ZAKONITOST I TEODICEJSKI AKGUMENAT IZ REDA U SVIJETU

Pošto se na stran icam a »Crkve u svijetu« već bilo pojavilo tre tiran je nekih aspeka ta teodicejskog a rgum en ta iz red a u sv ije tu , :i ja sam se u jednom od prošlih brojeva, (u br. 3) ovog časopisa, ko ji već i sam im nazivom obuhvaća i tre tira n je teodioejiske 'problem atike, p rid ružio tom korisnom poslu svojim člankom : Slučaj i teodicejski argum enat iz reda u svijetu .

»U kratko: p rip u š ta n je slučaja u argium enat i sp ek u liran je s m alom i velikom v je ro ja tnošću rađ a m noge problem e, koje n ije dobro mimoići ili p revidjeti« , ta k o sam u gore spom enutom svom članku uokv irio pod­ručje svog kritičkog razm atran ja , ko je se dakle odnosi jed ino na onaj aspek t teodicejskog arg u m en ta iz reda u sv ijetu , ko ji dopušta (ilustrirajući to na stran icam a teodicejskđh rad o v a svakojak im , a li u b iti ekv ivalen t­nim, slikam a, k a o što je napr. ono m iješan je slova u v reći te ispuštan je jednog slova za drugim ) da neki »m ali red« (slikovito: isp isivan je riječi »Homer«) m ože n as ta ti slučajem , tj. bez pom oći nekog um nog redatelja , ali da tako n e m ože n a s ta ti neki »veliki -red« (ispisivanje cijele Ilijade), je r da je vjerojatnoist slučajnog n as ta jan ja tak o velikog reda to liko m a­lena, da se m ože sm a tra ti nem ogućnošću,

A ishod tog našeg kritičkog razm atran ja bio je p o n a jp rije ovaj: malu, pa in:i veom a m alu vjerojatnosit n ije dobro n az iv a ti nem ogućnošću, je r se tim e zak ljučku sugerira veća snaga nego je im a; za tim ovaj : v je ro ja t- nest n a s ta ja n ja onako velikog reda n ije m alena, ak o je b ro j ponovljenih pokušaja dovoljno velik, pa. u tak o postav ljenom a rg u m en tu treba pri­marnom, b rigom n asto ja ti u tv rd iti početak evolucije k o ja je dovela do onog reda; napokon ovaj: trebalo bi u tv rd iti n e posto je li m ožda u svijetu kakvi zakcrmi koji bi m ogli čuvati i očuvati s lučajem nasta li »m ali red«, koji bi akum ulacijom , nadme d a ljn jim slučajn im povećanjem mogao n a rasti u »veliki red«.

47

Naravno, tom potonjom kritičkom opaskom rečeno je tek ovo: ako se već jednom dopusti da slučajem može nastati »m ali red«, tada treba paziti n ije li neki »velik i red« m ožda nastao suradnjom takvog slučaja, s jedne strane, i zakona, s druge strane; to je, po m om m išljenju , potrebno zbog ovoga, što bi jedva bilo m oguće bez rezerve božanskim atributom označiti redatelja kom e bi bila potrebna suradnja slučaja da bi ostvario onaj red.

Tako, dakle, naše k ritičko razm a tran je k re ta lo se jed ino u n u ta r pod­ru č ja koje o.vako ili onako, m ak a r i djelom ično, p ripušta fak to r slučaja u teodicejski a rg u m en at iz reda u sv ije tu , i ta k ritik a v rijed i onoliko kolik« v rijed e n jez in i razlozi. Ukoliko su p a k t i razlozi valjan i, tad su ii korisn i kao znak za oprez i poticaj za nasto jan je , da se n a stran icam a teodicejskih rad o v a ne donose slike kao što je gore spom enuta, ili njoj ekvivalentne, ak o siu popraćene obrazloženjem ko je zak ljučku sug erira veću snagu nego to d o p u šta ju prem ise, bez obzira na to što će m ožda ponekad neposredni e fek t teodicejskog argum enta biti sk rom niji, je r inače neposredna, a svakako dugoročna šte ta može b iti znatna, pogotovo u tak o važnom d ija ­logu sa scijentističkim m enta lite tom m odernog vrem ena i n jegovih učenjaka.

A razm jena m išljenja, pa i kon fro n tac ija razn ih stavova kod t r e t ir a ­n ja n ek e problem atike, u našem slučaju teodicejske problem atike, s p o tre ­bn im mitrom iznesena., pom aže da se d iskusijom postepeno n ad u n a okupu sve v red n ije postavke, te da tok zak ljuč ivan ja teodicejskog a rg u m en ta bude logički sve tačn iji i čvršći, što om ogućava d a bude izražen sve čistijim , jasn ijim i razum ljiv ijim stilom , i da po tom u bude d irek tn o sve p lodn iji (a n e pretežno ind irek tno , je r kom plic iran i s til budi doduše kod s lu ša te lja ili č ita te lja ponekad n ek i osjećaj skrom nosti uz sp rem nost da se p rih v a te zaključci, a li isito tak o n e r ij etico, barem u podsvi jesti, budi i osjećaj podozrenja ii sum nje, što je kod teodicejske p roblem atike n a j ­m an je poželjno); a nii psihološka, koirist razm jen e m išljen ja i konfron tac ije razn ih stavova n ije m alena, je r potiče n a sve dublji zahvat u p rob lem a­tiku , a kod onih ko ji za takvu p rob lem atiku m ožda n ijesu im ali in teresa , budi znatiželju koja, potiče na razm iišljanje, i tako tup i oštriou n a jn eg a- tiv n ije k ritik e : ignoriranje.

Zbog toga mi se čini korisn im d a u ovom sada članku pokušam p ro ­širiti područje našeg kritičkog razm ailranija teodicejskog arg u m en ta iz red a u .sv ije tu i na onaj asp ek t tog a rg u m en ta , k o ji se zasniva na postavci da u sv ije tu im a red a ko ji n ije n ikako , n i djelom ično, m ogao n as ta ti slučajem , ne|go- je čist učinak zakoniitosti ko ja potječe od nekog um nog zakonodavca i redatelja.

C ini m i se prik ladn im da tu p o stav k u osnažim o naukom 1 našeg velikog učen jaka R u đ e r a J o s i p a B o š k . o v i ć a , koji, u sk ladu s osnovnom idejom svog glavnog dijela »T eorija prirodne filozofije svedena na jedan zakon sila što postoje u prirodi«, kaže, d a se u tvarnom sv ije tu n ikad i n igd je ne događa nešto slučajno, nego sve proizlazi iz određenih uzroka, tj. zakona, a li mi sm o skloni da nazovem o »slučajnim « one

1 Vidi opširnije u radnji : J. B. M a r u š i ć , T eodicejski pu tov i R. J. Boško - vića, Split 1962 (kod navođenja kratica: TP).

48

događaje ko ji su n as ta li d jelovanjem n a m a 2 nepoznatih određenih uzro­ka; evo i jed an doslovni navod iz tog njegova glavnog djela:

»Cum om nia determ inata® fealbeant in N a tu ra causas', ex quibus pnofluunt, e t ddcirco a nobis fonttófca d ic a n tu r quaedam , quia causas a qu ibus earum existentiae d e te rm in an tu r, ignoram us.«3

Osnaživši tak o go re navedenu postavku, m i se ovom prigodom ne ćemo dalje b av iti tim da je v lastitim istraž ivan jem vrednujem o, nego nam je sada sv rh a da pokušam o isp ita ti im a li u suv rem en im teodicejskim djelim a nešto š to b i m oglo oslabiti teodicejski a rg u m en a t zasnovan na toj postavci.

Naravno, kad bi netko sm atrao shodnim da tu postavku (tj. red koji je čist učinak djelatnosti nekog umnog zakonodavca i redatelja) i ilustrira nekom, biloj kakvom, slikom , ili navođenjem nekog konkretnog prim jera iz prirode, tad bi sve to dobro došlo, ali pod uvjetom da to ne bude m ožda izneseno u obliku koji dopušta da neki »-mali red« m ože nastati slučajno, ali da »-veliki red« ne može tako nastati — jer bism o se tim e ponovo našli na području našeg gore spom enutog pređašnjeg članka.

Ako bi dak le netko kao ilustraciju gore spom enute postavke uzeo, pod gore spomenutim uvjetom, npr. stalno isp isivanje riječi »Hom er« il i cijele! Ilijade, ili stalno nastajanje kristala soli iz otopine soli, ili stalno građenje saća u košnici pčela — tad su sv e te slike i prim jeri dobro došli.

Da ponovim o: naše k ritičko razm atran je po lazi od postavke da u sv ije tu im a reda k o ji n ije n ikako (ni djelomično) n a s ta o slučajem , nego je čist uč inak d je la tn o sti nekog um nog redatelja, i zakonodavca.

A p rv i k o rak našeg kritičkog ra z m a tran ja oslon it ćem o n a slijedeću m isao i r ije č B'oškov'ića ,koj-om on kaže, da- mi, m ak a r -možemo donekle-opa­žanjem spoznati zakon ko ji v lada prirodom , ne m ožem o n ikako opaža­n jem spoznati i uistaooviti je li m aterija '(odnosno m a te rija ln e »tačke«, kako to on kaže) od k o je je sazidan tv a rn i sv ije t b ila sposobna p rih v a titi i je li p rih v a tila ta j zakon ko ji je svojom m išlju i voljom V rhovni Tvorac (Suprem us C onditor) u n jezinu n a ra v u tisnuo, pa se ona 'dalje slijedeći tu svoju n a ra v sam a nužno giiblje, ob liku je i s ređu je , ili ona n ije bila sposobna p rih v a titi i mije p rih v a tila ta j z-akon, p a je V rhovni Tvorac nepo­sredno pokreće, oiblikuje i s ređ u je u sk ladu sa svojim zakonom (tj. svo­jom m išlju i isvojom -slobodnom voljom) ; bilo da se uzm e k ao stvarna p rva ili d ru g a od te d v ije a lternative , kaže Bošković, fenom eni (tj. po javni sv ije t što ga opažam o 'osjetilima) b it će u v ijek posve i s t i (tj. sva opaža­n ja fizike, kem ije . . . sv ih p rirodn ih znanosti b i t će u v ije k ista):

2 Kad bi nam b ili poznati svi ti određeni uzroci, tj. kad bi nam bio posve poznat zakon sila koji vlada prirodom, tad bismo, kaže Bošković, ne samo vidjeli da se u prirodi, u tvarnom svijetu ne događa n išta slučajno, nego bismo mogli predvidjeti sve buduće događaje u tvarnom svijetu;! v id i TP str. 29.

Ono što se naziva slučajem tek u odnosu na n ečije neznanje, to je zgodno nazvati : prividni slučaj, pseudoslučaj, relativni slučaj — za razliku od pravog slučaja, koji sm o i do sada nazivali naprosto slučajem , a m ogao bi zgodno biti nazvan i apsolutnim slučajem.

3 R u đ e r J o s i p B o š k o v i ć , Theoria philosophiae naturalis redacta ad unicam legem virium in natura existentium, London 1922, § 540: vidi u TP str. 32.

49

»An foaec v irium lex s it in trinseca , e t e ssen tia ls dpsis inxJivdsilitous punotis . . . an sift libera, lex A uctoris N aturae, qiui m otus ipsos secundum legem a se p ro a rb itr io constitu tam d irigat: illu d non quaero, nec vero iwveniri p o test p er phaenoimena quae eadem su n t in om nibus iis sentenitils«.4

D akako, osnovna m isao tih a lte rn a tiv a n ije sam o Boškovićeva, je r su je i d ru g i veliki duhovi p rije i poslije n jeg a postav lja li in d irek tn o ili d irek tno , a li m i smo- se ovdje poslužili Boškovićevom jasnom form ulacijom , pa ćem o zbog toga, a i z,bog p rak tičnog razloga kratkoće, te a lte rn a tiv e u slijedećim recim a nazivati n jegovim im enom .

N a p rv i maih b i se m ožda n ek ak o m oglo posum njati u teodicejsku plodnost gore navedenog d istingv iran ja , k a d i jed n a i druga a lte rn a tiv a s jednakom sigurnogću kažu, da je red u tvarnom sv ije tu učinak nekog um nog, ne tvarnog red a te lja i zakonodavca.

N adam se da će ishod ovog našeg kritičkog razm a tran ja dop rin ije ti da se lakše sagleda p lodnost brižnog d. pažljivog d istingviran ja d v iju gore naveden ih a lte rn a tiv a i(u sk ladu sa s ta rim načelom : Qui bene d istingu it bene đocet). Međutim:, da, n e b i ovo n aše razm atran je b a r n a početku ponijelo sav te re t odgovornosti za ape l n a pažn ju i s trp ljivost bez ko jih n ije m oguće provoditi k ritičk u an a lizu 5, odm ah ćemo navesti š to u p itan juo k o jem je riječ kaže jedan od n a juvažen ijih zastupnika skolastičke filo­zofije kod nas:

»Zakoni v n a r a v i . . . naso nie d rugega ikakor neka svojstvenost s tvari1. . . tìste svojstvenosti so a li nekaj, k a r je stvarem bistveno, ali pa nekaj, k a r im ni bistveno. Ne v prvem in ne v drugem prim eru jih ne m orem o doum eti b rez Boga.Ako taste svojstvenosti, da ta k o a li tak o delujejo, s tvarem niso bistvene, je jasno, da . . . kažejo na v išjega zakonodavca, Boga . . . (Ali je) v erje tnejša d ruga m isel, ,da je dejava s tv a ri določena po n jih n o tran ji narav i, po n jih bistvu. Seveđa, m oram o tu d i v tem p rim eru p riznati nadsvetovnega zakonodavaca,. . . Da se je svet p rav tak o izobličil, k a k o r se je , zato je bilo odločilno neko p rvo tno s ta n je .. . Z ato zopet m ora b iti nadsvetovni vzrok, kd je da l p rv o tn i snovi takšen lin takšen pogon, da se je začela tako in tako razv ija ti« .0

Iz tih riječ i vidi se ne sam o to da je a u to r sklon drugoj Boškovićevoj a lte rn a tiv i (»verjetnejša«), nego još i ovo, da on to j a lte rn a tiv i p ridodaje nov i važan elem enat: p o č e t a k evolucije tvarnog sv ije ta ; zbog toga sm o m i u njegovu tekstu poter ta li ono š to je poteri ano.

* B o š k o v i ć, n. d. § 516; v id i TP str. 41.5 Suvrem eni čitatelj ili slušatelj ponajviše od teističkog apostatata očekuje

sin tezu koja obuhvaća problem atiku cijelog čovjeka i sm isao njegova života. To je pozitivna tendencija, koja obavezuje đa se ne ostane kod analize detalja; ali, u drugu ruku, trud oko analize detalja sm anjuje pogibelj da sinteza bude nerealna.

« ALES UŠENIČNIK, Uvod v f i lozofijo, Ljubljana 1924, str. 409—410.

50

A sada evo k tom u i riječi još jedntog uvaženog suv rem enog zastup ­nika skolastičke filozofije kod nas, ko ji u jednom specijalnom p itan ju evolucije sv ije ta govori slično onom e što gore navedeni a u to r kaže o evo­luciji uopće:

» P ita n je . . . sam oniklosti života za skolastičkoga m islioca može im ati sam o ovaj smisao-: da li je za poistanak živo ta b io po treb it novi, posebni i izravn i stvaralačk i zahvat, te je tak o p rv i žiivot nekako izravno po tekao od Boga, ili je bilo dostatno , da S tv a ra ­lačka B ožja m isao od početka u m a te riju p u tem fo rm i ugradi ak tiv n u up rav ljen o st, ko ja će izm jeničnim d je lo v an jem ano rg an ­skih bića i postepenom evolucijom tokom v rem ena pro izvesti sve savršen ije an o rg an sk e i organske forme, k-oje su tje lesn im bićima princip živo ta i životnog djelovanja.-«7

I -u tim riječim a ono što je po tcrtano m i sm o poterte li, na im e riječ •"izravno« u p rvoj a lte rn a tiv i i mijec »od početka« u drugo j; c itiran i au to r u tom istom č lan k u d a lje kaže, da je, po njegovu m išljen ju , život mogao nasta ti p rem a -drugoj alternativi.: »Niama se -dakle genera tio spontanea u iznesen-om sm is lu . . . n e čin i nemogućom.«

A sad učin im o n aš d aljn ji ko rak ovim kritičEim pi,tan jem : a što onda, ako bi n e tk o sm atrao da se evolucija tvarnog sv ije ta o d v ija prem a drugoj a lte rna tiv i, -ali u jedno držalo -da ona m ožda t r a je oduvijek , bez početka ?

N eki suv rem en i ug ledn i i uvaženi teodicejski a u to ri na ito p itan je odgovaraju s nag lašen im nasto jan jem 8 dia teo-dieejiSki a rg u m e n a t zasnovan na drugoj a lte rn a tiv i uč in e sasvim neovisnim o p ita n ju -da li evolucija tvarnog sv ije ta im a početak, ili tra je oduvijek, bez početka.

Oni to čine p o n a jv iše u okv iru teodicejskog a rg u m en ta iz »kon tin ­gen ti je«, u kojem je ■— s p ravom se kaže — sad ržan i p roblem teodicej­skog a rgum enta iz re d a u svijetu , ko ji traži otkud red što- je ostvaren pojedinim fazam a evolucije i cijelim evolucionim tokom , dok arg u m en at iz kontinigencije, zahvaćajući problem šire i zalazeći u n j dublje, pita otkud egzistencija po jed in ih faza evolucije (i onda ak o je n jim a ostvaren neki red i onda a k o n ije) i cijelog evoliucionog toka.

Taj a rg u m en a t iz kontingencije -gore spom enuti a u to r i zasn ivaju na ovoj osnovnoj i presudno važnoj postavci, ko ju ćemo izraziti riječim a nekih naših dom aćih a u to ra (koji se u toj s tvari slažu s ug ledn im stran im autorim a) :

»Pojam uzroka ne traži, da je sam bez uzroka«0 — tj. »ne pravim o, da bi neposredn i vzrok prigodnem u b itju n e m oglo b iti drugo p rigodno b itje . . . k ak o r je npr. ta človek od dnu-gega, človeka, ta -ptica o-đ dr-u-ge p t ic e . . ,«10

7 Di' IVAN KOZELJ, Skolastička filozofija pred problemom, postanka života, »Bogoslovska sm otra«, Zagreb 1963, broj 2, str. 57. '

8 To čini i sam B ošković, m akar on inače drži da se m ože dokazati nužni početak gibanja u tvarnom svijetu; vidi TP str. 42—43, 44— 46.

0 Dr FRANJO SA NC , S. J., Stvor i te l j sv i je ta . Sarajevo 1935, str. 79.UŠENICNIK, n. đ., str. 397—398.

51

Dakle, kontiiigentnim (prigodnim )« se naziva ono biće koje nem a u sam om sebi dovoljan razlog svoje egzistencije, pa c d nekog drugog bića dobiva pomoć za svo ju egzistenciju.A niz »kontingentni'h bića« je n iz »sredn jih uzroka« u kojem pojedini članovi pom oć za svoje p o sto jan je dobivaju od člana ispred sebe, a ta j opet dobiva od onog ispred sebe: »Moji su rod ite lji uzrok m oje egzistencije . . . a m oji rod ite lji su . . . ovisni od svojih roditelja . Tako se ta j lanac ov isnosti nastav lja : tko god je egzistenciju prim io, kao d a ru k o m pokazuje na drugoga, od koga je egzistenciju prim io . . .«n

T ako zasnovani arg u m en at iz kon tingenoije (i u n jem u sadržan i a rg u ­m en a t iz reda u svijetu) gore spom enuti au to ri privode ovakvom zak lju ­čku: u nizu sredn jih uzroka (tj. n izu k a n tin g en tn ih bića) n ijedan član nem a u sam om sebi dovoljan razlog svoje egzistencije, pa n i n iz kao cjelina, m a k a r on b io i beskonačan, tj. bez početka, nem a u sebi dovoljan razlog svoje egzistencije te je zbog toga ovisan o nekom NeprouziPokoiva- nom U zroku (NU) od koga dobiva dovoljnu pom oć za svoju egzistenciju.

Da bi olakotili razum ijevanje tog svog zaključivanja, razni, gore spom enuti autori običavaju na stranicam a svojih teođicejsk iti radova donositi svakojake, a li u b iti ekvivalentne i vrlo prikladne, slike; tako npr. kao niz srednjih uzroka uzim aju niz poučenih učitelja, tj. niz ljudi od kojih je svaki sam po sebi nezna­lica, te je sve šio zna prim io od svog učitelja, a taj opet od svog, itd . . kažu dakle: u takvom nizu svaki član je sam po sebi neznalica,, pa zbog] toga je i niz kao cjelina, makar on bio i bekonačan ( tj. bez početka) bez znanja, te m u je znanje m oralo biti dano izvana.

M eđutim , to zaključivanje, uz dužno p oštovan je p rem a uglednim a u to rim a 12, m ože.se , p o . m o m m išljenju , podvrći, opravdanoj kritici.

P ozajm im o gore navedenu sliku, ali je, n e alteriraj-ući b it p rob lem a­tike, učin im o još slikovitijom ; uzm im o d a on i lju d i ne poučavaju jedan drugoga, nego da jedna kn jiga id e od ru k e do- ru k e tak o da je pojedini ljud i dob ivaju od onog ispred sebe i da ju onom iza sebe; n ijedan od tih lju d i n ije proizveo k n jig u ,, n i p ap ir od k o jeg je nap rav ljen a n i sadržaj ko jim je ispisana, pa i tu dak le treb a reći, d a je k n jig a nizu, .m akar on bio i beskonačan, m orala biti, d a n a izvana, b aš kao što se reklo, da je znan je takvom nizu m oralo b iti dano izvana.

M eđutim , očito, je da n ijedan član niza, ak o je niz (beskonačan (tj. bez početka) ne m ože dobiti kn jig u izvana, je r je u ta kvo m n izu svaki, član dobiva od. p rethodnog člana istog n iza; itj. n ijedna od onih Z im m erm a- nnovih ru k u ne pokazuje na nekoga izva n niza.

Da bism o lakše istražili gdje se krije pogreška, korisno će biti da se ponaj­prije osvrnem o na ovo, kako problem u pristupa sv. Toma.

11 Dr STJEPA N ZIMMERMANN, Religija i život, Zagreb 1938, str. 205—207.12 D akako, n ije riječ tek o našim uglednim gore citiranim autorima, nego

i o sv im drugim a koji u svojim teodicejsk im radovim a zauzim aju isto stanovište; tako sam , u svojoj radnji na latinskom jeziku: De damno ex admissa infinitate seriei causarum causatarum in theodicea, S p lit 1965, na sličan način kritički analizirao to stanovište u djelim a dvaju vrlo uglednih' stranih autora.

52

Kad bi, na prim jer, m jesto one knjige išao od ruke do ruke kom ad leda. tad bi egzistencija tog leda u ruci svakog od tih ljudi b ila ovisna ne sam o o longitudinalnom utjecaju prethodnih ljudi tog niza, nego i o l a t e r a l n o m utjecaju zim e, bez k oje tog leda ne bi bilo, nego bi b ila voda. U koliko se na sličan način reče da je o nekom lateralnom utjecaju ovisna i ona knjiga što ide o ruke do ruke, i ono znanje što ga riječi učitelja rađaju u g lav i učenika, i ono rađanje čovjeka od čovjeka — tad bism o se našli upravo na stanovištu sv. Tome kad on kaže: »hom o generat hom inem , et s o l « ,13 tj. roditelji nijesu dovoljan razlog postojanja svog sina z b o g t o g a što oni sinu ne mogu dati egzistenciju bez lateralne pomoći N ebeskih sfera (sunca); dakako, tu n ije bitno važno ondašnje opće "prihvaćeno shvaćanje uloge N ebeskih sfera, nego je bitno važno što se uzim a u obzir lateralni utjecaj na evoluciju tvari; ako se k tom e još pridoda da su, po Tom inu shvaćanju, one N ebeske sfere b ile pokretane od nekog N epokretnog Pokretača, tad se m ože reći da je njegovo stanovište vrlo blizu prvoj B oškovićevoj alternativi..

N aprotiv, a rg u m e n a t iz kontingencije, kod kojeg m i kritički, isp itu ­jem o problem beskonačnosti, ne uzima <u obzir n ik a k a v laiteralni u tjecaj, nego se zasniva jed in o n a gore navedenoj presudno važnoj postavci lo n g i tu d in a ln e ovisnosti, ko ja bi se (za. raz liku od sv. Tome) m ogla ovako zgodno izraziti : h o m o g en era t hom inem , tj. rod ite lji n i j e s u d o v o l j a n raz log postojanja svog s in a z b o g t o g a što su i oni sam i spoju, e g z is te n c i ju d o b i l i o d s v o j ih ro d i te l ja . . D rugim riječim a, da bi se p ronašao uzrok posto­jan ja onog leda u ru c i b ilo kojeg od onih lju d i u n izu, n e uzim a se u oibzir la te ra ln i u tjeca j zime, nego se uzim a u obzir jed in o longitud inaln i u tjecaj p re thodn ih lju d i iistog niza — te se k onsta tira , d a n ijed an od tih ljudi, m ak ar n'iz b io i beskonačan, n ije proizvođač leda, p a je postojanje tog leda u ru c i svakog od onih lju d i oviisno o ndkom u z ro k u izvan niza. T akvo zaključivanje, 'koje n ije p oš lo od gore navedenog stanov išta sv. Tome, m oglo b i sada k to m u stanovištu doći, te kazati d a je posto janje onog leda (knjige, z n a n ja . . . ) u ruci bilo kojeg od on ih lju d i ov isno o n e ­kom la te r a ln o m u tje c a ju ; ipak, to se ne čini, i to ug lavnom s pravom , je r 'egzistencija led a u r u c i bilo kojeg od onlih ljudi, tj. 7co n t i n g e n tn i p o lo ž a j leda, ne može nikiako b iti obrazložen la te ra ln im u tjecajem z'ime, nego jedino nekim lo n g i tu d in a ln im u tjecajem koji dolazi p re k o p re th o d n ih članova niza: bez te, long itud inalne , ovisnosti ne bi ni bilo niza sred n jih uzroka, tj. n iza m eđusobno’ ov isn ih kon tingen tn ih položaja leda što su n asta ja li j eđan od drugoga.

Dakako, k ad je riječ o bilo kakvom nizu sred n jih uzroka, npr.o n asta jan ju čovjeka od čovjeka, tad i to n asta jan je k o n tin g en tn ih bića jednog od drugoga m ora b iti obrazloženo nekim uzročnim u tjecajem iz longitudinalnog sm jera .

D à bi izišl’i iz tog ćorsokaka, gore spom enuti a u to ri nie t je ra ju sitvar do k ra ja , nego se zau s tav lja ju n a konsta tac iji : egziistencijia bilo- ko jeg člana u nizu isrednjih uzrofaa, m a k a r niz bio- i beskonačan, dovo ljno je obrazlo­žena uzročnim u tjeca jem nekog Neprouzirokovano|g U zroka (.NU) — te se t a t o s tv a ra i l u z i j a k a o đ a i u beskonačnom '(tj. Ibez početka) nizu

13 Theol. I, q. 115, a 3; usporedbi u radnjam a: J. B. M a r u š i ć : Teodicejska slikovnica (TS),| S p lit 1963, str. 29,32—33; De damno ex admissa infinitate seriei causarum causatarum in theodicea (DM), Split 1965, str. 7—9.

14 Usporedbi: DM, str. 9.

53

sred n jih uzroka onaj NU m ože-djelovati iz -longitud inalnog .smjera, te tako biti dovoljan razlog posto jan ja b ilo ikojeg alaina 'bog niza (tj. s tv a ra se iluzija, kao da nem a razlike izm eđu konačnog i beskonačnog niza sredn jih uzroka s obzirom na m ogućnost long itud inalnog u tjeca ja onog NU).

Možda nije neumjesno zapitati se: kako razloge te naše kritike ni jesu zapazili gore spomenuti autori?

Cini m i se da bi se na to p itanje m oglo ovako odgovoriti: o-ni su toliko fascin irani tačnošću logike: »ono što netko im a, a nem a sam od sebe, to je dobio izvana«, da ni jesu svratili pozornost na is to tak o tačnu logiku: »ono što netko ima, a ne m ože dobiti izvana, to im a sara od sebe.«

Oni su toliko fascinirani tačnošću tvrdnje: »beskonačnost ne čini niz seb i- dostatnim «, da nijesu svratili pozornost na is to tako tačnu tvrdnju: »beskonačnost je zapreka da nizu tko izvana dade s v e što m u nedostaje.«

Baš to nesvraćanje pozornosti na obje te tvrdnje stavara iluziju kao da se m ože apstrahirati od pitanja konačnosti ili beskonačnosti niza, a utvrditi jedino ovisnost niza o nekom vanjskom N eprouzrokovanom Uzroku od kojega nizu dolazi d o v o l j n a pomoć za egzistenciju. i

T akva iluzija (mebatì jasno izražena, a n e k a d začahureno prisu tna), po m om skrom nom m išljenju , čini ono zak lju č iv an je iluzornim .

Zbog toga m islim da onako fo rm u liran i a rg u m en a t iz kontingencije— i u n jem u sadržani a rg u m en a t iz re d a u svijetu , zasnovan n a drugoj Boškovićevoj a lte rn a tiv i — ne m ože dotnijeti p loda, te ga treb a s a . n i r a t i tako, da se jednaka pozornost sv ra ti n a o b je gore navedene tv rdn je , te se od jednom zaključe ob je s tvari: i da n izu m ora b it i izvana dana dovoljna pomoć zia n jegovu egzistenciju, je r n ije sefoidostatan, i da niz m ora im ati početak15, k ak o b i Itu pom oć molgao p rim iti.

M nogi v jern ici in tu itivno osjećaju da nešto n ije u redu s onom besko- načnošću, pa nasto je spontano, na svo ju ru k u »sanirati« ono zaključivanje oslonom n a objavljeno: »U početku s tv o ri Bog n eb o i zem lju . . .«; m eđu­tim , on i tim e lišavaju a rg u m en a t n jegova osnovnog razloga posto jan ja: da bude praeam bukim O bjave i p i'aeam bulum Vjere.

Z a k l j u č a k

N aše k ritičk o razm a tran je teodicejskog a rg u m en ta iz reda u sv ije tu n asto ja lo je ukazati pod k o jim u v je tim a i n a ko ji naičiin, po našem m išlje ­n ju , tom arg u m en tu nanosi š te tu postavka Ikoja doipušta fuplitanje slučaja u to k evolucije svijeta, i postavka ko ja o v ak o ili onako dovodi u p ita n je nužn i p očetak te evolucije.

N aravno, naše ‘kritičko ra z m a tran je n ije iš lo za -tim da potcijeni ulogu racionaln ih pream bula v jere, nego- je iš lo za tim da; ih (na području što je k ritik o m zahvaćeno) očuva od štete, te da b u d e poticaj na ra d da se v je ri p risk rb e što čvršća racionalna p ream b u la , je r iracionalna ne m ogu

-■« U poredi u radnjama: J. B. M ARUŠIĆ: TP, str. 52—59; TS, str. 21—24; DM, str. 10— 13; U početku b i j a š e . . . , Zagreb 1960, str. 74— 100; T var i gibanje, Split 1953, str. 15—24.

54

nikako biti dovoljna (m ak ar ni iracionalni aspek ti čovjekova b ića ne sam o ne sm iju b iti zanem aren i, nego im treb a posvetiti pu n u pažnju , svaki dan sve veću, k ak o to traž i naše doba).

O vdje mi se čini p rik lad n im navesti riječi pape P avla VI (u govoru učesnicim a VI in ternacionalnog tom ističkog kongresa, u Rim u, 10. ru jn a 1965):

»Vaši radov i m o g u .. . doprin ije ti, d a se rasjprši zab luda s tanov i­tog b ro ja v je rn ik a ko ji su danas napastovan i fideizm om ko ji se nanovo r a đ a . . . on i teže da na opciji volje zasnu ju svoj p ris tan ak uz istine m etafizičkog reda. N asuprot toj abdikaciji razum a, koja sm je ra ; n a ovo, da razo ri trad icionalnu n au k u p ream b u la v jere, vaši radov i tre b a d a dossovu iu p am et neophodno p o tre b n u vr.ijed- nost n arav n o g razum a, što je svečano u tv rd io P rv i va tikansk i iconcil, u sk lad u s posto janom naukom C rk v e . . .«

V olja treb a d a optira za dobro: m ir, b ra ts tv o i jedinstvo m eđu l ju ­dima, sve p rav ed n iju rasp o d je lu zem aljskih dobara, sve sav jesn ije zalaga­n je n a radnom m jes tu ida tih dobara, bude sve više n a opće dobro svih, sve b rižn iju pažn ju da se d ru štv en a im ovina sav jesno čuva od š t e t e . . . sprem nost da se svakom pojed incu koji je u nevolji, bez obzira na rasu, narodnost, v je ru ili n ev je ru , nazor na svijet, ra n e »zaliju u ljem i vinom « (Lk 10, 34).

»Ne užiiže se sv ijeća i s tav lja pod sud, nego n a sv ijećn jak da sv ije tli s v im a . . . tak o n ek a se sv ije tli svjetlosit vaša p red 'ljudim a, da v ide vaša dobra d'j'ela i slave Oca vašega ko ji je n a nebesim a« '(Mt 5, 15— 16).

Ali svijeća 'treba da b ude n a sv ijećn jaku racionaln ih preamlbiula, a ne pod poklopcem fidefeana.

(Dakako, uz neophodno potrebni svijećnjak racionalnih pream bula u ruka­ma, ne treba zaboraviti u kako nezavidnom položaju bi se našao ne sam o sveće­nik ili lev it nego i b ilo koji apostol teizm a koji bi htio put vjeri rasvijetliti samim, svijećnjakom , bez sv ijeće na njemu).

J. B. M ARUŠIĆ