 - 512). Четврти васељенски сабор је такође јурисдикцији јерусалимске цркве доделио катедру у Кесарији Палестинској, која је до овог времена била једна од епархија Антиохијске цркве. Од тог времена, јурисдикција патријарха јерусалимског, почела је да доминира палестинском територијом. Дакле, коначно су успостављене географске границе Антиохијске цркве, она у својој надлежности има 12 римских провинција (што одговара савременој Сирији, Либану, југо-истоку Турске, Ираку и Арапском полуострву). Од тог времена, поглавар Антиохијске цркве у титули добија и назив „ . . . антиохијски и целога Истока. “ У V и почетком VI века из Антиохијске православне цркве настају три помесне цркве. Чињеница да је још у давна времена утицај Антиохијске цркве проширен и изван Римског Царства. Ово се посебно односи на Иран, Грузију, а можда и Јерменију. Средином V века одвојила се и постала аутокефална, православна црква у Грузији. Друга аутокефална црква је била црква на Кипру, где је епископ формално био подређен антиохијском патријарху, после уласка Кипра у састав дијецезе Истока. Одлукама Трећем васељенског сабора (431. године) и званично је потврђена аутокефалност цркве на Кипру. Трећа аутокефална црква која је настала из Антиохијске цркве била је, како је већ речено, Црква у Јерусалиму.  У IV-V веку у Антиохијској цркви формира се аутентична литургијска традиција (захваљујући делима Светог Јована Златоустог, Светог Романа Слаткопојца из Нисибина, Светог Јефрем Сирина из Емеса), која постаје доминантна на целом Истоку. Један од најважнијих области развоја Цркве у Антиохији у најранијем периоду је монаштво. Међу антиохијским монасима јављају се посебни подвижници који су себе зазидавали, или који су живели у резервоарима (подземним складиштима за воду), уз ношење тешких ланаца. У V веку када долази до јаче манифестације аскетизма, тада и настаје столпништво, подвиг пустињака на планини или на стубу. Најпознатији подвижник ове врсте подвига био је преподобни Симеон Столпник († 459), поставши оличење светости у Антиохији.

Средином VI века Персијанци освајају Антиохију. Године 540, персијска војска шаханшаха Хосрова I Ануширвана извршила је инвазију на Сирију и уништила Антиохију, а већина становника била је одведена у заробљеништво. Године 610, када на византијски престо долази цар Ираклије, Персијанци, под вођством шаханшаха Хосрова II Парвиза покрећу нове инвазије. Антиохија и

Дамаск били су поново освојени. Мир склопљен посредством цара Ираклија био је прилично нестабилан.

Антиохијска Патријаршија у време арапског ропства и крсташких ратова

Арапско ропство (634 - 969) и други византијски период (969 - 1084)У време када Арапи започињу своја освајања 30-их година VII веку, почиње тежак период за Византијско царство. Његове источне покрајине постаје лак плен за Арапе, тако је 638. године пала Антиохија, а 639. године Едеса. Једино острво у мору исламске власти, где је остала хришћанска управа био је Горњи Либан. Сиријски монофизити су радо подржавали Арапе, као победнике православног цара. Православни хришћани су доласком муслиманских освајача изгубили сва права, било им је ускраћено право да обавља јавну функцију, били су обавезни да плате харач и ђизију (као и остали немуслимани), забрањена је православна мисионарска активност. Многе цркве су конфисковане и претворене у џамије. Број хришћана у Сирији под арапским ропством је остао значајан до краја XI века. Од VII века антиохијски поглавари су постављани у Константинопољу, одакле су покушали да управљају својом црквом, не ризикујући да се појаве на арапској територији, међутим на овај начин се изгубио живи контакт са паством. Другим речима, 30-тих година VII века продужава се период антиохијског патријарха у егзилу. После смрти патријарха Георгија II (око 702. године) завршава се овај период антиохијске цркве. Године 742, калиф Хишам дозволио је да се за патријарха антиохијске цркве изабере Сиријац Стефан III (742 - 744). Арапскe власти у овом периоду активно узимају учешћа у избор патријарха, постављајући одане им људе, па чак и хришћане, који и нису били у клиру. Иконоборачки покрет који је захватио Византију, наишао је на оштра противљења православног Истока. Први који је образложио оправдање поштовање икона био је грађанин Дамаска преподобни Јован у VIII веку. Иконоборство је 764. године било предато анатеми источних патријараха. Сирија и Палестина постају упориште православног отпора иконоборачком учењу. Године 750, династију Омаида свргла династија Абасида. Нова династија показала се релативно добром према хришћанима. Када је 762. године центар политичког живота пренет из Дамаска у Багдад, духовни центар хришћана и даље је био у Антиохији. Из Багдада је протеран православни епископ, а несторијанци добијају свога епископа. Калифат Абасида 30-их година X века почиње да се распада и дели на мање независне државе-емирате. У таквим околностима, Византија је успела да поново освоји острво Кипар и Крит, Киликије и Северну Сирији. Тако да на крају десетог века, на Блиском Истоку, доминирају две велике силе: Византија и египатски халифата Фатимида. Границе калифата и Византијског биле су на територији Сирије, која постаје тзв. тампон зона. Византији је успела да 1031. године поврати Едесу, што је довело до тога да готово половина територије Антиохијске Патријаршије буде под влашћу

Византије. Крајем X - XI века Антиохија је била један од највећих центара хришћанске јелинске и арапске културе. Око Антиохије формирала се група манастира, где су монаси учили грчки, грузијски, арапски и јерменски језик, и на тај начин активан литерални допринос. Најзначајнији од византијских писаца био је преподобни Никон, црквени писац друге половине XI века. Важна прекретница у историји арапско-хришћанске књижевности је дело антиохијског ђакона Абдалахома ибн ал Фадлома, средином XI века, а то је прва комплетна арапска редакција Библије.

Ера Селџука и крсташки ратови (1085 - 1291)У другој половини XI века на Блиски Истоку долазе Турци Селџуци, који 1081. године оснивају свој султанат са седиштем у Никеји (држава је постојала све до 1307. годоне). Успостављање владавине Селџука не повлачи значајно погоршање социјалног статуса локалних хришћана. Већа претња за православне хришћане била је инвазију Латина, крсташа, која је започела 1096. године. Већ 1098, Латини на територији Сирије оснивају Едеску грофовију, док антиохијски патријарх Јован IV Оксит (1089 - 1100) бива затворен. Исте године (1098. ) крсташи освајају Антиохију, која долази под власт једног од вођа Првог крсташког рата Боемонда тарентског. Поред латинске државама у Едеси, на подручју патријаршије било је још грофовије Триполију и кнежевине у Антиохији. У самој Антиохији основана је латинска катедра, док су антиохијски поглавари поново битани у Цариграду, где су и боравили. О овим поглаварима постоји мало података, чак су и непозната имена многих. Без сумње је то са су скоро сви били пореклом Грци. Постепено, доминација крсташа била је све слабија. Европска крсташи одгурнувши од себе потенцијалне савезнике - источне хришћане, били су осуђени на пораз у борби против исламског света, који је поседовао боље војне и демографске ресурсе. Мамелучки султан Египта Бејбарс 60-их година XIII века започиње серију ратова против крсташа у Киликијској Јерменији. Године 1268, његове трупе су заузеле Антиохију поразивши притом и и Латине и Грке. Десетине хиљада Антиохијаца је убијено, остали су одведени у ропство. После овог догађаја патријарха Антиохије више се није враћао у своје место столаовања. Седиште патријаршије од средине XIV векa je у Дамаску. Ера крсташких ратова и инвазија Мамелук је прекретница у историји Патријаршије. Хришћани, који су у XI веку представљали најбројнији део становништва Сирије и Палестине, 200 година касније постају само једна од етно-конфесионалних група.

Владавина Мамелука (1291 - 1516)

До краја XIII века цела територија Сирије је део египатског султаната Мамелука. Верска политика Мамелука уопште имала је много већи степен толеранције од других старијих муслиманских династија. Ипак, XIV и XV век је „мрачно доба“ у историји Антиохијског Патријархата, који карактерише општи пад, пад морала, престанак летописне књижевсности, карактеристичне за блискоисточне хришћана, тако да је врло мало познато о историји православне цркве у Сирији. Не постоје никакви подаци о патријарсима из прве половине XIV века.

У првој половини XV века Антиохија је била укључен у процес уједињења Западне и Источне цркве, који је кулминирала Флорентинском унијом 1439. године. Добро је познато каква је била субдина овакве уније. Године 1443, антиохијски патријарх Доротеј I (1434/35 - 1451), заједно са патријарсима Александрије и Јерусалима и званично одбацује унију са римокатолицима. Пре ере арапских освајања антиохијска патријашија је у свом саставу имала 150 епархија, укључујући и 12 митрополија. У XIV и XV веку број епархије, по штурим историјским подацима не прелази више од 15 до 20.

Период Османске владавине (1516 - 1918)

Након коначног освајања Византије (1453), у Малој Азији на светску сцену ступа нова светска сила - Отоманско Царство. Као резултат освајања султана Селима I (1512 - 1520), Сирији од 1516. године, а сходно томе и подручју Антиохијске патријаршије више од 400 долази пос власт Порте. Изузетак представља Горњи Либан са претежно хришћанским становништвом, који остаје полу-независтан од Турака. У првим вековима отоманска држава била је верски толерантна. Православни хришћани у царству уживали су посебне привилегије у односу на друге грађане немуслиманске вероисповести. Али у стварности ова права и повластица су турске власти константно кршиле. Посебно су хришћани страдали у време политичке нестабилности у империји, током интерних борби локалних паша, групних јаничарских побуна и нереда. Током овог периода православни су имали важну улогу у градским заједницама . Они су имали јасну унутрашњу организацију, на чијем челу је елита, локално свештенство, власници занатских радњи, трговци и хришћански званичници отоманске администрације. Ова заједница је представља праву политичка сила, они су утицали на избор високог свештенство, укључујући и патријарха. Најважнију улогу имале су заједнице Дамаска и Халеба. Ривалство ових заједница је често доводило до унутрашњег превирања у цркви, нарочито када је у питању био избор патријарха, једна заједница је имала свог а друга заједница, пак свог каднидата, (на пример, конфронтација око избора Јоакимa III или Макарија I, завршила се Макаријевим повлачењем). Понекад се у ову борбу укључивале и турске власти. Ако је више свештенство, укључујући и патријарха било грчко, онде је ниже свештенство била састављена од Арапа. У доба отоманске власти на преласку из XVII у XVIII век седиште Патријаршије пренето је у нови регионални центар - Бејрут, који је постао један од главних центара арапско-православне културе. Пострадавши од отоманског јарма, антиохијска црква је ради побољшања свога материјалног стања усмерава наде ка Русији. Године 1585 – 1586, антиохијски патријарх Јоаким II Дaу (1581 - 1592) предузео је путовање у Русију ради скупљања помоћи, како би могао да плати огромне дугове своје цркве. Касније, он је заједно са другим источним патријарсима потврдио уздизање Руске Православне Цркве у ранг патријаршије. Руско-сиријски односи свој процват и врхунац добијају у време антиохијског патријарха Макарија III (1647 - 1672). У периоду 1652 - 1659 године Макарије је предузео једно дуго путовање, приликом којег је био у посети између осталог и Украјини и Русији, где се сретао са многим политичким и црквене личностима, око финансијске помоћи цркви у Антиохији. Присуствовао је Сабору Руске

Православне Цркве 1655. године. Друга његова посета Русији везана је за његово учешће на Московском Сабору 1666 - 1667. године. Као резултат ових посета дошла је значајна финансијска подршка из Русије, тако да је патријарх могао да изађе из дугова и покрене велику изградњу. Међутим, после његове смрти, антиохијска црква је скоро прекинула сваку везу са Русијом.

Унијатски раскол

Још од периода крсташких ратова у Сирији почиње са деловањем римокатоличка мисија. Они су се ослонили на подршку либанске маронитске заједнице, која је традиционално оријентисани према Европи. Главни центри латинске пропаганде постали су сиријски приморски градови и Халеб - центар међународне трговине. Са растом моћи западних сила и налазећи се под владавином Турака, патријарх Антиохије је био приморан да финансијску помоћ на Западу. Патријарх Игњатије II (1619 - 1633/34), године 1631, и формално признају примат Рима. ПОвећањем европског утицаја на Блиски Исток, унијатска пропаганда међу православним Арапи постиже већи успех. Под латинским утицајем је такође и део свештенства: 1683. године унији је пришао и митрополит Тирско-Сидонски Јевтимије ас-Саифи († 1723), док 1716 . године са Римом се зближио и патријарх Кирилo V (1672 - 1720). Раскол се почео јављати 20-их година XVIII века. Наиме, 1724. године за антиохијског патријарха изабран је митрополит Серафим Танос, који је устоличен на патријаршијски трон под именом Кирил VI, и одмах признају примат папе. У исто време, Сабор Цариградске цркве за патријарха поставља Силвестра. Дакле, јаваља се двојна паралелна јерархија. Кроз цео XVIII век било је сукоба православних и унијата. Унијати више од 100 година нису званично били признати од стране турских власти. Током грчког устанак 1821. године интензивирају се насилним прогон православних у свим провинцијама царства. Унијати, осетивши да се политичка клима променила интензивирају своју делатност, и 1827. године под притиском власти цела амидска епархије антиохијске аатријаршије прихвата унију.

XIX век

На почетку XIX века Сирија и Либан долазе под власт египатског намесника Мухамеда Алија. Његов долазак на власт је донео нови талас репресије православног становништва. У првој половини XIX века у време патријараха Серафима (1813 - 1823) и Методија (1823 - 1850) још једном се Русија укључила у материјално помагања ове страдалне цркве. Године 1842, у Русију је ради прикупљања помоћи за образовне институције и изградњу храмова послат митрополит гелиопољски Неофит. Поред велике донације, 1848. године од стране Руске Православне Цркве је одобрено да се отвори Подворје Антиохијске патријаршије у Москви, у храму Вазнесења Господњег, који се налази на Илинки. Број православних расте 40-их година XIX века и то од 60 до 110 хиљада, што је 8 - 9% од укупног броја становника Сирије, број свештеника је био од 280 - 300 људи, а епископа и митрополита од 20 - 25. Oд средине XIX века на Блиском Истоку почињу верски сукоби и масакри хришћана, без преседана. У Сирији су непријатељства праћена масакрима била

присутна међу заједницама Маронита, Латина, и православних. Највећи од њих догодио се у Дамаску 1860. године, туча која је избила на пијаци између православних и муслимана, завршена је уништењем у дванаестодневном пожару великог дело хришћанске заједнице и уништавањем свих цркава. Међу хришћанима је било око десетине хиљада убијених, зато је и данас у Антиохијској православној цркви 10. јул дан сећања на жртве масакра у Дамаску 1860. године. Неопходно је напоменути да у XIX веку православни народи Средоземља постепено почињу са враћање своје националне црквене јерархије. У Антиохијској и Јерусалимској Патријаршије почиње борба за повратак архијереја арапског порекла на највишим позицијама. Ова борба је у Антиохији кулминирала 1891. године када је грчка страна уз велике тешкоће успела да за патријарха изабере таворског митрополита Спиридона. Међутим, већ 1898, био је приморан да се повуче, а сукоб грчких и арапских епископа је обновљен. Коначно године 1899, борба је завршена победом арапске групе, за патријарха је изабран Мелетије (1899-1906), чији избор није прихватио Цариград. На крају XIX века oвој патријаршија је много помогло „Императорско Православно Палестинско друштво“ основано 1882. године у царској Русији. Први задатак овог друштва био је стварање мреже образовних институција у Палестини, Сирији и Либану. Захваљујући активности друштва у периоду од 1895. до 1910 . године у Либану и Сирији отворено је 77 школа за 10 хиљада ученика. Године 1900, у Баламандском манастиру је отворена Богословија, где се учило по руским системима. Крајем XIX и почетком XX века под Антиохијском Патријаршијом је било 13 епархија, 17 манастира (од њих епархијских - 12, ставропигијалних - 5); парохијске цркава – око 400, православно становништво бројало је око 160 хиљада душа. Пошто је Отоманско царство у Првом Светском рату доживело пораз, од 1918. године престало је да постоји.

Антиохијска Патријаршија у XX веку

У јесен 1918. године Сирији и Либану долазе британске трупе. По одредбама Версајског споразума из 1919, ове територије су под контролом Француске, и сада су у статусу француског протектората. По одредбама конференције одржане у Лозани 1923. године део територије Антиохијске Патријаршије (Киликија, Едеса и Мардин) постају саcтaвни део Републике Турске. У касним 30-им годинама XX века француске власти предале су Турској област Александрета (Искендерун) са Антиохијом, древним седиштем Патријаршије. Од тада, овај град носи турски назив Антакиа. Ова чињеница која још увек није званично призната од стране Сирије, значајно је погоршала стање локалног становништва. Године 1920, француски власти извајају из такозване Сирије, тзв. Велики Либан (бивши аутономни Горњи Либан), где су већину становништва чинили хришћани, међу којима су Французи насељавају лолајне им Мароните. У међувремену, сиријски националисти, укључујући и неке православне заједнице и православне епископе, подржавају планове арапског националног ослободилачког покрета. Патријарх Григорије (1906 - 1928) успео је да изглади ове контрадикције. Али после његове део либанских православних хришћана заложио се за стварање

аутокефалне цркве Либана, тврдећи да је аутокефалност црква логична последица политичке независности. Ови напори били су подржани од стране француских власти, али налазе упорну опозицију у Сирији. Као резултат интензивних преговора у Бејруту и Захли (1929. године), обе стране су се слажиле да седиште Патријаршије остане у Дамаску. Врло дуга процедура око избора новог патријарха завршена је тек у фебруару 1931. године у Бејруту, када је изабран кандидат либанске партије митрополит Арсеније (Хадад). У исто време у Дамаску на патријаршијском престолу, био је изабран триполски митрополит Александар III . После Арсенијеве смрти (јануар 1933. године), Александар је ујединио целу патријаршију под својом јурисдикцијом. Патријарх Александар III (1931 - 1958) стајао је на позицији арапског национализма. Многи православни заједно са муслиманима заговарали су независност Сирије, подржаваћи арапски национални покрет. Године 1940, у Дамаску је формирано језгро арапске националистичке партије „Баас“, чијим деловањем је 1941. године Француска је приморана да прогласи формалну независност Сирије и Либана, а 1947. године да коначно повуче своје војнике из обих земаља. Упркос слабљење руско-арапских односа након Октобарске Револуције у Русији, контакти између Русије и Антиохијске Православне Цркве су настављени. Патријарх Александар III у години почетка Другог светског рата апеловао на хришћане широм света, тражећи подршку од Русије и њеног народа. Године 1948, у Москви je поново отворено Подворје Антиохијске Цркве, које је од 1929. године било затворено. Патријарх Александар посетио је Москву четири пута, учествовао у устоличењу патријарха Алексија I (1945), и на прослави 40 година од обнове Патријаршије (1958). Заузврат, патријарх Алексије је 1945. године за време свог путовања по Блиском Истоку, у пратњи патријарха Антиохије посетио Бејрут и Дамаск. После смрти Александра III (1958) за патријарха је изабран као најстарији по посвећењу епископ Теодосије VI (1958 - 1970). Године 1959, посетио је Москви, где је на празник Богојављења служио Свету Литургију на арапском, грчком и словенском језику, такође је посетио Лењинград, Кијев и Одесу. Патријарх Теодосије ојачао је унутрашње стање Антиохијске цркве. Године 1970, за његовог наследника изабран је Илија IV (1970 - 1979), који је уз много напора ојачао јединство епископата, свештенства и верника. Један од највећих проблема је био централизација црквене владе. Године 1972, захваљујући патријарху Илији усвојен је нови, и сада постојећи Статут Антиохијске Православне Цркве. Патријарх Илија се упокојио у 65. години живота, 1979. године. Данашњи поглавар Антиохијске Православне Цркве Игњатије IV (Хазим) изабран је 1979. године. Његовa Светост патријарх Игњатије рођен је 1920. године у православној арапској породици. Године 1942, он је био један од организатора православне омладине, покрета који се развио у Либану и Сирији током Другог Светског рата. Од 1945. године студирао је на Теолошком Институту Св. Сергија у Паризу, 1961, рукоположен је од палмирског епископа.

Под вођством патријарха Игњатија Антиохијска цркве је доживела реформу, која је допринела обнови монашког живота, изградњи многих нових храмова и манастира, као и обнова древних манастира. У Антиохији је обновљен храм Светих Апостола Петра и Павла. Највећи успех патријарха Игњатија је био је

отварање Баламандског Универзитета у Либану. Патријарх Игњатије активно развија контакте са другим помесним православним црквама, док је дуги низ година био члан Централног комитета Светског Савеза цркава. Под јурисдикцијом Антиохијске Патријаршије налазе се: Сирија, Либија, Ирак, Кувајт, Саудијска Арабија, Иран, Јужна Турска, један број епархија у Европи, Северној и Јужној Америци и Аустралији. Највишу власт у Антиохијској цркви у питањима вере, права и управљања чини Свети синод од 20 митрополита. Синодом председава патријарх, који обављају највишу извршну власт. Његова титула гласи: " „Његово блаженство патријарх Велике Антиохије, Сирије, Киликије, Месопотамије, и свег Исток, отац отаца, пастир пастира. “ Резиденција патријарха налази се у Дамаску. Број верника је око 5 милиона људи.

Оснивање Александрије. Ширење хришћанства у Египту. Доба гоњења

Град Александрија основан је 332-331. године пре Христа у јеку освајања Александра Македонског. Судбина Александријске патријаршије је у великој мери одређена специфичним историјским развојем главног града хеленистичког и римског Египта, Александрије. Првобитно, град је имао мешовито становништво (Египћани, Сиријци, Грци, Јевреји). У III и II веку пре Христа овде се досељава малобројна група Римаљана из Кампаније и Римa. Град се брзо развијао и постао један од интелектуалних центара античког света, заједно са Римом и Атином. У ери владавине Птолемеја основана је чувена библиотека у Александрији. Захваљујући насељавању јеврејске заједнице, у Египту су нашироко коришћени текстови Старог Завета. У III и II веку пре Христа почиње са превођењем Светог Писма на грчки језик. Као резултат тога, 271. године пре Христа појављује се Септуагинта - превод Седамдесет преводилаца, Јевреја, који је спроведен под вођством досељеника родом из Атине, Димитрија Фалерског, оснивача Александријске Библиотеке. Превод Старог Завета на грчки језик представља припрему хеленистичког света за перцепцију Новог Завета. У време хришћанства, јеврејска заједница у Александрији је цветала. Један од познатих припадника дијаспоре у Египту био је Филон из Александрије († око 50. године), под утицајем јелинске философије, у тумачења текстова из Старог Завета користио је алегоријски метод. Александријски Јевреји су имали своју синагогу у Јерусалиму. Дакле, они су одржавали везе са Палестином и знали су за земаљски живот Спаситеља. Апостоли Варнава и Лука проповедали су у Александрији. Међутим, према предању оснивачем цркве у Александрији сматра се Свети Апостол и Јеванђелист Марко. Он је стигао у Египат око 40/41 године, поред Египта проповедао је и у Тиваиди и Пентапољу. Био је први епископ Александрије (око од 42. до 62/63. године). Дакле, александријска катедра је једна од најстаријих и апостолског је порекло. Пре Другог Васељенског Сабора, она је била на другом месту по рангу помесних хришћанских цркава (после Рима). На граници I и II века у Александрији је дошло до борби између различитих

култова, верских секти и хришћанства. Од времена владавине цара Септимија Севера (193 - 211) у Александрији почињу масовни прогони хришћана. После његовог доласка у Александрију 202. године издаје едикт против хришћана. У поређењу са другим областима Римског царства гоњење хришћана у Александрији је било најокрутније и најсвирепије. Прогони хришћана се настављају и под царевима Децијем Трајаном (249 - 251), Валеријаном (253 - 260), а посебно Диоклецијаном (284 - 305). У овој ери масовних погубљења хришћана, број мученика за веру је био око десетине хиљада. Зато и није случајно што „Диоклецијанову еру“, која је почела првом годином његове владавине (284), Египћани називају „Ера мученика. Цар Константин Велики (306 - 337) показао је благонаклоност према хришћанству. Године 312, заједно са Ликинијем (308 - 324) издао је указ о престанку прогона хришћана, док следеће 313. године издаје Милански едикт, којим се у империји дозвољава слобода вероисповести. У II - III веку овде је основана богословска школа, из које су изашли презвитер Климент Александријски († око 216) и његов наследник Ориген († 251), оснивачи научне теологије, који су поставили темеље за христијанизацију паганске хеленске културе и философије. У почетку, настојатељ Александријске хришћанске заједнице назван је једноставно епископ. У првој половини III века појављују се почасне титуле: „папа“, „пастир, и господин“, „отац отаца“, од друге половине IV века и титула „патријарх“. Црква Александрији је колевка монаштва. Овде су се подвизавали и оснивач монаштва свети Антоније Велики († 356), и први организатор општежитељног монаштва монах Пахомије Велики († 348 град). Под његовим вођством у Тиваиди је основан манастир. Међу египатским монаштвом најпознатији оци су Пајсије Велики († 400), Пимен Велики († 450), итд. . У време инвазије Арапа (VII век) у северном Египту, било је око 600 манастира.

Улога епископа у Александрији у тринитарним и христолошким споровима

Прве половине IV века обележена су појавом аријанства и борбе са њим. Арије је био родом из Александрије или Либије. Око 318 – 320. године дошло је до сукоба Арија и архиепископа Александрије Александра који се оштро противио његовом лажном учењу. Године 320-321. године Александар је сазвао Сабор на коме је присуствовало око 100 епископа из Египта и Либије, на коме је осуђена Аријева јерес. Први васељенски сабор, сазван у Никеји, најоштрије је осудио Аријево учење. Овим деловање аријанаца није било заустављено већ је још више интензивирано. Централна фигура борбе против аријанаца био је свети Атанасије Велики (297 - 373), александријски архиепископ. Он је био смењиван и враћан на трон шест пута, као резултат напада и интрига аријанаца и других јеретика против њега (мелетијеваца - следбеника јереси епископа ликопољског Мелитија, јевсевијана и следбеника Аполинаријеве јереси). У периоду прогонства светог Атанасија Великог, александријску катедру су заузимали аријанци. Наследници светог Атанасија Петар II (373 - 380) и Тимотеј (380 - 384) – настављају да се боре против аријанаца. На крају, када је за цара Источног Римског царства дошао Теодосије I посвећен православљу, Други

васељенски сабор (381) коначно је осудио Арија и друге јереси. Овај сабор је усвојио и низ одлука које се тичу цркве у Александрији: Александри је додељена епархија Египта, која је обухватала долину Нила, Либију и Пентапољ.

Борба александријских поглавара са јересима није била завршена. На пример, архиепископ Кирило (412 - 444), водио је не малу борбу са следбеници античких култова, сујеверјем, магијом и врачањем, чега је много било међу сеоским становништвом Египта. Најважније дело Светог Кирила је борба против јереси Несторија цариградског патријарха, која је кулминирала сазивањем Трећег Васељенског Сабора (431. године), под председништвом Кирила и осудом несторијанства. Дакле, улога Александријске Патријаршије у тријадолошком спору је веома значајна. Наследник на катедри Светог Апостола Марка имао је водећу позицију међу осталим епископима. Од средине V века православна црква у Александрији билa je укључен у борбу против различитих ставова о природама у Господу Христу, који су одвели ка јереси монофизитства, а затим и монофизитском расколу. Почетак монофизитства везује се за архимандрита једног од цариградских манастира Евтихија. Његово учење је почео да прихватио и патријарх александријски Диоскор (444 - 451). Године 449, у Ефесу, одржан је „разбојнички сабор“, и оправдано је Евтихијево учење. Четврти васељенски сабор, осудио је јерес монофитсва, Диоскора лишио катедре и епископског достојанства. Ипак, монофизитство је у Египту било веома снажно, и после овога Сабора катедру су заузели патријарси-монофизити, од којих је последњи био патријарх Гај (535 - 537). Египатски хришћани (Копти) нису признали одлуке Четвртог Васељенског Сабора, и одвојили су се од Једне Саборне Цркве, и постају посебна национална Коптска монофизитска црква. Током управе патријарха Аполинарија (551 - 568) дошло је коначног прекида односа између православне и монофизитске (коптске) заједнице у Египту. Коптска монофизитска црква делује у Египту и у данашње време има свога патријарха и своју јерархију. У првој половини VII века у време александријског патријарх Кира (630/631 - 642) јавља се монотелитска јерес. Он је прихватио идеју коју је изнео цариградски патријарх Сергије, да у Христу постоји једна воља. Коначно монотелитска јерес осуђена је на Шестом Васељенском Сабору 680-681. године.

Патријаршија у доба арапске владавине (640 - 1517)

У другој трећини VII века источне провинције Византије, напали су Арапи-муслимани. Арапска освајања почела су 30-их година VII века под вођством калифа Омара (634 - 644). Користећи нестабилност византијске династије Ираклида, незадовољство политиком Цариграда на периферији империје (Сирија, Палестина, Египат), као и слабљење царства у борби са верским јересима, Арапи спроводи један низ освајања. На крају 639. године једна од арапских трупа извршила је инвазију на Египат. Византинци су бранили Александрију, међутим лишени подршке локалних Копта, 642. године били су принуђени да предају град, након чега Арапи освајају даље на запад, и своју власт проширују на све територије Северне Африке. У покореном Египат, хришћани су сачували слободу вероисповести и широку унутрашњу аутономију. Најбољу позицију међу Арапима имала је Коптска црква, прогоњена од византијске власти, али зато сада лојална новој власти.

Монофизити, користећи покровитељство освајача, почињу да заузимају православне храмове и манастире. Патријаршија је била под арапском влашћу, а број православних верника већ у VII је драстично смањен. Локални не-муслимани су имали обавезу да плаћају порез, углавном џизију и харач. Очајно стање православних додатко компликује чињеница да је трон александријских патријараха дуго остао упражњен. Патријарх Кир је умро у пролеће 642. године и изабран је његов наследник, Петар (такође монотелит) који је напустио Египат заједно са византијском војском и умро у Цариграду 654. године. После њега трон александријских патријараха је био упражњен више од 70 година. Свештеници из Александрији су рукоположење примали у Сирији. До средине VIII века Египтом је владала династија Умаида. Однос Арапа према египатским хришћанима био је двострук: с једне стране, династије су се значајно разликовале по толеранцији према њима. У Александрији уз дозволу власти могли су се градити нови храмови, у другим областима египатски хришћани су у више наврата малтретирани. У време калифа Хишама 731. године било је дозвољено да се поново изабере александријски патријарх и то је био Козма I (731 - 767). Године 750, на власт у Египту је долази нова династија Абасида (750 - 969). Положај православних није се ништа значајније променио, што је у великој мери зависило од личности египатских намесника, а не од политика калифа. Једни су рушили хришћанске храмове и на хришћане наметали данак, док су други дозвољавали да се обнављају порушени храмови и граде нови. У време патријарха Софронија (836 - 859) дошло је до једног од најмасовнијих прогона хришћана, као последица тога су многи уништени храмови, док су хришћани били принуђени да носе карактеристичну одећу као знак бешчашћа, забрањена је употреба звона, и служење Свете Литургије . Према исламском закону било је забрањена употреба вина. Хришћани су морали да користе за Евхаристију суво грожђе, које су потапали у воду и тако добијали некакав сок, који је коришћен на Литургији. У другој половини IX века долази до размимоилажења Александријске цркве са црквом Константинопоља и грчким светом у целини. Главна манифестација слабљења веза са грчко-византијским светом је постепена исламизација православног становништва и ширења међу њима арапског језика и арапске културе. Долази и до продирања арапског језика и у богослужење. Један од расадника хришћанског литерарног стваралаштва на арапском језику био је манастир Св. Катарине на Синају, који није био под Александријском црквом. Класиком арапско-хришћанске књижевности средњег века сматра се александријски патријарх Евтихије (933 - 940), аутор дела из историје, медицине и богословља. Најпознатије његово дело је „Историја света од његовог настанка до 938. године. “Године 969, у Египту, Палестини и Јужној Сирији на власт долази династија Фатимида (969– 1171). Политички центар Египта уместо града Фустада, постаје нови град основан у делти реки Нила Ал-Кахира (модерни Каиро), где је 973. године премештено седиште калифа Ал-Муза, а касније и седиште православног патријарха. Политика Фатимида је такође карактерична по двострукости: најсуровији прогони (на пример, калиф Ал-Хаким у првој деценији XI века), праћени рушењем цркава и погромом читавих хришћанских четврти. Било је погубљења

свештенства, забрана прослављања празника, што је све утицало на прекид релативно пријатељских односа успостављене између калифа и православних. Наравно да због свега овога углед александријске катедре значајно опада. Ипак, једна позната чињеница говори у прилог томе да се глас александријског поглавар итекако слушао у Цариграду. Наиме, у време владавине византијског цара Василија II дошло je до спора између њега и цариградског патријарха Сергија, поводом пореза кога је цар наметнуо, а патријарх прогласио противзаконитим. Као посредник између две стране изабран је александријски патријарх Теофило (1010 -1019). Он је проценио да обојица нису у праву. Направио је две воштане фигуре, које представљају цара Василија и светог патријарха Сергија. Оној фигури која представља цара одсекао је леву руку, док је оној која је представљала патријарха одсекао језик, осуђујући овим императорово насилно понашање, и са друге стране патријархово нестрпљење. Сергије је у знак захвалности за помирење на Теофила ставио свој епископски омофор а цар Василије своју царску круну. Према легенди од овог догађаја, патријарх александријски је добио посебно право да носи два омофора и два митре, једну редовну и једну баршунасту која подсећа на скуфију (ову другу ставља када после великог входа на Литургији прима Дискод и Путир). Од тада патријарх александријски добија титулу „судија васељене. “Од краја XI века почиње епоха крсташких ратова. Египат је постао арена борбе између исламских и западних цивилизација. Крсташи су неколико пута покушали да освоје Египат. Инвазија крсташа покренула је нова шиканирања православних од стране муслиманских Арапа. Године 1171, рођак једног од команданата арапских трупа Салах ад-Дин срушио је калифат Фатимида у Египту и основао нову династије Ајубида (1171 - 1250). Поразивши убрзо крсташе Салах ад-Дин осваја Јерусалим и Палестину. Објективно, крсташки походи су само погоршали положај египатских хришћана, што је изазвало талас муслиманског фанатизма и прогон „неверника“. Иначе крсташи су источне хришћане сматрали јеретицима. Током инвазије на Египат, крсташи су пљачкали становништво, не чинећи никакву разлику између муслимана и хришћана. Године 1219, као резултат петог крсташког рата у Дамијету је основана од стране крсташа латинска катедра и постављен латински александријски патријарх. У ствари, Египат се и није налазио под влашћу Латина, а права латинског патријарха су била само номинална. Године 1250, династија Ајубида била је збачена од стране последње арапске династије Мамелука, која је владала Египтом све до 1517. године. Мамелучки султанат постао је политички и верски центар целог исламског света. Мамелуци, за разлику од својих претходника, били су веома верски нетрпељиви, сам државни апарат је више пита спроводио гоњења хришћана и рушење храмова. У периоду XIII - XIV века, многи православни патријарси у Александрији, потицали су из грчких средина, који су одмах после избора, настављали да живе у Цариграду, из којег су управљали својом црквом и да скоро и нису се појављивали у Египту. Они су активно учествовали у политичком животу Византије (нпр. патријарах Николај II (1243 - 1276), Атанасије III (1276 - 1308). Када је 1438 – 1439. године у Фиренци одржан Флорентински унонистички сабор, поглавари Александрије, као и Антиохије и Јерусалима нису потписали одлуке. Штавише, три источна патријарха су упутила Окружну Посланицу где осуђују унионистичку политику Цариграда.

Патријарх александријски Марко VI активно се борио са латинским мисионарима у Сирији и на Криту, који је био под влашћу Венеције. Крајем XV века на челo цркве у Александрији долази патријарх Јоаким (1487-1565). Након што је провео 12 година на Синају, 1480. године стигао је у Палестину, где је спријатељио са будућим патријарх јерусалимским Германом, који је врло често долазио у Египат. Својом ученошћу Јоаким је стекао славу и углед, тако да је још у 38. години живота изабран за патријарха. Због сталних прогона у Северном Египту број хришћана и свештенства је бројао неколико стотина. Честе промене династија доводиле су до стално нестабилног положаја хришћана. У период османлијског ропства александријска патријаршија је ушла са великим теретом проблема, од којих је један био проблем Синајског манастира.

Александријска Патријаршија у време османлијског ропства (1517 - 1798)

После освајања Цариграда (1453) турска доминација у следећем столећу шири се на на Блиски Исток, земље југо-источне Европе и Северну Африку. Египат од 1517. године под Турцима, постаје провинција Отоманске империја. На њеном челу био је гувернер, постављен из Истанбула. У неколико деценија, унутрашње прилике у земљи биле су стабилне, али са крајем XVI века долази период немира и нереда, током којих турске паше губе реалну власт, а у први план долазе мамелучки бегови који желе да се одвоје од Отоманског царства и оснују независни султанат. Међутим, њихови покушаји били су неуспешни. Положај хришћана у Отоманском Египту дефинисан је традиционалних одредбама исламског закона, који за њих не предвиђа пуни статус грађана, ни верску слободу, већ само унутрашњу аутономију своје заједнице. У принципу, Турци су били толерантнији од Мамелука. У Египту, положај хришћана је био повољнији у односу на друге провинције. Немуслимани, као и у средњем веку, имали су значајну (а понекад и пресудну) улогу у неким облицима трговине и финансија. Православна заједница у овом периоду наставља да се бројчано смањује. Египат је 1651. године посетио руски монах Арсеније (Суханов). Он је записао да у Каиру стално живи 600 православних Арапа и Грка, заједно са посетиоцима има их око хиљаду. Док је број монофизита Копта око 150 - 160 хиљада. Већина православних живи у Каиру, Александрији, Дамијету и др. Од XVI до почетка XIX века на територији Александријске патријаршије било је свега 8 православних храмова. Овим малим стадом заправо је управљао сам патријарх, и понекад је било неколико титуларних епископа (епископ тиваидски, митрополит мемфиски и либијски). Због недостатка православног становништва православна црква у Александрији је константно била у великом финансијском проблему, тако да је преживљавала уз подршку других православних цркава и помоћ владара, углавном из Русије. Званични литургијски језик је био грчки и арапски. Сви патријарси овог периода били су пореклом Грци. Избор следећег патријарха, по правилу, био је углавном по жељи претходника, онда уз сагласност египатског свештенства и верног народа. За време владавине султана Селима I (1512 - 1520) патријарх Јоаким је добио ферман, којим су потврђене његове патријарашке привилегије и којим је заштићен од самовоље државних органа власти. Иако овај документ није сачуван, његов садржај се може назрети на основу најстаријег постојећег

фермана, датог александријском патријарху Матеју Псалту (1746 - 1766). Патријарх је имао апсолутну власт над свим свештенством и монасима, био је чувар цркава и манастира, има право да разводи бракове, одређује наследства и бави се другим пословима своје пастве, док турске власти нису добиле право да се мешају у ове послове. Отоманске власти забраниле су долазак латинске пропаганде међу православне.

Синајско питање

Током векова, манастир Синај је био предмет раздора између две цркве - Александријске и Јерусалимске. Синај је дуго била под јурисдикцијом Јерусалима. Александријски патријарси су имали претензије на Синај (углавном на манастир Свете Катарине). Године 1540, у Јерусалиму је одлучено да се катедра на Синају оснује архиепископија, као и то да се ограничи утицај Александрије на рад манастира. Међутим, убрзо после овога александријски патријарх Јоаким (1487 - 1565) сматрајући недостојним понашање једног синајског епископа, инсистирао је на саборској одлуци којом би се игуману Синајске Горе одузело епископско звање, већ би само деловао као игуман манастира. На крају, проблем је решен на Сабору у Цариграду 1575. године, када је успостављена архиепископија под јурисдискцијом Јерусалима. Крајем XVI века синајско питање је поново актуализовано. У то време, добијањем великих прилога, Манастир на Синају је постао моћан и утицајан, и почео је да се залаже за потпуну аутокефалност. Подворје Синаја у Каиру, било је затворено, чиме је Александријска патријаршија лишена великих прилога. Подворје је наставило са радом тек 1651. године. Укључивање Египта у Отоманско царство у великој мери је побољшало везе између Православне Цркве у Александрији и других Источних Патријаршија, које су такође биле под турским јармом, везе су су успостављене и са Русијом (делегација Александријске патријаршије била је у Москви 1523, 1556. године, итд. ). Руски цареви пружали су овој цркву снажну финансијску подршку, кроз слање не само новца, већ и слањем одеће као и светих сасуда потребних за вршење богослужења. У муслиманском окружењу оваква помоћ је била крајње неопходна. Патријарха Јоакима на трону александријских поглавара наследио је Силвестер (1569 - 1590). Положај хришћана у Египту је и даље био веома тежак. Поред интензивне прозелитске активности римокатоличка црква је убеђивала источне хришћане да усвоје грегоријански календар, што су категорички одбацли патријарх Константинопоља Јеремија и Александрије и Силвестар. Крајем XVI века интензивиранa je руска дипломатскa активност на Блиском Истоку у вези са оснивањeм Московске Патријаршије, за шта је требало добити сагласност од источних патријараха. Александријски патријарх Мелетије Пигас поводом овога заузео је скептичан став. Али је коначно 1593. године одобрио оснивање нове патријаршије, међутим одбио је да прихвати да Московска патријаршије буде на трећем месту у диптиху православних цркава, као што су то желели у Русији. Под условима превирања и сукоба у Цариградској цркви, патријарх Мелетије Пигас преузео у извесној мери духовно и политичко вођство на православном Истоку. Постоји око 300 његових писама и посланица око разним црквеним и политичким питања, упућених Украјини, Криту, Молдавији, Сирији, итд. Али

највећи утицај на хришћански Исток имао је александријски патријарх Кирило Лукарис (1601/02 - 1620). Током XVII века присутна је стална веза са Русијом. Цареви Теодор Алексејевич и Алексеј Михаилович су небројено много пута послати новчану помоћ. Патријарх Пајсије (1657 - 1678) је био први поглавар александријске цркве, који је посетио Русију. Године 1666, стигао је у Москву, где се већ активно говорило о делу патријарха Никона. Заједно са антиохијским патријархом Макаријем III Пајсије је председавао заседањима Великог Московског Сабора 1666 – 1667. године, који је санкционисао Никонову осуду и одлучење старообрјадаца. Финансијска помоћ из Русије је наставила да стиже и XVIII у веку. На пример, у време цара Петар I I званично је наређено да се помаже александријској патријаршији. Године 1735, по указу Ане Ивановне је успостављен је фонд „Палестинске државе“ из којег је сваких пет година, источним патријаршијама и манастирима били додељивано по 500 рубаља. Међутим, ови износи, због спољно-политичких догађаја (руско-турског рата), били су додељивани спорадично.

Александријска патријаршија у XIX и XX веку

Године 1798, Египат је нападнут од стране француске војске под вођством Наполеона Бонапарте, када су освојени Александрија и Каиро. Локални хришћани су постали поуздан стуб нове владе. Ово је пооштрило односе хришћана и муслимана. Године 1801, Французи су изгубили Египат. Након грађанских нереда 1801-1805. године Египтом је завладао отомански војни командант Мухамед Али (1805 - 1849), који је тежио независности од Порте. Он је био покровитељ хришћана, у његово време неки хришћани заузимају високе позиције у финансијским структурама и бирократском апарату. Оваква политика према хришћанима трајала је око 15 година. Након грчког устанак 1821. године повећано је непријатељство према хришћанима, посебно према Грцима у Египту. У првој половини XIX века Александријска патријаршија наставља контакт са Русијом. У време Николаја I обнављају се уплате у „палестинске државе. “ Од средстава добијених из Русије патријарх Јеротеј (1825 - 1845) подигао је нову резиденцију у Каиру и цркву Светог Ђорђа (1839), обновио манастире Светог Георгија и Светог Саве (који су толико били оскудни да су више подсећали на парохијске цркве), отворио је грчко-арапску школу у Каиру. Године 1843, основана је званична организација грчке заједнице у Александрији. Велики и активан напредак грчке православне заједнице је развио јасну структуру управе, који се састојала од тзв. епитропије - изабраних представника. Године 1851, патријарх Јеротеј II (1847 - 1857) посредством архимандрита Порфирија (Успенског), начелника руске православне мисије у Јерусалиму, добија дозволу да пошаље у Русију епископа Никанора тиваидског ради прикупљање помоћи, која је износила око 50 хиљада рубаља. Године 1855, на захтев митрополита москвског Филарета (Дроздова), Свјатјејши Синод Руске Православне Цркве доделио је храм Светог Николаја у Москви Александријској цркви, где је ова црква отворила своје подворје. Патријарх александријски Јеротеј II послаo je зa оваj храм делиће Часнога Крста. Прилози у овоме храму постају један од главних извора прихода Александријске цркве.

У време патријарх Калиника (1858 - 1861) разматрано је питање савеза православне и коптске цркве у Александрији. Архимандрит Порфирије (Успенски), који су учествовао у дебати, убеђивао је Калиника да уступи патријарашки трон коптском патријарху Кирилу IV, а да заузврат коптско свештенство прихвати вршење свих обреда и канонских прописа Источне православне цркве. Међутим, овом предлогу као да није суђено да се оствари, године 1861, патријарх Кирил IV се упокојио, а патријарх Калиник се повукао са трона. У време патријарха Јакова II (1861-1865) дошло је до коначног решења питање Синаја: Подворје манастира Синаја у Каиру било је ослобођено свих ограничења, у њему је било дозвољено вршење богослужења на којина је помињан александријски патријарх. Године 1866, после повратка из Русије епископ Никанор је био изабран за патријарха (1866 - 1869). Он је издао посебну одредбу да Патријаршијом управља не само патријарха, већ и Синод, који се састоји од четири епископа. Никанор је разрешио један део чланова епитропије који је покушавао да утиче на састав Синода. Последњих тридесет година XIX века црквом у Александрији је упарвљао бивши патријарх Константинопоља Софроније IV (1870 - 1899), који је уживао утицај и престиж у православном Истоку. Ово је нова ситуација у управљању овом црквом, која обезбеђује учешће свих православних заједница Египта у избору патријарха, као и правно изједначавање Каира и Александрије. Крајем XIX века Египат губи своју независност и постаје зависан од Француске и Енглеске. Инострана доминација и финансијско поробљавање земље изазвало је пораст национално-ослободилачког осећања, које је кулминирало у побуни против Араби-паше, 1882. године. Као последица овога патријарха Софроније и православно свештенство је било присиљена да напусти Египат. Устанак је био потиснут након артиљеријског бомбардовања Александрије од стране енглеске флоте. Египат је био окупиран од стране Велике Британије и формално остао све до 1914. године као део Османлијског царства, а у ствари, био је под британским протекторатом. На прелазу из XIX у XX век број православних у Египту се увећао. До почетка XX века било је око 100 хиљада православних хришћана. Број свештенства је спорије растао, на почетку двадесетог века под патријаршијом биле су 3 митрополије (тиваидска, јерапољска и триполска), са око 50 клирика, 8 храмова и свега 2 манастира (Светог Саве у Александрији и Светог Ђорђа у Каиру). Улога Синода, у ствари, опет је била не много значајна због малог броја свештенстваУ првом кварталу двадесетог века на александријској катедри се налазио патријарх Фотије (1900-1925) један од великих епископа на Истоку. Он је вешто водио послове цркве: наставио изградњу цркава и манастира, образовних и добротворних установа, основао штампарију, где је почело штампање часописа и основао патријаршијски музеј. Територија Патријаршије је била подељена у седам епархија. Након ступања на трон у Александрији, бившег цариградског патријарха Мелетија II (Метаксакисa) (1926-1935) , aлександријска црква 1926. године прихвата нови, грегоријански календар. Године 1930, патријарх Мелетије потписао је „Уредбу о свештеничком служењу“ по којој у свештенички чин није могао прими нико ко није завршио Богословију или нема универзитетско образовање.

Године 1934, је издат је документ којим је уређена административна структура и управљање александријском црквом, овај акт је 1938. године измењен и допуњен, он укључује одредбу по којој патријарха бира свештенство и православна заједница, без обзира на етничку припадност. Кандидат за патријарха мора да има богословско образовање, да имају најмање 40 година и не мање од 10 година свештеничког стажа. До 1930. године број хришћана је био 120 хиљада, од којих су већина били Грци. Упркос чињеници да је у Африци је увек постојала, поред грчке, многобројна арапска православна заједница, аутохтони народи овог континента нису примили православље пре почетка двадесетог века, географска препрека били је пустиња Сахара. Тек од двадесетог века почиње мисионарску делатност усмерена ка унутрашњости континента. Резултат овог мисионарског рада је оснивање 1928. године православне епархије у Јоханесбургу, 1931. године у Триполију, у Тунису, а затим и у Судану и Етиопији. Године 1946, православне заједнице у Уганди и Кенији (такозвано „црно православље“), припојене су канонском општењу Александријске патријаршије. После 12 година, дакле 1958. године овде срећемо три нове епархије: Источна Африка (Кенија, Уганда, Танзанија), Централна (Заир и Конго) и Западна Африка (Камерун). Године 1968, основана је нова епархија родезијска (Зимбабве). Године 1997, долази до оснивања још четири епархије: ганске, букобске, епархије на острву Мадагаскар и у Нигерији. Године 1982, у Најробију (Кенија) Александријска патријаршија је отворила Богословију, где су се васпитавали будући пастири из свих делова афричког континента. Епископат Православне Цркве у Александрији бројао је 1999. године 22 архијереја. Јурисдикција Александријске патријаршије простире се на држава Северне, Централне и Јужне Африке. Патријаршијска резиденција и саборни храм посвећен Благовестима Пресвете Богородице налазе се у Александрији. На челу цркве у Александрији је је патријарх, који носи титулу: „ Најблаженији и највисокопоштованији отац, господин и Владика, Папа и Патријарх великог града Александрије, Ливије, Пентапоља, Етиопије и васцеле земље египатске; отац отаца, пастир пастира, Архијереј Архијереја, тринаести Апостол и судија васељене. “ Заједно са патријархом црквом управља и Свети синод, који се састављен од митрополита. Православна црква у Александрији је члан Светског савеза цркава и члан Савеза цркава Блиског Истока и врло активно учествује у екуменском покрету. Тренутно на афрички континенту Света Литургија се служи на десетине језика у више од 400 парохија, са око 300 свештеника. Број православних хришћана је више од једног милиона људи. У свим епархијама Патријаршије постоје катихетске и средњих школа, као омладинске организације. Званични лист Александријске патријаршије је часопис Пантенос. Године 1997, на чело православне цркве Александрији изабран је патријарх Петар VII (Папапетру). Рођен је 1949. године на Кипру, завршио је богословију у Никозији. Године 1983, Свети Синод изабрао га је за епископа вавилонског. Године 1990, Петар је постављен за митрополита акрског и целе Западне Африке, а 1994. године за митрополита камерунског и западно-афричког. Године 1997, устоличен је за александријског патријарха. У априлу 1999. године патријарх Петар је био у званичној посети Руској

Православној Цркви. Током посете, патријарх московски и целе Русије Алексеј II и патријарх александријски Петар отворили су у Москви при цркви Свих Светих Подворје Александријске патријаршије. Тада је патријарх Петар предао патријарху Алексеју грамату којом се Руској православној цркви уступа храм св. великомученика Димитрије у Каиру, чиме је ојачана братска веза између ових двеју црквава. У Александрији, постоји Подворје Руске православне цркве при храму светог Александра Невског. На позив Патријарха српског Павла и Светог архијерејског синода, од 9. до 16. маја 2002. године, поглавар Александријске патријаршије био је у посети Српској православној цркви. Том приликом, Патријарх Петар је посетио сремску, сачку, банатску, шумадијску, браничевску, црногорско-приморску и захумско-херцеговачку епархију. Патријарх Павле је на свечаном пријему приређеном у част високе делегације Александријске Патријаршије, доделио Његовом Блаженству Патријарху и Папи александријском и све Африке Господину Петру Орден Светог Саве првог степена. Патријарх и Папа александријски г. г. Петар VII пострадао је у суботу, 11. септембра 2004. године, заједно са 11 црквених великодостојника, сарадника и 5 чланова посаде, у авионској несрећи на путу од Атине до Свете Горе. Војска и полиција Демократске Републике Грчке потврдиле су да су сви путници који су били у војном хеликоптеру на путу за Свету Гору, настрадали. Командант грчке војске Николаос Дувас истиче да се хеликоптер срушио у Егејско море, 5, 5 наутичких миља далеко од обале полуострва Халкидики. Војни извори истичу да се ова несрећа случајно догодила, али се још увек поуздано не зна узрок несреће. Генерал Николаос Дувас је истакао да су временски услови и видљивост били добри, а да је хеликоптер био стар само годину и по дана. У хеликоптеру су настрадали патријарх александријски Петар VII, митрополит пилусијски Иринеј, митрополит картагински Хризостом, епископ мадагаскарски Нектарије, архимандрит Арсеније, архимандрит Калистратос Економу, ђакон Нектарије Кондојоргос, правни саветник александријског патријарха Јоргос Маврос, технички саветник александријског патријарха Патрокло Папастефану, саветник за штампу александријског патријарха Јоргос Ксенудакис, брат патријарха Петра VII, г. Јоргос Папапетру и патријархов лични пратилац Спиридон Курсарис. Несрећу је избегао јереј Апостолос Форлидас, који је пред полазак из Атине морао да одустане од пута из личних разлога. Петорица чланова посаде су: мајор Папанастасиу, наредник Раптис, наредник вода Панделис Хацивангелис, главни наредник Панајотис Голегос, и командант армијског ваздухопловног хеликоптерског батаљона Димитрис Папаспиру. Данас на Афричком континету постоји око 6 милиона православних хришћана, и њихов број стално расте. У Јужноафричкој Републици, мисионарски рад предводи Српска православна црква. Од октобра 2004, предстојатељ Александријске православне цркве је патријарх Теодор II. Александријска православна црква је организована у 5 египатских и 9 афричких епархија. Богослужења се врше на старогрчком и арапском језику, а такође и како смо напред поменули и на разним месним дијалектима.

Хришћанство у данашњој Албанији до почетка XX века

Тачних историјских података o успеху хришћанске мисије на територији Албаније нема. Знамо да је хришћанство на обали Јадранског мора утврђено захваљујући ученицима Светих Кирила и Методија - Клименту и Науму. На крају IX и почеткoм X века албански градови Девол (данас Корча) и Главеница (близу данашњег Авлоноја) били су познати као хришћански центри. У десетом веку епископ Девола био је ученик светог Климента, Марко. Почетком IX века позната је драчска митрополија и још неколико епархија на територији данашње Албаније. Оснивањем Бугарске Православне Цркве (870. године) албанске епархије долазе под њену јурисдикцију. После освајања Бугарске од византијског цара Василија II и укидања аутокефалности бугарској цркви, албанске епархије постају део Охридске архиепископије. После укидања Охридске архиепископије 1767. године, албанске епископије ће аутоматски доћи под јурисдикцију цариградског патријарха. Као и свих Православних Цркава на Балкану, и овде је спровођена јелинизација преко фанариота. Према Албанцима Турци су се односили као и према другим покореним народима - насилно су их преводили у ислам, узимали порез и остало. Током XIX века на Балкану започиње талас широког националног покрета за ослобођење. У том тренутку у Албанији такође расте та идеја о ослобођењу од Турака и успостављању независне државе. Велику улогу у духовној обнови свог народа, иaко су били малобројни, имали су православни Албанци који су емигрирали у Бугарску, Румунију и Сједињене Америчке Државе. Током XVIII – XIX века јелинизација је толико била присутна, пошто је већином свештенство било пореклом из Грчке, да је XIX века сва пажња била усмерена на употребу матерњег језика у богослужењу. Почетком XIX века као резултат пораза Турске у Првом балканском рату (1912 -1913. г. ) појављује се независна држава Албанија, чим је владавина Турака овде завршен. Суверенитет Албаније потврђен је 1920. године.

Борба православних Албанаца за црквену аутокефалност

После добијања независне државе, међу албанским свештенством одједном се јавља идеја о удаљавању од Цариграда и стварању аутокефалне православне цркве у Албанији. Покрет за аутокефалност је дошла из нижег свештенства, које је у годинама фанариотског режима било носилац националног буђења и најмање изложено хеленизацији, тако омраженој међу обичним људима. Године 1922, у Берату је одржан велики Црквено-народни сабор, којим је председавао протојереј Василије Марко. На овом сабору Албанци су прогласили аутокефалност своје цркви. За првог епископа албанске православне цркве изабрали су Висариона (Ђованија), Албанца по рођењу, који је дипломираон на Богословском факултету Универзитета у Атини. Нешто касније из Цариграда у Албанији долази епископ мелитопољски Јеротеј у својству патријаршијског егзарха за новоформирану албанску цркву. По доласку у Албанији, он је одобрио чин аутокефалије, добио на управу корчинску епархију и тако постао други епископ албанске цркве. Цариград се наравно, успротивио оваквој аутокефалности и залагао се за аутономију цркве, као и употребу грчког језика као богослужбеног. Албанци нису прихватили услов Цариграда, а затим је дошло до погоршања односа са Цариградском црквом. Године 1924, из Цариграда у Албанију долази други представник - епископ

синадски Христифор (Киси), Албанац пореклом, који је такође, како и Јеротеј остао у Албанији и преузео управљање бератском епархијом. Епископи Јеротеј и Христифор хиротонисали су још једног епископа за албанску цркву - архимандрита Фана (Теофана) Нолија. Године 1922, у Албанији почиње време тоталитарног режима, који је предводио Ахмет Зогу. У верском смислу имао је муслимански карактер. Ово је испровоцирало буне међу Албанцима, који су у 1924. године организовали оружану побуну под вођством епископа Теофана. Ахмед Зогу је био присиљен да избегне, а епископ Теофан је био на челу нове Владе (од маја до децембра 1924). У децембру 1924. године Ахмед Зогу, подржан од финансијских кругова Југославије и Италије, враћа се у Албанију и исте године проглашава се „краљем Албанаца. “ Епископ Теофан је био принуђен да напусти Албанију. Средином 1920-их година били су обновљени преговори са Цариградском црквом. Као резултат преговора 1926. године Цариград је коначно одобрио аутономију Албанске православне цркве. Током расправе, дошло је до нацрта статута аутономне цркве у Албанији, према којима је: - албанска црква састављена од пет метрополија (тиранска, корчинска, аргирокастрска, бератска и дуреска); - у главном граду Албаније – Тирани, налази се седиште митрополита Тиране, који ће такође бити архиепископ Албанске цркве, и председник Синода, чији су чланови сви епископи; - тиранског, дуреског и аргирокастрског митрополита треба да постави васељенски патријарх, док се на корчинску односно бератску катедру постављају митрополити Јеротеј односно Христифор; - литургијски језик је албански. Без обзира на овакав нацрт, локално свештенства је на сваки начин тражило пуну аутокефалност од цркве у Цариграду. Године 1929, епископ Висарион заједно са гостујућим епископом Виктором Михаиловићем (Српска православна црква), без икаквих споразума са Цариградом, супротно канонима, хиротонише још три епископа Албанца. Према овоме, албанска црква је била у потпуности састављена од локалних епископа. Епископи су основали Синод Албанске цркве, који је изабрао за свог председника и архиепископа целе Албаније Висариона. Након тога, Синод је поново прогласио аутокефалност Албанске православне цркве. Грчки епископи, представници Васељенске патријаршије, протерани су из Албаније. Васељенски патријарх Василије II оштро je реаговао на овакав поступак албанског свештенства. У телеграм албанском краљу, он је истакао да је у Тирани било „ нечастивог и неканонског рукоположења епископа“ , и да Васељенска Патријаршија такве сматра расколницима. Константинопољскаи Патријаршија је апеловала и на албански народ да избегава црквено општењу са епископима чије постављење, према Цариграду, нема духовне снаге. Константинопољ је апеловао за помоћ, чак и Лиги народа, али је она одбила да размотри албанско питање, јер не учествују у унутрашње ствари Цркве. Треба напоменути да ниједна од помесних Православних Цркава, није подржавала некаконске албанске „аутокефалне” епископе. Године 1930, Влада Ахмеда Зогуа издала је уредбу по којој „верска заједница“, сву имовине ставља на располагање локалним властима, а не црквеној заједници. Свештенство је било лишено права гласа. Непризнавање аутокефалности од других помесних цркава и негативан став

Владе према аутокефалности, омогућавају јачу римокакатоличку пропаганду. Ахмед Зобу је Албанску цркву довео до „руба опстанка. “ Архиепископ Висарион објавио је да је црква у прогонству. Године 1935, архиепископ Висарион био је примљен код краља Ахмеда. Албански краљ је обећао да ће допринети нормализацији односа Албанске и цркве Константинопоља и да ће побољшати положај цркве у земљи. Следеће године архиепископ Висарион опет је поднео захтев за мир. У априлу 1937, делегацију албанског свештенства у званичним преговорима са Цариградом предводио је митрополит Христифор. Као резултат преговора 12. априла 1937. васељенски патријарх потписао је Томос, којим признаје аутокефалност Албанске православне цркве. Од сада, на чело Албанске цркве је Свети Синод, на чијем челу је архиепископ Тиране и целе Албаније, за кога је постављен Христифор (био је на челу цркве до 1949. године). О овом чину Цариградска Патријаршија је званично обавестила све остале помесне Православне Цркве.

Аутокефалност Албанске Православне Цркве

У време Другог светског рата, Албанија је окупирана најпре од стране фашистичке Италије а потом и нацистичке Немачке. Многи свештеници узели су активног учешћа у борби против окупатора. Један од најсветлијих представника ослободилачког покрета у Албанији за време окупације био је архимандрит Пајсије (Водица). Ватрени патриота свог народа, устаје без оклевања за слободу и независност Албаније. Године 1942, изабран је за члана Националног ослободилачког савета, , а 1943. године за члана Антифашистичког одбора и Антифашистичког националног ослободилачког савета Албаније. Године 1948, архимандрит Пајсије је изабран за корчунског епископа, већ у августу 1949. године постаје поглавар Албанске Православне Цркве, на чијем челу је био до 1966. године. Одмах након Другог светског рата и ослобођења Албаније, 1946. године, проглашена је Народна Република Албанија, чиме почиње комунистичка диктатура на челу са Енвером Хоџом. Влада је узела у циљ проглашење апсолутног атеизма. У тоталитарном друштву, живот Православне цркве био је на ивици катастрофе. Овакво тешко стање цркве било је нарочито у време када је на челу Албанске црква био архиепископ Дамјан (1966 - 1973). Године 1967, Е. Хоџа покренуо је покренуо кампању којом је желео да уништи „све верске обичаје и институције“, у ту сврху издао је закон „против митова и верских институција“, према којем су званично забрањене све религије, и захваљујући коме долази до репресије над верницима. Деловање Владе је било са невиђеним фанатизмом: за јавно осењивање крсним знаком човек је могао добити и 10 година затвора, а за поседовања икона у кући и до 25 година робије.

Од друге половине 1960-их немамо никакве податке о судбини православних Албанаца. Тек октобра 1971. године у Посланици Другог Свеамеричког Помесног Сабора Православне Цркве у Америци, напомиње се да су у Албанији затворени сви храмове и укинуте све верске заједнице. Исте године, епархија Албанске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама, која се састојала од 13 парохија, по сопственом захтеву била је потпала под јурисдикцију православне аутокефалне Цркве у Америци (због тешке ситуације

у самој Албанији). Године 1973, архиепископ Дамјан је умро, иако је, највероватније, страдао у затвору. Од раних 1970-их о Православљу у Албанији уопште ништа не знамо, јер 70-их и 80-их година у овој земљи није било ни једног православног епископа. Влада је званично прогласила да је Албанија - прва земља у свету која је у потпуности елиминисала све верске обреде. Православна црква је била приморана да се спусти у катакомбе. Верски обреди (православни и римокатолички) били су вршени тајно у домовима, у ужем кругу породице. Да би се дао легитимитет верским прогонима године 1974, усвојен је Устав, где се о религији каже да „држава не признаје ниједну религију, већ спроводи атеистичку пропаганду да убеди људе у научно разумевање материјалног света“ (члан 36 ), „забрањено је оснивање било-какве организације верске природе“ (члан 54). Тек у другој половини 1980-их година после смрти Енвера Хоџа и под утицајем међународних фактора долази до промена у држави. После пропасти социјализма, црква постепено престаје да се скрива. Године 1991, (први пут од 1967. ) на Васкрс приближно око 3 хиљаде Албанаца се било окупило на Васкршњој Литургији у једином активном православном храму у Тирани. Године 1992, Албанска црква после скоро две деценије паузе добија прилику да себи изабере поглавара. На иницијативу Цариградске патријаршије 1991. године у Албанију, с циљем да обнови православну јерархију, послат је епископ андруски Анастасије (Јанулатос), који је исте године посто патријаршијски егзарх Албаније, а 1992. године постаје и архиепископ албански, где се и данас налази. Хиротонисани су епископи за упражњене епархије, и 21. јула 1998. године после неколико година преговора са Албанском Владом обновљен је Свети Синода Албанске Православне Цркве, чиме започиње обнова и осталих црквених структура. Током 90-их година црквени живот је морао да почне, „од нуле“. Током последње деценије у Албанији је изграђен око 70 цркава, више од 170 реновирано, укључујући и саборну цркву у Тирани, док је у Драчу отворена Богословија. Јурисдикција Албанске Цркве покрива територију данашње Албаније и православне Албанце који живе у САД-у. Богослужење се одвија на албанском и грчком језику. Титула албанског поглавара гласи:„Блажењејши архиепископ тирански и целе Албаније, митрополит тиранско-драчки-елбасански. “

Темељи византијске државе. Оснивање Цариграда

Историја Цариградске (Васељенске) Патријаршије, као и црквени живот у Византији уопште, неодвојив је од политичке историје. Разлог за то је посебна карактеристика византијске државе која је апсорбовала хеленистичке и римске вредности. Византија је била јединствена по сливу у једно двеју великих цивилизација, двeју супротних култура. Из хеленистичке културе Византија је наследила идеју царске власти и цара, који има неограничену власт, притом се цар обоготворава. Држава се ослaњала на бирократију и војску. Римски утицај се пре свега огледа у чињеници да је Византија чувала идеју „вечног царства“, нарочито после пада Западног Римског царства, када је Византија почела да се осећа као центар екумене (универзума). Обично се

сматра да је византијска идеја симфонија православног царства, што значи хармонична управа Цркве и државе. Становници Византије су себе називали Ромејима. Термин „Византија“ је први пут представљен у научним круговима 1562. године када је Јероним Волф објавио збирку текстова византијских историчара. Источно Римско Царство се одвојило од Западног 395. године у време владавине цара Теодосија Великог. Чак и пре поделе на Запад и Исток почело је са формирањем локалних система управљања. Године 330. цар Константин Велики основао је на месту малог града Византиона нову престоницу Константинопољ. Он је овде преселио из Рима државне управе и основао епископско седиште. Дакле од 330. године почиње и историја будуће Цариградске патријаршије. Године 357, у Цариград су пренете мошти Св. Апостола Андреја, који је постао његов небески покровитељ. Константинопољска катедра није апостолска. Поред тога, појавила се три века после Александрије, Антиохије, Јерусалима и Кипра. Ипак, митрополиту цариградске катедре огућено је да за веома кратко време преузме водећу позицију међу другим катедрама Средоземља. Већ на Другом васељенском сабору (381) епископу цариградском је обезбеђено друго место „по части“, после римског епископа (као епископ Новог Рима - нове престонице), а након великог раскола 1054. године Цариграду је припало првенство части, али то не значи првенство власти. На крају IV века архиепископ Константинопоља, добија титулу патријарха. Врховно управљање и правосудна институција Патријаршије био је Синод, којим председава патријарх. За релативно кратко време на двору цариградског патријарха је створен читав апарат црквене управе, који је укључивао преко 40 људи. Од ових, издвајамо следеће административне функције: велики економ (задужен за имовину и економска питања у Патријаршији), велики сакелар (задужен за све манастире у Цариграду), велики сакел (задужен за парохијске цркве и ставропигијалне манастире), велики скевофилакс (задужен за свете сасуде) и велики хартофилакс (задужен за папирологију и администрацију Патријаршије, водио је записник на седницама Синода, у одсуству патријарха председавао на патријаршијском суду). На Четвртом васељенском сабору (451. г. ) Цариградска патријаршија је добила једнака права као и Рим, такође је успостављена граница патријаршије, која је обухватила целу територију Источног римског царства (осим Сирије, Месопотамије, Палестине, Северне Африке и Илирика на Балкану). Почетком VI века патријарх Јован Постник је први пут назван „васељенским“, а коначно је ова титула била позната на Седмом васељенском сабору (787. г. ). Термин „васељенски“ није резултирао порицање римског првенства, већ нагласио везу која повезује Патријаршију Византијског царства, као организацију хришћанске екумене, док су границе Византије идентификоване са границама „универзума“. Овај назив никад није значио да патријарх цариградски има власт над другим помесним црквама. Откако је дозвољена слобода хришћанства (Милански едикт 313. г. ), а потом хришћанство постало државном религијом (379. г. ) власт се бринула о интересима и економском благостању цркве. До средине VI века имање и богатство цркве је било мало мање од императорског дома. У градовима су Цркви припадале некретнине, продавнице, и стамбене зграде.

Цариградска патријаршија и њена улога у формирању хришћанских догмата

Учешће свештенства Цариграда на Васељенским Саборима, на којима је долазило до утрђивања учења Цркве, и коначно одобравања од свих помесних цркава, било је веома значајно и изузетан догађај у црквеном и политичком животу царства. Почевши од IV века у Малој Азији, Палестини, Сирији и Северној Африци почиње борба аријанаца и њихових противника. Први васељенски сабор(325. г. ) у Никеји осудио је Арија, потврдио учење о једносушности Бога Сина Богу Оцу. Али, после овог ривалство између јеретика и хришћана који су прихватили Никејски Симбол Вере, покренуто је обновљеном снагом. Други васељенски сабор, сазван у 381. г. у Цариграду, под председавањем патријарха антиохијског Мелетија, а затим и архиепископа Цариграда Григорија Богослова још једном је потврдио осуду аријанског учења и свих јереси које су настале услед ширења аријанства (македонијанства и савелијанства), и усвојио други део символа вере, у коме се говори о Светоме Духу. Формулисањем учења о Светој Тројици завршио се први период теолошких спорова. Три следећа века су била везана за интензивне христолошке расправе. На Трећем Васељенском сабору (431. г. ), који је одржан у Ефесу, осуђен је је Несторије патријарх цариградски (428 – 431. г. ), који је одбацио божанску, и признао да је у Христу само људска природа, којим је одбачена догма Цркве о Оваплоћењу Сина Божијег. Четврти Васељенски сабор одржан је 451. године у предграђу Цариграда – Халкидону, на коме је председавао патријарх Константинопољски Анатолије. Овај сабор осудио је монофизитску јерес архимандрита Евтихија, уз православно учење о односу двеју природа, божанске и човечанске у Господу Исусу Христу, 28. канон овог Сабора коначно је одобрио духовно првенство Цариграда на Истоку. Заседања Петог (553. г. ) и Шестог (680-681. г. ) Васељенског Сабора одржана су у самом Цариграду. Пети васељенски сабор није прогласио нова учења, свечано је поновио осуду Несторије и Евтихије, док је Шести васељенски сабор осудио монотелитску јерес, која се појавила 40-их година VII века, обележавајући тиме нову победу православља, и коначно решење христолошког спора. Сабор из 680 – 681. године, анатемисао је између осталог, четири цариградска патријарха Сергија, Павле, Пира и Тимотеја, присталице монотелитства. У периоду VIII и IX века Византија и, сходно томе, сво свештенство Патријаршије, било је изложено новом искушењу – иконоборачког јереси. Цариградски патријарх Герман је упутио посланицу у циљу очувања поштовања икона. Међутим, византијски цар Лав III Исавријанац (717 - 741) отворенo се упустио у иконоборство, и почео да издаје законе против икона. Прогон иконопоштоватеља широм Византијског царства наставио је његов наследник Константин Копроним. На Седмом васељенском сабору (787) у граду Никеји дошло је до осуде иконоборства и формулисања учења о поштовању икона, али ова јерес није умирена и још више од пола века, наставила је да делује. Коначно 843. године у време благочестиве царице Теодоре дошло је од коначне победе православља над овом јереси. Уз то, као реакција на превирања у Цркви IX – X века, долази до интензивне литургијске активности. У овом периоду већ постоје дела св. Јован a Дамаскинa,

св. Теодора Студита, Симеона Метафраста, Симеона Новог Богослова, што указује на велико литургијско наслеђе византијског царства. 30-их година VII века почињу арапска освајања, што је Византију довело до неких губитка области и пад блиско-источних патријаршија (Александријска, Антиохијска и Јерусалимска), које долазе под власт ислама. Ово је довело до повећања грчке националности међу народима Византије. Није случајно да је још у време цара Ираклија (610-641), коначно дошло до преласка на грчки језик у јавној служби, а сам монарх је заменио латински назив Imperator за грчки Βασιλεύς. Цариград је у то време постао центар православног живота и мисли, центар цивилизације. Од 636 – 642. г. Византија је изгубила Сирију, Палестину, Горњу Месопотамију и Египту, чиме је територија империје била троструко смањенa. Од тада, један од главних праваца спољне политике византијских царева постаје одбрана територије од насртаја Арапа. С друге стране, освајања цара Лава Исавријанца средином VIII века на Западу омогућилa су да се Византији припоје области Источног Илирика, тако да су сада цариградском патријарху биле подређене црквене организације на Балкану (на територији Грчке, Тракије, будуће територије Србије, Бугарске и Румуније). О пространству јурисдикције Цариградске патријаршије и екстремном ширењу указује чињеница да у IX веку број азијских епархија био 432. Почетком Х века од цариградске патријаршије се истргла бугарска црква, која је постала аутокефална. Године 1054, дошло је до поделе хришћанске цркве на западну и источну. Као резултат тога, од ХI века, удаљавањем римског епископа од Једне Цркве, првојерарх Васељенске Патријаршије добија првенство части у православном свету. Али не треба заборавити да је првенство Цариграда - првенство у братској љубави са свим осталим православним црквама. Васељенски престо је залог сарадње и договора са другим црквама Истока (Александрија, Антиохија и Јерусалим). Од краја ХI века, почиње период крсташких ратова. Као резултат Првог крсташког рата 1096. на Блиском Истоку се јављају нове државе: Краљевина Јерусалим, Грофовија Едеса, Кнежевина Антиохија, Кнежевина Триполи, и друге, које постоје до друге половине XIII века. Године 1185. сицилијански краљ Виљем II од Византије je преотео Јонска острва, а 1191. године енглески краљ Ричард I освојио је Кипар. Током четвртог крсташког рата 1204. године Византије је пала, Цариград је био освојен. На територији Византијског царства формирано је Латинско царство, које је постојало до 1261. године. Центар грчког живота у овом периоду био је град Никеја, који је постао седиште цара и патријарха. Године 1259. у бици код Пелагоније никејске снаге су поразиле неколико латинских војски, а 1261. године готово без отпора војска цара Михаила VIII Палеолога је ушла у Цариград и отерала Латине. У позно византијској ери развој богословља је био на високом нивоу, (Свети Григорије Палама (око 1297 - 1359), Никола Кавасила (око 1320 - 1390). Крајем XIII века положени су темељи исихазма. Додуше, темељи овог учења су положени још у најранијем монашком окружењу, посебно код св. Симеона Новог Богослова. У времену политичке нестабилности Византије крајем XIII – XIV века ово учење је детаљно развијено од стране Светог Григорија Палама, архиепископа солунског. Инок Свети Григорије Синајски је усавршио „метод дисања“ спајајући са њим

понављање Исусове молитве. Непосредно пре турско освајање Цариграда од Цариградске Патријаршије се одвојила једна од највећих митрополија - руска, чији епископи, одбијајући да прихвате унију у Ферари-Фиренци, 1448. године проглашавају аутокефалност руске православне цркве.

Цариградска црква под турском врашћу. Карактеристике црквене управе Положај православних у отоманској империји

Године 1453. Византија је коначно пала под налетом Турака на челу са султаном Мехмедом II Освајачем. На рушевинама Византије је основано ново царство - Отоманско. Цариградска црква, која се вековима развијала користећи слободу изгубила је своју слободу, величину и славу, и ушла у свој нови период. Након освајања Цариграда велики број Грка био је принуђен да емигрира, а један део је остао. Од најранијих дана Мехмеда II jе преузео уређивање своје нове империје. У основи државног развоја био је постављен верски принцип: од сада кроз ислам се регулишу сва правила живота и рада јавних институција (администрација, судови, војска, финансије). На челу царства био је султан, који је имао неограничену власт. Пуноправни поданици султана могу бити само муслимани. Хришћани (као и сви други грађани који не исповедају ислам), морао да плаћају порез у два основна облика:Џизија је порез који је у Османском царству плаћало немуслиманско становништво. Џизија је била порез који су плаћали једном годишње, у замену за необављање војничких обавеза. Могло се плаћати у новцу или у добрима, а од џизије су били ослобођени деца, жене, старци и физички или психички неспособни људи. Сакупљачи џизије су се звали џизједари и одређивани су од везира. Године 1855, донешен је закон којим је та врста обавезе замењена плаћањем војнице, али је и даље наплаћивана. Тек 1908. године, после Младотурске револуције војна обавеза је у Турској проширена и на хришћане и плаћање џизије је престало. Харач, то је био лични порез, главарина у Османском царству. Наплаћивао се од сваке немуслиманске главе, као врста откупа од ропства. Давао је право на личну и имовинску сигурност. Харач је био доказ верности султану, па су побуне немуслиманског становништва често почињале неплаћањем харача. Харач се делио по висини на три класе: ала (висок), евсат (средњи) и една (низак. )Положај грчке заједнице у османској доминацији је драматично промењен. Ипак, турске власти прибегле су систему индиректне контроле грчког народа и, сходно томе, Цариградске Патријаршије. Она је постала грађанска организација која је добила слободу вероисповести и одређену унутрашњу аутономију. Глава ове заједнице постао је патријарх. Дакле, патријарх у отоманско доба није био само глава цркве, већ и политички лидер Грка у царству (добио је титулу „милет-баша“ што буквално значи глава нације). Патријарх је био одговоран султану за послушност православних држављана. После избора новога патријарха, новоизабраном султан даје ферман (султаново писмо) и берат (уредба), у којој су детаљно права и дужности патријарха. У ствари, берат представља скоро неограничену власт патријарха у оквиру грчке заједнице, што је довело до борбе око добијања патријарашког звања углавном у круговима више јерархије, праћене обично интригама, свађама и симонијом. Постепено, турска влада је почела да активно интервенише у раду константинопољске цркве, уз завере и интриге против патријараха, како би он

њих добијали веће суме новаца за постављење. Као и патријарх и епархијски архијереји постали су пуноправна власт над Грцима у својим епархијама. Патријарх и све више православно свештенство били су изузети од пореза и дажбина, осим за неке посебне доприносе и сматрани су недодирљивим. Хришћани Грци, у очима Османлија сматрани су за невернике (ђауре). Они нису могли да буду на високим државним функцијама, није им је било дозвољено да сведоче против муслимана на суду, нису смели да носе елегантну (пурпурну) одећу и оружје. Дакле, однос Турака према православним Грцима био је двострук. С једне стране, Турци су показали према њима верску толеранцију (можемо о томе судити по повластицама за православно свештенство, дозвољеном богослужењу као и поштовању хришћанске традиције од стране Турака), са друге стране било је случајева насилног исламизирања и гледања на хришћане као људе „другог реда. “ Треба напоменути да се од почетка отоманске ере на Блиском Истоку центар васељенског православља сели у Русију, јер је она била политички слободна православна земља. У Малој Азији, Сирији, Палестини, Северној Африци и на Балкану од XV до XIX века је период изолације и самоодбране православља од Турака. Руска држава је у више наврата пружала помоћ Цариградској патријаршији као и другим Патријаршијама (Александрији, Антиохији и Јерусалиму), где су такође владале Османлије. Помоћ је првенствено била финансијске природе. У XVIII веку Русија је учинила напоре у циљу побољшања живота православних хришћана у Отоманском царству (нарочито кроз руско-турске ратове 1768. до 1774. године и од 1787. до 1791. године). Међутим Турци су проширили границе свога царства освајањем Балканских земаља, а државе које су биле подређене у политичком смислу Отоманског царства, по аутоматизму све цркве на тим територијама су потпале под канонску јурисдикцију Цариградске патријаршије. Захваљујући султановој подршци, Патријарх добија право да управља помесним црквама на Балкану, тако да у доба отоманске власти своју аутокефалност губе српска, бугарска и румунска православна црква. Међу балканским националним негрчким свештенством цариградска патријаршија спроводи (често на силу) политику хеленизације локалног становништва. Центар грчког света у то време постаје седиште Патријаршије, који се налази у предграђу Цариграда , Фанару (отуда име – „грчки фанариоти“). Од краја XV века иако и даље без жеље да им допусте да баве јавним пословима, Османлије почињу да Грке ангажују као преводиоце, саветнике султана, чланове амбасада и дипломатских мисија. Почев од XVI века процедура за избор патријарха постаје формалност. Неки епископи су добијали патријарашки чин преко подмићивања. Симонија је била веома присутна. Током XVI века било је замењено 23 патријарха, у XVII веку 50 патријараха, а у XVIII веку 33 патријарха. Неки од њих су по неколико пута били на патријархашком трону. На пример, Кирило Лукарис је у периоду од 1610 -1630. године, 6 пута био на трону док је патријарх Партеније IV од 1650. до 1680. године био 5 пута, итд. . . Током овог периода, више пута су сазивани помесни сабори, чија је сврха била заустављање симоније (треба посебно истаћи сабор 1565. године сазван од стране патријарха Јоасафа II и сабор 1572. године сазван од патријарха Јеремије II Траноса). Ипак, у унутрашњем животу Патријаршије било је још много

црквених аномалија. Борба дворског свештенства око подршке једног или другог кандидата у избору патријарха, била је карактеристика овог периода. Духовно образовањеУ време отоманског ропства дошло је од великог пада верског образовања међу Грцима. Свештенство се било образовало у општим школама, а не у богословским. Континуирано деловање верских школа у цариградској патријаршији у овом периоду није постојало. Године 1712-1713, на острву Патмос основана је Богословија Светога Апостола Јована Богослова. Њен оснивач био је јеромонах Макарије. У XVIII веку ово је била најбоља богословска школа на православном Истоку, која је постојала до краја 1770. године, када је претворен у општеобразовну средњу школу. Године 1749, игуман манастира Ватопеда Неофит отворио је Атинску Академију, која је радила свега 8 година. Треба напоменути да богословско образовање није било на високом нивоу, и да није било осавремењено, јер теолошка традиција је у великој мери изгубљена падом Цариграда прекинута. Године 1837. отворен је Богословски факултету при Универзитету у Атини. Године 1838, патријарх Григорије VI (1835 - 1840) послао је посланицу свим ставропигијалним манастирима своје Патријаршије, у којој је наложио да се у овим манастирима отварају школе за образовање свештеника. Као резултат активности патријарха Григорија дошло је до значајног побољшања образовно-просветног деловања Патријаршије. Упркос тешкоћама, деветнаести век је обележен успоном богословског образовања. Године 1844. на иницијативу патријарха Германа IV основана је Богословија на острву Халка. Најпре се богословска школа овде појавила у време патријарха Фотија у IX веку. После освајања Цариграда она је престала да постоји. Герман IV је успео да обнови ову школу. Званично је била позната као Богословије Велике Цркве Христове. Трајање обазовања овде је било 8 година (1885. је смањено на 7 година). Први ректор овде школе био је архимандрит Константин Типалдос. Предмети су били подељени на теолошке и општеобразовне. Године 1844, у Атини је отворена тзв. Ризаревска школа (оснивачи - Грци браћа Ризари). Године 1882, отворена је Богословија у Кесарији Кападокијској у манастиру Св. Јована Крститеља. Године 1894, је почела свој рад и Богословија на острву Крит, а 1898, и Богословије на Светој Гори (у Кареји). Однос Цркве и државе у XIX векуПолитика турске владе према Грцима драматично се променио на горе током 20-их година XIX века. Године 1821, почео је Морејски устанак (у Грчкој) против турског јарма. Између Грка и Турака почео је отворени рат. На Васкрс 1821. г. после Св. Литургије обешен је патријарх Григорије V (1797 - 1798, 1806 - 1808, 1818 - 1821), оптужен за помагање устанка Грка. После тога Турци су побили и друге епископе (митрополита ефеског Дионисија, никомидијског Атанасија и друге). Султан је наредио да се у Цариграду униште све хришћанске цркве. У првој години грчког устанка Турци су погубили 80 грчких епископа. Терор над свештеним лицима су проширили и на Балкан, укључујући и Свету Гору. После руско-турског рата 1828 – 1829. г. који се завршио мировним уговором

код Адријанопоља, Грчкој је призната аутономија, а Русије је добила од Турске право патроната над православним хришћанима на Истоку. Међутим, стање хришћана се није променило. Током 40-их година XIX века било је масовних премлаћивање хришћана у Тесалији, Македонији, Румелији, Бугарској, Тракији и на острву Самос. После Кримског рата 1853-1856. г. , Порта спроводи низ реформи у циљу делимичног изједњачавања права муслимана и хришћана у судским и управним сферама. У погледу верских права православни и даље немају слободу вероисповести (иако је она формално проглашена декретом из 1856. г. ), Турци настављају да православне силом преводе у ислам (на пример1858. г. у Арабији или 1860. г. у Сирији). На крају, оваква дешавања довела су до моћног националног покрета ослобођења од Турака који се углавном на Балкану одвија од 1870. године У области Цариградске патријаршије доба турског ропства може се поделити у два периода. Први период од 1453. до 1856. године. У овом периоду деловање Константинопољске Цркве је директан наставак традиције административног система који је настао после освајања Цариграда од стране Турака. Тутула патријарха је била: „Свети и божански Господин и Учитељ, архиепископ Константинопоља - Новог Рима и васељенски патријарх“. Он је имао је највишу духовну и цивилну власти над Грцима. Према Берату, патријарх је највиши орган патријаршије у односу на сво свештенство и грчки народ. Само патријарх и Синод може да бирају и постављају митрополите и епископе. Поступак за избор патријарха, настао још у византијском време, био је следећи: Цар је окупљао сабор епископа (углавном њих 12), који бирају три кандидата за патријарха. Од ова три, цар је изабрао једног. Овај поступак ће се наставити после 1453. године са једином разликом да је на избор патријарха почео да врши значајан утицај и султан и султанова администрацију као целину. Патријарх Самуило I (1763 - 1768, 1773 - 1774), како би осигурао независност избора патријарха од самовоље турске владе и злоупотребе од стране више јерархије оснива Велики Синод. Он се састојао од 12 митрополита чије су епархије географски најближе Цариграду (ефески, ираклијски, никомедијски, никејски, халкидски, итд. ) Они су имали обавезу да предложе или смене патријарха. Кандидат за патријарха и даље је морао да буде одобрен од стране султана. Али избор патријарха је у потпуности дело Великог Синода. Од 1856. године почиње други период. Поступак за избор патријарха је промењен. Од сада сам избор има неколико фаза: Најпре, у Велики Синод (12 митрополита), ушли су и чланови Мешовитог савета (то укључује и свештенство и лаике). Прво је биран мјестобљуститељ (чувар трона), кога је потврђивао султан, потом су сви епископи цариградске патријаршије слали у коверти написано име кандидата за патријарха. Око месец дана касније сазиван је Изборни сабор (свештенство и лаици), чији чланови ће отворити коверте и пребројавање гласова, при чему лаици могли имати своје кандидате, а свештенство своје. Од свих кандидата, издвајана су три који имају навише гласова, од којих је један биран, кога такође потврђује султан. Промене настале 1856. године дотакла су и Синод. Пре овога Синод се састојао од сталних чланова, сада је исто (у пракси то је постојало само до почетка 1860. године). Сваке године, половина чланова Синода била је мењана. Од 1858. године патријарх именује Стални заједнички савет, који се састојао људи од

четири епископа и осам лаика. Савет прати стање школа, болница, као и ревизија економског стања у јавним црквеним институцијама и надгледа ставропигијалне манастире. Дакле, турска влада је хтела да успостави такав савет, којим би ограничила деловање патријарха и његовог Синода, и то укључујући лаике да учествују у унутрашњим пословима цркве. Године 1836, патријарх Григорије VI (1835 - 1840, 1867 - 1871) установио је при Патријаршији Централну духовну епитропију, чији је главни задатак био брига о клиру и образовању народа. Напорима патријарха Јоакима III (1878 - 1884) године 1879, у Цариграду је отворена свештеничка школа, а 1880. године при Патријаршији школа типографије. Поред тога, у његово време у Москви је отворено Подворје Васељенске Патријаршије. Број епархије током XIX века био је променљив , нпр. 1862. године било је 117 епархија, док је 1879. године било свега 65, а 1901. године број епархија је 78 (не рачунајући викарне катедре). Године 1900, све епархије су подигнуте у ранг митрополија. Митрополити, поред уобичајене титуле, носе титулу „свечасни и патријаршијски егзарси. “ Почевши од 1870. године у вези са националним ослободилачким покретом на Балкану, уз формирање независних држава јављају се и националне православне цркве (бугарска, румунска, српска) чиме се јурисдиксција Цариградске Патријаршије смањује. Наравно, патријарх цариградски је нерадо давао аутокефалност овим црквама, међутим талас анти-турског покрета и ослобођења словенских народа од јарма Отоманске империје било је немогуће зауставити.

Васељенска Патријаршија у XX веку

Током Првог светског рата (1914-1918), Турска су борила на страни Немачке, као чланица тзв. Четврте Алијансе. Године 1920, са Турском је потписан Севрски мир, којим је од Турске била одузета Источна Тракија до границе Цариграда у корист Грчке. Међутим, Севрски споразум није поштован. После рата, Турска је проглашена републиком на челу са Мустафом Кемалом Ататурком. Године 1923, у Лозани је одржана конференција, која је коначно Турској одузела Источну Тракију. Турци су морали да гарантују слободу православне заједнице у Истанбулу. Због политичких догађаја који су се догодили у Малој Азији и на Балкану након ратова, у периоду од 1910. до 1920. године око 2. 000. 000 Грка из Мале Азије, населило је Грчку и друге земље, укључујући Сједињене Америчке Државе. Грчки исељеници су преплавили скоро цео свет. Године 1928, Турска и званично постаје република. Године 1934, објављен је један број владиних закона, према којим се забрањује ношење свештеничких одежди изван богослужбених просторија. Неопходно је напоменути да је године 1924, у време патријарха Константина VI (1924 - 1925) Цариградска црква прихватила нови јулијански календар , а задржала александријску пасхалију. Ускоро су нови календар прихватиле све православне цркве у Средоземљу. Устанци и онда пад Отоманске империје, независност народа Југоисточне Европе доводи до повећање броја националних цркава и као резултат свега долази до смањења јурисдикције Цариграда. Фанар је схватио да своје

првенство може очувати у заједници са свим сестринских цркава и ако служи њиховом јединству. Јурисдикцију Васељенског Патријарха данас се простире на један број епархија у Турској, Грчкој, у западној и централној Европи, Северној и Јужној Америци, Аустралији и Новом Зеланду, као и на Свету Гору. Патријаршији припада и финска (аутономна) и критска (полу-аутономна) православна црква. Дакле, канонска јурисдикција Патријаршије, у ствари, је „васељенска“, и географски универзална због присуства грчке дијаспоре на готово свим континентима. Број епископа цариградске православне цркве је 1999. године био 112. Број верника је око 5. 000. 000 (1996). Једна од највећих грчких заједница у дијаспори налази се у Сједињеним Америчким Државама. Године 1767, мала група Грка основала је град у Северној Америци, Нова Смирна. У раном двадесетом веку центар грчке миграције је постао североисток САД-а (углавном Масачусетс). Честа насељавања овде доводе до оснивања православних парохија, које су прво биле под јурисдикцијом северноамеричких епархија Руске православне цркве, а после Октобарске револуције у Русији прешле под јурисдикцију Васељенске патријаршије. После Првог светског рата у САД је упућен митрополит Мелетије (касније васељенски патријарх Мелетије IV), који је поставио темељ локалне црквене организације. Али коначно јединство грчких парохија је остварено 30-их година двадесетог века захваљујући америчком митрополита Атинагори будућем патријарху.

Активности патријарха Атинагоре

Патријарх Атинагора, у свету Аристоклес Спиру (1886 - 1972), васпитаник богословске школе на Халки, 1923. године изабран је за епископа Крфа, где је активно помагао Грцима избеглицама из Мале Азије. Године 1930, патријарх Фотије II поставља епископа Атинагору, за америчког митрополита. У ствари, овде је почела Атинагорина црквена каријера. Свестан америчке психологије и жеље грчке заједнице за самосталношћу, успео је да у САД организује скоро 400 парохија чије управљање је спроведено на три нивоа: 1) духовну власт, представља свештеник, 2) власт „царског свештенства“, представља представник народа који се бира из парохије и 3) власт културе и мудрости представљају учитељи Закону Божијем и верских предмета у опште. Треба напоменути да је Атинагорина реформа Православља у Америци су целини били прилично либерална (на пример: увођење инструмената у православне храмове и извођење Менделсоновог „Свадбеног марша“ у време венчања, као и не ношење мантија од свештених лица). Године 1937, Атинагора је у Помфрету (држава Конектикат), основао Богословију Часног Крста, а 1947. године поред Богословије отворена је и Духовна Академија Светог Василија Великог, који се сели из Помфрета у Бостон. У последњих неколико година, Академија је постала највећи грчко-амерички универзитет. Дакле, патријарх Атинагора је поставио чврст темељ за развој грчког православља у Сједињеним Државама. Године 1948, Атинагора је изабран за патријарха, и већ 1951. године оснива недељник „Апостол Андреј“, који је садржао званичне информације из Патријаршије (публикација је престала 1964. године). Званични лист Патријаршија је тренутно часопис „Православље“.

Структура управљања Цариградске патријаршије

На челу ове цркве је патријарх, чија званична титула гласи „ Архиепископ Константинопоља - Новог Рима и васељенски патријарх Његова Светост. “ При Патријаршији делује Свети Синод која се састоји од 12 митрополита. Данас, чланови Синода не могу да представљају све епархије под јурисдикцијом Цариграда, јер чланови могу бити само турски држављани. Свака патријархова одлука се доноси уз присуство и уз сагласност Синода. Синод се састаје сваке недеље. При Синоду постоје многе комисије које се баве међухришћанским односима, канонским правом, финансијама, мисионарским активностима, социјалним питањима, и др. У исто време, патријарха не бира Свети Синод, већ Сабор епископа, кога чине сви епископи Цариградске Патријаршије.

Екуменска делатност

Цариградска Патријаршија одиграла је велику улогу у међу-хришћанском и православног света. Цариград је иницирао учешће православних у екуменском покрету. Још 1902. године патријарх Јоаким III (1901 - 1912) објавио је посланицу у којој позива на зближавање православних сестара-цркава и зближавање Православља са другим хришћанским вероисповестима. У истом духу, овакву поруку је упутио и мјестобљуститељ патријарашког трона митрополит бруски Доротеј, када је 1919. и 1920. године упутио посланицу свим хришћанским црквама са предлогом за оснивање Лиге Цркава - удружења свих хришћанских цркава за узајамну помоћ и сарадњу око постизања јединства . У периоду 20-их и 30-их година XX века Цариградска Патријаршија активно учествује у свим екуменским конференцијама: у Стокхолму (1925), Лозани (1927), Единбургу (1936), Оксфорду (1937), итд. Године 1948. Цариград је био активно укључен у стварање Светског савета цркава (ССЦ), екуменског тела основаног ради приближавања и сарадње између свих хришћанских деноминација и организација. Патријарх Атинагора је веровао да може доћи до зближавања православних и римокатолика, он је живео у нади да ће се ујединити сви хришћани. Средином XX века успостављени су пријатељски односи између патријарха Атинагоре и папа римских Јована XXIII и Павлa VI. Године 1964 , у Јерусалиму је дошло до сусрета патријарха Атинагоре и папе Павла VI, а потом je за хришћански свет уследио изузетан догађај: 7. децембра 1965. године Атинагора и Павле VI потписују заједничку декларацију поводом уклањања међусобне анатеме из 1054. године. Међутим, треба напоменути да је уклањање анатеме била заинтересована само Цариградска Патријаршија, док је друге помесне Православне Цркве биле подељене око овог чина, и многе нису одобрава овај акт, док је митрополит Филарет, председник Синода епископа Руске заграничне цркве упутио протест патријарху Атинагори, поводом уклањања анатеме из 1054. године. Истовремено, патријарх Атинагора је покренуо иницијативу да се сазове Свеправославни Сабор, чији би циљ био процес приближавања и сарадње православног света у контексту дијалога о зближавању са Западом. Прва Свеправославна конференција одржана је 1961. године на острву Родос (Грчка), главна тема била је питање екуменизма и односа са Римом. Године 1963, под покровитељством Цариграда цео православни свет је прослављао 1000. година Свете Горе, где су се окупили многи поглавари

помесних цркава. Од 1972. до 1991. године на трону цариградског патријарха био је Димитрије (Пападопулос). Током своје управе наставио је екуменске контакте и оснивао нове епархије. Он је био први поглавар цариградске цркве, који је после 400 година посетио Руску православну цркву, и то у августу 1987. Године. У септембру 1989. године патријарх Димитрије послао је поруку целом хришћански свету о заштити животне средине. Патријарх, је заједно са Светим Синодом одлучио да прогласи 1. септембар, дан почетка црквене нове године , Даном заштите животне средине.

Савремено стање

Од 1991. г. цариградском црквом управља патријарх Вартоломеј I (Архондони). Рођен је 12. марта 1940. године на острву Имврос (Турска). Завршио је Богословију на Халки, потом Папски источни институт (Рим), па Екуменски институт у Швајцарској. Вартоломеј је стручњак за канонско право, објавио је неколико научних радова. Године 1991, у цркви св. Ђорђа у Цариграду, био је устоличен у патријарашки трон. . У априлу 1991, патријарх московски и целе Русије Алексије II је био у званичној посети Цариграду . Године 1992, у недељу Православља, на иницијативу патријарха Вартоломеја у Фанару у патријаршијски цркви св. Ђорђа , по први пут је одржан историјски скуп 14 поглавара православних помесних цркава (није било делегације Православне Цркве у Америци). Они су послали заједничку поруку свету око актелних питања: проблем секуларизације свести људи, обожавање својих материјалних добара, екуменски дијалог и учешће, проблеми технологије, загађење околине, итд У септембру 1995. године на острву Патмос (Грчка) у оквиру манифестације посвећене сећању на настанак Апокалипсиса, на иницијативу патријарха Вартоломеја, одржан је састанак на коме су узели учешће поглавари помесних цркава (Руска Православна Црква није послала делегацију због затегнутих односа са Цариградом око црквене ситуације у Естонији). Године 1998, у Солуну (Грчка) одржан је Свеправославни скуп на тему: „ Оцена нових чињенице у односима између православних цркава и екуменског покрета“, који је окупио представнике из свих помесних Православних Цркава.

Спор око Естоније

Друга половина 1990-их година била је обележена погоршањем односа између Цариградске и Руске православне цркве. Центар конфликта биле су парохије које су се налазиле на територији Естоније. Православна црква у Естонији у периоду од 700 година била је део Руске православне цркве. Након стицања независности Републике Естоније 1920. године Руска Православна Црква дала је аутономију цркви у Естонији. Међутим 1923. године васељенски патријарх Мелетије IV неканонски проглашава јурисдикцију Цариградске патријаршије у независној Естонији, променивши назив од Естонске Аутономне Православне Цркве Московске Патријаршије у Естонску Митрополију Цариградске Патријаршије. Године 1935, Православна Црква у Естонији бива регистрована у држави као „Естонска Апостолска Православна Црква “, у чијем Уставу се ништа не говори

о оснивању од Цариграда, чији представници после 1923. године нису долазили у Естонију. У децембру 1940, прекинути канонске односе између Естоније и Руске православне цркве су обновљени. У јуну 1940, Естонија је придружена СССР-у, и формирана је Естонска епархија Руске православне цркве. Године 1991, након проглашења независне Републике Естоније, Естонска Апостолска Православна црква изразила је жељу да се канонски врати јурсдикцији Московске патријаршије. Године 1993, дошло је обнове аутономије естонске цркве, на чије чело је постављен архиепископ Талина и све Естонија Корнилије (Јакобс). Међутим, група од неколико свештеника је убрзо прогласила непослушност Московској патријаршији, стварајући раскол у Естонији. Године 1995, васељенски патријарх Вартоломеј позвао је на обнављање естонске цркве под јурисдикцијом Васељенског трона, а у фебруару 1996. године Вартоломеј, издаје акт којим црква у Естонији поново постаје митрополија Васељенске Патријаршије. Дакле, раскол у Естонији је постао реалност. 23. фебруар 1996. године Свјатјејши Синод Руске православне цркве је овај чин препознао као неканонски и расколнички и такође одлучио да прекине помињање патријарха цариградског у диптих поглавара помесних Православних Цркава. Патријарх Вартоломеј је наставио да оправдава своје претензије у Естонији. Естонска митрополија Васељенске Патријаршије је званично добила признања естонске владе на право на црквену имовину, док Естонска епархија Руске православне цркве у Естонији током 90-их година, од власти није ни била регистрован као правна организација. Као резултат свега, посета патријарха Вартоломеја Естонију 2000. године (о којој није обавештен Патријарх Алексијe II) такође није довело до жељеног мира и почетком повратка у канонско устројство. Руска Православна Црква је озбиљно забринута због раскола у Естонији. 17. априла 2002. године, Министарство унутрашњих послова Републике Естоније прихватило је Устав Естонске Православне Цркве Московске Патријаршије. Дакле, сукоб око правног статуса цркве Естоније може се сматрати решеними. Прихваћени Устав садржи назнаку да је Естонска православна црква Московске Патријаршије чувар континуитета древне традиције Православља у Естонији.

Манастири и монаштво Цариградске патријаршије. Света Гора

Манастири се на територији Цариградске патријаршије појављују паралелно са оснивањем Патријаршије. У средином VI века у Цариграду, било је 76 манастира. У доба Византије уопште био је много манастира. У периоду турског ропства њихов број је смањен. Упркос чињеници да су манастири били самостални и нису били у тиранији турских власти, а монаси су изузети од пореза, монасима је ипак било забрањено да граде нове манастире и обнављају старе без посебне дозволе од султана. Током XVI – XVIII века долази до постепеног пада монашког живота. Током грчког устанак 1821, турске трупе су чак продрли у манастире на Светој Гори, опљачкали их и приморани да плаћају порез. Сви манастири по својем устројству деле се у две групе: киновијски (општежитељни, монаси имају заједничку имовину, без приватне својине, и сви присуствују заједничким богослужењима) и идиоритмијски (монаси ових

манастира имају своју имовину, не постоји једнакост у правима, монаси проводе време по свом устројству). У зависности од устројства манастири су били подељени на: - ставропигијалне (директно подређене патријарху, ма у којој епархији били); - епархијске (у надлежности локалног епархијског архијереја) и- ктиторске (изграђени од неког ктитора, и од њега устројени, али у црквено-административном погледу у надлежности патријарха или епархијског архијереја). Манастиром је обично управљао игуман (у чину архимандрита, или јеромонаха). Ако је манастир био довољно велики, тада је игуман имао и игумански савет. Од великих манастира Цариградске Патријаршије треба поменути: - Манастир Светог Апостола и Јеванђелисте Јована Богослова на Патмосу, основаног 1088. године уз помоћ цара Алексије I Комнинa, по устројству идиоритмијски, ставропигијални. - Сумелијски Манастир (код града Трапезунта), посвећен Пресветој Богородици, који је такође идиоритмијски, ставропигијални. Атос (грчки: „Агион Орон“ - Света Гора). Ово је уско планинско полуострво, налази се у источној Грчкој ка егејском мору. Према предању чуваном на Светој Гори око 44. године Пресвета Богородица је после крштења Атонаца рекла: „Ово место нека буде мој удео, дарован ми од Сина и Бога мојега! Милост Божија нека буде на овом месту!“ Пошто је Света Гора изолована од спољашњег света, никада се није меша у политички живот. У протеклим епохама она и даље остаје главни центар монашког живота не само грчког народа, него и свих словенских народа. Вредност Свете Горе за православни свет у целини је изузетно велика. На Светој Гори нема секуларног начина живота, не постоје градови и села. На полуострву није дозвољено да ступају жене, па чак и женске животиње. Време појаве првих монаха на Светој Гори везује се за IV век. Прве монашке насеобине овде се јављају у време владавине цара Константина Погоната (668 - 685). Први велики манастир (Велика Лавра) основао је 963. године трапезунстки монах Атанасије. Од X – XIV века овде се појављује 20 великих манастира (17 грчких, један руски манастир Светог Пантелејмона, један бугарски манастир Зограф и један српски манастир Хиландар), који не зависе један од другог у унутрашњем уређењу и администрацији. Највећи манастири су Велика Лавра, Ватопед и Иверски. Од XI века почињу да се успостављају тесне везе између манастира и Русије, чиме се врши велики утицај на развој и формирање Руске православне цркве и руских монаха. Поред главних манастира на Атосу постоје и скитови и келије. За заједничке послове атонских манастира задужен је Свештени Синод Свете Горе који се налази у административном центру полуострва Кареји. Синод се састоји од представника свих 20 манастира. Председник Синода назива се Прот Свете Горе.

Др Драган Николићпрофесор Правног факултетаУниверзитета у Нишу

ГЛОБАЛНИ АСПЕКТИ ПРАВНОИСТОРИЈСКИХ САГЛЕДАВАЊАОДНОСА ДРЖАВЕ И ЦРКВЕ

Објављено у Зборнику радова са научног скупа Центра за црквене студије у Нишу ''Православна теологија и култура'', Ниш 2009, стр. 169-175.  

1. Хришћанска мисао и правноисторијска наука

Хришћански мислиоци не посматрају историју ни државе ни права ван есхатолошког схватања смисла историје уопште. Пошто су у хришћанској мисли и свет и човек дело Божје, основна и крајња сврха човековог постојања и људске историје у целини – дакле, и државе и права – морају бити засновани у Богу, као део његовог Старања (одн. Промисли). Уместо везивања за државу као најважнију заједницу, или за грађанску врлину (што је било својствено старом веку), хришћанство као новину доноси једну врсту релативизације овоземаљског света и индиферентности према држави и праву, сматрајући их као небитне за спасење. Сам Нови завет на више места показује потпуну равнодушност када су у питању држава и право, уз прихватање реалности њиховог објективног постојања. "Подајте ћесарово ћесару, а Божије Богу" поучава Исус Христос (Марко,12,17). "Нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене" вели апостол Павле у Посланици Римљанима (13,1). Хришћански мислиоци нам поручују да су и човеков живот, и целокупна људска историја која, иначе, има почетак у стварању света а завршетак у другом Христовом доласку, вредни само онолико колико су у сагласју са Христом.Једно прегледно сажимање хришћанско-филозофског погледа на државу и право, што се може односити и на њихов историјски развитак, дао је велики немачки теоретичар права Густав Радбрух (1878-1949). Хришћанству у његовом првобитном, изворном облику, чинили су се право и држава као потпуно далеки од Бога, потпуно несуштаствени, одн. као невредности које пркосе сваком покушају да буду превладане. Људска заједница није у својој суштини правна заједница, него чиста анархична заједница заснована на љубави.  Поистовећивање државе и права са феноменима несуштаственим за хришћанску перспективу човекове историје (која, изворно, поседује есхатолошки каратер спасења), вуче корен из теолошких постулата претежно западних хришћанских писаца. Још је Блажени Августин (354-430) говорио о двема државама – једној "божанској" (Civitas Dei) и другој "ђавољој" одн. "земаљској" (Civitas diaboli, terrena), а њихово порекло објашњавао тиме да су "ове две државе створене из две врсте љубави. Земаљско царство створила је човекова љубав према самом себи, која је доспела до презирања Бога. Небеско царство створила је љубав према Богу, која је дошла до презира према самом себи" (De Civitate Dei, XV). Овакво дуалистичко виђење, иначе својствено и Платоновом филозофском систему, кроз дела западних писаца, а нарочито Августина, доживело је свој врхунац управо у историјском сагледавању државе. Есхатолошка перспектива је ослобођење суштаствене Божје државе – цркве, од оне друге, несуштаствене, под којом је Августин подразумевао њему савремену римску државу на

издисају. То ће се, по Августину, догодити приликом Последњег суда, а до тада ће обе државе егзистирати у трајном међусобном сукобу. Привремену егзистенцију супротно есхатолошки назначених држава, и сам Густав Радбрух објашњава дијалектиком суштаства и несуштаства примењеном у разлучивању тумачења правне суштине Христове Беседе на гори. Несуштаственост права какву је обзнанила Беседа на гори – вели – у православљу је продубљена у опречност суштини; пошто право цени свет њега самог ради, противно је хришћанству. Римокатолицизам је несуштаственост права ограничио у смислу релативне суштаствености (природно право се доводи у везу са етиком љубави и са Ius Divinum које има апсолутно важење), а реформација ју је поново успоставила као привремену суштаственост, али у крајњој линији као – несуштаственост.  Западна хришћанска мисао кретаће се, када је о држави и праву реч, све до Томе Аквинског (1225-1274), у оквирима које је поставио Блажени Августин. Световни закони треба да имају за основу истину и вољу Божју. Ово начело послужиће Томи Аквинском за оживљавање учења о природном праву и његовом изједначавању са божанским правом (Ius Divinum). Дакле, основ обавезности свакога права јесте Божја воља. За историјско посматрање државе и права, међутим, још је важнији западни концепт историјског процеса као дешавања фаталистички контролисаног од стране Бога. У том процесу човеку се додељује улога фигуре која ће се трудити да разуме  вољу Божју и спроводи је, уз веома сужене могућности да на сам процес битно утиче. Тако је слобода човековог стваралачког учешћа у историјском процесу потпуно исцрпена у избору да ли ће или неће извршавати Божји закон.Другачији поглед на историју као универзалан процес, па самим тим имплицитно и на државу и право као људске творевине унутар историје, садржан је у источној хришћанској мисли. Овде пре свега доминира заједница Бога и човека, која омогућава потпуну слободу и једног и другог.  Владика Атанасије Јевтић сматра да једнострано схватање историје са Богом као њеним главним и јединим творцем, није својствено библијском Откривењу ни хришћанској традицији, где је "историја увек сагледавана и схватана као дело и Божје и људско, као сплет сложених односа и сучељавања воље Божје и воље људске, делатности Божје и делатности људске (...) Људска историја од Христа и са Христом је и даље остала простор реалне људске слободе избора и делања, стварања или пак разарања (...) Ова и оваква људска историја није пакао и пропаст. У њој, овој и оваквој, ипак се одвија подвиг. Одвија се историја спасења човека и рода људског, али не без човека, не без самих људи."  У глобалном православном поимању историје као дела и Божјег и људског, назиру се претпоставке и за изграђивање православног погледа на историју државе и права. Држава и право у основи јесу људске творевине, и зато њихову историјску ретроспективу не треба замагљивати мистичним и метафизичким формулама, али не треба занемаривати ни да су део свеукупног Божјег старања о човеку и свету. У прилог оваквом размишљању говоре и мисли поменутог владике да је "човек творац историје" као "сарадник Божји", па је због тога историја простор људског стваралаштва, самим тим и простор људске слободе, али уједно и простор човекове одговорности.   2. Правноисторијска наука и историја цркве

Правноисторијска наука традиционално посвећује пажњу односу државе и

цркве, по правилу у оном обиму и садржају који измиче општој историјској науци или општој историји цркве. Ретроспектива односа световних и црквених власти нуди бројне примере сарадње и подршке, покушаја наметања превласти, али и крупних неслагања, конфронтирања, па и отворене узајамне борбе. Све ово је, у конкретној историјској стварности током векова, битно утицало на изграђивање или модификовање централне и локалне власти конкретних држава, на форму и садржај многих правних института, на организацију и функционисање правосуђа, па и на токове развоја правне мисли. Извори црквеног права, строго формално гледано, несумњиво јесу и треба да буду предмет изучавања унутар Црквеног права као самосталне научне дисциплине. Суштински је, међутим, потпуно оправдано што се њима бави и правноисторијска наука. У свим државама средњег века црквено право чини важан и неодвојиви сегмент њиховог правног поретка, па без познавања основних извора црквеног права, ниједан преглед историје права не може бити потпун. Мада је црква имала и има своје сопствене законе, особену организацију, судство и посебна средства којима постиже своје циљеве (по чему се разликује од било које друге заједнице), њу ипак чине људи који су поданици или грађани појединих, одн. конкретних држава. Зато се црква ни у даљој ни у ближој прошлости не може замислити без додира са државном, световном влашћу, са институтима конкретне државе на чијој територији делује и постоји. Будући да је државна власт суверена на сопственој територији, свака држава, без изузетка, настојала је да својим правним нормама на овај или онај начин одређује и положај цркве.  Сопствена размишљања односу световних владара према вери уопште, Монтескје је средином XVIII века исказао преко неколико снажних метафора: владар који воли религију и боји је се – вели – налик је лаву који ће устукнути под руком која га милује, или пред гласом који га умирује; онај који се религије боји и мрзи је, подобан је дивљој звери која гризе ланац што је спречава да насрне на пролазнике; онај који се не руководи никаквом религијом, попут грозне животиње је, која се осећа слободном само када раздире и прождире. Положај цркве у историјској стварности појединих држава, наравно, био је различит: од непризнавања и прогона, преко потпомагања цркве од стране државе или грубог мешања једне у послове друге, до такорећи индиферентног односа државе према цркви. Однос државе и цркве посматран у правноисторијској перспективи није теоријско већ, напротив, практично питање чије је решење одувек и свуда директно зависило од конкретних историјских околности у свакој појединој држави. Мада у Светом писму има неколико догматичких места која се тичу односа државе и цркве, она су одувек била недовољна основа на којој би могла да се изгради нека поуздана и непроменљива основа која би се онда означила као хришћански идеал односа државе и цркве. Нити такав ''рецепт'' постоји, нити га је било могуће створити на начин који би био применљив за све народе, за све државе и за сва времена. Хришћанска црква је у основи једна и увек иста, суштински циљеви њеног постојања и њене мисије дати су јој једном за свагда. Државе су, за разлику од цркве, током времена биле различито организоване. Степен материјалне и духовне културе појединих народа у различитим епохама није један те исти, као што ни унутрашњи и спољни политички циљеви једне те исте државе током времена углавном не остају идентични. Зато и држава и црква, свака са своје стране, уређују међусобне односе према својим крајњим задацима и циљевима.

Ценећи културну па и политичку моћ цркве и хришћанства, према сопственим проценама њихове корисности (или штетности) за своје овоземаљске циљеве, држава је час ширила, час сужавала права цркве на сопственој територији. Црква је, међутим, надживела све државе. Могла је да се развија, или да макар опстаје, у свакој од њих, без обзира на конкретне облике државног уређења и идеологије. Лакше је и успешније вршила своју мисију у државама које су за основу имале хришћанску традицију и цивилизацију, него тамо где у појединим периодима нису уважавана хришћанска начела, или где се на цркву повремено чак насртало средствима државне силе и принуде.

3. Општи токови у односима световних власти и цркве

Ма колико да су односи државе и цркве везани за конкретне друштвено-историјске околности унутар граница појединих држава, ипак се могу пратити неки општији токови у односима световних власти и цркве на ширим просторима. Несумњиво велики утицај два моћна хришћанска центра какви су вековима били Рим и Константинополис, довешће најпре до обликовања два глобална типа односа државе и цркве. Ти "модели" више или мање биће подражавани у државама европског запада, одн. истока и југоистока, у зависности од тога да ли су биле под претежнијим утицајем једног или другог центра. Већ до XI века било је јасно су се оформила два паралелна основна тока односа државе и цркве – један на Истоку, други на Западу. Римска држава, на чијој се територији појавило хришћанство, гонила је хришћане као чланове забрањеног друштва. У почетку не толико због самог садржаја њихове вере, колико због одбијања да прихвате обожавање царског култа. Први хришћани су се молили за грађанске власти, покоравали им се, плаћали држави прописане дажбине, али су одбијали да земаљском цару исказују ону част и славу која је по њиховом веровању припадала једино Богу. Током прва три века постојања, црква је у Римском царству изложена унакрсним нападима власти, јавног мнења многобожачког Рима, па и ондашње књижевности.  Епоха прогона окончана је 313. године Миланским едиктом о толеранцији, тј. индиректним признањем немоћи римске државе да искорени хришћанство; цар Константин (формално, заједно са својим тадашњим савладарем Лицинијем) признаје хришћанској цркви статус јавне установе, враћа јој одузету имовину и дозвољава да стиче нову. Мада је уз хришћанство тада проглашена и слобода и равноправност других религија, показаће се  да је то тешко могло да опстане поред дубоко укорењене римске традиције постојања једног државног култа. Сам цар Константин је ''око 323. године позвао све своје поданике да напусте незнабожачко сујеверје и да се обрате хришћанству,''   чиме је хришћанство практично прогласио за државну веру. Црква постепено све више постаје државна црква, а држава све више њен заштитник – advocatus ecclesiae.

4. Особености односа државе и цркве у Византији

Начела чије су основе постављене у време цара Константина, даље су се развијала у законодавству потоњих римских хришћанских царева, а нарочито цара Јустинијана. Он је изградио један особени систем односа државне и црквене власти који је у западној литератури, неоправдано и неутемељено, прозван "цезаропапизам" или ''византизам''. Ови називи, који и данас садрже

благу примесу омаловажавања, па и неку врсту интелектуалног презира, ипак не одражавају саму суштину односа државе и цркве у Византији. Суштина је садржана у предговору VI Јустинијанове Новеле из 535. године, упућене цариградском патријарху Епифану. "Највећи дарови које је божанска благост подарила људима – вели текст Новеле – јесу црквена и световна власт, од којих прва служи за божанске ствари, а друга штити и пази људске. Обе потичу од једног истог начела и уређују људски живот (...) Ако је свештенство у сваком погледу безгрешно и верно Богу, а световна власт влада правично и исправно државом која јој је поверена, резултираће склад који ће установити све што је корисно за људски род."  Јустинијан је прописао да црквени канони (правила) имају исту важност као и царски закони, тј. да оно што забрањују канони, морају забрањивати и закони. Црква је у Византији постала важан чинилац државног и политичког живота. Епископи су чак добили право надзора над извршавањем државних закона, над радом управних и судских органа. Јустинијанова диархична "теорија симфоније" (склада) је каснијим уношењем у Савино Законоправило, постала  идеал и један од постулата политичке филозофије и праксе средњовековне Србије.У најсажетијем виду, систем односа државе и цркве у Византији одсликава се кроз права, обавезе и узајамни однос византијског цара и цариградског патријарха. По речима Елен Арвелер, светски признате француске научнице у византологији, њихова међузависност која се испољава током читаве историје Византије, представља фундаментални део византијске цивилизације.  Цар као државни поглавар Источног римског царства, у византијској титулатури означаван је као Божји изабраник, као онај кога Бог воли и одређује, као пресвети и најхристољубивији. Као такав, он је истовремено и врховни заштитник цркве. Цар је главна личност у свим црквеним пословима који имају било какве додирне тачке са државом. Као члан цркве, безусловно је потчињен канонима и дисциплини црквеног живота, у чему се не разликује од других чланова црквене заједнице. У византијским изворима, василевс се означава само као "први члан" црквене општине, па ако се огреши о било које правило чија је основа божански закон, подлеже одговорности као и сваки други верник.У питањима верских догмата и богослужења, као и у решавању унутрашњих црквених питања, цареви нису имали одлучујући глас. Њихова надлежност у том домену сводила се на издавање закона којима би се гарантовала неприкосновеност црквеног култа и јединство црквеног живота, у предузимању потребних мера против рушилаца догмата и оних који вређају светињу, као и у кажњавању јеретика и расколника.Византијском цару припада власт да у договору са црквом сазива васељенске саборе и да бира лица за виша свештеничка звања. Његово право да бира цариградског патријарха, услед чега је на Западу највише и настао израз "цезаропапизам", сводило се у ствари на то да је он за патријарха само одабирао једног од тројице кандидата које би му предложио сабор црквених јерарха. Цар има право да епископије уздиже на ранг митрополије, као и да издаје законе којима се попуњавају празнине уочене у црквеном законодавству.Основна начела односа државе и цркве у Византији углавном су прихватана и у свим државама које су хришћанство примиле из Византије или су накнадно ушле у "византијски комонвелт".  И тамо је основни принцип међусобних односа државе и цркве постао хармоничан заједнички рад и тесна веза између грађанских и црквених власти, без узајамног потчињавања.

Све ово, наравно, не значи да је државно-црквени склад на Истоку увек функционисао беспрекорно. И ту су се дешавали сукоби државе и цркве, али су они ретки, изазивали су их махом органи државне, а не црквене власти, при чему ни у једном случају није изостајао протест од стране црквених представника. И на византијском престолу било је царева без основног богословског образовања који су злоупотребљавали своју власт, стављали се на страну јеретика, прогањали и гушили признато црквено учење и силом власти покушавали да наметну противдогматске замисли. То је нарочито био случај у краћим периодима, као нпр. после првог Васељенског сабора (325-381) када је царска власт чак подржала аријевску јерес, или за време иконоборачке кризе, која је имала два ударна таласа у годинама 726-787. и 813-843. Као ретко који мислилац изван круга историчара цркве, Елен Арвелер изванредно јасно побија предрасуде неких (махом западних) историчара о односу државе и цркве у Византији. Она истиче да је израз "цезаропапизам" недовољан да одслика сву слојевитост и изнијансираност стварности тамошњег односа световне и духовне власти. Цар је као хришћанин подређен патријарху, а патријарх као поданик државе – цару. Не "цезаропапизам", већ солидарност, па чак и садејство, јесу речи које ту стварност најтачније одсликавају.  Остаје, међутим, сумња колико ови њени чињенично добро утемељени закључци (публиковани у Француској још 1975. године) наилазе на плодно тло и у самој француској византологији, ако се, на пример,  у студији Жилбера Дагрона (објављеној у Фрацуској 1996. године), Елен Арвелер и њена поменута студија чак и  не помињу.

1.   Г. Радбрух, Филозофија права, Београд  1980, 121-2.2.   Исто, 123-4.3.   Овде није тешко препознати заметак рационализма. Постоје евидентни

правни принципи које је Бог свакоме усадио у срце и који нам служе да уз помоћ разума стварамо право.

4.   О функционисању начела диархије цркве и државе као покушају есхатолошке заједнице Бога и човека, бројне примере налазимо у историјској стварности Ромејског (Византијског) царства.

5.   А. Јевтић, Философија и теологија, Врњачка Бања 1994, 186-8.6.   А. Јевтић, Загрљај светова, Србиње 1996, 76.7.   Већ у раном средњем веку у томе је предњачила Византија, али су и на

Западу  франачки краљеви доносили  уредбе (капитуларије) како би уређивали питања која су се тицала и световне и црквене власти  Није случајно ни то да је један од првих аката које је после крштења 988. године донео велики кијевски кнез Владимир I био  управо Црквени устав. Д.Николић, Општа историја права, Ниш 2007, 169. и 349-351.

8.   Монтескје, О духу закона, Београд 1989, II,136.9.   Цареви Деције (249-251) и Валеријан (253-260) проглашавају свеопшти

прогон хришћана, а сличан талас се подигао и за владе Диоклецијана (285-305), остављајући тада за собом и најдужи списак ранохришћанских мученика.

10.   Ј.Поповић, Опћа црквена историја, Сремски Карловци 1912, I, 457.11.   Наведено према С. Шаркићу, Правне и политичке идеје у Источном

римском царству, Београд 1984, 252.12.   Е. Арвелер, Политичка идеологија Византијског царства, Београд 1988,

139.13.   Духовит неологизам "Byzantine Commonwealth" смислио је византолог

Димитри Оболенски који је под тим насловом 1971. године објавио књигу. Она је код нас преведена 1991. (Просвета, Београд).

14.  Опширније в. Е. Арвелер, op.cit, 139-153.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве, одржаног у Патријаршијском двору у Београду, месеца маја 2011 године Господње, одлуком донешеном под бројем АС бр. 79/ зап. 169 за Епископа најсветије Епископије нишке , Божјом милошћу изабран је Преосвештени и Високодостојни Господин др Јован (Пурић) викарни Епископ диоклијски, и игуман свештене обитељи Острошке.

 

Епископ Јован Пурић је рођен 24. маја/6. јуна 1965. у Мијачима, код Ваљева, од оца Радосава и мајке Зоре, добивши име на крштењу Младен. Побожни родитељи су га од малена учили побожности и црквеном животу, а одрастајући у окриљу манастира Пустиње и Ћелија код Ваљева, прима и усваја дух ревности за Господа од авве Јустина и осталих духовника који су тада живом речју и богоугодним животом напајали богочежњиве душе у то тешко време за читаву Цркву, а нарочито за Пастире. Почетком осамдесетих година XX века Промисао Божији га упућује на духовног оца Лазара (Аџића), кога ће и касније наследити на трону Игумана Острошких. Посећује Свету Земљу, Свету Гору и Јеладу. У току богословског школовања духовник му је био јеромонах Иринеј (Буловић), садашњи епископ бачки.

Младен, будући епископ Јован, уписује и са одличним успехом завршава Богословију Светога Саве у Београду. Потом уписује Богословске студије на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду, и наставља студије у Петрограду, где са одличним успехом дипломира на тему Иконопоштовања и символике.

Замонашен је на дан Светих Мироносица Марте и Марије, 4/17. јуна 1992. у Острогу, руком Епископа захумско-херцеговачког Г. Атанасија. У чин јеромонаха рукоположио га је блаженопочивши Патријарх српски Павле, 1995. године, у Милешеви. Митрополит црногорско- приморског Г. Амфилохије га, 2001. године, уводи у Трон Острошких Игумана.

На достојанство епископског служења изабран је одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 6/19 маја 2004. године, а блаженопочивши Патријарх српски Павле га је исте године хиротонисао у Подгорици.

Осим ових служби, владика Јован континуирано се бави и научним и педагошким радом, тако да је аутор књига: Лествица тајноводственог путовања, Острошки источник, Глас пастира из Острога, Руковети из богословља, Глас у

пустињи, Света Служба Острошка, Философија васпитања по св. Јовану Златоусту, Агиологија са химнографијом, Имена и натписи на иконама и фрескама, Богословске основе педагогије по Св. Јовану Златоусту, Богослужење и васпитање, Острошки трослов, Људско лице Бога, Химнографска егзегеза Светог Писма, Православље и савремени свет, Учитељ пута који води кроз живот, Икона Христа, Икона Богородице.

Приредио је и Антологију молитвеног богословља (Тајна Спасења). Уредник је и рецезент више књига и зборника, затим и црквено-просветних емисија на Радио Светигори. Сценариста и продуцент је научно-образовних ТВ серијала и књига Света Литургија и Икона.

Од 1990. године предавао је више предмета и био васпитач у београдској и цетињској Богословији. Од 2007. године професор је Светог Писма на Академији Српске Православне Цркве у Београду. Члан је Комисије просветног одбора СПЦ, где креира наставни програм за све богословије из Догматике и Литургичког богословља. Учесник је више симпосиона и међународних конференција.

Тајном иконичног васпитања бавио се двадесет година у просветним институцијама Српске Православне Цркве, које су крунисане одбраном докторске тезе на Философском факултету – Пале, Источно Сарајево, 12. новембра 2009. године, на тему: ”Философија васпитања у делу Св. Јована Златоуста” пред члановима комисије у саставу: проф. др Бранко Летић, проф. др Симо Нешковић (ментор) и проф. др Борис Брајовић.

Ванредни је професор на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију у Београду, на катедри за Иконологију, и на докторским студијама Универзитета уметности у Београду.

На Константинов град Ниш излило се обиље милости Божје, на дан молитвеног спомена Успења свете Ане 7. августа ове године,када је у трон древне свештене Епархије нишке устоличен 47. по реду од до сада познатих Епископа нишких, Преосвештени Владика Јован.

На овим просторима вера Христова проповедала се још од доба светих апостола и њихових ученика, познат је рад светог апостола Тита, верног ученика великог и славног апостола Павла, који као мисионар носећи веру Христову на просторе Балканског полуострва, некадашње Римске провинције Горње Мезије, у древном Наису оснива прву Црквену општину око 67. године.

Град Ниш, римски Nais , хришћанском свету првих векова познат као град „мартира“ посетила је велика милост Божја рођењем у њему првог хришћанског цара светог Константина равноапостолног, који доношењем указа у Милану 313. године о слободном исповедању вера зауставља прогон хришћана и тиме чини прекретницу у историји света.

Ове прилике омогућиле су да се Црква Христова утврди и устроји у овим крајевима, тако следећи светим апостолима не прекинутим континуитетом,

Константинов Наис добија своје прве историји познате епископе Киријака и Гауденција прослављене са светим оцима првог Васељенског сабора.

Свештена катедра Богом чуване и спасаване Епископије нишке освештана је благодаћу Духа Светога која се шчедро изливала на Архијереје који су богомудро вековима пастирствовали овим просторима, од горе поменутих првих Епископа нишких, преко великих страдалника за Име Христово: Мелентија Митрополита нишког обешеног од Турака у Нишу и светог исповедника Доситеја Епископа нишког , каснијег Митрополита загребачког.

Епархија нишка изнедрила је велике личности које су кроз историју из трона светог Саве управљале бродом Српске Православне Цркве, међу њима блаженог помена Димитрија Павловића Епископа нишког и потоњег Патријарха обновљене Патријаршије српске 1920. као и садашњег првојерарха Цркве Христове у земљама српским, Свјатјејшег Патријарха српског Господина Иринеја, који је на челу Епархије нишке као предстојатељ провео 36 година.

Овај значајни историјски догађај интронизације Епископа нишког Господина др Јована, сабрао је сву пуноћу црквену у Саборни храм Силаска Светог Духа на апостоле у Нишу, велики број Епископа наше помесне Цркве, свештенства, монаштва и христољубивог народа око пастироначалника наше свете Цркве, Најсветијег Патријарха српског Иринеја, у Служби Божијој светог сабрања Евхаристијског, да милошћу и промислом Великога Архијереја Господа Исуса Христа, новоизабраног Епископа нишког Јована, уведе у најсветији трон Преосвештених Епископа Константиновог града Ниша.

Светом Литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски и досадашњи администратор Епархије нишке Господин Иринеј уз саслижење Високопреосвећеног Митрополита црногорско- приморског и Архиепископа цетињсњког Господина Амфилохија и Преосвећене Господе Епископа: нишког Јована, шабачког Лаврентија, шумадијског Јована, врањског Пахомија, будимљанско-никшићког Јоаникија, ваљевског Милутина, рашко-призренског Теодосија, крушевачког Давида, брегалничког и мјестобљуститеља битољског Марка, умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, јегарског Порфирија, моравичког Антонија.

Светој Литургији присуствовали су и Његово Високопреосвештенство Митрополит дабро- босански Николај и Преосвештена господа Епископи: сремски Василије, жички Хризостом, бачки Иринеј, браничевски Игнатије и тимочки Јустин.

На светој Литургији саслуживао је велики број свештеника и ђакона наше свете Цркве, међу којима и Високодостојни богољубезњејши архимандрити Јован (Ћулибрк) новоизабрани Епископ липљански и Андреј (Ћилерџић) новоизабрани Епископ ремезијански, појао је катедрални хор Саборног Храма у Нишу.

Мноштво народа сабраног око Имена Божјег, молитвено је пратило свету Службу видно радујући се новом Епископу као невеста своме женику, знајући да се данас устоличава достојни наследник свима драгог Патријарха,

„Првосвештеник чист, незлобив, одвојен од грешника“ по речима светог 3 апостола.

Светој Литургији и чину устоличења, присуствовали су представници Републике Србије, градских власти, као и представници свих градских и Црквених општина дијацезе епископије нишке, желећи добродошлицу свом Архијереју Владики Јовану.

Пред свршетак свете Литургије, прочитана је одлука Светог архијертејског сабора о избору Епископа Господина Јована за Епископа богочуване Епархије нишке, након чега је Његова Светост Архиепископ пећки Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Господин Иринеј уручио Епископу нишком Господину Јовану архијерејски жезал, симбол духовне власти Епископа, и Еванђелски поздравио устоличеног Епископа Јована, сведочећи пред свима своју љубав према народу ове Епархије, који делима показују оданост и љубав мајци Цркви, пожелевши му да дуго са Божијим благословом управља нишком Епархијом.

Након увођења у трон Преосвећени епископ нишки Господин Јован обратио се Свјатјејшем Патријарху, сабраним Високопреосвештеним и Преосвештеним Архијерејима, пречасном свештенству, преподобном монаштву и свој христољубивој пастви, својом првом Архипастирском беседом.

 

Сабор народа Божјег у овом светом дану, молитвено је благодарио Господу за све Његове дарове, молећи се са служитељима Олтара Божјег за свог Владику, литургијским мољењима и прозбама:Најпре помени Господе Преосвештеног Епископа нашега Јована, и даруј га Светим Твојим Црквама у миру, читава, часна, здрава дуговечна и да правилно управља речју Истине Твоје.

протођакон Игор Давидовићслужбеник ЕУО Православне Епархије нишке

Не постоји прецизнији и јаснији одговор на питање зашто је екуменизам свејерес, од оног који је дао управо Ава Јустин: „Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. Α сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон. Православни догмат, у ствари сведогмат ο Цркви је одбачен и замењен латинским јеретичким сведогматом ο првенству и непогрешивости папе, човека. Α из те свејереси изројиле су се, и непрестано се роје друге јереси...“

Ава Јустин још каже да је екуменизам „мозаик јереси и раскола, иконостас заблуда у храму гордоумља“.

Владика Лаврентије нити се Бога боји, нити народа свога стиди

Бискуп Лаврентије на миси, гологлав?

Поводом 10 година рада “Каритаса“, у Шапцу је 11. 05. 2011.године одржана миса у римокатоличком храму “Св. Ана“ у Шапцу,

+++

после које је уприличена академија и коктел у Центру за стручно усавршавање. Том догађају су присуствовали председник “Каритаса“ у Србији, Београдски надбискуп Станислав Хочевар, Апостолски Нунције у Србији Орландо Антонини, амбасадор Хрватске у Србији Жељко Купрешак, представници града Шапца и Градске управе и владика шабачки Лаврентије са свештеницима Владом Стаминировићем, Томом Лукићем, јрм. Филимоном из манастира Радовашница и другим.

Званично, “Каритаса“ представља хуманитарну организацију Ватикана, преко које они пружају сваковрсну, претежно материјалну, помоћ онима којима је потребна. А у ствари, то је лукаво оружје у рукама Папе и римокатолика, којом они купују Православне вернике, односно врше унијаћење подмићивањем Јудиним сребрењацима. Тим оружјем су, само у Шапцу и ближој околини, успели да преко 200 Православних продица преведу у своју јерес (то је податак

који је изнет пре две године на састанку Епархијског савета шабачке епархије). А они то у Шапцу раде са прећутним благословом владике Лаврентије и његових послушника у мантијама.

“ “…ОЈ ЂАВОЛИ МОЈЕ ВЈЕРНЕ СЛУГЕ,НАКОН НАШЕ ТЕШКЕ БОРБЕ ДУГЕОСВОЈИСМО И ЗЕМЉУ СРБИЈУ,ТАМО ЋЕМО СТВОРИТИ УНИЈУ.ПОСТИГОСМО ВИШЕ СА ПАРАМАНЕГО НАШИ ДОСАД СА КАМАМА.САД СЕ СПРЕМАМ ТАМО ДА ПУТУЈЕМ,ПОСЛУШНИКЕ МОЈЕ ДА ДАРУЈЕМ,НЕКОМ ПРСТЕН И СТО СРЕБРНИКА,А НЕКОМЕ ХИЉАДУ ЗЛАТНИКА“.ТАКО ПАПА С’ВЛАДИКАМА СНУЈЕ -ПАПА СНУЈЕ А БОГ ОДЛУЧУЈЕ“

У складу са својим екуменистичким циљевима и својим више деценијским молитвеним општењем са јеретицима из Ватикана, владика Лаврентије је јубилеј “Каритаса“ искористио за још једно молитвено дружење са римокатолицима. Било какав додатни коментар је излишан, све говоре слике са мисе које су преузете са сајта “Каритаса“ у Шапцу.

Лаврентијус Живикус

Владика Лаврентије са својим провереним екуменистима, свештеницима

Владом С. и Томом Л. и новом екуменистичком надом јеромонахом Филимоном из ман. Радовашница, у молитвеном општењу са римокатоличким јеретицима на миси у храму Св. Ана у Шапцу. “Човјек у части, ако није разуман, изједначиће се са стоком, коју кољу“ (Пс.48-20)

Владика Лаврентије дубоко погружен у молитву са јеретицима. „Али ми је криво на тебе, што си ону прву љубав твоју оставио. Сети се, дакле, откуда си пао, и покај се, и она прва дела чини…“ (Откр. 2,4-5).

Јудин целив љубави. „Нема истине без љубави, ни љубави без истине“ препод.Јустин Поповић

Владика Лаврентије на миси држи беседу о екуменској љубави. “Устављај језик ода зла, и уста своја од пријеварне ријечи. Клони се ода зла, и чини добро, тражи мира и иди за њим.“(Пс.33-13,14)

Надбискуп Станислав Х. са својим великим присталицама, екуменистима свештеницима шабачке епархија. “Заповедамо вам, браћо, у име Господа нашег Исуса Христа да се клоните од сваког брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас” (2. Сол. 3, 6).

Упамти народе Православни шта нам је чинити са таквим отпдадницма од Бога и рода: “Налажем свом народу Божијем на Кипру (Србији), који сте истински деца Католичке Цркве, да бежите главом без обзира од свештеника који су пали у латинску обману и да не залазите у њихове цркве, нити да благослов из њихових руку случајно примате. Јер, боље је да се сами у кућама Богу молите, него ли да са латиномислећима заједно у цркву идете, да не бисте заједно са њима наследили пакао.“ Свети Герман Нови Патријарх Цариградски

Дана 09/22.09.2011.лета Господњег на празник Свети праведни Јоакима и Ане.

Светосавски народни покрет

http://www.svetosavskipokret.com/?p=914

Intervju vladika šabački LavrentijePATRIJARH JE REALAN ČOVEKPetak, 2. April, 2010.| Autor: Kalimero

Vladika šabački u razgovoru za Kurir otkriva da je priželjkivao Irinejev izbor za patrijarha, otvoreno govori o problemima u Eparhiji raško-prizrenskoj, dolasku pape, modernizaciji Crkve

BEOGRAD - Srbija Vaskrs 2010. godine dočekuje radosnije nego ikada ranije. Posebno se radujemo jer smo dobili novog patrijarha!Ovim rečima započeo je razgovor za Kurir episkop šabački Lavrentije (75). Kao najstariji episkop Srpske pravoslavne crkve po rukopoloženju, upravo on je bio na čelu izbornog sabora. Danas više ne krije da je od početka imao svog favorita.- Još kad se patrijarh Pavle razboleo i kad smo videli da treba da biramo novog patrijarha, moje misli bile su da bi najbolje bilo da to bude tadašnji vladika niški

Irinej. Njegov je život od detinjstva bio posvećen Bogu i Crkvi, tako da kad je postao patrijarh, on je samo nastavio kontinuitet života Crkve - kaže vladika Lavrentije i nastavlja:

- On je realan čovek, a to je važno i među nama vladikama. Patrijarh Irinej dobro poznaje dušu srpskog naroda, čak je boravio i u inostranstvu, gde je predsedavao pojedinim organima SPC i upoznao i tog našeg čoveka u tuđini. Između ostalog i zbog toga, on je najpozvanija ličnost za poglavara naše crkve. To, naravno, nije zavisilo od mene i mojih misli, iako sam se nadao i glasao. Radovao sam se jer sam se uverio da je i Bog bio na toj strani. Dakle, radujmo se što je Gospod izabrao ovog divnog čoveka za naslednika patrijarha Pavla.

Odmah po izboru patrijarha usledila je istraga u Eparhiji raško-prizrenskoj i razrešenje vladike Artemija. Da li to ima veze jedno s drugim?- To su pitanja koja su u nadležnosti Sinoda i Sabora i ona ne zavise od patrijarha. Meni je žao što je sve krenulo praktično na dan njegovog izbora, a problem zapravo traje već petnaest godina.

Nadam se da ne želite da kažete da se patrijarh ne slaže s postupcima Sinoda, na čijem je čelu?- Ne, naravno, ali bi mi bilo mnogo draže da se to nije dogodilo u vreme njegovog izbora. Međutim, pitanje je bilo sazrelo i tako je moralo da bude. Naglašavam, reč je o preventivnoj odluci Sinoda do početka redovnog zasedanja Sabora.

Kakav je vaš stav u vezi s dešavanjima u Eparhiji raško-prizrenskoj?- Crkva je institucija u kojoj postoje propisi i pravila. Ko se ogreši o ta pravila, mora da odgovara. Artemije, nažalost, iako je reč o divnom i čestitom čoveku i monahu, nije za saradnju i on kao takav nije odgovarao mestu na koje je postavljen. Mi smo to sve videli kasnije, ali smo ga molili da se uklopi. S druge strane, Kosovo je najosetljiviji deo Srbije. Možda bi on bio idealan episkop da je bio postavljen u neku drugu eparhiju u Srbiji. Ali, dole je saradnja neophodna, pogotovo s onima koje je Zapad tamo postavio.

I to je, dakle, jedan od problema s vladikom Artemijem?- On je generalno bio protiv razgovora i dogovora. Kao primer navodim postupak kad su Šiptari za vreme martovskog pogroma porušili naše svetinje na Kosmetu. Mi smo se žalili i Evropska unija je uvidela svoju grešku što te svetinje nije čuvala i zaštitila. Zbog toga je EU odvojila veliku sumu novca da se te crkve obnove. Međutim, Artemije je to odbio kazavši da neće da nam crkve obnavljaju oni koji su ih rušili. Sabor je rekao da se slaže s tom ocenom, ali s obzirom na to da mi sami ne možemo te crkve da obnovimo, odlučili smo da prihvatimo da ih oni obnove. Bolje i tako nego da ostanu porušene. Ceo Sabor je podržao to stanovište. Oni su tražili da mi dovedemo naše arhitekte, koji će rukovoditi radovima, a da oni obezbede novac i najjeftinije izvođače radova. Međutim, Artemije je svoj pristanak uslovljavao time da izgradnju obavlja njegova firma „Rade neimar“. To je bio jedan od razloga razlaza Artemija sa Saborom. Bilo je i drugih stvari, ali o njima će odlučivati Sabor.

Kakvu odluku očekujete?- Na Saboru ćemo sve dokaze i saznanja proučiti i onda doneti odluku. Sve zavisi od izveštaja stručnjaka. Ako se dokažu neke nepravilnosti, za koje verujem da nisu

učinjene krivicom Artemija, već nekih njegovih saradnika koji su ga zloupotrebili, odgovorni će snositi posledice. Oni su sebi kupovali kuće od para koje je naša sirotinja davala za gladne na Kosovu. Ako se to dokaže, i on mora da bude svestan svoje krivice zato što je dozvolio da to drugi urade u njegovo ime.

Problemi u Raško-prizrenskoj eparhiji, po svemu sudeći, nisu usamljen slučaj. Postoje saznanja da će i u nekim drugim biti istrage?- Poznato je da sud ne pokreće nikakav postupak dok ne dobije tužbu. Znači, neko od nas mora Saboru pismenim putem da se požali na rad neke eparhije ili nekog episkopa. Samo u tom slučaju Veliki crkveni sud to uzima u razmatranje i nalaže Sinodu da sprovede istragu.

Hoće li na Saboru biti reči i o podeli nekih eparhija? - To su vračanja. Bio sam episkop u Zapadnoevropskoj eparhiji i imao samo osam parohija, a kad sam došao ovde, zatekao sam 298 parohija. Ali, tamo mi je bilo teže jer su one bile razbacane. Trebalo mi je tri dana da iz Nemačke odem u Škotsku da služim, dok ovde u Šapcu ujutru odem, a uveče se vratim. Bitno je to da li je episkop u stanju da obavi posao. Hvala Bogu, mi imamo puno mladih episkopa i verujem da će se oni složiti da stvari treba da se promene. Ali, ima tu još jedan problem, a on se zove bela kuga. Svake godine u mojoj eparhiji ugasi se jedna parohija.

Ima li SPC rešenje za belu kugu?- Šta mi možemo, osim što apelujemo na narod da rađa. Kad kažem nekoj mladoj ženi da treba da rodi, ona mi kaže: kako kad mi treba 15.000 dinara za pelene, a ja to nemam. Ali nije samo to razlog. Bilo je i veće sirotinje u narodu, pa se rađalo. Neće ljudi odgovornost. Mladi bračni par danas hoće prvih godina da bude slobodan, da prošeta, a kad im padne na pamet da rađaju, onda ne da Bog.

U kojoj meri je Crkva spremna na promene?- Činjenica je da dolazi sve više mladih episkopa, koji najbolje razumeju današnje vreme. Vreme se menja i svakih deset godina mi imamo drugu situaciju u društvu, a svaka nova generacija ima drugačiji ukus i potrebe.

Šta će Crkva uraditi u tom pravcu?- Crkva će težiti tome da se približi svom narodu, ali neće klečati pred njim. Ipak, vernik treba da bude svestan da je spasenje potrebno njemu, a ne Crkvi.

Da li je jedno od rešenja organizovanje različitih sadržaja za mlade pri crkvi? U Grčkoj se, recimo, mladi sastaju u crkvenim portama, imaju internet klubove, voze rolere...- I naša je želja da se tako približimo narodu, ali smo, zbog teških okolnosti decenijama i vekovima, zaostali u odnosu na druge pravoslavne crkve. Želimo da se naši vernici u crkvi osećaju kao u svojoj kući i u tome ćemo uspeti, ako Bog da zdravlja.[ antrfile ]

Prihvatamo dolazak i pape Benedikta i dalaj-lame

Patrijarh Irinej je i pre ustoličenja najavljivao mogućnost skorog dolaska pape Benedikta u Srbiju. Kakav je vaš stav o tome, kao i o pomirenju pravoslavlja i katolicizma?

- Mene bije glas da sam veliki ekumenista. Bio sam na Zapadu i jedan od mojih zadataka bio je da održavam kontakte s drugim verskim zajednicama. Za to sam da se kao deca Božja što više zbližimo. Bog je osnovao jednu crkvu i mi treba da se trudimo da sve što su ljudi vremenom između sebe postavili kao barijeru uklonimo.

Šta koči uklanjanje tih barijera?- Jaz između nas se produbljivao do pre nekih 40 godina, kad se pojavio ekumenski pokret. Napravljen je veliki uspeh. Pre pedeset godina katolici ne bi jeli za trpezom koju je blagoslovio pravoslavni sveštenik i obrnuto. Danas se mi zajednički molimo, razgovaramo i organizujemo zajedničke humanitarne akcije. Jedino što ne možemo zajedno je da se pričešćujemo. Ostala je još samo ta prepreka na putu ujedinjenja. Ali, kod nas ovde postoji jedan problem. Mi i Hrvati, koji su katolici, opterećeni smo mnogim problemima još iz Drugog svetskog rata. Katolička crkva mogla je da ublaži mnoge nesreće koje su naš narod zadesile od njenih vernika. Ona to nije učinila i to naš narod pamti. To je razlog zbog kojeg papa još nije posetio našu zemlju, a obišao je ceo svet. Mislim da im je to veliki minus, ali nisu oni krivi, već ovi ovde, jer su bili najgori plod katoličke vere.

Znači, Crkva nema ništa protiv dolaska pape?- Crkva bi drage volje prihvatila da dođe papa. Čak i dalaj-lama da dođe, mi bismo ga prihvatili oberučke. Ali, naš narod, posebno onaj u zapadnim krajevima, koji su ustaše zavile u crno, naljutio bi se na majku crkvu. Ipak, ne možemo mi celog života ići leđima u budućnost. To mora jednom da se završi.

Pavle je naš svetitelj- Blaženopočivši patrijarh Pavle je naš svetitelj. On ne umire! On će večito živeti u srcima našim i ja verujem da će ga Srpska pravoslavna crkva uvrstiti u red proslavljenih i on će biti naš svetititelj ubuduće, ako Bog da.

http://www.kurir-info.rs/vesti/patrijarh-je-realan-covek-26815.php

Vladika Lavrentije govori otvoreno o svim problemima sa kojima se suocava Srpska pravoslavna crkva, i konstatuje:Vreme je za vaseljenski Sabor!Pravoslavne crkve od 18. veka nisu krenule napred i prozvali su nas „okamenjena crkva"

Marko LopusinaFoto: Zoran Tatar

Bas na Svetog Jovana, krsnu slavu episkopa Lavrentija, u Valjevu su se na ulicama pojavili leci protiv vladike Eparhije sabacko-valjevske. U njima se izrazava neslaganje sa vladikom Lavrentijem povodom sudbine crkve Svetog Arhangela Mihaila, koja se izmesta zbog izgranje brane Rovni, i zbog njegovog prijateljstva sa srpskim ministrom policije Dusanom Mihajlovicem.Autor letka je, kako se predstavlja, monah Antonije iz Bratstva za zastitu pravoslavlja i svetinja Srbije, koji je prosle nedelje organizovao protest ispred Patrijarsije u Beogradu. Vladika Lavrentije je tom prilikom prozvan zbog premestanja pomenute crkve, ali i zbog skorasnje posete delegacije SPC Vatikanu.

Zamolili smo, zbog svega toga, njegovo preosvestenstvo vladiku Lavrentija za intervju. Pristao je da odgovori na sva pitanja. Prvo je bilo bas o napadima monaha Antonija.- Ne znam licno tog coveka. Dragan Davidovic nije monah i ne moze da koristi crkveno ime Antonije, jer nema manastir i svoju eparhiju. Njega je vladika Artemije izgnao iz Eparhije rasko-prizrenske, ali nije prijavio Sinodu da ga je rascinio, pa se ovaj sada lazno predstavlja. Ima cak i informacija da je Davidovic pocinio greh: do pre neku godinu bio je ateista, nije zavrsio teoloske skole, nije vise monah i nema pravo da se mesa u crkvene poslove. A jos manje ima pravo da trazi prijem i razgovor sa patrijarhom Pavlom i da nas dvojicu izaziva na televizijski duel. Sa takvim covekom, kojeg i nasi mediji, u kojima ima puno preobucenih komunista, lazno predstavljaju, ne zelim javno da govorim. Mozete li da objasnite zasto se bas Davidovic bori protiv izmestanja crkve Svetog Arhangela Mihaila?- Jos pre 21 godinu izglasana je odluka da se na reci Jablanici napravi akumulacija koja ce vodom da napaja Valjevo, Lazarevac, Obrenovac, cak i Beograd. Tada je odluceno da se crkva Gracanica, kako je narod zove, premesti na obalu buduceg jezera. Crkva je stara 120 godina, kube na njoj gradio je vladika Nikolaj i zasticena je kao spomenik kulture. Ugovor o radovima, o otudjenju crkvene zemlje i premestanju crkve odobrila je Srpska pravoslavna crkva, a potpisao vladika Jovan, koji je tada vodio eparhiju. Taj posao sam nasledio. Dve trecine radova na brani je zavrseno, narod treba da dobije zdravu vodu za pice. To je zajednicki posao drzave i crkve, i sada se pojavljuje samozvani monah Antonije, koji kaze: „Nek' se crkva potopi, brana ce da pukne za cetiri godine i mi cemo opet ici u crkvu!" To su reci ludog coveka, koji zeli da okalja crkvu, a promovise sebe kao cuvara vere.

Vaseljenski sabori glas celog hriscanstvaVaseljenski sabori su najvisa „vlast" u hriscanstvu. Na njima su utvrdjeni svi crkveni kanoni, a odluke vaseljenskih sabora su bile obavezne za sve hriscane svih vremena. Bilo ih je ukupno sedam, a odrzavani su od 4. do 8. veka. Prvi je bio 321. godine, drugi 381, cetvrti 451, peti-sesti 692. i sedmi 787. godine. Vaseljenski sabori su i danas „glas" celog hriscanstva.NASTAVAK: http://www.nedeljnitelegraf.co.yu/novi/lavren.html

Patrijarh podržava posetu pape

Patrijarh srpski za sebe kaže da je ekumenista i pacifista. U skladu s tim, smatra da bi bilo dobro da dođe do posete pape Srbiji, ali i da taj poziv treba da dođe od Svetog arhijerejskog sabora."I neka Bog da da ga (papu) Sabor pozove i da on dođe", kazao je patrijarh uveren da je dosta bilo razdvajanja i svađanja dve crkve od čega su posledice, tvrdi, imali samo Srbi."Verujem da onog pogroma u Hrvatskoj tokom poslednjeg rata i kasnije ne bi bilo da su odnosi naši bili bliži i da je bilo razgovora", naveo je patrijarh koji se Bogu moli da dođe do jedinstva dve crkve.A do tog jedinstva, kaže, neka bude kontakata, razgovora, uspostavljanja ljudskih odnosa, kao temelja dubljeg suštinskog razgovora u kome će se polako i na jevanđelski način prići tom problemu.On tvrdi i da od odnosa dve crkve umnogome zavisti stanje u svetu i kada bi, kaže, "mi tu učnili ono što Bog želi", sigurno bi svima bilo bolje nego što jeste.

Prema njegovim rečima, proslavi Milanskog edikta 2013. godine treba da prisustvuju predstavnici svih crkava, jer to nije samo crkveni, već i državni događaj."To je krupan svetski događaj koji treba obeležiti, jer bi mogao da doprinese da hrišćani krenu novim putem, putem dijaloga koji će doneti dobro celom svetu", poručio je patrijarh srpski.

Sam naslov VREMEPLOV je mističan kao i sve sto je vezano za dragog nam o. Gavrila. Na prvi pogled izgleda kao da o. Gavrilo putuje kroz vreme, a u stvari verujem da za njega vreme ne postoji od trenutka kada je postao monah. Kao što se vidi na fotografijama njegov vremeplov počinje sa Presvetom Majkom Božjom i zavrsava se sa Presvetom Majkom Božjom Lepavinskom. Dok mu neprestana Isusova Molitva ispunjava svaki trenutak do molitve pred Čudotvornom Ikonom Presvete Majke Božje Lepavinske. Kada sam jednom razgovaro sa o. Gavrilom dok je bio u banji na rehabilitaciji od veoma ozbiljne operacije rakao mi je da se ništa ne menja za njega bio on u Manastiru ili u banji. Duhovno je uvek u svom manastiru, a ako hoće može se naći i na Svetoj Gori, a i kod nas u našim domovima preko Radija Blagovesti. Visokoprepodobni Arhimandrit Gavrilo je 13 godina bio na Svetoj Gori, rasadniku najvećih i poslednjih staraca naše Crkve, i uzeo na sebe podvig na podvig. Spustio se na naš nivo uzevši u ruke kompjuter, koga mnogi još uvek smatraju nepominjačkom spravicom, i u džungli svakojakih dušepogubnih informacija čini sve što je u njegovoj moći da nam svima pomogne.  Zato večno hvala Visokoprepodnom Arhimandritu Gavrilu (Vučkoviću) Lepavinskom od nas, a neka ga Bog bogato nagradi večnim Carstvom Nebeskim i svim nebozemnim blagodatima i darovima.

SVETA GORA - JEROMONAH O.ARON DUGOBRADI(ova tema ima 5249 poseta )

o.Gavrilo Na fotografiji je ruski jeromonah Aron iz skita Svetog Andreja na Sv. Gori. Snimka je napravljena 1910. godine

Jednom je jedan čovek, poklonik, ušao u jednu ovakvu kosturnicu na Sv. Gori i na grčkom rekao Hristos Voskrese (Hristos Anesti). Lobanje su jednoglasno odgovorile Vaisitnu Voskrese.

o.Gavrilo Fotografija snimljena na sahrani jeromonaha o. Maksima Isihaste. Za umiranje na Svetoj Gori vezana je jedna posebnost - tela upokojenih monaha se ne ukoče, kao što se to u pravilu dešava prilikom smrti kako monaha tako i mirskih ljudi van Svete Gore. Na slici se čini kao da je starac zaspao, a njegovo telo nije ukočeno, pa ga monasi samo podignu i polože u grob u ležećem stavu.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Преподобни Павле Тивејски. Рођен од богатих родитеља у Доњој Тиви (Теби) Мисирској у време цара Декија. Све имање родитељско наследи Павле са једном својом сестром. Али зет његов, идолопоклоник, пожели и Павлов део имања да заграби, те припрети Павлу да ће га издати суду као хришћанина, ако му не уступи своје имање. Једно та беда, а друго јуначки примери самопожртвовања хришћанских мученика, које Павле очима својим виде, побуде га, те даде и свој део имања сестри својој, а он као ништи удаљи се у пустињу, где се подвизавао до смрти своје. До какве је духовне висине достигао овај див монах, о томе сведочи нико мањи до свети Антоније Велики, који једном посети Павла и виде, како му зверови и тице небесне служаху. Вративши се из те посете, Антоније рече својим монасима: "Тешко мени, децо моја,

грешноме и лажноме монаху, што сам само монах по имену. Видех Илију, видех Јована у пустињи, и ваистину видех Павла - у Рају!" Свети Павле је живео стотринаест година и мирно се упокојио у Господу, 342. године.

2. Преподобни Јован Кушчник. Рођен у Цариграду у време цара Лава I. Од родитеља богатих и знаменитих. Био је једино дете у својих родитеља. Повучен наклоношћу за духовним животом млади Јован одбеже тајно с једним монахом у неки манастир у Малој Азији. У том манастиру он проведе шест година у превеликом уздржању, молитви и послушности према игуману. Тад навали на њега ђаво с кушањем, да би требало да остави манастир и да се врати својим родитељима, те да живи код њих као племић. Он се, заиста, врати у дом својих родитеља, обучен као просјак, виде своје родитеље но не хтеде да им се јавља као син њихов, него као просјак настани се у дворишту њиховом, живећи тако рећи од мрва, које му слуге добациваху, и трпећи много поругања од свакога. Три године поживе он тако све молећи се Богу, да Бог спасе душе оца његовог и мајке. Када се разболи и осети приближење смрти, он се јави родитељима својим, који га познаше по једном скупоценом јеванђељу, које му они у детињству беху даривали и које он чуваше код себе као сву имовину своју. И тако овај младић, иако врло богат, спасе душу своју, спасе душе својих родитеља, победи ђавола и упокоји се у Господу, око 450. године.

3. Преподобни Гаврил Лесновски. Словен и друг светог Прохора Пчињског и Јована Рилског. Подвизавао се у X веку код Кратова на гори Лесновској, где је саградио храм светом Архангелу Михаилу. Чудотворац и за живота и по смрти. Садашњи дивни храм на том месту подигао је цар Душанов војвода Јован Оливер. Свети Гаврил упокојио се у Господу крајем X века.

4. Свети мученик Пансофије. Син александријског проконзула Нила. Напустио част и богатство светско и млад се замонашио. Подвизавао се 27 година тврдо и уздизао дух свој ка вишњем свету. У време Декија би довучен пред суд, где би шибан за име Христово, док у великим мукама не предаде дух свој Богу.

Беше Јован младо момче, Младо момче и богато, Но ништа га не прелести — Нити младост нити злато. Отац његов велмож царски, A мати му госпа фина, Ал' обоје он остави Рад'љубави Божјег Сина. Богатство му Христос беше, Све богатство, сва красота, Па заволи Христа Бога Више самог свог живота. И уместо родитељи Да с' у Паклу сада гласе, Гле, син њихов кроз нишчету И сам себе и њих спасе. И дан-данас многе људе

Што богатством cede гуше Јован може да застиди И спасе им грешне душе.

РАСУЂИВАЊЕ

Немој никад ни помислити, да те Бог не чује, кад му се молиш. Он чује наше мисли као што ми чујемо гласове и речи један другога. А ако ти не чини одмах по молитви, то је или зато што му се недостојно молиш, или зато што иштеш нешто што ће ти бити погубно, или пак зато што Он по мудрости и домостројству свом одлаже испуњење твоје молбе до подеснијег тренутка. Отац Јован Кронштатски пише: "Као што ми кроз електрични телеграф брзо општимо с лицима, удаљеним од нас, тако кроз живу веру, као кроз какав телеграф, ми брзо општимо с Богом, с анђелима и светитељима. Пусти по телеграфу вере молбу своју к Богу или светитељима и одмах ћеш добити одговор." И опет на другом месту пише: "Бог и створени духови и душе усопших и живих људи — то су бића мислена, а мисао је брза и некако свуда присутна. Помисли од свег срца о њима, и они ће ти бити присутни, и то Бог свагда неопходно, а остали по дару и власти Божјој."

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чистоту Господа Исуса и то: 1. чистоту ума Његовог, 2. чистоту срца Његовог, 3. чистоту воље Његове, 4. чистоту језика Његовог, 5. чистоту погледа и свих чувстава Његових.

БЕСЕДА

о вери победоносној

Вјера је наша ова побједа која побједи свијет (1 Јов. 5, 4)

Христос Господ победи свет; то је, браћо, победа и наша. Апостоли победише свет, и то је победа наша. Светитељи, девственици и мученици победише свет, и то је победа наша. Ништа силније у свету, браћо, нема од вере хришћанске. Мачеви, који су секли ову веру, утупили су се и сломили, а вера је остала; цареви, који су се борили против ове вере, угушили су се под анатемом злочина; царства, која су ратовала против ове вере, разорена су; градови, који су одбацивали ову веру, заваљени леже у развалинама својим; јеретици, који су кварили ову веру, пропали су душом и телом и под анатемом отишли из овог света, а ова је вера остала. Кад свет јурне на нас, браћо, својим прелестима: прелешћу спољашње красоте, прелешћу богатства, прелешћу сласти, прелешћу пролазне славе, чиме ћемо се одупрети и чиме победити ако не овом вером? Ваистину, ничим осим овом вером непобедивом, која зна за нешто боље од свих блага овога света. Кад све прелести овога света покажу наличје своје: кад се красота обрне у ругобу, здравље у болест, богатство у беду, слава у бешашће, власт у понижење,

и сав расцветали телесни живот у гад и смрад — чиме ћемо премостити овај јад, ову трулеж, овај гад и смрад, и сачувати се од очајања, ако не овом вером? Ваистину, ничим осим овом непобедивом вером, која нас учи трајним и непроменљивим вредностима у Царству Христовом. Кад смрт покаже разорну силу своју над суседима нашим, над сродницима и пријатељима нашим, над цвећем нашим, над усевима нашим, над делима руку наших, и кад окрене неодољиве зубе своје и на нас — чиме ћемо победити страх од смрти, и чиме откључати врата од живота, јачег од смрти, ако не овом вером? Ваистину, ничим осим овом непобедивом вером, која зна за васкрсење и живот без смрти. О Господе Исусе, победниче света, помози и нама да победимо свет вером у Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Архимандрит ЈУСТИН ПоповићЖИТИЈА СВЕТИХ

15. JAHУAP

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАВЛА ТИВЕЈСКОГ

Преподобном Антонију, који је са ученицима својим живео У Египатској пустињи[1], дође једном на ум мисао како нема тако савршеног монаха као што је он и како се он први настанио у пустињи и изабрао усамљенички живот. Док се он, како то сам касније причаше, бавио том мишљу, чу у виђењу глас где говори: Антоније, има један слуга Божји који се пре тебе настанио у пустињи и који је савршенији од тебе; и ако га потражиш, наћи ћеш га у унутрашњости пустиње. Похитај к њему пре но што је он отишао Господу.Чувши то, и дошавши к себи, старац одмах узе свој штап и похита у пустињу желећи да пронађе тога о хоме му би откривено. Беше подне и толика врућина да се и камење беше усијало од силне жеге; старац малаксаваше телом, али не малаксаваше духом, већ продужаваше свој пут. Ма да није знао куда да иде, ипак је јуначио себе и говорио: Верујем Богу моме, да ће ми показати слугу свога, кога ми обећа показати. - И не дуго после тога угледа старац животињу, сличну коњу, коју песници називају ипокентавр, прекрсти се и смело упита: Је ли, у ком месту живи слуга Божји? - Звер се поклони на питање светитељево, али пошто није могао говорити, показа главом на ону страну куда је слузи Божјем ваљало ићи, и брзо побеже од преподобног Антонија. Старац се чуђаше изгледу овога звера, и продужи пут на ону страну куда му звер главом показа. Но, да ли се ово ђаво беше прерушио да уплаши светитеља, или је то неки необичан пустињски звер, ми не знамо.Путујући по непролазној пустињи, старац ништа друго није примећивао до трагове звериња. Пошто је путовао два дана и ноћ, он другу ноћ проведе у молитви, незнајући куда да крене. А када свану трећи дан он виде вучицу где иде огранком горе и завија. И издалека је пратећи, он дође близу пећине у којој живљаше угодник Божји, свети Павле. Угледавши пећину, старац се обрадова, али њен житељ, осетивши Антонијев долазак, затвори врата. А старац приђе и куцну, али не би одговора. И он стојаше пред вратима и куцаше али без успеха. Видећи да му се врата не отварају, он паде пред уласком у пећину, и мољаше се све до подне да му се допусти да уђе унутра и види онога кога је са толиким трудом тражио. И говораше: Отвори ми, слуго Божји, отвори! Ти знаш, све

знаш, јер ти је Бог открио ко сам и одакле сам и ради чега сам дошао. А знам и ја да нисам достојан видети свето лице твоје. Ипак, нећу отићи одавде док те не видим. Немој се крити; Бог ми је тебе обелоданио. Ти звериње примаш, зашто човека одбијаш? Тражих те, и нађох те. Куцам, да би ми се отворило. А ако ми не отвориш, онда ћу умрети на прагу твом, и ти ћеш овде сахранити леш мој. - И много друго говораше му са сузама, и кораше га као немилостива. Одговори угодник Божји из пећине: Ко то моли са претњом? Ко то са сузама укорава? Чудиш се што ти не отварам, а дошао си хвалећи се да ћеш умрети овде.Рекавши то, светитељ отвори врата. И загрливши се, са сузама целиваше један другога, и по имену називаху се, јер им Бог беше открио њихова имена. А пошто седоше, рече отац Антоније; Радуј се, Павле, сасуде изабрани и огњени стубе, житељу ове пустиње! - А свети Павле говораше му: Добро дошао, сунце које обасјава сву васељену, наставниче спасаваних, уста Божја; ти си пустињу населио, а ђавола из ње протерао. Зашто си толики труд потегао ради мене човека грешног и ништавног? Ето, видиш старца престарела и седином ружно покривена; видиш човека који ће одмах бити прах и пепео. Али пошто љубав може све да чини, молим те, причај ми: како је сад род људски; како се у свету царује; има ли још заблуделих у идолопоклонству; и да ли још трају гоњења на хришћане? - Антоније одговори: Молитвама твојим стоји свет, и гоњења престадоше, и Црква слави истинитога Бога. Али, пошто си споменуо гоњења, молим те, Господа ради не сакриј од мене оно што се односи на тебе, него ми све испричај због чега си се удаљио из света у ову тако далеку пустињу. И свети Павле стаде му причати о себи овако:"Родио сам се у Тиваиди. Имао сам сестру коју родитељи још за живота свога удадоше. Сами православни, родитељи ме научише грчким и римским књигама, и православној вери. Пре но што напустише овај привремени живот, они нам поделише своје имање које беше врло велико. Пошто се они упокојише, муж моје сестре, грамжљивац, хтеде и мој део. Стога намераваше да ме као хришћанина преда нечестивом кнезу на мучење да би пошто ме погубе, он узео моје наслеђе. А тада цароваху Декије[2] и Валеријан. Они мучаху све који Христа исповедају, и беше велики страх у целој Тиваиди, јер они љуте муке измишљаху. У то време незнабошци ухватише једног хришћанског младића. И мучише га много. Но пошто га не могоше одвратити од Христове вере, одведоше га у једну мирисну башту пуну цвећа, метнуше на дивну постељу, и меким узицама привезаше му и руке и ноге за постељу. Онда се сви удаљише, а код њега пустише једну младу девојку да би га завела. Бестидна девојка га грљаше и љубљаше, па чак, стидно је рећи, стаде тајне делове тела његовог пипати, дражећи га на нечисти грех. А шта уради храбри страдалник, који је толике муке поднео? Видећи да ће га сладострашће саблазнити, и осећајући већ у себи страсне покрете, он чврсто зубима стисну свој језик, прегризе га, и испљуну га у лице блудници. Од силних болова страст у њему утрну, а лице и хаљине развратне девојке беху крвљу попрскани. И тако овај младић благодаћу Христовом савлада сладострашће. - Но и другога младића, који се непоколебљиво држаше хришћанске вере, после многих мучења, свукоше, па му наго тело цело намазаше медом, руке на раменима завезаше и на сунчану припеку поставише. Онда пустише на њега пчеле, осе и стршљенове, да би изуједан био приморан принети жртву идолима. Али јуначни страдалник се не одрече Христа, иако је, страшно изуједан по целом телу, толико отекао да је био изгубио изглед човечји. - Видевши све то, па још посматрајући мужа моје сестре силно љута, да га ни сестрине сузе ни рођачка веза не могаху смирити, ја му

оставих све и побегох у ову пустињу. И полако вођен Богом ја дођох довде, нађох ову пећину, и воду у њој. И схватих да ми Бог даде ово место за обиталиште. И настаних се овде, и ту живим хранећи се урмама и одевајући се лишћем."Док је светитељ ово причао, гле, долете гавран носећи цео хлеб, тихо га спусти пред њих, и одлете. Зачуђеном поводом тога блаженом Антонију свети Павле рече: "Ето, милостиви и човекољубиви Господ послао је обед нама, слугама својим. Шесдесет је већ година откако добијам половину хлеба, али због твог доласка Господ Христос удвостручи оброк војницима својим".Пошто ови велики угодници добише хлеб, указујући један другоме поштовање, мољаху један другог да благослови хлеб и преломи. Свети Павле указиваше почаст преподобном Антонију као госту, а преподобни Антоније светом Павлу као домаћину и старијем по годинама. И дуго потраја међ њима овај спор, пун љубави. Онда блажени Павле узе хлеб с једне стране, a другу страну стави у руке оцу Антонију, и одмах се сам хлеб преполови, и сваки доби свој део. И седећи крај извора, слуге Христове једоше и наситише се, и пише са извора, чија је вода чиста и веома слатка, и узнесоше благодарност Богу. И севши опет, проведоше у разговору сву ноћ све до сванућа. А када свану, рече свети Павле ави Антонију: "Одавно знам за тебе, брате, да у овој пустињи живиш, и желех да заједно с тобом служим и радим нашем Господу. Али пошто дође час мога уснућа, који сам свагда жељно очекивао, желећи се разрешити и са Христом живети, то те Господ посла к мени да сахраниш моје ништавно тело и предаш прах праху."Чувши то, Антоније ридајући, са сузама говораше: "He ocтави ме, оче, самог, већ ме узми за свога сапутника". - А он му рече: He треба да тражиш оно што је твоје, него што је ближњега. Је ли корисно теби да, оставивши бреме тела, идеш за Јагњетом ка небу? Али и осталој братији је корисно, да их ти још руководиш и утврђујеш. Још те молим, похитај, отиди у свој манастир па ми донеси мантију, коју ти поклони епископ Атанасије, да њоме обавијеш тело моје". - А ово блажени Павле искаше, не што му мантија беше потребна, јер није марио да ли ће његово тело бити сахрањено наго или покривено да иструли у земљи. Та он се толико година одевао палмовим лишћем. Али он је оца Антонија слао од себе у манастир, да би му душа на миру изишла из тела. Удиви се Антоније слушајући где блажени говори о Атанасију и његовој мантији, и као самога Христа у Павлу видећи, и Бога у њему живећег почитујући, не усуди се ништа више рећи, већ му ћутке и плачући целива очи и руке, и похита да изврши наређење. Пође дакле у манастир и против своје воље. Иако је био врло уморан телом, он ипак духом савлађиваше године старости своје. А када стиже својој келији, сретоше га његова два ученика, питајући га: Где си се толико време задржао, оче? - Он одговори: "Тешко мени, децо моја! Тешко мени грешноме, јер сам лажни монах, и само носим монашко име! Видех Илију, видех Јована у пустињи, и ваистину видех Павла у рају". - Ученици, жељни да што више чују од њега, мољаху да им прича о томе, али он стави себи руку на уста и рече: "Свему има време: има време кад се говори, има време кад се ћути". - И узевши мантију, не поседе нимало, нити узе храну за пут, већ одмах изиђе, хитајући кроз пустињу, да би светога затекао у животу. Јер се бојаше да не задоцни, и свети Павле без њега преда душу Господу.А други дан у девет сати, путујући ава Антоније виде у ваздуху Анђелске Чинове и саборе Пророка, и Апостола, a y средини душу светога Павла, где, чистија од сунца, узлази на небо. И одмах паде на земљу, и посипајући главу

песком ридаше и вапијаше: "Зашто ме, Павле, остави? Зашто одлазиш без последњег целива? Тек сам те удознао, а ти већ одлазиш од мене?" - А касније причаше блажени Антоније да је остатак пута тако брзо прешао, као да је на крилима по ваздуху летео; од брзог кретања ни осећао није да додирује земљу ногама. И одмах се обрете у пећини; и виде светога где клечи са рукама подигнутим к небу и главом уздигнутом. Па мислећи да је жив, и молитву твори, стаде се и сам молити заједно са њим. А кад прође један сат, и ава Антоније не чу молитвени глас његов, ни уобичајене уздахе, приступи му, и виде да је већ умро. И разумеде да тело светога мужа, и после смрти, одаје дужно поклоњење Богу коме је све живо. Онда са великим плачем и ридањем он целива свето тело његово, уви га у мантију, коју беше донео, и стаде, по хришћанском обичају, певати погребне псалме. Али беше у недоумици како да сахрани светитеља, јер не беше донео мотику да ископа гроб. И говораше у себи: "Да ли да се вратим у манастир по алат? путовање траје три дана. Или да останем овде? Али, без мотике не могу ништа да учиним. Ништа, остаћу овде, и умрећу као што треба, Христе, и последњи дах свој испустићу крај твог палог војника".Док он тако помишљаше у уму свом, гле два лава наиђоше из унутрашњости пустиње ричући, као да плачу за изгубљеним светитељем. Антоније се најпре мало уплаши, затим видећи зверове где кротки као јагњад легоше крај тела светитељева и стадоше тужно рикати, као да кукају, он се удиви благој нарави тих зверова. И онда узеше лавови својим шапама копати земљу. Пошто ископаше гроб колико треба, они опет припадоше к телу светитељевом силно ричући, као да му дају последњи цедив. Затим приђоше преподобном Антонију, и лизаху му и руке и ноге, као да траже од њега благослов и молитве. А преподобни слављаше Христа што и многи зверови знају Бога, и говораше: "Господе, без Твоје воље ни лист са дрвета не пада, ни птица слеће на земљу, дај свој благослов овим зверовима, како Ти знаш".И даде им знак руком да се удаље у пустињу. А кад се зверови удаљише, ава Антоније сахрани чесно тело светог и преподобног оца Павла, пpвог пустињожитеља, који се упокоји у Господу 342. године у сто тринаесетој години живота.Пошто сахрани светитеља, отац Антоније проведе идућу ноћ на његовом гробу, плачући и молећи се. А сутрадан, при поласку у свој манастир, он узе одећу светога Павла, исплетену од палмовог лишћа. И дошавши у свој манастир, он све подробно исприча ученицима својим ради њихове духовне користи. А ону одећу од лишћа толико чуваше и почитаваше, да се двапут годишње облачио у њу: на Ускрс и на свету Педесетницу.Нека нас светим молитвама обојице препободних отаца: Павла и Антонија, удостоји удела угодника својих Христос Господ наш, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек, амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА КОЛИБАРА

У време благочестивог цара Лава Великога[3] бејаше у Цариграду, који је назван Новим Римом, један велможа војничког звања, човек богат и угледан, по имену Евтропије, са супругом Теодором. Они имађаху три сина. Два сина Евтропије даде да служе на царском двору, и они добише велике чинове. А трећег, најмлађег сина, по имену Јована, даде на науке. У дванаестој години својој Јован се међу својим вршњацима издвајао као врло паметан, тако да су се

и сами учитељи дивили бистрини ума његовог и зрелости његовог расуђивања. Био је изврстан ученик не само световне него и духовне философије, јер је под утицајем Духа Светог, који је у њему дејствовао, био кротак, незлобив и смирен. А када му је преостајало време од учења, он није одлазио да се игра, као што то обично чине деца, већ је то време проводио у читању богонадахнутих књига и у посећивању цркве, ради молитве. Јер се срце његово већ поче загревати пламеном божанске љубави, и у учењу његовом распламсаваше се огањ. Ревност да служи Богу беше га захватила.Једном приликом неки монах наврати у школу у којој се Јован учио. Кад га виде, Јован га упита: Одакле си, оче, и куда путујеш? - Монах одговори: Ја сам из обитељи Неусипајушчих (Неуспављивих)[4], а путујем у Јерусалим да се поклоним светим местима. Јован се одушеви, и стаде га распитивати о монашком животу, о молитви и посту, и о неућутном појању, и о другим подвизима и трудовима. А монах, видећи да је дечко озбиљан и паметан, исприча му потанко све обичаје и правила свога манастира. Пошто пажљиво саслуша монахово казивање, Јован му рече: Хоћеш ли се, оче, опет вратити у свој манастир, или ћеш остати у Јерусалиму? - Монах одговори: Имам заповест од игумана мог да се вратим. Ако Бог да, вратићу се чим се будем поклонио светим местима. - Тада Јован ухвати монаха за десну руку и рече му: Имам једно духовно питање за тебе, оче. - И пошто се издвоји са њим, рече му: Чуј ме, оче, молим те, и смилуј се на мене, јер имам силну жељу да се повучем из многометежног света и служим Христу. Али родитељи моји мисле сасвим друкчије о мени, јер ме више воле него моју старију браћу. Они се паште око неког великог чина за мене, и хоће да ме жене. A ja сам толико пута у светој цркви слушао речи Божје, и сам сам, читајући књиге, схватио да је таштина све што је у свету, и да је корисно само једно: одрећи се света, и служити Христу у вашем монашком чину. Заклињем те дакле Богом, који хоће наше спасење, да ме при свом повратку узмеш одавде и одведеш у свој манастир. - Када ово инок чу, и осети да је то призив Божји у овом дечку, закле се да ће га при повратку узети са собом.Пошто инок отпутова у Јерусалим, блажени Јован, жељан еванђелског живота, замоли своје родитеље да му набаве Еванђеље, из кога би се учио Христовим речима и тако могао творити дела Христу угодна. Родитељи се веома обрадоваше таквој љубави свога сина за Свето Писмо, и одмах најмише једнога краснописца да лепо препише Еванђеље. Када то би готово, они оковаше Еванђеље златом и украсише драгим камењем, да њиховог сина привлачи марљивом читању не само сладост унутра исписаних речи Христових него и спољашња лепота књиге. И тако опремљено Еванђеље дадоше сину. Он га с љубављу прими, и ревносно га читаше, и наслађиваше срце речима Христовим. Сваким даном његова се љубав к Богу повећаваше, и он нестрпљиво очекиваше из Јерусалима оног инока, коме откри тајну срца свога.Пошто прође много дана, дође с пута очекивани црноризац. Јован му се веома обрадова. Инок му рече: Ето, синко, као што ти обећах, ја дођох да те, ако хоћеш, водим у манастир. - Блажени Јован одговори: Благодарим Бога што те вратио здрава, и што ме је удостојио да понова видим твоју светињу. Ево, ја сам готов за пут. Али шта ћемо радити, ако ме родитељи не пусте? Знам, мајка ми је врло осетљива, и када сазна да хоћу да идем од њих, залиће земљу сузама; и силом ће ме задржати, и тако онемогућити остварење моје жеље. Стога те молим, оче, изађимо одавде кришом да нико од мојих познаника не примети мој одлазак и открије мој пут. - Инок рече: Урадићемо, синко, како хоћеш, да Бог

испуни жељу срца твога. - И тако отидоше на морску обалу на пристаниште; нађоше лађицу, и замолише лађара да их одвезе у обитељ Неусипајушчих. Лађар потражи за то много злата, и говораше: Ја обично чекам да целу лађицу напуним товаром, па онда узимам мање за превоз путника. - Јован га упита: Колико узимаш за целу лађицу када је напуниш? - Лађар одговори: Узимам сто златника. - Јован му рече: Почекај, брате, за три дана, и ја ћу узети у најам твоју лађицу. - И пошто се договорише с њим, отидоше.Успут Јован рече иноку: Најам за лађицу је велики. Али, много је боље да одем од родитеља а да они не сазнаду за мој одлазак. Идем дакле до родитеља да их замолим да ми даду злата тобож за неку веома потребну ствар. - Инок му одговори: Иди, синко, и нека Господ добру мисао твоју води по својој вољи.Јован оде својој кући, и рече мајци: Госпођо мати моја, замолио бих вар за један поклон, али не смем. - Мајка му рече: Реци, чедо моје, шта желиш. - Јован јој рече: Сви моји вршњаци што са мном уче школу, не једанпут и двапут већ много пута звали су ме к себи на обед, a ja их ни једном не позвах к себи и не узвратих им како треба, због чега их се веома стидим, па већ ни у школу не могу да идем од стида. Молим вас дакле, дајте ми онолико новаца колико би ми било довољно да почастим своје другове. - Мајка му одговори: Почекај, чедо, до сутра, и ја ћу рећи твоме оцу да ти да што ти треба. - И исприча мужу све што јој Јован рече. А он, волећи сина много, даде му сто златника.Ово би по промислу Божјем, да би се добра намера светога дечака остварила. А кад родитељ даде злато сину, одреди му једног верног слугу да будно пази да он као дечак не потроши новац на непотребне ствари. Добивши новац и пратиоца, Јован се обрадова, и оде с пратиоцем на морску обалу, говорећи: Хајдемо да потражимо и купимо добру рибу. - А приближавајући се лађици, он посла пратиоца у школу, рекавши му: Иди и види, да ли се моји другови скупљају, па дођи овде да ме известиш. - Када пратилац оде, Јован са иноком уђе у лађу, даде уговорену суму злата, и отиснуше се од обале на море. А Јован беше понео са собом и Еванђеље што му родитељи беху подарили, и читајући га тешаше се.Када се пратилац врати из школе на обалу тражаше Јована по обали, али га не нађе. Па помисливши Да је Јован отишао дома, дође и он дома и упита господаре своје за Јована. Но пошто не беше дома, стадоше га одмах тражити на све стране. Тражише га много дана, не само у Цариграду, него и по околним местима, али га нигде не нађоше. И би у Евтропијевом дому плач и ридање велико за љубљеним сином Јованом.А за време Јованове пловидбе по мору, Бог му помагаше на путу, јер учини те дуваху повољни ветрови, и лађица убрзо стиже до свете обитељи Неусипајушчих. Када уђоше у обитељ, онај инок исприча игуману Маркелу и братији све о дечаку Јовану, са каквом вером и ревношћу иште да се обуче у монашку одећу и служи Господу. Игуман пак, видећи дечка да је врло млад, рече му: Чедо, ти ниси у стању да подносиш монашке трудове и постове, јер си млад. Поред тога, у нас постоји и обичај да одмах не постригавамо дошљаке, него их прво подвргавамо дуго времена пробама, да видимо да ли су лени и развратни. Ако дакле желиш да с нама монахујеш, треба најпре доста времена да поживиш без монашког чина, и да испиташ наш живот, и да опробаш себе да ли можеш такав јарам понети или не. - А блажени Јован паде игуману пред ноге, кроз силне сузе говорећи: Молим ти се, оче, да ме данас пострижеш. He гледај на моју младост, већ на свесрдну жељу моју, јер свим срцем желим да се у анђелски лик ваш обучем. He одбијај молбу моју, него ме ради пресвете, једносушне и животворне Тројице прими и уврсти у монахе. - Видећи такву

жељу његову и сузе, и провидећи благодат живећег у њему Духа Светог, игуман га одмах прими и постриже. И нареди да га искусни старци руководе, и да проходи манастирска послушања.Пошто доби оно што је желео, Јован са ревношћу и смирењем извршиваше све што му наређиваху. И приморавајући себе на монашке подвиге, он с дана на дан напредоваше из силе у силу. И за кратко време толико успе у врлинама да превазиђе и остале који израније монахују. И постаде свима узор непрестаног мољења Богу, кротког послушанија, трпељивог и безмерног пошћења. Јер често је живео само од причешћа пречистим и животворним Тајнама Христовим, не кушајући ништа више у току многих дана. Томе се и сам игуман дивио, и говорио му: Чедо, ти си млад, зашто си такве трудове узео на себе? Пази да од прекомерног поста не ослабиш телом и нарушиш своје здравље, и тако онеспособиш себе за даље подвиге и служење Христу. - A он клањајући се одговараше са уобичајеним смирењем: Оче свети, опрости мени непотребном слузи, и моли се за мене леног и немоћног, да ме Господ укрепи на подвиге, и да ми помогне у немоћи мојој.Тако се блажени Јован подвизавао у овој обитељи шест година. Тада навали на њега непријатељ добра, ђаво, желећи да га раслаби у подвизима, да га саплете, и скрене с доброга пута вршења заповести Господњих. Стога му убаци ђаво у душу мисао о родитељима, да би сажаљењем сломио срце његово. Потсећајући га на велику љубав оца и мајке коју су имали за њега, та му мисао говораше: Шта сада твоји родитељи раде без тебе? Како страшно тугују и жале и плачу за тобом, јер не знају куда си отишао. Отац плаче, мајка кука, браћа тугују, рођаци и ближњи жале за тобом, и сав је дом оца твог у великој жалости због тебе. - Још га потсећаше лукави на богатство и славу родитеља, и на углед браће, и на разне сујете овога света. Такве га мисли дан и ноћ непрестано смућиваху. И он силно ослаби телом, да је једва жив био. С једне стране од великог уздржања и монашких подвига, а с друге - од смутљивих помисли страшно усахну снага његова и тело његово постаде као трска ветром повијана. Приметивши ту његову изнемоглост, игуман му рече: He рекох ли ти, чедо, да Бог не тражи од својих слугу прекомеран труд, него жели да сваки према својим моћима служи Њему у славу светог имена Његовог. А ти ме, чедо, ниси послушао, и ето већ си изнемогао од прекомерног поста и подвига који су изнад твојих моћи. - Јован му одговори: Није ме пост сасушио, оче, нити подвизавање раслабило, него помисли, убациване од лукавога, које ме дуго време и дан и ноћ смућавају. - И откри игуману све помисли своје о родитељима и о кући. На то му игуман рече: He рекох ли ти у почетку, чедо, да су велики подвизи монашки, и трудови многи, и вражја искушења и напади неисказани? - Рекавши то, игуман се расплака, и плакаше дуго због Јована. А Бог, који све удешава на корист, на неки тајанствени начин стави до знања игуману да не спречава Јована да отиде родитељима, јер смераше да у њему прослави вољу Своју.И благослови игуман Јована да иде куда хоће. Притом га поучи да се добро чува од вражијих замки, да би му пут био без мане. А Јован рече: Ако и к родитељима својим отидем, ипак ћу и тамо помоћу Божјом и вашим молитвама размрскати главу врага мог и обелоданити његову немоћ. - И оде у своју келију да се спреми за пут. А његово спремање не беше друго до: молитве, сузе, уздисаји, поклони, да га Господ не препусти врагу да му се сити, него да сам Он управи пут његов по Својој благој и савршеној вољи, како зна и како жели.Изјутра дође Јован к игуману, паде му пред ноге молећи га да се не љути на њега што одлази из манастира, него да му за успут са очинским благословом

подари и своје свете молитве. Тада игуман сазва к себи сву братију, и обавести их да Јован хоће да иде од њих, и нареди им да се моле за њега. А Јован говораше братији: Знам да ђаво хоће да ме одведе из овог светог места, да бих видео своје родитеље. Али надам се у Бога, и у свете молитве ваше, да ћу и родитеље видети и ђавола ногама својим згазити, и лукавство његово развејати. - Затим сви уђоше у цркву, и са сузама сатворише молитву за Јована. А игуман, благосиљајући га, рече: иди, чедо, у име Оца и Сина и Светога Духа; и нека ти је Господ наш Исус Христос сапутник, и нека Он по Својој вољи управља пут твој! - Тако и сви остали оци, подигавши руке своје, благословише га. А он, пошто их све целива, рече: Спасења вам желим, оци и браћо! спасења ти желим, благословена дружино! спасења вам желим, добри подвижници! Ви ме с љубављу примисте у своју заједницу, које се сада лишавам, јер сам недостојан да с таквим богоугодницима живим. - И рекавши то, изађе из манастира и оде својим путем.Пошто одмаче од манастира за једну стадију, осврну се и, угледавши манастир, заплака горко. Затим клече, и мољаше се Богу ридајући и сузе ронећи. И пошто се дуго молио, устаде и настави пут поверавајући себе Богу и предајући се Његовом промислу и заштити. На путу срете једног убогог човека, одевеног у кошуљу, и рече му: Видим, брате, да ти је одећа веома вета и подерана. Молим те, дај ми је, а ево ти ова моја, боља је. - Убоги се обрадова томе, и одмах скину кошуљу своју и даде је Јовану, и он му даде своју лепу одећу. А када се блажени Јован приближи Цариграду, угледа издалека дом својих родитеља, и баци се лицем на земљу молећи се и говорећи: Господе Исусе Христе, немој ме напустити! - Беше већ сумрак, и свети Јован почека на том месту док падне ноћ. A y поноћи стиже пред врата својих родитеља, па се опет баци на земљу, говорећи: Господе Исусе Христе, ево дома мога родитеља, који сам желео да видим. Али, нека због њега не отпаднем од благодати Твоје. Молим Ти се, Господе, пошљи ми одозго помоћ и силу да победим ђавола, и не допусти да ме он искуша и савлада, већ ми дај да на овом месту живот свој добро окончам.Тако се молећи, остаде до сванућа. А када свану, отвори се капија, и изиђе управитељ дома, који беше старешина над осталим робовима. Угледавши сиромаха, обученог у кошуљу, упита га: Ко си ти, и одакле си? И како си се усудио да дођеш овде? Сместа одлази одавде, јер господари моји имају овде пролазити. - А блажени Јован му смирено рече: Као што видиш сиромах сам човек, и немам где главе склонити. Стога те молим, гocпoдине мој, сажали се на мене, и не отерај ме одавде, већ ме остави да у овом ћошку боравим. Ја никоме никакво зло не чиним. He забраниш ли ми да овде боравим, и смилујеш ли се на мене, ти ћеш од самог Бога доживети милост. - И управитељ се сажали се на њега, и остави га ту да борави.Мало касније појавише се родитељи његови из дома, идући у цареву палату. Угледавши их, блаженоме навреше сузе, и рече у себи. Ето, испуни ми се жеља: видим своје родитеље. Али нeћeш се обрадовати, ђаволе, јер благодаћу Господа мог ни у шта не рачунам твоје распаљене стреле против мене. - И опет уздахнувши к Богу, рече: Господе Исусе Христе, немој ме никако остављати! - И борављаше тамо у једноме ћошку крај капије, лежећи као Лазар, или као Јов на буњишту. А отац његов, видећи јаднога сиромашка где лежи крај врата, стаде му са своје трпезе слати храну, говорећи: Велико је трпљење овога сиротана, јер и зиму и врућину, и мраз и кишу подноси без покривача. Заиста је таквих царство небеско. А Бог је моћан да и нас спасе њега ради; и зато га је послао к нама, да бисмо се, указујући му милост, и сами удостојили милости од Бога. Ко

зна да се у таквој беди не налази наш мили син Јован, за кога не знамо где се налази. Да чинимо дакле овоме сиромаху што бисмо желели да други чине нашем сину.Једног дана изиђе мајка његова из дворишта, и угледавши убогог Јована где у прљавим дроњцима лежи на ђубришту, згади се силно на њега, и нареди слугама: Вуците одавде овог одвратног човека, јер не могу да пролазим овуда, ако он ту буде лежао. - И слуге га одмах зграбише, и одвукоше на друго место. А блажени издалека гледаше на врата дома оца свога. Видевши једном где на врата изађе управитељ дома, викну га к себи, и рече: Молим те, господине мој, као што си се у почетку смиловао на мене, тако се и сада смилуј: начини ми малу колибу, да ме не би видела госпођа ваша, и да бих имао мало заклона од мраза.Он услиша његову молбу, и убрзо му направи малу колибу, у којој борављаше свети молећи се непрестано Богу. А отац му сваки дан слаше храну коју он с благодарношћу примаше и раздаваше другим сиромасима који долажаху к њему, сам пак стално гладоваше и жеђоваше, и великим уздржањем и постом толико сасуши тело своје, да су му се могле кости избројати. У таком трпљењу преподобни Јован проведе три године, не обелодањујући својим родитељима да је син њихов. А после три године преблаги и човекољубиви Господ наш Исус Христос погледа на смирење и трпљење слуге Свога, и желећи да учини крај његовим патњама и трудовима, јави му се у вићењу, говорећи: Радуј се, Јоване, јер си се уподобио возљубљеном ученику мом Јовану девственику пошто си све оставио и у чистој девствености мени следовао. Ево, већ се заврши подвизавање твоје, и дође крај многим патњама твојим: кроз три дана ти ћеш доћи к мени и настанити се у одморишту Преподобних.Пренувши се од виђења, Јован се стаде с плачем молити Господу, говорећи: Благодарим Ти, Господе Боже мој, што хоћеш да мене недостојног удостојиш одмора праведних. Но молим Ти се, Господе, сети се и мојих родитеља, и смилуј се на њих по великој милости Својој, и очисти грехе њихове, јер си Ти једини добар и многомилостив.Пошто се тако помоли Богу, позва гореспоменутог службеника родитеља својих, управитеља дома, и речу му: Од почетка па све до овога часа ти си био милостив према мени. Молим те, господине мој, буди милостив до краја. Само још једну молбу имам на тебе: Отиди и реци господарици вашој ово: Онај убожјак, кога си наредила да отерају од капије, моли те преко мене, говорећи: He презри мене убогог него, сећајући се Господа Христа, имај снисходљивости те дођи до мене, јер ти имам нешто важно казати.Управитељ оде и извести господарицу о поруци убожјаковој. А она рече: Зар и убожјак има нешто да каже мени? Та ја не могу ни да погледам на њега, а он још хоће да разговара са мном! - И обавести о овоме мужа. А муж јој рече: Иди, жено моја, не гнушај се сиромаха, јер сиромахе изабра Бог. - Али она не послуша мужа, и не хтеде отићи.Преподобни Јован опет поручи, говорећи: кроз три дана ја ћу умрети, а ти ако не будеш хтела да ме видиш и да разговараш са мном, горко ћеш жалити. - Али она се опет не хтеде одазвати позиву убожјака. Но ипак се дуго бораше са мишљу о томе, говорећи у себи: Шта хоће тај убожјак да ми каже? - Затим се једва реши да отиде до њега, имајући у виду да му се приближава смрт, и желећи да чује од њега какву новост. Онда изиђе пред кућу и нареди слугама својим да убожјака донесу пред њу. Јер преподобни Јован бејаше веома болестан и не могаше ићи. Због тога га донесоше пред мајку његову. А он покри

лице своје, да га мајка не би познала. И стаде јој говорити овако: Госпођо, већ је крај услугама које сте ми чинили, и награда вам је спремљена за милостињу, као што Господ рече у Еванђељу: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40). A ja као убог и који ништа немам, хоћу да ти оставим један благослов. Али те најпре молим: закуни ми се да ћеш учинити оно што ти будем рекао, и онда ћеш благослов добити. - И она му са заклетвом обећа да ће учинити оно што јој буде рекао. Онда преподобни Јован рече: Молим те, госпођо, да наредиш да ме, пошто умрем, сахране на истом месту где је моја колиба. Али немој издавати никакво наређење да ме облаче у неку другу одећу; нека ме сахране у овим дроњцима у којима сам сада. Јер нисам достојан чеснијег места и боље одеће. - Рекавши то, извуче из недара Еванђеље и даде јој га говорећи: Ово нека ти буде утеха у овом животу, и добри пут ка будућем животу теби и мужу твоме, а господину моме.Примивши Еванђеље, она га стаде окретати и са сваке стране разгледати, говорећи: Овакво је било оно Еванђеље што га господин мој украси и даде сину нашем. - И отрча те га показа мужу свом. Он га познаде и рече: Заиста је то баш оно Еванђеле које дадох возљубљеном сину нашем. Хајде да га питамо, откуда му оно. He зна ли што о чеду нашем Јовану? - И одоше к њему обоје; и питаху га говорећи: Заклињемо те светом и животворном Тројицом, реци нам, откуда си узео ово Еванђеље? и где је наш син Јован? - А он, не могући више патње срца скривати и сузе задржати, рече: Ја сам син ваш Јован; и то је Еванђеље што ми ви дадосте. Ја сам био узрок ваше туге. Но Еванђеље, које ми дадосте, научи ме да Христа љубим и да стрпљиво носим Његов благи јарам.А кад они то чуше, клекоше крај главе његове, и грљаху га, и плакаху дуго и дуго. Јер их у исти мах обузе и радост и туга: радоваху се, јер се љубљени син њихов нађе; туговаху срцем, јер се у таквом убоштву и беди нађе, и јер до тада не знадоше да је то он што пред вратима њиховим лежи. И слегоше се к њима сви суседи и пријатељи и познаници. И за тили час се градом пронесе вест да је Јован нађен. И сви се дивљаху, и слављаху Бога.Пошто се то зби, преподобни Јован предаде душу своју у руке Господње. Јер тако би угодно Богу, да живот Јованов не буде при крају окаљан светским почастима и родитељском љубављу, него да он, који се одрекао света и није познао световно пријатељство, отпутује у надсветска насеља. Због тога га Господ и узе к себи. А мајка његова, заборавивши на своју заклетву, скиде с њега изанђале дроњке, и обуче га у скупоцене златоткане хаљине. И у том часу се изненада разболе, и би тешко болесна. А отац Јованов Евтропије рече: Треба да испунимо вољу сина нашег, јер он не жели да у тако скупоценим хаљинама буде сахрањен. - И свукавши с њега световне хаљине, опет га обукоше у оне бедне дроњке. И одмах се мајка Јованова Теодора исцели, и би здрава као и раније. А чесне и свете мошти преподобног Јована, као што је он молио, родитељи сахранише у колиби у којој је живео. Затим на гробу његовом подигоше цркву, и устројише велику странопријемницу, и све своје имање дадоше на збрињавање странаца и исхрану убогих. Потом и сами мирно скончаше, и бише сахрањени у цркви, коју подигоше, крај гроба синa свог.Такво беше житије светог и преподобног Јована Колибара, такви подвизи и трпљења његова, које ради Христа поднесе; такво његово војевање с ђаволом, кога победи. А сада носи венац славе на небу у небеској Цркви, благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПАНСОФИЈА

Овај свети беше из Александрије, син проконзула[5] Нила. Веома богат и способан син добротољубивог оца, он изучи све световне науке јелинске, и духовну науку Светога Писма. Пошто му отац умре, он своје огромно богатство раздаде сиромасима; и презревши све земаљско, удаљи се у пустињу да тражи и нађе Господа. У пустињи се подвизавао пуних 27 година, предавши се сав Богу кроз побожно тиховање и молитву. И ум свој узнесе на небо.Августалије, мали август и управитељ Александрије, доби наређење од цара Декија[6] да гони хришћане. Огромне врлине светог Пансофија нису могле бити сакривене. Њега оптужише Августалију. Свети Пансофије предстаде Августалију, изобличи заблуде Јелина на основу њихових властитих митова, и развеја у прах схватање мучитељево. Стављен на страшне муке, свети Пансофије предаде дух свој Богу, и доби неувенљиви венац мучеништва, половином трећега века.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГАВРИЛА ЛЕСНОВСКОГ[7]

Овај преподобни Гаврило беше родом из Осечког Поља код Криве Паланке, а од родитеља врло богатих и благочестивих, који беху близу царских саветника. He имајући деце они дан и ноћ сузе проливаху и на коленима клечаху, узносећи Богу молитве са тихим срцем и иштући од Њега чедо. Бог, који изобилно дарује оне који му се моле, даде те им се роди дете, и оно беше неизрецива радост свима у дому. Пошто крстише дете, оно растијаше и крепљаше се Духом Светим. И када дође време да се учи књизи, родитељи га дадоше да се учи код учитеља. Будући врло бистро дете за кратко време изучи сва Света Писма, и особито Еванђелску књигу не испушташе из руку својих.Када дође време женидби, родитељи га сјединише са девојком од доброг и царског рода. Но свети то никако не хтеђаше и руке на молитву Богу уздизаше да би му Он сачувао његову девственост. Даноноћно припадаше он на молитву, и тако молитвом победи све различите страсти. На те његове молитве и љубав би послан Арханђел Михаил, који брзо узе душу супруге његове. Тада светитељ умоли родитеље своје да га отпусте од куће, јер будући као неки тврди дијамант, он се уподоби Алексеју човеку Божјем. Родитељи га отпустише с миром, и преподобни тако пoђe од куће своје. Уз пут он срете некога ђакона по имену Тома, с којим се братски поздрави и седнувши на путу проведе с њим много времена у разговору. Затим он леже и заспа мало на томе месту. У сну му се јави Анђео Господњи, и рече му: Устани и иди на поље Осечко, на место које ћу ти показати, и тамо сагради храм рођењу Пресвете Богородице. Уставши од сна светитељ отиде натраг и исприча све родитељима својим. Дознавши за такав сан родитељи му дадоше довољно блага за сваку потребу, и он подиже храм на реченом месту и веома га украси.И опет после тога дође преподобни у манастир Лесновски да се тамо замонаши. Дошавши у манастир поклони се игуману, а игуман видевши га, запита га: Зашто си чедо дошао овамо? A он исприча и каза игуману све подробно. Игуман га онда прими у манастир и много дана пробаше га различитим искушењима, док не виде његово смирење и трпљење и његово подвижништо у молитви, и тако га постриже у анђелски образ. Пошто прође мало времена, припаде преподобни к игуману с молбом да му да благослов за неки скит близу манастира у долини према Злетову. Пошто му игуман даде благослов, преподобни оде тамо и доста дана проживе у ћутању и самоћи и неспавању.

Једино лијаше сузе дан и ноћ и молитву Богу усрдно узношаше, као некад Авељ своје жртве Богу. Мирјани који долажаху светоме добијаху од њега исцелења од разних болести, а многи се и од демона исцелише. Но, због славе људске преподобни напусти и овај скит и пређе у место звано Луково, у неку малу шуму, и тамо проживе неко време. Ту шуму од људи нико не знађаше. Једнога дана деси се да неки пастир, пасући козе, виде преподобног где стоји на молитви, и дође к њему и паде на колена тражећи благослов од њега. Светитељ му рече: Шта желиш, чедо? А пастир уставши рече: Оче свети, због греха мојих све козе пропадоше од неке ватрушине. Молим те, Бога ради, помоли се за њих. Свети му рече. He бој се, чедо, Бог ће обратити жалост твоју на радост. А беше тамо близу камен ископан, пун воде од киша. Светитељ дође близу камена и клекнувши подиже очи и руке к небу и помоли се Богу, a затим прекрсти воду крсним знаком, захвати је из камена, даде је пастиру, и рече му: Узми чедо, и покропи козе. Узевши воду, пастир њоме покропи козе и оне све оздравише, због чега он усрдно захвали светитељу. Но, преподобни напусти и ту шуму и дође у далеку и непроходну гору, на планину звану Обли Врх, a пo грчки Стронгило. Тамо проживе дуго времена, и у посту и мучењу себе без сна живљаше, трпећи многе невоље и муке од ђавоље пакости. Но он молитвом прогањаше ђаволе, и утврди се против њих као добри и чврсти дијамант. Поживе он тамо око 30 година, и ту се престави у живот вечни[8]. Од братије нико не знађаше ову малу пештеру где почиваху мошти светога, и зато сви у велику невољу и бригу падоше мислећи да се он отселио у неку далеку страну.После дужег времена јави се преподобни у граду Средец (=Софија) неком монаху званом Јосиф, пореклом русину. Овај монах беше смирен и од сваке светске ствари уздржљив, веома бодар у посту и молитви, и Богу угодан. Он дуго размишљаше да ли то виђење није нека прелест и оклеваше. Другу ноћ опет се јави преподобни и рече Јосифу: Послушај и поћи на Обли Врх и тамо ћеш наћи мошти, које пренеси у Лесновски манастир. - Монах се опет врло уплаши и опет ту ноћ не пође. Светитељ му се поново јави и трећу ноћ и рече: Бог ми је заповедио да ти кажем ово што ти казах. - Тада монах уставши отиде и исприча Митрополиту о том свом виђењу. Митрополит запита људе из оближњих села, да ли у тој епархији има брдо Обли Врх; а они му одговорише да нема таквог места у њиховој епархији. Митрополит тада написа другим епископима и питаше и њих у којем се крају или земљи налази Обли Врх. И стиже то писмо у Злетово. Епископ прочита писмо, распита се за то, и дознаде да се Обли Врх налази у његовој епархији. И извести о томе Митрополита. Митрополит тада узе монаха Јосифа и остале свештенике и презвитере и племиће и оде у Лесновски манастир. Он најпре отслужи тамо бденије. А када свану, Митрополит узе месног епископа, Јосифа и манастирског игумана и остале свештенике, и оде са њима на гору Обли Врх. Ту ноћ свети се опет јави Јосифу и рече му: Близу сам од тебе на левој страни. - Јосиф се одмах пробуди од сна и устаде на молитву. А када свану, Јосиф дође на речено место и нађе тамо мошти светога; и поклонивши се моштима Митрополит са епископом и игуманом и остали свештеници, монаси и кнезови. Из моштију исхођаше миомир као из крина благомирисног. Мошти бише пренесене у манастир Лесновски, и многи верници од њих добише исцељења од различитих болести. Много година почиваху мошти светога у овој обитељи, дајући онима који с вером долажаху брзу помоћ и исцељење од нечистих духова. У граду Кратову беше неки Јерменин, врло богат, но не имађаше деце осим једне ћерке, која имађаше десну руку суву. Дошавши у манастир, он се поклони моштима

светога, и рука девојке истога часа оздрави. Тако и другом кнезу преподобни исцели слугу од нечистих духова.После неког времена владаше у тој земљи Михаил, велики кнез Бугарски, који добро уређиваше власт и државу своју. Затим се овај кнез упокоји, а власт у држави узе Оливер Јован који беше врло леп у лицу а још лепши по души. Он беше први саветник и писар на двору српског цара Стефана Силног. Он имађаше велико усрђе и љубав према преподобном оцу Гаврилу. Манастир Лесновски имађаше малу цркву, те Јован, молитвама Архистратига Небеских Сила и преподобног оца Гаврила, подиже цркву врло високу и пространу, и украси је сваким украсом на молитве овог светог. Светитељ пак чињаше многа чудеса, a y земљи владаше мир доста година. Међутим после тога, завишћу ђавола, Турски цар Мурат подиже рат против Срба са 300.000 војника. Дознавши то Патријарх Бугарски у Трнову граду побоја се спаљивања моштију и зато дође и узе мошти преподобног те их пренесе у Трапезир и положи их у храму светих Апостола, где оне леже и до данас, и точе многа исцељења.________________________________________НАПОМЕНЕ:1. Преподобни Антоније Велики - први уредитељ монашког живота; пештера у којој се он подвизавао налазила се у јужном Египту, у дивљем и ненасељеном крају Тиваиде, на источној обали реке Нила. Празнује се 17 јануара.2. Декије - римски цар, царовао од 249 до 251 године; био жестоки гонилац хришћана.3. Лав I Велики - византијски цар; царовао од 457 до 474 године.4. Манастир "Неусипајушчих" (Неуспављивих), о коме је овде реч, налазио се у Витинији, северозападној области Мале Азије. Он је био уређен по угледу на такав манастир у Цариграду, који је из Месопотамије био пренесен у Цариград и основан преподобним Александром при крају четвртога века. Устав и монашки живот досељеника овога манастира одликовао се нарочитом строгошћу. Свој назив манастир је добио од тога што су братија, подељени у 24 чреде према броју часова дана и ноћи непрекидно у два хора славили Господа, певајући лагано псалме Давидове, тако да се богослужење у том манастиру вршило непрекидно и никада се није прекидало. Такав исти манастир био је основан и у Витинији, близу града Состениула; основали су га ученици преподобног Александра Јован и Маркел.5. Проконзулима су се називала лица која су управљала провинцијама римске државе.6. Декије владао од 249 - 251 год.7. Синаксарско житије препод. Гаврила Лесновског потиче из године 1330, а опширније житије каснијег је доба. Оба житија издао је Јордан Иванов, у "Бглгарски старини из Македонии", II изд. Софија 1931. стр. 394-400.8. Преподобни Гаврило сe упокојио крајем 11. или почетком 12. века.