Marksovo shvatanje klasa

Marksovo shvatanje klasaRe "kapitalizam" izvedena je iz rei "kapital", pa je opravdano poi od pretpostavke da je kapital kljuni element kapitalizma. A ta je zapravo kapital? Najprostije kapital moemo objasniti kao akumulirano bogatstvo. Naravno da je i pre kapitalizma postojalo akumulirano bogatstvo, pa se postavlja pitanje zato i ta drutva ne nazivamo kapitalistickim? Razlog je jednostavan: u drutveno-istorijskom sistemu koji nazivamo "kapitalistikim" kapital (ili akumulirano bogatstvo) je poeo da se investira tj. da se koristi prvenstveno sa ciljem da se on sam uvea. Dakle, ranija akumulacija je postajala "kapital" samo ako se koristila za uveanje akumulacije. Da bi akumulacija bogatstva postala kapital bilo je potrebno da se ispuni veliki broj uslova. Kapitalisti je prvo bila potrebna radna snaga koja bi proizvodila robu. Zatim je tu robu trebalo prodati, to znai da je morao postojati razvijen saobraaj i sistem distribucije, plateno sposobni kupci itd. Svakako da ne moemo uzeti jednu istorijsku taku za koju bi tvrdili da predstavlja trenutak u kojem su ispunjeni svi uslovi za poetak kapitalizma, mada bi mogli okvirno da tvrdimo da je XV vek period u kojem poinje da se menja nain proizvodnje i period zaetka kapitalizma.

Ali, malo je par redova da bi se objasnilo do detalja ono na cemu su neki radili citavog ivota. Karl Marks je svakako najveci teoreticar kapitalizma koji je dotadanje shvatanje ovog drutveno-istorijskog sistema izdigao na jedan vii nivo. Njegova misao predstavlja karakteristican moderni spoj filozofije, sociologije i ekonomije.

Jo u svojoj mladosti, Marks raskida sa hegelijanskom proslocu i spekulativnom filozofijom i prelazi na materijalisticko shvatanje drutva. Pocinju da ga interesuju oblici drutvene prakse, jer njegova tenja nije da tumaci svet vec da ga promeni. Okrece se proucavanju ekonomije i istorije i njihove uzajamne veze. Svakako da je najveci akcenat u njegovim delima stavljen na odlucujucu ulogu koju ima ekonomski momenat. Marks zapravo dolazi do zakljucka da su materijalne proizvodne snage temelj sveukupnog drutvenog ivota i istorijskog kretanja samog drutva. tavie, nacin proizvodnje materijalnog ivota uslovljava drutveni, politicki i intelektualni ivot uopte. Ovakva materijalisticka interpretacija drutva vodi nas do Marksovog tumacenja istorije kao niza nacina proizvodnje koji se dijalekticki nadovezuju jedni na druge.

Proizvodni odnosi cine ekonomsku bazu. Baza se jednostavno reflektuje na nadgradnju: dravu, religiju, moral, porodicu Medutim ne smemo zanemariti povratni odnos koji ima nadgradnja na samu bazu. Kljucni momenat u ovom odnosu igra ideologija. Funkcija ideologije sastoji se u tome sto ona konstituie konkretne individue kao subjekte. Pomocu konkretnog funkcionisanja ideologije u svakodnevnom ivotu, svaka individua se prepoznaje kao subjekat. Prepoznavanje postojanja subjekta, prepoznavanje onoga sto se pojavljuje kao ocigledna (i u krajnjoj instanci "prirodna") cinjenica, jeste u stvari ideoloko prepoznavanje ociglednosti koju namece (nalae) ideologija. Slavoj iek odlicno ilustruje uticaj ideologije na moderno drutvo: "danas, pak, nitko vie ozbiljno ne razmilja o mogucim alternativama kapitalizmu" (Slavoj iek, 2001: 123.). Liberalni kapitalizam se zapravo namece kao realnost koja nema alternative, pa nam je "lake zamisliti smak sveta nego daleko skromniju promenu u nacinu proizvodnje" (S. iek, 2001: 123.)

Klase

Marks drustvo tumaci kao proizvod uzajamne delatnosti ljudi, a istoriju svakog dosadanjeg drutva kao istoriju klasnih borbi. Ako napravimo jedan istorijski pregled razvoja drutva uocicemo da je covecanstvo uvek bilo podeljeno na klase. Od drevnih civilizacija do postmodernog doba postojali su klasni antagonizmi koji su gurali tocak istorije unapred. Marks ba u njima vidi osnovnu polugu citavog drutvenog razvoja.

Najprostije, klasna pripadnost se odreduje prema mestu koje pojedinac zauzima u proizvodnim odnosima. Epoha modernog, kapitalistickog doba odlikuje se time to je pojednostavila klasne suprotnosti i Marks uvida da se celo drutvo sve vie polarizuje na dve velike klase koje stoje, medusobno suprotstavljene interesima, neposredno jedna naspram druge - buroaziju (vlasnike kapitala i sredstava za proizvodnju) i proletarijat (moderne radnike koji prodaju svoj rad burujima). Svakako da ne treba vulgarizovati Marksovu podelu i shvatiti je kruto, vec uociti sutinu njegove dijalektike. Za njega su broj drutvenih klasa i njihovo kombinovanje povezani sa datim istorijskim okolnostima. U svom tekstu Klasne borbe u Francuskoj od 1848. do 1850 Marks razlikuje npr. finansijsku aristokratiju i industrijsku buroaziju, ali i navodi da su to samo frakcije jedinstvene (francuske) buroazije. No, da vidimo ta je to navelo Marksa da se fokusira na binarno raclanjivanje drutva.Marks odlicno primecuje da su sredstva za proizvodnju pomocu kojih se izgradio kapitalizam stvorena jos u feudalnom drutvu. U jednom trenutku proizvodne snage su prevazile tada postojece feudalne odnose vlasnitva koji su kocili proizvodnju. Takvi odnosi vlasnitva su neminovno morali biti raskinuti, a "na njihovo mesto je dola slobodna konkurencija sa svojstvenom drutvenom i politickom strukturom, s ekonomskom i politickom vlacu buroaske klase" (Karl Marks i Frigrih Engels, 1948: 26.). Marks naglaava revolucionarnu ulogu koju je u tom istorijskom momentu odigrala buroazija razbivi sve feudalne i patrijarhalne odnose. Od tog trenutka glavni cilj svakog buruja postaje profit - viak vrednosti koji ostaje investitoru kapitala kada se oduzmu svi trokovi proizvodnje. Profit se dalje investira u proizvodnju zarad dobijanja jo veceg profita. Ovaj proces postaje circulus vitiosus, jer ulagac mora iznova i iznova da se bori za profit. U suprotnom bi ga konkurencija unitila. Dakle kapitalista sada "lici na carobnjaka koji vie ne moe da savlada podzemne sile koje je dozvao" (Marks i Engels, 1948: 27.).

No jedan od glavnih problema koji postavlja Marks jeste pitanje: ko stvara profit, a ko ga prisvaja? Kao to je poznato rad stvara vrednost. Tacnije najamni radnik, proleter, kroz svoj rad stvara vrednost. On dakle u krajnjoj instanci stvara i kapital, vlasnitvo koje eksploatie njegov najamni rad. Kapitalista radniku placa cenu najamnog rada koja je dovoljna za osnovna ivotna sredstva potrebna da radnika odre u ivotu. Radnik svojim radom jednostavno ne moe da stvori sebi privatno vlasnitvo. On je prinuden da se prodaje na tritu rada, pa je, kao i svaki drugi trgovinski artikal, izloen svim slucajnostima konkurencije i svim kolebanjima trita. Sa druge strane, vlasnik sredstava za proizvodnju oduzima radniku deo stvorene vrednosti, tj. profit i tako stvara sebi privatno vlasnitvo. Iz ovoga sledi da je kapital "zajednicki proizvod i moe se staviti u pokret samo zajednickom akcijom mnogih clanova, pa u krajnjoj instanci samo zajednickom akcijom svih clanova drutva" (Marks i Engels, 1948: 47.). Dakle, kapital nije licna vec drutvena sila, a kapitalista ne zauzima lican vec drutveni poloaj u proizvodnji. Novi kapitalisticki nacin proizvodnje iznedrio je tako nove klase i nove klasne antagonizme. Po Marksu jedina istinski revolucionarna klasa u ovom drutveno-istorijskom sistemu jeste upravo proleterijat, jer je interes proleterijata ujedno i univerzalni interes citavog covecanstva, a to je ukidanje klasa! "Ostale klase propadaju i icezavaju sa razvitkom krupne industrije, dok je proleterijat njen rodeni proizvod" (Marks i Engels, 1948: 38.)Najvise kontraverzi u naucnim krugovima svakako izaziva Marksovo shvatanje srednje klase. Pod ovim terminom podrazumeva se tradicionalna sitna buroazija koja poseduje i radi na sopstvenim sredstvima za proizvodnju i pri tom ih ne koriste za eksploataciju tudeg rada. Marks u svojoj teoriji najavljuje neminovni nestanak srednje klase. U delu Manifest komunisticke partije on navodi da dotadadnji "sitni srednji stalei, sitni industrijalci, trgovci i rentijeri, zanatlije i seljaci, sve te klase srozavaju se u proleterijat, delom time to njihov mali kapital nije dovoljan za vodenje krupne industrije, te podlee konkurenciji vecih kapitalista, delom time to njihova vetina izgubi vrednost zbog novih nacina proizvodnje" (Marks i Engels, 1948: 32.). Kako se i da li se to zaista deava? Prvo moramo imati na umu da, u trenutcima kada Marks pie, vlada liberalni kapitalizam. Konkurencija tera buroaziju da stalno revolucionira sredstva za proizvodnju. Kapitalizam se iri po celom svetu u potrazi za novim jeftinim izvorima sirovina i novim vecim tritima na kojima bi mogao uspenije da proda svoje proizvode. Velike korporacije beskompromisno gaze svoju konkurenciju. Profit vie nije potreba, on postaje nunost i jedini nacin opstanka. Sitni trgovci, zanatlije, seljaci bivaju uniteni u toj bespotednoj borbi. Gledajuci ovakvu sliku ekonomskog razvoja covecanstva, Marks dolazi do zakljucka da ce ceo taj srednji stale nestati. Ali, ako danas pogledamo oko sebe videcemo da srednja klasa i dalje postoji. Marks, zapravo, nije mogao da predvidi neke faktore koji su u buducnosti delovali. Krajem XIX i u XX veku, drava, pogodena ekonomskim krizama pocinje da obuzdava divlji kapitalizam i slobodnu konkurenciju, koja vie nije tako otra pa se stvara prostor za novu regeneraciju srednje klase. tavie, bujaju nova nemanuelna zanimanja, tj. zanimanja koja se svrstavaju u administrativni, usluni, kreativni, pa i intelektualni rad, to dovodi do uvecavanja i proirenja srednje klase. Marks je cak i uvideo tenju da se srednja klasa regenerie: "u zemljama gde se razvila moderna civilizacija stvorilo se jedno novo malogradanstvo, koje lebdi izmedju proleterijata i buroazije i koje se stalno nanovo formira kao dopunski deo buroaskog drutva" (Marks i Engels, 1948: 68.). Mada su srednji slojevi bili katkad revolucionarni, a katkad reakcionarni cinioci istorije modernog doba, danas oni predstavljaju tampon zonu koja gui progresivne tendencije i ublaava klasne antagonizme. Klasna borbaKao to smo videli pokretacka snaga drutvene promene po Marksu svakako jeste klasna borba, "a svaka klasna borba politicka je borba" (Marks i Engels, 1948: 35.). Moc je koncentrisana u rukama onih koji imaju ekonomsku kontrolu nad drutvom. U svim klasnim drutvima vladajuca klasa poseduje i kontrolie sredstva za proizvodnju. Taj odnos prema sredstvima za proizvodnju temelj je njene dominacije.

Kada Marks analizira klase ne zadrava se samo na ekonomskom nivou, vec se okrece i politickim i ideolokim ciniocima. Za njegovo shvatanje klase jako je bitan momenat klasna svest. Marks razlikuje klasu po sebi i klasu za sebe. Klasa po sebi bila bi skupina ljudi koja se nalazi u identicnom drutveno-ekonomskom (strukturalnom) poloaju, koji karakterie identican odnos prema sredstvima za proizvodnju. U tekstu Osamnaesti brimer Luja Bonaparte Marks ilustruje klasu po sebi opisujuci njene clanove kao krompire u daku.Ona (klasa po sebi) postaje klasa za sebe u trenutku kada uvidi svoje realne interese i kada postane spremna da ih ostvari zajednickom akcijom svih njenih clanova. Italijanski neomarksista Antonio Grami razvija dalje Marksovu tezu o znacaju klasne svesti. Po njemu, ako vladajuca klasa uspeva zadrati kontrolu nad drutvom uz odobrenje clanova drutva tada je uspela ostvariti hegemoniju. Hegemonija se uglavnom ne ostvaruje upotrebom sile, vec uveravanjem populacije u nunost prihvatanja politickih i moralnih vrednosti vladajuce klase. Grami je video da su i vladajuca klasa i potcinjene klase podeljene. Vladajuca klasa je podeljena u niz skupina kao to su finansijeri, manji i veci industrijalci i zemljoposednici, dok industrijski radnici i poljoprivredno seljatvo cine osnovnu podelu u potcinjenoj klasi. Nijedna skupina ne moe sama ocuvati dominaciju u drutvu. Hegemonija je moguca samo ako se sklapa odredeni savez izmedu dve ili vie skupina.

Po Marksu, odnos dominacije i podredenosti u bazi u velikoj ce meri biti reprodukovano i u nadgradnji. Drava, kao deo nadgradnje, odraava podelu moci u drutvu. Odluke i funkcionisanje drave stoga ce biti u interesu vladajuce klase, a ne celokupne populacije. Nikos Pulancas ce kasnije opisivati dravu kao kljucni faktor za zadravanje stabilnosti kapitalistickog sistema. Kao deo nadgradnje ona automatski slui interesima vladajuce klase. Pulancas tvrdi da vladajuca klasa zapravo ni ne vlada direktno vec se njeni interesi ostvaruju preko drave. Dravu deli na represivne i ideoloke aparate. Represivni aparati su vojska, policija, vlada, sudovi i dravna administracija. Ovi aparati imaju moc prisile. Sa druge strane tu su i ideoloki aparati - crkva, politicke stranke, sindikati, kole, masovni mediji i porodica, koji manipuliu vrednostima i uverenjima, ali pritom ne koriste silu. Kao i represivne institucije drave ideoloki aparati su neophodni za opstanak kapitalistickog sistema. U nedostatku tih institucija proletarijat bi mogao razviti klasnu svest i time ugroziti kapitalisticki sistem.

Klase zapravo samo postoje u klasnoj borbi. One ne postoje prethodno kao takve da bi naknadno ule u klasnu borbu, jer bi to znacilo da klase mogu postojati i bez klasne borbe. Uprkos tome to ga je smrt sprecila da konsekventno izvede i konacno izloi definiciju klase, u Marksovom delu prepoznaju se tri kljucna kriterijuma za definisanje drutvene klase: 1. mesto u proizvodnim odnosima, 2. ucece u drutvenim antagonizmima, 3. klasna svest. "Moe se, dakle, reci da drutvenu klasu definie njeno mesto u ukupnosti drutvene prakse, tj njeno mesto u ukupnosti drutvene podele rada, to podrazumeva politicke i ideoloke odnose" (Nikos Pulancas, 1978: 12Moramo biti svesni cinjenice da praksa utice na teoriju, bar onoliko koliko i teorija na praksu. Neoliberalna kontrarevolucija i uruavanje realsocijalistickog sistema usko su povezani sa promenama koje su se dogadale u drutvenim naukama. Klasna teorija zamenjena je teorijom moci i teorijom elita, a klasna politika je "ustupila" mesto politici identiteta. Ali, prerano se liberalni kapitalizam ponadao "kraju istorije", jer niti su klase mrtve, niti je Marks pogreio u predvidanju binarne polarizacije drutva - iako se podela nije desila u nacionalnim okvirima, globalno gledano jaz izmedu bogate manjine i siromane vecine sve je veci. Stoga, ukoliko elimo da adekvatno i objektivno objasnimo drutvenu stvarnost klasna analiza mora se vratiti na naucnu scenu.