Mat 2632

Prof. dr Jovica Lj. Lazić

KONCEPTUALNI OKVIR MEĐUNARODNIH STANDARDA ZA FINANSIJSKO IZVEŠTAVANJE

Uvodne napomene

Osnovna svrha računovodstva jeste da korisnicima finansijskih izveštaja obezbedi informacije koje su neophodne i korisne za donošenje optimalnih ekonomskih odluka. Pri tome se, kao input (ulaz) u računovodstveni proces javlja ekonomska aktivnost, a kao output (izlaz) se javljaju korisne informacije. Preciznije, računovodstvo »povezuje« donosioce odluka sa ekonomskim aktivnostima, odnosno sa rezultatima njihovih ranije donetih odluka.Izveštaji koji su namenjeni eksternim subjektima ili korisnicima su poznati pod terminom finansijski izveštaji koji su produkt finansijskog računovodstva. Navedeni izveštaji se koriste za različite svrhe i od strane brojnih korisnika te se, otuda, o njima s pravom govori kao o računovodstvenim informacijama »opšte namene«.

U uslovima globalizacije političkih, ekonomskih i finansijskih tokova neizbežno se nameće kao imperativ da se izvrši harmonizacija finansijskog izveštavanja i otklone sadašnje različitosti koje su rezultat dejstva niza faktora. Krajnji cilj tog procesa jeste potreba da se obezbede razumljive, relevantne, pouzdane i uporedive informacije neophodne za donošenje optimalnih poslovnih odluka brojnih korisnika finansijskih izveštaja.

U cilju harmonizacije računovodstvene prakse na globalnom planu, Odbor za Međunarodne računovodstvene standarde je doneo Konceptualni okvir za pripremu i prezentaciju finansijskih izveštaja (u daljem tekstu: Okvir). Svrha Okvira je da pomogne u donošenju novih i ažuriranju postojećih standarda, unapredi proces

harmonizacije finansijskog izveštavanja, olakša donošenje nacio- nalnih standarda, kao i da pomogne sastavljačima finansijskih izveštaja, revizorima i korisnicima tih izveštaja da unaprede kvalitet finansijskog izveštavanja i povećaju efikasnost odlučivanja.

Struktura napisa na temu konceptualnog okvira Međunarodnih standarda za finansijsko izveštavanje (MSFI)1 je podeljena u nekoliko posebnih tematskih celina. Prvo, osvrt na globalnu strukturu teorije računovodstva i značaj i mesto procesa standardizacije u toj strukturi. Drugo, pojam, svrha i značaj konceptualnog okvira za finansijsko izveštavanje. Treće, kratak osvrt na glavne korisnike finansijskih izveštaja i njihove informacione potrebe. Četvrto, osnovna računovodstvena načela na kojima počiva priprema i prezentacija finansijskih izveštaja. Peto, primarne kvalitativne karakteristike finansijskih izveštaja. Šesto, ograničenja koja su prisutna u procesu obezbeđenja relevatnih i pouzdanih informacija u finansijskim izveštajima. Sedmo, definicije elemenata finansijskih izveštaja i njihovo priznavanje. Konačno, osmo, vrednovanje elemenata finansijskih izveštaja, i osvrt na koncepte kapitala i očuvanja vrednosti kapitala.

1. Pojam i struktura teorije računovodstva

Poznato je da se računovodstvena teorija sastoji iz sledećih ključnih komponenata: (1) iskaza o ciljevima finansijskog izveštavanja: (2) iskaza o postulatima i teoretskim konceptima

1 Odbor za međunarodne računovodstvene standarde (IASB – International Accounting Standards Board), kao radno telo Međunarodne federacije računovođa (IFAC), koje je zaduženo za donošenje međunarodnih računovodstvenih standarda je, nedavno, MRS preimenovalo u Međunarodne standarde za finansijsko izveštavanje (MSFI) - odnosno International Financial Reporting Standards (IFRS). S tim u vezi, čitaoce podsećamo da su termini (skraćenice) MRS i MSFI sinonimi, odnosno da se i jedan i drugi termin odnose na primenu jedinstvenih pravilu za pripremu i prezentaciju finansijskih izveštaja, koje danas koristi već preko stotinak zemalja u svetu. Imajući uvidu da se njihova primena i dalje širi, postoje svi uslovi da ta pravilu postanu univerzalna u globalnim razmerama i da, kao takva, u neku ruku postanu svojevrstan »esperanto biznisa« - odnosno većini poslovnih ljudi i korisnika finansijjksih izveštaja blizak, prihvatljiv i razumljiv metod komuniciranja u učincima raznih ekonomskih entiteta.

računovodstva koji su izvedeni iz pomenutih ciljeva; (3) iskaza o bazičnim računovodstvenim principima koji su bazirani na postulatima i teoretskim konceptima računovodstva; i (4) kompleta računovodstvenih tehnika koje su izvedene iz usvojenih računo- vodstvenih principa odnosno standarda. Komponente teorije računovodstva se mogu slikovito ilustrovati na sledeći način:

Izvor: Isti kao i u fusnoti br. 2. (str. 162).

Razvoj postulata, teoretskih koncepata i računovodstvenih principa je oduvek bio jedan od najizazovnijih i najtežih zadataka u računovodstvu. Otuda, smatramo da je uputno i uputno i korisno da ovde damo sažete definicije2/ navedenih elemenata računovod- stvene teorije. One bi glasile:

2 Navedene definicije su preuzete iz: Ahmed Riahi-Belkaoui, ACCOUNTING THEORY, Fourth Edition, Business Press – Thompson Learning, International Edition, 2000, p. 163.

2a. Postulati računovodstva

2b. Teoretske osnove računovodstva

1. Ciljevi finansijskog izveštavanja

3. Računovodstveni principi

4. Računovodstvene tehnike

1. Računovodstveni postulati su očigledne tvrdnje ili aksiomi, koji su opšteprihvaćeni (zbog toga što su u skladu sa ciljevima finansijskog izveštavanja) i koji oblikuju ekonomsko, politi- čko, sociološko i zakonsko okruženje u kome računovodstvo kao takvo funkcioniše. Tu spadaju postulati kao što su ekonomski entitet, postulat stalnosti poslovanja, postulat jedinice mere i postulat obračunskog perioda.

2. Teoretski koncepti računovodstva su takođe očigledne tvrdnje (iskazi) ili aksiomi, koji su opšteprihvaćeni (zbog toga što su u skladu sa ciljevima finansijskog izveštavanja) i koji oblikuju vrstu računovodstvenih entiteta koji posluju u uslovima tržišne privrede koju karakteriše privatno vlasništvo. U računovod- stvene koncepte spadaju teorija vlasništa, teorija ekonomskog entiteta, i teorija fonda (celine sredstava i obaveza).

3. Računovodstveni principi ili standardi su opšta pravila za bilansiranje, koja su izvedena iz postulata i teoretskih koncepata računovodstva, a koji oblikuju razvoj posebnih računovodstvenih tehnika. U računovodstvene principe spadaju princip nabavne vrednosti, princip prihoda, princip uzročnosti prihoda i rashoda, princip objektivnosti, princip konzistentnosti (doslednosti), princip potpunog obelodanjivanja (Full disclosure principle), princip konzervativizma, princip značajnosti (materijalnosti), i princip uporedivosti.

4. Računovodstvene tehnike su posebna pravila, koja su izvedena neposredno iz računovodstvenih principa, a koje se koriste za evidentiranje i obračun posebnih poslovnih transakcija i događaja sa kojima se suočavaju ekonomski entiteti u normalnomtoku poslovanja.

Prema tome, mogli bismo da zaključimo da su finansijski izveštaji samo jasan odraz primene ključnih komonenata teorije račnovodstva. Otuda je poboljšanje sadržaja i forme finansijskih izveštaja definitivno tesno povezano sa strukturom i komponentama elementima teorije računovodstva. Šta više, u planu rada svih računovodstvenih tela značajno mesto treba da zauzmu formulacije koje se odnose na ključne komponente

računovodstvene teorije – odnosno ciljevi finansijskog izveštavanja, postulati i teoretski koncepti računovodstva, kao i principi i tehnike računovodstva.

2. Pojam, svrha i značaj konceptualnog okvira za finansijsko izveštavanje

Osnovna svrha konceptualnog okvira sastoji se u tome da posluži kao zvezda vodilja telima koja su zadužena za donošenje budućih računovodstvenih standarda. Nastojanjem da svaki novi standard bude konzistentan sa definisanim konceptualnim okvirom, donosioci standarda s pravom očekuju da sastavljači bilansa rešavaju računovodstvene probleme na logičan i konzistentan način.

Šta je to konceptualni okvir? U opštem smislu, može se reći da je konceptualni okvir iskaz o opšteprihvaćenim teoretskim principima koji čine okvir za neko posebno polje istraživanja u oblasti računovodstva. U kontekstu finansijskog izveštavanja, ti teoretski principi pružaju osnovu kako za razvoj nove prakse izveštavanja tako i za ocenu kvaliteta već postojeće prakse. Budući da je cilj procesa finansijskog izveštavanja pružanje informacija koje su korisne za donošenje poslovnih i ekonomskih odluka, konceptualni okvir pruža teoretsku osnovu za određivanje koje poslovne događaje treba račnovodstveno iskazati, kako ih treba meriti i u kojoj formi ih treba proslediti za to zainteresovanim korisnicima. Otuda, mada je po samoj svojoj prirodi teoretski fundiran, konceptualni okvir za finansijsko izveštavanje polazi od krajnje praktičnh ciljeva.

Zašto je konceptualni okvir neophodan? Konceptualni okvir za finansijsko izveštavanje treba da odražava teoriju računovodstva u odnosu na koju treba realno testirati praktične probleme sa kojima se suočavaju poslovni subjekti. Međutim, uprkos tome, brojni donosioci standarda širom sveta veoma često pokušavaju da reše praktične probleme računovodstva i izveštavanja kroz donošenje

računovodstvenih standarda, bez prethodno definisanog konceptualnog okvira. Krajnji rezultat svega toga je taj da donosioci standarda propisuju oblik i sadržaj eksternih finansijskih izveštaja, bez prethodnog rešavanja ključnih problema kao što su ciljevi tih izveštaja, primarni korisnici izveštaja, informacione potrebe tih korisnika, kao i to koje vrste izveštaja će najboje zadovoljiti tako utvrđene potrebe?

Tamo gde postoji konceptualni okvir za finansijsko izveštavanje uloga donosilaca standarda se znatno menja tako da oni od »vatrogasaca« postaju arhitekte, odnosno u stanju su da dizajniraju eksterne finansijske izveštaje u skladu sa vitalnim potrebama i zahtevima korisnika tih izveštaja. Ipak, ni jasno definisani konceptualni okvir nije univerzalni lek za sve računovdstvene probleme. Postojanje konceptualnog okvira ne eliminiše potrebu prosuđivanja kome se mora pribeći u procesu razrešavanja računovodstvenih problema. Ipak, ono što konceptualni okvir obezbeđuje to je jedna aura (okruženje) u okviru koga se proces prosuđivanja može efikasno da koristi za potrebe finansijskog izveštavanja. Konceptualni okvir koji je razvijen za praktičnu upotrebu od strane računovodstvene profesije u raznim zemljama polazi od zajedničke pretpostavke da finansijski izveštaji moraju biti korisni. Struktura većine konceptualnih okvira se, u osnovi, svodi na sledeće oblasti:

Ko su korisnici finansijskih izveštaja? Kakve su informacione potrebe tih korisnika? Koja vrsta finansijskih izveštaja najbolje zadovoljava te

potrebe? Koje su to željene kvalitativne odlike finansijskih izveš-

taja koje potpuno zadovoljavaju te potrebe? Koja se pravila (načela) koriste za definiciju i priznava-

nje pozicija u finansijskim izveštajima? Koja se pravila koriste za vrednovanje pozicija u

finansijskim izveštajima?

Inače, konceptualni okviri se u SAD, Kanadi i Australiji koriste još od 1980. godine, ali filozofija tih dokumenata i naglasak na potrebama korisnika je sadržana u dva dokumenta koja su objavljena još u sedamdesetim godinama prošlog veka. U Velikoj Britaniji to je tzv. The Corporate Report, po obimu mali ali vrlo uticajan dokument koji u žižu analize stavlja potrebe korisnika finansijskih izveštaja i način zadovoljenja tih potreba. Dve godine ranije, sličan dokument3 je obelodanjen u SAD–u. On polazi od sličnog pristupa, iako više naglašava potrebe akcionara i kreditora u odnosu na ostale grupe korisnika. U V. Britaniji je, s tim u vezi, takođe pripremljeno čak nekoliko dokumenata od strane za to kompetentnih eksperata.4

3. Korisnici finansijskih izveštaja i njihove informacione potrebe

Ko su tzv. korisnici finansijskih informacija koje obelodanjuju brojni ekonomski entiteti? Valja najpre reći, da postoji jedna po-sebna grupa korisnika, koju nazivamo menadžment, čije su informacione potrebe toliko specifične da su uslovile i razvoj posebne vrste računovodstva koje je poznato pod odomaćenim nazivom upravljačko ili menadžersko računovodstvo. Međutim, postoje i brojne druge grupe korisnika finansijskih izveštaja, od kojih svaka veruje da ima legitimno pravo da dobija informacije o poslovanju ekonomskih entiteta za svrhe donošenja svojih vitalnih poslovnih odluka. Preciznije, krug tih korisnika je sledeći:

Postojeći i potencijalni akcionari Postojeći i potencijalni zajmodavci. Postojeći, potencijalni i bivši zaposleni. Analitičari/savetnici uključujući finansijske analitičare,

3 Preciznije, reč je o sledećem dokumentu: Trueblood Report, AICPA (1973), Report of a Study Group on the Objectives of Financial Statements, (The Trueblood Report Committee), American Institute of Certified Public Accountants,4 Preciznije, reč je o sledeća tri dokumenta: (1) Solomon, D. (1989), Guidelines for Financial Reporting Standards, Research Board of The Institute of Chartered Accountants in England and Wales.; 2) Institute of Chartered Accountants of Scotland – ICAS (1988), Making Corporate Reports Valuable, ICAS Research Committee; and, 3) ASB(1995), Statements of Principles for Financial Reporting, Accounting Standards Board. (ASB).

novinare, ekonomiste, statističare, istraživače, sindikate, berzanske posrednike, i druge kao što su rejting agencije, i sl.

Poslovni partneri, kao što su kupci, dobavljači, konkurenti, kao i oni koji su zainteresovani za spajanje, pripajanje ili kupovinu drugih ekonomskih entiteta.

Vlada i njeni organi, tj. poreski organi, zakonodavni organi i lokalne vlasti.

Javnost, tj. poreski obveznici, zajmoprimci, potrošači i razne druge interesne grupe.

U nastavku ćemo bliže razmotriti potrebe svake od navedenih grupa korisnika finansijskih informacija.Menadžment. Ovaj termin se koristi za sve one osobe koje su odgovorne za procenu poslovnog rizika i donošenje poslovnih odluka na nivou ekonomskih entiteta. Menadžment je taj koji je odgovoran za korišćenje resursa na efikasan i efektivan način u skladu sa definisanim ciljevima i prioritetima ekonomskih entiteta. Informacije koje su menadžmentu potrebne da odgovorno izvršava svoje zadatke moraju biti kvalitetne i u obliku koji je razumljiv za menadžment. Naravno, kvalitet i oblik informacija koje su potrebne drugim (eksternim) korisnicima nije onaj isti koji je potreban menadžmentu. Međutim, menadžeri vrlo dobro znaju da razmena informacija (komunikacija) sa akcionarima i drugim korisnicima povećava obim poverenja raznih interesnih grupa u njihov rad. Investitori. Investitori i njihovi savetnici su zainteresovani za rizik i prinos na svoja uložena sredstva. Njima su potrebne informacije koje će im pomoći da odluče, da li da kupe, prodaju, ili zadrže svoje učešće u kapitalu – akcije. Akcionari su takođe zainteresovani i za informacije koje će im omogućiti da procene sposobnost entiteta (preduzeća) da isplaćuje dividende, kao i za procenu ostvarenih poslovnih učinaka od strane menadžmenta.Zaposleni. Članovima ove grupe korisnika su bitne informacije koje govore o stabilnosti i rentabilnosti (profitabilnosti) njihovih poslodavaca, kao i informacije za procenu mogućnosti isplate

zarada, ostvarenja penzijskih prava i o mogućnost novog zapošljavanja.Dobavljači, zajmodavci i ostali poverioci. Ova grupa korisnika je zainteresovana za informacije koje im omogućavaju da procene, da li će iznosi koji im se duguju biti blagovremeno plaćeni. Poverioci su obično zainteresovani za poslovanje preduzeća u kraćem vremenskom rasponu nego što su to zajmodavci, osim ukoliko mnogo ne zavise od nastavka poslovanja preduzeća (u slučaju kada je ono njihov glavni kupac).Kupci. Njih zanimaju prvenstveno informacije o verovatnoći nas-tavka poslovanja preduzeća (eng. Going concern), posebno u slučaju kada sa njim imaju dugoročne poslovne odnose ili umnogome zavise od tog preduzeća. Kupcima su posebno bitne informacije o sadašnjoj i budućoj ponudi roba, cenama tih roba, kao i detalji o karakteristikama proizvoda i uslovima prodaje.Finansijski izveštaji pružaju korisne informacije o pouzdanosti i stabilnosti preduzeća snabdevača kao stalnog izvora nabavke, posebno onda kada kupac plaća buduće isporuke unapred (daje avanse). Finansijski izveštaji (bilansi) pružaju informacije i o kapacitetu preduzeća kroz pozicije osnovnih sredstava i obrtnog kapitala, kao i korisne podatke o mogućnosti preduzeća da ispuni svoje obaveze po osnovu datih garancija i opravki u garantnom roku.Vlade i nene agencije. Njih prvenstveno interesuje alokacija raspoloživih ekonomskih resursa, a otuda i potiče njihov interes za rentabilno poslovanje preduzeća. Njima su takođe potrebne i informacije za donošenje odgovarajućih zakona i propisa, procenu visine poreskih dažbina, kao i podaci o nacionalnom dohotku i ekonomskoj statistici radi ocene dejstva mera makroekonomske politike vlade. Najšira javnost. Članovima ove grupe korisnika su potrebne informacije za procenu uticaja lokalne ekonomije na poslovanje preduzeća, kao i podaci o promenama u obimu tog poslovanja. Ovo zato što pojedina preduzeća mogu puno da doprinesu razvoju lokalne privrede, kroz obezbeđenje zapošljavanja i kroz nabavke resursa od lokalnih snabdevača.

Ostali elementi od javnog interesa. U poslednje vreme, posebno se ističu problemi u vezi sa zaštitom životne sredine i snošenja ne malih troškova u vezi s tim. S druge strane, postoje aktivnosti koje preduzeće obavlja danas a koji će zahtevati neke buduće troškove da bi se te aktivnosti "sanirale". Te troškove i buduće obaveze s tim u vezi je relativno teško utvrditi, ali to nikako ne znači da to ne treba ni pokušati. Jedan broj inostranih preduzeća u svoje godišnje izveštaje uključuje i opis računovodstvenih politika u vezi sa zaš-titom prirodnog okruženja, ali još uvek nije utvrđena precizna računovodstvena procedura po tom pitanju.

Prema tome, može se zaključiti da su potrebe korisnika finansijskih izveštaja divergentne što dodatno komplikuje proces finansijskog izveštavanja. Preciznije, akcionari su prvenstveno zainteresovani za budući priliv gotovine; zajmodavci za stabilnost tog priliva; dobavljači za likvidnost i solventnost; konkurenti za »ahilove pete« u biznisu; a vlada za iznos poreza koje može da naplati od sastavljača finansijskih izveštaja. Sve u svemu, svaki od korisnika polazi od svojih posebnih preferenci i »između redova« u finansijskim izveštajima pokušava da nađe ono što njega tišti i što zadovoljava njegove ekonomske i finansijske apetite.

Polazeći od široke lepeze informacionih potreba brojnih korisnika finansijskih izveštaja, očigledno je da tako različite potrebe ne mogu efikasno da budu zadovoljene u sadašnjem obliku i strukturi finansijskih izveštaja. Otuda se stalno čine pokušaji od strane računovodstvene profesije u raznim zemljama da se pored tradicionalnih (bilans stanja, bilans uspeha, bilans novčanih tokova i aneks) pripremaju i dodatni izveštaji koji mogu biti od koristi za unapređenje socijalnog i ekonomskog blagostanja društva.

O kojim je dodatnim izveštajima reč? Još 1975 Institut ovlašćenih računovođa Engleske i Velsa je objavio The Corporate Report,odnosno materijal za diskusiju koji je poslužio kao prvi korak ka modernom finansijskom izveštavanju u Ujedinjenom Kraljevstvu. U pomenutom materijalu, kao dodatni izveštaji su

sugerirani izveštaj o dodatoj vrednosti; izveštaj o zaposlenosti; izvešta o transakcijama sa vladom; izveštaj o transakcijama u stranoj valuti, izveštaj o budućim poslovnim izgledima, izveštaj o ciljevima korporaija, i drugi.

Ali, ni dodatni izveštaji koji su ovde navedeni ne obezbeđjuju sve informacione potrebe korisnika finansijskih izveštaja. To i jeste glavni razlog da se već duže vreme insistira na izmeni postojećeg modela finansijskog izveštavanja koji ima brojne nedostatke. eštajh Inače, osnovni cilj finansijskih izveštaja je da obezbede podatke o finansijskoj poziciji (što je svrha bilansa stanja); rentabilnosti ili zarađivačkoj sposobnosti (što je zadatak bilansa uspeha)a, kao i informacije o promenama u finansijskoj poziciji – o čemu su podaci sadržani u bilansu tokova gotovine. Ali, iako se komponente finansijskih izveštaja međusobno prepliću, oni samo odražavaju različite aspekte istih poslovnih transakcija ili događaja. Mada svaka od komponenata finansijskih izveštaja obezbeđuje drugačiju lepezu i strukturu informacija, nijedna od tih komponenti ne služi samo za jednu namenu, odnosno ne obezbeđje sve informacije neophodne odrđenom krugu korisnka. Na primer, bilans uspeha ne obezbeđuje potpunu sliku o učinku, osim ako se ne koristi zajedno sa bilansom stanja i izveštajem o promenama u finansijskoj poziciji (bilans tokova gotovine).

4. Osnovna računovodstvena načela bitna za pripremu i prezentaciju finansijskih izveštaja

IASB okvir za pripremu i prezentaciju finansijskih izveštaja kao dva osnovna načela za te svrhe navodi načelo nastanka poslovnog događaja ILI NAČELO UZROČNOSTI (eng. Accruall basis) i NAČELO STALNOSTI ILI načelo neodređenog trajanja delatnosti (eng. Going concern principle). Za prvo načelo se još koristi i termin fakturisana realizacija, a za drugo kontinuitet poslovanja ili načelo stalnosti pravnog lica – termin koji je bio ugrađen u Zakonu o računovodstvu koji je važio do kraja 2002. godine.

U procesu utvrđivanja visine neto dobiti, kao jedan od problema javlja se tzv. problem obračunskog perioda. Pod tim terminom se podrazumevaju teškoće dodeljivanja prihoda i rashoda u kratkim vremenskim periodima, kao što su mesec, kvartal, pola godine, pa i godina dana. Sve poslovne transakcije se ne mogu uvek precizno dodeliti kao pripadnost određenom obračunskom periodu. Na primer, nabavka zgrada ili opreme daje ekonomske efekte koji se protežu tokom niza godina. Računovođe taj problem rešavaju pomoću procene broja godina u kojima će se zgrade i oprema koristiti (tzv. korisni vek trajanja) i utvrđivanjem visine troškova koju treba alocirati na svaku pojedinu godinu.

Proces utvrđivanja visine neto dobiti zahteva da se neke transakcije rashoda i prihoda rasporede na nekoliko obračunskih perioda. Ovde se dolazi na tzv. problem nastavka poslovanja ili problem kontinuiteta: odnosno koliko će dugo neki poslovni subjekt poslovati u narednom periodu? Za pripremu finansijskih izveštaja za neki obračunski period, računovođe moraju da pođu od pretpostavke verovatnoće da će se poslovanje nastaviti u doglednom periodu u budućnosti – najmanje na period od godine dana od dana bilansiranja. Drugi primer vezan za problem kontinuiteta odnosi se na vrednost pozicija u aktivi bilansa stanja. Računovođa evidentira pozicije u aktivi po nabavnoj vrednosti (tzv. istorijski trošak) i ne evidentira naknadne promene njihove vrednosti. Ali vrednost imovine (aktive) firme koja nastavlja poslovanje je mnogo veća od vrednosti firme koja je suočena sa eventualnim stečajem. U ovom drugom slučaju, računovođa je primoran da odustane od pretpostavke nastavka poslovanja i da finansijske izveštaje pripremi na osnovu pretpostavke da će firma prestati sa poslovanjem i da će morati da proda svu svoju imovinu po likvidacionoj vrednosti – odnosno, za ono što može da naplati u gotovu i u veoma kratkom roku (tzv. prinudna prodaja).

Treći problem ili pitanje koje je tesno skopčano sa utvrđivanjem prihoda odnosno neto dobiti je problem uzročnosti prihoda i

rashoda (eng. Matching issue). U principu, postoje dva načina ili pristupa za utvđivanje visine prihoda i rashoda: princip naplate prihoda i isplate rashoda i princip nastanka poslovnih promena po osnovu prihoda i rashoda. Po metodu naplaćenih prihoda i rashoda (eng. Cash basis of accounting) prihodi se iskazuju u onom periodu kada su i naplaćeni, a rashodi se iskazuju u onom periodu kada su isplaćeni, nezavisno od perioda u kome su oni nastali. Usled toga, dobit za oporezivanje (oporeziva dobit) se izračunava kao razlika između naplata na ime prihoda i isplata na ime rashoda.

I pored toga što princip naplaćenih prihoda i rashoda dobro funkcioniše kod malih predueća i većine individualnih preduzetnika, on ne zadovoljava potrebe većine poslovnih subjekata. Kao što je već rečeno, prihodi mogu biti ostvareni u više obračunskih perioda a ne samo u onom u kome je prihod naplaćen, a rashodi mogu nastati u više perioda a ne samo u onom kada su isti isplaćeni. Da bi se utvrdila realna visina neto dobiti, prihodi i rashodi se moraju dodeliti odgovarajućem obračunskom periodu. Računovođe taj problem rešavaju primenom pravila ili principa uzročnosti prihoda i rashoda (eng. Matching rule) koje glasi: »Prihodi se moraju dodeliti onom obračunskom periodu u kome je roba prodata ili usluge izvršene, a rashodi se moraju dodeliti onom obračunskom periodu u kome su oni nastali radi ostvarenja prihoda.«

Iz gornje definicije je očigledno da se uzročnost prihoda i rashoda ne može obezbediti u uslovima primene principa naplaćenih prihoda i rashoda. U cilju prievazilaženja tog problema, računovodstvena teorija je razvila tzv. mehanizam ili princip nastanka poslovne promene (eng. Accrual accounting) što predstavlja »... pokušaj da se finansijski efekti poslovnih transakcija i drugih događaja i okolnosti nekog ekonomskog subjekta ... iskažu i obuhvate u periodu u kome su te transakcije,

događaji ili okolnosti nastale, umesto samo u periodu u kome je došlo do priliva ili odliva gotovine nekog ekonomskog subjekta.«5

Drugim rečima, princip nastanka poslovne promene (Accrual accounting) se sastoji iz svih poslovnih tehnika koje su računovođe razvile u cilju dosledne primene tog principa. To se čini na dva opšta načina: (1) putem evidentiranja prihoda onda kada su oni ostvareni a rashoda onda kada su oni nastali, i (2) primenom tehnike vremenskih razgraničenja.

Proces utvrđivanja vremena kada je prihod ostvaren, a shodno tome i vremena kada taj prihod treba da se evidentira, je poznat pod terminom priznavanje prihoda; ovde je praktično reč o primeni jedne od tehnika koja odražava princip nastanka poslovne promene. Sa druge strane, druga tehnika za primenu pomenutog pravila je poznata kao mehanizam vremenskih razgraničenja. To je neophodno, s obzirom da se obračunski period, po definiciji, završava na određeni dan odnosno datum. Na dan bilansiranja, u bilansu stanja mora da se iskažu sve pozicije u aktivi i pasivi, a bilans uspeha mora da sadrži sve prihode i rashode koji se odnose na period koji se završava sa danom bilansiranja. Iako je proces poslovanja kontinuiran proces, mora da postoji tačka razgraničenja za periodično izveštavanje.

5. Željene kvalitatativne odlike ili obeležja finansijskih izveštaja

Finansijski izveštaji opšte namene se sastavljaju sa ciljem da pruže informacije o finansijskom položaju (bilans stanja i izveštaj o promenama na kapitalu), rezultatima poslovanja (bilans uspeha,

5 Definicija uzročnosti prihoda i rashoda (eng. Matching rule) i definicija nastanka poslovne promene (eng. Accrual Accounting) su preuzete iz sledećeg izvora: Needles, B.E, Jr, Powers, M, Mills, S.K. & Anderson, H.R, Principles of Accounting, Seventh Edition, Houghton Mifflin Company, Boston ... New York, 1999., str. 92, 93.

bilans novčanih tokova i izveštaj o promenama na kapitalu) i nov-čanim tokovima (bilans novčanih tokova) velikom broju različitih korisnika. Finansijski izveštaji takođe prikazuju, koliko je rukovodstvo dobro upravljalo resursima koji su mu povereni na upravljanje od strane akcionara. U celinu finansijskih izveštaja ulaze još i opis računovodstvenih politika, dodatna objašnjenja i pregledi (tabele), kao i godišnji izveštaj o poslovanju. Za pravilnost prezentiranja finansijskih izveštaja, primarna odgovornost leži na rukovodstvu preduzeća.

Da bi finansijski izveštaji mogli da zadovolje različite informacione potrebe brojnih korisnika oni, u skladu sa odredbama Okvira, moraju da imaju sledeće kvalitativne odlike:

razumljivost VAŽNOST pouzdanost uporedivost

(1) Razumljivost (Understandability). Veoma je bitno da su informacije koje su iskazane u finansijskom izveštaju lako razumljive korisnicima tih izveštaja. Iz tih razloga, osnovano se smatra da korisnici izveštaja poseduju dovoljan obim znanja o poslovanju ekonomskih entiteta i o računovodstvu, kao i spremnost da te informacije marljivo koriste. Otuda informacije o delikatnim problemima ne treba izostaviti iz finansijskih izveštaja polazeći od premise da neki od korisnika to neće biti u stanju da razumeju.

Razumljivost neke od poziciija u finansijskim izveštajima podjednako zavisi od računovođe i od donosilaca odluka. Računovođa priprema finansijske izveštaje u skladu sa odomaćenom računovodstvenom praksom i generiše važne informacije za koje veruje da su potpuno razumljive njihovim korisnicima. Ali, donosilac odluke je taj koji – u krajnjem slučaju -mora da razume informacije i da ih koristi u procesu odlučivanja. Preciznije, donosilac odluka je taj koji mora da prosudi koje informacije da koristi, kako da ih koristi i šta one zaista znače.

(2) VAŽNOST ILI relevantnost (eng. Relevance). Za informaciju se kaže da je relevantna onda kada utiče na odluke korisnika u tom smislu da im pomaže da procene prošle, sadašnje i buduće odluke, putem potvrde ili korekcije već obavljenih procena u prošlosti. Drugim rečima, da korisnik nije raspolagao relevantnom informacijom on bi doneo drugačiju odluku od one koje je zaista doneo. Da bi bila relevantna, informacija mora da bude od pomoći u predviđanju, ili da je u stanju da potvrdi ishod ranijih predviđanja, koja je obavio korisnik informacija. Na primer, bilans uspeha pruža informacije o tome kako je kompanija poslovala u prošloj godini (to je tzv povratna ili feedback informacija), ali je takođe od pomoći i u planiranju za narenu godinu (tj. služi za svrhe predviđanja).

Na relevantnost informacije utiču vrsta informacije i njena značajnost (eng. Materiality). Termin značajnost se tiče relativne važnosti neke bilansne pozicije ili događaja. Ako je neka pozicija ili događaj značajan, verovatno je da su one relevatne za korisnika finansijskih izveštaja. Drugim rečima, neka bilansna pozicija je značajna onda kada bi korisnik postupio drugačije da je o tome imao saznanje.

Generalno uzev, neka bilansna pozicija je značajna ukoliko postoji opravdano očekivanje da bi saznanje o tome moglo da utiče na odluke korisnika finansijskih izveštaja. Značajnost neke stavke se obilčno utvđuje stavljanjem njene vrednosti u odnos sa nekom drugom pozicijom ili elementom finansijskih izveštaja – obično su to neto dobit ili ukupna aktiva. Neke računovođe smatraju da je neka stavka značajna ako ona iznosi 5 ili više procenata od neto dobiti. Međutim, značajnost takođe zavisi i od njene vrste (prirode), a ne samo od njene vrednosti.

(3) Pouzdanost (eng. Reliability). Informacija poseduje kvalitet pouzdanosti ukoliko ne sadrži značajne greške ili ne izaziva nedoumice, odnosno ukoliko tačno odražava ono što korisnik od

nje očekuje. Neka informacija može biti relevantna ali ipak nepouzdana; ili obrnuto, pouzdana ali krajnje irelevantna. Iz toga sledi da informacija, da bi bila kvalitetna, mora istovremeno da bude i relevantna i pouzdana. Osim toga, da bi bila pouzdana informacija mora da bude verodostojna i proverljiva. Precciznije, da bi ponela epitet pouzdanosti informacija mora, istovremeno, da zadovolji i neke druge kriterije kao što su: pravilnost prezentiranja; prednost suštine iznad forme; neutralnost; opreznost i kompletnost. VERODOSTOJNO PRIKAZIVANJE ILI Pravilnost prezentacije (Faithful representation). Da bi neka informacija bila relevantna i pouzdana ona mora da izdrži i test pravilnosti prezentiranja. Pravilnost prezentiranja se tiče rečnika i brojeva koji se koriste u finansijskim izveštajima, uz istovremeni uslov da je pravilno evidentirana suština poslovne transakcije ili događaja. Na primer, bilans stanja treba da prikazuje ekonomske resurse, obaveze i kapital sastavljača bilansa što je vernije moguće u skladu sa računovodstvenim standardima, a takav bilans stanja mora da bude proverljiv od strane revizora. SUŠTINA JE VAŽNIJA OD FORME ILI Suština iznad forme (Substance over form). Da bi neka informacija pravilo prezentirala neke transakcije ili događaje, veoma je važno da ona odražava suštinu a ne formu. Odnosno, računovodstvo treba da odražava suštinu i ekonomsku realnost poslovnih aktivnsti, a ne samo njihovu zakonsku formu. Na primer, očigledna prodaja neke imovine trećim licima uz zadržavanje prava korišćenja tog sredstva nije veran odraz onoga što se je zaista i desilo. Neutralnost (Neutrality). Informacija je neutralna onda kada nije dvosmislena ili kada ne izaziva bilo kakve nedoumice kod njenih korisnika. Ali, finansijski izveštaji nisu neutralni ukoliko sadrže informacije koje su odabrane i prikazane na način da utiču na donošenje odluka ili procenu u cilju ostvarenja unapred određenog ishoda.OBAZRIVOST ILI Opreznost (Prudence or Coservatism). Sastavljači finansijskih izveštaja se suočavaju sa brojnim neizvesnostima koje se tiču raznih događaja i okolnosti. Na

postojanje neizvesnosti se ukazuje putem obelodanjivanja njihove prirode i obima, kao i doslednom primenom principa opreznosti u pripremi i prezentaciji finansijskih izveštaja. U najkraćem, može se reći, da se princip opreznosti sastoji u tome, da se prilikom sastavljanja finansijskih izveštaja, prihodi i imovina ne precene a rashodi i obaveze ne potcene.Ali, odlika opreznosti ne sme postati izgovor za namerno podcenjivanje imovine ili prihoda, ili namerno precenjivanje obaveza ili rashoda. To bi moglo dovesti do narušavanja zahteva neutralnosti i pouzdanosti.Potpunost (Completeness). Skoro da ne treba ni govoriti, da informacija mora biti potpuna da bi bila pouzdana. Informacija u finansijskim izveštajima mora biti kompletna, uz uvažavanje ograničenja koja nameću granice značajnosti i troškova. Izostavljanje neke bitne činjenice može informaciju učiniti bezvrednom ili pogrešnom i, na taj način, dovesti u pitanje njenu pouzdanost i relevantnost.(4) Uporedivost (Comparability). Da bi mogao da utvrdi trendove u finansijskoj poziciji i učincima ekonomskih entiteta (preduzeća) korisnik mora biti u stanju da upoređuje finansijske izveštaje jednog istog preduzeća u raznim vremenskim periodima, odnosno različitih preduzeća u istom vremenskom periodu. Zbog toga je veoma bitno da se slični događaji i stanje poslova prikažu na jednoobrazan način odnosno primenom usaglašenih i istih kriterija za bilansiranje. Na taj način, dolazimo do principa doslednosti ili konzistentnosti. Doslednost (konzistentnost) – Consistency. Doslednost je jedan od veoma bitnih aspekata uporedivosti. Da bi informacije bile uporedive, poslovne transakcije i događaji se moraju računovodstveno obuhvatiti na konzistentan način u istom obračunskom periodu, odnosno u više uzastopnih obračunskih perioda. Drugi značajan aspekt uporedivosti je adekvatno obelodanjivanje (eng. Disclosure). Obelodanjivanje računovodstvenih politika, eventualna promena neke od tih politika i efekti tih promena su veoma bitan korak u sastavljanju finansijskih izveštaja. Ali, iako je uporedivost važna, ona ne sme

da se koristi kao izgovor protiv bilo kakvih promena. Na protiv. Ukoliko je novi pristup bolji za preduzeće, njega treba primeniti i obelodaniti razloge za takvu promenu.Međutim, u ovom kontekstu treba naglasiti da uporedivost, kao bitnu kvalitativnu odliku finansijskih izveštaja, ne treba forsirati po svaku cenu a posebno u sluččaju kada bi to dovelo u pitanje i postalo nekonzistentno sa relevantnošću i pouzdanosšu, kao ključnim kvalitativnim odlikama računovodstvenih informacija.

Željene kvalitativne odlike finansijskih izveštaja, na način kako su ovde analizirane, se mogu ilustrovati i sumirati u formi sledećeg pregleda.

KVALITATIVNE KARAKTERISTIKERazumljivost VAŽNOST Pouzdanost Uporedivost

- Značajnost - Verna prezentacija

- Sadržaj pre forme- Neutralnost- Opreznost- POTPUNOST

Ograničenja- Blagovremenost- Ravnoteža između koristi i troškova- Ravnoteža između kvalitativnih

OBELEŽJA (karakteristika)

1) Izvor: Gray, S.J. & Needles, B.E., FINANCIAL ACCOUNTING: A Global Approach, Houghton Mifflin Company, Boston - New York 1999., p. 150.

6. Ograničenja u procesu obezbeđenja relevantnih i pouzdanih informacija

FINANSIJSKI IZVEŠTAJI

Postoje brojne prepreke u naporu da se obezbede relevantne i pouzdane informacije u finansijskim izveštajima. Najvažnije od tih ograničenja su blagovremenost u raspolaganju informacijama, ravnoteža između koristi i troška za obezbeđenje informacija i ravnoteža između željenih kvalitatitivnih odlika informacija.

Blagovremenost (Timelines) je jedno od ograničenja koje se sastoji u tome da neka informacija može postati nebitna ukoliko se neopravdanioo odugovlači sa njenim prezentiranjem. Menadžment mora da izvaga prednosti od blagovremene raspoloživosti sa nedostacima raspolaganja informacijom pre nego što budu poznati svi aspekti transakcije, sa ograničenjima koja se odnose na pouzdanost takve informacije. Ali, ukoliko se neopravdano dugo kasni sa prezentiranjem finansijskih izveštaja, raspoloživa informacija može biti pouzdanija ali i od male koristi za donosioce odluka koji moraju da posluju u tom međuvremenu. Ravnoteža između koristi i troška (Cost-Benefit Approach) je, takođe, neizbežno ograničenje u procesu finansijskog izveštavanja. Dok sa aspekta korisnika troškovi skoro nikad ne premašuje njihove koristi, kada je reč o drugim subjektima to je stvar za prosuđivanje i krajnje kontroverzno pitanje. Naravno, da bi računovodstvena inforomacija bila korisna ona mora da obezbedi bar minimalni nivo relevantnosti i pouzdanosti. Donosioci standarda na nacionalnom i internacionalnom nivou su u velikoj meri uključeni u određivanju tog minimuma. Međutim, iza tako utvrđenog minimuma, ostavlja se na savest računovođama i kompanijama koje obezbeđuju informacije da procene troškove i koristi u svakom konkretnom slučaju. Najveći deo troškova u procesu pribavljanja informacija pada uglavnom na teret sastavljača finansijskih izveštaja; s druge strane, koristi od tih informacije se dele između njih i korisnika finansijskih izveštaja. Konačno, i koristi i troškovi se u krajnjem ishodu prenose na društvenu zajednicu kao celinu, u obliku cena i društvenih koristi koje se javljaju usled efikasnije alokacije ekonomskih resursa. Ravnoteža između kvalitativnih OBELEŽJA (karakteristika) finansijskih izveštaja je ono što je neizbežno u procesu

finansijskog izveštavanja. Na primer, ravnoteža između relevantnosti i pouzdanosti je trajan računovodstveni problem. U principu, cilj svega toga je da se uspostavi ravnoteža koja će najbolje da udovolji cilju finansijskog izveštavanja, koji se svodi na to da se korisnicima pomogne u donošenju optimalnih ekonomskih odluka. Međutim, obično je neophodno profesionalno prosuđivanje da se donese odluka o relativnom značaju kvalitativnih karakteristika računovodstvenih informacija u svakom konkretnom slučaju.

U zaključku, može se reći da dosledna primena svih kvalitativnih odlika računovodstvenih informacija, o kojima je ovde bilo reči, u sadejstvu sa relevantnm računovodstvenim standardima (čitaj MSFI) ima za krajni rezultat finansijske izveštaje koji pružaju istinitu i vernu sliku (eng. Give true & fair view) odnosno pravilno prezentiraju (eng. Present fairly) ostvarene učinke (rentabilnost), finansijsku poziciju i promene u novčanim tokovima sastavljaa finansijskih izveštaja. Napominjemo da se termin »give true and fair view« koristi u Evropi i većini azijskih zemalja, dok se termin »present fairly« pretežno koristi u Severnoj Americi. Ali, nezavisno od termina, očigledno je da je reč o jednoj te istoj stvari – kvalitetnom i pouzdanom finansijskom izveštavanju.

1. Definicije i priznavanje elemenata finansijskih izveštaja

Pod elementima finansijskih izveštaja se podrazumevaju šire kategorije ekonomskih transakcija ili događaja koji su grupisani prema svojim ekonomskim karakteristikama. Elementi koji se direktno odnose na odmeravanje finansijske pozicije su imovina, obaveze i kapital. S druge strane, elementi koji se direktno odnose na odmeravanje učinaka u bilansima uspeha su prihodi i rashodi. Drugim rečima, u sklada sa konceptualnim okvirom IFAC-a, kao elementi finansijskih izveštaja se podrazumevaju:

Imovina – resurs koji je pod kontrolom preduzeća kao rezultat prošlih događaja i od koga se očekuju buduće ekonomske koristi koje će priticati u preduzeće.

Obaveze – sadašnja obaveza preduzeća koja je rezultat događaja iz prošlosti, čije će izmirenje neminovno dovesti do odliva sredstava iz preduzeća.

GLAVNICA (Kapital) ili neto imovina – predstavlja razliku između ukupne imovine i ukupnih obaveza preduzeća.

Prihodi – su povećanja ekonomskih koristi tokom obračunskog perioda u obliku priliva ili povećanja imovine, ili smanjenja obaveza, koja za posledicu imaju povećanje visine kapitala, izuzimajući ona povećanja kapitala koja se odnose na uplate od strane vlasnika.

Rashodi - su smanjenja ekonomskih koristi tokom obračunskog perioda u obliku odliva ili smanjenja imovine ili stvaranje obaveza, što za posledicu ima smanjenje kapitala, osim smanjenja nastalih po osnovu povlačenja kapitala od strane vlasnika i raspodele dobitka vlasnicima.

Priznavanje elemenata finansijskih izvštaja je proces unošenja u bilans stanja ili bilans uspeha neke pozicije koja zadovoljava definiciju elementa i zadovoljava kriterijume za priznavanje. Okvir identifikuje sledeća dva kriterijuma koje jedna pozicija mora da ispuni da bi bila priznata: a) verovatnoća da će se buduće ekonomske koristi u vezi sa tom pozicijom slivati ili odlivati iz preduzeća;b) da bilansna pozicija ima nabavnu cenu ili vrednost koja se pouzdano može izmeriti.

U nastavku, za svaki od elemenata finansijskih izveštaja, navodimo kriterije za njihovo priznavanje u skladu sa odredbama konceptualnog okvira IFAC-a.

Priznavanje imovine (sredstava)

Iz definicije imovine se da zaključiti da je: (1) ona rezultat poslovnih događaja iz prošlosti; (2) pod neposrednom kontrolom preduzeća; i, (3) verovatno da će po osnovu te imovine u

preduzeće doći do priliva buduće ekonomske koristi.

Prema tome, deo imovine se priznaje u bilansu stanja onda kada je verovatno da će se buduće ekonomske koristi sliti u preduzeće, uz dodatni uslov da takva imovina ima cenu koštanja ili vrednost koja se može pouzdano utvrditi. S druge strane, ako je učinjen neki izdatak radi nabavke neke imovine a malo je verovatno da će se posle tekućeg obračunskog perioda neke ekonomske koristi sliti u preduzeće, takva imovina se ne priznaje u bilansu stanja. Preciznije, u tom slučaju umesto očekivanja buduće ekonomske koristi (do koje uopšte neće doći) i uključivanje te imovine u bilans stanja biće izvršeno priznavanje rashoda i uključivanje tog elementa u bilans uspeha. Sticanje imovine je vrlo često praćeno isplatama, ali svaka isplata ne dovodi uvek do sticanja imovine, niti sticanje imovine uvek ima za posledicu isplatu. Na primer, troškovi istraživanja i razvoja jesu sračunati na sticanje budućih ekonomskih koristi, ali ipak ne zadovoljavaju definiciju imovine. Ili, suprotan primer. Imovina primljena na poklon (npr. kroz donacije, i sl.) ne izaziva isplate ali će, ukolio zadovoljava kriterije iz definicije elemenata, biti priznata kao imovina preduzeća.

Kada je reč o kontroli imovine, smatra se da ona postoji ako se kontrolišu koristi koje iz toga proističu i nije isključivo vezana za pravo vlasništva. Primer, imovina uzeta u finansijski lizing (koja nije vlasništvo zakupca već zakupodavca) se smatra imovinom zakupca, s obzirom da on prisvaja sve koristi koje ta imovina odbacuje i snosi sve rizike, iako preuzeće zakupac nad takvom imovinom ima samo tzv. ekonomsku svojinu. Verovatnoća nastanka budućih ekonomskih koristi se procenjuje na bazi činjenica koje su raspoložive u momentu pripremanja finansijskih izveštaja. Na primer, kada je verovatno da će biti naplaćeno potraživanje koje pripada preduzeću onda je, u nedostatkui suprotnih dokaza, opravdano da se to potražvanje prizna kao deo imovine preduzeća. Međutim, za odredđeni deo

potraživanja postoji verovatnoća da on uopšte neće biti naplaćen pa se taj deo, čija se vrednost utvrđuje procenom svih relevantnih okolnosti, priznaje kao elemenat rashoda i uključuje u bilans stanja.

Priznavanje obaveza

Obaveze se u bilansu stanja priznaju onda kada je verovatno da će doći do odliva imovine (resursa), a time i odliva ekonomske koristi koju ona poseduje, kao rezultat izmirenja sadašnje obaveze i kada se iznos tog odliva može pouzdano odmeriti. U praksi, ugovorne obaveze koje još nisu izvršene (na primer, obaveze za poručenu robu koja još uvek nije primljena) se, po pravilu, ne priznaju kao obaveze u finansijskim izveštajima.

Obavezu treba priznati i uključiti u bilans stanja uz ispunjenje dva uslova: (1) ako njeno izmirenje zahteva odliv imovine (sredstava); i, (2) ako se iznos te obaveze može pouzdano utvrditi. Drugim rečima, odliv sredstava radi izmirenja obaveze je uslov za priznavanje obaveze; u protivnom, ukoliko se obaveza ne mora izmiriti ona prestaje da bude obaveza i pretvara se u prihod. Priznavanje obaveza obično za sobom povlači i priznavanje imovine ili rashoda.

Priznavanje prihoda

Prihod se priznaje u bilansu uspeha onda kada dolazi do povećanja budućih ekonomskih koristi koje se odnose na povećanje imovine il na smanjenje obaveza, uz uslov da se to povećanje može pouzdano utvrditi. Drugim rečima, prilikom priznavanja prihoda dosledno se poštuje načelo nastanka poslovnog događaja, što podrazumeva da će prihodi nastali po osnovu prodaje proizvoda, roba i usluga biti priznati tek onda kada, kao rezultat toga, dođe do povećanja gotovine ili potraživanja. Isto to važi i za prihode po osnovu kamata, dividendi, zakupnine, i sl.

Priznavanje rashoda

U skladu sa odredbama Okvira, rashodi se defiišu kao smanjenja ekonomskih koristi tokom obračunskog perioda koje se odražava bilo kroz odliv ili smanjenje sredstava (imovine), što za posledicu ima smanjenje visine kapitala, osim smanjenja kapitala koja nastaju po osnovu povlačenja kapitala od strane vlasnika i raspodele dobitka vlasnicima.

U zavisnosti od osnova po kome nastaju, rashodi se dele na redovne rashode, finansijske rashode i neposlovne i vanredne rashode. Navedena podela, naravno, podjednako važi i kada je reč o prihodima. Cilj te podele je da se utvrdi doprinos svakog od navedenih podbilasa ukupnom rezultatu preduzeća.

Kada neko sredstva pruža ekonomske koristi u više obračunskih perioda, tada se visina rashoda u bilansu uspeha vrši putem alokacije dela rashoda koji pripada određenom obračunskom periodu. Cilj ove operacije da se izvrši sučeljavanje prihoda i rashoda koji se odnose na tekući obračunaki period, čime se udovoljava načelu uzročnosti prihoda i rashoda. S druge strane, ako se u tekućem periodu učini neki izdatak koji neće u budućnosti pružiti bilo kakve ekonomske koristi, takav izdatak se mora priznati kao rashod u bilansu uspeha. Priznavanje ovakvih rashoda je povezano sa paralelnim smanjenjem sredstava. Ali, ponekad je priznavanje rashoda iznuđeno ne smanjenjem sredstava već povećanjem obaveza. U primere te vrste spada, recimo, prihvatanje obaveze po osnovu datih garancija za prodate proizvode u garantnom roku i taj elemenat se unosi u bilans stanja.

2. Vrednovanje elemenata finansijskih izveštaja i koncepti kapitala i očuvanja kapitala

Vrednovanje elemenata finansijskih izveštaja

Vrednovanje elemenata finansijskih izveštaja je proces pomoću koga se utvrđuje da li će neka bilansna pozicija biti uključena u bilans uspeha ili preneta u naredni period, odnosno uneta u bilans stanja. U Okviru se navode četiri osnove koje se, za te svrhe, koriste u procesu finansijskog izveštavanja: istorijski trošak (nabavna vrednost), tekući trošak (reprodukciona vrednost), moguća tržišna vrednost i sadašnja vrednost. Istorijski trošak (nabavna vrednost) - elementi finansijskih izveštaja se, primenom ove osnovice, vrednuju u visini izdataka koji su učinjeni radi njihovog sticanja. To praktično znači, da se vrednost imovine stečene kupovinom iskazuje u visini njene nabavne vrednosti, dok se imovina koja je odraz učinaka preduzeća (gotovi proizvodi i nedovršena proizvodnja) iskazuje u visini cene koštanja za njenu proizvodnju. Konačno, kada je reč o obavezama, one se vrednuju u visini iznosa novca ili njegovih ekvivalenata koji se moraju isplatiti radi izmirenja te obaveze. Tekući trošak ili reprodukciona vrednost – primenom ove osnovice elementi finansijskih izveštaja se utvrđuju u iznosu gotovine ili gotovinskih ekvivalenata koji bi morao da se isplati kako bi se na dan bilansiranja pribavila ista ili slična imovina. S druge strane, kada je reč o obavezama one se vrednuju u visini nesmanjenog iznosa gotovine ili gotovinskih ekvivalenata koji će biti potrebni za izmirenje aktuelne obaveze.PRODAJNA (ostvarljiva) ILI tržišna vrednost - primenom ove osnovice imovina se vrednuje u iznosu gotovine ili gotovinskih ekvivalenata koji se može dobiti u postupku redovne prodaje takve imovine. Kada je reč o obavezama, one se vrednuju u visini ugovorene vrednosti, odnosno u visini gotovine ili gotovinskih ekvivalenata koje su neophodni da se te obaveze izmire u redovnom toku poslovanja. Sadašnja vrednost - na bazi primene ove osnovice imovina se vrednuje po diskontovanoj vrednosti novčanih tokova koju će imovina ostvariti u normalnom toku poslovanja. Obaveze se, primenom ove osnovice, vrednuju po sadašnjoj diskontovanoj vrednosti budućih neto gotovinskih odliva, koji će biti neophodni za izmirenje obaveza u normalnom toku poslovanja.

U postupku pripreme i prezentacije finansijskih izveštaja, preduzeća i drugi ekonomski entiteti najčešće kao osnovicu koriste istorijski trošak, obično kombinovan sa ostalm osnovicama za vrednovanje elemenata finansijskih izveštaja. Tako se, na primer, hartije od vrednosti koje su namenjene daljoj prodaji vrednuju po njihovoj tržišnoj vrednosti; zalihe se vrednuju primenom principa niže vrednosti između nabavne i tržišne vrednosti; neka preduzeća zalihe materijala vrednuju po cenama ponovne nabavke; dok neka preduzeća za utvrđivavanje tržišne vrednosti zaliha robe i gotovih proizvoda koriste prodajne cene. I, konačno, polazeći od slabosti koje istrorijski trošak ispoljava u inflatornim uslovima, neka preduzeća umesto istorijskog troška koriste metod reprodukcione vrednosti – tzv. cena zamene.

Koncepti kapitala i očuvanja kapitala Postoje, u osnovi, dva koncepta kapitala za koje su zainteresovani korisnici finansijskih izveštaja: finansijski i fizički koncept kapitala. Finansijski koncept kapitala sastavljači finansijski izveštaja koriste onda kada su korisnici finansijskih izveštaja prvenstveno zainteresovani za očuvanje nominalne vrednosti kapitala ili njegova kupovne snage. S druge strane, ukoliko su korisnici finansijskih izveštaja prvenstveno zainteresovani za očuvanje proizvodne sposobnosti kapitala tada se sastavljačai finansijskih izveštaja opredeljuju za fizički koncept kapitala. Usvajanje jednog ili drugog koncepta je bitno zato što to opredeljuje i koncept dobitka i osnovicu za vrednovanje elemenata finansijski izveštaja.

Koncepti kapitala, o kojima je Okviru reč, na neki način opredeljuju i koncepte očuvanja kapitala. Shodno tome, može se govoriti o očuvanju finansijskog kapitala i očuvanju fizičkog kapitala. 1)Očuvanje finansijskog kapitala – po ovom konceptu se pretpostavlja da se to očuvanje obezbeđuje jedino u slučaju kada je

ostvarena dobit, koja se izračunava kao razlika između neto imovine na kraju obračunskog perioda i iznosa neto imovine na početku tog perioda, korigovana za sva ulaganja odnosno povlačenja kapitala od strane vlasnika (ako ih je bilo) tokom obračunskog perioda. U uslovima stabilne novčane jedinice, koncept finansijskog kapitala obezebeđuje nesmetano poslovanje preduzeća na dugi rok. Međutim, u inflatornim uslovima, korišćenje ovog metoda dovodi do prelivanja kapitala u rezultat, odnosno do precenjivanja periodičnog rezultata, usled toga što su početni i krajnji kapital iskazani u novčanim jedinicima nejednake kupovne snage. Preciznije, u tim uslovima se može desiti da je krajnji kapital veći u nominalnom iznosu, dok realni iznos tog kapitala može biti znatno manji od onog na početku perioda. . 2)Fizički koncept kapitala - pretpostavlja da se, kao osnovica za vrednovanje elementa kapitala u finansijskim izveštajima, koristi tekući trošak ili reprodukciona cena. Ako se i kada se koristi taj koncept, dobit odražava povećanje fizičke proizvodne sposobnosti kapitala tokom raznih obračunskih perioda. U ovom kontekstu, smatra se da je kapital očuvan ukoliko je proizvodna sposobnost kapitala veća na kraju u odnosu na početak obračunskog perioda.

Može se zaključiti da je osnovna razlika između dva koncepta očuvanja kapitala (finansijskog i fizičkog) u postupku sa uticajima promena cena imovine i obaveza prema izvorima sredstava preduzeća. Uopšteno uzev, preduzeće je očuvalo svoj kapital ukoliko ima onoliko kapitala na kraju nekog perioda koliko je imalo i na početku tog perioda. Svaki iznos koji premašuje onaj iznos koji je potreban za očuvanje kapitala se, shodno tome, tretira kao dobitak.

Kada se koncept očuvanja finansijskog kapitala definiše pomoću jedinica stabilne kupovne snage (koncept nominalnog kapitala), tada dobitak odražava povećanje te kupovne snage tokom perioda. Prema tome, u ovom slučaju se kao kao dobitak smatra samo onaj deo povećanja vrednosti imovine koji premašuje povećanje opšteg nivoa cena. Shodno tome, ostatak povećanja (ako ga ima) se tretira

kao očuvanje kapitala i čini deo akcijskog kapitala a ne deo dobitka. Prema konceptu očuvanja fizičkog kapitala, kada se kapital definiše pomoću fizičke proizvodne sposobnosti, dobit predstavlja povećanje kapitala na kraju u odnosu na početak obračunskog perioda. Shodno tome, sve promene cena koje utiču na vrednost imovine i obaveza preduzeća se tretiraju kao promene u veličini fizičkog proizvodnog kapaciteta preduzeća, odnosno kao prilagođavanje radi očuvanja kapitala i deo su akcijskog kapitala a ne ostvareni dobitak.

Umesto zaključka

Unapređenje kvaliteta finansijskog izveštavanja kroz proces harmonizacije računovodstvene prakse je jedan od primarnih ciljeva Međunarodne federacije računovođa (IFAC). Značajan doprinos tom procesu pruža Konceptualni okvir za pripremu i prezentaciju finansijskih izveštaja, koji je doneo Komitet za Međunardne računovodstvene standarde, kao radno telo IFAC-a.

U analizi pojma, značaja i svrhe Okvira pošlo se od dostignuća savremene teorije računovodstva, objašnjena je svha i značaj konceptualnog okvira za finansijsko izveštavanje, a ukazano je i na glavne korisnike finansijskih izveštaja i njihove informacione potrebe. Naravno, pri tome su objašnjena i osnovna računovodstvena načela koja su bitna za pripremu i prezentaciju finansijskih izveštaja, izvršena je analiza primarnih kvalitativnih odlika koje moraju da poseduju informacije sadržane u finansijskim izveštajima, a nije izostao ni osvrt na neizbežna ograničenja koja se javljaju u procesu obezbeđenja relevantnih i pouzdanih informacija za efikasno odlučivanje. Konačno, date su definicije ključnih elemenata finansijskih izveštaja, objašnjeni kriteriji za priznavanje i vrednovanje tih elemenata, a nije izostala ni analiza koncepta kapitala i očuvanja kapitala. Sva navedena pitanja su analizirana u kontekstu odredaba koje su sadržane u Okviru.

L I T E R A T U R A

Ahmed Riahi-Belkaoui, ACCOUNTING THEORY, Fourth Edition, Business Press – Thompson Learning, International Edition, 2000.Framework for the Preparation and Presentation of Financial Statements, International Accounting Standards 1998, edition of International Accounting Standards Smommittee (IFAC).Gray, S.J. & Needles, B.E., FINANCIAL ACCOUNTING: A Global Approach, Houghton Mifflin Company, Boston - New York 1999.Bailey, G.T & Wild, K, International Accounting Standards: A guide to Preparing Accounts, Deloitte & Touche 1998. Elliott,B. & Elliott, J., Financial Accounting & Reporting, Second Edition, Prentice Hall, London ... Singapore, 1996.Jovica LJ. Lazić, Konceptualni okvir Međunarodnih računovod- stvenih standarda, DST Beograd, Simpozijum, Zlatibor, Septembar 2003., str. 16-28.Slavoljub Martić, Međunarodno finansijsko izveštanje – sličnosti i razlike, XXIX simpozijum Saveza RR Srbije, Zlatibor 1998., Zbornik radova, str. 35-46.Marko Petrović, Smisao i korist od računovodstvenih standarda, I Seminar Saveza RR Srbije, Zlatibor, Septembae 2000., str. 5-15.Dušan S. Milojević, Finansijsko izveštavanje u tržišnoj privredi, 4. Simpozijum Saveza računovođa i revizora Republike Srpske, Teslić 2000., Zbornik radova, str. 186-204. Jovica Lazić, Savremeno finansijsko izveštavanje: predmet, značaj, komponente i implikacije, Simpozijum, Sojuz na smetkovoditeli, finansisti i revizori na Republika Makedonija, Struga 2005., Zbornik na trudovi, str. 31-40.

Profesionalna regulativa u računovodstvu, Priručnik za profesionalne računovođe, Savez RR Srbije, Maj 2003., str. 11-25 i 465-478.

Dr Jovica Lj. Lazić

Za seminarske radove - T e m a:

»KONCEPTUALNI OKVIR MEĐUNARODNIH STANDARDA ZA FINANSIJSKO IZVEŠTAVANJE«

T e m a t s k e c e l i n e:

UVODNE NAPOMENE Pojam i struktura teorije računovodstva Pojam, svrha i značaj konceptualnog okvira za

finansijsko izveštavnje Korisnici finansijskih izveštaja i njihove

informacione potrebe Osnovna računovodstvene načela bitna za pripremu i

prezentaciju finansijskih izveštaja Željena kvalitativna obeležja finansijskih izveštaja Ograničenja u procesu obezbeđenja relevantnih i

pouzdanih informacija Definicije i priznavanje elemenata finansijskih

izveštaja Vrednovanje elemenata finansijskih izveštaja i

koncepti kapitala i očuvanja kapitala

ZAKLJUČAK


1) Pojam i struktura teorije računovodstva

Komponente teorije računovodstva su:

Ciljevi finansijskog izveštavanja Postulati računovodstva Teoretske koncepti (osnove) računovodstva Računovodstveni principi Računovodstvene tehnike

U grafičkom obliku, komponente teorije računovodstva se mogu ilustrovati na sledeći način:

2a. Postulati računovodstva

2b. Teoretske osnove računovodstva

1. Ciljevi finansijskog izveštavanja

3. Računovodstveni principi

4. Računovodstvene tehnike


1) Pojam i struktura teorije računovodstva (nastavak)

Definicija i struktura komponenata teorije računovodstva:

Računovodstvenei postulati su očigledne tvrdnje ili aksiomi koji oblikuju ekonomsko, političko, sociološko i zakonsko okruženje u kome računovodstvo funkcioniše:

- ekonomski entitet- stalnost poslovanja- stabilnost jedinice mere i- postulat obračunskog perioda

Teoretski koncepti računonovdstva – očigledne tvrdnje (iskazi) ili aksiomi koji su opšteprihvaćeni i koji oblikuju vrstu računovodstvenih entiteta koji posluju u okruženju tržišne privrede:

- teorija vlasništva- teorija ekonomskog entiteta i- teorija fonda (celine sredstava i obaveza)

* Računovodstveni principi ili standardi – opšta pravila za bilansiranje, koja su izvedena iz postulata i teoretskih koncepata računovovdstva i koja su osnov za razvoj računovodstvenih tehnika:

- princip nabavne vrednosti- princip prihoda- princip uzročnosti prihoda i rashoda- princip objektivnosti

- princip doslednosti (konzistentnosti)»KONCEPTUALNI OKVIR MEĐUNARODNIH STANDARDA ZA FINANSIJSKO IZVEŠTAVANJE«

- princip potpunog obelodanjivanja- princip opreznosti (konzervativizma)- princip značajnosti (materijalnosti) i- princip uporedivosti

Računovodstvene tehnike – posebna računovodstvena pravila, koje su izvedena neposredno iz računovodstvenih principa, a koriste se za evidentiranje i obračun poslovnih transakcija i događaja.

2) Pojam, svrha i značaj konceptualnog okvira za finansijsko izveštavanje

Konceptualni okvir (KO) – teoretska osnova za priznavanje, merenje i prezentiranje poslovnih transakcija i događaja

Zašto je KO neophodan? – Zato što definiše:- ciljeve finansijskog izveštavanja - korisnike finansijskih izveštaja- informacione potrebe tih korisnika i- vrste finansijskih izveštaja koji najbolje

zadovoljavaju te potrebe- željena kvalitativna obeležja finansijskih

izveštaja- pravila koja se koriste za definiciju i priznavanje

pozicija u finansijskim izveštajima

- pravila koja se koriste za vrednovanje pozicija u finansijskim izveštajima


3) Korisnici finansijskih izveštaja i njhove informacione potrebe

Primarni korisnici finansijskih izveštaja su: Menadžment ekonomskog entiteta Postojeći potencijalni akcionari Postojeći i potencijalni zajmodavci Postojeći, potencijalni i bivši zaposleni Finansijski analitičari, novinari, ekonomisti,

statističari, istraživači, sindikati, berzanski posrednici, rejting agencije, i dr.

Poslovni partneri – kupci, dobavljači, konkurenti Vlada i njeni organi Najšira javnost, tj. poreski obveznici, zajmoprimci,

potrošači i razne druge interesne grupe

4) Osnovna računovodstvena načela bitna za pripremu i prezentaciju finansijskih izveštaja

U »igri« su dva bitna načela:

Načelo nastanka poslovnog događjaja ili načelo uzročnosti – fakturisana realizacija i

Načelo stalnosti, načelo neodređenog trajanja delatnosti ili kontinuitet poslovanja


5) Željena kvalitativna obeležja finansijskih izveštaja

Postoje 4 ključna kvalitatitvna obeležja finansijskih izveštaja, kao što su to:

Razumljivost - za korisnike finansijskih izveštaja Važnost (relevantnost) – da su te informacije od

uticaja na donosioce odluka (korisnike)- Značajnost ili materijalnost su od uticaja na

važnost ili relevantnost Pouzdanost – da infromacija ne sadrži značajne

greške i ne izaziva nedoumice kod korisnika:- Verodostojno prikazivanje- Suština je važnija od forme- Neutralnost- Obazrivost (opreznost)- Potpunost (kompletnost).

Uporedivost – jednoobrazno prikazivanje bilansnih pozicija iz perioda u period

- Doslednost (konzistentnost) u primeni računovodstvene politike


Odnosno u šematskom obliku:

KVALITATIVNE KARAKTERISTIKERazumljivost VAŽNOST Pouzdanost Uporedivost

- Značajnost - Verna prezentacija

- Sadržaj pre forme- Neutralnost- Opreznost- POTPUNOST

Ograničenja- Blagovremenost- Ravnoteža između koristi i troškova- Ravnoteža između kvalitativnih

OBELEŽJA (karakteristika)

6) Ograničenja u procesu obezbeđenja relevantnih i pouzdanih informacija

Najbitnija od tih ograničenja su: Blagovremenost prezentiranja (raspoloživost)

informacije Ravnoteža između koristi i troška i Ravnoteža između kvalitativnih obeležja finansijskih

izveštaja

FINANSIJSKI IZVEŠTAJI

- Ravnoteža između važnosti (relevantnosti) i pouzdanosti je trajan računovodstveni problem


7) Definicija i priznavanje elemenata finansijskh izveštaja

Ključni elementi finansijskih izveštaja su:

Imovina – resurs pod kontrolom preduzeća, kao rezultat prošlih događaja i od koga se očekuje priliv budućih ekonomskih koristi u preduzeće;

Obaveze – sadašnja obaveza preduzeća, kao rezultat prošlih događaja i osnov za budući odliv imovine iz preduzeća;

Glavnica (kapital) ili neto imovina - razlika između ukupne imovine i ukupnih obaveza preduzeća;

Prihodi – povećanje ekonomskih koristi u obliku priliva (povećanje imovine ili smanjenje obaveza), odnosno povećanje kapitala (osim po osnovu uplate od strane vlasnika);

Rashodi - smanjenje ekonomskih koristi u obliku odliva (smanjenje imovine ili stvaranje obaveza), uz posledično smanjenje kapitala kojeg je povukao vlasnik i raspodela dobitka vlasnicima.

Priznavanje elemenata finansijskih izveštaja je uslovljeno ispunjenjem dva ključna kriterijuma:

Verovatnoćom priliva budućih ekonomskih koristi;

Bilansna pozicija ima nabavnu cenu ili vrednost koja se može pouzdano izmeriti


8) Vrednovanje elemenata finansijskih izveštaja i koncepti kapitala i očuvanja kapitala

Za svrhe vrednovanje se koriste 4 (četiri) posebne osnove:

Istorijski trošak (nabavna vrednost) Tekući trošak ili reprodukciona vrednost Prodajna (ostvarljiva) ili tržišna vrednost Sadašnja vrednost

Kao koncepti kapitala i očuvanja kapitala smatraju se:

Finansijski koncept kapitala – očuvanje nominalne vrednosti kapitala ili njegove kupovne snage- Uslov: ostvarenje dobiti, koje se utvrđuje kao razlika između neto imovine na kraju i početku obračunskog perioda, korigovana za ulaganje ili povlačenje kapitala od strane vlasnika;

Fizički koncept kapitala – očuvanje proizvodne sposobnosti kapitala - Uslov: kapital je očuvan ako je njegova proizvodna sposobnost ista na kraju u odnosu na početak obračunskog perioda (svaki »višak« iznad toga se tretira kao ostvareni dobitak).

THE END

HVALA NA PAŽNJI!

Documents

Mat 2632